Professional Documents
Culture Documents
Универзитет у Источном Сарајеву
Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет
Катедра за историју
Семинарски рад
Предмет: Југославија од идеје до 1941 г.
Тема: Шестојануарска диктатура
2
Увод
5
Стање у подунављу после Великог рата, мала Атанта
8
Италијанско-Југословенски однос послије Великог рата
11
Бугарска и ВМРО
12
независних држава Хрватске и Македоније. Споразум су потписали Анте
Павелић и Густав Перчец са Ванчом Михајловом. Један од припадника
ВМРО, који је користио више разних лажних имена, у заједничком плану са
припадницима Усташког покрета, Величко Керин (Владо Черноземски), у
Марсеју 9. октобра 1934 године убија Њ.В. Александра Карђорђевића а
министра спољњих послова Француске Луја Бартуа смртно рањава.
13
Политички живот СХС
14
су ХРСС (Хрватска републиканска сељачка странка), ХЗ (Хрватска
заједница). ХСП (Хрватска странка права). Српски блок је чинила Народна
радикална странка (везана за српско етничко подручје), Демократска
(номинално југословенска) оперисала на територији скоро цјеле државе.
Странке се нису процјењивале према програмима него према личностима на
њиховом врху. Са тим се бирачко тјело опредјелило за Николу Пашића,
Стјепана Радића, Љубомира Давидовића или Светозара Прибићевића. Главни
отпор унитаризму ишао је од хрватске буржоазије преко ХРСС који прераста
у национални покрет Хрвата за ревизију Видовданског устава. ХРСС
примјењује систем бојкота Народне скупштине и не учешћа у истој, она је
ван ње покретала проблем државног уеђења. Стејепан Радић њен вођа је био
склон неочекиваним политичким заокретима. Прихватајући краљевину само
преуређену, са одређеним положајем хрватске буржоазије у њој, водећи
кругови ХРСС доприносили су разбијању сепаратистичких снага у
Хрватској. Павле Радић, пошто је Стјепан био у затвору, 27. марта 1925.
године изјављује да да странка прихвата устав и династију Карђорђевића, при
чему се одриче свог републиканизма и мјења име у Хрватска сељачка странка
или скраћено ХСС. Савез који су радикали имали са ХСС није био дугог
вјека а њихов раскид је значио западање у кризу двије буржоазије и крај
парламентаризму. Стварање Сељачко-демократске коалицијие или СДК 1927.
године, задаће нови ударац србима, Радића и Прибићевиће. Ово је био
Прибићевићев salto mortale, пошто бива одбачен од радикала и краља, као
неспособан за противтежу Хрватима. Сарађујући са српском буржоазијом,
словеначки клерикалци су паралисали опасност од хрватске превласти у
Славонији и слабили фронт ХРСС. Друга група, либерали, подржавала је и
припадала централистичко-унитаристичком фронту подржавајући
Прибићевића а касније и 6. јануарски режим. Словеначки политичари
представљали су „језичак на ваги“ у затегнутим српско-хрватским односима.
Заједно са Муслиманском организацијом српска буржоазија их користи и
тако заокружује и изолује Хрвате. Савез земљорадника прихватио је
унитаризам и тражио је ријешавање аграрног питања, које је најзаступљеније
било на србијанском селу и селима Босанске крајине. Од њих се ХСС
разликује по томе што је освојио више гласова на хрватском селу а самим
тим и доминацију у политичком животу. СЛС, или Словенска људска странка
је та која контролише словеначко село. Муслиманска организација
15
представљала је интересе муслиманске буржоазије на коју се гледало како се
она национално опредјелила. На територији Косова, Рашке и Македоније
дјеловао је Џемијет. Једно крило Црне Горе изјашњавало се за аутономију
унутар дежаве СХС, а друго за обнову њене државности. Спаратиста Секула
Дрљевић уживао је подршку Стјепана Радића. Парламент СХС лагано је
почео да се претвара у поприште оштрих сукоба, свађа и нереда док на крају
није дошло до крвавог обрачуна. Посланици су знали да вријеђају читаве
народе, њихову историју итд.
16
Убиство у скупштини
17
издахнуо, Павле Радић је у болници преминуо, Стејпан Радић је лијечен
месец и више дана, те пребачен у Загреб по свом захтеву, где је преминуо 8.
августа 1928. године. И овај инцидент је послужио краљу за већ намјеравано
а то је да прогласи лични режим. И почетком јануара идуће године заведе
своју диктатуру, желећи њоме да замјени трули југословенски
парламентаризам, сузбије националне сукобе и проведе своју политику
интегралног југословенства до краја, стварајући јединствену југословенску
нацију. Убиство Радића изазива нереде у Хрватској, још један од низа разлога
који је доприњео увођењу краљеве диктатуре.
18
Диктатура
19
Стојановић, Љуба Давидовић, Светозар Прибићевић, непосредно пред
државни удар. Поред ограничења политичких слобода, полиција је прогањала
комунисте против којих је још 1920. године донесена „Обзнана“, припаднике
разних илегалних сепаратистичких радикалних група, албанских, храватских,
црногорских. Комунисти су спремали и устанак, па је око 400 чланова СКОЈ-
а и КПЈ-а убијено у периоду од 1929.-1932. године. Поред комуниста,
диктатури су се супростављало и лијево крило Земљорадничке странке
Драгољуба Јовановића, лијево крило Демократске странке Љубе Давидовића,
ХСС, Самостална демократска странка, и крило Народне радикалне странке
на челу са Ацом Стојановићем. Влатко Мачек бива ухапшен у децембру а
бива пуштен без оптужбе, док је подпредсједник ХСС осуђен на двије и по
године затвора, Јосип Предавац, због слома сељачке задружне банке, а у јулу
1933. године бива убијен. Прибичевић прво интерниран у Брус, а послије
допуштења да напусти државу услед лошег здравственог стања одлази у
Чехословачку гдје умире 1936. године. Написавши књигу „Диктатура
краља Александра“. Одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст
Кошутић, те и Анте Павелић, Густав Перчец, Бранимир Јелић и др. Српска
опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице, Драгољуб
Јовановић бива осуђен на годину дана затвора. Друштвену и политичку
основу диктатуре он налази у војсци и њеном командном кадру, групама
дворских демократа и радикала. Укључујући Хрвате у јануарски режим,
осигурава шире југословенско обиљежје владе и подршку хрватских
пословних кругова. У влади Петра Живковића заступљен је и СЛС преко
Антона Корошеца, мада је он касније 1933. године интерниран на Хвар а
други у Босну. У Живковићеву владу ушла су и петорица Хрвата,
представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих
тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник
Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца,
постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник
великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото
Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар
пољопривреде. Влатко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да
почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би
се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика
интегралног југословенства је осујетила ове планове. Краљ се ослања на
20
иностране силе, у првом реду Француску, потом Чекословачку које на ово
гледају као на пролазну епизоду. На руку краљу иде и жеља народа за
ријешавањем актуелних социјалних и економских неприлика. Краљ је
умишљао да може сам да изврши националну нивелацију ослањајући се на
војску у вријеме бујања национализма у цијелој Европи. По њему десет
година заједничког живота отвара могућности за оживљавање чистог
националног унитаризма и његове идеолошке основе. Да ли је то било могуће
код народа који су већ имали развијену националну свијест? Српска
грађанска опозиција се фактички повукла, Хрвати су политички малокрвни,
али се неки боре у иностранству да тамошњем јавном мјењу прибложе
диктатуру као чин са антидемократском суштином. Борба са комунистима
траје, њихова штампа диктатуру назива „фашистичком диктатуром“ и
„војно-фашистичким режимом“, те Партија доноси одлуку за оружани
устанак, што буржоазија једва дочекује као повод за коначни обрачун. Суд за
заштиту државе врши 82. процеса против комуниста од 1929. до 1933.
године, Ђуро Ђаковић и Никола Хећимовић страдају на југословенско-
аустријској граници. Комунисти леже казне по Пожаревцу, Лепоглави,
Марибору, Митровици а кадар им бива десеткован. У циљу политике
интегралног југословенства и унитаризма, краљ укида стару територијалну
подјелу на области и племена, а држава 3. октобра 1929. године добија и ново
име – „Југославија“. Краљ образује умјесто овога девет бановина које
добијају име по ријекама, сем једне, Приморске. Бановине су створене по
природним и саобраћајним везама, као највиши облик централизма,
подређене су централној власти коју бира краљ, а саме банове поставља
декретима. Вардарска бановина налазила се у јужном делу Краљевине и
обухватала је целу данашњу Северну Македонију, јужне делове централне
Србије и јужне делове Косова. Добила је име по реци Вардар и
административно средиште бановине је било Скопље; за првог бана изабран
је Живоин Лазић у периоду од 1929.-1932. године, имала је 44. среза.
Моравска бановина са административним центром у Нишу, седиште банске
администрације се налазило у Банској палати, самоуправна тела су била:
Бановинско веће и Бановински одбор. Важнија мјеста те бановине били су
Крушевац, Краљево, Јагодина, Зајечар, Неготин итд. За првог бана изабран је
Ђорђе Несторовић. Дунавска бановина обухватала је Војводину (Банат,
Бачку и Барању и већи део Срема), затим целу Шумадију, Пожаревачку
21
Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су
Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска
Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних
протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део
Војводине. Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управе града
Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд,
за првог бана изабран је Дака Поповић. Дринска бановина, њено седиште је
било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и
Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине
Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или
географским границама, први бан је Велимир Поповић. Зетска бановина је
обухватала територије које је Краљевина Црне Горе 1918. г унела у састав
Краљевине Србије пре формирања Краљевине СХС, као и територију
Дубровачке републике и Боке, али и залеђа Дубровника у Херцеговини
(Невесиње, Требиње, Гацко, све до Фоче на север) као и Косово и Метохију
све до Косовске Митровице, Србице и Ораховца на истоку, већи део Рашке
области коју је ослободила Србија у рату 1912. године као и вароши Рашку и
Ушће. Добила је име по реци Зети, чији је слив у средишту ове
административне области, а које је било у употреби и у средњем веку.
Административно средиште Зетске бановине је било Цетиње а први бан
Крста Смиљанић. Приморска бановина обухвата Далмацију, без области
Дубровника који је припао Зетској бановини и Задра који је припадао
Италији, Ливањски и Дувањски крај је улазио у склоп те бановине а њено
административно сједиште бива Сплит, први бан Иво Тртаља. Врбаска
бановина њено сједиште је било у Бањој Луци, а укључивала је дијелове
данашње Босне и Херцеговине и Хрватске. Име је добила по ријеци Врбас,
први и најпознатији бан био је бригадни генерал Светислав-Тиса
Милосављевић. Први бан је у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра
1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Добија надимак
„Бањалучки Перикле“ , због ктиторског рада, подигао је Бански двор, Банску
палату, Хигијенски завод, оснива позориште итд. Савска бановина се
налазила на подручју данашње Хрватске (највећим делом Славоније) и
добила је име по реци Сави. Административно подручје Савске бановине је
био Загреб, први бан Јосип Шиловић. Дравска бановина се већином налазила
на подручју данашње Словеније и добила је име по реци Драви.
22
Административно седиште Бановине је било у Љубљани, први бан је био
Душан Сернец, а ова бановина је била једина која је обухватала и није
цијепала Словенце. Српски етникум је био подељен на четири бановине а
Словенци су остали у цјелини.Управа града Београда засебна
административно-територијална јединица која је обухаватала град Београд са
ближом околином, укључујући Земун и Панчево. Градоначелници Београда
у овом прелазном периоду били су Коста Куманди (краљева продужена рука
некад међу демократама) те Милош Савчић, Милан Нешић те Милутин
Петровић. Сем националног шкрипца у којем се нашла, а који је стварањем
бановина требао бити премосћен, диктатура се нашла и у економском
шкрипцу што је била последица велике економске кризе која је захватила
свијет 1930.-их година. Разара село, индустрију, банкарство и трговину,
долази до пада цјена пољопривреднх производа које не може да прими
тржиште презасићено робом из САД и других држава. Сељаци се задужују да
преброде кризу а око 450.000 радника гладује. Мораторијум за сељачке
дугове дао је велику штету Првој хрватској штедионици. Сам врх буржоазије
није био сигуран шта даље. Живковић се залаже да се диктатура настави а
Војислав Маринковић да се она ријеши крајњим доношењем устава.
Хрватско питање послије Радићеве смрти долази у слијепу улицу, власт
прогања комунисте и милитаризује се што се огледа и у предсједнику владе.
Буржоазија је свуда у Европи гдје јој власт није одговарала урушила устав и
довела диктатора на власт, проблем Југославије је био тај што је диктатура
уведена због сукоба двије најјаче буржоазије у држави, српске и хрватске.
Принуђен да тражи ријешење кризе, краљ Александар, одлучује на
проширење политичке основе режима преговарајући са Ацом Стојановићем и
Милошем Трифуновићем а на другој страни са СЛС преко Корошеца.
Радикали одбацују а Француска и Чехословачка врше притисак на
ограничену уставност. Краљ ће на десету годишњицу од свога проглашења за
краља СХС, доњети Октроисани септембарски устав, чиме се ствара заблуда
да се режим враћа на стање прије завођења диктатуре, што са једне стране
ствара илузију на чврст режим, побједу југословенства и кохезију подјељене
земље а на другој излазило се на сусрет препорукама из иностранства.
Избори су одржани 1931. године на којима је требало да се изгласа народно
представништво али без учешћа опозиције. Југославија остаје и даље
централистички уређена држава, насљедна и уставна монархија а
23
парламентаризам из Видовданског бива изостављен из Септембарског устава.
Краљ је симбол јединства државе и он је неприкосновен. Отворена се
претвара у уставну диктатуру а странке од прије не добијају дозволу за рад,
за краљеве акте одговарају појединци као и министарски савјет. Он
проглашава и потврђује законе, зазива Народно представништво, може да
растури скупштину, води дипломатију, проглашава рат и склапа мир.
Народна скупштина је била једнодомна, сада је Народно представништво
дводомно, а чине га Народна скупштина (бира се на општим изборима) и
Сенат (дијелом председништво а дио поставља краљ). Краљ може да бира
онолико министара колико се бира посредно и тако може да спријечи
доношење закона који су мимо његове воље, прошли кроз Народну
скупштину. Члан 116. „Мали устав“ краљу даје право да у изваредним
ситуацијама поступа мимо устава тражећи сагласност народног
представништва, формално и фактички може да покрене војску, полицију и
правосудни апарат. Бановска вјећа и Бановски одбори су самостална тјела,
вјеће бира одборе као извршни орган у бановини на четири године с тим да је
бан могао све његове предлоге да обустави и да распусти вјеће. Уводе се
самоуправне општине којих у Југославији 1933. године има 4645 од 500-5000
људи. Краљ сматра да су мјере уведене 1929. године уклониле трагове
прочлости. Настављен је процес осипања вјештачког јединства, искљученог у
условима постојања већ изграђених нација, супротних интереса буржоазија,
култура и традиција. Први јавни протест против краљеве диктатуре су
студентске демонстрације организоване од СКОЈ-а, у Београду октобра 1931.
године, те ће због њих Живковић да напусти мјесто, уступајући га Војиславу
Маринковићу. Краљ ствара и странку режима ЈРСД- Југословенска радикална
сељачка демократија, претеча ЈНС и ЈРЗ (радикала и демократа који су се
рано помирили са режимом, Никола Узоновић, Божа Максимовић, Милан
Сршкић, Војислав Маринковић, Коста Куманди.). Странка ће 1933. године
добити име ЈНС- Југословенска национална странка. Крајем 1932. године
СДК је први пут изњела став опозиције о уређењу државе, правници Влатко
Мачек, др Душан Дуда Бошковић, прота Душан Кецмановић, Сава
Косановић, др Хинко Кризман, Јурај Шутеј и др. Анте Трумбић као
незавишњак те Миле Будак као десничар и националист, а присуством њих
двојице је наглашено хрватско јединство. На састанку у Згребу доносе
„Загребачке пунктације“, гдје истичу народ као извор политичког
24
суверенитета и осуђују „србијанску хегемонију“, закључак је био да се стање
треба вратити на оно из 1918. године и да се треба провести борба против те
хегемоније. Састанак је одржан у Загребу 7. новембра 1932. године, у време
када је на челу државе била прва влада Милана Сршкића, и због овога
донешеног тада Влатко Мачек ће да заврши у затвору. Пунктације су наводно
биле директиве за даљи политички рад међу бирачима, али су постале
својеврсни програм опозиције против владе. Сељаштво, које чини велику
већину народа, треба бити темељ власти. Пунктације су уперене против
наводне „српске хегемоније“ над Хрватском, због чега се тражи повратак на
1918. годину као на исходичну тачку (Хрватско питање). Пунктацијама је
коалиција осудила централистичку политику и „назови-уставни режим“. Оне
нису биле једине, пре њих су донешена „Љубљанска декларација“,
политичка декларација , бивша СЛС с краја 1932. године, која је илегално
дистрибуирана у облику летака у Словенији. Овом декларацијом опозициона
СЛС се тада придружила преосталим опозиционим странкама против
централистичко-унитаристичког југословенског режима. Декларацију је
осмислио штајерски круг бивше СЛС. Закључци су да је словеначки народ
подељен у четири земље ( Југославија , Италија , Аустрија и Мађарска ), тако
да је његов основни захтев да се уједини у једну политичку јединицу, јер је то
једини начин да се одбрани и обезбеди свеукупни напредак, главни део
нације која живи у Југославији задужен је да тежи том идеалу све док се не
реализује, словеначка нација мора тражити независну позицију у Југославији
која ће промовисати све остале дијелове нације који живе у другим земљама;
стога су му потребне: национална индивидуалност, име, застава, етничка
заједница, финансијска аутономија, политичка и културна слобода,
радикално социјално законодавство које може гарантовати виталне користи и
складан развој свих потребних и продуктивних занимања, посебно сељачке и
радничке класе. Да би се ово постигло потребно је да Словенци , Хрвати и
Срби створе државу самоуправних јединица, од којих ће једна бити
Словенија, под слободним споразумом и на демократским основама.
Словенска декларација била је један од најрадикалнијих и најочитијих
словенских националних политичких програма у Југославији током ратова.
Противници, посебно словенски либерали, приписали су то сепаратистичком
карактеру. Они су тражили казну његових аутора, а поједини прваци
словеначког католичког политичког бића 1933. године заиста су осуђени на
25
затворску казну или интернацију, међу њима Антон Корошец, Франц
Куловец, Марко Натлачен и Антон Огризек . Након 1935. године, бивша СЛС
више није доследно инсистирала на словеначкој декларацији. Војвођанска
опозиција на челу са Душаном Бошковићем сматра да је централистичко
уређење пропало на свим пољима и захтјевају исти положај за Срем и
Војводину, које би имале све покрајине у преуређеној држави. Сарајевске или
„Спахине пунктације“ резолуције објављене у јануару 1933. године у којима
је изражен став Мехмеда Спахе и Југословенске муслиманске организације о
уређењу Краљевине Југославије након проглашења Шестојануарске
диктатуре, критикује централистичко уређење Југославије и тражи
децентрализована држава равноправних политичко-историјских јединица.
Спахи је првобитно 21. јануара 1933. године изречено 20 дана затвора и 20
динара таксе на пресуду. Ова казна је касније поништена, те му је одређена
друга, 20 дана затвора и 5.000 динара новчане казне. Љубомир Давидовић је у
својим пунктацијама „писмо својим партијским пријатељима“ био за
преуређење у виду самосталних управних тачака око културног центра.
Београда, Загреба, Љубљане као навигационих тачака, превазилажењем
тријалистичког ситема стварањем четврте јединице која би обухватала БИХ,
јужну Далмацију која би уједно била и тампон зона између Загреба и
Београда. Драгољуб Јовановић је имао замисао стварања три земље и право
покрајина да се конституишу у договору са „главним земљама“. Свака од тих
земаља би имала Сабор и Земаљску владу. На општим изборима 5. маја 1935.
влада добија више гласова од удружене коалиције. Послије атентата краља у
Марсеју, нова влада Богољуба Јефтановића (преносиоца последњих ријечи
Њ. В. Краља Александра „Чувајте ми Југославију“) изјаснила је јуна 1935.
године о поштовању Септембарског устава.
26
Закључак
27
узајамног приблжавања српске и хрватске политике, остварења хрватске
политичке аутономије; 1939.-1941. представља вријеме када је католичка
црква , отказала потпору ХСС и њеном програму претварања југословенског
у федеративно јединство и захтјевала потпуно издвајање католика из
заједничке државе. Ова политика постаје колијевка хрватског фашизма који
је слиједио у наредном времену. Краљ је својом 6. Јануарском диктатуром
желио да уједини коначно Србе, Хрвате и Словенце у једну нацију, ону
„Југословенску“, и да спријечи политике које су довеле до националних
одвајања, потресајући сам темељ на коме је држава настала.
28
Литература
29