Nacionalna ekonomija

2018
Sadržaj
1. Šta izučava nacionalna ekonomija?....................................................................................1
2. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj privredi...................................................................1
3. Odnos između makro i mikro disciplina.............................................................................1
4. Privredni razvoj...................................................................................................................1
5. Savremeni koncepti ljudskog i održivog razvoja – Istorijsko zaleđe.................................2
6. Koncept ljudskog razvoja...................................................................................................2
7. Koncept održivog razvoja...................................................................................................3
8. Odnos ljudskog i održivog razvoja.....................................................................................3
9. Činioci privrednog razvoja.................................................................................................3
10. Stepen privrednog razvoja...............................................................................................4
11. Bruto domaći proizvod (GDP) i bruto nacionalni dohodak (GNI).................................5
12. Kvantitativna analiza izvora privrednog rasta.................................................................6
13. Razvojni tokovi privrede SFRJ.......................................................................................6
14. Razvojni tokovi privrede SRJ.........................................................................................7
15. Razvojni tokovi privrede Srbije posle 2000. godine.......................................................7
16. Struktura privrede između dva svetska rata....................................................................8
17. Promene u strukturi DP Jugoslovenske privrede nakon II svetskog rata........................8
18. Dugoročne karakteristike privrednog razvoja zemlje.....................................................8
19. Industrijalizacija kao osnovni metod privrednog razvoja...............................................9
20. Granski i regionalni razmeštaj industrije........................................................................9
21. Protekli razvoj i aktuelno stanje poljoprivrede.............................................................10
22. Pojam i specifičnosti poljoprivrede...............................................................................10
23. Agrarna politika............................................................................................................10
24. Karakteristike razvoja saobraćaja.................................................................................11
25. Razvoj trgovine.............................................................................................................12
26. Razvoj ostalih sektora privrede.....................................................................................12
27. O društvenoj infrastrukturi uopšte i njenom značaju za razvoj savremene tržišne
privrede/društva........................................................................................................................12
28. Obrazovanje kao činilac razvoja...................................................................................13
29. Obrazovanje u Srbiji.....................................................................................................14
30. Fundamentalna, primenjena i razvojna istraživanja......................................................14
31. Savremena naučna istraživanja i razvoja i potreba aktivne politike u tom domenu.....15
32. Problem i metodi merenja efektivnosti naučnoistraživačke aktivnosti.........................15
33. Naučna istraživanja i razvoj u Srbiji.............................................................................15
34. Uopšteno o regionalnom razvoju i fenomenu ekonomskih razlika...............................16
35. Suština regionalnog razvoja..........................................................................................16
36. Pojam regiona................................................................................................................17
37. Kriteriji ekonomske razvijenosti regiona......................................................................17
38. Zaostajanje teritorije Srbije za ostalim regionima/celinom zemlje u kojoj se razvijala18
39. Nasleđene teritorijalne disproporcije razvijenosti i potrebna aktivnog delovanja na
smanjenje razlika......................................................................................................................18
40. Regioni u Srbiji.............................................................................................................19
41. Politika regionalnog razvoja, tranzicija i ostala aktuelna ograničenja..........................19
42. Pojam, funkcije i vrste investicija.................................................................................20
43. Struktura investicija......................................................................................................21
44. Ekonomska efektivnost investicija................................................................................21
45. Osnovna obeležja investicione politike u Srbiji............................................................22
46. Pojam i karakteristike privrednog sistema....................................................................22
47. Područja i komponente privrednog sistema..................................................................22
48. Razvoj privrednog sistema u socijalističkoj Jugoslaviji...............................................23
49. Privredni sistem Savezne Republike Jugoslavije..........................................................23
50. Privredni sistem zajednice Srbije i Crne Gore..............................................................24
51. Ustavne osnove privrednog sistema Srbije...................................................................24
52. Veličina i razvojne pretpostavke Srbije........................................................................24
53. Teorijski pristup razmatranju stanovništva i radne snage.............................................25
54. Obim, dinamika i struktura stanovništva Srbije............................................................25
55. Uvođenje tržišta rada.....................................................................................................26
56. Uloga politike tržišta rada u rešavanju problema nezavisnosti.....................................27
57. Privredni resursi i razvoj...............................................................................................27
58. Prirodni resursi i razvoj.................................................................................................28
59. Obnovljivi prirodni izvori i uslovi................................................................................28
60. Mineralni resursi kao razvojna pretpostavka privrede..................................................29
61. Energetski izvori...........................................................................................................30
62. Metalično i nemetalično mineralno bogatstvo..............................................................31
63. Značaj i perspektive koncesija i BOT aranžmana u našoj privredi...............................31
64. Kapital i tržište kapitala................................................................................................32
65. Proizvodni fondovi privrede.........................................................................................33
66. Institucionalne pretpostavke razvoja Srbije..................................................................33
67. Određenje tehničkog progresa sa stanovišta razvoja privrede......................................34
68. Tehnološki progres kao predmet interesovanja nauke..................................................34
69. Osnovne istorijske etape tehničkog progresa................................................................34
70. Industrijalizacija – promoter tehnološkog progresa......................................................35
71. Pretpostavke treće tehnološke revolucije......................................................................35
72. Važniji pravci delovanja treće tehnološke revolucije...................................................36
73. Tehnološki progres kao najdinamičniji faktor razvoja..................................................37
74. Izbor tehnike u nacionalnoj privredi.............................................................................37
75. Tehnološki progres i zaposlenost..................................................................................38
76. Tehnički progres i uključivanje u međunarodnu podelu rada.......................................39
77. Tehnološki progres, produktivnost i ekonomska efektivnost.......................................39
78. Pojam ekonomske politike............................................................................................40
79. Elementi ekonomske politike........................................................................................40
80. Vrste ekonomske politike..............................................................................................41
81. Ekonomska politika na našem državnom prostoru.......................................................42
82. Neizvesnost i ekonomska politika.................................................................................43
83. Pojam i značaj životnog standarda................................................................................43
84. Savremena shvatanja o siromaštvu...............................................................................44
85. Pokazatelji siromaštva...................................................................................................45
86. Pojam ekonomske nejednakosti....................................................................................46
87. Merenje ekonomske nejednakosti.................................................................................46
88. Životni standard u Jugoslaviji/Srbiji.............................................................................47
89. Ekonomske reforme i problem siromaštva u Srbiji.......................................................48
90. Socijalna politika...........................................................................................................48
91. Tranzicija privrede........................................................................................................49
92. Tranzicija i privatno preduzetništvo..............................................................................50
93. Privatizacija i razvoj preduzetništva u agroprivredi......................................................51
94. Saobraćajna politika i tranzicija....................................................................................52
95. Prioriteti privrednog razvoja Srbije...............................................................................53
96. Karakteristike globalne krize i izgledi za ekonomski oporavak...................................53
97. Značaj kvaliteta privrednog rasta u traženju izlaza iz krize..........................................54
98. Kvalitet privrednog rasta u Srbiji između tranzicije i krize..........................................55
99. Kreativni kapital kao osnovni pokretač ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama
56
100. Ka održivom ekonomskom i demokratskom razvoju...................................................57
DM 2018

1. Šta izučava nacionalna ekonomija?

Nacionalna ekonomija se od drugih ekonomskih nauka razlikuje po tome što jedino ona
na sveobuhvatan način, celovito i svestrano proučava uslove, stanja i promene u ekonomskoj
stvarnosti jedne zemlje.
Nacionalna ekonomija je primenjena makroekonomska nauka.
Primenjena zato što koristi teorijska saznanja drugih disciplina, ona ne kreira teorije već
ih primenjuje. Makroekonomski pristup podrazumeva da se nacionalna ekonomija bavi
celinom privrede. Smisao ekonomskog znači da se uspostavlja racionalna veza između ciljeva
i resursa koji su raspoloživi za njihovo ostvarivanje, zato što se susrećemo sa retkošću
raspoloživih činilaca i ograničenim dobrima za zadovoljenje ljudskih potreba.

2. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj privredi

Jačina uspostavljenih veza i odnosa zavisi od otvorenosti privrede za međunarodnu

saradnju.
Neophodan uvoz i izvoz predstavlja dobra koja se ne proizvode ili se ne mogu proizvesti
u zemlji, pa međunarodna razmena predstavlja jedini način za pribavljanje tih dobara.
Uključivanje u međunarodne tokove donosi nove tehnike, nove ideje, nova proizvodna
znanja, novi načini organizacije i upravljanja.
Međunarodno kretanje kapitala je posebno važno za nerazvijene zemlje i zemlje u
razvoju, zato što omogućava specijalizaciju u proizvodnji onih proizvoda za koje imaju
najviše komparativne prednosti, odakle finansiraju uvoz dobara u čijoj proizvodnji nisu
konkurentni.
Manje zemlje se više oslanjaju na trgovinu zbog uskog unutrašnjeg tržišta zemlje, takođe
se suočavaju sa problemom neekvivalentne razmene u svetskoj trgovini, izvoze
poljoprivredne proizvode i sirovine, a uvoze gotov proizvod.
U pogledu delovanja spoljnih faktora, ekonomija Srbije znatno je više pod njihovim
uticajem nego što je bila kao deo celine SFRJ.

3. Odnos između makro i mikro disciplina

Za makroekonomski pristup je veoma važno poznavanje ekonomskih prioriteta pojedinih

privrednih subjekata.
Aktivnosti pojedinca se usmeravaju u smeru ostvarivanja izabranih makroekonomskih
ciljeva.
Makroekonomija – kako uspostaviti uslove u kojima će ekonomski subjekti vršiti svoj
izbor tako da ostvaruju svoje prioritete u skladu sa postavljenim ciljevima.
Mikroekonomska saznanja su osnova na kojoj se baziraju makroekonomske discipline,
pa stoga i nacionalna ekonomija.

4. Privredni razvoj

Privredni razvoj je složen ekonomski i društveni proces kojim se jedna zemlja postepeno
oslobađa ekonomske nerazvijenosti i siromaštva, dostižući sve više razvojne nivoe.
Čine ga privredni rast i promene u strukturi privrede.

strana | 1
DM 2018

Privredni rast označava povećanje nacionalne proizvodnje tokom vremena, s obzirom da

se broj stanovnika povećava, rast proizvodnje po stanovniku je bolja mera.
Promene u strukturi privrede su promene u proizvodnoj strukturi, promene u raspodeli
proizvodnih činilaca, promene u strukturi uvoza i izvoza...
Privredni razvoj ima smisla samo ako omogućava bolji život većini stanovništva.

5. Savremeni koncepti ljudskog i održivog razvoja – Istorijsko zaleđe

Kraj četrdesetih i pedesete predstavljaju razdoblje nove razvojne ekonomije, koja je

zaokupljena problemima ekonomskog napredovanja azijskih, afričkih i latinoameričkih
zemalja; tradicionalni pristup privrednom razvoju, koji podrazumeva ekonomski rast kao
najboljeg pokazatelja, nije dao očekivane rezultate.
Početkom sedamdesetih imamo rast privrede + probleme zaposlenosti, siromaštva i
raspodele dohotka + problemi prirodnog okruženja
1972. u Stokholmu održana je konferencija „Samo jedna Zemlja“, a iste godine je
publikovana i studija „Granice rasta“; jedna grupa se zalagala za zaustavljanje rasta, dok su
drugi isticali da treba voditi računa o ekološkim aspektima povećanja proizvodnje,
preovladava da privredni rast sam po sebi nije problem, već da je on, ukoliko se pravilno
shvati, rešenje mnogih problema.
Sredinom 70ih godina dolazi do koncepta osnovnih potreba – borba protiv siromaštva
gde u osnovne potrebe spadaju hrana, odeća, obuća, stambeni prostor, pitka voda, prevoz,
obrazovanje..

6. Koncept ljudskog razvoja

Koncept ljudskog razvoja ne ograničava se samo na elementarne potrebe, već ima u vidu
celu paletu ljudskih potreba.
Posle II svetskog rata, zaokupljenost rastom proizvodnje i računanjem nacionalnog
dohotka, bacila je senku na ljudsku perspektivu razvoja – brzi privredni rast ne obezbeđuje
automatski ljudski progres i visok nivo dohotka ne ograničavanja ljudske patnje.
Ljudski razvoj podrazumeva širenje mogućnosti izbora tj. povećanje broja opcija koje se
nalaze pred ljudima, među kojima su najvažnije mogućnost da se vodi dug i zdrav život,
mogućnost da se stiče znanje, mogućnost da se raspolaže resursima dovoljnim za pristojan
životni standard.
Ljudi su sredstvo i cilj – korisnici razvoja i učesnici u njegovom procesu; dohodak je
sredstvo, a ne cilj – blagostanje zavisi od toga kako se on koristi, a ne koliki je.
Pojam ljudskog razvoja u sebi sadrži četiri ključne komponente:
 Pravičnost – jednak pristup prilikama koje se nude
 Održivost – odgovoran stav prema budućim naraštajima
 Produktivnost – investicije u ljudske resurse kako bi mogli da maksimalno
iskoriste svoje potencijale
 Osposobljenost – pozicija da ljudi sami biraju između većeg broja mogućnosti
Dve greške u vezi ljudskog razvoja
 Da je on proziv rasta – rast je bitan za ljudski razvoj
 Da obuhvata samo socijalni razvoj

strana | 2
DM 2018

7. Koncept održivog razvoja

1987. godine – izveštaj Brundtland komisije – održivi razvoje je razvoj koji zadovoljava
potrebe sadašnjih, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da podmire njihove
vlastite potrebe.
1992. godine u Rio de Žaneiru prihvaćena su dva važna dokumenta
 Deklaracija o životnoj sredini – 27 principa za globalni održivi razvoj
 Agenta 21 – 100 specifičnih programa za postizanje održivog razvoja u svetskim
razmerama tokom 21. veka
2002. godine u Johanesburgu – Svetski samit o održivom razvoju – potrebno je preduzeti
konkretnije mere kako bi se suzbilo siromaštvo i racionalno koristili prirodni resursi.
2012. godine u Rio de Žaneiru – održiv razvoj gde se gledaju ekonomska, socijalna i
ekološka održivost razvoja, „Budućnost kakvu želim“; stavljanje akcenta na ekološku
održivost, kao i pre 20 godina, „Zelena ekonomija“ u kontekstu.
Rešenje za probleme prirodnog okruženja nije zaustavljanje rasta, već oblikovanje novih,
održivih modela privredne ekspanzije.
Ograničenje svih vrsta dugova koje sadašnja generacija ostavlja u nasleđe budućim
pokolenjima; naredna pokolenja zaslužuju priliku da uživaju bar isti nivo blagostanja koji mi
danas uživamo.
U zavisnosti koliko su međusobno zamenljive različite komponente kapitala, imamo
 Slabu održivost – ukupne zalihe su bitne, a supstitucija između pojedinih
komponenti zaliha je moguća i poželjna
 Jake održivosti – pojedine komponente prirodnog kapitala su jedinstvene i njihov
gubitak bi mogao da ima neizvesne i nepovratne efekte na ljudsko blagostanje
Potreba za očuvanjem ukupnih zaliha kapitala uslovljena je tehnologijom i
stanovništvom.

8. Odnos ljudskog i održivog razvoja

Koncept ljudskog razvoja nas podseća da su ljudi pravo bogatstvo svake zemlje i da
ekonomski razvoj treba da služi unapređenju njihovog blagostanja.
Ljudski razvoj obuhvata tri gledišta:
 Razvoj ljudi – obrazovanje, zdravlje...
 Razvoj za ljude – pravična raspodela
 Razvoj od strane ljudi – jednaka šansa za sve
Održivost je svojstvena ljudskom razvoju, te tako imamo održivi ljudski razvoj, koji
obećava povećanje proizvodnje na zdravim ekonomskim osnovama, uz odgovorno ponašanje
prema prirodnom okruženju i zadovoljenje kriterijuma socijalne pravde.
Odgovornost u velikoj meri leži na državi, koja treba da stvori pogodan ambijent za
postizanje razvoja.
Privatni sektor generiše u najvećoj meri poslove i dohodak.
Organizacije civilnog društva mobilišu ljude i olakšavaju interakciju.

9. Činioci privrednog razvoja

Faktori iz društvenog okruženja jednako su bitni kao i ekonomski faktori, dok činioci
privrednog razvoja potiču takođe i iz prirodnog okruženja.

strana | 3
DM 2018

Ukupna ekonomska vrednost prirodnog sačinjena je od:

 Upotrebne vrednosti
o Direktna – doprinos prirodnog kapitala u proizvodnji i potrošnji
o Indirektna – okruženje podržava proizvodnju i potrošnju
o Opciona – očekivanje buduće koristi
 Vrednosti koja nije povezana sa njegovim korišćenjem – zadovoljstvo što neki
resursi postoje
Sadašnju eru globalizacije odlikuju
 Nova tržišta – bankarstvo, osiguranje...
 Novi akteri – multinacionalne kompanije
 Nova pravila – multilateralni sporazumi
 Nova sredstva komunikacije – internet, mobilni telefoni..
Uz globalizaciju se vezuju sledeći fenomeni:
 Skupljanje prostora – distance se skraćuju, a geografska izolacija smanjuje
 Skupljanje vremena – brze promene
 Iščezavanje granica – nacionalne granice se ruše
Globalizacija se odvija paralelno sa lokalizacijom (tražnja za autonomijom) koja slabi
nacionalnu državu.
Osnovni faktori privrednog razvoja:
 Osnovni proizvodni činioci
o Stanovništvo
o Prirodni resursi
o Osnovni proizvodni fondovi
 Tehnološki progres

10. Stepen privrednog razvoja

Za predstavljanje nivoa razvijenosti nacionalne privrede najčešće koristimo društveni

proizvod po stanovniku.
GNI per capita ima tri grupe:
 Zemlje sa niskim dohotkom – do 1005$
 Srednji nivo dohotka
o Nizak srednji nivo – od 1.006$ do 3.955$
o Visok srednji nivo – od 3.956$ do 12.235$
 Visok nivo dohotka – od 12.236$
GNI per capita svetski prosek iznosi oko 10.302$, naša zemlja je ispod proseka i
zauzima 89. mesto sa 5.180$; prva je Švajcarska sa oko 80k$, druga je Norveška sa oko
75k$, SAD su šeste sa oko 58k$, Hrvatska je 35., Bugarska 71, na listi se 2017. godine našlo
i Kosovo koje je zauzimalo 109. mesto sa oko 3,8k$; poslednji je Burundi sa 290$. Od
zemalja bivše Jugoslavije, na lošijoj poziciji od Srbije su Makedonija i Bosna i Hercegovina.
Stvarna slika se dobija na osnovu socijalnih pokazatelja u koje se ubrajaju očekivano
trajanje života, stopa pismenosti, smrtnost odojčadi, broj lekara na 1000 stanovnika.
Indeks ljudskog razvoja (HDI) je agregatni pokazatelj koji izražava prosečna dostignuća
zemlje u tri osnovne dimenzije:
 Dug i zdrav život – očekivana dužina života živorođene dece 25-87 I1
 Obrazovanje – stopa pismenosti i stopa upisa u školu i na fakultet I2

strana | 4
DM 2018

 Životni standard – društveni proizvod po stanovniku 100-40000 I3

X−minX
I= , za I2 se gleda 2/3, odnosno 1/3; dok za I3 svuda ide log.
maxX −minX

I 1+ I 2+ I 3
HDI =
3

Prema visini HDI zemlje se svrstavaju u 3 grupe

 Nizak nivo ljudskog razvoja HDI < 0,5
 Srednji nivo ljudskog razvoja 0,5 < HDI < 0,8
 Visok nivo ljudskog razvoja HDI > 0,8

Novi HDI (od 2010. godine)

 Zdravlje – očekivana dužina života 20-85 I1
 Obrazovanje I2 – aritmetička sredina dole navedena dva pokazatelja
o Prosečan broj godina školovanja 0-15
o Očekivani broj godina školovanja 0-18
 Životni standard – GNI p.c. u PPP$ 100-75000 I3 ln umesto log

HDI =√3 I 1∗I 2∗I 3

Nov način grupisanja zemalja:

 Nizak nivo – od 0,550
 Srednji nivo – od 0,550 do 0,700
 Visok nivo – od 0,700 do 0,800
 Vrlo visok nivo – od 0,800 do 1,000

Ako zemlja zauzima bolje mesto po HDI, to znači da je bila delotvorna pri prevođenju
dohotka u ljudsko blagostanje. HDI u 2017. prvo mesto zauzima Norveška, Švajcarska je na
trećem mestu, SAD na desetom, Hrvatska zauzima 45. što je bolje nego prethodne godine,
dok Srbija zauzima 66. mesto sa 0,776.

11. Bruto domaći proizvod (GDP) i bruto nacionalni dohodak (GNI)

Tri osnovna agregata materijalne proizvodnje su:

 Društveni bruto proizvod – vrednost ukupne materijalne proizvodnje u zemlji za
neki određeni vremenski period; sastoji se od prenete vrednosti (amortizacija i
materijalni troškovi) i od nacionalnog dohotka DBP = Mt + Am + ND
 Društveni proizvod – DBP umanjen za iznos materijalnih proizvoda
 Nacionalni dohodak – DP umanjen za amortizaciju; pokazuje maksimalnu
vrednost koju jedna zemlja sme da potroši, a da ne umanji ranije stvoreno
bogatstvo
Bruto domaći proizvod predstavlja vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih
tokom nekog perioda na teritoriji jedne zemlje.
Bruto nacionalni dohodak predstavlja vrednost finalnih dobara i usluga, proizvedenih
unutar ili van granica jedne zemlje, a čijom prodajom stanovnici zemlje stiču dohodak.

strana | 5
DM 2018

12. Kvantitativna analiza izvora privrednog rasta

Pruža uvid u faktore rasta i njihov doprinos povećanju obima proizvodnje.

Društveni proizvod se može posmatrati iz dva ugla:
 Ugao radne snage i njene produktivnosti Y = L*p
o Na produktivnost rada utiče tehnička opremljenost rada q = K/L
o Rast DP zavisi od promena u nivou zaposlenosti i produktivnosti
o Rast je ekstenzivan ako je prevashodno uslovljen povećanjem
zaposlenosti, a intenzivan ako je pretežno baziran na rastu produktivnosti
 Stanovište osnovnih proizvodnih fondova i njihove efektivnosti
o Prosečni koeficijent efektivnosti osnovnih proizvodnih fondova pokazuje
koliko se jedinica DP-a ostvaruje po jedinici fiksnog kapitala e = Y/K
o Prosečni kapitalni koeficijent pokazuje koliko je jedinica fiksnog kapitala
angažovano za proizvodnju jedinice DP-a k=K/Y
o Na rast DP-a pozitivno utiče povećanje osnovnih proizvodnih fondova
(K) i poboljšanje njihove prosečne efektivnosti (e), odnosno pad
prosečnog kapitalnog koeficijenta (k)

13. Razvojni tokovi privrede SFRJ

Analiza privrednog razvoja se vrši duži vremenski period, imajući u vidu čitav lanac
uzročno posledičnih veza.
 Prve decenije posleratnog perioda
o Impresivan privredni rast
o Brzo povećanje proizvodnje – savladana ekonomska zaostalost
o Privredni razvoj neodrživ na dugi rok
 1947. – 1952.
o Društveni proizvod se prosečno godišnje povećavao po stopi od 1,9%
o Svi napori bili u izgradnji teške industrije i energetike
 1953. – 1964.
o „zlato razdoblje“ – dinamično rasla zaposlenost i osnovni proizvodni
fondovi, poboljšavala se produktivnost i efektivnost fiksnog kapitala
o Stopa privrednog rasta 8,3%
o Strukturne disproporcije u privredi – nesklad između bazičnih i
prerađivačkih grana
o Nemogućnost izvoza – manjak uvoza
 1965. – 1979.
o Stopa rasta 5,6%
o Kvalitet privrednog rasta se pogoršao
o Efektivnost opala, opao rast zaposlenosti, rast deficita
 1980. – 1989.
o Ekonomska stagnacija
o Prosečna stopa rasta DP-a 0,7% - DP p.c. isti

strana | 6
DM 2018

o Usporavanje rasta, pad produktivnosti i efektivnosti

o Velika inflacija, nezaposlenost, izumiranje investicione aktivnosti
o Deficit smanjen ograničenjem uvoza, što se loše odrazilo na proizvodnju

 Kraj 80ih
o Radikalne promene – afirmacija tržišnog sistema privređivanja i
napuštanje socijalizma
o Rezultati izostali – raspad Jugoslovenskog tržišta
o DP opao za 7,6% (u Srbiji 8,3%)
o Do kraja 1991. 4 republike se otcepljuju
o April 1992. Srbija i Crna Gora proglašavaju Saveznu Republiku
Jugoslaviju
o 4. februara 2003. se formira državna zajednica Srbija i Crna Gora
o Maj 2006. Crna Gora glasa za nezavisnost
o 3. juna 2006. Srbija i Crna Gora više ne postoji

14. Razvojni tokovi privrede SRJ

 1990. DP se smanjio za 8,3% u odnosu na prethodnu godinu, a u 1991. za 11,1%

 1992. i 1993. najteža situacija u Srbiji
o UN zavodi stroge sankcije SRJ – velika šteta zbog zavisnosti od
inostranstva
o 1992. DP opao za 27,9%
o 1993. DP opao za 30,8%
o Prosečna godišnja stopa rasta iznosi minus 22,5%
o Opadanje zaposlenosti, investicija, ličnih primanja, životnog standarda,
spoljnotrgovinske razmene zemlje
o HIPERINFLACIJA – cene porasle za 116,5 hiljada milijardi procenata;
suzbijena 1994. primenom Avramovićevog programa, kada dolazi do
povećanja DP-a od 2,5%
 1994. – 1998. – rast DP-a prosečno godišnje 4,7%
 1995. obustavljene sankcije 1996. formalno ukinute
 1998. EU i SAD ponovo uvode sankcije zbog pogoršanja situacije na KiM
 1999. nato bombardovanje – drastično pogoršanje ekonomske situacije, DP opao
za 18,3%
 2000. obnovljen privredni rast, stopa rasta 5,2%; ukidanje sankcija SRJ i njeno
ponovno uključivanje u sve međunarodne organizacije

15. Razvojni tokovi privrede Srbije posle 2000. godine

Od 2000. do 2007. prosečan godišnji rast BDP-a 5,6%; ubrzanje privrednog rasta do
2004. zatim slabljenje, te jačanje u 2007.
2007. BDP p.c. je iznosi 4000€, što je viši srednji nivo, 65% BDP-a iz 1989.
2000. – 2007. relativna cenovna stabilnost.
Spoljni dug zemlje oko 60% BDPa.

strana | 7
DM 2018

Po visini indeksa konkurentnosti 2008. 85. mesto od 134, najlošiji smo po efikasnosti
tržišta robe (115.) a najbolji u kategoriji zdravlja i osnovnog obrazovanja (46.)
Zauzimamo viši rang po HDI nego GDP p.c. što znači da smo uspešni u prevođenju
dohotka na blagostanje stanovnika
Nasledili smo loš kvalitet životne sredine, kao i neadekvatan okvir politike koja se
odnosi na ekološku zaštitu, iz BDP-a 0,3% za te svrhe.
Krajem 2006. doneta „Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije od
2006. do 2012. godine“, gde su kao razvojni prioriteti istaknuti održivi privredni razvoj,
podizanje konkurentnosti privrede, izgradnja društva zasnovanog na znanju, uravnoteženi
regionalni razvoj, priključenje EU.
Nacionalna strategija nudi dva scenarija za budućnost
 Konzervativni – prosečna godišnja stopa rasta BDP-a od 5% i GDP p.c 7000$
 Osnovni – stopa rasta BDP-a 7% i GDP p.c. 8000$

16. Struktura privrede između dva svetska rata

U severni i zapadnim delovima zemlje proces industralizacije je započeo pre nego što je
formirana Kraljevina (1918.), pa su tamo uspostavljeni zreliji društveni odnosi, razvijenije
tržište i zastupljenije forme novčanog poslovanja.
Čak i u najrazvijenijim delovima, naša privreda je osetno zaostajala za tada razvijenim
privredama u Evropi.
U međuratnom periodu poraslo je učešće industrije, rudarstva i zanatstva u strukturi DP-
a sa 21% na 30%, a 1939. opalo učešće poljoprivrede i šumarstva sa 58% na 51%.
Niska produktivnost rada, nedovoljno zaposlena radna snaga, ograničena tehnička
opremljenost rada su razlozi niskog DP-a p.c. i Jugoslavija se nalazila na jednom od
poslednjih mesta u evropskoj listi razvijenosti pred II svetski rat.

17. Promene u strukturi DP Jugoslovenske privrede nakon II svetskog rata

U periodu od 1947. – 1989. DP je rastao po prosečnoj stopi od 4,9% godišnje, dok je DP

p.c. upetostručen i rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,9%.
Po brzom rastu isticao se društveni sektor, najveći rast proizvodnje je ostvarila industrija.
Najveće smanjenje u stvaranju DP-a imale su primarne delatnosti, koje su na početku
posmatranog perioda učestvovale sa 45%, a krajem osamdesetih samo sa 15%, a pored toga,
smanjenje udela u strukturi DP-a karakterisalo je i smanjenje građevinarstva i zanatstva.
Tercirajni sektori posmatrani kao celina ostvarili su rast učešća u strukturi DP-a sa oko
18% naoko 32% početkom osamdesetih.
Početkom 60ih izjednačili su se doprinosi industrije i poljoprivrede u stvaranju
društvenog proizvoda da bi se potom razlika u dinamici ispoljavala u korist industrije.

18. Dugoročne karakteristike privrednog razvoja zemlje

Industrija je sektor privrede u okviru kojeg se radom, pomoću mašina, sirovine prerađuju
u poluproizvode i gotove proizvode.
Posle I svetskog rata, formirana je kraljevina SHS, posle preimenovana u Kraljevinu
Jugoslaviju, koja je bila nerazvijena i odlikovala obijem radne snage.

strana | 8
DM 2018

Ako se posmatra celo međuratno razdoblje kao celina, napredak u industriji se može
oceniti kao skroman, pošto se nije značajnije povećalo njeno učešće u stvaranju DP-a.
Promene u pogledu politike i prava industrijalizacije u zemlji izvršene su odmah posle
završetka II svetskog rata – naglasak je stavljen na energetiku, mašinsku industriju i bazične
kapacitete za preradu domaćih sirovina.
Industrijalizacija je ostvarena uvozom u celosti, kada su ugrađeni i aktivirani kapaciteti u
prioritetnim granama, izvršeno je preusmeravanje investicija na druge grane, kako bi se
uspostavila tržišna ravnoteža.
Razdoblje od II svetskog rata do početka 90ih prošlog veka, ostvareni su brz rast i razvoj
ukupne privrede, gde posebno mesto pripada industriji.

19. Industrijalizacija kao osnovni metod privrednog razvoja

Industrijalizacija u našoj zemlji je primenjena kao osnovni metod ubrzanog privrednog

razvoja nakon II svetskog rata.
Jedna grupa autora se zalaže prvo za razvoj poljoprivrede kao uslova i pretpostavke
industrijalizacije koja bi potom trebalo da usledi.
Stav ove grupe nije teško osporiti, a ovo su samo neki od argumenata
 Razvoj poljoprivrede podrazumeva primenu savremenijih sredstava rada i veću
primenu tehnike uopšte
 Nerazvijene zemlje se odlikuju velikom agrarnom prenaseljenošću, nedovoljno
zaposlenim aktivnim stanovništvom kome je poljoprivreda izvor sredstava za
život
 Troškovi unapređenja deluju na obim proizvodnje, ali i na rast cena
Ubrzanje razvoja privrede nerazvijenih zemalja mora prvenstveno da se oslanja na
industrijalizaciju kao osnovni pravac.
Izražena potreba da se izvrši promena u ukupnoj privrednoj strukturi, a posebno
preobražaj u nasleđenoj strukturi industrije.
Davanje prioriteta industriji nikako ne bi trebalo da znači potpuno zanemarivanje razvoja
poljoprivrede, kao ni ostalih delatnosti.

20. Granski i regionalni razmeštaj industrije

Najbrže se uvećavala proizvodnja sredstava za rad, dok je rast ispod proseka imala
proizvodnja materijala za reprodukciju.
1955. – 1990. ostvareni su brz rast i razvoj, o čemu svedoči porast industrijske
proizvodnje za više od 11,5 puta; kao oblast sa najbržim uvećanjem izrazito se izdvaja
proizvodnja hemijskih proizvoda i vlakana, a najsporiji rast imala je proizvodnja saobraćajnih
sredstava, kao i proizvodnja u oblasti prerade drveta i proizvoda od drveta i pile.
Bolji pregled svih 25 oblasti dat je razvrstavanjem na osnovu dinamike društvenog
proizvoda u odnosu na prosek industrije:
 Dinamične oblasti – bazni indeks proizvodnje preko 1,5 puta veći od prosečnog
 Umereno dinamične – između proseka i 1,5 puta veći
 Spororastuće – indeks rasta ispod proseka
U Srbiji industrijalizacija se odlikovala po neravnomernosti u teritorijalnom razmeštaju
industrije. Tokom ubrzane industrijalizacije, industrijska proizvodnja povećava se preko
21puta. Kao rezultat ubrzane investicione aktivnosti uvećana su osnovna sredstva industrije u

strana | 9
DM 2018

svim regionima i u nerazvijenim delovima države, pa je tako na celom tlu stvoren industrijski
i proizvodni potencijal.
DP p.c. rastao sprje od proseka države čiji smo deo bili.

21.Protekli razvoj i aktuelno stanje poljoprivrede

Ocena proteklog razvoja i sadašnjeg stanja poljoprivrede može se posmatrati:

 U poređenju sa nasleđenim stanjem
o od II svetskog rata do danas ostvareno je udvostručenje prozvedene
količine hrane po stanovniku, što je značajno uzimajući u obzir da je
stanovništvo poraslo 1,5 put
o stvaranje i razvoj dvaju delova – privatnog i društvenog sektora – razvoj
ova dva sektora u poljoprivredi se razlikovao tokom celog razdoblja, na
jednoj strani formirao se moderan, društveni sektor poljoprivrede, a na
drugoj se ostvarivao znato sporiji rast i razvoj privatnog sektora, znatno je
bila bolja kvalifikaciona struktura zaposlenih u društvenom sektoru od
one u privatnom sektoru
 sa stanovišta razvoja ukupne privrede
o zapostavljena delatnost
o usporena poljoprivredna proizvodnja dovodi do toga da je na domaćem
tržištu tražnja veća od ponude, pa se tako pojačavao pritisak na uvoz
poljoprivrednih proizvoda
Uzroci sadašnjeg stanja i sporog razvoja poljoprivede su nedovoljni uslovi privređivanja,
nepostojanja i/ili nedoslednost sprovođenja koncepta razvoja poljoprivrede, razna ograničenja
u privatnom sektoru, zanemarivanje ove delatnosti, nedostatak zemljišne politike,
usitnjavanje poseda, bez navodnjavanja.
Stalan razvoj poljoprivrede podrazumeva da se, osim promena u dosadašnjim tokovima
ekonomskih uslova, radikalno izmene i društveni uslovi života poljoprivrednika i njihov
socijalni status.

22. Pojam i specifičnosti poljoprivrede

Poljoprivreda je privredna delatnost u kojoj se korišćenjem zemljišta, gajenjem korisnih

biljaka i životinja dobijaju primarni proizvodi odgovarajućeg biljnog, odnosno životinjskog
porekla.
Poljoprivreda ispunjava brojne zadatke – obezbeđuje hranu, obezbeđuje sirovine za
mnoge oblasti prerađivačke industrije, uslovljava razvoj industrije, deluje na bilans
spoljnotrgovinske razmene.
Specifičnosti poljoprivredne proizvodnje su visoka zavisnost od prirodnih uslova,
posledično veći ili manji skokovi/padovi u proizvodnji, veći poslovni rizici, nestabilnost
dohotka poljoprivrednika, proces proizvodnje je pretežno vezan za zemljište, organska
proizvodnja.
Tokom dugog istorijskog razdoblja, razvoj poljoprivrede je bio izuzetno spor, iako je za
sve to vreme ona predstavljala osnovnu privrednu delatnost.

strana | 10
DM 2018

23. Agrarna politika

Agragrna politika je onaj deo ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije koji je
usresređen na usmeravanje razvoja poljoprivrede i sa njom neposredno povezanih aktivnosti
po različitim osnovama.
Agrarnu politiku čini nekoliko međusobno povezanih elemenata – cilj agrarnopolitičke
aktivnosti, sredstva, mere i metode delovanja i nosioci agrarne politike.
Sa stanovišta vremena imamo osnovne (dugoročne, strateške) ciljeve i ciljeve koji se
utvrđuju za kraći vremenski period. Najčešći ciljevi su povećanje poljoprivredne proizvodnje
ili menjanje njene strukture, porast produktivnosti rada i prinosa po jedinici, efikasnije
korišćenje uloženih sredstava u ovu delatnost, porast i stabilizacija dohotka poljoprivrednika,
umerene i stabilne cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
Mere agrarne politike s obzirom na karakter delovanja dele se:
 Ekonomske mere (cene, investicije, politika uvoza i izvoza)
 Tehničke i tehnološke mere (mehanizacija, hemizacija..)
 Organizacione mere (oblici organizacije proizvodnih jedinica, njihovo
povezivanje, udruživanje proizvođača, zadrugarstvo..)
 Pravne mere (uređenje posedovnih odnosa, sprovođenje određenih mera i akcija u
proizvodnji i prometu)
Prema načinu sprovođenja, mere agrarne politke mogu biti direktne i indirektne, odnosno
prisilne i dobrovoljne.
Ocena uspešnosti agrarne politike proizilazi iz stepena podudarnosti ili odstupanja
ostvarenih rezultata sa postavljenim ciljevima.

24. Karakteristike razvoja saobraćaja

Saobraćaj je sektor privrede koji se bavi prenosom materijalnih dobara, ljudi i vesti s
jednog mesta na drugo; omogućava promet robe, odnosno zadovoljenje ostalih potreba za
prevozom i tako čini deo infrastukture koji je bitan za razvoj svih drugih sektora.
U javnom saobraćaju najveći skok izvršenog prevoza do početka 90ih ostvaren je u
pomorskom prevozu tereta, međutim, međunarodna blokada izazvala je drastičan pad
količine prevezene robe već 1992. godine, a zatim i potpuni prekid pomorskog prevoza tereta.
Kao druga krajnost vidljiv je nepromenjeni obim prevezenih putnika na železnici i
najsporiji rast prevezenog tereta u ovoj grani saobraćaja, zahvaljujući tome, ova grana je
doživela drastičan pad, kako u strukturi putničkog, tako i teretnog saobraćaja.
Po obimu izvršenog prevoza i ostvarenom rastu izdvaja se drumski saobraćaj, posebno u
prevezenoj robi do početka 90ih, istovremeno veliki skok je ostvaren i u prevozu putnika
vazdušnim saobraćajem, nešto manje od 17 puta, rečni i jezerski saobraćaj je potpuno zamro i
u teretnom i u putničkom saobraćaju.
Ocena ukupno ostvarenog razvoja saobraćaja na teritoriji Srbije može se početi
konstatacijom da su izvršene velike i nagle strukturne promene, ali se za njih mora reći da su
u velikim delom rezultat spontanosti u razvitku, odnosno da za njih nije postojala strategija.
Na osnovu nasleđenog stanja u ovoj aktivnosti, tokom razdoblja od skoro 4 decenije, u
saobraćaju je ostvaren dosta veliki napredak, veoma je izmenjena struktura saobraćaja na
teritoriji Srbije, prvenstveno u korist drumskog saobraćaja.
Udeo transportnih troškova u vrednosti robe privrede Srbije veoma je visok, krajem 80ih
iznosio je 15-17%, a normalno je 6-10%.
Razvoj poštanskog, telefonskog i telegrafskog saobraćaja takođe je ostvaren značajnim
povećanjem obima usluga i širenjem kapaciteta, međutim, danas se često čuju komentari da
strana | 11
DM 2018

uprkos tome PTT saobraćaj znato zaostaje u pogledu prilagođenosti potrebama savremene
elektronske komunikacije.

25. Razvoj trgovine

Trgovina je sektor privrede koji se bavi posredovanjem u prometu, omogućuje razmenu

između proizvodnje i potrošnje; deluje tako da obezbedi ponudu robe u količini i po vrstama
koje se traže na tržištu, u odgovarajuće vreme, po cenama i drugim uslovima koje kupci
mogu da prihvate.
U Srbiji, trgovina je uglavnom i prvenstveno obavljala tehničke funkcije povezivanja
proizvodnje i potrošnje i njena uloga je bila veoma sužena; stoga se veći deo robe
posredstvom trgovine u stvari raspodeljivao putem tzv. karata za snabdevanje, što pokazuje
da se radi o zatvorenom obliku robnog prometa.
Osavremenjivanje trgovine započinje uvođenjem savremene organizacije rada i
opremanjem skladišnog prostora i pomoćnih kapaciteta u ovoj oblasti.
Promet u trgovini se naročito brzo uvećavao od sredine pedesetih do polovine šezdesetih,
da bi i tokom sledeće dve decenije beležio visoke stope rasta.
Značajne promene su se desile u strukturi, pre svega, u trgovini na malo, gde se
smanjivalo učešće prehrambenih i tekstilnih odevnih proizvoda, uz porast elektrotehničkih
proizvoda, građevinskog materijala, tečnih goriva i maziva, međutim, ubrzo dolazi do
značajnog zaokreta zbog duboke i dugotrajne krize izazvane raspadom zemlje,
hiperinflacijom, sankcijama i bombardovanjem.
Sveukupno trgovina je tokom perioda od II svetskog rata ostvarila vidan napredak i
uprkos tome, dotignuti nivo razvoja trgovine još nije takav da se ona može uzeti kao činilac
koji značajnije doprinosi ubrzanju toka reprodukcije i efikasnoj realizaciji ukupne
proizvodnje na domaćem i inostranom tržištu.

26. Razvoj ostalih sektora privrede

Značajne promene u strukturi globalne privrede.

Od II svetskog rata do kraja 80ih svi sektori privede su ostvarili porast.
Tokom 90ih došlo je do ekonomskog nazadovanja, najmanji pad proizvodnje imala je
poljoprivreda i sve ostale delatnosti koje se inače svrstavaju u primarni sektor.
U 2000im najbrže je rastao doprinos državne uprave i obaveznog socijalnog osiguranja,
sledeći su sektor saobraćaja, trgovine na malo i veliko, popravka vozila, finansijsko
posredovanje i poslovi sa nekretninama, pa su ovi sektori povećali udele u stvaranju bruto
domaćeg proizvoda, s druge strane, sa negativnim rastom proizvoda suočili su se hoteli i
restorani, ribarstvo, prerađivačka industrija i građevinarstvo.
Uopšteno uzev, ostvaren je značajan napredak.
U osnovi, promene u strukturi događale su se u pravcu sektora, oblasti i grana koje se
odlikuju višim nivoom društvenog proizvoda po zaposlenom, odnosno višom produktivnošću
rada.

strana | 12
DM 2018

27. O društvenoj infrastrukturi uopšte i njenom značaju za razvoj savremene

tržišne privrede/društva

Društvena infrastruktura obuhvata brojne i raznovrsne aktivnosti – obrazovanje, kulturu,

naučno istraživanje i razvoj, zdravstvo, socijalno staranje, javni sektor, različite državne
organe, političke organizacije, udružena građanja – dobra se uglavnom ne realizuju na tržištu,
već predstavljaju zajedničko dobro.
Država, ako se iskreno prihvati nekog zadatka, može da napravi sve osim onoga što je po
prirodi nemoguće, međutim, 70ih će se ispostaviti da država ne zna kada treba da stane.
Specifičnost ekonomskog istraživanja u društvenoj infrastrukturi nameće se u fazi
utvrđivanja intenziteta potreba stoga što je njihov veliki deo u domenu nematerijalnog
karaktera, pa se ne mogu meriti uobičajenim kvantitativnim jedinicama, a uticaj imaju i lične
preferencije ili prioriteti različitih interesih grupa.
Najširi krug korisnika pokrivaju javna dobra – u njihovom korišćenju se niko ne može
isključiti, istovremeno su na raspologanju velikom broju/svim potencijalnim korisnicima,
jednaka su u potrošnji za sve.
Cene usluga/proizvoda društvene infrastrukture mogu posredno ili neposredno određivati
funkionisanje celine skupa ili pojedinačno uzetih aktivnosti; politika cena u okviru društvene
infrastrukture određena je dostrignutim nivoom privrednog razvitka, ekonomsko/tržišnom
infrastrukturom, aktuelnom situacijom u zemlji, društveno ekonomskim sistemom i
političkim odlukama.
Samjuelson smatra, da slično privatnim dobrima, kod kojih se putem cena uspostavlja
ravnoteža na tržištu, za javna dobra on smatra da se koriste pseudo cena i pseudo tržišna
ravnoteža, koja predstavlja Pareto optimum.
U razvojnoj strukturi brojnih zemalja mogu se uočiti dva toka:
 Prvi se vezuje za državu blagostanja i njeno nastojanje da zadovoljenje različitih
značajnih društvenih potreba delimično ili potpuno finansira iz fondova
zajedničke potrošnje
 Drugi jeste tendencijsko smanjenje izdavanja za kolektivnu potrošnju, praćeno
reprivatizacijom i deregulacijom

28. Obrazovanje kao činilac razvoja

Vrlo čest je bio slučaj da se kvalifikacije stiču u samom procesu proizvodnje, gde su se
zaposleni obučavali za relativno jednostavne operacije do kojih je dovodila sve detaljnija
podela rada, pre svega u industriji.
Zajedno sa privrednim razvojem, znanja se stiču sistematično, uz sve veću društvenu
pažnju, takođe je obrazovanije stanovništvo sposobnije da se brže i uz manji napor
prilagođava promenama koje se dešavaju.
Zaposleni sa višim kvalifikacijama bolje usvaršavaju primenjene proizvodne procese, a i
visoko obrazovana radna snaga je sve traženija, što se odražava i na kretanje zarada.
Obrazovanje prevashodno obuhvata mlađe stanovništvo i takav tok obrazovanja se
naziva tradicionalnim obrazovanjem, ono je dugo zadovoljavalo potrebe privrede i društva,
ali je dovedeno u pitanje usled savremenog tehnološkog napretka.
Sa stanovišta ekonomskih nauka, sve značajnija je uloga organizovanog sistematskog
obrazovanja i ispoljava se u pet najvažnijih pravaca:
 Rast tražnje za kadrovima višeg nivoa obrazovanja

strana | 13
DM 2018

 Brže uvećanje sredstava kojima se finansira obrazovanje u najrazvijenijim

zemljama
 Povećanje interesovanja da se napusti tradicionalni sistem obrazovanja u korist
nove paradigme kontinualnog permanentnog obrazovanja
 Menja se stav o isključivo neproizvodnom karakteru obrazovanja
 Zahtev ekonomskoj politici za pronalaženje najboljih srazmera između ulaganja u
materijalne elemente proizvodnje i finansiranja obrazovanja koje treba da deluje
kao jedan od činilaca podizanja kvaliteta stanovništva

29. Obrazovanje u Srbiji

Posmatra se kroz tri etape.

Prva etapa, između dva svetska rata, nasleđen nivo je potpuno odgovarao privrednoj
odnosno, ukupnoj društvenoj razvijenosti; oblast obrazovanja je beležila skromne rezultate,
stanovništva sa osnovnim obrazovanjem je bilo oko 45%, procenat nepismenih iznad 10
godina iznosio 35%.
Druga etapa, razdoblje od II svetskog rata do početka 90ih, ubrzani razvoj obrazovanja –
povećanje broja učenika/studenata, višestruki porast broja viših i visokih škola; broj redovnih
učenika osnovnih škola je dostigao maksimalnu veličinu početkom 60ih, što je delovanje
povećanog obuhvata odgovarajuće starosne grupe obaveznim osmogodišnjih obrazovanjem i
relativno bržeg uvećanja stanovništva; do polovine 80ih rastao je broj učenika srednjih škola,
da bi zatim opao, kao i broj studenata.
Treća etapa počinje nastankom SRJ 1992. koji je praćen dramatičnim promenama u
odnosima sa neposrednim okruženjem, ratom, padom privredne aktivnosti, potpunom
međunarodnom izolacijom zemlje, što pogađa i oblast obrazovanja; u toku je prilagođavanje
za uključivanje u jednistven evropski sistem obrazovanja.
Najveći broj osnovnih škola bilo je 50ih, a srednjih 70ih.
Početkom 50ih 2,5 miliona neobrazovanih, 2002. oko 358000.
Kraje II faze, 1/10 neobrazovano, + bez cele osnovne 1/3. 2002. nepismenih oko 3,4%.
U III etapi se može govoriti i o nazadovanju ove oblasti.
2011. broj nepismenih 164.884; nepotpunu osnovnu ima 11%, a ako se dodaju i oni bez
dana škole oko 14%. Visoko obrazovanje 11%. Više od 50% je kompjuterski nepismeno.

30. Fundamentalna, primenjena i razvojna istraživanja

Fundamentalna istraživanja su najudaljenija od praktične primene, služe za proširenje

fonda znanja, mogu biti slobodna – vrši pojedinac i usmerena – koncentracija na neki
problem; mogu se sprovoditi deskriptivno – skupljanje podataka, zapažanja i merenja u vezi
sa nekom pojavom i istraživanja sa određenom temom.
Primenjena istraživanja – unapređenje naučnih i tehničkih saznanja i imaju se u vidu
određeni praktični ciljevi – tehnička otkrića. Razmena informacija je jako bitna, zato što se na
taj način može izbeći nepotrebno dupliranje poslova, a međusobno korišćenje rezultata
ubrzaće proces dobijanja zadovoljavajućih tehničkih otkrića – rešenja.
Razvojna istraživanja – korišćenje rezultata fundamentalnih i primenjenih istraživanja
kako bi ih dovela u stadijum da se mogu primeniti; prvo se ocenjuje mogućnost primene
određenog postupka ili proizvodnje novog proizvoda, a zatim se ocenjuju ekonomski
parametri ovog postupka ili proizvoda.

strana | 14
DM 2018

Što se tiče odnosa troškova za pojedine od navedenih vrsta istraživanja, neretko razvojna
istraživanja zauzimaju najveći deo troškova, dok fundamentalna najmanji.
Navedena klasifikacija može da se dopuni još dvema fazama: prvom primenom
tehničkog pronalaska i difuzijom koja označava širenje i upotrebu nekog pronalaska sve do
njegove opšte primene u nekoj grani ili čitavoj privredi jedne zemlje.

31. Savremena naučna istraživanja i razvoja i potreba aktivne politike u tom

domenu

Nauka poprima osnovne osobenosti prema ranijim razvojnim fazama:

 Brzo se uvećava obim naučno-istraživačkog i razvojnog rada – broj naučnika i
sredstava za naučna istraživanja se udvostručuje svakih 10 godina
 Sve značajnija uloga države/međunarodnih asocijacija/organizacija u finansiranju
i organizaciji naučno-istraživačkog rada – pre svega kako bi se obezbedila
stabilnost naučno istraživačkog rada
 Koncentracija u ovoj delatnosti- sredstava, kadrova, skupe i složene opreme
 Industrija istraživanja ili čak strateška industrija – zbog ostvarenog rasta, sve
veće složenosti novih naučnih i tehnoloških rešenja, te stalne potrebe za novim
istraživanjima i razvojem

32. Problem i metodi merenja efektivnosti naučnoistraživačke aktivnosti

Do pred kraj 50ih merenje uopšte nije bilo predmet interesovanja ekonomske nauke, što
se menja nakon II svetskog rata.
Teško se mogu utvrditi neka objektivna merila ili efekti iskazani novčano, da bi se potom
stavili u odnos sa troškovima, kako se to inače radi sa proizvodnjom.
Pokušaj da se društvena rentabilnost meri efektima do kojih ne bi uopšte došlo da su ta
istraživanja izostala tj. posredstvom alternativnog troška.
Tehnološki bilans plaćanja – pregled prihoda i rashoda od izvoza i uvoza znanja,
patenata, licenci.. pokazuje efekte samo spoljnotrgovinske razmene i primenljiv je pre svega
za tehnološki visoko razvijene zemlje.
Agregatne proizvodne funkcije u kojima se efekti tehnološkog progresa utvrđuju kao
rezidualni faktor – pripisuje mu se sav onaj rast DP-a koji se ne može neposredno vezati za
rast angažovane radne snage ili kapitala.

33. Naučna istraživanja i razvoj u Srbiji

Rashodi za naučno-istraživačku i razvojnu delatnost na teritoriji Srbije krajem 60ih

godina su učestvovali sa oko 1% u DP-u, 70ih i 80ih udeo opada.
Broj naučno-istraživačkih i razvojnih organizacija je dostigao maksimalnu vrednost
početkom 80ih, da bi se potom neprekidno smanjivao, sve do početka 2000ih.
Kao jedan od često korišćenih pokazatelja obima naučno-istraživačke delatnosti uzima
se odnos naučnika/istraživača prema ukupnom ili aktivnom stanovništvu; na teritoriji Srbije
je sredinom 80ih godina bilo 12 naučnika na 10.000 stanovnika; što je nešto više od
odgovarajućih podataka za Francusku ili Nemačku krajem 60ih; prema podacima iz 2006.
strana | 15
DM 2018

broj naučnika i istraživača na 10.000 stanovnika u Srbiji premašuje 16, što proizilazi iz
povećanja naučnika/istraživača, kao i smanjenje stanovništva.
Zabrinjavajuće je što u 2000im nije došlo do kvalitativnog spoja nauke i tehnologije sa
proizvodnjom, kojim bi se omogućilo njihovo međusobno sistematsko i trajno podsticanje,
karakteristično za savremeni tehnološki progres.
Najznačajniji nedostaci su odsustvo dugoročno definisane koncepcije, te na osnovu nje
utvrđene strategije razvoja i odgovarajućim sredstvima sprovođene politike u toj oblasti; kao i
usitnjenje organizacije u neadekvatne metode finansiranja i neodgovarajuća unutrašnja
koordinacija i povezanost sa privredom.
Usitnjenost NIR je ozbiljan problem – 80ih ni 30 naučnika po organizaciji, 90ih
nadmašuje 50 – razlike u zaostajanju danas još veće.

34. Uopšteno o regionalnom razvoju i fenomenu ekonomskih razlika

Postoje značajne razlike u nivou privrede po teritorijama unutar jedne zemlje.

U II polovini 30ih godina, napuštaju se neoklasična shvatanja čime se otvaraju
mogućnosti teorijskog razmatranja raznovrsnih neravnoteža u privredi, pa i onih koji su
vezani za razvoj pojedinih delova teritorija države; s druge strane, izvestan broj razvijenih
zemalja se suočava sa ekstremnim slučajevima – centre sa velikom koncentracijom
stanovništva i privrede sa jedne strane i nerazvijena područja koja je proces inustrijalizacije
gotovo zaobišao s druge strane.
Tako je problematika regionalnog razvoja postala predmet pažnje velikog broja
ekonomista i drugih naučnika.
Hajnrih von Tunen – teorija razmeštaja poljoprivrede i šumarstva u kojoj kaže da će se
proizvođači različitih poljoprivrednih proizvoda i produkata šumarstva locirati oko grada u
obliku koncentričnih krugova.
U teoriji lokacije, posebno mesto pripada A. Veberu koji je zaokružio teoriju lokacije
industrije i na tim osnovama formulisao celovit računski i geometrijski metod određivanja
transportnih troškova, tj. njihovog minimiziranja – lokacioni trougao.
Loš – opšta prostorna ravnoteža – osnovna pretpostavka je da će se sve regionalne
neravnomernosti automatski izjednačiti tj. eliminisati delovanjem tržišnih snaga, zahvaljujući
potpunoj pokretljivosti proizvodnih činilaca i njihovoj deljivosti.
Na takav način se idealizuje liberalno tržište i njemu se pripisuje da svojim delovanjem
obezbeđuje punu zaposlenost svih faktora proizvodnje, najbolji razmeštaj radne snage i
sredstava za proizvodnju, ravnotežni razvoj svih delova jedne zemlje saglasno raspoloživosti
faktora i ostalih uslova.

35. Suština regionalnog razvoja

Regionalni razvoj se prvenstveno odnosi na razvoj svih teritorijalnih delova koji imaju
karakter regiona.
Pojam regionalnog razvoja obuhvata razmatranje napretka privrede kao materijalne
osnove ostalim domenima društva u svim područjima jedne zemlje, što podrazumeva da se
razmatraju svi aspekti razvoja, njihovo međusobno dejstvo i ukupni socijalni napredak zemlje
u celini.
Razlog za najveću usmerenost ekonomske politike na nerazvijena područja jeste potreba
da se likvidiraju postojeće razlike; proizilazi da je ujednačavanje nivoa razvijenosti regiona
preduslov za dugoročan, brz razvoj privrede zemlje i svih regiona u njoj uzetih pojedinačno.

strana | 16
DM 2018

U zemlji socijalističkog opredeljenja smatralo se da će se akumulacija iz razvijenih

kretati ka nerazvijenim područjima podstaknuta obiljem radne snage i drugih neaktiviranih
faktora proizvodnje; no pretpostavka da će tržište svojim slobodnim delovanjem automatski
dovesti do ravnoteže, nisu se pokazala održivim.

36. Pojam regiona

Region je veći teritorijalni segment jedne zemlje.

Prema širem pristupu, region se odlikuje geografskom zaokruženošću, ekonomskom
homogenošću, teritorijalnom podelom rada i proizvodnom orijentacijom, a stvara se oko
jednog ili više industrijskih centara.
Pristup ekonomskom regionu posmatra ga sa stanovišta konkurencije i homogenosti,
prvo se opredeljuje prostor delovanja subjekta, tj zona njegovog uticaja, a zatim teritorija na
kojoj privredni subjekat ima ujednačene uslove proizvodnje i prodaje, te se formiraju centri i
poslovi razvoja iz kojih snage deluju u pravcu koncentracije odnosno disperzije.
Pristup čiji predstavnici uzimaju ekonomske regione kao delove celine narodne privrede,
govori da region ima izvesna zajednička obeležja sa ukupnom privredom uz istovremeno
prisustvo i nekih osobenosti koje proizilaze iz istorijskog nasleđa, prirodnih karakteristika
prostora, ekonomske strukture i demografskih obeležja.
Postoje različite tipologije u pogledu istraživanja razvojnih karakteristika regiona, s
obzirom na razmeštaj aktivnosti i stanovništva imamo:
 Homogene regione – ujednačen razmeštaj privrede i stanovništva na celoj
teritoriji
 Polarizovani regioni – karakterišu se koncentracijom razmeštaja
 Planski regioni – svesnim planskim akcijama se vršti razmeštaj ili usmerava
razvoj u samom regionu
Sledeća tipologija polazi od bilansa razmene pojedinih regiona sa ostalim na osnovu tzv
teorije izvozne orijentacije, razlikujući:
 Aktivne – izvoz veći od uvoza
 Pasivne – izvoz manji od uvoza
 Uravnoteženi
Tipologija koja utvrđuje dinamičke osobine pojedinih regiona na osnovu analize
elemenata strukture, integracionih veza i nosilaca razvoja je široko prihvaćena i obuhvata:
 Razvijene regione – dostignuta industrijska zrelost, razvijene tercijarne delatnosti
i infrastruktura, ali i primarni sektor
 Depresirane regione – industrijalizovani tip regiona sa razvijenim tercijarnim
delatnostima i razvijenom infrastrukturom, ali sa problemom usporenog rasta
proizvodnje
 Regioni u zaostajanju – odlikuju se strukturom u kojoj je dosta značajno mesto
industrije, ali struktura industrije nije takva da može da obezbedi dovoljno brz i
efikasan razvoj regionalne privrede, s druge strane, značajan je udeo
poljoprivrede u stvaranju DP-a
 Nerazvijeni regioni – najznačajnije mesto pripada primarnoj proizvodnji,
nedovoljno razvijen sekundarni sektor, a tercijarne delatnosti su jako slabo
razvijene

strana | 17
DM 2018

37. Kriteriji ekonomske razvijenosti regiona

Postupak utvrđivanja nivoa ekonomske razvijenosti regiona u zemlji može se uzeti kao
osnova za formulisanje mera ekonomske politike i planiranje privrednog razvoja svih
regiona.
 Nacionalni dohodak per capita – najčešće upotrebljavan kriterij za utvrđivanje
nivoa razvijenosti u međunarodnim i međuregionalnim poređenima, a da bi bio
uporediv za teritorije različitih veličina, uzima se u per capita iznosu; njegova
reprezentativnost dolazi u pitanje zbog različite metodologije obračuna i
obuhvatnosti ND i njegovog svođenja na jedinstveni novčani izraz, takođe može
pogrešno da se proceni broj stanovnika.
 Nacionalni dohodak per capita sa još nekim indikatorima – dopunjavanje sa još
nekim pokazateljima, s tim što se primat daje ND, čime se postiže širi
metodološko-analitički prikaz ekonomske razvijenosti, međutim, postoji relativno
veliki prostor za ispoljavanje subjektivnih stavova, te se ovaj pristup naziva
slobodnom ekonomskom ocenom.
 Veći broj pokazatelja bez nacionalnog dohotka – ND se potpuno isključuje kao
pokazatelj i oduzima mu se sva reprezentativnost, većina prigovora na
reprezentativnost ovog metoda se vezuje za one regione kod kojih je ND p.c.
približno isti, pa su potrebne i dodatne informacije.
 Sintetizovanje izabranih obeležja – korišćeno je I (Ivanićevo) odstojanje kao
najsavršenija varijanta među raspoloživim metodama, jer omogućuje upotrebu
velikog broja raznovrsnih merila i objektivnosti, međutim ne omogućava da se
bez posebne kvalifikativne analize strukture privrede samog regiona ocene uslovi
za dalji razvoj.

38.Zaostajanje teritorije Srbije za ostalim regionima/celinom zemlje u kojoj

se razvijala
Sve oblasti koje su ušle u Jugoslaviju nalazile su se na četiri različita ekonomska
prostora: srpskom, crnogorskom, austrougarskom i turskom; njihova osnovna odlika je nizak
opšti nivo razvijenosti i nasleđene razlike u razvijenosti su prevashodno uticale na njihovo
ekonomsko napredovanje tokom kasnijeg razvitka.
U periodu između dva svetska rata izostale su značajne promene u teritorijalnom
rasporedu industrijskog kapitala i zaposlenosti.
Tokom razdoblja nešto dužeg od četiri i po decenije, privreda je od izrazito agrarne
postala znatno razvijenija, izvršene su relativno velike promene u ukupnoj strukturi, odnosno
delatnosti i grana unutar nje.
DP-a p.c. Srbije je dosta sporije rastao u odnosu na SFRJ, a osnovni uzrok ovoga je taj
što su bruto privredne investicije u osnovna sredstva u Srbiji bile tokom gotovo četiri
decenije ispod prosečnih u celoj privredi.
Posle II svetskog rata vršena je centralizacija akumulacije i ona je po tom osnovu mogla
biti teritorijalno mobilna, međutim, ta mogućnost se nije i iskoristila, već bi se pre moglo reći
da su akumulirana sredstva korišćena uglavnom za investicije tamo gde su i formirana;
izuzetak se svodi na tzv. garantovane investicije iz Opšteg investiciono fonda, koji se bio
najvažniji mehanizam za podsticanje razvoja nerazvijenih.

strana | 18
DM 2018

39.Nasleđene teritorijalne disproporcije razvijenosti i potrebna aktivnog

delovanja na smanjenje razlika

Nivo ostvarenog napretka nije bio onaj koji bi mogao da bude postignut s obzirom na
raspoložive ekonomske potencijale i takođe postojeće regionalne razlike se mogu uzeti kao
osnova za ocenu da faktori proizvodnje, a pre svih radno sposobno stanovništvo, nisu
aktivirani shodno njihovoj raspoloživosti.
Negativne tendencije ispoljavale su se kroz sve jače zatvaranje regiona, decentralizacija
je pak vršena na svim nivoima političko-teritorijalnog organizovanja i njeni efekti su se
osećali sve do najnižeg stepena, ali su najvidljiviji u samim republikama i pokrajinama.
Regionalna problematika u celini i njoj odgovarajuća regionalna politika je shvatana
suženo i praktično je izjednačavana sa problemima nerazvijenih područja; takav je pristup bio
i u srednjoročnim i drugim planskim dokumentima; u novijim dokumentima 80ih zapaža se
izvestan zaokret po ovom pitanju, ali ni tada nije bio formulisan jedan celovit koncept razvoja
kritičnih teritorija, niti svih teritorija zajedno
Sa ukupnim privrednim razvojem sve vreme od II svetskog rata do početka 90ih
umnogome zanemarivao niz važnih svojstava teritorijalnog aspekta razvitka ukupne privrede.
Nije se posvećivala dovoljna pažnja privrednom razvitku svih regiona u zemlji niti
promenama unutar njihovih struktura, već se u zemlji ugrožavalo jedinstvo tržišta sa
tendencijom stvaranja „nacionalnih ekonomija“

40. Regioni u Srbiji

U SFRJ je bilo uobičajeno da se prostor Srbije posmatra kao celina ili je raščlanjavan u
tri regiona – dve pokrajine i Centralna Srbija.
Značajni nedostaci regionalizacije u SFRJ jesu različitosti po veličini-prostoru i broju
stanovnika, nehomogenosti po unutrašnjoj razvijenosti, a u njihovom omeđivanju značajnu
ulogu imali su politički, nacionalni, istorijski, ali i brojni ostali neekonomski kriterijumi.
2010. usvojen je predlog po kome Srbija ima pet statističkih regiona i to grad Beograd,
Vojvodina, Južna i Istočna Srbija, Zapadna Srbija i Šumadija, Kosovo i Metohija.
Neki od bitnijih faktora za ocenu regionalizacije su:
 Ukupno stanovništvo regiona – u Beogradu 1.660.000, u Vojvodini 1.932.000, u
Šumadiji i Zapadnoj Srbiji 2.030.000, u Južnoj i Istočnoj Srbiji 1.560.000
 Veličina teritorije – najveći Istočni i Južni, najmanji Beograd 3.222km2
 Nivo regionalne razvijenosti meren BDP-om – zahteva određen napor usmeren u
pravcu ujednačavanja ili bar zaustavljanja daljeg širenja postojećih nejednakosti
 Nivo subregionalne razivijenosti meren BDP-om
 Razlike u nivou razvijenosti u ostalim korišćenim indikatorima unutar pojedinih
regiona su u znatno užim intervalima

41. Politika regionalnog razvoja, tranzicija i ostala aktuelna ograničenja

Postoji značajna razlika u nivou razvijenosti pojedinih delova Srbije i bez obzira na
brojna ograničenja i ostale probleme razvoja, ova situacija ne bi smela da se potpuno
prepusti spontanom delovanju tržišnog mehanizma, jer bi se tako teritorijalne razlike i dalje
produbljivale, sve dok ne dostignu neprihvatljiv nivo.

strana | 19
DM 2018

Potrebno je delovati u centrima i područjima sa visokom koncentracijom da bi se

ublažile teškoće, te obezbedilo nesmetano funkcionisanje privrede i društvenih delatnosti, da
se uspori ili spreči dalji stihijski priliv stanovništva i privrednih aktivnosti koji izaziva
mnogostruko povećanje društvenih troškova.
Aktivnu politiku regionalnog razvoja bi trebalo uklopiti u celinu ekonomske politike
zemlje.
Regionalni aspekt razvoja jedne zemlje podrazumeva ispoljavanje određene doze
solidarnosti kako bi se stanovništvu svih delova zemlje omogućilo zadovoljenje kolektivnih
potreba na nekom minimalnom nivou kojim se ujednačavaju mogućnosti njenog aktiviranja.
U predstojećem periodu neminovno će se osećati uticaji nedovršenih procesa tranzicije i
brojnih nepovoljnih dejstava iz okruženja i zbog toga se u kratkom roku ne mogu očekivati
neki značajniji pozitivni pomaci u regionalnom razvoju.
Treba izvršiti potrebne institucionalne pripreme kojima bi se olakšala spoznaja i
savladavanje postojećih procedura u svim fazama, od traženja sredstava, preko njihovog
korišćenja, praćenja, izvršenja, te izveštavanja u toku realizacije.
Svakako bi bilo poželjno formiranje nove vladine institucije za koordinaciju u
sprovođenju dokumenta (Strategija regionalnog razvoja), kao i mreže regionalnih institucija
za razvoj; pored toga, s obzirom da se u budućem razvoju opšte očekuje značajna
zastupljenost malih i srednjih preduzeća, te bi u mreži regionalnih institucija za razvoj trebalo
formirati odeljenja čiji bi osnovni zadatak bio da pomogne preduzetnicima u procesu
pribavljanja informacija o potencionalnom izvorima podsticajnih sredstava na koja mogu
računati.

42. Pojam, funkcije i vrste investicija

Na makro nivou investicije su deo DP-a koji se troši za zamenu i proširenje osnovnih
fondova, kao i ulaganja u obrtne fondove – povećava raspoloživi kapital zemlje i podiže njen
proizvodni kapacitet – realne investicije.
Nivo pojedinih privrednih subjekata – realne + finansijska ulaganja (kupovina akcija ili
ulaganje novca u banku), finansijske investicije ne povećavaju proizvodni kapacitet zemlje
Podele investicija:
 Prva podela:
o Privredne – povećanje proizvodnog potencijala privrede
o Neprivredne – posredno utiču na obim i kvalitet proizvodnje
(obrazovanje, kultura...)
 Druga podela:
o U osnovne fondove – upotrebljavaju se u više proizvodnih ciklusa
o U obrtne fondove – bitni za odvijanje procesa proizvodnje
 Treća podela:
o Neto investicije – akumulacija – povećava se raspoloživi kapital i od njih
zavisi razvojni potencijal privrede, kao i mogućnost otvaranja novih
radnih mesta
o Bruto investicije – akumulacija+amortizacija
Na nižim nivoima razvijenosti NI imaju veliki udeo u BI.
Investicije u krajnjoj liniji služe za povećanje proizvodnje – suština je u žrtvovanju
sadašnje potrošnje radi ostvarivanja veće potrošnje u budućnosti.
 Svaka zemlja treba da investira bar toliko da obezbedi nepromenjen DP p.c. što
dovodi do sledeće podele:

strana | 20
DM 2018

o Demografske – održavaju nepromenjen DP p.c.

o Ekonomske – povećavaju DP p.c.
Minimalne investicije su zapravo jednake demografskim, ali je poželjno da proizvodnja
na nivou nacionalne privrede raste brže od rasta stanovništva, kako bi se podigao nivo DP-a
p.c.
Prava štednja je neto štednja umanjena za vrednost iscrpljivanja prirodnih resursa i
zagađivanja životne sredine, služi kao jedan od pokazatelja održivog razvoja, ukoliko je njena
vrednost stalno negativna, to je siguran znak da se privreda ne kreće stazom održivog razvoja.

43. Struktura investicija

Ekonomska struktura investicija predstavlja raspored investicija po pojedinim sektorima

ekonomske aktivnosti; značajna je jer predodređuje proizvodnu strukturu nacionalne
privrede; smena prioriteta je bitna, jer nije dobro da se u dužem vremenskom periodu
preterano investira na razvoj jednih sektora na račun drugih; takođe njome se rešava pitanje
šta uvoziti, a šta izvoziti.
Tehnička struktura investicija pokazuje koji se deo sredstava za investicije traži za
građevinske radove, a koji za opremu, njenu nabavku i montažu; za male nivoe razvijenosti
veći udeo imaju građevinski radovi, dok sa povećanjem raste ulaganje u opremu.
Reproduktivna struktura investicija se posmatra sa dva aspekta:
 Prvi aspekt stavlja u centar pažnje strukturu izvora iz kojih se finansiraju
investicije u osnovne fondove
 Drugi stavlja u centar srazmeru između investicija koje služe za zamenu i onih
koje su namenjene proširenoj reprodukciji

AM = Rf + Nf Am – amortizacija
Rf – investicije u zamenu
NoIf = BIf – Rf Nf – investicije za proširenu reprodukciju
NoIf – nove investicije
BIf = Rf + NoIf BIf – bruto investicije
NIf – neto investicije
BIf = NIf + Am A - ∆Z + Am – izvori reprodukavanja OS
Rf + NoIf – vrsta reprodukovanja
NIf = A - ∆Z

BIf = A - ∆Z + Am

A - ∆Z + Am = Rf + NoIf

44.Ekonomska efektivnost investicija

Marginalni kapitalni koeficijent predstavlja odnos investicija i prirasta proizvodnje,

pokazuje koliko jedinica investicija je potrebno da se ostvari prirast proizvodnje za jednu
jedinicu; što je manji, to je efektivnost investicija veća
Neto kapitalni koeficijent upoređuje neto investicije sa prirastom nacionalnog dohotka,
bruto kapitalni koeficijent upoređuje bruto investicije sa prirastom društvenog proizvoda.
Marginalni koeficijent efektivnosti je recipročna vrednost marginalnog kapitalnog
koeficijenta i može biti:

strana | 21
DM 2018

 Istodoban – upoređuje investicije iz jednog perioda sa prirastom proizvodnje iz

toga istog perioda
 Sa vremenskim razmakom – uzima u obzir aktivizacioni period investicija, tj
vremenski razmak koji je potreban da se investicije pretvore u aktivne proizvodne
fondove
Ako su investicije više usmerene ka kapitalno-intenzivnim sektorima marginalni
kapitalni koeficijent je veći; veća zastupljenost opreme od građevine povećava efektivnost
investicija.

45. Osnovna obeležja investicione politike u Srbiji

Posle II svetskog rata investicije su bile glavni pokretači našeg privrednog razvoja, ¼
DP-a čini investicije u osnovne fondove, gde na privredne ide 2/3, a na neprivredne 1/3.
Tokom 80ih investicije u osnovne fondove se smanjuju zbog usporavanja privrednog
rasta, dospelih obaveza ranije uzetih kredita i otežanog daljeg zaduživanja.
SFRJ – snažna usmerenost na razvoj industrije – od 1953. do 1989. one čine oko
polovinu ukupnih fiksnih investicija u privredi, dok je veliki propust bio jako malo ulaganje u
poljoprivredu, samo 1/10 ukupnih investicija.
Visoka vrednost marginalnog kapitalnog koeficijenta na početku posleratnog razvoja
SRJ tokom 90ih ima veoma niska i nedovoljna ulaganja – period dezinvestiranja u kome
je privreda izgubila korak sa svetom i zaostala u razvoju.
DP u SCG 2000. je bio manji nego pre 10 godina, pa je vrednost marginalnog kapitalnog
koeficijenta bila negativna za taj period.
Investiciona klima se donekle poboljšala nakon 2000. ali se na tom planu mora još
mnogo uraditi.
Investicije su neophodne za ubrzan privredni rast naše zemlje kako bi se privukao strani
kapital i stvorili povoljni uslovi za porast domaće štednje.

46. Pojam i karakteristike privrednog sistema

Privredni ili ekonomski sistem je konkretan izraz celine društveno ekonomskih odnosa,
koji preoblađuju u jednoj zemlji u određenom vremenskom razdoblju.
On obuhvata ključne društveno-ekonomske institucije i principe na kojima su zasnovani
funkcionisanje i razvoj jedne privrede, čine ga sve one političke, ekonomske, socijalne
institucije, organizovani oblici, zakonski propisi i pravila, običajne norme i shvatanja,
tradicija i verovanja, vrednosti i ponašanja koji deluju na privrednu aktivnost i njene
rezultate.
Privredni sistem je društveno određen obrazac rešavanja temeljnih ekonomskih zadataka
– šta, gde, kako, kada, po kojoj ceni, za koga i koliko proizvoditi.
U zavisnosti od svojih ekonomskih i neekonomskih efekata, privredni sistem je podložan
promenama tokom vremena – menjaju se sistemi ekonomske motivacije, karakter i
zastupljenost različitih oblika svojine i vlasničkih prava, raspodela moći i odlučivanja i
struktura informacija, uloga države u privređivanju, pravna regulativa...
Sposobnost prilagođavanja privreda se razlikuje, pa možemo da razlikujemo krute i
prilagodljive sisteme.
Dva suštinska cilja u funkcionisanju privrednih sistema su ekonomska efikasnost i
socijalna pravičnost.

strana | 22
DM 2018

Privredni sistemi su kombinovani i mešoviti, što znači da ne postoje privredni sistemi

koji su samo tržišni ili samo planski, odnosno samo centralizovani ili samo decentralizovani,
te samo utemeljni na državnoj ili privatnoj svojini.

47. Područja i komponente privrednog sistema

Elementi privrednog sistema su institucije i organizacije, sistemska područja, kao i

instrumenti i mere.
Privredni sistem se često definiše kao institucionalni okvir, zato što institucije
predstavljaju relativno stabilan tip veza i odnosa koji povezuju aktere ekonomskih procesa i
njihove aktivnosti.
Područja privrednog sistema jesu njegovi delovi koji se odnose na pojedince sektore,
funkcionalne i teritorijalne segmente nacionalne ekonomije; najvažnija područja su sistem
dohodaka, monetarni i bankarski sistem, fiskalni sistem, spoljno trgovinski i devizni sistem.
Instrumenti, mere i mehanizmi privrednog sistema predstavljaju ključne poluge i
sredstva za ostvarivanje njegovih ciljeva, u njih spadaju cene, kamatna stopa, poreska stopa,
carine, devizni kurs i sl.

48. Razvoj privrednog sistema u socijalističkoj Jugoslaviji

Od 1945. do 1990. privredni sistem se razvijao u uslovima socijalističkih društvenih

odnosa i njegove osnovne karakteristike su bile društvena svojina nad sredstvima za
proizvodnju, samoupravljanje i raspodela prema radu, ipak u ovom periodu preduzeto je čak
15 reformi – kao nigde u svetu.
 50ih – Jugoslavija prvi kreator i protagonista socijalističkih samoupravnih
tržišnih rešenja u svetu
 60ih – veće uvažavanje tržišta u privrednom sistemu
 70ih – korak unazad i odumiranje tržišta
 80ih – najavljena afirmacija robnog tržišta
Nesprovođenjem ovog programa i daljim zaoštravanjem krize 80ih i 90ih iznuđena je
radikalna privredna reforma koja zadire u same osnove socijalizma, uvodi se svojinski
pluralizam i ravnopravnost svih svojinskih oblika i time su učinjene dalekosežne izmene
društveno-ekonomskog sistema Jugoslavije.
Prelazak na tržišnu privredu je pretpostavljalo otvaranje procesa privatizacije
dotadašnjeg društvenog kapitala, što je značilo i promenu organizacione strukture privrede;
namere su bile da socijalnu brigu o zaposlenima preuzme država, da se napusti praksa
pokrivanja gubitaka neuspešnih preduzeća, da Narodna banka postane nezavisna i odgovorna
za stabilnost domaće valute.
Tokom 1991. u SFRJ izbija građanski rat i 4 od 6 republika proglašava nezavisnost.

49. Privredni sistem Savezne Republike Jugoslavije

Postojala nepunih 11 godina, od aprila ’92. do februara 2003.

Radikalna reforma iz socijalstičke Jugoslavije se nastavlja i u SRJ, međutim novi
privredni sistem se sporo uspostavljao, zato što se tek oformljena SRJ suočava sa šokantnim
dejstvom sankcija UN-a i mnoge države je nisu priznavale.

strana | 23
DM 2018

Država sama nije poštovala pravila i norme koje je ugradila u privredni sistem, pa nije
mogla da sankcioniše nepoštovanje tih propisa u privrednom životu, zbog čega dolazi do
hiperinflacionog šoka koji je trajao od 1992. do 1994.
Početkom 1994. počinje da se ostvaruje Program rekonstrukcije monetarnog sistema i
privrednog oporavka Jugoslavije, koji podrazumeva regulisanje vlasništva i prometa robe i
faktora proizvodnje, otvorenu privredu, stabilan konvertibilan novac... uvodi se nova domaća
valuta (novi dinar) i fiksiranje njenog vrednosnog odnosa prema nemačkoj marki 1:1;
programom je suzbijena hiperinflacija i pokrenuta je privredna aktivnost SRJ.
Međutim, nije došlo do radikalnije promene privrednog sistema.
Tokom 2001. Srbija biva primljena u sve međunarodne finansijske organizacije i reguliše
svoja dugovanja prema njima.

50. Privredni sistem zajednice Srbije i Crne Gore

Ustavna povelja po kojoj je nastala zajednica je predviđala dva odvojena privredna

sistema i obavezu njihove harmonizacije, kao i zajedničko tržište, ipak, ova dva privredna
sistema imala su različite nacionalne valute, sopstvene Centralne banke, svoja carinska
područja i sopstvene fiskalne sisteme.
Suština Ustavne povelje svodi se na uključivanje u evropske strukture, pre svega u EU,
usklađivanje i unapređenje ljudskog dostojanstva, ravnopravnosti i vladavine prava, stvaranje
tržišne ekonomije zasnovane na preduzetništvu, konkurenciji i socijalnoj pravdi.
SCG se nije značajno približila statusu zvanične kandidature za članstvo u EU.
Crnogorskim referendumom od maja 2006. i proglašenjem Ustava Republike Srbije od
novembra iste godine, Srbija je postala samostalna država.

51. Ustavne osnove privrednog sistema Srbije

Prvi ustav – Sretenjski – 15. februar 1835

Kao kneževina je imala tri ustava (1835,1838,1869) isto kao kraljevina
(1888,1901,1903), a svoj poslednji Ustav usvojila je kao republika 2006.
Evropska komisija za demokratizaciju putem prava je marta 2007. usvojila „Mišljenje o
Ustavu Srbije“ i ocenila da on u mnogim aspektima ispunjava evropske standarde, ali da
postoje i odredbe koje još nisu u skladu sa njima; kao pozitivne elemente ističe mogućnost
postojanja funkcionalnog parlamentarnog sistema vlasti i ljudstva i manjinskih prava, dok
smatra da su neophodne izmene određenih ustavnih odrebdi koje se tiču pravosuđa i sudstva,
jer postoji mogućnost stranačkog uplitanja.
Naše ekonomsko uređenje se zasniva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu,
slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatnog
vlasništva i drugih svojinskih prava.
Državna svojina obuhvata prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i sredstva koja
koriste državni organi, korišćenje i raspolaganje privatnim poljoprivrednim, šumarskim i
gradskim građevinskim zemljištem je slobodno dok god se ne ugrožava životna sredina ili
prava ljudi.
Finansiranje državnih nadležnosti se ostvaruje putem poreza i drugih javnih prihoda,
Narodna banka je centralna banka naše zemlje i samostalna je u obavljanju svojih dužnosti.

strana | 24
DM 2018

52. Veličina i razvojne pretpostavke Srbije

Sa ekonomskog gledišta, zemlja je velika onoliko koliko iznosi njen bruto domaći
proizvod.
Veličina zemlje se višestruko odražava na razvojne mogućnosti nacionalne ekonomije,
zemlje sa malom nacionalnom teritorijom moraju da imaju veliku otvorenost za
međunarodnu ekonomsku saradnju.
Srbija sa svojih 88.361km2 površine zauzima 20. mesto među 49 evropskih zemalja, dok
joj po broju stanovnika pripada 17. pozicija, učestvuje u evropskom stanovništvu sa oko
1.33%, a u evropskoj površini oko 1.81%
Srbija u populacionom i teritorijalnom smislu nije ni suviše mala zemlja da bi nailazila
na razvnojne prepreke, niti je toliko velika da bi joj domaće tržište bilo dovoljno u privrednoj
aktivnosti.
Mnoge teritorijalno manje zemlje od Srbije imaju veći BDP od Srbije zbog prelaska na
novi tržišni privredni sitem, kao i zbog hiperinflacije, građanskog rata, raspada SFRJ;
međutim, kako oni više nisu prisutni, s tog gledišta nema više prepreka daljem ubrzavanju
privrednog razvoja Srbije.
Bitne ekonomske pretpostavke razvoja naše zemlje jesu priključivanje EU, dalja
izgradnja tržišnog privatnosvojinskog sistema, kao i još veća saradnja sa spoljnim
ekonomskim okruženjem.

53. Teorijski pristup razmatranju stanovništva i radne snage

Stanovništvo obezbeđuje najvažniji input – radnu snagu, a s druge strane se javlja kao
krajnji korisnik razvojnih rezultata.
Ukupan broj stanovnika jedne zemlje predstavlja gornju granicu raspoloživog
potencijala, a od ekonomskih mogućnosti zavisi iskorišćenost potencijala.
Beveridžova definicija pune zaposlenosti uključuje stopu nezaposlenosti od 3%, što se
uklapalo u stvarno stanje u većini industrijalizovanih zemalja.
Za centralno-planske privrede bila je karakteristična socijalistička verzija pune
zaposlenosti, koja je podrazumevala podsticanje primanja što većeg broja radnika.
Rast stanovništva definiše donju granicu rasta proizvodnje – privredni razvoj
pretpostavlja da proizvodnja raste brže od stanovništva – povećanje životnog standarda.
Maltus je zastupao mišljenje da stanovništvo teži da se uvećava preko granica
raspoloživih mogućnosti za ishranu, dok neomaltuzijanci smatraju da brz porast stanovništva
u manje razvijenim zemljama čini uzaludnim svaki pokušaj privrednog razvoja.
Medicinska nauka je veoma napredovala, a njeni rezultati su bili dostupni i u manje
razvijenim zemljama, dok su stope nataliteta ostale na visokom nivou; teorija demografske
tranzicije tvrdi da rešenje za probleme rasta stanovništva treba tražiti u privrednom razvoju,
međutim, to ne isključuje primenu određenih mera populacione politike.

54. Obim, dinamika i struktura stanovništva Srbije

Prema broju stanovnika Srbija spada u relativno male zemlje. Kao takva, ona trpi sva
ograničenja koja ekonomskom razvoju jedne zemlje nameće skroman obim stanovništva, pre
svega nedovoljna snabdevenost radnom snagom i usko domaće tržište. U takvim
okolnostima, ekonomska saradnja sa svetom sa javlja kao imperativ za našu zemlju.
Naša zemlja spada među gušće naseljene zemlje sveta.

strana | 25
DM 2018

Pažnju analize zaslužuje i tempo rasta stanovništva. Na njega utiču prirodne i migracione
komponente. U periodu posle Drugog svetskog rata ispoljila se tendencija usporavanja tempa
rasta stanovništva na teritoriji Srbije.
Značajnom smanjenju prirodnog priraštaja su najviše doprinele Centralna Srbija i
Vojvodina, dok je područje KiM poznato po veoma visokom prirodnom prriraštaju i
eksplozivnom rastu stanovništva.
Veoma je značajna podela na tri velike starosne grupe:
 Do 14 godina
 Od 14-64
 65 i više
Samo druga grupa predstavlja neposredni izvor radne snage. U periodu posle Drugog
svetskog rata primetna je tendencija opadanja procentualnog učešća mlađih od 15 godina i
povećanja udela starijih od 64 godine. Prosečna starost stanovništva na tom području iznosi
40 godina po čemu spadamo među najstarije u Evropi i svetu
Aktivno stanovništvo izražava ponudu radne snage u jednoj zemlji. Čine ga lica koja su
sposobna, ali i voljna da rade. Udeo aktivnog u ukupnom stanovništvu Srbije je 2002.god
45%. Vrednost ovog pokazatelja opada posle Drugog svetskog rata. Pad zaposlenosti je
posledica zatvaranja neproduktivnih mesta usled privatizacije preduzeća
Nezaposlenost predstavlja najveći ekonomski, socijalni i razvojni problem sa kojim se
suočava Srbija. Broj lica koja traže zaposlenje u 2007.god je iznosio 851.000. Aktivno
nezaposlenih ima nešto manje – 785.000.
U periodu posle Drugog svestkog rata broj zaposlenih u Srbiji se brzo povećavao ali je i
nezaposlenost osetno rasla. Ovo se duguje promenama u ekonomskoj strukturi stanovništva
Pažnju zaslužuju i kvalitet ljudskih resursa u Srbiji koji je oduvek bio važan faktor
razvoja nacionalne privrede, a u savremenim uslovima on dobija ključni značaj. Nova
ekonomija iziskuje viši nivo obrazovanja, ali i bitno drugačija znanja i umeća. Za uspeh u
novoj privredi traže se i dodatni kvaliteti poput dobrog komuniciranja, efektivnog timskog
rada, kreativnosti, fleksibilnosti... Digitalna pismenost je takođe nezaobilazni element
kompetentnosti u savremenom svetu.
Danas na globalnom planu postoji izražen digitalni jaz tj. jaz u znanju koji razdvaja
razvijene od zemalja u razvoju. Takođe su značajni dispariteti u znanju, npr. prosečna dužina
školovanja u zemljama sa visokim nivoom dohotka iznosi 10 godina a u zemljama u razvoju
samo 4,6 godine.
Da bi naša zemlja našla svoje mesto u savremenom svetu mora veću pažnju da posveti
formiranju ljudskog kapitala i njegovoj efikasnoj upotrebi. Migracija visokoobrazovnih
kadrova iz Srbije u razvijene zemlje, tzv. odliv mozgova, koji je naročito bio čest u
devedesetim je značajno oslabila nacionalni kreativni potencijal i devalvirala smisao
postojanja sistema visokog obrazovanja.

55. Uvođenje tržišta rada

U teorijskim razmatranjima o tržištu rada najčešće se imaju u vidu dva modela njegovog
funkcionisanja:
 Fridmanov (neoklasični) model – smatra da su tržišta radne snage i proizvoda
savršeno konkurentna. Cene i nadnica se slobodno kreću u zavisnosti od ponude i
tražnje što je neophodan uslov da bi tržište na dugi rok dospelo u stanje ravnoteže.
 Model nepotpune konkurencije – smatra da konkurencija na tržištu rada i proizvoda
nije dovoljno razvijena već da na tržištu rada radnici i poslodavci nastupaju
organizovani u sindikate, tako da imaju određenu tržišnu snagu

strana | 26
DM 2018

Sindikati su zainteresovani za realnu nadnicu pa imaju u vidu uvek i očekivani rast cena.
Stanje na tržištu rada utiče na visinu realne nadnice za koju se sindikat bori.
Poslodavcima odgovara onaj nivo realne nadnice koji im omogućava da ostvare određeni
profit pri ceni proizvoda koju su utvrdili.
Država se aktivno angažuje na tržištu rada posrednim putem i obavlja značajnu ulogu u
procesu kolektivnog pregovaranja.
Za tržište rada je karakterističan bilateralni monopol koji pretpostavlja određenu tržišnu
snagu kako na strani ponude tako i na strani tražnje
U novije vreme značajna pažnja se posvećuje utvrđivanju veze između stepena
centralizacije kolektivnog pregovaranja i stope nezaposlenosti. Istraživanja pokazuju da
zemlje u kojima je pregovaranje centralizovano ili decentralizovano imaju značajno nižu
nezaposlenost od zemalja se srednjim stepenom centralizacije.
Uvođenje tržišta rada je kod nas uveliko u toku kao i stvaranje uslova za nastajanje i
razvoj jakih sindikata koji su u stanju da štite prava radnika

56. Uloga politike tržišta rada u rešavanju problema nezavisnosti

Pasivna politika tržišta rada ima za cilj da ublaži efekte nezaposlenosti tj. da pruži
materijalnu podršku licima koja traže zaposlenje, i tako poveća mobilnost radne snage,
oslobađajući preduzeća socijalne funkcije.
Smatra se da u zemljama u tranzciji treba dati prioritet aktivnim merama koje podstiču
zapošljavanje i smanjuju nezaposlenost ali mogu biti i delotvorne u sprečavanju raznih
zloupotreba
Zahvaljujući internetu, povećava se efikasnost u traženju posla i obezbeđuje se veća
tržišna transparentnost, a odličan primer za to je slučaj švedske Javne službe za zapošljavanje
koja je razvila otvoreni sistem pružanja usluga putem interneta koji se sastoji iz tri generacije:
 Prva generacija – banka poslova – koja se sastoji iz svih otvorenih radnih mesta
 Druga generacija – banka nezaposlenih - gde nezaposleni skladište informacije
vezane za njihove kvalifikacije
 Treća generacija – pomoć pri zapošljavanju – koja dodatno podržava ovaj proces
Nacionalna služba za zapošljavanje čiji je zadatak da stvara uslove za zapošljavanje kroz
finansiranje raznih programa otvaranja novih radnih mesta. Takođe, ova služba brine o
statusu i pravima nezaposlenih dok čekaju na posao.

57. Privredni resursi i razvoj

Na razvoj jedne nacionalne ekonomije osim društvenih i prirodnih uslova deluju i

raspoloživost, struktura i kvalitet privrednih resursa. Pošto su oni retki, moraju se racionalno
koristiti.
Kapital je sve ono što vlasniku donosi određeni dohodak i obezbeđuje povećanje njegove
imovine.
Geografski položaj spada u grupu važnih razvojnih činilaca svake zemlje. Prednosti ili
hendikepi koji proizilaze iz geografskog položaja zemlje za njenu privredu mogu biti u
razvojnom smislu uticajan faktor
Fizičko geografska pozicija Srbije se može okarakterisati kao dosta povoljna. Naime,
Srbija je smeštena na prostoru povoljne klime, pogodne razuđenosti reljefa sa stanovišta
razvojnih mogućnosti, ali i u vojno strategijskom pogledu. Sa geografkog aspekta je moguće

strana | 27
DM 2018

izdvojiti ravničarsko (nadmorska visina do 200m), brdsko-planinsko (200-500m), i planinsko

područje (500-1000m).
Važan kvalitet našeg geoprostora je to što Dunav protiče omogućavajući neposrednu
vezu sa svetski značajnim pomorskim putevima. Međutim, ove prirodne prednosti nisu
dovoljno iskorišćenje u razvoju privrede i Srbija se nalazi u grupi nedovoljno razvijenih
zemalja današnjeg sveta.
Nakon političkih promena krajem 2000. godine na prostoru današnje Srbije bitno su
promenjene društvene pretpostavke ekonomskog razvoja. Demokratske i tržišne osnove
novog društvenog uređenja trasiraju put ka razvoju i inicijativnost, preduzetništvu,
inovativnosti i kreativnosti svih ekonomskih subjekata. Na takvim društvenim
pretpostavkama je usledilo uspostavljanje svestrane saradnje sa svetom u različitim oblastima
i jačanje međunarodne pozicije Srbije
Ljudski resursi predstavljaju važan deo privrednog razvoja i društvenog napretka države,
jer je formiran relevantan obrazovni potencijal koji nudi značajne razvojne mogućnosti. Ipak,
zabrinjava odliv mozgova. Njihov eventualni povratak bi predstavljao izuzetnu razvojnu
šansu za našu zemlju.
Srbija takođe raspolaže relevantnim proizvodnim kapacitetima i to prevashodno za
primarnu proizvodnju i proizvodnju prehrambenih dobara. Izgrađeni su odgovarajući
industrijski kapaciteti, posebno u oblasti mašinske, hemijske, garmaceutske i tekstilne
industrije.

58. Prirodni resursi i razvoj

Prirodni resursi igraju važnu ulogu u razvoju privrede većine zemalja u savremenom
svetu.
U uslovima svetske energetske i sirovinske oskudice dolazi do porasta apsolutnog i
relativnog značaja prirodnih resursa, a kritično značenje prirodnog bogatstva kojim raspolaže
jedne zemlja dolazi do punog značaja tek kada se zemlja nađe u uslovima blokade
međunarodne zajednice.
Zemlja takođe može fantastično da se obogati pri neočekivanom otkriću zaliha
mineralnih sirovina ili energetskih resursa na svojoj teritoriji, kao što se desilo sa Norveškom
kada su 70tih otkrivena velika nalazišta nafte u Severnom moru. Efekat ogromnih izmena u
bogatstvu zahvaljujući novim otkrićima je dobio naziv – holandska bolest (po velikim
pomeranjima u proizvodnju Holandije nakon otkrića rezervi prirodnog gasa 60tih godina).
Najvažniji zahtev u korišćenju prirodnih resursa je definisanje alternativnih načina
njihove upotrebe u privredi imajući u vidu prirodnu ograničenost.
Sa stanovišta kvantitativnog obuhvata prirodnih dobara, mogu se podeliti na dve grupe:
 Ona koja mogu biti kvantifikovana
 Ona čiji stepen potrošnje možemo odrediti samo kvalitativno
Sedamdesetih godina XX veka su se pojavila strahovanja da će se u svetu brzo iscrpeti
prirodni resursi što može postaviti granice rastu. Ipak, ekonomisti tvrde da će porast cena
stimulisati uštedu resursa, da će se pojaviti nove tehnologije i da nema razloga za ovu
bojazan. Ali, ona se ipak i dalje često spominje jer na razne načine, ograničenja od strane
prirodnih faktora mogu usporiti tempo rasta produktivnosti rada. Pred ekonomskim
teoretičarima i praktičarima sada se nalazi više alternativa – odustati od rasta i očuvati
prirodu, zatim nastaviti rast i dalje zaoštravati ekonomsku situaciju ili menjati sam pristup
strategiji rasta i obezbediti njegovu kompatibilnost sa zaštitom prirode.
Osnovni ekološko-razvojni zahtevi koji se stavljaju pred svakog pojedinca jesu
formulisani u nekoliko značajnih imperativa:

strana | 28
DM 2018

 Štedi resurse
 Plati ekološku štetu
 Obnovi potrošene resurse
 Recikliraj

59. Obnovljivi prirodni izvori i uslovi

Srbija se karakteriše relativno povoljnim prirodnim uslovima i raznovršnošću resursa.

Međutim, u prethodnom periodu na njenom prostranstvu nije vođena dobra politika
eksploatacije prirodnih resursa i zaštite životne sredine. Naša teritorija raspolaže sa preko 5,7
miliona ha poljoprivrednog zemljišta: na oranice, voćnjake i vinograde otpada oko 70%.
Poljoprivredno zemljište po stanovniku iznosi 0,60 ha, dok obradiva površina dostiže 0,42 ha
po stanovniku. U tom pogledu Srbija je ispred najvećeg broja evropskih zemalja. Veliki deo
teritorije se nalazi na ravničarkom području. Kvalitet zemljišta je iznad evropskog proseka,
stepen zagađenosti raspoloživog tla i voda je niži nego u EU, te Srbija ukoliko se osloni na
koncept organske poljoprivrede može postati značajan proizvođač i izvoznik biološki zdrave
hrane. 26,2% teritorije Srbije je pod šumama.
Vodni potencijal Srbije čine površinske i podzemne vode, a naša zemlja nije prebogata
vodom. Izrazite sezonske oscilacije i velike razlike između najmanjeg i najvećeg proticanja
vode u rekama predstavljaju poseban problem u korišćenju vodnih resursa. Ukupna dužina
naših vodnih tokova iznosi više od 66.000km, dok je ukupna površina jezera 320km2. Vodni
potencijal se kod nas koristi nedovoljno i neracionalno te je u dosadašnjem periodu učinjeno
dosta propusta, što ima za posledicu probleme u vodosnabdevanju niza većih industrijskih i
gradskih centara kada nema dovoljno padavina. Takođe, za navodnjavanje se koristi jako
mali deo raspoloživih vodnih resursa. Dužina Dunava kroz Srbiju iznosi 588.5km.
Naša zemlja ima bogatu bioraznovrsnost, jer raspolaže sa 215 biljnih i 428 životinjskih
vrsta koje su zaštićene prirodne retkosti. Poseban kvalitet naših prostranstava je 5 nacionalnih
parkova ukupne površine od 159,6 ha u kojima se nalaze brojni lokalitetu velike istorijske i
nacionalne vrednosti.
Imamo relevantne zalihe metaličnih sirovina i uglja, ali raspolažemo veoma siromašnim
rezervama nafte i prirodnog gasa. Veliki nedostatak je što je izostalo kompleksno geološko i
ekonomsko vrednosvanje mogućnosti korišćenja znatnog broja malih ležišta.

60. Mineralni resursi kao razvojna pretpostavka privrede

Mineralno sirovinski izvori se u odnosu na ostale prirodne resurse odlikuju najvećim

stepenom povezanosti sa industrijom i njenim proizvodnim tehnologijama. Na osnovu
savremene industrijske klasifikacije mineralni resursi se uslovno svrstavaju u više grupa:
ogrevno energetske sirovine, crni i obojeni metali, retki metali i retke zemlje, plemeniti
metali, hemijske i agrohemijske sirovine, građevinski materijali, dragi kamen i kamenje za
obradu, podzemne vode i mineralna blata.
Limitiranosti mineralnih resursa izaziva ili porast uvoza sirovina dobijenih iz mineralnih
resursa, ili njihovu supstituciju drugim sirovina. Zemlje koje poseduju manje izvora su u
većoj meri zavisne od spoljne trgovine u odnosu na one države koje raspolažu raznovrsnijim
bogatstvom.
Osnovni problem u ostvarivanju razvoja u zemljama bogatim prirodnim resursima je
nepostojanje efikasnog upravljanja prinosima od prodaje tih izvora.

strana | 29
DM 2018

Postojanje bogatih prirodnih izvora svakako nije dovoljan uslov za industrijski razvoj, ali
pomaže.
Sve do krize sa kojom se svetska privreda suočava 70ih godina ovog stoleća dominira
zamisao o neprestanom ekonomskom rastu. Veruje se da ekonomska aktivnost raste
eksponencijalno. Ekstenzivno povećanje proizvodnje i potrošnje mineralnih resursa nosi
opasnost da se veoma brzo može dospeti iz stanja njihovog velikog obilja u stanje njihove
znatne oskudice. Za izražavanje predvidivog perioda trajanja sada poznatih zaliha određenog
mineralnog resursa, pod uslovom da stopa upotrebe ostaje nepromenjena, služi statički indeks
rezervi, dok verovatno vreme trajanja mineralnih sirovina predočava eksponencijalni indeks
zaliha.
Mogu se diferencirati tri osnovna tipa privreda kojima odgovaraju različiti tipovi
mineralne proizvodnje:
 Doindustrijska (sirovinska) – odlikuje se izvoznom usmerenošću raspoloživog
prirodnog bogatstva ali se karakteriše I uvozom znatnih količina nedostajućih
prirodnih resursa. U tom pogledu zemalja u razvoju postoje dva tipa mineralno-
sirovinskog sektora:
o Izvozni – koji je usmeren na spoljno tržište (Saudijska Arabija, Irak, Iran…)
o Spoljni – podarzumeva uvoz deficitarnih sirovina ( Kenija, Argentima, Šri
Lanka…)
 Industrijska – postoje 4 vida mineralno-sirovinskog sektora:
o Eksportni (Australija, Kanada…)
o Spoljni (Japan I Zapadna Evropa)
o Mešoviti (SAD – značajan I uvoz I izvoz)
o Autonomni (Rusija, Kina)
 Informatička (postindustrijska) ima oslonac pretežno na spoljnoj sirovinskoj bazi
potiskujući mineralnu proizvodnju, ovaj tip je aktuelan tek u novije vreme
Mineralno-sirpvinski sektor privrede je jedna od najviše kapitalno, radno i energetski
intenzivnih, a ekološki najpriljavijih proizvodnji.

61. Energetski izvori

Geološke zalihe energetskih sirovina u našoj zemlji procenjene su na preko 4,1 milijardu
tona ekvivalenata nafte. U strukturi bilansnih zaliha energije dominira ugalj sa 99,1% (pre
svega lignit sa skoro 92%), a veoma malo su zastupljeni sirova nafta i prirodni gas.
Oko 85% geoloških zaliha energetskog potencijala Srbije čine rezerve uglja. Znatno je
manje zaliha nafte i prirodnog gasa i ostalih izvora energije. Struktura energetskih izvora
Srbije jednostrana i nepovoljna.
Ukupne rezerve uglja se procenjuju na oko 21 milijardu tona od čega se više od pola
odnosi na potencijalne zalihe. Sadašnje iskoristive bilansne zalihe uglja obezbeđuju
proizvodnju za oko 99 godina, a ako se predpostavi da će se proizvodnja uglja povećavati u
budućnost prosečno 5% godišnje, postojeće rezerve bi bile dovoljne za samo 34 godine
Nafta je energetska sirovina koja je kvalitetnija od uglja, ali naftni resursi kojima mi
raspolažemo nisu ni približno dovoljni da podmire sve potrebe. Ukupne otkrivene rezerve
nafte u Srbiji iznose oko 230 miliona tona i pretežno su dobrog kvaliteta, a locirane pre svega
u Vojvodini i Istočnoj Srbiji.
Ukupne otkrivene zalihe svih vrsta zemnog gasa u Srbiji iznose oko 60 milijardi m3 od
kojih 1/3 otpada na bilansne, više od ½ na vanbilansne i 1/6 na potencijalne rezerve. Na
postojećim bilansnim zalihama nafte i plina dakle nije moguće zasnovati dugoročniju

strana | 30
DM 2018

proizvodnju energetskih sirovina, ali se te rezerve mogu uvećati poboljšavanjem tehničko-

tehnoloških uslova eksploatacije.
Procenjuje se da ukupan godišnji tehnički iskoristivi hidroenergetski potencijal Srbije
iznosi oko 25 milijardi KWh, od čega je oko 25% zajedničko sa drugim zemljama.
Opšta istraženost uranskih ruda kod nas je na veoma niskom nivou. Ukupne rezerve svih
vrsta uranove rude iznose oko 23 miliona tona.
Nalazišta uljnih škriljaca u Srbiji su otkrivena na više lokacija, ali njihovo eksploatisanje
izostaje pošto je korišćenje tog energetkog izvora tehnički izvodljivo i ekonomski isplativo
još uvek samo za bogate zemlje.
Korišćenje geotermalne energije u Srbiji je u početnoj fazi, mada dosadašnja istraživanja
pokazuju da u tom polju imamo velike perspektive. Naime, energija zemlje je podobna za
grejanje, a može da služi i za ostale niskotemperaturne procese, pa nalazi primenu u
poljoprivredi, za terapeutske svrhe i rekreaciju itd. Najviše je po ovom pitanju istražena
Panonska oblast u kojoj su registrovane temperature i do 230 oC. Energetski potencijal vetra,
kao i biomasa i biljni i životinjski otpaci u našoj zemlji takođe imaju perspektivu kao lokalni
izvori energije.

62. Metalično i nemetalično mineralno bogatstvo

Srbija poseduje veći broj metaličnih i nemetaličnih mineralnih sirovina relevantnih za

privredni razvoj.
Geološke rezerve rude gvožđa se procenjuju na oko 1,8 milijardi tona, bilansne iznose
samo oko 3,3 miliona t. Takođe, danas u Srbiji ne postoji nijedan rudnik gvožđa, a ukupne
potrebe se podmiruju uvozom. Srbija ne proizvodi titan, i iako ga ima u relevantinim
količinama, stepen istraženosti rezervi titana je vrlo mali.
Naše najveće nade su vezivane za prirodno bogatstvo u rudama obojenih metala, pre
svega bakra, olova i cinka. Međutim, mada su srpske rezerve velike posmatrano u svetskim i
evropskim okvirima, zabrinjava činjenica da ubrzavanje proizvodnje bakra, olova i cinka sve
više skraćuje vek eksploatacije njihovih poznatih zaliha.
Naše rezerve crvenih boksita su dosta skromne. Ako bi proizvodnja nastavila da se
povećava za 5,2% prosečno godišnje, tada bi bilansne zalihe te rude iscrpile za narednih 27
godina.
Bakar je, ipak, nekada predstavljao značajnu izvoznu prednost. Međutim, ako bi
proizvodnja rasla istim tempom kao i posleratnom periodu, onda bi njegove iskoristive
rezerve presahle za sledećih 10ak godina. Na više mesta su u Srbiji nađena nalazišta
samorodnog zlata, ali se smatralo da je njihova eksploatacija ekonomski neisplativa, jer
zahteva veliku finansijsku podršku za istraživanje.
Antimon je strateški artikal značajan za proizvodnju oružja, pa je veliki deo proizvodnje
tog metala u ranijem periodu bio namenjen izvozu. Teritorija Srbije spada među
najatraktivnija evropska i svetska područja na kojima ima rude antimona. Ukupne rezerve se
procenjuju na blizu 9 miliona tona.
Magnezit zauzima posebno mesto među nemetalima kojima Srbija raspolaže. Ukupne
rezerve se procenjuju na oko 42 miliona tona. Znatan deo proizvoda od magnezita je bio
namenjen izvozu, pa je po tom osnovu ostvarivano i do 20 miliona dolara godišnje.
Raspolažemo i ukupnim zalihama vatrostalne gline od oko 12 miliona tona.
Iako nemetalične mineralne sirovine zahtevaju dodatna istraživanja radi preciznijeg
utvrđivanja realnih mogućnosti za njihovo korišćenje u proizvodne svrhe, ipak se može
konstatovati da nemetalni kompleks predstavlja relevantan razvojni oslonac Srbije.

strana | 31
DM 2018

63. Značaj i perspektive koncesija i BOT aranžmana u našoj privredi

Koncesija u osnovi znači dozvolu koju javna vlast daje domaćim ili stranim licima za
obavljanje neke delatnosti ili određenog posla pod posebnim zakonski utvrđenim uslovima.
Potreba za koncesionim poslovima nastaje stoga što pojedine zemlje raspolažu
oskudnijom akumulacijom. Koncesionar (imalac koncesije) plaća koncedentu (davaocu
koncesije) određenu nadoknadu za njeno korišćenje.
Između BOT aranžmana, i koncesije, postoje velike sličnosti i razlike. Naime, kod
koncesije je koncedent uvek javni subjekt dok kod BOT modela svi učesnici mogu biti
privatni subjekti. Koncesija se odnosi na ustupanje nekog prirodnog bogatstva, dobra u opštoj
upotrebi ili javne službe, dok predmet BOT posla mogu da budu dobra u opštoj upotrebi, i
izgradnja i opremanje industrijskih i drugih objekata. Po prestanku koncesije izgrađeni
objekti postaju državno vlasništvo, a u slučaju BOT aranžmana, objekti mogu postati privatna
svojina. Osim toga, koncesija uvek podrazumeva prethodnu saglasnost nadležnog državnog
organa, dok BOT projekat ne mora da zahteva prethodnu dozvolu ili odobrenje.
Da bi se privukao strani kapital neophodno je stvoriti razvojnu i investicionu klimu kako
bi inostrani investitori mogli opravdano da računaju na ostvarivanje svojih poslovnih interesa.
Umesto ranijeg kreditnog načina finansiranja potreban je novi tip finansiranja – tzv.
projektno finansiranje (koje podrazumeva da sam projekat koji je predmet finansiranja
garantuje da će njegova realizacija omogućiti otplatu svih obaveza). Međutim, za savremena
načine finansiranja neophodne su organizacije, kadrovi i razvijene metode pružanja
finansijskih usluga.
Prema Zakonu o koncesijama Republike Srbije i kod nas se stranom licu može ustupiti
izgradnja objekata infrastrukture putem finansiranja po BOT sistemu. Pod propisanim
uslovima predmet koncesije može biti izgradnja, održavanje i korišćenje puteva, pruga,
aerodroma, naftovoda i gasovoda... Koncesije se takođe daju na rok u trajanju do 30 godina,
pri čemu se u taj rok ne uračunava vreme potrebno za obavljanje pripremnih radnji za samu
izgradnju objekta.
Nedovoljni javni izvori za finansiranje investicija i u oblasti energetskog sektora su
pokrenuli rad na pronalaženju alternativnih finansijskih konstrukcija među kojima koncesije i
BOT aranžmani imaju značajno mesto.
U suštini, nema ničeg lošeg u prodaji i davanju javne imovine na korišćenje strancima
ako je to izvedno po ekonomskim principima i ako jača potencijal privrede.

64. Kapital i tržište kapitala

Kapital se može definisati kao svaki novčani imetak koji služi njegovom vlasniku da
povećava svoju finansijsku aktivu. Akumulacija je zapravo uslovljena veličinom ostvarenog
dohotka subjekata koji akumuliraju, a visoka stopa akumulacije podrazumeva razvijen tržišni
sistem i postojanje efikasnih garancija za privatno vlasništvo.
Nedovoljna akumulacija i investicije su najakutniji problem privrede Srbije koji se može
rešavati samo pronalaženjem realnih izvora sredstava i angažovanjem stranog kapitala.
Tržište kapitala je mehanizam putem kojeg se trguje obveznicama ili akcijama. To su
HOV kojima se sredstva poveravaju privrednim subjektima u zamenu za suvlasništvo nad
njihovim kapitalom u srazmeri sa iznosom uloženih sredstava u kupovinu dotičinim
vrednostnim papira. Tržište kapitala se sastoji iz tri dela:
 Kreditno tržište – na kome se trguje obveznicama i drugim dužničkim papirima
 Hipotekarno tržište – na kome se trguje HOV na bazi zaloge na nepokretnostima
 Tržišta vlasničkih hartija – na kome se trguje različitim vrstama akcija

strana | 32
DM 2018

Pravi se razlika imeđu:

 Primarnog tržišta – na kome se prvi put prodaju tek emitovane HOV i stiče se kapital
za razvoj. Njegova funkcija je da mobiliše raspoloživa finansijska sredstva za razvoj i
da ih usmeri u profitabilne namere
 Sekundarnog tržišta – na kome se HOV prodaju nakon što je prvi put obavljena
njihova kupoprodaja. Na njemu se testira uspešnost preduzeća koja su ranije
emitovala svoje HOV.
Centralna institucija svakog organizovanog tržišta kapitala je berza. Na berzi nema
primarne prodaje već samo sekundarne kupoprodaje. Daljem razvoju tržišta kapitala u našim
uslovima može doprineti širenje lepeze delatnosti berze, jer to dovodi do specijalizacije
posrednika za rad sa odeređenom vrstom HOV.

65. Proizvodni fondovi privrede

Proizvodni fondovi predstavljaju proizvodnu komponentu društvenog bogatstva. Oni

obuhvataju proizvodna dobra i investicije u toku. Najveći deo osnovnih proizvodnih fondova
čine vrednost opreme i vrednost građevinskih objekata, dok su preostali deo patenti, licence,
kupljena tehnička dokumentacija i dr.
Poslednja decenija XX veka biće zabeležena i po smanjenju tehničke opremljenosti rada
i po negativnom marginalnom koeficijentu efektivnosti. U istom periodu ni poljoprivreda nije
raspolagala neophodnim i modernim sredstvima za rad. Evidentan je i visok stepen
zaostalosti privredne infrastrukture.
Osnovni proizvodni fondovi su bazična materijalna pretpostavka ekonomskog razvoja.
Dominantna komponenta osnovnih fondova privrede su sredstva za rad, a od njihove tehničke
strukture zavise proizvodni potencijali i razvojne mogućnosti nacionalne ekonomije.
Na teritoriji današnje Srbije tokom većeg dela druge polovine prošlog veka je ostvarivan
dinamičan rast osnovnih fondova privrede čime je bilo omogućeno otvaranje novih radnih
mesta i povećanje zaposlenosti i tehničke opremljenosti rada. Međutim, poslednjih 15-20
godina dolazi do usporavanja, stagnacije i opadanja vrednosti i stepena korišćenja osnovnih
fondova privrede.
Učešće opreme u ukupnim osnovnim fondovima privrede je manje od udela građevinskih
objekata. Srbija uvozi opremu i tehničko-tehnološki je uvozno zavisna od razvijenijih zemalja
koje istu tu opremu izvoze. Već duže vremena je investiciona aktivnost zbog ukupnih
ekonomskih neprilika skoro obustavljena.
Značajnim proizvodnim fonovima raspolaže privatni sektor, a podsticanjem razvoja
malih i srednjih preduzeća se njima pridaje sve veći značaj usled blagotvornih efekata koje
imaju na ukupan razvojni potencijal zemlje.

66. Institucionalne pretpostavke razvoja Srbije

Nakon političkih promena krajem 2000.god je počela izgradnja savremenog sistemskog

okruženja i stvaranje liberalnih i stabilnih uslova privređivanja u Srbiji. Opredelili smo se za
efikasnu tržišnu privredu, pravnu državu i demokratsko društvo. Prioritete imaju ekonomska
stabilnost, povećanje proizvodnje, kao i oživljavanje bankarskog i finansijskog sistema.
Slobodno formiranje cena dobara i usluga uz neposrednu kontrolu cena strateških
proizvoda i spoljnotrgovinsku liberalizaciju potvrda je tržišne orijentacije naše zemlje.

strana | 33
DM 2018

Smanjenjem prosečnog poreskog opterećenja i ravnomernijim raspoređivanjm poreskih

obaveza se širi obuhvat poreskih obveznika što doprinosi realnom povećanju javnih prihoda i
suzbijanju sive ekonomije.
Funkcionisanje finansijskog tržišta se institucionalno reguliše utvrđivanjem uslova i
načina izdvajanja HOV i trgovanja istim na berzama. Tržišta novca služi za obavljanje
kratkoročnih novčanih transakcija. Na snagu su stupili i antimonopoloski zakonski propisi.
Poslovanje stranih lica u Srbiji je regulisano mnogim zakonima koji su usklađeni sa
evropskim merilima i omogućavaju strancima da osnivaju sopstvena preduzeća, da kupuju
domaća preduzeća ili njihove akcije, da koriste koncesije i BOT aranžmane, da osnivaju
filijale i predstavništva na teritoriji Srbije itd. Za privlačenje stranog kapitala iz privatnih
izvora su naročito značajni međunarodni sporazumi o zabrani dvostrukog oporezivanja koje
smo potpisali sa velikim brojem zemljama.

67. Određenje tehničkog progresa sa stanovišta razvoja privrede

U užem smislu, tehnički napredak je napredak u veštini, mehaničkoj spretnosti,

umešnosti, zanatima tj. metodama vršenja neke ljudske delatnosti. U širem smislu to je proces
napretka u svim elementima koje obuhvata uži smisao kao i brojni ekonomski efekti,
nerazdvojna povezanost sa naukom i njegove mnogobrojne socijalne posledice.
Tehnološki progres jeste napredak u sistematizovanom znanju o veštinama i zanatima te
svi oni povezani ekonomski i društveni procesi koje on izaziva. Tehnika jesu svi materijalni
elementi i metode obavljanja neke ljudske delatnosti dok kad govorimo o tehnologiji imamo
u vidu nauku, sistematizovano znanje o metodama proizvodnje.
Prema tome, pod tehnološkim progresom podrazumevamo stalan, naučno zasnovan
proces:
 Usavršavanja materijalnih elemenata proizvodnje, obučenosti i osposobljenosti rada,
proizvodnih metoda, organizacije i upravljanja proizvodnjom u čijem se rezultatu
postiže povećanje društvene produktivnosti rada
 Stvaranje novih proizvoda ili novih vrsta već poznatih proizvoda, što rezultira
širenjem kruga društvenih potreba i obezbeđenjem njihovog potpunijeg
zadovoljavanja

68. Tehnološki progres kao predmet interesovanja nauke

U ekonomskoj nauci uopše, pa i u ovom pristupu, značajno mesto pripada Karlu Marksu
čiji je poseban doprinos što je među prvima shvatio i naučno obrazložio odlučujuću ulogu
tehnološkog napretka za uštede rada. On je utvrdio da tehnološki napredak utiče na skraćenje
potrebnog radnog vremena pa time istovremeno omogućava i relativno uvećanje viška
vrednosti. Odgovarajući mehanizam robne proizvodnje snažno deluje na stalan tehnološki
napredak, primenu inovacija i njihovo širenje.
Tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka u ekonomskoj nauci dominira
neoklasična teorija privredne ravnoteže. Njen osnovni pristup je da tržišni sistem funkcioniše
bez većih poremećanja na putu napretka uz neprekidno uspostavljanje ravnoteže. Prema
tome, neoklasičari su optimisti u vezi sa delovanjem tehnološkog napretka, jer smatraju da on
dovodi do opšte privredne ekspanzije. Tehnološki progres je osnovni ili čak jedini uzrok
cikličnom kretanju tržišne privrede. Šumpeter je kao osnovni uzrok ciklusa uzeo inovacije, a
one su istovremeno i glavni stimulatori privrednog razvoja u tržišnoj privredi.

strana | 34
DM 2018

69. Osnovne istorijske etape tehničkog progresa

Dosadašnji tehnološki razvoj se može posmatrati kroz tri osnovne etape:

 Prvu etapu koja je najduže trajala odlikuje fizički rad. Tokom tog razdoblja čovek je
bio istovremeno korisnik rezultata, subjekat odlučivanja i izvršilac u procesu
proizvodnje. Produktivnost rada je određena snagom i razvijenošću odlučivanja
čoveka. Ukupan napredak je tekao jako sporo, a sredstva za rad u svim oblastima su
se svodila na jednostavne alate i sprave.
 Druga etapa se karakteriše mehanizacijom, pa je uloga izvršioca prepuštena mašini, a
čovek i dalje zadržava ulogu korisnika rezultata proizvodnje i subjekta odlučivanja.
Produktivnost rada više nije tako čvrsto ograničena čovekovim fizičkim
sposobnostima.
 Treća etapa se odlikuje automatizacijom tj. uvođenjem mašina koje su ne samo
izvršioci već sistemi koji bez posredovanja čoveka primaju informacije i na osnovu
njih odlučuju. Prema tome, čovek je izvučen iz procesa neposredne proizvodnje i
njegova uloga se sastoji ponajviše u konstruisanju mašina i upravljanju celinom
reprodukcije.
Promena koja je bila jako značajna za tehnološki napredak se dogodila formiranjem
kooperacije koja objedinjuje proizvođače i ima za rezultat veću proizvodnu moć što Marks
naziva manufakturom. Manufaktura je delovala na podelu rada i na stvaranje posebnih grana i
grupacija proizvoda u kojima se upotrebljavaju različiti alati.
Tehnološke promene koje zahvate jednu mašinu iz lanca ili grupu mašina izazvaće
lančano dejstvo. Slično je delovanje tehnološkog razvoja između grana, grupacija pa i
delatnosti. Time se postiže efekat međusobnog podsticaja inovacija tj. rojenje inovacije.
Od početka industrijske revolucije bitno mesto pripada proizvodnji sredstava za
proizvodnju sa stanovišta tehnološkog napretka. U nastojanju da zadrže ili prošire svoj uticaj
proizvođači su prisiljeni da svoje proizvode neprekidno usavršavaju ili uvode nove.
Do Drugog svetskog rata su nauka i tehnologija bile dva samostalna toka, ali je njihovo
spajanje dalo potencijale neviđenih razmera. Najvažniji pronalasci su primenjivani najpre u
najrazvijenijim zemljama.
Samo se sa vremena na vreme javljaju ovakva ,,epohalna otkrića,, tj. pronalasci kojima
otpočinju novi talasi u procesu rojenja inovacija.

70. Industrijalizacija – promoter tehnološkog progresa

Proces industrijalizacije pre formiranja jedinstvene države na prostoru Jugoslavije je

započet samo u severnim i zapadnim delovima. Preduzeća u industriji i rudarstvu su nastajala
uglavnom na osnovu privatnih investicija inostranih i domaćih subjekata.
Stvaranjem jedinstvene države se situacija menja u smislu širenja unutrašnjeg tržišta,
povećanja količine radne snage i širom prirodnom osnovom, što je dalo podsticaj domaćem i
stranom kapitalu za proizvodna ulaganja. Ekonomska politika je omogućila da se u privredu
unose čak moralno i tehnički zastarela, već istrošena sredstva za rad. Time je ipak podizan
tehnički nivo u samoj industriji, ali uz zaostajanje za razvijenijim zemljama.
Promene u pogledu politike i pravaca industrijalizacije su se dogodile u Jugoslaviji
nakon Drugog svetskog rata kada se zemlja deklarisala kao socijalistička. Poseban interes je
iskazan za ubzani razvoj industrije i promenu čitave ekonomske i socijalne strukture. Kao
prioriteti su naznačeni energetika, mašinska industrija i bazični kapaciteti za preradu domaćih
sirovina.

strana | 35
DM 2018

U odnosu na nasleđeno stanje u industriji i celokupnoj privredi su načinjeni vidni

pomaci. Ipak, u poređenju sa promenama koje tehnološki progres izaziva u razvijenijim
zemljama ti efekti se ne mogu pozitivno oceniti na našoj teritoriji. Oni nisu bili dovoljni da se
trajno zaustavi dalje produbljivanje razlika.

71. Pretpostavke treće tehnološke revolucije

Najvažniji pronalaci su uslovili treću tehnološku revoluciju četrdesetih godina ovog

veka. Elektronski digitalni računar konstruisan 1944. godine čini bitnu komponentu
savremenih automatizovanih proizvodnih celina. Transformacija materije u energiju
praktično je po prvi put izvršena eksplozijom atomske bombe nad Hirošimom, 1945. godine.
U razdoblju od Drugog svetskog rata skromno je delovanje tih pronalazaka. U tom
razdoblju do 60ih ostvareno je dosta brzo uvećanje društvenog proizvoda u svim razvijenim i
još brži rast zemalja u razvoju koje su vršile ubrzanu industrijalizaciju. Međutim, opada
relativna raspoloživost rada, kapitala, energije, sirovina i ostalih količinskih faktora
proizvodnje. Ukupna svetska privreda ulazi u globalnu privrednu krizu čija su dva udara
posebno uočljiva sredinom 70ih i drugi početkom 80ih.
Brzo širenje sredstava u koja je ugrađena mikroelektronika proizilazi iz njenog svojstva
da omogućava veliki porast produktivnosti rada, značajne uštede u troškovima proizvodnje, a
oslobađa čoveka teških, jednoličnih i opasnih poslova. Kriza energije i sirovina iz
sedamdesetih ojačala je pritisak da se stvaraju i koriste kvalitativno nova tehnologija. Iz
osnova se menja karakter procesa proizvodnje u svim granama.
Posebno mesto i značaj u menjanju proizvodnih procesa pripada informacionoj
tehnologiji. Ona se javlja kao jedna vrsta infrastrukturne tehnologije, što znači da su sa njom
tesno povezane sve nove tehnologije. Otvoren je proces potpunog sjedinjavanja razvijeniih
zapadnoevreopskih zemalja stvaranjem Evropske unije sa tendencijom formiranja jednog
ogromnog "unutrašnjeg" tržišta bez ikakvih barijera.
U promenama koje izaziva savremeni tehnološki progres, posebno se ističe izmenjena
uloga države i rast njene intervencije širokim spektrom, ali ekonomije na različite načine
reaguju na njih s obzirom na ukupne društvene i materijalne uslove.

72. Važniji pravci delovanja treće tehnološke revolucije

Mikroelektronika je oblast koja se ne može zaobići kada se govori o savremenom

tehnološkom progresu. U domen mikroelektronike obično se uključuju sledeća tri područja:
informacione tehnologije, roboti i ostali neinformacioni oblici.
Kad kažemo da je mikroelektronika visoka tehnologija, imamo u vidu njene visoke
zahteva da bi uopšte bilo moguće stvarati je, proizvoditi i primenjivati. Njene su bitne
karakteristike u tom pogledu:
 kritična zavisnost od široke tehnološke osnove,
 velika zavisnost od istraživanja i razvoja,
 ima strategijski značaj za svaku zemlju,
 vrlo kratak životni vek proizvoda i procesa,
 brzo zastarevanje,
 visok rizik u investiranju,
 izrazito međunarodni karater svih aktivnosti od istraživanja i razvoja do proizvodnje i
marketinga.

strana | 36
DM 2018

 tri medjusobno povezane faze:

o invencija - rađanje ideja
o inovacija - razvoj ideja u realne proizvode/usluge
o difuzija - širenje novih proizvoda/usluga na potencijalnom tržištu
Što je zemlja manje razvijena njene opšte pretpostavke i uslovi za primenu manje su
pogodni. Za ostvarenje punih efekata, treba da se izvrši prilagođavanje ukupne privrede ili
bar svih proizvođača u lancu od sirovine do finalnog produkta.
Biotehnologija je oblast u kojoj su učinjeni revolucionarni prodori. Primenom bioloških
organizama, sistema ili pojedinačnih procesa u proizvodnji i uslugama, te genetskim
manipulacijama dolazi se do sasvim novih osobina već postojećih živih bića ili se stvaraju
potpuno novi organizmi.
Samo eksperimentisanje u biotehnologiji i njen razvoj kriju u sebi ogromne mogućnosti
poboljšanja, ali i zloupotrebe stečenih znanja koje mogu ići sve do uništenja pojedinih delova
okruženja, pa i ugrožavanja opstanka samog čoveka.
Proces ogromnog napretka u energetici započinje primenom atomske energije u elektrani
pa se to može uzeti kao prelomni trenutak kada su rešeni problemi energetske osnove
savremenog sveta. Postupkom fisije (cepanje atomskih jezgara) iz poznatih količina urana i
torijuma procenjeno je da bi se dobilo dovoljno energije za 1700 godina. Sem toga primena
metoda fuzije (spajanje atomskih jezgara) je značajna kao potencijalni izvor energije i zbog
manjih opasnosti, odnosno zagađenja u odnosu na metod fisije.
Drugi značajan pravac delovanja savremene tehnološke revolucije u oblasti energetike
ističemo racionalizaciju upotrebe svi izvora i oblika energije. Ona se ostvaruje na dva
načina: prvo, povećanjem iskorišćenosti upotrebljenih energenata i drugo usavršavanjem i
razvojem postrojenja sa manjom specifičnom potrošnjom energije po jedinici proizvodnje.
Novi materijali su pravac delovanja savremene tehnološke revolucije koji omogućuje sve
celovitije korišćenje nekih prirodnih sirovina - postupci za potpuniju upotrebu nusproizvoda i
doskorašnih otpadaka, te stvaranje sasvim novih materija sa unapred programiranim
osobinama.
Razvoj novih materijala išao je najpre ka stvaranju supstituta za prirodne sirovine, a
zatim se orijentacija proširuje na materijale sa zadatim osobinama potrebnim za određenu
svrhu, pa stoga boljim od prirodnih.

73. Tehnološki progres kao najdinamičniji faktor razvoja

Tehnološki progres deluje na ukupnu privredu pa se već i stoga može oceniti da veoma
značajno utiče na ukupan ekonomski potencijal i njegovo korišćenje.
U razvijenim privredama široko shvaćen tehnološki progres gotovo u celini određuje
stopu privrednog rasta, pravce i intenzitet ekonomskog, odnosno socijalnog razvoja.
Tehnološki proces širi granice korišćenja pojedinih elemenata u procesu društvene
proizvodnje. Zatim, podiže efikasnost upotrebe svih činilaca trajno i neiscrpno.
Dugoročni rezultat delovanja tehničkog napretka je racionalizacija upotrebe, odnosno
štednja svih proizvodnih činilaca. Usavršavaju se predmeti rada, razvijaju se metode i
sredstava za praćenje, kontrolu i upravljanje proizvodnim postupcima. Podiže se kvalitet
ukupnog radnog potencijala, menja se ekonomska struktura zaposlenog stanovništva - uz
osnovnu tendenciju da se sve veći deo zapošljava u sferi usluga.
Tehnološki progres višestruko može označiti kao najdinamičniji faktor privrednog
razvoja. Prvo menja značaj pojedinih činilaca proizvodnje. Drugo, tehnološki proces deluje
na kvalitativan razvoj svih elemenata ekonomskog potencijala, širi granice korišćenja, te
podiže efikasnost upotrebe i produktivnosti rada. Treće, povećanjem efikasnosti upotrebe

strana | 37
DM 2018

svih faktora, tehnološki progres utiče da se u razvoju manje drastično ispoljava ograničenost
pojedinih elemenata i omogućava supstituciju oskudnijih. Četvrto, vrše se promene u
kombinaciji faktora koji se upotrebljavaju za razvoj, sa osnovnom tendencijom ka korišćenju
sve kvalitetnijih. Peto, tehnološki napredak deluje i na promene u privrednoj strukturi.
Posmatran u međunarodnim okvirima, izaziva značajne promene što označavamo kao
njegovo šesto ispoljavanje. Sedmo, on deluje i na stalan rast obima proizvoda i usluga
dostupnih sve širem krugu potrošača u svetu.

74. Izbor tehnike u nacionalnoj privredi

Jugoslovenskoj politici razvoja stajali su na raspolaganju različiti stavovi ekonomske

teorije koji se mogu sistematizovati u dve grupe. Prvo, među ekonomistima iz razvijenih
tržišnih privreda veoma rašireno gledište da je za nedovoljno razvijene zemlje najcelishodnija
ona tehnika koja štedi kapital. U drugu grupu svrstavamo stavove ekonomista prema kojima
se problemu izbora tehnike prilazi sa aspekta dugoročnih potreba i interesa privrednog
razvitka. Oni zastupaju mišljenje da se izgradnjom tehnički savršenijih kapaciteta ostvaruje
veća produktivnost rada i tome odgovarajući manji troškovi proizvodnje. Sve to na duži rok
omogućava brži rast i razvoj privrede. Druga grupa daju u celini prihvatljivije rešenje.
U etapi naše ubrzane industrijalizacije uzimani su u obzir i razmatrani sledeći elementi
za izbor tehnike: raspoloživost sopstvene akumulacije po obimu i naturalnoj strukturi;
mogućnost da se međunarodnom razmenom menja naturalni sastav i povećava realni obim
akumulacije; struktura investicija; veličina kapaciteta; vreme gradnje i aktivizacije;
raspoloživost radne snage, stepen njene zaposlenosti kao i obrazovna i kvalifikaciona
struktura. Izbor nivoa tehnike vrše subjekti koji raspolažu kapitalom ili im je ovaj poveren.
Tokom ubrzane industrijalizacije Jugoslavije, pa i u Srbiji i Crnoj Gori, posle II svetskog
rata u smeru izbora i primene više tehnike delovali su: visoko učešće u strukturi investicija
onih grana koje po prirodi svoje proizvodnje podrazumevaju viši organski sastav, potrebe za
skraćenjem vremena gradnje i aktivizacije kapaciteta bitnih u daljem toku industrijalizacije.
Nasuprot njima, kao faktori koji su uticali na ograničavanje primene više tehnike mogu se
navesti: oskudna akumulacija po obimu i neadekvatna po naturalnoj strukturi za viši
tehnološki nivo, prenapregnut platni bilans i ograničene mogućnosti da se poveća realna
akumulacija sredstvima iz inostranstva, te ograničenje da se spoljnotrgovinskom razmenom
menja naturalni sastav raspoložive akumulacije, veliki pritisak nedovoljno zaposlene radne
snage u poljoprivredi, uz dosta skroman nivo obrazovanja.
Rezultat ukupnog delovanja svih relevantnih faktora je da u ekonomskoj politici nije
primenjeno jednoobrazno rešenje za čitavu privredu, niti se na jedinstven i uniforman način
vršio izbor tehnike. Tako je ostvaren pretežno ekstenzivan razvoj ukupne društvene privrede
koji se odlikuje izrazito brzim uvećanjem zaposlenosti i znatno sporijim prosečnim godišnjim
porastom produktivnosti rada.
U 80im godinama snažno je usporavanje rasta proizvodnje, uz ostala negativna kretanja
koja se pojačavaju, te se javlja veliko interesovanje za tehnološki razvoj uopšte. Usvojena je
strategija tehnološkog razvoja zemlje.

75. Tehnološki progres i zaposlenost

Zaposlenost u društvenoj privredi za celo razdoblje od 1953-1990 godine rasla je po

stopi od 3% prosečno godišnje. Posmatrana u kraćim vremenskim intervalima ona je imala

strana | 38
DM 2018

značajne oscilacije i pokazivala opštu tendenciju opadanja, da bi u 90im godinama beležila

negativne vrednosti.
Tada su se morali učiniti ozbiljniji zaokreti u ekonomskoj politici i strategiji razvoja da
se zaustave dalja nepovoljna kretanja u preusmere u suprotnom pravcu. Trebalo je izvršiti
preorijentaciju na nove principe i podsticati privredna načela. Nažalost to se nije dogodilo,
već je privreda sve dublje zapadala u krizu u 80im. Ulazak u fazu tranzicije samo je zaoštrio
probleme.
Danas se obično ističe da tehnološki progres deluje dvojako na zaposlenost:
 utiče na smanjenje potreba za radnom snagom suptituišući je novom opremom u već
postojećim privrednim kapacitetima
 Tehnološki napredak deluje u pravcu širenja ukupnih potreba za radnom snagom
putem stvaranja novih proizvoda, čitavih novih proizvodnih grupacija, pa čak i grana
Mogu se očekivati različiti kumulativni efekti - od opadanja, preko stagnacije, sve do
postepenog uvećavanja ili čak brzog rasta ukupnog broja zaposlenih. S obzirom da se
primenom tehnološkog naprekta ne ostvaruju samo pozitivni uticaju, već i negativni nužan je
aktivan odnos prema ovom domenu.
Značajno ogrančenje primeni visokih tehnologija u nerazvijenim i zemljama u razvoju
predstavlja potreba za stalnim, brzim rastom zaposlenosti. Potencijalno skroman efekat na
zaposlenost i velika zavisnost od istraživanja i razvoja u početnoj fazi primene odvraćaju ih
od brže upotrebe visokih tehnologija. Sem toga, veći rast zaposlenosti često je uslovljen
potrebnim investicijama u nove kapacitete.
Znači da su zemljama u razvoju i još više nerazvijenim, nužne velike promene u privredi,
odnosno čitavom društvu.

76. Tehnički progres i uključivanje u međunarodnu podelu rada

U 50im se uvoze tehnologija i tehnika za proizvodnju sredstava rada i ostalih

reprodukcionih dobara. Tokom 60ih dominirala je tehnologija namenjena proizvodnji
potrošnih dobara, da bi se u 70im preorijentisali na uvoz kompleksnih tehnoloških sistema.
Na taj način su stvarani uslovi i vršena tehnološka modernizacija, podizana tehnička kultura i
životni standard.
Međutim, uvoz tehnologije bio je vezan i za brojna negativna dejstva čiji su efekti jačali
od polovine 60ih, a posebno su došli do izražaja u 70im godinama.
Prepreka samostalnom tehnološkom napretku bila su brojna ograničenja vezana za
korišćenje uvezene tehnologije - obaveza uvoza materijala i komponenti od isporučioca
tehnologije ili drugog proizvođača koga on odredi, zabrana izvoza u celini ili na pojedina
tržišta u svetu, zabrana korišćenja tehnologije po prestanku važnosti ugovora, zabrana razvoja
uvezene tehnologije i drugi slični limiti.
U takvom ambijentu, domaća naučno-istraživačka i razvojna osnova nastoji samo da
prati ubrzani tehnološki razvoj u razvijenim zemljama, a pri tome se kašnjenje uvećava, pa
izvoz postaje sve više inferioran.
Domaća NIR aktivnost trpi i unutrašnja ograničenja - relativno manji udeo sredstava
namenjenih istraživanjima i razvoju u društvenom proizvodu, kao i nedovoljnost naučno
istraživačkih/razvojnih kadrova po pojedinim oblastima.
Dramatičnost situacije tokom dekompozicije SFRJ po sebi je bila teška, a čitav proces
još uvek nije okončan. Položaj aktuelne državne zajednice još je otežan međunarodnom
blokadom. Kako je zemlja veličine Srbije jako upućena na međunarodnu saradnju da bi
aktivirala postojeće potencijale privrede, naučne, istraživačke i razvojne delatnosti to ostaje

strana | 39
DM 2018

da se izvrše brojne unutrašnje pripreme i prilagođavanja organizacionim i svojinskim

promenama.

77. Tehnološki progres, produktivnost i ekonomska efektivnost

Posmatrana za posleratno razdoblje od preko dve i po decenije produktivnost rada rasla

je po prosečnoj godišnjoj stopi od 3,6%. Tokom 80ih i 90ih godina kretanje produktivnosti
poprima negativne stope rasta, a u dvehiljaditim ponovo se vraća u zonu pozitivnih stopa.
Kada se raščlani stopa rasta produktivnosti rada na sastavne činioce, posmatramo je kao
rezultantu dinamike tehničke opremljenosti i koeficijenta efikasnosti osnovnih sredstava.
Ukoliko se imaju u vidu stope rasta u manjim vremenskim jedinicama može se uzeti da je
stopa produktivnosti rada, uz zanemarivu grešku, jednaka zbiru stope rasta tehničke
opreljenosti rada i stope rasta koeficijenta efektivnosti osnovnih sredstava.
Za ocenu primene elemenata tehnološkog progresa posebno je interesantan drugi podatak
- broj novih proizvoda sa stanovišta zemlje jer se njime ističe za koliko se širi asortiman
proizvoda. Razlika izmedju broja uvedenih i napuštenih proizvoda pokazuje čist prirast broja
produkata.

78. Pojam ekonomske politike

Ekonomska politika i privredni sistem obuhvataju ukupne institucionalne uslove

obavljanja privrednih aktivnosti, kao i uspostavljanja i održavanja brojnih veza i odnosa
izmedju ekonomskih subjekata (države, preduzeća i domaćinstava).
Ekonomska politika u tržišnim uslovima nije skup administrativnih dozvola i zabrana,
nego sveukupnost mera kojima se učesnici privređivanja usmeravaju na poslovno ponašanje
koje vodi ostvarivanju ostavljenih ciljeva.
Država je glavni nosilac ekonomske politike koja shodno ima makroekonomski karakter.
Postoji poslovna politika koju vode preduzeća kao mikroprivredni subjekti.
Ekonomska politika zapravo znači delovanje države na privrednu delatnost u skladu sa
postavljenim ciljevima. Prema tome, pod ekonomskom politikom podrazumevamo skup
instrumenata, mera i mehanizama koje država koristi da bi ostvarila zadate ekonomske
ciljeve.

79. Elementi ekonomske politike

Elemente ekonomske politike čine njeni ciljevi, subjekti i instrumenti.

Postoje četiri generalna cilja ekonomske poltike i to:
 Privredni rast
 Puna zaposlenost
 Stabilnost tržišta i cena
 Ravnoteža razmene i finansijskih transakcija sa inostranstvom
Privredni rast odmerava se projektovanom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda za
određeni period.
Stanje pune zaposlenosti, po pravilu podrazumeva da je 40-45% ukupnog stanovništva
zaposleno, odnosno da stopa nezaposlenosti iznosi manje od 5%. Stabilnost tržišta i cena nije
ugrožena ako se inflacije kreće do 5% godišnje. Za ravnotežu ekonomskih odnosa sa
inostranstvom važno je da se eventualna neravnoteža između uvoza i izvoza ne ustali trajnije.

strana | 40
DM 2018

Međutim, ciljevi ekonomske politike mogu biti međusobno sukobljeni. Kreatori

ekonomske politike moraju o tome voditi računa pošto težnja da se istovremeno ostvari više
suprotstavljenih ciljeva dovodi u pitanje ostvarivanje svakog od njih posebno.
Osnovni subjekt ekonomske politike u tržišnim uslovima su svakako Vlada i Centralna
(narodna) banka, a pored njih javljaju se i veliki monopoli, sindikati radnika i udruženja
poslodavaca, a u novije vreme i berze. Ipak država, odnosno Vlada izdvaja se kao neposredni
subjekt ekonomske politike. Svi ostali subjekti su posrednog karaktera.
Za ostvarivanje izabranih ciljeva ekonomske politike, država koristi odgovarajuće
instrumente pomoću kojih se ostvaruju postavljeni ciljevi. Oni se mogu razvrstavati na
različite grupe: instrumente javnih finansija, instrumente novca i kredita, instrumente
deviznog kursa, instrumente direktne kontrole i instrumente institucionalnih promena. U njih
spadaju kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, nivo novčane mase, poreska stopa, carinska
stopa, devizni kurs i dr.
Često se kaže da mora postojati onoliko instrumenata ekonomske politike koliko ciljeva
ona postavlja pred sobom. Najveći deo instrumenata ekonomske politike odnosi se na
fiskalnu i monetarnu oblast.

80. Vrste ekonomske politike

Brojna su područja na kojima se iskazuje ekonomska politika, a između njih mogu se

izdvojiti četiri osnovna:
 uravnotežujuće
 alokativno tj. ispravljanje poznatih nedostataka tržišta u usmeravanju raspoloživih
resursa na najpovoljnije upotrebe
 distributivno tj. korektivno delovanje na uslove privređivanja,
 razvojno tj. usmeravanje privrednog razvoja i obezbeđivanje privrednog rasta
Postoji više vrsta ekonomske politike:
 Fiskalna politika utiče na oporezivanje, upotrebu poreza i javnu potrošnju. Njeni
instrumenti su porezi, doprinosi, carine, takse i zajmovi za budžet i druge fondove.
 Finansijska politika omogućava protok finansijskih sredstava i rizika izmedju
različitih učesnika u ekonomskom životu. Monetarna politika realizuje se kontrolom
novca i kredita kao i upravljanje bankarskim sistemom. Vodi je centralna banka.
Kreditna politika i njeni instrumenti nalaze se u rukama bankarskih institucija.
Instrumenti finansijske politike su kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, operacije
na otvorenom tržištu, operacije na deviznom tržištu, HoV...
 Politika cena se odnosi na formiranje cena i održavanje stabilnosti njihovog opšteg
nivoa. U tržišnim uslovima cene se formiraju slobodno.
 Komercijalna politika na domaćem privrednom prostoru obuhvata i spoljnotrgovinsku
politiku. Njihovi instrumenti su carine, takse, premije, kontigenti, kvote, devizni
kurs...
 Politika dohodaka zamišljena je kao skup mera i aktivnosti kojima se utiče na nivo
stečenih dohodaka i njihovu raspodelu na štednju i potrošnju. Primenjuje se uporedo s
politikom cena, i to posebno u situaciji kada je privreda suočena s problemom
inflacije.
 Antiinflaciona politika se u osnovi može sprovoditi u dva pravca:
o regulisanje cena i dohodaka

strana | 41
DM 2018

o smanjivanje budžetskog deficita, ograničavanje kreditne ekspanzije,

eliminisanje novčane emisije...
 Naučno-tehnološka politika usko je povezana s razvojnom politikom i planiranjem
pošto se njom podstiče tehnički progres. Ona podrazumeva odgovarajuću ulogu
automatske regulative i u razvoju naučnog rada.
 Politika prema državnim preduzećima se odnosi na osnivanje i poslovanja državnih
preduzeća, a njena zamisao je da se oduzme dobit monopolistima i istovremeno
stimuliše preduzetničko ekonomsko ponašanje.
 Politika neposredne kontrole i direktnih intervencija u tržišnoj privredi treba da se
primenjuje izuzetno, jer se vezuje za direktno planiranje.
 Razvojna politika se najvećim delom podudara sa makreoekonomskim planiranjem.
Ona je dugoročno orijentisana i njenu najvažniju komponentu predstavlja investiciona
politika.
Medjutim, ekonomska politika se može razlikovati i sa stanovišta ciljeva na koje se
odnosi na:
 protekcionističku koja pruža zaštitu određenim privrednim sektorima
 pokretačku koja inicira i podstiče napredak izabranih sektora
 stabilizacionu koja obuhvata mere i aktivnosti na uspostavljanju i održavanju
unutrašnje i spoljne ekonomske ravnoteže i obezbeđivanju pune zaposlenisti
 strukturnu politiku koja se sastoji u prilagođavanju pojedinih industrijskih sektora
zahtevima tražnje
Poznato je da su u savremenoj privredi u upotrebi dva pristupa u vođenju ekonomske
politike:
 aktivistički - tzv. fino podešavanje, koje pretpostavlja slobodu odlučivanja kreatora
ekonomske politike u izboru određenih instrumenata i načinu njihovog korišćenja radi
postizanja određenih ciljeva. Aktivistička politika se po pravilu usmerava na upotrebu
fiskalnih mera;
 neaktivistički - se zalaže za postojanje i poštovanje strogih pravila u koncipiranju i
sprovođenju trajne i unapred poznate ekonomske politike za dati period, nezavisno od
konkretnog stanja u privredi. Ova politika insistira na novčanom tržištu i neutralnim
merama.
Prema području delovanja, ekonomska politika može se diferencirati na:
 opštu (ili neselektivnu) koja se odnosi na celu privredu
 uže usmerenu - selektivnu (ili parcijalnu politiku), koja se tiče pojedinih privrednih
sektora
Pažnju zaslužuje i podela ekonomske politike na :
 sistemsku koja sadrži pravila ponašanja za sve učesnike privređivanja i nosioce
ekonomske politike
 tekuću, koja obuhvata neposredno delovanje preko merljivih veličina (cena, vrednosti,
količina…)

81. Ekonomska politika na našem državnom prostoru

Posle II svetskog rata pa sve do uvođenja samoupravljanja i tržišnih odnosa naša

ekonomska politika predstavljala je skup dozvola, zabrana i dirketiva bez slobode
ekonomskog odlučivanja. Sve do privredne reforme 1965. godine država ostaje glavni
subjekt u donošenju odluka o akumulaciji i investicijama. Već početkom 70tih godina stupa

strana | 42
DM 2018

na scenu koncept udruženog rada koji ekonomsku politiku lišava neophodne efikasnosti usled
razgradnje i obezvređenja države i napuštanja tržišnih veza.
Ekonomska politika u SR Jugoslaviji trebalo je da se ostvaruje u uslovima tranzicije ka
tržišnoj privredi i privatnom vlasništvu koja je započela u prethodnoj SFRJ. Međutim, nije
bilo moguće voditi uspešnu ekonomsku politiku u privrednom sistemu koji ne štiti svojinu, u
kome se ugovori ne poštuju i za to ne snose sankcije. Stoga se i desila hiperinflacija koja je
na prelazu iz 1993. u 1994. godinu dostigla maksimum. Ekonomska politika se bavila
uspostavljanjem kakve takve pravednosti u raspodeli sve manjeg društvenog proizvoda,
obezbeđivanjem bar minimuma egzistencije za većinski deo stanovništva, kao i održavanje
one proizvodnje koja nije zavisila od uvoznih komponenti. To nije bila ekonomska politika u
normalnim uslovima i u njoj su pravljene krupne greške i promašaji, kreatori ekonomske
politike se se teško snalazili u uslovima rigoroznih međunarodnoih sankcija i šokova kojima
je privreda bila izložena.
Program monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka SR Jugoslavije koji je preuzet
1994. godine predstavljao je spasonosan lek za gotovo umiruću nacionalnu ekonomiju.
Ciljevi ekonomske politike bili su dobro definisani: održavanje valutne i cenovne stabilnosti,
porast životnog standarda na realnim osnovama, privredno prestruktuiranje, svojinska
transformacija i izgradnja tržišno usmerenog privrednog sistema.
Ekonomska politika u 1998. i 1999. godini vodila se u veoma nepovoljnim okolnostima
(1998 godine vraćene su sankcije međunarodne zajednice, a 1999. uz agresiju NATO i
pojačane), a rezultat je bio drastičan pad privredne aktivnosti i pogoršanje svih razvojnih
karateristika.
Od 2001-2005 osnovni makroekonomski indikatori pokazuju značajan pomak na
određenim područjima privredne aktivnosti. Ostvaren je visok rast BDPa, uspostavljena je
makroekonomska stabilnost, održana je stabilnost deviznog kursa, ostvaren je i neprekidni
rast državnih rezervi.
Ekonomska politika u Srbiji tokom 2006. godine posebnu pažnju je posvetila
popravljanju poslovne i investiticone klime u zemlji. Glavni izazov ekonomske politike u
2006. bilo je zaustavljanje inflacije koja se otrgla kontroli.

82. Neizvesnost i ekonomska politika

Rezultate bilo kakve ekonomsko-političke akcije nemoguće je egzaktno predvideti ma

kako oprezno ona bila koncipirana. Može se izdvojiti mnoštvo vidova neizvesnosti, ali dva su
dominantna po svom značaju: prvi potiče iz nepredviđenih promena u nekom od elemenata
agrarne tražnje, a drugi je uslovljen vrstom ekonometrijskog modela na kojem bazira
primena stabilizacione politike.
Multiplikovana neizvesnost rezultat je umnožavanja efekta neizvesnosti s efektom
uticaja instrumenata politike. To je u stvari "volumen" neizvestnosti uticaja konkretnih
političkih mera.
Ekonomska politika naše zemlje se na samom kraju XX veka suočila sa velikim
neizvesnostima i mnoštvom rizika. Svet izlazi iz industrijskog doba i veliki deo onoga što
znamo o ekonomiji i društvu postaje podložno zastarevanju. Tržišta sve više ignorišu
postojanja državnih granica.
Međusobne veze postaju sve zamršenije u tom smislu da nijedna zemlja ne može da
preduzme akciju ne vodeći računa o posledicama za druge države i njihovim reakcijama. Ne
treba svim zemljama isti stepen povezanosti sa spoljnim okruženjem. Pri tome je
paradoksalno napomenuti da najviše povezanosti i međusobnih relacija sa spoljnim svetom
treba najrazvijenijim državama (SAD, Japan, EU) kako bi održali svoje uspešne privrede. Od

strana | 43
DM 2018

ekološki čistih zemalja se očekuje da zaštite svoje prirodne resurse i životnu sredinu za
"opštu stvar” čak i ako to usporava njihov razvoj.
Pored globalizacije i tehnologizacije, još jedan fenomen - proces tranzicije potresa
savremeni svet na samom pragu 21. veka. Mnoge bivše socijalističke zemlje su već duboko
zakoračile u proces društvenih promena. Još uvek se ne zna dovoljno o tome kakvu
ekonomsku ulogu treba da ima država u zemljama u tranziciji koja kod nas još ni iz daleka
nije završena.
Politička nestabilnost smanjuje podsticaje za moguća ulaganja u različite oblasti.
Zaoštrenost odnosa republičkih vlasti Srbije i Crne Gore, kao i nepriznavanje državne
zajednice od strane crnogorske vlade, ali i stalno jačanje tenzija između pozicionih i
opozicionih stranaka u našoj zemlji, samo produkuje nove napetosti u društvu i dodatno
pojačava neizvesnost za donosioce ekonomske politike.
Trajna dugoročna privredno-sistemska rešenja treba da budu tržišno usmerena i
orijentisana na uključivanje naše zemlje u međunarodno ekonomsko okruženje. Strategija
reformske ekonomske politike sve intenzivnije se usmerava u pravcu priključivanja naše
zemlje EU, što znatno umanjuje neizvesnost.

83. Pojam i značaj životnog standarda

U početku je životni standard usko shvaćen i sveden samo na ličnu potrošnju, a kasnije
se obogaćivao uključivanjem mnogih novih elemenata.
Često se u literaturi pravi razlika između životnog standard i životnog nivoa. Životni
standard se definiše kao poželjan stepen zadovoljavanja potreba, dok životni nivo predstavlja
rezultate koji su već ostvareni na tom planu. U najširem smislu životni standard označava sve
uslove života i rada ljudi tj. dostignuti stepen zadovoljavanja raznovrsnih ljudskih potreba.
Razlikuju se tri njegove komponente:
 Životni uslovi:
o Lična potrošnja koja podrazumeva trošenje materijalnih dobara i obavlja se
pojedinačno
o Zajednička potrošnja koja podrazumeva korišćenje usluga koje pružaju brojne
društvene institucije i obavlja se kolektivno
 Radni uslovi tj. mogućnosti adekvatnog zapošljavanja, higijensko-tehnološki uslovi
rada, dužina radnog vremena i veličina slobodnog vremena
 Društveni uslovi pod kojima društvo živi i radi. Oni su određeni karakterom
društvenih odnosa i obuhvataju društveni položaj čoveka, njegovo učešće u
političkom životu, mogućnost da utiče na životni standard i na razvoj sopstvenih
uslova života i rada
Uži pojam životnog standarda koji obuhvata samo ličnu i zajedničku potrošnju. Njegov
značaj je činjenica da su ljudi pravo bogatstvo svake zemlje i da osnovni cilj svakog razvoja
treba da bude stvaranje uslova za što potpunije zadovoljavanje njihovih potreba. Bitno je
kako se koristi od razvoja raspodeljuju među članovima društva. Privredni razvoj je potreban,
ali ne i dovoljan uslov za povećanje životnog standard, ali i sam životni standard na svoj
način deluje na privredni razvoj.

84. Savremena shvatanja o siromaštvu

strana | 44
DM 2018

Iskorenjivanje siromaštva predstavlja jedan od osnovnih ciljeva privrednog razvoja.

Poboljšanje uslova života najsiromašnijih u velikoj meri opredeljuje uspešnost razvojnog
procesa.
U početku, siromaštvo se odnosilo na materijalnu oskudicu. Tokom 80ih godina je
definicija siromaštva obogaćena novim aspektima, kao što su nizak nivo obrazovanja i
zdravlja. U poslednje vreme, uzimaju se i druge dimenzije ovog fenomena kao što su
ranjivost na rizike različitih vrsta i nedostak političke moći.
Apsolutno siromaštvo se vezuje za neke apsolutne standard minimalnih potreba. Bitno je
da se pri ovom pristupu pozicija siromašnih procenjuje nezavisno od situacije u kojoj se
nalaze drugi članovi društva. Osoba je apsolutno siromašna ako se njen dohodak nalazi ispod
nivoa koji odgovara utvrđenoj liniji siromaštva – kritičnoj granici prihvatljive ekonomske
participacije u društvu.
Relativno siromaštvo se ogleda u poređenju sa drugima tj. označava zaostajanje za
većinom u društvu. Sa stanovništva dohotka osoba je siromašna ako pripada donjoj
dohodovnoj grupi (npr. ako se nalazi među 10% najsiromašnijih). Relativno siromaštvo se ne
može iskoreniti, jer će uvek biti onih koji su u lošijoj poziciji u odnosu na druge članove
društva.
U konceptu apsolutnog siromaštva se pravi razlika između:
 Primarnog siromaštva (bede) - nedostatak resursa za podmirivanje minimalnih
potreba
 Sekundarnog siromaštva – neefikasna upotreba inače adekvatnih resursa
Postoji razlika i između:
 Privremenog siromaštva – kada se zbog nepovoljnih ekonomskih šokova pojedinci ili
domaćinstva nađu u privremenom stanju siromaštva
 Hroničnog siromaštva
Suzbijanje siromaštva predstavlja jedan od ključnih zahteva održivog razvoja, a borba
protiv siromaštva može da bude vrlo različita u zavisnosti od vrste siromaštva. Ono čemu se u
krajnjoj liniji teži jeste svet bez siromaštva i to predstavlja ekonomski, socijalni, politički i
etički imprativ čovečanstva.

85. Pokazatelji siromaštva

Merenje siromaštva ima za cilj da ukaže na ozbiljnost tog problema na nacionalnom i

globalnom nivou i da omogući praćenje rezultata koji se postižu u njegovom rešavanju. U
tome posebnu značaj ima dohodak pre svega, jer se najlakše može kvantifikovati. Svaka
zemlja korsiti liniju siromaštva koja odgovara njenom nivou razvijenosti i društvenim
normama.
Kada se ocenjuje u globalnim razmerama, izabrana linija siromaštva mora da bude ista
za sve zemlje i izražena u zajedničkoj jedinici mere.
Kao prirodne i jednostavne mera se javljaju:
 broj siromašnih (HC – head count) koji je određen brojem individua (i) koje imaju
manji dohodak od linije siromaštva (yi<p)
 stopa siromašstva (HCR – head count ratio) tj. udeo siromašnog u ukupnom
stanovništvu i računa se kao HC/n
Navedene mere su široko koriste upravo zbog svoje jednostavnosti, ali imaju određene
nedostatke. One ne vode računa o tome u kojoj meri individualni dohoci zaostaju za linijom
siromaštva. Usled toga, HC i HCR kao mere siromaštva mogu podstaći vladu da pruže pomoć

strana | 45
DM 2018

prvenstveno onim pojedincima koji su bliže liniji siromaštva, jer je to najlakši način da se
postigne uspeh u suzbijanju siromaštva.
Da bi se otklonile slabosti ovih pokazatelja, koristi se mera prosečnog odstupanja
dohotka od linije siromaštva. Kada se prosečan dohodak koji je potreban da se svi siromašni
dovedu do linije siromaštva, podeli prosečnim dohotkom društva, dobija se stopa jaza
siromaštva (poverty gap ratio – PGR)
∑ y< p (p− y i )
PGR =
n∗m
Ova mera pruža predstavu o tome koliko je veliki jaz siromaštva u odnosu na resurse koji
potencijalno mogu da budu upotrebljeni za njegovo zatvaranje. Pomenuti indikator može da
stvori pogrešan utisak o siromaštvu u zemljama koje su u celini gledano bogate, ali se
odlikuju visokim brojem siromašnih.
Bliska prethodnom pokazatelju je i stopa dohodnog jaza (IGR) koja prosečan deficit
dohotka izražava kao deo linije siromaštva. Ovaj indikator ne uzima u obzir opšti nivo
razvijenosti zemlje i kao takav nema slabosti PGRa, ali mu se može prigovoriti da pruža malo
informacija o tome kakve su mogućnosti da se reši problem siromaštva .
∑ ( p− y i )
IGR¿ y< p
p∗HC
Posebnu pažnju zaslužuje Indeks ljudskog siromaštva (HPI) koji je definisan 1997.
godine.
Ako se ljudski razvoj definiše kao proces širenja mogućnosti izbora koje ljudima stoje na
raspolaganju, onda ljudsko siromaštvo znači uskraćivanje tih mogućnosti. Indeks ljudskog
siromaštva na sintetički način izražava deprivaciju u tri ključne dimenzije ljudskog života -
vođenje dugog i kreativnog života, sticanje znanja i raspolaganje resursima dovoljnim za
pristojan život. Indeks ljudskog siromaštva ima dve varijante – prva se odnosi na zemlje u
razvoju HPI-1 a druga na industrijalizovani svet HPI-2.
U novije vreme se velika pažnja poklanja merenju ranjivosti domaćinstava i pojedinaca
na rizike različitih vrsta i trebalo bi očekivati da u dogledno vreme ova ocena postane
neodvojiv deo sveukupne procene siromaštva. Siromašnima je takođe svojstven i nedostatak
glasa ili političke moći.

86. Pojam ekonomske nejednakosti

Ekonomska nejednakost se najčešće izražava preko dve ključne promenljive – bogatstva

ili dohotka. Ekonomisti prave razliku između ovih varijabli obrazlažući da bogatstvo
predstavlja veličinu stanja, a dohodak karakter toka.
Pri razmatranju raspodele dohotka bitno je ne samo koliko ljudi zarađuju, već i kako
dolaze do svojih prihodi. Na toj osnovi se pravi razlika između personalne i funkcionalne
distribucije dohotka koje su međusobno povezane.
Proizvodnja predstavlja izvor dohotka koji uzima različite oblike – zarade, rente,
profite... Iza svake od ovih kategorija dohotka stoji odgovarajući faktor proizvodnje – rad,
zemlja, kapital, kome taj dohodak pripada. Funkcionalna distribucija prikazuje kako se
dohodak deli među proizvodnim činiocima.
Kombinovanje funkcionalne raspodele dohotka sa raspodelom vlasništva nad faktorima
proizvodnje dovodi nas do personalne distribucije dohotka, koja opisuje raspodelu svih vrsta
dohodaka među pojedicima ili domaćinstvima.
Interesovanje za ekonomsku nejednakost potiče iz dva izvora – etičkih i funkcionalnih.
Kada je reč o etičkom aspektu važno je imati na umu da su jednakost i pravičnost dva
različita koncepta. Jednakost je empirijsko pitanje koje se tiče konkretne raspodele dohotka.

strana | 46
DM 2018

Pravičnost je normativni koncept koji govori o tome kakva bi raspodela trebalo da bude. Šta
je pravično, a šta ne, zavisi od sistema vrednosti onoga ko sudi o pravičnosti.
Analiza dohodnih razlika na funkcionalnom nivou pretpostavlja da se sagledaju efekti
koje nejednakost ima na druge karakteristike ekonomskog razvoja, kao što su proizvodnja,
zaposlenost, tempo rasta privrede itd.

87. Merenje ekonomske nejednakosti

Merenje ekonomske nejednakosti pretpostavlja da postoje odgovarajući pokazatelji

preko kojih se mogu rangirati raspodele dohotka posmatrane u različitim zemljama,
regionima, tačkama u vremenu itd. dve najpoznatije mere u Gini koeficijent i Lorenz-ova
kriva.
Lorenz-ova kriva je vrlo popularna, jer pruža jasnu vizuelnu predstavu o personalnoj
raspodeli dohotka u jednoj zemlji. Ova kriva se obrazuje tako što se na horizontalnu osu
nanose kumulirani procenti stanovništva (od najsiromašnijeg do najbogatijeg), a na vertikalnu
kumulirani procenti dohotka koji oni stvaraju. Ove veličine se zatim prenose na ravan sistema
koordinata tako da se dobijaju različite tačke. Recimo, tački A odgovara vrednost od 20% na
skali stanovništva i 10% na skali dohotka. To znači da 20% najsiromašnijeg dela stanovništva
stvara 10% ukupno stvorenog dohotka.
Lorenz-ova kriva može da služi i kao kriterijum za poređenje nejednakosti. Pri tom važe
sledeća pravila:
 Ako jedna Lorenz-ova kriva leži u potpunosti iznad druge, raspodela dohotka je
ravnomernija u prvom nego u drugom slučaju
 Ako se dve Lorenz-ove krive poklapaju, stepen nejednakosti je isti u oba slučaja
 Ako se dve Lorenz-ove krive seku, potrebne su dodatne informacije da bi se izvršilo
poređenje
Gini koeficijent - ovo je vrlo direktna mera nejednakosti. On se izvodi neposredno iz
Lorenz-ove krive i izražava odnos između površine koju Lorenz-ova kriva zaklapa sa linijom
jednakosti i ukupne površine trougla ispod te linije. Vrednost koeficijenta se teorijski kreće u
rasponu od 0 do 1, ali je stvarni interval znatno uži. Izračunava se po formuli:
1
G¿ 2 ∑ ∑| y i− y j|
2n ý
Gde su yj i yi dohoci i-tog i j-tog pojedinca, y ̅ je prosečan dohodak a n ukupan broj
primalaca dohodaka.
Gini koeficijent ima i određene slabosti. Pre svega, ova mera je neosetljiva, jer iza malih
promena u veličini koeficijenta mogu da stoje velike razlike u relativnim dohocima . Takođe,
vrednost Gini koeficijenta može da bude ista za dve raspodele dohotka koje se značajno
razlikuju a to je posledica činjenice da se Lorenz-ove krive mogu seći.

88. Životni standard u Jugoslaviji/Srbiji

Dinamičan porast proizvodnje koji je ostvaren u SFRJ tokom posleratnog perioda, širio
je materijalnu osnovu za podmirivanje raznovrsnih potreba ljudi. U prvim posleratnim
godinama napori društva su bili usmereni na ubrzanje privrednog razvoja. Visoka izdvajanja
za akumulaciju i investicije nisu ostavljala prostor za povećanje lične potrošnje. Od 1952.
godine lična potrošnja počinje da raste i to, najpre umerenim tempom, a zatim veoma brzo. U
celom posmatranom periodu ona se povećala za 5,2 puta uz prosečnu godišnju stopu rasta od
4,4%.

strana | 47
DM 2018

Posleratni period je obeležen značajnim promenama u strukturi lične potrošnje. Sve do

1979. su te promene sledile uobičajen obrazac smanjivanja relativnog udela izdataka za
ishranu, odeću, obuću, piće i duvan i tako je oslobođen prostor za potpunije zadovoljavanje
drugih potreba, svojstvenih višem nivou privrednog i društvenog blagostanja. Sa izbijanjem
ekonomske krize 80ih se učešće izdataka za ishranu ponovo povećava, a udeo troškova za
zadovoljavanje potreba višeg reda smanjuje.
Izdaci za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu učestvuju sa najvećim procentom u DPu.
Naučno-istraživačka delatnost je takođe napredovala.
Ekonomske nedaće kroz koje su SCG prošle u 90im godinama su se nepovoljno odraziile
na životne uslove stanovništva. Prosečna plata u 2000. je iznosila tek 37% zarade iz 1990.
Udeo rashoda za ishranu u ukupnoj ličnoj potrošnji se ponovo povećao na preko 50% u
1993. da bi se zatim postepeno smanjivaao. Poslednjih godina ponovo raste i premašuje 50%.
Prema jednom istraživanju zasnovanom na liniji siromaštva od 4$ dnevno, u našoj zemlji
je 1994. god 1/4 stanovništva živela u siromaštvu.
Nejednakost u raspodeli dohotka je bila niža u 1999. nego u ranijim godinama. To je
pozitivno delovalo na kretanje siromaštva.
Mada se za obrazovanje i zdravstvo izdvajao relativno veliki procenat DPa, ta izdvajanja
su u apsolutnom iznosu bila jako skromna. Zdravstvo je takođe nazadovalo.
Da bi se poboljšao životni standard našeg stanovništva trebalo je stvoriti neophodne
uslove za dinamičan i postojan privredni rast i razvoj praćen povećanjem zaposlenosti i
zarada. Tokom tranzicije u Srbiji u periodu 2001.-2007. je došlo do izvesnog poboljšanja
životnog standarda. Realne zarade su rasle po godišnjoj stopi od 15%, a zajedno sa zaradama
su se povećavale i penzije.
Oktobra 2003. godine Vlada Republike Srbije usvaja Strategiju za smanjenje siromaštva
koja predviđa da se do 2010. siromaštvo u našoj zemlji gotovo prepolovi.
Prema Anketi o životnom standardu, siromaštvo je kod nas prepolovljeno tako da je
osnovni cilj koji je Vlada postavila već ostvaren.
I pored značajnih rezultata koji su postignuti na planu smanjenja siromaštva mora se
imati u vidu da ovi podaci ne obuhvataju u potpunosti izbeglice, interno raseljena lica i Rome
- što su upravo kategorije koje su najugroženije. Osim toga, pokazalo se da je velika
koncentracija stanovništva oko linije siromaštva.

89. Ekonomske reforme i problem siromaštva u Srbiji

Siromaštvo koje je došlo do izražaja u našoj zemlji tokom poslednjih 15ak god se ne
može objasniti procesom tranzicije kao što je to slučaj sa drugim socijalističkim zemljama.
Kod nas se tranzicija odvijala sporo i teško. Privredni rast je moćno sredstvo za suzbijanje
siromaštva pa je od vitalne važnosti za našu zemlju da obezbedi održivo povećanje realnog
per capita dohotka.
Neke ekonomske politike nesumnjivo pogoduju privrednom rastu. Otvorenost za
međunarodnu razmenu, zdrava monetarna i fiskalna politika, uz dobro razvijen finansijski
sistem snažno doprinosi povećanju proizvodnje.
Mada je privredni rast veoma važan za suzbijanje siromaštva, ne smeju se zaboraviti ni
promene u raspodeli dohotka, koje prate taj rast. Efekat privrednog rasta na siromaštvo zavisi
od toga kako se dodatni dohodak koji rast generiše rapoređuje među stanovništvom.
Uz liberalizaciju ekonomskih aktivnosti tokom tranzicije treba očekivati povećanje
dohodne nejednakosti. Važno je ipak da se promene u nejednakostima drže pod kontrolom i
da se njima pažljivo upravlja. Visoka nejednakost umanjuje efekat koji data stopa rasta ima

strana | 48
DM 2018

na suzbijanje siromaštva. Osim toga ona potkopava mogućnosti rešavanja problema

siromaštva snižavajući stopu ekonomskog rasta.
Ekonomske reforme odražavaju se na kretanje siromaštva, ali i samo siromaštvo, na svoj
način utiče na ekonomske reforme. Činjenica da je Srbija imala i još uvek ima značajan broj
siromašnih, ali i onih koji žive blizu granice siromaštva, ne može se ignorisati pri
koncipiranju reformi.
Socijalne posledice svega što nam se dešavalo u 90im su vrlo slične socijalnim
posledicama tržišne tranzicije u drugim bivšim socijalističkim zemljama. Te posledice
uključuju osiromašenje stanovništva, pad zaposlenosti, rast nezaposlenosti, socijalno
isključenje, pogoršanje zdravlja stanovništva itd. Zbog rasprostranjenog siromaštva u našoj
zemlji trebalo bi se ugledati na one zemlje koje su imale manje socijalne troškove, tj. Srbiji je
potrebna humana tranzicija koja iza sebe ne ostavlja socijalnu pustoš.

90. Socijalna politika

U užem smislu ona obuhvata samo socijalnu zaštinu stanovništva i socijalno obezbeđenje
radnika, te zaštitu invalida, žrtvava rata i boraca. Šire gledano, socijalna politika predstavlja
sistem mera kojima se utiče na životni standard stanovništva. Kao takva, ona uključuje
unapređivanje životnih i radnih uslova, socijalnu sigurnost, blagostanje ljudi, zaštitu od
nezaposlenosti, pravo na zdravstvenu negu, ograničeno radno vreme, plaćeni odmor.
Za posleratni period u našoj zemlji je bilo karakteristično da se socijalna politika vodi
preko preduzeća. U takvim okolnostima zapošljavani su novi radnici, iako za to nisu postojali
ekonomski razlozi ili je održavan isti broj radnika, iako je proizvodnja opadala. Prekomerno
zapošljavanje je povećalo troškove i cene što je uticalo na pojavu inflacije i smanjivanje
realnih nadnica.
Sa prelaskom na tržišni način privređivanja treba menjati i socijalnu politiku. Nova
politika mora da obezbedi oslobađanje preduzeća socijalne funkcije i rešavanje problema
siromaštva.
U tržišnim privredama socijalnu politiku kreira i direktno, kroz svoje organe, ostvaruje
država. Preduzeća su samostalna u svom poslovanju i rukovode se isključivo ekonomskim
kriterijumima pri zapošljavanju. Mere socijalne zaštite se usredsređuju na radno nesposobne i
kategorije stanovništva sa najnižim dohotkom. Nova socijalna politika podrazumeva i znatno
aktivniji rad humanitarnih organizacija na svim nivoima.
U strategiji privrednog razvoja Srbije 2006-2012. je stavljen akcenat na izgradnju
socijalno odgovorne države čiji je zadatak da obezbedi svim građanima socijalnu sigurnost.
Reforma socijalnog sektora u Srbiji je započeta 2001. godine i prisutna je u sva tri
domena:
 penzijski sistem – usmerena na izgradnju finansijski održivog i fleksibilnog
penzijskog sistema
 socijalna zaštita – usmerena na obezbeđivanje minimalne socijalne sigurnosti građana
 zdravstvena zaštita – usmerena na stvaranje modernog, održivog, decentralizovanog i
transparentnog sistema obezbeđivanja zdravstvenih usluga stanovništvu

91. Tranzicija privrede

Tranzicija predstavlja proces prelaska iz postojećeg u željeno tj. realno moguće stanje
privrede i društva. Ekonomsku sadržinu tog procesa čini prelazak iz netržišne ili nedovoljno
tržišne u tržišnu privredu.

strana | 49
DM 2018

Suštinu tranzicije kod nas čini uspostavljanje prilagodljive, otvorene, mešovite i

socijalne tržišne privrede, dok se tranzicioni period može podeliti na četiri faze:
 makroekonomsku stabilizaciju
 liberalizaciju
 privatizaciju
 prestrukturiranje
Tranzicija se u većini postsocijalističkih zemalja pokazala kao veoma težak i rizičan
proces. Ipak, ona predstavlja njihovu realnost.
Tranzicija je prvi put započela dok je postojali SFRJ i njeno socijalističko uređenje 1989.
god. Međutim, politički pritisci u nekadašnjoj SFRJ su uslovili njen raspad 1991. god, a
potom su usledile sankcije međunarodne zajednice i ratovi, kao i kolaps privrede na našem
području. Rezultat je bio nastanak sistema koji je bio svojevrsna mešavina socijalističkih i
kapitalističkih elemenata.
Na prelasku u novi milenijum, kod nas su postojala samostalna preduzeća, centralna
banka, poslovne banke, berze, bescarinske zone, sudovi, komore, sindikati i druge institucije
nalik onim u tržišnim ekonomijama. Zastoj u tranziciji i poništavanje njenih dometa su bili
povoljan ambijent za preživljavanje mnogih negativnim mehanizama funkcionisanja privrede
iz prethodnog perioda.
Nakon ovog talasa, 2001. godine usledio je drugi tranzicioni talas utemeljen na programu
demokratskih snaga koje su došle na vlast krajem prethodne godine. Važne reforme su od tad
izvedene u više oblasti:
 Socijalna politika je uklonjena iz preduzeća i preneta na državu
 Radni odnosi su bitno liberalizovani
 Necarinska ograničenja su skoro ukinuta
 Doneto je antimonopolsko zakonodavstvo
 Zemlja je počela da se uključuje u međunarodnu integraciju
 Počela je borba protiv korupcije i kriminala
Jedan od temeljnih tranzicionih zakona u Srbiji jeste Zakon o privatizaciji iz
2001.godine. Njegova osnovna karakteristika je što privatizaciju zasniva na metodu prodaje.
Naime, prodaje se 70% društvenog kapitala preduzeća, a ostatak se besplatno deli
zaposlenima ili građanima. Do početka 2005. je privatizovano 1384 preduzeća pa se može
očekivati da će privatizacija najvećim delom biti završena u narednih nekoliko godina.
Kod nas se uočava problem nedovoljnog investiranja, a takvo stanje nikako ne pogoduje
razvoju. Nema dovoljno ni stranih ulaganja usled velikog stepena rizika, niti domaćih
privatnih investicija.
Dalji tok tranzicije podrazumeva uspostavljanje svih neophodnih institucija, jačanje
njihove regulatorne moći i vođenje efikasne ekonomske politike u novom sistemskom
okruženju.

92. Tranzicija i privatno preduzetništvo

Mnoge bivše socijalističke privrede se tokom poslednjih deset godina nalaze na putu
tržišne transformacije. Privatno vlasništvo, sloboda preduzetništva i izbora, konkurencija,
oslonac na tržišne cene, primena modernih tehnologija i odgovarajuća uloga države
predstavljaju opredeljujuće elemente preovladavajućeg dela savremenih nacionalnih
ekonomija koje efikasno odgovaraju na pet fundamentalnih pitanja – Šta proizvoditi? Za koga
proizvoditi? Koliko proizvoditi? Ko treba da proizvodi i po kojim cenama?

strana | 50
DM 2018

Privatne preduzetnike obaveza da se živi i radi u granicama sopstvenih fondova stalno

navodi da obaraju troškove. Zato su privatni preduzetnici u tržišnim uslovima više nego javni
preduzetnici skloni da se prilagođavaju promenama tražnje.
Reafirmacija tržišne privrede i privatne svojine su glavne karakteristike tranzicije
privreda bivših socijalističkih zemalja. Privatizacija se javlja kao glavno uporište tranzicije.
Mnoge zemlje sa centralistički-planskom privredom su se odlučile da svoje privrede
transformišu u tržišne kako bi povećale svoju efikasnost. Pojedine firme koje su delimično u
državnoj svojini uspešnije posluju od privatnih. U nekim zemljama između potpuno državnih
i potpuno privatnih firmi nema bitnijih razlika u poslovanju.
Na početku tranzicije mali deo BDPa se stvarao u privatnom sektoru u skoro svim
tranzicionim zemljama.
Jako je važno kakve su perspektive privatnog preduzetništva koje treba da bude glavni
pokretač ekonomije i razvoja u zemljama u tranziciji. Međutim, veoma značajan problem za
sve preduzetnike predstavlja država i brojni primeri sputavanja privatnog preduzetništva.
Česta prepreka rastu malih preduzeća je nedostaka ambicije privatnih preduzetnika, jer mnogi
od njih i nisu zainteresovani za poslovnu ekspanziju dokle god ta preduzeća svojim
poslovanjem ostvaruju pristojne prihode.
Razvoj privatnog sekotra i preduzetništva u znatnom broju zemalja u tranziciji je praćen
ekspanzijom sive ekonomije. U nekim tranzicionim ekonomijama siva privreda obuhvata i
40-50% BDPa. Međutim, postoji i jedan njen nesumnjivo pozitivan efekat – ona doprinosi
jačanju tržišnih momenata u ponašanju svakog pojedinca ili porodice, jer oni ne očekuju
samo pomoć države već se sami brinu o svojoj egzistenciji.
Prelaz iz manje tržišne ili netržišne privrede u tržišnu je praćen jednim od najbržih i
najvećih povećanja socijalnih nejednakosti ikad zabeleženih. Razlozi koji tome doprinose
jesu nejednakost plata u novom privatnom sektoru je veća nego u starom sektoru, u toku
tranzicije rastu dohoci od samozapošljavanja i imovine, jača siva ekonomija i sl.
Mada novu ekonomiju sačinjavaju male firme i samostalni preduzetnici, velike
kompanije se obnavljaju i još uvek igraju ključnu ulogu u privredi. Radi se o tome da
informacione tehnologije dozvoljavanju firmama da dostignu veća tržišta. Nova ekonomija
stvara firme koje su brze, fleksibilne i pametne.
U našoj zemlji takođe posluju preduzeća koja su po svojoj veličini i kompleksnosti
veoma složena. Takvim preduzećima nije lako upravljati. Većina gubitaka naše privrede je
upravo uzrokovana neuspešnim poslovanjem velikih društvenih, državnih i mešovitih
preduzeća. Pomenuta preduzeća često svojom poslovnom aktivnošću nanose i značajne štete
životnoj sredini. Zato je njima neophodno stalno unapređivanje upravljanja i organizacije, tj.
potrebna je njihova transformacija.
Proces privatizacije velikih sistema i u našoj zemlji mora da se stavi u službu ekologije.
Njihova nova vlasnička struktura treba da bude u funkciji razvoja koji je održiv ekološki,
ekonomski i socijalno.

93. Privatizacija i razvoj preduzetništva u agroprivredi

Agroprivreda je veoma složen privredni sektor koji obuhvata mnoštvo organizacionih

oblika poslovanja raspoređenih na tri segmenta.
 dofarmerska oblast (tj. stvaranje agrarnih inputa)
 farmerski deo (odnosno poljoprivrednu proizvodnju)
 postfarmersko područje (industrijska i zanatska prerada i trgovinu poljoprivredno-
prehrambenim proizvodima; proizvodnja prehrambenih proizvoda, proizvodnja pića;
trgovina na malo, trgovinu na veliko i spoljna trgovina prehrambenim proizvodima).

strana | 51
DM 2018

Efikasno funkcionisanje naše agroprivrede je od velikog značaja jer se u njoj ostvaruje

2/5 ukupnog DP-a.
Agencija za privatizaciju organizovala je početkom decembra 2003. godine aukciju na
kojoj je prodato i hiljadito preduzeće. Za proteklih dve i po godine privatizacijom je ostvaren
budžetski prihod od oko 1,3 milijarde eura. Najveći deo privatizacionih prihoda iskorišćen je
za početak restrukturiranja velikih društvenih preduzeća. Same pripreme za taj proces su
složene i dugotrajne, a dugovi su često kod mnogih od njih veći od likvidacione mase.
Međutim, u procesu privatizacije agroprivrednih subjekata se ostvaruju veoma dobri
efekti i upravo na tom području se javlja značajna tražnja i veća konkurencija kupaca.
Pokazuje se da su preduzeća agroprivrede atraktivnija od drugih privrednih subjekata i da se
njihovom privatizacijom postižu visoki prihodi.
Uspostavljanje odgovarajućeg sistema podsticaja za poljoprivredu moglo bi da poboljša
poljoprivrednim proizvođačima i prerađivačima pristup kreditima čime bi se ojačala kapitalna
baza i omogućila primena savremene tehnologije.
Intermodalizam je metod korišćenja više od jednog transportnog sredstva pri prevozu
robe i putnika odnosno sistematična, osmišljena upotreba dva ili više načina transporta radi
povećanja ukupne efikasnosti saobraćajnog sistema. Članicama EU je intermodalnost jedan
od osnovnih načela.
Preduzetništvo može najjednostavnije označiniti kao usmeravanje kapitala u konkretna
zaposlenja, proces proizvodnje. U najopštijem izrazu zadatak preduzetništva je izbor
proizvodne funkcije.
Četiri su komponente održivog preduzetništva - ekologija, tržište, kvalitet i inovacija od
podjednakog značaja i jačine, sa čvrstom međusobnom povezanošću i uslovljenošću. Treba
definisati tri zone:
 zonu zaštite - prava prirode bi trebalo da budu veća od prava ljudi
 zonu konzervacije - i priroda i ljudi imali bi podjednaka prava
 zonu okupacije - prava ljudi bi bila nadmoćna pravima prirode
Planiranje nije ništa drugo do donošenje odluka o tome šta, kada, kako i gde nešto
učiniti. Višestruko poslovni plan u tranzicionim okolnostima podseća na putnu kartu (mapu)
pokazujući preduzećima kako na najbolji način da dođu do odgovora na tri pitanja: Gde je
preduzeće sada? Kuda preduzeće ide? Kako da stigne do tamo?
Razvoj privrednog klasteringa omogućava malim i srednjim preduzećima i
preduzetnicima da uspešnije sinhronizuju sopstvene snage i sposobnosti da bi se mogli
"nositi" sa moćnijim kompanijama. Klasteri podstiču konkurentnost na tri načina:
 povećavajući produktivnost
 upravljajući kreiranjem i difuzijom inovacija
 stimulišući nastajanje novih poslovnih aktivnosti i biznisa koji iniciraju inovacije i
širenje poslovnih veza i saradnje kako aktuelnih tako i potencijalnih učesnika klastera
Klasteri predstavljaju geografski skoncentrisane međusobno povezane kompanije i
institucije na pojedinim područjima delatnosti. Do sada su u Srbiji formirana dva klastera (1)
za voće i prerađevine od voća i (2) za nameštaj i stolariju.
Ne treba zanemarivati uticaj privatizacionih prihoda na stanje budžeta, kao i broj
privatizovanih preduzeća za kratak period, ali se moraju imati na umu i veoma ozbiljni
problemi koji otežavaju ukupnu ekonomsku situaciju u zemlji. Novi cilj privatizacije mora da
služi razvoju i povećanju efikasnosti naše agroprivrede, što podrazumeva da privatizacioni
prihodi ubuduće treba da budu usmeravani u razvojne agroprivredne projekte.

94. Saobraćajna politika i tranzicija

strana | 52
DM 2018

Da bi se izabrani ciljevi realizovali u predviđenom vremenu, neophodno je

uspostavljanje saobraćajne politike. Ona nije usmerena samo na posledice već pokušava da
podstakne i olakša promene koje će omogućiti razvoj saobraćaja u željnom pravcu.
Mere koje su direktno usmerene na oblast saobraćaja po pravilu posredno dotiču na
različite načine sve druge privredne sektore, jer transport ima sveprožimajuću ulogu u
ekonomskim sferama društvenog života.
Samo dobra i jasno definisana ekonomska politika za duži vremenski period može biti
osnov relevantne saobraćajne politike čvrsto opredeljene u pogledu izgradnje infrastrukture.
Cilj svake privrede je uvođenje efikasnog i konkurentskog tržišta transportnih usluga
koje služi interesima nacionalne ekonomije i društva u celini. Tu se poseban naglasak stavlja
na bezbednost i očuvanje životne sredine. Konkurentan, bezbedan i ekološki prihvatljiv
transport podrazumeva otvaranje za pozitivne inicijative i fondove privatnog sektora,
suštinske investicije u javni prevoz, unapređivanje bezbednosti transporta... Sektor saobraćaja
još nije prepušten nevidljivoj ruci tržišta.
Poslednjih nekoliko godina intenzivne integracije zemalja članica EU, saobraćajna
mreža Evrope se nalazi pred pravim izazovima, jer je deo sveukupnog tržišta koje je počelo
da funkcioniše po novim principima. Značajna pitanja za rešavanje su usklađivanje poreza,
taksi i drugih dažbina na transport, vlasnička transformacija, izgradnja glavnih
infrastrukturnih pravaca itd. Zajednička transportna politika ima za cilj da eliminiše monopol
određenim operatera na odgovarajućim tržištima i to putem osnivanja radnih grupa za
planiranje razvoja železničke mreže.
Helsinška konferencija je bila veoma važna i za našu zemlju, jer je na njoj formulisan i
usvojen novi Koridor X koji povezuje južnu Nemačku i Austriju sa Grčkom i Turskom preko
Slovenije, Hrvatske, Mađarska, SCG, Makedonije i Bugarske. Na naš prostor otpada oko
37% ukupnog Koridora X, te on obuhvata 20% naše železničke mreže. Kroz našu zemlju
proilazi i jedini multimodalni koridor, tj. rečni dunavski koridor VII. Činjenica da od 10
usvojenih panevropskih koridora dva prolaze preko našeg prostora, govori da je neohodno
usaglašavanje pravnih, ekonomskih i tehnoloških uslova svih saobraćajnih grana i vidova.
Razvoj saobraćaja, pre svega železnice, će biti potpunije ostvarljiv u budućnosti, ako se
bude insistiralo na međupovezanosti i usklađivanju ekonomske i saobraćajne politike.
Saobraćajna politika i privatizacija – Svojinskom politikom u domenu saobraćaja se
može uticati na njegov razvoj i funkcionisanje. Naime, između javnog i privatnog sektora
postoje znatne razlike u obezbeđivanju saobraćajnih usluga i mogućnostima intervencije
države. Javna transportna preduzeća su veoma podleđna neposrednom uplitanju države. U
slučaju privatnih preduzeća, prisutna je ograničena državna kontrola.
Mogu uočiti u oblasti saobraćaja tri vrste vlasničkih odnosa:
 javna preduzeća koja su nastala i razvila se na železnicama većine zemalja
 privatna preduzeća sa ograničenim monopolom čiji je broj u putničkom i robnom
prevozu u poslednje vreme znatno porastao
 mešovito preduzetništvo koje podrazumeva vlasničku i operativnu odvojenost
saobraćajne mreže od rada na njoj.
Međutim, proces privatizacije u saobraćaju je iniciran i podstaknut da bi se uklonili
rastući gubici u poslovanju državnih preduzeća, poboljšala njihova efikasnost i obezbedila
nedostajuća sredstva za dodatna ulaganja. Zato se kao osnovni modeli privatizacije u
saobraćajnoj oblasti javljaju denacionalizacija državnih preduzeća i angažovanje novog
privatnog kapitala za investicije.
Pretpostavke efikasnijeg pružanja prevoznih usluga se svode u osnovi, na uspostavljanje
dobrog korporativnog upravljanja, transfer modernih znanja i restrukturiranje javnih
transportnih preduzeća.

strana | 53
DM 2018

Transformacija putne privrede bi stoga mogla u našim uslovima da podrazumeva

privatizaciju preduzeća za održavanje puteva i uspostavljanje konkurencije za obavljanje tih
poslova. Izvršioci aktivnosti održavanja puteva trebalo bi da budu privatna preduzeća.

95. Prioriteti privrednog razvoja Srbije

Privredi Srbije predstoje duboke promene, a u prilog tome se mogu navesti sadašnje i
očekivane promene u neposrednom i širem okruženju zemlje. Da bi se te promene brže i bolje
sprovodile, potrebno je osmisliti prvenstveno ekonomski razvoj, ali i ostale strane ukupnog
društvenog razvoja.
Kod nas se izdvajaju tri osnovna prioriteta razvoja, i to:
 dostizanje zadovoljavajuće međunarodne konkurentnosti za proizvode i usluge. To
znači da se treba omogućiti ekonomski zdrav izvoz i njegov rast, uz prihvatljivu
akumulativnost kao i rast profita proizvođača i standarda zaposlenih. Takođe je
potrebna i veća otvorenost privrede za saradnju sa inostranstvom.
 razvoj strukture privrede koja će se uz najmanje moguće troškove i napore povezati sa
neposrednim okruženjem i približiti širim evropskim ciljevima. Podrazumeva
unapređenje naše nacionalne ekonomije, standarda stanovništva, završetak procesa
tranzicije, odgovarajuće socijalne programe u zemlji... Ispunjenjem ovog cilja bi se
moglo računati na dopunska sredstva kohezije, sredstva strukturnih fondova i na
druge podsticajne mehanizme EU.
 razvoj privrede zasnovan na sve većem učešću znanja kao osnovnog činioca. To je
bitna preorijentacija prema do sada vladajućem obrascu po kome je napredak privrede
bio tradicionalno orijentisan na prirodne izvore i radnu snagu tj. kvantitativne faktore
proizvodnje. To podrazumeva da se u društvu pokrene proces modernizacije sistema
obrazovanja, istraživačkih aktivnosti i pojednostavljenje administrativnih postupaka.

96. Karakteristike globalne krize i izgledi za ekonomski oporavak

Kriza je potvrdila visok stepen međuzavisnosti u savremenom svetu. Kao prvo, teza da
će globalni ekonomski rast biti odvojen od zdravlja američke privrede pokazala se netačnom.
Umesto toga, jedva da je i jedna zemlja sveta ostala van domašaja aktuelne krize. Drugo,
kriza je razotkrila svu krhkost globalizacije. Pošto su presušili izvori finansiranja, došlo je do
oštrog pada svetske trgovine, što je posebno pogodilo velike izvoznike. Širom sveta je u
porastu anti-imigrantsko raspoloženje, a neki posmatrači već uočavaju znake de-
globalizacije. Treće, verovanje u lassez-faire je dovedeno u pitanje. Kriza je jasno pokazala
limite prekomerne tržišne liberalizacije. Prepušteno samo sebi, tržište ne može da garantuje
ostvarivanje opštih interesa.
Ono što obeležava aktuelu krizu nije toliko veličina pada u pojedinim zemljama već
činjenica da je kriza doprla u svaki ugao svetske privrede i tako ugrozila globalni napredak.
Kriza je inicijalno pogodila finansijski sektor razvijenih zemalja ali je ubrzo dovela do
malaksavanja privrednog rasta i opadanja proizvodnje u razvijenim i drugim zemljama sveta.
Iako ne postoji zvanična definicija recesije, obično se njena pojave vezuje za pad realne
vrednosti BDPa u dva uzastopna kvartala. Neke definicije recesije uzimaju u obzir veći broj
pokazatelja – zaposlenost, realni dohodak, prodaju i industrijsku proizvodnju. Praksa je
potvrdila da su recesije koje su povezane sa finansijskom krizom oštije i upornije od ostalih.
Oporavak svetske privrede je započeo. Globalna ekonomija se ponovo uspravlja, kao i
finansijski uslovi. Biće potrebno izvesno vreme, međutim, dok i zaposlenost ne krene

strana | 54
DM 2018

uzlaznom putanjom. Okidač za pozitivan zaokret su predstavljale razne javne politike

primenjene u razvijenim i zemljama u razvoju, ojačane međunarodnim merama. Udruženim
snagama na nacionalnom i međunarodnom nivou je smanjena neizvesnost i povećano
poverenje.

97. Značaj kvaliteta privrednog rasta u traženju izlaza iz krize

Oporavak svetske privrede je započeo. Odgovor na aktuelnu krizu je impresivan po

svojoj veličini, intenzitetu i stepenu globalne koordinacije. U iznalaženju rešenja za izlazak iz
krize se uključeni svi glavni akteri na svetskoj ekonomskoj sceni. Ipak, načinjeni su tek prvi
koraci i još mnogo toga treba da bude urađeno. Svet se ne može vratiti na uobičajene obrasce
funkcionisanja i rasta, jer su se oni pokazali neodrživim. Pitanje nije samo kako i kada izaći
iz krize već i kuda taj izlaz vodi tj. kakav treba da bude sledeći model rasta.
U Globalnom planu za oporavak i reformu koji se usvojen na samitu u Londonu, aprila
2009., konstatuje se da je svetska privreda suočena sa najvećim izazovom u modernom
vremenu. Kriza pogađa živote ljudi širom sveta i sve zemlje se moraju ujediniti da bi našle
izlaz iz aktuelnih teškoća. Da bi oporavak i rast privrede bio održiv, mora da se deli. Zato se
u centar pažnje stavljaju potrebe najsiromašnijih u razvijenim i zemljama u razvoju.
Na samitu G-20 u Picburgu učesnici su još jednom izrazili spremnost da preduzmu i
dodatne korake na putu ka oporavku. Ovaj set vrednosti, pored ostalog obuhvata:
 zdravu makroekonomsku politiku u službi ostvarivanja dugoročnih ekonomskih
ciljeva
 odbacivanje protekcionizma u svim oblicima
 podršku otvorenom tržištu, fer i transparentnoj konkurenciji
 promociju preduzetništva i inovacija
 održivu potrošnju, proizvodnju i racionalno korišćenje resursa
 traženje rešenja za problem klimatskih promena
 ulaganje u ljude kroz obrazovanje
 jačanje mreže socijalne sigurnosti
 borbu protiv siromaštva i diskriminacije
Budući model rasta treba da bude snažniji, oslonjen na bolju regulaciju finansijskih
tržišta, i čistiji tj. praćen manjom emisijom ugljen-dioksida. Od budućeg rasta se očekuje i da
u većoj meri počiva na znanju, kao ključnom resursu savremene privrede, a mora biti i
pravičan.
Tekuća kriza je doprinela da se u centar pažnje stavi ekonomski rast i to ne samo njegov
tempo već i njegov kvalitet. Najvažnije karakteristike koje odlikuju privrede sa postojanim i
visokim stopama rasta su:
 Uključenost u svetsku privredu (koje ima poseban značaj)
 Makroekonomska stabilnost
 Orijentacija ka budućnosti
 Tržišna alokacija resursa
 Liderstvo i upravljanje

98. Kvalitet privrednog rasta u Srbiji između tranzicije i krize

strana | 55
DM 2018

Baš kada su se zemlje u tranziciji spremale da proslave 20 godina od pada socijalizma, a

mnoge od njih i 5 godina od ulaska u EU, suočile su se sa najtežom ekonomskom i
finansijskom krizom decenijama unazad.
Kriza je razotkrila neke slabe tačke u razvojom modelu koji su sledile zemlje u tanziciji.
To implicira da se izmeni, a ne zameni dosadašnji oblik tranzicije. Takođe se pokazalo da
uspešna tranzicija ne uključuje samo interakciju države i privatnog sektora niti samo visok
kvalitet državnih institucija.
Kriza u Srbiji je nakon relativno dinamičnog povećanja proizvodnje u periodu 2001-
2008. proizvela usporavanje, a zatim i opadanje privredne aktivnosti. U 2009. se BDP kod
nas smanjio za 3,1%, što je doduše blaže od pada u EU. Rast koji je usledio je zasnovan pre
svega na povećanju izvoza, zahvaljujući oživljavanju ekonomske aktivnosti kod glavnih
trgovinskih partnera. Recesiju privrede Srbije u 2009. god su pratila nepovoljna kretanja na
tržištu rada. Zaposlenost je opala više nego ekonomska aktivnost, a taj trend se i dalje
nastavlja. U isto vreme, stopa nezaposlenost se povećala i u 2010. dostigla oko 20%. Veću
stopu nezaposlenosti u region imaju samo BiH I Makedonija. Gubljenje posla je obuzdano u
drugoj polovini 2010. a realne neto zarade su porasle po stopi od 0,7% (pre svega u
privatnom sektoru).
U 2010. godini 9,2% stanovništva živi ispod apsolutne linije siromaštva koja je povučena
na nivou od 8.544 din mesečno po potrošačkoj jedinici.
Inflacija je u 2009. iznosila 6,6% a na nju je pre svega uticao rast cena derivata nafte.
Podaci pokazuju da je 2010. inflacija dostigla 10,3% što je iznad gornje granice dozvoljenog
odstupanja od cilja.
Spoljnotrgovinska razmena je u 2009. znatno smanjena u odnosu na prethodnu godinu.
To se pre svega odnosi na uvoz robe mada je i izvoz značajno redukovan. U 2010. je došlo do
rasta spoljne trgovine, uz brže povećanje izvoza od uvoza, čemu je doprineo izvoz osnovnih
metala, hemijskih proizvoda i hrane.
Merenje i ocena rezultata koji su ostvareni na putu ka oporavku nije lak zadatak ali je od
vitalne važnosti za nacionalnu vladu. Jedan od prvih pokušaja na tom planu predstavlja
uvođenje indikatora Evropske banke za obnovu i razvoj 1994. godine. Ti indikatori su se
pokazali vrlo korisnim i stekli su veliku popularnosti. Oni su vremenom proširivani i
usavršavani. Poslednje promene su načinjene 2010. godine i uključuju povećanje broja
sektorskih indikatora sa 5 infrakstukturnih i 2 finansijkog sektora, na ukupno 16 indikatora
podeljenih u 4 sektora.
Početkom 2010. Godine pojavili su se prvi znaci oporavka u Srbiji, ali su problem u
našoj privredi još prisutni. MMF procenjuje da Srbiju očekuje ubzanje privrednog rasta u
2011. i 2012. god, uz povećanje nezaposlenosti i relativno velike inflatorne pritiske.
EU je nedavno donela novu ekonomsku strategiju kako bi uspešno prebrodila krizu i
ojačala temelje evropske socijalne tržišne privrede. Evropa 2020 treba da zameni Lisabonsku
agendu koja je usvojena 2000. God i čiji ključni cilj (da EU postane najdinamičnija
ekonomija zasnovana na znanju) nije ispunjen. Nova strategija ističe 3 međusobno povezana
prioriteta – pametan, održiv i inkluzivan rast. Ova stategija je važna kako za članice EU tako i
za kandidate za članstvo, kao orijentir u njihovim reformskih naporima. Po ugledu na EU,
naša zemlja je donela dokument Srbija 2020 koji sledi evropske ciljeve.
U izlasku iz krize Srbija mora da se koncentriše na obnavljanje privrednog rasta, ali i
unapređenje njegovog kvaliteta. Pažnju treba posvetiti i njegovom doprinosu povećanju
blagostanja ljudi. Važno mesto mora imati i uvođenje savremenih informacionih tehnologija,
uz povećanje ulaganja u naučno istraživački rad, kao i povećanje upotrebe obnovljivih izvora
energije.

strana | 56
DM 2018

99. Kreativni kapital kao osnovni pokretač ekonomije zasnovane na znanju i

inovacijama

Kreativnost se javlja kao sposobnost rešavanja složenih problema i stvaranja novog

znanja. To je umeće mišljenja, reagovanja i delovanja na visoko inovativan i originalan način
u rizično vreme. Kreativnost predstavlja stvaranje novih ideja ili kombinovanje postojećih na
jedinstven način i ona je pretpostavka za inovaciju.
U procesu oblikovanja ekonomskog razvoja jedno od najznačajnijih mesta zauzima
kreativnost kao novi proizvodni faktor i promoter nastanka i razvoja novih privrednih
sektora.
Proces izrade studije o ekonomskom značaju kreativnih delatnosti 1998. u Velikoj
Britaniji nazvan je mapiranjem kreativnih industrija. Definicija kreativnih industrija iz
pomenute britanske studije po kojoj su "kreativne industrije one aktivnosti koje potiču od
individualne kreativnosti, veštine i talenta, a koje imaju potencijal za stvaranje bogatstva i
radnih mesta kroz generisanje i eksploataciju intelektualne svojine" veoma je široko
prihvaćena. Kreativni sektori se odlikuju sa veoma tri značajne komponente:
 osnovni resursi su ljudi (intelekt, veštine i mašta)
 ekonomska vrednost je rezultat individualne inspiracije i reputacije koju individua
poseduje
 koncept prava intelektualne svojine i značaj zaštite ovih prava ima esencijalnu
važnost.
Kreativni kapital je rezultat posedovanja znanja, iskustva, tehnologije i veština koje se
mogu upotrebti za stvaranje bogatstva. Zemlje koje mogu da privuku kreativne resurse
razvijaju se mnogo brže i više od drugih zemalja. Kod nas je taj trend veoma nepovoljan i na
njegovo zaustavljanje teško možemo uticati.
U evropskoj matrici kreativnosti članice EU su razvstane u 4 grupe na osnovu vrednosti
indeksa kreativnosti (koji sintetički obuhvata 9 pokazatelja u tri grupe: talenat, tehnologija i
tolerantnost):
 vodeće države (Švedska, Finska, Danska, Holandija i Belgija) - visok indeks
kreativnosti i visok stepen rasta indeksa kreativnosti
 države koje dolaze (Irska) - nisu dostigle prosečne vrednosti indeksa kreativnosti
prethodne grupe, ali imaju visok tempo rasta tog indeksa;
 države koje zaostaju (Nemačka, V.B.) - relativno visok indeks kreativnosti ali gube
korak, jer njegov trend rasta nije pozitivan;
 države koje kasne (Italija, Španija, Austrija, Portugalija, Grčka, Francuska) - relativno
nizak indeks kreativnosti i usporen tempo njegovog rasta.
Kod nas ovakvih istraživanja nije bilo. Dok se privreda razvijenih zemalja zasniva na
stvalaštvu kao osnovnoj pokretačkoj snazi naša nacionalna ekonomija daleko je od nove
ekonomije koju "nose" znanje i kreativnost.

100. Ka održivom ekonomskom i demokratskom razvoju

Šta bi morala da učini Srbija da bi ostvarila ekonomski uspeh i razvoj - jedno je od

ključnih pitanja kojim će se baviti aktuelni kreatori ekonomske politike. Treba imati u vidu
da vlada koja teži da obezbedi opstanak privede i nadoknadi razvojno zakašnjenje, nema
previše vremena na raspolaganju.
Vlada mora da posveti veliku pažnju spoljnjem svetu i pitanjima izvan naše privrede.
Neki rezultati vidljivi su tek spolja i nisu samo tamo gde se nalaze naša preduzeća, već i tamo

strana | 57
DM 2018

gde su ona omanula. Pored toga geografski položaj pruža Srbiji bolje razvojne šanse u
poređenju sa okolnim zemljama. Posedujemo kvalitetno poljoprivredno zemljište, ali i
kvalifikovanu radnu snagu.
Kvalitetno obučeni domaći eksperti poseduju "lokalno" znanje i sposobni su da se upuste
u dijalog sa spoljnim savetnicima koji imaju međunarodno iskustvo. Pitanja o kojima kreatori
ekonomske politike treba da se pozabave su sledeća: Kome odgovaraju savetnici? Ko ih
plaća? Kakva je vladajuća struktura?
Tranzicija zahteva ne samo novi pravni sistem već i učenje novog tipa ponašanja.
Preduzeća, banke, javne službe, državna birokratija, moraju da nauče kako da rade u
uslovima nove realnosti. Na veoma dugi rok tranziciju valja posmatrati kao instrument
razvojne politike.
Demokratski sistem prema Dvorkinu, podrazumeva zajedništvo, jer on kao i gotovo svi
drugi politički sistemi podrazumeva kolektivnu akciju. Ta akcija može biti statistička i
komunalna i "uzrokuje" dva shvatanja demokratije. Kolektivna akcija je statistička kada ono
što grupa čini prestavlja grubu ili specifičnu funkciju onoga što pojedini članovi grupe čine, a
bez osećaja da nešto čine kao grupa. Kolektivna akcija je komunalna kada se ne može svesti
na neku statističku funkciju pojedine akcije pošto je kolektivna u dubljem smislu, jer od
pojedinaca zahteva da prihvate postojanje grupe kao posebnog entiteta li fenomena.
Razlika izmedju statističke i komunalne akcije dopušta dva različita tumačenja:
 statističko tumačenje - političke odluke u demokratskom sistemu se donose u skladu
sa glasovima li odlukama ili željama svih gradjana:
 komunalno - političke odluke u demokratiji donosi odredjeni entitet (sam narod) a ne
neki skup svih pojedinaca. Odluke koje isključuju neku mankinu iz jednakog
učestovanja u odlukama zajednice kao celine, ili nekoj manjini poriču udeo u njenom
finansijskom uspehu ne mogu biti opravdane kao demokratske, bez obzira na veličinu
povlašćene grupe. Ovde Dvorkin upravo govori o tri zahteva istinskog zajedništva:
sudelovanju, udelu u dobitku i neizvesnosti.

strana | 58