SADRZAJ

1.UVOD
Higijena obuhvaća opće i praktične postupke koji osiguravaju dobro zdravlje i čistoću. Ovi
postupci, koji služe sprječavanju bolesti, njihovom širenju i poboljšavanju zdravlja, razlikuju
se jako od kulture do kulture, pa tako nešto što je prihvatljivo u jednoj kulturi ne mora biti
prihvatljivo u drugoj. U medicinskom kontekstu termin "higijena" odnosi se na održavanje
zdravlja i zdravog života. To je grana medicine koja se bavi pravilima, općim i praktičnim
postupcima za čuvanje i poboljšanje zdravlja. Termin se pojavljuje u frazama poput osobne
higijene, kućne higijene, zubne ili dentalne higijene, dok se higijena rada često koristi u vezi s
javnim zdravstvom.

Danas, tako rijetko, osim u slučajevima velikih propusta i havarija, nailazimo na značajniju
pojavu zaraznih bolesti u razvijenim zemljama, dok su one i dalje prijetnja u nerazvijenom
svijetu. Tako globalno i dandanas svaki peti čovjek u svijetu (oko 20 %) umire od neke
zarazne bolesti, a manjak i neravnomjerna raspodjela vode za piće već su sada velika prijetnja
budućih ratnih sukoba. S druge strane, sastavnice okoliša počele su prijetiti zdravlju
čovječanstva putem sve brojnijih kemijskih onečišćenja, čiji je broj i udio rastao zajedno s
urbanizacijom, industrijalizacijom i prometom. Mnoge zemlje u brzom razvoju, poput,
primjerice Kine, ne čine još ništa ili premalo kako bi zaštitile okoliš, što već sada kroz
epizode smoga značajno smanjuje kvalitetu života i dugoročno pogoršava zdravstveno stanje
stanovništva. Onečišćenja okoliša, osobito zraka, prekograničan su i sada već globalan
problem o kojemu su međunarodni dogovori zapravo tek započeli.

Temeljem svega navedenoga, osmišljen je i proveden u djelo predmet koji objedinjuje

sastavnice okoliša, dakle zdravstvenu ekologiju u širem kontekstu riječi i epidemiologiju, dio
medicinske znanosti, čiji je osnovni cilj proučavanje čimbenika koji određuju učestalost i
raspodjelu bolesti u određenoj populaciji.
2. HIGIJENA

Higijena − medicinska nauka i ekološki koncept zdravlja

Higijena je medicnska disciplina novijeg datuma. Kao naucna disciplina nastala je u 19.
Vijeku. Naziv higijena potice od imena Higije- boginje zdravlja, zastitnice zivota i svih
zdravstvenih propisa. Higijena je naucna disciplina, koja treba da objasni dejestvo
mnogobrojnih spoljasnih i unutrasnjih faktora i da ih ukoliko djeluju pozitivno na zdravlje
iskoristi, odnosno da ih ukoliko djeluju stetno na zdravlje odstrani, jer je njeno osnovno
nacelo „ bolje sprijeciti, nego lijeciti“. Higijena tezi ne samo da sprijeci nastanak bolesti,
odnosno da ocuva zdravlje, vec i da poboljsa radnu sposobnost i da produzi covjeeciji zivot i
ucini ga ljepsim.

Higijena je nauka o zdravlju. Izučava karakteristike zdravog čoveka i činioce, pre svega one
iz životne sredine, koji na zdravlje utiču pozitivno i negativno. Naziv potiče od grčke reči
HIGIJEA, što znači zdravlje, negovanje zdravlja. Stara grčka boginja zdravlja bila je
HIGIJEA. Ona je bila kći ESKULAP-a, mitskog boga veštine lečenja. Po predanju, to
simbolično govori da prepoznavanje i lečenje bolesti nije bilo dovoljno da zaštiti ljude, pa je u
sledećoj generaciji u vidu kćeri, stvarano božanstvo za zaštitu, da do bolesti i ne dođe. Dakle,
duboka filozofska misao koja je i pre mnogo vekova stvarala osnovu preventivne medicine

Higijena spada u starije naučne discipline. Još od najstarijih dana uviđalo se šta godi, a šta
škodi ljudima. Ta saznanja su korišćena u svakodnevnom životu i prenošena sa novim
iskustvima na mlađe. Istorijski zapisi o promenama načina stanovanja, rada i odevanja, o
promenama u načinu obezbeđivanja i kasnije i početka proizvodnje hrane, govore o širokoj
primeni saznanja i mera koje su korišćene za aktuelne potrebe, ali i za čuvanje i unapređenje
zdravlja. U poznatim Ebersovim papirusima, starim preko 3500 godina, nalazimo i preporuke
za korišćenje crne džigerice za lečenje slabovidosti, kao i svežeg voća i povrća za lečenje
opšte slabosti i dr. Poznato je da je jetra najveći koncentrat A vitamina, da je kserofitalmija ili
A avitaminoza, tokom cele istorije bila vrlo rasprostranjena i opasna bolest, kao i „opšta
slabost”, sada poznata pod imenom skorbut ili C avitaminoza. Pomenute namirnice su i sada
najefikasnije sredstvo lečenja i prevencije ovih oboljenja. Puno sličnih konstatacija i
preporuka, tačnih i sada važećih, sreće se i u drugim kulturama starog veka. Rimljani su to
primenili u izgradnji vodovoda, kupatila, kanalizacije i dr., u objekte koji se negde i danas
koriste.
Iz poznatih istorijskih razloga, tokom srednjeg veka, široko rasprostranjeno učenje da su za
zdravlje bitni činioci sredine u kojoj se živi i radi, da je često presudno i ponašanje ljudi, nisu
odgovarali pojedinim verskim konfesijama, pa je ova nauka dugo bila i zabranjivana. Umesto
nje, Hufeland 1796. godine uvodi termin MAKROBIOTIKA za nauku o zdravom, velikom i
dugom životu. Za isto učenje kasnije se uvodi i termin ORTOBIOTIKA, ali se naziv Higijena
ipak u celom svetu održao do danas.

U novije vrijeme, ima pokušaja da se umesto ovog, koristi termin EKOLOGIJA. Budući da je
ekologija nauka o odnosima životinja i biljaka međusobno i prema mrtvoj i živoj okolini,
smatramo da je nenaučno da se ove dve discipline poistovećuju. Umesto toga, često se uvode
termini MEDICINSKA EKOLOGIJA, ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE i drugo.

Naime, higijena izučava:

 uticaj životne sredine na čovečije zdravlje, ali i više od toga (ponašanje pojedinca –
lična higijena)
 mogućnosti da se faktori životne sredine i koriguju (poprave) u cilju što boljih
zdravstvenih efekata
 optimalne kvalitete pojedinih elemenata životne sredine u cilju unapređenja zdravlja
(optimalna temperatura, vlaga, strujanje vazduha, vrste i međuodnosi pojedinih
nutritivnih elemenata)
 duševno zdravlje i predlaže mere za njegovo unapređenje.

Prema tome i medicinska ekologija i zaštita životne sredine i filozofija „zelenih” mogu se
shvatiti kao delovi ili segmenti higijene ali ne i sinonimi.

Zdravlje je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO), stanje potpunog fizičkog,
psihičkog i socijalnog blagostanja čoveka, a ne samo odsustvo bolesti i nesposobnosti.
Fizičko zdravlje podrazumeva odsustvo patološkog stanja, akutnih i hroničnih oboljenja, ali i
mnogo više od toga: dobru fizičku kondiciju i obavljanje uobičajenih aktivnosti bez velikog
zamora. Psihičko zdravlje čoveka ogleda se u njegovom mentalnom funkcionisanju i
ponašanju, pre svega kao odsustvo psihičkog poremećaja, ali i kroz dobru adaptaciju na druge
ljude, posao i sve životne aktivnosti, uz opšti osećaj dobrog raspoloženja. Socijalno zdravlje
podrazumeva da čovek osim prava na život i zdravlje (osnovni uslovi: voda i hrana, stan,
odeća) ostvaruje i slobodu kretanja, iznošenja stavova, pravo na rad, školovanje i lečenje.
Zdravlje je stanje u kom je organizam fiziološki popuno adaptiran na sopstvenu sredinu u
svim segmentima (životna i socijalna sredina, radno i porodično okruženje). Običaji, navike,
stavovi i verovanja mogu da utiču pozitivno i negativno na zdravlje ljudi. loše navike i običaji
nekada i presudno utiču na čovekovo zdravlje: loša ishrana (deficitarna ili preobilna),
nedovoljno fizičke aktivnosti, konzumiranje duvana i alkohola. Mnoge loše navike stiču se još
u porodici, a kasnije u društvu i u školi, što ističe značaj zdravstveno-prosvetnog rada od
najranijeg uzrasta.

Savremena koncepcija zdravlja i bolesti polazi od toga da su osnovni činioci stanja čovekovog
organizma:

1. nasledni faktori (građa, funkcija, otpornost, adaptivnost organizma);

2. životna sredina (vazduh, voda, hrana, uslovi stanovanja i rada);
3. način ponašanja u životnoj sredini (higijenske, dijetetske navike, životni stil).

2.1. Podjela higijene

Osnovne grane higijene su:

- osobna (bavi se pojedincem)

- kolektivna ili socijalna (bavi se skupinama ljudi i cijelim narodima) (Springer, 1997.).

 Generativna higijena

Izučava čimbenike naslijeđa i predlaže mjere koje mogu pridonijeti sprječavanju rađanja

duševno ili tjelesno bolesnih .

 Higijena dojenčadi i male djece

Bavi se zdravstvenom zaštitom najosjetljivije dobi ljudskoga života – razvojne dobi, i to od

začeća do školske dobi. Ne vodi brigu samo o zametku i novorođenčetu, već i o majci. O

uspjehu ove zaštite ovisi zdravlje budućih generacija .

 Školska higijena

Brine se za očuvanje i unaprjeđivanje zdravlja učenika, kako bi vrijeme provedeno u školi

bilo u najpovoljnijim uvjetima. Posebna se pažnja posvećuje stalnom i redovitom

zdravstvenom nadzoru svih učenika, njihovoj ishrani koja je često loša, nedovoljna i
pogrešna. Stoga se organiziraju školske kuhinje za dopunsku prehranu .

 Prehrambena higijena

Bavi se problemima ljudske hrane i prehrane. Posebno je važna jer jedna trećina čovječanstva

gladuje, a druga se trećina hrani nedostatno. Velika se pažnja posvećuje zdravoj prehrani zbog
velike koncentracije otrova iz okoliša.

 Mentalna higijena

Brine se za očuvanje i unaprjeđenje duševnoga i živčanog čovjekova zdravlja. Zbog izlaganja

tijela istim štetnim čimbenicima mogu se pojaviti profesionalne bolesti .

 Komunalna higijena

Promatra poduzete higijenske mjere u urbaniziranim sredinama, gradskim i seoskim naseljima

i većim javnim objektima. O njoj brinu urbanisti i projektanti manjih ili većih naselja kako bi

se osigurao zdrav duševni, tjelesni i socijalni život. Glavni joj je zadatak osigurati dovoljnu

količinu pitke vode, kanalizaciju, zbrinjavanje otpada i dr.

 Higijena okoliša

Istražuje utjecaj ekoloških, fizikalnih, bioloških i kemijskih čimbenika na ljudsko zdravlje.

Najveći uspjeh postignut je u saniranju bioloških uzročnika zaraznih bolesti .

2.2. Ekološka interpretacija zdravlja i bolesti

Ekologija je nauka koja proučava međusobne odnose živih bića, kao i njihov uzajamni odnos
sa sredinom u kojoj žive. Njen naziv potiče od grčkih reči: oikos − dom, domaćinstvo i logos
− nauka, izučavanje.

Termin ekologija prvi put je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel 1866. godine, a kao
nauka utemeljena je tokom 20. veka. Pojam ekologija se često koristi kao sinonim za zaštitu
životne sredine, što je samo jedna od oblasti kojima se ekologija bavi. Ekologija je
multidisciplinarna nauka i uključuje ne samo biologiju, već i druge naučne grane: geologiju,
geografiju, meteorologiju, pedologiju, sociologiju, psihologiju i medicinu. Za ekologiju se
kaže da je holistička nauka jer objedinjuje tradicionalne nauke koje sve zajedno omogućavaju
njen dalji razvoj. Podela ekologije se može učiniti i na osnovu grupa koje proučava: ekologija
biljaka, ekologija insekata, ekologija životinja i medicinska ekologija.

Medicinska ili zdravstvena ekologija je naučna disciplina koja proučava uticaje uslova životne
sredine na zdravlje ljudi. Glavni zadatak medicinske ekologije je pružanje saznanja korisnih u
zaštiti čovekovog zdravlja od nepovoljnih uticaja okoline, kao i o mogućnostima unapređenja
zdravlja njenim pozitivnim uticajima. Prirodno okruženje uključuje i: vremenske ekstreme,
katastrofe, infektivne agense, sastav tla koji utiče na nedostatke u ishrani. Pojedini delovi
životne sredine se ne mogu izolovano posmatrati. Čovek mora da ima punu ravnotežu
međuodnosa sa svim podsistemima sveukupne biosfere: atmosferom (vazdušnim omotačem),
hidrosferom (životom i sredinom u vodenom svetu) i geosferom (životom i sredinom na
kopnu).

Higijena izučava načine na koji faktori životne sredine utiču na zdravlje ljudi i ukazije na
povoljna rešenja uređivanja životne sredine i suzbijanje ili uklanjanje faktora koji imaju
nepovoljan uticaj na zdravlje.

Ekološki pristup u razjašnjavanju nastanka bolesti uključuje

1. domaćina (čovek),

2. agens (uzročnik) i

3. sredinu

Infekcija nastala u zdravstvenim ustanovama se nazivaju bolničkim (intrahospitalnim ili

nozokomijalnim). To su infekcije koje nisu bile prisutne u vreme prijema u bolnicu, već su se
javile tokom ili neposredno nakon hospitalizacije u manifestnom ili latentnom obliku.
Najčešće su to urinarne, respiratorne ili git infekcije. Medicinski i socioekonomski značaj
ovih infekcija se ogleda u:

- nepovoljni tok i ishod bolesti

- ugrožavaju i zdravlje osoblja

- komplikuju medicinske intervenicje

- produžavaju trajanje hospitalizacije

Domaćin:-Osobine domaćina utiču na nastanak i razvoj ovih infekcija, npr. češće su kod
novorođenčadi, odojčadi, starih, gojaznih, imunodeficijentnih...

Uzročnici:-Mogu biti: patogeni, uslovno patogeni i oportunistički.

Sredina:-Pričati o uticajima (komunalna higijena):

o povišenog i sniženog atmosferskog pritiska

o aerozagađenja, buke, vibracija, svetlosti, UV zračenja, komunalnog zelenila...
o vlažnosti vazduha, vetrovi, klime uopšte...

2.2. LIČNA HIGIJENA – USLOV POSTIZANJA I ODRŽAVANJA DOBROG

ZDRAVLJA

Lična higijena podrazumeva održavanje telesne čistoće. Veći nivo zdravstvene kulture,
odnosno pozitivne higijenske navike utiču na unapređenje ljudskog zdravlja, posebno
infektivnih, parazitarnih i hroničnih degenerativnih oboljenja. Niska higijenska kultura dovodi
do nastajanja crevnih, zaraznih i parazitarnih bolesti, oboljenja kože i vašljivosti. Lična ili
individualna higijena odnosi se na pranje ruku, nogu, lica i ostalih dijelova tijela svakoga
dana. Izreka „čistoća je pola zdravlja“ naglašava važnost očuvanja zdravlja, njegova
unapređenja i sprječavanja širenja bolesti pojedinca i njegove obitelji. Osobne higijenske
mjere, za zdravlje korisne navike i djelatnosti, odnose se na održavanje čistoće tijela, nošenje
prikladne obuće i odjeće, čuvanje od štetnih utjecaja okoline i jačanje osobnosti. Za jačanje
osobnosti važni su tjelesni odgoj i vježbe, pravilna prehrana i pravilan raspored rada .
Čovjekovo zdravlje ovisi o zdravstvenom odgoju stjecanom u djetinjstvu jer tada već učio o
njegovoj vrijednosti. Važno je naučiti kako je zdravlje životna zadaća jer sami odlučujemo
hoćemo li biti zdravi ili bolesni.

Osnovi lične higijene su održavanje čistoće tela, higijene odeće i higijene stana. Lična
higijena u užem smislu podrazumeva i telesno vežbanje, higijenu ishrane i brigu za duševno
zdravlje.

Održavanje čistoće tela-Otkrivene delove tela tj. one koji su izloženi direktnom
aerozagađenju treba češće prati, a čitavo telo treba prati u određenim vremenskim intervalima.
Svakodnevno kupanje se obavlja pod tušem, a ne u kadi. Zimi se treba kupati najmanje
jedanput, a leti 2-3 puta nedeljno ili svakodnevno. Kupanjem se odstranjuje nečistoća, znoj,
mast, izumrle ćelije i mikrobi. Time se sprečava pojava raznih kožnih bolesti i istovremeno se
postiže tonus kože, bolja reaktivnost na temperaturne promene,  opšta otpornost organizma, 
radna sposobost i KVS I CNS.

Higijena zuba i usne duplje je deo redovne telesne nege koji ima medicinski i socio-
ekonomski značaj. Nezdrava ishrana, slatkiši, neodržavanje higijene dovode do razvoja
karijesa i paradontopatije. Karijes ima ogroman medicinski i socio-ekonomski značaj. Rana
briga za zube treba da ih čuva do duboke starosti. Na razvoj zdravih zuba utiče ishrana majke
u trudnoći i preventivno davanje fluora i fluorokalcijuma. Kasnije, kod dece treba razviti
naviku žvakanja u upotrebi čvrste hrane koja mehanički čisti zube. Redovno čišćenje i nega
zuba kod dece treba da počne od 3. godine života kada su izrasli mlečni zubi. Zube treba prati
umereno tvrdom četkicom sa pastom i bez prethodnog kvašenja četkice, min 2x dnevno, uvek
posle jela, pravilnim pokretima i ispiranjem na kraju.

Higijena ruku je ogledalo lične higijene. Redovno pranje ruku je najosnovnija preventiva u
suzbijanju crevnih zaraznih i parazitarnih bolesti, skabijes, piodermije. Ruke treba prati do
laktova posle svakog prljavog posla, pre i posle obavljanja nužde, ali i pre svakog čistog posla
– priprema hrane, uzimanje hrane, nega dece i bolesnika. Za pranje ruku potrebna je tekuća
voda uz upotrebu sapuna i četkice za pranje kože. Za sušenje ruku služe papirni ubrusi. Kod
profesija gde postoji opasnost prenošenja infekcije, treba obavljati i dezinfekciju ruku. Ne
preporučuje se korišćenje agresivnih sredstava jer može doći do uklanjanja zaštitne masnoće,
senzibilizacije i pojave ekcema. Higijena ruku obuhvata i pravilno tretiranje noktiju (ispod
kojih se mogu naći jaja crevnih parazita – bakterijska flora) i zanoktica. Bakterijska flora kože
zdravstvenih radnika može biti prolazna (stečena direktnim dodirom sa pacijentom ili
površinama iz pacijentove blizine, a odstranjuje se uobičajenim pranjem ruku) i trajna
(S.Aureus i G-bacili; individualna je i teško se odstranjuje).

Higijena nogu je važna jer su noge opterećeni deo tela. Dugotrajno stajanje ili hodanje,
nefiziološka obuća i velika telesna težina su faktori opterećenja. Noge se stalno znoje i zato ih
treba redovno prati i izbegavati gumenu obuću i sintetičke čarape zato što sprečavaju
isparavanje i stvaraju uslove za razvoj mikroorganizama i gljivica. Znojenje macerira kožu i
stvara preduslov za gnojne i gljivične infekcije. Na prstima i tabanima mogu nastati žuljevi,
zarasli nokti i ogrubela koža. Briga za zdravlje nogu mora da počne sa profilaksom rahitisa
još u prenatalnom periodu, a kasnije pravilnim razvojem nogu kod odojčeta. Higijena traži da
se noge peru svakodnevno, posle rada ili uveče i da se nakon pranja dobro osuše, naročito
između prstiju, kako bi se sprečio razvoj infekcije.
Higijena kose i kože glave: Zahteva redovno čišćenje i negu. Preko kose se raznose
infekcije: mikoze, pedikuloze, sekundarne piodermije. Kosa se pere jednom nedeljno
šamponom i ispira se dok se šampon ne ukloni. Redovno je četkati i šišati. Loša nega slabi
kosu i kožu na glavi  seboreja, ćelavost.

Higijena odmora i sna: Dnevni odmor: 1h rada  5 minuta pauza. Posle 3-4h rada  20-30
minuta pauza. Godišnji odmor je duži. San je 8h za odrasle, 9-12h za djecu.

Uloga higijene u zdravstvenoj zaštiti

Uloga higijene u zdravstvenom sistemu nije izolovana i najbolji rezultati se postižu u
aktivnostima i saradnji sa kompletnom društvenom zajednicom. Zdravstvena zaštita
podrazumeva više nivoa i higijena ima ulogu u svakome od njih: Unapređenje
zdravlja, delatnost koja obuhvata mere i metode koje nisu usmerene na suzbijanje
konkretne bolesti, već na poboljšanje zdravstvenog stanja stanovništva. Stavovi i
običaji u jednoj zajednici utiču na ukupnu zdravstvenu kulturu naroda, i u tom polju
higijena ima značajnu ulogu. Mere i aktivnosti i unapređenju zdravlja sprovode se
kroz: zdravstveno vaspitanje, obezbeđenje zdrave hrane (higijena ishrane), očuvanje
zdrave životne sredine i higijenskih uslova stanovanja (komunalna higijena, suzbijanje
aerozagađenja buke), stvaranje uslova za optimalnu fizičku aktivnost (sport i
rekreacija).
Sprečavanje i suzbijanje bolesti, mere i metode specifične prevencije bolesti sprovode
se kroz kroz aktivnosti usmerene na: otklanjanje uzroka bolesti i rizika od povreda;
podizanje imunoloških snaga organizma; ličnu higijenu, dezinfekciju, dezinsekciju i
deratizaciju, sprovođenje aktivne imunizacije; jodiranje soli, fluorizaciju vode za piće,
obogaćivanje mleka i drugih namirnica nekim hranljivim materijama, sanitarni nadzor
u proizvodnji i prometu hrane. Rano otkrivanje bolesti „skrining” procedurom sa
ciljem da se bolest otkrije još u početnoj fazi kod određene rizične grupe stanovništva
jeste mera sekundarne prevencije. Primer: Higijena ishrane sprovodi u praksu metode
za otkrivanje bolesti nedovoljne i nepravilne ishrane kroz ispitivanje ishrane i praćenje
telesnih karakteristika i mera. Blagovremeno i adekvatno lečenje je takođe sekundarna
prevencija koja podrazumeva i dijetetsku terapiju, promenu režima života i rada i
korišćenje pozitivnih klimatskih faktora.

Rehabilitacija koja ima ulogu da spreči nastanak životne i radne nesposobnosti do koje
bi mogao da dovede tok bolesti ili povrede, sa ciljem da se obolela osoba ponovo
reintegriše u društvo, jeste tercijarna prevencija, koju čine medicinska, psihosocijalna i
profesionalna rehabilitacija. Zdrava životna sredina i zdravi stilovi života sa
poštovanjem higijensko-dijetetskog režima ne samo što stvaraju preduslove, već i
povećavaju volju i veru svakog pacijenta za povratak punog kapaciteta zdravlja.

Zaključak

Higijena je medicinska nauka koja izučava uticaje faktora životne sredine na zdravlje.
Kao grana preventivne medicine, higijena ima ci/b da spreči nastanak bolesti svodeći
na najmanju meru dejstvo štetnih faktora, kao i da očuva i unapredi zdravlje čoveka,
njegove zajednice i sredine u kojoj živi.

Fizičko zdravlje čoveka, pored odsustva bolesti i nesposobnosti podrazumeva i da on

dobro funkcioniše. Psihičko zdravlje čoveka uz odsustvo mentalnog poremećaja,
ogleda se i u njegovom primernom ponašanju, adaptaciji na druge ljude, njegovom
radu i životu uopšte. Socijalno zdravlje čoveka podrazumeva da on, osim prava na
život (hrana, stan, odeća), ostvaruje i slobodu mišljenja i ličnog izbora, pravo na rad,
školovanje i lečenje. Zdravlje je stanje organizma koji je sasvim adaptiran na svoju
sredinu u svim segmentima.
Ekologija je nauka koja proučava međusobne odnose živih bića, kao i njihov uzajamni
odnos sa sredinom u kojoj žive. Medicinska ili zdravstvena ekologija je naučna
disciplina koja proučava uticaje uslova životne sredine na zdravlje ljudi. Glavni
zadatak medicinske ekologije je pružanje saznanja korisnih u zaštiti čovekovog
zdravlja od nepovoljnih uticaja okoline, kao i u unapređenju zdravlja njenim
pozitivnim uticajima.

Sve što se nalazi van čovekovog tela je životna sredina, i ona se može podeliti na
fizičku, biološku, socijalnu, kulturnu sredinu. Najznačajniji faktori životne sredine koji
imaju negativan uticaj na zdravlje ljudi su: nedostupnost vode za piće i kanalizacionog
sistema, promene klime koje ugrožavaju poljoprivrednu proizvodnju, neurbanizovana
naselja, loši putevi, kao i rizici po zdravlje na radnom mestu, zagađenje vazduha, vode
i zemljišta biološkim i hemijskim agensima, prirodna sredina sa vektorima zaraznih
bolesti, loš način ishrane, upotreba alkohola, duvana i droga.

Uloga higijene nije izolovana i najbolji rezultati se postižu u aktivnostima i saradnji sa

kompletnom društvenom zajednicom. Zdravstvena zaštita podrazumeva više nivoa
(primarni, sekundarni i tercijarni) i higijena ima ulogu u svakome od njih.