1

Nachmittag eines schriftstellers 1987

2018

2
 за Франсиса Скота Фицџералда

Откако је већ готово годину дана живео у убеђењу да је заборавио језик, Писцу је свака његова
записана реченица, у којој је осећао и онај трзај могућег настављања, постала догађај. Свака реч (не
изговорена, него написана) настављала се у другу, допуштала му је да дише дубоко и спајала га поново
са светом; тек са тако успелим Забележеним започињао је за њега дан, а после - сматрао је, у сваком
случају - до следећег јутра ништа више и није морало да му се догоди.
Али није ли тај страх од застоја, од оног Не-моћи-даље, од оног Морати-прекинути, заувек, није
ли та престрављеност постојала свег живота, и не само у случају Писања него и свих других подухвата:
Живота, Учења, Суделовања - уопште, свега неопходног да се истраје у нечему? Нису ли му тешкоће у
његовом послу пружале слику његових егзистенцијалних проблема, и нису ли му, на јасном примеру,
показивале како су са њим стајале ствари? Дакле, не „Ја као Писац“, него, напротив, „Писац као Ја“? И
није ли он себе озбиљно ословљавао са „Писац“ тек од оног времена када је сматрао да је испао
изван граница језика и да се одатле никада више неће вратити, и откако је, потом, из дана у дан све
неизвесније поново започињао - он, који је реч писац дотада најчешће употребљавао иронично или
снисходљиво. Премда је више од половине свога живота био вођен једино мишљу о Писању?
И сада, уз помоћ неких написаних редова, стање ствари му се разбистрило и постало живо, као да
је дан опет прошао успешно, и Писац је устао од свога стола, са осећањем да би могло мирно да
наступи вече. Није знао колико је било сати. Подневна звона на капели старачког дома у подножју
мале узвишице, опаљују као и увек жестоко (као да је неко умро), у његовој машти управо су утихнула,
иако је отада морало проћи више сати, јер светлост у соби је постала поподневна. Са тепиха на поду се
подизао зрачак, што он прочита као знак налажења свога мерила времена у раду. Подигао је обе руке
и поклонио се папиру у писаћој машини. Уједно се, као и већ много пута, наоштрио да следећег дана
опет не потоне у своју делатност, него да је, напротив, користи за отварање чула: на зиду титрава
сенка птице, уместо да му одвраћа пажњу, требало би да прати текст и да га учини пропустљивим, баш
као и кевтање паса, зујање моторне тестере, звук маневрисања камиона, стално ударање чекићем,
непрекидни урлици командовања и ћурликави звиждуци из школских и касарнских дворишта доле у
равници. Као и свих претходних дана, приметио је да су, у току последњих сати за писаћим столом, из
града допирале до њега опет само сирене полицијских и болничких кола и да ниједанпут, од јутрос,
није са хартије подигао главу у правцу прозора удубљујући се у посматрање стабла у башти, мачке
која га је гледала са прозорског лименог испуста, путничких авиона на небу који су у видном пољу
слетали с лева на десно, а узлетали с десна на лево. Тако је најпре имао упориште за Ништа у даљини,
а и саму мустру на тепиху видео је избрисану; у ушима зујање, као да писаћа машина беше електрична
- а то, иначе, није био случај.
Радни простор Писца, његова „кућа у кући“, беше на првом спрату. Сишао је, са празном шољом
за чај у руци, ошамућен, доле у кухињу и угледао тамо на шпоретском сату да није још много
преостало од дана. Био је почетак месеца децембра и збиља су блистале ивице предмета као пред
сумрак. Уједно су се простор напољу и унутрашњост куће са прозорима без завеса указали повезани
јединственом ведрином. Те године још није пао снег. Али већ јутрос је певање птице - нежно,
као дозивајући једнотонски гласови - наговестило снег. Писац је стајао обасјан светлошћу која му је
постепено поново оживљавала чула, и нешто га је вукло да изађе напоље. Свакога дана досад, пошто
је из куће излазио тек у сумрак, осетио се као да је нешто пропустио. Чудно да се баш неко по
занимању као он осећао на своме месту увек напољу.
Најпре је покупио са пода пошту коју је писмоноша убацио у предсобље кроз зарез на вратима. Од
дебелог шареног штоса остала је за читање управо једна једина разгледница. Остало беху рекламни
листови, страначке новине, реклама „бесплатно до покућства“ и позивнице у галерије или на
такозване „грађанске скупове“ - а главни део састојао се опет од добро познатих сивих коверата,
свеусвему као паковање играчких карата, сваки коверат исписан истом руком тог Непознатог који му
је већ дуже од деценије скоро свакодневно слао далеко из иностранства најмање туце таквих писама.
Писац му је својевремено одговорио кратко на прво писмо, само зато што је на први поглед заменио
рукопис тога са својим сопственим; и отада му се пошиљалац обраћао као свом пријатељу
из детињства или као старом суседу са друге стране баштенског плота. Сваки коверат садржао је
цедуљу са кратким обавештењем, дужине, по правилу, непотпуне реченице, о породичном животу
незнанца, о жени и деци, само наговештаје, као „а сада препоручено писмо жене“ и „забранила ми је
да видим њих обоје“, загонетке као „рађе умрети него против своје воље резервисати авионску карту“
или „они би могли да потврде да сам јуче почупао коров“; или само повике као „желео бих, смео бих,
коначно, да се радујем“ и „и за мене би требало да отпочне друго време“ и - као да је прималац ионако
одувек знао читаву повест. Првих година је он још и пажљиво читао сваку појединачну реченицу, чак
и саме исцепкане речи. Ипак, с временом су га све више притискале те цедуље, пре свега у оним, не
ретким данима када је та бујица била и његова једина пошта. Желео је да тај неко онда и види његов
бес у коме је све жешће трескао поклопцем корпе за отпатке преко гомиле неотворених коверата. Ако
3
је понекад, упркос свему, и отворио неки, са чудном свешћу о дужности, било је умирујуће управо што
су новости изгледале увек исте. Додуше, беху то уједно јасни позиви упомоћ, чак преклињући, али
тако су могли они слободно да потрају свег живота, чак и ако их нико не би чуо. И то је, заједно са
његовом тромошћу, можда био разлог зашто није враћао писма натраг - зато се он свакако осећао
увек стешњен пред тим свакодневним сивим компактним пакетом оштрих ивица у коме не беше ни
једног знака живота сем људске душе. Тако је, ето, данас, као и јуче, преручио у корпу за отпатке сву
непрочитану збирку, испуштајући је унутра комад по комад, као да се радило о некој врсти примања к
знању. Разгледницу некадашњег пријатеља у Америци, који је сада сметено тумарао континентом,
ставио је, за успут, у џеп од мантила.
Истуширао се и пресвукао; ушнирао је ципеле које беху добре и за тротоар, и за покретне
степенице, и за беспуће. Пустио је мачку у кућу и поставио јој зделе са месом и млеком. По крзну
животиње је, рекло би се, попао мраз, и мислио је да је већ знао шта је значило осећати снежне
кристале на крајевима длака. Али тело одоздо му је грејало шаке које су у часовима писања постале
хладне.
Колико год га је вукло да изађе напоље, одуговлачио је као и увек са поласком. Отворио је врата
свих просторија у приземљу, тако да се светлост са различитих страна света мешала. Кућа је изгледала
као да у њој нико није становао. Као да је тражила да се у њој не само ради и спава, него и станује. За
тако нешто је Писац, наравно, већ одавно био сасвим неспособан, баш као и за породични живот.
Углови са гарнитурама за седење, трпезаријски столови или клавири би му одмах одавали утисак
нечег страног; звучници стерео-уређаја, шаховске табле, вазе са цвећем, чак и уређене библиотеке,
само би му се учинили чудним; књиге су се код њега пре слагале на поду или у прозору. Једино га је
ноћу - док је седео негде у помрчини, са просторијама у повезаном низу пред собом, управо довољно
обасјаним светлостима града и њиховим одблесцима на небу (тако му се бар чинило) - обузимало
нешто попут осећања за становање. Ти тренуци, у којима коначно није морао више да мудрује ни да
нешто унапред планира, него је само још мирно ту седео и у тишини у најбољем случају мислио на
прошлост, беху му и најдражи у кући, и развлачио их је сваки пут дуго, све док то премишљање
неприметно није прешло у подједнако помирљиве снове. Додуше, преко дана, а нарочито непосредно
после рада, ускоро му је бивало превише тишине. Бучање машине за прање судова у кухињи и
зујање бубња за центрифугирање у машини за прање веша у купатилу - по могућности оба у исто
време - беху онда управо благодет. Чак су му још за писаћим столом били потребни шумови
спољашњег света; једанпут, после више месеци писања на врху готово звучно изолованог солитера,
такорећи сасвим близу неба, преселио се, да би могао даље да ради, у собу у приземљу ка веома бучној
главној саобраћајници, а касније, већ у овој кући, када је започела ларма са градилишта на суседском
земљишту, користио је, пошто је најпре био ометан, јутарњу буку пнеуматског чекића и багера, за
уживљавање у своју делатност, као некада, на свом почетку, музички комад. Стално је он тада поглед
са листа хартије скретао напоље ка радницима, и између тога што је обављао и онога њиховог
натенане Једног-за-другим тражио је усклађеност. То такво, увек нужно Насупрот-њему није могла
задуго да му пружи недирнута природа са дрвећем, травом и дивљом лозом која се увијала преко
прозора. Мува у соби ометала га је у сваком случају више од парног набијача напољу.
Већ на путу ка баштенској капији Писац се нагло окренуо. Ушао је у кућу, јурнуо горе у радну
собу, и тамо заменио једну реч другом. Тек сада је омирисао зној у просторији и угледао замагљеност
на прозорским окнима.

Наједанпут му се није више тако журило. Наједанпут је сва празна кућа деловала том новом речју
топло и удобно. На прагу се окренуо ка писаћем столу који му се за тренутак учинио као место
праведности или место на коме се постајало правичан: „Тако треба и да буде, у сваком случају!“ Сео је
доле у ходнику, према врту сасвим застакљеном, пришио је неколико дугмади и очистио низ летњих
ципела. При том је мислио на опаску о песнику класику, овај је „чак при одсецању ноктију деловао
племенито“, али је сумњао да је и са њим могло бити слично. Напољу, у врту, птица је шмугнула, као
патуљак, у мрачни тисов кугласти жбун висине човека, и није се више појављивала из густиша.
Брујање једномоторних авиона над пределом је подсетило на Аљаску, а и снажан звук сирене возова
који су у луку обилазили град долазио је као из неке далеке земље богате водама. Јасно се на
хоризонту зачула за тренутак тутњава точкова на железничком мосту, а уједно се и домаћа животиња
чешала у дну степеница, и зазвечао је фрижидер у шпајзу. Писац је, већ по други пут тога дана, залио
цвеће у ходнику коме је оно, заједно са застаклњеним зидом, давало изглед стаклене баште, нахранио
је још једном мачку, и, на крају, очистио је све кваке. Осећао је неодољив нагон да било коме напише
писмо, али не код куће, него, касније, негде у граду.
Једанпут се, баш у оно време када је претио губитак језика, заклео свечано да неће више никад
зарајберити врата за собом; то му је поново пало на памет када је, после, напољу, два пута окренуо
кључ, као и сваког дана при излажењу. Уместо тога, оставиће, по повратку - тако је наумио -
незакључана врата преко ноћи; па није ли их он већ и без такве одлуке затицао понеког јутра не
само незарајберена него и широм отворена?
На блатњавој баштенској стази је ступио у трагове сопствених стопала. Ови су остали од његових
4
свакодневних, често сатима дугих ходања горе-доле, пре рада. Беху сада залеђени и показиваху дуж
читавог врта густу, назупчану, као у земљу утиснуту мустру, као да је туда промарширала читава
армија, у битку прса у прса, или као да су туда надирале специјалне трупе полиције да ухапсе
непријатеља посебно опасног по друштво. Писцу уједно паде на памет смешан филму коме је јунак
тако дуго чекао пред зградом и ишао горе-доле да је на крају сам себе утабао у ров из кога је вирио
само још његов шешир.
Упркос зими, још је цветало понегде у том окружењу. Дуванчад, петровчићи, љутићи и мртве
коприве, управо у својој сићушности и одвојености, оживели су штуро избраздано земљиште. Чашице
љутића, блистајући као емајл, за тренутак су чак изгледале као сунчев сјај. У крошњи јабуковог стабла
је висио још понеки плод, нагрижен од птица, смрзнут, као стакло. Последњи листови, отежали од
иња, стропоштавали су се један за другим на тле, готово вертикално, уз ломњаву. Лескове ресе беху
без боје, као искривљене на хладноћи. Уз ограду од коља и крај кућне капије стајао је по један
звончић, плав од мраза.
На башту се напољу надовезивао парк којије, пак, Писцу изгледао, као и често у часовима после
рада, велик и исконски, са свим шибљем и лијанама. Још једанпут се окренуо ка кући. Као да је при
том иступио из сенке. Небо беше светло-сиво, превучено тамнијим, веома дугим пругама, а то је
одавало утисак пространости и висине. Било је тихо, без дашка ветра; ваздух, ипак, тако хладан да
је брисао Писцу преко чела и врата. На рачвању путева је застао и размишљао куда да крене: у центру
града биће много људи пред божићне празнике; на периферији биће сам. У периодима доколице по
правилу је шетао центром града. Када га је, напротив, заокупљао посао, полазио је обично на
периферију - напоље, тамо где није било људи; то правило се, бар досад, задржало. Али да ли је он
уопште знао за правила? Нису ли нека која је досад покушавао себи да наметне увек престајала да
важе због нечег другог, због расположења, случајности, због надахнућа, који му тада беху исправнији?
Додуше, живео је он већ неколико деценија окренут само свом списатељском циљу; ипак, до данас
није знао поуздано Како; све је код њега остало тако привремено, као некад код детета, као касније
код ђака, као још касније код почетника: привремено је он, исти почетник као и некад, пребивао и у
том европском светском граду, иако је у њему, чинило му се, почео у међувремену да стари; само
привремено се вратио из далеких земаља у своју домовину, увек у приправности да се опет покупи и
оде; чак је и књижевничко бивствовање, ма колико одговарало његовим сновима, видео као
привременост - све Коначно беше му одувек невероватно. „Све тече“? Или „Нико не урања у исту
реку“? Или, како је то првобитно говорила омиљена узречица: „Мимо оних што урањају у исту реку
протичу друге-и-друге воде“? Да, годинама је понављао и прошаптавао ту Хераклитову реченицу,
као можда верници своје „Оче наш“.
Необично дуго је Писац стајао на раскрсници. Као да је њему, коме делатношћу није био
прописан никакав животни ред, била потребна идеја, чак и за нека још тако мајушна дневна кретања -
она је онда дошла са помишљу да повеже оба, периферију и центар; пешачити кроз центар па напоље
на пареиферију. Није ли га управо за писаћим столом вукло да дође у близину људи? И није ли ту
постојало и оно друго зарицање, увек презирано, да бар једном дневно пређе преко реке на чијој су
другој страни почињале новије четврти града? Са планом пута дође сада и радост успутности.
Узбрдо у парку дуго није срео никога. Самог са природом, после часова проведених у соби, Писца
обузе неко олакшавајуће осећање детињастости. Коначно се оставио тог мудровања о преподневним
реченицама и обухватио је погледом јарко шарене табле са подацима о птицама које су ту живеле, као
и поучне натписе „буква“ и „јавор“ на одговарајућим стаблима; да опажа био је у стању само још како
је неко дрво било Глатко и Светло, а некоТамно и Испуцало. Осврнуо се према врапцима који су, у
групи од десетак, сасвим непомични, накострешени од хладноће, чучали у још листавом, увелом
жбуну храста, и могао је да поверује у легенду о свецу који је једанпут држао проповеди тим бићима; и
стварно, животиње сада помакоше главе, не померивши се с места, као да су опет чекале прву реч.
Прозбориоје било шта, и та шачица њиху жбуњу је ослушкивала.
Пут је био жут од попалих иглица ариша. Тај слој, иако до чланака висок у неким улегнућима,
беше тако растресит да се под корацима расипао устрану. На асфалту се тако образовала нека путања
од музги које су по нечему личиле на меандре. За време последњих часова у кући Писца је, тиме што
је све око њега постајало безгласније, прогонила представа да напољу у међувремену није више било
света и да је он у својој соби био последњи преживели; утолико пре му је и лакнуло када је угледао
стварног, здравог човека, чистача улица који се већ пресвукао и, спреман за крај радног времена,
погнут, изашао из своје шупе за алат и онда огромном марамицом неспретно обрисао врло дебеле
наочаре. Док су отпоздрављали један другом, Писац је приметио да је управо први пут тога дана
разменио са неким неколико речи; дотад је или немо слушао глас спикера при читању јутарњих
вести, или је разговарао са мачком, или је за писаћим столом гласно понављао низ речи, тако да се
сада управо морао накашљати при том првом уобичајеном међуљудском оглашавању. Чак и да га тај
ту у својој кратковидости уопште није тачно спазио: како само беше умирујуће срести два
предузимљива ока после оног уображаваног смака света. Као да га је сама њихова боја разумевала,
баш као што је и он онда разумевао лица све чешћих пролазника, као да се у њима огледало његово
сопствено.
Иако се његова кућа налазила горе на брду, са прозорима на све четири стране света, током дана
није одатле био у стању да гледа у даљину. Тек је сада, са силажењем доле и са близином људи, дошао
даљински поглед. (Није ли он код куће избегавао и терасу на крову - због које су му гости такорећи

5
завидели - јер се тамо пред панорамом осећао ћакнуто, и није ли то место користио само за
простирање веша?) Тако су се указали, у брдима где је извирала река, стакласто снежно поље, и, са
друге стране, на ивици равнице са последњим изданцима града, лук морене, као извучен угљеном
писаљком. При том је осетио под руком лишајеве и маховину у снегу, и ливадски поток усечен у
морену, скупа са ледницима дуж обале, преко којих је клокотала вода. Са оне стране стамбених
блокова, на периферији, јасно се видео још један ред малених насељских кућа које су се, пак,
гледајући изблиза, низале тим пределом: тамо су се могли препознати аутопут и на њему нечујни
камиони; и за тренутак је завибрирало у његовим рукама, као да је попут возача седео у кабини. Тамо
крај фабричких димњака индустријске области у појасу ничије земље, на степи обраслој жбуњем,
запламтела је црвена светлост, и тамни контејнер у позадини указао се онда као воз који је стајао, који
се са променом сигнала најпре готово неприметно померио и онда увећао. Већина путника је већ
обукла капуте и припремила се за искрцавање на главну железничку станицу. Детиња рука је тражила
руку одраслог. Они који су путовали даље, испружише ноге. Келнер, у готово празном вагон-
ресторану, још од раног јутра на служби, изашао је у ходник, отворио, курблајући ручицом, прозор и
пустио да га запахне ваздушна возна струја, док је судопера, постарији јужњак, стајао у својој прегради
и пушио цигарету, гледајући нетремице преда се. Уједно, са тим далеким сликама („даљино, грађо
моја“), писац је над крововима средишта града угледао камену статуу која се са гвозденом палмом
у руци подизала са неба изнад црквене куполе, окружена фигурама као асистентима, као да се ту
играло коло.
Последњи део брдовитог пута ишло се надоле, степеницама, оивиченим старим, столетним
градским кућама. Терасасте баште у горњем пресеку су, ту и тамо, штрчале наспрам ограде степеница,
као низ железничких мостова. На доњим спратовима кућа, сасвим уз литицу, у свим собама беше
упаљена светлост, свакако још од јутрос. Свако одмориште степеница пружало је поглед на доње
спратове. Стона лампа је бацала светлосни круг на отклопљене књиге, а тај који је седео над њима,
тако непомичан, више их је, изгледа, посматрао него ишчитавао. Жена, као да је управо ступила кроз
врата, стајала је још у мантилу и са шеширом, са тешком торбом у руци. Седокоси мушкарац, са
трегерима и подвијеним рукавима кошуље, ишаоје лагано дијагоналом своје собе носећи ибрик кафе
у руци, а неколико степеница надоле, иза поцепане завесе, пратилога је велико уплакано лице у
четвороуглу телевизијског екрана. На последњем одморишту, коначно, приземља, све саме
канцеларијске и уредске просторије, обасјане неонском светлошћу: украсно каучуково дрвеће,
фасцикле са актима, зидна табла за разгледнице; многи који се ту осећају као код куће, и понеки
сметени туђинац који се пред службеницима увек склањао у страну; привид угодности у попуштеном
чвору на кравати мушкарца, у разбарушеној коси жене, у расцветалом децембарском грању у боци у
прозору. Као да је ту, у близини кућа, бивало, од одморишта до одморишта, све топлије: на узвишици,
на голој стени, леденице, дебеле као стуб, а доле, по баштама, поред уобичајених жбунова шимшира,
и смрчаних живица, већ понеки палмин расад и кугласто, иако заштићено пластичним фолијама,
блештаво зелено лорберово дрвеће. Писац је тако, верујући де је остао непримећен, у неку руку и
обављао свој улазак у град. Његов циљ беше гостионица, мање због глади или жеђи, а више из
потребе да седи на неком јавном месту и да буде мало услужен; после дугих часова проведених сам у
соби, као да је на то имао права.

Најпре је избегао гужву, кренувши заобилазно преко задњих дворишта. Одмах на равном тлу у
граду је, наиме, такво двориште великом бочном кривином прелазило у следеће, а ово, школско, у
музејско које је, опет, прелазило у манастирско, а одатле је пасаж на крају водио у напуштено гробље
које је у међувремену служило само још као парк. Пошто све зграде беху зидане на сличан начин а
дворишта, која су се настављала једно на друго, отприлике истих пресека и мера, изгледало је као да
си се кретао у једном једином комплексу, одвојеном од преосталог света, градом у граду, продирући
њиме од дворишта до дворишта све даље, без представе како је изгледала излазна капија на крају. За
неколико тренутака, наспрам бунарске кућице залученог дрвеног крова, Писац је помислио да се
поново налазио у Москви, где је једанпут провео поподне у таквој скривеној четврти, напредујући од
једног до другог пролаза, сваки пут ширег, и сваки пут отворенијег за тишину, а онда, сам, негде
далеко, на врло дугачкој клупи, са које је посматрао децу која су се играла на наткровљеном
бетонском платоу, и, коначно, у средишњем дворишту, на травњаку пошумљеном брезама, где је на
хидранту умивао лице и прао руке. Није ли било очигледно да су готово само тренуци писања
могли да му на такав начин отворе границе места у коме је становао? Мало је онда постало Велико;
имена су престала да важе; светао песак ту у пукотинама каменова тротоарског ивичњака, обронак
дуне; једна избледела травчица тамо, део саване. У једној школској учионици још се
одржавала настава, тамо се видео само учитељ, стајао је за катедром и млатарао рукама пред таблом
која је блештала. Стопа музејске зграде била је сачињена од мермерних рељефа са делфинима који су
у паровима пливали једни другима у сусрет или су се, гњурајући, раздвајали. У
манастирском дворишту калуђер, у сандалама, иако беше хладно, орезивао је дрво трешње, а на
гробљу се, после натписа на латинскомјезику, јавише онда још и неки на грчком.
Низ ограђених дворишта ширио се у низ отворених тргова. И ови су једноставно прелазили један
6
у други, сваки као прилаз следећем, већем тргу - наравно, ниси могао да предвидиш куда је овај даље
водио; увек си до следећег долазио скрећући иза угла црквене зграде или седишта неког завода или
само новинарнице. Последњи и највећи трг, на који се улазило између правилно постављених
колонада, није имао ничег заједничког са главним тргом: беше непатосан, жут као глина и ка средини
лако стрменит, и јасно се преобраћао у читав венац канала које је киша прокопала у земљи. Од једног
до другог трга Писац је постајао све спорији, и сада је застао. Као да се и није удаљио од свога рада,
као да га је овај пратио; као да је Писац, у међувремену сасвим далеко од писаћег стола, још увек бдио
над Делом. Шта је, пак, значило „Дело“? Дело, тако је он мислио, беше нешто у чему материјал није
био готово ништа, а склоп такорећи све; нешто што се покретало у стању мировања, без
посебног точка замајца; у чему су сви елементи једни друге држали у стању неке неодређености;
нешто отворено, свакоме приступачно, непотрошно.
Наставивши даље, Писац је готово трчао. Премда је тај трг, близу реке, био и најнижа тачка у
граду, Писац је повлачио преко њега своју дугу дијагоналу, као на некој висоравни. Под ђоновима
ципела праскао је лед, веома фини шум, који је одјекивао и својом површином. Тле беше свуда
прекривено иглицама божићних јелки које су се ту продавале свих прошлих година, утабаним у
глину и већ одавно жутим као глина. Можда ће ту од сутра поново стајати, испуњујући тај простор,
готово непроходна, нестварна шума оморика и јела.
Када је у пасажу ка реци, тамо на киоску, затражио новине, приметио је колико је био уздрхтао.
Једва да је изговорио до краја своју реченицу, а већ је промашио кусур. Као и толико пута рекао је
себи да је, ето, куповањем новина учинио своју прву грешку, и наумио је да новине само прелиста, по
могућности још у ходу, и да их онда задене у корпу за отпатке. Већ га је поглед на наслове са прве
станице учинио закратко неспособним да говори; на продавчев поздрав управо је успео само још да
климне главом. Обузет највећим зазором од људи, пренуо се при случајном додиру једног
пролазника, и скренуо је поглед у страну да би избегао сусрет са другим пролазником који му је, пак,
недавно поверио свој животопис; као извињење Писац је, дабогме, имао духовну одсутност, иако ју је
готово увек само глумио.
На мосту преко реке дочекао га је ветар са којим је онда наставио даље. Ту под великим
отвореним небеским сводом било је осетно хладније него на двориштима и трговима. Преко готово
црне воде ваљали су се гроздови магле, а у визији су се понављале санте леда које се на арктичком
мразу једне протекле зиме ломно судараше; тако је хладно било сада, да си управо морао
одатле побећи. Баш тако је сада опет доживео и ону летњу сцену у којој је доле на нагибу, у подножју
обалског зида, за време поплаве, дете трчало тамо-амо; најпре је мислио да се оно тамо играло, јер,
трчећи, стално је поскакивало, све док коначно није схватио (при бучању реке, само по покретима
усана) да је викало упомоћ: пало је са зида. И опет је сада осетио у раменима ту живу тежину коју
је својевремено вукао увис; поново је на другој страни реке, на пустој зимској променади, угледао
прилику у кратким панталонама како је, лепршаве косе, стреловито одшишала испод хладњака.
На највишој тачки моста Писац је стао уз ограду. Рупе за заставе на њој биле су празне. Хоризонт
низводно блистао је на јакој светлости; тамо је црквени торањ већ припадао неком селу. Многобројни
градски мостови низали су се један за другим, сви као у истој висини, те се чинило да су се на
пешачком мосту обавијеном маглом, у предњем плану, истовремено кретали и аутомобили на
суседном и возови на следећем мосту. На меандарским завијуцима један блесак је појачао границу
између воде и копна. Када су, сада, у буци саобраћаја, забрујала поподневна звона и најавила викенд,
одјек им се још дуго задржао у ваздуху, и било је то као да су се у међувремену зауставила
возила читавог града и као да су се свуда поново упалили мотори, а и галебови изнад моста наставили
су своје привидно прекинуто крештање.
Док је на другој страни реке ишао узводно, пожелео је да тако иде још дуго. Није ли се жеља да
негде сврати јавила само из навике? Ту, на води, надолазећи таласи преносили су на њега своју снагу.
Писца обузе чежња (та реч је, дакле, после свих тих деценија, још увек важила) за поновним животом
по светским метрополама у којима је, иако најрадије сам успут, познавао ту и тамо у квартовима
центра града или на периферији неке који су као и он, свако на свој начин, били опседнути истим
питањима и предани истим стварима; није он желео да упозна двојнике него само да са њима дели
тло под ногама, ветар, време, свитање дана и спуштање вечери. Зашто је било тешко замислити такве
и у градовима његове домовине? Зашто је ту пре поверовао анегдоти о двојици писаца, у којој се један
иселио из свог стана само зато што је други свакодневно пролазио испод прозора?
И сада, на реци, на истом месту као већ једанпут раније, стварно га је пресрео онај старац који се
својевремено представио као „колега“. О њему је знао само да је најпре био наставник, а онда, за време
рата, војник, па опет наставник, а сада, у пензији, писао је песме. Једну му је тај старац, у знак
поздрава, ненадано одрецитовао (као да је на ту прилику чекао већ дуго) повишеним гласом и
готово претећи, и наставио је потом на исти начин, растављајући и наглашавајући и свој свакодневни
говор као поему. Управо зато Присутни није, наравно, могао да прими ништа, као и увек досад. Чуо је
само речи, не и њихов смисао. Зато је јасно видео очи старца, разрогачене, као слепе; зеница, без боје,
само још на рубу обојеног круга; испод једног ока пулсирале су сузне кесице. Док га је Писац пратио
погледом, арткулисани говор му је прелазио у развучено, готово бескрајно пиштање које је могло да
значи одушевљење, али и јадање.
Гостионица се налазила на реци и беше готово празна, и Писац је нашао место са кога је могао да
види воду: ова као да је веома брзо протицала, као да је управо избијала из планине. Чинило му се да

7
се кретао мостовима, још увек међу сенкама пролазника. Пре него што се сада латио новина, удахнуо
је дубоко ваздух и урезао у себе, као меру, најудаљенију линију хоризонта. Али опет беше то узалудно:
са првом прочитаном реченицом одмах се у њему прекинула свака врста мишљења. Обично је себе
убеђивао да је на читање новина био упућен због информисања. (Па није ли он у време када је себи
забранио да чита новине пропустио вест о смрти неких својих јунака и пријатеља у невољи, и није ли
то сазнао када је већ било прекасно за помен?) У ствари, ипак је његово прелиставање новина било
зараза. Готово да није прочитао до краја ни један једини стубац, у најбољем случају га је прелетео, и
тако из чланка у чланак, у неком чудном стању и јурњаве и укочености. Додуше, сваки пут је
себи наредио да поново крене од почетка и да бар једну репортажу прочита од речи до речи, али је
онда приметио да је сав њен смисао обухватао већ при самом прелетању; само, њен смисао
се„завршавао“, за разлику од тако неких песама, управо не „тихо у души“, него је, напротив, чинио да
читалац новина у томе уопште не учествује. Ту је Зависник - патећи од зависности у којој није било
чак ни задовољства - пожелео поново оно своје време у Њујорку када тамо због штрајка веома дуго
нису излазиле новине. Излазио је самолист малог формата и малог броја страна, насловљен„City
News“, у њему је писало сваки пут само у неколико редова о догађају у свету који је могао бити вредан
пажње. Те градске вести проучавао је тада свакодневно са задовољством, и када се, онда, за
многе можда„коначно!“, на сваком улазу у подземну железницу опет појавио „Светски лист“, са
примерцима наслаганим високо као стуб, помислио је Писац како је такав почасни назив био баш
подесан за оних неколико лаких страница које су управо нестајале из слике. Јер како ли су после
деловала беспотребно сва та мишљења и специјални извештаји, колумне и глосе, који нису остављали
у глави читаоца ништа до осиње зујање. И увек му је оно стизало најбучније са странице „Култура“ на
којој се, наравно, није могло говорити готово ни о чему а да се о томе није имало Мишљење. Додуше,
понекад је он доживео да је и критика била уметност за себе - налажење неког стожера, подесног
своме предмету, које би се могло звати и „визија“, и савесно развијање те визије, баш као и у сваком
другом послу; ипак, велико правило на таквим страницама било је, у најбољем случају, држати се
шеме или, у најгорем случају, каишарити, при чему је воља за суштином одавно узмакла пред брзо
прокљувљивим задњим намерама; где се, уместо да се производи критика, водила курвинска
политика. У његовим младалачким сновима Писцу је Књижевност била најслободнија од свих земаља
а помисао на њу једини излаз из свакодневних зала и понизности, у поноситу једнакост; па многима
је нешто слично лебдело пред очима. И сви су се сада крили, тако му се чинило, по деспотским
државицама - или подмукло уортачено сјаћени, или закрвљено непријатељски одељени; пуштали су -
чак и најбунтовнији међу њима, па у најкраћем року обезљуђени у дипломате - да над њима владају
пандури обневидели послом; вољом за влашћу уместо снагом разликовања, још произвољније су се
поигравали са својим пленом; док су споља одавали слику улагивачких поштењаковића. Једанпут је
био присутан када је други писац лежао на самрти. Али и у свим тим последњим данима заокупљало
је овог, више него све друго, шта је писало у културној рубрици новина. Можда су га сукоби мишљења
скренули у позитивном смислу, разљућивали га и увесељавали? Демонстрирали му свакодневно
понављање, да би се он над оним што мује претило, ако хоћемо, високо уздигао? Није то било само
оно: и он, у својој безнадности, беше заробљеник уредника; ови су били, више него његови
приврженици, обожаватељи његових снова; и у паузама између болова питао се, сада већ неспособан
да чита, како је то у овом или оном листу уопште могла бити рецензирана ова или она нова књига.
После извесног времена, са интригама и такорећи насладном срџбом у којој је болесник ове и
прозрео, у соби умирућег се јавила нека врста света или трајања, и Извештач на ивици кревета схвати
свог пријатеља који је псовао или климао главом; као да је угледао себе ту испруженог. Ипак, када је
овај онда био у самртном ропцу, главе већ забачене унатраг, и кад су му се још увек морала
рецитовати мишљења из најсвежијих новина, Очевидац се зарекао да неће дозволити себи да оде тако
далеко као та његова слика и прилика! Никада више неће он бити у том колу подређености и пресуда,
који су се, ипак, готово искључиво састојали од изигравања другог. Остати изван тога и наставити
сопственим снагама, не о трошку другог: то му је онда у току година постало и задовољство. Већ само
при помисли да би поново морао да приступи том кругу или тим малим круговима који су се све
више ширили обузимало га је елементарно гађење. Сасвим да побегне, то неће можда успети никад;
јер и данас, тако дуго после те заклетве, поново је, као некад, угледао реч која му се најпре јавила као
његово име. Али, за разлику од раније, осетио је онда олакшање што је био у заблуди. Препреден у
сигурности, листао је даље новине и прешао у локални део где му је пошло за руком да се креће
са сваком појединачном вешћу.
Када је Писац коначно одвојио поглед од новина, обузело га је снажно осећање учињеног
пропуста. Сво то време, у позадини, за столом крај кухињских врата, седело је над домаћим задацима
келнерицино дете, и, уместо да га је дуже посматрао, управо га је само кратко регистровао. Место је
тамо у међувремену било празно; на столици, на којој је дете седело и уцртавало у свеску своја слова и
стално их показивало мајци која је пролазила, лежала је сада блистава шарена школска торба. Писац
као да је читањем новина изгубио видно поље; ни на ивици суседног стола није више било ни једне
линије. И једним трзајем померио је Писац новине у страну; прекрио их је јеловником, чим је
приметио да је у њих, и против своје воље, ипак ждракао крајичком ока; онда је, већ усред кришом-
читања јеловника, одстранио коначно оба из свог видног поља, положивши их на столицу, испод
стола.
Усправио се, али је остао да седи, сам са чашом вина из које је у размацима испијао гутљај по

8
гутљај. Тако, затупљених чула, неспособан да нешто прими или промисли, није хтео да оде са тог
места. Од људи, којих је било све више, указивали су му се само ноге и трупови; ни једно једино лице.
На срећу, нико га није спазио. Некада је и келнерица можда знала његово име, али га је одавно
заборавила. Онда, у једном тренутку, заблиста напољу река, заправо, само једно мајушно место у води,
и сада је на огољено дрво на обали слетело јато врабаца, многобројна раширена крила повезала су се
са облаком који је одмах поново нестао са неба. Непомично су те малене птице седеле ту у грању, баш
као и вране горе у крошњи суседног дрвета, чак и, иначе тако немирни, галебови на огради моста. Као
да је на све њих већ падао снег, иако се није видела ни једна пахуља. И управо ту, на тој живој слици са
једва уочљивим помицањима крила, са отварањем кљунова као пукотина, са окицама као тачкама,
отварао се сада у Посматрачу летњи предео у коме се одигравала повест коју је он управо писао. Из
зовиног жбуња падала је киша белих цветова, као дугмад кошуље, а у крошњама ораха заокругљивале
су се љуске плодова. Водоскоци на фонтанама сусретали су се са гомилама облака одозго. Са житног
поља крај кога су пасле овце праскало је на врућини класје, а преко свих градских камених
сливника ветар је гонио вуну топола и јабланова, дубоку до колена, при том тако растреситу, да је
поглед пролазио све до дна асфалта, док се баштенском травом ширило брујање које је, са нестајањем
обавезног бумбара у цвету, постајало зујање. Пливач на реци загњурио се, први пут ове године, главом
под воду и, поново на ваздуху и сунцу, осетио је у ноздрвама здравље и привремено пребацивање у
друго време. - Обратно, Писац се једанпут, маштајући у лето о зимској повести, сагао нехотице у
дубоку траву за грудвом снега, да је у игри баци на мачку.

Ојачан сликама, изашао је напоље и усудио се сада да крене својим путем изван града, право кроз
ону уличицу препуну људи, коју је - пошто у њој још никада није угледао само једног човека, и пошто
се у њој редовно губио најкасније на средини - назвао„сокак гунгуле“. Свих тих година покушавао је да
и ту деоницу доживи као сва остала места и да је опише на основу њених углова, избочина и погледа
одатле - као да је Пишчев посао био баш такво „топографисање“; и, коначно, сваки пут се, далеко
пре краја сокака, одшуњао без речи кроз пасаж. Али, није ли овога пута било добар знак већ што је,
такорећи уздигнуте главе, прошао поред књижаре која беше на путу, не погледавши махинално у
излог да ли се ту налазила једна од његових књига? (Често је мислио да се одвикао од тога, а онда је,
још и осокољен поносном мишљу, нехотице скретао главу на ту страну.)
У сокаку, онако дугачком, изломљеном, без погледа ка неком излазу, са високим кућама стрчећих
кровова, већ се смркавало, док је пруга неба одозго још била светла, као отисак уличице одоздо. Од
радње до радње, увек иста божићна музика, прекидана гласовима из звучника, који су хвалисали
робу, монотоним певањем које се састојало готово искључиво од бројева. Пошто су тако
међусобно деловале и групе пролазника које су долазиле у сусрет: Писац није остао непримећен.
Одмах између првих кућа, непосредно иза сужења, погодио га је заједнички поглед гомиле младих,
не, на пример, поглед препознавања, него неразумевања или чак непријатељства. Замислио је да
су управо долазили из школе где су морали да именују смисао или намеру, или сврху, неког
књижевног текста, и да сада, коначно опет на слободи, беху сложни да никада више не отворе ни једну
књигу и да без изузетка презру одговорне за такву принуду. Са друге стране, и није могао да им узме
то за зло; јер није он био, често и на своју жалост, неко ко је, као можда народни говорник, или
певач, сигуран у своју службу, узимао реч и наступао у најбољем случају је, обратно, сваки пут близу
замукнућа, био, у срећним околностима, обузет речима и накнадно је осећао, ако је исход онда постао
званичан, зазор, па и стид; осећао се чак и кривим, као због оглушења о табу. Да ли је то излазило из
њега самог, или је имало везе и са народом те државе и тим посебним немачким језиком у коме
предање одавно више није постојало, или оно никада и није могло да настане у њему? Са тим скупним
злим погледом као да је, у сваком случају, кренула, свом дужином улице, да се одвија филмска
секвенца коју је он - очима као камером, а ушима као тонским уређајем - у исто време и снимао и
пројектовао. Не мали број њих забезекнуто се зауставио и очито запитао, где су већ видели његово
лице: није ли то онај са потернице у пошти, једини чија слика још није прецртана? Неколицина,
издалека још у недоумици, наједанпут му се изблиза насмешила, не изљубазности, него зато што је
коначно знала куда са њим; на то су се, пак, изрази њихових лица одмах поново укочили, јер
нису могли да га доведу у везу ни са чим, за разлику од, на пример, глумца, кога су доживели у некој
улози, или политичара, кога су доживели у телевизијском наступу. Само једанпут, насред сокака,
учинило се да је један од пролазника знао нешто о њему. У мимоилажењу, дугом готово ни трептај,
осетио је ту, свакако уображавајући, поглед Читаоца. Није могао после чак ни да каже да ли је то био
мушкарац или жена; као да је Тај, или Та, био посебног пола. И мислио је да је То препознао по пару
очију које му се, са одстојања, јавише препознатљиве, беху му благонаклоне, указаше му поверење и
несумњиво очекиваше од њега наставак рада. Ипак, управо тим доживљајем, колико пролазним
толико лепим, онај филм, до тог тренутка савршено равномеран, крене да се кочи и трза.
Осокољен озбиљношћу очију Читаоца, Писац је, лакомислено, потражио у гомили друге такве (где се
једанпут један од Ретких укаже Реткима, ту мора одмах да уследи други и трећи!) - и од тог тренутка,
до краја сокака марширала му је у сусрет само још непријатељска војска. Са сваким стрељачким
погледом видео је себе из друге руке изложеног читаоцима, тим противницима књига, који су уједно
9
сматрали да су надлежни за њих, као и за све ствари између неба и земље, јер били су обавештени.
Није ли, међутим, њихова злонамерност била само плод његове поремећене маште? Не!, били су - то
је већ често искусио - збиља спремни да насрну; похлепни да се баце на њега, на отеловљење своје
мржње, отеловљење дневних снова, рукописа, противног гласа, да, уметности. Чекај само(!), да те
закачим блатобраном на празном путу(!); да те једанпут дохватим пред мојим шалтером(!); да се на
моју заповест подигнеш са оптуженичке клупе(!); да те једанпут вежем за гвозедни кревет и коначно
ти ушприцам дневну дозу(!)... При том ни један од тих који су управо тако заједно мислили није био у
завери са другима: ни један од тих који су на њега испаљивали своје погледе није знао да је и његов
претходник управо чинио исто. Повезани јавише се ти тако различити млади и стари, грађани и
сељани, верници прошлости и напредњаци, једино у своју очигледну мржњу коју је Писац назвао -
мислећи на једну причу Чехова у којој, за исправну личност која пази само на опипљиво
саучествовање и безоколишно деловање, стоји: „није ме волела, јер сам био сликар пејзажа“ - Мржња
према сликарима пејзажа. Претходници противника он се још и одупро, чак ју је можда и умирио,
симулирајући, као и често, тихи разговор са собом. Ипак, онда је надирало толико много њих, да су га
издале све снаге, па и оне безречног помирљивог гледања, које је сматрао за своју специјалност;
уместо да је схватао Свезу, сада су у том филму на њега насрнуле појединачне ствари и залуђивале га:
оквир наочара, који се клатио између два прста, заменио је он тако са лисицама за руке. И као да је на
тим намрштеним челима истих облика, и на тим голим зубима, видео слику себе, сасвим другачију од
оне, претходно, на празним трговима. Наспрам свежња кључева који је зурио у њега из једне песнице,
Писац је угледао себе одозго, замишљајући да је тај, кључевима Наоружани, он сам... Покушао је са
погледом у небо, али и тамо горе поновила се врева; а када је, онда, оборио поглед, указали су се на
каменом плочнику, уместо уобичајених људских трагова на асфалту, само поклопци канализације
који су се свака два-три корака понављали са натписом „Друштво за одржавање чистоће“. Баш тако
није ни са стране никуда водило, ни у унутрашњост неке радионице ни у дубину неке куће: само су
се равно гурале једна за другом продавнице, тамо је у излозима низ разноврсне робе имао нешто од
празних рекламних имитација, а лутке за гардеробу, тиме што су још више кезиле своје зубе,
показивале су се као жива бића. У попречним пасажима очи богаља и просјака тражиле су кривца за
своју несрећу; а у прозорима горњих спратова, свим празним, за разлику од вреве доле, нису се
могли видети ни биљка ни домаћа животиња која би мирно ту седела, ни глобус (само су иза једног
прозора седела два мала детета, готово још дојенчад, видећи се одозго до врата, и, међусобно окренута
профилима, сасвим непомично шчепавала су једно друго прстима за косу). Филм, у почетку тако
равномеран, не само да се убрзао, него се и покидао. Зато су се из вреве још гласније могли чути
гласови и шумови уперени у Писца: на запрепашћење, многи у сокаку као да су били још успут у
тишини заокупљени Њиме и као да су желели да Га имају пред собом управо ту. Да ли би они то хтели
да се, тако изнебуха, често и из петних жила, ослободе својих, као одавно спремних речи? Нису се,
наравно, ниједанпут обратили Њему, него су говорили у ваздух или својим пратиоцима, некима
само шапућући, те су јасна била једино узвратна питања „Ко?“, „Шта си рекао?“, „Шта би то требало да
буде?“, „Шта си оно хтео?“. Чак и ти који су се показивали као парови и ишли руку под руку, па и
загрљени, сместа су се остављали тога, чим су га увребали, и, чујно ослобођени морања да играју улогу
пара, оговарали су у пролазу његову личност. Нису се њега тицале само речи него и појединачни
гласови, чак и сам удисај ваздуха. Док је један посебно погрешно певао низ тонова, други је зевао свом
снагом, трећи се тобоже накашљавао, а следећи је већ ударао својим окованим штапом, његов
следбеник је, пак, фрктао кроз нос, а овоме је одговарао хор ципела на штиклу. Код последњих кућа
у улици - толико далеко је он данас, ако баш хоћемо, успео да стигне - Пишчев пораз је био и
запечаћен: најпре га је отпозади неко позвао и, пошто се он нехотице окренуо, већ га и усликао
фотоапаратом; онда му је препречио пут човек одевен у црно, подигао је кажипрст и свечано му дао
на знање: „Пратим вашу књижевност!“ а на крају је још неко, ни не погледавши га, затражио
„аутограм за моје дете“. Док му је Писац испуњавао жељу (за то је, наравно, пожелео трећу, механичку
руку), учинило му се да, за разлику од оног тренутка на крају рада, није више био писац него само још,
принудно и смешно, глумац те улоге; није ли ту припадало и то да је за потпис најпре морао да
размисли пре него што се сетио свога имена? Са друге стране, рекао је себи да нема ништа против
тога; па допустио је да његово лице постане познато. - Али када би имао могућности да поново почне у
свом послу, онда више не би смела да постоји ни једна његова слика.
Када се са прометне улице, у коју се сокак проширио, још једном осврнуо ка позорници свог
несрећног наступа, помислио је на оног аутора о коме се после сваке његове нове књиге говорило да
жури „из победе у победу“, замислио је притом да у свој земљи није више било читалаца, и сетио се
свог сна о књизи из које су, на почетку - као брод који је разапео једра - још препуне знакова читања,
нестали сви знакови читања када се пробудио.

Било је после благодетно кретати се у грмљавини и буци саобраћаја. Чудно како је после свих тих
деценија још увек могао лако да буде избачен из равнотеже, како је, после тако дугог, често и
одушевљавајућег рада у коме је изгарао за делима, још увек живео без известности. И опет једно од
његових зарицања: до краја садашњег рада, променити ток поподнева! Дотада не отворити више
10
ни једне новине, и избегавати ту улицу, уопште, центар града. Правац напоље, на периферију, тамо
ми је место! Или зашто не кући и остати у соби, где је и припадао и где није осећао ни глад, ни жеђ, ни
потребу за друштвом - тамо је могао да буде храњен, појен и постављен у поворку пролазника већ
само удубљивањем, опажањем и записивањем? Није ли тамо, у последњем сјају дана, управо блистао
папир у писаћој машини, са оловкама уоколо које су показивале стране света; нису ли тамо сигнали
за ноћне авионе равномерно бацали светлост са суседног брега у собу? Кућа, скупа са праговима и
оградом степеништа, деловала је као остављена на цедилу; биљке у ходнику, са неколико зимских
цветова, као да су захтевале посматрање.
Улица се ускоро већ преобратила у излазну. На прелазу су висила, леђа о леђа, два распећа, Један
распети био је окренут ка граду, а Други ка периферији. На клупи испод њих, између многобројних
пластичних кеса, седео је седокоси мушкарац и уз буку саобраћаја држао поспрдни говор човечанству,
а од тога се у пролазу могло чути само понешто, на пример, „тражите старе рушевине града, свиње, а
сами сте га разрушили“. Оживео си од тог продорног гласа, одмарширао ослобођено, оставио га иза
леђа, и дуго га ослушкивао, и стварно си онда поверовао да си на пању тек недавно посеченог платана
открио шиљке и зупце кровова „рушевина града“, проклињаног од стране тог лудака.
Када је неко из аутомобила, који се нагло пред њим зауставио, поставио питање, на његово
олакшање, само о путу, Ходач је пожелео још више таквих непознавалаца пута; могао је свима њима
још више да помогне. Група људи на стази за бицикле, стајали су ту као у чопору, испоставило се да су
чекали аутобус. Потом су уследили готово само још бензинске пумпе, стоваришта; између њих
све више празних површина. При погледу натраг на центар града осетило се тамо присуство
невидљиве реке, над њом су поврх кровова кућа кружили галебови. Крајпутно дрвеће израњало је из
живица и шипражја, пуно малих белих снежних бобица. Како ли је лети Зелено лишћа било
разноврсно, а како сада беше разноврсно Сиво зимских грана - прво се разабирало из даљине, друго
изблиза.
У једном од тих жбунова, на којима су се смењивале нијансе Сивог, угледао је нешто Шарено - на
први поглед оборени рекламни пано, а онда живог човека, препознатљивог по искривљеним прстима.
Ту је лежала старица, склопљених очију, готово без косе, испружена потрбушке, али не на земљи, него
одозго у грању које се под теретом раширило. Само су јој врхови ципела дотицали тле; сво тело
висило је попречке и подсећало, и по раширеним рукама, на авион принудно слетео у крошнњу
дрвета. Чарапе жене биле су на листовима изокренуте, а преко чела пружала се, можда од трна,
крвава посекотина. Мора да је ту лежала већ дуго, а могла је тако лежати још дуже; јер тим местом
нису, иначе, пролазили пешаци. Појединцу сада није полазило за руком да из шипражја подигне
тешко тело - било је зачуђујуће топло. Али већ се пред тим призором, који се никако није могао
превидети, зауставило више аутомобила и помагачи су, не постављајући питања, притрчавали. Сви су
онда остали окупљени на тротоару, око жене којој је подметнут мантил испод потиљка, и чекали су
кола хитне помоћи. Иако један другог нису познавали, разговарали су, чак и странци, као некадашњи
суседи које је коначно опет спојила лепа случајност. Међу њима је управо владала нека разгаљива
безименост. Ни унесрећена, која је, при свести, непрестано упирала своје веома светле и крупне очи у
свога налазача, није изговарала име. Наравно, није га знала, као ни своју адресу, нити како се уплела у
трње овде на прометном путу. Била је у спаваћици и кућним папучама, преко тога у кућном мантилу,
и претпоставило се да је залутала из старачког дома. Говорила је језиком те земље, не у дијалекту, али
са акцентом, при чему, пак, ниси замишљао страну регију него детињство говоркиње: као да су из ње,
први пут после оног времена, поново долазили гласови детињства. Били су то и стварно само
слогови или појединачни гласови, као што су и њени погледи били искључиво одређени за њеног
налазача коме је хтела да, неповезано, загонетно, утолико и јаснијим гласом, саопшти нешто
неодложно. Само би он то могао да разуме - без даљњег, само и једино он. У неколико одломака,
другима неразумљивим, испричала му је сву своју животну повест, од девојачких дана до данас,
завештавајућије, сада већ у рукама амбулантног особља, из кола за хитну помоћ, као некакав налог. И
није ли му се, опет самом, после растанка са својим другарима, учинило да је о тој сметеној старици
могао наслутити све? Није ли он одувек више спознавао Слућењем него сазнањем дословце?
Погледао је празну живицу, и видео је тешко тело згрчених прстију које је тамо лежало испружено,
увек поново. „О, останите, ви, света Слућења.“
Онда је, док је прелазио пречицом преко поља, почео да пада снег. „Падање снега“ и
„започињање“, за њега је то, као ни једна друга два збивања, ишло заједно; а „први снег“ то беше
нешто попут првог жутог лептира у рано пролеће, првог зова кукавице у мају, првог загњуривања у
воду у лето, првог угриза у јесењу јабуку. При том је са годинама Очекивање постало делотворније од
самог догађаја: и овога пута као да је пахуље, које су га сада само очешале, осетио на челу унапред.
На отвореном пољу, преко кога је повлачио своју уобичајену дијагоналу, и даље је трајала она
управо стечена безименост, подстицана падањем снега и самотним ходањем. Био је то доживљај који
се некада раније могао назвати „разграничење“ или „о-без-себљење“. Коначно бити само још напољу,
код ствари, беше то нека врста одушевљења; као да су се при том извијале обрве. Да, бити ослобођен
имена, одушевљавало је; као да си тиме, попут легендарног кинеског сликара, нестао у слици; видео
си, на пример, тролејбуске троле у даљини како су прешле преко јединог високог бора, као пипци. И
док је толико људи у самовању, својим мрмљањем, накашљавањем и дахтањем, подсетило на оне
праштеће машине које су коначно опет стављене у погон, с њим је, по правилу, било баш обратно: тек
сам се са стварима, безимен, стављао истински у погон. Да га је неко сада упитао како се звао, одговор

11
би гласио „немам име“, и то с таквом озбиљношћу, да би га питалац сместа разумео.
Снег се најпре задржао на травнатој прузи у средини, као да су ту на путу лежала стабла бреза,
једно за другим, настављајући тако према хоризонту. У бодљикавом жбуну беху на трновима
нанизани појединачни кристали, опасујући трнове као огрлице. Иако на путу није било никога осим
њега, чинило му се да је сваким кораком газио по траговима некога ко је већ прошао туда. Ту, на
крају града, налазило се место које је одговарало томе што је у току дана урадио за писаћим столом.
Хтео је да потрчи, али се онда зауставио, на дрвеном мосту изнад потока. Пределом се разлегло
брујање авиона који је узлетао, а на дну воде повијала се трава. Снег, не више пахуље које су вејале
одозго него малене тврде кугле, понирао је дубоко у поток, као, иначе, у јесен жирови, и, у исто време,
из даљине се кроз сутон зачуло из села клизање и праскање кугли на леду, чиме Ослушкивачу за
тренутак оживеше преци. И запева он славопојку својим ципелама које, пријатно тешке, топло
обавијаху чланке, као у славу првих ципела у свом животу у којима је могао добро да хода: „У Вашим
претходницама био сам увек у опасности да журим. Али Ви сте сада праве. Јер у Вама осећам
како ступам по земљи. И пре свега зато што ми Ви служите као папучице за кочење, тако нужне. Ви
добро знате, једино моје досадашње просветљење јесте - спорост!“
На крају града, на клупи наткровљене аутобуске станице, сео је. Што је усправније седео, и што је
спорије дисао, то му је постајало топлије. Снег је, падајући, гребао по кабини. Ова је, као и клупа, била
од сивог трошног дрвета; на стражњем зиду дебео слој остатака плаката, дроњци од белог натписа, без
смисла. Одмах иза станичног залива на коловозу био је излаз на аутопут; на рачвању киоск,
јарко осветљен, у њему бркати мушкарац са високом куварском капом, као од чистог памука, а тек
изблиза, испоставило се, од папира, непрекидно је, без муштерија, радио у измаглици, пари и над
разбукталим пламеном; иза његових леђа, тамо крај лимених канти и папирних чаша, старомодни
зидни сат с повијеним казаљкама и римским бројевима. Са друге стране тангенте брежуљкасти насип,
кружна писта за вежбање вожње аутомобила, преко зиме затворена баш као и суседни кампинг.
Неколико топола позади, свака са силуетом птице у себи, беху остаци старе алеје, и на њих се
надовезивала густа савана у коју је продирала бетонска писта некадашње војне цесте, још увек с
траговима тенковских гусеница. Сав тај предео на периферији града, заједно с буком возила, као са
свих страна света ту свезаном у чвор, учинио му се погодним за становање, као оно погранично место
снова на коме се, другачије него било где у унутрашњости земље, остаје. Привлачило га је да пребива
у једној од тих раштрканих барака с баштом позади без границе са степом, или тамо изнад
стоваришне просторије где се лампа шеширастог лустера управо упалила и бацала жуту светлост.
Оловке; један сто; столица. Крепост и снага излазиле су из периферије, као да је ту владало вечно
пионирско доба.
Потреба, за читањем, обузела га је баш на том месту. Све што је имао код себе беше једино
разгледница из Америке. Али, и поред јарког уличног осветљења, опет му није пошло за руком да
дешифрује рукопис некадашњег пријатеља; као да је рукопис све више опонашао цик-цак линију
његовог необјашњивог лутања континентом - на свакој карти други поштански жиг. Док су се с
предње стране указивале увек исте слике природе без људи, пустиње, кањона, сијере, временом су
нестала из текста са задње стране и последња препознатљива слова. Доскоро су паралелне тачке,
полукругови и вијугаве линије још подсећали на арапски; у међувремену су, пак, црте изгубиле сваки
облик, а и размаци међу њима постали су тако велики и без правила да се свеза није могла више чак
ни слутити (једино су адреса и „Ас евер“, и име на крају, остали јасни као и увек). Оно што су те тамне
шкработине преносиле посматрачу био је неки бесни напор, лако уочљив у снази притиска прибора за
писање, у двоструком трагу пера, у мрљама од мастила: као да се ту неко стално узалудно сурвавао на
папир. Али још нешто је излазило из тог осакаћеног клинастог писма без икаквог трага људске руке:
претња, предзнак смрти и краја, који се сурвавао на адресата.
Са градске стране склоништа аутобуске станице скретало се у последњу малу улицу насеља. Очију
као изоштрених од напора после дешифровања, читалац је подигао главу. У саобраћајном огледалу на
излазу улице још се видело дневно небо, у помрчини уоколо мали светли четвороугао. Куће у насељу,
све до једне шпицастих забата, изгледале су тамо јако умањене а истовремено и узвишене, кровови
залучени као на пагодама. И сама улица, у стварности као под конац права, кривила се и надимала и
показивала на своме крају, у дворишту између кућа, јасну перспективу: као да је тамо водила још
даље. Слика у огледалу није показивала одређено годишње доба; снег у ваздуху могао је бити и
поленов прах, а снег на тлу могле су бити и попале латице цветова. Залученошћу слике празнина је у
њој добила сјај, а ствари у тој празнини, контејнер за отпадно стакло, канте за ђубре, оквири за
паркирање бицикла, добили су нешто од свечаности краја радног дана; као да се, гледајући све то
заједно, иступало на неку чистину. И жива бића у слици деловала су преображена: испред те једне
самопослуге одрасли и деца стајали су заједно коначно мирни, приближени огледалом и сасвим
јасних разлика у величини, и имали су времена; а на улици се, уместо аутомобила, појавила
једна огромна птица и широким замасима крила кривудала је из светлине према Посматрачу (и
пролетела је онда крај њега сићушна, пијучући, и нестала је у тами). Квадратно игралиште на ивици
насеља залучило се огледалом у овал, за тренутак без корисника; ипак, тамо у празнини још се
њихала љуљашка коју си могао дуго да гледаш, све док кретање детета није прешло у обично
подрхтавање сајле на снежном ветру. „Празнина, моја реченица водиља. Празнина, моја вољена.“

12
 6

Иако се, ипак, није одиграло ништа посебно, чинило му се после да је већ довољно доживео за тај
дан - да се обезбедио за сутра. Није му више било потребно ништа додатно: ни поглед ни разговор
нити некаква новост. Само се још одморити, склопити очи, не чути ништа; не предузети ништа више
до удисање и издисање. Пожелео је да је већ било време за спавање. Не бити више на светлости и
напољу, него у мраку, у кући, у соби. Али било му је доста и усамљености; при том, као да је, у
међувремену, проживео све могуће врсте лудила и као да му је на крају пуцала глава. Није ли он, пре
много година, док је сваког поподнева ходао искључиво сам, споредним путевима, неопажен од било
које људске душе, и са осећањем неке чудне море, мислио да се разложио у ваздуху и да више није
постојао? Такав - прво, да не би више ништа доживео, и, друго, да би се уверио да није полудео, него
да је, напротив, како је то увек у друштву искусио, био један од ретких колико-толико здравих -
скренуо је сада у ону гостионицу на крају града коју је за себе звао „Бувара“. Налазила се на углу
између трију улица и у месецима рада била је, с времена на време, његов циљ. Имао је тамо чак и своје
место, у зидној ниши, у близини џу-бокса, са погледом на раскрсницу и иза ње полигон са половним
аутомобилима. Међутим, када се овога пута прогурао кроз гужву, његова ниша се указала као
зазидана. За тренутак му се учинило да је ушао у погрешни локал и да је био на погрешном месту - све
док није препознао лица, једно за другим, која су могла припадати само тој просторији, тој вештачкој
светлости и том диму. (Да их је срео у току дана, у центру града, појединачно, не би знао куда са
њима.) Пошто је већ негде сео, опазио је, гледајући у то друштво, на сваком од тих људи некакве
посебности. Многи од њих су му већ испричали сав свој живот, али је то одмах следећег дана углавном
заборавио. Оно што је, међутим, памтио, били су одређени изрази, узвици, гестови и нагласци. Један
је једанпут сковао узречицу: „Кад сам у праву, узбуђен сам - кад нисам у праву, лажем“; други је
сваке недеље ишао на мису, јер тамо су га редовно прожимали жмарци; трећи, жена, је сваког од
својих многобројних љубавника називала „мој младожења“; четврти је једанпут, попрскавши своје
слушаоце пљувачком, испустио урлик: „Изгубљен сам!“; од петог, који је стално понављао да је све
постигао у животу, посебно му је остало у сећању његово дотицање ручног зглоба, нежно бубетање,
иначе, својствено само човеку који се плаши очаја... То друштво било је тако неодређено, као што је и
само место било неодређено: у једној од двеју дворана, јелењи рогови поред колор-фотографије
џунке; у другој, изнад лако уздигнутог сеоског подијума за игру, плафон са штукатуром, као у некој
вили. Чак је и сто сталних гостију у једном углу, прекривен мрвама, као и све, био запоседнут увек
истима, иако ови нису имали ништа заједничко: трговачки представник у свиленом оделу седео је
поред бившег кафеџије у ципелама од филца, а становао је сада у једној од соба на спрату; његов сусед
беше повратник из легије странаца, у међувремену преобучен у униформу„стражара“; а преко пута
овога био је бродски стјуард без посла, увек у атлетичарском дресу, са супругом, медицинском сестром
(под његовом столицом, мотоциклистички шлем). Свако у тим двема просторијама могао је такође
припадати друштву за овим столом. Заједничко им је било једино што је свако од њих већ често
размишљао да напише књигу, од најмање хиљаду страна, о свом животу, „од рођења до данас!“ А
чим си их, међутим, даље о томе питао, по правилу је уследила само малена згода, или само поглед са
прозора, на пример, на неку осветљену бараку у ноћи, или у расточену иловачу на путу после
невремена, наравно, често у тако плаховитом тону, као да су те споредне ствари стајале за сав велики
живот.
Вече у Бувари почело је добро по њега. Понашали су се као да га нису примеђивали, а тамо где је
стајао, или се кретао, одмах су му ослободили место, чак и претерујући. Знали су у међувремену да он
није овамо долазио да 6и их посматрао или „прикупљао грађу“, него зато што је вероватно и он био
периферна егзистенција. Притиснувши дирке на џу-боксу, осетио је, на крају дана трагања за речима,
благодет обичних бројева. Још пре него што се зачула мелодија - сада, после певања, за њега је то био
женски глас - апарат је пренео на њега своје зујање, а онда и трескање. Иако од музике није допирало
кроз галаму готово ништа, препознао је ту и тамо онај појединачни интервал који му беше довољан.
За карташким столом један карташ је све време гледао у невидљиво небо, док су га други, држећи
карте чврсто у рукама, мотрили из прикрајка. За столом поред улазних врата путници су чекали
последњи приградски аутобус који је возио натрагу њихова насеља. На једном столу, за којим нико
није седео, стајала је плочица са натписом „Резервисано“, а сто је био чак постављен, у очекивању
друштва које је данас очигледно нешто прослављало; јер гостионичарева ћерка, која је неко време
била на настави у другој кући, као мађионичарским штапићем поставила је велике беле сервијете;
сваку је развила као лепезу. Мачка која је спавала између саксија са цвећем на полици прозора
толико је подсећала на његову да је најпре помислио да је овамо дошла пре њега. Кроз зарез између
завеса видео је вечерње аутобусе како су се ту беспрекидно низали, беху препуни путника који су
седели и стајали,а кроз замагљена окна показало се у том једном тренутку свако појединачно лице у
својој различитости. Посматрачу при том паде на памет оно летње дрво испред прозора његове собе,
на коме су се једанпут, када је после дуже утонулости подигао поглед са папира ка њему, баш тако
оцртали сваки онај појединачни лист, сваки облик на њему и, у исто време, сви листови заједно. Лето
срећног рада, сада је он у машти започео лагани плес слика: од камених степеница се са перушкама
папрати - свих растворених, осим једне спиралне, својим обликом налик бискупском штапу - ишло
нагоре ка платоу сеновитом од облака, где је дрво, око кога су брујале пчеле, симулирало људски
једногласни хор, а одатле, даље, на пољску цесту, где је бициклиста управо нагло закочио, јер му је
13
једно око засузило од упале мушице, и даље, на рачвању путева, надоле ка језеру, црном и празном
пред невреме, где је на обали, под надстрешницом киоска, седео старац са сламним шеширом, крај
њега босоноги унук, обојици је онда налет ветра бацио пред ноге леденицу, а на крају, у ноћи, у башти
је кружио свитац, улетео кроз отворена врата у замрачену кућу и тамо осветљавао буџаке, у једном од
њих је чучао скакавац. То маштање у низању обличја, да ли га је отргло од стварности? Или, није ли
му оно далеко више размрсило, разбистрило, повезало све појединости, и није ли свему заједно -
славини за пиво иза шанка (из које је капало), чесми за воду (из које је стално цурило), непознатима
унутра и силуетама напољу - надело име? Да, у таквом маштању указаше му се, уједно - а да их и није
морао набрајати - и присутне ствари и присутни људи, као листови на оном летњем дрвету, повезани у
велики број. Управо наспрам такве стварности постаде, ипак, јасно шта јој је сада још недостајало:
појава Лепоте, у обличју жене - не према њему посебном (јер откако је био на граници језика, као да је
тамо такорећи изгубио осећање за телесност, па и своју сопствену), него према свима у просторији!
Али није ли већ једанпут таква Појава телесно стајала ту ненадано у вратима? Тражећи телефон? Да
купи цигарете? Да јој неко покаже пут у град? И од њеног погледа се сво то тмурно племе Буваре
преобразило и пробудило. Иако није завладао тајац, иако не беху упућени посебни погледи, свако је
за време тог наступа Лепотице покушао да покаже своју најплеменитију страну, па макар само
ономе непосредно пред њим; чак и после Њеног одласка - није ни тада о Њој изговорена ни реч -
Остављене је и даље сједињавала нека снисходљивост у којој су очи све време чудно једновремено
оживљавале. Сада је то било већ давно, али још увек је он, само он(?), с времена на време подизао
главу ка вратима, у нади да ће се Странкиња тамо по други пут указати. Никада није дошла, па ни
данас; а бол због њеног изостанка растао је готово до узрујаности. Врата су остала затворена. Уместо
тога, из правца шанка приближавао се, стално измичући погледу кроз облаке дима, Пијанац. Пришао
је столу, најпре се одозго, као једнооки, забленуо у бележницу а онда и у тога који је пред њом седео,
притеснио га је и већ почео да говори. Његово лице се одмах тако приближило да је изгубило сваку
црту; јасни остадоше једино очни капци који су снажно трептали и тачкаста брадица на подбратку; на
челу му беше огреботина која мора да је управо још крварила. Тежак смрад, не само од зноја, излазио
је из њега; као да су у њему били нагомилани сви смрадови света, од мрцина до шалитре. Од тога што
је говорио није стизала ни реч; чак ни када би се уво принело сасвим близу његовим устима. При том
се није користио страним језиком, судећи по покретима усана и палацању језика то је морао
бити овдашњи језик. На њему он, наравно, није производио чак ни шиштаве гласове: једино се јасно
чуо шум говорниковог учесталог глађења сопственог образа, или оног узимању ваздуха усред говора,
развучени звук као од инструмента који се сам штимовао. На захтев да говори гласније сваки пут је,
додуше, уследио неки занос - рамена су се подизала, врат се извијао напред - на шта се, ипак,
настављала она стара бујица речи, као и претходно безвучна. Иако при том ниси гледао човека пред
собом нити му упућивао гестове, то што је овај покушавао да каже дефинитивно је било упућено само
теби. Хтео је управо да му саопшти нешто важно. И неко време Слушаоцу се стварно чинило да је и
разумео ствари о којима му се излагало; и климао је главом, изгледа, на правим местима (јер тај ту се
смејао као кад се одобрава изречено). Али онда, ненадно - та реч, често тако лако изговорена,
наједанпут је овде одговарала ономе што се догађало - изгуби Писац ону тајну свезу, овде познату
само њима двојици, и истовремено је, такође ненадано и необјашњиво, изгубио спој са наредним
списатељским јутром, спој који је, тако му се чинило у току поподнева, био обезбедио, и без кога се
рад није могао наставити. Сваку појединачну реченицу, све до завршне, већ је био замислио - требало
је само још да им пронађе прави редослед - и наједанпут, све те речи нису више важиле; да, све што је
досад, од лета наовамо, урадио, што га је у току последњих часова ојачало, указало се у једном
тренутку ништавно. Најпре је свалио кривицу на дим у Бувари, који не само да је отежавао дисање
него и маштање, и отишао јеу клозет да се тамо, на хладноћи, пред емајлираним плочицама и уз
цурење воде, сабере. Али ни тамо се у њему није ништа покренуло; дело, до малочас као
прозрачна кућица, као да никада није ни постојало; у огледалу угледа свога непријатеља. Против своје
воље вратио се столу, као заробљеник тог Неразговетног који се, у међувремену чекајући
заповеднички, високо усправљен, груди које су се надимале, одмах поново латио свог мрачног говора,
прекинутог као усред реченице. - Писца, који је још само привидно био слушалац, мучила је честа
ноћна мора. Сањао ју је искључиво у време свога писања, а у њој није било радње, него увек исте
пресуде, која се током ноћи понављала: то преко дана написано не само да није важило и да ни о чему
није говорило - оно није ни смело да постоји; писати било је кажњиво; дрскости уметничког дела,
књиге, беху најљуће преступништво, на које се надовезивало проклетство, као ни на један други грех.
И то осећање неопростиве кривице, а тиме и прогонства из света, за сва времена, доживео је сада
пробуђеним чулима, усред те шетње на крају радног дана. Другачије него у сновима, сада се, додуше,
могао сређено упитати о свом проблему - писања, описивања, приповедања. Шта је била његова,
Пишчева, ствар? Да ли је у његовом веку уопште још постојала тако нека ствар? Какав је то
мушкарац могао бити неко ко је на сав глас тражио да се његова дела или патње не само тематизују,
архивирају, или постану грађа повесних књига, него још и даље преносе, у форми епа или само кратке
песме? И којем богу је требало запевати хвалоспев? (И у коме је још било снаге да се размахне и
запева тужбалицу о одсутном богу?) И где је био тај дугогодишњи владар чије се време владавине није
славило само топовским салвама? И где је био тај његов наследник који на своју дужност није ступао
само уз севање муња? И где су били ти олимпијски победници чији су повратци кући заслуживали
нешто више од повика браво, махања барјачићима и туша? И које су се то народоубице овога века

14
могле једном једином терцином заувек послати у њихов пакао, уместо да се уз било какав изговор
поново дижу из гробова? И како, са друге стране - не више само што се тиче уображаваних него већ
сваког тренутка могућих пропасти света - једноставно те драге ствари планете пустити на неко дрво, у
неку област, у неко доба године, да владају, у форми једне строфе или једног пасуса? Онај крајичак
погледа вечности - где га је још било? И ко је при свему томе смео да каже да је уметник и да упорно
брани у себи унутрашњу страну света? На тај фронт питања долазио је онда следећи одговор: већ тиме
што сам се издвојио - пре колико година? - и ишао по страни, да бих писао, признао сам, као човек
друштва, свој пораз; доживотно сам себе одвојио од других. Седео ја и до краја овде са народом,
поздрављан, грљен, посвећен његовим тајнама - ипак му никада нећу припадати.
Чудно споразуман са исходом разговора са самим собом, Писац се прибрао и одмах наишао на
очи свога суседа за столом, који је све време померао усне. Очи му нису више чкиљиле; њихова
умиреност ипак беше супротна „мировању на нечему“. Укебале су Писца, тобоже истомишљеника, у
његовој одсутности, а то је значило, у издаји. После тог погледа презрења, врло кратког, уследило је
његово, врло споро, скретање. И, у том скретању погледа, нечујни је на крају постао и разговетан.
Рекао је: „Ти си слаб.“ И: „Лажеш!“ И рекао је онда свима, гласом потпуног убеђења, тоном
тужбалице: „Па сви ви не знате, ко сам ја.“ И, коначно, узе туђу бележницу, и нашкраба за тили
час, преко још слободних страна, збрку од тачака и спирала, после чега се подигао и на лицу места
заплесао, изводећи фигуре које као да су се повиновале тим његовим цртицама, као партитури.
Плесач је, преобраћајући у грациозност чак и своје тетурање и ломатање, нестао - један-два-три -
у гужви. Уместо њега је Остављени угледао у друштву за суседним столом једног госта; иако са њим
није изменио ни реч, назвао га је „Законодавац“. Овај беше млађи од њега, увек у истој крзненој јакни,
широких рамена, клемпавих ушију, високих, извијених обрва и очију које су лежале тако дубоко у
дупљама да су изгледале ситне. Захваљујући својој непопустљивој пажњи, имао је у себи нешто од
ратника. При том се за својим столом држао по страни сваког физичког обрачуна. Да, смиривао је
завађене: не тиме што се уплитао, него тиме што је изричито ћутао. Около њега постаде жустро и
непрекидно се цимало бутинама; само је он остао миран. Тај поглед тихе туге, уперен у двојицу који су
се шамарали, спречавао је да ови почну да се ударају песницама, или чак да извуку ножеве. Ћутећи,
опажао је сваку појединост, и немо је свакоме давао одговор. Ако је у једном тренутку отворио уста да
би изговорио кратку реченицу, било је то као да је тон испустило пажљиво слушање његовог гласа:
глас се уопште није мењао, и лаконски је ослобађао простор томе о чему се говорило. Тај готово
безречни, био је инстанца у просторији; а снага која је излазила из њега, беше расудна снага. Његова
врста праведности, међутим, није била стање, нити утврђени пропис, него код сваке ствари нова
праведност, делатност, постајање правичан, у неком безречном саосећајном ритму који је изрицао
правду а зараћене стране распуштао у хармонији, у ћутање. Тај ћутљиви прислушкивач севајућих
зеница које су од сваког стварале слику, и тај непоколебљиво кружећих широких рамена која као да
су скандирала томе што се у просторији збивало: није ли он био идеални приповедач?
Да ли је Писац сатима посматрао Законодавца, или само један тренутак? У сваком случају, као да
је већ предуго седео у Бувари; и помислио је, не први пут, да никада више неће наћи пут кући. Тако
прикован за место и неспособан да се покрене, уобразио је да је било незамисливо већ само устати и
стићи до, напоље. Осим тога, морао је он прво да замисли сваку појединачну деоницу пута кући, као
руту експедиције, на којој су били унапред испланирани путеви каравана и стазе кроз џунглу, прелази
кроз плићаке, и превоји, са свим упориштима. При наглом поласку очешао га је онда билијарски
штап, један се пас искезио на њега, и, на крају, још се и опасач мантила закачио о кваку на вратима.

Напољу, на улици, поново је закопчао и ушнирао све на себи, од капута до ципела. Да је сада своју
бележницу бацио као диск, а то је малочас помислио, овај би му пао пред стопала. - Снег више није
падао; небо је било иза облака. Снег је високо нападо и беше чврст; капи од отапања са уличних
латерни ударале су у размацима, производећи богињасте мустре у којима се вратише „рушевине
града“ лудака. Као некада дете над траговима од кише у прашини пољског пута, сагао се над тим
мноштвом кратера; и када је ставио унутра руку, снег је умилно горео на кожи, као некада коприве.
Успут је, обореног погледа, ишао у правцу града, иако га је, у односу на све што се са њим кретало,
нешто гонило да пође у супротном правцу или бар да буде бржи или спорији. То је сада био тренутак
ситничарења, у коме су га уместо рада обузимали само још његови свакодневни пропусти: опет није
написао обећано писмо; још увекје туђ рукопис лежао непрочитан; опет није средио пореске
признанице; још увек није платио рачун; опет није однео одело на хемијско чишћење; још увек није
орезао дрво у башти... И управо му је пало напамет да је у центру града имао уговорен састанак и да
пешке не би стигао правовремено; чак би закаснио и таксијем, и одмах га је зауставио...
Тај који је чекао Писца, беше преводилац, који је, пошто је допутовао из иностранства, већ
данима уоколо ишао траговима једне књиге чија се радња ту одигравала, и на крају је хтео да упита
аутора за неке ствари и речи. Место састанка, бар, беше остатак некадашњег биоскопског комплекса;
испод трагова напољу на фасади још увек се видео натпис „Кинематограф“. Седео је ту, сам, сасвим
позади у углу просторије, скоро сву вечност - испред зида препуног фотографија филмских звезда:
најпре такорећи непрепознатљив као жив човек; био је то старији мушкарац кога је чекање, на први
15
поглед, чак оживело, и гледао је Закаснелог тако препредено, као да је знао сваку фазу његовог
поподнева. Поздравио га је, као и сваки пут, параболом: „Зар не, на ивици шуме, многи плодови који
маме унутра, а тамо онда нема ничег!?“
Преводиочеве недоумице беху брзо одгонетнуте (јер Одговорни је, ако баш хоћемо, могао о свакој
речи дословно да каже шта је том приликом учинио), и одмах потом је тај старији мушкарац, окренут
ка неосветљеном предворју некадашњег биоскопа, почео да говори. Његов говор се одвијао тако
доследно и мирно, као да га је тај говорник припремио док је чекао; и премда је он овде био странац,
не само у том граду, него и у Европи, глас му је одјекивао барском просторијом као глас власника
куће: у једном тренутку је елегантна, седокоса власница локала, која је слушала радио иза широко
залученог месинганог шанка, изгледала као његова жена. - Неким његовим реченицама претходио је
развучени тон брујања, као најава поклисара Херолда.
„Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више
нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! - У почецима писања
видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за
другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања
себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше - па и искусих увек њено
остварење - да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од
узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са
моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега
удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто саслушање и са-писање, као превођење, у
коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са
свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова - не
чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно - постајао је
он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште није више
била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени, и тако изнудим неку
свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио
седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини
који се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички
наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао
крај, усред једне реченице без икаквог осећања, без смислености, без ритма, погодио ме је он као
забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће
сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у
мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку, и ствар ће већ кренути!“ И после
прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не
прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествујем, и не морам, као некада,
да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, смем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у
превођењу - поузданог текста - уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за
разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив. Додуше, увек поново се мучим, али се више
не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац
поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када
сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру,
при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као
својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што
јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам
себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживљавам
одмах и остају - сада не више у улози Јединог. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали
ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност - само, она ме
више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујуђи,
највише могуђе лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писађим столом, то желим тек откако
сам преводилац.“
Старац је још само хтео да доживи опустео град из кога је пре пола века морао да пребегне преко
океана, и није допустио да га се отпрати до хотела. Његов аутор га је после растанка ипак тајно пратио
(како је то уобичајено чинио са познаницима, па и странцима). Неопажено је ишао одмах иза њега,
преко тргова и моста, онда још и дуж друге обале. Иако је човек пред њим, главе која се клатила, и са
зечијим покретима ђипања, деловао журно, његова Сенка пратиља морала се, иако је веђ ишла
успорено, стално нагло заустављати: не само да је старац ишао у цик-цак, као да је био пијан, него се
сваких пар корака и заустављао да би пребацио у другу руку ташну са рукописом превода, или чак да
би је одложио. Заправо, то и није била ташна, него пре широка, правоугаона плетена котарица са
једном ручком и црним кожним поклопцем који је под сваком лампом засјао смоласто. Шта је то
могло бити у њој тако тешко? - И Посматрачу се сада корпа учини као ковчег у коме се некада
новорођени Мојсије пустио низ реку Нил, у нади да ће се спасти од потере. Све до хотелских врата
Писац је био у стању да види само још ту корпу која је плутала и љуљала се, и скривала дојенче, на
путу ка фараоновој кћери.

16
 8

Док је код куће стајао у башти, није знао како је тамо стигао. Није се сећао ни једне појединости са
пута кући, којим се, пак, непрекидно ишло узбрдо, серпентинама и каменим степеницама. Човек, који
је тамо доле на обалском нагибу у помрчини дувао у саксофон уз хучање воде, мора да је био
уображење. Није ли уображење било и његово стајање ту у башти? Није ли у стварности он још седео у
Бувари, или је лежао негде мртав, избоден, изрешетан или прегажен аутомобилом? Сагао се и
покушао је да обликује прву грудву снега, али пахуље се нису лепиле. Сада му се чинило да је у току
тих неколико сати одсуствовања од писаћег стола све време био на двобоју, а овај, опет, у најмању руку
није више био борба изблиза или рвање. Корачао је по башти, обилазећи сваки жбун и свако дрво, све
док спорост, којом је то чинио, није постала обазривост. У кући беше светлост, оставио ју је упаљену за
свој повратак. Крај капије се спустио на подугачку дрвену клупу која је имала нешто од оних клупа у
предвечерје по сеоским кућама. Тако топло му беше да је чак откопчао мантил. Испружио је ноге и
под петама осетио грбаво баштенско тле у свом зимском миру. Одсјај је падао преко свежег снега у
коме је утолико пре замирисало на опало лишће и дно провалије испод литице. Последња висибаба
беше спаљена пахуљама које су се у чашици склупчале у лед; светло плаве цаке на круни, у току
више часова збрчкане црнобраон. Градилиште на суседском земљишту, готово већ обрасло у коров,
јер власнику је понестало новца, беше ту као рушевина храма на неком другом крају планете. За
тренутак је радник опет растворио зидарски метар, заорили су се страначки повици, а точак чекрка,
већ тако дуго утихнут, зарђао, нагло се покренуо и почео да се обрће. Сетио се дана када је у подневној
паузи млади калфа, прекрштених руку за потиљком, лежао тамо на равном крову, а он је у својој соби
опаљивао у писаћу машину, и на тога тамо испуштао, са своје стране, кроз широм отворени прозор,
буку света. Да ли је желео суседа? Приметио је да је код тог питања заспао: гласови су се удаљавали,
уместо њих се онда зачуо онај Један Глас, безвучан, уједно је испуњавао простор у лобањи, причао му
је снове. И слушао је ту о књизи којује написао његов претходник, у њој је од речи до речи већ стајало
све што је он тога дана написао. Сан га је најпре преплашио, а онда умирио. Пренуо се, и закорачио је
у кућу.
Као и увек очекивао је махинално да ће тамо иза врата наћи поруку или вест, убачене кроз прорез
за писма, и опет су они изостали. Као и увек заплео се при одшниравању ципела и морао је онда
мучно да размрсује чворове. Као и увек зурила је у врата непомична безимена домаћа животиња,
очекујући још неког, чак и пошто је он већ дуго био у ходнику. Није умео са њом ни о чему
да разговара, хранио ју је и, као у замену за недостатне речи, сецкао јој месо у најситније комаде.
Погасио је сва светла. Од снега и одсјаја града у облацима, у собама је било светлости; ноћна
светлина, у којој предмети ту беху још тамнији. У кухињи је, упереног погледа на светлећу скалу
радија, саслушао последње вести. Иако је била поноћ, спикер је деловао тако будно, као да беше усред
бела дана. Усред говора савлада га, међутим, а да то што је управо читао није било разлог, снажно
узбуђење због нечег што га је сво време успут мучило, и сада је хтело из њега да провали напоље;
готово без гласа, осетно близу суза, у једном тренутку чак прекинувши, и дуго ћутећи, као у покушају
да се огради, и као да је одмах хтео, уз крик, да се стропошта, спасао се прогнозом времена и управо
му је још пошло за руком оно „Лаку ноћ“, после чега су га у правом смислу речи склонили са
микрофона. Је ли он то управо био отпуштен са посла? Да ли га је Драга управо оставила? Јесу ли му,
баш пред ударац о гонг, саопштили да му је неко умро?
Сео је, у једној просторији, са погледом у другу, на своје ноћно место, неку врсту режисерске
столице из које је ствари пред собом видео у висини очију. Светла сукња преко наслона, ту од прошлог
лета, учини да у једном тренутку опет осети мокре трепавице пливача на ветру на реци. Зашто је тако
чисто суделовао само када је био сам? Зашто је те који беху са њим примао у себе тек пошто су отишли
- што даље од њега, то дубље. И зашто је од тих Одсутних градио себи најсветлију слику и у
мислима их видео као Двоје? И зашто је најтешње живео само са Мртвима? Зашто су се само Умрли
могли преобратити у његове Јунаке? - Положио је једну шаку на чело, другу на срце, и седео је као у
ноћном возу који је онда и стварно чуо како пролази доле преко челичног моста; у снегу шум, као од
пролажења саоница. Када је онда у ходнику зазвонио телефон, није се јавио: никога није очекивао, а и
није више хтео да отвара уста.
Не зато што је био уморан, него да би спречио себе у даљем размишљању, ђипио је у правцу
спаваће собе. Док се у мраку умивао - већ при пукој замисли изгледа свог лица, безвољност - учинило
му се као да је то исто радио неко други крај њега. Зауставио се и зачуо је онда, у најудаљенијем
буџаку куће, како се опет прелистала књига. Једна се столица опет померила, орман се опет отворио, а
висуљци су се опет ударили један о други. Чудно како су се у памети сви шумови, чак и шкрипа врата
и шуморење, сложили у акорде. Наравно, то што је сада трапало по степеништу беше исувише лаког
корака да би било човек.
Узео је, најобазривије, чашу и, пажљиво, да би спречио уобичајено зујање, одврнуо је чесму.
Носећи пред собом, у обема шакама, до врха напуњену чашу, ишао је уз степенице и, одбројавајући
кораке, успоравао се. Уместо да мудрује, хтео је само још да броји даље. Тиме постаде толико лак да од
неких корака није допирало чак ни шкрипање. Зашто нико никада није измислио Бога спорости?
Одушевљен својом помишљу, прескочио је један степеник, и под стопалима му се проломила сва кућа.
Избегао је да уђе у радну собу, само у пролазу погледао је ка столу да ли је бели штос, од лета
сваким даном нови лист, још ту био. На тепиху је безимена животиња, као чувар просторије, тамо
17
дошла пре њега, наслагала гомилу у облику гребена насељеног брда. Отворио је онда прозор изнад
кревета. Овај је са те стране куће, супротно од врта, гледао дубоко доле низ литицу. Замислио је како
је пао доле и како се силовити ударац ублажио масом спирала од његових оловака које су се временом
и годинама тамо доле наслагале. (Већ је често, у полусну, осећао из провалије некакав водени газ и
морао је, бранећи се, да се прибије уз креветску ногу.) Крошње дрвећа беху као округле од снега, а
небо као да је сваким тренутком постајало звездано јасно. Ту је стајао, потпасан, ловац Орион, тик
уз стопала му слаба силуета Зеца; а неколико педаља одатле светлуцале су густо посејане Плејаде.
Дубоко удахнувши, био је он сада сам са тим небом. У углу собе беху прислоњени штапови са његових
разних Ходања; бронзана кора лешника светлуцалаје у висини ока. Шта сам ја? Зашто нисам певач -
или Блајнд Лемон Џеферсон? Ко ми то каже да не могу бити ништа?
У знаку приповести започех! Чинити даље. Пустити да бива. Пустити да важи. Представљати.
Предавати. Надаље обрађивати најнепостојанију од свих грађа, твој дах; бити његов механичар.
Коначно само још лежање. Мир, било га је. Писац је мислио на сутрашњи дан и наумио је да
ујутру пре рада хода горе-доле по башти, дуго, све док трагови у снегу не буду густи као да је туда
прошао караван, и док не доживи лет птице. И сачини још један од својих завета: ако у своме раду не
доживи неуспех - ако опет не изгуби језик - капела старачког дома доле у подножју брда добиће
за своје оглашавање поднева звоно које ће не звонцарити него имати звук... А онда је мислио на
протекло поподне и покушао је да оживи понешто од њега. Оно што је долазило, беху само лелујаве
гране у процепу између завеса у Бувари, и пас који је, показујући губицу као боксер своју заштитну
гуму, ишао у круг.
Чудио се самом себи; сасвим близу давно заборављене језе.

„...све је ту, а ја нисам ништа“

Гете, Торквато Тасо

18
 Жарко Радаковић:
ПЕТЕР ХАНДКЕ - ДОСЛЕДНО ДО КРАЈА

„Аутопоетичка“ оглашавања уметника су протеклих година све учесталија. Тематизовање

сопственог посла уметници форсирају можда и због кризе кредибилитета стручне рецепције.
Професионални тумачи уметности су своје компетиције у међувремену уздигли на ниво
законодавства. Не само да су уметничко дело свели на матричну партитуру за свако читање и једино
могуће тумачење, него су и аутора потисли у позадину, а својим апаратом наметнуте интерпретације
притисли га до гушења и нестајања. „Естетика рецепције“ је постала политика принуде и надметање
компетентних и свезнајућих. Живот уметника затрпан је сваковрсним рецепционим материјалом и
веома рано разобличен у предање. Деловање уметности је контролисано. Дакле, ми, читаоци књига,
на пример, треба само да послушно пратимо упутства компетентних. Доживљаји уметности су
унапред програмирани и координисани.
Није ли и из тих разлога Петер Хандке написао текст Поподне писца?.
Писац, који је од почетка био и остао изван „мејнстрима“ (и управо такав постао данас„класик“),
био је принуђен да се успротиви дискурсу институције, који је веома рано запретио да га припитоми,
деперсонализује и сведе на услужну делатност и функционера владајућег мнења.
Зато је овај текст - и поред свих црта романтичности, егзистенцијалистичког расположења,
класичне драматичности, па и постмодернистичке (нелинеарне и меандрирајуће) наративности -
веома, веома глас отпора.
Ова књижица јесте глас уметничке субверзије, дакле, свих тих „затрпаних“ у „рушевинама“ после
масирајућих напада институција, дакле, глас превремено сведених на митско битисање.
Утолико је Поподне Писца незаобилазно скретање пажње Читаоцу на примарно - Написано а у
међувремену затрпано секундарном литературом и тумечењима. Писац се овде уздиже из подземља
свога писања и с пуним правом укључује у дискусију о његовом делу и њему самом. На општи ужас
многих стручњака, враћа се међу живе, показује се најконкретније, телесан, наг, и те како „неугодан“
по „важеће мишљење“. Између свог Написаног и својих Читалаца оглашава се Писац не само као
један од многих, него можда и најадекватнији посредник: дакле, коригује он сада рецепцију, дабогме
и те како и угрожава позицију, па и смисао рецепционих институција.
Ако постоји текст који у толикој мери одражава све што је овај изузетно плодотворан писац до
сада написао (стотинак наслова), онда је то Поподне писца. На тих четрдесетак страна маркирани су
сви елементи „репертоара“, „књижевних стратегија“, „реторике“, „поступака“, „мотива“,
„карактеризације“, „лоцирања“, „фокусирања“, итд, у свему пређашње и потоње објављеном.
(Књижица Поподне писца је објављена 1987.) Овде се јасно сагледава и доживљава: пишчево телесно
излажење на терен, у потрагу за мотивом и доживљајем као сржним моментом уметничке продукције
и рецепције; ту се суочавамо са пишчевом опседнутошћу празнинама као просторима „чистог“
ослобођеног кретања и стварања („празнино вољена“); овде се осликава уметникова потреба за
„обесебљењем“ и безименошћу, у којима јесмо далеко више него „под пуним именом и презименом“;
ту се јасније него игде огледа потреба Писца да хода („споро!“) и гледа („голим оком“) (контра свим
помоћним инструментима цивилизације који удаљују од циља и одвлаче пажњу); ту се крунски
одлази из Центра на Периферију (да би се коначно доживела и „друга страна медаље“); овде се све
постојеће сажима у јединствену Свезу, најусклађеније („чудно како су се... сви шумови, чак и шкрипа
врата и шуморење, сложили у акорде“). Коначно, овде се, најјасније, јавља, и као предсказање,
Хандкеово гледање на медије, не ретко најдевијантнији инструменти нституције и власти („држати се
шеме или, у најгорем случају, каишарити, при чему је воља за суштином одавно узмакла пред
брзо прокљувљивим задњим намерама“).
Дакако, отворено показивање себе, и свега тога „какав јесам“, као у овом тексту, има и своју цену:
самоћа, изолација, пораз као друштвено биће, и парадигматична реченица „стручњака“ - „реални и
имплицитни аутор јесу инстанце независне једна од друге“. Ту и почиње „секундарно мишљење“ о
уметности. Ту је и почетак отпора живог уметника.
Али доследност писца и најгласније изречена потреба да се остане „жив“, доживљена у
тескту Поподне Писца, узоран су подстрек другима да пишу (баш заинат унапред трасираном поразу)
и да читају (баш заинат новоцивилизацијским визијама о умирању књиге).
А мало који писац данас, не само на немачком говорном подручју - попут Хандкеа - у толикој
мери подстиче на Читање, а посебно на Писање (тај вид деловања овог веома плодотворног писца -
јесте поглавље које овде тек треба да почне)...

19