Тамо далеко, где можда постојим

Рогови разјарених бикова,

канџе орлова,

чељусти лавова,

не плаше њега.

Надчовек, челичне воље руши крилате лавове,

куле и градове,

одлучно иде сам.

Не обазире се на шапат сфинге,

веру у вечност,

не мами га крвави траг на уснама змије,

позлаћени путеви до провалије.

Зна. Људи су ништавни,

сулуди и охоли,

гази их као мраве.

Запутио се далеко,

даље од апокалипсе,

даље од раја,

љут је и огорчен,

као да жури, да разбуди заспалог Бога.

Надчовек је испред мене,

иза мене је свечовек, сакривен у нади и вери.

Бежао бих, али немам куд,

молио бих, али немам кад,

сваки секунд је битка и борба,

морам их прихватити сад.

Исто је да ли сам побеђен или победник,

сунце залази,

нови хоризонт се не рађа,

преклани јагањци леже на тамним срцима лицемера.

Желео бих да их видим живе, раздрагане и заувек младе.

Сунце ће изаћи на неком другом небу,

растераће густе магле,

обасјати демонска срца и лица.

Волео бих да сам изван света, иза неба,

тамо где не умиру деца,

тамо где реч је песма,

где птицама крила не ломе,

тамо где не бежим од себе.