NICCI

FRENCH

DJECA
ČETVRTKA
Preveo s engleskoga
Drago Štajduhar
 Frieda Klein, psihoanalitičarka i pravi ženski
Sherlock Holmes
Nakon što je kao vanjski suradnik londonske policije svojom oštroumnošću i darom zapažanja naizgled
nevažnih detalja u više navrata pomogla u razrješavanju veoma složenih zločina, psihoterapeutkinja
Frieda Klein opet je u akciji. Međutim, ovaj put je tragična sudbina mlade djevojke tjera na povratak u
prošlost i suočavanje sa zločinom čija je žrtva prije mnogo godina bila ona sama.
Premda opterećen propašću vlastitog braka i odvojenošću od djece s kojom se izuzetno teško nosi, u tome
će joj pomoći istražitelj Malcolm Karlsson, cijeneći njezin doprinos u rješavanju slučajeva koje je,
dobrim dijelom zahvaljujući njoj, uspio riješiti. Naravno, u pomoć će joj priskočiti i neobični i
dobroćudni Ukrajinac Josef Morozov, građevinar koji je na čudan način doslovno upao u njezin život,
propavši jednom zgodom kroz strop njezina ureda i postavši nakon toga njezinim pouzdanim prijateljem.
Tu je i čovjek s kojim se na neobičan način sprijateljio i postao njegovim sustanarom, Reuben McGill,
Friedin mentor i vrhunski psihoanalitičar koji proživljava duboku profesionalnu krizu i bori se s vlastitim
dvojbama. Ponovo ćete se susresti i sa Sashom Wells koja se iz Friedine pacijentice pretvorila u njezinu
odanu prijateljicu. Frieda će se usputno morati pozabaviti i neočekivanom vezom između svoje nećakinje
Chloë Klein, koja u njoj vidi osobu od povjerenja i svojevrsnu surogat-majku, i njezina nekadašnjeg
studenta Jacka Dargana. I dalje ćete svjedočiti obratima i vječnim sastancima i rastancima u njezinoj
neobičnoj ljubavnoj vezi s karizmatičnim Sandyjem. Hoće li njihova veza ipak preživjeti?
Uz sve to, upoznat ćete i cijeli niz likova iz Friedine prošlosti i doznati mnoge pojedinosti i tajne iz
njezina djevojačkog života u engleskoj provinciji.
Kakvu to strašnu tajnu skriva prošlost i kakav to teret, za koji dosad nismo znali, na svojim plećima
nosi Frieda Klein? Hoće li se opet iz neke sjene pojaviti zastrašujući Dean Reeve koji je, kako bi
izmaknuo progonu, u čudovišnoj zavjeri žrtvovao vlastitog brata blizanca Alana. Hoće li netko napokon
povjerovati u Friedine mračne slutnje da je on još uvijek živ i na slobodi? I hoće li joj on, iz samo njemu
poznatih razloga, opet biti na pomoći poput kakvog izopačenog anđela zaštitnika? Odgovore potražite u
još jednom izvrsnom nastavku serijala o Friedi Klein.
Tko ima oči da vidi i uši da čuje neka slobodno uvjeri sebe da nema smrtnika sposobnog čuvati
tajnu. Ako mu usne šute, brblja vrhovima prstiju; izdaja mu izvire iz svake pore.

SIGMUND FREUD
 1. POGLAVLJE

S ve je započelo s okupljanjem nekadašnjih školskih prijatelja i sve je s njime završilo, a Frieda Klein
je mrzila takva okupljanja. Sjedila je pred svojim kaminom, osluškujući sporo pucketanje vatre u
njemu. Do nje je sjedila Sasha, zagledana u jarke plamenove. Do Sashe su stajala dječja kolica. U njima
je ležao njezin desetomjesečni sin Ethan, paperjaste tamne kose, i tiho hrkao. Do Friedinih je nogu ležala
mačka, jedva čujno predući. Mogle su čuti kako vani puše vjetar. Cijeli je dan bio prepun magle i zapuha
lišća, i naleta vjetra. Sada je već vani bio mrak i oni su se unutra skrivali od dolazeće zime.
»Moram priznati«, rekla je Sasha, »da ta ideja susreta s tvojom starom školskom prijateljicom u meni
budi radoznalost.«
»Ona mi nije bila prijateljica. Išle smo u isti razred.«
»Što želi?«
»Ne znam. Nazvala me i rekla da me želi vidjeti. Rekla je da je važno i da će u sedam doći ovamo.«
»Koliko je sada sati?«
Frieda je pogledala na svoj sat.
»Još malo pa će sedam.«
»Više ne prepoznajem takve stvari. Otkad se Ethan rodio, zaboravila sam kako je to prespavati noć, a
mozak mi se pretvorio u kašu. Ne znam ni koji je danas dan. Je li srijeda?«
»Četvrtak.«
»To je dobro. Još malo, pa će vikend.«
Frieda je vratila pogled na vatru. »Četvrtak je možda najgori dan u tjednu. Ničega nema u sebi. Samo
te podsjeća da je tjedan bio predugačak.«
Sasha se namrštila. »Time kao da mu pridaješ preveliko značenje.« Nagnula se nad kolica i
pomilovala sina po kosi. »Toliko ga volim, ali ponekad dok spava osjećam zbog toga olakšanje i
zahvalnost. Je li grozno to što govorim?«
Frieda se okrenula svojoj prijateljici. »Pomaže li ti Frank?«
»Čini sve što može. Ali toliko je zaokupljen svojim poslom. Kako sam kaže: pomaganjem krivima da
prođu nekažnjeno.«
»To mu je dužnost«, rekla je Frieda. »On je odvjetnik i...«
Prekinulo ju je zvono na vratima. Frieda je skrušeno pogledala Sashu.
»Valjda ćeš se javiti, zar ne?« rekla je Sasha.
»Bila sam u iskušenju pritajiti se.«
Otvorivši vrata, začula je glas koji kao da je dolazio iz tame i odmah se našla u zagrljaju.
»Frieda Klein«, rekla je žena. »Svugdje bih te prepoznala. Ista si tvoja majka.«
»Nisam znala da si ikad upoznala moju majku.« Pokazala je prema kaminu. »Ovo je moja prijateljica
Sasha. A ovo je Madeleine Bucknall.«
»Maddie«, rekla je žena. »Maddie Capel. Udala sam se.«
Maddie Capel je odložila svoju veliku, prepunu torbu i odmotala kockasti šal oko vrata. Svukla je
težak smeđi kaput i dodala ga Friedi. Pod njim je nosila kestenjastu haljinu na preklop i kožne čizme s
punim petama. Oko vrata joj je visio debeo zlatni lančić, a s ušiju male zlatne naušnice. Mirisala je po
skupom parfemu. Prišla je vatri i pogledala u kolica.
»Kako slatka mrvica«, rekla je. »Frieda, je li tvoja?«
Frieda je pokazala na Sashu.
»Čim je vidim, poželim i ja imati još jednu«, rekla je Maddie. »Volim ih u toj dobi, kad su poput
toplog klupka. Je li dječak ili djevojčica?«
»Dječak.«
»Kako ljupko. Je li prohodao?«
»Tek mu je deset mjeseci.«
»Morate biti strpljivi.«
Frieda je privukla stolicu vatri i Maddie je sjela. Imala je dugu smeđu kosu, znalački začešljanu u
naizgled nemarnu frizuru i prošaranu plavim pramenovima. Lice joj je bilo pažljivo našminkano, ali to je
samo naglašavalo zategnutost kože na jagodicama, sitne bore oko očiju i kutove usana. Frieda je se
sjećala iz škole, vedre, nasmijane, bučne, ali uvijek nekako zabrinute: hoće li se uklopiti u društvo, hoće
li ili neće imati dečka?
»Hoću li vas ostaviti nasamo?« upitala je Sasha.
»Ne, ne, baš je lijepo upoznati Friedinu prijateljicu. Živite li i vi ovdje?«
Sasha se blago nasmiješila. »Ne, živim sa svojim partnerom. Negdje drugdje.«
»Da, naravno. Hvala ti«, rekla je kad joj je Frieda dodala šalicu čaja. Srknula je malo i osvrnula se
oko sebe. »Imaš baš lijep stančić. Udoban.« Još jedan gutljaj. »Frieda, čitala sam o tebi u novinama. O
tome kako si pomogla u onom groznom, jezivom slučaju sa svim tim djevojkama. I jednu si od njih i sama
spasila.«
»Samo jednu«, rekla je Frieda. »I nisam samo ja.«
»Kako ljudi mogu raditi takve stvari?«
Uslijedila je stanka.
»O čemu si ono željela sa mnom razgovarati?«
Gutljaj čaja.
»Ne mogu vjerovati da smo izgubile kontakt«, rekla je Maddie. »Znaš da još uvijek živim u Braxtonu?
Vraćaš li se ikad onamo?«
»Ne.«
»Nešto od starog društva je još ondje.« Vragolasto se nasmiješila. »Sjećam se tebe i Jeremyja. Tada
sam bila prilično ljubomorna na tebe. Bio je prava lovina. Naravno, on je otišao. Jesi li još uvijek u
kontaktu s njime?«
»Ne.«
»Ja sam se udala za Stephena. Stephena Capela. Jesi li ga poznavala? Nekoliko godina nam je dobro
išlo, ali tada je pošlo po zlu. Ponovo se oženio, ali još uvijek živi u blizini.«
»Kad si me nazvala, rekla si da o nečemu moraš sa mnom razgovarati.«
Još jedan gutljaj čaja. Maddie je pogledala oko sebe. »Mogu li ovo negdje odložiti?«
Frieda joj je uzela šalicu iz ruku.
»Čitala sam o tebi u novinama.«
 »To si već rekla. «
»Ne samo jednom«, rekla je Maddie. »Privukla si priličnu pozornost.«
»Ne vlastitom voljom.«
»Da, to ponekad mora biti teško. Ali rekli su da, osim što rješavaš zločine...«
»To uistinu nije...« započela je Frieda, a Sasha se opet nasmiješila.
»Ne, ali u člancima su spomenuli da si psihologinja.«
»Ja sam psihoterapeutkinja.«
»Nisam baš dobra sa svim tim stručnim izrazima«, rekla je Maddie. »Ali sigurno postoji razlika. Ne
znam pojedinosti, ali po onome što sam shvatila, ljudi s tobom razgovaraju i ti im pomažeš. Je li tako?«
Frieda se nagnula naprijed. »Što zapravo želiš?«
»Ne radi se o meni.« Maddie se tiho nasmijala. »Ako si to mislila. Premda bi i meni dobro došlo
malo pomoći. Kad me je Stephen ostavio, danima sam plakala. Zapravo, tjednima. Nisam znala kome se
obratiti.«
Uslijedila je još jedna stanka.
»Znam da su takve stvari grozne«, rekla je Frieda, »ali molim te, zašto si me morala vidjeti?«
»Zvuči glupo. Vjerojatno ti ovim svojim dolaskom čak iz provincije samo oduzimam vrijeme.«
»Trebam li otići?« opet je upitala Sasha.
»Ne«, rekla je Maddie. »Ovo je samo razgovor starih prijateljica.«
»Reci mi što želiš od mene.«
Maddie je oklijevala. Frieda je sa svojim pacijentima to često doživljavala. Jedan od najtežih,
najnesigurnijih trenutaka u terapiji bilo je prvo spominjanje pacijentovih strahova. Bilo je to poput skoka
s ruba litice u tamu.
»Radi se o mojoj kćeri, Becky«, rekla je Maddie. »Rebecci. Ali svi je zovu Becky. Petnaest joj je
godina, zamalo šesnaest.«
»Nešto se dogodilo?«
»Ne, ne, ništa takvoga. Teško je to iskazati riječima. Becky je bila tako slatka curica. Kad sam vidjela
ovog dječačića u kolicima, to me je podsjetilo na one dane kad je sve bilo tako jednostavno. Mogla sam
bez problema o njoj skrbiti. Znaš, kad je Becky bila tolika, mislila sam da ću imati mnogo djece i da ću
biti najbolja majka na svijetu i štititi ih od svega. Bila sam tako mlada kad sam je dobila, gotovo i sama
dijete. A tada...«, duboko je uzdahnula, kao da se pokušava obuzdati, »... više nisam mogla imati djece. A
onda je Stephen otišao. Vjerojatno mojom krivnjom. Pokušala sam od Becky skriti što osjećam, ali nisam
u tome baš uspjela. Imala je samo šest godina. Mrvica. A ja sam još bila u dvadesetima i potpuno izvan
sebe.« Glas joj je zadrhtao i na trenutak je zašutjela. »To ju je moralo jako pogoditi, ali ja sam mislila da
ćemo sve to prebroditi. Pretpostavljam da sam se oduvijek užasavala tinejdžerskih godina.« Pogledala je
Friedu. »Možda sam mislila na naše tinejdžerske godine. I mi smo učinile neke stvari zbog kojih sada
žalimo, zar ne?«
Glas u Friedi je govorio: Kako to misliš: »mi«? Nismo bile prijateljice. Nismo u ničemu zajedno
pogriješile. Ali ostala je šutjeti i čekati.
»U posljednjih otprilike godinu dana se promijenila. Znam što ćeš reći. Ona je samo adolescentica.
Oko čega brinem? Pa, zabrinuta sam. Na početku je bila samo povučena i hirovita i ni o čemu nije željela
razgovarati. Pitala sam se ima li to veze s drogom ili s momcima. Ili s drogom i s momcima. Pokušala
sam je to pitati. Pokušala sam biti suosjećajna. Nije djelovalo.
»Prije nekih mjesec dana se pogoršalo. Činila se drukčijom. Izgledala je drukčije. Prestala je jesti.
Već je ranije bila na tim glupim dijetama i sama kost i koža. Sada ne znam kako uopće uspijeva
preživljavati. Kuhala sam svašta čega sam se mogla dosjetiti, ali ona samo brlja po tanjuru. Čak i kad
nešto pojede, mislim da joj od toga pozli. Markira iz škole. Ne piše domaće zadaće.«
»Viđa li se s ocem?«
»Stephen je beznadan. On govori da je sve to samo faza. Da će je proći.«
»Što želiš od mene?« rekla je Frieda.
»Možeš li samo razgovarati s njome? Nije li to ono što radiš? Samo s njome kratko popričati?«
»Nisam sigurna shvaćaš li čime se ja bavim. Kroz dulje se razdoblje viđam s pacijentima kako bih
istražila kakve probleme imaju u životu. Pitam se treba li tvoja kći poći školskom savjetniku ili učitelju?«
»Becky na to neće pristati. Sve sam pokušala. Potpuno sam očajna. Ne znam kome se obratiti. Molim
te. Učini uslugu staroj školskoj prijateljici.«
Frieda se zagledala u molećivi izraz Maddiena lica. Nije joj se sviđalo što ta žena iz njezine prošlosti
tvrdi da su bile prijateljice i što od nje želi nešto što joj zapravo nije mogla dati. Nije joj bilo drago što
je Sasha svemu tome svjedočila. »Nisam sigurna jesam li ja prava osoba za to«, rekla je, »ali ako
dovedeš svoju kćer ovamo, razgovarat ću s njome. Vidjet ću mogu li tebi, ili njoj, ponuditi nekakav
savjet. Ali ne mogu ništa obećavati.«
»To je izvrsno. Mogu i ja biti tu, ako želiš.«
»Moram s njome nasamo razgovarati. Barem na početku. Ona mora znati da je to privatno i da može
reći što poželi. Naravno, ako to bude željela. Možda još nije spremna na razgovor. Ili barem na razgovor
sa mnom.«
»Oh, sigurna sam da će s tobom razgovarati.«
Maddie je ustala i dohvatila svoj kaput kao da ima potrebu otići prije nego što Frieda možda povuče
svoju ponudu. Navukla ga je na sebe i opet omotala šal oko vrata. Frieda je dobila dojam kao da
promatra nekoga tko na sebe navlači ljušturu. Već na pragu, nakon što se od njih oprostila, Maddie se
iznenada okrenula.
»Znaš, nešto me kod moje kćeri straši«, rekla je. »Nije li to grozno?«
 2. POGLAVLJE

O vdje sam samo da skinem majku s vrata.«

»Zašto barem ne uđeš i skloniš se od kiše?«
Neumoljivo je kišilo. Nebo se spojilo u teško sivilo, a lišće popadalo po uličnim kockama bilo je
posve natopljeno povodnjem.
Becky je stupila unutra, zatvorivši za sobom vrata. Duga crna kosa bila joj je potpuno mokra i
slijepljena za glavu; oči, gotovo crne, na mršavom su se licu činile ogromnima.
»Nije me čak pustila da sama dođem ovamo. Skoro mi je šesnaest, ali je zahtijevala da se sa mnom
ukrca na vlak i doprati me sve do Ulice Goodge. Vjerojatno je i sada ondje. U kupnji još cipela ili čega
već. Opsjednuta je cipelama.«
»Sjedni uz vatru. Mogu li ti uzeti jaknu?«
»Dobro mi je i ovako.« Djevojka je debelu vunenu jaknu privila još tješnje uza se. Premda se
šćućurila u njoj, Frieda je mogla vidjeti koliko je zapravo mršava. Zglavci na rukama su joj bili sićušni,
noge u bokovima uske kao u koljenima, a jagodice iskočile. Izgledala je izgladnjelo, kože nategnute preko
kostiju.
»Mogu li te poslužiti s malo čaja?«
»Ne. Ili, imate li možda kakvog čaja od ljekovitog bilja?«
»Metvica?«
»Metvica je u redu.«
»Sjedni. Ugrij se. Keksa?«
»Samo čaja.«
Frieda ju je ostavila nagnutu nad vatru, tankih prstiju izloženih toplini koju je širila, i pošla u kuhinju.
Pripravila je dvije šalice čaja – od metvice za Becky i od Assam crnog čaja za sebe. Becky je šalicu
obgrlila rukama ne bi li ih zagrijala i pustila da joj se para kovitla do namrštenog sitnog lica.
»Početak je uvijek težak«, rekla je Frieda.
Becky je nabrala obrve i još se jače namrštila, promrmljavši nešto sebi u bradu.
»Nema koristi od dolaženja ako sama nisi izabrala biti ovdje. Neću na silu iz tebe istjerivati stvari
koje ne želiš reći, tjerati te da govoriš nešto što bi radije voljela zadržati za sebe. Ovdje si zato što je
tvoja majka zabrinuta za tebe i što me zamolila da s tobom razgovaram. Ali ne želim ti držati prodike i
govoriti ti što činiti. Želim te slušati, ako ima nečega što nekome želiš reći.«
Becky je oštro slegnula ramenima. »Dobro sam.«
»Ali si ovdje.«
»Samo zato što me ona na to natjerala.«
»Kako te je natjerala?«
»Rekla je da mislim samo na sebe. Da sam sebična. Ali da i ona pati i da joj, ako mi je uopće do
ikoga stalo, mogu učiniti tu malu uslugu.«
»Znaš da sam ja terapeutkinja.«
»Znači da sada više nisam samo sebična, nego i luda.«
 »Ona misli da si možda u nekakvoj nevolji.«
»Znam. Droga. Ili dečki. To je sve što može smisliti. Je li vam to rekla?«
»Jesi li u nekakvoj nevolji?«
»Petnaest mi je godina, zar ne? Nije li to upravo ono što znači imati petnaest? Sve ti se čini smećem i
sranjem?«
»Sranje. Tako doživljavaš sve oko sebe?«
»Nije li to upravo ono što vi činite?« Becky se divljim pogledom zagledala u Friedu. »Izaberete neku
glupu nasumičnu riječ, izokrenete je i kažete: >Oh, kako zanimljivo, ona misli da je sve sranje.< Sranje,
govno, odvratno. I ja to mogu.« Osvrnula se oko sebe i zaustavila pogled na stolu za šah koji je Frieda
naslijedila od svoga oca. »Igrate šah. Pomičete figure po ploči. Tako zamišljate život? Kao veliku igru u
kojoj možete pobijediti?«
»Ne. Život ne zamišljam tako.«
»Vi ste čuveni, zar ne? Znate, izguglala sam vas.«
»I?«
»Obuzela me jeza. Nisam poput onih nestalih djevojaka.«
»Ali trenutačno nisi na sigurnome, zar ne?«
»Kako to mislite?«
»Gnjevna si i zabrinuta i nemirna. Znam da izostaješ iz škole i zaostaješ u učenju.«
»Oh, dakle, o tome se radi. Neću dobiti priznanje za odličan uspjeh.«
»I mogu vidjeti da ne jedeš«, nastavila je Frieda.
Becky ju je mrko pogledala. »Svi koje poznajem su ili pretili ili previše mršavi«, rekla je.
»Ne želiš se povjeravati svojoj majci.«
»Ona je posljednja osoba s kojom bih razgovarala. Radije bih pošla majkama svojih prijateljica nego
njoj.«
»Tvoja škola mora imati savjetnika.«
»Ja samo izvodim.«
»Što izvodiš?«
»Jednostavno izvodim. Nemojte me gledati kao da možete prozreti kroza me. Od toga mi je muka.«
»Zašto?«
»Od toga mi se ježi koža.«
Frieda je neko vrijeme pomno proučavala Becky. Zatim je rekla: »Znam da će te ovo još više
naljutiti, ali želim da malo pripaziš na svoje riječi.«
»Kako to mislite, moje riječi?«
»Smeće, sranje, govno, muka, ježenje kože.«
»Pa? To su samo riječi. Svi koriste takve riječi.«
»To je rječnik gnušanja.«
»Pa? Možda se i gnušam.«
»Zašto?«
»Zar me nećete pitati o mojem tati?«
 »O tvojem ocu? Zašto?«
»Mama kaže da ćete željeti znati ponešto o njemu. Govori da se upravo o tome radi. Misli da nju
krivim jer su se razveli i jer ga je previše olako pustila. Govori da mogu bjesnjeti na nju jer znam da me
ona neće ostaviti kao što je to on učinio – jer me se ne može riješiti, u dobru i u zlu, i da je upravo to bit
majčinstva. Ne moći pobjeći od svoje zle kćeri. Ja nisam tražila da se rodim. Govori da se moram suočiti
s činjenicom da mi je tata otišao s tom drugom ženskom, ali ja to ionako znam i to...«
»Čekaj, Becky.« Frieda je podigla ruku. »Ne želim slušati što tvoja majka misli.«
»Zašto ne? Primili ste me jedino zato što ste nekakve najbolje prijateljice iz škole.«
Frieda je otvorila usta da prosvjeduje, ali je odustala. »Uopće se ne radi o tome«, rekla je. »Radi se
samo o tebi, Becky Capel, a ne o tvojoj majci i zasigurno ne o činjenici da smo se nas dvije prije mnogo
godina poznavale. Meni možeš sve reći i ja to neću prenijeti ni njoj, niti ikome drugom. Ovdje se možeš
osjećati sigurnom i govoriti stvari za koje misliš da ih ne možeš reći drugima jer ja sam stranac.«
Becky je okrenula lice od nje. Uslijedila je duga tišina.
»Bolesna sam od same sebe«, promrmljala je.
»Misliš li da doslovno sebe činiš bolesnom?«
»Oboje.« Prigušeno se nasmijala. »Kako vi to zovete? Metaforički, tako je. Moj bi se učitelj ponosio
mnome. Doslovno i metaforički sam bolesna od sebe.«
»Jesi li to ikad prije nekome rekla?«
»Ne. To je odvratno.«
»Znaš li što je tome razlog?«
»I hrana je odvratna. Ljudi uzimaju komade mrtvih životinja i ribe i pljesnivi sir i prljavo korijenje iz
zemlje i trpaju to u usta i žvaču. A zatim to gutaju da bi im ušlo duboko u tijelo i ondje istrunulo.«
Becky je pogledala Friedu kao da želi vidjeti učinak koji je to na nju ostavilo. »Jabuke su u redu«,
nastavila je. »I naranče.«
»Dakle, govoriš da se izgladnjuješ zato što ti je hrana odvratna?«
»Ne volim šljive. Mrzim banane. I smokve.«
»Becky...«
»Što? Mrzim ovaj glupi razgovor. Koga briga što ja jedem? Po cijelom svijetu gladuju, a ovdje je
jedna jadna mala bogata djevojčica bolesna jer...«
»Jer?«
»Jer. Jer ništa. To je samo fraza.«
»A bježanje iz škole.
»To je dosadno.«
»Škola je dosadna?«
»Da.«
»Onda, ako je škola dosadna, što ti je zanimljivo?«
»Nekad sam voljela plivati, posebno u moru, kad su valovi veliki. Plivati po kiši.«
Protiv njezine volje, Friedu su obuzele stare uspomene na sivo Sjeverno more i uspjenjene valove
koji joj hrle ususret dok joj šljunak izmiče pod bosim nogama. »Ali više ne?«
»Već neko vrijeme nisam bila. A sada će skoro zima. Mrzim kad mi je hladno. Hladnoća mi se uvlači
u kosti.«
Frieda je zaustila da joj odgovori, ali tada se na njezinim ulaznim vratima začulo lupanje. Na pragu je
stajala Maddie, pod otvorenim kišobranom, rumenih i vlažnih obraza i s vrećicom u ruci.
»Jesam li uranila?«
»Uranila za što?«
»Mislila sam da će seansa dosad već završiti.«
»Ne radi se o seansi, već o razgovoru.«
Maddie je zatvorila kišobran i konspirativno se nagnula naprijed. »Što misliš?« rekla je, napola
šapćući.
»Oprosti?«
»Kakva ti se čini Becky?«
»Mislim da je veoma inteligentna mlada žena koja sjedi tek koji metar od nas i vjerojatno može čuti
sve što govorimo.«
»Ali, je li išta rekla?«
»Nazvat ću te večeras ili ti poslati poruku. Nakon toga možemo razgovarati.«
»Bit će joj dobro, zar ne? Pomoći ćeš joj?«

Nekoliko sati kasnije Frieda je sjedila u svojoj radnoj sobi u potkrovlju, osluškujući kišu kako udara po
krovu i vjetar kako udara o prozore. Sjedila je tako nekoliko minuta, utonula u misli, a zatim dohvatila
slušalicu telefona. Kad se Maddie odazvala, Frieda joj je u glasu mogla prepoznati nestrpljenje.
»Nadala sam se da ćeš to biti ti. Becky mi ne želi ništa reći o vašem susretu. Nadam se da nije bila
osorna.«
»Ne. Nije bila osorna.«
»Jesi li išta otkrila?«
»Ne znam što pod time misliš. Ali vjerujem da je tvojoj kćeri potrebna pomoć.«
»Zato sam je i natjerala da te posjeti.«
»Danas sam u svojoj kući s njome samo malo pročavrljala – jer si ti tražila da je vidim. Mislim da joj
je potrebna stručna pomoć.«
»Zvučiš tako ozbiljno!« Maddie se nervozno, promuklo nasmijala. »Trebam samo pokoji savjet, nešto
što će me usmjeriti u pravom smjeru. A ti mi to možeš dati, zar ne? Doprijeti do dna njezinog prevrtljivog
ponašanja i vratiti je na pravi put.«
»Važno je jasno odrediti granice. Njoj treba terapeut, a ne netko tko je – u njezinim očima – povezan s
njezinom majkom.«
»Ali ti si terapeutkinja, zar ne? A što se tiče naše povezanosti...« Glas joj se promijenio, postao
hladniji. »Mi zapravo nikad nismo bile u istoj ekipi, zar ne? Zato se ne bismo trebale oko toga
zabrinjavati.«
»Primit ću Becky na prave konzultacije«, rekla je Frieda. »Napravit ću procjenu i reći ti što joj je po
mojem mišljenju potrebno. Zatim ti mogu preporučiti nekoga kod koga bi mogla ići, premda će u
donošenju te odluke morati i ona sudjelovati.«
Maddie je glas opet postao topliji. »To je lijepo. Ali što podrazumijevaš pod pravim konzultacijama?
To mi zvuči pomalo zastrašujuće.«
 »Obavit ćemo to u mojoj sobi u Bloomsburyju. Dat ću ti adresu. Trajat će točno pedeset minuta. I
naplatit ću ti sedamdeset pet funta.«
»Naplatit ćeš mi?«
»Da.«
»Moram reći da mi se to čini pomalo bešćutnim.«
»Danas sam primila Becky zato što te poznajem«, rekla je Frieda. »Sljedeći ću je put primiti kao
pacijenticu. To znači da mi moraš platiti, kao što plaćaš električaru ili vodoinstalateru.«
»To je vrlo odbojno od tebe. Naplaćuješ li svima toliko?«
»To je prosječna cijena. Ako ne možeš toliko platiti, dat ću ti popust.«
»Hvala ti lijepa, Frieda, imam ja obilje novca. To je jedino što mi je Stephen ostavio. Ali, čini mi se
pomalo čudnim plaćati za neku malu uslugu.«
»Ovo više nije usluga. To je ono što Becky treba i to je moj posao.«
 3. POGLAVLJE

F rieda je podzemnom otišla do parka Finsbury. Trebala je razbistriti misli. Šetala je rubom parka, a
zatim skrenula na stari prečac koji je poput kakvog tajnog zelenog tunela prolazio kroz Hornsey, sve
do podnožja Highgate Hilla. Nekoć je tuda prolazila pruga, ali sada je prolaz bio prepušten drveću,
šetačima pasa i lisicama. Posvuda je bilo požutjelog jesenjeg lišća. Osjećala ga je vlažnog pod nogama, a
vjetar joj ga je raznosio oko lica. Osjećao se neugodan vlažni vonj truleži i gljiva negdje u blizini,
premda Frieda nijednu nije mogla vidjeti. Sve je to proizvodilo osjećaj da je vrijeme za promjene, za
krajeve i početke. U glavi je počela smišljati svojevrstan govor posvećen tome, kad ju je prekinula
zvonjava mobitela. Pogledala je na ekran. Bio je to njezin stari učenik, Jack Dargan. Odazvala se.
»Oh, oprosti«, rekao je Jack. »Uvijek ostanem pomalo zatečen kad se odazoveš na poziv.«
»Otkrila sam da je neodgovaranje na pozive još kompliciranije od odazivanja.«
»Morat ću o tome jednom dobro razmisliti.«
»Zoveš li me s razlogom?«
»Možemo li se naći?«
»Nešto se dogodilo?«
»Moram ti nešto reći.«
Frieda je osjetila blagu uzbunu. Jack ju je obično nazivao kad bi ga obuzeo nemir i kad bi imao
povremene epizode dvojbe oko cijele zamisli bavljenja poslom analitičara.
»Nešto nije u redu?« upitala je.
»Ne, ne to. I nemoj sad počinjati nagađati.«
Frieda je predložila da kasnije toga dana svrati do njezine kuće, ali on je bio uporan u tome da se
nađu na neutralnom terenu i predložio jednu pivnicu, Lord Nelson, koja se nalazila odmah iza ugla,
nedaleko njezine kuće. Naći će se tamo za dva sata.

Pola sata kasnije sjedila je u sada već poznatoj stražnjoj sobi na katu tipične viktorijanske kuće u nizu
njoj sličnih u naselju Highgate, zagledana u naborano, ljubazno, oštroumno lice svoje vlastite
terapeutkinje Thelme Scott. Frieda je duboko udahnula i započela govor koji je uvježbavala dolazeći
ovamo.
»Uvijek sam u terapiji nailazila na dvije potpuno različite poteškoće. Jedna od njih je početak jer
terapiju ne želiš ili misliš da ti nije potrebna, a druga je završetak jer si o njoj postao ovisan ili ne znaš
kako je privesti kraju. Teško je reći: >Dosta je, to je to.<«
»A ti to upravo danas želiš reći, zar ne?« upitala je Thelma smiješeći se, ali još uvijek ozbiljnog lica.
»Dosta je?«
»Da.«
»Zbog čega to misliš?«
»Bile smo na zajedničkom putovanju«, rekla je Frieda. »I mislim da smo došle do njegova kraja.
Barem u to vjerujem. Zahvalna sam na tome. Uistinu jesam.«
»Frieda, kao što dobro znaš, pacijenti terapiju obično završavaju postupno. To može potrajati
tjednima ili čak mjesecima.«
 »Ne volim oproštaje. Obično volim otići bez ikakvog pozdrava.«
Thelmi se lice opet naboralo. »Kad bih bila tvoja terapeutkinja, željela bih o tome raspraviti. Oh,
čekaj...«
Frieda nije mogla ne nasmiješiti se. »Misliš da sam u krivu?« upitala je.
Thelma je polako odmahnula glavom.
»Kad si mi prvi put došla u posjet – kad je to ono bilo? Prije osamnaest mjeseci? – nisam bila sigurna
kakva bi ti terapija mogla pomoći. Nikad nisam vidjela ništa ni slično tome. Kad si me nazvala i rekla mi
da me želiš vidjeti, znala sam da su te napali i zamalo ubili. Očito si patila od ozbiljne traume i trebala
nekakvu pomoć. Ali onda si, neposredno prije nego smo počele, bila umiješana u užasan incident u kojem
je jedan čovjek ubijen, a tvoj bliski prijatelj teško ranjen. Rekla si mi da si cijeli put do kuće, dvadeset
milja, prepješačila oblivena krvlju.«
»To nije bila moja krv.«
»Sjećam se da si mi to naglasila i ja sam se iskreno pitala trebaš li zapravo neko vrijeme provesti u
bolnici.«
»Bila sam sva u ognju«, rekla je Frieda, »i nisam znala kako se ugasiti.«
Uslijedila je duga stanka.
»Mislim da je metafora koju si upotrijebila ispravna. Ne ona o ognju, premda je to lani moglo
odgovarati istini. Mislim na onu o putovanju. Stigla si do postaje i možda je dobro vrijeme da siđeš s
vlaka.« Zastala je. »Barem na neko vrijeme.«
»Jer je to samo usputna postaja?«
»U ovoj smo sobi mnogo razgovarale i mislim da smo postigle napredak.« Kratko je zašutjela.
»Mislim da se još nisi riješila sve boli uzrokovane epizodom zbog koje si me potražila. Mislim da si je
apsorbirala, učinila je dijelom sebe, iz nje nešto naučila. Ali ono s čime možda ne možeš izići na kraj jest
to da ona uključuje sve stvari o kojima sa mnom nikad nisi pričala: tvoju prošlost, roditelje, odakle
dolaziš.«
»Kad primam pacijente, oni uglavnom pričaju o svojem djetinjstvu i roditeljima, kao i o svojim
ljubavnicima. Znam da ja to nisam učinila.«
»Nisi.« Thelma ju je pažljivo pogledala. »Ali si mnogo pričala o Deanu Reeveu.«
»Istina je. Za sve ostale, Dean je mrtav. Policija vjeruje da je mrtav. Njegova bivša partnerica misli
da je mrtav. Njegovo tijelo – ono što su ljudi smatrali njegovim tijelom, a ne tijelom njegovog jadnog
brata Alana – kremirano je i pepeo razasut. Nekad je za medije bio zločinac broj jedan, ali čak je i to
izblijedjelo. Postupno odlazi u zaborav, ali ne i za mene. Za mene je on još živ. Poput duha je, ali nije
mrtav. Promatra me, na neki način bdije nada mnom. Osjećam kao da je negdje tamo i da nešto čeka.«
Frieda je primijetila Thelmin izraz lica i odmahnula glavom. »Nije on samo plod moje mašte, niti
nekakav frojdovski alter ego. Dean Reeve je ubojica i ondje je, negdje u svijetu.«
»Ne znam je li u svijetu, ali znam da je u tvojoj glavi. Progoni te.«
»Doista me progoni. Ali je živ.«
»Živ za tebe.«
»Ne. Živ je. Terapija mi može pomoći kad su u pitanju moji osjećaji, moji strahovi povezani s
Deanom, ali u tome mi ne može pomoći.«
»Dakle, želiš reći da o svojim roditeljima i ljubavnicima nisi govorila jer se tome na put ispriječio
Dean Reeve?«
 »Zapravo sam govorila o prošlosti. Mislim, o dalekoj prošlosti. Prije nekoliko dana došla me je
vidjeti jedna žena, osoba s kojom sam tijekom škole zajedno išla u razred. Nije mi bila prijateljica, nisam
je vidjela otkad nam je bilo šesnaest godina, ali željela je sa mnom razgovarati o svojoj kćeri. Nju sam
vidjela jučer i imam taj osjećaj o našem susretu. I to je nešto što ne mogu okončati.«
»Pokušaj.«
»Imala sam osjećaj kao da me vlastita prošlost dostiže.«
»Možda je to dobro.«
Ali Thelmi se učinilo da je na Friedinu licu vidjela tugu kakvu nikad prije nije primijetila.
»Ne vidim kako to može biti dobro.«

* * *

Kad je Frieda stigla u Lord Nelson, Jack je već bio ondje. Isprva je nije primijetio, tako da ga je mogla
dobro proučiti pogledom. Narastao je, pomislila je. Prvi ga je put upoznala još kao mladog studenta
medicine, nervoznog, sklonog raspravi, smetenog i nesigurnog. Sad se činio svojim čovjekom, premda je
taj čovjek bio odjeven poput ciganina, u kockastu jaknu preko grimizne košulje, crno-bijele prugaste
hlače i šal s prugama svih mogućih boja. Žuto-smeđa kosa – inače u potpunom neredu – sada mu je bila
visoko začešljana. Zatreptala je i krenula mu ususret. Dok je to činila, on se okrenuo i primijetio je,
pocrvenio i odjednom mnogo više sličio starom Jacku. Ponudio ju je pićem, ali Frieda je htjela jedino
običnu vodu. Gunđajući, Jack joj je u nju stavio krišku limuna. »Ovako izgleda manje dosadno«, rekao je.
Sebi je uzeo pola bitera i poveo je do stola u kutu.
»Kako posao?« upitala je Frieda.
Jack je energično odmahnuo glavom, poput glumca koji to na pozornici čini tako da bi i oni u
posljednjem redu mogli to vidjeti. »Ne mogu pričati o takvim stvarima«, rekao je. »Morao sam te vidjeti
osobno jer ti nešto moram reći.«
»Pa, reci mi.«
Jack je pogledao Friedu ravno u oči. »Viđam se s nekim.«
»Dobro«, oprezno je rekla Frieda. »Očito bih trebala reći da mi je drago zbog tebe, ali čemu cijela
frka?«
»Jer je razlog zbog kojeg sam pomislio da bih ti to trebao reći činjenica da se, eto, radi o osobi koju
poznaješ.«
»Osobi koju ja poznajem?«
»Da.«
Frieda je osjetila blagu zbunjenost, kao da joj mozak ne radi kako bi trebao. U glavi je prevrtjela
nekakav mentalni adresar. Tko bi to uopće mogao biti? U svakom slučaju, tkogod to bio, čemu tolika
drama oko poziva da se nađu kako bi joj nešto takvo rekao? »Dakle, u redu«, napokon je rekla. »Hoćeš li
mi napokon reći, ili bih sama trebala nagađati?«
»Frieda, mislim da ti dugujem objašnjenje, zato što...«
»Za Boga miloga, Jack, o kome se radi?«
»Frieda.«
Okrenula se i ugledala svoju nećakinju Chloë, vedru i veselu. »Chloë, što ti...?« Ali onda je shvatila
istinu i zašutjela.
 »Zdravo, ljubavi«, rekla je Chloë Jacku i on je ustao. Poljubili su se, a Chloë je kroz taj poljubac
promrmljala: »Onda, kako vam ide?«
»Upravo sam joj namjeravao reći.«
»Možeš li mi naručiti neko piće?« rekla je Chloë. »Bijelo vino.« Okrenula se Friedi. »Sve je u redu.
Imam osobnu.«
Njih su dvije ostale promatrati ga kako se nespretno kroz gomilu pokušava probiti do šanka. A zatim
su pogledale jedna drugu.
»Chloë«, rekla je Frieda.
»Znam da će ti ovo izgledati čudno.«
Frieda je zaustila nešto reći, ali ju je Chloë preduhitrila.
»Prije svega, ti si mi teta i znaš me od rođenja, a bila si mi praktički i surogat majka jer je moja
vlastita potpuna šteta...«
»Chloë...«
»I cijelo si mi vrijeme pomagala. U osnovi si mi samo ti pomogla da maturiram. Žao mi je jedino što
me nisi natjerala i da završim s odličnim uspjehom, ali to je već druga priča. I živjela sam u tvojoj kući i
zajedno smo proživjele svakojaka emotivna stanja. Znam da ti je Jack poput sina...«
»Zapravo, student.«
»Ali s tobom ljudi nisu samo takvi, Frieda. Svi postaju dijelom tvoje obitelji.«
»Uopće ne mislim da je tako.«
»Ono što želim reći jest da ovo tebi vjerojatno izgleda kao incest, a mora izgledati čak i čudnije jer si
ti zapravo bila ona koja nas je povezala...«
»Povezala?«
»Želim reći da smo se preko tebe upoznali i nikad ti neću prestati biti na tome zahvalna jer je on tako
dobar. Kao što i sama znaš.«
Frieda se nije odmah mogla dosjetiti što bi joj mogla odgovoriti i kad je napokon odlučila otvoriti
usta, stigao je Jack s Chloëinim vinom i sjeo do njih.
»Je li sve u redu?« nervozno je rekao.
»Dobro je. Sve smo riješile.« Chloë je podigla čašu. »Za sve nas.« Otpila je gutljaj vina. Jack je
otpio malo svoga piva, zabrinuto pogledavajući Friedu. Frieda je svoju čašu ostavila na stolu. Chloë se
namrštila. »Nešto nije u redu?«
»Ne«, rekla je Frieda. »Samo ste me iznenadili. Pokušavam to probaviti.«
»Znam da ti je to teško«, rekla je Chloë. »Vjerojatno me još uvijek zamišljaš kao nekakvu
dvanaestogodišnjakinju. Ali meni je osamnaest. Ovo je legalno. Ne kršimo nikakav zakon.«
»Ali tu je ipak izvjesna razlika u godinama.«
»U redu, među nama je šest godina razlike. Zar je to tako strašno?«
»No, devet godina, ako ćemo baš biti precizni.«
»Što očito jesmo«, rekla je Chloë. »Žao mi je. Mislila sam da će ti biti drago zbog nas.«
Frieda se natjerala reći: »Drago mi je. Jedino, vas ste dvoje osobe do kojih mi je jako stalo i ne želim
da naglavce uletite u nešto što vas može povrijediti. Još dok ovo govorim znam da zvučim sredovječno i
čangrizavo.« Frieda je duboko uzdahnula. »To mi nije namjera. I dobro je što ste mi to priznali i što niste
mislili da biste to preda mnom trebali zatajiti.«
»Dobro.« Chloë je s trijumfalnim izrazom na licu pogledala Jacka. »Rekla sam ti da neće biti
problema.« Opet je pogledala Friedu. »Ne želiš čuti kako je sve to započelo?«
»Nekom drugom prigodom«, rekla je Frieda, koja toga časa uistinu nije htjela o tome više slušati.
»Ja sam oduvijek sumnjala«, vedro je nastavila Chloë, »da sam Jacku bila draga otkad me je prvi put
vidio. O tome sam maštala kao školarka.«
»Što je potpuna neistina«, rekao je Jack.
»Došao si na našu kućnu zabavu kad mi je bilo šesnaest.«
Frieda se sjećala te zabave – tada je prvi put susrela mladog Teda Lennoxa čiju su majku upravo bili
ubili i kojim je Chloë bila opčinjena.
»To je bilo drukčije«, rekao je Jack. »Bili smo samo prijatelji.«
»To je tvoja verzija.«
»Zapravo, sve ovo se tek dogodilo«, ozbiljno je Jack došapnuo Friedi. »Htio sam ti to odmah reći.
Brinuo sam što bi mogla pomisliti.«
»Ne budi smiješan, Jack«, rekla je Chloë. »O čemu to govoriš?«
Frieda je odjednom dobila užasavajući osjećaj da će prisustvovati njihovoj prvoj svađi. »Zna li
Olivia?« upitala je.
»Mama to ne bi shvatila.«
»Morate joj reći.«
»Znam kako će to primiti: napit će se i govoriti mi kako o svemu moram iznova dobro razmisliti.«
»Što slučajno...«
»A onda će mi reći da ne znam što radim. I zatim će htjeti znati sve do pojedinosti, nakon čega će mi
pričati o svojim ranim seksualnim iskustvima. Ludnica.«
»Svejedno joj moraš reći«, kazala je Frieda. »Ne volim o tebi znati nešto što tvojoj majci nije
poznato.«
»Jednoga dana«, rekla je Chloë.
Frieda je ustala. »Uistinu moram ići.«
Ustala je i Chloë. »Valjda se ne ljutiš? Samo mi reci da se ne ljutiš.«
»Ne ljutim se i moram ići.«
»Doći ću te posjetiti«, rekla je Chloë. »Želim s tobom razgovarati o svojim ispitima. Nemoj to reći
mami, ali nisam sigurna da mi u tom dijelu života ide baš najbolje. A ima i mnogo drugih stvari o kojima
bih s tobom željela pričati.«
»Da, da«, rekla je Frieda, uzmičući, a zatim izišla iz pivnice s osjećajem kao da od nečega bježi.
 4. POGLAVLJE

M olim te, sjedni.« Frieda je pokazala na stolicu i pričekala da Becky sjedne, prije nego se i sama
smjestila u svoju crvenu fotelju. Djevojka se ogledavala uokolo. Soba je bila uredna i jednostavno
namještena. Na zidu nasuprot nje visjela je slika nekakvog prašnjavog krajolika; između dvije sjedalice
stajao je niski stol na kojem se nalazila kutija papirnatih maramica; svjetiljka u uglu prigušenim je
svjetlom osvjetljavala prostoriju sivozelenih zidova. Becky je na prozorskom pragu primijetila lonac s
biljkom. A kroz prozor je vidjela ogromni krater gradilišta iza čije drvene ograde su se uzdizale dizalice.
»Ovo je pomalo jezovito«, rekla je, opet se okrenuvši Friedi koja je sjedila uspravna u svojoj
sjedalici, čekajući.
»Početak je uvijek zastrašujući.«
»Mislim, kad sam vas ranije vidjela, bile smo u vašoj kući i poslužili ste me čajem i u kaminu je
gorjela vatra i vladala je prilično domaća atmosfera.« Rukom je pokazala po sobi. Na sebi je imala
prevelik pletenicama ukrašen džemper i vrećaste traperice koje su joj skrivale krhki lik. »Ovo se čini
ozbiljnim.«
»Ovo je samo prostor u kojem možeš govoriti što poželiš.«
»Ne znam. Nikad nisam mislila otići ovako daleko. Pristala sam doći ovamo samo da bih se riješila
mame. I odjednom sjedim ovdje i sve se čini užasno tihim, kao da čekate da čujete ono što ću reći.«
Poklopila je rukom usta, ali ju je odmah uklonila. »Ali ja nemam ništa reći. Glava mi je potpuno prazna i
smućena. Poželim što prije pobjeći odavde.«
»To bi bila šteta, nakon samo jedne minute.« Frieda se nasmiješila.
»Sjede li neki ljudi ovdje puno vrijeme ne govoreći ništa?«
»Ponekad.«
»Dakle, ako tako poželim, mogu to učiniti?«
»Vjerojatno ćeš se osjećati neudobno. Šutjeti je teže nego govoriti. Ali zapravo, danas želim učiniti
nešto drugo, neku vrstu procjene. Postavit ću ti neka pitanja, ti ćeš mi na njih odgovoriti i zatim ćemo
vidjeti što dalje.«
»A ako to ne želim?«
»Tada nemoj. Ovdje imaš potpunu kontrolu. Možda ne izgleda tako. Možeš govoriti ili šutjeti, možeš
otići kada god to poželiš. Možeš mi ispričati neke stvari, a ja te neću osuđivati ili se zgražati. Ovdje sam
da ti pomognem reći stvari o kojima dosad nisi mogla govoriti. Ponekad, kad nešto ispričaš, nešto
priznaš, stvari postaju manje zastrašujuće.«
»Zašto? To su samo glupe riječi. One ništa ne mogu promijeniti.«
»Moglo bi izgledati poput osvjetljivanja mračnog kuta. Ili možda prije poput zurenja dovoljno dugo u
tamu, tako da ti se oči naviknu i možeš razaznati obrise koji se ondje skrivaju. Strahovi koje ne možemo
imenovati počinju nad nama stjecati moć. O vremenu provedenom ovdje misli kao o prilici da stekneš
nekakvu kontrolu.«
»Kakve su to gluposti o strahovima? Samo zato što sam malo prestala jesti.«
»Ovo od samog sjedenja neće proći. Neće postati ništa bolje, zar ne? Vjerojatno će se još više
pogoršati.«
»Čak niti ne razumijem o čemu govorite. Što podrazumijevate pod time >ovo<?«
 »Govorim o onome štogod te sprečava da jedeš, što te tjera na izostajanje iz škole, u tebi budi
osjećaje kao da ti se sve gadi i kao da ti je sve dosadno, čini te bijesnom i zatvorenom pred svojom
majkom. I to te je dovelo ovamo. Koliko te god majka na to tjerala, ne bi pristala doći k meni ako nisi
sama osjećala da bi ti to na neki način moglo pomoći.«
»To je sve što znate.«
»Započnimo s nekim veoma jednostavnim pitanjima. Petnaest ti je godina, je li tako?«
»U siječnju ću napuniti šesnaest.«
»I živiš sa svojom majkom?«
»Tako je. Samo nas dvije.«
»Koliko ti je godina bilo kad ti je otac otišao?«
»Šest. Neko se vrijeme povremeno vraćao, ali onda je otišao zauvijek.«
»Sjećaš li se kako si se zbog toga tada osjećala?«
»A što mislite?«
»Ne znam. Zato i pitam.«
»Uznemireno.«
»Sjećaš li se jesu li ti o tome govorili?«
»Tata mi je rekao. Uglavnom se sjećam svađa i vike.«
»Čega se sjećaš od onoga što ti je otac rekao?«
»Posjeo me je u krilo i počeo plakati. Toga se sjećam, njegovih suza na mojem potiljku. Morala sam
ga zagrliti da bi mu bilo bolje.«
»Jesi li se ljutila na njega?«
»Zapravo nisam. Željela sam da se vrati kući. Ali kad bi i došao, bilo bi užasno, pa bih poželjela da
opet ode. Ili ona.«
»Tvoja majka?«
»Da.«
»Ljutila si se na nju?«
»Znam da to nije pošteno. Ona je ta koja je ostala uz mene. Ali ide mi na živce. I ne shvaća me. Nikad
niti nije.«
»Shvaća li te otac?«
»Nekad sam u to vjerovala. Ali sada se čini da mu je svega dosta ako s njime nisam vesela. Želi da
budem njegova slatka curica.«
»Dakle, s njima ne možeš razgovarati o onome što ti se događa u životu?«
»Ne bih to ni željela.«
»Pričaj mi o svojim prijateljima. Imaš li prijatelja s kojima si bliska?«
»Ne znam koliko su mi bliski.«
»Družiš li se s nekom ekipom?«
»Valjda.«
»U školi?«
»Uglavnom.«
 »A imaš li nekog najboljeg prijatelja?«
»Zvučat ću poput male bebe. Tu je Charlotte, pretpostavljam, ili je to barem bila, i djevojka po imenu
Kerry. Poznajem je još iz osnovne. S njima sam znala o svemu razgovarati.«
»Znala si – ali više ne?«
Gurnula je ruke u suprotne rukave svoga džempera i nagnula se naprijed, tako da joj je mekana tamna
kosa pala preko lica. »Ne želim da me gnjave. Max je OK. Sviđa mi se, ali ne na onaj način.«
»Dakle, manje si bliska sa svojim prijateljima nego što si bila prije?«
»Možda.«
»Jesu li te u školi maltretirali?«
»Ne.«
»Nikad?«
»Ovisi o tome što podrazumijevate pod maltretiranjem. Djevojke znaju biti prave kučke i znalo se
događati da me isključe iz društva, a to je grozno – ali to se svima događa i, ako ćemo pošteno, i ja sam
to činila drugim curama. Svi se tako ponašaju. Sad si unutra, a onda si vani, i tako to funkcionira.«
»Jesi li sada unutra ili vani?«
»Ne radi se o tome. Više im ne pripadam. Odrekli su me se, ili sam se ja možda odrekla njih.«
»To se događa samo posljednjih nekoliko tjedana?«
»Uglavnom.«
»Posljednjih nekoliko tjedana, dok si markirala i izgladnjivala se?«
»Jednostavno ne osjećam glad. Ionako sam bila mršava.«
»I hrana ti se gadi?«
»Da.«
»Trpanje nečega u tijelo?«
Becky je slegnula ramenima.
»Znači, možda si nedavno nešto učinila ili su drugi tebi učinili nešto što te uznemiruje i plaši?«
Opet je slegnula ramenima i pogledala van, prema dizalicama koje su kružile svojim sjajnim
kranovima po nebu.
»Becky?«
»Loše sanjam.«
»Pričaj mi.«
»Ne znam. Ne sjećam ih se.« Jednu je ruku izvukla iz rukava i počela gristi članke na prstima. »Ne
volim odlaziti na spavanje.«
»Zbog tih snova?«
»Ne znam.«
»Neki ljudi ne vole spavati jer to pomalo sliči smrti.«
»Ja oko toga ne brinem.«
»Spavaš li u mraku?«
»Ostavljam upaljeno svjetlo. Mrzim mrak.«
 »Uvijek?«
»Ne.«
»Mrak si zamrzila tek odnedavno?«
Becky je slegnula ramenima.
»Nešto ti se dogodilo u mraku.«
»Sada bih željela poći kući.«
»Becky. Ne moraš gledati u mene. Možeš gledati van ili zatvoriti oči, ako to želiš. I, meni možeš reći
što ti se dogodilo u mraku.«
Becky je sklopila oči. Kapci su joj bili grimizne boje, gotovo providni.
»Ovdje si na sigurnome. Reci mi. Jesi li bila sama?«
»Da.« Jedva čujan šapat.
»Nastavi.«
»Spavala sam u svojoj sobi, ili sam bila na samom rubu sna. Ne znam.«
»Da.« Ne smije djevojci stavljati riječi u usta niti joj svojim mislima puniti glavu; morala je čekati.
»A tada sam se probudila, ili sam bila napola budna, i znala sam da mi je netko u sobi.« Otvorila je
oči, zatreptala, a onda ih opet zatvorila. »Bilo je veoma, veoma tiho.«
»Pričaj mi.«
»Zar ne možete sami pretpostaviti?«
»Ne želim pogađati. Želim da mi to sama kažeš.«
Tišina je ispunila cijelu prostoriju.
»Bila sam silovana. Netko me je silovao.«

Kasnije je plakala, a Frieda – koja sa svojim pacijentima nikad nije imala fizičkog kontakta – ju je držala
u zagrljaju i uklanjala joj kosu s blijedog, uplakanog lica. Zatim joj je donijela bocu vode i natjerala ju da
je popije dok je ona nazivala sljedećeg pacijenta da mu kaže kako će kasniti i da bi trebao doći pola sata
iza dogovorenog vremena.
»O ovome ćemo uskoro razgovarati kako valja«, rekla je, okrenuvši se prema njoj. »Ali najprije
nekoliko praktičnih pitanja. Je li nosio kondom i, ako nije, jesi li učinila test na trudnoću?«
Becky je izgledala zgrožena. »Ne, nije, i nisam. Mislim, nisam o tome razmišljala.« Zašutjela je.
»Jesi li nakon toga imala menstruaciju?«
»Menstruacije su mi prestale prije svega toga.«
»Trebaš učiniti test i poći doktoru, da i on provjeri.«
»Ne mogu. Ne želim to.«
»Samo da budeš sigurna.«
»Oh, Bože. Možda imam sidu. Mislite da sam se mogla zaraziti.«
»Moramo biti sigurni.«
»Ne želim to!«
»Možeš poći svojem ginekologu ili u kliniku. Mogu ti dati neke brojeve.«
»Možete li i vi poći sa mnom? Ne mogu to sama.«
 »Trebala bi reći svojoj majci, Becky. Ona bi trebala poći s tobom.«
»Na to me ne možete natjerati.«
»Neću te tjerati, ali trebala bi joj reći.«
»Mrzit će me.«
»Becky, učinili su ti nešto grozno. Zašto misliš da bi te netko zbog toga mrzio?«
»Ne mogu joj reći. Uistinu mislite da joj moram reći? Ne znam kako.«
»To jest veoma teško. Ali rekla si meni i sad će ti biti malo lakše reći i svojoj majci.«
»Kada?«
»Što prije možeš.«
»Ne znam.«
»I ona može poći s tobom do liječnika. To bi bilo najbolje.«
»Ne znam kako to učiniti.«
»I, Becky?«
»Da?«
»Jesi li ikad razmišljala o odlasku na policiju?«
»Prije bih umrla. Ako im kažete, ubit ću se. Obećavam vam. Neću ići na policiju. Ne znam ništa. Ne
znam tko je to bio, nisam im vidjela lica i ne možete me natjerati da im išta kažem. Ne možete.«
»Imaš pravo. Ja ne mogu.«
»Je li mi vrijeme za odlazak?«
»Bila si ovdje puno više od sata i tvoja će majka čekati. Ali možeš ostati koliko god želiš.«
»Što ću joj reći?«
»Reci joj što se dogodilo. Razgovaraj s njome. Zamoli je da te odvede liječniku. A nas dvije ćemo se
uskoro opet vidjeti.«
»Pomoći ćete mi?«
»Da.«
»Ne osjećam se dobro. Osjećam se pomalo bolesno.«
Frieda je ispružila ruku i pomogla Becky da ustane. Djevojci je lice bilo blijedo i izgledalo uistinu
bolesno. Sličila je malom djetetu. Položila je ruke na Beckyna ramena. »Bila si hrabra«, rekla je.
»Postupila si dobro.«
 5. POGLAVLJE

B ecky je morala Maddie reći istoga dana jer je već sljedećeg jutra Maddie stigla do Friedine
ordinacije, nekoliko puta pozvonila na portafon i gotovo bez daha zatražila da ju pusti unutra.
»Što sam ti dužna?« rekla je, užarenih obraza. »Sedamdeset pet funta?«
»Oprosti?«
»Tako si rekla, zar ne? Sedamdeset pet funta za jedan posjet.« Frieda je na trenutak zastala. Ovo baš
nije očekivala. »Da«, rekla je.
Maddie je u ruci držala čekovnu knjižicu, gotovo prijeteći mašući njome. Osvrnula se po Friedinoj
ordinaciji, ali u njoj nije bilo stola na kojem bi mogla ispisati ček, osim onoga niskoga između dvije
fotelje. Pošla je do prozora, spustila knjižicu na prag i brzo ispisala ček. Dodala ga je Friedi. Frieda ga
je pogledala. »Zaboravila si ispisati datum.«
Maddie je frknula i otela joj ček iz ruku. »Je li danas šesti?« rekla je.
»Sedmi.«
»U redu.« Upisala je datum i opet joj dodala ček.
»Pomalo sam iznenađena«, rekla je Frieda.
»Zašto?«
»Kad si nazvala i rekla da me moraš hitno vidjeti, nisam mislila da je razlog to da mi daš ček.«
»Zbilja? A što si mislila?«
»Ti to ozbiljno?«
»Ozbiljna sam.« Maddie je teško disala, gotovo dašćući. Frieda nije bila sigurna hoće li početi vikati
ili se rasplakati. »Što si mislila da ti želim reći kad sam te nazvala i rekla da se moramo vidjeti?«
Frieda je Maddie pokazala prema fotelji za pacijente, onoj na kojoj je sjedila njezina kći. Sjela je
nasuprot njoj, u svoju fotelju. »Ako ćemo razgovarati«, rekla je Frieda, »moraš mi reći što ti je kći
kazala.«
Maddie je otvorila usta, ali neko vrijeme nije ništa govorila. Izgledala je još mršavije i umornije nego
prije, kao da nije spavala ili jela. »Mislila sam da ćeš joj pomoći«, rekla je. »A ne prikloniti se
njezinim...« činilo se kao da traži prave riječi »... poteškoćama.«
»Što ti je Becky rekla?«
Maddie je gotovo gnjevno odmahnula glavom. »Rekla si da ćeš joj pomoći. Da sam znala kako ćeš joj
zapravo još više otežati...«
»Misliš da sam to učinila?«
»Trebala si je vidjeti. Nisam je željela niti na sekundu ispuštati iz vida, ali ona je uporno zahtijevala
da ode u školu. Nisam znala što činiti, ali morala sam doći ovamo i reći ti što si učinila.«
Frieda je podigla ruku. »Čekaj. Moram znati što ti je kći rekla.«
»Zašto? Zašto to moraš znati?«
»Jer ni s kim ne smijem razgovarati o onome što je Becky rekla meni, pa čak ni s tobom.«
»O čemu to govoriš?« bijesno je rekla Maddie. »Cijeli smisao Beckyna dolaska ovamo bio je u tome
da se otkrije što je s njome, kako bih u vezi s time mogla nešto poduzeti.«
 »Ako to tako osjećaš, tada ti nisam dobro pojasnila stvari. Kad razgovaram s pacijentom, činim to za
njegovo dobro i pacijenti moraju znati da mi mogu reći sve – ili gotovo sve – u povjerenju, i da će to
ostati tajnom. Zato, ako ćemo o ovome razgovarati, moraš mi reći što znaš o svojoj kćeri.«
»Reći ću ti što znam o svojoj kćeri. Ona samo želi privlačiti pažnju, tajnovita je, druži se sa
svakakvim ljudima koje ja ne poznajem i ne želi mi o njima govoriti, laže, skriva stvari. Čini se da je
ljuta na cijeli svijet, a posebno na mene.«
»Ali što ti je to rekla da si morala doći čak ovamo kako bi razgovarala sa mnom?«
Maddie je mrko i gnjevno pogledala Friedu. »Rekla mi je ono što je rekla i tebi. O napadu.«
»O kakvom napadu?« strpljivo je upitala Frieda. »Moraš te riječi glasno izgovoriti.«
Maddie je rukom obrisala usta, kao da želi s njih nešto ukloniti. »Kaže da su je silovali. Eto, rekla
sam to. Osjećaš li se zbog toga bolje?«
»Pitanje je kako se ti zbog toga osjećaš.«
»Znam što misliš.« Maddie se spremala sukobiti se s njome. »Misliš da ne brinem o svojoj kćeri. Da
s njome dovoljno ne suosjećam. Nemoj mi zamjeriti, ali ti nemaš djece i ne možeš niti zamisliti kako je
to.«
»Ne mogu zamisliti kako je što?«
»Tijekom protekle godine ponekad mi se činilo kao da živim s najgorim neprijateljem. S nekim tko me
želi povrijediti, tko zna sve moje slabosti. Ali ja bih za nju sve učinila. Ja je volim.«
»Vjeruješ li joj?«
Maddie je dugo razmišljala. »Jučer si je upoznala«, napokon je rekla. »Izgleda poput mlade žene –
osim, naravno, što se izgladnjuje – i ostavlja dojam zrele osobe. Kako se ono kaže? Poznaje život ulice.«
»Meni se ne čini da baš previše zna o tome.«
»To i želim reći. Kad Becky provede vani cijelu noć i ne kaže mi gdje je ili što čini ili s kime...«
Maddie je načas zastala i provukla prste kroz kosu »... s kime se druži, igra se sa stvarima koje ne
razumije, stvarima koje ne može kontrolirati.«
»Ovdje se ne radi o noćnim izlascima i buntovništvu i zbunjenosti. O tome bi trebalo razgovarati. Ja
bih mogla o tome razgovarati s Becky, a možeš i ti. Ali ovo je drukčije. Rekla je da su je silovali. To je
veoma ozbiljno. I zločin. Nisi mi odgovorila na pitanje: vjeruješ li joj?«
»Zar nisi slušala? Becky je živjela tim kaotičnim životom, uz bogzna kakve droge i grozne ljude i seks
i loše ponašanje. A samo joj je petnaest godina. Nije li seks u tim godinama loša stvar?«
»Ona nije govorila o tome. Vjeruješ li joj?«
»Ne znam u što vjerovati. Kad bi me pitala je li Becky sposobna nešto takvo izmisliti ili uveličavati
stvari samo da bi mene prestrašila ili povrijedila, tada bih morala reći da jest.«
»Ali ona to tebi nije rekla«, kazala je Frieda. »Pokušala ti je to zatajiti. Pokazivala je simptome
velike rastrojenosti, što te je zabrinulo. I tada, kad si je dovela meni, bila je krajnje neodlučna hoće li to
uopće spomenuti.«
»Možda zato što to nije istina. Pa čak i da jest, s obzirom na njezinu dob, nije li mogla govoriti samo
o nečemu što je otišlo predaleko, o nečemu što je sama učinila i zatim požalila?«
»Ona to tako nije prikazala. Tvoja je kći rekla meni, a zatim i tebi, da su je silovali. To je za nju bio
veliki korak i za to je trebalo imati povjerenja i hrabrosti. Trebaš razmisliti o tome kako joj na to
odgovoriti. I trebaš razmisliti o odlasku s njome na policiju.«
 »Ne, ne, apsolutno ne.«
»To je ozbiljan zločin.«
»Lako je tebi tako govoriti. Ti nećeš morati kroz sve to prolaziti.«
»Misliš li da bi Becky kroz to trebala proći? Ili ti?«
Maddie ju je oštro pogledala. Frieda je prepoznala onaj bljesak oholosti koju je pokazala kad je prvi
put došla u Friedinu kuću.
»Razmislila sam o tome kroz što bi Becky morala proći«, rekla je. »I učinila sam to kao majka, ne kao
neki promatrač sa strane. Zamisli kad bi otišla na policiju. Nije to prijavila onda kada se to navodno
dogodilo. Nitko drugi nije ništa vidio. Sve će ostati samo na riječi jedne petnaestogodišnjakinje.«
»Samo na riječi tvoje kćeri.«
»Da, moje kćeri. I zamisli što će se dogoditi ako policija odluči to istražiti i ako Becky budu natjerali
da otkrije ime osobe koja je takvo što mogla učiniti. I sama Becky će se naći pod istragom, njezin način
života, njezin spolni život, njezino psihološko stanje. Čak i činjenica da je posjećivala psihijatra,
psihologa, štogod da jesi. To bi se moglo iskoristiti protiv nje. Razgovarala si s Becky. Bi li je ti u sve to
gurnula? Misliš li da bi za nju bilo dobro da se povlači po novinama?«
»Ona je maloljetna«, rekla je Frieda. »U bilo kakvom postupku ime joj se neće spominjati.«
Maddie se namrštila i natjerala Friedu da nakratko pomisli na vrijeme kad su one same imale petnaest
godina.
»Ne znam mnogo o suvremenoj tehnologiji, ali za te se stvari uvijek dozna. Svi će znati.«
»Mislim da me nisi dobro razumjela«, rekla je Frieda. »Ja ljudima ne govorim što će činiti. No,
dakle, barem u većini slučajeva. Samo sam željela izložiti opcije. Odluka o tome što učiniti je na tebi i na
Becky. Ono što me uistinu brine jest stanje Beckyna uma. Zato si mi se i obratila.«
»Upravo tako. I vidi što se dogodilo. Zapravo je nisi izliječila.«
»To je tvoja reakcija na ono što nam je tvoja kći rekla? Da je nisam izliječila nakon dva kratka
susreta?«
Maddie je ustala, pošla do prozora i pogledala na ogromno gradilište. »Mrzim London«, rekla je. »Ne
bih mogla živjeti u gradu. Ne mogu podnijeti čak ni Ipswich ili Colchester. Kad sam ovdje, osjećam se
kao da zadržavam dah dok opet ne mogu izići na čist zrak.«
»I ja sama o tome imam prilično pomiješane osjećaje«, rekla je Frieda.
Maddie se okrenula od prozora. »Zapravo i nismo bile neke prijateljice dok smo bile u školi, zar
ne?«
»Ne znam«, rekla je Frieda. »Išle smo u isti razred.«
»Ti si pripadala tom društvu, a ja sam sebi umišljala da mu i ja pripadam. Znala sam te viđati na
zabavama. Ti vjerojatno nisi niti znala da sam ondje, ali ja ih još uvijek pamtim. Chasa Latimera. I
Jeremyja. Bio ti je dečko.«
»Vrlo kratko.«
»I Eve Hubbard. Bile ste najbolje prijateljice. A ja sam uvijek bila ona koja se željela priključiti
društvu.«
»Mislim da svi tako osjećaju.«
»Ti ne.« Maddie se čudno nasmiješila. »Kad sam završila školu, mislila sam da sve to ostavljam iza
sebe, ali to ostaje uz čovjeka, čak i nakon dvadeset pet godina. Ne misliš li i ti tako?«
 »Ne, ne mislim.«
»Možda sam ja ona koja bi umjesto Becky trebala dolaziti tebi.«
Frieda je odmahnula glavom. »Nisam sigurna trebam li se viđati i s Becky. Obavit ću procjenu i
odlučiti treba li ići nekome drugome. Njoj je to potrebno i mogu joj naći nekoga, nekoga dobrog. Ali
voljela bih je prije toga opet vidjeti.«
Maddie se činila sumnjičavom. »Zašto? Hoćeš li je nagovarati da pođe na policiju?«
»Ne. Ne to. Dobila sam dojam da je Becky počela o nečemu govoriti, ali da nije rekla sve. Kad to
jednom kaže, trebala bi nastaviti viđati nekoga drugoga.«
Maddie je okrenula leđa Friedi i opet se zagledala kroz prozor. Već se počinjalo smračivati. »Mislila
sam da će sve biti jednostavno«, rekla je gotovo kao da se obraća samoj sebi.
 6. POGLAVLJE

O na mi ne vjeruje.«
»Ona zapravo ne zna treba li ti vjerovati.«
»Doista mislite da to imalo popravlja stvari? To da ne zna treba li mi vjerovati?« Becky se nagnula
naprijed u fotelji, objema se rukama čvrsto uhvativši za naslone. Lice joj je bilo iskrivljeno u grimasu
gnjeva i uznemirenosti. U kutu usana je imala plik od herpesa, a kosa joj je bila ravna i neoprana. »Jer ne
popravlja. Jebeno ne popravlja. Ona mi je majka. Trebala bi biti na mojoj strani. A sada me promatra kao
da zaudaram ili što već. Ja je sramotim. Obraća mi se onim visokim, opreznim glasom i nije me u stanju
gledati u oči. Voljela bih da vas nikad nisam upoznala. Voljela bih da vam nikad ništa nisam rekla.«
»Doista?«
»Išlo mi je dobro, a vi ste me natjerali da sve izvučem na vidjelo i sad je ondje i više to ne mogu
skriti.«
»Tvoja majka...«
»Moja majka misli da sam sve izmislila.« Becky je glasno zajecala. »Da je sve to samo moja mašta.
Kakva bi osoba imala takve maštarije?«
»Ljudi cijelo vrijeme nešto izmišljaju. Svakakvi ljudi, iz svakakvih razloga.«
»Zar mi ni vi ne vjerujete? Sada kad ste me natjerali da sebi uništim život?«
»Ja ti vjerujem«, odlučno je rekla Frieda.
»Zašto? Vi me ne poznajete. Možda je moja majka u pravu, a vi griješite. Možda ste samo previše
puni povjerenja i lakovjerni.«
»Ne vjerujem da bi se mnogo ljudi s time složilo.«
»Pa zašto onda?«
Frieda je zastala, razmišljajući što joj odgovoriti. »Zvučala si iskreno«, rekla je.
»Dakle, ne mislite da samo pokušavam na sebe privući pozornost?«
»Znam da mi govoriš istinu. Sigurno ti je bilo grozno, Becky.«
Becky je ustala i krhkim rukama obujmila mršavo tijelo, ostavši stajati na sredini prostorije kao da se
pokušava od nečega zaštititi ili skriti.
»Da«, bilo je sve što je uspjela reći. »Da, bilo je. I još je uvijek.«
»Želiš li sjesti?«
Becky je sjela, ali na rub fotelje, kao da se sprema opet s nje skočiti.
»Rekla je da ne bih trebala o tome govoriti drugim ljudima, da će sve to proći samo od sebe.«
»Što si joj zapravo rekla?«
»Ne puno toga. Nisam mogla. Morala sam skupiti svu hrabrost da to izustim. Bila sam bolesna –
doslovno bolesna – prije nego što sam sišla dolje i rekla joj. Jednostavno sam se izlanula.«
»Dakle, bez ikakvih pojedinosti?«
»Bez pojedinosti.«
»Nisi joj rekla pod kakvim se okolnostima sve dogodilo?«
 »Rekla sam da se to dogodilo kod kuće, u mojoj sobi.«
»Sjećaš li se toga?«
»Ne znam. Ne želim znati.«
»Dakle, želiš to gurnuti u tamu i duboko zakopati.«
»Da. Činila sam to otkad se dogodilo. Dok vi niste naišli.«
»Silovali su te.« Frieda je zastala, pažljivo promatrajući Becky. »Učinili su ti užasnu stvar i sad se
osjećaš prljavo i posramljeno, kao da si ti za to kriva.«
»Možda sam i bila.« Glas joj se pretvorio u jedva čujan šapat.
»Zašto?«
»Kao da sam to i tražila.«
»Na koji način tražila?«
Becky je zurila u svoje čvrsto sklopljene ruke. Lice kao da joj je posivjelo; u isto je vrijeme
izgledalo i staro i mlađahno.
»Družila sam se s gomilom tipova i s jednim od njih spavala. Samo nekoliko puta. Ali sve je to,
zapravo, bilo pomalo izvan kontrole.«
»Je li te netko od njih silovao?«
»Ne. Mislim, ne znam, ali znala bih da je bio netko od njih.« Čelo joj se počelo znojiti. »Bio je to
muškarac, ne dečko. Ne bih li to trebala moći prepoznati?«
»Dakle, osjećaš se posramljeno jer misliš da je to nekakva kazna za ono što si prije činila?«
»Pretpostavljam.«
»Čuj.« Friedin glas je u maloj prostoriji zvučao snažno i razgovijetno. »Ovo je veoma važno. Mnogi
silovani na ovaj ili onaj način osjećaju da su za to sami krivi. Rekla bih, čak i većina njih. Osjećaju da su
sami navodili silovatelja, nisu se dovoljno opirali, nisu dovoljno jasno rekli ne ili, poput tebe, imaju
osjećaj da su dobili ono što su i zaslužili. To nije istina.«
Becky je nešto tiho promrmljala sebi u bradu.
»Razumiješ li, Becky? To nije istina. To jest učinjeno tebi, ali nije ono što te određuje.«
»Čim sam se probudila, osjetila sam da se sprema nešto grozno«, rekla je Becky. »Mogla sam vikati.«
»Nastavi.«
»Probudila sam se i vladala je potpuna tišina. I u kući i vani. Mrtva tišina, ali mogla sam osjetiti da se
nešto događa. Pomislila sam da sam možda nešto loše sanjala, ali znala sam da nije u pitanju san. Ne
znam kako. Samo sam ležala ondje u mraku i mogla čuti kako mi srce udara. U ustima mi je bio čudan
okus, kao da nisam oprala zube. Sjećam se da sam o tome razmišljala. Sada zube perem deset puta
dnevno.«
Frieda je šutjela.
»Pomislila sam upaliti svjetlo, ali nisam. Samo sam ležala ondje. A zatim sam čula nečije kretanje.
Nekakvu škripu, a zatim buku.« Još se niže pognula u fotelji, tako da joj je crna kosa poput zastora pala
preko lica. »Nisam se mogla pomaknuti. Nisam mogla čak ni disati.« Zastala je i samo se jednom
zaljuljala naprijed-natrag. »A onda sam osjetila ruku.«
»Gdje?«
»Na svojim ustima. Da me spriječi podići buku. Bila je topla i mirisala po sapunu. Toga se sjećam.
Sjećam se da sam pomislila kako je miris prilično ugodan. Možda po jabukama. Ne mogu...«
»Što ne možeš?«
»Ne mogu to sve ispričati.
»Ne moraš.«
»Otvorila sam oči, ali mogla sam vidjeti samo tamni obris nad sobom. Strgnuo je poplun. Na sebi sam
imala hlače od pidžame i kratku majicu, i drugu mi je ruku spustio niz hlače i mogla sam nad sobom
vidjeti samo njegov lik, ali ne i lice. Nosio je nešto preko lica.«
»U redu je, Becky.«
»Zašto mi ona ne vjeruje?«
»To je složena stvar.«
»Nisam se dovoljno opirala. Nisam ni pokušavala to spriječiti. Bila sam prestravljena. Mislila sam
da ću umrijeti. Da sam barem. Željela bih da sam mrtva.«
Frieda joj je dodala papirnati rupčić.
»Ne mogu se svega sjetiti. Ne želim to. Samo znam da je bilo mračno i odvratno i tiho i ružno i
nespretno. Poželjela sam viknuti, ali ruka mu je još uvijek bila na mojim ustima. Mogla sam čuti kako
dašće, ali to je kroz tkaninu koja mu je prekrivala lice zvučalo nekako čudno i prigušeno. Osjećala sam ga
poput nekakve stvari, a i sama sam se osjećala kao stvar. Boljelo je.«
»Tako mi je žao što su ti to učinili.«
»Neprestano me je namještao, kao da sam lutka.« Becky je odjednom izgledala posve iscrpljena od
svega toga. »To nikad neće izblijedjeti, zar ne?«
»Neće ostati nepromijenjeno. Uz rad...«
»Ne želim na tome raditi. Želim da se to nikad nije dogodilo.« Becky je načinila grimasu, načas
sličeći malom djetetu. »Znam, znam. Dogodilo se.«
»Tako je, dogodilo se.«
»Mama je jako bijesna, zar ne?«
»Kako to misliš?«
»Na vas. Mene se srami, ali na vas je bijesna. Govori kako ste dopustili da vam slava udari u glavu.«
»To je rekla?«
»Kaže da sam posljednji put ovdje.«
»Preporučit ću ti nekoga kod koga možeš ići. Mislim da će tvoja majka na to pristati.«
»A zašto ne vi?«
»Jer poznajem tvoju majku. Imam nekoga na umu. Mislim da će ti se ona svidjeti, a ako ne bude tako,
preporučit ću ti nekoga drugog.«
»Ali ja želim vas!«
Frieda nije mogla potisnuti osmijeh. »Ja nisam prava osoba. Ali moraš nastaviti nekome ići, Becky.
Ovo je za tebe tek početak putovanja, ali nećeš to morati prolaziti sama. Snažna si i pametna i možeš ovo
prebroditi.« Malo se nagnula naprijed, pogledavši Becky svojim tamnim očima. »Jednoga ćeš se dana
osjećati bolje.«
»Hoću li?«
»Da.«
Na samom odlasku, Frieda je upitala Becky: »Reci mi, jesi li još koji put pomislila poći na policiju?«
»Ne. Oni mi ne bi vjerovali. Zašto bi, ako mi vlastita majka ne vjeruje?« Glas joj se stišao i postao
turoban. »On je imao pravo.«
»Tko je imao pravo?«
Becky se vidljivo trudila izgovoriti što joj je na umu. »Rekao je da nitko neće misliti da govorim
istinu.«
Frieda ju je pogledala. »To ti je rekao?«
»Rekao mi je to na uho, onim svojim prigušenim glasom, dubokim i nejasnim od maske, ali uspjela
sam mu razabrati riječi. Mislim da je to bilo jedino što je rekao, cijelo to vrijeme. Čula sam ga kako to
izgovara, kao da mi govori nešto lijepo.« Opet je zadrhtala. »Rekao je: >Dušo, niti ne pomišljaj ikome
ovo reći. Nitko ti neće vjerovati.< I bio je u pravu.«
 7. POGLAVLJE

N akon Beckyna odlaska Frieda je još kratko ostala stajati, čekajući. Pošla je do prozora, pogledala
dolje i vidjela djevojku kako izlazi na pločnik. Ruku gurnutih u džepove, zaputila se niz ulicu,
izgledajući sitno i izgubljeno. Je li ovo bilo ispravno? Što ako joj se na putu kući nešto dogodi? Frieda je
na prozorskom oknu primijetila vlastiti blijedi odraz. Takav je bio njezin posao. U toj se sobi bavila
tuđim problemima, a onda bi te ljude slala natrag u svijet, da se sami od njega brane.
Misli su joj krenule u drugom smjeru i s njima kao da se promijenio i odraz na staklu. Frieda je tek na
trenutak na njemu ugledala neko drugo lice. Bilo je njezino, ali iz davnih dana. Obuzeo ju je
obeshrabrujući dojam da je to lice promatra i doziva kroz desetljeća. Godinama je ova prostorija bila
utočište, tiho mjesto gdje su povrijeđeni ljudi mogli dolaziti i o svemu govoriti, biti saslušani i shvaćeni.
A sada se Frieda ovdje odjednom osjetila kao u klopci, kao da ne može disati. Navukla je jaknu i
napustila ured, kao da od nečega bježi. Sišla je stubama, preskačući po dvije odjednom. Zaputila se na
istok, bez ikakva jasnog cilja. Prešla je Trg Tavistock. Ovdje je, još tamo 2005. godine, eksplodirala
jedna od bombi. Bio je to londonski primjer terorističke okrutnosti. Bombaš je ušao u autobus jer su
vlakovi podzemne kasnili. Frieda je tada bila pola milje od mjesta događaja i nije čula ništa. Stradali su
deseci ljudi, ali London je to jednostavno upio u sebe i nastavio dalje. London je uvijek nastavljao dalje.
Vozač uništenog autobusa je izišao van prekriven krvlju i pješice otišao kući, na zapad preko cijelog
Londona, sve do Actona. Frieda nije shvaćala značenje tog čina sve dok se isto nije i njoj dogodilo. Kad
se suočiš s pravim užasom, osjećaš potrebu otići kući, poput životinje koja se pužući vraća u svoju
jazbinu.
Hodala je do sjevernog dijela Coram’s Fieldsa, pored King’s Crossa i niz York Way, sve dok nije
došla do kanala. S mosta je bacila pogled na njega i istočno na ulaz u tunel Islington. Zamalo je došla u
iskušenje nastaviti na istok uz kanal, kroz Hackney i Lee Valley, pa van – negdje miljama dalje – u
provinciju. Mogla je išetati iz Londona i nikad se više ne vratiti. Ne. To nije bilo u redu. Trebala je poći
u suprotnom smjeru, natrag u središte grada. Sišla je niz stube na priobalnu šetnicu kojom je mnogo puta
šetala. Krajolik joj je bio poznat: neobičan vrt na teglenici; zgodna mala koliba čuvara ustave; blistavi
novi ostakljeni uredi; ustava Camden. Ali Frieda se, zadrhtavši, sjetila još nečega.
Pogledala je u namreškanu sivu vodu. Koliko je otad prošlo? Kad se to dogodilo, Frieda je još bila
studentica medicine. Jedne noći, u kasno doba, ovuda je šetala turistkinja, istim putem kojim je Frieda
sada hodala. Napala ju je banda mladića. I silovala. Jedan detalj nikad nije uspjela izbiti iz glave. Pitali
su je zna li plivati. Rekla je da ne zna pa su je – zbog toga – bacili u kanal i ona je otplivala na drugu
stranu i uspjela pobjeći. Preživjela je kako bi mogla svjedočiti protiv njih. Friedu su se ta dva detalja
posebno dojmila: taj posljednji sadistički čin, kao da već nisu učinili dovoljno zla. I ženina sposobnost
jasnog razmišljanja, planiranja borbe za vlastiti život, čak i u takvim okolnostima.
Hodajući šetnicom, razmišljala je o bombama u autobusima, o mladoj ženi bačenoj u kanal. Kadgod
bi šetala Londonom, Friedu su progonili ti duhovi. Začula je zvuk i pogledala u vodu koju su počele šarati
kapi kiše. Dok se kanal poput zmije uvijao kroz Kentish Town i uz rub tržnice Camden, kiša je sve više
jačala, pretvorivši se u sivu zavjesu koja je popodne zaogrnula u tamu. Frieda je na sebi imala tanku
kožnu jaknu i za samo nekoliko minuta odjeća joj je bila potpuno mokra. Osjećaj hladne odjeće na goloj
koži gotovo joj je donio olakšanje. Prekinuo ju je u razmišljanju. Kad se pred njom pojavio ogromni
avijarij londonskog zoološkog vrta, uspela se stubama, prešla cestu i ušla u Primrose Hill.

Reuben je sebi pripremao sendvič. Posložio je na gomilu avokado, rikolu, na suncu sušene rajčice,
hummus pire, a zatim iz pećnice izvadio focaccia pogaču i popola je razrezao. Pažljivo je sastojke
posložio u slojeve i posuo sve s nešto crnog papra. Tijekom jutra je bio u Skladištu, klinici koju je
desetljećima ranije otvorio. Cijelog je posljednjeg sata boravka ondje, slušajući ženu koju otac nikad nije
volio i koju je muž varao, zamišljao užinu koju će sebi pripraviti. Pitanje je bilo treba li uz nju popiti i
čašu crnog vina? Nekad je znao previše piti, tijekom onih groznih dana gubitka iluzija i kaosa. Sada je
imao pravilo nikad ne piti prije šest sati, ali ga je često kršio, posebno ako bi s njime bio Josef. Josefa
sada nije bilo ovdje, ali do njega je stajala otvorena boca crnog vina. Možda pola čaše.
A tada se začulo kucanje na ulaznim vratima. Prokleo je ispod glasa i pomislio oglušiti se na to.
Kucanje se ponovilo i on je uzdahnuo i pošao prema vratima.
Na snažnom pljusku, kose zalijepljene uz glavu i potpuno mokre odjeće, stajala je njegova stara
prijateljica, kolegica i – davno prije toga – pacijentica Frieda.
»Prokletstvo«, rekao je.
»Zdravo, Reubene.«
»Jebeno si potpuno mokra.«
»Znam.«
»Gdje ti je kišobran?«
»Nemam ga. Hoćeš li me pustiti unutra?«

* * *

Pet minuta kasnije Frieda je sjedila u fotelji, dlanovima grleći šalicu čaja. Na tanjuru do nje ležala je
polovica debelog focaccia sendviča. Na sebi je imala par Reubenovih traperica i debeli vuneni džemper,
ali još je uvijek drhtala. Žvačući svoju užinu, Reuben se sručio na sofu nasuprot njoj. Vino je odlučio
preskočiti.
»Dakle, pješačila si po prolomu oblaka kako bi došla ovamo. Nisi unaprijed zvala da provjeriš jesam
li ovdje. Moglo se dogoditi da se po kiši moraš pješice vratiti natrag. Što se događa?«
»Nešto ti moram reći. Govorim ti ovo jer si mi prijatelj. Ali i zato jer si bio moj analitičar.«
»Kome se onda obraćaš? Analitičaru ili prijatelju?«
»Obojici. Ali da mi nisi bio analitičar, ne bih ti o ovome uopće mogla govoriti. Znaš već, pravila i
sve to.«
Reuben ju je proučavao dok je sjedila pred njim, u svome poznatom uspravnom stavu. Izgledala je
dobro, više nego dobro, bolje nego je mjesecima izgledala: smirena, razborita, pribrana.
»Nastavi«, rekao je. »Slušam.«
»Upravo sam imala seansu s petnaestogodišnjom djevojkom. Ona je iz Braxtona, u Suffolku.«
Reubenu su se oči suzile. »To mi zvuči poznato.«
»Možda sam to spomenula u našim razgovorima. Ondje sam odrasla. I pohađala školu.«
»Zašto primaš pacijenticu odande?«
»Ona mi zapravo i nije prava pacijentica. Majka joj je išla u razred sa mnom. Iznebuha me je
kontaktirala i zamolila da razgovaram s njezinom kćeri. Bila je problematična. Mislim, kći. Svašta je
izvodila.«
»I, što se dogodilo?«
 »Rekla mi je da su je silovali.«
»Kako?« rekao je Reuben, a zatim ispravio samoga sebe. »Mislim, pod kojim okolnostima?«
»Neznanac je noću upao u njezinu spavaonicu. Nije mu vidjela lice. Bilo je mračno, a on je preko lica
nosio nekakvu masku. Zato ga nije prepoznala.«
»Je li otišla na policiju?«
»Ne želi to učiniti, a ne želi ni njezina majka.«
Reuben se zavalio u velikoj sofi i provukao prste kroz dugačku, prosijedu kosu. Nosio je košulju s
intrigantnim crno-bijelim uzorkom. Gotovo je sjajila. »To zvuči užasno«, rekao je. »Ali zašto mi ovo
govoriš?«
»Rekla mi je da se, nakon što se sve to dogodilo, čovjek nagnuo i na uho joj šapnuo kako joj nitko
neće vjerovati.«
»I, vjeruju li joj ljudi?«
»Ja vjerujem. Njezina majka nije sigurna. Ili se boji u to povjerovati.«
Uslijedila je dugotrajna tišina. Kad se Reuben oglasio, glas mu je bio napet, kao da zna da ulazi na
opasan teritorij. »Užasno je to što se dogodilo«, rekao je. Uspravio se u sofi i stavio posljednji zalogaj
sendviča u usta, žestoko žvačući. »Ali još mi nije jasno zašto mi to govoriš?«
»Jer sam i ja prije dvadeset tri godine prošla kroz to.«
Reubenu se lice sledilo. »Kako to misliš?«
»Ista stvar, iste riječi.«
»Želiš reći da si bila silovana?«
»Da.«
»Dok si još bila cura.«
»Imala sam samo šesnaest.«
Reuben je imao dojam kao da ga je netko udario šakom. Trebao se uprijeti da nastavi mirnim glasom.
»Reći ću ti dvije stvari. Prva je da me to jako, jako zabrinjava. A druga: tri sam godine bio tvoj terapeut.
Zašto mi to nisi rekla?«
Frieda je kratko razmišljala što mu odgovoriti. »Jedna od tih stvari objašnjava drugu. Preživjela sam.
Izvukla sam se. Nisam željela tvoje ili bilo čije sažaljenje. Da sam ti to rekla, bio bi to dokaz da još
uvijek ima moć nada mnom. Da mi je još uvijek u glavi.«
»Ako tako osjećaš, onda sam kao tvoj terapeut morao jako pogriješiti.«
»Vjerojatno nisam bila dobra pacijentica.«
»Ne znam što je to dobar pacijent«, skrušeno je rekao Reuben. »Vjerojatno sam ja od tebe naučio više
nego ti od mene. Ali nisam ti bio u stanju pomoći. Ili ti nisi bila u stanju obratiti mi se za pomoć.«
»Pomogao si mi na puno načina, ali takvu pomoć nisam trebala«, rekla je Frieda. »Ako pod time
misliš mirenje s činjenicama. Ali to je stari klišej, zar ne? Ja u pomirenje s činjenicama ne vjerujem.«
»Osjetila si potrebu doći ovamo, pješice po ovakvoj kiši. Nisi imala niti pristojan ogrtač ili kišobran.
Mogao bih reći da sebe kažnjavaš, ili pokušavaš sprati ljagu sa sebe.«
»A ja bih mogla reći da nije kišilo kad sam se ovamo zaputila«, rekla je Frieda. »Ali to bi bilo
izvrdavanje. Ta je djevojka bila poput posjetitelja iz prošlosti. Koja me opet doziva. Osjetila sam
potrebu nekome se povjeriti.«
 »Drago mi je da sam to ja.« Reuben je okrenuo dlan nagore, pozivajući Friedu njoj dobro poznatom
gestom koja ju je podsjetila na vremena dok joj je još bio terapeut. »Možeš li mi sada reći?«
»Mogu pokušati«, rekla je Frieda.

Dva sata kasnije Frieda je sama hodala niz Primrose Hill, osjećajući da cijeli London kao na dlanu leži
pred njom. Ispričala je Reubenu cijelu priču, točno onako kako se i dogodilo; glasno ju je izgovorila prvi
put nakon dvadeset tri godine. Slušao ju je na način koji ju je podsjetio na starog Reubena, oštroumnog,
dobrog zapažanja, u cijelosti usredotočenog na riječi koje je napokon izgovarala. Pa ipak, kad je sada o
tome razmislila, tu nije bilo nečega što bi se moglo smisleno ispričati, riječima iskazati. Za nju je to
postojalo kao niz prizora, bljeskova blica.

Osjećaj njezina kreveta u mrklom mraku, težine njezina tijela, miris sapuna za kupanje.

* * *

Pokret. Škripanje podnih dasaka. Naglo propadanje kreveta pod nečijom težinom.

Svjetlo koje joj bliješti u oči. Neki obris iza svjetla. Oštrica prislonjena uz njezin vrat. Nekakav šapat.
Maska. Vunena.

Zbačen poplun. Osjećaj hladnog zraka na goloj koži. Netko joj razmiče noge. Težina koja se spušta na nju.
Ruke u rukavicama. Strava joj preplavljuje svaki djelić tijela.

Glasovi iz prizemlja. Televizor. Unaprijed snimljeni smijeh u nekoj emisiji. Život kao i uvijek teče dalje,
ne obazirući se na grozote koje se događaju.

Pokušaj obuzdavanja misli, zadržavanja zdravog uma. Govori: »Molim te, nemoj to činiti. Još sam
djevica. Molim te, molim te, molim te.« A on joj odgovara tihim podrugljivim hihotom.

Bol i osjećaj – koji Frieda nikad nije zaboravila – da joj se to događa premda je odvojena od svojeg
tijela. Iznenadna topla vlaga.

Bljesak uvjerenja da joj je to možda posljednji trenutak života, posljednje što će ikad više iskusiti.
Čekanje ruku koje će je ščepati za vrat.

Topao, ubrzan dah. Užasna intimnost. Posljednje jedva razumljive prigušene riječi šapnute joj na uho:
»Dušo, niti ne pomišljaj ovo ikome reći. Nitko ti neće vjerovati.«

Ležanje u mraku i pokušavanje uvjeravanja sebe da je otišao i da se više neće vraćati. Pomisao da više
nikad, nikad neće moći spavati mirno.
 8. POGLAVLJE

F rieda je sjedila u maloj mansardi u potkrovlju svoje kuće. Kroz krovni je prozor preko krovova
Fitzrovije mogla vidjeti toranj televizijskog repetitora, starog Poštanskog ureda. Unutra je vladala
tišina i mir. Obična svjetiljka toplim je svjetlom obasjavala prostoriju, a na stolu je stajala vaza s
grimiznim dalijama. Pred njom su bile uredno posložene njezine olovke za crtanje i ugljeni štapići.
Obuhvatila je rukama veliku šalicu čaja i otpila mali gutljaj. Osjećala se smirenom. Misli su joj bile
bistre. Podigla je poklopac svojeg laptopa i, ne obazirući se na pristiglu poštu, pritisnula ikonu za novu
poruku.

Dragi Sandy (napisala je)
Upravo sam se vratila iz posjeta Reubenu. Povjerila sam mu nešto što sam mu trebala odavno
reći, još kad mi je bio terapeut, a ja njegov pacijent. Sada to trebam reći i tebi. Ne moraš ništa
reći ili štogod činiti. Ne želim pomoć i ovo nije ispovijed, samo priča o nečemu što mi se
dogodilo i za što ti trebaš znati jer ne želim da ostane tajnom. Ako i dalje ostane u tajnosti, tada
još uvijek ima moć nada mnom, a to ne želim.
Kad mi je bilo samo šesnaest godina, nekoliko mjeseci nakon što mi se otac ubio, bila sam
silovana. Neki mi je čovjek noću upao u sobu i silovao me. Ne znam tko je to bio. Nikad to nisam
doznala. Život mi se nakon toga na mnogo načina promijenio; ja sam se promijenila. Nikad o tome
nisam govorila jer nisam htjela da me po tome sude. Ipak, sada se čini da mi se povijest vraća.
Napokon, možda me to nikad nije niti napustilo.
Poželjela sam da ti za to znaš.
Uistinu sam dobro, bolje nego što sam dugo vremena bila. Ne trebaš brinuti za mene. Ne
prođe niti jedan sat da ne pomislim na tebe. Šaljem ti svu svoju ljubav xxxx Prije nego je
pritisnula tipku za slanje poruke, Frieda je nekoliko minuta sjedila pijuckajući svoj čaj, zagledana
u mutna svjetla Londona. Otišla je. On će uskoro znati. Osjetila je laganu vrtoglavicu: sve je te
godine tu tajnu čuvala zapečaćenu duboko u sebi; a sada ju je u razmaku od samo nekoliko sati
povjerila dvjema osobama. I znala je da to znači da ima i drugih kojima to treba reći.

Sljedećeg je jutra nazvala Sashu. Da, bilo je važno. Da, gotovo je hitno. Ali ništa zbog čega bi se Sasha
trebala zabrinjavati.
Šetale su zajedno u tišini dok nisu došle do Trga Bloomsbury, Sasha gurajući u kolicima Ethana.
Vjetar je bio gotovo jačine vihora, gotovo usklađeno povijajući stabla. Frieda je nosila svoj dugi crni
kaput i crveni šal. Morala se nagnuti bliže Sashi dok joj je govorila što joj se dogodilo; primijetila je
kako joj se prijateljica u nekoliko navrata trznula.
Kad je završila, Sasha ju je zagrlila. Frieda se osvrnula uokolo, provjeravajući gleda li ih netko.
»Razmišljam o našem prvom susretu«, rekla je Sasha dok joj je vjetar mrsio kosu i zastirao joj njome
lice, kao da stoji na palubi nekakvog broda. »Došla sam ti i ispričala ti što se dogodilo meni i doktoru
Rundellu. A cijelo to vrijeme ti si ovo proživljavala. Kako si nešto takvo mogla zadržati za sebe? Zašto
to nikad prije nisi spomenula?«
»Nikad nikome nisam rekla. Jedan od razloga je bio to što nisam željela da me ljudi po tome cijene:
kao žrtvu. Tebi sam rekla prije deset sekunda i već misliš kako je to utjecalo na moju reakciju kad smo se
prvi put susrele.«
»Nisi samo reagirala«, rekla je Sasha. »Prešla si cijeli London i usred restorana ga raspalila šakom,
zbog čega su te i uhitili. Je li to normalno?«
»U tim se okolnostima činilo primjerenim. Dakle, sada znaš.«
»I, što sada?«
Frieda je izvadila mobitel iz džepa. »Moram ovim opteretiti još par ljudi.«

Josef je radio u velikoj kući na osami uz kanal u Maida Valeu. Frieda je uočila elegantan bijeli kombi
parkiran pred zgradom. Sumnjičavi čistač, Španjolac, pustio ju je unutra i odveo do spavaonice na katu.
Josef je stajao na ljestvama i nanosio žbuku na strop. Krupan čovjek kose vezane u rep i tetovažom
prekrivenih ruku trgao je izblijedjeli papir sa zidova. Josef ju je primijetio i sišao s ljestava. Prišao je da
ju zagrli, a zatim pogledao u svoje prljave ruke i odustao od toga.
»Čini se da ti dobro ide«, rekla je Frieda.
»Kako?« upitao je Josef.
»Vani sam vidjela novi kombi. Zdravo, Stefane.«
Čovjek s konjskim repom se uspravio i ispružio svoju krupnu ruku. Bio je porijeklom Rus i
povremeno je radio za Josefa. Frieda nikad nije potpuno shvatila čime se u međuvremenu bavio.
»Kako tvoja kupaonica?« upitao je Josef.
»Moja je kupaonica dobro, hvala.« Pogledala je prema stropu. »Zamalo si završio.«
Josef je odmahnuo glavom. »To sranje.«
»Nije«, rekla je Frieda. »Doista izgleda lijepo.«
»Ne, ne«, rekao je Josef, pokazujući prema gore. »Tamo u sobi je zahod. Stavljaju stvari krivo. To
vrlo, vrlo loše. Prije tri dana, ova je soba bila grozna. I smrdjela... Uf.« Namrštio se.
»Sada izgleda fino«, rekla je Frieda.
»Ali rekla si da me moraš vidjeti«, rekao je Josef.
Frieda je pogledala u Stefana. »Možemo li negdje biti nasamo?«
Stefan se nacerio. »Ja napravim čaj. Ili nešto žešće?«
»Čaj je u redu.«
»Imam Šodo keksa.«
»Baš lijepo.« Mrzila je Šodo kekse.
Stefan je izišao iz sobe.
»Nešto ti moram reći«, kazala je Frieda, »ali mogu ti to reći i dok radiš.«
Josef se opet uspeo na ljestve i nastavio nabacivati žbuku na strop i ravnati je, široko zamahujući
dvjema mistrijama. Bilo je to čudno ugodno i smirujuće promatrati i Frieda bi bila sretna da je mogla
samo leći na pod i promatrati kako strop dobiva novi premaz.
»Ne mogu pogledati u strop, a da tebe ne zamislim kako kroz njega propadaš«, rekla je.
»Neobičan način na koji smo se upoznali. Mogla si biti svjedokinja moje smrti. Ali što mi to moraš
reći?«
I tako mu je Frieda ispričala. Kad je počela, Josef je prekinuo sa žbukanjem, okrenuo se i sjeo na
ljestve, zureći dolje u nju. Friedi se učinilo da u cijelom tom prizoru ima nekakvog nesklada, kao da se
obraća nekome tko sjedi na stablu. »Eto«, rekla je na kraju. »To sam ti došla reći.«
Uspravio se na ljestvama, glavom zamalo dodirujući svježe ožbukani strop, i položio ruku na srce.
»Hvala ti, prijateljice moja«, rekao je.
»Zašto?«
»Jer si mi to ispričala.«
»Nema na čemu.« Uslijedila je tišina u kojoj su neko vrijeme samo gledali jedno u drugo. »Trebaš
završiti taj strop.«
Josef je slegnuo ramenima.
»Došla sam ti reći ono što sam ti morala reći«, kazala je Frieda. »I sada odlazim.«

* * *

»Viski s tek malo vode«, rekao je Karlsson.

Kucnuli su se čašama i nasmiješili jedno drugome.
»Preplanuo si«, rekla je Frieda. »Nisi valjda bio u solariju, zar ne?«
Tijekom turbulentnih godina koliko su se poznavali, Frieda i viši inspektor Malcolm Karlsson nekako
su se počeli ugodno osjećati zajedno. Nekad su se znali žestoko prepirati; znali su iznevjeriti jedno drugo,
ali se i međusobno spašavati; zajedno su se suočavali s opasnostima i velikim nevoljama. A sada su
mogli zajedno sjediti na dugoj, pohabanoj sofi, ispijati viski i jedno drugome govoriti sve što im je na
umu.
»Španjolska«, rekao je Karlsson. »Bio sam ondje na produženom vikendu.«
»Naravno. Kako su ti djeca?«
Karlssonova djeca su već dvije godine živjela u Madridu s njegovom bivšom ženom i njezinim novim
partnerom. Frieda je bila svjedokom koliko mu je teško pao njihov odlazak i kako bolno su mu
nedostajala.
»Preplanula, pjegava, pričaju jezikom koji ja ne razumijem.«
»Dakle, sretna?«
»Da, čine se veoma sretnima.«
»To je dobro, zar ne?«
»Je li grozno priželjkivati da im barem ponekad malo nedostajem?«
»Vratit će se za nekoliko mjeseci, zar ne?«
»Da. Nadam se da se možemo vratiti u normalu.«
»U odnosu na što?«
»Kad smo zajedno u tim kratkim trenucima, toliko se oko njih trudim, kao da ih neprestano želim
zabavljati. Ne želim biti njihov zabavljač, želim im biti dom.«
»Možda bi im trebao više vjerovati.«
»Vjerojatno si u pravu.« Nasmiješio joj se. »Obično jesi.«
»Podsjećat ću te da si to rekao. Kako posao?« Upoznali su se kroz njegov posao, koji je s vremenom
postao i njezin.
»Ništa što bi tebe zanimalo. Nema ubojstava i nestale djece. Ne, trenutačno – koju je ono riječ
upotrijebio načelnik Crawford? – pripomažem reorganizaciji.«
»To zvuči bolno.«
On se gadljivo namrštio. »Ograničavanje resursa. Pokazatelji uspješnosti. Poboljšanje učinkovitosti.
Usklađivanje postupaka sa svrhom koja se želi postići. Nisam došao u policiju da bih se time bavio.«
»Otpuštaš li ljude?«
»Bojim se da je tako. Yvette mi pomaže. Ona to mrzi i više od mene, što ju, naravno, tjera da sliči
starome biku u prodavaonici porculana. Gnjevno na to navaljuje.«
Frieda se nasmiješila. »Jadna Yvette.«
»Nemoj nas žaliti. Mi pripadamo sretnicima.« Natočio je još viskija u obje čaše. »Ali, kako si ti,
Frieda? Izgledaš dobro. Ovaj je posjet vrlo lijepo iznenađenje.«
»Željela sam te zbog nečega vidjeti. Kao prijatelja.«
Karlsson ju je malo pažljivije pogledao.
»Mislim, kao prijatelja koji je slučajno i policajac.« Otpila je veliki gutljaj viskija. »Potpunu verziju
ove priče ispričala sam samo još jednoj osobi. Reubenu. To sam mogla učiniti jer mi je on bio
psihoanalitičar tijekom školovanja. Potpunu verziju nisam mogla ispričati čak ni Sashi ili Josefu, ali tebi
mogu jer si policajac, a u pitanju je zločin.« Pogledala je Karlssona ravno u lice, privukavši time njegovu
punu pažnju. »Započet ću s lakšim dijelom. Posljednjih sam nekoliko dana razgovarala s jednom
djevojkom – petnaest joj je godina – koja dolazi iz istog grada u kojem sam ja odrasla. Išla sam u školu s
njezinom majkom.«
Karlsson je kimnuo glavom. Nikad prije nije Friedu čuo da govori o svojem djetinjstvu.
»Došla je meni zbog lošeg ponašanja – markiranja iz škole, ponašanja kojim je samoj sebi činila zlo,
povučenosti. Sada mi je rekla da je prije nekoliko tjedana silovana«, nastavila je Frieda. »Ležala je u
svojem krevetu, u tami. Nije imala pojma tko joj je to učinio i nije obavijestila policiju.«
»Vjeruješ li joj?«
»Da.« Frieda je to izgovorila oštrim glasom.
»Kakav savjet tražiš od mene?«
»Uporna je u odluci da to neće prijaviti. Čak i upornija sada, nakon što je rekla svojoj majci koja joj
nije pružila odgovarajuću potporu.«
»Shvaćam. I želiš znati što bi kao njezina terapeutkinja trebala oko toga učiniti?«
»Malo je kompliciranije od toga.«
Frieda je ustala i pošla do vrata koja su vodila u dugačak vrt. Vani je bio mrak, ali mogla je vidjeti
lišće koje su vrtložili snažni naleti vjetra. Na krovu kuće preko puta sjedila je mačka. Opet se okrenula
prema njemu. »Postoji razlog zbog kojega znam da govori istinu. Jer, shvaćaš, isto se dogodilo i meni.«
Karlsson je ustao i Frieda ga je pogledala u lice; željela je vidjeti kako će reagirati. Očekivala je
vidjeti blago zgražanje, izraz potisnutog užasavanja. Umjesto toga je vidjela duboku zabrinutost koju joj
je bilo teško podnijeti.
»Frieda«, rekao je tihim glasom. »Draga moja Frieda...«
Ona je podigla ruku. »Sve je u redu«, umirila ga je. »Bilo je to veoma davno. Prije dvadeset tri
godine. Da budemo precizni, jedanaestog veljače 1989. Imala sam obilje vremena da se na to naviknem.«
»Bila si tek djevojčica. Isuse, kako grozno.«
»Bila sam malo starija od mlade žene o kojoj sam ti pričala. Bilo mi je šesnaest godina.«
 »Žao mi je. Tako mi je žao.«
Karlsson je opet sjeo.
»Majka mi nije vjerovala«, rekla je. »Mislila je da samo želim privući pozornost. Ali napokon sam
ipak otišla u policiju. Ondje je jedan službenik bio prema meni ljubazan, ali nisam sigurna da su ostali to
ozbiljno shvatili. Istraga je jednostavno postupno prekinuta. Nekoliko godina kasnije je u tom području
uhićen muškarac zbog ozbiljnog seksualnog napastovanja. Ime mu je bilo Dennis Freeman. Bio je
uobičajena vrsta sumnjive osobe – dobro poznat policiji, usamljenik, živio je u hostelu, pio, već bio
uvjetno kažnjavan. Znaš već kako to ide.«
Karlsson je kimnuo glavom.
»Kad sam to pročitala, pomislila sam da to mora biti on.«
»Jesi li pošla u policiju?«
»Kako bi me natjerali da kroz sve to još jednom prolazim? Samo sam pretpostavila da bi to morao
biti on. Umro je u zatvoru, pet godina kasnije. Mislila sam da je sve gotovo, otišlo u povijest, a ionako
sam dotad već bila napustila Braxton i ostavila sve iza sebe.«
Frieda je zastala, promućkavši jantarnu tekućinu na dnu svoje čaše i zatim je u jednom gutljaju
iskapivši.
»Ali?« požurio ju je Karlsson.
»To nije bio on. Djevojka s kojom sam razgovarala ima petnaest godina. Bila je u Braxtonu – u gradu
u kojem sam provela djetinjstvo – u svojoj spavaonici, u mraku. On je nosio masku. Kad je odlazio,
silovatelj joj je nešto rekao.«
»Što?« nakon kratke je šutnje upitao Karlsson.
»Rekao je: >Dušo, ne pomišljaj o ovome ikome govoriti. Nitko ti neće vjerovati.<«
»Shvaćam da je to veoma zastrašujuće, ali...«
»Ja sam silovana u Braxtonu kad mi je bilo šesnaest. U svojoj spavaonici, u mraku. Učinila je to
osoba koja je nosila masku. A kad je odlazio, silovatelj je rekao: >Dušo, ne pomišljaj o ovome ikome
govoriti. Nitko ti neće vjerovati.<«
»Govoriš li ono što mislim da govoriš?«
»Da.«
Karlsson se na sofi primaknuo bliže Friedi. »Kako ti mogu pomoći?«
»Čovjek koji je mene silovao sada je silovao još nekoga. Nije u zatvoru i nije mrtav. Ondje je.
Moram nešto učiniti. Jednako tako, nije li veoma vjerojatno da je silovao još neku djevojku? Ne bi čekao
dvadeset tri godine, zar ne?«
»Ne«, polako je izgovorio Karlsson. »To je krajnje nevjerojatno – premda nije neobično da
silovatelji između dvaju napada pričekaju i nekoliko godina.«
»Dakle, silovao je još žena i vjerojatno će s time nastaviti, ako ga ne uhvate.«
Karlsson ju je ozbiljno pogledao. »Neću ti lagati«, rekao je. »Ovo nije jednostavno. Kažeš da cura
koja je dolazila tebi nije voljna silovanje prijaviti policiji?«
»Govori da to neće učiniti.«
»A čak i ako to učini, kažeš da se to dogodilo prije nekoliko tjedana.«
»Da.«
»Dakle, neće biti forenzičkih dokaza.«
 »Pretpostavljam da neće.«
»Istrage silovanja su teške.«
»Znam to«, umorno je rekla Frieda. »Ali pogledaj okolnosti. Djevojka ne želi ići u policiju jer misli
da joj, poput njezine vlastite majke, neće vjerovati, a meni vlastito iskustvo govori da bi kod toga mogla
biti u pravu. Na neki izopačeni način osjeća da je zaslužila biti silovana jer je – po riječima njezine
majke – vodila neuredan život, a to joj je bila kazna. Osjeća se posramljenom. Užasno, grozno
posramljenom i okaljanom. I tako silovatelj prolazi nekažnjeno jer je svoju žrtvu natjerao da se osjeća
krivom i krajnje nemoćnom.«
»Sumnja li ona na nekoga?«
»Koliko ja znam, ne.«
Karlsson je izgledao zabrinuto. »Možemo onamo zajedno otići«, rekao je.
»Učinio bi to?«
»Mogu razgovarati s lokalnim policajcima. Ali pogledaj kako će oni na to gledati: nije prijavljen
nikakav zločin, nema nikakvih dokaza i nema osumnjičenih. I tu je još nešto.«
»Što?«
»Jesi li pomislila što će sve ovo značiti tebi?«
»Da, jesam. Ali taj je čovjek još uvijek negdje ondje. Nemam izbora. A k tome, već je i vrijeme.«
»Što to znači?«
»Ima stvari od kojih sam cijeli život bježala. Od očeve smrti. Od silovanja. Od stvari koje su se
nakon toga događale. Ali čini se kao da sam trčala u savršenom krugu i sada sam opet na početku.
Uvaljena do grla.« Dotaknula je Karlssonovu ruku. »Nemoj izgledati tako zabrinuto. U mojem poslu to
zovemo napretkom. Meni je dobro – mogu to učiniti upravo zato što mi je dobro.«

»Je li sve to problem za tebe?« rekla je Chloë. »Gdje ti je vadičep? Odgovori najprije na ovo drugo
pitanje.«
»U ladici je, s lijeve strane štednjaka«, rekla je Frieda.
Chloë je nestala u kuhinji iz koje se zatim začuo glasan lom. Frieda je nježno dotaknula sljepoočnice.
Mogla je osjetiti početne simptome glavobolje, ali toga se časa osjećala još gore, kao da joj se u glavi
nalazi mala zunzara. Ono što je rekla Karlssonu skoro je bila istina. Njegovu je kuću napustila odlučna da
pođe kući, uvuče se u krevet i zaspi, a ako i ne bude mogla spavati, barem će ležati u krevetu. Ali gotovo
istog trena joj je zazvonio telefon i Chloë se javila da je obavijesti kako je mora odmah vidjeti, iste
minute: može li odmah svratiti? Eto zašto je kupovina mobitela bila pogreška, pomislila je Frieda, kao i
ostaviti ga uključenoga. Ali oduvijek se osjećala dužnom brinuti o svojoj nećakinji, još otkad je bila
dežmekasta nervozna beba, pa sve do kaotičnih tinejdžerskih godina. Bila je netko kome Frieda nije
mogla reći ne i tako se, uz uzdah, uvijek iznova ponašala.
Jedva pet minuta nakon što je Frieda stigla kući, Chloë je bila na vratima, stišćući u rukama bocu
bijelog vina. A sada se opet pojavila iz kuhinje, nesigurno u rukama noseći otvorenu bocu, dvije čaše i
malu zdjelu. Sve je to oprezno spustila na stol.
»U ormariću sam pronašla nešto kikirikija«, rekla je. »Je li to u redu?«
»Nema problema«, rekla je Frieda.
»Znaš, uvijek sam ovo zamišljala«, rekla je Chloë.
»Što?«
 »Da mi jednoga dana teta Frieda neće samo davati pouku iz znanosti i gledati me s neodobravanjem.
Bit ćemo dvije prijateljice koje se susreću na piću.«
Frieda nije mogla suspregnuti osmijeh, čak i kad je Chloë u čaše ulila daleko previše vina. Dodala je
jednu Friedi, pa podigla svoju. »Živjeli«, rekla je. »Upravo sam na vijestima čula priču koja me natjerala
da pomislim na tebe.«
»Znači li to da se dogodilo neko umorstvo?«
»Ne, uopće. Ali govorili su o mozgu. Ima ljudi koji su godine proveli u komi, ali čak i u nečemu
gorem od kome – kako se ono zove?«
»Duboko vegetativno stanje«, rekla je Frieda.
»Napokon su otkrili da takvi ljudi i nisu potpuno biljke. Uspjeli su s njima komunicirati. Postave im
pitanje i, ako je odgovor pozitivan, oni moraju zamisliti da igraju tenis, što se vidi na snimci mozga. Nije
li to čudesno?«
»Jest«, rekla je Frieda. »Pratila sam to istraživanje.«
»Nije li to najjezovitija stvar na svijetu? Biti zatočen u vlastitom mozgu i ne moći se pomaknuti ili
govoriti ili bilo što činiti, ali ipak biti svega svjestan?«
Frieda je srknula malo hladnog bijelog vina koje je Chloë donijela i kratko razmislila. »Trajno
vegetativno stanje zvuči baš opuštajuće. Možda bih mogla potražiti liječnika koji bi me u njega mogao
staviti.«
»Frieda! Ne misliš valjda ozbiljno. Govoriš li to samo iz zafrkancije?«
»Naravno«, rekla je ona.
»Onda, kakav je odgovor na moje pitanje?«
»Koje pitanje?«
»Ono, predstavlja li tebi problem to što sam s Jackom.
»Zašto bi to trebao biti problem?«
»Moglo bi izgledati kao da su tvoje male bebe iznenada odrasle i stupile u vezu. Ne znam, moglo bi
izgledati incestuozno.«
Frieda je pogledala svoju bistru, neumornu nećakinju, napola još djevojčicu, a napola mladu ženu.
Promatrala ju je i kroz njezine rane godine, a i kroz turbulentne adolescentske. Uskočila je kad se njezina
majka, Olivia, činila nesposobnom to činiti. Već ju je vidjela zaljubljenu u beznadnog dečka koji nije bio
u stanju uzvratiti joj ljubav. Ohrabrujuće joj se nasmiješila. »Uopće ne mislim tako.«
»Očito, upoznali smo se preko tebe, a zbilja je zanimljivo upoznati nekoga tko te promatra na drukčiji
način. Prilično je čudno, ali Jack prema tebi osjeća potpuno strahopoštovanje. Ponaša se poput školarca
koji se zatreskao u svoju učiteljicu.«
»Chloë, to mi vjerojatno ne bi trebala govoriti.«
»On to neće zamjeriti. I ne bi se trebala stidjeti ničega što mi je o tebi rekao.«
»Mislim da se oko toga nisam zabrinjavala.«
»To je izvrsno. Bilo mi je uistinu važno znati da to tebi ne predstavlja problem.«
Frieda je osjetila da ne može dopustiti da to prođe kao gotova stvar. »Kao što sam rekla«, polako je
započela, »ako me išta brine, to je prilično velika razlika u godinama među vama.«
»Naravno, razmišljala sam o tome. Čovjek razmišlja o mnogim stvarima. Ali to ne znači da one
predstavljaju problem.«
 »Vjerujem ti«, rekla je Frieda. »Ali ne želim da ostaneš povrijeđena.«
»Ah, to«, rekla je Chloë. »Preuveličavaš stvari. Zato sam i željela doći i razgovarati s tobom o tome.
Očito sa svojom mamom ne mogu razgovarati.«
»Možda bi trebala.«
»To bi bila potpuna i krajnja katastrofa. A većina mojih prijatelja je još nezrela. Osjećam da si ti
jedina osoba s kojom o nečemu takvome mogu ozbiljno razgovarati. Stvar je u tome da ne trebaš brinuti
zbog nas jer se zasad samo dobro zabavljamo. I to ozbiljno mislim. Zapravo, seks s Jackom je čudesan.
Nikad ništa slično nisam iskusila.«
»Chloë...« slabašno je započela Frieda. Osjećala je očajničku potrebu da ušutka Chloë, ali shvatila je
da joj je teško uopće išta reći.
Chloë je otpila još jedan gutljaj vina. »Naravno, ti znaš da baš i nisam neka sramežljiva djevica...«
»Chloë...«
»... ali u prošlosti, za usporedbu, radilo se samo o petljanju i hvatanju, gotovo iz očaja, znaš što
mislim? S Jackom je nešto potpuno drukčije. Čudno je, jer kad ga tek upoznaš, čini se tako slatkim i
sramežljivim, ali zapravo je začudno nesputan. Zbilja je dorastao tome, znaš što mislim? Nije to nekakav
mučan, tjeskoban odnos, ako si zbog toga brinula. Zapravo, trenutačno uopće previše ne razgovaramo.
Većinu vremena provodimo u krevetu.«
»Prestani«, napokon je jedva uspjela reći Frieda. »Stani. Dosta je.«
»Što?« zabrinuto je rekla Chloë.
»Mislim da ne bih trebala sve to slušati.«
»Ali nije li to upravo ono što činiš po cijeli dan?«
»Ja nisam seksualna psihoanalitičarka, Chloë. A posebno ne kad je u pitanju moja nećakinja.«
»Pa, mogu ti reći, ako nam išta ne treba, onda je to seksualna terapija.« Odjednom je izgledala veoma
zbunjena. »Mislila sam da ćeš ti biti osoba koja će razumjeti što osjećam.«
»Voljela bih da mi pričaš o tome što osjećaš«, pažljivo je rekla Frieda. »Samo, nisam sigurna da
trebam znati što činiš. Chloë, kad primam pacijente u svojoj ordinaciji za savjetovanje, dogovor je da
imaju slobodu reći bilo što, stvari o kojima nikad nisu bili u stanju govoriti. Ali dogovor je i da sve što
kažu ostaje u toj prostoriji. Isto možda vrijedi i za intimnost spolnog života. S nekim možeš biti slobodna
jer to ostaje tajnom između tebe i te druge osobe. Nije nešto o čemu bi mogla pričati sa svojom tetom.«
»To je pomalo zamorno«, rekla je Chloë. »S Jackom sam osjetila kako seks s nekim može biti potpuno
drukčije iskustvo. Mislila sam da o tome možemo razgovarati.«
Frieda se nagnula preko stola i dotaknula Chloëinu ruku. »Jack možda ne bi želio sa mnom razgovarati
o tome.«
»Misliš da poznaješ Jacka. Ali ne znaš ga onako kako ga ja poznajem. Nije onakav kakvim ga
smatraš.« Uspravila se u stolici i spustila čašu na stol tako odlučno da se vino iz nje prolilo. »No, dobro.
Ako tako želiš. Ali zar se ne sjećaš kako je to bilo kad si bila moje dobi? Kladim se da bi
osamnaestogodišnja Frieda u ovakvim stvarima bila malo manje zakopčana.«
I Frieda je spustila svoju čašu. »Vrijeme je da pođeš. Kasno je.«
Chloë je ustala i navukla jaknu. »Pa, ovo baš i nije bilo jako uspješno«, rekla je.
»Žao mi je što tako misliš.«
»Ako misliš da je sve ovo samo velika pogreška, trebala bi jednostavno to i reći.«
 »Očito nije pogreška«, rekla je Frieda. »I ne vidim zašto je važno što ja kažem.«
Chloë ju je još jednom zbunjeno pogledala. »Naravno da je važno. Važnije je od bilo čega drugog.«

Kad je Chloë otišla, Frieda je oprala čaše i spremila ih na mjesto. Bacila je pogled u hladnjak i pronašla
nešto plavog sira koji je već proživio svoje najbolje dane, pa ga narezala na krekere. Zatim je sebi
skuhala kamilicu i pošla se opustiti u prekrasnoj velikoj kadi koju joj je Josef ugradio uz Stefanovu
pomoć. Nakon toga je pošla u krevet i ugasila svjetlo. Istoga je trena znala da nema šanse još satima
zaspati. Obično bi u takvim prigodama znala razmisliti o ponovnom ustajanju i odijevanju, pa odlasku u
šetnju negdje kasnonoćnim Londonom, dok se ne umori i primiri glasove u glavi. Ali sada nije željela
napuštati kuću. Ležala je i zurila u strop i pokušavala ne misliti na ono što se toga dana dogodilo, na ono
što je rekla Karlssonu, ono što je Chloë prešutjela. Pomislila je na njezino živo, sretno, nasmiješeno lice
kad je došla ovamo. Ipak, nije imala namjeru sa svojom nećakinjom voditi intimne razgovore o seksu.
I tako je ležala brojeći kasne noćne sate, na neki način sanjajući i bez sna. Povremeno bi pogledala na
sat koji je stajao na noćnom ormariću i vidjela da je proteklo još pola sata ili sat. Neki su ljudi govorili
da u četiri ujutro osjećaš onu golu, suštu istinu s kojom se tijekom dana ne uspijevaš suočiti. Drugi su
govorili da su to samo simptomi niske razine šećera u krvi, zbog čega su ti osjećaji varljivi, poput
priviđenja. Većinu noći, premda je ležala u tami, Frieda je imala osjećaj da zuri u sunce, hladno i
neveselo sunce.
Nekako je na kraju ipak morala zaspati jer ju je iz nemirnih snova probudio zvuk koji se isprva činio
užasnim dijelom sna, a zatim se pretvorio u zvono na ulaznim vratima. Pogledala je na sat. Posjet u ovo
doba jutra mogao je značiti jedino loše vijesti. Navukla je na sebe kućnu haljinu i bosonoga sišla dolje.
Zastala je na trenutak pred vratima, duboko udahnuvši, odgađajući na nekoliko sekunda štogod će
uslijediti. Zatim ih je otvorila.
»Oh, moj Bože«, rekla je.
Vani je stajao muškarac u kožnoj jakni i s velikom torbom preko ramena. Izgledao je umorno i pomalo
smeteno i veoma zabrinuto. Bio je to Sandy.
 9. POGLAVLJE

O va će kuća«, rekla je žena, »biti učas prodana.« Stručno je pucnula prstima. Ime joj je bilo Melinda.
Imala je crvene lakirane nokte, gustu plavu kosu i elegantne smeđe čizme čije su potpetice glasno
odzvanjale po golom podu.
Sandy se činio suzdržljivim.
»Prvoklasna lokacija. Nedavno preuređeno.« Njezin ih je glas slijedio iz prostorije u prostoriju.
»Prozori s dvostrukim staklima. Domar. Velika kupaonica. Novi bojler. Niskostojeći vodokotlić.«
Sve su prostorije bile prazne i prepune jeke, svi zidovi svježe oličeni u bijelo. Frieda je stajala uz
prozor, gledajući na ulicu. Padala je sitna kišica i ljudi su dolje prolazili pod kišobranima. »Kupujete li
zajedno?« upitala je Melinda.
»Ne«, uglas su odgovorili Sandy i Frieda.
»Samo ja«, pridodao je Sandy.
Zbunjeno ih je pogledala, nesigurna kako procijeniti tu situaciju. Frieda je primijetila kako joj je
pogled poletio prema njezinu prstenjaku, na kojem nije bilo prstena. »Pa, za jednu je osobu savršeno.
Imate li kakvih pitanja?«
»Ja se ne mogu ničega dosjetiti«, rekao je Sandy. Položio je ruku na leđa Friedi. »Hoćemo li poći?«
»Da.«
»Izgledalo je poput hotelske sobe«, rekao joj je kad su izišli na ulicu. »Što je sljedeće?«

Sljedeći je bio stančić u Hampsteadu. Slike na internetu su ostavljale krivi dojam. Bio je to mali,
elegantan stan na prvom katu, mudro smišljenog rasporeda u skučenom prostoru. Imao je minijaturnu
kuhinju, sličnu brodskoj, i tuš kadu u koju je jedva stao i sam tuš. Ogromni luster od obojenog stakla i
glomazna kožna sofa davali su dnevnoj sobi klaustrofobičan izgled. Spavaonica je bila obojana u crveno,
a jedan je cijeli zid bio obložen zrcalima.
»Užasno«, rekao je Sandy kad ih je agent ostavio nasamo.
»Jezivo«, rekla je Frieda.
»I skupo.«
»Ovo je Hampstead. Pogledaj, odavde možeš vidjeti park Heath.«
»Da. Ne moraš tako izgledati.«
»Kako?«
»Zabrinuto.«
»Zar sam izgledala zabrinuto?«
»Da.«
»Volim te jer si se ovako vratio.«
»Ali?«
»Ali čini se kao da mi nije ostavljen nikakav izbor.«
»Misliš reći da ne želiš da te moj iznenadni povratak natjera na obveze koje možda ne bi željela
preuzeti?«
 Nije mu odgovorila, zagledana u zelenu divljinu u daljini.
»Frieda, znam što činim. Ja ovo želim. A ti si slobodna kao što si uvijek bila. Ali ovo je bio moj
poziv na buđenje.«
»Ali tvoj posao...«
»To nije problem. I ovdje se otvaraju izložbe. A i što sam činio, živeći na suprotnoj strani Atlantika
od tebe? Shvatio sam ono što sam oduvijek trebao znati – da nema svrhe biti s tobom ako nisam uz tebe.
Napokon...«
»Jeste li završili?« vedro je upitao agent, ušavši u sobu.
»Da.«
»Imate li pitanja?«
»Ne.«

Veliki prizemni stan u Bermondseyu veoma se dobro uklapao u Sandyjev budžet i, štoviše, imao po
londonskim standardima veliki vrt, s malom terasom i mutnim jezercem na suprotnoj strani, u kojem su
primijetili jednu jedinu zlatnu ribicu. Ali vonjalo je po vlazi; stropovi su bili visoki, a sobe mračne,
hladne i neudobne.
»Sviđaju mi se goli zidovi od opeke«, rekla je Frieda, pokušavajući popraviti opći dojam.
»Da.«
»A tu je i kamin koji možeš staviti u funkciju.«
»Valjda je tako.«
»Ali, naravno, traži preuređenje.
»Ovo nije ono pravo.«
»Siguran si?«
»Bio sam siguran onoga časa kad sam ušao kroz vrata. Možeš vagati sve za i protiv, i mane i praktične
strane, ali najprije se moraš u to zaljubiti.«
»Slažem se.«
»Mi smo se zaljubili, zar ne?«
»Da. Jesmo.« Frieda mu je kratko dotaknula obraz. »Nešto sam se pitala. Gdje ćeš živjeti dok ne
nađeš stan?«
»Ne brini. Neću se useliti k tebi. Ostat ću kod svoje sestre i provoditi vrijeme s tobom kad budem
mogao. Kupit ću stan, naći novi posao, a zatim se vratiti životu koji uopće nisam trebao prekidati.«
»Ako si tako siguran.«
»Siguran sam.«
»Što je sljedeće?«

Stan u Clerkenwellu se nalazio u prizemlju prekrasne kuće iz kasnog georgijanskog razdoblja. Bila je
okružena s nekoliko sličnih kuća, u očuvanom dijelu ulice koja je inače davno bila bombardirana i
poravnana buldožerima. Kako im je mladić koji ih je proveo po stanu pojasnio, vlasnici su se razveli
usred njegove renovacije. Činilo se kao da su jednostavno išetali van, ostavivši svoj propali zajednički
život za sobom. Pod u kuhinji je dijelom bio uklonjen; pregradni zid je bio napola srušen; ispucao
mramorni kamin bio je maknut sa svoga mjesta i sad je stajao naslonjen na zid. Na ličilačkom stolu su
stajale kante s bojom i četke; ljestve usred dnevne sobe; nagomilane knjige čekajući da budu vraćene na
police. Ali prostorije su bile velike i svijetle, s prozorima koji su sezali gotovo do poda i izloženim
stropnim gredama. Stražnja su vrata vodila u sićušni zidom ograđeni vrt sa stablom smokve u kutu, gdje
se grad odjednom činio miljama daleko.
»Ovo je bio njihov projekt«, dvosmisleno je rekao agent. »Ima dosta potencijala.«
»Mogu to vidjeti«, rekla je Frieda, već napola zaljubljena u to mjesto.
»Za nekoga drugoga«, odlučno je rekao Sandy. »Potrajalo bi godinama, a ja ne želim na takav način
trošiti svoje vrijeme.«

»Na koji način želiš trošiti vrijeme?« upitala ga je Frieda malo kasnije, dok su sjedili u kafiću nekoliko
ulica dalje, jedući vruće čajne kolačiće s maslacem i promatrajući sve jaču kišu vani i lišće što je na
vjetru poput žutih krpa prolijetalo uz izlog.
»Ne žbukajući zidove.«
»Znaš žbukati zidove?«
»Želim vrijeme provoditi s tobom.«
»Možda možemo zajedno žbukati«, neodlučno je rekla.
»Ne. Našu pažnju traže druge stvari.«
»Kao na primjer?«
»Kao na primjer ti, Frieda.«
Ona se trgnula. »To zvuči kao da sam ja nekakav hitan slučaj.«

Otišli su pješice do sljedećeg stana, koji se nalazio između King’s Crossa i Islingtona. Premda je bila tek
sredina poslijepodneva, već se počinjalo smračivati. Najkraći dan je bio još tjednima daleko i Frieda je
pomislila na vlastitu kuću koja je čeka, na prozorske kapke koje će u suton zatvarati i na vatru koju će
upaliti. Prošli su pored potpuno pokislog uličnog svirača. Na podu do njega stajao je otvoreni kovčeg za
violinu sa svega nekoliko novčića unutra. Nije ništa svirao, ali kad su mu prišli, malodušno je nekoliko
puta gudalom prešao preko žica. Frieda mu je ubacila još nekoliko novčića i kratko mu salutirala.
Imanje koje su razgledali – nesvjesno su počeli prihvaćati rječnik agenata za promet nekretninama –
bilo je visoko i usko, sa zelenim ulaznim vratima i strmim stubištem prekrivenim pohabanim sagom. Stan
je zauzimao dva najviša kata. Agent je neko vrijeme petljao s ključevima dok nije otvorio vrata i Frieda i
Sandy su brzo obišli prostorije; vlasnici će se vratiti za četvrt sata, a ionako su se toga dana nagledali
previše tuđih domova. Unutra se nalazila dnevna soba s dva velika prozora i uska kuhinja naslonjena na
nju. Radna soba, jedva dovoljno velika da u nju stanu radni stol i stolica, gledala je na nečiji mokri vrt sa
stablom srebrne breze i zelenom klupom. A na katu spavaonica s krovnom terasom. Sandy i Frieda su
gurnuli iskrivljena vrata i izišli na nju, dok im je vjetar šibao kišu u lice. Zagledali su se preko krovova,
dizalica i zvonika u blistava svjetla velikoga grada što su se gubila u kiši koja se slijevala sa sivoga
neba.
»Ono je St. Pancras«, pokazala je Frieda.
»Ovo će biti baš kako treba«, rekao je Sandy. »Ujutro ovdje možemo ispijati kavu. A sada pođimo
kući.«
 10. POGLAVLJE

Z azvonio je telefon. Bio je to Josef. »Jesi li ondje?«

»Naravno da sam ovdje«, rekla je Frieda. »Javila sam se na telefon.«
»Izlaziš li negdje večeras?«
»Što?« rekla je Frieda. »Ne, mislim da...«
»Dobro«, rekao je Josef. »Donosimo hranu.«
»Mi?« započela je Frieda, ali veza se Beč bila prekinula.
Sat kasnije oglasilo se zvono na vratima. Frieda je otvorila i pred njima su stajali Josef i Reuben.
Obojica su se progurali pored nje. Frieda je vidjela da nose vrećice iz trgovine. Osjetila je miris
češnjaka i octa i čula zveckanje boca.
»Morat ćete prestati to činiti«, rekla je Frieda. »Pa mi smo odrasle osobe. Ovakve stvari dogovaramo
dan unaprijed.«
Josef je spustio vrećice na stol i okrenuo se njoj. Frieda je vidjela da na sebi ima tamnu jaknu i
kravatu. Prišao je bliže i zagrlio je.
»Hej.«
Josef i Reuben su se osvrnuli i vidjeli Sandyja kako se spušta stubama.
»Dobrodošao nazad«, rekao je Josef. Prišao mu je, pa zagrlio i njega, nakon čega je isto ponovio i
Reuben i zatim zagrlio i Friedu. Osjetila je iznenadnu nostalgiju za danima kad su se muškarci samo
rukovali. Sredovječni muškarci kao da su se pretvorili u školarke. Reuben je iz jedne vrećice izvukao
bocu votke, a Josef nestao u kuhinji i vratio se s četiri čašice za žestoko piće.
Frieda je bespomoćno slegnula ramenima prema Sandyju. »Poznaje moju kuhinju bolje od mene«,
rekla je.
Josef je napunio čaše i dodao im ih. Reuben je pogledao Josefa. »Reci nešto.«
»Ne«, kazao je Josef. »Reci ti.«
»Ne, ti.«
»Oh, zaboga«, rekla je Frieda.
»Ja govorim«, rekao je Josef. »Bio sam ponosan što si došla meni. To je bilo povjerenje. Ne želim
samo pričati prazne riječi. Riječi zbog kojih se ja osjećam bolje, ali ne i ti. Sada se pođi okupati u
kupaonici koju sam ti ja ugradio.« Pogledao je Sandyja. »A i ti, ako želiš s njome. Ili ako ona želi.«
»Molim te, Josefe...« rekla je Frieda.
»Imamo hranu i piće i mi pripremamo i za jedan sat jedemo. Ali najprije...« podigao je čašu »... za
prijateljicu. Friedu.«
Josef i Reuben su iskapili svoje čaše. Sandy i Frieda su samo oprezno srknuli.
»Poći ću se okupati«, rekla je Frieda. »Sama. I hvala vam na ovome, ali možemo li se dogovoriti da
ćemo ovakve događaje ubuduće planirati unaprijed? Uz pošteno upozorenje.«
Josef se okrenuo Sandyju. »Ti se opusti. Pij. Idi prošetati. Mi pripremamo hranu.«
Zbog zveketa posuđa i lonaca koje je odozdo čula, Frieda je teško mogla uživati u kupanju. Nešto se
razbilo i začula se vika muških glasova. Osjetila je poriv da odjuri dolje i pozabavi se kakvom god
kriznom situacijom koja se odvijala, ali umjesto toga je kratko zaronila pod vodu. Možda ono što se
razbilo nije bilo njezino. A ako i jest, kakve je to zapravo veze imalo? Nakon kupanja, Frieda je na sebe
navukla hlače i košulju.
Kad je sišla dolje, njezina je dnevna soba izgledala potpuno drukčije. Uglavnom je bila osvijetljena
treperavim svijećama razmještenim među posuđem koje je prekrivalo cijeli stol. Bili su tu zdjela guste
crvene juhe s okruglicama, nešto umotano u listove kupusa, velike kobasice, restani krumpir i nepoznate
male gljive, ogromna pogača kruha, sitni kolači, cijela patka, punjene palačinke...
»Vino nije ukrajinsko«, rekao je Reuben. »Mislio sam da će australsko biti malo sigurnije.«
»Ima dobrih ukrajinskih vina«, prosvjedovao je Josef. »Ali Reuben je bio zadužen za vino.«
Pokazao je Friedi, Sandyju i Reubenu da sjednu za stol i sam obilato nakrcao Friedin tanjur.
»Uvijek kad si nabijen emocijama«, rekla je Frieda, »ti se u svojem domu bacaš na pripremu hrane.«
»To je čudno, ne?« rekao je Josef.
»Nije«, rekla je Frieda. »Dobro je jesti hranu koja je poput svojevrsnih uspomena.«
Sandy je dohvatio komad pečenog mesa prilično neobičnog izgleda i počeo ga glodati. »Ovo je
dobro. Što je to?«
»Ne znam«, rekao je Josef. »Žena u dućanu mi uvijek nudi široki izbor. Mislim, svinjetina. Ili
ovčetina.«
Svi su se bacili na jelo. Josef bi povremeno imenovao neko jelo ili ga opisivao ili govorio što je sve
u njemu, ali izgledalo je da se nema previše za reći i Friedi se to svidjelo, ili je barem osjetila olakšanje.
Reuben je otvorio drugu bocu vina i počeo puniti čaše. Frieda je svoju poklopila rukom.
»Znaš«, rekao je Reuben, »kad netko to učini, uvijek dođem u iskušenje da reagiram na njegov blef i
samo nastavim dolijevati vino dok ne makne ruku.«
»Tako mi je drago što to sada nisi pokušao«, rekla je Frieda, a zatim primijetila da on podiže čašu i
izgleda zamišljeno. »Ne pripremaš se valjda na govor, je li?«
»Pa, reći ću nešto. Ako mi je dopušteno. Najprije, želim reći tebi i Sandyju da mi je žao ako smo vam
pokvarili romantičnu večer koju ste planirali.«
»Ne«, rekao je Sandy. »Ovo je lijepo.«
Spustio je pod stolom ruku Friedi na nogu.
»Nije na meni da o tome govorim«, nastavio je Reuben, »ali pretpostavljam da sam netko tko vjeruje
– zapravo, kojem o tom uvjerenju ovisi život – da se stvari rješavaju razgovorom o njima. Ali ti, Sandy,
kad ti je Frieda rekla, ti si sjeo na avion i došao ovamo. A Josef je kupio hranu. To je poput prinošenja
žrtve, poput nečega iz Starog zavjeta. Znaš, Frieda, kad si mi tek rekla, moja prva reakcija...« Zastao je.
»Ne, moja druga reakcija bila je neka vrsta samosažaljenja. Bio sam tvoj psihoanalitičar, tvoj mentor, a ti
si to krila od mene. Ne znam govori li to nešto o meni kao terapeutu ili o tebi kao analiti...« Još jedna
stanka. »Analitičarki. Ne mogu to čak ni točno izgovoriti. Ili nešto nije bilo u redu s terapijom. Oprosti,
počinjem govoriti samo o sebi. Opet. Ali vjerojatno je najbolje sjediti s prijateljima, jesti neobičnu hranu
i ne govoriti previše. Jesi li još kome rekla?«
»Rekla sam Sashi. I Karlssonu.«
»Dobro«, rekao je Reuben. »I time završavam svoj govor.«
»Ali, što ćeš ti poduzeti?« rekao je Josef.
»Da«, rekao je Sandy. »Što ćeš poduzeti?«
 Frieda je spustila pogled na svoj tanjur. Hrana je bila dobra, i na neki način utješna, poput hrane koju
bi ti, ako si imao pravu majku, tvoja majka skuhala da te smiri i učini da se osjećaš bolje.
»Ne znam«, rekla je. »Planirala sam učiniti isto što sam činila dvadeset tri godine, što znači da ću
nastaviti dalje kako bih ga spriječila – tkogod to bio – da nada mnom ima moć. Stvari sada drukčije
izgledaju. Znam da je još uvijek ondje. Ali ne bih znala otkuda početi.«
Uslijedila je tišina, a muškarci su razmijenili poglede.
»Kad počneš tako govoriti«, rekao je Sandy, »imam osjećaj da će se nešto dogoditi.«
»Pa, nešto će se dogoditi. Samo još nisam sigurna što.«
Sandy je odgurnuo tanjur od sebe. »Sutra ujutro sam zauzet. Pođimo poslijepodne.«
»Pođimo?«
»Do Braxtona. Ja ću te odvesti.«
»Oh.« Frieda je ostala zatečena. Sandy ju je promatrao sjajnih očiju, čekajući. »Ali moram sve
dogovoriti.«
»Zašto?«
»Ne mogu se samo tako pojaviti.«
»Ne vidim zašto ne.«
»Ali moji pacijenti...«
»Vikend je.«
Frieda je zurila u Sandyja. Ovo ju je čekalo više od dvadeset godina. Trebala je znati da od toga ne
može pobjeći.
 11. POGLAVLJE

M oramo pronaći neko mjesto gdje ćemo odsjesti«, rekla je Frieda.

To su joj bile prve riječi nakon dugo vremena. U tišini su se izvezli iz Londona, Frieda
zagledana u krajolik koji je pored nje promicao: u mjesta koja su joj bila poznata, pa ipak nekako strana,
poput stvari koje vidiš u snovima. Godinu i pol ranije ona i Sasha su posjetile crkvu gdje joj je pokopan
otac, ali zato što je vjerovala da je njezin smrtonosni uhoda Dean Reeve bio ondje. Nisu išle do
Braxtona; ondje nije bila još od onoga dana kad je iz njega otišla, s nepunih sedamnaest godina.
»Dakle, nećemo odsjesti kod tvoje majke?« rekao je Sandy.
»Zašto bih odsjedala kod svoje majke?«
»Hoćeš li je poći posjetiti?«
»Ne znam. Nisam još odlučila.«
»Naći ćemo neko mjesto, a onda sutra možeš otići do policijske postaje.«
»Sutra je nedjelja.«
»Ne vjerujem da zločini vikendom prestaju.«
»Ne.«
»Misliš li mi išta reći prije nego tamo stignemo?«
»Kako to misliš?«
»Shvaćaš li koliko ja malo znam o tvojoj prošlosti?«
»Što želiš znati?«
»Pa, na primjer, znam da imaš starijeg brata kojemu je ime David jer je on Olivijin bivši, i Chloëin
otac. Imaš li još kojeg brata?«
»Da.«
»No?«
»Ime mu je Ivan.« Sandy je čekao sve dok Frieda nije oklijevajući dodala: »Mlađi je od mene i s
obitelji živi na Novom Zelandu.«
»Dakle, nikad se ne viđaš s njime.«
»Ne viđamo se.«
»A ne viđaš se ni s Davidom, premda živi blizu Cambridgea.«
»Ne.«
»Niti sa svojom majkom.«
»Ne.«
»Koliko dugo?«
»Oko dvadeset godina.« Zapravo su bile dvadeset tri.
»Zar je toliko loša?«
Frieda se okrenula prema Sandyju. Vozeći, mogao je prije osjetiti nego vidjeti njezin mračan pogled.
»Ovoga časa o tome radije ne bih govorila.«
 »U redu.«
»Moram se usredotočiti.«
»Na što?«
»Samo usredotočiti.«
Gledala je u polja i živice, u stablo hrasta koje joj je probudilo uspomene na to kako je nebo ovdje
prostrano, sada istočkano prvim blijedim zvijezdama. U kanal koji se nazirao s ceste, poput tajnog puta
što vodi u grad, u seosku kuću napola skrivenu drvećem, u crkveni zvonik u daljini. Raštrkane suvremene
kuće, osvijetljenih prozora u sve gušćoj tami. Pogone lake industrije. Stupove dalekovoda što kao u vrsti
stupaju preko obzora. Kao lica davno potisnutog iz misli, prisjetila se svega toga i vidjela što se
promijenilo, a što je ostalo isto.
Tako zagledana kroz prozor u sve mračniji krajolik, prisjećala se i lica koja desetljećima nije vidjela,
mladih, ovalnih, zabrinutih, drskih, molećivih. U misli je prizvala njihova imena, da ih učini jasnijima i
stvarnijima, manje plodom svoje odjednom bujne mašte. To je tako čudno, stvari kojih se sjećaš,
pomislila je: njezina prva jeftina jabukovača, sve riječi pjesme Roberta Frosta, dlakave noge njezine
učiteljice biologije koje su se nazirale kroz njezine bež tajice, natpis na firmi Sallys Newsagent čiji je
izostanak apostrofa tako živcirao njezina oca, jedan bolesno vruć izletnički dan i busenje trave pod
nogama, pogled s prozora njezine spavaonice i ledeno cvijeće na oknima zimi, puhanje u list trave stisnut
među palce, natečene žlijezde, nečiji plač. Vidjela je lice svoje majke, ironično i bešćutno. Još joj je
nešto proletjelo glavom, brzo, nejasno – nije to mogla zaustaviti i opet je nestalo.
Braxton je ležao u plitkoj dolini, tako da im je bio cijeli vidljiv dok su mu prilazili, s posljednjim
raspršenim svjetlima što su treperila na vrhu brijega pred njima. Friedu je zaprepastilo koliko je malen.
Naviknula se na beskraj Londona: bilo je nemoguće uopće reći gdje započinje i gdje završava. Braxton je
bio određen nagnutom udubinom doline u kojoj je stajao i rijekom koja je kroz njega protjecala. Bio je
okružen prostranim poljima i šumarcima, farmama i kamenolomima. U daljini je narančasti sjaj Ipswicha
obasjavao noćno nebo.
»Stani«, rekla je Frieda. Sandy je prikočio.
»Što je?«
»Posljednji komadić puta htjela bih prijeći pješice.«
»Mrak je.«
»Nema veze. Ima mjesečine. A zatim i uličnih svjetiljaka.« Nasmiješila se. »Poznajem put.«
»Hoću li poći s tobom?«
Progutala je slinu i uprla se da joj glas zvuči nježno. »Radije bih do tamo prošetala sama. Trebat će
mi samo otprilike dvadeset minuta.«
»Gdje ćemo se naći?«
»Pred crkvom. Ne možeš je promašiti.«
Zakopčala je kaput i omotala svoj crveni šal oko vrata. Zatim je otvorila vrata i zakoračila u
vjetrovitu tamu. Od nečega u mirisu – vlažne zemlje, otpalog lišća, jedva primjetnog vonja dalekog mora
– grlo joj se stegnulo, a misli opet vratile u prošlost. Zatvorila je vrata za sobom i pričekala dok se Sandy
nije odvezao dalje i stražnja svjetla automobila progutala noć, a tada je krenula naprijed.

»Što ćeš ti naručiti?«

Frieda je pogledala jelovnik, s njegovim sašimijima i hrskavim preljevima i uljem začinjenim jelima.
Pa se osvrnula po restoranu, njegovom minimalističkom crnom namještaju, ukusnim apstraktnim slikama i
prigušenim svjetlima. Ovo nije sličilo mjestu u kojem je odrasla. 1980-ih je sličilo na 1950-e ili 1930-e.
Do njezina dolaska u glavnu ulicu, Sandy je već sve sredio. Rezervirao je sobu u svratištu kojega se
Frieda sjećala kao zadimljene, prljave rupe, ali sada je uz vrata imalo uokvirene zvjezdice i restoran.
Prezaposlena mlada žena za recepcijom restorana rekla je da su gotovo puni, ali da im može osigurati stol
ukoliko mogu odmah jesti. Sandy je pogledao Friedu koja je samo slegnula ramenima, nakon čega su
odmah ušli unutra, ni ne uspevši se do svoje sobe.
»Ja ću kamenice«, rekao je Sandy. »Znaš već, kad si u Suffolku...«
»Znaš za norovirus, zar ne?«
»Da, znam.«
»Povraćaš projektile«, rekla je Frieda. »Bez upozorenja.«
»Da.«
»A kamenice se hrane ljudskim otpadom. I norovirus nije izlječiv.«
»Ali te ne može ubiti«, rekao je Sandy, odlažući svoj jelovnik. »I nije ljeto i tek smo nekoliko milja
od mora i ovdje pričamo o kamenicama. Zato ću ja kamenice, a zatim ribu koja je danas u posebnoj
ponudi, štogod to bilo i štogod je posljednje pojelo. Što ćeš ti?«
Frieda je naručila dva predjela i zelenu salatu. Sandy im je natočio bijelog vina. Stigle su kamenice i
Friedine Jakovljeve kapice sa slaninom, i nakon par minuta Sandy je već gledao u svojih šest praznih
ljuštura. »Uopće nisu imale okus novovirusa«, rekao je.
»Vidjet ćemo«, rekla je Frieda.
»Onda, kako je bilo ušetati u Braxton? Jesi li prepoznala svako stablo?«
Frieda je odmahnula glavom. »Uopće nije bilo tako. Kad si me napustio i kad sam pješice krenula
ovamo, činilo mi se kao da ulazim u posve nepoznat grad. Izgradili su novu industrijsku zonu i benzinsku
crpku i nešto što sliči ogromnom stambenom naselju. Moglo bi se nalaziti bilo gdje.«
»To zvuči kao da su ti gazili po uspomenama.«
»Gaženje po uspomenama mi ne smeta«, rekla je Frieda. »I sama sam po njima prilično gazila i
skakala.«
Stigla je riba i Sandy se bacio na nju dok je Frieda jela svoj rižot. Pokazao je vilicom po prostoriji.
»Jesu li to tvoji ljudi?« rekao je prigušenim glasom. »Možeš li mi reći sve o njima?«
Frieda se osvrnula uokolo. »Previše su mladi«, rekla je. »Većinom su još bili djeca kad sam ja otišla.
Osim toga, Braxton nije nekakvo seoce. Ovo je trgovačko središte.«
Nakon jela su popili kavu i pošli na kat. Njihova mala soba nalazila se straga, gledajući na
parkiralište.
»Nije baš savršeno«, rekao je Sandy, »ali imali smo sreću što smo išta dobili.«
Frieda se istuširala, a nakon nje je pod tuš otišao Sandy. Kad se vratio iz kupaonice, ona je ležala u
krevetu, još uvijek zamotana u ručnik, zureći u strop. Podigla je glavu. »Čini se da ti je Amerika godila«,
rekla je.
»Tamo nisam imao ništa drugo činiti, osim raditi i trčati.«
»Ništa?« Nasmiješila se. »U cijeloj Americi?«
Legao je do nje.
»Žao mi je«, rekla je Frieda.
 »Zbog čega?«
»Zbog svega ovoga. Ovo bismo zapravo trebali činiti – odlaziti na vikende, odvoditi te ondje gdje
sam odrasla. To čine pravi parovi. Umjesto toga, mi smo ovdje na tom... no, što je to?«
»Nešto što moraš obaviti«, rekao je Sandy.
Frieda ga je prstima pomilovala po ramenu, još glatkom i vlažnom od tuširanja. »Znaš, seks je još
uvijek dopušten.« Nagnula se da ga poljubi. »Ja nisam neka oštećena, traumatizirana roba s kojom treba
oprezno rukovati da se ne bi razbila.«
Sandy ju je ozbiljno pogledao, a zatim je poljubio, nastavio ljubiti sve niže i maknuo joj ručnik s
tijela. Čak i kad je ušao u nju, osjećala je da je ona ta koja je pohotna i žedna, a on je bio pažljiv i nježan.
Kasnije su ostali ležati u mraku, ništa ne govoreći. Frieda je bila na rubu sna. Mogla je vani čuti vjetar i
kišu kako u naletima šibaju po prozoru. Čuli su se glasovi, smijeh, otvaranje vrata automobila, paljenje
motora. Do sebe je mogla čuti plitko disanje, ali nije mogla razlučiti je li i on budan poput nje, zagledan u
tamu.
 12. POGLAVLJE

S ljedeće je jutro bilo oblačno i hladno, a odvodni kanali još uvijek prepuni vode od kiše koja je
tijekom noći padala. Frieda i Sandy su se pješice zaputili glavnom ulicom do policijske postaje, ali
onda otkrili da se ona više ne nalazi ondje. Čvrsta zgrada od opeka bila je pretvorena u odvjetnički ured i
kafić i trgovinu u kojoj se prodavalo cvijeće i lokalna čokolada. Svi su prostori bili zatvoreni. Frieda se
morala raspitati kod troje ljudi prije nego je pronašla čovjeka koji je znao gdje se nalazi nova policijska
postaja. Preko puta parkirališta uz banku, pa ulijevo i preko ceste. Velika nova zgrada.
»Vjerojatno je zatvoreno«, rekao je čovjek. »Nedjelja je.«
I bilo je zatvoreno. Na natpisu je pisalo da je otvoreno ponedjeljkom, srijedom i petkom od jedan do
tri popodne.
»Ne mogu u to povjerovati«, rekla je Frieda.
»Ipak, na neki način djeluje umirujuće«, rekao je Sandy.
»Ali što ako se dogodi kakav zločin?«
Zaobišli su ugao kuće i iza nje zatekli policajca u odori kako spužvom pere stakla na policijskom
vozilu. Bio je čvrste građe i zadihan od napora.
»Trebam razgovarati s nekim policajcem«, rekla je Frieda.
»Je li hitno?« uzvratio joj je redarstvenik.
»Kako to mislite?«
»Je li se dogodilo nešto ozbiljno?«
»Radi se o zločinu koji se dogodio prije mnogo godina«, rekla je Frieda. »Ali jest važno.«
Redarstvenik je šmrcnuo. »Morat ćete poći do Moretona. Ondje će vam pomoći. Ali morat ćete dosta
voziti, jer to je...«
»Znam gdje je Moreton«, rekla je Frieda. »Rade li danas?«
»Otvoreni su neprestano. Dvadeset četiri sata dnevno.«
»Mislila sam da su sve policijske postaje neprestano otvorene«, rekla je Frieda. »Kao i crkve.«
»Sretni smo što smo uopće ovdje«, rekao je redarstvenik. »Govori se o prodaji ovoga, o pretvaranju
u supermarket.«
Sandy je upitno pogledao Friedu.
»Valjda, kad smo već ovdje«, rekla je. »Ako ti se da.«
»Onda, pričaj mi o Moretonu«, rekao je Sandy nakon što su se opet našli u autu i obilaznicom izlazili
iz Braxtona.
»Veći je od Braxtona«, rekla je Frieda. »Ondje se subotom održava sajam. Ima crkvu koja je prilično
čuvena. Ima gradsku vijećnicu. Na trgu su spaljene dvije žene optužene da su vještice. Ali bilo je to
prilično davno.«
»Zvučiš poput turističkog vodiča«, rekao je Sandy. »Kakvu je ulogu odigrao u tvojem životu?«
»Nekoliko sam puta odlazila onamo na zabave. Na jednoj sam u zahodu sjedila s curom koju sam
jedva poznavala, ime joj je bilo Jane Nichols, jer joj je bilo zlo. Je li ti to dovoljno autobiografski?«
»Za početak.«
 Vozili su se pored polja i usamljenih šumaraka. Vjetrobran je zasipala lagana kiša. Zvonik crkve u
Moretonu mogao se vidjeti s udaljenosti od sedam milja, ali prije nego što su ušli u staro središte grada,
prošli su pored novih naselja obiteljskih kuća, hipermarketa, dućana s potrepštinama za kućne ljubimce,
namještajem, rasvjetnim tijelima za domaćinstvo i prodavaonice smrznute hrane. Sandy je zaustavio
automobil pred policijskom postajom. »Ovo više sliči pravoj stvari«, rekao je. »Hoću li te čekati
ovdje?«
»Pođi razgledati crkvu«, rekla je Frieda. »Tako ćeš steći dojam kako je izgledalo ovo područje prije
nego što se prije otprilike četiristo godina počelo spuštati niz brdo.«
»Zvučiš poput gnjevne tinejdžerice.«
»Vjerojatno se vraćam u prošlost«, rekla je Frieda. »Nazvat ću te kad budem gotova.«

Dok se Frieda uspinjala stubama i staklena se vrata automatski otvarala da je propuste unutra, uistinu je
osjetila – makar na trenutak – da se povijest ponavlja. Kako se osjećala prije svih tih godina? Bilo joj je
na neki čudan način teško toga se prisjetiti.
Zastala je pred prijemnim pultom. Na njemu se nalazio znak s uputom da stranke trebaju stati iza žute
crte i tako osigurati privatnost onima ispred njih. Ali žena koja je sada stajala pred pultom nije marila za
privatnost, glasno objašnjavajući uniformiranoj službenici za pultom kako joj je kućni prilaz potpuno
poplavljen i da nedostaje samo još četiri centimetra da joj voda uđe u kuću i sve uništi. Službenica joj je
prilično smireno pokušavala pojasniti da poplave nisu u nadležnosti policije i da bi se za pomoć trebala
pokušati obratiti vatrogascima, premda možda ni oni neće moći ništa poduzeti. Jer je, zapravo, sve što se
na njezinu imanju događa njezina odgovornost pa, ukoliko nema ozbiljne ugroze, čak ni vatrogasci nisu po
zakonu obvezni intervenirati. Službenica je to trebala nekoliko puta ponoviti, prije nego što se žena
napokon okrenula prema izlazu, mrmljajući nešto sebi u bradu.
»Ovo je sramota«, u prolazu je dobacila Friedi.
Nakon svega toga i Frieda je morala strpljivo objašnjavati zašto je došla. Tek nakon prethodnog tihog
savjetovanja službenice s kolegom, pet minuta kasnije je u prostoriji za ispitivanje bez ikakvih prozora
sjedila s nekom istražiteljicom. Prostorija je, činilo se, služila i kao skladište čistača. Pored stolice na
kojoj je Frieda sjedila stajalo je vjedro i brisač poda, do vrata se nalazio usisavač, dvije su metle bile
naslonjene na zid, a na stolu do Friedine netaknute šalice čaja bile su odložene lopatica za smeće i četka;
lopatica za smeće i mnoštvo mrtvih muha na njoj. Istražiteljica, mršava žena kratke kose, bez ikakva
komentara dohvatila ju je i spustila na pod.
»Želim reći da je to za vas moralo biti veoma potresno.«
»Ne radi se o tome što ja osjećam«, rekla je Frieda. »Pitanje je što treba poduzeti.«
»Savjetovat ću se s kolegama«, rekla je istražiteljica. »Bit će teško jer je nedjelja i ne radimo u
punom sastavu. Ali shvatila sam da je u vrijeme prvog događaja u veljači 1989. provedena istraga.«
»Jedanaestog veljače. I, bio je to zločin, a ne događaj.«
»Nisam s time ništa mislila. Ali, po onome što kažete, u istrazi nije bilo nikakva napretka i ona je
prekinuta. A također po vašim riječima, taj mogući novi zločin žrtva ne želi prijaviti.«
»Zabrinuta je da će joj se dogoditi isto što se dogodilo i meni. Razotkrit će sebe kao žrtvu, a onda joj
nitko neće zapravo vjerovati. Ali važno je i to da je taj čovjek još negdje vani i još uvijek predstavlja
opasnost.«
»A to je zasnovano na vašim dojmovima?«
»To je neupitno isti čovjek.«
 Službenica je podigla plastičnu šalicu s čajem, a onda se sjetila da je Friedina i brzo je spustila
nazad. Nešto čaja se prolilo po stolu.
»Ja očito nemam nikakvih spoznaja o tom slučaju, osim onoga što ste mi vi rekli. I mogu reći da ćemo,
ako ta mlada žena dođe k nama, slučaj ozbiljno ispitati.«
»Ovoga trenutka se to čini nemogućim«, rekla je Frieda.
»Šteta«, rekla je istražiteljica. »Kao što sam rekla, razgovarat ću s kolegama, ali mogu naslutiti što će
oni reći.«
»Da ne žele ništa poduzimati.«
»Ne želim zvučati nemilosrdno«, rekla je istražiteljica, »ali nije mi jasno što se tu ima istraživati.«
»Rekla bih, iznova proučiti dokumente prvog slučaja«, rekla je Frieda. »To bi bio dobar početak.«
»Kao što sam rekla, konzultirat ću se o ovom predmetu, složenom predmetu, sa svojim šefom. Ali on
će biti ovdje tek sutra ujutro. Javit ću vam se i prenijeti što on kaže.«
»Ne bi li bilo bolje da osobno s njime razgovaram?«
»Mislim da to neće biti nužno. Zasad. Samo ostavite svoje podatke na prijemnom pultu, tako da znamo
kako vas kontaktirati. I mi vama možemo dati kontaktne podatke nekoga kod koga možete potražiti pomoć.
U ovakvim je slučajevima ponekad jako korisno imati nekoga s kime o tome možete razgovarati.«
»Je li?« rekla je Frieda.
»Jest. Ponekad je od velike pomoći iznijeti takve stvari na otvoreno i dobiti savjet kako se s time
nositi.«
»Hvala vam.« Frieda je kimnula glavom. »Razmislit ću o tome.«
Sandy ju je čekao u autu pred postajom. Frieda je sjela do njega.
»Onda?« rekao je.
»Pogledaj me. Pogledaj me i reci što vidiš.«
»U iskušenju sam reći: lice žene koju volim. Ali imam osjećaj da bi to ovoga časa moglo biti
pogrešno.«
»Ja sam idiot«, rekla je Frieda. »Idiot. I ne znam što činiti.«
»Dakle«, rekao je Sandy nakon kraće stanke. »Što kažeš o posjetu tvojoj majci?«
 13. POGLAVLJE

K ao u snu iz kojega se neprestano očekivala trgnuti, Frieda je hodala niz glavnu ulicu. Dan je bio
hladan i turoban, a nisko sunce zastrto izmaglicom. Pored nje su prolazili ljudi – skupina tinejdžera,
međusobno se nagurujući, žena koja je u kolicima pred sobom gurala svojeg malog lajavog psića, starica
koja je nesigurno krivudala nogostupom. Nije im gledala u lica: nije željela nikoga prepoznati ili biti
prepoznata premda, naravno, to nije niti bilo vjerojatno. Prošlo je više od dva desetljeća. Pekara u kojoj
je nekad znala kupovati francuski kruh još je uvijek bila ondje, kao i dućan u kojem su prodavali jeftino
piće i čudan izbor DVD-a. Jedina je promjena bila u tome što su nekoć nudili čudan izbor videokaseta.
U Londonu je Frieda često imala osjećaj da hoda po prošlosti: po slojevima povijesti nekih drugih
ljudi pod svojim nogama. Uvijek je voljela taj osjećaj zakopanih tajni velikoga grada i tajnovitosti
njihova osjećanja u fragmentima starih građevina, imenima ulica, skrivenim rijekama što protječu pod
kolnicima. Ali u ovom je gradiću hodala vlastitim stopama. Ovdje, na zavoju ceste, dočekivao ju je njezin
otac i uzimao njezinu ručicu u svoju krupnu, mekanu, bijelu; ovdje je stajala na autobusnog postaji s
nosom u knjizi. Ovdje je neki lik vrebao u sjenama i mogla je osjetiti kako joj tinejdžersko srce žestoko
udara. Uhvatila je svoj odraz u izlogu novinskog kioska i na trenutak pomislila da vidi glavu one
neobuzdane mlade djevojke, crne kose uvezane u kečke, ali lika stopljenog s onim doktorice Friede
Klein, samosvjesnim i bezizražajnim, koji žustro prolazi ulicom.
Kod salona za tetovažu koji je zaposjeo prostor nekadašnjeg antikvarijata skrenula je s glavne ceste u
ulicu u kojoj je davno naučila voziti bicikl. Travnati je rubnik sada bio popločan; na mjestima gdje ih
prije nije bilo uzdizale su se ulične svjetiljke, a telefonske govornice iz koje je znala upućivati svoje
tajne pozive je nestalo. Autobusna postaja je imala novu nadstrešnicu. Načas je zastala kod nje, mršteći
se na sjećanja, a zatim ih puštajući da uminu. Nastavila je niz manju, užu uličicu što je vodila prema rubu
grada, uz malu prastaru kapelicu stisnutu između dviju brvnara. Proplanak prorijeđene, tek posijane trave
– što se ovdje prije nalazilo? Zatreptala je i ugledala nakrivljenu drvenu kuću ograđenu hrđavom
željeznom ogradom. Uličica se strmo uspinjala pod drvećem s čijih su se grana, kad bi vjetar zapuhao
jače, obrušavali zameti mokrog lišća. Krajolik kao da je potamnio; zrak je mirisao na kišu koja samo što
nije počela padati.
Kuća u kojoj je nekoć živjela stara gospođa Leonard, sa svim svojim mačkama i bez ikakva grijanja –
nosila je čudne turbane i prljave mokasinke i znala u dvorištu lupati po metalnom posuđu dozivajući ih
svojim piskutavim, pjevuckajućim glasom, ali ona je morala već odavno biti mrtva. Imitacija kuće iz
doba Tudora koja je pripadala Clarkeovima: vrt joj je znao biti prepun starih bicikala. Tu se nekoć
nalazio i mali trampolin, ali sada je na njegovu mjestu stajalo ukrasno jezerce i do njega mala žalosna
vrba. Kućica Tracey Ashton. Sada je bila drukčije boje, žućkasta, budeći pomalo nelagodan osjećaj. Na
krovu joj je stajao tanjur satelitskog prijemnika. Frieda je pogledala u prazne prozore, ali je tada opet
skrenula pogled. Mjesta je bilo za samo jedan ponovni susret.
I onda, napokon: dugačka, niska kuća koja kao da je utonula u zemlju. Zidovi su joj bili nakošeni, a
krov potonuo pod težinom. Živo crvene opeke, veliki prozori, svi u tami osim onoga po strani, trijem na
kojem je njezin otac znao ostavljati svoje čizme. Frieda je otvorila vrtna vrata i ušla u prednji vrt. Uz
stazu su se nizali veliki željezni lonci za cvijeće, ali biljke u njima su usahnule i pretvorile se u
beskorisne batrljke. U travi je ležala usamljena kožna rukavica; Frieda ju je podigla i poravnala. Možda
je bila majčina. Njezine majke, koju nije vidjela više od dva desetljeća. Doktorica Juliet Klein,
obiteljska liječnica u malom trgovištu u Suffolku, žena čovjeka koji se objesio u sobi čije je prozore
mogla vidjeti s mjesta na kojem je stajala, majka kćeri koja je pobjegla od kuće i sve do današnjega dana
se nije vratila. Frieda je napola zažmirila: sada će biti u kasnim šezdesetima, vjerojatno u mirovini.
Možda čak više nije niti živjela ovdje. Krenula je naprijed i snažno pokucala po vratima koja su sada bila
zelenkasta od mahovine, ne više crvena.
Koliko dugo je čekala? Vrata su se širom otvorila. Pred njome je stajala njezina majka; ona je stajala
pred svojom majkom. Uslijedila je tišina u kojoj su dvije žene nijemo zurile jedna u drugu.
»Dakle, dakle«, napokon je rekla Juliet Klein svojim suhim, razgovijetnim glasom. Oduvijek je
zvučala pomalo podrugljivo, s dahom ironije.
»Zdravo«, rekla je Frieda. Shvatila je da ne zna kako se obratiti majci: Juliet? Mama? »Hoćeš li me
pozvati unutra?«
Juliet se uklonila u stranu i Frieda je preko praga stupila u hodnik koji je bio topao i vonjao pomalo
ustajalo. Pločice su bile zamijenjene drvenim podom, ali djedov sat je još uvijek bio ondje, s onom istom
pukotinom na staklenom pokrovu brojčanika. Bile su tu i fotografije – Davida i Ivana i njihovih obitelji;
Juliet kao mlade žene; nijedna Friedina ili očeva – na zidovima. Nasred poda je stajala neotvorena boca
crnog vina koju je Juliet zaobišla kao da je tu stalni izložak.
»Držiš li to moju rukavicu?« upitala je.
»Našla sam je vani.«
»Pitala sam se gdje je.« Nasmiješila se. »Što misliš? Hoćemo li se zagrliti i zajedno zaplakati?«
»Možda ne.«
»Tako je vjerojatno najbolje. Želiš li kavu?«
»Da, molim.«
»Ne mogu ti ponuditi ništa drugo. Nisam te očekivala. Bojim se da nema svježe pečenih kolača.«
Zajedno su pošle u kuhinju. Frieda je zatreptala očima. Ništa više nije bilo kao prije. Nestalo je
starog štednjaka i drvenog stola, ormara za posuđe, stolice za ljuljanje. Sada je sve bilo od nehrđajućeg
čelika, po posljednjoj modi, osvijetljeno reflektoricama, jednostavno i blistavo učinkovito, poput
laboratorija za kuhanje – samo što Juliet Klein nikad nije voljela kuhati niti se pretjerano zanimala za
hranu. Kroz prozor je vidjela dugi vrt. Bez ljuljačke, bez stabla šljive, bez kučice za ptice. Sve se činilo
poravnanim i uređenim. Dugo uže za sušenje rublja zamijenila je kružna sprava s koje je visjelo nekoliko
pari čarapa i ništa više.
»Ovo je sve novo«, rekla je, osjećajući majčin promućurni pogled na sebi.
»Oprosti. Željela si da ostane kako je bilo?«
»Samo primjećujem.«
Frieda ju je promatrala dok je pripremala kavu. Bila je niža nego što je se sjećala, ali još uvijek
veoma uspravna, gotovo vojničkog stava, a crna kosa sada joj je bila pepeljasto siva. Lice joj je bilo
mlohavo i žućkasto; pametne smeđe oči pomalo upale. Oko usta su joj se vidjeli tragovi paste za zube i
nosila je samo jednu naušnicu. Ovratnik besprijekorno bijele košulje bio joj je preklopljen unutra.
»Ne znam stavljaš li šećer ili mlijeko. Posluži se sama.«
»Hvala.« Sjele su na suprotne strane metalne radne plohe. »Radiš li još uvijek?«
»Otišla sam u mirovinu prije tri godine.« Juliet Klein je srknula malo kave; nekoliko kapi joj se slilo
niz bradu, ali ona to, činilo se, nije primjećivala.
»Vjerojatno se pitaš zašto sam ovdje.«
»Moglo bi se reći, Frieda. Bila sam odlučila nikad te više ne vidjeti. Zasigurno te nisam imala
namjeru tražiti.«
»Nisam došla prekapati po starim stvarima«, rekla je Frieda.
»Zašto ne? Ti si psihoanalitičarka, zar ne? Zašto ne prekapati po starini stvarima? Zar ti to nije
posao?«
»Željela sam te nešto pitati.«
Juliet Klein je prekrižila ruke, a onda se jednom potapšala po ramenu. Neočekivano se žestoko
namrštila, kao da se nečega gadi, kao da je u usta stavila nešto gorko. Bio je to krajnje nepoznat izraz,
djetinji i pomalo neobuzdan.
»Da?«
»Jesi li dobro?«
»Dobro? Oh, da. Dobro sam. Što želiš pitati?«
»One noći kad sam silovana...«
»Oh, ne opet to.«
»One noći kad sam silovana bila sam ovdje. U svojoj spavaonici. Sjećaš li se toga?« Njezina majka
nije ništa odgovorila, pa je Frieda nastavila. »Trebala sam ići na koncert, ali sam se posvađala s
Lewisom. Došla sam kući, rekla ti da ipak neću izlaziti, ali da želim da me ostave na miru, pa pošla gore i
uvukla se u krevet.«
»Prošlo je više od dvadeset godina. Kako bih se toga sjećala?«
»Majke takve stvari pamte.«
»Odjednom si došla čak iz Londona, upala ovamo, a zašto? Da mi kažeš kako nisam bila dovoljno
dobra majka?«
»Nisi u pitanju ti kao majka, niti ja kao kći. Želim neke stvari raščistiti.«
»Za to je pomalo prekasno.«
»Razmišljala sam o toj večeri, pokušavala se prisjetiti. I ti si bila ovdje. U prizemlju. Mogla sam čuti
televizor. Kasnije sam sišla dolje i rekla ti. Sjećaš li se toga?«
»Da.«
»I nisi mi vjerovala.«
»Raščistile smo to prije dvadeset godina.«
»Prije dvadeset tri godine. Netko mi se uspio neprimijećen uvući u sobu. Ti si bila u prizemlju. Zar
nisi ništa vidjela ni čula?«
»Policija me je sve to pitala.«
»Znam. Ali sada te ja pitam.«
»Što pokušavaš dokazati? Zar tako provodiš svoj odrasli život, još uvijek mi zamjerajući?«
»To je samo jednostavno pitanje.«
»Na koje imam jednostavan odgovor. Ne znam. Nisam vjerovala da te je bilo tko silovao i policija se
s time složila. Mislim da si bila nesretna, gnjevna tinejdžerica i da si izmislila priču koja se otela
kontroli. Zato si i pobjegla. Samo ne razumijem zašto si se vratila.«
»Uopće nisi izlazila, ili možda zaspala?«
»Oduvijek si me krivila za Jacobovu smrt. Radi li se zapravo o tome?«
»Ne.« Frieda je pomislila da je zapravo oduvijek krivila sebe, ali je to ipak prešutjela.«
 »I zato što sam se od toga oporavila.«
»Jesi li se oporavila?«
»Oh, zaboga. Nisam ja tvoja pacijentica.«
»Mislim da je to bio netko koga sam poznavala.«
»O čemu to govoriš?«
»O silovatelju. Mislim da sam ga morala poznavati. To nije bio obični slučaj. Nije mogao biti. On je
znao gdje se nalazim. Poznavao je ovu kuću.«
Frieda je pogledala majčino sivo, postaralo lice.
»Ponekad jednostavno moraš nastaviti živjeti dalje. Tako sam ja učinila.« Pogledala je na svoj sat.
»Za nekoliko minuta izlazim. Sa svojom šišmiš-grupom.«
»Šišmiš-grupom?«
»Promatramo šišmiše. To je poput promatranja ptica. Samo sa šišmišima.«
»Dotad ću poći. Moram još nekoga posjetiti.«
»Jesi li se udala?« neočekivano je upitala Juliet.
»Nisam.«
»Nemaš djece?«
»Ne. Mogu li pogledati svoju staru sobu?«
»Ondje je sada moja radna soba. Znaš put.«

Prošle su dvadeset tri godine. Nije ostalo nijednoga traga Friede. Samo duga, uska soba kojoj je prozor
gledao na vrt. Pod njim se nalazila nadstrešnica; netko se mogao preko nje uspeti. Ili ući na vrata i popeti
se stubama dok je njezina majka sjedila i gledala televiziju. Stajao je uz njezin krevet. Promatrao je kako
spava. Namrštila se i prstom prešla preko prozorskog praga, pokupivši veliki sloj prašine. Radna soba
kao da nije bila puno korištena: sve je bilo previše uredno, a računalo i zglobna stolna svjetiljka bili su
isključeni iz struje. Na stolu je stajao debeo snop pisama adresiranih na njezinu majku, nekih rukom
pisanih. Ostalo su bili računi za režije. Nijedno nije bilo otvoreno. Frieda ih je prelistala, provjeravajući
datume slanja. Bilo ih je starijih od šest mjeseci.
Sišla je u prizemlje. Majka joj je stajala u hodniku, vezujući maramu, nespretno petljajući s čvorom,
naboranog lica. Pogledala je Friedu i oči kao da su joj zasvjetlucale.
»Kako se osjećaš?« upitala je Frieda.
»Malo je prekasno za početak razmjene osjećaja.«
»Nisam to mislila.«
»Ja sam liječnica«, rekla je Juliet. »Ne moram razgovarati s drugim liječnikom. Ako se takvom
smatraš.«
»Liječnici su najgori pacijenti«, rekla je Frieda.
»Jesi li dobila ono po što si došla?«
»Zapravo nisam.«
»Znaš što ne možeš podnijeti? Želiš vjerovati da sličiš svojem dragom ocu, ali zapravo sličiš meni.«
 14. POGLAVLJE

K ad je Becky otvorila ulazna vrata bila je tako iznenađena da se to gotovo činilo smiješnim.
»Zar ste došli sve dovde da provjerite kako sam?« rekla je.
»Ja potječem odavde, sjećaš se?« rekla je Frieda.
»Ali mislila sam da strastveno mrzite ovaj kraj.«
»Samo sam u posjetu. Pokazujem prijatelju gdje sam odrasla. I kad sam već ovdje, željela sam vidjeti
kako si. Zapravo sam očekivala vidjeti tvoju majku. Mislila sam da ćeš ti biti vani, s prijateljima.«
»Želite reći da bih trebala biti vani s prijateljima.«
»Samo sam se htjela pozdraviti.«
Becky je kratko oklijevala. »Hoću li vam pripraviti šalicu čaja ili kavu?«
Frieda se nasmiješila i odmahnula glavom. »Ostat ću samo pet minuta i onda idem.«
Becky je povela Friedu kroz popločani hodnik do rustikalne kuhinje s bakrenim tavama što su visjele
s prečke nad AGA štednjakom. »Pođimo u vrt«, rekla je. »Čini mi se lakše ondje razgovarati.«
Iza stare georgijanske kuće s terasom nalazio se veliki zidom ograđeni vrt, a iza stražnjeg zida se
uzdizala šuma, tako da se činilo kao da je kuća u njezinoj sjeni. Lijehe su bile pograbljane, grmovi
oplijevljeni, sve ogoljeno i spremno za doček zime. Becky je neodređeno pokazala uokolo. »Da je mama
ovdje, pričala bi vam koji su sve ovo grmovi i stabla. Njoj su takve stvari zanimljive.«
Frieda ju je pogledala. Djevojka je još bila blijeda, oči su joj bile obrubljene crnilom, ali bilo je u
njoj nekako više iskre. »Kako se osjećaš?« upitala je.
Becky ju je prvi put pogledala ravno u lice. »Zvuči čudno, ali malo sam bolje.«
»I mislila sam reći da bolje izgledaš. Samo što i mene zna smetati kad mi ljudi to govore.«
»Zašto bi to vama govorili?« rekla je Becky.
»Svi mi prolazimo kroz teška razdoblja.«
»A zašto vas to smeta?«
»Dobra si u postavljanju pitanja.«
»A vi ste uistinu dobri u izbjegavanju odgovora na njih.«
»Imaš pravo«, rekla je Frieda. »Mislim da je gnjavaža kad se ljudi pretvaraju da bolje od tebe znaju
kako se osjećaš. A ponekad ti govore kako dobro izgledaš samo zato što te nisu dovoljno dobro
pogledali.«
»Pa, ja nisam dobro, ali sam bolje nego što sam bila.«
»Ohrabruje već samo to što to možeš uopće reći.«
»A ima još jedna stvar. Zapravo, dvije. Čak i ako se osjećam malo bolje, razgovarat ću s nekim o
ovome.«
»To je dobro.«
Becky je zašutjela, gurnuvši ruke u džepove svojih traperica. Odjednom se nekako pogrbila, kao da se
od nečega brani. Kad je progovorila, bilo je to tek nešto glasnije od mrmljanja. Kako bi razabrala što
govori, Frieda se morala nagnuti bliže.
 »Razmišljala sam o odlasku u policiju. Što vi mislite o tome?«
»Jesi li to rekla svojoj majci?«
»Jesam.«
»Što je ona rekla?«
Becky se namrštila. »Ta joj se zamisao izgleda nije svidjela. Ali ja želim znati što vi mislite.«
Sad je na Friedi bio red da počne oklijevati. »Ne volim davati savjete.«
»Mislila sam da vam je to posao.«
»Nije. Pokušavam ljudima pomoći da jasnije shvate što žele. Čuj, Becky, neću ti lagati. Ako pođeš u
policiju, neće ti biti lako. Prekasno je za fizičke dokaze. Nisam sigurna koliko će oni moći učiniti. Ali
činjenica da razmišljaš o tome je pozitivan znak. Pokazuje da počinješ preuzimati kontrolu.«
Becky je odjednom zadrhtala, kao da je oblak prekrio sunce. Gledajući je, Frieda je gotovo i sama
osjetila jezu.
»Preuzimam kontrolu?« rekla je Becky. »U tome je problem. Neprestano mislim o tome, o njemu i
meni. Čak niti ne želim to izraziti riječima. Ne možete zamisliti kako je to.«
Frieda je čvrsto pogledala Becky i pomislila: Bi li na ikakav način pomoglo ako joj kaže: >Da, mogu
zamisliti kako je to<? Ne, odlučila je. To ne bi bilo u redu. Ali sad joj je bilo još jasnije zašto će se
Becky morati nekome drugome obratiti kako bi o tome razgovarala.
»Ponosim se tobom«, rekla je Frieda. »Upamti da imaš moj broj. Ako bude kakvih problema, možeš
me nazvati kad god poželiš. Ali, obavještavaj me o tome što ti se događa.«
Vratile su se u kuću i Frieda je čula zatvaranje ulaznih vrata i buku odlaganja vrećica i velikog snopa
ključeva. Maddie je ušla u kuhinju i ugledala je. Još uvijek je nosila svoj žutosmeđi kaput. Na licu joj se
vidjelo iznenađenje, a zatim gnjev. »Što ti radiš ovdje?« rekla je.
»Bila sam u blizini«, rekla je Frieda. »Svratila sam da vidim kako je Becky.«
»Što to pokušavaš izvesti?«
»Mama...« započela je Becky.
»Prepusti to meni.« Prijeteći je uprla prstom u Friedu. »Ne znam što si govorila mojoj kćeri i ne
želim to znati. Ali došla sam kod tebe potražiti pomoć, a ti si joj samo napunila glavu čudnim idejama i,
iskreno, još joj više potpalila histeriju, umjesto da je izliječiš.«
»Nisam došla ovamo išta govoriti Becky«, rekla je Frieda.
»Zbilja?« rekla je Maddie, pojačavši glas. »Samo si tako svratila? Dođem k tebi i molim te za
pomoć, i ti mi kažeš kako dvadeset godina nisi bila kući. A onda te opet susretnem u svojoj kuhinji.
Kakva slučajnost.«
»Žao mi je što tako osjećaš«, rekla je Frieda. »Upravo sam bila na odlasku.«
»Nemoj dozvoliti da te ja zadržavam.«
Frieda je kimnula glavom na pozdrav Becky i izišla iz kuhinje prema ulaznim vratima. Maddie ju je
slijedila, ne prestajući govoriti, i Frieda je dobila dojam kao da je snažna bujica iznosi iz kuće. Kad je
izišla na pločnik, čula je kako su se vrata za njom zalupila.
Sa Sandyjem se bila dogovorila naći u velikoj staroj crkvi koja je stajala na trgu iza glavne ulice. On
je u trafici pronašao mali lokalni vodič. »Ima veoma staru krstionicu«, rekao je. »Iz trinaestog stoljeća. I
čuvenu pregradu kora. Štogod to bilo.«
Frieda je pješice pošla do crkve, u glavi ponavljajući scenu s Maddie. Uspoređivala je Maddie kakvu
je vidjela u Londonu – molećivu, privrženu – i gnjevnu ženu s kojom se upravo rastala. Toliko se unijela
u te misli da isprva nije reagirala kad joj se netko obratio. Ali zatim je opet čula neki glas kako izgovara
njezino ime. Osvrnula se uokolo. Do nje je stajala neka žena. Bila je u kasnim tridesetima, blijede
pjegave kože i izrazito crvene kose sputane u neurednu punđu. Na sebi je imala dugu smeđu suknju, malo
potrganu na obrubu, velike čizme i veliki šal kojim se omotala kao plahtom.
»Nisi li ti Frieda?« ponovila je žena. »Frieda Klein?«
Frieda je potvrdno kimnula glavom, ali nije mogla smisliti što bi rekla.
»Moj Bože. Frieda! Ne mogu vjerovati da si ovdje. Zar sam se toliko promijenila? Ja sam Eva. Eva
Hubbard.«
Tek je tada Frieda bolje pogledala ženu: ispeglane bore oko očiju i usta, mršaviji stas, crvena kosa
kraća i čvršća, i tada je prepoznala svoju staru školsku prijateljicu. Eva joj je pristupila, obgrlila je
rukama i čvrsto povukla u zagrljaj.
»Ne mogu ovo vjerovati«, rekla je Eva. »Godinama sam vjerovala da si potpuno nestala s lica
Zemlje. A tada sam u novinama pročitala neke stvari o tebi, zbilja čudesne stvari.«
Frieda je pomislila na te stvari: nasilne smrti, optužbe za profesionalnu nekompetenciju, otmice.
»Zbilja bi trebala paziti što čitaš u novinama.«
»Čak i ako je tek deseti dio istinit, prilično su čudesne. Što radiš ovdje? Jesi li se vratila natrag?«
Frieda je shvatila kako joj je na to neobično teško odgovoriti. Zapravo, što je točno radila ovdje?
»Došla sam vidjeti majku.«
»Mislila sam da više niste u vezi.«
»I nismo bile.«
»Kad si već ovdje, zašto ne svratiš do mene? Imamo o toliko stvari pričati. Mogu pripremiti večeru.«
»To bi bilo lijepo«, rekla je Frieda, »ali doslovno se ovoga časa vraćam u London. Neki drugi put.«
»Obavezno. Imam posjetnicu.« Prekapala je po torbici i izvukla karticu, pa ju dodala Friedi.
Frieda ju je pogledala. »Eva Hubbard. Pedeset nijansi glazure. Tečaj lončarije.«
»Baviš se lončarijom«, rekla je Frieda.
»To mi je pokora. Ali kad se sljedeći put spustiš ovamo, obavezno me moraš doći posjetiti.
Obećavaš?«
»Da, obećavam.«
»Lewis«, rekla je Eva.
»Što?«
»Sjećam se tebe i Lewisa.«
»Moram ići.«
Kad je došla do Sandyja, on je stajao pred vratima crkve, razgledajući reljefnu skulpturu ovce koja je
krasila luk nad vratima.
»Ovo mi se sviđa«, rekao je. »Ako ćemo pošteno, ne znam zašto je pregrada kora tako čuvena. Ali
ova mi se ovca sviđa. Čitao sam o njoj u vodiču. Ne radi se toliko o Božjem jaganjcu. Prije je u pitanju
vuna kojom je priskrbljen novac za izgradnju crkve. Ali dosta o tome. Kako je prošlo?«
»Možemo razgovarati u autu. Ovdje sam gotova. Ali trebam tvoju pomoć.«
 15. POGLAVLJE

F riedi je laknulo što je opet u Londonu, s asfaltom pod nogama umjesto blata, u gradu u kojem nikad ne
vlada tama i nikad nije tiho. Ali nije u njemu dugo boravila. U ponedjeljak ujutro je rano ustala,
doručkovala u kavani koju su vodili njezini prijatelji i pješice pošla do svojeg savjetovališta. Primila je
dvoje pacijenata. Prva je bila Sarah-Jane, sredovječna žena čiji je najmlađi sin devet mjeseci prije
skočio s krova nebodera; više nije željela živjeti, ali imala je još dvoje djece i stoga osjećala da nema
pravo umrijeti, ili čak to željeti. Drugi je bio agresivno sarkastičan mlad muškarac kojega su joj nedavno
uputili. Nakon što je otišao, čak se i zrak činio izranjavanim.
Frieda je popila veliku čašu vode, a zatim provjerila poruke na govornom automatu. Jedna je bila
Sandyjeva: »Zdravo, Frieda. Bobbie Coleman je slobodna sutra u jedanaest i četvrt. Javi mi odgovara li
ti to.«
»To zvuči savršeno«, rekla je Frieda kad ga je nazvala. »Otkazat ću svoje pacijente i poći onamo.«
Primila je i elektronsku poruku od Becky, u kojoj je javljala da je Maddie bila jako gnjevna nakon
Friedina odlaska, ali da ona ipak još uvijek namjerava poći u policiju; samo joj treba par dana da skupi
hrabrosti. Zatim je od Friede zatražila savjet kojem se terapeutu obratiti.
Frieda joj je odmah odgovorila. Dala je Becky tri imena, dvije žene i muškarca (premda je spomenula
da bi moglo biti lakše o silovanju razgovarati sa ženom) i brojeve njihovih telefona. »Spomeni im mene«,
napisala je, »i kaži im da ću vrlo rado s njima razgovarati o tvojoj situaciji, ako im to može ikako
pomoći. Upamti, Becky«, nastavila je, »ne smiješ posjećivati nikoga kod koga ćeš se neugodno osjećati
ili tko ti se ne sviđa. Veoma je važno biti u stanju reći ne ako je to potrebno. Tih troje ljudi su dobri, ali
možda ne budu dobri za tebe. Nazovi me ako trebaš još kakav savjet i, molim te, javljaj mi kako se stvari
odvijaju.«
Zatim je dogovorila nove termine s pacijentima koje je sljedećeg dana trebala primiti i nazvala svoju
majku, najavivši joj da će je doći posjetiti ujutro oko deset. Glas u vlastitoj glavi govorio joj je da se
prema majci odnosi kao da je dijete, pokušavajući je kontrolirati. Složila se s tim glasom, ali je
zanemarila poruku.
Tog je poslijepodneva imala još dva pacijenta, a zatim napokon dočekala dugo željenu večer kod
kuće. Sandyju je rekla da osjeća potrebu biti sama i, doista, kad je za sobom zatvorila vrata svoje male
kuće i ostala stajati u tišini, s mačkom koja joj se predući motala oko nogu, osjetila je tako snažno
olakšanje, kao da joj je netko s ramena uklonio težak teret. Spustila je kapke, upalila vatru, skuhala sebi
čaj i s knjigom sjela u svoju fotelju uz vatru, uživajući u romorenju kiše vani i u udobnoj toplini kuće.

Maddie Capel je u svoju kuću ušla lagano pripita i petljajući ključevima. Bila je već prošla ponoć, a ona
je bila odsutna još od ranog jutra, u posjetu prijateljici u Norwichu. Najprije su obilazile trgovine, a
zatim objedovale u malom francuskom restoranu i popile prilično vina, očijukale s konobarom i
razgovarale o prezaposlenim muževima i problematičnoj djeci. Maddie se najprije zabrinuto pitala treba
li uopće otići u taj posjet. Nije znala treba li Becky ostavljati samu. Ali prijateljica joj je uporno
ponavljala da joj je potreban predah, a činilo se da Becky nema ništa protiv toga. Posvađale su se oko
njezine namjere da silovanje prijavi policiji, a zatim oko Friede, i Becky je izgledala kao da joj je gotovo
laknulo kad je otpravila majku iz kuće. Maddie je morala sebi priznati da se osjeća bolje, unatoč
glavobolji. Ponekad je bilo dobro od nečega pobjeći; čak i nužno.
Vrećice iz kupovine je ostavila u hodniku. Uklonit će ih prije nego Becky ujutro ustane. Nije željela
da joj kći vidi što je sve kupila: crvene cipele i suknju koja je za nju vjerojatno bila prekratka, ali koga
briga? Kupila je i šeširić u koji se u trgovini odmah zaljubila, ali za koji je sada znala da ga vjerojatno
nikad neće staviti na glavu.
U zraku je lebdio nekakav jedva osjetljiv, nepoznat vonj. U kuhinji je po praznom stroju za pranje
posuđa vidjela da Becky vjerojatno nije ništa jela. Ali opet, ne bi ništa jela i da je Maddie bila ovdje,
pokušavajući je na to nagovoriti. Njezina je kći bila tvrdoglava mlada žena. Tvrdoglava i gnjevna i
pokvarena. Prijateljica ju je uvjeravala da će to proći. »Oni ne shvaćaju kakve nam muke zadaju«, rekla
je.
Kad se uspela stubama, vonj je bio nešto snažniji. Vrata Beckyne spavaonice bila su zatvorena i kuća
je bila veoma tiha. Samo se iz kupaonice čulo kapanje vode. Maddie nije bila sigurna zašto je rukom
gurnula zatvorena vrata. Otvorila su se uz tihu škripu, a zatim u nešto udarila. Gurnula je glavu unutra i
kratko ostala tako stajati, zagledana u kćerinu sobu. Vidjela je igračke nagomilane na prozorskom pragu,
vidjela je razglednice pribadačama pričvršćene na ploču i police i školske knjige. I svoju kćer kako visi
sa stropne grede, mršava i mlitava i mrtva kako to netko samo može biti. Jedna joj je cipela spala. Oči su
joj bile širom otvorene.
Maddie je vrisnula. Srušila se na pod, još uvijek vrišteći, skrivajući lice pred užasom nad sobom.
Vrištala je tako sve dok buka nije probudila susjedu koja je imala rezervni ključ i došla provjeriti što se
događa. Nastavila je i dalje vrištati sve dok joj glas nije promukao i dok niz ulicu nisu stigla plava
svjetla i sirene.

Sljedećeg je jutra Frieda veoma rano stigla na postaju u Ulici Liverpool, na vrijeme da stigne na vlak koji
je u osam sati polazio na istok, nasuprot gustom priljevu lokalnih vlakova što su pristizali iz okolice
Londona. Na izlaznoj je postaji sjela u taksi i dobrano prije deset opet pokucala na vrata majčine kuće.
»Dakle, dakle«, rekla je njezina majka. »Vjerojatno bih trebala nešto reći o autobusima.«
»Molim?«
»Znaš već – čekaš dvadeset tri godine, a onda dođu dva zaredom. Samo što ti, naravno, nisi dva
autobusa, ti si jedna.«
»Mogu li dobiti malo kave?«
»Sve dok mi ne budeš postavljala pitanja o tome što se ovdje događalo one toliko davne noći da bih
je se mogla sjećati.«
»Neću.«
Boca vina je još stajala nasred hodnika. Kuhinja je još uvijek blistala. Činilo se da ništa nije
premješteno niti dotaknuto od Friedina subotnjeg posjeta. Juliet Klein je u tišini skuhala kavu. Dan je vani
bio siv i vlažan.
»Onda«, rekla je, stavljajući šalicu pred Friedu. »Zašto si se vratila? Jesi li odjednom shvatila koliko
ti nedostajem?«
»Rezervirala sam taksi da u deset i pol dođe po nas. U jedanaest i četvrt imaš zakazan pregled u
bolnici.«
»Ne, nemam.«
»S profesoricom Robertom Coleman. Ona ti je organizirala snimanje mozga.«
»Molim?«
»Mislim da je to nužno.«
 »Je li ovo nekakva šala?«
»Nije.«
»Dobro, jer mi nije nimalo smiješno. Došla si ovamo odvesti me u bolnicu jer misliš da mi nešto nije
u redu s mozgom?«
»Ponekad je nekome sa strane lakše primijetiti promjene ponašanja.«
»Je li ovo nekakva psihološka osveta? Jer ako jest...«
»Ovo je samo mjera opreza«, rekla je Frieda.
»Kad ti pacijenti dođu i govore da su nesretni, šalješ li i njih na medicinske pretrage?«
»Ako im je to potrebno. Jesi li ti nesretna?«
»Voljela bih da se nikad nisi vratila. David je bio u pravu. Bilo mi je bolje bez tebe.« Zagledala se u
Friedu, čvrsto stisnutih usana, uspravna stava. »Onda, kakve su to promjene u mojem ponašanju?« upitala
je.
»Zvuče beznačajno.«
»Upamti, gotovo sam četrdeset godina bila obiteljska liječnica. Preda mnom se ne možeš razmetati
svojim medicinskim znanjem.«
»Piješ kutom usana. Činiš iznenadne grimase kojih po mojem uvjerenju nisi ni svjesna.«
»I to je sve?«
»Primijetila sam da nekoliko mjeseci nisi otvarala svoju poštu.«
»Detektivko Klein. To pripada u posve drugu kategoriju.«
»Da, imaš pravo.«
»Vjerojatno misliš da sam u depresiji – dok se zbog mojeg ispijanja čaja i grimasa pitaš imam li
možda tumor na mozgu.«
»To je vrijedno provjere.«
Spustila je šalicu na stol. »Mislim da ne želim ovo ispijati pred tobom. Provjeravat ćeš kako mi usta
rade, ili ne rade.«
»Hoćeš li poći u bolnicu?«
»Zašto ne? Lijep jutarnji izlazak s kćeri.«
Friedi je bilo teško na majčine neprekidne ironične primjedbe ne odgovoriti jednako tako ironično.
»Dobro«, bilo je sve što je rekla. »Trebaš sa sebe skinuti sve metalno. Tako će ti vjerojatno dozvoliti
da ostaneš u svojoj odjeći. Donijela sam sa sobom čepove za uši. U magnetnoj rezonanciji zna biti
prilično bučno.«
»Hvala vam, doktorice.« Glas joj je bio hladan ali, samo na trenutak, Juliet Klein se činila
zabrinutom.
»Taksi će svakoga časa biti ovdje.«

* * *

Frieda je sjedila u čekaonici i čitala knjigu dok joj se majka nije vratila sa snimanja.
»Je li sve u redu?« upitala je.
»Pomalo naporno«, odgovorila je njezina majka.
 »Kad ćeš dobiti rezultate?«
»Za dan ili dva će ih poslati mojem liječniku.«
»To je brzo. Javit ćeš mi kakvi su?«
Juliet Klein je nagnula glavu ustranu i pogledala svoju kćer. »Možda«, rekla je. »Ali sada možeš poći
kući.«
»Doista?«
»Da. Mislim da ću, kad sam već ovdje, malo otići u kupovinu. A ti ne moraš visjeti uokolo. Još uvijek
ne umirem.«
Pogledale su jedna drugu. Frieda je kimnula glavom, podigla ruku na pozdrav i izišla iz prostorije.

Dok je čekala taksi da je odvede na postaju, uključila je svoj mobitel. Od jučer popodne nije
provjeravala poruke. Na ekranu su se pojavile dvije. Prva je bila od Becky, poslana prethodne večeri kao
odgovor na Friedinu elektronsku poruku od prethodnog dana. Hvala! pisalo je popraćeno smajlićem.
Druga je bila od Maddie, poslana prije dva sata. Frieda ju je otvorila.
Vidiš li što si učinila? Nadam se da si sada zadovoljna.
Zrak oko nje se sledio. Kratko je stajala potpuno nepomična, mršteći se i razmišljajući da nazove
Maddie, ali se ipak predomislila. Umjesto toga je otvorila Google i upisala Beckyno ime, zureći u ekran
dok se na njemu nisu pojavile riječi.
Čak i prije nego je kliknula na članak, znala je da su vijesti loše. »Tinejdžerica pronađena mrtva kod
kuće«, pročitala je. Pojavila se cijela priča nekog lokalnog novinara. Brzo ju je preletjela pogledom,
pamteći samo gole činjenice: Rebeccu Capel, u dobi od osamnaest godina, u vlastitoj je kući u ranim
jutarnjim satima mrtvu pronašla njezina majka, gospođa Madeleine Capel. Okolnosti nisu pobudile
nikakvu sumnju; istražiteljica Craigie potvrdila je da policija nikoga ne sumnjiči. Obitelj je shrvana
tragedijom. Ravnateljica Beckyne škole, Briony Loftus, izjavila je da je bila bistra, omiljena i darovita
učenica koja će im svima nedostajati.
Stigao je taksi i Frieda je ušla u njega. »U policijsku postaju«, rekla je.
»Onu na Wolsey Roadu?«
»Da, ako je to glavna postaja.«

Istražiteljica Craigie je bila žena u ranim tridesetima, mršava i snažna, kovrčave tamne kose čvrsto
vezane na potiljku i bujnih tamnih obrva koje su joj davale strog izgled.
»Kako vam mogu pomoći?« upitala je.
»Vi ste zaduženi za slučaj Rebecce Capel?«
»Da.«
»Ja sam doktorica Frieda Klein. Imam informaciju o njezinoj smrti.«
»Dakle.« Istražiteljica Craigie je podigla obrve. »Istražni postupak će se provesti, naravno, ali nisam
sigurna kako vi možete pomoći u nečemu što je zapravo veoma tragična smrt. Slučaj je zatvoren.«
»Slučaj treba opet otvoriti.«
Craigie ju je nekoliko sekunda promatrala. »No, dobro. Pronaći ću nam nekakvu sobu, pa mi možete
ispričati što vas muči.«
Ali nije bilo slobodne sobe. Upravo je u tijeku preuređenje, pojasnila joj je. Zato je na kraju povela
Friedu van, u neočekivani komadić zelenila iza postaje kojem je nužno trebalo uređenje. Cijeli je zid bio
zarastao u gusto grmlje kupina.
»Ovamo ljudi dolaze popušiti cigaretu«, pojasnila joj je Craigie. »Sjednite.« Pokazala je na trošnu
drvenu klupu.
Ali Frieda je ostala stajati, pa se istražiteljica povela njezinim primjerom.
»Becky se nije ubila.«
»Teško je kad neka mlada osoba izabere sebi oduzeti život. S time se nije lako pomiriti.«
»Becky nije sebi oduzela život.«
»Beckyna vas je majka spomenula, doktorice Klein.«
»Viđala sam Becky kao psihoterapeut, ali Maddie vam je to vjerojatno rekla. Sigurno vam je rekla i
da je Becky bila silovana i stoga u velikoj krizi.«
»Gospođa Capel je o tome izrazila neke dvojbe. Ali nije bilo dvojbe oko njezina krhkog
emocionalnog stanja.«
»Nema dvojbe ni oko silovanja.«
»Ali ona ga nije prijavila?«
»Namjeravala je.«
Craigie je bila sumnjičava. »Zbog čega mislite da u njezinoj smrti ima ičega sumnjivog?«
»U nedjelju sam razgovarala s njome i činilo se da joj je bolje.«
»Njezina majka ne misli tako. Ali nastavite.«
»Rekla mi je da je odlučila poći u policiju i prijaviti silovanje, a i da je odlučila početi redovito
posjećivati terapeuta. Zamolila me da joj nekoga preporučim, što sam i učinila, jučer.«
»I?«
»Obje te odluke su dinamične, afirmativne i perspektivne. To nisu odluke djevojke koja razmišlja o
samoubojstvu.«
»Sigurna sam da te stvari poznajete bolje od mene. Ali, kako je meni rečeno, Becky je razvod njezinih
roditelja jako potresao. Bila je anoreksična, sklona samoozljeđivanju, u školi je upadala u nevolje,
izrugivali su joj se. Njezina majka sumnja i da se drogirala. Ona tvrdi da je bila silovana.« Podigla je
ruke da spriječi bilo kakav prosvjed. »Ne kažem da nije tako. Samo iznosim činjenice kako su meni
poznate. Prema njezinoj majci, bila je ranjiva i histerična.«
»To nije istina. Becky nije bila histerična. Bila je izvanredno prilagodljiva.«
»Vaši dojmovi nisu dokazi.«
»Kako je to učinila?« upitala je Frieda, razmišljajući o krhkoj, djevojci punoj tjeskobe koja je sjedila
u njezinoj sobi i onako gorko plakala.
»To vam ne mogu reći. Istraga još nije provedena.«
»Jučer navečer mi je poslala poruku. Pogledajte.« Frieda je izvukla svoj mobitel.
»Veoma je uobičajeno, a vi biste to morali znati, da ljudi osjećaju krivnju ili poricanje kad se netko
koga poznaju ubije.«
»Ne radi se o tome.«
»Sigurno ste imali najbolje namjere, ali gospođa Capel kaže da ste poticali njezinu kćer u njezinim
maštanjima i da joj niste dozvoljavali oporavak. Znam da mora biti teško izgubiti pacijenta, ali tako je
kako je.«
 16. POGLAVLJE

F rieda je pošla ravno posjetiti Karlssona u njegovu domu. To se činilo jedinom ispravnom odlukom.
Skuhao je kavu, ali nisu niti dospjeli uliti je u šalice. S vremenom se ohladila, ostala zaboravljena,
dok je Frieda sjedila za stolom i pričala mu cijelu priču. Kad je završila, uslijedila je duga tišina.
»Žao mi je«, rekla je Frieda. »Sigurno se osjećaš kao uhvaćen u zamku. Već sam ti pri ranijem posjetu
ispričala ovu priču, a sad je ponovila. Vjerojatno se pitaš što od tebe očekujem.«
»Samo to pokušavam sagledati iz perspektive lokalne policije. Mogu shvatiti zašto ne nastavljaju s
istragom. S njihova je gledišta posve nejasno je li se silovanje uopće dogodilo. S druge strane, nema
dvojbe da se radilo o nesretnoj mladoj ženi sklonoj samoozljeđivanju.«
»Samo ponavljaš ono što su i oni rekli.«
»Pokušavam reći da nema očitog puta kako odavde krenuti dalje.«
»Nisam došla od tebe tražiti dozvolu.«
Na to Karlsson nije mogao suspregnuti osmijeh. »Ne sjećam se da si ikad od mene tražila dozvolu,
čak i kad si to prokleto morala učiniti. Zašto si onda ovdje? To, naravno, ne znači da nisi uvijek
dobrodošla, ali ako ne tražiš moj pristanak, što onda želiš od mene?«
»Ne znam«, rekla je Frieda. »Kad se osvrnem unatrag, osjećam da sam ti uglavnom stvarala nevolje.«
»Zapravo si mi uglavnom bila od pomoći. Usput je bilo povremenih problema, ali oni su obično
lošije utjecali na tebe, nego na mene.«
»Kakav je tvoj odnos s načelnikom?«
Karlsson je odmahnuo glavom. »Nije dobar. Ali bio je loš i prije nego sam tebe upoznao. Vjerojatno
to više spada u tvoje područje, nego u moje. Mislim da sam ja sin koji ga je oduvijek pomalo
razočaravao.«
»Nisam sigurna da bih mu ja bila dobra terapeutkinja. Ali pokušavam reći da ne znam što ću učiniti,
ali znam da mi je potrebna pomoć. Ne znam kakva. Želim reći i da ne tražim od tebe da mi vjeruješ. I
neću tražiti da učiniš nešto glupo.«
»Ja ću sam o tome prosuditi.«
»Činilo mi se pogrešnim čak i početi misliti o uvlačenju u nešto prije nego se tebi povjerim.«
»Hvala ti na tome«, rekao je Karlsson. »Jer to nisi uvijek činila. Što namjeravaš poduzeti?«
»Pretpostavljam da ću se vratiti u Braxton i neko vrijeme ostati ondje. A to je nešto za što sam se
samoj sebi zaklela da nikad neću učiniti.«
Karlsson je oklijevao. Osjetio je nemir zbog Friedinih riječi. »Ako trebaš pomoć, moraš mi to samo
reći i vidjet ću što mogu učiniti.« Frieda je ustala, spremajući se na odlazak. »I ako ti na um padnu ikakve
lude zamisli, kaži mi unaprijed, kako bih te mogao od njih odgovoriti. Ili barem biti uz tebe.«
Frieda mu je dotaknula ruku. »Hoću«, rekla je.

Sljedećega je dana Karlsson imao sastanke, analizu nekog slučaja; nadgledao je saslušanje svjedoka
krađe koji se, izgleda, nije sjećao ničega o onome o čemu je trebao svjedočiti. Starog Georgea Loftinga je
obavijestio da za tri mjeseca više neće biti policajac. Obustavio je radove na preuređenju kantine. Ali
cijelo je vrijeme negdje u pozadini razmišljao o onome što mu je Frieda rekla. Bilo je to poput kamenčića
u cipeli, ili svrbeža kojega se nije mogao riješiti.
Po povratku kući je preko Skypea pokušao nazvati djecu, ali bila su vani. Pripremio je sebi zdjelu
tjestenine i pojeo je, zalivši sve s nekoliko čaša crnog vina. Upravo je prao posuđe kad se začulo kucanje
na vratima. Bio je siguran da je to Frieda. Ali bio je u krivu. Isprva nije prepoznao visokog, vitkog
sredovječnog čovjeka u tamnom odijelu i s raskopčanim ovratnikom bijele košulje.
»Sandy«, rekao je Karlsson. To je gotovo bilo pitanje. »Je li Frieda s tobom?«
Sandy nije Karlssonu uzvratio osmijeh. »Ne zna da sam ovdje«, rekao je.
»Nešto nije u redu?«
»Mogu li ući?«
Karlsson ga je odveo do kuhinje. Bilo mu je drago što je upravo počistio, tako da nije ostalo previše
simptoma umornog sredovječnog čovjeka kojemu nedostaju njegova djeca. Dohvatio je svoju čašu s
vinom. »U boci ima još, ako želiš.«
»Sve je u redu«, rekao je Sandy.
»Mogu skuhati čaj ili kavu.«
»Zadržat ću se samo minutu.«
»Pretpostavljam da se mora raditi o nečemu važnom.«
»Frieda te je jučer posjetila.«
»Tako je.«
»Željela je tvoj savjet.«
»Ne baš savjet.«
»Što si joj rekao?«
Karlsson je otpio malo vina. »Možemo li poći do dnevne sobe i sjesti?« rekao je. »Ovo izgleda
pomalo čudno, kao da stojimo i čekamo da dođe lift.«
»U redu.«
Kad su sjedili jedan nasuprot drugome, Karlsson na drvenoj stolici, a Sandy na samom rubu sofe,
Karlsson se osjetio još neugodnije.
»Čuj«, započeo je, »ne volim o Friedi pričati iza njezinih leđa.« Pogledao je u svoje piće. »Pred
njom nije dobro nešto tajiti. Otkrit će to.«
»Ali, znaš što se dogodilo?«
»Da.«
»Zbog toga sam se vratio. I otišao s njome u Braxton.«
»Dobro si postupio.«
»Nisam tražio komplimente. Želim reći da me cijela ta situacija zabrinjava.«
»Na koji način?«
Sandy je napravio gestu kao da pokušava nekom čarolijom pronaći objašnjenje. »Frieda je u prošlosti
doživjela traumu. Nije mi o tome ništa rekla. Koliko sam shvatio, nije rekla čak ni svojem terapeutu. A
sada se sve to dogodilo, tragedija te djevojke iz Braxtona. Znaš li što planira?«
»Ne baš.«
»Vraća se onamo provesti nekakvu vlastitu istragu.« Sandy je pogledao Karlssona, tražeći neku
njegovu reakciju, ali Karlsson je još uvijek bio zagledan u svoju čašu s vinom, kao da je u njoj primijetio
nešto zanimljivo. »Čak i po Friedinom mišljenju, moguće je da ta djevojka zapravo nije silovana i da je
uistinu izvršila samoubojstvo. Mislim, samo to što policija misli da se radi o samoubojstvu, ne znači da
nije tako.«
Karlsson je na tu sarkastičnu Sandyjevu primjedbu podigao pogled.
»Čak i ako se sve to dogodilo«, nastavio je Sandy, »mora postojati veoma velika vjerojatnost da to
nema nikakve veze sa zločinom koji se dogodio prije dvadesetak godina.«
»Nisam dovoljno upućen u slučaj«, rekao je Karlsson.
»Zapravo želim reći da se Frieda suočila s tom groznom stvari koja joj se dogodila, progovorila je o
tome, povjerila se svojim bliskim prijateljima. Mogu shvatiti njezine uskomešane osjećaje, ali ponekad
moraš prihvatiti da je ono što se dogodilo prošlost. Sada treba tu groznu stvar ostaviti iza sebe i krenuti
dalje.«
»Što?« rekao je Karlsson.
»Oprosti. Jesam li rekao nešto čudno?«
»Pričamo o Friedi. Zato odustajanje možda ne predstavlja opciju.«
»Kako to misliš?«
»To bi trebao raspraviti s Friedom.«
Sandy je izgledao zbunjen i bijesan. »Ti misliš da je odlazak u Braxton u potrazi za tko zna čime
dobra zamisao?«
»Ono što ja mislim nije previše važno.«
»Ti si Friedin iskreni prijatelj.«
»Volio bih u to vjerovati.«
»Ona ti vjeruje i poštuje te.«
»Oh, molim te, prestani«, rekao je Karlsson.
»Nadao sam se da ćeš mi se pridružiti u pokušaju nagovora da od toga odustane. Samo Bog zna da je
doživjela neka grozna iskustva. Sada joj je nužan oporavak, povratak poslu, njezinim pacijentima.«
Karlsson je odmahnuo glavom. »Ne znam gdje započeti. Ti poznaješ Friedu. Voliš Friedu. Morao bi
znati da ju je najlakše na nešto nagovoriti ako joj kažeš da to ne čini. Činjenica je da nikad nisam znao što
će Frieda poduzeti i zašto će to učiniti. Ti i ja živimo u svijetu pedantne razboritosti, u crno-bijelom
svijetu. Frieda nije takva.«
»Dakle, kažeš da bismo trebali vjerovati njezinim instinktima, kakvi god oni bili?«
»Ponekad se s Friedom osjećam poput jednoga od onih kauboja iz vesterna kojega vezanog lasom
kroz prašinu vuče konj u punom trku. Samo se nadaš da konj zna kamo ide.«
»Ne shvaćam«, rekao je Sandy. »Govoriš da joj u ovome vjeruješ.«
»Govorim da to nije važno.«

* * *

Sandy se osvrnuo oko sebe. »Kad si predložila da pođemo u šetnju, zamišljao sam da će to biti nekakav
park ili šetnja uz kanal.«
»Zar ti se ne sviđa?« rekla je Frieda.
 Sandy je sumnjičavo pogledao u gotovo kao po kalupu izgrađene kuće, neugledne blokove poslovnih
zgrada. Isprva nije stigao ništa odgovoriti jer su morali ustuknuti pred velikim kamionom koji je unazad
izlazio iz male ulice. Počelo je kišiti, polako ali uporno.
»Ovo je Shoreditch«, rekao je. »I to čak niti njegov ljepši dio.«
Izraz Friedina lica se promijenio, kao da je u daljini nešto ugledala. »Sjećam se da smo prije
nekoliko godina ležali u krevetu, a ja sam ti pričala o tome kako ćemo poći u šetnju niz skrivenu rijeku.«
»Tako je. Tyburn. Detaljno si to opisala. Niz Hampstead i Regents Park, pa ispod Buckinghamske
palače do rijeke. Nikad nismo pošli u tu šetnju.«
»Umjesto toga šećemo ovuda.«
»Ovo je rijeka?«
»Ova mi je najdraža od svih.«
»Nikad to ne bih pomislio«, rekao je Sandy.
»A što si očekivao. Žubor brzica?«
»Možda nekakvu udolinu, obrise starih riječnih obala.«
»Ova je rijeka nestala previše davno da bi nešto takvo ostalo.«
»Kako se zove?«
»Walbrook.«
»Nikad čuo.«
»Nitko nije«, rekla je Frieda. »Ali ipak je negdje ondje, desetak metara niže, još uvijek se trudeći
dosegnuti Temzu. Ovuda.«
Nastavili su još nekoliko metara, pa prešli prometnu ulicu.
»Holywell Lane«, rekla je Frieda. »Kao da neki tihi šapat sjećanja govori da je negdje dolje voda.
Dakle, razgovarao si s Karlssonom.«
»Kako znaš?«
»Razgovarala sam s njime, pa mi je rekao.«
»Mislio sam ti to reći.«
»Nema veze.«
»Zbilja sam ti mislio reći. Razgovarao sam s njime kao tvojim prijateljem.«
Nakon što su prošli pokraj željezničke postaje u Ulici Liverpool, pred sobom su ugledali ogromno
gradilište, s dizalicama i buldožerima i kamionima.
»Hoćemo li pogledati?« rekla je Frieda. »Možda možemo vidjeti što su iskopali.«
Prišli su rubu divovske rupe, ali ih je zaustavio čovjek u žutoj jakni. »Ovo je gradilište«, rekao je.
»Ne možete ovamo bez zaštitne kacige.«
»Samo želimo baciti pogled«, rekla je Frieda.
»Morat ćete poći do šefa gradilišta.«
»U redu je.« Krenuli su prema uskoj stazi koja je vodila oko gradilišta. »Ovo je izgrađeno u
osamdesetima i već je srušeno. Prije petsto godina tu su bila samo polja i močvare i jama za žrtve kuge.
Ljudi na umoru sami su u nju skakali.«
»I bila je rijeka«, rekao je Sandy.
 »Da, ovuda je protjecala rijeka.«
Prešli su Londonski zid:
»Sada smo u starom Londonu«, rekla je Frieda. »Rijeke više nema, ali uvijek kad ovdje kopaju zbog
izgradnje još jedne upravne zgrade banke, pronalaze svakakve stvari kakve nalaziš uz rijeku – kosti iz
starih štavionica kože, ali i hramove, kipove bogova. Rijeke su posebne. One dolaze s drugog svijeta.«
»Ti nikad dvaput ne zagaziš u istu rijeku«, rekao je Sandy.
»Misliš da se ne bih trebala vraćati u Braxton«, rekla je Frieda.
»Želim da o tome porazgovaramo.«
»Misliš da bih to trebala ostaviti za sobom. Misliš da bih trebala krenuti dalje.«
»Izgovaraš to tako da zvuči loše.«
»Pogledaj«, rekla je Frieda, pokazujući na ulični znak. »Walbrook. Sigurno smo na dobrom tragu.«
»Kada je rijeka zazidana?«
»Prije petsto godina. Još prije tisuću godina ljudi su se žalili na loš zadah. Skoro smo došli do
Temze.«
»To je kratka rijeka.«
»Bila je glavna rijeka koja je protjecala kroz stari grad. Čak i u vrijeme Rimljana. A sada je više
nema.«
Pošli su niz duge zidove od opeke postaje u Ulici Cannon i stigli do željezne ograde. Pred njima se
nalazila Temza. Uz obalu su bile vezane bezbrojne teglenice. Sada je kišilo jače i bilo je hladno. Stajali
su odmah do pivnice koja se nalazila na samoj obali. »Želiš li kavu?«
Frieda je odmahnula glavom. »Slijedi me«, rekla je. Sišli su niz neke stube do šljunčanog riječnog
dna, suhog za oseke. »Rijeka bi trebala istjecati iz cijevi negdje ovdje, ali nikad nisam bila u prilici to
osobno provjeriti.«
»Čudno je misliti da još uvijek teče, nakon svih tih stoljeća«, rekao je Sandy.
Frieda je pogledala uz i niz rijeku, a zatim se okrenula Sandyju i pogledala ga ravno u oči. »Kad sam
bila tinejdžerica u gradu u koji ne želiš da se vraćam...«
»Nisam mislio...«
»Čekaj. Moj prvi dečko, mislim dečko s kojim sam prvim spavala, zvao se Jeremy Sutton. Bili smo
opsjednuti jedno drugim. Postupno je to ludilo kopnjelo i nakon nekog vremena je jednostavno krenulo
ukrivo. Zapravo niti ne znam zašto. Porječkali smo se i razišli, pa opet spojili i bili zajedno. Napokon
smo nekako prekinuli i počeli se viđati s drugima. To mi je prvo dalo naslutiti što dvoje ljudi može jedno
drugome činiti.« Zastala je. »Dakle, ne baš prvo. Ali nisam mogla vjerovati kako je ružno bilo, kako
sramotno.«
»Frieda...«
»Zaklela sam se sebi da, štogod činila, nikad više neću prolaziti kroz sve te laži i pretvaranja i
izgovore.«
»I?«
Frieda je uzela Sandyja za obje ruke. »Kad si se vratio u London i pošao sa mnom do Braxtona, to su
bila dobra djela. Uvijek ću ti za to biti zahvalna.«
»Zahvalna?« Podigao je obrve i namrštio se.
»Da.«
 Izvukao je ruke iz njezinih. Usne su mu se izvile u neodoljiv osmijeh za koji joj se činilo da je
oduvijek palio kod drugih, ali nikad kod nje. »Zvučiš poput jebenog šefa koji se sprema nekoga otpustiti.«
»Nisam imala takvu namjeru. Ali Sandy, gotovo je.«
Uslijedila je duga stanka tijekom koje ga je i dalje gledala ravno u oči.
»Vratio sam se iz New Yorka. Odrekao sam se izvrsnog posla. Kupio sam stan dovoljno blizu tebi, a
opet dovoljno daleko da ti svako malo ne dosađujem.«
»Znam. Nisam to od tebe tražila«, pridodala je. »Sam si izabrao doći i to je bio velikodušan čin koji
nikad neću zaboraviti.«
»To je zato, je li? Zato što se osjećaš obveznom?«
»Ne osjećam se obveznom.«
»Osjećaš, i ne možeš to podnijeti.«
»Ne.«
»I zato što o tebi znam stvari koje bi željela da ne znam. O tvojem silovanju. Čim si mi rekla, sat je
počeo otkucavati.«
»Ne radi se o tome.«
»Da, radi. Budi napokon iskrena prema sebi. Toliko mi duguješ.«
»U redu.« Frieda je duboko uzdahnula. »Osjećam hitnu potrebu da budem slobodna i sama. Bilo nam
je čudesno zajedno, tebi i meni. Ali već osjećam da je naša veza stvar prošlosti i da samo pokušavamo
oživjeti nešto čemu je došao kraj.«
»Ja to ne prihvaćam.«
»Moraš.«
»Tu griješiš. Ne moram. Ne vjerujem ti. Ne vjerujem da to ozbiljno misliš.«
»Mislim.«
»Činila si to i prije, sjećaš se?«
»Da. Ali ovaj put nema povratka.«
»Tražiš od mene da to primim na civiliziran način? Donijela si odluku i ja bih te trebao poljubiti u
oba obraza i reći: >Sretno u ostatku života. <«
»Ne.«
»Ja te volim.« Glas mu je puknuo. Čvrsto ju je uhvatio za ramena. »I ti voliš mene.«
Odgurnula mu je ruke i ustuknula. »Da, volim te. Ali je gotovo, Sandy.«
»Želio sam da imamo dijete.«
»To nije bila i moja želja.«
»Je li u pitanju Karlsson?«
»Nemoj«, oštro je rekla Frieda. »Nemoj ni pomišljati na izgovaranje nečega takvoga. Ne meni. Ne o
nama.«
Sandy je zurio u nju. »I to je to? Nakon svega, idemo svatko svojim putem?«
»Ti možeš poći uz obalu i pronaći onu cijev. Ja idem kući.«
»Frieda, dopusti mi da pođem s tobom. Kiša je. I hladno.«
»Znam. I to mi je drago.«
 17. POGLAVLJE

U Friedinoj sobi za savjetovanje sjedila je gnjevna žena koja je vikala o svojem ocu, o svojem mužu,
o svojoj djeci i o Friedi samoj koja je, kako je rekla, bila hladna, podmukla, bezobzirna. A zatim,
nakon što je ona otišla, iskravši se na kišu bez kaputa, telefonom ju je nazvala još jedna gnjevna žena.
»Čestitam«, rekla je.
»Tko je to?«
»Oh, oprosti! Zaboravila sam se predstaviti. Ja sam tvoja majka.«
»Jesi li dobro?«
»Čestitke su potpuno opravdane.«
»Kako to misliš?«
»Bila si u pravu. Pametna cura.«
»Čula si se s liječnicom?« Frieda još uvijek nije bila sigurna kako joj se obraćati, pa je izbjegavala
bilo kako je osloviti.
»Pozvala me u svoju ordinaciju na razgovor. Trebala sam znati. I sama sam to dovoljno puta učinila.
Kada se radi o lošim vijestima, to valja obaviti oči u oči.«
»I?«
»Veoma ozbiljno, zabrinuto lice. >Gospođo Klein, hoćete li sjesti?< Bila je previše dobro izvježbana
u pravom ponašanju uz krevet.«
»Što je rekla?«
»Očito u mozgu imam meduze. Ili je u pitanju bila hobotnica? Zaboravila sam. Kada čine takve stvari,
čine to kao da se obraćaju šestogodišnjem djetetu i govore samo o životinjama. Znaš već, kraci.«
»Imaš tumor na mozgu?«
»Neoperabilan. U trećem stadiju. Tu na scenu stupaju krakovi. Da bi ga odrezali, morali bi mi
odrezati cijeli mozak.«
»Žao mi je.«
»Zašto? Imala si pravo!«
»Koliko ti je još preostalo?«
»Dobro. Fino, precizno pitanje. Ali ja nemam precizan odgovor. Pedeset posto pacijenata moje dobi
doživi šest mjeseci.«
»To zvuči prilično precizno.« Frieda je zurila van, u gradilište i u sivo jesenje nebo. Zima je
pristizala, a svjetlo postajalo sve slabije. »Jesi li rekla Davidu i Ivanu?«
»Nisam još.« Još uvijek onaj isti hladan, podrugljivi glas. Mogla je zamisliti Julietino gnjevno lice.
»Morala sam najprije tebi reći.«
»Trebaš im reći. Ja ću ti uskoro doći u posjet, u sljedećih par dana. Javit ću ti.«
»Vratit ćeš se?« Na trenutak je glas njezine majke zadrhtao, ali brzo se oporavila. »Čini se da si se
vratila upravo na vrijeme.«
»To je zastrašujuće«, rekla je Frieda. Od svih stvari na ovom svijetu, na pustopoljini je ugledala rodu
kako gaca po valovitom blatu.
 »To nas sve čeka.«

Nazvala je svoga brata. Mislila je da će razgovor biti težak, ali nije bilo tako. Koliko je Frieda znala, i
David je uglavnom izgubio kontakt s njihovom majkom i reagirao je s tek blagim zanimanjem.
»Kako nam je obitelj postala takva?« rekla je Frieda.
»Ne mogu vjerovati. Napokon želiš čuti moje mišljenje o nečemu.«
»Zvučiš isto kao i Juliet.«
»Ovo je izvrsno«, rekao je David. »Podsjeća me na vremena dok smo još bili djeca.«
»Možeš li ti javiti Ivanu?«
»Ako to želiš. Misliš li da bih mu trebao reći da doleti ovamo? Možemo se svi okupiti uz postelju.
Koliko traje let iz Novog Zelanda?«

Na njezinoj govornoj pošti bila je poruka od Sandyja. Poslušala ju je, pa izbrisala. Mobitel joj je
zazvonio i vidjela je da je to njezina šogorica Olivia. Nakon kratkog razmišljanja se odlučila odazvati:
možda je neka nova kriza oko Chloë.
»Frieda?« Olivia je zvučala kao da je ostala bez daha. »Jesi li OK?«
»Jesam. Zašto?«
»Upravo sam čula.«
Frieda se na trenutak zapitala je li to doznala za Julietin tumor, ali je zaključila da je to nemoguće.
»Oh«, suho je rekla. »Vijesti brzo putuju.«
»Trebala si mi reći.«
»Zašto?«
»Ne bih niti doznala da Sasha nije rekla Reubenu i Reuben to prenio Josefu, a Josef je ovdje, ispuhuje
mi radijatore.«
»Shvaćam.«
»Želiš li razgovarati o tome?«
»Ne.«
»Jer, ako išta mogu učiniti, znaš da to trebaš samo reći.«
»Tako je.«
»Sandy je bio predivan muškarac, Frieda.«
»Još uvijek je. Nije mrtav.«
»Zato ne mogu nikako shvatiti zašto si s njime prekinula.«
»Olivia, moram ići.«
»Sigurno ti je sve ovo bolno i...«
Frieda je prekinula vezu i isključila mobitel.

Frieda je u zalogajnici Number 9 pojela kasnu užinu – juhu od gljiva i hrskavi kruh – i potom pješice
pošla kući. Toplina i tišina koje su vladale u kući djelovale su smirujuće. Samo ona i mačka i plamičci
vatre. Posvuda je još uvijek bilo Sandyjevih tragova – nekoliko njegovih košulja u njezinu ormaru,
njegova četkica za zube i britvica u kupaonici, knjiga eseja koju je čitao na naslonu fotelje uz kamin,
vitaminske tablete i žitne pahuljice koje je volio jesti za doručak u kuhinji – ali oni će malo po malo
nestati.
Sjela je uz vatru s šalicom čaja u ruci i sklopila oči. Razmišljala je o svojoj majci, pa o Becky.
Razmišljala je o sebi kao tinejdžerici. Još se jednom prisjetila Beckyna opisa silovanja i dozvolila sebi
prisjećanje na ono što joj se samoj dogodilo toliko godina prije. Prisjetila se kako joj se koža naježila od
straha dok je ležala u tami i onog nepoznatog mirisa. Prisjetila se težine na svojem tijelu, prigušenih riječi
izgovorenih joj na uho, zvukova s televizora u prizemlju. Boli. Prisjetila se boli i toga da ju nije boljelo
samo između nogu nego posvuda, opsceno: po grudima i trbuhu, po udovima i licu i očima i glavi i u srcu.
Opet je pomislila na Becky. Njih dvije, povezane istim bolesnim užasom.
Znala je da je i nju i Becky silovao isti čovjek. Znala je i da je taj čovjek ubio Becky. Znala je da će
poći u potragu za njim.
Izvukla je novčanik iz torbice što joj je stajala do nogu i izvukla posjetnicu. Eva Hubbard, Pedeset
nijansi glazure; izbirala je broj.

Karlsson je nakon posla svratio do njezine kuće. Olabavio je svoju tanku kravatu i otkopčao dugme na
ovratniku. Frieda mu je dodala čašu viskija s tek mrvicu vode i on ju je podigao, bez riječi joj
nazdravivši.
»Onda?« rekao je. »Kazala si da ćeš od mene tražiti uslugu?«
»Da.«
»Izvoli.«
»Moram vidjeti svoj dosje.« Nije se činio iznenađenim. »Naravno, tražila sam to kad sam bila ondje i
sljedećeg dana me nazvao policajac i veoma pristojno mi rekao da to mogu zatražiti prema zakonu o
zaštiti podataka, naravno, uz propisanu pristojbu. I to bi moglo potrajati do četrdeset dana, možda čak i
duže, a moglo bi biti i odbijeno pod klauzulom izuzeća.«
»I zato želiš da ti ga ja nabavim?«
»Možeš li?«
»Mogu pokušati.«
»Hvala ti.«
»Vraćaš li se onamo?«
»Majka mi ima tumor na mozgu.«
Karlsson je podigao glavu i zagledao se u nju. »Mislio sam da svoju majku nikad više nisi vidjela.«
»Ona umire. Odlučila sam dva ili tri dana tjedno, one dane kad ne primam pacijente, boraviti u
Braxtonu.«
»Sa svojom majkom?«
»Ne. Sa starom prijateljicom iz škole koja se bavi lončarijom. U vrtu ima kućicu koju iznajmljuje.«
»Kućicu.«
»Vrlo udobnu kućicu, sa strujom i tekućom vodom i malim tušem. Ona misli da dolazim samo zato da
bih bila s majkom.«
»Znači, sve je već odlučeno.«
»Otkrit ću što se dogodilo Becky.«
»I što se dogodilo tebi?«
 »Da.«
»Sutra ću obaviti neke telefonske razgovore.«
»Hvala ti.«
Odjednom se činilo da mu je neugodno. Počeo je na onaj svoj osebujan način trljati obraz, a zatim
zuriti u viski. »Nazvao me Sandy.«
»Kada.«
»Jučer navečer.«
»Nije to trebao učiniti.«
»Bio je bijesan.«
»Žao mi je što si u to uvučen.«
»Frieda, je li uistinu gotovo?«
Zbunjeno je pogledala Karlssona. »Zar misliš da bih to učinila da nisam sigurna?«
»On ne misli da je gotovo.«

Nakon Karlssonova odlaska, Frieda je sjela za stol u svojoj potkrovnoj radnoj sobi i napisala poruke
pacijentima koje je primala četvrtkom popodne i petkom, zamolivši ih da sastanke s njome prebace u
druge dane u tjednu. Rekla je da ih može primati i navečer, ako im je tako lakše. Zatim je pošla u svoju
sobu i spakirala torbu koju će ponijeti sa sobom. Poći će sljedećeg dana, nakon posljednjeg pacijenta. U
Suffolku često puše istočnjak. Spakirala je toplu odjeću i rezervne čarape i termosicu, čizme za šetnju i
jaknu podstavljenu ovčjim krznom. Sjetila se dodati i kutiju čaja koji je voljela, kao da u Braxtonu nema
dobrih dućana. Stavila je i limenku s olovkama mekog srca, ugljene prutiće i blok za crtanje. Zatim je
razmislila što će s mačkom: je li u redu ostaviti je dvije noći samu, s gomilom hrane i vode? Odlučila je
da jest. Za razliku od mnogih ljudi, mačke se znaju brinuti o sebi.
 18. POGLAVLJE

K ad je Frieda stigla, Eva je bila u svojoj glinom poprskanoj radnoj odjeći. Obrazi i kosa bili su joj
prekriveni sivim mrljama; tragova gline bilo je čak i na naočalama koje su joj na uzici visjele oko
vrata. Zagrlila je Friedu, usput i na nju prenijevši nešto gline, pa je uz kuću povela u vrt i kroz povrtnjak
do kućice na njegovu rubu. Pokazala je Friedi krevet i ručnike, kako funkcioniraju radijatori, gdje se pali
bojler te ladicu i ormarić koji je Frieda mogla koristiti. Na policama su bile nanizane razne glinene
posude, čekajući odlazak u peć. Bili su tu i mali štednjak i čajnik, ali rekla je Friedi da kad god poželi
može koristiti i njezinu kuhinju. Mogu zajedno objedovati, rekla je. Veoma je sretna, rekla je, što je
kućica trenutačno slobodna. Sve do prije par tjedana tu je stanovala njemačka studentica – ljupka
djevojka i uistinu prekrasna – ali nekoga je upoznala i sada žive zajedno. Sve se nekako prebrzo odvilo.
Kristina se činila veoma mladom, gotovo djetetom. Dok je to izgovarala, glas joj je zvučao melankolično.
Kad je završila i njih dvije opet izišle van, Eva je ispitivački odmjerila Friedu. »Ne mogu vjerovati
da smo opet zajedno«, rekla je. »Mislila sam da si zauvijek otišla.«
»I ja sam tako mislila«, rekla je Frieda.
Frieda je otkrila da joj je teško jasno procijeniti Evu – smetalo joj je sjećanje na njezinu mlađu
verziju. Mršava, muškobanjasta, nestašna cura sjajno crvene kose koju je jednom ošišala u čuperke.
Voljela se penjati po drveću, prisjetila se Frieda, i nevjerojatno vješto skakati s grane na granu.
Odjednom joj je u mislima bljesnuo prizor: Evino usko lice kako joj se smiješi kroz zeleno lišće i debeli
trag krvi na njezinu koštunjavom koljenu. Naravno, kasnije je počela nositi haljine i šminku i ušla u svijet
tinejdžera, ali čak je i tada u njoj ostalo nešto od one vragolaste djevojčice.
»Još se uvijek penješ po stablima?« upitala je.
»Sjećaš se. Baš je bilo zabavno, zar ne?«
»Mislim da sam ja ostajala na tlu.«
»Ne, nisi. Penjala si se sa mnom. Sigurno si se penjala.« Namrštila se. »Čudno je što čovjek pamti, a
što zaboravlja«, zamišljeno je rekla.
»Tako je.«
»Ja nemam djece, ali imam nećakinju i ona se također penje po drveću – možda nam je to u krvi.«
»Znala si i dubiti na glavi.«
»Jesam, zar ne? Godina to nisam učinila. Možda ću pokušati kasnije, kad budem na sebi imala hlače.
Jako mi je drago što te vidim, Frieda. Znaš, nedostajala si mi. Gdje si otišla?«
»Ni na kakvo jako glamurozno mjesto.«
»Godinama smo svi o tebi razgovarali. Što se dogodilo Friedi? Svako malo bih pomišljala javiti ti se,
ali se nisam usuđivala. Ne znam zašto.«
»Trebala si to učiniti. Nisam bila toliko daleko.«
»A sada si se vratila.«
»Da.«
»Izgleda da si se vratila baš u pravo vrijeme.« Izraz lica joj se odjednom promijenio i blijeda joj je
koža porumenjela. »Žao mi je, znam za grozne vijesti o tvojoj majci. Nisam mislila...«
»U redu je. Lijepo te je vidjeti. Ali, što si mislila s time da sam se vratila u pravo vrijeme?«
 »Zar ti nitko nije javio o okupljanju društva iz srednje škole?«
»Kakvom okupljanju?«
»Godišnjica je. Mislim osamnaesta, ili nešto takvo. Bit će to za par tjedana, možda tri. Jedno se
održalo i prije otprilike deset godina«, rekla je Eva. »I bilo je pomalo čudno. Sjećam se da sam se pitala
hoćeš li i ti biti ondje. Neprestano sam ti očekivala ugledati lice.«
»Nitko nije imao moju adresu.«
»Kladim se da ne bi ni došla.«
»Nisam sigurna hoću li ići i na ovo.«
»Zašto ne bi željela vidjeti što se dogodilo s ljudima s kojima si išla u školu?«
»Pretpostavljam zato što nisu ljudi s kojima bih željela ostati u kontaktu.«
Eva se počela duriti. »To znači i ja.«
»Nisam mislila na tebe.«
»Jesi, jer ni sa mnom nisi bila u kontaktu. Ali oni su dio tvoje prošlosti«, rekla je Eva. »Oni – mi –
smo dio onoga što je utjecalo da postaneš to što jesi, premda si od svih nas pobjegla. Hajdemo unutra
popiti kavu. Uvjerit ću te da su učenička okupljanja dobra stvar.«
»Ne mogu«, rekla je Frieda. »Imam dogovor.«
»Žao mi je«, rekla je Eva. »Trpiš zbog te tragedije s tvojom majkom, a ja samo pričam gluposti.«
»Nije u pitanju moja majka. Moram se pozabaviti nekim nedovršenim stvarima.«
»Je li u pitanju nešto tajanstveno?« Eva je zvučala vedro, ali Frieda ju je ošinula pogledom. Ton joj
se promijenio i rekla je da mora nastaviti s radom, ali da će Friedu možda kasnije opet vidjeti. Govoreći
to, još je čvršće svezala kosu i zasukala rukave. Na licu joj se pojavio odlučan izraz. Frieda je pomislila
kako se ljudi na poslu mijenjaju: ovo je bila Eva koja u ništa nije sumnjala, ne više lakomislena i
vjetropirasta, nego stručna i sigurna u sebe, gospodarica svojega svijeta.

* * *

Mlada službenica za prijemnim pultom policijske postaje imala je poteškoća sa shvaćanjem onoga što
Frieda želi i, kad joj je Frieda još jednom pojasnila, činilo se da u to ne može povjerovati. Napokon je
morala pozvati narednika, a narednik je morao obaviti telefonski razgovor dok je Frieda sjedila na klupi
do ulaznih vrata. Kad se narednik vratio, još uvijek je izgledao sumnjičavo, ali ju je propustio kroz
ojačana vrata s elektronskom bravom. Bio je debeljuškast, rumenih obraza, ostavljao dojam da se baš i
nije nagledao neke akcije, i činilo se da nije previše zadovoljan razvojem situacije.
»Svoj ćete mobitel morati ostaviti na pultu.«
»Zašto?«
»Iz sigurnosnih razloga.«
Frieda je izvadila mobitel iz džepa i spustila ga na pult. Narednik ju je poveo niz hodnik, do nekog
ureda. Unutra su se nalazila dva radna stola s telefonima, a cijeli su zid prekrivale police s fasciklima
punim dokumenata. Na zidnoj ploči od pluta bili su pribijeni neki letak s popisom sigurnosnih mjera i
nekoliko razglednica. Prostorija je imala veliki prozor, ali on je gledao samo na stražnje dvorište
ograđeno visokim zidom.
»Očito imate dobrog prijatelja«, rekao je narednik.
 »On je istražitelj. Mogu li dosje iznijeti odavde?«
»Dosjea ima više i ne, ne možete ih iznijeti odavde.« Poveo ju je do stola uz prozor. Frieda je sjela i
on joj je donio malu gomilu dosjea u izblijedjelim plavim fasciklima, njih tri, i spustio ih pred nju.
»Ovo su dosjei o vama, zar ne?«
»Tako je.«
»Zbog čega morate kroz sve to opet prolaziti? Bilo je to tako davno.«
»Ja nemam takav dojam.«
Iz džepa je izvadila olovku.
»Nije vam dopušteno praviti zabilješke«, rekao je narednik, uzimajući joj je iz ruke.
»Što?« rekla je Frieda.
»Bez bilješki ili uređaja za snimanje.«
»Je li to stvarno pravilo ili ste ga upravo izmislili?«
»Ako s time imate problema, možemo ovo prekinuti, pa možete podnijeti zahtjev. Pismeni.«
»Kako se zovete?«
»Razmišljate o podnošenju pritužbe? Breedon. B-R-E-E...«
»Nema potrebe za slovkanjem. Nemam olovku.«
»Samo da ga dobro upamtite. I ostat ću ovdje dok obavite to što morate obaviti.« Pogledao je na svoj
sat. »Moramo biti gotovi za pola sata.«
Frieda je otvorila prvi fascikl. Na vrhu se nalazio otipkani list papira, toliko tankog da se pod njim
nazirao sljedeći list. Na vrhu se nalazio datum: 15. veljače 1989. Vidjela je i ime: Frieda Klein. Na
trenutak je zastala, gotovo zbog toga osjećajući vrtoglavicu. Njezino ime i, ispod imena, njezine riječi.
Nalazile su se na ovom papiru, a papir je sve ove godine ležao u nekakvom ormaru ili na polici. Podigla
je pogled. Narednik Breedon je sjeo za drugi stol. Zurio je u nju.
»Mogu li dobiti čašu vode?« rekla je.
»Ne mogu vas ostaviti nasamo s dosjeom. Mogu vas otpratiti do toaleta.«
»Zaboravite.«
Vratila se otipkanoj izjavi i počela čitati, prstom prateći redove.

Točno pola sata kasnije Frieda je sišla niz stube policijske postaje i brzim se korakom zaputila niz
pločnik, gotovo trčeći. S onim što je nosila u glavi osjećala je kao da zadržava dah i da će, ukoliko bude
neoprezna, sve što je pročitala u dosjeu biti izgubljeno. Bilo bi to poput onog osjećaja kad bi se znala
ujutro buditi iz živopisnog sna i gotovo mogla vidjeti kako san plutajući nestaje, nepovratno izgubljen i
zaboravljen. Morala je negdje sjesti.
Na glavnoj je cesti prošla pored zubarske ordinacije, prodavaonice kuhinjske opreme i zalogajnice, a
zatim ugledala ono što je tražila. Uz zalogajnicu se nalazio dodatak koji je služio i kao kavana. Ušla je
unutra i sjela za maleni stolić, što je moguće dalje od izloga. Otvorila je bilježnicu i počela pisati.
Započela je s imenima, udicama na koje će se kasnije sjećanja moći hvatati: ja, Jeremy, Lewis, Ewan,
Chas. Bio je tu i Dennis Freeman, usamljenik koji je umro u zatvoru i za kojega je do prije neki dan
pretpostavljala da je čovjek koji ju je silovao. I još jedan. Carrey. Michael Carrey.
»Da?«
Frieda je podigla pogled. Pred njome je stajala žena: žućkasto -smeđi džemper, kratka tamna kosa,
rane tridesete. »Oprostite?«
»Čime vas mogu poslužiti?«
Oh, da. Ovo je kavana. »Kavu. Bez mlijeka.«
»Kolač? Od mrkve? Voćnu pitu?«
»Samo kavu. Hvala vam.«
Frieda se vratila svojem popisu i počela zapisivati upamćeno, počevši od sebe. Okrenula je novu
stranicu i na vrhu napisala »Ja«. Ono što je uglavnom zapamtila iz transkripta nisu bili njezini odgovori
nego pitanja istražitelja. Dok ih je zapisivala, prisjetila se tog prizora, gotovo kao da je opet ondje. Dva
istražitelja, muškarca. Njoj su se tada činili starima, ali vjerojatno nisu imali više od četrdeset. Sjedili su
joj preblizu. Uglavnom je govorio samo jedan od njih, kao da je on šef. Detektiv Tom Helmsley, pisalo je
u dosjeu. Dotad nije znala da mu je ime Tom, ali ga se itekako sjećala. Visok i krupne građe, guste, glatko
začešljane plave kose i oblog, punašnog lica orošenog znojem. Povremeno ga je brisao rupčićem i nije
joj gledao u oči. Povremeno bi se sladunjavo nasmiješio i ona je sada pomislila da mu je možda bilo
neugodno, premda ga je istovremeno pamtila kao ravnodušnog prema njoj. Prisjetila se i svoga dojma da
ga je sve to gotovo zabavljalo.
Jesi li se opirala? Što ti je učinio? Jesi li bila gola? Je li ejakulirao? Zašto nisi vikala? Zašto to nisi
odmah prijavila? Jesi li bila djevica? Imaš li dečka? Jeste li se posvađali? Gdje je on bio? Zašto ona nije
bila ondje?
Bili su na koncertu. Svi oni. Osim nje.
Čitajući izjavu, vidjela je sebe njihovim očima: nekomunikativna, uznemirena, razrušen dom, mrtav
otac. Seksualno aktivna.
Zatim je tu bila izjava njezine majke. Frieda je zabilježila izraze poput: »krenula stranputicom«,
»izuzetno napeta«, »sklona svađi kad je nešto pitaš«, »bujne mašte«, »sklona pretjerivanju«.
»Izvolite vašu kavu.« Žena je spustila šalicu na stol pred Friedu. »Radite li nešto?«
»Samo nešto bilježim.«
»Bavite se pisanjem?«
»Ne.«
»Jeste li razgledali naše slike?«
Frieda se ogledala uokolo po mutnim, zamrljanim primorskim krajolicima, drveću, oblacima, a zatim
po nekim živim apstraktnim uradcima, sličnima turskim ćilimima izrađenim od neona.
»Sve su to lokalni umjetnici«, rekla je žena. »Jeste li ovdje na odmoru?«
»Oprostite«, rekla je Frieda, pokazujući na bilježnicu. »Možete li mi dati trenutak da završim?«
Ženi se lice objesilo i povukla se na svoje mjesto. Frieda se vratila svojim bilješkama. Počela je s
imenima dvojice ljudi koje nije poznavala. Za Dennisa Freemana je bila čula. Michael Carrey je za nju
bio posve nov. Frieda je pretpostavila da je, poput Freemana, imao nekakvu seksualnu povijest.
Ispitivanja su bila kratka. Pitali su ih poznaju li Friedu Klein. Nijedan od njih ju nije poznavao. Ili
priznao da je zna. Pitali su ih gdje su bili te noći. Freeman je rekao da je bio na piću, a Carrey da je večer
proveo u kući. Bio je bolestan. Frieda u dosjeu nije vidjela ništa što bi ukazivalo da su njihovi iskazi
provjeravani.
Zatim su tu bili dečki. Svi su ispitani, premda im nije rečeno zašto. Frieda se sjećala kako su kasnije
svi mislili da se dogodio nekakav pokušaj provale ili nešto slično, a ona ih, naravno, nije pokušavala u
tome razuvjeriti. Zapisala je izjave koje je uspjela zapamtiti. Pomalo joj je to sličilo čitanju vlastitog
nekrologa, otkrivanju onoga što su ljudi o tebi mislili ili izjava kako su te doživljavali ili što su na tu temu
priznali policiji. Što bi ona mislila, u dobi od šesnaest godina, da je čula Chasa Latimera kako odraslima
govori da Friedu Klein, premda su se kretali u istom društvu, nije poznavao tako dobro, da je bila pomalo
»čudna«, da je bila zatvorena, da nikad nisu bili ni u kakvoj vezi i ne, nije to niti želio jer nije bila njegov
tip.
Dok je brzo zapisivala u bilježnicu, puneći stranicu za stranicom, kroz glavu su joj u bljeskovima
prolazile slike koje čak i nisu sličile sjećanjima. Činilo se da se uistinu nalazi ondje, prizori i zvukovi i
dodiri bili su tako živi: Chas, okružen ostalima, uvijek u središtu pažnje, odjednom hvata njezin pogled i
upućuje joj provokativan osmijeh; Ewan, nespretan, ali drag i dobronamjeran; Jeremy, miris njegove
kose, glatka koža na grudima i leđima, gotovo kao u djeteta, ali kadgod bi pomislila na njegovo lice, na
njemu je bio onaj izraz konsternacije i nevjerice i bijesa kad mu je rekla da s njime prekida. Kad bi na
njega pomislila, uglavnom se radilo o tome: o beskrajnom rastanku. A kod Lewisa je to bio miris
cigareta: čak i kad bi se prisjetila njegovih punih, gotovo natečenih usana, uvijek je među njima bila
cigareta; čak je zamišljala kako jezikom, ružičastim kao u mačkice, dodiruje kraj filtera cigarete.
Kad je zapisala sve čega se mogla sjetiti, načinila je stanku. Ruka ju je boljela od napora. Ali tada se
sjetila. Bilo je tu još nešto. Netko je s olovkom u ruci očito pregledavao dosje i, kako to ljudi inače čine,
sa strane označavao pojedine pasuse, pa čak i podcrtavao neke rečenice. Bilo je tu i izblijedjelih
zabilješki i upitnika. Frieda je ubrzo shvatila njihovu svrhu. Naglašavali su sve dvojbeno ili
problematično, posebno o samoj Friedi, onome što su ljudi o njoj mislili, koliko su joj vjerovali. Na
kraju njezine izjave je krupnim velikim slovima bila napisana riječ »NE« pa, odvojeni crticom, inicijali
»SF«. Frieda ih je zapisala na kraju svojih zabilješki i zaokružila.
»Hoću li vam donijeti još kave?«
Žena se opet pojavila, poput otjerane životinje koja se sada polako prikrada nazad.
»Da, molim.«
»Dakle, niste turistkinja?«
Frieda je podigla pogled prema ženi, pitajući se bi li je trebala prepoznati. Je li s njome išla u školu?
Ili možda s njezinom sestrom ili nekim drugim? »Ovdje sam odrasla. Ali sada sam u turističkom posjetu.«
 19. POGLAVLJE

P rije povratka u Evinu kućicu, Frieda je pošla u kupovinu u supermarket koji se nalazio na mjestu
nekadašnjeg bazena. Za sebe je uzela mljevenu kavu, mlijeko, kruh, maslac, marmeladu i šest jaja.
Majci je kupila buket dalija, paket kolačića s đumbirom, nekakav topljeni sir (Juliet Klein oduvijek drag)
i uz njega krekere, te dvije boce crnog vina.
Ulazna vrata majčine kuće bila su otključana i, nakon što je pozvonila i ostala bez ikakva odgovora,
otvorila ih je i ušla unutra, namjeravajući kupljene stvari ostaviti u hodniku. Ali čula je buku koja je
dopirala iz dnevne sobe: televizor je bio uključen. Frieda je provirila glavom iza vrata. Na plazma
ekranu je neki kuhar – lice joj je odnekud bilo poznato – spremao nešto s tjesteninom. Nagomilao ju je na
tanjur, tako da je izgledala poput gnijezda crva. Juliet je sjedila na sofi, nogu u čarapama podignutih na
malu klupicu, glave zabačene unazad i pritvorenih očiju. Hrkala je. Jedno dugme na košulji joj se
raskopčalo, tako da joj je Frieda mogla vidjeti rub grudnjaka. Niz bradu joj se slijevao tanak trag sline.
Frieda ju je nekoliko sekunda promatrala mršteći se. Što je tiše mogla, odložila je kupljene stvari i izišla
iz kuće pritvorivši vrata za sobom. U džepu joj je počeo vibrirati mobitel i, kad ga je izvukla, vidjela je
da zove Sandy. Pustila je da se uređaj sam prebaci na govornu poštu.

* * *

U svojoj kućici je sebi skuhala šalicu čaja. Pod prozorom je stajao niski stolić koji je služio kao radni
stol. Sjela je za njega i dohvatila svoju bilježnicu. Bacivši pogled preko Evina vrta, primijetila je da s
tog mjesta ima pogled ravno u kuhinju. Zapravo, dok je sjedila ondje, pojavila se Eva prolazeći rukama
kroz kosu. Počela je zalijevati biljke na prozorskom pragu.
Frieda je maknula stolić dalje od prozora. Sad je mogla vidjeti jedino zid pred sobom. Pregledala je
svoje zabilješke i zatim načinila popis:
Ljudi koje treba kontaktirati
• detektiv Tom Helmsley (zatražiti pomoć od Karlssona?) • Dennis Freeman (od TH-a doznati tko
je on i odakle) • Michael Carrey (isto tako)
• SF: tko je on? Pitati TH
• Chas Latimer
• Jeremy Sutton
• Vanessa Bussock
• Ewan Shaw
• Lewis Temple
• ravnatelj srednje škole u Braxtonu (otkriti tko su bili Beckyni najbliži prijatelji) Zagledala se u
popis, razmišljajući. S jedne je strane nacrtala stablo. Palo joj je na um još jedno ime – ime
čovjeka koji je stajao uz ploču, s licem dečka s plakata i blistavim osmijehom, kose duge do
ramena. Dodala je i njegovo ime: Greg Hollesley, učitelj drame i razrednik njezine klase iz 1989.
Svojem je stablu dodala lišće.
Osim što će zamoliti Karlssona da joj pomogne pronaći Toma Helmsleya, nije imala pojma kako
pronaći te ljude koji su joj nekoć bili tako važni. U pretraživač na mobitelu je utipkala ime Chas
(Charles) Latimer i bujica imena je ispunila ekran: Chas Latimer glumac i Chas Latimer poslovni čovjek i
Charles Latimer kipar i Charles Latimer dijetetičar koji vam može pomoći da u dva tjedna izgubite preko
šest kilograma, Charles C. Latimer jahtaš... Nijedna od fotografija se nije činila ispravnom – ali kako bi
Chas izgledao dvadeset tri godine kasnije? Bi li mu glatko lice dobilo podbradak, njegov prepoznatljiv
šarmantan osmijeh izblijedio u nešto trezvenije, njegova plavkasto crna kosa počela sijedjeti i
prorjeđivati se? Zurila je u popis imena: nitko od njih nije bio dovoljno neobičan da bi ga se jednostavno
pronašlo.
Na elektronskoj pošti se oglasio dolazak poruke od Chloë. Naslov joj je bio »Upomoć!!!« Otvorila ju
je. »Teta Frieda!« pisalo je. »Mislim da sam dobila genitalne bradavice! Što da radim?« Frieda se u
očaju zagledala u zid. »Pođi svojem ginekologu ili u ginekološku kliniku«, napisala je. »One su zarazne i
vrlo česte.«
Zatim je ustala i pošla u vrt u kojem je svjetlo blijedjelo u nadolazećem sumraku. Eva joj je
domahnula iz kuhinje, a zatim izišla da joj se pridruži. »Imaš li sve što trebaš?« upitala je.
»Da, hvala ti. Što to uzgajaš?« Pokazala je na gredice s povrćem, gole osim nešto zimskog kupusa i
nekoliko zimskih tikava, otrgnutih od stabljike, ali još uvijek ostavljenih da leže na zemlji.
»Oh, svašta. Ciklu, krumpir, bob, grašak, artičoke. I čili papričice u stakleniku«, s entuzijazmom je
nastavila. »Postala sam opsjednuta čilijem. Vrtlarenje je dobro za dušu.«
»Mogu zamisliti. Ali nije li i lončarstvo?«
»I pečenje kruha. Što god se drugo događalo, na kraju dana ipak možeš reći da si nešto učinila.«
Frieda ju je pogledala. Kosa joj je bila raspuštena i pomalo zarasla, ona veličanstvena crvena je
izblijedjela u ponešto neugledniju nijansu; njezine pjege, koje su bile tako uočljive dok je bila
tinejdžerica, pretvorile su se u tek blijede točkice na njezinoj blijedoj koži. Obrub duge suknje bio joj je
potrgan i blatnjav. »Onaj poziv na večeru«, rekla je. »Vrijedi li još?«
Osmijeh je obasjao Evino lice. »Sa zadovoljstvom. Nema ničega boljega od kuhanja za druge ljude.
Ne mogu povjerovati da si se vratila, Frieda.«
»Poznat mi je taj osjećaj.«
»Dođi pokucati na vrata u sedam i trideset«, rekla je Eva. »Samo da znaš što te očekuje, ja sam
vegetarijanka.«

Kad je Frieda s bocom crnog vina ušla na Evina stražnja vrata, kuhinja je bila prepuna mirisne pare. Eva
ju je, umotana u bijelu pregaču i rumenih obraza, izrazito srdačno pozdravila – kao da ih je ta večera na
neki način stavila u drukčiji, intimniji odnos. Očito se naradila. Na štednjaku je klokotalo u loncima, a na
stolu su, u tri šarene zdjele za koje je Frieda pretpostavila da ih je Eva sama izradila, stajale tri različite
salate.
»Mrkva i orasi s pikantnim japanskim preljevom«, rekla je, pokazujući rukom. »Cikla i celer s
hrenom. Zelena salata.«
»Baš lijepo«, rekla je Frieda, odjednom nekako sjetna zbog napora uloženog u tu večer.
Sa stropnih su greda visjeli nizovi čili papričica, očito uzgojenih u Evinu stakleniku. Na policama su
se nizale staklenke s domaćom zimnicom. Eva je primijetila kako se ogleda uokolo i nasmiješila se. »Eto,
time se ja bavim«, rekla je. »Svašta pripravljam, kao da mi o tome ovisi život. Sama izrađujem posuđe.
Sama izrađujem svoju odjeću, kao što vjerojatno možeš vidjeti. Kuham dovoljno hrane i uzgajam
dovoljno povrća za prehranjivanje velike obitelji, samo što ja, naravno, nemam obitelj.«
»Jesi li je željela imati?«
»Ista stara Frieda. Nikakvih besmislica. Da, mislim da jesam. Ti nemaš djece, zar ne?«
 »Ne.«
»Jesi li...«
»Ne.«
»Ionako nije prekasno. Popijmo malo tog vina.«
Odčepila je bocu i obilato natočila dvije čaše. »Za ponovne susrete«, rekla je podižući svoju.
»Kad već govorimo o tome, mogla bih i poći na to okupljanje bivših učenika, ako budem u blizini.«
»To će baš biti zabavno. Zamisli sve te face kad ti uđeš kroz vrata.«
»Ne želim. To bi me moglo spriječiti da dođem.«
»Poći ćemo zajedno. Uvijek je pomalo nezgodno dolaziti sam.«
»Što misliš, tko će biti ondje?«
»Tko zna? Na posljednjem su se okupljanju pojavili najčudniji ljudi. Zapravo, znam tko zna. Vanessa
je jedna od organizatorica.«
»Vanessa? Misliš Vanessa Bussock?«
»Nekad bila. Udala se za Ewana.«
»Za Ewana Shawa?«
»Da.«
»Njih su dvoje izlazili, ali nisam imala pojma da su se vjenčali.«
»Pa, kako si i mogla znati?«
»Žive li ovdje u blizini?«
»Nego što. Imaju kuću na cesti prema Bybrooku. Povremeno ih viđam. Ona se pretvorila u pravu
kućanicu, on je postao malo ozbiljniji, premda ne previše, ali inače izgledaju prilično isto kao i oduvijek.
»Možda ću im se javiti.«
»Zbilja? Pa, mogu ti dati njihove podatke.«
»S kime se još viđaš?«
»Naravno, tu je i Maddie.« Ruka joj je poletjela do usta. »Oh, Bože, jesi li čula za Maddie? Kći joj
se ubila.«
»Za to sam čula«, rekla je Frieda.
»Nije li to grozna, užasna stvar?«
»Da.«
»Becky. Očito je imala teškoća, ali to je ipak tako grozno. Nije napunila niti šesnaest. Cijela je škola
zaprepaštena. Mislim da će sprovod biti sljedećeg tjedna.«
»Tko je još ostao živjeti ovdje?« upitala je Frieda.
»Tu je Lewis. Tvoj dečko. Naravno, poslije Jeremyja.« Glas joj je postao čeznutljiv. »Njega
godinama nisam vidjela.«
Izgledalo je to kao da je netko izvukao na vidjelo stare Friedine uspomene i počeo po njima gaziti.
Kad je progovorila, morala je obuzdati glas. »Znaš li čime se on bavi i gdje živi?«
»Po onome što sam posljednje čula, radio je kao električar za neku tvrtku u Oxleyu. Ima mali stan na
rubu Braxtona, blizu stare vojarne, ili ga je imao. Ima sina, ali ne živi s majkom.« Eva je promiješala juhu
u zdjeli, a zatim neočekivano dodala: »Imala sam aferu s njime.«
 »S Lewisom?«
»Nakon što si ti nestala.«
»To je u redu.«
»Osjećala sam se grozno. A mislim i on. Izgledalo je to kao da te oboje varamo, premda si bez riječi
otišla.«
»To nema veze, Eva.«
»Ima. Ti si mi bila najbolja prijateljica, a ja sam spavala s tvojim dečkom.«
»Tada više nije bio moj dečko. Razišli smo se.«
»Izgledalo je kao da jest. Bio je opijen tobom. Sa mnom je bio jedino zato što je bio tako bijesan i
uzrujan i zbunjen. Nemaš pojma kroz što je sve prolazio, ali opet se ne čini u redu.«
»Prije dvadeset tri godine si imala aferu s mojim bivšim dečkom, nakon što sam ja otišla. To nije
važno.«
»Svako malo porumenim od stida.«
»Čega se stidiš?«
»Izgledalo je to kao da sam te izdala. Premda, pazi, i ti si mene izdala, onakvim odlaskom.«
»Možda si to zato i učinila.«
»Ne. Učinila sam to zato što mi se oduvijek jako sviđao. Zar to nisi znala?«
Frieda se u mislima vratila natrag, pokušavajući razdvojiti slojeve prošlosti kako bi je jasnije
sagledala. »Mislim da nisam.«
»Bože, ta mladalačka žustrina«, rekla je Eva. Tiho se nasmijala, ali još uvijek izgledajući tužno.
»Ništa više nije ni slično tome.« Odmahnula je glavom. »Godinama ga nisam vidjela. Mislim da je
negdje zabrazdio.«
»Zabrazdio je on još dok sam ga ja poznavala. Možda smo svi mi, a da toga nismo ni svjesni.«
Eva je sklonila zdjele i na stol stavila pitu od patlidžana i crvenih paprika. »Posluži se«, rekla je
pokazujući na jelo. »I salatama. Po običaju, pripravila sam svega previše.«
Bez pitanja im je ponovo do vrha napunila čaše. »Dakle, ti si psihoterapeutkinja«, rekla je.
»Da.«
»Sigurno slušaš dosta čudnih priča.«
»Čudne priče, svakodnevne priče.«
»Pomažeš li ljudima?«
»Dajem sve od sebe. Pokušavam ljudima pomoći da opet steknu kontrolu nad vlastitim životima, da
opet pronađu sebe. I to je nešto.«
»Jašeš li još?« neočekivano je upitala Eva.
Friedu je to pitanje zateklo. Dvadeset tri godine se nije popela na konja i osjetila je izvjesnu nervozu
što sjedi s nekim tko zna takve stvari o njoj. Bila je naviknula živjeti među ljudima koji nisu imali
pristupa njezinoj prošlosti, a sad se osjećala kao da je zaboravila zaključati ulazna vrata i prozor ostavila
širom otvoren. »Ne. Ne jašem.«
»Nekad si to voljela.«
»Sada živim u Londonu«, rekla je Frieda, kao da time želi prekinuti daljnji razgovor o tome. »Usput,
ovo je slasno.«
 »Dobro. Chas Latimer.«
»Što je s njime?«
»Vanessa je rekla da bi i on mogao doći. Neće li to biti čudno?« Zahihotala se i strasno zadrhtala.
»Vrlo čudno«, suho je rekla Frieda.
»Čini mi se da ti se on nije previše sviđao.«
»Nije.«

Na nebu su blistale zvijezde, a niski mjesec se činio većim nego obično, premda je Frieda znala da je u
pitanju samo optička varka. Vjetar je puhao kroz krošnje drveća. Zaboravila je kako u provinciji zna biti
mračno, i kako tiho. Ušla je u kućicu. Na mobitel joj je stigla još jedna poruka od Sandyja, ali ona se ni
na nju nije obazirala. Umjesto toga je nazvala Karlssona.
»Frieda? Kako si?«
»Mislim da žudim za domom«, rekla je. »Ovdje nema uličnih svjetiljki ni autobusa. Možeš li mi
učiniti još jednu uslugu?«
»U redu.«
»Prije nego što si i doznao o čemu se radi?«
»O čemu se radi?«
Frieda mu je ispričala i on je rekao da će odmah ujutro provjeriti za Toma Helmsleya.
Tek poslije toga je preslušala Sandyjeve poruke. U prvoj je samo nekoliko puta izgovorio njezino
ime, upitno i ostavljajući razmake između svake riječi, kao da ga ona može čuti i odbija se odazvati. U
drugoj je rekao: »Frieda, moramo razgovarati.« Mogla mu je čuti nemir u glasu, kao i buku prometa u
pozadini, i zamislila ga kako stoji u nekoj veži, promrzao i jadan. Mogla mu je vidjeti lice, mračno od
tuge. »Volim te«, pridodao je, zvučeći gotovo gnjevno. »Ne mogu ovako prekinuti. Molim te, nazovi.«
Nazvala ga je, ali se oglasila govorna pošta. Nije ostavila nikakvu poruku. Što se tu imalo reći?
 20. POGLAVLJE

F rieda? Moj Bože, jest! Frieda Klein!«

Vanessa – sada Shaw, premda je bilo teško ne zamisliti je kao Vanessu Bussock, petu u školskom
dnevniku, što je Friedi još uvijek poput nekakvog džingla odzvanjalo u glavi – stajala je na vratima, s
izrazom lica i, štoviše, cijelim tijelom odajući gotovo smiješno iznenađenje.
»Zdravo, Vanessa.«
Frieda je tog jutra rano ustala – mnogo prije nego su se u Evinoj kući upalila svjetla – i nakon šalice
kave pješice krenula prema kući Shawovih, maloj kućici s trošnim slamnatim krovom na rubu grada. Eva
joj je bila rekla da oboje rade i željela ih je uhvatiti prije odlaska na posao.
»Frieda Klein«, začuđeno je ponovila Vanessa, a onda iznenada snažno privukla Friedu uz svoje
mekano tijelo kao da joj je majka, gugućući nešto nerazumljivo. Mirisala je po sapunu i po tek pečenom
kruhu. Napokon ju je pustila iz zagrljaja i odmaknula se korak da je prouči pogledom. »Mislila sam da te
nikad više neću vidjeti. Ali uvijek bih te prepoznala.«
Frieda nije bila sigurna bi li ona prepoznala Vanessu. Nekoć je imala sjajnu smeđu kosu, dugačku i
bujnu; sada je bila kratka i prožeta sjedinama. Nekoć je imala lijepo, bujno tijelo, a sada je bila udobno
punašna, u do koljena dugoj haljini i pomalo vrećastom sivom džemperu. Samo su joj oči bile iste:
okrugle, modre, tople, krajnje iznenađene. A pod lijevim joj se okom još nalazila sićušna nejasna mrlja
od rođenja, nalik suzi što se slijeva niz obraz; nju je bila zaboravila. Vanessa se odjednom okrenula i
dozvala: »Ewane! Ewane! Dolazi ovamo! Nikad nećeš pogoditi tko stoji preda mnom!«
Uzela je Friedu za ruku i praktički je uvukla preko praga. »Kavu?« rekla je. »Ili čaj? Doručak? Za
petnaest minuta moram na posao, ali mogu ti nešto pripremiti. Kako lijepo! Ali zašto si ovdje? Moj Bože.
Je li se nešto dogodilo?«
»Kavu«, rekla je Frieda. »Molim te.«
»Čitala sam o tebi!« Nasmiješeno je pogledala Friedu. »Sad si čuvena, zar ne? Ewane! Ewane,
odmah dolazi ovamo.«
Povela je Friedu u kuhinju. Za stolom su sjedile dvije tinejdžerice; mlađa, koja je bila punašna i
smeđokosa i Friedu podsjećala na Vanessu kakvu je nekad poznavala, jela je žitne pahuljice, držeći
zdjelicu odmah do usta i ubacujući u sebe pune žlice što je brže mogla; druga je na svojem laptopu
pregledavala poruke s Facebooka. Bila je plavokosa, vitka, naizgled bezvoljna i prilično lijepa.
»Amelia, Charlotte, ovo je Frieda.«
Djevojčice su podigle poglede. Frieda im je kimnula glavom.
»Nekoć sam s Friedom išla u školu«, pričala je Vanessa, pristavljajući vodu i istresajući kavu u
aparat. »Ali nisam je vidjela preko dvadeset godina!«
»Opa«, apatičnim je glasom dobacila starija, Charlotte.
U tom je trenutku u kuhinju upao Ewan. Oduvijek je ovako upadao. Bio je prilično visok i krupan,
raščupane kestenjaste kose. Kao tinejdžeru mu je bila duga i u valovima mu padala do ramena, ali sad je
bila kraća, dosežući mu do ovratnika. Na sebi je imao sivo odijelo i tamnoplavu košulju, ali nije
uspijevao izgledati uredno. U njemu je oduvijek bilo nečega kaotičnog.
Ugledavši Friedu, poput kakvog lika iz crtića dvaput ju je odmjerio, a zatim nastavio treptati, nijemo
otvarajući i zatvarajući usta. »Jesi li to doista ti?« upitao je, primaknuvši joj se korak i opet zastavši.
 »Uistinu jesi.«
Ewan je napokon došao do nje i zagrlio je tako snažno da ju je zamalo odigao od poda. »Dobro nam
došla«, rekao je, puštajući je iz zagrljaja. »Štogod činila ovdje, zbilja nam je drago što si došla.«
»Hvala ti.«
»Tata, kasnimo«, rekla je Charlotte, zatvarajući svoj laptop. »Opet.«
»Zar je već vrijeme?«
»I gore od toga«, rekla je Vanessa, stavljajući šalicu kave pred Friedu. »Sat kasni šest minuta.«
»Bože«, opet se oglasio, skoro pa komično. »Upisat će mi ime u malu knjižicu.« Okrenuo se Friedi.
»Radim u gradskom vijeću i upravo je u tijeku – kako glasi ona grozna riječ? Racionalizacija.«
»Vi pođite«, rekla je Vanessa, lagano ga pogurnuvši. »Ja ću s Friedom dogovoriti pravi susret.«
»Dobro. Djeco, idemo.«
Obukao je kaput, potapšao se po džepovima u potrazi za ključevima i mobitelom, osvrnuo se još
jednom po prostoriji kao da je nešto zaboravio, pa otišao.
»Došla sam u krivo vrijeme«, rekla je Frieda.
»Nisi! Odnosno jesi, ali to je posve u redu. I više od toga. Ako mi nećeš zamjeriti što to pitam, što
uopće radiš ovdje?«
»Majka mi umire.«
»Tako mi je žao. Nisam znala.«
»I mi smo tek doznali. Odsjela sam kod Eve. Ona mi je spomenula da ste se ti i Ewan vjenčali i da
živite u Braxtonu.«
»Pa si pomislila da možeš skoknuti na šalicu kave?«
»Tako nekako.« Frieda je razmišljala što odgovoriti na neizbježna pitanja. »Kao što znaš, otišla sam
prilično neočekivano...«
»Baš tako.«
»Čak i bez pozdrava.«
»Da, bilo je to vrlo tajanstveno.« U Vanessinu se glasu dao naslutiti prizvuk osude. »Mislili smo da
smo tvoji prijatelji. Znaš već, da dijelimo tajne, povjeravamo se jedni drugima.«
»I zato sam poželjela opet stupiti u kontakt, doznati što se sa svima dogodilo«, ustrajala je Frieda.
»Pa, sa mnom ništa zanimljivo. Preselila sam se otprilike milju i pol dalje od roditeljskog doma,
nabacila nekoliko kilograma, kosa mi sijedi i udala sam se za čovjeka koji mi je bio simpatija iz mladih
dana.«
»Griješiš. To je vrlo zanimljivo«, rekla je Frieda. »I impresivno. Takva vjernost.«
»Doista?« Vanessa se malo smekšala. »Čudno je to, zar ne? Prva osoba u koju sam se ikad zaljubila, i
evo nas.« Široko je zamahnula rukom.
»S dvije kćeri.«
»Dvije tinejdžerice – od kojih je starija sada otprilike iste dobi u kojoj sam ja počela izlaziti s
njezinim ocem i u kojoj si ti otišla odavde. Zamisli to! Nismo puno šarali uokolo premda, naravno, tada
nismo imali pojma što zapravo činimo. Sve to shvatiš tek kasnije. To je prava ratna zona.«
»Jesu li poznavale Becky Capel?«
»Oh, Bože, to je bilo tragično. Jadna Becky. Bita je baš draga. Prilično dobro sam je poznavala. Bila
je Charlottina prijateljica. Bile su ista generacija u školi. Njoj je to tako teško palo. Tako mlada.«
Odjednom su joj došle suze na oči. Obrisala ih je rukavom. »Kakva šteta.«
»Da.«
»Maddie je potpuno shrvana.« Oči su joj kratko bljesnule. »Čekaj, nisam li čula nešto o...?«
»Nekoliko puta sam se susreta s Becky«, smireno je rekla Frieda. »Profesionalno. Jer je Maddie bila
zabrinuta zbog nje.«
»Da«, zamišljeno je rekla Vanessa. »Tako je. Znala sam da sam nešto čula.« Ponašanje joj se blago
promijenilo. »Čuj, za minutu moram izletjeti. Moram na posao. Ja sam zubarica, što nije tako glamurozno
kao biti čuvena terapeutkinja, ali ponekad mislim da su zdravi zubi jednako važni kao i čista savjest.«
Dohvatila je svoj kaput. »Ipak, samo još trenutak – Ewan mi nikad neće oprostiti ako ne dogovorim naš
sljedeći susret. Dokad si ovdje?«
»Boravit ću ovdje otprilike tri dana tjedno. Zbog majke. Poslat ću ti poruku, pa ti možeš predložiti
neki datum. Što kažeš na to?«
»Izvrsno.«
Vanessa je dohvatila neku staru omotnicu i na njoj napisala broj svoga mobitela. Dodala ju je Friedi.
»Jesi li u kontaktu s ostalim ljudima?« upitala je Frieda.
»Poput?«
»Oh. S Chasom, Jeremyjem. Lewisom«, pridodala je i vidjela kako se na Vanessinu licu pojavljuje
blagi smiješak, pa zatim nestaje.
»Zapravo i jesam! Pomažem u organizaciji našeg ponovnog okupljanja.«
»Eva mi je spomenula nešto o tome.«
»Moraš doći. To će biti moj vrhunac. Čuvena Frieda Klein.« Opet onaj prikriveni negodujući ton.
»Kako bilo, poslat ću ti detalje nakon što ti meni pošalješ poruku.«
»Hvala ti.«
»A sada moram bježati.«
»Naravno.«
Ustala je, stavila svoju šalicu u sudoper i navukla kaput. »Mogu li te prebaciti?« upitala je Vanessa na
vratima.
»Ne, u redu je. Volim prošetati.«
»Znaš, nimalo se nisi promijenila.«
»Oh, vjerojatno jesam.«

Kad je u dnu kućnog prilaza stupila na cestu, Frieda je uključila svoj mobitel. Na njemu je bila poruka od
Karlssona. Odmah ga je nazvala.
»Pronašao sam ga«, rekao je.
»Je li još uvijek u policiji?«
»Prilično je napredovao. Sada je glavni istražitelj.«
»Misliš li da će razgovarati sa mnom?«
»Nazvao sam ga. Očekuje tvoj poziv.«
»Gdje živi?«
 »Još je uvijek u tom području, negdje gore, blizu Norwicha.«
»To je četrdeset milja odavde.«
»Ali je još uvijek Istočna Anglia. Zar se to ne smatra istim područjem?«
»Ne znam. Ovdje ima ljudi koji misle da se već sljedeće selo nalazi u stranoj državi.«
»Hoćeš li ga posjetiti?«
»Ako mogu.«
»I samo ćeš razgovarati s njime?«
»Što bih drugo radila?«
»Na glasu si i po poduzimanju drugih stvari. Sjeti se da sam te ja s njime povezao. Ja jamčim za
tebe.«
»Hvala ti, Karlssone. Uistinu sam ti zahvalna. Voljela bih da zauzvrat mogu nešto učiniti za tebe.«
»To ne bi trebalo tako funkcionirati. Samo nemoj poduzimati ništa nepromišljeno. Barem dok se sa
mnom ne posavjetuješ.«
»Sada moram ići«, rekla je Frieda. »Trebam obaviti još neke telefonske pozive.«

Tri sata kasnije, na Friedina je vrata pokucala Eva. »Stigao je neki kombi«, rekla je. »Čovjek kaže da je
došao tebi. Zvuči mi kao Poljak.«
Frieda je obukla jaknu i izišla van. »To mi je prijatelj«, rekla je. »Iz Ukrajine.«
»Oh, ne, prije nego što zaboravim, netko ti je ostavio pismo.«
»Ovdje?«
»Da. Bilo je na otiraču kad sam došla. Vjerojatno netko tko je čuo glasine da si se vratila.«
Eva joj je pružila omotnicu i Frieda ju je gurnula u svoju torbu. Pismo će pročitati kasnije.
Kad je izišla na cestu, Josefu je glava bila skrivena pod poklopcem motora kombija.
»Je li sve u redu?«
Josefova glava se pojavila. Iz džepa je izvukao krpu i obrisao ulje s ruku. »Pregrijava se. Ali u redu
je, dovest će nas do tvoga čovjeka.«
Ušli su unutra i motor se pokrenuo proizvevši zvuk sličan dugom, žestokom kašlju iz dubine pluća.
»Dakle, kuda?« rekao je Josef.
»Ja ću te voditi.«
»Ti nećeš voditi. Kažeš mi adresu, ja je stavim u stroj i više na to ne mislimo.«
»Grad se zove Rushton. Dotamo bi nam trebalo oko sat vremena.«
Frieda je odslovkala ime i Josef ga je utipkao u svoj uređaj za satelitsku navigaciju. »Trebat će sat i
četvrt.«
»Oprosti.«
»Sve male ceste.«
»Da.«
»Ali lijepe.«
»Neke od njih.«
 Frieda je pogledala kroz prozor. Napuštali su Braxton i skretali na zaobilaznicu. U daljini se ljeskalo
more.
»Ovdje si odrasla?«
»Tako je.«
»Svako je stablo uspomena.«
Frieda se okrenula Josefu da vidi šali li se to s njome, ali na njegovu licu nije tome bilo traga.
»Josefe«, rekla je, »nekako znam da ćeš, ako ti zahvalim, reći da to ne trebam činiti. Ali zbilja to moram
reći. Hvala ti.«
Josef se sada ipak nasmiješio. »To je previše komplicirano za mene.«
»Ne, nije. Sigurno ti je srce klonulo kad si me čuo preko telefona.«
Josef je odmahnuo glavom. »Ja sam zamalo tebe nazvao.«
»Što...?« započela je Frieda. »Razgovarao si s Karlssonom.«
»Rekao je da pripazim na tebe.«
»Luda žena na slobodi?«
»Ne«, tužnim je glasom prosvjedovao Josef. »Samo prijateljska pažnja.«
»Znaš, Josefe, kad pomislim na mene i tebe, sjetim se da mi ti uvijek pomažeš u nevolji, a ja sam
zamalo skrivila tvoju smrt.«
»I uredio sam ti novu kupaonicu.«
»A da mene nisi ni pitao. Ali kupaonica je lijepa«, brzo je dodala Frieda. »Samo govorim da
prijateljstvo sa mnom košta.«
»Ne, ne«, rekao je Josef. »Ja radim s puno ljudi. S graditeljima i vodoinstalaterima. Oni su iz
Ukrajine i Rusije i Poljske. Spavaju u hostelima i u kombijima i u kolibama. Kod mene je drukčije. Zbog
vas, prijatelja, ja spavam u svom domu.«
»I za mene je to drukčije, Josefe.«
Ostatak putovanja je uglavnom protekao u tišini. I to je bilo dobro. S Josefom nije bilo siljenja na
razgovor kad on nije bio potreban, ničega od onog raspitivanja kako si, a da ne postoji stvarna želja da se
to dozna ili potreba za tim. Samo je gledala kroz prozor. Josef je imao pravo. Krajolik gotovo kao da joj
se obraćao. Ona šuma u koju su ih nedjeljom ujutro znali odvoditi u šetnju. Župni dvor koji si mogao
vidjeti s ceste, u kojem je bila na zabavi povodom četrnaestog rođendana Virginije Clarke. Dok su se tako
vozili, sjećanja su blijedjela i krajolik je postajao manje prepoznatljiv, a zatim potpuno nepoznat.
Jednom su se zaustavili da natoče goriva i Josef je još jednom provjerio motor. »Dok budeš na tom
sastanku, sredit ću ovo«, rekao je.
Kad je Frieda nazvala da potvrdi sastanak, Helmsley joj je rekao da dođe u Vojvotkinju od Yorka.
Lokal se nalazio na glavnoj ulici Rushtona, a kako je bilo vrijeme ručka, u njemu je bilo krcato ljudima.
Prostorija je bila okićena starim fotografijama dostojanstvenih brkatih ljudi koji su stajali pred konjima i
vozilima na parni pogon. U najudaljenijem je kutu sam za stolom sjedio čovjek i čitao novine. Bio je
odjeven u sivo odijelo s diskretnom kravatom, što je bila tradicionalna odora prodavača osiguranja i
policijskih istražitelja. Kad je ugledao Friedu kako stoji pred njim, preklopio je novine i ustao da je
pozdravi.
Ona je u njemu pokušala prepoznati onog mladog službenika kojega je upoznala gotovo dvadeset tri
godine prije. Bio je krupne građe, snažne vilice i velike glave prekrivene posve kratko ošišanom kosom.
 »Doktorica Frieda Klein?« Kimnula je glavom i oni su se rukovali. »Jeste li jeli?«
Frieda je rekla da nije gladna. Naručila im je piče, voćni sok za detektiva i vodu za sebe. »Lijepo je
od vas što ste pristali naći se sa mnom«, rekla je.
»Kad nam se javi neki kolega, drago nam je priskočiti upomoć. Taj viši istražitelj Karlsson, on vam
je prijatelj?«
»Tako je. Je li vam rekao o čemu se radi?«
»Prepustio je to vama. Rekao je da želite neke informacije.«
»Nas dvoje smo se već jednom susreli«, rekla je Frieda.
Sve dotad Helmsley se ponašao ljubazno, ali sad ju je pronicavo odmjerio.
»Oprostite. Ne sjećam se...«
»Bilo je to veoma davno. U veljači 1989., dok ste još radili u Braxtonu, dolje u Suffolku.«
»To je točno. Bilo mi je to prvo radno mjesto.« Govorio je polako, kao da je zabrinut da bi se na
nešto mogao obvezati.
»Vi ste me ispitali.«
»Jesam?« Izgledao je zabrinuto. Što sad slijedi?
»Imala sam petnaest godina i prijavila sam da me je u vlastitoj kući silovao neki neznanac. Tada sam
ispitana, a i neki drugi ljudi. Ne očekujem da se toga sjećate.«
Helmsley se namrštio, pokušavajući se prisjetiti, ali tada mu se izraz lica promijenio. Problijedio je.
»Da, sjećam se.«
»Čega se sjećate?«
Zavalio se u stolici i prekrižio ruke na grudima tako čvrsto da mu se odijelo nabralo i odjednom mu
izgledalo pretijesno. Frieda je to prepoznala kao nešto što je često viđala kod svojih pacijenata. Ponekad
se to moglo protumačiti kao obrambeni stav ili odbijanje bliskosti. Ali Frieda je to prepoznavala i kao
znak ranjivosti, kao da netko vlastitim rukama pokušava stvoriti krhko, beskorisno skrovište.
»Prije svega«, rekao je Helmsley, »što s time smjerate?«
»Ako zbog mene imate ikakvih briga, možete nazvati Karlssona i provjeriti tko sam. Ako želite,
možete to odmah učiniti. Ne radi se o vama ili o istrazi. Samo želim neke informacije. Ali kad sam
spomenula ispitivanje i kad ste se toga sjetili, ta se sjećanja nisu učinila sretnima.
»Vama je sigurno još gore«, rekao je Helmsley.
»Nisam ovdje kao traumatizirana žrtva. Samo mi recite čega se sjećate.«
»Polazio sam razne tečajeve. To činite kako u poslu napredujete. Idete na tečajeve, dobijete slobodne
dane, pohađate predavanja. Neki od njih su gubitak vremena, ali neki nisu. Prije nekoliko godina smo
imali jedan o postupanju u slučajevima seksualnog napastovanja. Slušali smo neke policajce koji su na
tom polju specijalisti, psihologa i žrtvu. Dvije žrtve. Mnogo je toga rečeno, a nešto od toga ne biste
očekivali čuti.«
»O čemu?«
»O posttraumatskom stresnom poremećaju, o ispitivanju podnositelja tužbe. Usred jedne od
prezentacija u PowerPointu, odjednom sam se sjetio tog slučaja. Mislim, vašeg slučaja. Bio je to moj
prvi takav slučaj. I ono što sam osjećao, što sam uglavnom osjećao, bila je nevjerica da su nama to
prepustili. Bili smo samo par klinaca, ja i Jeff. To je drugi policajac koji vas je ispitivao.«
»Što time mislite reći?«
 Helmsley je pažljivije pogledao Friedu, kao da je odmjerava. »Ako planirate pokrenuti nekakav
postupak, tada je ovaj razgovor vjerojatno loša zamisao. Mislim, s mojega gledišta.«
»Obećavam vam, nije mi na umu ništa takvo. Dakle...«
»Imam osjećaj, premda možda griješim, da ispitivanje nismo proveli onako kako smo trebali.« Činilo
se kao da čeka da Frieda nešto na to kaže, ali ona je ostala šutjeti. Tako je nakon kratke stanke nastavio:
»Mislio sam da ste vi nekakva samosvjesna – kako se ono kaže? agresivna? – tinejdžerica. Vjerojatno su
mi u toj dobi sve tinejdžerice tako izgledale. Tek nakon svih tih godina pomislio sam na to kako je to
moralo izgledati s vaše strane stola, kako je to moralo izgledati djetetu koje je ušlo u policijsku postaju i
reklo ono što ste vi rekli. A kad ste to rekli, odvukli su vas u sobu za saslušanja i ponašali se prema vama
kao da ste vi zločinka. Ne mogu se sjetiti svih pojedinosti.«
»Upravo sam pročitala dosje«, rekla je Frieda.
Helmsleyevo blijedo lice je još više problijedjelo. »Dakle, vjerojatno smo vas ispitivali o stvarima...
no, znate već...«
»O mojem seksualnom životu?« rekla je Frieda. »Jesam li bila djevica? Jesam li imala dečka? Jesam
li uzimala pilule?«
»Oprostite.«
»I zatim istraga nije ništa polučila.«
»Tako je u većini slučajeva.«
»Mislite li na istrage silovanja ili općenito na sve istrage?«
»Valjda oboje. Ali...« Činilo se da ulaže poseban napor jer sama riječ nije htjela izići iz njegovih
usta. »Silovanje će uvijek biti poseban slučaj.«
»Jer se radi o riječi jedne osobe protiv drugih?«
»To je jedan od razloga.«
»Taj je slučaj posebno brzo zaključen.«
»Je li baš tako?«
»Pa, nisam u tome neka stručnjakinja, ali čini se da nije odmakao dalje od uvodnih ispitivanja.«
»Ja se sjećam samo vašeg ispitivanja.«
»Prelistavajući dosje«, rekla je Frieda, »primijetila sam da ga je još netko naknadno pregledavao,
dopisujući komentare i podcrtavajući neke dijelove. Čini se da nije bio veoma zadovoljan istragom.
Potpisao se inicijalima SF. Znatiželjna sam tko bi to mogao biti.«
Helmsley je podigao svoju čašu voćnog soka i polako otpio gutljaj. Spustio je čašu natrag na stol.
»Kad sam tek ušao u policiju, život mi ne bi vrijedio pišljiva boba da me je netko vidio s čašom Britvica.
To su viski i pivo. Viski s pivom. Isuse, ne znam kako smo svi mi to preživjeli.«
»Dobra stara vremena«, rekla je Frieda.
»Imalo bi se što o njima govoriti.« Spustio je pogled na svoje piće, kao da razmišlja hoće li ga opet
podići. »Stuart Faulkner.«
»Što?«
»To je vaš SF. Bio je viši istražitelj i obavljao posao koji ja sada obavljam.«
»Sjećate li se njegove uloge u slučaju?«
»Vidjeli ste dosje. Koliko se ja sjećam, nije bio izravno uključen. Vjerojatno se bavio nekim drugim
slučajem. Obavili smo uvodna ispitivanja, a zatim se on pojavio, pročitao dosje i rekao nam da od toga
odustanemo.«
»Zašto?«
»Ne želim to neprestano ponavljati, ali silovanje nije poput drugih zločina. Kod provala, nasilja, radi
se o hvatanju ljudi, o provođenju istrage. Kod silovanja prije svega morate odlučiti je li se zločin uopće
dogodio. Kada o tome donesete odluku, tek se tada možete pozabaviti hvatanjem počinitelja i
prikupljanjem dokaza.«
»A vaš je šef mislio da zločin nije počinjen?«
»Zvuči ružno, kad to tako kažete.«
»Ali mislio je da sam ja sve izmislila.«
»O tome ne mogu ništa reći.«
»Kad sam pročitala njegove komentare, učinilo mi se da dolaze od nekoga tko je od početka zaključio
da slučaj nema nikakvu težinu.«
»Takav je to posao. Ponekad odlučite ispravno, ponekad pogriješite.«
»Stuart Faulkner«, rekla je Frieda.
»Da.«
»Znate li gdje ga mogu pronaći?«
Otvorio je usta da nešto kaže, a zatim zastao, oklijevajući. »Vjerojatno. Samo...«
»Nisam bijesna zbog svega ovoga. Činim li vam se kao netko tko želi osvetu?«
»Ne znam kako to izgleda. Vidjet ću što mogu učiniti, pa ću vam se javiti.«
»Hvala vam.« Frieda je počela ustajati, ali onda joj je nešto palo na um. »Znate li koliko bi sada
mogao imati godina?«
»Doista ne znam. Možda je u ranim šezdesetima.«
»Jeste li u kontaktu s njime?«
»Dvadeset godina ga nisam vidio. Nije bio loš tip. Stara škola.«
Frieda je napokon ustala i pružila mu ruku.
»Žao mi je. Ako sam vas iznevjerio.«
»Sigurna sam da ste učinili ono što ste morali. Ali taj mi broj uistinu treba.«
Kad je Frieda izišla iz lokala, Josefa nije bilo ondje i morala ga je nazvati mobitelom. Na nesreću,
problem s kombijem je bio ozbiljan.
 21. POGLAVLJE

K ad su napokon krenuli, kombi još uvijek nije bio ispravan. Još je kašljucao, trzajući se tako da su
Frieda i Josef neprestano poskakivali u sjedalima.
»Blokiran dovod goriva«, veselo je pojasnio Josef. »Hoćemo li se uspjeti vratiti?«
»Oh, da.« Potapšao je upravljač kao da se radi o prestrašenu konju. »Sve dobro.«
Poskakivali su tako pod tamnim, uskovitlanim oblacima natrag prema Braxtonu. Iz tih su teških oblaka
uskoro na vjetrobran počele slijetati krupne kapi kiše. Josef je uključio brisače čiji su gumeni rubovi
škripeći neuspješno pokušavali ukloniti vodu sa stakla. Nagnuo se naprijed, škiljeći kroz čiste dijelove,
naizgled posve miran.
Dok su ulazili u Braxton, Frieda ga je dotaknula po ramenu. »Hoćemo li moći svratiti do moje
majke?«
»Majke?« Kombi je opet zakašljucao.
»Da. Bolesna je.«
»Ovdje imaš bolesnu majku?«
»Da.«
»Moramo vidjeti tvoju majku«, uzbuđeno je rekao Josef. »Odmah. Je li loše?«
»Ona umire.«
»Umire? Majka ti ovdje umire?«
»Da.«
»Frieda«, rekao je, svečanog i gorljivog lica, »ja sve činim.«
»Samo na sljedećem raskrižju skreni lijevo«, rekla je Frieda. »Nećemo se dugo zadržati.«
»Koliko god treba, sve je OK.«

Zajedno su stajali na pljusku, Josef vireći preko Friedina ramena u očekivanju da se na ulaznim vratima
pojavi Friedina umiruća majka. Ali nije bilo nikakvog odgovora. Frieda je još jednom pozvonila, a zatim
izvukla ključ koji je za sebe bila napravila i otvorila vrata. Ušli su u hodnik. Na podu je ležala pošta,
reklame te neki račun i razglednica. Zastala je i pokupila ih. Osjećao se čudan miris, slatkast i pomalo
užežen. Pošavši u kuhinju, vidjela je da je cvijeće koje je posljednji put ostavila stavljeno u staklenu
vazu, ali bez vode, tako da se dosad već osušilo i uvenulo. Sa strane je stajala otvorena konzerva
tunjevine, šireći uokolo masni, riblji vonj. Pokupila je cvijeće i konzervu i bacila ih u smeće. Unutra više
nije bilo onako blistavo i uredno. Na stolu su stajali prljavi tanjuri i pola tetrapaka mlijeka. Frieda ga je
pomirisala. Ukiselilo se. Sudoper je bio pun hladne, smeđe vode. Po strani je ležao komad papira s
naslovom »Stvari koje treba učiniti« ispisanim majčinim rukopisom. Pod njim nije pisalo ništa.
»Čekaj ovdje«, rekla je Frieda Josefu.
Pošla je u dnevnu sobu. Televizor je bio uključen, ali ton je bio do kraja stišan. Pošla je na kat, u
Julietinu spavaonicu. Osjećao se vonj zapuštenosti i nebrige. Juliet je ležala u krevetu, ruku sklopljenih
pod grlom, neuredne kose i lica, inače besprijekornog, umrljanog starom šminkom. Bila je budna, sjajnim
očima zureći u strop.
»Zdravo«, rekla je Frieda.
 Juliet joj nije odgovorila. Samo je mučno trepnula očima. Frieda je gotovo mogla čuti kako joj
trepavice dodiruju obraz.
»Jesi li dobro?«
Suho se nasmijala, tako da joj je smijeh zvučao gotovo kao uzdah, ali nije skidala pogleda sa stropa.
»To je smiješno. Ja umirem, ili si to zaboravila?«
»Kako se osjećaš?«
»Nešto mi raste u mozgu.«
»Znam.«
Juliet je okrenula glavu i oštrim se, sjajnim pogledom zagledala u Friedu. »Zašto si se vratila?«
»O tome možemo kasnije razgovarati. Reci mi što nije u redu.«
»Bila sam dobro dok se ti nisi vratila. A sada umirem.«
»Umirala si i prije nego sam se ja vratila«, započela je Frieda, ali je onda zastala. Kakve to ima
svrhe? »Boli li te?« upitala je umjesto toga.
»Ponekad«, tihim promuklim glasom rekla je Juliet. »Frieda, ponekad je bolje ne znati. Ne znati za
svoj tumor na mozgu, ne znati za svoga muža ili što tvoji prijatelji misle, ili što ti se dogodilo kćeri kad je
imala šesnaest godina. Ja ne želim znati.«
»Ali...«
»Ne želim. Baš me briga.« Te riječi kao da su je malo zatekle. »Uskoro ću početi baliti«, rekla je, »i
blebetati.«
»Voljela bih s tobom porazgovarati o režimu liječenja i o onome što su ti rekli liječnici...«
»Ne želim.« Prekinula je Friedu. »Ne želim razgovarati o tome, posebno ne s tobom. Ti samo izazivaš
nesreću gdjegod se pojaviš.«
Bila je toliko blizu onome što je Frieda sama za sebe mislila da joj na to nije ni odgovorila, nego je
samo palcem i kažiprstom stisnula nos i pričekala da joj bespomoćni gnjev oslabi.
»Odlazi«, rekla je Juliet. Čudno je zajecala, kao da namjerava povratiti. Nakon toga je, glasom koji
nije sličio njezinu, rekla: »Odjebi i ostavi me na miru.«
Frieda je zaprepašteno zurila u nju: nikad svoju majku nije čula da psuje. Činilo se da je i sama Juliet
time iznenađena.
U tom je trenutku u Friedinu džepu počeo vibrirati mobitel. Izvukla ga je i vidjela da poziv dolazi od
nepoznate osobe.
»Javi se«, rekla je Juliet.
Čula je promukli glas koji nije prepoznala.
»Frieda?«
»Da.«
»Ovdje Lewis. Lewis Temple.«
Frieda se na petama okrenula od svoje majke i pogledala kroz prozor niz čija okna se slijevala kiša.
»Netko mi je rekao da si se vratila«, rekao je. Vratila, kao da joj je oduvijek bila sudbina jednoga se
dana vratiti. »I da si se raspitivala o meni. I tako sam od njih dobio tvoj broj i odlučio te nazvati.«
Eva, mrgodno je pomislila Frieda. Ili možda Vanessa; pa čak i Ewan. Premda Lewis nije baš
pripadao njihovu društvu (bio je od svih njih stariji, skloniji drogi, siromašniji), ovo je bio Braxton, gdje
je svatko svakoga poznavao i gdje su se novosti vrelim vjetrom ogovaranja munjevito širile gradom.
»Mogu li te nazvati za par minuta?« upitala je Frieda.
»Zašto ne? Prošle su dvadeset tri godine, što znači nekoliko minuta više?«
Frieda je isključila mobitel i okrenula se natrag majci. »Mogu li ti nešto donijeti?« upitala je. Juliet je
slegnula ramenima. »Možda malo čaja. I kad si posljednji put jela?« Opet slijeganje ramenima i
neprijateljski pogled. »Onda ču ti donijeti čaja i tost.«
»Frieda, odlazi.«
»Želiš to?«
»Da.«
»U redu.«
Pošla je u Julietinu malu radnu sobu i nazvala Lewisa.
»Onda«, rekao je. »Što ćemo sada?«
»Želiš li da se nađemo?«
Uslijedila je tišina. Čula je paljenje žigice, njegov uzdah, i mogla ga je zamisliti kako uvlači dim
duboko u svoja spržena pluća, njegove upale obraze, mrlje od duhana na donjoj usni.
»Zašto ne?« rekao je. »Kada?«
»Imam dogovoreno. Ali još uvijek mogu od toga odustati. Za dobra stara vremena.«

U prizemlju je zatekla Josefa kako stoji uz sudoper i pere posuđe. Izgledao je zadovoljan samim sobom,
kao kod svoje kuće. »Idemo«, rekla je Frieda.
»Ali tek smo došli.«
»Znam. Ali ona me ne želi ovdje. A moram i nešto obaviti. Dogovorila sam se s nekim naći. Ti se
možeš odvesti natrag u London. Zbilja sam ti zahvalna, Josefe.«
Odmahnuo je glavom. »Ostajem.«
»U mojoj kućici nema mjesta. Sićušna je, tek za jednu osobu.«
»Ostajem ovdje.« Pokazao je na kuhinju. »Pomoći tvojoj bolesnoj majci.«
»Ona nije u najboljem raspoloženju, Josef.«
»Ja ostajem i razvedrim je. Pripremim juhu s ječmom. Ti se vrati kasnije.«
»Ali nisi je nikad niti upoznao!«
»Ostajem«, ponovio je.
Frieda je odustala od uvjeravanja.

Dogovorila se s Lewisom naći u kavani u koju je otišla nakon posjeta policijskoj postaji. To zapravo nije
bilo mjesto u koje bi Lewis zalazio. Mrzio bi pejzaže na zidovima slične onima s poklopaca
bombonijera, a nikad nije bio ni čovjek od čaja i slastica. Stigla je prije njega. Žena koja ju je ranije
posluživala opet je bila ondje i odmah ju je prepoznala. Frieda je naručila čaj i kolač.
Kroz vrata su uletjele tri žene s vrećicama iz trgovine, kose mokre od kiše. Zatim je ušao suhonjav
čovjek pepeljaste kose i lica izbrazdanog borama, zalupivši za sobom vrata. Na sebi je imao dugi ogrtač i
šal nekoliko puta omotan oko vrata. Frieda je pomislila da izgleda poput križanca umjetnika i beskućnika.
Osvrnuo se oko sebe, pogledom prelazeći od stola do stola, sve dok mu se nije zaustavio na Friedi. Tada
se nasmiješio.
Kasnije je Frieda pokušala razdvojiti osjećaje koji su je proželi kad je shvatila da je taj pognut,
mršavi čovjek Lewis. Osjećala je izvjesnu tugu zbog onoga što su mu godine učinile. Sjećala ga se
onakvoga kakav je bio kad ga je posljednji put vidjela, snažnog i lijepog, bujne kose i bijelih zubi,
njegove kicoške odjeće nabavljene iz second handa. Vidjela je sebe promatranu njegovim očima,
pripadnicu srednje klase, dobrodržeću, glasovitu Friedu Klein, kako sjedi u ovom udobnom malom lokalu
s šalicom čaja u ruci. Pokušala je zadržati neutralan izraz lica. »Hvala ti što si došao po ovakvom
vremenu. Sigurno si do kože pokisnuo.«
»Zar ćeš sad pričati o vremenu?« Pogledao ju je podrugljivo podignutih obrva i sjeo, zadržavši na
sebi kaput i šal. Ispružio je noge u izlizanim samtenim hlačama. Učinilo joj se kao da svjesno pokazuje
svoju pohabanu odjeću, naborano lice, svoje siromaštvo, izazovno tražeći njezinu reakciju.
»Kako ti ide?«
»Misliš, nakon što smo posljednji put bili skupa?« Opet se onako čudno nasmijao. Praktički je mogla
čuti kako mu škripi u plućima. Zapitala se na kojim je sada drogama. Dok ga je još poznavala,
eksperimentirao je sa svime na što bi naišao; bio je u potrazi za zaboravom. Nemar je, pretpostavljala je,
bio dijelom njegovog šarma. A sada je izgledao jedino istrošeno, satrven životom.
»Valjda.«
»Prvo ti. Premda izgledaš kao da ti dobro ide.«
»Sada sam psihoterapeutkinja.«
»Ja sam električar.«
»Uvijek si bio dobar u prirodnim znanostima. Živim u Londonu.«
»Ja živim ovdje, u blizini.«
»Dakle, nikad nisi pokušavao otići.«
»Još ne.«
Frieda je dala znak konobarici. »Čaj?« upitala je Lewisa.
Namrštio se. »Dobro.«
»Kolač?«
»Bez kolača, Frieda.«
Način na koji joj je izgovorio ime podsjetio ju je na njega kao mladića. Kratko ju je preplavio bljesak
sjećanja.
»Majka mi umire«, rekla je.
»Je li? Žao mi je. Premda me je oduvijek mrzila.«
»Mislila je da me vodiš na stranputicu.«
»No, dobro, možda i jesam. Premda sam oduvijek mislio da si ti vođa. Ja sam samo svukuda išao za
tobom.«
Odjednom su se nasmiješili jedno drugome. Čudno je to, pomislila je Frieda, kako se s ovim
posrnulim čovjekom osjeća bolje nego s drugim likovima iz svoje prošlosti.
»Povremeno ću boraviti ovdje«, nastavila je Frieda. »Poželjela sam stupiti u kontakt s ljudima koje
sam poznavala.« Nije joj bilo drago zavaravati Lewisa, ali pomisao na Becky ju je potaknula da nastavi.
»Progone me neke stvari iz prošlosti.«
»Nedovršeni posao.«
 »Kako to misliš?«
»Zašto si pobjegla?«
»To je komplicirano.«
»Od koga si pobjegla? Od svoje stare majke? Od pokojnog oca? Od mene? Jesam li ja bio u pitanju?«
Podigao je obrve. Primijetila mu je mali naborani ožiljak koji se spuštao uz rub jednog oka. Možda
nekakva tuča; ili pad.
»Možda ponešto od svega toga.« I više od toga, pomislila je.
»Nikad mi to nisi objasnila.«
»Mislim da nisam imala riječi za to.«
»I tako si ti pošla svojim putem, a ja svojim.«
Stigao je čaj i oni su pričekali dok se žena koja ih je posluživala nije opet udaljila.
»Stvari su se malo razmrsile«, oprezno je rekla Frieda.
»Štogod to značilo.«
»Razmišljala sam o nečemu.« Nije mogla smisliti suptilniji način da to kaže. »Kratko prije mojeg
odlaska netko nam je provalio u kuću.« Mogla se točno sjetiti izgovora policije u provedbi istrage.
»Sjećaš li se toga?«
»Ne.« Odmahnuo je glavom. »Ne vjerujem. Ili mi je to, barem, ostalo u blijedom sjećanju. Ali opet,
tijekom godina sam imao nekoliko bliskih susreta s policijom.« Nasmiješio se; zubi su mu sada bili
iskrivljeni. »Možda mi se sve to pomiješalo. Na kakvu provalu misliš?«
»Netko je ušao u kuću«, rekla je Frieda. Koraci u njezinoj sobi, dah na njezinu licu, buka televizora u
prizemlju.
»Kakve to ima veze s tvojim odlaskom?«
»Htjela sam znati sjećaš li se toga. Razmišljala sam o svačemu, pokušavajući razjasniti stvari. O
onom koncertu na koji su svi otišli: Djeca četvrtka.«
Lewis ju je pogledao, ne shvaćajući. »Beskorisno je pitati me da se sjetim tako malih stvari«, rekao
je, kao da se šali na vlastiti račun. »Kako bih znao što sam činio prije dvadeset i nešto godina? Uništio
sam većinu moždanih stanica koje sam imao.«
»Taj ti se bend nekad sviđao.«
Počeo je pjevušiti – neku od njihovih pjesama, pretpostavila je Frieda – a zatim prestao i namrštio se.
»Trebala sam poći s tobom«, nastavila je. »Bila je to najveća stvar koja se u Braxtonu događala
nakon, no, pretpostavljam nakon spaljivanja posljednje vještice. Ali neposredno prije koncerta smo se
žestoko posvađali.«
»To nam se često događalo.«
»To je bila najgora svađa.«
»Zbog čega?«
»Ne mogu se sjetiti. Znam da smo jedno drugome izgovorili grozne stvari.« Odjednom joj se vratio
prizor iz prošlosti: Lewis stoji nasuprot njoj, stisnutih šaka i dječačkog lica iskrivljenog od srdžbe i
uzbuđenja. »I tako sam ja odjurila kući u krevet.«
»A ja sam otišao na koncert bez tebe.« Odjednom joj se učinio nekako krotkim, gotovo nesretnim.
»Sjećam se toga kao da je bilo jučer.«
 »Sjećaš li se samog koncerta?«
»Nekih pojedinosti, ali sve je to izmiješano. Ali tebe se sjećam. Sitnih stvari. Onog izleta na
biciklima na koji smo otišli. Ti si napravila sendviče od džema i ustajalog kruha, pa smo se uspeli na
liticu i promatrali more i jeli ih, i ja sam smotao džoint i galebovi su ponirali pod nama. Bilo je lijepo.
Jedan od onih lijepili dana koje nikad ne zaboravljaš.« Kratko je odmahnuo glavom, kao da nešto otresa
iz pamćenja, kao da se rješava neke nedobrodošle misli. »I sjećam se kako si mi jednom rekla da se nitko
ne može ispriječiti među nama. Mi smo bili jači od toga.«
»Rekla sam to?«
»A onda si nestala.« Pucnuo je prstima. Tri žene za susjednim stolom znatiželjno su ih pogledale. »I
toga se sjećam. Jednoga smo se dana ljubili na groblju, a onda odjednom, iz meni potpuno nejasnih
razloga, nisi više željela imati ništa sa mnom i nakon toga si otišla. Gotovo si mogla biti samo san, osim
što sam zadržao jednu tvoju košulju. Znao sam je mirisati i razmišljati: Dovraga, gdje si, prokleta Frieda
Klein?«
»Žao mi je«, rekla je Frieda. Uporno ga je promatrala.
»A onda si, malo po malo, izblijedjela. I sad te evo opet ovdje. Nisam imao pojma zašto me želiš
ponovo vidjeti.«
»Razmišljala sam o vremenima prije moga odlaska i željela sam razjasniti što se to točno dogodilo.
Kakvo si mišljenje imao o mojim prijateljima?«
Zagledao se u nju. »Što je ovo? Imao sam osamnaest, devetnaest godina. A ti, koliko ono? Šesnaest?
Nadam se da si imala šesnaest.«
»Jesam, kad sam otišla.«
»Jesu li mi se sviđali tvoji prijatelji?« Rekao je to oponašajući njezin glas; a onda mu je ton postao
neprijateljski. »Ne previše, ako baš želiš znati. Jeremy iz fine škole, koji je još uvijek bio zaljubljen u
tebe i zurio u mene kao da mi želi učiniti nešto grozno, pa onaj gmizavac Chas, pojma-nemam-kojeg-
prezimena.«
»Latimer.«
»Tako je. Kakvo je to prezime? I onaj drugi, što se glupirao uokolo.«
»Ewan?«
»Ewan. Da. I ona cura s kojom je bio. Bože, sve mi se to vraća. I Maddie – kako je njoj bilo prezime?
Uvijek pokušavajući navesti momke da se u nju zaljube. Velikih očiju, lijepih sisa.« Želio ju je
razbjesniti, ali ona nije reagirala. »Nije te baš jako voljela, zar ne?«
»Vjerojatno nije.« A sada još manje, pomislila je.
»I crvenokosa Eva«, rekao je. »Ali Eva mi se sviđala.«
»Rekla mi je to.«
»Je li?« Opet onaj smijeh: činio ga je tužnim i pokislim. »Da me samo može sada vidjeti! Jadna Eva.«
»Zašto je tako zoveš?«
»Voljela me je, Bog joj bio na pomoći, ili je barem u to vjerovala, a ja sam volio tebe, a ti – no, ti
zapravo nisi voljela nikoga, zar ne?«
»Ne znam.«
»Voljela si svojeg tatu, to je to. Nitko od nas zapravo nije imao šanse.«
Frieda je pogledala u apstraktnu sliku što je visjela nasuprot njoj, onu koja je sličila turskom ćilimu.
Je li to bila istina?
»Trebao bih poći«, rekao je. »Obavljati posao. Postavljati utičnice, popravljati strujne instalacije.«
Pomaknuo se u stolici i potapšao se po džepovima, kao da traži svoj mobitel, ili ključeve.
»Jesi li se oženio?«
»Jesam. Pa zatim i drugi put.«
»A sada?«
»Pokazalo se da baš i nisam nekakav suprug.« Više se nije smiješio. Promatrao ju je kroz napola
zatvorene kapke. »Svaki put kad sam dobio ono što sam želio, to sam uništio.«
»Imaš li djece?«
»Sina. Petnaest mu je godina. Bio sam još klinac kad mu je majka ostala trudna, a ona je bila još
mlađa. Sve je to bila greška ali, Bože, zaljubio sam se u njega kad se rodio. Ne viđam ga onoliko koliko
bih želio. Njegova mi majka to ne dopušta.«
»Zašto?«
»Znaš već. Uobičajeni razlozi.«
»Droga?«
»I moj općenito loš karakter. Premda ne mislim da sam s Maxom bio takav. On mi je oduvijek bio
šansa za spas. Ali ona je bila srdita i željela me je kazniti, i ja joj to ne zamjeram. Znaš već kako je to.«
»Žao mi je.«
»Ah, k vragu. To je život.« Slegnuo je ramenima, mršavim pod teškim kaputom. »A ti si sama.«
»Zašto to kažeš?« rekla je Frieda, zamišljajući Sandyjevo lice kad mu je rekla da je gotovo.
»Tako izgledaš. Možda si oduvijek tako izgledala.«
Lewis je ustao, pa je i ona to učinila. Nije znala kako se oprostiti od njega. Kimnuo joj je glavom.
»Onda, vidimo se«, nonšalantno je rekao. A zatim je na odlasku dodao: »Nekad sam te sanjao i budio
se uplakan. Nadam se da se to neće opet početi događati.«

Kad je Frieda stupila u majčinu kuću, ostala je zaprepaštena: kao da je ušla u pogrešnu prostoriju. Zadaha
bolesti i zapuštenosti je nestalo. Sve je bilo ne samo očišćeno i sređeno, nego blistavo od čistoće. Otišla
je do kuhinje. Tanjuri su bili u redovima naslagani uz sudoper. Osjećao se miris limuna i dezinfekcijskog
sredstva. Ugledala je i donji dio Josefova tijela, izblijedjele traperice i naborane teške radne cipele.
Gornja polovica bila je zavučena u ormarić pod sudoperom. Šutnula ga je u nogu. Josef se izvukao
iznutra, ustao i oprao ruke pod slavinom.
»Sada voda slobodno prolazi«, rekao je.
»Mislila sam da ćeš skuhati nekakvu juhu.«
»Jel’ problem?«
»Ne, dobro je. Ali to su trebala učiniti njezina djeca.«
Navukao je na lice nehajan izraz. »To je samo dok sam čekao.«
»Sada je vrijeme za polazak.«
»Ali prvo se pozdraviš sa svojom majkom, ne?«
Frieda se osjetila kao da joj je opet petnaest godina. »U redu.«
 Majka joj je bila u krevetu, napola spavajući. Ali odjeća i posteljina bili su sređeni i poravnati; čak
joj je i kosa bila počešljana. Frieda se nagnula bliže majčinu licu. »Ja odlazim«, rekla je. »Vratit ću se za
par dana.« Njezina je majka nešto promrmljala. »Što?«
»Taj čovjek. Taj Rus.«
»Što s njime?«
»Iz gradskog vijeća.«
»Nije iz gradskog vijeća. On je moj prijatelj.«
»Dolazi svaki dan. Uzima stvari.«
»Ne vjerujem.«
»Krade.«
»Sredit ću to«, rekla je Frieda. Ustala je i izišla iz sobe.

U kombiju se Frieda iznenada sjetila omotnice koju joj je Eva gurnula u ruku kad je odlazila. Bila je
četvrtasta i svijetloružičasta, a na prednjoj strani se vidio paučinasti zaobljen rukopis, kao u starice. Nije
ga prepoznala.
Otvorila je prijeklop i izvukla sjajnu čestitku koja se nalazila unutra. Prednju je stranicu krasila slika
ljiljana. Namrštila se, otvorila čestitku i pogled joj je odmah privukla poruka ispisana baroknim slovima.
»Uz najdublju sućut«, pisalo je. Ispod toga je, ispisano istim onim paučinastim, nesigurnim rukopisom,
pisalo:
Frieda, uskoro ćeš biti siroče. Ali, draga moja, ne tuguj previše za svojom majkom. Kraj života
je samo početak nečega drugog. Ona dolazi pridružiti se meni. Došlo je njezino vrijeme. Ali ne
i tvoje, ne još. Uvijek tvoja, Mary Orton.

Još je jednom veoma pažljivo pročitala poruku. Zatim je sklopila čestitku i neko vrijeme nijemo kroz
prozor promatrala krajolik koji je promicao u zagasito smeđim nejasnim bojama studenoga.
Ovu je karticu potpisala Mary Orton. Ali Mary Orton je bila mrtva. Bila je to žena koju je jednom
davno Frieda pokušala spasiti, ali je stigla prekasno. Oduvijek ju je progonilo lice te starice na umoru. I
sama je zamalo umrla, ali spasio ju je – nasilno i krvavo – Dean Reeve.
Još je jednom otvorila kartu i zagledala se u riječi. Proučavala je rukopis. »Zaustavi auto«, rekla je
Josefu i, čim su joj te riječi izišle iz usta, on je skrenuo na odmorište uz cestu i uz škripu kočnica
zaustavio kombi. Oglasile su se sirene vozila u prolazu.
»Da?« rekao je Josef, naizgled to uopće ne primjećujući.
»Pogledaj ovo.« Frieda mu je pokazala kartu. »Prepoznaješ li rukopis?«
Josef je uzeo kartu od nje i prinio ju veoma blizu licu, a zatim je odmaknuo za duljinu ruke. »Ne znam.
Možda.«
»Podsjeća li te na rukopis Mary Orton?«
»Možda, Frieda.« Glas mu je bio ozbiljan. Dobro je poznavao Mary Orton i sigurno više puta vidio
njezin rukopis.
»Ili ga netko oponaša.«
»Ne razumijem.« Izgledao je ujedno zbunjeno i nesretno.
»Ali ja mislim da razumijem.« Izvadila je mobitel iz torbice i nazvala neki broj. »Karlssone, Frieda
je. Moram te vidjeti.«
 22. POGLAVLJE

S ian Raven je nakon četiri godine prekinula sa svojim dečkom. Iselila se iz stana koji su dijelili,
izgubila je posao, pokušala se ubiti. Ali, sjedeći preko puta Friede, u njezinoj sobi za savjetovanje,
sada se smiješila.
»Uistinu se dugo vremena nisam osjećala bolje. Zbilja dugo. Sama sebe liječim. Na kraju, to moramo
svi činiti, zar ne?«
»Kako to liječite sebe?«
»Svaki dan cijeli jedan sat trčim, tjerajući sebe do krajnjih granica. Nakon toga se osjećam potpuno
živa. Ne možete to zamisliti. Osim toga, prvi put u životu pazim na prehranu, svodeći je na same osnove.«
»Osnove«, rekla je Frieda. »Što to znači?«
»Voće.«
»Voće?«
»Ne želim za sobom ostavljati nikakve tragove. Ne želim ništa ubiti kako bih jela, i ne mislim samo
na životinje. Neću jesti bilo što, ako to znači ubijanje biljke. I sami znate da svi mi previše jedemo.«
Frieda je pogledala mladu ženu pred sobom i njezin drhtavi osmijeh. »Hoćemo li popričati o tom
vašem utjecaju na okoliš?« rekla je.

Kad je Frieda stigla, Karlsson i Yvette su bili u njegovu uredu. Proveli su nekoliko krajnje neugodnih sati
s načelnikom, analizirajući popise potencijalnih ušteda. Jedina osoba za koju je Crawford zahtijevao da
ostane na punoj plaći bez ikakvih ograničenja bio je Hal Bradshaw, psihološkog profila koji je Karlsson
prezirao, a Yvette mrzila. Čuvši to, Yvette je izjurila iz sobe i sudarila se s prestravljenim policajcem
koji je u ruci nosio pladanj s čajem. Čaj je pao na pod, stvorivši više nereda i buke nego je zamišljala
mogućim. Još je uvijek bila gnjevna i smetena i, povrh svega toga, na hlačama je imala mokru mrlju.
»Yvette«, rekla je Frieda, pruživši joj ruku. »Kako si?«
»Znala sam biti i bolje.«
»Zar je tako loše?«
»I gore od toga.«
Frieda se okrenula Karlssonu. »Jesam li došla u krivo vrijeme?«
»Što trebaš?« rekao je.
Yvette je upitno pogledala Karlssona, pa Friedu, pa opet Karlssona.
»Onda ću vas ostaviti same«, rekla je.

Karlsson je oprezno držao kartu između palca i kažiprsta.

»Dakle, misliš da je ovo napisao Dean Reeve, oponašajući rukopis gospođe Orton.«
»Da.«
»To mi se čini pomalo pretjeranim.«
»Želi mi poručiti da je još uvijek ovdje.«
»I u Braxtonu.«
 »Da.«
Karlsson je ustao i pogledao kroz prozor.
»Reci mi ako želiš da odem«, tiho je rekla Frieda.
»Ne želim to.
»Znam da je ovo posljednje što ti treba. Ali osjećala sam potrebu nekome reći. Ne.« Ispravila se.
»Morala sam tebi reći.«
»U redu. Pogledajmo još jednom što mi želiš reći. Prije svega, taj Dean Reeve – koji je oteo Joannu
Teale, a zatim Matthewa Faradaya, i koji je ubio mladu studenticu Kathy Ripon, i za koga smo svi
vjerovali da se ubio prije više od tri godine – on je živ.«
»Da.«
»I koji je ubio Beth Kersey da spasi tebe.«
Frieda je potvrdno kimnula glavom.
»Govoriš mi da ti je toliko toga rekao poslavši ti djevojčicu sa sunovratima i porukom.«
»>Nije bilo tvoje vrijeme. <«
»Tako je. I taj je Dean Reeve bio odgovoran i za spaljivanje kuće Hala Bradshawa, također za tvoje
dobro.«
»Tako bi on to vidio. Ili želio da bude viđeno.«
»A ovaj put ti je poslao ljiljane.«
»Njihovu sliku. Da.«
»I sada je u Braxtonu.«
»Već je jednom bio tamo. Poslao mi je crtež nadgrobnog spomenika moga oca.«
»A sada ti je poslao ovu kartu.«
»Da.«
Karlsson je neko vrijeme sjedio u tišini koju Frieda nije pokušavala prekidati. Pogledala je njegovo
napeto lice, a zatim fotografiju njegove djece, Mikeya i Belle, koju je uvijek držao na svojem stolu.
»U redu«, napokon je rekao Karlsson.
»Što to znači?«
»Razgovarat ću s načelnikom Crawfordom o ponovnom otvaranju slučaja.«
»Zbilja?«
»Ali to neće biti lako. Što se tiče Crawforda, a i ostatka svijeta, Dean Reeve je mrtav. Osim toga...«
Zastao je, oklijevajući.
»Osim toga, on misli da sam luda.«
»Ne cijeni tvoje suptilne kvalitete.«
»Vjeruješ li mi ti?«
Karlsson ju je pogledao i Frieda je na jedan uznemirujući trenutak osjetila da ne gleda nju, već unutar
nje.
»Vrijedno je istrage«, napokon je rekao.

Kasnije toga dana, u predvečerje, zahladnjelo je i u zraku se osjećala kiša, ali Frieda nije imala namjeru
poći podzemnom željeznicom ili se ukrcati na autobus. Vrativši se s provincijskih ulica, s praznih, vlažnih
polja, tišine, večernje tame, osjećala se kao da je isplivala na površinu i opet mogla disati. Bit će to
šetnja od milje ili dvije, ali bit će ugodna. Trebali su joj buka, promet, miris dima. Činilo se smirujućim
hodati kroz gomile ljudi bez ikakvih izgleda da bi netko od njih mogao poznavati nju, njezinu obitelj ili
povijest. Kad je dosegnula Ulicu Tottenham Court, zastala je na trenutak, pokušavajući odrediti gdje je,
zamišljajući razne orijentire, ovaj ili onaj smjer kojim će nastaviti. A zatim je uronila u ulice koje su
okruživale sveučilište, prošla pored odvjetničke komore i preko stare tržnice mesnim proizvodima gotovo
ih ne vidjevši, već samo osjećajući njihovu prisutnost, mirišući ih, osluškujući ih.
Kad se primaknula Cityju, zgrade su postale drukčije. Bile su veće, više, bilo je više metala i stakla,
ali Frieda ih je u trenutačnom raspoloženju doživljavala dobrodošlima, gotovo humanima. Frieda nikad
nije zapravo razumjela način na koji ljudi doživljavaju provinciju. Ono što je ona vidjela bila su polja
koja ne možeš prijeći, zeleni prostori u kojima je svako moguće živo biće bivalo poprskano i otrovano do
istrebljenja. Gradovi su služili tome da kroz njih prolaziš. U gradovima se moglo preživjeti.
Frieda je zastala i ogledala se oko sebe. Nad njome se nadnosila kolosalna građevina od sivog čelika
i tamnog stakla pod kojom ništa nije moglo opstati. Izvukla je komadić papira iz džepa. Činilo se da je to
prava adresa. Naprijed se nalazio ogroman glavni ulaz i nad njim natpis banke. Ušla je unutra. Dvije su
žene sjedile za recepcijom, sličnom onima u hotelima. Bile su udubljene u razgovor i, kad im je Frieda
prišla, pogledale su je kao da ih prekida u nečemu veoma važnom.
»Tražim bar Clouds«, nesigurno je rekla Frieda.
»Iza ugla«, rekla je jedna žena. »Koristite dizalo.«
»Koji kat?«
»Samo je jedan. To vas dizalo odvodi ravno na vrh.«
Ulaz s ulice je bio iznenađujuće neugledan, kao da je namijenjen ljudima koji za njega već znaju.
Unutra joj je čovjek u odori vratara pokazao prema dizalu. Dok se uspinjala, sve je sličilo nekoj
nevjerojatnoj šali, ali kad su se vrata otvorila, ugledala je veliki prozor od ulaštenog stakla kroz koji su
se u tami nazirala vanjska svjetla. Nalazila se u malom predvorju koje je vodilo u bar. Prišao joj je neki
čovjek i zatražio njezin kaput.
»U redu je«, rekla je Frieda.
Uslijedila je kratka rasprava. Kaputi nisu dopušteni. Imali su, izgleda, problema s ljudima koji su
dolazili u razgledanje, a nisu naručivali piće. Frieda ga je poželjela upitati što je s onima koji su u
razgledanje dolazili bez kaputa, ali je odustala i dodala mu ga. Čim je ušla u bar, čula je kako je netko
doziva po imenu. Sredovječni je čovjek sjedio uz prozor koji je sezao od poda do stropa i pružao se niz
cijelu prostoriju. Prišla mu je i sjela za stol. On joj se široko nasmiješio.
»Frieda. Ne mogu vjerovati. Nimalo se nisi promijenila.« Podigao je ruke. »U redu je. Ne moraš biti
fina. Ne očekujem da mi uzvratiš istom mjerom.«
Frieda nipošto nije mogla reći nešto takvo. Prvi joj je dojam bilo zaprepaštenje. Ne toliko zbog toga
što se Jeremy Sutton promijenio ili što je jednostavno stariji: osjećala je nekako kao da je onaj stari
Jeremy otet, uklonjen, a da je na njegovo mjesto uskočio netko u svakom pogledu drukčiji.
Petnaestogodišnjak kojega je poznavala bio je mršav kao prut, duge, tamnosmeđe kose koju je uvijek
uklanjao s lica. A na licu koje je pamtila vječno je bio ironičan izraz. Uvijek se šalio na vlastiti račun,
jednako kao u vezi svega ostaloga. Pohađao je koledž Fearnley, skupu privatnu školu koja je zauzimala
ogroman broj georgijanskih zgrada okrenutih estuariju. Jeremy se izrugivao svojoj školskoj odori i
dvoličnosti škole i svojim bogatim školskim prijateljima iz uglednih obitelji.
Frieda je pamtila još jedan izraz njegova lica – ili, bolje, cijeli niz izraza. Nevjericu i uznemirenost i
srdžbu kad mu je rekla da želi prekinuti s njime. Bombardirao ju je pitanjima, licem u lice, preko
telefona, pa čak i nizom pisama. Zašto? Što sam to učinio? Je li u pitanju netko drugi? Zašto mi nisi rekla
da nešto nije u redu? Zar mi ne možeš pružiti još jednu priliku?
U tom čovjeku koji je pred njome sjedio nije mogla pronaći ni traga takvog Jeremyja. Bio je do grla
zakopčan u tamnosivo odijelo s tankim prugama. Bio je i prilično ćelav, što mu je lice činilo prevelikim.
Očekivala je susresti čovjeka sličnog Jeremyjevu ocu, ali ovaj je čovjek više sličio svojem djedu.
»Prošlo je puno vremena«, rekla je Frieda.
»Sviđa li ti se ovo mjesto?«
Frieda se ogledala po redovima kožnih sjedala, baru i nizovima vrhunskih marki viskija posloženih
pred osvijetljenom pozadinom, po skupinama muškaraca i žena u večernjim odijelima i haljinama. »Sviđa
mi se pogled.«
»Ista stara Frieda. Misliš da si predobra za te ljude.«
»Zvučiš kao da se nalazimo u ubožničkoj kantini.«
»Mi samo radimo svoj posao. Vjerojatno ne želiš da ti održim predavanje o tome koliko britanska
ekonomija ovisi o ljudima poput nas.«
»Imaš pravo«, rekla je Frieda. »Mislim, u tome da ne želim tvoja predavanja.«
»Mogao sam te pozvati u svoj ured. To bi ti izgledalo još apsurdnije.«
»Mogu li te počastiti pićem?« rekla je Frieda. »S obzirom da sam ja tebe pozvala ovamo.«
»Ne budi smiješna. Sada si na mojem teritoriju. Hoću li naručiti bocu vina?«
»Trenutačno pijem lijekove«, rekla je Frieda, iskreno, ali nebitno. Nije se mogla suočiti s
pregovaranjem oko toga što će piti. »Voda će biti posve u redu.«
Jeremy je pošao do bara i vratio se s vodom za Friedu i s čašom vina za sebe.
»Naručio sam ti gaziranu vodu«, rekao je. »U čast ponovnog susreta. Dvadeset tri godine. Usput sam
izračunao.«
Oboje su otpili po gutljaj.
»Hoćeš li me pitati kako sam?« rekao je Jeremy.
»Kako si?«
»Mislim, ti si ona koja je mene iznebuha kontaktirala i sad ovdje sjediš, gledajući me s
neodobravanjem. Znam da je ovo trebao biti veliki, nostalgičan događaj, ali vraća mi više sjećanja nego
što bih želio. Kako sam? Oženjen sam ljupkom ženom, Catrinom. U braku smo trinaest godina i imamo
dvije kćeri: devet i sedam godina stare.«
»Čestitam.«
»Mogla bi je čak i poznavati. Polazila je srednju školu u Braxtonu.«
»Zbilja?« Frieda se činila zatečenom.
»Catrina Young. Duge tamne kose. Bila je generacija iza tebe. Ja sam u posljednjem razredu srednje
izlazio s njome i nakon fakulteta smo se zbližili.«
»Ne sjećam je se.«
»I ona dolazi na to okupljanje bivših učenika. Rekao sam da ću poći s njome. Hoćeš li i ti biti ondje?«
»Možda.«
»Znam što misliš. Misliš da sam postao sredovječni dosadnjaković.«
 »Još smo previše mladi da bismo bili sredovječni.«
»Čitao sam o tebi«, rekao je Jeremy. »Zbog toga su i izmislili Google. Iza tebe su neka dramatična
zbivanja.«
»To se preuveličava.«
»A postala si i kontroverzna osoba. Onda, jesi li ovdje zbog nekog kriminalnog slučaja? Je li ovo dio
nekakve istrage?«
»Bila sam u Braxtonu.«
»U potrazi za svojim korijenima?«
Frieda je odložila svoje piće i pogledala kroz prozor. Osjetila je da bi je vidik trebao zanimati više
nego što jest, ali činilo joj se kao da London promatra na televiziji. Onda je pažnju opet obratila
Jeremyju. »Sve što si dosad rekao bilo je sarkastično ili podrugljivo, a ja ne shvaćam zašto.«
»Otići ću po još jedno piće.«
»Nisi ispio ni to prvo.«
Jeremy je iskapio čašu, pošao do bara i vratio se s još jednom punom.
»Kad sam se dogovorio naći s tobom, obećao sam sebi da nešto neću reći, a sada ću to učiniti. Bila si
moja prva ljubav i otad prema nikome nisam osjećao ništa slično.«
»Bilo nam je samo petnaest godina.«
»Želiš reći da petnaestogodišnjaci ne mogu imati iskrene osjećaje?«
»Imaju ih mnoštvo. Ali oni služe učenju, iskušavanju stvari.«
»Dakle, ja sam bio jedna od stvari koje si iskušala.«
»Sam si mi rekao da imaš ženu i dvije kćeri. To je nešto čime se čovjek može ponositi.«
»Ti ne znaš ništa o mojem životu. Mislim da ne prođe nijedan dan, a da ne pomislim na tebe.
Vjerojatno čak ni ne shvaćaš što to znači. Kladim se da ti nikad nisi na Googleu potražila nešto o meni.«
»Naravno da jesam. Tako sam te pronašla.«
»Mislim, tijekom svih tih godina.«
»Svoj život u Braxtonu sam ostavila iza sebe. Cijeli.«
»To je samo još jedan način da čovjek time bude opsjednut.«
»Vjerojatno si u pravu. Ali vratila sam se. Majka mi je bolesna.«
»Žao mi je. Bila mi je veoma draga.«
»Da«, rekla je Frieda. Sjećala se kako je nakon prekida Jeremy telefonom nazivao ne samo nju, nego i
njezinu majku. »Ali želim s tobom razgovarati o nečemu drugome.«
»O čemu?«
»Sjećaš li se koncerta Djece četvrtka?«
»Onoga na Grand stadionu?«
»Da.«
Jeremyjevim licem se razvukao osmijeh. »To su bili dani. Zašto to pitaš? Sjećaš li se ti plesa na
tribinama?«
»Nisam bila ondje, ali ti jesi. Dogodio se jedan incident. U kojem sam i ja sudjelovala.«
»Toga se ne sjećam. Tada više nismo bili skupa, sjećaš se?«
 »Nismo bili skupa, ali ti se toga sjećaš. Policija je ispitivala ljude. Nitko ne zaboravlja saslušanje u
policiji.«
»Sjećam se da su mi postavili nekoliko pitanja. Ali nakon toga se više ništa nije dogodilo. O čemu se
to radilo?«
»Želim s tobom razgovarati o toj večeri. Što si radio. S kime si bio.«
Jeremy je otpio malo vina, ovaj put sporije. »Maštao sam o ovoj večeri. Mislio sam da bismo mogli
naručiti šampanjac i da ćeš u meni vidjeti ono što si vidjela kad mi je bilo petnaest.«
»Ja se sjećam onoga što smo jedno u drugome vidjeli kad nam je bilo četrnaest«, rekla je Frieda.
»Ali stvari se mijenjaju. Sada od tebe tražim pomoć. Ako mi je ne možeš ponuditi, samo to reci.«
Jeremy je do kraja iskapio svoje vino. Izvukao je novčanicu od dvadeset funta i smotao je tako da
stane u čašu. »Moram o tome razmisliti«, rekao je.
»O čemu se tu treba razmišljati?«
»Trebam vremena. Morat ćeš doći kod mene kući. Nazvat ću te.«
Izraz lica mu se promijenio. Frieda je odjednom osjetila kakav je morao biti na poslu. Bilo je jasno
da je sastanak završen.
 23. POGLAVLJE

F rieda je sjedila uz vatru u svojem kaminu, s mačkom sklupčanom do njezinih nogu. Razmišljala je o
Jeremyju, o njegovoj prevelikoj glavi i skupom odijelu. Pokušala ih je povezati s onim dječakom
kojega je poznavala i – da – na neki način voljela, premda se to sada činilo nezamislivim. Bio je to tek
davni, magloviti san. Jeremy joj je rekao da nakon nje prema nikome nije imao tako snažne osjećaje, ali
bilo je to samo stoga što su jedno drugome bili prva ljubav. U prisjećanju na ta vremena bio je
nostalgičan. Sjedeći u nekom uredu smještenom na visokom katu zgrade, za stolom koji je vjerojatno bio
sjajan i velik poput koncertnog glasovira, s čežnjom se prisjećao sebe kao petnaestogodišnjaka. Ali čak i
kad bi ga večeras pogledala u oči, tog dječaka nije vidjela. Kamo li je otišao?
Zurila je u vatru sve dok ono što je vidjela više nisu bili plameni jezici, nego lica. Njihova lica od
prije dvadeset tri, dvadeset četiri godine. Sjedili su u krugu na širokoj livadi uz rijeku. U Braxtonu je bilo
proljeće. Frieda se sjećala kao po šabloni naslikanih sjena lišća na tlu, topline zraka, šuma rijeke u
prolazu. Gotovo je mogla osjetiti svoje tijelo dok je tamo sjedila, prekriženih nogu i bosonoga, kose pale
na lice. Da.
Nasuprot njoj je sjedio Chas Latimer, duge ravne kose i blijedoplavih očiju sa zastrašujuće sitnim
zjenicama koje su mu davale nekakav životinjski izgled. Grabežljiv. U ruci je držao džoint i uzvišeno ga
pušio, kao da sudjeluju u nekakvom vjerskom obredu u kojem je on vrhovni svećenik, prije nego ga je
dodao osobi koja mu je sjedila s lijeva. Tko je to bio? Da, Vanessa Bussock, sada Vanessa Shaw,
naravno. Sjajna smeđa kosa joj je poput zavjese prekrivala pola lica; nosila je uske kratke hlače.
Nervozno je uzela džoint, ne znajući zapravo što s njime učiniti, ali ne usuđujući se odbiti, pokušavajući
oponašati način kako ga je Chas držao, zaklonjenog dlanovima; kašljući, uvlačeći dim u usta i
zadržavajući ga ondje, bez udisanja, a zatim prebrzo prosljeđujući džoint Ewanu koji je sjedio do nje.
Ewan je učinio sve kako valja, smijući se svojoj nespretnosti i smionoj pohlepi za novim iskustvima.
Nije mu smetalo što izgleda glupavo, ni vlastito frfljanje, nesposobnost da izgleda cool. Okrenuo se i
nasmiješio Friedi koja je sjedila do njega; neobuzdanim, dječačkim smiješkom. Ona je odmahnula
glavom. Nije to učinila toliko zbog toga što nije željela pušiti, koliko zbog načina na koji se od svih
očekivalo da sudjeluju i osjećaja postiđenosti zbog odbijanja. Susrela je podrugljiv plavi pogled Chasa
Latimera, uporno ga nastavivši gledati sve dok nije slegnuo ramenima i zagledao se u zemlju.
Jeremy je sjedio do Friede. Mogla je osjetiti vrelinu njegovog tijela, osjećala je njegov pogled na
sebi. Povukao je dim uvježbanom lakoćom. On nije pripadao društvu, bio je tu samo radi nje, ali
definitivno jedna od većih faca: mršav, zgodan, nemarno odjeven, samouvjeren. Rukom je, onom kojom
nije držao džoint, prešao preko njezine. Tko je bio sljedeći? Da, Eva. Sunce joj je pojačalo pjege, a
crvena kosa joj je blistala. Svi su voljeli muškobanjastu Evu. U njoj je bilo nečega nevinoga što ju je
činilo krajnje suosjećajnom. Svi su vjerovali da će se ona i Ewan zbližiti: činilo se da tako dobro jedno
drugome odgovaraju.
Neka je cura sjedila do Eve, uzimajući džoint lagano podignutih obrva, kao da govori: No, dobro,
zašto ne? Tko je to bio? Frieda je škiljeći pogledala u prošlost, pokušavajući to vidjeti. Maddie? Ne,
Maddie nikad nije pripadala njihovu društvu. Djevojka tamne, kovrčave kose, prilično sramežljiva, ali
širokog osmijeha koji joj je stvarao jamice na obrazima. Sarah May: ime je odjednom bljesnulo u
Friedinu umu. Naravno. Kako ju je mogla zaboraviti? Briljantna u jezičnim predmetima. I voljela je
konje, kao i Frieda, tako davno prije. Nekoliko su puta zajedno jahale po udolinama. U glavi joj je
bljesnulo jedno kratko sjećanje: jahanje kroz šumu obraslu divljim zumbulima, sa Sarah May do nje na
kudravom, kratkonogom šarcu.
 Frieda je nagonski izvukla svoj mobitel i nazvala Evu. Kad se odazvala, glas joj je bio
nerazgovijetan. Zvučala je pijano, ali veselo pijano.
»Što se dogodilo Sarah May?«
Frieda je odmah osjetila kako se Evi mijenja raspoloženje.
»Zar nisi znala? Nikad nisi čula? Ona je umrla.«
»Nikad to nisam čula«, rekla je Frieda.
»Bilo je to grozno, jednostavno grozno. Tako mlada.«
»Koliko mlada?«
»Samo osamnaest godina.«
»Kako je umrla?«
»To je ono što je bilo tako grozno, Frieda. Ubila se.«
»Zašto?«
»Nitko to nije znao. Nitko nije imao pojma da je u depresiji. Ipak, morala je biti.«
»Kako je to učinila?«
»Objesila se.« Kao moj otac, pomislila je Frieda. I kao što je to Becky navodno učinila. »Neposredno
prije nego što je trebala s odličnim završiti školu. Ljudi su mislili da to mora imati nekakve veze s time.
Ali to je bilo potpuno besmisleno.«
»Da.«
»Nakon tvog odlaska bila sam prilično bliska s njome. Na neki je način bila tvoja zamjena. Ali ni ja
nisam imala pojma. Često sam razmišljala o tome što sam mogla učiniti.«
»Ljudi se uvijek tako osjećaju kad netko sebi oduzme život. Osvrću se unatrag i pokušavaju sagledati
kako su to mogli spriječiti. Obično nisu mogli učiniti ništa, ali to nije nikakva utjeha.«
»Škola ima nagradu nazvanu po njoj: Nagrada za poznavanje jezika Sarah May. Vanessina i Ewanova
Amelia ju je osvojila prošle godine. Bilo mi je tako čudno kad sam otišavši do njih na kaminu ugledala
Nagradu Sarah May.«
Netko je pozvonio na vratima. Frieda se maknula od vatre, još uvijek držeći mobitel na uhu, i pošla
prema vratima. Vani su stajali Jack i Chloë, držeći se za ruke i s gotovo identičnim zbunjenim i
iščekujućim osmijesima na licima. Chloë je obrijala jednu stranu glave, primijetila je, a Jacku je kosa
bila slijepljena u prenaglašene pramenove. Izgledao je poput nervoznog kakadua. Frieda im je rukom
pokazala da uđu.
»Žive li joj roditelji još ondje?« upitala je Evu, zatvarajući vrata i primjećujući da Chloë nije
obrisala svoje blatne cipele na otiraču i da je pustila da joj kaput sklizne na pod. Nikad nije bila svjesna
nereda koji je stvarala.
»Imala je samo oca. Mama joj je umrla kad joj je bilo devet godina – sjećaš li se toga?«
»Tako je«, polako je rekla Frieda, prateći Chloë i Jacka u dnevnu sobu. »Sada se prisjećam toga.«
»Mislim da se nakon toga posve raspao. Najprije žena, a onda i kći. Kako sam posljednje čula, živi u
onoj kući uz more. Zove se vidikovac... tako nešto. Bio je mnogo stariji od ostalih roditelja, gotovo kao
da joj je bio djed, pa bi sada već morao biti prastar.«
»Čega se to prisjećaš?« vedro je upitala Chloë kad je Frieda završila razgovor. Činila se bolesnom
od nervoznog uzbuđenja i držala se Jacka kao da bez njegove pomoći ne može stajati uspravno.
»Prošlosti.« Frieda je pogledala u vatru. »Prošlost mi se vraća.«
Sljedećeg je dana imala više pacijenata nego obično jer je za njih nekoliko termin bio pomaknut zbog
dana koje je provela u Braxtonu. Posljednjih dvoje su bili Jane, sredovječna majka čiji se sin ubio, i
zatim Joe Franklin. Tijekom godina, Frieda je stekla sposobnost veoma lakog čitanja Joeovih
raspoloženja. Trebao je samo ući na vrata i već je mogla osjetiti kako se taj dan osjeća. Ponekad se činio
teškim, pognutih ramena, pogleda uprtog u pod, a drugih bi dana ušao čio i spokojnog lica joj gledao
ravno u oči. Primijetila je da su mu vezice na cipelama uvijek pedantno vezane, dugmad uredno
zakopčana, kosa počešljana, bez obzira je li mu odjeća bila prljava ili čista. Često bi sjedeći nasuprot
njoj samo šutio, a Frieda tu tišinu ne bi prekidala. Bilo je dana kad je znalo biti bolno i prepuno očaja
koji ih je oboje pritiskao, ali i drugih sjetnih, čak i spokojnih. Danas je bio smiren i umoran. Zapravo se u
njemu skrivalo bojište kojim je divljala depresija, povlačeći se, pa opet prikupljajući snagu.
Joe je otišao u četiri i Frieda je pričekala samo par minuta prije nego je i sama izišla. Bilješke o
razgovoru s njime zapisat će kasnije te večeri. Brzo je pješice otišla do postaje podzemne željeznice u
Holbornu, a zatim sjela na vlak za Bethnal Green. Možda njega neće biti ondje.
Prethodne je večeri na Googleu potražila podatke o Gregu Hollesleyu i otkrila da je sada ravnatelj
srednje škole na pola puta između Bethnal Greena i Mile Enda. Bila je to velika škola u siromašnoj
četvrti i imala je problematičnu prošlost. Ali, čitala je, novi i dinamičan ravnatelj kao da je sve to
promijenio. Na brzinu je pregledala članke u kojima ga se spominjalo ili citiralo i pregledala njegove
najnovije fotografije: kako stoji za govornicom na nekoj konferenciji; kako pozira sa svojim učenicima na
dan odličnih učenika, s osmijehom na neupitno lijepom licu. Bio je samo desetak godina stariji od nje i
izgledao mlađahno i krepko.
Greg Hollesley: učitelj povijesti, njezin razrednik te posljednje godine, najomiljeniji nastavnik u
školi. Učenice očarane njime su iglama šestara urezivale njegovo ime na stotine klupa i stolova. Sviđao
se i dečkima jer naizgled nije mario za to što učenici o njemu misle; bio je sportske građe, duhovit.
Frieda ga se sada prisjećala kako sjedi na rubu stola, njišući jednu nogu, nekako uspijevajući ujedno biti i
opušten i teatralan. Uvijek je nosio odijela s raskopčanim ovratnikom košulje ili s majicama kratkih
rukava pod jaknom, kožne mokasinke i kožni remen o struku. Imao je gustu, tamnu kosu koja mu je
dosezala do ovratnika, a obrazi su mu bili obrasli kratkim čekinjama. Bio je porijeklom iz Dublina i način
na koji je sporo valjao riječi još mu je više uvećavao opći glamurozan dojam; glas mu je ostajao tih čak i
kad bi bio srdit, što ga je činilo još više zastrašujućim. Za vrijeme njegova boravka u školi, mnogi
učenici koji su pohađali satove povijesti uživali su u tome.
Hodajući prema njegovoj školi, Frieda se pokušavala prisjetiti vremena kad ga je posljednji put
vidjela, ali to joj nije uspijevalo. Blijedo se prisjećala, možda krivo, njegova mirisa po dimu i začinima,
i načina na koji joj je položio ruku na rame kad joj se otac ubio. Rekao joj je da je ondje ako ikad poželi
s njime razgovarati. Ali ona nije željela razgovarati – zasigurno ne s Gregom Hollesleyem, s kojim su sve
njezine prijateljice željele ostvariti nekakav poseban odnos. Škola je bila u neobrutalističkom stilu1
izgrađeno zdanje nalik malom gradu. Većina učenika već je bila otišla kućama, premda su neki još uvijek
dokoličili na igralištu, a skupine njih stajale na ulazima, razgovarajući i pušeći. Vratarka ju je propustila
unutra i ona ju je upitala može li razgovarati s Gregom Hollesleyem.
»Očekuje li vas?«
»Možete li mu reći da je Frieda Klein ovdje i da bih ga voljela vidjeti na par minuta? Frieda Klein iz
Braxtona«, pridodala je. Ali možda je se i uz sve to neće sjetiti.
Žena joj je prstom pokazala na nekoliko metara udaljenu stolicu. Frieda nije sjela. Razgledala je
učeničke likovne radove obješene u predvorju, upute o redu i sigurnosnim mjerama i kroz prozor kimnula
glavom veoma debelom dječaku koji je stajao s druge strane stakla.
»Gospodin Hollesley vas može primiti«, rekla je vratarka. Zvučala je razočarano. »Dođite ovuda,
molim vas.«
Zajedno su prošle kroz dvokrilna vrata i niz hodnik. Zrak je blago vonjao po ustajalom znoju.
Vratarka je pokucala na neka zelena vrata.
»Uđite«, začulo se iznutra.
A ondje se, nakon dvadeset tri godine, nalazio Greg Hollesley, sjedeći za pretrpanim stolom i
osmijehom joj izražavajući dobrodošlicu. Prošlost i sadašnjost su se spojile; naizgled se gotovo uopće
nije promijenio. Jeremy Sutton je postao ćelav i krupan; Lewis je postao suhonjav i zapušten; ali Greg
Hollesley je ostao vitak, tamnokos, bijelih zuba i zgodan. Friedi su u oko upali njegovo sivo-zeleno
odijelo, vjenčani prsten na lijevoj ruci, uokvirena fotografija dvaju dječačića na polici iza njegovih leđa,
tragovi sjedina u kosi i čekinjastoj bradi.
»Zdravo«, rekla je, prilazeći mu.
Gipkom je kretnjom ustao i pružio joj obje ruke. »Frieda Klein«, rekao je onim svojim poznatim
ljubaznim glasom. Svi su je, pomislila je Frieda, pri prvom ponovnom susretu nazivali njezinim punim
imenom – kao da to njezin povratak čini još značajnijim. »Tko bi to mislio? Doktorica Frieda Klein.«
»Greg, hvala vam što ste me primili.« Bilo joj je apsurdno teško tako ga nazvati. U Braxtonu je uvijek
bio »gospodin Hollesley«.
»Tebe bih teško mogao odbiti. Izvoli.« Zaobišao je svoj stol. »Sjednimo, hoćemo li?« Pokazao je na
dvije fotelje. »Popijmo čaj.« Pritisnuo je tipku na telefonu što mu je stajao na stolu i rekao: »Dawn?
Možemo li dobiti dva čaja. U kriglama, ne u šalicama. Hvala vam. I nešto biskvita?« Nasmiješio se
Friedi.
Frieda je svukla kaput i sjeli su u fotelje, okrenuti jedno drugome. Koljena su im se gotovo
dodirivala.
»Koliko je ono prošlo?« upitao je.
»Gotovo dvadeset tri godine.«
»Dvadeset tri godine«, ponovio je. »Pa, vrijeme je čudna stvar. Čini li se duljim ili kraćim od toga?«
Pitanje nije uputio njoj, nego sebi, namrštivši se tako da su mu se nad nosom pojavile dvije okomite
brazde. Pogledao ju je i nasmiješio se onim svojim čuvenim osmijehom. »Frieda, u međuvremenu se
nama oboma mnogo toga dogodilo. Znaš, veoma te se dobro sjećam. Naravno, kasnije sam često nailazio
na tvoje ime.«
»Ja se vjerojatno bolje sjećam vas.«
»Iznenadila bi se. Ti i tvoja crvenokosa prijateljica. Bile ste prilično zastrašujuće, znaš.«
»Ne vjerujem.«
»Pametne i prekrasne.«
Frieda ga je odmjerila hladnim pogledom. Išli su joj na živce ljudi koji su bili svjesni svojega šarma.
»Tinejdžerica u problemima«, pridodala je.
»Naravno. Tvoj otac. To je bilo tragično.«
Vrata su se otvorila i izrazito visoka i veoma mršava žena je ušla s pladnjem koji je spustila na niski
stolić.
»Dva čaja«, rekla je. »I vaši omiljeni keksi, gospodine Hollesley.«
»Kad ste napustili Braxton?« upitala je Frieda kad su se vrata opet zatvorila.
»U srpnju 1991. Prihvatio sam mjesto pomoćnika ravnatelja u školi u Cambridgeshireu, zatim sam bio
ravnatelj osnovne škole i nakon toga došao ovamo. Ali nisi me zbog toga došla vidjeti.«
»Ne.« Razmišljala je o tome što mu reći. »Imate pravo. Nisam tek tako upala ovamo nakon dvadeset
tri godine, samo da bismo se vidjeli.«
»Premda bi i to bilo lijepo.« Dohvatio je svoju kriglu, ali nije pio iz nje. »Kako ti mogu pomoći?«
»Braxton sam napustila u priličnoj žurbi.«
»Sjećam se.«
»Nedavno sam se onamo vratila i pokušavam pročistiti sjećanja na ta vremena. Prije svega radi
vlastitog mira«, pridodala je. »Vraćate li se ikad onamo?«
»Da. Otac mi je u domu ondje, u blizini, pa zato zapravo dosta često svratim.«
»Čudno je to iskustvo, vratiti se nakon toliko vremena. Susrela sam se s ljudima koje sam nekoć
poznavala i pokušavam posložiti stvari. Posebno oko vremena kad sam odlučila otići.«
»Ne vidim što ja tu mogu učiniti, Frieda, premda savršeno razumijem tvoju želju za pomirenjem s
prošlošću.«
»Imala sam skupinu prijatelja s kojima sam potpuno izgubila kontakt. Sjećate li se ikoga od njih? Već
ste spomenuli Evu – onu crvenokosu. A bili su tu i Lewis Temple, Ewan Shaw, Vanessa Bussock, Chas
Latimer.«
»Njega se sigurno sjećam.« Greg se tiho nasmijao. »Zašto?«
»To je bio onaj arogantan momak plave kose?«
»Pretpostavljam da ga to dobro opisuje.«
»Nastavnici su znali govoriti da će postati vođa nekakvog kulta.«
»Zbilja?«
»Što je bilo s njime?«
»To još ne znam. Ali u pravu ste, sviđala mu se moć. Kad sada pogledam unatrag, mogu vidjeti kako
je ta naša skupina bila disfunkcionalna. Je li se tako i vama činilo u ono vrijeme?«
Greg je slegnuo ramenima. »Bili ste klinci«, ljubazno je rekao.
»Bila je tu i Sarah May«, rekla je Frieda.
Znala je da nije pogriješila. Na licu mu je primijetila blijed, gotovo pohotan osmijeh, odmah
popraćen oprezom, kao da se među njima spustila nekakva pregrada. Dakle, nešto se dogodilo između
Grega Hollesleya i Sarah May. Jadna, nevina, već odavno mrtva Sarah May s rupicama na obrazima.
»Nje se ne sjećam.«
»Morali biste.«
Glas mu je postao tiši, oprezniji. »Bilo je to prije jako puno vremena.«
»Ubila se onog mjeseca kad ste vi otišli.«
»Dakle, to je bila Sarah May? Sjećam se nekakvog tragičnog događaja, ali sam zaboravio ime.
Jadnica. Tako mlada.«
»Je li ikad otkriveno zašto je to učinila?«
»Ne vjerujem. Ali, opet, nisam ja osoba koju to treba pitati.«
»Bili ste joj razrednik.«
»Zar jesam?«
 »Da.«
»Ne znam zašto se ubila. Te su stvari često veoma tajanstvene. Ali ti to znaš, s obzirom na posao
kojim se baviš.«
»Eva mi je rekla da se radilo o stresu zbog ispita.«
»To je uvijek moguće.«
»Jeste li je ikad viđali izvan škole?« upitala je.
Zagledao se u nju. Nijedno od njih nije skrenulo pogled i gotovo opipljiv osjećaj neprijateljstva je
ispunio prostoriju.
»Ne.«
»Bila je samo jedna od učenika?« Primijetila je kako mu zglobovi prstiju kojima je držao kriglu s
netaknutim čajem postaju bjelji. »Nijedan od mojih učenika nikad nije bio >samo još jedan učenik<.«
»Ona vas je obožavala još u petnaestoj godini.«
Frieda je u njegovu izrazu sada vidjela hladnoću.
»Veoma mi je žao zbog toga što joj se dogodilo, ali tinejdžerice se često zaljubljuju u svoje učitelje.«
Greg Hollesley je ustao. Sastanak je očito bio završen. Primijetila je kako se pita hoće li joj pružiti
ruku, a zatim od toga odustaje. Odjenula je svoj kaput i zakopčala ga.
»Nadam se da neće proći još dvadeset tri godine«, rekao je Greg otvarajući joj vrata.
»Neće.«
»Pazi na sebe, Frieda.« Izgovorio je to tako da je istodobno zazvučalo i dobrohotno i kao prijetnja.
 24. POGLAVLJE

R euben je znao kuhati samo četiri ili pet jela i jednostavno ih k. rotirao. Frieda ih je sva već jela,
uvijek iznova. U njih su se ubrajala: chilli con carne, lazanje, pečeni krumpir s kiselim vrhnjem i
naribanim sirom. A večeras je na rasporedu bila tjestenina s pestom koji je kupio u lokalnoj trgovini
delikatesa. Frieda se zatekla u Reubenovoj kući jedino zato što ju je ucijenio. Kad mu je rekla da ne može
doći, Reuben joj je odgovorio da će u tom slučaju svi oni svratiti do nje i hranu i vino donijeti sa sobom.
»Znaš da ću to učiniti«, rekao je Reuben. I Frieda je znala da je uistinu tako.
I tako je sad sjedila za Reubenovim stolom i jela špagete i pila crno vino, i na Sashinom mobitelu
razgledavala fotografije bebe, i slušala Josefa kako govori o stanu na kojem radi tamo u West
Hampsteadu, a Reuben je otvorio drugu bocu vina, pa i treću. Zazvonio je nečiji mobitel i svi su se
ogledali uokolo, dok nije shvatila da je to njezin.
»Ponekad ga greškom ostavim uključenoga«, rekla je. Izvadila je mobitel iz džepa jakne i ugledala
Sandyjevo ime. »Samo ću ga isključiti.«
»Javi se«, rekao je Reuben. »To će ti biti dobra vježba.«
Ustala je od stola i pošla u Reubenovu dnevnu sobu. Prozor sobe gledao je na zapušteni stražnji vrt.
»Je li ovo dobro vrijeme za razgovor?«
»Kod Reubena sam.«
»S ekipom?«
»Zašto zoveš?«
»Ne može završiti na ovaj način. Ne možeš samo pucnuti prstima i izbaciti me iz svoga života.«
»Znam da moramo razgovarati, ali ne sad.«
»Neprestano o svemu razmišljam. Je li nešto pošlo po zlu, a ja to nisam primijetio? Jesam li nešto
učinio? Jesam li te počeo gušiti? Jesi li se prestrašila intimnosti?«
»Ovo nije pravo vrijeme.«
»Meni se čini pravim. Napokon zbilja razgovaramo. Danima te pokušavam dobiti.«
»Ne možemo to činiti preko telefona.«
Sandy je počeo nešto srdito govoriti i nakon nekoliko sekunda slušanja njegovih ogorčenih,
optužujućih riječi, Frieda je odmaknula mobitel od uha i prekinula vezu. Zatekla je sebe kako zuri u
Escherovu grafiku na Reubenovu zidu. Bio je to crtež nemoguće zgrade u kojoj su ljudi koji su se
uspinjali otkrivali da se zapravo spuštaju, a oni koji su silazili kako idu prema gore. Dozvolila je sebi
nekoliko trenutaka da se pribere, a zatim se vratila u kuhinju. Tamo je društvo zatekla u razgovoru, ali
zapravo su izgledali poput loših glumaca koji se pretvaraju da vode razgovor. Frieda je sjela i dohvatila
svoju čašu. Josef je pogledao Sashu. Sasha je pogledala Reubena. Reuben je slegnuo ramenima.
»U redu, društvo«, rekla je Frieda. »Kažite što imate reći.«
Josef je izgledao zbunjeno. »Ma ništa.«
Frieda se optužujući zagledala u Reubena.
»Čuj«, rekao je, »bit u svemu ovome jest da možeš biti s prijateljima i jesti dobru hranu, ili barem
nekakvu hranu, i ljudi te ne moraju gnjaviti raspitivanjem o tome kako si.«
»Što mi odgovara.«
 »Ali ovo je smiješno.«
»Reubene...«
»Čekaj.« Otpio je gutljaj vina, kao da uzima goriva. »Dopusti da navedem samo nešto od toga. Usput,
ovo je skupina tvojih prijatelja. Najprije, rekla si nam da si, kad si bila mlada, bila žrtvom seksualnog
napastovanja.«
»Ne sviđa mi se riječ >žrtva<.«
»Oprosti zbog toga. I, također, o tome nikad ni riječi nisi rekla svojem terapeutu, odnosno meni. A tu
su još...« Reuben se pokušao prisjetiti. »No, i druge stvari.«
»Koje druge stvari?« upitala je Sasha.
»Sada vam to mogu reći jer je ona mrtva«, rekla je Frieda. I ispričala im je o Becky.
»Oh, moj Bože«, rekla je Sasha.
»A sada si«, nastavio je Reuben, »iz čista mira prekinula s čovjekom koji te je obožavao. Jesam li
išta ispustio?«
»Majka mi umire. Josef vam je možda rekao ponešto o tome. Dijagnosticiran joj je visoki stupanj
neoperabilnog glioma koji je gadan koliko gadno zvuči i vjerojatno joj nije ostalo više od nekoliko
mjeseci života. Ali to mogu podnijeti jer već godinama među nama nema nikakvog odnosa. Dakle, eto,
sada znate sve.«
Uslijedila je kratka tišina.
»Zvuči gore nego što jest.«
»To ne može biti istina«, rekla je Sasha.
»Pa, zapravo jest istina. Prije malo više od godinu dana nisam bila dobro. Vi ste se svi okupili oko
mene i bila sam vam zahvalna, i još sam. Sada se osjećam snažnom. Sve što kažete – o silovanju, o
Beckynoj smrti, o Sandyju, o mojoj majci – sve je to istina. Ali nema moć nada mnom.« Otpila je veliki
gutljaj vina. »Osjećam da ja imam moć nad time. Da napokon imam kontrolu nad nečim s čime sam se
trebala davno prije suočiti.«
Sada je Frieda pogledala Josefa. »Onda, što ti kažeš na sve ovo?« Iz nekog joj je razloga njegovo
mišljenje bilo najvažnije.
»To je tvoja majka«, rekao je. »To je velika stvar.«
Frieda je kratko razmislila o tome. »Je li? Prije mnogo godina sam pobjegla od nje i od svega toga. A
sada izgleda kao da sam se vratila. Godinama me nije bilo briga je li mi majka uopće živa, a sada bih
trebala gledati kako umire. Zaklela sam se da se nikad neću vratiti u Braxton, a sada sam ondje. Kad mi je
on ono učinio, prije svih tih godina, nije mi mogao nauditi, ne uistinu. Sigurno je mislio da ima moć nada
mnom, ali ju nije imao. Ne uistinu, ne na onaj važan način.«
»Ali si otišla«, rekao je Reuben. »I nikad se nisi vratila.«
»Da.« Frieda je zvučala gotovo zbunjeno, kao da je prvi put postala toga svjesna. »Tako je. Osjećala
sam da moram otići, a sada osjećam da se moram vratiti.« Pogledala je Sashu. »Ima li to smisla?«
Kad je Sasha progovorila, obraćala se uglavnom Josefu, kao da postoji nešto što je potrebno
pojasniti.
»Moj prvi terapeut je bio muškarac«, rekla je. »Uspio je postići da se osjećam povezanom na način
kako to godinama nisam bila. I tako sam spavala s njime. Tada sam upoznala Friedu, Spasila me je od
toga.«
 Na Josefovu se licu polako pojavio osmijeh. »Čuo sam. Tresnula si ga šakom.«
»Dakle...« započela je Frieda.
»I otišla u zatvor.«
»Ne baš u zatvor. Bila sam u policijskom pritvoru. I to samo nekoliko sati.«
»Želim reći«, nastavila je Sasha, kao da je nisu ni prekidali, »ako Frieda kaže da mora nešto učiniti,
no, onda to mora učiniti.«
»Bez udaranja«, rekao je Josef.

Na kraju večernjeg okupljanja Reuben je želio Friedi pozvati taksi, ali ona je rekla, kao što je to uvijek
činila, da želi prošetati. Ispratio ju je van, do pločnika. Dok su se grlili za oproštaj, Friedi nije mogao
promaknuti izraz njegova lica. »Što?« rekla je.
»Razumijem ono što si rekla unutra. Ali, jesi li sigurna da ne uskačeš u plamenom zahvaćenu zgradu?
»Netko mora uskakati u plamenom zahvaćene zgrade.«

Sutradan rano ujutro dobila je poruku od Eve: Sprovod Becky Capel je u petak u 11 ujutro. Dolaziš li?
xx Frieda je zurila u poruku. Odjednom joj se u glavi ukazala Maddie Capel kako prije samo nekoliko
tjedana stoji u njezinom predsoblju. Prizor je bio tako stvaran da je gotovo mogla namirisati njezin
parfem. Maddie je neće željeti na sprovodu. Ali tada se sjetila Becky, njezina tjeskobnog i zabrinutog
lica, njezina preklinjućeg glasa, njezine odvažnosti.
»Da«, rekla je naglas. »Da, mislim da moram.«

Karlsson i Yvette sjedili su u velikom uredu načelnika Crawforda, zureći u njega s druge strane njegova
masivnog radnog stola. Lice mu je bilo crveno, jednako kao i Yvettino. Kad bi Karlsson bio gnjevan,
smrknuo bi se, obuzdao i stišao se; kad je ona bila gnjevna, postala bi nagla i škrta na riječima. Rumenilo
joj je sezalo do pola vrata. Karlsson je mogao vidjeti kako se znoji. Pokraj njega su plutale načelnikove
riječi – pokazatelji uspješnosti, rezanje sredstava, javni imidž policije – ali dirnuo ga je njezin gotovo
opipljiv nemir. Sličila je nespretnom djetetu – najgori neprijatelj samoj sebi.
»To je sve za danas«, neočekivano je rekao načelnik. Bilo mu je dosta. Bližilo se vrijeme užine.
»Yvette, hoću taj popis do sutra.«
»Trebamo raspraviti o još nečemu«, rekao je Karlsson.
Načelnik ga je sumnjičavo pogledao.
»Trebamo razmotriti ponovno otvaranje jednog slučaja.« Karlsson je podigao svoju kožnu aktovku,
stavio je u krilo i gurnuo načelniku dosje s bilješkama na kojima je naporno radio. »Sve je unutra. Mislim
da će vam djelovati uvjerljivo.«
Crawford je nestrpljivo odgurnuo fascikl od sebe. »Zaboga, recite mi najvažnije. Koji slučaj?«
»Slučaj Deana Reevea.«
Lice mu se smračilo. »Onog Deana Reevea koji je mrtav?«
»Postoje razlozi za vjerovanje da nije mrtav.« Osjetio je kako se Yvette meškolji do njega. Znala je za
Friedino uvjerenje da Dean nije mrtav, da je zapravo ubio svoga brata blizanca Alana, premda nije
shvatila da je Karlsson odlučio povjerovati joj i da namjerava nastaviti službenu istragu. Trebao joj je to
reći, ali sada je bilo kasno.
 »Koji razlozi?«
»Postoji mogućnost«, oprezno je nastavio Karlsson, »da je lažirao svoju smrt i da je još na slobodi.
Zapravo, nekoliko činjenica ukazuje na takav zaključak. Udovica njegova brata Alana vjeruje da je njezin
muž taj koji je umro. Također, mnogo je upitnika oko smrti Beth Kersey, o paleži kuće Hala Bradshawa,
o...«
»Moj Bože«, rekao je načelnik. »Moj Bože, opet ta jebena žena.«
»Beth Kersey?«
»Ne jebena Beth Kersey. Jebena Frieda Klein. Opet se miješa u naše stvari?«
»Doktorica Klein me je uvjerila da bih trebao opet otvoriti slučaj. Da ćemo se ogriješiti u našoj
obvezi prema javnosti ako to ne učinimo. U fasciklu je sve navedeno.«
»Ta žena napada vlastite kolege, kao i nedužne pripadnike javnosti.«
»Ne«, s indignacijom je rekla Yvette. »To je bilo...« Upozoravajući je, Karlsson je spustio ruku na
njezinu i ona je zašutjela.
»Zapravo je ubila mladu ženu, navodno u samoobrani. O tome nikad nećemo doznati pravu istinu. Čak
je bila povezana i sa spaljivanjem kuće Hala Bradshawa.«
»S time nije bila ni na koji način povezana«, rekao je Karlsson, ali Crawford je na to samo frknuo.
»Bila je ključan igrač u rješavanju slučaja Roberta Poolea i u slučaju onih nestalih djevojaka.«
Crawford je na Karlssonove riječi nestrpljivo odmahnuo rukom. »Možda je na izvjestan način
pridonijela i za to joj je odano primjereno priznanje. Ali zar uopće niste obraćali pažnju? Sjedite ovdje i
prosvjedujete zbog sredstava, a u isto vrijeme želite opet otvoriti istragu u slučaju koji smo prije više
godina zaključili. Građani s pravom računaju na nas i građani moraju biti uvjereni da se njihov novac
odgovorno troši. A vi mi ovdje dobre pokazatelje pretvarate u loše.«
»Ali ako je Dean Reeve živ...«
»Neću otvarati slučaj koji je već zaključen. A sada idite – i ponesite taj smiješni dosje sa sobom.«

Kad je Frieda stigla pred crkvu, ožalošćeni su već bili ušli unutra. Niz glavnu ulicu se pružao dugi niz
crnih automobila. Uz jedno vozilo se okupila skupina ljudi u tamnim odijelima. Frieda je čula smijeh.
Dvojica njih su pušili cigarete. Dok je ulazila unutra, čovjek na vratima joj je dodao karticu.
»Jeste li član obitelji?« upitao je čovjek.
Frieda je samo odmahnula glavom i sama krenula niz posljednji red klupa. Osjećala se kao da jest i
nije ondje, promatrajući i pritom ostajući neprimijećena, poput nekakvog duha koji se vraća na
prizorište... no, čega? Pogledala je karticu. Crkvene pjesme, stihovi, glazbena djela. Becky je bila
premlada da bi sama organizirala vlastiti sprovod. Ovo su morali drugi izabrati. Što bi se Becky svidjelo.
Svidjela bi joj se napetost povezana sa smrću. Bilo je dobrih sprovoda, sprovoda koji su bili svojevrsno
priznanje potpuno proživljenog života, ali ovaj nije bio takav. Smrt tinejdžerice.
Mjesto na kojem je sjedila nije joj pružalo posebnu prednost. Jedan od razloga zbog čega je Frieda
ovamo došla bila je želja da vidi tko je još prisutan. Ali uglavnom je ljudima mogla vidjeti samo potiljke.
Male ćele, sjajnu mladenačku kosu, mnoštvo šešira, treperavih kao na povjetarcu. Odjednom se oglasio
zvuk orgulja koji kao da je dopirao iz svih smjerova i okupljena pastva je ustala na noge. Do sebe je
osjetila nekakav pokret i sa zaprepaštenjem vidjela kako niz prolaz među klupama nose lijes. Njegova
zbiljnost, prisutnost, njegova gola stvarnost pogodila ju je poput šake: drvo boje meda i spoznaja da se
unutra nalazi, krhko mrtvo tijelo.
 Dok su šestorica u korotnim odijelima na ramenima nosila lijes prema prednjem dijelu crkve, pod
zvukom orgulja je čula još nešto. Isprva nije shvaćala što je to, ali tada joj je postalo jasno. Bio je to
plač, ali ne ono uobičajeno englesko prigušeno jecanje. Frieda je sada vidjela i čula da je crkva prepuna
djevojaka. Bili su ih puni redovi. Morale su to biti Beckyne školske kolegice i sve su plakale u zboru koji
nije sličio ničemu što je ikad prije čula. Više je to sličilo huku mora ili vjetra nego nečemu ljudskome i
nije prestajalo. Kao da se hranilo samim sobom. Glazba je utihnula i svećenik na čelu se nakašljao
zatraživši tišinu, ali onaj se huk i dalje nastavio. Najavljena je liturgijska pjesma, ali plač se nastavio i
tijekom i nakon nje, za cijelog trajanja obreda. I nije bio baš dirljiv. Frieda je bila uvjerena da sve te
rasplakane djevojke nisu mogle biti Beckyne prijateljice i da zapravo samo ometaju onaj iskreni žal
pravih prijatelja i obitelji. Za neke se djevojke to pokazalo preteškom zadaćom i s vremena na vrijeme bi
pokoja od njih, lica umrljana crnom maskarom, bila izvedena van. Obred je protekao u svojevrsnoj magli.
»Ostani mi vjeran«, »Jeruzalem« i Očenaš. Njezin je otac, čovjek čvrste građe i preplanulog lica,
pročitao neke uspomene na Becky, o tome koliko je voljela život, o njezinoj duhovitosti, snovima.
Zvučalo je poput opisa tinejdžerice skinutog s interneta. Stric joj je pročitao neku pjesmu, ali Frieda ju
nije mogla pratiti. Samo je primijetila kako mu ruke dršću i njegove crvene, uplakane oči.
I tada je sve bilo gotovo. Lijes je iznesen radi privatne kremacije koja će se kasnije obaviti, za njim
je krenula obitelj, a nakon toga su ustali i svi ostali i krenuli prema izlazu. Frieda je počela prepoznavati
ljude. Bila je tu Eva sa starim slamnatim šeširom, koja se nasmiješila i domahnula joj. A zatim joj se na
licu pojavio šok i sumorni nemir, nakon što je shvatila gdje se nalazi. Bio je tu i Lewis u izblijedjeloj
plavoj jakni i košulji raskopčanog ovratnika. Izgledao je kao da odatle ide ravno u gostionicu. Došapnuo
je nešto nekome i Frieda je vidjela da se radi o tinejdžeru koji mu je veoma sličio. Zapravo, nije samo
sličio Lewisu, više je izgledao poput onog Lewisa kojega je nekoć poznavala i čak voljela. Uz svoga
sina, otac je sada sličio blijedoj kopiji samoga sebe.
Bili su tu i Vanessa i Ewan Shaw, oboje utegnuti u svečanim odorama koje su im bile pomalo
pretijesne. Oboje su grlili kćer koja je glasno jecala.
Frieda se ponadala da će se moći iskrasti kroz sporedna vrata, ali činilo se da ih ova crkva nema.
Pridružila se posljednjoj grupi koja se spremala za izlazak. Kad je izišla iz crkve, vidjela je da red
ožalošćenih prolazi pored Beckyna oca i zatim pored nekoliko strogih centimetara udaljene Maddie
Capel i starice koja je očito bila Maddiena majka. Nije to nikako mogla izbjeći. Kad se Frieda našla
nasuprot Maddie, bespomoćno je slegnula ramenima i rekla: »Žao mi je.«
Maddie su se oči neznatno suzile u nešto što je gotovo sličilo osmijehu. Nagnula se bliže Friedi, kao
da se nalaze u kakvoj bučnoj, prekrcanoj prostoriji i ne mogu čuti jedna drugu. »Kako se usuđuješ?«
prosiktala je. »Kako se usuđuješ?«
»Morala sam doći.«
»Ovdje nisi dobrodošla. Nikad se nisi trebala vraćati.«
»Ti si me dovela.«
»U redu je, Maddie.«
Frieda je tihi glas prepoznala i prije nego što se okrenula i ugledala Grega Hollesleya. »Upravo sam
na odlasku«, rekla je.
»S obzirom na okolnosti, to je najbolje rješenje.« Greg je pristupio bliže, zagrlio Maddie i pritisnuo
joj lice uz svoju lijepu jaknu. Pomilovao ju je po kosi i promrmljao joj nešto na uho. Ona je podigla
glavu, a on joj uklonio kosu s lica i nasmiješio joj se. Nasmiješio onako kako se smiješi ljubavnik,
pomislila je Frieda, odjednom osjetivši gađenje.
Frieda nije pošla s ostalim ožalošćenima. U župnom je dvoru bio organiziran prijem, ali ona na njega
nikako nije mogla poći. Umjesto toga je skrenula na groblje koje je okruživalo staru crkvu. Osjećala je
potrebu da se pribere nakon susreta s Maddie. Hodala je besciljno niz red malih grobova kojih se sjećala
iz djetinjstva. Taj dio groblja bio je posvećen mornarima čija se baza nalazila na obližnjoj obali. Većina
njih je bila sa svega dva do tri broda koji su potopljeni 1941. i 1942. Nekoć su ti mornari bili nekoliko
godina stariji od nje; sada su bili dvadeset godina mlađi. Promatrala je njihovu dob u trenutku smrti,
dvadeset, dvadeset dvije, devetnaest, osamnaest, kad je iza sebe začula glas.
»Frieda«, rekao je. »Frieda Klein.«
Okrenula se i suočila s visokim čovjekom otprilike njezinih godina. Imao je kovrčavu sivoplavu kosu,
naočale debelih okvira i tamno odijelo koje je gotovo mirisalo po skupoći.
»Zdravo, Chas.«
»Netko mi je rekao da si se vratila, ali nisam u to vjerovao. A sada te eto ovdje.«
»Tu sam.«
»Ljudi se pitaju zašto. Što znači da moramo porazgovarati.«
 25. POGLAVLJE

D o Chasove su se kuće odvezli u njegovu autu koji je skupo preo niz uske ceste Suffolka i mirisao na
kožu i novac. Pomislila je na Josefov stari kombi i njegove zveketave prozore i brektavi motor, i na
trenutak dozvolila da je preplavi stara čežnja za životom u Londonu. Zatim je to gurnula ustranu i
pogledala Chasa koji je izgledao poput svoga auta.
Kuća mu se nalazila na samoj obali, okrenuta moru. Bila je to golema, simetrično građena
georgijanska kuća od crvene opeke, s prozorima koji su gotovo dosezali do poda i impozantnog trijema.
Kroz predvorje prepuno jeke poveo je Friedu do ogromne kuhinje. Kroz dvostruka je vrata mogla vidjeti
vrt čija su od kovanog željeza izrađena vrata vodila na šljunčanu plažu. Vrt je bio prekriven metrima i
metrima popločanog prostora i brončanim zdjelama prepunim ukrasnog grmlja, a na jednom se kraju
nalazio zidani roštilj, vrhunski izrađeno djelo s kojega se moglo nahraniti tridesetak gostiju. S druge
strane prozora stajala je apstraktna brončana skulptura koja je izgledala, pomislila je, poput vagine: je li
to bila namjera kipara? Iza zida i vrtnih vrata pružalo se more koje je danas bilo potpuno mirno i sivo,
nestajući u niskom sivom nebu.
»Kad smo je kupili, kuća je bila prava ruševina. Zaostala u pedesetima. Izvadili smo joj cijelu utrobu
i počeli ispočetka.«
Čekao je da Frieda komentira kako je sada lijepa. Ona nije rekla ništa. Ponudio ju je vinom, ali ona je
zamolila samo čašu vode. Spustio ju je pred nju, a zatim svukao jaknu odijela i prebacio je preko svoje
stolice, oprezno izgladivši nabore. Košulja mu je bila blijedoplave boje i savršeno ispeglana.
»Žao mi je što ne možeš upoznati moju ženu. Radi na pola radnog vremena u tvrtki za organizaciju
različitih događanja, dolje niz obalu. Pazi kako se odvija posao.« Izgovorio je to zabavnim tonom, kao da
joj je to hobi. »I, naravno, klinci su mi u školi.«
»Koliko djece imaš?«
»Troje. A ti?«
»Nemam ih.«
»Jesi li udana.«
»Ne.«
Podigao je obrve tako da su se pojavile iznad debelih okvira njegovih naočala. Oči su mu još uvijek
bile neobično blijedoplave, s malim zjenicama. Zatim je rekao: »Dakle, vratila si se.«
Već ju je počelo umarati to što joj ljudi to neprestano ponavljaju. »Zasad.«
U zraku se osjećalo neprijateljsko ozračje. Bila je sigurna da i Chas to može osjetiti. Oduvijek je bilo
prisutno i vrijeme to nije promijenilo. Chas je volio imati moć nad ljudima. Sjedeći u njegovoj
spektakularnoj kuhinji, zatekla je sebe u ponovnom propitivanju razloga zašto je kao tinejdžerica toliko
vremena provodila sa skupinom ljudi u kojoj su joj se tek rijetki uistinu sviđali. Chasa nije voljela i
odupirala mu se. Koliko god se on trudio osvojiti je laskanjem, uvlačenjem u zajedničke pothvate,
izopćenjem, ismijavanjem, ona je na to ostajala imuna i činilo se da joj to nikad nije oprostio.
»Zašto si ovdje?«
»Iz više razloga. Majka mi umire.«
»Žao mi je«, rekao je onim svojim jednostavnim rječnikom, bez traga iskrenosti. »A koji su to ostali
razlozi?«
 »Razmišljala sam o prošlosti.«
»To sam i ja čuo.«
»Od koga?«
»Zaboravljaš kako se u Braxtonu vijesti brzo šire.«
»Ovo nije Braxton.«
»Nije ni London.«
»Zašto si ostao ovdje?«
»Ne osjeća svatko potrebu za bijegom.«
Glas mu je bio tako neutralan da je Friedi trebalo nekoliko sekundi da shvati kako je zapravo vrijeđa.
Ta njegova grubost ju je na neobičan način razvedrila: olakšala joj je posao.
»Mi zapravo nikad nismo bili prijatelji, zar ne, Chase?«
»Možda smo previše slični.«
»Uopće ne mislim da sličim tebi.«
»Živo te se sjećam. Kad si nestala, iza tebe je ostala praznina. Praznina oblika Friede.«
»Bili smo čudno društvo. Čak ne mogu shvatiti zašto smo bili zajedno.«
»Jesi li se zato vratila?« Obrve su mu se opet podigle preko okvira naočala. »Da shvatiš zašto smo se
kao klinci družili?«
»Kad pogledam unazad, mislim da si nas želio kontrolirati.«
»Čovječe, Frieda.« Izgovorio je to tako da je ta djetinja riječ zazvučala opsceno. »Ista si kao što si
bila prije dvadeset tri godine. Zbilja me čudi koliko se ljudi zapravo malo mijenjaju. Ali to je tvoje
stručno područje, zar ne? Pomagati ljudima da se promijene?«
»Ewan te je obožavao. Vanessa ti se divila. Eva te se bojala. Sarah si se sviđao. Tek sam nedavno
doznala da je umrla.«
»Ubila se. Bilo je to veoma tužno. Za one od nas koji su joj još uvijek bili prijatelji.«
»Da. Pa Jeremy – no, s njime nisi imao baš previše posla, zar ne?«
»S tvojim zgodnim momkom? Ne baš.«
»I Lewis...«
»Lewis je bio narkić i luzer.«
»Bio je mladić koji je uzimao droge.«
»Pogledaj ga sad.«
»Nije bogat i uspješan i nema ogromnu kuću na plaži. Ali nije ti dopuštao da njime upravljaš, zar ne?«
»Pretpostavljaš da se slažem s tezom da sam ikim upravljao.« Chas je prekrižio ruke na grudima.
»Suočimo se s time, Frieda. Neki su ljudi vođe, a drugi su sljedbenici. Tako je na igralištu, a jednako je i
na poslu. Sljedbenici trebaju svoga vođu. On im govori što treba činiti. Njima je to potrebno.«
»Je li?«
»Što misliš, zašto sam uspio u životu?«
»Jer si vođa?«
»Tako je.« Skinuo je naočale i obrisao ih o košulju, a zatim odložio na stol između njih. »Ali još mi
nisi objasnila zašto si se vratila. Razmišljanje o prošlosti je prilično uopćen pojam.«
 »Prije moga odlaska se nešto dogodilo.«
»Nešto se dogodilo?«
»Jedne se noći u našoj kući dogodio incident.« Zvučala je poput policijskog službenika: incident.
»Netko je provalio unutra, ili pokušao provaliti.«
»Sjećam se toga. Ispitivali su me o tome.«
»Sve su vas ispitivali.«
»Nekakva obijesna šala?«
»To je jedan način na koji se to može opisati.«
»I tako si se vratila jer ti je prije dvadeset tri godine netko pokušao provaliti u kuću i želiš doznati tko
je to bio.« Zurio je u nju svojim blijedoplavim očima.
»Sjećaš li se onog koncerta?« upitala je Frieda. »Djeca četvrtka.«
»Sjećam li se! Bila je to najveća stvar koja se ikad dogodila u Braxtonu. O tome se još uvijek priča.«
»Jesi li i ti išao na njega?«
»Naravno da sam otišao. Bio sam u prvim redovima. Zar se ne sjećaš?«
»Ja nisam bila ondje.«
»Nisi?«
»Ne.«
»Sad se sjećam.« Na licu mu se pojavio smiješak. »Imala si onu vrhunsku svađu s Lewisom, zar ne?
Bili ste gotovo glasniji od koncerta.«
»Otišla sam kući.«
»I tako si propustila događaj desetljeća.«
»Jesam. S kime si ti išao?«
»S kime? Nakon dvadeset tri godine me pitaš s kime sam otišao na koncert?«
»Napokon, to je bio događaj desetljeća.«
Uštipnuo se za vrh nosa i zatvorio oči. »Definitivno se sjećam da je Sarah bila ondje, i još jedna
djevojka. Plesale su i uvijale bokovima.« Odjednom je opet zvučao poput šesnaestogodišnjaka,
nepristojno i cinično. »I Vanessa i Ewan, naravno, jer je to bio povijesni trenutak kad su napokon počeli
hodati, da se nikad više ne razdvoje. Ljubakajući se uz pjesmu >Donesi mi sreću<.« Namrštio se. »Ne
sjećam se nikoga drugoga.«
»Jeremy? Lewis?«
»Sjećam se da me je čudilo što Lewisa nema ondje, jer je obožavao tu grupu. Jeremy je vjerojatno
bio s klincima iz škole. Premda, kad bolje razmislim, imali smo s njima nekakav okršaj, koliko se sjećam.
Ili je barem Ewan imao. Uvijek je bio beznadan kad bi se razbjesnio. A Jeremy definitivno u to nije bio
umiješan. Ali, naravno, ondje su bile stotine ljudi. Mogao je biti bilo gdje.«
»Lewis kaže da je bio na koncertu.«
»Sjećanje se zna poigravati s nama, zar ne?« Nasmiješio se. »U onoj dobi.«
»Ne sjećaš se ničega drugoga o koncertu.«
»Baš ničega.«
»Kad si otišao?«
 »Nemam pojma. Kako bih se nakon svih tih godina toga sjećao?«
Frieda je pogledala prema moru. Nastupala je oseka i šljunak je blistao na plaži. »Jesi li poznavao
Becky?« upitala je.
»Prije sat vremena sam bio na njezinu sprovodu. Sjećaš se?«
»Kako si je poznavao? Preko Maddie?«
»Zašto mi postavljaš sva ta pitanja, Frieda?«
»Samo sam znatiželjna.«
»A ja sam znatiželjan zašto si odjednom zainteresirana za sve nas, nakon toliko godina.«
»Oduzela sam ti dovoljno vremena. Trebala bih poći.«
»Trebat će ti prijevoz.«
»Ne. Idem pješice.«
»To su milje hoda!«
»Pješice ću do glavne ceste, pa ću se ukrcati na autobus.«
»Nije mi teško prebaciti te.«
»Radije ću prošetati. Hvala ti.«
»Kako hoćeš.« Ustao je i dohvatio svoju jaknu. »Onda, vidimo se na učeničkom okupljanju.«
»Vjerojatno.«
 26. POGLAVLJE

F rieda se pješice zaputila uz obalu. Hladan, jak vjetar ugodno joj je šibao lice, čisteći je, bistreći joj
um, odnoseći sa sobom osjećaj nelagode koju je osjećala sjedeći u Chasovoj kući. Razmišljala je o
onome što je rekao. Razmišljala je o Jeremyju i Lewisu. Chas je rekao da nijednoga nije vidio na
koncertu ali, naravno, to nije značilo da nisu bili ondje. Samo da više u to ne može biti sigurna. Jeremy,
njezin bivši dečko; Lewis, koji joj je u to vrijeme bio mladić. Sigurno, sigurno, da je ijedan od njih
provalio u njezinu kuću i prikrao joj se u sobu kako bi je napastovao, ona bi to znala. Koliko god mračno
bilo, mogla bi ih prepoznati po mirisu kože, po osjećaju njihova tijela, po dahu koji bi prema njoj
ispuštali, po načinu na koji su šaptali one riječi. Zadrhtala je i ubrzala korak. Vjetar je sada počeo
donositi i kišu, probadajuću i slanu, od koje su joj suzile oči. Svjetlo je blijedjelo, a more se smračilo.
Ptice su sporo lepršale krilima nad vodom. Natjerala je sebe da se opet svega prisjeti, do detalja.
Spoznaje o tome da se netko nalazi u sobi, njegove ruke na njezinim ustima, prstiju koji su stiskali i
povlačili, uporno, bez zastajanja, čudovišno. Njegovog tijela na njoj kako je uništava. Boli. Ne.
Okrenula je leđa moru i zaputila se prema glavnoj cesti. Sigurno bi znala, pa ipak, čak i dok je to sebi
govorila, nije mogla biti sigurna da čovjek u sobi nije mogao biti Jeremy. Ili Lewis. Ili bilo tko drugi.
Koliko mu je bilo godina? Kako u tihoj tmini prepoznati silovateljevu dob? Jednostavno ga je zamišljala
kao muškarca. Koliko je bio visok i koliko težak? Nije imala pojma. Oduvijek ga je smatrala ogromnim i
iznimno teškim jer ju je uspio sputati, ali sada je shvaćala da nije morao biti ni jedno ni drugo.
Sada je već hodala uz samu cestu. Ovdje nije bilo nogostupa, samo rubnjak od ugažene trave. Auti su
prolazili pored nje i zalijevali je vodom iz lokava na cesti. Razmišljala je o Lewisu. Zašto bi je osoba s
kojom je izlazila – vodila s njime ljubav – silovala? Odgovor je znala i prije nego je sebi postavila to
pitanje. U pitanju je bila moć. Dominacija. Upravo je s njime imala žestoku svađu, vrijeđala ga i
ponižavala. Ali Lewis nikad nije bio nasilan, samo nesretan. S Jeremyjem je bila druga stvar – a i on je
imao razloga biti gnjevan na nju. Ostavila ga je.
Te su sumnje bile poput mrlja koje su joj se širile umom. Kad jednom počneš na takav način
razmišljati o ljudima, više nemaš razloga ikome vjerovati. Chas: mogao je lagati. Ewan: mogao se
pretvarati. Greg Hollesley: pomislila je na njegov osmijeh, na cure koje su ga kovale u zvijezde i na
korist koju je od toga imao. Što je još učinio?
Autobus je – onaj koji je mislila uhvatiti dalje niz cestu – prošao pored nje, zalivši je velikim mlazom
prljave vode. U džepu joj je zazvonio mobitel i ona ga je izvukla van.
»Da?« prasnula je.
»Pozdrav i tebi.«
»Karlssone.«
»Taj sam.«
»Hladno mi je i sva sam mokra, i hodam u tami uz cestu, i upravo sam propustila autobus i imala sam
užasan dan.«
»Gdje se točno nalaziš?«
»Zašto?«
»Mogao bih doći po tebe.«
»Ne budi smiješan. To je oko dva sata vožnje.«
 »U Braxtonu sam.«
»Što?«
»Rano sam otišao s posla i pomislio: Zašto ne posjetiti provinciju? Dakle, reci mi gdje si.«

»Mislim da je ovo prvi put da smo zajedno objedovali«, rekao je Karlsson.

Sjedili su u malom restoranu na glavnoj ulici. Frieda je naručila pagra sa zelenom salatom, a
Karlsson quiche. Nije želio piti vino: kasnije će morati voziti natrag do Londona kako bi se pripremio za
jutarnji odlazak na posao.
»Prvi put? Je li moguće da je tako?«
»Popili smo obilje viskija i priličnu količinu kave. Jednom si mi dala roladu s medom i možda nešto
tosta. Ali ne mogu se sjetiti nijednog pravog jela.«
»Ovo je čudno mjesto za prvi put – glavna ulica u Braxtonu.«
»Kako stoje stvari?«
»Bože, Karlssone, tako je lijepo vidjeti te, premda ovdje izgledaš prilično na krivom mjestu. U mojoj
mašti ti pripadaš Londonu. Ne znam kako stvari stoje. Zapravo ne znam ni što radim ovdje. Počinjem
misliti da svatko skriva neku ružnu tajnu.«
»Što je, naravno, istina.«
»Naravno.« Nasmiješila se.
»Ali još si uvijek sigurna da činiš pravu stvar?«
»Znam samo da nešto moram učiniti.«
»Jesi li imalo napredovala?«
»Ovo je poput zurenja u jezero, pokušavanja da pored vlastitog odraza vidim što se iza nalazi. Mislim
da sam samo uskomešala stare uspomene, još više zamutila vodu.«
»Imam nešto za tebe.«
»Što?«
»Ne mnogo toga. Ona imena koja si mi dala, dvojice muškaraca koje je policija ispitala.«
»Dennis Freeman i Michael Carrey.«
»Tako je. Imala si pravo – obojica su ranije imali problema s policijom. Za Freemana znaš zbog čega.
Odslužio je svoje i kasnije u drugom slučaju bio optužen za seksualno napastovanje i umro u zatvoru.
Carrey je bio samo patetičan egzibicionist u parku, plašeći djecu.«
»I?«
Karlsson je odmahnuo glavom. »Carrey zapravo nikad nije bio upitan. U to je vrijeme bio u hostelu i
imao mnoštvo svjedoka koji su ga te večeri vidjeli jako pijanoga i bolesnoga. Njega možeš otpisati.«
»Shvaćam. Ipak, hvala ti.«
»Ima još nešto.«
»Što?«
»Razgovarao sam s Crawfordom o Deanu Reeveu.«
»Ah.«
»Nije dobro prošlo.«
 »Ne želi opet otvoriti slučaj.«
Karlsson nije ništa odgovorio.
»Dakle, s time je svršeno.«
»Ne bih tako rekao.«
»Kako to misliš?«
»Ako si u pravu, on je još uvijek negdje ovdje. Radi štogod već radio.«
»No«, rekla je ona, »hvala ti što si prevalio toliki put samo da me vidiš.«
»Kao što sam rekao, imao sam nekoliko slobodnih sati.«
»Ne. Hvala ti.«
»Bilo mi je zadovoljstvo.«
»A sad mi reci kako si ti.«
»Dobro sam.«
»Trebam više od toga.«
»To je sve što ti mogu reći, Frieda. Dobro sam. Ništa više od toga. Klinci su mi još uvijek u Madridu.
Mikey je narastao desetak centimetara, a Bella više ne tepa. Govore španjolski i imaju prijatelje koje
nikad nisam upoznao. Počinju prema meni biti pristojni.«
»Zar to nije dobro?«
»Ne, to je grozno. Postajem tako nervozan kad ih trebam vidjeti, toliko da mislim kako se i sam
ponašam neprirodno. Sve isplaniram do detalja, kako se ne bi dosađivali. I razgovaramo. Čak unaprijed
smišljam što bih im rekao.«
»To mora biti teško. Kad se vrate, sve će se brzo vratiti u normalu.«
»Možda.«
»Dakle, jesi li zbog toga samo >dobro<?«
»Djelomično. Pretpostavljam da se sve čini pomalo sivim. Previše radim, djecu viđam kad mogu,
povremeno se nalazim s prijateljima.«
»Mislim«, rekla je Frieda, »da život ponekad može sličiti ravnoj cesti koja se bez ikakvih vidljivih
promjena pruža naprijed.«
»Da, to je to.«
»A ti se samo kotrljaš niz nju.«
»Da. Samo mi nemoj reći da moram naći neki hobi.«
»Nisam namjeravala. Nisam te namjeravala ni na što nagovarati. Samo sam htjela reći da ti je teško i
da mi je zbog toga žao. Možda ti je potrebna nekakva promjena.«
»To se čini nemogućim.«
»Uvijek smo slobodniji nego što mislimo.«
»To je previše dubokoumno za mene.«
»Spavaš li dovoljno?«
»Neću s tobom razgovarati o spavanju.«
»Pošteno.«
 * * *

Nakon Karlssonova odlaska Frieda je popila kavu, zatim pošla do garderobe u predsoblju, po svoj kaput
i šal. Kaput joj je bio ondje, ali šala – onoga kojega je imala više od petnaest godina, točno one nijanse
crvene kakvu je voljela – njega nije bilo. Značio joj je više nego što je trebalo. Mrzila je gubiti stvari, a
šal je doživljavala gotovo dijelom sebe i godinama ga je omatala oko vrata pri svojim noćnim šetnjama
Londonom. Jednom od konobara je dala broj svoga mobitela i zamolila ga da je nazove ako ga pronađu.
Po ledenoj se kišici pješice vratila do Evine kuće. Staza kroz vrt je bila blatnjava, a u njezinoj je
kućici bilo hladno i blago vonjalo po vlazi. Spustila je prozorske kapke (ne želeći da Eva zuri u nju iz
svoje kuhinje i nadajući se da će ona biti ta koja će njoj poći u posjet), pa uključila električni radijator i
ulila vodu u čajnik. Dok je čekala da voda uzavre, provjerila je poruke na svojoj elektronskoj pošti.
Jednu joj je poslala Chloë i bila je jednostavna – »Frieda, sve kreće po zlu! Upomoć!« Stigla je i poruka
od Toma Helmsleva:
Pronašao sam Stuarta Faulknera. Otišao je u prijevremenu mirovinu i sada živi blizu Clactona.
Adresa mu je: Chesselhurst Road 48, Thornbury. Nadam se da će ovo biti od nekakve koristi,
Tom.

P.S. Imam dojam da u prijevremenu mirovinu možda nije otišao svojevoljno.

Frieda je na mobitelu potražila lokaciju Thornburyja i otkrila da se nalazi petnaestak milja udaljen od
Clactona, niz glavnu cestu kroz Essex. Nije imao autobusnu ili željezničku postaju. Namrštila se,
razmišljajući o mogućnostima koje su joj bile na raspolaganju – i tada, kao da je osjetio da razmišlja o
njemu, zazvonio joj je mobitel.
»Josefe?« rekla je.
»Ja sam. Zdravo, Frieda.«
»Zdravo. Kako si?«
»Dobro. Sve dobro.«
Frieda je čekala, ali on nije ništa dodao. »Je li s Reubenom sve u redu?«
»Sve fino«, ponovio je.
»Dobro.« Opet je čekala hoće li nešto reći. »Jesi li me nazvao iz nekog razloga ili samo da me
pozdraviš.«
»Samo da te pozdravim.«
»Pa, u tom...«
»I kako si. To se pitam. Mislim na tebe.«
»To je lijepo.« I bilo je, osjećala je. Zamislila je Josefa, njegovu krupnu ruku omotanu oko telefona,
njegove tužne smeđe oči. »Zapravo, i ja sam mislila na tebe.«
»Je li?«
»Da.«
»Frieda. Ja ti pomažem.«
»Naravno.«
»Mislim, ovoga časa. Reci, što trebam učiniti.«
 »Jesi li zauzet?«
»Sada?«
»Sutra. Bojim se da trebam još jedan prijevoz. Mogla bih jednostavno uzeti taksi, zapravo, to bi bilo
mnogo razboritije, ali...«
»Nema taksija, Frieda. Dolazim.«
»Siguran si?«
»Dolazim rano. U sedam?«
»Definitivno ne. To bi značilo da krećeš u pet.«
»To je dobro. U redu je.«
I nije ga mogla nagovoriti da postupi drukčije. Završila je razgovor i sat vremena provela u crtanju
obrisa koji su se pretvarali u lica, lica koja su se bez njezine želje pretvarala u lice Deana Reevea.
Istrgnula je iscrtane stranice iz bloka i zgužvala ih u male loptice prije nego ih je bacila u kantu za smeće.
 27. POGLAVLJE

F riedu je probudio miris koji nije mogla jasno razabrati. Nešto je gorjelo, ali na ugodan način.
Pogledala je na svoj sat. Četvrt do sedam. Navukla je odjeću i izišla u dvorište. U Evinoj kuhinji je
gorjelo svjetlo. Otvorila je vrata i dva iznenađena lica su se okrenula prema njoj. Josef je sjedio za
kuhinjskim stolom i pred njim je stajao tanjur s jajima, slaninom i kobasicama, i još jedan tanjur s
prepečenim kruhom, a pored toga vrč i čaša soka od naranče. Eva je stajala s tavom u ruci, iz koje je
žlicom vadila krumpire.
»Frieda«, prijekornim je glasom rekao Josef. »Pustio sam te da spavaš i mislio sam te kasnije doći
probuditi i donijeti ti kavu.«
»Upravo sam slušala sve o tebi«, rekla je Eva. »U zamjenu za hranu.«
»Nadam se da ti se investicija isplatila«, rekla je Frieda.
»Ne mogu vjerovati kakav si dramatičan život vodila. Čula sam o vašem prvom susretu.«
»To nije bio normalan način za sklapanje prijateljstva«, rekla je Frieda.
»Čime te mogu poslužiti? Jajima? Slaninom? Kobasicama?«
»Ja baš i nisam osoba od doručaka. Mislila sam da ne jedeš meso.«
»Ja ne jedem. Ali Josef jede.«
»To je glavni obrok cijelog dana«, rekao je Josef.
Frieda je bacila pogled na pretrpani stol. »Meni ovo izgleda kao jelo za cijeli današnji i sutrašnji
dan.«
Pristala je na kavu i komad prepečenca. »Osjećam se loše zbog ovoga«, rekla je. »Ja sam se
uspavala, a ti si vozio pola noći i Eva te je dočekala i pripremila ti doručak.«
»Učinila sam to sa zadovoljstvom«, rekla je Eva. »Josef mi je pričao: o tebi, o svojoj obitelji. I kaže
da će malo pogledati kuću. Ponadala sam se da bi mogao obaviti nešto posla za mene.«
»To je dobra ideja«, rekla je Frieda, ali s oprezom. Nije bila sigurna sviđa li joj se na koji su se
način njezina dva svijeta ispreplela.
»Rekao mi je da ti je uredio kupaonicu.«
»Da. On...« Na trenutak je zastala. Bilo je mnogo načina za nastavak rečenice. Učinio je to premda
ona to od njega nije tražila. I uklonio sve iz stare kupaonice. I oštetio cijevi tako da je tjednima bila bez
uporabljive kupaonice. Eva i Josef su je promatrali, iščekujući. »Bio je to veoma dobar posao. Josef je
čovjek u kojega se možeš pouzdati. U najmanju ruku, ja se uzdam u njega.«
»Sigurno ćeš me prokleti jer sam ti ga ukrala«, rekla je Eva.
»On je slobodan čovjek.«
»Ne«, rekao je Josef. »Nema krađe.«

Na putu za Thornbury Josef je Friedi ispričao o onome što je na brzinu vidio u Evinoj kući. Pukotine na
vanjskom zidu, vlagu, nedostajuće crjepove na krovu, boju koja se gulila s prozorskih okvira, izložene
električne žice. »Gdjegod pogledaš«, rekao je, »vidiš loše stvari. Da imaš milijun funti, s lakoćom bi ih
mogla potrošiti.«
»Josefe, ne vjerujem da Eva ima milijun funti.«
 »Razgovarat ćemo. Napraviti plan.«
»Pobrini se da novac vidiš unaprijed.«
Josefu se lice ukočilo. »Frieda, ti budi detektivka, a ja građevinar.«
»Neću biti detektivka.«
»A što ćeš biti?«
»Ne znam. U mojoj prošlosti vlada tama. Moram otkriti što se dogodilo.«

Thornbury se nalazio u blizini mora, ali ne na samoj obali. Josef se provezao pored parkirališta za kamp
kućice, pa ulicama obrubljenim općinskim stambenim zgradama od crvene opeke te pored industrijskog
pogona. Izgledalo je kao da se grad sastoji samo od predgrađa, bez središta. Dvaput su zastali da se
raspitaju kod ljudi i upućeni su u novi stambeni blok, cijeli izgrađen u polju na rubu grada. Frieda je
pokucala na vrata s brojem četrdeset osam i na njima se pojavila neka krupna žena. Činilo se da je u
ranim šezdesetima. Tamnu je kosu svezala u punđu, a odjeća joj je bila jedan broj premalena, kao da se
naglo i neočekivano udebljala. Frieda je osjetila da je odnekud zna: bilo je u njoj nečega maglovito
poznatoga, ali nije mogla odrediti što je to bilo. Na licu joj je bio zabrinut izraz, kao da ju je Friedina
pojava uznemirila.
»Nadala sam se vidjeti Stuarta Faulknera.«
»Zbog čega?«
»Njegovu mi je adresu dao stari kolega gospodina Faulknera.«
»Koji kolega?«
»Tom Helmsley.«
»Poznajem Toma«, rekla je žena, još uvijek oprezna. »O čemu se radi?«
»Vašeg sam supruga upoznala prije mnogo godina. Moram ga nešto pitati. Je li kod kuće?«
»Otišao je do dućana.«
»Poći ću mu ususret. Kako izgleda.«
»Obično. Ali mislila sam da ste se upoznali.«
»Nakratko, prije puno vremena. »Vidjet ću hoću li ga prepoznati.«
Gotovo oklijevajući, Faulknerova ju je žena uputila prema trgovinskom centru Thornburyja. Kad su
došli onamo, Josef je iskrcao Friedu i pošao do trgovine automobilskim dijelovima.
U supermarketu nije bilo gužve. Pokazalo se da je Faulknera bilo lako pronaći. Bilo je tu više
sredovječnih muškaraca, ali svi su bili sa svojim ženama, nekoliko koraka iza njih, kao izgubljeni i
gotovo postiđeni jer usred dana moraju biti ondje. Ali jedan je čovjek bio sam, visok, otmjena držanja,
kratke sijede kose, u sivim hlačama i zelenoj vindjakni. Upravo je sa svojim kolicima došao do blagajne.
Frieda mu je prišla i predstavila mu se. Nakon nekoliko sumnjičavih pitanja, Faulkner ju je odveo do
kafića u sklopu trgovine. Bio je krcat – žena s djecom, žena s drugim ženama, starijih parova.
»Ovdje poslužuju fine užine«, rekao je Faulkner. »Ljeti možete sjediti i vani.« Oboje su kroz ogroman
izlog pogledali na parkiralište okruženo drugim trgovinama: za kućne ljubimce, prodavaonicom bicikala,
robe sam-svoj-majstor, namještaja.
»Nije baš Mediteran«, priznao je Faulkner, »ali nije ni tako loše.«
Frieda je za sebe naručila crnu kavu, a kapučino i danski kolač s cimetom za Faulknera. Otrgnuo je
komad kolača i umočio ga u kavu.
 »Impresionirana sam«, rekla je Frieda.
»Čime?«
»Time što obavljate kupovinu za kućanstvo.«
»Upoznali ste Lornu?«
»Vašu ženu? Rekla mi je da ste ovdje.«
»Niste je prepoznali?«
»Ne. Jesam li je već prije susretala?«
»Predavala je biologiju u vašoj školi.«
»U srednjoj školi u Braxtonu?«
»Da. Pod djevojačkim imenom, gospođica Hopley.«
»Gospođica Hopley. Naravno.« Tada je bila mršava. Mršava i mrgodna.
»Sada joj nije dobro.«
»Žao mi je što to čujem.«
»Uvijek je nervozna, još otkad smo se upoznali. U zadnjih joj se nekoliko godina stanje još više
pogoršalo. Depresija. To su joj dijagnosticirali. Otišla je u ranu mirovinu. A sada više uopće ne voli
napuštati kuću.«
»Ide li na tretmane?«
»Vi ste nekakva liječnica?«
»Da.«
»Pije tablete. Od njih se deblja. A ne znam pomažu li joj.«
»Sigurno vam je teško.«
»Sada sam i ja u mirovini. Imam vremena da se brinem o njoj. Ali nismo ovdje da bismo razgovarali
o mojoj ženi, zar ne, Frieda Klein?«
»Kažete to kao da znate tko sam.«
»Sjećam vas se, ako to mislite.«
Friedi je trebao trenutak da pribere misli. Ovo je bilo iznenađenje. »Prošlo je više od dvadeset
godina. Očekivala sam da ste to potpuno zaboravili.«
»Naši slučajevi nisu samo brojevi. Oni su i stvarna imena, stvarna lica. Svih ih se sjećam.«
»Upravo sam pročitala svoj dosje.«
Faulkner se namrštio. »Tko vam ga je dao?«
»Je li to problem?«
»Neočekivano je.«
»Dogovorili su mi to. Sjećate se da sam prijavila ozbiljno seksualno napastovanje. Saslušavala su me
dva mlada policajca. Niži inspektor Tom Helmsley i niži inspektor Kevin Locke. Vi niste bili izravno
uključeni. Ipak, jasno je da ste u nekom trenutku pokazali zanimanje za moj slučaj. Pročitali ste izjave,
podcrtavali, pisali opaske, a zatim zaustavili istragu. Je li tako?«
»Tako je.« Faulkner je umočio još jedan komad kolača u kavu i pojeo ga. »Pretpostavljam da ćete me
pitati zašto sam to učinio.«
»Mislila sam doći do toga. Ali najprije me zanima zašto ste uopće pokazali interes za moj slučaj.«
 »To mi je bio posao.«
»Ali obavljeni su tek preliminarni razgovori. Činilo mi se čudnim da ste odjednom odlučili pročitati
dosje.«
Faulkner se počešao po lijevom obrazu, kao da ga je ondje iznenada zasvrbjelo. »Činio sam uslugu«,
rekao je. »Poznavao sam... no, poznavao sam vaše roditelje.«
»Što?«
»Zamoljen sam – od njih – da to pogledam.«
»Oni to nisu mogli od vas tražiti.« Glas joj je postao grub. »Moj je otac umro prije nego se to
dogodilo.«
»Naravno. Onda me je ona zamolila.«
»Moja majka?«
»Da.«
»Poznavali ste moju majku?«
»Dakle, poznavao sam ih oboje – prije tog nesretnog slučaja.«
»Prije nego što se moj otac ubio?«
»Da.«
»Otkud ste ih poznavali?«
»Braxton je svijet u malome. Mislim da sam vašu majku upoznao na nekom događanju u gradskom
vijeću. Poznavali smo se.«
»Jeste li mene poznavali?«
»Vas?«
»Da. Jeste li me ikad upoznali?«
»Ja... mislim da sam vas vidio. Da.« Govorio je polako i oprezno, kao da hoda po užetu.
»Ja se vas ne sjećam.«
»Mislim da se nismo uistinu upoznali. Ali kad se to dogodilo, bilo je normalno da vaša majka stupi sa
mnom u kontakt i zamoli me za pomoć.«
»Baš sam sretna«, rekla je Frieda. »Imala sam prijatelja u policiji. Uskočili ste i sve prekinuli.«
»Mislio sam da je tako najbolje. Za svakoga.«
»Na temelju čega?«
»Volio bih opet pogledati dosje, ali po onome čega se sjećam, nije bilo nikakvih dokaza.«
»Osim moje prijave.«
»Osim vaše prijave. A u njoj niste dali nikakav opis.«
»Sve se dogodilo u tami.«
»Čekali ste nekoliko dana da to prijavite.«
»Bila sam prestravljena.«
»Čini se da ste se dobro oporavili.«
Frieda je morala uložiti mnogo volje kako bi odoljela snažnom nagonu da dohvati svoju kavu i baci je
na umirovljenog detektiva. »Dobro sam«, napokon je tihim glasom rekla. »Ali mislim da nije na vama da
o tome prosuđujete.«
 »Mislio sam da ste otišli odande.«
»Da, jesam. Ali sam se vratila. Makar na neko vrijeme.«
»Kopate po prošlosti?«
»To nije prošlost, u tome je stvar. Osim toga, imam i drugog posla. Mojoj majci nije dobro. Ali
možda to već znate.«
»Nismo više u kontaktu. Ali nitko od nas se ne vraća u mladost.«
Frieda je odmahnula glavom. »Ne radi se o tome. Ima tumor na mozgu. Umire.«
Faulkner je krenuo nešto reći, ali imao je još kolača u ustima i zakašljao se. Kad se napokon
oporavio, lice mu je bilo plameno crveno. »Žao mi je, nisam znao«, promucao je. »Uistinu umire?«
»Uistinu umire.«
»Recite joj... Prenesite joj moje najbolje želje.«
Frieda je pogledala Faulknera ravno u lice. Je li ga ikad vidjela prije toliko godina? Sigurno bi se
toga sjećala. U mislima je pokušala ukloniti tragove starenja, sjedine kojima mu je kosa bila prošarana,
bore oko očiju i usta. Osjetila je poriv da se digne i ode, kako bi se mogla smiriti i o svemu ovome dobro
razmisliti.
»Vi znate«, započela je, »da mi majka nije vjerovala. Imala je tu naviku ne vjerovati mi previše, ali u
ovom slučaju uistinu mi nije nimalo vjerovala.«
»Vaša majka...« Zašutio je i počeo iznova. »Siguran sam da je vaša majka uvijek na umu i u srcu
imala ono što je za vas bilo najbolje.«
»To je jedna teorija«, rekla je Frieda. Poigravala se sa žličicom za kavu, vrteći je među prstima, a
zatim je spustila na stol. »Gospodine Faulkner, hvala vam što ste se sastali sa mnom.« Ustala je. »Usput,
idete li još uvijek do Braxtona? U posjet starim prijateljima, ili nešto slično?«
»S vremena na vrijeme.«
»Čula sam da ste otišli u prijevremenu mirovinu. Možete li mi reći zašto?«
»To je pomalo osjetljiva tema. Ali siguran sam, ako se raspitate uokolo, ljudi će vam reći.«
Vani je Josef, ugledavši Friedu, zalupio poklopcem motora svoga kombija i krpom obrisao ruke. »A
sada«, rekao je, »trebali bismo vidjeti tvoju majku.«
»To je jako dobra ideja.«
 28. POGLAVLJE

M ajka joj je sjedila u dnevnoj sobi, s papučama na nogama i s navučenim rukavicama bez prstiju,
urešenim malim crvendaćima. Na licu je imala svoju uobičajenu besprijekornu šminku. Kosa joj
nije bila na potiljku sputana u uobičajenu labavu punđu, već je padala slobodno, neoprana, čineći je u isto
vrijeme i mlađom i starijom nego je bila. I nije bila sama.
»Zdravo, Frieda«, rekao je David, pogledavši je iz dubina fotelje, gdje se zabavljao rješavanjem
križaljki.
»Davide – nisam znala da si ovdje.«
»A gdje bih drugdje bio nakon što sam doznao da nam majka umire?«
Juliet se usiljeno nakašljala. »Kad sam zadnji put provjeravala«, rekla je, »još sam bila živa.«
Položila je prst na zapešće, pa kimnula glavom. »Da, kao što sam i mislila. Bilo se još uvijek osjeća.«
»Zar me nećeš predstaviti svojem pratiocu?« upitao je David.
»Ovo je Josef. Sjećaš se Josefa, zar ne?« upitala je majku. Još uvijek nije bila sigurna kako je zvati
(Juliet, majko, mama?), pa je to riješila tako što je nije oslovila nikako.
Juliet se namrštila. Pogled kao da joj se smračio. »Čovjek iz gradskog vijeća«, napokon je
pobjednički izjavila. »Kontrolor kućnih nametnika.«
»Zar imaš miševe?« David se namrštio i ogledao uokolo, kao da ih očekuje vidjeti kako jure po
tepihu.
»Ne, Josef je moj prijatelj.«
»Bio sam ovdje i skuhao juhu«, susretljivo je rekao Josef.
»Kako si?« upitala je Frieda majku.
»Ne znam. Ti mi reci. Ti si liječnica.«
»Teško«, frknuo je David. »Osim ako ne želiš pričati o svojoj prošlosti i svim njezinim tajnama.«
»Zapravo«, rekla je Frieda, »baš sam te nešto o tome namjeravala pitati.«
»Možda sendvič za dobro zdravlje«, rekao je Josef. »A kasnije vam Frieda može oprati kosu. Da?«
»Možda možemo nekoliko minuta nasamo popričati«, nastavila je Frieda.
»Pred Ivanom nemam što skrivati«, zlovoljno je rekla Juliet.
»Osim što sam ja David.«
»Ako želiš da te prepoznam, trebao bi češće navraćati.«
»Sada sam ovdje.«
»Možemo li par minuta ostati nasamo?« ponovo je upitala Frieda.
»Mislim da to nije nužno«, rekla je Juliet. »Samo reci to što želiš. I voljela bih sendvič. Bez kore.«
»Bez kore«, rekao je Josef. »Vrlo dobro.« Izišao je iz sobe.
Frieda je duboko udahnula. »Željela sam te pitati o Stuartu Faulkneru.«
Na trenutak se kruti izraz lica njezine majke nije mijenjao. Ali zatim kao da je postupno počeo slabjeti
i raspadati se. »Što?« napokon je rekla.
»Stuart Faulkner.«
 David je odložio novine i uspravio se u fotelji.
»Što je s njime?« uspjela je protisnuti Juliet.
»Nekad si ga poznavala.«
»Poznavala sam mnogo ljudi.«
»On je bio policajac.«
»Pa?«
»I stupila si s njime u kontakt nakon što sam ja silovana.«
»Što? Što?« David je ustao. »Koji kurac?«
»Nemoj psovati«, poprijeko mu je dobacila Juliet. »To su samo mušice u Friedinoj glavi.«
»Zatražila si od njega da zaključi slučaj.«
»Ne sjećam se toga.«
»Ne vjerujem ti.«
»Ja umirem. Zar se tako treba odnositi prema umirućoj ženi?«
»Rekla si mu da mi ne vjeruješ i on je pomogao u zatvaranju slučaja.«
»Ako i jesam to učinila, trebala bi mi biti zahvalna. Samo ću to reći.«
»Silovanje?« rekao je David. »Tebe su silovali?«
»Rekla je da su je silovali. To je druga stvar«, rekla je Juliet.
»Zašto meni to nitko nije rekao?«
»Zato što to nije imalo veze s tobom«, rekla je Frieda. »Ti i Ivan ste bili u internatu, sjećaš se? Takva
smo mi obitelj bili.«
David nije ništa odgovorio. Izgledao je tako ucviljeno da se Frieda skoro sažalila nad njime. Skoro.
»Zašto ti je Stuart Faulkner pomogao?« rekla je Frieda.
»Mislim da bih trebala prileći«, rekla je Juliet. »Imam tumor na mozgu, ako si možda zaboravila.«
»Policajci inače nisu toliko susretljivi prema površnim znancima, ljudima koje su upoznali na
okupljanju u gradskom vijeću.«
»Molim vas, hoće li mi netko odgovoriti na pitanje?« glasno je rekao David, ali ni Frieda ni Juliet na
njega se nisu obazirale.
»Imala si s njime ljubavnu aferu, zar ne?«
»To nije tvoja briga.«
»Imala si s njime aferu i zamolila si ga da intervenira u tvoju korist.«
»Netko te je trebao zaštititi od tebe same.«
»To je počelo prije nego se tata ubio.« Nije to bilo pitanje, nego tvrdnja. Friedi je odjednom sve
postalo jasno. Na jedan zasljepljujući trenutak je vidjela lice svoga oca: zurio je u nju svojim molećivim
očima.
»Isuse«, rekao je David. Teškim je koracima počeo šetati po sobi. »Obiteljsko okupljanje.«
Juliet je podigla glavu i zagledala se u svoju kćer. »Da se nisi usudila«, rekla je. »Da se nisi usudila
mene osuđivati zbog smrti tvoga oca. Imaš li pojma kako je to živjeti s nekim tako depresivnim? Koji ti
siše radost iz života, kao i iz svoga? Znaš li uopće kakav je meni bio život iz godine u godinu, dok sam
pokušavala sve održati na okupu? Pa što ako sam i imala aferu sa Stuartom?«
 »Ovo se ne može događati.« David je zastao u hodu i okrenuo se prema njima, lijepog lica
iskrivljenog od srdžbe. »Ovdje sam petnaest minuta i već sam otkrio kako mi sestra tvrdi da je bila
silovana, a majka mi je bila...« Nije mogao izgovoriti te riječi. »Nije ni čudo što ti nisam češće dolazio u
posjet.«
Izišao je iz sobe, zalupivši vratima za sobom. Frieda se odjednom osjetila veoma umornom.
»Zapravo, mislim da te ne krivim«, rekla je svojoj majci. »Premda ovo, naravno, sve dodamo komplicira.
Samo pokušavam shvatiti što se u ovoj kući dogodilo prije toliko godina.«
»Mislila sam da ti se sve to priviđalo. Željela sam izgladiti stvari.«
»Izgladiti stvari?«
»Da.«
»Bila sam silovana.«
»To ti neprestano tvrdiš.«
»Još mi uvijek ne vjeruješ.«
»Kakve to sad veze ima? To se dogodilo prije dvadeset tri godine.«
»Ima veze.«
»Samo zato što ti tako želiš.«
Friedi je na um pala jedna misao i učinilo joj se kao da joj se u glavi otvorio neki prozor. Čučnula je
do majke i pogledala je u lice. »On je te noći bio ovdje, zar ne?«
»Ne znam o čemu to govoriš.«
»Stuart Faulkner je bio ovdje one noći kad sam silovana.«
»Ne osjećam se dobro. Želim da odeš i ostaviš me na miru.«
»Reci mi.«
»To ništa ne mijenja.«
»Meni mijenja.«
»Možda.«
»Možda je bio ovdje?«
»Da. Možda je nakratko svratio.«
»Sendvič«, objavio je Josef, ušavši u sobu s pladnjem koji je držao pred sobom kao da prinosi žrtvu.
»Kozji sir i malo rajčica, i listova salate, i začin koji sam pronašao u ormariću. I bacio sam sve trule
stvari iz hladnjaka. Dobro?«
Juliet mu nije ništa odgovorila.
»Savršeno je, Josefe«, rekla je Frieda. »Hvala ti.«

»Tko je to?« upitala je Vanessa, koja je s Evom i Friedom sjedila u Evinoj kuhinji pijući čaj.
»To«, odgovorila je Frieda, »to je Josef.«
»Tko je Josef?«
»Moj prijatelj. On je građevinar.
Kud god pošao, Josef bi se osjećao kao kod kuće: ponašao se tako u Friedinu domu, kod Reubena, u
kući stare Mary Orton koje se Frieda još s tjeskobom sjećala. A sada je isto činio kod Eve. Bio je u
potkrovlju, uklanjajući trule daske i istražujući štetu pod njima. Eva mu je gore odnijela vrč čaja i tanjur
domaćih keksa i posudila mu njoj prevelik pulover jer je bilo hladno, a on je došao nepripremljen.
Spomenuo je da će tu prenoćiti i sutradan nastaviti s pregledom. Eva se činila ponesena tom zamišlju.
Skuhat će njemu i Friedi večeru. Možda bi, rekla je, trebala poći do supermarketa koji je radio do kasno
u noć i kupiti hranu i četkicu za zube.
»Četkicu uvijek imam uza se«, rekao je Josef. »I čistu presvlaku. Gaćice. Za svaki slučaj.«
Frieda ga nije htjela pitati za kakav to slučaj. Josef je bio opušten i razgovorljiv. Eva mu je odnijela
novi vrč čaja i još keksa i trebalo joj je nekoliko minuta za povratak. Kad se napokon pojavila, obrazi su
joj bili rumeni, a oči sjajne. Vanessa je pogledala prijateljicu i podigla obrve, a Friedi je srce klonulo.
Imala je neugodan osjećaj da je opet usisana u svoje djevojačke godine, sjedeći ovdje dok je Eva
očijukala s Josefom, a Vanessa konspirativno kolutala očima.
»Onda, kako ti izgleda?« upitala je Vanessa Friedu.
»Kako mi izgleda što?«
»Biti ovdje.«
»Nisam sigurna.«
»Teško je ne osjećati«, rekla je Vanessa, »da se na nas koji smo ostali ovdje gleda kao na nižu klasu.«
»Glupost!« rekla je Eva. »A možda i jesi u pravu. Mi smo oni koji nisu otišli.«
»Tko vas vidi kao nižu klasu?« upitala je Frieda.
»Ne znam. Ti?«
»Uopće vas ne doživljavam na taj način.«
»Ewan i ja volimo ovaj kraj«, rekla je Vanessa. Činila se nespokojnom, kao da brani cijeli svoj način
života.
»I ja«, pridodala je Eva. Dohvatila je keks, pomno ga proučila, a onda odgrizla velik zalogaj.
»Premda ponekad pomislim da sam trebala otići.«
»Mi ne.« Vanessa je to izgovorila s gotovo nasilnom žestinom. »Mi se osjećamo vjernima Braxtonu.
Drugi ljudi dolaze i odlaze, ali ovo je naš dom. Ne razumijem zašto svi odlaze.«
»Neki ljudi moraju otići«, blago je rekla Frieda.
»A onda odjednom osjećaju potrebu da se vrate?«
»Misliš na mene?«
»To je pomalo uznemirujuće.«
»Zašto?«
Vanessa se namrštila. »Ne znam. Kad sam čula da si ovdje, bila sam ushićena. Ali ti nisi ovdje kako
bi uspostavila kontakt sa starim prijateljima, zar ne? Ne sjedimo i ne cerekamo se prisjećajući se starih
dana i ne raspravljamo o skandaloznoj činjenici da smo sve stariji. A ja sam mislila da ćemo upravo to
činiti. Premda ti nikad nisi baš bila sklona ženskim razgovorima, zar ne?«
»Nisam ni ja«, ubacila se Eva. »Možda zato i jesmo bile tako dobre prijateljice. Ljudi su vjerovali da
si sofisticirana, svjetska žena, samosvjesna i odlučna, a ti zapravo i nisi bila takva, zar ne? Ali to je samo
bila krinka. Vjerojatno si bila preplašena kao i ja i samo si se pretvarala da si iskusna.« Ispružila je ruku
i dotaknula Friedinu, kao da osjeća potrebu utješiti je.
»Kako to misliš?« upitala je Frieda, koju je taj posljednji komentar potpuno zbunio.
»Kako bilo«, nastavila je Vanessa, »čini se kao da od svih nas nešto želiš, a mi ne znamo što. I Chas i
Jeremy su rekli da si im postavljala različita pitanja. A Maddie je poludjela zbog tebe. Znaš to, zar ne?«
»Da. Mene okrivljuje za Beckynu smrt.«
»Jadna Becky.« Vanessi je zadrhtao glas. Činilo se da će svakoga časa zaplakati. »I jadna Maddie.
Bože, to je bio potresan sprovod, zar ne?«
»Jesu li tvoje kćeri dobro? Vidjela sam ih u crkvi. Prilično su dobro poznavale Becky, zar ne?«
»Posebno Charlotte. Ona i Becky su se poznavale još od malih nogu – rođene su u svega nekoliko
mjeseci razlike. Ne mogu ti reći kako je njoj to teško palo. Ne prestaje plakati otkad se to dogodilo. Kao
ni mi ostali.«
»Žao mi je zbog svega toga. Je li Becky s njome razgovarala o tome što osjeća?«
»Bio je to grom iz vedra neba. Naravno, znali smo da Becks prolazi kroz teška vremena. Otac ju je
napustio. Drkadžija«, neočekivano je dodala.
»Je li bila u nekoj vezi?«
Vanessa je znatiželjno pogledala Friedu. »Vidiš, to je ono što ja mislim.« Obraćala se Evi,
objašnjavajući joj. »Ona sve nas istražuje. Je li bila u vezi? Nemam pojma. Vjerojatno. Ali jedna od
stvari koju otkriješ kao roditelj jest to da ima stvari koje o svojoj djeci ne znaš. Koliko se sjećam, i ti si
imala dečke kad si bila Beckynih godina.«
»Momci su voljeli Friedu«, prilično čeznutljivo je rekla Eva. »Zar se ne sjećaš? Bio je tu Jeremy, pa
Lewis. Jadni Lewis.«
»I ti i Ewan«, rekla je Frieda Vanessi. Bila je svjesna toga da se ozračje beskrajno koleba između
neprijateljstva i svojevrsne prisne sjete.
»Moj jedan i jedini.« Vanessa se nasmijala. »Da. On mi je bio prvi dečko. Bože, bila sam tako
očarana njime. I još ga volim«, brzo je pridodala. »Ali ljubav kad ti je petnaest ili šesnaest, to je nešto
posve drugo. Sve je bilo tako snažno.«
»Da.« Eva je glasno uzdahnula.
»Ali pogledaj nas sada. Ewan i ja dvadeset tri godine zajedno, s dvije kćeri, vremešni roditelji,
hipoteka, auto, godišnji odmor u Španjolskoj ili Francuskoj. Pa Chas s onom svojom groznom trofejnom
ženom.«
»Vanessa!«
»Što, pa to je istina, zar ne?«
»Po onome što sam zadnje čula, Jeremy se prilično usvinjio. A nekad je bio tako krasan. On i Chas su
postali klasa«, nastavila je Vanessa. »Mislim da su obojica bogati – to im je postala posve obična stvar. I
njihove mršave, glamurozne žene.«
»Jeremyjeva žena je išla u srednju školu u Braxtonu«, rekla je Frieda.
»Tako je. Catrina. Sjećaš li je se? Catrina Walsh. Vrlo dobra tenisačica.«
»Zar je bila?« rekla je Eva. Gurnula je keks u usta i počela ga žestoko žvakati, punih obraza. »Sjećam
se da je bila ljubimica Grega Hollesleya.«
»Zbilja? Pa, udala se za Jeremyja i sad ima savršene zube.«
»A kako su joj prije izgledali?« upitala je Eva.
»Nije stvar u tome.«
»Oh.«
»A onda je tu Lewis, sav ispijen«, vedrim je glasom nastavila Vanessa. Frieda se trgnula i krenula joj
nešto odgovoriti, ali Eva je bila brža.
»I ja i Frieda, neudane i same. Kaži to.«
»Može se i svojevoljno odlučiti biti sam«, rekla je Frieda.
»Možda«, rekla je Eva. »Ali ipak se počneš osjećati usamljeno, zar ne?«
»I mrtva Sarah May«, rekla je Frieda.
»Sarah May.« Vanessa joj je ponovila ime. »Da, Sarah May.«
Uslijedila je tišina. Josef je u daljini pjevušio za sebe.
»Lijepo je imati muškarca u kući«, rekla je Eva.
Začulo se glasno kucanje, nakon čega su se vrata širom otvorila.
»Zdravo!« uzviknuo je vedri glas. »Vaš chauffeur je ovdje!« Ewan je uletio u prostoriju u pratnji
troje mladih.
Poljubio je Vanessu, pa Evu, pa Friedu, rukavom gurnuo nekoliko keksa na pod i po pločicama
ostavio blatnjave tragove. Sve ih je odmjerio blistavim pogledom.
»Ovdje se čini veoma udobnim«, rekao je. »Frieda, upoznala si moje cure, zar ne?«
»Na brzinu. Amelia i Charlotte, jesam li u pravu?« One su potvrdno kimnule glavom, Amelia
sramežljivo, dok je starija djevojka to učinila hladno i ravnodušno. »Drago mi je što vas opet vidim. Jako
mi je žao zbog vaše prijateljice Becky.«
Ameliji su odmah potekle suze dok je Charlotte samo opet kimnula glavom i promrmljala nešto
nerazumljivo.
»A nikad nećeš pogoditi tko je ovo«, rekao je Ewan, pokazujući na momka koji je došao s njima,
suhonjavog tinejdžera u nisko spuštenim trapericama i kožnoj jakni preko sive majice s kapuljačom.
»Ne znam ti ime«, rekla mu je Frieda, »ali znam da si Lewisov sin.«
»Da.« Čak mu je i glas bio isti. »Ja sam Max.« Max. Becky joj ga je bila spomenula. »Poznajete moga
tatu?«
»Nekad sam ga poznavala.«
Ewan ga je razigrano udario šakom u rame. »Zar ti tata nikad nije pričao o tajanstvenoj Friedi
Klein?«
»Nije.« I mrštio se poput Lewisa, što je sada bilo namijenjeno Ewanu.
»Jesi li i ti bio Beckyn prijatelj?«
Pogledao je Friedu u oči. »Vjerovao sam da je tako«, rekao je. »Premda nisam imao pojma. Ona nije
trebala umrijeti.«
»Imaš pravo, nije.«
»Ne shvaćam kako nitko od nas nije primijetio što se sprema.«
»To nitko ne razumije«, rekla je Vanessa, utješno mu položivši ruku na rame.
»Trebali bismo krenuti«, rekao je Ewan, prebacujući se s jedne blatnjave noge na drugu.
Vrata su se opet otvorila i ušao je Josef, noseći dva vrča i tanjur. Pjevušio je za sebe, samo dvije ili
tri riječi iznova, ali je zastao kad ih je sve ugledao, komično pokazujući iznenađenje. Pažljivo je odložio
vrčeve i tanjur na stol, a zatim se blago naklonio prema Ewanu i njegovoj kćeri.
»Ja sam Josef«, rekao je.
»Što si to pjevao?« oštro ga je upitala Frieda.
 »Pjevao?« Zbunjeno ju je pogledao.
»Sada, dok si ulazio.«
»Ne znam.«
»To je jedna od pjesama Djece četvrtka«, rekla je Eva. »Nakon svih onih razgovora o koncertu mi se
neprekidno vrtjela po glavi. I ja sam to pjevala, dok sam Josefu odnosila čaj.«
»Zarazne pjesmice«, rekao je Ewan. »Zavlače ti se pod kožu.«
»Tako je«, rekla je Frieda. »Sada se i ja sjećam.«
Uistinu se sjećala. Premda njihovu glazbu nije slušala od svojeg odlaska iz Braxtona, još joj je uvijek
bila urezana u pamćenje. Vjerojatno se još uvijek mogla sjetiti i svih riječi te pjesme.
»Mi ih još uvijek ponekad slušamo, kad se osjećamo romantično«, rekao je Ewan.
»Plešu na njih«, rekla je Charlotte. »To je tako neugodno!«
Frieda se nasmiješila. Sjećala se kako je Ewan plesao, divlje mašući rukama i skačući u mjestu.
»Mlada damo«, rekao je Ewan, »želim da znaš da oni u ljubavi tvojih roditelja imaju važno mjesto.«
»Da, da, zajedno ste išli na njihov koncert. Znamo to. Samo ne želimo ponavljanje.«
»Ti možda ne bi ni postojala«, rekla je Eva Ameliji, »da tvoji mama i tata nisu otišli na taj koncert.«
»Mogu vam čak reći i kojim su redom svirali te pjesme.« Zatvorio je oči, koncentrirajući se.
»>Gradska pjesma<, uvijek su s time počinjali. Da pokrenu mase. >Doseli se k meni<. >Bolje to učini<.«
»>Dylan<«, rekla je Vanessa. »Ta mi je oduvijek bila najdraža.«
»I >Donnyjev sprovod<. A završili su s >Tijesnom odjećom<. I, naravno, na bis su odsvirali
>Slobodan dan<.«
»Tata, to uistinu nije previše zanimljivo«, rekla je Amelia.
»I moj ih tata pušta«, rekao je Max. »Premda nikad ne pleše.« Izgledao je tako izgubljeno da je Frieda
morala obuzdati poriv da mu utješno spusti ruku na rame. Sjećala se Lewisa kad bi bio takav. I onda se, iz
vedra neba, zatekla u razmišljanju o Sandyju – ili, prije, u zamišljanju njegova lica kad ga je posljednji
put vidjela. Zagledala se van u Evin blatnjavi vrt i na trenutak postala posve nesvjesna onoga što se oko
nje govori.
»Frieda?«
»Da?«
»Kažem, mi odlazimo.« Vanessa je oblačila svoj debeli kaput. »Moramo ovo ponoviti. Moraš doći k
nama na večeru.«
»Hvala ti.«
»Nazvat ću te.«
»Da.«
»I, naravno, vidimo se na susretu bivših učenika.«
»Možda. O tome još nisam donijela konačnu odluku.« Ewan ju je poljubio u oba obraza, a zatim se
okrenuo Maxu. »Trebam li te prebaciti?«
»Ne. Pješice ću.«
»Dio puta ću i ja s tobom«, rekla je Frieda. »Treba mi svježeg zraka.« Kimnula je glavom Josefu.
»Brzo se vraćam.«
 »Sve je u redu«, veselo je rekao Josef. »Zar ne, Eva?«
»Da«, rekla je Eva. »Posve u redu. Mislim da je vrijeme da otvorimo vino.«

Frieda i Max su nekoliko minuta hodali u tišini, sve dok je Max nije iznenada upitao: »Jeste li dobro
poznavali moga tatu?«
»Bilo je to veoma davno. Sve dosad, nisam ga vidjela preko dvadeset godina.«
»Kakav je bio?«
Razmislila je o njegovom pitanju. »Izgledao je poput tebe. Ali to vjerojatno već znaš.«
»Ljudi tako govore.«
»Bio je bistar i obziran. Ali i to vjerojatno znaš.«
»Ne baš.«
»Uzimao je stvari ozbiljno«, pridodala je Frieda.
»Je li... on... znate već?«
»Uzimao droge?«
»Da.«
»Jest. Kao i njegovi prijatelji. Ali on je možda tome bio podložniji.«
»Neprestano mi govori kako će prestati piti i pušiti i ubijati se.«
»Ali to ne čini.«
»Odustao sam od toga. Nekad sam ga neprestano pritiskao. Znao sam ga preklinjati i govoriti mu da to
mora učiniti zbog mene.«
»Ali nije djelovalo?«
»Greg kaže da na koncu ljude ne možeš mijenjati, da se oni moraju sami promijeniti.«
»Zvuči kao da zna o čemu govori.« Friedi je na um pala jedna misao. »Koji Greg?«
»Nekad davno je predavao u srednjoj školi. Bio je učitelj mome tati. Nekoliko puta sam se s njime
susreo kod Maddie. Pomalo mi je već bilo svega dosta, a on je bio fin prema meni.«
»Greg Hollesley.« Kojega je vidjela kako onako nježno grli Maddie na Beckynu sprovodu.
»Možda.«
»Često svraća kod Maddie?«
»Ovdje ima prijatelje iz vremena dok je još ovdje poučavao. Mislim da dolazi ovamo jer su mu
mama ili tata ovdje u domu.«
»Njegov otac«, rekla je Frieda, prisjećajući se onoga što joj je Greg rekao. »Tako je. Je li ga Becky
poznavala?«
»Upoznala ga je. Sjećam se da je govorila kako bi željela imati više učitelja poput njega.«
»Nije dobro takvih imati previše«, rekla je ona.
»Ja idem onamo.« Pokazao je na cestu koja je vodila ulijevo. »Jeste li vi bili tatina cura?«
»Takva pitanja bi trebao njemu postaviti, ne meni.«
»To znači da jeste. Imali ste sreću što ste se izvukli.«
»A tebi je teško, znam.«
 »Becky mi se zbilja sviđala.«
»Je li?«
»Bili smo prijatelji, pravi prijatelji. Sve druge cure su bile takve kučke.«
»Drago mi je da je imala tebe, nekoga s kime je mogla razgovarati.«
»Ali to nije bilo dovoljno, zar ne?« Tužno se zagledao u nju.

Polako se pješice vraćala natrag, razmišljajući o onome što je Vanessa rekla: da je njezin povratak
uznemirio ljude; o Gregu Hollesleyu u Maddienoj kući; o Lewisu i njegovom gnjevnom, napuštenom sinu.
Kroz glavu joj je prolazila glazba Djece četvrtka. Nikad joj se nisu sviđali. Noć je bila mračna i tiha.
Jednom ili dvaput je pomislila da je čula korake, ali kad bi se okrenula, ondje nije bilo nikoga. Rekla je
sebi da sve to umišlja. Kad je došla do Evine kuće, pošla je odmah straga. Kroz kuhinjski prozor je
vidjela kako Eva i Josef stoje blizu jedno drugome. Činilo se da Josef uči Evu kako sjeckati povrće
onako kako to čine pravi kuhari. Eva se smijala. Frieda joj je načas vidjela lice, izgledajući godinama
mlađe i prepuno veselja, što ju je podsjetilo na prijateljstvo iz njihovih tinejdžerskih godina. Okrenula se
i pošla do kućice, pa tiho za sobom zatvorila vrata i spustila kapke na prozorima.
 29. POGLAVLJE

S ljedećeg je jutra Frieda ušla u Evinu kuhinju. Glava joj je još bila smućena od noći prepune
turbulentnih snova koji su se činili stvarnijima od turobnog, nepraštajućeg života koji ju je okruživao.
A onda, posve neočekivano, kao da se sve zbilo u trenu – Frieda je upravo ulijevala vodu u čajnik kad je
Eva ušla u kuhinju. Bila je nekako drukčija. Zatim je Frieda primijetila da je zapravo mnogo toga
drukčije. Kosa joj je bila raščupana, lice rumeno, a oči sjajne i sanjive. U kutu jednog oka joj se
razmazala maskara i nosila je kockastu košulju previše jarkih boja koja joj se činila nekako čudno
poznatom.
Istoga trena kad je Frieda košulju prepoznala kao Josefovu – zapravo, bila je to košulja koju je Josef
nosio prethodne večeri – i pokušala donijeti odluku kako će na to reagirati, začula je glasove. Okrenula se
dok su se vrata otvarala.
»Prokleto je hladno«, rekao je Jack.
»Sigurno je deset stupnjeva hladnije nego u Londonu«, rekla je Chloë.
Friedu je preplavio nemir. Kakve su ih to loše vijesti natjerale da se tako rano ujutro dovezu ovamo?
»Što se dogodilo?« rekla je.
Jack ju je zbunjeno pogledao. »Zar ti Josef nije rekao da dolazimo?«
»Ne, nije.«
»Pomislili smo da bi bilo dobro doći na jednodnevni izlet. Zbilja nas je zanimalo kakav je ovo kraj –
no, zapravo, zbog tebe – pa sam otišao na internet i vidio koliko je ovo blizu.«
»Trebali ste mi javiti«, rekla je Frieda.
»Pa, jesmo«, rekla je Chloë. »Preko Josefa. Usput, gdje je on?«
Frieda je izbjegla pogledati Evu. »Mislim da je još u krevetu«, rekla je.
»Ne«, rekla je Eva. »Upravo silazi.«
I doista, prije nego je Frieda dospjela išta reći, na vrata je ušao Josef, u trapericama i kratkoj majici i
bosih nogu. Kad je ugledao Jacka i Chloë, uputio im je sanjivi smiješak dobrodošlice. Frieda je
primijetila kako je Evi u prolazu dotaknuo rame, a ona okrenula glavu i pogledala ga. Premda se sve to
zbilo u trenutku, bila je to intimna gesta dvoje ljudi koji se dobro poznaju, koji imaju zajedničke tajne.
Frieda je upravo pokušala opet progovoriti i uvesti nešto reda u sve to, kad su se izvana opet začuli
zvukovi, pa kucanje na vratima. Chloë ih je otvorila i Ewan je ušao unutra. Na sebi je imao široku
ladanjsku jaknu, onakvu kakve ljudi nose u lov na ptice. Za njim su ušle njegove kćeri u kišnim jaknama,
mrgodnih i beznadnih izraza na licima. Uslijedilo je obilje kompliciranog upoznavanja. Eva je svima
ponudila kavu.
»Upravo smo krenuli u šetnju«, rekao je Ewan, »i pomislili da bi i ti htjela poći s nama.«
Frieda je pogledala Ameliju i Charlotte, koje su provjeravale svoje mobitele.
»Ljubazno od tebe«, rekla je. »Ali ovi moji prijatelji su upravo stigli iz Londona, pa...«
»Savršeno«, rekao je Ewan. »I oni su dobrodošli.« Pojačao je glas kako bi ga čuli svi u prostoriji.
»Lijepo je prošetati niz rijeku do gostionice uz stari mlin, a na povratku krenuti niz željezničku prugu.«
»Zvuči izvrsno«, rekao je Jack. »Takvih stvari u Londonu nema, ljudi samo jedni drugima upadaju u
kuće.«
 Friedi se učinilo da u isto vrijeme osjeća i klaustrofobiju i agorafobiju. Njezin stari život, svijet
Braxtona, njezino djetinjstvo i djevojaštvo sličili su živom biću koje je pokušava uvući natrag u sve to. U
isto vrijeme, svijet Londona, svijet koji je sama izabrala, nije bio voljan pustiti je. Pogledala je preko
prostorije u Josefa. Eva se naslanjala na njega, šapćući mu nešto na uho.
»Mi ne moramo ići«, rekao je Jack pomalo patetičnim glasom. »Ako je to problem, ja i Chloë
možemo nekamo sami.«
»Sve je u redu«, rekla je Frieda. »Možemo svi prošetati.«
»Ja imam nekakvog posla u kući«, rekla je Eva, ispričavajući se. »I mislim da Josef mora dovršiti...
znate već, posao koji je obavljao.«
Frieda je pogledala Josefa koji je bespomoćno slegnuo ramenima.
»Posao«, rekla je Frieda. »U redu, dobro. Mi idemo.«
Ali to se pokazalo složenim procesom. Eva im je ponudila kavu, ali Ewan je rekao da je mogu popiti
u Perchu. Jack i Chloë su iz Jackova automobila izvukli čizme za šetnju i kišne kabanice. Josef se vrtio po
kuhinji.
»Ne želim vas odvlačiti od vašeg posla«, rekla je Frieda, a onda osjetila grižnju savjesti. Napokon,
zar je željela da Josef bude poput nje, uvijek promatrač, onaj koji stoji postrance i proučava, procjenjuje,
dijagnosticira? Nije li bilo bolje da bude onakav kakav jest, naizgled uvijek plivajući niz struju,
prihvaćajući što mu je ponuđeno? Uostalom, ona je bila ta koja ga je ovamo dovela.
Bilo je sunčano, ali hladno jutro i puhao je snažan, ledeni vjetar s istoka. Opet se sjetila izgubljenog
crvenog šala, ali Eva joj je dala debelu jaknu i krznenu kapu. Kad je mala skupina izišla iz kuće, Frieda
se osvrnula i pogledala Evu. Osjećala se poput roditelja koji u kući ostavlja dvoje tinejdžera. Ewan ih je
preko ceste poveo do pješačke staze niz polje koje se spuštalo do rijeke Char. Hodao je uz Jacka i Chloë
i mogla je vidjeti kako nešto objašnjava i pokazuje, ali nije mogla čuti što govori. Kad su došli do rijeke i
skrenuli na zapad, dalje od Braxtona, našla se na začelju s Amelijom i Charlotte. Pojasnila im je da je
Jack bio njezin student, a da joj je Chloë nećakinja.
»Znači, pomalo je čudno što su zajedno«, rekla je Amelia, namrštivši se.
Zapravo, i Frieda je to doživljavala pomalo čudnim, ali nije o tome htjela raspravljati s dvije
tinejdžerice iz Suffolka koje je jedva poznavala. »Mislim da se možda samo zabavljaju.«
Amelia i Charlotte su razmijenile poglede. Očito su je smatrale prestarom da bi išta znala o
zabavljanju mladih ljudi. Nakon nekog vremena se staza suzila i morali su hodati u koloni po jedan.
Stotinama godina prije, Char je bila rijeka važna za prijevoz robe. U unutrašnjosti su se nalazile ciglane i
skladišta. Industrije je već odavno nestalo i obale su opet obrasle šumama i drvoredima, ali još su se
mogle vidjeti brane, ustave i betonski kejovi. Friedi se ovdje sviđalo, ili prije, osjećala je kako bi joj se
svidjelo šetati ovuda sama. Ovo je bila priroda kakvu je voljela, priroda koja je imala povijest. Prošli su
ispod željeznog mosta i staza se opet proširila.
»Dakle, vi ste ovdje išli u školu?« rekla je Charlotte.
»Tako je. S vašim roditeljima i s Maddie i Evom, naravno.«
»I s Lewisom«, rekla je Charlotte.
Još razmjene pogleda. Činilo se da Charlotte i Amelia dijele nekakav privatni sarkastičan jezik koji
ih je činio nedodirljivima.
»Da.« Amelia se namrštila. »A sada ste prijateljica s Maxom.«
Charlotte je frknula.
 »Zašto tako misliš?«
»Srela sam vas s njime, pa sam tako pretpostavila. Zar mislite da niste prijatelji?«
»On je pomalo jeziv«, rekla je Charlotte. »Samo uokolo ide za ljudima poput kakva malog odbjeglog
psića. Znam da ste kao tinejdžerica bili s njegovim tatom, ali jeste li vidjeli na što sada sliči?«
»Da, susrela sam se s njime.«
»No, dakle, eto. Pogledate Lewisa i znate kakav će Max biti.«
»Čovjeku se mogu dogoditi i gore stvari«, rekla je Frieda, razmišljajući o Jeremyju i Chasu.
Djevojke nisu ništa odgovorile. Nekako su bile pasivnije nego prije. Možda je u pitanju bila samo
hladnoća.
»Teško je kad netko iznenada umre«, rekla je Frieda. »Mislim, ljudima koji su iza njega ostali. Pitaju
se jesu li nešto trebali poduzeti.« Pogledala je u cure. Samo je Charlotte jedva primjetno slegnula
ramenima. »Je li Becky išta spominjala u danima prije nego što se to dogodilo?«
»Ne«, rekla je Charlotte. »Razgovarala je s mamom više nego s nama – uvijek bi dolazila mami kad
bi je nešto uznemirilo. Bilo je to nekako jezovito, ali mami se sviđalo.«
»Ali vi ste joj bile prijateljice«, rekla je Frieda. »A ona je prolazila kroz teško razdoblje. Sigurno je
pričala o svojim osjećajima.«
»Mi zapravo ni nismo bile njezine prijateljice«, rekla je Charlotte.
»Onda sam sigurno nešto krivo razumjela«, rekla je Frieda. »Vidjevši te na sprovodu.«
»To je organizirala škola«, rekla je Charlotte. »Bilo je to poput kakva zavjeta. Kad netko tako umre,
svi se pretvaraju da su ga uistinu dobro poznavali, ali nitko od nas nije baš žalovao. Ne uistinu, ako ćemo
iskreno. Ona je postala čudna.«
Frieda je pomislila na sprovod i ono masovno jecanje. »Dakle, ti joj nisi bila dobra prijateljica?«
Charlotte je polako slegnula ramenima.
»Ne previše.«
»Želiš reći da ti se zapravo nije sviđala?«
»Nije me bilo briga, na ovaj ili onaj način. Becky je samo mislila da je bolja od drugih.«
»Misliš reći da uopće nije imala prijatelja?«
»Nekad je imala, ali na kraju su se ljudi jednostavno umorili od nje. Prestala je biti zabavna.«
»Dakle, niste bile Beckyne prijateljice, a niste prijateljice ni s Maxom. Jesu li njih dvoje bili
prijatelji?«
»Ne znam.«
Činilo se da nitko ni s kim nije bio prijatelj, osim dvije sestre: ujedinjene protiv cijelog svijeta.
»Dakle, bila je izolirana.«
»Na neki način«, rekla je Charlotte. »Ali to je bio njezin izbor.«
»I koliko dugo se to zbivalo?«
»Ne znam«, rekla je Charlotte. »Većinu godine.«
Oglasilo se zvono i Charlotte je izvukla svoj mobitel, pa počela pisati poruku. Nekoliko su minuta
nastavile hodati bez riječi. Pred njima je Ewan hodao uz Jacka i Chloë, pokazujući od rijeke gore, prema
vrhu brda. Frieda je pogledala u smjeru u kojem je pokazivao: nasuprot sivog neba vidio se obris
obeliska. Okrenula se Ameliji koja je stajala do nje. »Znaš li što je ono?«
 »Vještičji spomenik«, ravnodušnim je glasom rekla Amelia. »Tata neprestano o tome govori. To mu je
novi hobi – lokalna povijest.«
»To je strašno dosadno«, rekla je Charlotte. »Lokalnu smo povijest obrađivali za malu maturu, a sada
tata sve to ponavlja, premda su se u cijeloj povijesti Braxtona dogodile dvije važne stvari. Spalili su
vješticu, a zatim izgradili željezničku prugu, samo da bi je potom opet uklonili.«
»Jer tko želi doći u mjesto poput Braxtona?« rekla je Amelia.
Perch je stajao nasuprot staroj vodenici s ogromnim vodeničkim kolom. Vani uz rijeku su se nalazili
stolovi, ali samo je jedan od njih zauzela skupina ljudi u debelim vindjaknama, pušeći cigarete. Ewan ih
je poveo unutra i pronašao dva stola uz prozor. Smjestio je Jacka i Chloë do Amelije i Charlotte.
»Siguran sam da vi mladi imate mnoštvo toga razgovarati međusobno«, rekao je. »Stvari za koje ne želite
da ih Frieda ili ja čujemo.« Charlotte i Amelia su zakolutale očima. »Smiješno je to što smo ja i Frieda,
kad smo se zadnji put vidjeli, bili vaše dobi. Nije li to neobično?«
Charlotte i Amelia su opet zakolutale očima.
»Ti i Frieda ste se posljednji put vidjeli jučer«, rekla je Charlotte.
»Dobro, dobro«, rekao je Ewan koji je, činilo se, takav tretman često koristio. »Znaš što mislim
reći.«
Pošao je do šanka i vratio se s pladnjem pića i paketićima čipsa. Sjeo je za drugi stol, do Friede. Za
sebe je uzeo pola litre lokalnog piva, kojim se kucnuo s Friedinim sokom od rajčice. Kimnuo je prema
mladima. »Bit će im bolje bez nas«, rekao je.
Frieda nije bila u to sigurna. Amelia je pisala poruku na mobitelu, Charlotte je nešto pričala Chloë;
Jack je izgledao rastreseno. Morat će s njime kasnije malo popričati. Ewan je kroz prozor pokazao na
tvornicu s druge strane jezera stvorenog branom. »To je bilo zatvoreno kad smo mi išli u školu«, rekao je.
»Dvadeset godina je stajalo zapušteno. A sada se pretvara u stanove. U imanja uz rijeku. Čini se da ljudi
to traže.« Frieda mu na to nije ništa odgovorila. »Dragi su, Jack i Chloë. O tebi govore s velikim
poštovanjem.«
»Drago mi je«, rekla je Frieda, »jer mi oboje mnogo znače.«
Ewan je otpio gutljaj piva, a zatim se zagledao u svoju čašu. Frieda je prepoznala taj znak. Često ga
je viđala u svojoj sobi za savjetovanje, kad bi ljudi prikupljali snagu da nešto kažu.
»Bilo je to čudno, tvoj povratak«, rekao je.
»Kako to?«
»Tjera te da se pogledaš, promisliš o načinu na koji te drugi vide. I jednako me tako natjeralo na
razmišljanje o starim danima. To je slično iskapanju jedne od onih vremenskih kapsula, prepune različitih
nasumce izabranih stvari iz prošlosti.«
»O čemu te je to natjeralo razmišljati?«
»Znam što misliš o meni. Pomalo slično onome što i cure misle. Za njih sam samo nekakav bučni vođa
izviđača koji neprestano govori stvari poput: >Pođimo u šetnju< ili >Hajdemo u muzej.< Ja sam malo
preglasan i pomalo razigran. Ali razmišljao sam o tome kako su neki od nas, dok si ti prolazila kroz teško
razdoblje, bili pomalo povučeni u sebe i možda smo okretali glavu na drugu stranu.«
»Na drugu stranu od čega?«
»Ne znam. Ali ne osjećaš li katkad, prisjećajući se tinejdžerskog života, da je to bilo okrutno
vrijeme?«
»Da, osjećam.« Frieda je pogledala Ewana s novim zanimanjem – izgubio je mnogo od one svoje
vedrine i činio se tišim, promišljenijim, njoj mnogo privlačnijim.
»Jedna me epizoda progoni«, rekao je. »Dogodila se davno, ali neprestano na to mislim. Jednom kad
sam izišao s Vanessom, nju su napali. Naišli smo na skupinu pijanih ili napušenih tinejdžera ili mladića,
njih četiri ili pet, i najprije su okružili mene i malo me zadirkivali. Pričali su ružne stvari o tome kako
izgledam, o tome kako se klade da mi se ne može dići. Znaš već te stvari.«
»Ružno.«
»Da, ali nije stvar u tome. Bile su to samo riječi. Ali odjednom su izgubili zanimanje za mene i
okrenuli se Vanessi. Nagurivali su je uokolo, a onda joj je jedan počeo pipati grudi. Sjećam se izraza
njezina lica – prestravljenog i jadnog. I znaš li što sam ja učinio? Ništa. Stajao sam ondje i nisam
poduzimao baš ništa dok su oni dirali moju jadnu ženu. A onda smo samo otišli odatle i vratili se kući.
Još mi je gore bilo jer me je ona pokušavala utješiti. Rekla mi je da je najmudrije bilo ne miješati se i da
to ona savršeno razumije, i da se zbog toga ne trebam osjećati loše. Nikad nikome o tome nisam govorio
jer se stidim samoga sebe. Čak i sada, nakon svih tih godina, to je tabu tema.«
»Pa ipak si meni rekao.«
»Možda zato što si ti na neki čudan način osoba s kojom ljudi žele razgovarati, skinuti teret s pleća.
Pretpostavljam da ti je to posao. Ali jednako tako – no, to zvuči glupo. Moram ti nešto priznati. Ne mogu
učiniti ništa čime bih iznevjerio Vanessu, ali ako mogu išta učiniti da ti pomognem u onome zbog čega si
ovdje, tada bih volio misliti da meni možeš vjerovati.«

* * *

Na povratku niz trasu kojom je nekad prolazila pruga, sada pretvorenu u stazu za bicikle, Frieda se
potrudila popričati s Chloë i Jackom.
»Nedostajala si nam«, rekla je Chloë. »Nikad te nema kod kuće.«
»To je samo nakratko. Kako ste vas dvoje?«
»Toliko ti toga želim reći«, kazala je Chloë, »ali ne pred Jackom.«
Jack je porumenio. Frieda se nasmiješila i postavila mu nekoliko pitanja o njegovu poslu. Još ga je
uvijek smatrala onim dječakom kojega je nekad poznavala. Ali sada je već bio čovjek kojemu će ljudi
ispovijedati svoje najcrnje strahove, u nadi da će im pružiti nekakvo utočište. Mogli su i gore proći,
pomislila je.
»Ewan nam je pokazao spomenik Mary Ames«, rekla je Chloë.
»Na tom je mjestu bila spaljena«, rekla je Frieda.
»Učila sam to jednom iz povijesti«, rekla je Chloë. »Te su žene saslušavane i suđeno im je, a zatim su
spaljivane jer su bile drukčije, nisu bile poštene ili zato što bi vjerovale da posjeduju snagu izlječenja.
Ne misliš li da je netko poput Mary Ames samo želio pravo na samostalnost?«
»Možda«, rekla je Frieda. »Ili je možda samo željela pravo da bude vještica.«
Pustila ih je da odmaknu naprijed i pričekala da je Ewan dostigne. Lice mu je bilo puno mrlja od
hladnoće.
»Jebemti«, rekao je.
»To je bila tvoja zamisao.«
»To je ono što uvijek činim. Odvlačim djevojke od njihovih računala – premda, naravno, sa sobom
nose svoje mobitele.«
 »Željela sam ti nešto reći.«
»Čuj, nisam želio gurati nos.«
»Nešto mi se uistinu dogodilo.«
»One noći kad je održan koncert?«
»Zbog čega to govoriš?«
»Možda nisam Sherlock Holmes, ali ispitivala si nas o tome, Frieda. Naravno, to se tada dogodilo.«
»Imaš pravo.«
»Želiš li mi reći o čemu se radilo?«
»Ne.«
»Naravno.« Podigao je ruke. »Ne želim biti radoznao. Uistinu.«
»Bila sam napadnuta«, rekla je Frieda.
Frieda se počela navikavati na izraze lica ljudi dok im je to govorila: zaprepaštenost, zbunjenost,
gotovo nelagoda, nesigurnost što reći.
»U tvojoj vlastitoj kući?«
»Da.«
»Užasno. Jesu li te ozlijedili?«
»Prije prestrašili nego ozlijedili.«
»Zašto nam to nisi rekla?«
»Nisam željela.«
»Isuse, kakvi smo to prijatelji bili?«
»Tinejdžerski prijatelji.«
Ewan je izgledao zabrinuto. Učinio je nekoliko koraka, šutirajući mali kamen. »Zašto se sada tome
vraćaš?« napokon je rekao. »Jer je to nedovršen posao. Želim otkriti tko je to učinio.«
»Nakon svih tih godina?«
»Znam. Ali moram pokušati.«
»Osveta?«
»Nazovi to pravdom.«
»Kako ti mogu pomoći?«
»Moram za tu večer izraditi vremensku mapu: tko je bio gdje i kada.«
»Uistinu misliš da je to bio netko koga poznaješ?«
»Da, mislim.«
Ewan je polako kimnuo glavom. Njegovo inače vedro lice sada je poprimilo ozbiljan, gotovo tragičan
izgled. »Ako išta mogu učiniti...«
»To je lijepo od tebe.«
Slegnuo je ramenima, postiđen. »Bit će teško. Imam teškoća s prisjećanjem što sam i sinoć činio.«
»Iznenađujuće je što sve ljudi pamte.«
»Vremenska mapa?«
»Zahvalna sam ti za sve što mi možeš reći.«
 Lice mu je porumenjelo. »Nema na čemu.«

Chas je ručao s Jeremyjem u londonskom klubu koji je više sličio kući iz osamnaestog stoljeća. Nalazili
su se tri ili četiri puta godišnje, ponekad sa ženama, ponekad ovako: njih dvojica uz dobro jelo i bocu
burgundca i uz pucketanje vatre u malom kaminu.
»Dakle, sa svima razgovara«, rekao je Chas.
»S tobom, s Ewanom, Vanessom, čak i s Lewisom Templeom. Odsjela je kod Eve.«
»Što zapravo želi?«
»Nadao sam se da to ti meni možeš reći.«
»Nemam pojma«, rekao je Jeremy. »Došla me je vidjeti i pitala me o koncertu na koji smo svi otišli.
Bilo je to prije dvadeset tri godine! Što očekuje?«
»Ali zašto to pita?«
»Sam Bog zna.«
»Uskomešala je stvari«, rekao je Chas. »Ti više ne živiš ondje. Nije ti isto kao nama.«
Jeremy je kimnuo glavom. »Rekao sam da ću joj se javiti«, kazao je. »Ali nisam to još učinio. Otišao
sam do njezine kuće, ali tamo nije bilo nikoga.«
»Još uvijek dobro izgleda, zar ne?« rekao je Chas.
Jeremy je zamišljeno promućkao vino u svojoj čaši. »Stari bolje od moje žene, to moram priznati.
Ipak, pomalo me plaši. Ali opet, oduvijek je to činila. Bože, bio sam opsjednut njome.«
»Bacila je urok na tebe.«
»Upravo sam se tako osjećao.«
»Sjećaš li se ispitivanja na policiji?« upitao je Chas.
»Naravno da se sjećam. Bilo je prokleto zastrašujuće.«
»Ona želi znati gdje smo svi mi bili.«
»Svi smo bili na koncertu, zar ne?«
»Tako je«, rekao je Chas. »Odjednom su svi tako sigurni da su bili na koncertu.«
Jeremy je trenutak oklijevao i nervozno se nasmiješio. »No, dakle.« Podigao je ruku da mu donesu
račun.
»Ovo me ipak pomalo uznemiruje«, rekao je Chas. »Njezin povratak. Kao da se netko vratio iz
mrtvih.«
»To zvuči poput riječi nekoga koji ima grižnju savjesti.«
Chas se nasmiješio onim svojim umiljatim osmijehom. »Svi imaju nešto zbog čega se osjećaju
krivima.«
 30. POGLAVLJE

R iješili smo se svojih bradavica«, rekla je Chloë dok su hodali niz glavnu ulicu. »Nije li tako, Jack?«
Jacka je spopao napad kašlja.
»Moram ići vidjeti nekoga tko živi gore uz ovu ulicu«, rekla je Frieda. »Kakvi su vaši planovi? Kad
odlazite?«
»Pa tek smo došli.«
»Ne želimo ti smetati«, rekao je Jack.
»Da, želimo. Je li to neki stari školski prijatelj?«
»U svakom slučaju, netko koga sam poznavala u školi.«
»Možemo li poći s tobom?«
»Ne.«
»Uopće nisi zabavna.«
»Mi bismo trebali otići vidjeti tvoju baku«, rekao je Jack. »Vidjela sam je samo nekoliko puta«, rekla
je Chloë. »I činilo se da joj se ne sviđam previše.«
»Znaš da ona umire«, rekla je Frieda.
»To je ne čini ništa ljubaznijom.«
»Ja bih je volio upoznati«, rekao je Jack.
»Mislila sam da ćemo se uspinjati uz strme bregove«, rekla je Chloë. »Sudarati se s ovcama i
preskakati preko brzica.«
»Ovo nije Lake District.«
Chloë se namrgodila. »No, dakle, gdje ona živi?«
Frieda joj je počela davati upute.
»Samo mi pokaži na mobitelu«, rekla je Chloë. »Ja sam svoj ostavila u Jackovu autu.«
»Kako to misliš, da ti pokažem?«
»Daj.« Chloë je ispružila ruku i Frieda joj je dodala svoj mobitel. »Koja je šifra za otključavanje?«
»Zašto bih je imala?«
»Za slučaj da ti netko ukrade mobitel.«
»Kad bi to netko barem učinio.«
Chloë je uzdahnula i počela tipkati po njemu.
»Trebala bi razmisliti o pristupnim šiframa«, rekao je Jack.
»Već imam dovoljno toga o čemu moram razmišljati«, rekla je Frieda.
»Ozbiljno mislim. Kladim se da nisi promijenila šifru za daljinski pristup.«
»Okladila bih se da tu šifru uopće nemam.«
»Da bi pristupila svojoj govornoj pošti s drugog telefona.«
»To nikad nisam činila. Nisam ni znala da to postoji.«
»Zar u posljednjih nekoliko godina uopće nisi čitala novine?«
 »Ne, ako sam to ikako mogla izbjeći.«
»Ljudi su otkrili«, rekao je Jack, »da bez nje svatko s lakoćom može pristupiti tvojoj elektronskoj
pošti. Recimo, novinari koji ti dosađuju.«
Frieda se namrštila. Na um joj je pala jedna misao. »Ili Dean Reeve.«
»Dean Reeve?«
Pomislila je na poruku koju je primila, a kojoj je kao pošiljatelj bila navedena Mary Orton. Pomislila
je na svoj izgubljeni šal. Prisjetila se onih koraka koji su je pratili. A onda se u mislima vratila još dalje:
do smrti Mary Orton, kad je uz nju morao biti netko tko bi je spasio. Do spaljene kuće Hala Bradshawa.
Do osjećaja da je on uvijek korak ispred nje, predviđajući njezine postupke, prepoznajući njezine
prikrivene strahove. Uzela je mobitel od Chloë i zagledala se u njega. »Dakle, što moram učiniti?«
»Nazovi svoga pružatelja usluga i promijeni šifru. I nemoj da to bude tvoj rođendan ili neki broj koji
bi drugi mogli znati.«
»Frieda?« Chloëin glas ju je prenuo. »Postaje hladno. Samo mi daj bakinu adresu.«
Učinila je to, misli zaokupljenih novim sumnjama koje su je sada obuzele. Dok su njih dvoje odlazili,
uhvatila je Jacka za ruku da ga zadrži. »Pazi na nju«, rekla je.
»Ponekad zna biti prilično divlja.« Rekao je to kao da joj se zbog toga divi.
»Moja je majka može smrviti.«
Promatrala ih je kako zajedno odlaze, Chloë poskakujući, bokom se sudarajući s Jackom, hvatajući ga
za ruku, pa je ispuštajući. Koliko god se pretvarala, još je uvijek bila dijete i Friedu je odjednom
uznemirila ta njezina nespretna živost.
Kad su joj se izgubili iz vida, pošla je uz Ulicu Mount i skrenula u uličicu koja je uz polje, ljeti
potpuno žuto od žabnjaka, vodila izvan grada. Uz ogradu je stajalo staro kljuse kojemu su se vidjela sva
rebra. Kad je Frieda pružila ruku prema njemu, iskesio se i ogolio svoje dugačke požutjele zube.
Nekoliko stotina metara dalje je došla do kuće koja je stajala podalje od ceste. Bila je građena u
georgijanskom stilu, velikih prozora i s uzdignutim okruglim ribnjakom do ulaznih vrata. Frieda je
provirila unutra i ugledala jednog jedinog šarana kako njuška po dnu.
Kad se Maddie pojavila na vratima, lice joj se skamenilo. »Ne želim te ovdje.«
»Znam. Ali nadala sam se da možemo par minuta popričati. Moram ti nešto reći.«
»Nemaš ti meni reći ništa što bih htjela čuti.«
»Pet minuta. Ako nakon toga još uvijek budeš željela da odem, dajem ti riječ da ću to učiniti.«
Maddie je zurila u nju, a zatim polako odmahnula glavom. Ali rekla je: »U redu. Dat ću ti pet minuta.
Ali ne mogu zamisliti što mi to možeš reći da bih uopće imala želju ikad te više pogledati.«
Frieda je ušla u kuću i za Maddie pošla do dnevne sobe. Prvo što je primijetila bio je slatkasti zadah,
čak i prije nego je otkrila da posvuda stoji cvijeće, ljiljani i vrtne ruže, kitnjasti miješani buketi. Neko je
već počelo klonuti i venuti. Uz njega je posvuda bilo kartica sućuti.
»Dakle, izvoli«, rekla je Maddie. Nijedna od njih nije sjela.
»Becky se nije ubila. Nemam dokaza koje bih mogla predati policiji, ali ona je ubijena.« Maddie je
otvorila usta kako bi prosvjedovala, ali Frieda je nastavila. »Ubio ju je isti čovjek koji ju je silovao.
Mislim da je otkrio – na neki način – da ima namjeru otići na policiju.«
Maddie je odmahnula glavom. »Ti si lažljivica. Samo želiš sa sebe sprati krivnju.«
Frieda je zastala. Jedva je čula Maddiene riječi jer se spremala reći ono zbog čega je došla ovamo.
 »Znam da je silovana jer je prije dvadeset tri godine isti čovjek silovao mene.«
»Što si to rekla?«
»Kad mi je Becky prepričala svoje iskustvo, prepoznala sam u njemu ono što sam ja doživjela. Isti
scenarij, točno iste riječi koje joj je silovatelj rekao. Znam da ste zbog načina njezinog ponašanja i ti i
policija zaključili kako se sama ubila. Ali nije. Negdje vani se nalazi čovjek koji vreba ranjive djevojke i
koji je silovao i ubio tvoju kćer.«
»Ne. Ne.« Maddie je izgledala krajnje zbunjena i zgrožena.
»Ona ništa nije izmišljala.«
Maddie je odjednom klonula na tepih. Obavila je rukama koljena i skupila se što je više mogla.
Frieda se sjetila njezine pojave za posjeta njezinoj kući u Londonu, prije nekoliko tjedana: besprijekorna
izgleda, pažljivog osmijeha, mirisa skupog parfema i lica pomno našminkanog. Sada je bila raščupana,
raskopčana i bespomoćna. Ona, Frieda, ju je do toga dovela. Da joj Becky nije ispričala svoju priču, da
je Frieda nije bodrila da pođe na policiju, djevojka bi još bila živa i njezina majka ne bi klečala na podu,
poput jadne životinje, dotad sređenog života, a sada u potpunom rasulu.
Frieda se spustila do nje. »Vjeruješ li mi?« upitala je.
»Ona je bila u potpunom neredu. Svi su to znali. A to je bilo tvoje djelo. To je ono s čime se ne možeš
nositi.«
»Imala je teškoća, to je istina. Ali ako imam pravo, taj čovjek koji ju je silovao uvijek bira mlade
žene za koje zna da su posebno ranjive. Bio je siguran da joj nitko neće vjerovati.«
Maddie je podigla glavu. »Kažeš da se to i tebi dogodilo?«
»Da.«
»Kako to možeš znati? Ima li uopće načina da to možeš znati? To je bilo prije dvadeset godina. Više
od dvadeset godina.«
»Znam da se radi o istom čovjeku«, rekla je Frieda.
»Zašto mi to nisi rekla?« S naporom se uspravila na noge. »Da si mi rekla, vjerovala bih joj.«
»Trebala sam ti reći.«
»I ona sada možda ne bi bila mrtva.« Zurila je uokolo u sve ono uvenulo cvijeće. »Ovo samo sve još
više pogoršava. Sada moram ostatak života proživjeti s činjenicom da joj nisam vjerovala.«
»On je znao da joj nitko neće vjerovati jer je prolazila kroz teško razdoblje. To je ono što je važno.«
»Tko je on?«
»Ne znam. Ali nije stranac. Poznavao je mene. Poznavao je Becky.« Frieda je kratko oklijevala, pa
pridodala: »I gotovo sam sigurna da je poznavao Sarah May.«
»Sarah May? Zar se i njoj to dogodilo?«
»Mislim da jest.«
»Netko koga poznajemo? Netko koga ja poznajem?«
»Mora biti tako.«
Maddie kao da se glava lagano zaljuljala, a u očima joj se pojavio staklasti sjaj. Odjednom je
dohvatila vazu s ljiljanima i hitnula je u zid. Rasula se uokolo u tisuću komada, a cvijeće popadalo po
podu. Dohvatila je i drugu vazu, ovu krcatu ružičastim ružama, tako da joj se voda prelila preko ruba. Ali
Frieda ju je uzela iz njezinih ruku i vratila nazad na mjesto.
»Kučkin sin«, rekla je Maddie. »Kučkin sin. Zao, smrdljivi kučkin sin. Moja mala Becky. Moja draga
kći. Što sam to učinila? Zašto joj ne mogu reći da mi je žao?«
»Maddie...«
»Ne obraćaj mi se tim mirnim glasom. Ti ne razumiješ. Nikad nisi razumjela. Ti nisi majka. Samo si
stroj. Ne znaš kakav je to osjećaj ovdje.« Snažno se udarila po grudima. »Trebala si mi reći. Ako si znala
da je Becky u opasnosti, mogla si je spasiti. Nikad, nikad ti neću oprostiti. Još uvijek mislim da sve
izmišljaš. Ovo je ludo. Ti si luda.«
»Slušaj me. Tkogod silovao Becky, mislim da je otkrio da namjerava poći na policiju i zato ju je
ubio. Moramo otkriti tko je za to znao.«
»Ti si joj rekla da ide na policiju. Ti si to učinila.«
»Je li tebi rekla da ide?«
»Naravno. Još sam joj uvijek bila majka, premda je bila uvjerena da sam je iznevjerila.« Lice joj se
smračilo. Suze su joj se kotrljale niz obraze, u usta, niz vrat. »Iznevjerila sam je«, šapnula je. »To je
posljednje što je o meni mislila, da sam je iznevjerila.«
»Jesi li još nekome rekla?«
»Ne mogu razmišljati. Ne mogu se ničega sjetiti. Moramo otići na policiju.« Uhvatila je Friedu za
rukav. »Moramo odmah poći.«
»Već sam s njima razgovarala.«
»A da meni nisi rekla?«
»Da.«
»Oduvijek sam mislila da si nadmena jebena kučka. Ona je bila moja kći. Moja. Ne tvoja. Kako se
usuđuješ?«
Izgledalo je kao da će posegnuti za još jednom vazom. Frieda ju je uhvatila za ruku i spriječila u
tome. »Trebam tvoju pomoć.«
»Kakvu?«
»Prije svega, i to je jako važno, nikome ne smiješ spominjati ovo što sam ti rekla. Ako je to netko
koga poznaješ...«
Maddie je istrgnula ruku iz njezine i uzmaknula korak unazad. »Ti si jednostavno bolesna. I oko sebe
širiš bolest. Da nisam od tebe zatražila pomoć, sve bi bilo dobro.«
»Želim da jako dobro razmisliš o tome što se Becky događalo u posljednjih nekoliko tjedana njezina
života i o tome razgovaraš sa mnom, ni s kim drugim. Posebno želim da se pokušaš sjetiti kome si rekla o
Beckynu odlasku na policiju.«
»Nikad nikome nisam rekla za Beckynu tvrdnju da je silovana.« Čula je vlastite riječi i lice joj se
iskrivilo; divlje se kolebala između gnjeva i očaja. »Je li uistinu bila silovana?« šapnula je sebi. »Moja
djevojčica? Silovana i ubijena. To ne može biti istina.«
»Sigurno nikad nikome nisi rekla?«
»Nisam željela. Mislila sam da je najbolje o tome šutjeti.«
»Ali možda si se nekome povjerila.«
»Ne mogu se sjetiti. Ne osjećam se dobro. Sada moraš ići.«
»Imaš moj broj i želim da me nazoveš kad o svemu dobro promisliš.«
»Samo odlazi.«
 »Mogu li te još samo nešto pitati?«
»Što?«
»Možda će zvučati nametljivo.«
»Što?«
»Na sprovodu sam vidjela Grega Hollesleya i zapitala se...«
Maddie se lice užarilo. »Gubi se iz moje kuće. Iz moga života. Iz ovog grada. Ne želimo te ovdje.
Nikad te nismo ni željeli.«

* * *

Kad je Frieda došla do majčine kuće, Chloë se nalazila u kuhinji, vrlo srdito i bučno pripremajući čaj,
zvečeći šalicama i lupajući vratima pretinaca.
»Dakle, nije baš bilo uspješno?«
»Nazvala je mamu kurvom. Ja znam biti gruba prema svojoj majci, ali to nikome drugome ne
dopuštam.«
»Razgovarat ću s njome.«
Otišla je do dnevne sobe gdje je Juliet sjedila u svojoj uobičajenoj fotelji, odsutno zureći u nekakav
jako uzbudljiv crtić na televiziji. Frieda je ugasila prijemnik.
»Gledala sam to.«
»Bila si pred Chloë gruba prema Oliviji.«
»Tko je Olivia, a tko je Chloë?«
»Olivia je bila udana za Davida.«
»Oh, ona.«
»A Chloë je tvoja unuka. Kao što znaš.«
»Ja imam tumor na mozgu. Možda sam zaboravila.«
»Ona je tvoja unuka i život joj nije baš lagan...«
»Zato što joj je majka kurva. Da.«
»Prestani! To što umireš ne znači da imaš dozvolu prema svakome biti okrutna.«
»Ima tetovažu i prsten u nosu i one grozne ljubavne ugrize po vratu koje se ni ne trudi skrivati. Zašto
misli da sa svojim ljubavnikom može doći ovamo i pretvarati se da joj je stalo do mene? Nazvala me je
>bakice<.«
»A kako bi te trebala zvati?« Frieda je pažljivo pogledala svoju majku. Možda je zbog tumora postala
tako prepuna gnjeva. A tada je, pogledavši kroz prozor, nešto primijetila.
»Što to Jack radi u vrtu?«
»Plijevi«, pobjedonosno je rekla Juliet.
»Zašto?«
»Ja sam mu rekla. Napokon, on je vrtlar.«
»Ne, nije. Sigurno se smrzava ondje.«
»Draži mi je bio onaj čovjek iz gradskog vijeća.«
 »Josef.«
»Zapravo nikad nisam imala vremena za žene.«
Chloë je ušla s tri šalice čaja, koje je spustila na niski stolić. Frieda je mogla vidjeti da je plakala.
»Nikad nisam imala vremena za ugodno žensko čavrljanje«, s izvjesnim je oduševljenjem nastavila
Juliet. »Zašto nisi u Novom Zelandu?« Ovo je bilo upućeno Chloë.
»Što?«
»U Novom Zelandu živi Ivan. Chloëin otac je David.«
»Mrzila sam biti u braku«, rekla je Juliet. »To ti je moj savjet, mlada ženo. S moje smrtne postelje.
Nemoj se udavati i imati djecu. A ako se i udaš, nemoj se udati za čovjeka koji je po cijeli dan i iz tjedna
u tjedan depresivan, tako da se osjećaš kao da si usisana u crnu rupu i da nikad od toga nećeš pobjeći. Svi
su ga drugi žalili. Jadan, divljenja vrijedan Jacob.«
»O čemu to ona govori?« brzo je Chloë došapnula Friedi. »Možemo li poći?«
»Čekaj.«
»Što je kralj Lear rekao o zmijama?«
»Ne znam«, promucala je Chloë.
»Naravno da ne znaš. Pala si na ispitima, zar ne? Znaš, poznate su mi neke stvari o tebi. David mi je
rekao da je razočaran tobom.«
Frieda je položila ruku na Chloëinu i prignula se bliže Juliet. »Želiš da te se tvoja unuka ovako
sjeća?« rekla je. »Kao pakosne starice?«
»Baš me briga hoće li me se netko sjećati.«

Jacka su pokupili u vrtu. Cipele su mu bile oblijepljene blatom, a lice blijedo od hladnoće. Frieda je sa
zadovoljstvom primijetila da je s korovom iščupao i nekoliko korisnih biljki. »Nisi ovo morao činiti«,
rekla je.
»Ona je prilično zastrašujuća.«
»Djelomično je to zbog njezinog tumora. Ostalo je prava ona. Dolazi, Josef će nas u dnu ulice
pokupiti kombijem.
»Kamo idemo?« upitala je Chloë. Još je uvijek izgledala omamljeno. »Što ćemo s Jackovim autom?«
»Možete kasnije doći po njega. Mislila sam da biste htjeli poći do obale.«
»Prilično je hladno i uskoro će mrak.«
»Tada je more najljepše.«
Frieda je usmjeravala Josefa sve dok se nisu počeli voziti niz veliki i sve širi estuarij u kojem su
čamci zbog oseke sada stajali nakrivljeni u blatu. U sve oskudnijem svjetlu činilo se da su sve boje
izblijedjele. Napokon su skrenuli na makadamski put i dovezli se pred dugačku bijelu zgradu koja je
stajala na osami, okrenuta mjestu na kojem se estuarij ulijevao u sivosmeđe more.
»Starački dom Morska vidjelica«, pročitao je s table Josef. »Pa, to je svakako istina.«
»Zašto smo ovdje?« upitala je Chloë. »Za danas mi je dosta staraca.«
»Mislila sam da možete prošetati uz obalu, a ja ću vam se pridružiti kad ovdje obavim posao.«
»Koga to posjećuješ?«
»Oca osobe koju sam poznavala.«
 »Ovaj se dan uistinu nije pokazao onakvim kakav sam očekivala«, rekla je Chloë.
»Nekoliko milja odavde je ljupka mala gostionica i nakon ovoga ću vas ondje počastiti hranom.«
»To bolje zvuči.«
Frieda im je okrenula leđa i zaputila se prema glavnom ulazu. Ostala je zatečena otkrićem kako je
unutra bilo toplo i čisto i prepuno svjetla, i kako tiho, gotovo kao da nitko ondje ne boravi. Koraci su joj
odjekivali u tišini. Pošla je do prijemnog pulta i pritisnula zvonce.
Kroz pokrajnja vrata je izišla žena sa šalicom u ruci. »Mogu li vam pomoći?«
»Nadala sam se da ću moći vidjeti gospodina Maya.«
»Robbieja? Očekuje li vas?«
»Ne.«
»Prilično je kasno za posjete.«
»Neću dugo ostati.«
»Sigurna sam da će sve biti u redu. Jadničak, ne prima puno posjetitelja. Ali, kako to da su mu sada u
tjedan dana došla dva? Kako ste ono rekli da vam je ime?«
»Nisam, ali ime mi je doktorica Frieda Klein.«
»Jeste li u rodu?«
»Nekad sam živjela ovdje, prije mnogo godina. Bila sam prijateljica njegove kćeri.«
Uspele su se uz široke stube i uz odmorište, dok nisu došle do vrata koja je žena otvorila.
»Robbie«, rekla je, gurnuvši glavu u sobu. »Robbie, ovdje je jedna dama koja vas hoće vidjeti. Tako
je. Ime joj je Frieda.«

Robert May je imao okruglo ružičasto lice i malu ćelavu glavu. Na sebi je imao mekan zeleni džemper i
široke hlače. Na nogama su mu bile papuče, a preko krila je prebacio deku. Na stolu do njega stajao je
enigmatski časopis s križaljkama. Činio se veoma ljubaznim.
Pomalo zbunjen, dobro ju je proučio pogledom. »Ne vjerujem da smo se upoznali.«
»Bilo je to prije mnogo godina. Nadam se da ne zamjerate što sam ovako došla, bez ikakve najave.
Bila sam Sarina prijateljica.«
Opet ju je pogledao svojim zamućenim plavim očima. »Poznavali ste moju Sarah.«
»Upravo sam doznala da je umrla.«
Tužno se i tiho nasmijao. »Draga moja, pomalo kasnite s izrazima sućuti.«
»Znam. Ali žao mi je. Iskreno žao.« Frieda je privukla stolicu koja je stajala uz krevet i sjela nasuprot
njemu. »Jako mi se sviđala«, rekla je. »Nekoliko puta smo zajedno otišle na jahanje.«
On se nasmiješio. Sve u vezi s njime bilo je mekano i prigušeno, kao da su ga vrijeme i tuga učinili
napola stvarnim. »Sarah je voljela konje. Kadgod kojega vidim, pomislim na nju.«
»Nakon smrti vaše supruge niste se više ženili?«
»Ne. Bila mi je šezdeset jedna kad je Sarah... učinila ono. Da budem pošten, to me je potpuno
shrvalo.«
»To što se ubila?«
»Morala je znati da će ubijanjem sebe ubiti i mene.«
 »Zar nije bilo nikakvih upozorenja?«
»Ponekad je znala biti jako tužna. Plačljiva. Plakala je za majkom, zbog problema u školi. Ali bila je
tinejdžerica. Mislio sam, proći će.«
»Je li s nekim razgovarala – mislim, osim s vama?«
Ako je Roberta Maya i iznenadilo neko od Friedinih pitanja, on to nije pokazivao. Polako je prstima
pogladio ćelu, pa rekao: »Imala je prijatelja, naravno. Djevojku crvene kose.«
»Evu?«
»Da, Evu. Bila je fina. A bilo je i drugih. Zaboravio sam im imena. I gospodin Hollesley je bio jako
dobar prema njoj. Posebno se za nju zanimao. Nekoliko je puta dolazio kod nas kući da joj pomogne oko
učenja. Rekao mi je kako misli da će ona s tom malom dodatnom potporom daleko dogurati.« Nasmiješio
se za sebe, ne gorko, nego tužno. »Daleko dogurati«, promrmljao je. »A sada moja kći leži na crkvenom
groblju, nekoliko milja daleko od mjesta gdje je rođena, odmah do svoje majke.«
»Jeste li ikad pomislili«, upitala je Frieda ne znajući kako to manje surovo sročiti, »da se možda nije
sama ubila?«
»To me je i onaj čovjek pitao.«
»Čovjek?« Frieda se sjetila da je žena za prijemnim pultom spomenula dva posjetitelja u jednom
tjednu.
»Baš prekjučer je ovdje bio netko i raspitivao se o Sarah.« Opet se onako sebi svojstveno tiho
nasmijao. »Postao sam prilično tražen.«
»Tko je to bio?«
»Nisam posve siguran. Mislim da je bio iz nekakve socijalne službe, ili tako nešto. Samo je
provjeravao kako sam. Rekao sam mu da je došao u pomalo pozno doba dana. Bio je veoma fin.«
»Ali nije vam rekao svoje ime?«
»Možda i jest, ali ja se toga ne sjećam.«
»Kako je izgledao?«
Njezino ispitivanje kao da mu nije smetalo. »Nisam baš dobar u uočavanju takvih stvari. Prosječno.
Ni mršav ni debeo, ni visok ni nizak. Kratke, prosijede kose. Lijepih smeđih očiju. Podsjetile su me na
oči moje Sarah. Rekao je da će me možda još netko posjetiti i eto vas ovdje.«
Dakle, Dean je bio ovdje prije nje. Dean sa svojim lijepim smeđim očima. Čelo joj se počelo
orošavati znojem. Želio je da ona zna da je bio ovdje.
Kad je ustala, Robert May ju je zaustavio. »Možda nešto možete učiniti za mene, ako ćete biti tako
ljubazni.«
»Naravno.«
»Njihovi grobovi. Sada više nikad ne odlazim onamo.«
»Željeli biste da ih posjetim?«
»Hoćete li?«
»Bit će mi drago.«
»Stavite na njih malo cvijeća. Recite im da je od mene. Ne želim da misle kako sam ih zaboravio.«

Kasnije, nakon Jackova i Chloëina odlaska, Frieda je s mobitelom u ruci pošla do kućice. Trebao joj je
sat i pol prebacivanja od osobe do osobe i čekanja na automatska pitanja, ali napokon je došla do nekoga
tko joj je mogao pomoći. Ne, ne mogu joj reći je li netko pristupao njezinoj govornoj pošti. Ali da, mogla
bi promijeniti pristupnu šifru.
 31. POGLAVLJE

V eć je bila sredina noći, tri sata ili možda četiri, a Frieda je još bila budna. Bila je to nesmiljena,
potpuna budnost, različita od svega dnevnoga. San se činio nemogućim. Izgledalo joj je to kao da je
zaspati vještina koju je odjednom potpuno izgubila. Da se nalazila u Londonu, sada bi ustala iz kreveta i
odjenula se, izišla van i prošetala do rijeke ili gore uz Regents Park ili kroz labirint ulica koje su vodile
na istok ili na zapad. Ovdje u Suffolku ulice i pješačke staze bile su u potpunom mraku. Trebala bi joj
baklja samo da iziđe van. Mogla je prošetati kroz Braxton, ali on je bio previše malen i previše poznat.
Ponekad bi svojim pacijentima govorila kako je sredina noći loše vrijeme za razmišljanje o životu i
problemima. To je bio jedan od razloga zašto bi usred noći ustajala. Ulice i svjetla i zvukovi i mirisi
grada, hladan zrak veoma ranog jutra bio je način na koji je kontrolirala svoje misli, smirivala ih,
obuzdavala.
Ali sada se osjećala kao da luta po vlastitoj glavi, skupljajući zamisli i sjećanja, pregledavajući ih,
istražujući ih, uređujući i odlažući na stranu. Razmišljala je o onome što joj se dogodilo u tami u
Braxtonu, manje od milje od mjesta na kojem je sada ležala. I što se dogodilo? Natjerala je sebe da to
imenuje. Glasno izgovori. »Silovanje.« Zazvučalo je čudno u mraku, kao da je to izgovorio netko drugi.
Frieda je nekoć imala dvije pacijentice koje su bile silovane. Počela se prisjećati onoga što su one o
tome govorile, ali tada je sebe zaustavila u takvom razmišljanju. Ne smije to preusmjeravati na nekoga
drugoga, ne sad, ne ovdje u tami. Što je ona – Frieda Klein – mislila o tome? Što je o tome mislila u ono
vrijeme? Još je prolazila bolne trenutke napuštanja svog prvog dečka i ulaska u vezu s kompliciranim,
beznadnim, dragim drugim momkom. A tada se to dogodilo, ta čudna mješavina nasilja i sablasne
intimnosti, prijetnje i čudovišne pohote. Na neki čudan način, čin sam po sebi nije bio najvažniji, nego
ono što se zbivalo u njezinoj i u njegovoj glavi.
Upravo to ju je kasnije progonilo. Bilo je to kao da te netko u isto vrijeme i voli i mrzi, miluje i
napada. Zapravo, milovanje i ljepljivost među njezinim bedrima sami su bili najgora vrsta opscenog
nasilja. A tada, nakon što je to vidjela vlastitim očima, sagledala je to po drugi put i njegovim očima:
osjećaj moći, toga da ju je obilježio, zaposjeo, nešto joj oduzeo. Čak i ako to nije bila istina, ostajala je
sumnja da će on – taj neznani on – u to povjerovati i vjerovati zauvijek. To je sada mogla jasno vidjeti.
Ali što je mislila kao šesnaestogodišnjakinja? Friedi se odjednom učinilo da se nalazi u sobi prepunoj
osoba i da su sve te osobe ona sama, u različitoj dobi. Dijelile su ista sjećanja i navike ali, čak i tada,
nekako su otkrivale kako teško jedna s drugom komuniciraju. A ondje, u najudaljenijem kutu, stajalo je
njezino šesnaestogodišnje ja, Frieda koja je silovana, sama i u tami, a zatim joj nisu vjerovali. Frieda je
poželjela prići joj i ispitati je, obodriti je, ali kao da joj je previše osoba stajalo na putu.
Ležeći u tami, sjetila se nečega, nečega što ne smije zaboraviti. Upalila je svjetlo i od iznenadnog
bljeska su je zaboljele oči. Prekopala je po džepu svoje jakne i pronašla olovku i zgužvan komad papira.
Zapisala je to, pa nakon toga opet ugasila svjetlo i za nekoliko minuta utonula u san.

* * *

Tijekom doručka Eva je bila u maglovitu, pospanom, postseksualnom izdanju. Trebala je spakirati
nekoliko kutija tanjura i zdjela za dućan u Thebertonu, ali kao da joj se nije nimalo žurilo. Josef je već
bio vani na ljestvama, čisteći žljebove za kišnicu. Frieda se počela osjećati poput uljeza. Je li moguće da
bi ovo moglo prerasti u nešto ozbiljno? Pa, što ona ima s time? Otpila je malo crne kave iz svoje šalice.
Sve šalice i tanjuri bili su Evino djelo i posjedovali su ugodnu grubost i nejednakost izrade, neznatno
drukčiji oblik. Ali iz šalica je uz te grube površine i oštre rubove bilo nezgrapno piti. Položila je ruku na
džep svojih traperica. Mogla je u njemu napipati komadić papira na kojem je sinoć ono zapisala.
»Eva, nešto si rekla«, oprezno je započela Frieda. »Željela bih te nešto o tome pitati.«
Eva je žlicom na dva velika komada prepečenca razmazivala domaću marmeladu. Zastala je. »Što?«
»Govorila si o meni kad smo bile tinejdžerice. Očito si imala dojam da sam pri odlasku iz Braxtona
još bila djevica.« U glavi je još mogla čuti sebe kao šesnaestogodišnjakinju kako viče da je djevica.
Njezin uzaludan pokušaj da u čovjeku koji je napastuje probudi samilost.
»Ovoga jutra kao da se sve vrti oko seksa«, veselo je rekla Eva i odgrizla veliki zalogaj prepečenca.
»Pa ipak«, rekla je Frieda, »čini mi se smiješnim da si se toga sjetila nakon tolikih godina. Većina nas
se luđački trudila pretvarati da smo iskusniji nego smo bili. Govorili smo da smo učinili stvari koje
nismo i uživali u stvarima u kojima zapravo nismo uživali te da kontroliramo stvari koje su nas zapravo
užasavale. Zato, ako je netko u društvu zbilja rekao da je djevac ili djevica, to je bila velika stvar.«
»Ali ja to nisam rekla jer nije bila istina.«
»Pa, nikakve štete od toga. Nisam sigurna jesam li u to povjerovala ili ne.«
»Tko ti je to rekao? Ja nisam.«
Eva je izgledala zamišljeno i zbunjeno.
»Znaš kako je bilo. Govorili smo toliko gluposti. Netko bi nekome nešto rekao, nakon čega bi taj
rekao nekome drugome i vjerojatno je polovica toga bila izmišljena.«
»Ali u ovom slučaju, tko ti je rekao? Zbilja to želim znati.«
»Frieda, bilo je to prije više od dvadeset godina. Ne mogu se sjećati što je netko nekome došapnuo.«
»Nečega se moraš sjećati. Je li to bila cura? Ili dečko?«
»Definitivno cura. S momcima nikad ne bih o nečemu takvom razgovarala.«
»Dakle, koja cura?«
»Iskreno, Frieda, žao mi je što sam to uopće spomenula. Time ništa nisam mislila. To je jednostavno
bilo žensko ogovaranje.«
»Molim te.«
Eva je izgledala smeteno. One razigranosti je sada nestalo. »Ne znam. Ne sjećam se. Ali morala je to
biti Maddie ili Vanessa ili jedna od ostalih cura. Ono čega se sjećam jest da sam se uvijek bojala biti
izvan društva jer sam znala kako razgovaramo o odsutnim curama kad sam bila ondje. Tada se to činilo
zabavnim, ali sada više nije tako.«

Maddie je izgledala kao da je zagrizla u nešto neugodno. »Što to smjeraš, Frieda? Je li ovo na neki čudan
način samo radi tebe?«
»Znam da čudno zvuči«, rekla je Frieda. »Radi se o nečemu što su ljudi o meni govorili i moram znati
otkud je to poteklo.«
Maddie je duboko udahnula. »Jesi li ozbiljna? Došla si ovamo jer želiš da se sjetim što su ljudi
govorili o tvojem seksualnom životu dok si bila tinejdžerica?«
»Imam za to dobar razlog.«
»Sigurna sam da imaš.«
»Kasnije ću ti objasniti. Ali ovoga te časa molim da se sjetiš svega čega možeš.«
 »Odgovor je ne. Uz sve poštovanje, tvoj seksualni život nije bio tema razgovora mene i mojih
prijateljica. Nitko mi nije rekao da jesi ili da nisi bila djevica. Znala sam da si imala dečka i znala sam
tko je on, a znala sam i kakav je Lewis bio, pa sam iz toga izvukla vlastite zaključke. Jesi li to željela
znati?«
»Hvala ti. Jesi li kasnije još razmišljala o tome tko je mogao znati da Becky planira otići na
policiju?«
Maddie je polako za sebe kimnula glavom i opet duboko uzdahnula. »Rekla sam Gregu.«
»Gregu Hollesleyu?«
»Da.«
»Ti i on ste ljubavnici.«
»Bili smo«, rekla je Maddie. Činilo se da je one njezine borbenosti nestalo. »Sada je sa svime time
gotovo. Ne vjerujem da je to i njemu puno značilo. Samo je bilo praktično. Ali bio je fin prema meni i
činio je da sebe doživljavam dobro onda kad sam se osjećala usrano. Sada – pa, sada ne mogu
povjerovati da ću ikad više pogledati nekog muškarca, ili kupiti par novih cipela, ili opet ogovarati s
prijateljicama.«
»Bio je na sprovodu.«
»Oh, da. On uvijek čini prave stvari«, suho je rekla Maddie.
»Koliko je vremena provodio s Becky dok ste vas dvoje bili u vezi?«
»Nimalo. Ne vjerujem da je Becky išta znala o njemu.« Oštro je pogledala Friedu. »Ako misliš da je
to bio on, to je posve ludo.«
»Zašto?«
»Ludo«, ponovila je Maddie. »On je ravnatelj. Živi u Londonu. Nije poznavao Becky. On je uspješan,
priseban čovjek koji zna prema kome biti ljubazan i kako doći do vlastitih probitaka, i koji uvijek sve
nadzire. Naravno da je ludo.«
Ali redovito dolazi u Braxton i živio je ovdje kad sam ja bila tinejdžerica, pomislila je Frieda.
»Kažeš da je znao da Becky ide na policiju.«
»Mislim da sam mu to rekla.«

* * *

Nakon izlaska iz Maddiene kuće, Frieda se morala nekoliko sekunda nasloniti na zid kako bi se pribrala.
Posjećivanje ljudi koje je kao tinejdžerica poznavala, ljudi koji su iza nje ostali, i raspitivanje o tome što
su ili što nisu govorili o njezinu seksualnom životu, sličilo je ogoljivanju pred javnošću. Ali morala je
sebe na to natjerati. Bilo je to gotovo sve što je imala.
Kad je pokucala na Vanessina vrata, bilo je još gore. Otvorio joj je Ewan. Pa, zašto ne bi? Ovo je
bila njegova kuća. Toplo ju je pozdravio i uveo u kuhinju, a onda je u njoj zatekla i Charlotte koja je očito
dovršavala užinu. Vanessa joj je dala šalicu kave – treću ili četvrtu koju je toga dana popila – i posjela je
za rustikalni kuhinjski stol, ali atmosfera je bila nekako napeta i neugodna. Frieda se osjećala poput
kakvog dosadnog rođaka koji je stekao naviku svraćati pomalo pretjerano često.
»Pitat ćeš me o vremenskoj mapi«, rekao je Ewan.
»Nisam to zapravo namjeravala.«
»Vjerojatno nešto možemo učiniti«, dvojbeno je rekao Ewan. »Ali bilo je to tako davno. Među
ostalim, vjerojatno je tu bilo prisutno i piće.«
»Vremensku mapu?« rekla je Charlotte.
»To je samo nešto što se dogodilo davno u prošlosti«, rekao je Ewan. »Nije nešto što bi tebe moglo
zanimati.«
Vanessa je prišla i sjela do Friede. »Je li u pitanju nešto posebno?« upitala je.
»Zapravo, željela sam vas nešto pitati«, rekla je Frieda. »Što?«
Frieda je jedva primjetno očima pokazala prema Charlotte. »Za minutu«, rekla je.
»Charlotte«, rekla je Vanessa. »Jesi li donijela dolje svoje rublje za pranje?«
»Pokušavaš me se riješiti?« rekla je Charlotte. »Mislite razgovarati o stvarima odraslih, za koje nije
primjereno da ih ja čujem?«
Uslijedila je užasna tišina, onakva tišina u kojoj očekuješ kad će se nešto razbiti ili eksplodirati.
»Doista sam željela nešto pitati tvoju majku«, rekla je Frieda. »U četiri oka. Ali možemo poći negdje
drugdje.«
Charlotte je odjednom izgledala postiđeno i ranjivo. »Oprostite«, rekla je. »Ionako moram ići.« Uzela
je svoju šalicu i ostatke kolača i napustila kuhinju.
»Pretpostavljam da ja mogu ostati?« vedrim je glasom upitao Ewan.
Frieda se i protiv svoje volje neznatno trgnula, ali sada je već bila prerasla takav stid. Zato je
Vanessu upitala isto što je pitala i Maddie. Vanessa je pogledala Ewana koji je porumenio, slegnuo
ramenima i odmahnuo glavom.
»Čudno je što me to pitaš«, rekla je. »Ne, ne sjećam se ničega takvoga.«
Frieda je ustala. »Samo zbog toga sam svratila. Oprostite na smetnji.«
»Kad god poželiš«, rekla je Vanessa. »Čekaj da te ispratim.«
Frieda je počela prosvjedovati, ali Vanessa je pošla s njome do ulaznih vrata, otvorila ih, izišla s
njome van i zatvorila vrata za sobom. Bilo je vedro jutro, ali vjetrovito i hladno. Frieda je zabrinuto
pogledala Vanessu, odjevenu samo u jedan od onih svojih tankih širokih džempera koje je uvijek nosila.
»Potrajat će samo minutu«, rekla je Vanessa. »Znaš, Frieda, zbilja si uskomešala stara sjećanja.«
»Oprosti.«
»Ne, ne, nisam rekla da je to loše. Samo da...« Osvrnula se uokolo. »Kad sam bila mlada, nikad
nisam očekivala da će one šašave, neugodne stvari koje smo radili nekako ostati neugodne. Njih se
zapravo nikad ne rješavaš.«
»Ne razumijem«, rekla je Frieda.
»Ti si terapeutkinja. Mislim da si stručnjakinja za ljude koji govore o svojoj prošlosti.«
»Ne, mislim reći da ne razumijem zašto to sada govoriš.«
Vanessa se osvrnula uokolo, kao da se brine da bi je netko mogao vidjeti. »Odgovor koji sam ti dala
nije bio posve točan.«
»Kako to misliš?«
»Tjedan dana nakon koncerta Djece četvrtka održana je zabava. Sjećam se da smo se Ewan i ja
porječkali oko nečega glupog i da sam došla sama.« Zastala je. Izgledalo je kao da ne zna kako nastaviti.
»Da?«
»Sve mi je to bilo pomalo nejasno. Bila sam vani u vrtu s, no, s Chasom.«
 »Nastavi.«
»On nije prestajao pričati. Bio je napušen. Vjerojatno smo oboje bili. I pokušao me je nagovoriti da
ga poljubim, neprestano je navaljivao, ne prihvaćajući ne kao odgovor. Vjerojatno ga i jesam malo
poljubila. Time se baš previše ne ponosim.«
»I?«
»Mislim da je možda govorio o djevojkama koje se pretvaraju da su iskusne, a zapravo to nisu. I
možda je spomenuo tvoje ime. Grozno mi je što ti ovo govorim, ali pitala si.«
»Da.«
»I sada možeš shvatiti zašto to nisam mogla reći unutra.«
»Da.«
»Nije to nekakva velika, užasna tajna, ali to mi nije bio najbolji trenutak u životu.«
»Dakle, Chas Latimer je to izjavio?«
»Da.«
»Dobro.«
»Frieda, kako to uopće može biti dobro?«
 32. POGLAVLJE

N aslonila se na staro stablo pred Maddienom kućom, osjećajući kako drhti. Izvadila je iz džepa
mobitel, potražila Chasov broj, pritisnula tipku za poziv i pričekala da se javi.
»Halo?«
»Ovdje Frieda. Jesi li trenutačno zauzet?«
»Da. Radim. Ti ne, pretpostavljam?«
»Voljela bih se naći s tobom.«
»Kako lijepo.«
»Kada završavaš s poslom?«
»Rekao sam da radim, ali to ne znači da te negdje ne mogu ubaciti.« Frieda se na tu frazu namrštila.
»Možeš li doći do moga ureda?«
»Gdje je to?«
»Oko dvjesto metara od moje kuće, na platou. Broj trideset sedam. Ne možeš promašiti – to je stara
zgrada carine, sada lijepo uređena. Zašto ne dođeš u...« Uslijedila je stanka ispunjena razmetljivim
šuškanjem papirima i Frieda je znala da to znači kako bi sada trebala Chasa zamišljati kako pregledava
svoj prepun rokovnik. »Tri sata ti odgovara?«
»Dobro. Kako ti se zove tvrtka?« Jer Friedi je palo na pamet da zapravo nema pojma čime se Chas
bavi, samo da od tog posla zarađuje gomile novca. Je li Eva spominjala nekakvo kadroviranje?
»Samo Latimerʼs«, bezbrižno je rekao. Potraži me na recepciji i moj će pomoćnik doći po tebe. Želiš
li mi reći o čemu se radi – osim zadovoljstva što ćeš biti sa mnom u društvu, naravno?«
»Zapravo ne. Ne preko telefona.«
Završili su razgovor, ali Frieda se još nekoliko minuta nije micala s mjesta na kojem je stajala,
osjećajući na licu hladan vjetar koji je sa sobom počinjao donositi sitne kapi kiše. Pozdravila je gnjev
koji je u njoj rastao; srce joj je bilo poput stisnute šake.

Naravno, Josef je rekao da će on odvesti Friedu do Chasove kuće. Dogovorili su se za sat vremena naći u
malom kafiću u kojem se susrela s Lewisom. Nije joj se baš vraćalo Evinoj kući. Nije znala kako se
postaviti prema vezi koja se rađala između Eve i Josefa, ali svakako nije željela vrijeme trošiti na
svjedočenje tome.
Zato je sjela za mali stol uz prozor i naručila zdjelu juhe od buče i roladu. Unatoč svojem debelom
kaputu, danas se osjećala promrzlom do kosti. Popila je juhu i zagledala se van na ulicu kojom su sada
ljudi trčali u potrazi za zaklonom jer je kiša ojačala, a onda se pretvorila u pravi prolom oblaka. Nebo je
bilo grimizne boje i teško od kiše.
Pomislila je na Grega Hollesleya, koji je znao da Becky namjerava poći na policiju. A zatim je
pomislila na Chasa Latimera: na njegove plave oči malih zjenica; na uobičajeni ironičan humor; na
njegovu ljubav prema moći. Dok je bio tinejdžer, pokušavao je kontrolirati sve oko sebe, čak i učitelje, a
sada je činio isto. Manipulirao je ljudima, a zatim promatrao kako će oni reagirati. Vanessa je rekla da je
Chas bio napušen kad ju je poljubio, ali Frieda je bila sigurna da je to bila namjerna sabotaža: čim je
Vanessa ušla u vezu s Ewanom, Chas bi poželio da ju od njega odvoji; to bi ga zabavljalo. I rekao je
Vanessi da je Frieda djevica. Ona laž koju je Frieda u očaju rekla svojem silovatelju kad joj je bilo
šesnaest, našla je put do Evina kuhinjskog stola dvadeset tri godine kasnije i trag je vodio do njega.
Dovršila je svoju juhu i odgurnula zdjelu od sebe. Chas Latimer. Ako je on bio silovatelj, tada je
silovao i Becky i Sarah May, i zatim ih ubio. Pokušala ga je u mislima povezati s čovjekom koji se
uspinjao u sobe ranjivih djevojaka, nazivao ih »draga«, zlostavljao ih i lišavao života. Analizirala je
svoje misli i svoje osjećaje. Bilo je to svojevrsno logičko zaključivanje. Silovatelj je bio odvratan
čovjek. Chas je bio odvratan čovjek. Ali to nije značilo da se radilo o istom odvratnom čovjeku. Niti
suprotno.
Josef je parkirao kombi i ona je izišla na ulicu sjajnu od kiše.

Josefovo lice, inače uvijek zaraslo u čekinje, bilo je svježe obrijano, a kosa čista. Nosio je košulju koju
Frieda nije prepoznala. Nije s njime željela govoriti o Evi, to nije bila njezina stvar, ali Josef takvih
zazora nije imao.
»Eva je bila tvoja dobra prijateljica, da?«
Frieda se prisjetila Eve kakva je bila prije svih tih godina, crvenokose muškobanjaste cure, nespretne
i otvorene i iskrene. »Bile smo prijateljice.«
»A sada?«
»Ne znam. Prošlo je tako puno vremena. Teško je povratiti izgubljeno prijateljstvo.«
»Ti se njoj sviđaš«, rekao je. »Jako, jako puno. Govori mi kako nakon tvojeg odlaska više nikad nije
imala prijateljicu poput tebe.«
»To je tužno«, rekla je Frieda.
»Ako nije u redu, ja prestajem.«
»Misliš, s Evom?«
»Prestajem. Ovako.« Podigao je ruku s upravljača i pucnuo prstima. »Samo reci riječ.«
»Ne želim reći nikakvu riječ. To sa mnom nema veze. Ali bit će mi teško ako netko bude povrijeđen.«
Josef je zaustavio kombi na malom pustom parkiralištu koje je gledalo na pustu plažu – samo jedan
mladić i njegov veliki pas na vlažnom pijesku – i Frieda je izišla iz vozila. »Ne vjerujem da ću se dugo
zadržati.«
»Dugo, kratko. Sve dobro.«
Pošla je po kiši pješice niz cestu, osjećajući kako je sol ubada u kožu. Chasov je ured bilo lako
pronaći – bila je to stara drvena zgrada, ali prekrasno osuvremenjena. Na prednjoj su se fasadi nalazila
samo dva mala prozora, ali kad su Friedu propustili kroz dvokrilna ulazna vrata vidjela je da je stražnji
zid, okrenut moru, gotovo cijeli ostakljen. Činilo se kao da su sve prostorije prepune tekućeg svjetla.
Otud je mogla vidjeti i onog čovjeka sa psom, a sada je mogla vidjeti i Josefa kako uz sam rub vode puši
cigaretu, povremeno uzmičući kako bi izbjegao male valove koji su mu dopirali do nogu.
Sićušna žena s kacigom od platinasto plave kose pokazala joj je put do Chasova ureda koji se nalazio
na prvom katu. Bila je to velika prostorija, gotovo prazna, osim ogromnog zavojitog stola koji su
okruživale tri sjedalice i, u kutu, jednako ogromne posude od terakote u kojoj se nalazilo veoma visoko
suho cvijeće. Sve je to više sličilo sceni iz nekog filma nego radnom prostoru.
Chas je ustao i raširio ruke, kao da posjeduje ne samo tu prostoriju, nego i more koje se vani nalazilo.
»Dobrodošla.«
»Neću dugo.«
Skinuo je svoje naočale s debelim okvirima, pa podignuo obrve. »Oh, draga«, rekao je. »Onda bolje
prijeđi na stvar.«
»Prije mnogo godina, rekao si Vanessi da sam ja djevica.«
Osmijeh mu se sledio. »Oprosti?«
Frieda je ponovila rečenicu.
»Počinjem misliti da imaš problema.« Opet je stavio naočale na nos i namjestio ih prstom. »Znam što
se dogodilo s tvojim ocem. To bi bilo dovoljno da svakoga izbaci iz takta. Doista sam s tobom
suosjećao.«
»Zašto si rekao da sam djevica?«
»Nemam pojma što smjeraš. Ali shvaćaš da zvučiš nerazumno?«
»Rekao si to Vanessi kad ste se vas dvoje poljubili.«
»Kad smo se poljubili? Žao mi je, jesam li ja to uhvaćen u neku priču malih tinejdžerica? Hoćeš li
sada početi govoriti o haljinama za maturalnu večer?«
»Zar se ne sjećaš toga?«
»Sjećam li se da sam se ljubio s Vanessom? Kvragu, Frieda, meni je skoro četrdeset. Možda sam i
poljubio Vanessu – poljubio sam mnogo cura. Ne znam što sam joj rekao. Osim toga, ovo nije nekakav
roman Jane Austen. Kad ti je šesnaest godina, nikoga nije briga jesi li ili nisi djevica. Mene nije bilo.
Nije mi bilo važno onda, a nije ni danas.« Zaobišao je stol i stao pred nju. Naočale su mu se sjajile. »Ali
zato mislim da si u opasnosti da postaneš gnjavaža.«
»Ovdje se prije dvadeset tri godine nešto dogodilo.«
»To shvaćam.«
»I to se dogodilo u noći kad je održan koncert. Djeca četvrtka.«
»Ovo je očito nekakva osobna psihološka drama.«
»Nije me briga što ti misliš. Ali ja ne odustajem i neću otići. U Braxtonu se i sad dogodilo nešto
užasno, a i ti si bio na sprovodu. Vjerujem da je sve započelo 1989. i trebaš mi reći što znaš o toj večeri.
Znam da si bio na početku koncerta, ali nisi bio na njegovom kraju. Gdje si bio?« Frieda mu je prišla
korak bliže. »I nemoj se sa mnom zajebavati onako kako se zajebavaš sa svima ostalima.«
Na trenutak se činio nesigurnim. A tada je ustuknuo od nje. »Otišao sam u bolnicu«, rekao je.
»Što?«
»Čula si.«
»Ne vjerujem ti. Nisi to rekao policiji kad su te ispitivali. Pročitala sam zapisnike.«
»Možeš mi vjerovati ili ne.«
»Zašto si išao u bolnicu?
»Zašto? A što misliš?«
»Ne znam. Zato te i pitam.«
»Bio sam pijan. Ne samo pijan. Potpuno oduzet. Povraćao sam. Da. Zato to i nisam rekao policiji.
Bilo me je sram. Da su me pritisnuli, priznao bih im, ali više me nikad nisu potražili.« Lagano se
zaljuljao na petama, kao da ispituje elastičnost svijetlog tepiha. »Napokon, morao sam zaštititi svoj
imidž. Što je jednom šesnaestogodišnjaku jako važno.«
»Kako si došao do bolnice?«
»U kolima hitne pomoći. Premda se tog dijela ne sjećam. Rekli su mi to kad sam se probudio. Ali
sjećam se glavobolje i infuzije.«
»Možeš li to dokazati?«
»Ne, nemam dokaza. Da sam očekivao da ćeš me to pitati, rekao bih mami da mi napiše ispričnicu.«
»To ću morati provjeriti.«
»Kvragu, čini štogod želiš, sve dok to znači da ćeš otići iz Braxtona i nikad se više ne vratiti. Više te
ne želimo ovdje.«

Frieda je izišla iz zgrade i pošla do plaže. Neko je vrijeme promatrala sivu, namreškanu vodu dok joj je
vjetar šibao kosu po licu, a zatim izvukla mobitel i nazvala Jacka. Javila se njegova govorna pošta, pa je
po pijesku krenula nazad do mjesta gdje je čekao Josef. Baš kad je došla do kombija, mobitel joj je
zazvonio.
»Jack? Hvala ti što si mi uzvratio poziv.«
»Sve je u redu. Ako je ovo zbog toga što ti je Chloë rekla da...«
»Nije. Želim da mi učiniš jednu uslugu.
»U redu«, oprezno je rekao.
»Želim da pronađeš nekakvo otpusno pismo koje je hitna pomoć poslala obiteljskom liječniku Chasa
Latimera u Braxtonu ili u bližoj okolici prije dvadeset tri godine, jedanaestog veljače.«
»Kako ću to toga doći?«
»Ne znam.«
Zatim je obavila još jedan poziv. Predstavila se i zatražila da je spoje s gospodinom Hollesleyem.
Glas mu je bio uglađen, ali hladan. Onog je šarma nestalo.
»Znali ste za to da je Becky silovana.«
Uslijedila je stanka prije nego je progovorio. »Maddie mi je rekla da je Becky tvrdila kako su je
silovali, da.«
»Uistinu je bila silovana. Znali ste i da namjerava poći na policiju.«
»Da, mislim da mi je Maddie to rekla.«
»Vi i Maddie ste bili u vezi.«
»Na to ne moram odgovoriti.«
»Koliko ste dobro poznavali Becky?«
»Jedva. Ono što sam imao s Maddie nije bilo za javnost.«
»Jeste li bili u Braxtonu kad je Becky umrla?«
»Bio sam u Londonu. S obitelji. Bio sam zaprepašten i jako uznemiren kad sam čuo za Beckynu smrt i
ne znam zašto gurate nos u Maddienu bol. Iznenađujete me.«

Josef je Friedu ostavio pred Evinom kućom i odvezao se po nekakav građevinski materijal. Frieda je
zaobišla kuću i otišla do svoje kolibe, nadajući se da Eva nije u kuhinji i da je neće vidjeti kako prolazi
malim vrtom. Trebala je malo biti sama. Sutra će se vratiti kući i pomisao na njezin mali dom, na vatru u
kaminu, na tihe sobe, čak i na tigrastu mačku o kojoj se morala brinuti, pružila joj je izvjesno olakšanje.
Uključila je računalo. Dvije su poruke stigle od Sandyja, jedna poslana prethodne večeri, a druga toga
jutra, ali ih nije otvarala. Znala je da će se vrlo uskoro morati suočiti s onim što je učinila, pustiti da je
bol preplavi, ali ne danas. Bila je tu i poruka od Ewana, koju je otvorila. Uz poruku koja je jednostavno
glasila: »Vidi što o ovome misliš«, tu je bio i prilog. Kliknula je na njega i otkrila da se radi o grafikonu
prepunom crta i različitih boja koje joj isprva nisu imale nikakvog smisla. Tada je vidjela da je učinio što
je od njega tražila: uspio je izraditi vremensku mapu večeri u kojoj je održan koncert. I nije tu bila jedna,
nego cijeli niz usporednih crta: po jedna za svaku osobu čijeg se kretanja pokušao prisjetiti, uključujući i
cure i momke – i uz to složena legenda boja za određeno vrijeme i mjesto. Frieda je zurila u to,
pokušavajući uočiti praznine i preklapanja, trudeći se iz tih fragmenata stvoriti suvislu cjelinu. Od toga ju
je zaboljela glava. Gotovo joj je bilo drago kad je na vratima začula žustro kucanje.
»Uđi«, doviknula je, ali Eva je to već učinila. Nosila je pladanj s dvije šalice čaja i tanjurom
pogačica s maslacem.
»Pomislila sam da ćeš trebati nešto toplo«, rekla je. I ona se sama činila toplom, sa svojom crvenom
kosom, rumenim obrazima i slojevima šarene odjeće.
Ona je sretna, pomislila je Frieda, osjetivši ubod tjeskobe. »Hvala ti.«
»Što je to?« Eva je gledala u Ewanovu vremensku mapu.
»Samo jedno istraživanje.« Kratko je oklijevala. »Pokušavam utvrditi gdje se tko nalazio one noći
kad je održan koncert Djece četvrtka.«
Eva je uzela jednu šalicu i pogačicu i sjela na Friedin krevet. »Ne misliš li da bi mi trebala reći
zašto?«
»Već sam ti rekla, te se noći nešto dogodilo i...«
»Frieda, ja nisam budala. Znam da ti majka umire, ali to zapravo nije razlog zašto si ovdje, zar ne?«
Evini rumeni obrazi su se još više zažarili. Pjege su joj postale izražajnije. Frieda nije mogla razabrati je
li gnjevna ili samo uzbuđena. »Moraš mi reći. Ja sam tvoja prijateljica. Bila sam.«
Frieda je zatvorila poklopac laptopa. Bacila je pogled kroz prozor, na mokar vrt prepun smeđeg lišća
i ogoljenog grmlja. »U redu«, rekla je. »One noći kad se održavao koncert posvađala sam se s Lewisom.
Sjećaš se toga?« Eva je kimnula glavom. »Nisam se sa svime time mogla suočiti i vratila sam se kući.
Pošla sam u krevet. Netko je te noći provalio u kuću i želim otkriti tko je to bio.«
Eva nije rekla ništa, samo je ostala zuriti u nju i čekati. Frieda je u svojoj glavi čula rečenicu: »Bila
sam silovana.« Zašto joj je još uvijek bilo tako teško to glasno izgovoriti? To je bilo ono s čime su se
silovane osobe suočavale: ne samo s gađenjem i nevjericom drugih, već i s gađenjem prema samima sebi,
prema vlastitom stidu, tako da nikad nisu mogle izgovoriti te riječi.
»Bila sam silovana«, rekla je, »Silovao me je netko tko je znao da ležim u krevetu dok su svi ostali na
koncertu.«
»Oh, moj Bože, Frieda, tako mi je žao.«
Ustala je i spustila svoju šalicu na pod, a zatim prišla Friedi i zagrlila je, nespretno se prignuvši i
obuhvativši je rukama. Mirisala je po kolačima i ljekovitom bilju i glini. Dobro, čisto, snažno. Grudi su
joj se zalijepile za Friedino tijelo, a njezina joj je kosa škakljala lice. Frieda je sjedila nepomično, ne
braneći se niti odgovarajući na tu prisnost.
»Trebala si mi reći«, rekla je Eva, napokon se odmaknuvši od nje. »Trebala si mi još onda reći.«
»Vjerojatno.«
»To je razlog zašto si otišla?«
»Bilo je i drugih razloga.« Pitala se koliko bi joj trebala reći; koliko toga želi reći Evi, ili bilo kome
drugome. »Rekla sam svojoj majci, ali ona mi nije vjerovala. U redu je. Bilo je to davno i nije mi uništilo
život ili odredilo tko sam. Ali moram znati.«
Pomislila je na Sarah May i na Becky. Treba li reći Evi da ih je silovao isti čovjek, a zatim ih ubio?
Ne. Ako to želi, Eva i sama može sve povezati.
»Dakle, ta tvoja vremenska mapa«, rekla je Eva. »Za to služi – da otkriješ tko bi to mogao biti?«
»Neke ljude mogu eliminirati. Bili su ondje, imali svjedoke. Ali ne mogu eliminirati Lewisa.«
»Ali s njime si izlazila. To nema smisla.«
»Posvađali smo se. Bio je bijesan na mene. Uistinu bijesan. I čini se da se nitko ne sjeća je li uistinu
bio ondje ili nije. Ne vjerujem da je bio.«
Uslijedila je tišina. Eva je pošla do prozora i pogledala van. Leđima okrenuta Friedi, rekla je: »Bio
je ondje.«
»Ali prije si rekla da se ne možeš sjetiti.«
»Znam. Ali sjećam se.«
»Eva?«
»Kako glasi ona grozna rečenica? Lewis i ja smo se te noći spetljali.«
»Ti i Lewis?«
»Osjećala sam se grozno. Oboje smo se osjećali grozno, zbilja pokvareno i izdajnički.«
»Rekla si da je to bilo kasnije, nakon mog odlaska.«
»I to. Ali nikad nije preraslo u nešto više. Frieda, možeš li mi ikad oprostiti?«
»Nemam ja tu što opraštati ili ne opraštati«, rekla je Frieda. »Važno je to da je Lewis bio ondje.«
»Bio je.«
Frieda je kimnula glavom i otpila gutljaj čaja koji se već počeo hladiti. »Drago mi je da to nije bio
on«, napokon je rekla.

Nazvala je broj Shawovih i javila se Vanessa.

»Upravo smo razgovarali o tebi. Osjećam se grozno što nam još nisi došla na večeru.«
»Mogu li razgovarati s Ewanom?«
»U redu.« Zvučala je pomalo shrvano. »Zvat ću ga. Tek se nedavno vratio s posla, ali mislim da je za
računalom. Iznenađujuće, zar ne?«
Frieda je mogla čuti kako ga doziva po imenu i uskoro joj se javio.
»Jesi li dobila ono što sam ti poslao?«
»Hvala ti. Očito si puno vremena uložio u to. Kako si u tome uspio?«
»Na poslu izrađujem mnogo prezentacija.«
»Ne, mislim na informacije.«
»Uglavnom smo se Vanessa i ja prisjetili onoga čega smo se mogli. Obavio sam nekoliko telefonskih
razgovora. Braxton je mali svijet.«
»Voljela bih to proanalizirati s tobom.«
»Kada?«
»Što misliš na sada?«
Deset minuta kasnije sjedio je za stolom do nje.
»Nešto od ovoga treba izmijeniti«, rekla je.
»Što?«
»Chas nije ondje bio cijelo vrijeme.«
»Mislio sam...«
»Bio je odvezen u bolnicu. Zar to nisi znao?«
»Ne.« Izgledao je smeteno. »Pažnja mi je bila usmjerena na druge stvari.«
»I Lewis je ipak bio ondje. Možeš li to ubaciti?«
Brzo je počeo tipkati, manipulirajući crtama.
»Evo, gotovo.«
»Zna li itko je li Greg Hollesley bio ondje?«
Ewan se namrštio. »Greg Hollesley? Misliš...? Raspitat ću se. Diskretno.«
»Mislim da sam već pomalo izišla iz diskrecije.«
»Svejedno ću se raspitati.«
»I Jeremy.«
Tiho je zazviždao. »Frieda, ovo već postaje pomalo zastrašujuće.« Na trenutak je zastao. »Ali imam
osjećaj da sam ga vidio. U svakom slučaju, ondje je bilo veliko društvo iz njegove škole i prilično sam
siguran da je i on bio među njima. Dakle«, rekao je, zagledan u šarene crte i praznine, »Lewis je bio
ondje, a Eva?«
»Da, Eva je bila ondje.«
»Chas, ali ne cijelo vrijeme.«
»Tako je.«
»Ja sam bio ondje. Vanessa je bila ondje. Sarah je bila ondje.«
»Ali moram doznati za Jeremyja i Grega.«
Nekoliko je puta kimnuo glavom.
»Hvala ti.« Kratko je oklijevala, pa rekla: »Ti i Vanessa ste ostali do kraja?«
»Da. Mislim, zapravo nismo...« Zastao je, rumenih obraza, pa se tiho i postiđeno nasmijao. »Ne
moram ulaziti u pojedinosti našeg prvog seksa. Ali bili smo ondje do samog kraja. Ako želiš, možeš i nju
pitati.«
»U redu.«
»Mogu li ja tebe nešto pitati? Sjećaš li me se kao školarca?«
Frieda se okrenula da ga pogleda. »Naravno da se sjećam.«
»Osjećam da sam se uvijek nalazio negdje na rubu, nikad u središtu pažnje.«
»Jesi li želio biti u središtu pažnje?« upitala je Frieda, razmišljajući o tome kako je ono što je rekao
djelomično istinito.
»Poput Chasa ili Jeremyja? Ja nikad nisam bio takav. Možda smo se zato Vanessa i ja zbližili. Ona je
isto osjećala za sebe.«
»A sada?«
»Sada je drukčije. Pretpostavljam da je to jedna od dobrih strana odrastanja, pronalaženja partnera.
Nemaš više onu potrebu da budeš dio ekipe.«
»Ipak, mi smo bili čudna ekipa, zar ne?« upitala je Frieda.
»Kad sada pogledam unazad, mogu vidjeti da je tako. Ali ti nisi bila ni na rubu ni u središtu.«
»Zar nisam?« Nasmiješila se, premda se osjećala neobjašnjivo tužnom.
»Ne. Nisi bila ni sljedbenica ni vođa. Bila si jednostavno ti. Divim se tome. Kao da si oduvijek znala
tko si.«
»Ne mislim da je to istina.«

Kasnije je niz mračne, mokre ulice pješice pošla do majčine kuće. Misli su joj bile usporene, a noge
teške. Proučavanje Ewanove vremenske mape u njoj je probudilo dojam da je uhvaćena u gomilu
sudarajućih glasova koji su jedni druge nadglasavali. Pritiskala ju je mučna tjeskoba.
Otvorivši ulazna vrata, unutra je odmah do njih ugledala par muških cipela. Teške smeđe bakandže,
ulaštene, ali oguljene na prstima. Nisu sličile Davidovu stilu.
»Halo?« doviknula je, ulazeći u kuhinju. U njoj nije bilo nikoga, ali čajnik je bio topao, a u sudoperu
se nalazio veliki buket cvijeća, još uvijek umotan u papir.
Bacila je pogled u dnevnu sobu, a zatim pošla na kat. Vrata spavaonice su bila zatvorena, pa je
pokucala prije nego ih je otvorila. Majka joj je ležala u krevetu, poduprta jastucima. U posljednjih
nekoliko dana kao da se smanjila. Crte lica činile su joj se prevelikima, a samo lice mnogo starije. Ali
smiješila se.
Smiješila se zato što je na stolici uz krevet sjedio muškarac. Frieda je primijetila da u svojim rukama
drži majčinu. Potiljak joj je bio poznat. Okrenuo se i tada je shvatila da je to glavni inspektor Stuart
Faulkner.
S lica mu je nestalo blagog izraza i odmijenio ga je pomalo mrzovoljan. »Mislim da te tvoja majka
nije očekivala.«
»Ne«, rekla je Juliet. »Nisam. Znaš, ne možeš se samo tako pojaviti i očekivati da ću ovdje ležati
čekajući te.«
»Sutra rano ujutro se vraćam u London, pa se nekoliko dana nećemo viđati.«
»Mislim da ću...« Juliet se lice iskrivilo u pokušaju pronalaženja prave riječi, koju je napokon
nejasno izgovorila »... preživjeti. Ili možda neću.« Promuklo se nasmijala, kao da je pijana.
Oboje su zurili u nju, očigledno čekajući da ode.
»Onda, zbogom.«
»Zatvori vrata za sobom.«
Dok je to činila, mogla ih je čuti kako se smiju.

»Frieda? Ovdje Jack.«

»Jesi li imao sreće?«
»Dobio sam što si trebala. Chas Latimer je bio u bolnici u noći jedanaestog veljače 1989. Dali su mu
infuziju i sljedećeg ga jutra otpustili.«
»Dakle, rekao mi je istinu. Kako si to otkrio?«
»Zar baš želiš znati? Moj prijatelj iz medicinske škole radi Colchesteru, a njegova djevojka...«
»U redu, u redu, nema veze. Hvala ti, Jack.«
 33. POGLAVLJE

F rieda se polako zaputila prema Evinoj kući, glave teške od tmastog gliba sjećanja. Kiša je prestala i
kroz oblake koji su brzo promicali nebom nakratko bi se ukazivale blijede zvijezde. Na obrazima je
osjećala hladan vjetar. Osjećala se kao da kroz maglu promatra likove iz svoje prošlosti: Lewisa,
Jeremyja, Evu, Ewana i Vanessu, Maddie, Chasa, jadnu mrtvu Saru, ali lica su im se razvodnjavala u ona
koja su im pripadala danas, postarana vremenom, malodušna od razočaranja, podbuhla od
samodopadnosti. I pomislila je na Becky i njezine prijatelje koji joj, kako se pokazalo, ni nisu bili pravi
prijatelji: ta gomila tinejdžera što nariču u crkvi za djevojkom koju zapravo nisu voljeli. Prožeo ju je
vreo i gorak bijes, ali tada je oslabio i ostala je samo tuga. Jadna Becky, pomislila je, jadna, usamljena
Becky. I veoma nejasno, tek poput okusa koji iza jela ostaje u ustima, pomislila je: A i ja, Frieda, kakva
sam nekoć bila.
Kad je skrenula iza ugla, pred Evinim vrtnim vratima ugledala je lik koji je ondje oklijevajući stajao,
a kad se na zvuk njezinih koraka okrenuo, shvatila je da je to Max, premda ju je um zaokupljen prošlošću
prevario i natjerao da pomisli na Lewisa. Bili su toliko slični. Podigla je ruku i prišla mu, usput
razmišljajući o tome kako su Ewanove kćeri o Maxu govorile da je pomalo jezovit: visi uokolo poput
odbjeglog psa, rekle su. Poput svoga oca, to su rekle. Okrutna mladost.
»Zdravo, Max. Jesi li mene došao vidjeti? Ili možda Evu?«
»Upravo sam otkrio da ste terapeutkinja.«
»Tako nešto.«
»Mislim, vi ste ona o kojoj mi je Becky pričala. Sve do danas to nisam znao.«
Oštro ga je pogledala. »Becky ti je rekla?«
»Da.«
»Bolje je da uđemo. Možemo poći do kućice.«
Zaobišli su kuću i prošli vrtom, mekim od otpalog lišća. U kući su gorjela svjetla i Frieda je,
zatvarajući vrata i spuštajući kapke, vidjela Evino lice kako proviruje kroz prozor spavaonice.
Svukao je svoju tešku jaknu pod kojom je unatoč vjetrovitu vremenu nosio samo tanku majicu kratkih
rukava. Sjeo je na stolicu uz radni stol, očito ne znajući kako započeti.
»Becky ti je rekla da je dolazila k meni«, rekla je, pomažući mu.
»Rekla je da vam vjeruje.«
»Je li ti rekla zašto je dolazila k meni?«
Uslijedila je tišina tijekom koje je Max izbjegavao susresti Friedin pogled. Tada je rekao: »Da. Rekla
mi je...« Teško je progutao slinu. Lice mu je bilo mršavo i mlađahno. »Rekla mi je da je bila silovana.«
»Dakle, ipak je imala prijatelja. To mi je jako drago.«
»Ali to joj nije nimalo koristilo, zar ne?«
»Kad ti je to rekla?«
»Nekoliko dana prije nego je umrla.«
»Pričaj mi o tome.«
»Bili smo se popeli do vještičjeg spomenika – znate za njega?«
»Znam.«
 »Počela je govoriti o tome kako su vještice bile samo žene koje su bile drukčije, koje se nisu uklapale
u društvo, tako da ih se trebalo riješiti. Rekla je da je i ona poput vještice. Rekla je... rekla je da sa mnom
može razgovarati zato što sam i ja drukčiji, tako da znam kako je to kad te ne slušaju ili ti ne vjeruju.
Zapravo nisam znao o čemu govori, ali slutio sam da joj je to važno. U posljednje je vrijeme izgledala
tako klonulo i bespomoćno, ali tada se činila jačom.«
»Nastavi.«
»Rekla je da je nedavno upoznala nekoga tko je sluša i vjeruje joj. Rekla je da joj je ta osoba kazala
kako zvuči iskreno. Neprestano je ponavljala tu frazu: »zvučati iskreno«.
Frieda se sjetila da je to ona sama rekla Becky i kako je djevojka uzela srcu te riječi.
»Tada je izbrbljala što joj se dogodilo i počela plakati. Iskreno plakati. Nikad je prije nisam vidio da
tako plače, zapravo nisam vidio nikoga.« Max kao da se sa strahopoštovanjem toga prisjećao. »Šmrcala
je i grcala i cijelo joj je lice bilo mokro i slinavo. A tada je gomila ljudi došla onamo i vidjela nas.
Cerekali su se i dobacivali nam glupe komentare jer sam držao Becky u naručju, a ona je plakala, a
mislim da sam i ja plakao, premda nisam imao pojma zašto.«
»Jesi li ih poznavao?«
»Naravno. Svi su bili iz naše škole. Čak je i Charlotte Shaw bila ondje, hihoćući se i kolutajući
očima.«
»Jeste li razgovarali s njima?«
»Becky je samo otrčala uz rijeku, a ja sam pošao za njom. Neko vrijeme nije htjela više ništa reći.
Lice joj je bilo cijelo prljavo, a noge opečene koprivom. Nikad nisam vidio nikoga tako jadnog«,
pridodao je. »Baš nikad. Kad sada na nju pomislim, uvijek je takvu vidim.«
»Je li rekla još nešto?«
»Rekla je da će otići na policiju. Rekla je da zna da je to ispravno.«
»I meni je to rekla«, kazala je Frieda.
»Imala je nešto što im je mislila dati.«
»Što?«
»Namjeravala je otići po to prije odlaska u policiju.«
»Ali što je to bilo?«
»Ne znam.«
»Ali očito je nešto važno. Razmisli.«
»Ne znam. Nije mi rekla. To je samo usput spomenula. Govorila je o tome da će poći u policiju, o
tome kako se osjeća, sve to.«
»Ali nije rekla gdje je to ostavila?«
»Meni nije rekla«, kazao je, »ali znam da je to ostavila kod Vanesse.«
»Zašto?«
»Bila je uistinu bliska s Vanessom – Charlotteinom mamom. Nju svi vole. Znam da je bila ondje
nekoliko dana prije nego je umrla jer me je Charlotte napala, govoreći kako je gnjevna što je Becky
dotrčala njezinoj majci, a ne Maddie. I onda je, dan prije, opet otišla Vanessi. Znam to jer je Vanessa to
sama rekla. Rekla je da je ona bila među posljednjima koji su Becky vidjeli živu. I zato sam zaključio da
je Becky, štogod to bilo, ostavila kod Vanesse.«
»Trebamo poći onamo«, rekla je Frieda, ustajući.
 »Ja sam već bio. Mislio sam da bi to moglo biti važno.«
»I?«
»I rekla mi je da joj je Becky doista ostavila nešto na čuvanje i da je to opet uzela dan prije nego je
umrla. Zato je i otišla onamo.«
»Dakle, Vanessa joj je to vratila?«
»Da. Rekla mi je da je Becky otprilike tjedan ranije došla do nje s malim paketićem i zamolila je da
joj to pričuva. Rekla je da to želi držati podalje od majčinih znatiželjnih očiju. Bilo je to nešto u
plastičnoj vrećici omotanoj ljepljivom trakom. Vanessa je pretpostavila da to ima veze s nekim momkom
ili nešto slično. Becky joj je oduvijek bila draga – žalila ju je zbog svega što joj se dogodilo. Mislim da
se iskreno uznemirila kad se Charlotte počela tako pokvareno ponašati prema njoj.«
»Je li Vanessa znala zašto je to Becky zatrebalo?«
»Rekla je da je Becky to željela nekome pokazati.«
»Nekome?« rekla je Frieda. »To mi ne zvuči kao policija. Je li znala o kome se radilo?«
»Ne.«
»Sigurno je to uzela kako bi nekome dala«, rekla je Frieda. »A onda je to nekako pošlo po zlu.«
»Ja mislim da je njoj sve pošlo po zlu.«

Frieda je ispratila Maxa do ceste.

»Jeste li voljeli moga tatu?« odjednom je upitao. Gledao je preda se, a na licu mu je bio izraz
kamenog prihvaćanja, kao da se priprema na još jedan udarac.
»Jesam. Mladi kakvi smo bili, nekoć smo se voljeli.«
»Zašto?«
»Zašto smo se voljeli?«
»Zašto ste vi njega voljeli?«
Frieda je shvatila da Max, njegov sin, pita zašto bi njega itko volio. »Bio je jedina iskrena osoba koju
sam poznavala u cijelom Braxtonu.« Riječi koje je rekla Becky – da zvuči iskreno – odjeknule su joj u
glavi.
»Iskrena?«
»Netko tko je pokušavao biti svoj čovjek«, rekla je.
»Ne razumijem.«
»To je teško objasniti.«
»Ne želim skončati kao on.«
»To što mu sličiš ne znači da moraš imati život sličan njegovom.«
»Želio bih da je Becky sada ovdje i da sve troje možemo ovako razgovarati. Činiti stvari manje
ružnima.«
»I ja bih to željela, Max. Ali morat ćemo se zadovoljiti otkrićem tko ju je ubio.«

* * *

Već je bilo kasno i ulice su bile puste, ali nije se odmah vratila do Evine kuće. Umjesto toga je pošla do
Maddie. Razmišljala je o paketu koji je Becky vratila.
Proteklo je nekoliko minuta prije nego što je Maddie otvorila vrata. Očito je već bila spavala. Na
sebi je imala kućni ogrtač, a lice joj je bilo izbrazdano od jastuka. Oko očiju joj je bila razmazana stara
šminka.
»Što ti radiš ovdje? Usred noći?«
»Žao mi je ako sam te probudila, ali sutra odlazim u London, a prije toga sam morala nešto
provjeriti.«
»Zašto? Što se dogodilo?«
»Mogu li ući?«
Ušla je u kuću i Maddie je za njom zatvorila vrata. Povela je Friedu u kuhinju.
»Što je?« opet je upitala, teško sjedajući na stolicu. Izgledala je prestrašeno.
»Razgovarala sam s Maxom«, rekla je Frieda. Maddie je napravila nestrpljivu gestu. »Becky mu je
rekla za silovanje.«
»Rekla je Maxu?«
»Rekla mu je i da ide u policiju i da im ima nešto pokazati.«
»Ne razumijem. Kako to misliš, imala im je nešto pokazati?«
»Ne znam ni ja«, rekla je Frieda. »Ali čini se jasnim da je nešto ostavila na čuvanje Vanessi, a onda
to uzela nazad dan prije nego je umrla.«
Maddie je protrljala oči. »Kako to misliš, ostavila kod Vanesse?« upitala je. Zvučala je poput malog
djeteta. »Što je to ostavila?«
»Max je to opisao kao nekakav paketić. Omotan ljepljivom trakom kako ga nitko ne bi otvarao. Jesi li
vidjela nešto takvo?«
»Naravno da nisam.«
»Jesi li čistila Beckynu sobu, pregledavala joj stvari?«
Maddie je polako odmahnula glavom. »Nisam još. Nisam u stanju.«
»Dakle, ondje možda može biti nečega?«
»Policija je pregledala njezinu sobu. Nakon što se ono dogodilo.«
»Ali kako su bili sigurni da je izvršila samoubojstvo, možda nisu obavili detaljnu pretragu.«
»Ne znam.«
»Pomislila sam da bismo mogle pogledati.«
»Sada?«
»Ako nemaš ništa protiv.«
»Ako misliš da je to važno.«
»Možemo to zajedno učiniti.«
»Mogu li si natočiti brendi?«
»Naravno.«
»Hoćeš li i ti?«
»Imaš li viskija?«
»Da. Mislim da imam. Možemo obje popiti viski.«
 Pronašla je bocu, gotovo punu, i obilato napunila dvije čaše; ponijela je bocu sa sobom kad su
stubama krenule prema Beckynoj spavaonici. Vrata su bila zatvorena i Maddie je s užasnutim izrazom na
licu zastala pred njima. Zatim je pritisnula kvaku i ušle su unutra.
Kad je umrla, Becky je imala blizu šesnaest godina. Zbunjena i anoreksična maloljetnica nemirne
prošlosti. Ali soba joj je bila prava djevojačka, uredna i lijepog izgleda. Zidovi su bili žuti, s velikom
pločom od pluta nad radnim stolom prekrivenom fotografijama i razglednicama. Frieda je vidjela
fotografije Becky kao male djevojčice: Becky s roditeljima, Becky na konju, Becky sa skupinama
prijatelja. Bilo je tu i nekoliko slajdova iz foto-automata koji su prikazivali Becky lica pritisnutog uz lice
neke prijateljice ili prijatelja. Na jednom je bila i Charlotte. Djevojke su često pućile usne kao da se
ljube, ili plazile jezik. Sve je to izgledalo bolno mlado i nevino. Krevet za jednu osobu bio je pokriven
bijelim poplunom po kojem je bilo razbacano nekoliko šarenih jastuka. Na širokom prozorskom pragu
bile su poslagane plišane igračke, neke već izlizane, očito iz ranog djetinjstva, ali i druge novije, kao da
ih je još uvijek skupljala. Svojim su staklenim očima zurile u Friedu i Maddie.
»Što ćemo sada?« upitala je Maddie. Već je ispila svoj viski i sada si ulijevala novi.
»Samo ćemo potražiti taj paketić«, rekla je Frieda, osvrćući se oko sebe.
Otvorila je uzak ormar u kojem su visjele haljine i košulje jarkih boja, a u dnu je bila nabacana
gomila cipela. Pregledala je sve ladice komode i obloženu kutiju za nakit na njoj. Kleknula je i izvukla
kutije koje su ležale pod krevetom, prepune fascikala, udžbenika i školskih bilježnica. Podigla je
pokrivač i jastuke. Maddie ju je samo promatrala, ispijajući viski. Činila se nesposobnom pokrenuti se.
»Ne znam što tražim«, napokon je rekla Frieda. »Ali to očito nije ovdje.«
Maddie je smućeno pošla do prozora i zagledala se u gomilu igračaka. Uzela je jednu i pritisnula je o
lice. »Ne znam kako ću ovo izdržati«, rekla je.
»Žao mi je.«
»Ponekad se probudim ujutro i ne sjetim se toga, i moram se s time iznova suočavati.« Spustila je
igračku natrag na mjesto. »Voljela je ove igračke«, rekla je. »Čak i kad bi izlazila van u svojim glupim
visokim potpeticama ili se vraćala zaudarajući po duhanu i piću, voljela je ove male životinjice. One su
je tješile. Glupo, zar ne?«
»Ne glupo. Bolno.«
»Ovu je zvala Rodney, a ove Wendy i Lucy. Mislim da čak i sada znam sva njihova imena.« Šmrcnula
je i ulila sebi treću čašu viskija. »Pitam se gdje je Percy?«
»Percy?«
»Percy je crvena vjeverica kojoj nedostaje pola kitnjastog repa. Često je spavala s njome na jastuku.«
Frieda se okrenula prema krevetu. »Sada nije ondje.«
»Nema veze«, otupjelim je glasom rekla Maddie.
»Moglo bi imati«, rekla je Frieda.
»Kako to misliš?«
»Paketić ne možemo pronaći, ali možda možemo shvatiti što je u njemu bilo.«
»Ne znam što ti je na umu.«
»Ta vjeverica – Percy – nedostaje. Što još?«
Maddie je zbunjeno i s tjeskobom zurila u nju.
»Što nije ovdje?« rekla je Frieda. »Što je nestalo iz Beckyne sobe?«
 »Ne znam.«
Frieda je uzela čašu iz Maddiene ruke. »Hoćemo li pokušati to otkriti? Već si primijetila da je nestala
Beckyna vjeverica. Nedostaje li još nešto? Neki komad odjeće? Predmeti?«
Maddie je zurila oko sebe, a onda je odjednom kimnula glavom i pošla do ormara. Odgurivala je
jednu po jednu vješalicu, mrmljajući nešto sebi u bradu, snažno se mršteći u pokušaju da se sjeti. Izvadila
je cipele i uredno ih u parovima poslagala po podu. Zatim je isto učinila sa svim ladicama, slažući na
gomile uredno složene majice i prebirući ih, otresajući svaki par gaćica i svaki par u klupko smotanih
čarapa. Na licu joj je bio tup izraz. Odjednom je zastala u prebiranju velike donje ladice.
»Što je?« upitala je Frieda.
»Hlače njezine pidžame. Prugasto plave, s vrpcom za vezanje. Pomalo iznošene, ali ona ih je voljela.
Čini se da ih nema ovdje.«
»Sigurna si?«
Maddie je pažljivo pretražila sadržaj ladice, a zatim još jednom pogledala u ostalim ladicama. Ustala
je i podigla jastuk s kreveta, što je Frieda već bila učinila. »Definitivno ih nema ovdje.«
»Nisu li možda na pranju, ili nešto slično?«
»Ne.«
»Dakle, nedostaje nam igračka koju je Becky često držala na krevetu i hlače njezine pidžame.«
»Ne mogu pronaći ni majicu koju je često noću imala na sebi. Pripadala je njezinom ocu i jako ju je
voljela. Bijela, s crvenim krugom na grudima.«
Uspravila se i pošla do kreveta, sjela na njega i ogledala se po sobi, očima kao kamerom snimajući
sve oko sebe. »Čekaj. Njezin štitnik za zube. Koji ju je sprječavao da škrguće zubima u snu. Gdje je on?
Držala ga je na noćnom stoliću, ali pogledaj, kutija je prazna.«
»Možda je u kupaonici?«
Maddie je odmahnula glavom, ali je otišla provjeriti i vratila se praznih ruku.
»Je li ga možda nosila kad je umrla?« upitala je Frieda.
»Ne stavljaš štitnik za zube kad se ideš objesiti«, rekla je Maddie.
»Upravo tako. Sve su to noćni predmeti.«
Maddie je naglo ustala i počela prekapati po kutiji za nakit. »Nije nosila svoj privjesak u obliku
potkovice. Pamtim da sam to uočila. Inače ga je cijelo vrijeme nosila. U usporedbi sa svime ostalim čini
se besmislenim. Ali ni on nije ovdje.«
»Je li ga nosila i u krevetu?«
»Da, u krevetu, dok se kupala. Jedva da ga je ikad skidala.«
»U redu. Mislim da je Becky morala ukloniti sve stvari koje je nosila one noći kad je silovana«,
polako je rekla Frieda. »Čak i štitnik za zube i privjesak.«
»Zašto?«
»Jer je sve to bilo kontaminirano. Skinula je sve to i utrpala u vrećicu jer nije mogla podnijeti pogled
na te stvari ili ih imati u svojoj blizini. Ali kasnije je morala shvatiti da su to dokazi.«
»Dokazi?«
»DNK«, rekla je Frieda. »Sjeme. Dlake. Gotovo je nemoguće da nisu ostali nikakvi tragovi.«
Maddie je tiho jauknula i poklopila rukom usta.
 »Dakle, nije to bacila, nego je odnijela Vanessi.«
»Zašto?«
»Možda je mislila da ćeš ti to pronaći«, obzirno je rekla Frieda. »A s obzirom na sve što se među
vama dogodilo, više bi voljela da to izbjegne. Ali uzela je sve to opet, dan prije smrti. I pitanje je: gdje
je to sada? S kime se vidjela te večeri, Maddie? Znaš li to?«
»Znam da se nakratko našla sa skupinom svojih školskih prijatelja, dolje pored igrališta – to je
svojevrsno okupljalište mladih iz Braxtona. Ali nisam sigurna tko je ondje bio, a tko ne.«
»Je li itko bio ovdje?«
»Greg«, rekla je Maddie. »Svratio je na nekoliko sati.«
»Greg Hollesley?«
Maddie je kimnula glavom, užarenih obraza.
»Sjećaš li se je li se još netko s njome vidio?«
»Eva je svratila nakratko. Trebala joj je krupica za neki kolač koji je pripravljala, a dućani su bili
zatvoreni.«
»Becky je ubijena zato što je odlučila otići u policiju.«
»Da«, šapnula je Maddie.
»Tvoja je kći bila odvažna mlada žena.«
»Moramo ga pronaći«, rekla je Maddie. »Možemo li to?«
 34. POGLAVLJE

F rieda i Josef su otputovali sljedećeg jutra. Kad je Frieda rekla Evi da se na nekoliko dana vraća u
London, osjećala se kao da još jednom zauvijek napušta dom. Eva je izgledala potreseno i zabrinuto,
a zatim se okrenula Josefu. »Hoćeš li ti dovesti Friedu natrag? Na učeničko okupljanje?«
»Vjerujem.«
»Dobro«, vedro je rekla i pružila mu ruku, kao da je kakav vozač taksija koji je došao pokupiti
Friedu. »Onda, zbogom.«
»Hej.« Josef ju je privukao sebi i zagrlio. Kad su se razdvojili, Eva je rukavom obrisala jedno oko.
»Osim toga«, rekla je, »ovo i nije pravi oproštaj, zar ne?«

Plan je bio odvesti se u London, pogledati poštu, provjeriti je li mačka dobro, kontaktirati pacijente.
Sredit će sve poslove, a zatim se vratiti u Braxton, svojoj majci i na okupljanje starih školskih kolega. Ali
čim je ušla u kuću, na vrhu gomile pisama na otiraču ugledala je omotnicu s poznatim rukopisom. Podigla
ju je. Na njoj nije bilo žiga. Sandy ju je danas morao gurnuti kroz procijep za pisma nakon što je poštar
već dostavio ostalu poštu.
Otvorila je omotnicu i pročitala nekoliko unutra ispisanih redova. Odmah je osjetila grižnju savjesti.
Prethodnih dana, tijekom svoga putovanja u prošlost, jedva je pomišljala na njega. Podigla je telefonsku
slušalicu i utipkala njegov broj. Razgovor je bio kratak. Sat kasnije Frieda je stajala na vrhu Parliament
Hilla i promatrala Sandyja kako se iz smjera Hampsteada uspinje stazom prema njoj. Frieda je osjetila da
nije u stanju nastaviti pratiti njegov dolazak, pa se zagledala u magloviti grad pred sobom. Kad se opet
okrenula u njegovu smjeru, gotovo je već bio stigao do nje. Izgledao je starije, lica postaralog borama
kojih prije nije bilo. Nisu se poljubili niti rukovali.
»Ovo mi sliči na nekakvo sastajalište špijuna«, rekao je Sandy. »Neutralni teritorij, daleko od
znatiželjnih očiju.«
»To je samo mjesto na koje nikad nismo zajedno dolazili«, rekla je Frieda.
»Siguran sam da mi možeš o njemu ispričati nešto zanimljivo«, rekao je Sandy. »Ima li i ovdje kakva
podzemna rijeka? Poput Walbrooka, gdje si me ostavila, pored rijeke za koju si rekla da se bori
osloboditi. Je li ovo mjesto na kojem se dogodilo neko čuveno umorstvo?«
Frieda je pogledala njegovo gnjevno lice. Je li to čovjek kojega je voljela. Zar su dovde došli? »Jako
mi je žao zbog svega ovoga«, rekla je.
»Zbog kojeg posebno dijela?«
Frieda je poželjela reći: Nemoj. Molim te, zbog svega što smo značili jedno drugome, nemojmo ovo
činiti. Ali nije to bila u stanju. »Žao mi je što se sve dogodilo tako iznenada«, rekla je. »Žao mi je što
sam te toliko povrijedila nakon svega što si za mene učinio i što si mi značio. Žao mi je što sam nestala i
nisam ti se javljala.«
»Oh, to. Ja sam više mislio na vrijeme kad si bila u užasnoj nevolji, kad su te zamalo nasmrt izboli, a
ja sam sve ostavio i vratio se natrag u Englesku. Na to kako smo se jedno drugome obvezali i kako si ti to
zatim odjednom prekinula, tek tako, bez ikakvih naznaka, bez upozorenja, bez razgovora.«
»Dugujem ti više nego što mogu izreći. Ako sam te povrijedila...«
»Ako?« ogorčeno je rekao Sandy.
 »Zbog toga se osjećam grozno i iskreno mi je žao. Ali bilo bi još gore da se nastavilo.«
»Razmišljao sam o tome. Misliš li da je slučajnost što se dogodilo nakon što si se vratila natrag toj
groznoj traumi iz svoje prošlosti?«
»Ne, ne mislim.«
»Onda, kako to napreduje? Jesi li ga već pronašla?«
»Ne želim s tobom o tome razgovarati.«
»Oh, shvaćam«, rekao je Sandy. »Sada sam ispao iz užega kruga, zar ne?« Frieda nije ništa
odgovorila. »Ne možeš to činiti, Frieda. Ne možeš me samo tako iskoristiti i onda me odbaciti.«
»Nije tako.«
Sandy je krenuo nešto reći, ali je zastao. Vidljivo se pokušavao obuzdati.
»Ono što trebamo učiniti... što ti trebaš učiniti... jest proći kroz sve to, obaviti što već moraš obaviti u
svojem rodnom gradu, razračunati se s kakvim god već duhovima iz svoje prošlosti, a zatim možemo
razgovarati. Možemo ovo prebroditi.«
Na to ga je Frieda uzela za ruku i pogledala ga ravno u oči. »Sandy, želim ovo jasno reći: ne. Mi smo
završili. Gotovo je.«
Odjednom se Sandyjevo lice iskrivilo u očajnički izraz. »Frieda, moraš mi to reći. Jesam li ja što
učinio? Nešto čega uopće nisam svjestan?«
Frieda je kratko pričekala prije nego je progovorila. Objašnjenja su bila njezin posao, ali otkrila je
da joj je ovo gotovo nemoguće objasniti. Pa ipak, bila je u to krajnje sigurna.
»Ono što sam sebe zapitala«, rekla je, »jest trebamo li ti i ja provesti ostatak života zajedno, a kada
sam sebi na to odgovorila negativno, sve ostalo je postalo nevažno.«
»To ne može biti istina«, rekao je Sandy i Frieda mu je u očima ugledala bljesak nevjerice i bijesa.
»Jesi li mi nešto prešutjela? Je li u pitanju netko drugi? Možda Karlsson? Ili onaj građevinar? Bolje ti je
reći, jer ću to doznati.«
Sandy je morao primijetiti nešto na Friedinu licu jer je ustuknuo jedan korak.
»I što onda?« upitala je Frieda. Duboko je udahnula. Obećala je sebi, čvrsto obećala, da se neće
ljutiti na Sandyja jer to će biti samo način kako će sebe osloboditi s udice, ali toga je trenutka u sve to
morala uložiti mnogo volje. »Trebao bi se vratiti u Ameriku«, rekla je.
»Nećeš me se tako lako riješiti«, rekao je. »Još uvijek sam dio tvoga života.«
»Oh, Sandy. Pusti sve to. Ostavi me na miru.«
Završilo je ružno, tako da je Sandy gnjevan otišao. Dok se Frieda spuštala niz brdo, zazvonio joj je
mobitel. Bio je to Reuben.«
»Jesi li u Londonu?«
»Zašto?«
»Jesi li razgovarala sa Sashom? Pokušavala te je dobiti.«
»Bila sam odsutna.«
»Odsutna?« rekao je Reuben. »Zar nisi čula? Telefoni još rade na daljinu.«
»Bilo je komplicirano.«
»Pođi do Sashe.«
»Zašto?«
 »Zato što ti je prijateljica.«
»Uskoro ću je nazvati.«
»Ne, odi je vidjeti. I to ne za nekoliko dana. Odmah. Ovoga časa.«
Frieda se namjeravala u London vratiti na par dana gotovo incognito, bez da ikoga vidi. Sišla je niz
Highgate Road i uzela taksi do Stoke Newingtona. Čim joj je Sasha otvorila vrata, Frieda je znala zašto
ju je Reuben nazvao. Sasha je oduvijek bila blijede puti, ali koža joj je sada bila gotovo siva, oči mrtve,
a kosa raščupana. Sasha joj je bila prijateljica, ali Frieda ju je upoznala kao pacijenticu koja je trpjela
zlostavljanje od svoga prethodnog psihoterapeuta. Tada je bila u lošem stanju, ali sada je izgledala još
gore. Ramena su joj bila pogrbljena, sporo se kretala i gotovo da nije prepoznala Friedu.
»Gdje je Frank?« upitala je Frieda.
»Odsutan«, rekla je Sasha. »Radi na nekom slučaju.«
»Zna li on da tako izgledaš?«
»On radi.«
»Gdje je Ethan?« upitala je Frieda, odjednom osjetivši nemir. Ali Ethan je bio u nosiljki ovješenoj o
okvir kuhinjskih vrata, prljav, ali zdrav. Frieda je prikupila sve čega se mogla prisjetiti, pelene, bočice za
hranjenje, kolica, nešto Ethanove odjeće, a zatim nazvala taksi, ugurala ih unutra i odvezla do svoje kuće.
Sasha je jednostavno pustila da se sve to događa, kao da je napola u snu. Frieda ju je polegla na svoju
sofu, a zatim Ethanu skuhala jednostavno jelo od riže i zgnječene mrkve, prije nego ga je okupala. On je
samo zurio u nju svojim velikim očima, ozbiljan i suradljiv. Stavila mu je pelenu (morala je prije toga
pročitati upute na kutiji) i polegla ga u svoj krevet, ogradivši ga jastucima kako se ne bi otkotrljao. Za
samo nekoliko minuta je usnuo, ruku sklopljenih pod bradom.
Zatim se vratila Sashi i s njome obavila gotovo isto što i s njezinim malim sinom. Povela ju je u
kupaonicu i pripremila kupku, a zatim svukla Sashi odjeću, natjerala je da uđe u kadu i pomogla
prijateljici da se okupa. Zatim ju je obrisala i odjenula joj neku svoju staru odjeću, koja joj je bila
prevelika. Odvela ju je natrag do sofe, a zatim istrčala iz kuće, zabrinuta što je napušta makar i na par
minuta. Kupila je kruh, maslac i mlijeko. Vratila se kući i skuhala čaj, napravila prepečenac s džemom i
nahranila Sashu, komadić po komadić, a zatim je natjerala da popije toplu tekućinu.
»Ne mogu«, napokon je rekla Sasha.
»Ne moraš ništa reći.«
»Ne znam što je ovo. Odjednom me je obuzelo i ništa nisam mogla učiniti da to zaustavim. Bilo je to
poput nekakvog vala.«
Sasha je frfljala, gotovo kao da je pijana.
»Događa se«, rekla je Frieda. »Teško je biti majka. Ali proći će te to. Zajedno ćemo to prebroditi.«
Kasnije je Frieda povela Sashu na kat i smjestila je u krevet do Ethana. Nije mogla smisliti što drugo
učiniti, pa je i ona legla do svoje prijateljice. Neko je vrijeme Frieda mislila da Sasha spava, ali ona se
iznenada oglasila.
»Što ću učiniti?« rekla je. »Što ću učiniti?«
»Ja sutra odlazim«, rekla je Frieda. »Natrag u Braxton. Samo na nekoliko dana. Ali pronaći ću nekoga
da pazi na tebe.«
Frieda je primijetila da se Sashi niz lice slijevaju suze.
»Možeš li me povesti sa sobom?« Zvučala je poput malog djeteta.
Frieda ju je pomilovala po kosi. »Ne ovaj put, draga«, rekla je. »Ne ovaj put.«
Chloë je stigla neposredno prije Friedina polaska. Činila se samosvjesno ozbiljnom i uzbuđenom. »Što
bih trebala činiti?« upitala je, kao da se dragovoljno javlja za neku opasnu vojnu akciju.
»Samo pazi na Sashu. Pobrini se da jede i da ima dovoljno pića. Moja prijateljica liječnica će je
sredinom jutra doći pogledati, a Reuben kaže da će i on svratiti. U hladnjaku sam ostavila obilje hrane.
Pobrini se i za Ethana.«
»O bebama ne znam ništa! Bojim ih se. Uvijek vrište i dobiju grimiznu boju kad ih uzmem u ruke, a
jednom mi je jedna povratila niz vrat. I, Frieda, ne mogu mijenjati pelene. Nemoj to od mene tražiti.«
»Vjerojatno možeš, ako sama sebe u to uvjeriš. Ali mislim da nećeš morati. Sasha će biti ovdje. Ako
bude plakao, smiri ga. Ako bude gladan, daj mu jesti.«
»Koju hranu? Što bebe uopće jedu?«
»Stavila sam gomilu teglica dječje hrane na stol, a uvijek mu možeš zgnječiti bananu ili nešto slično.
Pripremila sam nekoliko bočica mlijeka. U hladnjaku su.«
»Oh, Bože«, rekla je Chloë.
»Snaći ćeš se ti. Možeš se pripremati za ispite i skuhati nekoliko šalica čaja za vas obje. Samo ne
želim da Sasha ovoga časa bude sama. Frank je odsutan, ali razgovarala sam s njime. Vraća se za par
dana.«
»Mogu li pozvati i Jacka da dođe? On ima male nećake i nećakinje.«
»Dobro.«
»Zašto ja?«
»Jer ti vjerujem.«
Chloë su obrazi porumenjeli. »Onda u redu.«
 35. POGLAVLJE

N a pozornicu je izišao neki mladić u sivom odijelu i prstom udario po mikrofonu. Odjeknulo je poput
bas bubnja, a zatim se začula snažna mikrofonija. Svi u dvorani su rukama poklopili uši.
»Može li netko nešto poduzeti oko ovoga?« rekao je. Iz džepa je izvadio mali snop kartica koje su mu
služile kao podsjetnik i pogledao prvu. »Ja sam Tom Cooke. Ravnatelj sam srednje škole u Braxtonu i
želio bih vam svima poželjeti dobrodošlicu.
Frieda je do uha začula glas, tako blizu da ju je zamalo zagolicao.
»Više mi sliči na predsjednika razredne zajednice.« Osvrnula se. Chas je stajao odmah do nje, nagnut
joj do uha. Uz njega je stajala užasno mršava plavuša, odjevena u grimiznu svilenu haljinu i napadno
našminkanog zategnutog lica. Ramena su joj bila kvrgava, a ruke sama kost i koža. Chasova žena,
pomislila je Frieda.
Ravnatelj je opet pogledao u podsjetnik. »>Rođeni da služe<«, rekao je. »Kao što svi znate, to je
geslo srednje škole Braxton. Netko mi je jednom rekao da to sliči geslu neke vojne akademije.« Zastao je,
ostavljajući prostora smijehu koji nije uslijedio. Progutao je knedlu, preblizu mikrofonu, tako da je
zazvučalo poput vode što istječe iz slavine. »Ali vi ovdje, naši stari učenici, vi ste živi dokaz našeg
gesla. Rečeno mi je da su među vama ljudi koji su ostavili traga u gospodarstvu i trgovini, u pravu i
osiguranju, a i u Cityju. Imamo lončaricu i nekoga tko vam zna popraviti bojler. Možda ga i sam jednom
nazovem.« Ponovo je uslijedila stanka za smijeh koji je opet izostao. »Rečeno mi je da bi ovdje večeras
mogla biti i jedna psihijatrica, zato pazite što govorite vašem susjedu.«
»Vidi se da si slavna osoba«, promrmljao je Chas.
»Ja nisam psihijatrica«, rekla je Frieda.
»Ne vjerujem da ovdje prepoznaju razliku.«
Tom Cooke je postupno prešao cijeli snop kartica svoga podsjetnika. Govorio je o obnovi zgrade za
prirodne znanosti, o izazovima novog akademskog statusa škole; obavijestio ih je o posebnoj izložbi koja
u okolnim hodnicima prikazuje školsku povijest i pokazao prema mjestima gdje su se nalazili bar s pićem
i izlazi za slučaj požara.
»Na kraju«, rekao je, »nadam se da čete svi razmisliti o uključenju u Društvo prijatelja srednje škole
Braxton i osigurati nastavak velike tradicije škole i, u duhu našega gesla, nastaviti služiti novim
generacijama učenika.«
Opet je uslijedila tišina, a zatim skroman pljesak dok se udaljavao od mikrofona. Atmosfera se odmah
promijenila. Svjetla su se prigušila i mrmor razgovora pojačao.
»Ovo je moja žena, Clara«, rekao je Chas.
Frieda joj je pružila ruku i Clara ju je dohvatila svojim hladnim, mršavim prstima. »Čula sam za
vas«, rekla je. »A čula sam i da ste svraćali do naše kuće.«
»Prekrasna je«, rekla je Frieda.
Clara se nagnula naprijed, blistavih očiju. »To je pozlaćeni kavez.« Piskutavo se nasmijala i na
svojim visokim petama im odmah nesigurno okrenula leđa. Očito je već bila pijana.
Chas je pogledao za njom i slegnuo ramenima. »Ne znam zašto je zahtijevala doći«, rekao je. »To će
ju samo opet učiniti užasno ljubomornom.«
»Treba li biti ljubomorna?«
 »Žene mrze muškarce koji iza sebe imaju prošlost.«
»Mislim da je češće obrnuto.«
»Kakva je tvoja prošlost?«
»Frieda Klein.« Frieda se okrenula. Dvije su je žene začuđeno gledale, obje joj tihim uzvikom
izražavajući dobrodošlicu. »Prokletstvo, Frieda Klein«, rekla je jedna. »Ti si doslovno posljednja osoba
koju sam očekivala na ovom okupljanju. Paula i ja smo baš sinoć razgovarale i u jednoj se stvari potpuno
složile, da ti nećeš biti ovdje.«
Paula, rekla je sebi Frieda. Paula. Ime joj nije značilo ništa. A nije se mogla sjetiti ni njihovih lica.
Ali to nije ni bilo važno jer su dvije žene tada primijetile Chasa, opet vrisnule i zagrlile ga. Chas je s
izrazom vesele bespomoćnosti pogledao Friedu preko ramena. Primijetila je da ih je obje poljubio malo
previše blizu usta. Frieda je iskoristila priliku da se iskrade odatle. Jedva se probijala kroz gomilu koja
se naguravala, muškarce koji su počeli piti još prije dolaska ovamo i žene koje su previše vremena
trošile na premišljanje što će odjenuti za ovo okupljanje. Kako su željele izgledati i tko su željele biti kad
se susretnu sa svim pravim i pseudoprijateljima iz prošlosti.
Izuzevši okupljene ljude, posebnu dekoraciju i izložbu, srednja škola Braxton izgledala joj je ujedno
drukčije i krajnje poznato, kao da u snu ponovno odlazi u posjet svojoj prošlosti. Izišla je iz glavne
dvorane i pošla niz hodnik s učionicama s obje strane. Na kraju njega bilo je izgrađeno proširenje, stršeći
u staro igralište. Sva vrata učionica bila su nova i obojana živim bojama. Cijeli su prostor iz godine u
godinu laštile nove rijeke učenika, ali nešto je ipak ostalo, miris, škripa drvenog poda, tako da se
osjećala kao vraćena unazad i sjećanja su se pretvorila u živ, nelagodan osjećaj straha i tame. Jedva je
mogla povjerovati da se vratila ovamo, ali onda je sebe podsjetila da je za to postojao dobar razlog:
morala je održati obećanje.
Vraćajući se ususret buci sada već očito razuzdane zabave, ugledala je par kako joj prilazi hodnikom.
Lica su im bila okrenuta od nje, prema izložbi postavljenoj na zidovima. Kad im je prišla bliže,
prepoznala je muškarca.
»Lewise«, rekla je.
Okrenuo se i nasmiješio joj se. »Hej«, rekao je. »Izgleda da se nikako ne možemo mimoići.«
Žena uz njega bila je visoka, bujnih oblina i veoma tamne puti, poput ciganke. Na sebi je imala do
koljena dugu crnu haljinu, u struku utegnutu pojasom. Frieda joj je oko gležnja primijetila nešto što joj se
isprva učinilo lančićem, ali tada je shvatila da se radi o ukrasnoj tetovaži. Lewis ju je nespretno
predstavio kao Penny, a tada njoj predstavio Friedu složenim i nesuvislim pojašnjenjem tko je ona, zbog
čega je Penny sada pažljivije odmjerila Friedu.
»Max mi je pričao o vama«, rekla je.
»Nas dvoje imamo neke zajedničke interese«, rekla je Frieda.
»Bio je tada pomalo tajanstven. Je li sve u redu?«
»Mislim da će biti.« Pogledala je Lewisa. »On je pametan mladić. Sviđa mi se.«
Lice mu se opustilo. »To je dobro. Zapravo, i on je večeras ovdje.«
»Ovdje je?«
»Skupina klinaca pomaže oko posluživanja hrane. Nagovorili su ih ili su se dobrovoljno javili, što li
već. Vjerojatno će te ponuditi koktel kobasicom ili mini pizzom. Premda ga možda nećeš prepoznati –
morao je odjenuti pristojne hlače i jaknu.«
»Pripazit ću.«
 »Mi idemo van, zapaliti cigaretu. Neke se stvari nikad ne mijenjaju. Hoćeš li nam se pridružiti?«
»Moram vidjeti neke ljude.«
»Dakle, nešto se ipak promijenilo.« Okrenuo se Penny. »Običavali smo u vrijeme užine odlaziti do
igrališta.«
Penny je gurnula ruku pod Lewisovu i nasmiješila se Friedi. Očito nije pripadala onim ženama za
koje je Chas rekao da su ljubomorne na prošlost svojih partnera.
Frieda se vratila u dvoranu, gdje se morala progurati kroz gomilu. Neki su još uvijek izgledali poput
djece, drugi su bili njezine dobi, a nekoliko ih je bilo mnogo starije. Eto gdje je morala doći. Frieda je na
tu pomisao osjetila mučninu u želucu, a zatim je ugledala Vanessu kako u rukama drži dvije plastične čaše
i osvrće se uokolo. Na sebi je imala tamnu svilenu haljinu i preko nje jaknu s cvjetnim uzorkom.
Ugledavši Friedu, nervozno se nasmiješila. »Nekome sam krenula po piće, ali sam zaboravila tko je to
bio, a ionako nikoga nigdje ne mogu pronaći. Hoćeš li ti jednu?«
»Što je to?
»Bijelo vino.«
»U redu.«
Frieda je srknula jedan gutljaj. Barem je bilo dobro ohlađeno.
»Je li Ewan ovdje?«
»Tu je negdje, uokolo.«
»Odmah ti je iza leđa«, začuo se glas i osjetila je kako ju je rukom obgrlio preko ramena. Ewan ju je
poljubio u oba obraza, a zatim je za duljinu ruke odmaknuo od sebe. »Baš si pravi lijek za bolne oči«,
rekao je. »Upravo sam naletio na gospođu Frannigan. Znaš, našu staru nastavnicu tjelesnoga. Bože, kako
sam bio prestravljen od nje. U dane kad smo imali tjelesni znao sam se pretvarati da sam bolestan.
Krosovi. Sjećaš se?«
»Da.«
»Tebi to nije smetalo. Za razliku od mene, ti si mogla trčati, a i izgledala si izvrsno u kratkim
hlačama. Što ja zasigurno nisam. Jeremy! Jeremy, ovamo.« Mahnuo je objema rukama kroz zrak. »Upravo
sam pričao kako je Frieda izvrsno izgledala u kratkim hlačama.«
»Vjerojatno još uvijek dobro izgleda«, rekao je Jeremy. Na sebi je imao srebrnosivo odijelo i crvenu
leptir-mašnu. Možda je to u Cityju posljednja moda, pomislila je Frieda. »Gdje je Catrina?« upitala je
Vanessa. »Catrina je bila generacija iza nas«, pojasnila je Friedi. »To je razlog zašto je Jeremy ovdje.«
»Mislim da je negdje u onoj vrištećoj skupini blizu ulaznih vrata«, rekao je Jeremy. »Ovo je baš
čudno. Kao da se ljudi ne samo prisjećaju prošlosti, nego se uistinu u nju vraćaju. Ubrzo će se svi ljubiti i
stiskati na plesnom podiju.«
»Govori to za sebe«, rekla je Vanessa.
»Dušo, ja neću ljubiti nikoga osim tebe«, rekao je Ewan, potapšavši je po leđima kao da ima
štucavicu.
»Zato što si i onda ljubio samo Vanessu«, rekao je Jeremy uz smijeh koji ih je sve iznenadio. »Ali
koga sam ja ljubio?« Pogledao je Friedu, koja mu je okrenula leđa.
»Zabavljaš li se?« upitala je Vanessu.
Vanessa je otpila gutljaj vina. »Nisam sigurna. Pretpostavljam da je tako. Jesi li susrela nekoga od
starih školskih drugova?«
 »Nekoliko njih.«
»Budi li ti to sretne uspomene?«
»Moje uspomene na školu su pomalo pomiješane.«
»Max.« Ewan se okrenuo, nasmiješivši se. »Kakva promjena. Hej, pazi!«
Odjeven u crnu odjeću i glatko začešljane kose, Max je nosio srebrni pladanj koji se iznenada
nakosio. Nekoliko sendviča s dimljenim lososom skliznulo je na pod. Začuo se hihot tinejdžera koji su
stajali u blizini, također s pladnjevima u rukama. Smijali su se njemu. Frieda je među njima primijetila
Ewanovu i Vanessinu kćer Charlotte.
Vanessa je čučnula i pokupila ih. Haljina koju je nosila bila joj je ponešto premalena, pa su joj grudi
zamalo izletjele van. Frieda je primijetila kako Max brzo spušta pogled, a onda ga zgrožen još brže
odvraća na drugu stranu.
»Kako si?« upitala ga je Freida.
»Ne znam zašto sam ovdje.«
»Znam što misliš.«
»Jeste li vidjeli moga tatu?«
»On je s Penny. Koja mi se čini veoma dragom«, pridodala je ohrabrujućim tonom.
»Je li on... znate već?«
»Dobro je. Mislim da je otišao negdje vani popušiti cigaretu.«
»Ja sam malo pripit«, priznao je Max. »Barem jednom mogu i ja njega postidjeti. Završavam u pola
devet. Možemo li popričati prije nego što otiđem kući?«
»Hoćemo li se naći pored ljuljački?«
»Zdravo, cure.« Bio je to opet Chas. Zagrlio je Vanessu i Friedu. »Jeste li se sastale s nekim svojim
starim ljubavima?«
»Ne.« Frieda se izvukla iz njegova zagrljaja.
»Ja sam tek stigla«, rekla je Vanessa.
»A ja sam već susreo nekoliko mojih grešnih zadovoljstava.«
»Ne želim ni znati što to znači.« Ali Vanessa je to ipak popratila hihotom.
»Meni je prišlo nekoliko žena moje dobi i, no, znate, čudno je kako ne pamtiš neke stvari dok te netko
ne podsjeti.« Pogledao je u Friedu. »Pretpostavljam da ti osuđuješ već samu ideju grešnih
zadovoljstava.«
Frieda je ostala pošteđena odgovora na to jer je ugledala Evu kako stoji sama i pošla pridružiti joj se.
»Hvala Bogu«, rekla je Eva. Na sebi je imala šarenu prugastu haljinu, a oči je zasjenila plavom
maskarom. »Napokon netko koga poznajem. Doista sam mislila da poznajem više ljudi, ali većina ih
izgleda previše mlado da bi bili na ovom okupljanju. Ili prestaro. Ipak, ti lijepo izgledaš – sviđa mi se taj
šal. Ili je to stola? A ja, izgledam li poput šatora? Je li Josef s tobom?«
Posljednje pitanje je bilo tako iznenadna promjena teme da je Friedu zateklo. »Misliš, sa mnom na
okupljanju?«
»Mogao je doći. Rekao je da će možda to učiniti. Ljudi dovode druge sa sobom.«
»Ima posla na velikom građevinskom projektu u Londonu.«
»Dobro za njega.«
 »Čuj, Eva, ako želiš o tome razgovarati...«
»Jer ti je to posao, zar ne? Ali nema se tu o čemu razgovarati. Bila je to jedna od onih veza među
odraslim ljudima. Bez ikakvih obveza s obje strane. Samo dvoje ljudi koji su se dobro zabavljali.«
Podigla je čašu, a onda vidjela da je prazna. »Hoću li ti donijeti još jedno piće?«
»Meni je dovoljno.«
»Gle, pogledaj onamo. Sjećaš li se gospodina Hollesleya?«
Frieda ga je vidjela kako razgovara s dvije žene koje ranije nije uspjela prepoznati. S obožavanjem
su gledale u njega. »Grega. Da. Prije neki dan sam se susrela s njime.«
»Greg«, zadivljeno je rekla Eva. »Nikad se ne bih usudila tako ga zvati. Za mene je on još uvijek
gospodin Hollesley. I još uvijek je privlačan. Ali neki su ga ljudi zvali Greg još dok smo mi bile u školi.
Sjećaš li se Terese Marland?«
»Sjećam se imena.«
»A sjećaš li se školskog izleta u Belgiju?«
»Nisam odlazila na školske izlete.«
»Ako je Teresa Marland ovdje, pitaj je o hotelskoj sobi u Gentu i o gospodinu Hollesleyu, pa ćeš
vidjeti hoće li porumenjeti.«
»Mislim da to neću učiniti.«
»Tih je dana bilo drukčije«, rekla je Eva. »Danas s time ne bi prošli nekažnjeno.« Pažljivije je
pogledala Friedu. »Zar te ovo stvarno zaprepašćuje?«
»Ne«, polako joj je odgovorila Frieda. »Samo, najprije si govorila o tome što se dogodilo između
tebe i Josefa. To je za tebe bilo bolno. A zatim te slušam kako govoriš o Gregu Hollesleyu i toj curi, kao
da je to samo šala.«
»Pa«, rekla je Eva, »nalazimo se na okupljanju učenika. Trebale bismo se smijati onome što se u
prošlosti dogodilo. Svi mi imamo ponešto čime se ne ponosimo.«
»Kao, na primjer?«
»Bilo što. Ali ovo nije večer za razgovor o tome. Ili je, ipak, možda jedina večer kad bismo o tome
trebale razgovarati.«

* * *

Otad je večer počela sličiti nizu prizora, bljeskova u snu. Greg Hollesley joj je prišao i poljubio je u oba
obraza. Osjetila je vonj vina i losiona poslije brijanja. Max se opet pojavio i ovaj je put bio očito pijan,
njišući se na nogama, mašući pladnjem i prosipljući vino iz čaša koje je na njemu nosio. Lewis i Penny su
se vratili u prostoriju, izgledajući omamljeno. Nešto je šapnuo Penny na uho i oboje su se nasmijali. Je li
joj pričao o tome kakva je Frieda bila kao tinejdžerica? Je li to baš bilo smiješno? Tada je vidjela da im
Eva ide ususret. Činila se pomalo pijanom i zagrlila je Lewisa oko vrata dok je Penny to smeteno
promatrala sa strane.
Vidjela je Vanessu i upitala je gdje je Ewan. Željela ga je nešto upitati o večeri, o onoj dalekoj večeri
kad se većina njih još često družila. Toliko alibija. Toliko novih mogućnosti.
»Otišao je van s nekoliko prijatelja popušiti cigaretu. Vjerojatno su negdje iza nadstrešnica za
bicikle.«
»On ne puši.«
 »Ali je pušio kad mu je bilo šesnaest.«
Vidjela je Chasa zadubljenog u razgovor s nekom ženom koju je ranije susrela, ne s Paulom, nego
onom drugom. Podigao je ruku i uklonio joj pramen kose s lica, a zatim joj palcem dotaknuo usnu, veoma
nježno. Bilo je to poput promatranja njegovog ponašanja kad bi bio na djelu na nekoj zabavi mnogo
godina prije. Gdje mu je žena, ona kao prut mršava, nesretna Clara? Pronašla ju je u ženskom zahodu.
Stajala je pred zrcalom, potpuno nepokretna, zureći u svoj odraz kao da vidi duha.
»Trebam li ga napustiti?« upitala je Friedu, kao da nastavljaju ranije započeti razgovor.
»Napustiti Chasa?«
»Da. Ti mi reci.«
»Nemam pojma. To nitko ne može odlučiti umjesto tebe. A ja te ni ne poznajem.«
»Ali poznaješ Chasa.«
»Ne tako dobro.«
»Mislim da bih ga morala napustiti. Ali znam da neću.«
Unutra su uletjele Eva i Vanessa. »Pogodi što se događa.«
»Što.«
»Na plesnom podiju je u tijeku tuča.«
»Između koga?«
»Ne znam. Ljudi se mlate šakama. Premda ne izgleda kao u filmovima, nekako je to više nered,
nedolično hrvanje.«
Frieda je dotaknula Clarinu mršavu ruku. »Znaš, ne moraš ostati ovdje«, rekla je, a zatim se vratila u
bučnu prostoriju. Glazba je upravo počinjala.
»Želiš li plesati?« upitao ju je Jeremy, pojavivši se do nje. »Za stara vremena?«
»Ne.«
»Zar ne možeš barem reći: >Neću, hvala<?«
»Ja hoću plesati«, rekla je Vanessa.
»Gdje je Ewan?«
»Vjerojatno s nekim razgovara o računalima«, uz smijeh je rekla Vanessa. »Nikad nije bio veliki
plesač. Samo bi poskakivao uokolo.«
Frieda je primijetila da je stigla Maddie Capel, u sjajnoj, kratkoj crvenoj haljini i s debelim slojem
crvenog ruža na usnama. Usta su joj zbog toga izgledala poput kakvog dubokog reza preko lica.
Promatrajući je, Frieda je pomislila: U tome je cijeli smisao ovoga, ljudi dolaze kao da odjećom i
ponašanjem žele reći: evo me. Ovo sam od sebe učinila. Ovo je vrijeme učinilo od mene. Ovo sam
postala.
A onda je pomislila: netko u ovoj prostoriji me je silovao, silovao je i ubio Sarah May, silovao i ubio
Becky Capel. Ovdje je.
Glazba je postala glasnija, svjetla se još više prigušila, ljudi su plesali, najprije svega nekoliko
parova, ali zatim je na podiju nastala gužva. Sve je to sličilo tinejdžerskoj zabavi u izvedbi sredovječnih
glumaca. Vidjela je Evu kako pleše s čovjekom kojega nije prepoznala. Greg Hollesley je plesao s nekom
njoj nepoznatom ženom, pa s Maddie, tijesno je pritisnuvši uza se. Maddie su oči bile sklopljene, a
maskara razmazana: plakala je. Vidjela je Jeremyja kako stoji postrance sa svojom ženom koja mu je
nešto gnjevno govorila na uho. Leptir-mašna mu je bila razvezana. Vidjela je Chasa kako s nekom ženom
izlazi iz dvorane. To nije bila Paula. Vidjela je Claru kako odlazi, s ključevima automobila u ruci.
»Zar ti nećeš plesati?« Frieda se osvrnula. Lewis je stajao ondje, ali bez Penny.
»Ne.«
»Ni sa mnom?«
»Ni s kim.«
»Zašto si večeras došla ovamo?«
»A zašto si ti došao?«
Slegnuo je ramenima. »Izlet u prošlost?« predložio je. »Pogledaj nas sve.«
»Sviđa mi se Penny.«
»Misliš da me ona može spasiti?«
»Mislim da samo ti sam sebe možeš spasiti.«
»Ista stara Frieda. Nisi se trebala vraćati.«
»Ljudi mi to neprestano govore.«
Eva se odvojila od svojeg partnera i krenula prema njima. Skinula je cipele i kosa joj se raspustila.
Izgledala je apsurdno mlado. »Dođi plesati sa mnom, Lewise«, rekla je, pruživši mu ruku.
»Ne sada.«
»Molim te. Samo jedan ples.«
Prihvatio je njezinu ruku i pustio da ga povede u gužvu. Oduvijek je bio dobar plesač.
»Posve sama?« Bila je to opet Vanessa, pomalo ubrzanog daha.
»Hej, ti. Uživaš li?«
»Pa«, započela je Vanessa, a zatim zastala. »Čekaj ovdje«, rekla je i nestala u gomili. Nekoliko
minuta kasnije se opet pojavila. U rukama je držala bocu vina i dvije plastične čaše. »Pođimo malo van.
Ovdje ne mogu razgovarati.«
Izišle su kroz prednji ulaz u školu, onaj koji je obično bio rezerviran za učitelje. Sjele su na zidić.
Vani je sada bilo mračno i oko sebe su mogle vidjeti samo obrise ljudi. Neki su se grlili, ljubili se,
mrmljali među sobom. Vidio se žar cigareta i osjećao miris dima.
»Koliko su stari ti ljudi?« rekla je Vanessa. Ulila je vino u čaše i jednu dodala Friedi. Zatim je iz
džepa izvukla kutiju cigareta. Ponudila je jednu Friedi, koja je odmahnula glavom. Sama je pripalila
jednu. »Samo večeras«, rekla je. Duboko je udahnula dim i zakašljala se.
»Htjela sam te nešto pitati«, rekla je Frieda kad je Vanessa opet došla do daha. »Max mi je rekao da
ti je Becky dala neki paket na čuvanje.«
»Tako je. Činila se veoma uzbuđenom zbog toga.«
»Zašto je to dala tebi?«
»Nemam pojma. Pretpostavljam da nije željela da to Maddie pronađe.«
»Znaš li što je to bilo?«
»Bilo je potpuno oblijepljeno trakom. Očito nije željela da netko gura nos unutra.«
»Nisi došla u iskušenje pogledati?«
»Naravno da sam bila u iskušenju. Ali ona mi je vjerovala i nisam to mogla učiniti. Kad imaš djecu,
jednu stvar naučiš, da oni moraju imati svoje tajne.«
 »Ima dobrih tajni, ali ima i tajni koje je bolje reći.«
»Da.« Vanessa je uzdahnula. »Sada bih voljela da mi je više toga povjerila, ali u to se vrijeme činila
samo još jednom maloljetnicom. Poput Charlotte. Ili Maxa – on je još jedan za koga se bojim.«
»Veoma je uznemiren zbog Becky.«
»Naravno, to je komplicirano.«
»Zašto? Njih dvoje su bili prijatelji.«
»To ti je on rekao?«
»Da.«
»Prije će biti da ju je on potajice uhodio. Mislim da ga se malo bojala. Zato sam ostala pomalo
zatečena kad je dotrčao do naše kuće, raspitujući se za zavežljaj koji je kod mene ostavila. To mi se
učinilo čudnim.«
»Što misliš reći?«
»Vjerojatno ništa posebno. Samo da ne bi trebala vjerovati svemu što ti Max kaže. Veoma je sličan
svome ocu, zar ne? Znam da ste ti i Lewis izlazili, ali to je bilo desetljećima ranije. Oduvijek je bio
pomalo čudan.«
»A tko nije?«
Vanessa se nasmijala. »To je istina. Kako bilo, žao mi je mladih. To me tjera da se prisjetim kako je
to izgledalo u toj dobi. Tako intenzivno. Tako je lako bilo zastraniti.«
»Bila si bliska s Becky.«
»Ona je bila draga, ranjiva djevojka i prijateljica mojih cura. Sviđala mi se. Voljela bih da sam joj
mogla pomoći.«
»Sigurna sam da si učinila sve što si mogla.«
»Ne znam«, rekla je Vanessa. »I brinem se zbog učinka toga na sve ostale. A posebno sam zabrinuta za
Maxa.«
»Na koji način?«
»Mislim da je dopustio da Beckyno samoubojstvo jako na njega djeluje. Činio se sav izvan sebe.
Bojim se da bi mogao učiniti nešto glupo.«
»Meni izgleda u redu«, rekla je Frieda.
»Tako je ranjiv, baš kao i njegov otac. Večeras sam razgovarala s njime i nešto me je kod njega
uistinu prestrašilo. Podsjetilo me na nju.«
Frieda je krenula nešto reći, ali tada je do njih neki čovjek posrnuo, očešavši se o Friedu tako da joj
se vino prolilo.
»Bio je to Jeremy«, rekla je Vanessa.
»Znam.«
»Kamo se on zaputio?«
Frieda je samo slegnula ramenima.
»Mrziš ovo mjesto, zar ne?«
»To nije potpuna istina.«
»Znaš, ljudi te mogu iznenaditi, čak i u svojem najgorem izdanju.«
»Kako to misliš?«
 Vanessa je iskapila svoju čašu i ponovo je napunila. »Zar ti ovo ne vraća stare uspomene?« rekla je.
»Na vrijeme provedeno na vrtnim zabavama.« Frieda joj je u tami jedva mogla vidjeti izraz lica. »Ali
znaš, nema uvijek ljudi spremnih da ti pomognu. Prije nekoliko godina sam izišla s prijateljicom – mislim
da smo zajedno objedovale i popile bocu vina, možda i više. Nakon toga sam pješice krenula kući,
pokušavajući usput uhvatiti taksi, i naletjela na skupinu mladića. Počeli su mi dobacivati, a zatim je sve
izmaklo kontroli. Počeli su me pipati, stavljati ruke na mene.« Zastala je da uvuče još jedan dim. »Bilo je
užasno, krajnje ponižavajuće, a zatim je postalo zastrašujuće. A tada je, posve neočekivano, intervenirao
neki čovjek koji se tu našao u prolazu. Mislila sam da će ga ubiti, ali nekako ih je uspio primiriti i uzeti
me za ruku i odvesti odatle. Pronašao mi je taksi. Na kraju se nije dogodilo baš ništa, a ja nikad nisam
doznala njegovo ime. Ponekad pomislim da postoji neki usporedni svemir u kojem taj čovjek nije tuda
prošao i u kojem sam ja stradala, a ti se ljudi nalaze u zatvoru ili još uvijek slobodno šeću uokolo.«
Uslijedila je duga tišina.
»Ewan mi je ispričao tu priču«, rekla je Frieda.
»Zbilja?«
»U malo drukčijoj verziji.«
»Tako ti je u braku. Imaš cijelu zalihu priča.«
Frieda je pogledala na sat: bilo je blizu pola deset. »Začas se vraćam«, rekla je. Pošla je do igrališta
koje je sada bilo prazno, osim nekog muškarca koji je pušio cigaretu. Maxa nije bilo ondje. Pričekala je
nekoliko minuta, a zatim se brzim korakom vratila unutra i hodnikom pošla do kuhinje. Bila je prepuna
tinejdžera. Neki je par stajao uza zid, ljubeći se; dječak je držao ruku curi na suknji. Frieda je u njoj
prepoznala Charlotte. Potapšala ju je po ramenu.
»Što?« rekla je Charlotte. »Što vi radite ovdje?«
»Tražim Maxa.«
»Tog gmizavca. Nalio se.«
»Gdje je?«
»Ne znam i nije me briga.« Namršteno se zagledala u Friedu. »Vi ste čudni.«
Frieda se vratila u dvoranu i gotovo je cijelu obišla, uz prigušeno svjetlo i bolno glasnu glazbu,
provlačeći se između uznojenih tijela i nacerenih, izobličenih lica, prije nego što je pronašla onoga koga
je tražila.
»Zabavljaš li se?« rekao je Lewis. Činio se treznijim od svih ostalih u prostoriji. »Pričao sam Penny
o starim danima.«
»Gdje je Max?«
»Max?«
»Da, gdje je on?«
»Nemam pojma. Vjerojatno je još u kuhinji. Vidio sam ga prije kratkog vremena. Dobro se
zabavljao.«
Frieda je osjećala da bi se trebala prestati brinuti, ali jednostavno nije u tome uspijevala. Isprva se
nije mogla sjetiti razloga tome, ali tada joj je odjednom bljesnulo. Sjetila se Vanessinih riječi: rekla je da
je Max podsjeća na Becky.
»Nazovi ga na mobitel.«
»O čemu se radi?«
 »Nemamo vremena: nazovi ga.«
Lewis je izvukao mobitel iz jakne i nazvao.
»Odmah se uključuje govorna pošta.«
»Moramo ga pronaći.«
»Hoćeš li nam reći što se događa?« oglasila se Penny.
»Objasnit ću vam kasnije. Kreni za mnom.«
Povukla je Lewisa za sobom i istrčali su van, mimoilazeći se s parovima i skupinama. Noćni je zrak
bio hladan i vlažan.
»Nema ga u dvorani ni u kuhinji, niti na igralištu. Pokušajmo na parkiralištu. Nastavi ga nazivati.«
Pohitali su između redova parkiranih automobila. Ogledala se uokolo, po niskim obrisima automobila
u mraku, a zatim opet pogledala prema školi i mjestu gdje se svjetlo prelijevalo preko šljunčanog puta. S
mjesta na kojem su stajali mogli su čuti tek prigušenu glazbu.
»Kako je došao ovamo?« upitala je Lewisa.
»Sa mnom i Penny. Kod nas je preko vikenda.«
»Je li spominjao raniji odlazak ili namjeru da ode negdje drugdje?«
»Ne.«
Mogao je biti bilo gdje. U jednoj od onih zamračenih učionica, pored nadstrešnica za bicikle, na
sportskom terenu, na ravnom krovu na koji se tako izazovno lako moglo uspeti, u nekakvom okršaju s
jednom od djevojaka koje su mu se ranije smijale. Mogao je pušiti u društvu prijatelja. Mogao je otići u
neku gostionicu.
»Moramo krenuti tvojoj kući. Gdje ti je auto? Imaš li ključeve uza se?«
»Da.«
Lewis više nije prosvjedovao. I njega je obuzela njezina zabrinutost. Otrčao je do malog, hrđom
načetog auta i otključao vrata. Oboje su ušli unutra.
»Je li daleko?« upitala je Frieda dok su izlazili kroz vrata školskog dvorišta.
»Blizu stare vojarne, gore na brdu.«
»Znam gdje je to.«
»Možeš li mi reći što se događa?«
»Mislim da je u opasnosti.«
Auto je cvileći prošao kroz zavoj. Počela je padati jaka kiša; brisači su bili istrošeni i njihova je
labava guma lupala o vjetrobran. Uskoro su izišli iz središta grada i vozili se uz padinu brda koje se
nadnosilo nad Braxton. Ovdje su sve kuće izgledale jednako, stambene kuće ravnih krovova smještene u
isprepletenu mrežu uličica i slijepih ulica. Frieda je primijetila da su sve ulice nazvane po cvijeću:
Sljezov prilaz, Ulica suncokreta, Uspon vučjeg boba. Četvrt se činila mirnom, bez automobila na ulicama
i bez ljudi; većina prozora je bila mračna, s navučenim zastorima. Lewis je uz škripu kočnica zaustavio
auto pred brojem dvadeset sedam na Putu rumenike.
Pred ulaznim vratima su mu ruke zadrhtale i nije bio u stanju gurnuti ključ u ključanicu. Frieda mu ga
je uzela iz ruku. Vrata su se širom otvorila i oni su ušli u sićušni hodnik. Sve je bilo u mraku i tiho.
»Ovdje nema nikoga«, rekao je Lewis.
Iza kuće su začuli škripu guma i zvuk automobila u odlasku. Frieda je zazvala, ali nije bilo nikakvog
odgovora, pa je potrčala uza stube, preskačući po dvije odjednom.
Jedna su vrata bila otvorena, a soba prazna. Druga su bila zatvorena. Gurnula ih je i ušla unutra, s
Lewisom za petama. Mogla ga je čuti kako isprekidano diše.
Čak i prije nego što je Lewis upalio svjetlo, mogla je vidjeti obris pred njima. Nad njima. Noge su se
lagano pomicale. Bljesak žarulje odjednom mu je osvijetlio lice, modre usne i otvorena usta. Otvorene
oči koje zure u prazno. Visio je o užetu.
»Podigni ga«, rekla je. Lewis je zurio u nju kao da je ne vidi. Obuhvatila je rukama Maxove noge i
gurnula ih prema gore, smanjujući pritisak na užetu. »Učini ovo. Drži ga tako!« Lewis je samo zurio u nju,
oznojenog lica. Izgledao je kao da je u šoku. Može li on to učiniti? A onda je poput usnulog čovjeka
rukama obuhvatio sinove noge i Frieda se odmaknula.
»Izdrži tako samo nekoliko sekunda«, rekla je.
Sjurila se opet niz stube, osjetivši kako joj se gležanj na najdonjoj stubi izvrnuo, pa ušla u kuhinju i
počela grozničavo otvarati ladice sve dok nije pronašla neki nazubljeni nož, a zatim opet otrčala na kat.
Dovukla je stolicu koja je stajala uz krevet i uspela se na nju, a zatim počela rezati uže sve dok nije
popustilo i Maxovo se tijelo, klonulo i teško, sručilo Lewisu u naručje; oboje su pali na pod, otac i sin.
Lewis je izvikivao Maxovo ime.
Povukla je Lewisa dalje od Maxa i gurnula mu svoj mobitel u ruku. Okrenula je dječaka na leđa.
Ležao je ondje u jakni koja mu nije pristajala. Oči su mu sada bile zatvorene. Iz usta mu je istjecala bijela
pjena. Omča mu je još stezala vrat.
Čvrsto mu se rukama uprla u grudi i počela ritmički pritiskati, gore-dolje, gore-dolje. Do sebe je
mogla čuti kako Lewis uz mučne jecaje daje svoju adresu.
Masaža grudi. Stanka. Usta na usta. Lewisov sin, koji je tako sličio dječaku kojega je nekad voljela.
Stanka. Masaža grudi. Očni kapci su mu bili modri. Opet usta na usta. Gorak okus njegovih usana.
Osjećala je Lewisa do sebe.
»Događa li se išta?« Lewis je klečao s njezine strane. Mogla mu je čuti hroptavo disanje.
Pokušala je ništa ne misliti niti osjećati. Samo pretvoriti svoje tijelo u stroj koji će Maxa vratiti
natrag. Jer pri ulazu u kuću su začuli škripu guma. Nije moglo proći mnogo vremena – čak prije sekunde
nego minute.
»Opipaj mu bilo«, rekla je Lewisu i on je položio palac na plavu venu na sinovom zapešću.
»Ne znam«, rekao je. »Ne mogu ga osjetiti. Ne znam, Frieda.«
Začuli su sirene i onda vidjeli kako plava svjetla promiču po stropu. Lewis se strčao niz stube. Frieda
je mogla čuti kako usput sve lomi pred sobom, kako pada. Zatim su se vrata otvorila i soba je uskoro bila
prepuna ljudi, smirenih glasova, uputa, nosila. Maska preko Maxova bijelog, pljuvačkom umrljanog lica.
Uže mu je uklonjeno s vrata. Pokrivač preko njegova nepomičnog tijela. Ustala je, osjećajući grčeve u
svim udovima.
»Pođi s njime na hitnu«, rekla je Lewisu. »I usput nazovi njegovu majku. Ja ću ostati ovdje i pričekati
policiju.«
»Da.« Na trenutak se divlje zagledao u nju, lica iskrivljenog od užasa, a zatim otišao.
Frieda je mogla čuti policijski automobil kako se uspinje uz brdo. Brzo je pošla u kupaonicu i
otrgnula nekoliko komada toaletnog papira, a zatim se vratila u Maxovu sobu, do njegovog uskog kreveta
na kotačićima.
Veoma pažljivo, pazeći da je ne dotakne, podigla je malu crvenu vjevericu kojoj je nedostajalo pola
repa i bila je najmilija Beckyna igračka. Bila je nestala, ali sada se našla na Maxovu jastuku. Umotala ju
je u toaletni papir, tako da je se više ni komadić nije vidio. Zatim je podigla haljinu i gurnula ju pod
pojas, namjestivši šal tako da pokrije zadebljanje. Nakon toga je sišla dolje i pustila policiju u kuću.
 36. POGLAVLJE

U onim minutama potrage za Maxom, njegova skidanja s užeta i borbe za njegov život, činilo se kao
da vrijeme ubrzano protječe i usporava se. Bila je to luda noć u kojoj su bljeskala svjetla, zvukovi
se oglašavali i nestajali, jačali i stišavali se.
Kad je stigla policija, izgledalo je kao se sve vratilo u normalu, osim što je sve bilo pomalo sivo i
odvijalo se naizgled presporo. Bilo ih je troje, dva muškarca i žena. Nakon što su se predstavili Friedi i
zapisali joj ime, adresu i način povezanosti s Maxom, polako su u koloni jedan po jedan pošli na kat, u
Maxovu sobu. Pokupili su prerezano uže i spremili ga u plastičnu vreću. Zatim su pregledali sve uokolo,
otvarajući ladice i podižući knjige.
»Nije ostavio nikakvu poruku«, rekla je Frieda.
»U to ne možete biti sigurni.«
»Sigurna sam.«
Mogla je vidjeti kako razmjenjuju poglede.
»Jeste li išta pomicali ili dirali?« upitali su.
»Ne.«
Frieda je sjela na krevet. Bilo je teško na bilo što se usredotočiti dok još nije znala je li Max živ ili
mrtav, ali morala je srediti misli. Osjetila je kako se krevet dodatno ulegnuo pod nečijom težinom.
Policajka je sjela do nje. Imala je svijetlosmeđu kosu, straga vezanu u rep, i živahno pjegavo lice. Bila je
mlada i nervozna. Sigurno nije bila vična ovakvim stvarima.
»Jeste li dobro?« upitala je. »Možemo li vam nešto donijeti?«
»Dobro sam«, rekla je Frieda. »Ali hvala vam.«
»Uskoro smo ovdje gotovi«, rekla je žena. »Moramo provjeriti jeste li dobro i jesu li dokazi
osigurani.«
»Jer je ovo mjesto zločina?«
»Mjesto zločina?« rekla je policajka. Pozornica Niven. Tako joj je bilo ime, upamtila je Frieda. »On
se pokušao ubiti i čini se da je u tome uspio. Jadan momak.«
Frieda je znala da je to vjerojatno besmisleno, da se isto događalo i prije. Ali je ipak pokušala.
»Morate se prema ovome odnositi kao prema ubojstvu, ili pokušaju ubojstva, ako se Max izvuče.«
»Što?« rekla je Nivenica. »Kako to mislite?«
»Morate obaviti nekoliko stvari«, rekla je.
Nivenica je odjednom postala opreznija. »Kao, na primjer?«
»Ovo vješanje je inscenirano...«
»To ne znamo.«
»Zato je Max sigurno drogiran. Morate obaviti test krvi. Što prije, to bolje.«
»Nisam u to baš sigurna.«
»Građanka vas je na to upozorila, što znači da to morate istražiti. Trebate to zapisati u svoju
bilježnicu. Tako da ne zaboravite.«
Nivenica je porumenjela u licu. Frieda nije bila sigurna je li to bilo zbog gnjeva ili zbog neprilike.
Ali primijetila je da zapisuje riječi »krv« i »test«. Rukopis joj je bio zaobljen, kao u malog djeteta.
»Također«, nastavila je Frieda, »morate razgovarati s Ewanom Shawom.«
»Je li on svjedok?«
»On je to učinio. Hajde, zapišite njegovo ime.«
Nivenica je izgledala kao oduzeta, pa joj je Frieda uzela bilježnicu iz ruke i zapisala Ewanovo ime,
adresu i broj telefona, a zatim joj je vratila nazad.
»Evo«, rekla je.
»Je li vam on prijatelj?«
»Poznajem ga.«
»Zašto bi to učinio?«
Frieda je oklijevala. Ključni dokaz – Beckyna igračka – nije bio ni od kakve koristi. Samo bi
inkriminirao Maxa.
»Ono što zasigurno ne može biti«, rekla je Frieda, »jest samoubojstvo ili pokušaj samoubojstva. Max
je prije četrdeset minuta viđen u srednjoj školi Braxton. Ondje je posluživao i bio sasvim dobro
raspoložen. Pronašli smo ga ovdje, onesviještenog, bez ikakva prijevoznog sredstva. Kad smo stigli, čula
sam kako straga odlazi neki automobil.«
»Jeste li ga vidjeli?«
»Ne, ali možete pitati Ewana Shawa gdje je proveo posljednjih sat vremana i tko ga je vidio.«
»Nisam sigurna da to možemo učiniti.«
»Te su mi riječi poznate. Dala sam vam podatke osumnjičenog. Ili barem svjedoka. Morate na to
reagirati. Što brže to učinite, veća je vjerojatnost da nešto pronađete.«
»Razgovarat ću sa svojim nadređenim«, rekla je Nivenica ustajući s kreveta.
»Učinite to večeras, ne čekajući sutra«, rekla je Frieda. »I kad to budete činili, upitajte ga za smrt
Rebecce Capel.«
Nivenica je na trenutak izgledala zbunjeno. »Djevojke koja se ubila?«
»Ni ona se nije ubila. Ako to može ikako pomoći, mogu poći s vama u posjet Ewanu Shawu.«
Nivenica je pogledala u svoju bilježnicu. »Doktorice Klein«, rekla je, »to uistinu ne funkcionira
tako.« Otišla je do dvojice policajaca. Frieda je vidjela da međusobno raspravljaju i dva su joj mladića
dobacila pogled. Čim je ustala, spremna krenuti, jedan od njih joj je pristupio. Izgledao je gotovo srdito.
»Razgovarao sam s kolegicom«, rekao je. »Ovakve okolnosti uvijek istražujemo. I obavit ćemo
saslušanja.«
»Uključujući Ewana Shawa.«
»Razgovarat ćemo s njime. Ako imate neku važnu informaciju, javite nam.« Zapisao je svoj broj na
list bloka, istrgnuo ga i dodao joj.
»Je li ovo direktni broj?« upitala je Frieda.
»Spojit će vas s pravom osobom.«
Frieda se okrenula na petama i izišla iz sobe, pa kroz ulazna vrata van, na kišu koja je šibala ukoso.
Mobitel joj je zazvonio i ona ga je brzo ščepala. Lewis: tek kad je vidjela njegovo ime na ekranu shvatila
je koliko se boji, koliko je obuzeta strahom za sudbinu mladića koji je toliko sličio onom dječaku kojega
je jednom voljela i koji ju je dirnuo u srce svojom ranjivošću i brigama.
 »Lewis. Reci mi.«
»Živ je.« S druge strane se čulo nešto slično gušenju i shvatila je da Lewis plače. »Živ je, Frieda.«
»Tako mi je drago.«
»Ne shvaćam...«
»O svemu tome možemo kasnije. Sada se vrati njemu.«
»Da. Da. Ali, Frieda...«
»Idi svojem sinu. On te treba.«
Prekinula je vezu i ostala stajati nekoliko trenutaka u mjestu, puštajući da je ta spoznaja do kraja
prožme. Max je bio živ. Otkrila je silovatelja. Njezin je posao sada bio gotov, premda se ništa nije činilo
posve gotovim. Pješice se zaputila kroz labirint po cvijeću nazvanih ulica, do ceste koja je gledala na
središte Braxtona čija su svjetla treperila u tami. Ondje se nalazila njezina majka, na umoru. Ondje je bila
njezina škola, sa svojim hodnicima i učionicama i prastarim, kužnim uspomenama. Ondje je bila njezina
prošlost, ali ne i budućnost. Okrenula je leđa gradu i počela hodati, usput pritišćući tipke na mobitelu.
»Reubene?« rekla je. Svoj je kaput bila ostavila u školi, a bilo je mokro i hladno.
»Frieda?« Glas mu je bio otupio od sna.
»Jesi li išta pio?«
»Oprosti?«
»Večeras.«
»Bio sam u kazalištu. Prije toga sam popio čašu vina.«
»Možeš li doći po mene?«
»Zar ne možeš uzeti taksi?«
»Ja sam u Braxtonu.«
»Stani. Čekaj.« Mogla je zamisliti kako sjeda u krevetu i pali svjetlo. »U Braxtonu?«
»Da.«
Uslijedila je tišina.
»U redu.«
»Hvala ti, Reubene.«
»Ti si luda. Znaš to, zar ne?«
»Možda.«
»Ali inače si u redu?«
»Da. Uistinu jesam.«
 37. POGLAVLJE

K ad sve ovo završi«, rekao je Reuben, »morat ćeš s nekim o tome popričati.«
»Uskoro će biti gotovo«, rekla je Frieda, zureći kroz kišom obliven prozor Reubenova starog
Priusa. »I mislim da neće biti mnogo toga za reći.«
»Znači li to da sve ovo nije puno toga polučilo?« Dotaknula mu je ruku. »Reubene, zahvalna sam ti
što si ovo učinio. Doživljavam to kao da si me od nečega spasio.«
»Mislim da si i ti mene povremeno spašavala. Od mene samoga. Imao sam osjećaj da ćeš na kraju tog
iskazivanja zahvalnosti reći >ali<.«
»Prijatelji bi trebali biti ljudi s kojima možeš razgovarati. Htjela sam reći da si ti jedan od onih
prijatelja s kojima mogu šutjeti.«
»Zvuči smiješno kad to jedan terapeut kaže drugome.«
»Imala sam nekih dobrih sastanaka s pacijentima na kojima se uglavnom šutjelo. Ponekad mi je drago
kad moji pacijenti prestanu govoriti.«
»Meni će laknuti ako gotovo svi moji pacijenti zašute«, rekao je Reuben. »Ali prije nego što utonemo
u tišinu, gdje želiš ići? Hoću li te iskrcati kod kuće?«
»Da«, rekla je Frieda.
»Vjerojatno će ti biti drago napokon biti sama u vlastitoj kući.«
»Osim što ne vjerujem da ću biti sama.«

Frieda je otvorila vrata što je tiše mogla, ali Chloë je sišla stubama prije nego ih je imala vremena
zatvoriti, bunovno trljajući oči. Na sebi je imala bokserice i jednu Friedinu kratku majicu. Kosa joj je
bila vezana na tjemenu, a lice joj je, očišćeno od šminke, izgledalo mladoliko i zabrinuto.
»To sam samo ja«, rekla je Frieda. »Nisam te htjela probuditi.«
»Koliko je sati?«
»Kasno je.«
»Nisam znala da se noćas vraćaš.«
»Bila je to odluka u zadnji čas.«
»Odjeća ti je mokra. I zašto nosiš tu haljinu?«
»Ne zabrinjavaj se time. Skuhat ću čaj, ali ti se moraš odmah vratiti u krevet.«
»Popit ću čaj s tobom. Usput, Sasha i Ethan spavaju u tvome krevetu.«
»To sam i očekivala.«
»Ja i Jack smo u tvojoj radnoj sobi.«
»Sofa će mi posve odgovarati.«
Na njezino iznenađenje, kuća je izgledala dobro, ali u zraku se osjećao neuobičajeni miris pudera i
nečega što nije mogla prepoznati; preko radijatora su bila prebačena dječja odijelca i minijaturni
džemperi.
»Kako je bilo?« upitala je kad su sjele u kuhinji, sa šalicama čaja u rukama i s mačkom koja joj je
glasno prela do nogu.
 »Skuhala sam gomilu čajeva«, rekla je Chloë, »i napravila brdo prepečenaca i naučila kako mijenjati
pelene – zapravo, to i nije tako strašno. Sasha mnogo spava. Jack je došao ovamo poslije posla i čak je
oprao pod i kupaonicu i rekao da će oprati prozore. Ali mislim da dotle nije stigao. Ethan je zbilja
sladak, ali zamorno je cijelo vrijeme imati bebu uza se. Mislim, znam da se zapravo radilo samo o
satima, ali jednostavno nikad ne možeš predahnuti, zar ne?«
»Ne možeš. Ali ti si to očito strašno dobro obavila«, rekla je Frieda. »Znala sam da si ti prava osoba
na koju se mogu osloniti.«
Chloë je neuspješno pokušala izgledati skromno i ravnodušno. »Što se događa u provinciji?« rekla je.
Frieda je srknula malo čaja. »Sada o tome uistinu ne mogu govoriti.«
»Zašto? Mislim, u redu. Usput, Sandy je bio ovdje. Rekao je da će se vratiti.«
»Zar jest?«
»Sviđa mi se. Ne shvaćam zašto ste morali prekinuti. Misliš li da ima izgleda...«
»Ne.«
Gore se oglasio tihi plač, a zatim glasniji. Nakon nekoliko sekunda je prestao.
Chloë se vratila u krevet. Frieda se prišuljala svojoj sobi, gdje je Sasha spavala u njezinu krevetu, s
Ethanovom malom tamnom glavom do sebe. Izgledali su veoma toplo i smireno. S vješalice na vratima je
uzela svoj kućni ogrtač i pošla do kupaonice na brzinu se istuširati. Zatim je iz ormara izvukla vuneni
pokrivač i legla na sofu. Ono što se upravo dogodilo izgledalo joj je poput kakvog poremećenog,
grozničavog sna. Zar se uistinu prije samo nekoliko sati nalazila u Braxtonu, okružena svim ljudima iz
svoje prošlosti, ili vidjela Maxa kako visi s grede u svojoj sobi? Ogledala se po svojoj dobro joj
poznatoj sobi: peć u kojoj će sutra zapaliti vatru, stol za šah za kojim će sjediti i analizirati partiju, slike
na zidu. Bila je u svojem domu za kojim je žudjela, pa ipak joj se sve to činilo jako stranim. Ili je možda
samu sebe doživljavala kao stranca, samo napola opet kući. Nije još bilo gotovo, ali kraj se bližio.
Napokon je to znala.
Legla je natrag na sofu i čula mačku kako mijauče, prilazeći joj. Činilo se da joj se ponašanje
promijenilo otkad nje nije bilo, kao da prema njoj mora obnoviti osjećaj posjedovanja. Ušla je u sobu i
osjetila njezinu težinu na sofi kad je legla do nje, povremeno ližući svoje krzno. Vani je bilo posve
mračno i tiho, ali trebali su joj sati da usne.

Ujutro je probudila Sashu šalicom kave i uzela Ethana dok se ona tuširala i odijevala. Kad je sišla dolje,
Frieda je primijetila da se, unatoč njezinoj čistoj kosi i urednom izgledu odjeće, nešto čini krivim. Imala
je osjećaj kao da gleda film u kojem su slika i ton u neznatnom raskoraku, upravo tolikom da u gledatelja
probudi osjećaj nelagode, a da uopće nije svjestan razloga.
»Kako se osjećaš?« upitala je.
»Bolje. Definitivno bolje. Posjetila sam tvoju prijateljicu liječnicu i bila je puna razumijevanja i
susretljiva.«
»Što ti je dala?«
»Pa, ima neko smiješno ime i sliku sunca na kutiji, ali zapravo se radi o antidepresivu. Znam sve o
tim stvarima.«
»Uzimaš li ga kako treba?«
»Činim ono što piše na kutiji. Frank danas dolazi po mene.«
»Hoće li uzeti slobodne dane da pripazi na tebe?«
 »Ne brini se. Bit ću dobro.«
»Znaš da tabletama treba par tjedana da počnu djelovati?«
»Mislim da je placebo efekt već proradio. Zbilja se osjećam mnogo bolje nego kad si me zadnji put
vidjela.«
»Je li ti liječnica preporučila terapiju?«
»Rekla sam da imam prijatelje koji mi oko toga mogu pomoći.«
»Razgovarala sam sa ženom po imenu Thelma Scott. Ona je veoma dobra.«
»Mislim da neće biti dobro odlaziti terapeutkinji koju si ti posjećivala. »To će mi biti...« Sasha je
nekoliko sekunda zastala »... uznemirujuće.«
»Ima još nešto«, rekla je Frieda. »I ranije sam koristila tvoje veze u laboratoriju, a i sada imam nešto.
Želim znati može li se na ovome pronaći ikakav upotrebljiv trag.« Posegnula je u svoju torbu i izvukla
malu plišanu vjevericu umotanu u toaletni papir.
Ugledavši je, Sasha je napravila smiješnu facu. »Postoji li neki razlog zašto to policija nije
istražila?«
»Komplicirano je«, rekla je Frieda. »Uzela sam ovo s mjesta zločina ali, na nesreću, radilo se o
mjestu krivog zločina.«
»Neću ni pitati što to znači. Ali nazvat ću.«
»Hitno je«, rekla je Frieda. »Uistinu hitno.«
»Učinit ću to odmah.«

Frieda se osjećala poput duha u vlastitom životu. Morala je opet pokrenuti stvari, nastaviti se viđati s
pacijentima, primiti i nove, ali prvog dana po povratku nije nazvala nikoga i nije provjeravala svoje
poruke. Sasha i Ethan su otišli prije podneva, a Chloë sat vremena nakon njih. Godinama joj je njezina
kuća bila utočištem, bijegom od ostatka svijeta; sada se činila praznom i napuštenom. Morala ju je
ponovo učiniti svojim domom. Ali zasad je samo čekala. Čekala je da zazvoni telefon, da netko pokuca na
vrata, da pravda napokon bude zadovoljena, a opasnost otklonjena.
Toga je dana pokušala nešto raditi, nazivajući pacijente, pregledavajući svoje zabilješke,
pripremajući se za predavanje koje je trebala održati dogodine. Navečer je uzela svoj blok i olovke i
skicirala bocu vode koja je stajala na suncem obasjanom stoliću. Pošla je rano u krevet i ležala budna,
dok ju je u glavi kopkala misao da se nalazi na pogrešnom mjestu, da je trebala ostati u Braxtonu. Ne,
rekla je sebi, ne. Učinila je što je mogla. Spasila je Maxa i rekla policiji za Ewana i sada je sve bilo na
njima. Oni će ispitati Maxa. Možda se sjeti da ga je Ewan napao i to će biti to. A bilo je i drugih stvari
koje je policija mogla učiniti: analize snimaka nadzornih kamera, prepoznavanja broja registracijskih
tablica automobila, praćenja signala mobitela. Morao je to mjesto napustiti u žurbi. Možda je nešto
ostavio za sobom ili je Max ostavio neki trag u njegovom autu. Nečega će morati biti. Ipak, to nije bila
nekakva utjeha i nije joj pomoglo zaspati.

* * *

Sljedećeg se jutra probudila kasno, popila crnu kavu, okupala se, popila još jednu kavu i gotovo nagonski
napustila kuću. Dan je bio siv, ali bez kiše, pa se zaputila sjeverno u Regent’s Park i pješice pošla do
jezera. Sjela je na klupu uz vodu i promatrala trkače i djecu i majke ili dadilje kako guraju dječja kolica.
Nekoliko metara od nje neka je starica dobacivala komadiće kruha bučnim kanadskim guskama. Frieda je
odjednom postala svjesna da netko sjedi do nje. Neznatno se odmaknula na klupi.
»Trebali bismo ih početi jesti«, rekao je glas. »One su prava gamad, ali su vjerojatno ukusne.«
Frieda se nije morala osvrtati. Poznavala je glas. Slušala ga je proteklih dana, a slušala ga je i
godinama prije, kako joj šapće u tami.
»Kako si me pronašao?«
»Nije bilo teško«, rekao je Ewan. »Vanessa je tvoju adresu dobila od Eve, nakon čega sam vlakom
došao u London i čekao na ulici, a zatim pošao za tobom. Zanimljivo je nekoga promatrati kada on toga
nije svjestan. Vidiš ljude na drukčiji način.«
Od pomisli da ju je Ewan špijunirao joj se smučilo.
»Zašto nisi došao k meni kući?« upitala je Frieda. »Ne bi li to bilo jednostavnije?«
»Želio sam se uvjeriti da si sama.«
»Uokolo ima mnoštvo ljudi.«
»I gusaka. Kad smo mi bili djeca, te su guske bile egzotične, a sada seru posvuda gdje ima slatke
vode.«
Frieda se okrenula i pogledala ga. Na sebi je imao debeo vuneni kaput. Kosa mu je bila raščupana, a
lice rumeno od hladnog zraka. Izgledao je dobroćudno, poput nekog prijateljski nastrojenog tipa,
najdražeg ujaka.
»Jesi li koristio Rohypnol2?« upitala je Frieda.
S Ewanova lica je nestalo osmijeha i odmijenio ga je oprezniji izraz. Frieda je pomislila na Sarah
May i Becky. Taj je izraz bio posljednje što su u životu vidjele. »Imaš li mobitel?« upitao je.
»Što?«
»Pokaži mi.«
Frieda je izvukla svoj mobitel. Ewan ga je uzeo i istražio pogledom. »Želim provjeriti snimaš li
ovo.«
»Jedva ga znam koristiti i za pozive«, rekla je.
Vratio joj ga je natrag. »Trebaš nabaviti novi«, rekao je. »Taj je antikni primjerak. A sada, nešto si
me pitala.«
»Rohypnol.«
»Misliš u piću koje sam dao jadnom Maxu? Ne. Ima i boljih stvari od toga. Sigurno za njih nisi čula.«
»GHB3?«
»No dobro, čula si.«
»Do njega je lakše doći, a tragovi brže nestaju iz tijela.«
»Trebala bi raditi moj posao«, rekao je Ewan.
»Jedan moj pacijent ga je uzimao«, rekla je Frieda. »Rekreacijski.«
»Sada je moj red za postavljanje pitanja. Kako si znala?«
»Mnoge sitnice koje su nadopunjavale jednu krupnu stvar. I, na mjestu zločina si ostavio dokaz.«
»Oh, da, uzela si Beckynu dirljivu malu čupavu igračku. Smiješno je kako tinejdžerice ukrašavaju
svoje krevete dragim životinjama koje su imale još kao dojenčad. Kako bi ti to protumačila? Mislim, kao
terapeutkinja?«
 »Dala sam je na testiranje.«
»Sretno s time.« Ewan se činio krajnje bezbrižnim. »Je li to sve?«
»Bio je to svojevrstan osjećaj«, rekla je Frieda. »Ona lažna priča koju su mi ispričao o neuspjehu u
pokušaju zaštite Vanesse. Pokazala je da mi pokušavaš konstruirati vlastitu osobnost. Onu za koju si
vjerovao da će mi se svidjeti.«
»To i nije neki dokaz.«
»Nije me briga za dokaze. Sve je bilo previše savršeno. Nitko se drugi osim tebe nije točno sjećao
noći kad je održan koncert. Ti si se sjećao svega, i to u pravom redoslijedu.«
»Oduvijek sam pomalo bio štreber.«
»Svi su ostali bili sumnjičavi, ali ti si mi želio pomoći, u sve biti uključen: ti i tvoja vremenska
mapa.«
Ewan joj se nagnuo bliže i Frieda je pomislila da će joj nešto šapnuti, ali on je samo šmrcnuo, kao da
ju njuši. Načas je sklopio oči, kao da razmišlja o nečemu ugodnome.
»Ne mogu ti reći što mi je to značilo«, rekao je. »Bilo je to kao da svaki put sve iznova doživljavam,
biti ti u blizini, vidjeti ti kožu, te oči. Znam sve o tebi i tvojoj psihoterapiji. Nadzirao sam te. Želiš me
pitati zašto sam to učinio?«
»Ne. To te ne trebam pitati.«
»Ovo je dio toga. Slijediti te, a onda sjediti ovdje s tobom. To što znaš je čak i bolje. Znaš, a opet
nemaš ništa. To je kao uvijek iznova ponavljati nešto, ali svaki put bolje. Činiti to nekome u mraku nikad
nije posve dovoljno. Moraš postići da znaju tko im je to učinio. Uistinu, to je gotovo kao biti zaljubljen,
ta posebna veza između dvoje ljudi. Veoma malo ljudi to ima.«
»Becky je bila izmučena, ranjiva mlada žena. Ti si je prestravio, napao je, silovao i kasnije ubio.«
»Da«, tiho je rekao Ewan. »Problematične, ranjive mlade žene su upravo te koje to omogućuju. Nije
čudno što policija ima problema povjerovati im.« Zavalio se na klupi i cijelu minutu držao oči zatvorene.
Zatim je duboko uzdahnuo. »Ne možeš to zamisliti.« Raširio je prste jedne ruke i zagledao se u dlan, kao
da na njemu nešto drži. »To je poput uzimanja nečega i zarobljavanja za sva vremena. A sada znam što
ćeš pitati.«
»Što?«
»Zašto sam ovdje? Zašto me policija nije ispitala i optužila za višestruka zlodjela.«
»U redu, zašto to nisu učinili?«
Ewan kao da je trenutak duboko razmišljao što reći. »Nisam stručnjak za istražni postupak, ali ne
vjerujem da je brbljanje optužbi bez ikakva dokaza ikome od koristi. Mlada mi je policajka postavila
nekoliko pitanja o učeničkom okupljanju. Činilo se kao da se srami onoga što čini. Izišao sam van za
manje od pola sata. Jedino što me iritira je taj mali svijet Braxtona jer, kad se nešto tako zanimljivo
dogodi, svi kao da sve znaju o tome.«
»Nisu to doznali od mene«, rekla je Frieda.
Ewan je nastavio, kao da ju nije čuo: »Pošao sam u dućan proizvoda za farmu i netko se o tome
raspitivao. Barmen u kafiću Dog and Butcher je to spomenuo. Judy na benzinskoj crpki je spomenula to
isto dok sam kupovao gorivo.«
»To je moralo biti ponižavajuće.«
Ewanu se vratio osmijeh na lice. »Znaš li što im ja kažem? Kažem im da postoji ta čudna žena Frieda
Klein, koja je sa svima nama išla u srednju školu. Iz nekih je tajanstvenih razloga napustila naš kraj.«
Glas mu se promijenio u šapat kazališnog šaptača. »Spominjem im glasine o rastrojstvu. Sada se vratila
jer joj majka umire i šeće uokolo šireći nerazumne optužbe, ali mi svi moramo biti uviđavni.« Zadovoljno
joj se nacerio. »To im govorim.«
»Ja nikad neću stati«, rekla je Frieda. »Znaš to, zar ne?«
Ewan je odmjerio dugonogu plavokosu trkačicu koja je prošla pored njih, pa opet pogledao Friedu,
kao da se sprema ispričati joj vic.
»Policija nije previše zainteresirana čak ni za Maxa. Nikad ne znaš na što su sve spremni ti mladi
ljudi nakon uzimanja pogrešne pilule.«
»Ozbiljno to mislim. Neću stati. Neću odustati. Neću tek tako otići.«
»Neću ni ja, Frieda.«
Frieda ga je pogledala ravno u oči, osjećajući kako je obuzima omaglica. Bilo je to kao da igraju
partiju šaha, zureći jedno u drugo preko ploče.
»Jednoga dana«, rekla je, »nakon što u zatvoru provedeš mjesece ili godine, iz vlastite sigurnosti
uglavnom u samici, shvatit ćeš da si sve to činio iz straha i slabosti. Tada možeš krenuti na putovanje
spoznaje o tome što si učinio i tko si ti zapravo. Bit će to užasno, nezamislivo užasno, ali bit će bolje od
ovoga kakav si sada, ovdje.«
Kada je progovorio, učinio je to još tišim glasom. »Frieda Klein, nitko te od nas nije volio. Mislila si
da si bolja od nas. Nije ti niti padalo na pamet i pogledati me. Jedva si bila svjesna da postojim, koliko
god se ja žestoko trudio. Pa, taj ti je osmijeh izbrisan s lica.«
»Ne razumiješ«, rekla je ona. »Misliš da imaš moć, ali prema tebi se treba prije svega odnositi kao
prema ugrozi za javno zdravlje, kao prema bijesnom psu. Već si kažnjen na najgori mogući način, time što
si takav, što živiš takvim životom. Što se nalaziš u vlastitom paklu. Ali neću odustati dok ne budeš
zaustavljen.«
Ewan joj se nasmiješio. Ustala je, pa je ustao i on.
»Zbogom, Frieda – moram uhvatiti svoj vlak. Ali upamti, ja znam gdje živiš, u svakom smislu. Idemo
li u istom smjeru?« Frieda ga je prezirno pogledala. »Ne? Šteta.« Zastao je, a zatim dodao: »Dušo.«
Frieda je sjela natrag na klupu i zagledala se preda se, ne gledajući za njim i ne primjećujući niti
čujući guske. Napokon je izvukla mobitel i utipkala broj.
»Sasha? Jesi li što čula, ima li kakvih rezultata?«
 38. POGLAVLJE

K arlsson je iza kuće imao mali, uzak, zapušten vrt. Uzeli su svoje » šalice kave i ušli u njega. Činilo
se da će svakoga časa kiša i bilo je hladno i gotovo mračno.
»Ne moraš biti pristojna zbog njegovog izgleda«, rekao je Karlsson.
»Nisam to ni namjeravala.«
»Uskoro ću poći u vrtni centar i nabaviti nešto biljaka.«
»Dobro bi mu došlo malo boja«, rekla je Frieda.
»Ali ne previše. Mikey i njegovi prijatelji moraju ovdje imati mjesta za zaigrati nogomet. Želim im
kupiti neki mali gol. Ili un gol, kako to sada vjerojatno zovu. Jesam li ti rekao da učim španjolski? Idem u
školu.«
»To zvuči dobro.«
»Kako bih mogao razgovarati sa svojom djecom. Netko u uredu je rekao da je španjolski uistinu lako
naučiti. Drago mi je što ne moram učiti neki težak jezik.«
»Samo moraš biti uporan.«
»To su te naučili u izviđačicama?«
»Izbacili su me iz izviđačica.«
»O tome mi jednom moraš pričati.«
»Ali, možemo li se zasad zadržati na ovom predmetu? Što misliš?«
»Želiš li dobre ili loše vijesti?«
»Dobre, pretpostavljam.«
»Takvih nema. Žao mi je, Frieda. Znam da je ovo...« Zastao je. »Dopusti da prijeđem sve to onako
kako ja to vidim. Zaustavi me ako sam nešto krivo shvatio. Za bilo koji zločin u Braxtonu nema aktivne
istrage.«
»Tako je.«
»Na mjestu insceniranog samoubojstva se nalazio ključni dokaz, ali ti si ga uklonila – usput počinivši
kazneno djelo.«
»Ewan ga je ondje ostavio da smjesti Maxu. Morala sam ga uzeti.«
»Nemaš baš puno povjerenja u policiju, zar ne? Kako bilo, taj si dokaz neovisno dala na testiranje.
Što znači da neće biti prihvaćen kao dokaz u bilo kakvom sudskom postupku. Ali, po onome što si mi
rekla, na tom predmetu nema ni traga ikakvim dokazima, osim vlakana toaletnog papira u koji je bio
umotan. Mogu li te upozoriti da bi sljedeći dokaz koji ukradeš s mjesta zločina trebala umotati u čistu
plastičnu vrećicu?«
»Ta plišana vjeverica je uzeta iz Beckyne sobe, ali na njoj nema baš nikakvih njezinih tragova ili
vlakana. Oprana je u stroju za pranje rublja. Ne čini li ti se to indikativnim?«
»Moglo bi biti, ali u istrazi nije od nikakve koristi. Kažeš da si susrela navodnog silovatelja i da ti je
on sve priznao.«
»Nije priznao nego potvrdio.«
»Ali o tome nemaš nikakvih dokaza?«
 »Na žalost, ne šećem se dvadeset četiri sada dnevno s uređajem za prisluškivanje.«
»Mogla si upotrijebiti svoj mobitel.«
»Provjerio ga je. Premda to nije ni bilo potrebno.«
»Svjedoka nema. Taj dječak koji je preživio nije ništa vidio.«
»Ubacio mu je GHB u piće.«
»Je li to zasnovano na toksikološkom izvješću?«
»Test nije pravovremeno obavljen. To mi je Ewan rekao.«
»Zar se Max ne sjeća da mu je to dano?«
»Mislio je da je to učinio neki od njegovih prijatelja, ali već je bio veoma pijan.«
»Dakle, nemaš ništa.«
»Upravo to su i Ewanove riječi.«
»Zašto te je došao vidjeti?«
»Dijelom zato da me upozori. Ali još više zbog toga što je u tome uživao. To mu je otkriće izgledalo
kao da mi sve to opet čini.«
»Frieda, mogu učiniti dvije stvari. Mogao bih poći do Braxtona i pokušati tamo nešto pokrenuti. Ali
da se ja nalazim ondje, mislim da bih sebi rekao da odjebem. Ili bih ga mogao sam pritisnuti. To baš nije
potpuno po zakonu, ali...«
»Ne«, rekla je Frieda. »Time bi riskirao svoju karijeru. To nipošto nećeš ponoviti. Ionako ne bi
uspjelo. Poznajem ga.«
»Što znači da trebaš na sve zaboraviti.«
»Ne«, rekla je Frieda. »Nikad. Ako sada stanem, učinit će to još nekome.«
»Možda si ga preplašila, pa će odustati.«
»Upravo suprotno. Možda sam ga podsjetila kako je to imati moć nad nekim. Nešto ću morati
poduzeti.«
Karlsson je prstima kucnuo o svoju šalicu, tako da je tiho zazvonila.
»Frieda, ovo sam ja. Ne znam što bi uopće mogla imati na umu ali, štogod to bilo, veoma pažljivo
promisli prije nego to učiniš.«
Frieda se okrenula prema njemu. »Što bi ti učinio?«
»Ništa.«
»Ne vjerujem ti.«
»Molim te, ne budi nepromišljena.«

* * *

S Josefom se susrela u maloj, pretrpanoj pivnici u blizini njezine kuće – i nedaleko od mjesta na kojem je
radio. U glavi joj je zvonilo od umora i željela je ostati kući, ali on se svakako htio naći s njome. Popila
je pikantni sok od rajčice i pojela vrećicu čipsa; on je popio duplu votku, u samo par gutljaja.
»Eva je dobro?« upitao je.
Frieda je pomislila na Evino gnjevno, razočarano lice kad je otkrila da Josef nije s njome. »Dobro
je«, potvrdila je.
 »Fina žena.«
»Da.«
»A ti?«
»Što?«
»Znaš li tko je taj čovjek?«
»Da. Znam.«
Kimnuo je glavom. »Čim sam ti ugledao lice, bio sam siguran da si ga pronašla.«
»Jesi?«
»Imam osjećaj.« Na tajanstven se način potapšao prstom ispod oka. »Jesam li ga upoznao?«
»Jesi.«
»Čekaj. Pogodit ću.« Kao da se radilo o igri dvadeset pitanja i odgovora. »Kod Eve sam upoznao
mnogo prijatelja, ali to je čovjek s dvije kćeri.«
»Da.«
»Ewan.«
»Da.«
»Taj mi se čovjek odmah nije svidio.«
»Zašto?«
»Vidim kako te gleda.«
»Kako me je gledao?«
»Gledao te je s velikim, čudnim osmijehom i hladnih očiju.«
»I odmah si to vidio?«
»Jer znam mnogo ljudi sličnih tom čovjeku.«
Frieda je spustila čašu i razmislila o tome što je rekao. »Mnogo ljudi, kažeš.«
»Koji ne vole žene. Pretvaraju se, ali ispod toga je loš osjećaj.«
»Nastavi.«
»Oni su preplašeni i mrze.«
»Preplašeni i mrze«, ponovila je Frieda. Nagnula se preko stola i poljubila ga u obraz. »Hvala,
Josefe.«
»Zašto?«
»Jednostavno, hvala ti.«
»Je li sada iza brave?«
»Ewan. Ne. Nema dokaza.«
»Proći će nekažnjeno?«
»Zasad.«
»Frieda«, ozbiljno je rekao Josef. »To je grozno.«
»Znam.«
»Što ja mogu učiniti?«
»Ti ne možeš učiniti baš ništa.«
 39. POGLAVLJE

V ečera je bila gotova, ali Ewan nije dolazio. Vanessa ga je pozvala. Nije bilo odgovora. Pozvala ga
je još glasnije. Otrčala je na kat i zavirila u spavaonicu. Pokucala je na vrata njegove radne sobe.
Ništa. Tada mu je čula glas. Činilo se da dolazi izvana. Vratila se dolje i kroz francuski prozor izišla van.
Razgovarao je na mobitel. Krenula mu je nešto reći, ali on joj je rukom domahnuo da ode. Oklijevala je,
pa je opet mahnuo rukom, gotovo gnjevno, kao da je tjera.
Ušla je unutra i ostala čekati. Djevojke su sjedile za stolom. Već su počele jesti. Ewan je nakon
nekoliko minuta ušao unutra. Kad je ugledao Vanessu, namrštio se.
»Hrana je na stolu«, rekla je.
»Izlazim«, rekao je on.
»Što? Sada?«
»Neću se dugo zadržati.«
»Tko je to bio na telefonu?«
»Ne znam. Neki čovjek. Rekao je da mi želi nešto reći o Friedi Klein. Nešto što će me zanimati.«
»Što?«
Ewan ju je razdraženo pogledao. »Kad bih znao što, ne bi mi to morao reći, zar ne?«
»Zašto ne može doći ovamo?«
Ewan je položio prst na usne, kao da malom djetetu pokazuje da šuti. A izraz lica mu je govorio da će
se malom djetetu loše pisati ako ne posluša. »Nisam završio s Friedom Klein«, rekao je.

Frieda je u pećnicu stavila krumpire, pa se prihvatila čišćenja kuće. Svukla je plahte sa svoga kreveta i
ručnike s prečki u kupaonici i stavila ih u stroj za pranje rublja, pokupila različite dječje stvari (drvenu
zvečku, sićušnu čarapu, praznu bocu koja se otkotrljala pod krevet) i spremila ih u vrećicu da ih preda
Sashi. Zatim je pošla gore do svoje radne sobe, u kojoj su boravili Chloë i Jack. To je potrajalo mnogo
dulje. Tu je bilo šalica i tanjura, odgrizaka jabuke i praznih vrećica čipsa, boca vina do kreveta. Bili su
ondje manje od dva dana, ali nered kao da je nastajao tjednima. Frieda je sve vratila u prvotno stanje,
obrisala prašinu, usisala pod, a zatim kratko sjela za svoj stol. Njezin blok za skiciranje bio je otvoren na
posljednjem crtežu koji je nacrtala, a preko njega se nalazio kružni smeđi trag na mjestu gdje je netko
odložio šalicu. Istrgnula je list i bacila ga u koš za smeće. Posuda u kojoj je držala olovke bila je
prevrnuta i morala ih je sve vratiti na njihovo mjesto. Kad je završila s time, obećala je sebi da će si
osigurati dovoljno vremena za boravak u ovoj potkrovnoj sobi, za crtanje, razmišljanje, kako bi opet bila
ona stara Frieda. I napokon, više neće imati Sandyja da polaže pravo na njezino slobodno vrijeme. Opet
će biti sama, u cijelosti samo svoja.
Krumpiri su se prepekli. Premazala ih je maslacem i ulila sebi čašu crnog vina. Glava joj je brujala
od misli, slika. Ewan je bio na slobodi. Znala je da neće stati. Možda ga je samo natjerala na stanku, a
možda ga je i obodrila. Tog je poslijepodneva bio ujedno i samodopadan i slavodobitan.
Pojela je krumpir i popila crno vino, pa ustala i počela šetati kućom, ali se nije mogla ničega ozbiljno
uhvatiti. Pritisak je bio prevelik. Izišla je na svoju terasu i neko vrijeme ondje stajala na hladnoj kišici.
Ewan Shaw, klaun, dobrica, nespretan i uvijek na pomoći, svačiji prijatelj. Ewan, njezin silovatelj.
Beckyn silovatelj i ubojica. I Sarah May. Čovjek koji je pokušao ubiti Maxa samo zato što je Max za
njega bio mali gnjavator i dobar mamac. Kao da su ljudi samo stvari, kao da su životi bili igračke s
kojima se možeš poigrati, razbiti ih i baciti u smeće. Ewan, koji će to opet učiniti. Koji neće osjećati
krivicu. Čija žena će uvijek iznova dopuštati da se s time izvuče jer je on njezin muž, a žene moraju
podupirati svoje muževe, i zato što nije htjela vidjeti, nije htjela znati i ostatak će života provesti
ponašajući se majčinski i strepeći, okrećući glavu na drugu stranu i čak se pred samom sobom
pretvarajući da joj se pred nosom ne događa ništa monstruozno, ponašajući se kao suučesnik koji sve to
prešutno odobrava. Ona je oduvijek znala. Morala je znati za Friedu. Inače, zašto bi Ewanu osigurala
alibi? Morala je znati i za Sarah, za Becky. Morala je paket koji joj je Becky dala na čuvanje predati
Ewanu, sve znajući, i reći mu da je Max dolazio po njega.
Kako li ju je Vanessa morala prezirati, pomislila je Frieda. Kakav je gnjev i strah morao u njoj poput
žuči narasti kad je otvorila vrata i vidjela da se ona vratila.
I ne samo Vanessa. I Chas je morao sve znati. Ponovio je riječi koje je Frieda rekla Ewanu te tako
davne noći, kad mu je u očaju rekla da je još uvijek djevica, kao da će sažaljenje spriječiti nekoga tko u
svojim venama nije imao nimalo sućuti. Ewan je sigurno rekao Chasu. Što je to njima značilo? Odvažnu
dječačku psinu, tek malu šalu, nešto čemu se mogu intimno smijati, kao dva muškarca: Frieda Klein, ali
ona je to ionako tražila, mislila je da je bolja od nas ostalih; zabio sam joj ga par puta. Pa što onda?
Ali onda se sve počelo ponavljati: Becky i Sarah i zamalo Max. Možda i drugi, za koje ona nije znala. A
bili su samo djeca. Morala je nešto poduzeti, a nije znala što, ne još.
Vrtjela se po kući, uključila radio, pa ga isključila, skuhala sebi kavu koju nije popila, a zatim, kad
sve to više nije mogla podnijeti, navukla je na sebe kaput, osjećajući kako joj nedostaje osjećaj udobnosti
koji joj je pružao njezin crveni šal, i napustila kuću. Najprije je hodala bez cilja, mračnim sporednim
ulicama, dok joj je hladan, osvježavajući vjetar šibao lice i punio pluća. Zatim se zaputila na istok, pored
Ulice Fleet i St. Paulsa, pa prema Whitechapelu, niz puste uličice koje su prolazile između visokih zgrada
i zatvorenih dućana. Uskoro se našla u dijelu Londona koji je jedva poznavala. Tu se nalazilo mnoštvo
kuća s daskama pribijenim preko vrata i prozora, malih uličnih vrtova zaraslih u korov. Preko puta joj je
pretrčala šugava lisica. Skrenula je na jug, prema rijeci i Shadwell Basinu. Temza bi je mogla odvesti
natrag kući.
Kad je napokon došla do svojih ulaznih vrata, bilo je dva i pol ujutro. Hodala je satima. Ali osjećala
se bolje; možda je čak bila dovoljno umorna da napokon zaspi. Objesila je kaput na vješalicu do vrata i
razvezala čizme, pa izvukla iz njih bolne noge i krenula uza stube, razmišljajući o svojem krevetu, čistim
plahtama i mekanom jastuku, gdje će joj moći smetati samo njezina mačka.
»Zdravo, Frieda.«
Munjevito se okrenula. Sandy je stajao u dnu stuba. Na sebi je imao traperice i džemper koji mu je
ona kupila i u ruci držao čašu viskija.
»Nadam se da te nisam prestrašio.«
»Što ti radiš ovdje?«
»Izgledaš umorno. Jesi li to bila na jednoj od svojih noćnih šetnji?«
»Šetala sam i umorna sam, i želim da odmah napustiš moju kuću.«
»Jesi li se vratila iz dobrih razloga? Je li u Braxtonu sve gotovo?«
Pogledala ga je. Izgledao je kao kod kuće, udomaćeno. Ali u njoj više nije bilo ostalo ljubavi. »Bio je
to Ewan Shaw.« Zasluživao je barem to znati.
»Tvoj stari prijatelj?«
»Nije mi prijatelj.«
 »Jesu li ga uhitili?«
»Ne.«
»Ali...«
»Ne želim razgovarati o Ewanu. Ili o bilo čemu. Pitala sam te što usred noći radiš ovdje.«
»Došao sam te vidjeti. Moramo razgovarati.«
»Sam si ušao u moju kuću.«
»Imam ključ.« Podigao je viski. »Nadam se da ne zamjeraš. Prilično dugo si mi zamjerala.«
Frieda je sišla niz stube i uzela mu čašu iz ruku. »Zamjeram«, rekla je.
»Morao sam te vidjeti.«
»Ne moraš me vidjeti. Ja nisam dobra za tebe, Sandy.«
»Znaš da ti neću tek tako nestati iz života.«
»Van, rekla sam, izlazi van. Daj mi moj ključ i izlazi iz moje kuće.«
»Frieda. Molim te, slušaj.«
»Ne želim čuti ništa što mi želiš reći. Kako se usuđuješ u ovo doba ulaziti sam u moju kuću?«
»Žao mi je ako sam te uznemirio. Mislio sam...«
»Samo idi. Odmah. I više se ne vraćaj.«
»Ne misliš tako.«
»Ako za minutu ne odeš, zovem policiju.«
»Oh, misliš, svog posebnog policajca, Malcolma Karlssona.«
»Četrdeset sekunda.« Izvadila je svoj mobitel iz džepa. »Ako želiš da tako bude. I daj mi moj ključ.«
Slegnuo je ramenima i predao joj ga. »Nakon svega što smo zajedno prošli«, rekao je.
Frieda mu nije ništa odgovorila. Samo ga je promatrala kako otvara vrata i izlazi na ulicu. Zatim ih je
zalupila za njim i navukla lanac. Mogla je osjetiti kako joj srce lupa, a kapljice znoja joj izbijaju na čelo.
Pošla je u kuhinju, izlila Sandyjev viski u sudoper i obrisala čašu. Uskoro će jutro. Što će tada poduzeti?

Ali nije joj se pružila prilika da o tome donese odluku. U pet i petnaest zazvonio joj je mobitel,
probudivši je iz teških snova.
»Da«, rekla je.
»Ovdje David. Tvoj brat«, pridodao je, kao da ona to ne zna.
»Ona umire.«
»Da.«
»Odmah dolazim. Gdje je?«
»U glavnoj bolnici. Hendry Ward.«
»Dobro.« Ustala je, upalila svjetlo i otvorila ormar, tražeći odjeću. »Uhvatit ću prvi vlak koji ide
onamo.«
Navukla je hlače i košulju, gurnula mobitel u džep, uzela četkicu i pastu za zube iz kupaonice. Zatim je
pošla u prizemlje, navukla kaput i čizme, pa dohvatila svoju torbu. Sjetila se provjeriti ima li dovoljno
hrane u mačkinoj zdjelici i nakon toga izišla u studenačku noć. Bilo je veoma hladno i vlažno; pomislila
je da kiša možda prelazi u susnježicu. Brzo je krenula prema postaji podzemne željeznice i stigla do nje
upravo kad se otvarala. Vani je već čekalo nekoliko ljudi, ranoranilaca ili onih koji su vani probdjeli
cijelu noć i sada su odlazili kući na spavanje. Na postaju u Ulici Liverpool je prispjela na vrijeme da
uhvati vlak koji je polazio u šest sati. Bio je gotovo prazan: većina je ljudi putovala u suprotnom smjeru;
uskoro će početi iz svih smjerova dolaziti do Londona.
Frieda se naslonila u sjedalu i zagledala kroz prozor u tamu. Nije razmišljala o svojoj majci; mislila
je na oca od kojega se nije ni oprostila, koji nikome nije rekao zbogom. Zašto je to bilo tako važno?
Jednom je imala pacijenticu koja se smatrala gotovo posve nesposobnom privesti kraju čak i razgovor
telefonom. Nije znala kako se oprostiti ili kako otići. Uvijek je tu bila još poneka stvar koju je trebalo
reći; završeci su bili nepodnošljivi.
Na postaji se Frieda ukrcala u taksi. Do bolnice u kojoj je posljednji put bila s majkom radi snimanja
glave bilo je svega par minuta vožnje. Kad je došla donde, već je bilo svanulo – ili je barem bilo onoliko
dnevnog svjetla koliko će toga dana niski sivi oblaci i susnježica dopustiti. Pošla je u ženski zahod oprati
zube, a zatim se stubama uspela na drugi kat.
Majka joj je ležala u četverokutu ograđenom paravanima, u sobi sa šest ležajeva koji su svi bili
zauzeti. David je sjedio na plastičnoj stolici do nje. Julien Klein je spavala ili je bila bez svijesti. Čitao
je novine koje je preklopio kad je Frieda odmaknula zastore i ušla unutra. Nije ustao, samo joj je glavom
pokazao da uzme drugu stolicu sa suprotne strane kreveta, odmah do ormarića.
»Jesi li se čuo s Ivanom?« upitala je.
»Sada već dvaput. Prvi put kad joj je tumor dijagnosticiran, kad je rekao da će sjesti na avion kad za
to dođe vrijeme – čime je, mislim, želio reći kad bude na smrtnoj postelji. Sada kad uistinu leži na
smrtnoj postelji, kaže da neće na vrijeme stići ovamo.«
»Vjerojatno ni neće«, rekla je Frieda.
»Ne. Kakva li smo mi obitelj.«
Frieda na to nije ništa odgovorila. Pogledala je majku kojoj su usta bila napola otvorena, kao da joj je
vilica olabavila. Koža joj je bila mlitava. Škripalo joj je u grlu, a dah joj je bio kiselkast. Oko vrata joj
je spremno stajala maska za kisik, a na tanku i modricama prekrivenu ruku joj je bila priključena infuzija.
Mrzila bi da ju vide ovakvu, ona koja se uvijek tako pedantno pripremala za izlazak u svijet.
»Jesi li razgovarao s njome?«
»Prije otprilike sat vremena je otvorila oči i rekla mi kako bih se trebao malo udebljati. To je sve.«
»Što kažu liječnici?«
»Da neće dugo potrajati. Možda se više niti ne probudi i tako ćemo propustiti svoje veliko pomirenje
uz smrtnu postelju.«
Juliet Klein je otvorila oči. »Što to govorite o meni?«
Frieda je pomislila uzeti je za ruku, ali se zatim predomislila.
»Zašto ste ovdje?« Lice joj se zategnulo. »Zar ja...?« Nije uspjela dovršiti rečenicu. Samo je bolno
progutala slinu.
David joj se nagnuo bliže i veoma sporo, kao da se obraća djetetu koje ne može zaspati, rekao: »Da.
Mama, umireš.«
Juliet Klein je nekoliko puta trepnula očima. Trznula je rukama koje su joj ležale preko pokrivača,
kao da je već mrtva.
»Boli li te?« upitala je Frieda. »Trebaš li štogod?«
Njezina majka nije odgovorila. Okrenula je glavu na jednu stranu jastuka, pa na drugu, i ispustila
nekakav zvuk koji nije bio ni jauk ni pokušaj izgovaranja neke riječi.
»Ivan ti je poručio da te voli«, glasno je rekao David, jasno razdvajajući svaku riječ.
»Ivan?«
»Tvoj drugi sin.«
»Reci mi želiš li nešto.« Sada ju je Frieda napokon uzela za ruku jer je primijetila da joj je majka
prestravljena.
»Moram otići odavde.« Očajnički se pokušala pomaknuti, slabašno, kao da namjerava ustati iz
kreveta i pokušati pobjeći odatle, ali ostala je ležati, staklenog pogleda.
»Zapravo nije pri sebi«, rekao je David.
»Ne govori o njoj kao da nije ovdje.«
»Tko si ti?«
»Ja sam Frieda, tvoja kći.«
»Kći.«
»Da.«
»Precijenjeno.«
»Što je precijenjeno?«
»Nikad nisam željela biti majka.«
»Znam«, rekla je Frieda. »U redu je.«
»Željela...« Riječi su joj opet postale nerazumljive.
»Što ona to govori?« David se nagnuo bliže. »Što govoriš, mama?«
»Mislim da govori kako je željela drukčiji život.«
»Prekasno«, rekla je Juliet Klein. Lice joj je na jastuku izgledalo veoma malo i ukočeno. Gledala je u
njih sjajnim očima. Dah joj je škripao kao da su joj grudi hrđave i izranjene.
U paravan je ušla sestra i nagnula se nad krevet. Stavila je Juliet Klein masku s kisikom na usta, ali
umiruća žena ju je strgnula tako da ju je elastična traka ošinula po licu. Istrgnula je prste iz Friedina
stiska.
»Ne«, rekla je. »Ne. Neću. Neću. Ne.«
Sklopila je oči i trenutak kasnije se smirila. Dah joj je zapeo u grlu. Frieda ju je pažljivo promatrala.
Njezina gnjevna, nesretna, ironična, tvrdoglava majka ih je napuštala.
»Je li mrtva?« nakon nekog vremena je upitao David.
»Nije«, rekla je Frieda.
Nije bila mrtva, ali više nije otvarala oči niti govorila dok joj, napokon, disanje nije prestalo.
»Sada je mrtva?«
»Da.«
»Dakle, s posljednjim nam je dahom rekla kako nikad nije željela biti majka.«
»To si vjerojatno već znao.«
»Ne. Ne, nisam.«
»Jesi li dobro?«
 »Zapravo, dobro se osjećam. Uvijek sam mislio da samo mene nije voljela. Prilično je olakšanje
znati da nije voljela nikoga od nas.«
Uslijedila je tišina. Frieda je upravo namjeravala ustati i pozvati sestru, kad je David opet
progovorio tihim glasom. »To – ta stvar koja ti se dogodila...«
»Silovanje«, rekla je Frieda. »To se tako zove.«
»Da. Dobro. Jesi li – mislim, što se s time događa?«
Frieda je pogledala svoju majku koja nikad nije povjerovala u njezinu priču i sad više nikad neće ni
povjerovati. »Davide, ne želim o tome govoriti.«
»Tako je vjerojatno najbolje.« Zvučao je kao da mu je laknulo. »Mislim, sve je to prošlost i ponekad
je najbolje ne dirati lava dok spava.«
Probudi tog lava, pomislila je Frieda. I pusti ga slobodnog u svijet.
 40. POGLAVLJE

N akon sata šutnje i tihim glasom izgovorenih obavijesti, Frieda se počela osjećati kao da se nalazi na
zabavi gdje su domaćini još uvijek prijateljski raspoloženi i gostoljubivi, ali se zapravo počinju
pitati je li vrijeme za odlazak. I zato je otišla. Bolnica nije bila osmišljena tako da iz nje možeš izići.
Frieda se probijala parkiralištem i uskim pristupnim cestama, dok nije došla do glavne ulice. Majka joj je
bila mrtva. Bili su joj mrtvi i otac i majka. Bila je siroče. Tu je okrutnu činjenicu osjećala u glavi poput
nekakvog paketa koji je veoma svjesno gurnula ustranu. Kasnije će ga opet izvući i razmotati, ali ne sad,
ne još. To bi bila samo smetnja.
Čak i dok je još sjedila uz majčin krevet, držeći je za ruku, razmišljala je i o onom glasu u mraku, o
glasu do nje u Regents Parku. Znaš, a ipak nemaš ništa. Draga. Frieda je pomislila na ono kroz što je
često prolazila sa svojim pacijentima. Moraš spoznati prošlost i zatim na nju zaboraviti. Jednom se
viđala s osamdesetogodišnjom staricom koja se još uvijek prepirala sa svojim ocem kao da je gnjevna
tinejdžerica, s ocem koji je već četrdeset godina bio mrtav. Ali ovo nije bila prošlost.
Izvadila je svoj mobitel i nazvala. »Jesi li kod kuće?«
»Ne. Ali mogu biti.«
Nešto malo više od sat kasnije, Frieda je hodala uz obalu. Skrenula je na prilaz kući i pritisnula
zvono. Kad je Chas otvorio vrata, namršteno je pogledao preko njezinog ramena. »Jesi li sama?«
»Da.«
»Kako si došla ovamo?«
»Autobusom, vlakom, taksijem.«
»Nisam znao da je to uopće moguće. Želiš li kavu?«
Bila joj je odbojna već i sama pomisao na ulazak u Chasovu kuću, na hodanje po njegovim tepisima,
okružena njegovim slikama.
»Možemo prošetati uz more.«
»Ovo uistinu nije vrijeme za to.«
»Pa, obuci kaput.«
Chas je nestao u kući i vratio se odjeven u dugi, debeo žućkastosmeđi kaput, s marinsko plavim šalom
i smeđim šeširom. Prešli su cestu i spustili se na šljunčanu plažu. Krenuli su na sjever, uz redove šarenih
kabina za presvlačenje s lijeva, i sivo, zapjenjeno Sjeverno more s desna. Chas je pokazao na jednu od
kabina. »To je naša«, rekao je. »Za cijenu toga možeš na sjeveru kupiti kuću s pet spavaonica. Ako to
poželiš.«
Frieda je gurnula ruke u džepove. Vjetar je puhao sa sjevera, tako hladan da ju je od njega lice
boljelo. Okrenula se Chasu. »Ti si znao«, rekla je.
»Što?«
»Vanessa je znala. I ti si znao.«
»O čemu to sada govoriš?«
»Samo to ima smisla. Uvijek mi je bilo čudno kako se to Ewan tako točno sjeća koncerta.«
»Misliš na koncert Djece četvrtka? Onaj održan osamdeset devete?«
»Da, još uvijek govorimo o tom koncertu. Kada se prisjećamo stvarnih događaja, tada je to pravi
nered, sve je krivo posloženo, nedostaju dijelovi, neki se dijelovi zaboravljaju. Zna to policija, a znaju i
terapeuti. Ali Ewan se svega toga sjećao, i to u pravom redoslijedu, baš kao što mi pamtimo izmišljene
priče.«
»Ewan je oduvijek bio opsesivan tip.«
»Još ga uvijek štitiš?« gotovo zadivljeno je rekla Frieda. »Ti i Vanessa ste ga smjestili ondje od
početka do kraja koncerta. Dali ste mu alibi.«
»Frieda, bilo je to davno...«
»Stani. Možeš svašta reći, ali me samo nemoj vrijeđati.«
Chas se nakratko okrenuo od nje. Frieda je mogla vidjeti kako mu se stišće vilica. Ali kad se opet
okrenuo prema njoj, činio se potpuno smirenim. »Ako nekoga za nešto optužuješ«, rekao je, »a čini se da
je tako, tada trebaš razgovarati s policijom. Ali ako misliš nastaviti s tim...«
Frieda je pogledala prema pučini. Sjedokosa starica je bacala štap u more. Crni pas, labrador,
pojurio bi za njim, nestajući u valovima, i ponovno se pobjednički pojavljivao, sa štapom stisnutim među
zubima. »Što tada?« rekla je.
»Ne znam što želiš od mene.«
Frieda se opet zagledala u psa koji je uvijek iznova skakao u more. »Naravno«, rekla je, »jedan dio
mene želi te samo pogledati u oči i upitati te što ti je bilo na pameti. Ali ja znam što ti je bilo na pameti.«
»Ti o meni ne znaš ništa.«
»Ponešto o tebi znam. Ali nisam zato ovdje. Možeš vjerovati u ono u što moraš vjerovati. Ljudi to
općenito čine. Ali došla sam ti reći ovo. Možda se kad ti je bilo šesnaest činilo zabavnim to što je neki
dječak navukao masku i silovao curu da je nauči lekciju...«
»Ja o tome ne znam ništa.«
»Samo poslušaj ovo do kraja i onda ću otići. Ewan je došao u London vidjeti me. Priznao mi je što je
učinio, ali rekao mi je da protiv njega nemam nikakvih dokaza, što je otprilike točno.«
»Ne znam zašto osjećaš potrebu da to meni kažeš.«
Nešto neobično mu se događalo s licem. Njegov uobičajen ljubazan, vedar izraz neprestano se gubio i
opet vraćao. Friedi se činilo kao da iza te maske vidi drugog Chasa, nekoga koji se ne uspijeva tako
kontrolirati, biti tako samodopadan.
»Ako namjeravaš i dalje sve poricati, želim jasno znati što to poričeš. Ne znam u koliko dobrim
odnosima si ostao s Ewanom.«
»Nas dvojica sada živimo u različitim svjetovima.«
»Godine 1991. je silovao Sarah May. Ali nešto je pošlo po zlu, pa ju je ubio.«
»A kako ti to znaš?«
»Ewan je imao dobar instinkt za djevojke na rubu, izolirane od društva, one kojima nitko neće
vjerovati. Poput Becky Capel.«
»To je bilo samoubojstvo.«
»Becky je počela pronalaziti snagu da se suprotstavi. Za to sam djelomično i ja kriva. Na nesreću,
osoba kojoj se obratila bila je ona ista koja je prva i primijetila njezinu ranjivost.«
»Ewan?«
»Ne. Vanessa.«
»Tvrdiš da je Ewan silovao Becky, a Vanessa ga je pokrila, kao što ga je pokrivala u prošlosti? Da su
zapravo djelovali kao tim?«
»Ona je oduvijek bila dobra u okretanju glave na drugu stranu, neprimjećivanju onoga što nije htjela
vidjeti, u oglušivanju na ono što nije ni trebala znati. Ljudski um je u tome veoma dobar.«
»Da.« Okrenuo se od nje i zagledao u prostranstvo sive vode.
»Kad je Ewan doznao da sam se vratila u Braxton i da nemam namjeru otići, došao je na ideju da
smjesti Lewisu i Maxu.«
»Policija to istražuje?«
»Ne vjerujem.«
»Zašto to meni govoriš?«
»Zato što možeš učiniti pravu stvar.«
Chasu su sada obrazi bili rumeni. Frieda nije mogla procijeniti je li tome razlog gnjev ili stid ili samo
hladan vjetar.
»A što to, Frieda?«
»Možeš policiji reći sve što znaš. Ewan je silovatelj i ubojica i mogao bi, a vjerojatno i hoće, sve to
ponoviti.«
»On zna da ga nadzireš. Nije vjerojatno da će išta više ponoviti.«
»U to se uzdaš?«
»Ono što si o meni rekla nije točno«, rekao je, ali drukčijim tonom, gotovo sjetno.
»Možeš sve ispraviti«, tiho je rekla. »Posjeduješ tu moć.«
Chas se opet okrenuo i nastavio proučavati more, ruku gurnutih u džepove i spuštenih ramena. Nakon
dugog vremena se opet okrenuo prema njoj.
»Reci mi što trebam učiniti«, tiho je rekao, gotovo šaptom.
U tom je trenutku Friedi zazvonio mobitel.
»Čekaj«, brzo mu je rekla. »Pusti me da ovo obavim, pa ću ti reći.«
»Je li to Frieda Klein?«
»Tko je to?«
»Inspektorica Craigie. Već smo se upoznale. Gdje ste?«
»Zašto to želite znati?«
Ona je ponovila pitanje i Frieda joj je dala Chasovu adresu.
»Ostanite ondje. Šaljem po vas auto.«
»Zašto?«
»Moramo razgovarati s vama.«
»O čemu?«
»Zar ne znate?«
»Vi ste mene nazvali.«
»Raspravit ćemo to kad dođete ovamo.«
Nakon što je Frieda prekinula poziv, uslijedila je stanka. Tada se Chas oglasio. »U redu«, rekao je.
»Reći ću policiji.«
 Frieda mu je prišla i uhvatila ga za ruku. »To je ispravna odluka«, rekla je. »I dobra, hrabra, ali i
teška. Hvala ti.«
»Ne činim to zbog tebe. Činim to zbog sebe.«
»Moram poći do postaje. Nemam pojma zašto. Želiš li ići sa mnom i okončati tu stvar?«
»Ne. Ne još. Daj mi malo vremena da se priberem.« Kiselo se nasmiješio.
»Nazvat ću te kasnije večeras. U redu?« Bila je zabrinuta da bi se mogao predomisliti i on je to
osjetio.
»Frieda, neću od toga odustati.«
»Dobro.« Kratko je oklijevala. »Ne moraš ostati ovdje sa mnom.«
»Trebao bih se vratiti na posao. Želiš li čekati u mojoj kući?«
»Ne. Hvala ti.«
I tako je on otišao, a ona je pola sata šetala plažom, sve dok nije primijetila dolazak policijskog auta.
U njemu su bila dva policajca u odorama koji su rekli da su došli odvesti je u policijsku postaju. Pitala ih
je o čemu se radi, ali oni su joj samo odgovorili da će joj sve biti rečeno kad stignu onamo.
»A što ako ne želim ići?«
Pogledali su je kao da je rekla nešto ružno. »Zašto ne biste htjeli poći, doktorice Klein?«
Sve se to činilo prevelikom gnjavažom, pa je Frieda napokon sjela na stražnje sjedalo automobila.
Tijekom cijelog puta do policijske postaje nije više ništa rečeno. Dva su policajca djelovala ukočeno čak
i kad su međusobno razgovarali. Ušli su autom na parkiralište i jedan od njih ju je odveo do stražnjeg
ulaza koji kao da se gotovo uopće nije koristio, pa uza stube krcate praznih kartonskih kutija. Policajac ju
je ostavio u goloj sobi za ispitivanje bez prozora. Nakon nekoliko minuta unutra je ušla inspektorica
Craigie. S njome je bio još jedan istražitelj, krupan muškarac neravnomjerno ošišane kose. Predstavila ga
je kao istražitelja Pearcea. Kad su sjeli nasuprot njoj, oboje su je znatiželjno pogledali. Ali nije uslijedio
nikakav neobvezan razgovor, čak niti pozdrav.
»Nešto se događa«, rekla je Frieda. »O čemu se radi?«
»Podnijeli ste tužbu protiv Ewana Shawa«, rekla je Craigieca.
»Silovao je najmanje tri žene«, rekla je Frieda. »Uključujući mene. Dvije od tih žena je ubio:
Rebeccu Capel i Sarah May. Također je pokušao ubiti Maxa Templea.«
Craigieca i Pearce su razmijenili poglede.
»Dijeli li itko vaše mišljenje?« upitala je Craigieca.
»Kakve to veze ima?«
»Jeste li još nekoga u to uvjerili?«
»Ne shvaćam čemu takvo pitanje.«
Craigieca je ozlojeđeno zamahala rukama. »Zna li još itko to što vi znate? Ili vjeruje u to u što vi
vjerujete?«
Frieda je kratko razmislila. »Supruga Ewana Shawa, Vanessa, zna za to. Nisam sigurna zna li baš sve.
Kad ste me nazvali, razgovarala sam s nekim tko je znao još dok sam ovdje odrastala, s čovjekom imena
Chas Latimer. On je znao za prvo silovanje. Mislim, kad je Ewan silovao mene. Mislim da će to
potvrditi.«
»A što je sa spoznajom Ewana Shawa o svemu ovome?«
»Jasno, on zna što je učinio.«
 »Mislim, o tome što vi znate.«
»Zna za to.«
»Kako to znate?«
»Došao me je vidjeti u London.«
Oboje istražitelja se uspravilo u stolicama. »Što je učinio?« rekla je Craigieca.
»Pronašao me je u Londonu i pratio me.«
»I?«
»Rekao mi je da nemam ništa čime bih ga teretila. Da je što se toga tiče siguran.«
»Da je siguran?«
»Da.«
»Upotrijebio je baš tu riječ?«
Frieda je kratko zastala. »O čemu vi ovdje govorite?« rekla je. »Zašto mi postavljate ta pitanja?«
»Je li rekao da je siguran?«
»Ne sjećam se je li upotrijebio baš taj izraz.«
»Zašto to onda govorite?«
»Mislim da prilično odgovara onome što mi je želio poručiti.«
»I, kako ste se zbog svega toga osjećali?«
»Je li ovo nekakva šala?«
»Kako ste se osjećali?«
»Na to je teško odgovoriti.«
»Jeste li pomislili da vam se rugao?«
Frieda je opet kratko razmislila. »Da«, rekla je. »Mislim da je i to dio svega.«
Craigieca se nagnula preko stola, oslonivši se laktima na njega. Frieda je prepoznala taj govor tijela:
suprotstavljajući, zastrašujući.
»Optužili ste Ewana Shawa da vas je silovao«, rekla je Craigieca. »Osjećate li da je pokazivao svoju
moć nad vama?«
»Ja mislim da se tako osjećao, što je posve druga stvar.«
»I to vas je rasrdilo?«
»Mislim da je on mješavina samosažaljenja i gnjeva, što je opasna kombinacija.«
»Jeste li bili srditi?«
»Da. Ali osjećala sam i druge stvari.«
»Kakve?«
»Bila sam odlučna poduzeti sve da to više nikad ne ponovi.«
»Shvaćam. I što ste to mislili poduzeti?«
»Ono što sam željela – i što želim – jest srediti ga. S obzirom da se policija ne čini previše
zainteresiranom da u vezi s njime bilo što poduzme.«
»Željeli ste ga srediti.«
»Da.«
 »Što pod time mislite?«
»Želim ga zaustaviti.«
»Shvaćam. Kako je završio vaš sastanak s Ewanom Shawom?«
»Nedorečeno.«
»Što ste radili nakon sastanka?«
»Kako to mislite? Odmah nakon njega?«
»Samo nam recite što ste činili otad do sada.«
»Pošla sam vidjeti svoga prijatelja, inspektora u londonskoj policiji, i razgovarala s njime o svemu.«
»Je li bio suosjećajan s vama?«
»Nisam tražila suosjećanje. Zatim sam otišla kući.«
»Može li itko potvrditi da ste sinoć bili ondje?«
»Da«, rekla je Frieda, pomislivši na Sandyjev posjet. »Zatim sam jutros vrlo rano krenula ovamo i
otišla do bolnice.«
»Zašto?«
»Majka mi je bila smrtno bolesna. Jutros je umrla.«
»Oh«, rekla je Craigieca. »Žao mi je.«
»Iz bolnice sam pošla ravno posjetiti Chasa Latimera. A onda sam dovezena ovamo.«
Craigieca se zavalila u stolici. »Bili ste u bolnici?«
»Da.«
»Jebi ga«, rekao je Pearce sebi u bradu. »Ja ovo jebeno ne vjerujem.«
Craigieca ga je ošinula bijesnim pogledom i okrenula se natrag Friedi. »S članovima obitelji?«
»Jedan od moje braće je bio ondje.«
»Možete li nam reći kad ste stigli?«
»Uhvatila sam prvi vlak koji je polazio s postaje u Ulici Liverpool, neposredno prije šest ujutro.
Mislim da sam u bolnicu stigla oko sedam i pol. Bila sam ondje sve do ranog poslijepodneva – nisam
sigurna koliko je točno bilo sati, ali to možete doznati ako pitate moga brata ili neku od bolničarki. Ili
pregledom snimki nadzornih kamera.«
»Jebi ga«, ponovio je Pearce, ovaj put glasnije. »Sve je ovo farsa.«
»Iz bolnice sam otišla ravno do Chasove kuće, gdje ste me pokupili.« Primijetila je način na koji su
zurili u nju. »Hoćete li mi reći zašto ste me ovamo doveli?«
Dvoje istražitelja je razmijenilo poglede.
»Znate li za onaj obelisk odmah izvan Braxtona?« upitala je Craigieca.
»Vještičji spomenik?« rekla je Frieda. »Naravno.«
»Tijelo Ewana Shawa je ondje pronađeno jutros odmah iza sedam i trideset.«
»Njegovo tijelo?« polako je rekla Frieda. »Mislite, njegov leš?«
»Tako je. Sinoć kasno se nije vratio kući, a jutros mu je tijelo pronašla starica koja je ondje šetala
psa. Sada je i sama u bolnici. Nije na to baš dobro reagirala.«
Frieda je gotovo osjetila vrtoglavicu od šoka. Pomislila je opet na Ewanov ton na kraju njihova
sastanka. »Je li se sam ubio?«
 »Oh, ne«, rekla je Craigieca. »Prerezano mu je grlo. Sve je to veoma pametno obavljeno. I sigurno je
bilo unaprijed smišljeno. Obavljeno je na mjestu gdje nema nadzornih kamera. I, u isto vrijeme, možemo
isključiti koristoljublje. Novčanik mu je još uvijek bio u džepu, sa stotinu dvadeset funta gotovine unutra.
Pored toga, po tijelu je imao brojne ozljede, što upućuje na mučenje. Ozljede koje bi mogle biti
motivirane gnjevom ili osvetom. Imate li što na sve ovo reći?«
»Ne.«
»Zar ne mislite da je to zaslužio?«
»Ne, ne mislim.«
Craigieca joj se opet unijela u lice. »Rekli ste da vas je silovao, da je silovao i ubio još dvije mlade
žene.«
»Da.«
»A on vam je u lice rekao da ga nikad neće uhvatiti.«
»Ipak, bio bi uhvaćen. Nekako bi.«
»Koliko ljudi zna to što vi znate?«
»Dosad svega nekoliko. Ali vijesti se u gradu poput Braxtona brzo šire. Ewan mi je rekao da su
gotovo svi u Braxtonu znali da ga je policija ispitivala. Činilo se da je vjerovao kako je netko iz policije
mogao o tome proširiti glasine.«
»To je ozbiljna optužba.«
»Nije me briga. I znao je Chas Latimer.«
»Možete li se sjetiti nekoga tko bi možda želio ovo učiniti?«
»Doktorice Klein«, rekao je Pearce, »udovica Ewana Shawa nam je dala iskaz da je njezin muž, kad
ga je posljednji put vidjela, išao na sastanak s čovjekom koji je tvrdio da ima neku informaciju o vama.«
»Kakvu informaciju?«
»Ona to nije znala. Očito je taj čovjek netko koga bismo veoma rado ispitali. Imate li ikakvu ideju tko
bi to mogao biti?«
»Ne.«
»Možda je namjera bila namamiti Ewana Shawa iz njegove kuće. I zvuči kao da je to netko tko vas
poznaje.«
»Ili zna za mene.«
»Imate li ikakvu ideju?«
Frieda je pomislila na Lewisa, pa na Josefa i Sandyja. »Ne«, rekla je.
»Nešto je pronađeno uz njegovo tijelo. Pitam se možete li nam na bilo koji način pomoći oko toga.«
Prignula se i podigla plastičnu vrećicu za dokaze u kojoj se nalazila polovica rastrgnutog crvenog šala.
Friedina crvenog šala koji je imala tako mnogo godina i nosila ga svakog hladnog jesenskog ili zimskog
dana.
»Ne«, polako je rekla. »Ne. Bojim se da vam ne mogu pomoći.«
 41. POGLAVLJE

F rieda je hodala praznom ulicom, noseći cvijeće. Sasha ju je ovamo prebacila. Ona i Ethan su je
čekali u maloj gostionici u kojoj se – činilo se prije mnogo godina – ponovo susrela s Lewisom. Bilo
je tek nešto prije sedam ujutro i Braxton se tek budio. U Londonu bi vani već bilo ljudi, automobila,
zvukova radija i lupe vratima. Ovdje je još bilo mračno, još je bila zora i samo su joj ulične svjetiljke
osvjetljivale put.
Crkveno je groblje bilo mračno mjesto s natiskanim nadgrobnim spomenicima i prastarim stablima.
Crkveni se zvonik uzdizao kroz maglu. Vlaga iz zemlje prodirala joj je kroz cipele; mogla je vidjeti kako
joj para izlazi iz usta. Hodajući među grobovima i isklesanim anđelima, jedva je uspijevala razaznati
imena pokojnika. Trebalo joj je mnogo minuta, saginjanja da pročita natpise, uklanjanja mahovine sa
slova, prije nego što ih je obje pronašla.

Bethany May, 1947. – 1983.
Draga i voljena majka i supruga
I ispod toga, na novijem kamenu:
Sarah May, 1973. – 1991.
Živi u srcima svih koji su je voljeli
Frieda je uklonila korov iz malih posuda i zatim na grobove stavila cvijeće, u male vaze koje su se
ondje nalazile. Zamolit će Evu da jednom mjesečno svrati ovamo, provjeri je li sve uredno i stavi novo
cvijeće. Takvo će što Evi biti drago učiniti. Kad dođe proljeće, ubrat će cvijeće u vlastitom vrtu i dolaziti
ovamo u svojim šarenim suknjama i crvene kose razmršene vjetrom, i sjesti i plakati za prijateljima koje
je izgubila.

Iz Maddiene je kuće nestalo cvijeća. Ostale su samo crvene ciklame na stolu. Maddie je sjedila nasuprot
Friedi dok su zajedno pile čaj. Na sebi je imala stari smeđi džemper i izblijedjele traperice, bez
potpetica na cipelama, bez šminke na licu.
»Ne znam trebam li te mrziti.«
Frieda je razmislila o tome što je rekla. »Bi li se osjećala bolje kad bi me mrzila?«
»Daleko sam od toga da mi bude bolje. Moja kći, moje jedino dijete je mrtvo. Neprestano je se
prisjećam dok je bila sićušna i sretna, a onda se sjetim svih naših svađa, užasnih, užasnih svađa. I sjetim
se da joj nisam vjerovala. Probudim se noću i vidim njezino lice kad mi je rekla što joj se dogodilo, a ja
je nisam utješila niti je čvrsto uzela u zagrljaj i rekla joj da ću joj pomoći to prebroditi. Nakon toga, što
mi je preostalo? Iza sebe imam propali brak, nemam posao niti stvarnu svrhu postojanja, moja takozvana
ljubavna afera je gotova, moji prijatelji – pa, pogledaj što se dogodilo s ljudima koje sam nazivala
svojim prijateljima. Ali zapravo ništa nije bilo važno, osim Becky.«
»Jako mi je žao zbog toga.«
»Sigurna si da je to bio Ewan?«
»Da.«
»Ewan kojega sam poznavala od svoje trinaeste godine, koji je sjedio u mojoj kući, jeo moju hranu,
gladio me po ramenima, zbijao glupe šale, popravio mi računalo i postavio mi zavjesu na tušu, koji me je
tješio kad je Becky umrla, plakao na njezinu sprovodu, Ewan čiju djecu poznajem, čija mi je žena jedna
od najbližih prijateljica.«
»Da. Taj Ewan.«
Sklopila je oči i opet ih otvorila. »Što će se sada dogoditi?«
»Policija će te ispitivati. Odjednom su postali jako zaposleni, sad kad je za sve prekasno. Bit će i
novinara. Pazi što im govoriš.«
»Ne želim razgovarati s ikakvim novinarima. Pokušao je ubiti Maxa?«
»Da.«
»I silovao je tebe kad ti je bilo šesnaest.«
»Tako je sve započelo.«
»A i sam ima kćeri.«
»To ništa ne znači«, rekla je Frieda. »Možda su mu baš vlastite kćeri, koje su počele izrastati u mlade
žene, postale okidač koji ga je opet pokrenuo. Ne možemo to znati. Ali ne brini se, obilje nazovi
stručnjaka će nam u medijima sve to objašnjavati.«
»Što će Vanessa učiniti?« rekla je Maddie. Izraz lica joj se promijenio. »Misliš li da je ona znala?
Kako nije mogla znati? Ali ona mi je bila prijateljica, ja sam joj vjerovala – je li znala, Frieda?«
Frieda je oklijevala. Treba li reći ono što je sama znala o Vanessi? »Nisam sigurna«, napokon je
rekla.
»Braxton«, rekla je Maddie. »Ovaj lijepi, siguran gradić. Tko bi ikad u to povjerovao?«
Frieda je pomislila na vješticu koju su prije nekoliko stotina godina ovdje ubili, na mjestu gdje je i
Ewan zaklan. Na sve žene tijekom svih tih godina, ranjive, one koje se nisu uklapale, autsajderice.
Kažnjene zato što su bile drukčije.
»Nikad ga nisam smatrala tako lijepim«, rekla je Frieda.

Frieda je morala obaviti još jedan posjet, istodobno i odbojan i poželjan. Na ulaznim se vratima nitko
nije odazvao, pa je zaobišla kuću i zatekla je ondje, u gruboj sivoj jakni i s vrtnim rukavicama na rukama,
kako škarama obrezuje bršljan koji je prekrivao zid sjenice. Vanessa se osvrnula. Nije pokazala ni
iznenađenje ni šok. »Trebala bih zvati policiju«, rekla je.
»Upravo sam bila s njima.«
»Cure su vani sa svojom tetom. Nisu dobro. Bilo bi bolje da ne budeš ovdje kad se vrate.«
»Neću biti.«
»Jesi li se došla naslađivati?«
Frieda je pogledala Vanessu i pomislila: Samo je ovo bilo važno. Samo sam se zbog ovoga vratila.
»Znaš«, rekla je, »ono što me uistinu plaši nije to što čine ljudi poput Ewana. Plaši me što čine ljudi
poput tebe. On je imao taj kratki spoj u kojem se seksualna želja stopila s nasiljem, ali ti si pustila da se
to dogodi. Omogućila si to i zatim počistila za njim. Uvijek će biti ljudi poput Ewana. Ali ono što
pogoršava stvar jest što će uvijek biti i ljudi poput tebe, Chasa i Jeremyja, koji stoje postrance i
dopuštaju da se to događa.«
»Ti ne razumiješ«, rekla je Vanessa.
»Mogu li te nešto zamoliti?«
»Što?«
»Skini jaknu.«
 »Jaknu?«
»Razmišljala sam o tebi, o sjedenju za tvojim kuhinjskim stolom, o zabavi u školi, i shvatila sam da ti
nikad nisam vidjela ruke.«
Vanessa je netremice promatrala Friedu. Zatim je odložila škare i svukla jaknu. Pod njome je imala
grubi zeleni džemper, koji je raskopčala i također skinula. Nosila je sivu bluzu dugih rukava. Raskopčala
je manšete i zavrnula rukave do lakata. Ispružila je ruke prema Friedi, kao da prinosi nekakvu žrtvu.
Frieda joj je prišla bliže i uhvatila je za ručne zglobove. Obje su joj ruke bile išarane ožiljcima. Neki su
bili crveni, a neki su se izdizali nad kožom poput šavova. Frieda je po naboranoj koži mogla razabrati da
su neki godinama i godinama stari. Izblijedjeli su ožiljci bili ispresijecani novijima.
»To neće djelovati«, rekla je Frieda. »Neće otjerati bol. Niti krivnju. Na kraju će te bol i krivnja
svladati.«
Kad je Frieda otišla, Vanessa je opet spustila rukave, navukla džemper i jaknu i opet se prihvatila
obrezivanja bršljana, kao da joj o tome život ovisi.

* * *

Na nekoliko se dana vratila u London i svojoj kući. Primila je nekoliko pacijenata, uključujući Joea
Franklina, ali se nije vidjela s prijateljima. Dugo je sjedila u svojoj tihoj radnoj sobi, crtajući,
razmišljajući, procjenjujući. Pokušala je nacrtati Beckyno lice, ali ono se pretvorilo u njezino vlastito,
kad je bila mlađa. Pokušala se prisjetiti Sandyjeva lica, ali ono se pretopilo u Deanovo. Razgovarala je
telefonom s Reubenom, sa Sashom i Karlssonom o onome što se dogodilo, ali nitko od njih nije zapravo
mogao shvatiti kako se vratila u svoju prošlost i u tim ruševinama preživjela.
 42. POGLAVLJE

S igurna si da ne želiš njezine dijamantne naušnice?«

»Posve sigurna.«
»Ili ovaj zlatni lančić.«
»Ne želim ga.«
»Ovdje je i narukvica od mjesečeva kamena.«
»Ne želim ništa.«
»Mogu li to onda dati Trudy?«
»Naravno. I pitaj Chloë što ona želi, i Ivana.«
»Ne vidim zašto bi Ivan išta dobio. Nije se pomučio ni doći na njezin sprovod.«
»Nije ni bilo sprovoda.«
»Da, a ta ideja o ostavljanju tijela za potrebe medicinskog istraživanja bila je poput posljednje
pljuske u lice.«
»Ima i gorili pljuski.«
»Iznenađen sam što bi ga itko želio. A što je s ovom slikom?«
»Ne.«
»Osjećam obavezu da te obavijestim kako vjerojatno vrijedi prilično novca.«
»Ne želim je.«
»Samo mi se kasnije nemoj dolaziti žaliti.«
Frieda i David su se nalazili u majčinoj spavaonici, sređujući njezinu ostavštinu. Vani je kontejner za
otpad koji je Frieda bila dogovorila već napola bio pun, a na prilazu je stajao kombi koji je David
unajmio. Već su joj bili prebrali odjeću. David je uzeo nekoliko haljina, dobar kaput, neke jakne za koje
je mislio da bi se mogle svidjeti njegovoj mladoj ženi. Frieda nije uzela ništa.
Oglasilo se zvono na vratima i David se namrštio, ruku punih nakita.
»Tko bi to mogao biti?«
»Ja ću pogledati.«
Sišla je dolje i otvorila vrata. Pred njima je stajao Lewis. Izgledao je kao da je u samo nekoliko dana
izgubio nekoliko kilograma, a kosa mu je bila veoma kratko ošišana. Oči su mu bile obrubljene
crvenilom, tužne.
»Kako je Max?« upitala je Frieda.
Ali on je samo posrnuo preko praga i stao pred nju. »To je bio Ewan?« upitao je.
»Da. On je ubio i Becky.« Nije željela govoriti o svemu što se njoj dogodilo, prije toliko godina.
»Ti si ga spasila.« Počeo je plakati, ne pokušavajući rukama obrisati suze, puštajući ih da mu se
slijevaju niz oronule obraze.
»Drago mi je da će biti dobro.«
»Kako ti se ikad mogu odužiti?«
Frieda mu je položila ruke na mršava, uzdrhtala ramena i pogledala ga u oči. »Ja sam tebi dugovala«,
tiho je rekla.

Nakon Lewisova odlaska David i Frieda su ušli u dnevnu sobu. Uskoro je kombi bio prepun namještaja i
slika koje će David odvesti sa sobom. Frieda je odbila uzeti čak i uokvirenu fotografiju svoga oca kako
škilji u sunce. Lice mu je pohranila u svoj um i to je bilo sve što je trebala. Nije željela kuhinjski mikser,
srebrni pribor za jelo, čaše i zdjele za juhu i šalice za čaj, posuđe, bočice začina, krpe, stolnjake, boce
vina i žestokog pića, tegle marmelade i ukiseljenog povrća i džema; niti romane ili knjige o vrtu i politici
i medicini; ili ručnike, kišobrane, digitalni radio, lončanice... Željela je otići praznih ruku i slobodna.
Opet se oglasilo zvono.
»Tko je sad?« gnjevno je rekao David. »Još jedna bivša ljubav? Zar ne možeš na miru odavde otići?«
Bio je to njegov jedini komentar na zbrku koju je u Braxtonu izazvala Ewanova smrt.
»Nije bilo mirno«, rekla je Frieda, izlazeći iz sobe i odlazeći prema ulaznim vratima.
»Doktorica Klein?«
»Moja majka, Juliet Klein, više ne živi ovdje.« Niti igdje drugdje.
Čovjek se namrštio, zagledan u podeblju omotnicu u rukama. »Imam pošiljku za doktoricu Friedu
Klein.«
»To sam ja.«
Potpisala je prijem paketa i s njime pošla u praznu, jekom ispunjenu kuhinju. Naprijed je krupnim
velikim slovima bilo ispisano njezino ime i majčina adresa. Pod rebrima je osjetila udarac prisjećanja.
Gurnuvši prst pod gumom zaštićeni poklopac, izvukla je komad tkanine. Crvene vune. Drugu polovicu
njezina šala čija je prva polovica bila ostavljena uz Ewanovo tijelo kod vještičjeg spomenika. Uzela ju je
veoma delikatno među prste, kao da će tako moći osjetiti trag osobe koja joj ga je ukrala, a zatim osjetila
da je u njega nešto zamotano. Razmotala je šal i iznutra izvukla čestitku. Na prednjoj se stranici nalazila
fotografija sunovrata u punom cvatu. Otvorila je čestitku i ugledala poruku ispisanu istim velikim
slovima: »PLAKAO JE KAD SAM IZGOVORIO TVOJE IME. ISKRENO PLAKAO.«
Friedi je bljesnulo pred očima, kao da hoda u snu. Odjednom je zamislila kroz što je Ewan prolazio
kad je shvatio da je sve pošlo po zlu, kad je spoznao da je na njemu red da bude napadnut, mučen i
ubijen. Gdje bi to Dean učinio? Negdje na osami, u kakvoj kolibi, spremištu, u šumi, gdje nitko neće čuti
krikove. To je bilo ono što se događalo neprijateljima Friede Klein. Loše stvari. Frieda je proučila
vlastitu reakciju, testirala sebe, kao da je svoj vlastiti pacijent. Zar to nije bilo ono što je željela? Je li
nalazila zadovoljstvo u spoznaji da je Ewan bio svjestan kako ne može ništa učiniti ili reći da bi to
spriječio? Nakon onoga što je učinio tim djevojkama.
Ne, rekla je sebi. Ne. Sve je to loš svijet samo učinilo još gorim. Dean joj je ovu poruku poslao jer
joj je želio reći da još uvijek pazi na nju, da je još uvijek prisutan u njezinu životu, poput ljubavnika,
poput uhode, poput sjene i duha koji se vratio kako bi je progonio. Sjetila se vlastitih riječi upućenih
Ewanu: Ja ne stajem. Ja ne odustajem. Ja ne odlazim. Nije ni on. Nikad je neće napustiti. Učinio je to za
nju: izmrcvario Ewana na vještičjem tlu kao danak i kao žrtvu.
Spustila je crveni šal na stol. Nikad ga više neće dodirnuti. Čestitku je gurnula u džep. Zatim je
nazvala Karlssonov broj.
»Dean je ovog časa ovdje«, rekla je premda, naravno, nikad nije ni otišao.

Karlsson je odložio telefon. Razmišljao je o Friedi i pokušao je zamisliti, ali premda ju je viđao i u
Braxtonu, otkrio je da je može zamisliti samo u Londonu. Vidio ju je kako hoda ulicom dok joj vjetar puše
u lice i vidio ju kako sjedi do njega uz vatru, glave okrenute prema njemu. Nikad potpuno nasmiješena.
Slušajući. Budno prateći. Pomisao na nju ga je ispunila osjećajima koje je s naporom pokušavao
prepoznati: nije to bila ni sreća ni tuga, ali ipak nešto snažno i duboko. Poželio je da se vrati kući jer je s
njome mogao razgovarati kao s nikim drugim. Čak i unatoč tome što je često bio neartikuliran, ishitren,
osjećao je da ona shvaća značenje koje se iza njegovih nespretnih riječi krilo.
Prije dvije godine nije povjerovao Friedi kad mu je rekla da je Dean još uvijek živ i da je ujedno i
štiti i terorizira. Sada joj je vjerovao, ne zato što su za to postojali dokazi, nego zato što mu je Frieda
rekla da je to istina. U dobru ili u zlu, ona je uvijek govorila istinu. Uzdahnuo je i vratio se svojem poslu.

* * *

Chloë je nazvala Sashu.

»Samo sam ti htjela reći da Frieda s mojim tatom pregledava bakine stvari. Ali mislim da će se
uskoro vratiti.«
»Da. Nazvala me je. Ali hvala ti što si mi to rekla, Chloë.«
»Znam da ti sigurno nedostaje.«

Nekoliko milja dalje, na Primrose Hillu, Reuben i Josef su kuhali, ili je barem Josef kuhao, a Reuben se
pretvarao da mu pomaže, pušeći cigarete, ispijajući pivo i prelistavajući novine.
»Kardamom – želiš li da uklonim sjemenke?«
»Naravno«, rastreseno je rekao Reuben.
»I ogulim krumpire, i dok se oni kuhaju, napravim golubce.«
Josef je bio sretan. Već je skuhao žitnu juhu. Sada je, zamotan u svoju pregaču, sjeckao luk, gnječio
češnjak, pržio mljeveno meso, kuhao rižu i blanširao lišće kupusa. Umijesio je tijesto za pieroge, izvaljao
ga u uredne krugove koje je napunio makom, grožđicama i suhim šljivama, preklapajući ih u male
polukrugove. Pripremio je salatu od sirove cikle i celera. Ulio je sebi čašicu votke, a zatim se bacio na
pripremu pikantnog kolača s medom koji mu je majka znala peći i koji ga je podsjećao na domovinu, na
glazbu i planine iz njegove prošlosti.
»Njoj će se ovo svidjeti.«
»Da«, rekao je Reuben, pruživši mu svoju praznu čašu. »I željet će još malo votke.«

Kuća je bila prazna; i kontejner i kombi su bili puni. Dan se bližio kraju i David je želio što prije krenuti,
navlačeći svoje kožne rukavice i svoj po mjeri krojen kaput u kojem je, pomislila je Frieda, izgledao
poput skupog plaćenog ubojice.
»Mogu li te prebaciti?« nevoljko ju je upitao.
»Pješice ću.«
»Gdje to?« Frieda je samo slegnula ramenima. »Pa, to je tvoja stvar.«
Nisu se ni zagrlili ni poljubili. Uspeo se u krcat kombi i odvezao se.
Frieda je odjenula svoj kaput i zatim zatvorila ulazna vrata kuće u kojoj je provela prvih šesnaest
godina života, u kojoj je pronašla svoga oca mrtvoga, u kojoj je bila silovana, u kojoj joj nisu vjerovali.
Dvaput je okrenula ključ u bravi i gurnula ključeve natrag kroz otvor za pisma, čuvši ih kako uz zveket
padaju na pod. Pošla je do vrtnih vrata, a onda se okrenula. Kuća je izgledala mrtvo. Svi su prozori bili
mračni, poput slijepih očiju.

Kad je kao tinejdžerica napustila Braxton, učinila je to trkom. Sada je hodala svojim uobičajenim
tempom. Popodne je bilo sumorno i hladno, poput kositra sivo nebo tamnjelo je u zimski suton. Pošla je
niz uličicu, pored stare kuće Tracey Ashton, pored one imitacije tudorskog stila koja je nekoć pripadala
Clarkeovima, pa uz kuću gospođe Leonard gdje je, na trenutak, Frieda pomislila da će u vrtu ugledati
staricu kako visokim, pjevušećim glasom doziva svoje mačke. Prošla je pored prastare kapelice i
autobusne postaje, i napokon se našla na glavnoj ulici.
Ispred salona za tetoviranje bila su parkirana tri policijska automobila. Prošla je pored njih ne
usporavajući korak. U blizini je stajala skupina ljudi i, kad su je ugledali, počeli su jedan drugoga gurati
laktima u rebra i otvoreno u nju zuriti. Vidjela je da se došaptavaju, ali nije mogla čuti riječi. Čovjek koji
je došao iz drugog smjera zagledao se u nju. Vijesti se brzo šire, mreža činjenica, glasina i laži. Jesi li
čuo? Jesi li znao? Pogledaj. Vidi je. Jesi li mogao predvidjeti? Stani ustranu. Urokljivo oko. Gdje ima
dima, ima i vatre.
S druge strane ceste je vidjela ženu u kojoj je prepoznala Liz Barron, novinarku Daily Sketcha, koja
je o Friedi nekad pisala. Razgovarala je s nekim, s blokom u ruci, suosjećajno kimajući glavom. U daljini
je vidjela televizijsku ekipu. Mediji su se spustili u Braxton.
Frieda nije mijenjala korak. Prošla je pored pekare čije su police sada bile gotovo prazne, pored
dućana u kojem se prodavalo jeftino piće i DVD-i, pored novinskog kioska. Skupina tinejdžera je stajala
na zavoju ceste. Na nekoliko trenutaka je među njima vidjela Chasa, Jeremyja, Lewisa, Ewana, Vanessu,
Evu, Sarah, Maddie. Vidjela je sebe. Sve njih tako mlade, na početku života, još nesigurne kojim će
putem poći, iskušavajući svoja različita ja. A onda su njihova lica izblijedjela i pretvorila se u neznance
koji se međusobno naguravaju, požudno zureći u nju.
»To je ona«, čula je u prolazu kako jedan govori. »To je ta žena.«
To je vještica.
Iz daljine joj je prilazio neki lik odjeven u dugačku šarenu suknju i živo crvene kose. Eva. Koja je
bila njezina družica, u nekom različitom svijetu njezina najbolja prijateljica. Ali hodala je drugom
stranom ulice i živo s nekim razgovarala preko mobitela, istodobno nešto tražeći u svojoj povelikoj torbi.
Nije vidjela Friedu. Frieda nije zastala. Štoviše, nije mogla stati. Odlazila je.
Tamo preko obronka brda ležalo je mjesto za spaljivanje vještica, sada mjesto zločina i ograđeno
policijskim trakama. S druge strane doline nalazila se Lewisova kuća u kojoj je Max zamalo umro. S
lijeva je bila Evina, prepuna lončarije, ljekovitog bilja i mirisa keksa. Čekajući sudružnika. S desna je
stajala kuća u kojoj je Maddie živjela, a Becky umrla, kao i kuća u kojoj su Ewan i Vanessa odgajali
svoje kćeri, nikad glasno ne razgovarajući o onome što su zajedno učinili. Iza leđa joj se nalazila kuća
koja joj je u djetinjstvu bila dom; njezina uništena prošlost i njezine gorke uspomene; formiranje žene
kakvom je izabrala postati. Ali sada se pred njom pružala cesta na kojoj više nije bilo dućana, gdje su
kuće postajale sve rjeđe, a bistra, plitka rijeka obilježavala izlaz iz grada.
Kako je grad ostajao iza nje i tama postajala sve gušća, koraci su joj se ubrzali. Uskoro se našla na
obronku brda i tek tada zastala i okrenula se da baci pogled unazad. Pod njom se širio Braxton. Ulična
svjetla i ona u kućama sjala su u tami, pod treperavim zvijezdama. Zvonik crkve je stremio uvis, jasan i
upozoravajući. Tanki pramenovi dima raspršivali su se noćnim nebom. Nikad se neće ovamo vratiti i, dok
je tako stajala, gotovo je mogla osjetiti kako moć grada slabi i kao da joj s leđa spada neki težak teret.
Napokon se okrenula; grad joj je sada bio za leđima. Možda je Dean hodao usporedno s njome,
nevidljiv ali uvijek ondje, njezina sjena. Pa ipak, sada nije mislila na Deana. Ili na Sandyja, ili na svoju
mrtvu majku. Nije razmišljala o ubijenim djevojkama, o Ewanu, o Vanessi, o svima onima koji su joj
istrgnuli život iz kolotečine. Razmišljala je o svojem odredištu i o ljudima koji je tamo čekaju. Bila je
voljena, bila je sama i bila je slobodna.
 Napomene
[1] Brutalistički stil – arhitektonski stil izrastao iz modernističkog stila koji je, posebno u Velikoj
Britaniji, bio veoma popularan od sredine 50-ih do 80-ih godina dvadesetoga stoljeća. Ime mu ne potječe
od riječi »brutalno«, nego od francuskog izraza beton brut, odnosno »goli beton«. Korišten je uglavnom u
izgradnji javnih ustanova, škola, trgovinskih centara i sl.
[2] Rohypnol – lijek za smirenje ali i, zbog svojstava omamljivanja koja stvaraju halucinacije i
vrtoglavicu, najčešće korišteno sredstvo kod silovanja, tzv. »droga za silovanje«.
[3] GHB ili gamahidroksibutirat, zvan i »tekući ekstazi«, sredstvo koje se inače koristi za liječenje
narkolepsije i depresije. U malim količinama ima djelovanje slično alkoholu, ali već kod neznatno većih
doza može uzrokovati nesvjesticu, pojačanu euforiju, promjene raspoloženja i mučninu.