bojana888

Artonen Arto

Pisma iz ludnice

bojana888
 Poslednji Artoovi životi

Mnogi prethodni događaji tokom 1936. i 1937, pre nego što krene prema Irskoj

i „prema svojoj sudbini”, uveliko su nagoveštavali Artoovo definitivno napuštanje

„sveta u kavezu“, koji je tih poslednjih godina uz sve veći napor podnosio.

Od početka januara do sredine novembra 1936, boravi u Meksiku, u želji da

upozna rituale plemena meksičkih Indijanaca Tarahumara i dejstvo halucinogene

biljke pejotl, kojom se ovo pleme služi pri svojim ritualima. Derivat ove biljke,

meskalin, stvara vizuelne halucinacije sa intenzivnim kolorističnim vizijama u kojima

se gubi osećanje prostora i vremena; u narednim decenijama nekoliko znamenitih

pisaca uzimali su meskalin i pisali o njegovom delovanju. Po povratku iz Meksika,

povećava doze droge, pa će tokom marta i aprila, u dva navrata, biti klinički lečen od

intoksikacije. Po izlasku sa poslednjeg lečenja, preko belgijskog slikara Kristiansa

Tonija, dolazi u posed dugog čvornovatog štapa, kupljenog na buvljoj pijaci u

Briselu, za koji će tvrditi da pripada svetom Patriku, a da ga je on nekad, u jednom

od svojih ranijih života, i sam posedovao, i da mu se sada vraća. Pored ovog štapa

posedovao je i jedan mali mač sa tri kuke koji mu je dao jedan crnački vrač, februara

1936, dok je boravio na Kubi, i kome je takođe pripisivao čudesnu moć.

U proleće 1937. namerava da se oženi sa Sesil Šram, ćerkom direktora

briselske tramvajske mreže, koju je sreo par godina ranije. Prilikom posete njenim

roditeljima, 18. maja, održaće u Briselu predavanje „O raspadanju Pariza”. Svoje

izlaganje počeće, izgleda, izvinjenjem publici da je zaboravio beleške za najavljeno

predavanje i da će govoriti „o pogubnim posledicama masturbacije na jezuitske oce“.

bojana888
Artoova pojava i ponašanje izazvaće sumnju devojčinih roditelja u verenikovo

mentalno zdravlje, pa će savetovati devojci da odustane od nameravanog venčanja.

Po povratku u Pariz, snabdeven ovim rekvizitama kojim pripisuje čudesnu

moć, počinje da se sprema za put u Irsku, navodeći prijateljima različite razloge za

putovanje: da ide u potragu za poslednjim tragovima druida, da želi da rasvetli

poreklo čudesnog štapa koji poseduje, da ide da taj štap vrati Ircima, jer će im,

navodno, uskoro zatrebati.

Na put će krenuti iz Anversa, po svoj prilici 12. avgusta 1937, gotovo bez

novca. Iskrcava se u Kobu i nastavlja za Golvej, gde odseda u hotelu „Imperijal”. Ne

zadržavajući se u Golveju, prelazi na Kilronan, lučko selo sa stotinak stanovnika, na

jednom od tri aranska ostrva na kome se nalaze zidine starog grada i sakralni

spomenici iz ranog hrišćanskog perioda. U ovom selu odseda desetak dana kod

jednog bračnog para, koji će napustiti ne plativši račun. Iz Kilronana vraća se u

Golvej, u hotel u kome je odseo, koji će takođe napustiti ne plativši račun za tri

sedmice boravka. Odavde 14. septembra prelazi u Dablin gde provodi narednih

desetak dana, bez stalne adrese, spavajući, verovatno, po manastirskim prenoćištima

ili po parkovima, kako je to običavao tokom poslednjih sedmica u Parizu. Po svoj

prilici, 23. septembra priveden je u policijsku stanicu, posle jednog deliričnog

obraćanja, ispred crkve svetog Patrika u Dablinu, prolaznicima koji su se počeli

okupljati oko njega.

U pratnji dva policajca, 29. septembra vraćen je u Kob, ukrcan na brod

„Vašington” i u saradnji sa francuskom ambasadom deportovan u Francusku. Po

dolasku broda, koji je nastavljao za Njujork, iskrcan je u Avr i predat vlastima; i od

toga dana počinje Artoovo dugo prebivanje po duševnim azilima, njegov dugi

silazak stazom ludila i „prelazak na drugu stranu“.

bojana888
 ***

Arto će tokom narednih pet godina promeniti nekoliko azila, zadržavan bez

neke određenije terapije, opisivan u lekarskim izveštajima kao standardni slučaj

paranoidnog sindroma koji jedino treba „dalje pratiti”. Tek kada njegovo stanje, zbog

rata i oskudice, postane kritično, na zauzimanje pesnika Robera Desnosa i Pola

Elijara, biće prebačen u azil u Rodezu, koji se nalazio u slobodnoj zoni, na jugu

Francuske, u koji stiže počekom februara 1943. i u kome ostaje sve do konačnog

puštanja na slobodu.

Ekipa osoblja koja ga je lečila, upravitelj klinike dr Gaston Ferdijer, koji se

tridesetih i sam kretao u društvu nadrealista, dr Frederik Delanglad, slikar i

psihijatar, nekoliko umetnika koji su se ovde nasukali, doprineće da se njegovo

stanje znatno poboljša. U novom ambijentu počeće ponovo da piše i da slika. Tokom

boravka u Rodezu u knjižarama će se pojaviti njegova dela nastala u ovom azilu:

Kabbar Enis, Katbar Esti, Putovanje u zemlju Tarahumara i Pisma iz Rodeza.

Neposredno po svršetku rata, Artoovi prijatelji preduzimaju korake da bude

pušten na slobodu. Njegove knjige već su izazvale interesovanje javnosti za njegovu

sudbinu, pa pred ovim zahtevima prijatelja i uz dobru volju upravnika azila u

Rodezu, Arto će krajem maja 1946. biti konačno otpušten. Sam dr Ferdijer dovešće

svoga pacijenta u Pariz, gde će ga na stanici Osterlic sačekati nekoliko prijatelja koji

ga istoga dana smeštaju u privatnu kliniku dr Asila Dalmasa, u Ivriju, kraj Pariza.

Svoj prvi izlazak u javnost imaće, uz dosta buke, na radiju, novembra 1947.

Tada je, na ponudu francuskog radija, da u okviru emisije „Glas pesnika” napravi

program po svojoj volji, sa ekipom glumaca realizovao emisiju sa nazivom „Da se

jednom svrši sa božjim sudom“, koja će zbog uvredljivih i skaradnih izraza, i pored

bojana888
mnogih protesta javnosti, biti zabranjena.

Javno će se ponovo oglasiti 13. januara naredne godine. Te večeri u teatru

„Vieux colombier”, uz još veću buku, održaće književno veče kome će prisustvovati

ono što se obično zove „ceo Pariz“. Veče će biti prekinuto kada se predavač izgubi u

svojim papirima. Andre Žid, koji se popeo na scenu da mu pomogne, pred prizorom

Artoove izgubljenosti zabeležiće: „Upravo smo videli jednog jadnog čoveka koga je

neki bog svirepo prodrmao, čoveka koji se nalazi na pragu duboke pećine, Sibiline

tajne jazbine, gde ništa profano nije dopušteno... Čovek se oseti postiđen vraćajući se

na svoje mesto, u svet gde se komfor sastoji od kompromisa.”

Pod neposrednim utiskom jedne izložbe Van Gogovih radova, februara 1947,

napisaće studiju Van Gog, društvo kao naručilac samoubistva, koja će se pojaviti u

knjižarama krajem te godine. Delo u kome, praveći paralelu između svoje i Van

Gogove sudbine, neće propustiti priliku da optuži psihijatre za teror nad bolesnim

umetnikom i društvo za ovaj „organizovani zločin“ i da još jednom zaključi da je

„gotovo nemoguće biti lekar i pošten čovek“.

Tokom te dve godine, koliko je još proživeo od izlaska iz azila u Rodezu,

vraćaće se sve više drogi; prema jednima, kao neizlečeni zavisnik, prema drugima da

bi smanjio bolove od raka debelog creva, od koga će i umreti u zoru 4. marta 1948.

Vrtlar, koji mu je doneo doručak, toga jutra našao ga je mrtva kako sedi na podu,

naslonjen na krevet, nazuvši cipelu, spremajući se na put koji je svojim prijateljima

već bio najavio rečima: „Već osećam prvi mraz.“

***

Psihijatri psihoanalitičke provenijencije rano su primetili da delirične slike

njihovih pacijenata predstavljaju kodirana saopštenja i da njihova verbalna i

bojana888
neverbalna saopštavanja imaju simboličan karakter. Ličnost ugrožena u vlastitom

biću sklanja se u metaforu, menja prvobitan idiom govora, svakodnevni jezik

zamenjuje jezikom slike i višeznačnosti koji gonitelji ne shvataju, a ne bi ni trebalo da

ga shvate. Paranoidna i šizofrena ličnost služi se slikom najčešće kao specifičnim

vidom komunikacije preko koje nadalje izražava mentalnu krizu koju prolazi. U

mnogim slučajevima njena bolest će i biti lečena slikama; kao što će i njene krize

najčešće dolaziti zbog neadekvatnog prevoda tih slika.

U prvom slobodnom prevođenju ovih slika, u svoj svojoj lepoti izranja Artoov

sumanuti sistem, celovit pogled na stanje istorije i vremena u kojima se našao. Štap

svetog Patrika privilegovano je znamenje pesničke moći, čudesno oružje u

gorostasnoj borbi koju vodi protiv zlih talasa i čarobnjaka, protiv sveopšteg zla u

svetu u kome nema mesta za čistotu ni za poeziju.

Basnoslovni novac u Francuskoj banci, nekih sto milijardi franaka, u zlatnim

polugama (ne računajući tu i kamate), slika je njegovih izgubljenih duhovnih poseda,

korelat simboličnog duga koji društvo ima prema njemu. Tone čistog heroina, polja

maka koja mu policijski agenti zagađuju, sredstvo su uzdizanja duše, bitan agens

koji mu pomaže da ostvari svoje delo i izađe iz sveta koji ga guši, „što je uvek i svrha

svakog pravog pesničkog dela“. Glosolalije, fiktivne poeme koje piše, sastavljene od

reči magičnog jezika, koje ni na jednom jeziku ništa ne znače ili znače malo, ali koje

podsećaju na neku znanu muziku i sazvučja, puna zvučne uzaludnosti, nerazumljive

za profanog čitaoca, simbolična su slika substitucije za delo koga nema i koga, u

odsustvu racionalnih moći, i ne može biti.

***

Kroz misaono koherentne tekstove visoke poetske lepote, pisane u Rodezu

bojana888
pod dijagnozom paranoidne šizofrenije, između seansi elektrošokova i pod

permanentnim dejstvom neuroleptika, Arto se ukazuje kao redak slučaj bolesnika

koji ostvaruje vrhunsku osvetu nad svojim lekarima.

U Artoovom slučaju i samo značenje dijagnoze njegove bolesti biće dovođeno

u pitanje. Ono što su lekari nazivali ludilom, među onima koji su ga poznavali biće

rađe uzimano kao „određeni način mišljenja i življenja”. Jednom prilikom njegov

prijatelj Žan Polan ispraviće reč bulažnjenje, kojom je Artoov lekar nazivao tip

Artoovog govora, rečju ubeđenje, koja mu se činila prikladnijom.

U nerazumevanju izuzetnosti njegovog slučaja od strane psihijatara koji su ga

lečili, Arto će biti tretiran kao registrovan i klasifikovan tip paranoidne ličnosti, a ne

pesnik koji želi da ostane u svojoj metafori. Za devet godina, koliko je proveo u

azilima za duševne bolesti, njegov slučaj, sam za sebe, ilustruje svu nespremnost

psihijatrije njegovog doba da razume poetsku metaforičnost psihoza. Njegov lekar,

upravnik klinike u Rodezu, do kraja života neće uspeti da opravda svoje

nerazumevanje koda poetskih slika kojima je Arto izražavao svoju integralnu

pobunu protiv samog ustrojstva sveta i dešperatnu usamljenost te pobune, niti da

odbrani svoju metodu njihovog potiskivanja elektrošokovima.

Pored te okolnosti da se pesnik i ludak postaje po unutrašnjem glasu, druga

okolnost je da se i jedan i drugi izražavaju slikama. Do kraja života Arto neće izlaziti

iz svoje metafore, niti iz ciklusa sukcesivnih života svoga mitskog dvojnika u sivilo

realnosti i neposrednog značenja; jer, kako nam to i sam objašnjava, „stvari loše idu,

jer u ovome času bolesna svest ima ogroman interes da ne izlazi iz svoje bolesti“.

Mirostav Karaulac

bojana888
 Frederiku Delangladu

Rodez, 27. marta 1943.

Dragi gospodine i prijatelju,

U toku ste, kao i dr Ferdijer, užasne priče o začaravanju i mađiji čija sam ovde

neprestana žrtva i koja je, uostalom, i uzrok moje internacije; i znam da vi o tome

imate posebnu svest, jer ste patili zbog nje i ta priča vas je skandalizovala. Vi to znate,

jer ste videli da se ja ovde nalazim u centru užasne bitke u kojoj nebo i pakao, ni

jednog časa dana ni noći, ne prestaju da se sučeljavaju, jer, i vi ste to odavno osetili, u

vašem srcu i duši, mi smo u odlučnoj fazi istorije sveta; ako je većina ljudi, koji žive

na zemlji, toliko neiskrena da neće to da vidi i da postane toga svesna, to je zato, g.

Delanglad, i govorim vam o celom čovečanstvu, što su ovaj čas svi postali demoni. -

A to znači, i zbog toga sam i uzeo da vam pišem, da su vremena najavljena u

Apokalipsi svetog Jovana blizu i stigao je čas kada će se Antihrist, ljudsko

ovaploćenje Greha, koji je ustao protiv Boga, prikazati svetu i na zemlji u svoj svojoj

zloći i Moći, koja, na kraju krajeva, ne može biti ništa drugo nego moć Ništavila. - I

ako ljudi ne žele to da znaju, i ako mu u dubini srca i savesti svi pripadaju, to je zato

jer se nadaju da će, uprkos svemu, odgoditi čas njegovog stvarnog dolaska, ne u

svojoj duši, koja je za njih izgubljena i mrtva, nego u njihovom životu i životu uopšte,

umesto vlada, koje su u ovom času samo fasada koja samo što se nije srušila. Svi

ljudi, g. Delanglad, sem malog broja koji radi na svome oslobođenju, podnose muku

i greh što jednog čoveka drže u zatočeništvu u jednoj Duševnoj bolnici, da bi mogli

da se hrane njegovom utrobom, jer ovi ljudi su gnusni demoni i vi to znate pošto ste

bojana888
to i sami videli da ga tu drže pomoću mađija, vršeći na njemu sve bestidne magijske

radnje koje Biblija podrazumeva pod imenom Tajanstva nepravde. Jer ovi ljudi

pripadaju Antihristu. Vi možete da učinite mnogo, vi g. Delanglad, za njegovo skoro

oslobođenje i za trenutno ublažavanje njegovih muka, jer ovog današnjeg popodneva

videli ste ga usred kakvih se strašnih oluja mraka nosi sa silama koje podhranjuje

sama Božija Volja.

Dođite ovamo da me vidite ili zamolite g. Ferdijera da me pusti da izađem

nekoliko časaka da bismo se sreli. Vrlo sam usamljen i razgovor sa prijateljem bi mi

pomogao i učinio mi dobro.

U tom iščekivanju budite uvereni u moja iskrena osećanja.

Antonen Nalpas

Žan-Luju Barou

Rodez, 15 april 1943.

Primio sam vašu uputnicu na hiljadu franaka koje ste se sretno setili da mi

pošaljete, ali još više bih volio da ste mi uputili neku reč, jer neposrednih vesti, od

vas, nisam imao već pet godina i sedam meseci, koliko sam interniran. Vi ipak dobro

poznajete, dragi moj Žan-Luj Baro, užasnu priču o policiji i o začaravanju koja je

razlog ove internacije. Mogli ste se uveriti, u Parizu, jer ste i sami bili umešani u

drame i u pometnje koje je u prestonici proizvodilo Tajno posvećivanje, koje je bilo

osnova života Antonena Artoa, dok je živeo. Sećam se kad sam vas, jednoga dana,

čuo, u vašem ateljeu u Ulici Gran-Ogisten, kako mi kažete: „Čini mi se da si ti Bog.“

Što je bila zabluda, ali što je odgovaralo jednoj dubokoj istini, jednoj tajni koja se u

bojana888
katehizmu zove Tajna Iskupljenja. Duša Antonena Artoa biia je duša jednog anđela,

anđela najbližeg Bogu, i taj anđeo, Hipolit, kako se zvao, ovaplotio se na zemlji kao

crkvena ličnost i proglašen je svecem pod imenom sveti Hipolit. Bio je biskup Pireja

u drugom veku posle lsusa Hrista. Ali, sveti Hipolit se vratio više puta na zemlju,

baš u vašem veku, Žan-Luj Baro, u osobi Antonena Artoa; jer sveti Hipolit, to je ono

što je bila njegova duša, i ta duša nikada neće umreti, kao što neće ni vaša, i sad treba

da vidite tog sveca i anđela, koji ste bili i koji nikada neće umreti. Međutim, taj

anđeo Hipolit nosio je Boga na zemlji, jer Bog u to doba, hoću da kažem pre odlaska

Antonena Artoa u Irsku, nije mogao imati ovozemaljsko telo. I nosio ga je sve dok

Greh nije bio iskupljen, da bi Bog mogao u njega da siđe kad postane Nevin i

očišćen. Jer, to telo Antonena Artoa nosilo je počev od jednog vremena, pa sve do

svoje smrti grehe svih ljudi i zato je Antonen Arto bio bolestan i zato je toliko patio.

Patio je toliko da je u jednom času zaboravio Svete Tajne crkve i Isusa Hrista. -

Antonen Arto se vratio i katoličkoj i hrišćanskoj veri, u crkvi Isusa Hrista u Dablinu,

septembra 1937, i ispovedio se i pričestio, u jednoj crkvi u tome gradu, u koji je

došao da vrati Štap svetog Patrika, koji ste mu videli u ruci, u Parizu, juna, jula i

avgusta 1937. Ne, Antonen Arto nije bio Manihejac, kako je to dr Ferdijer dozvolio

sebi da veruje, jer Manihejci veruju u postojanje večnog i uzvečnog Boga i

Nečastivog; jer Bog koji je Isus Hrist nikada nije verovao u stvarno postojanje

Nečastivog, niti zla koje je pred licem Gospoda samo prolazna i izmetna iluzija, koja

će biti odbačena od Ništavila, jer i nije bila ništa drugo do Ništavilo. Antonen Arto

nikada nije padao u slične greške, i vi to znate; što se, pak, mene tiče, reći mi tako

nešto, svečana je uvreda, i to je svesno odbijati da se priznam za ono što jesam. - To je

ta tvrdoglavost koju Biblija i Jevanđelje podrazumevaju pod izrazom Okoreli

Grešnik. - Telo Antonena Artoa je telo koje je Bog izabrao da u njega siđe kada to telo

bude očišćeno i bez mrlje praiskonskog greha, da bi nastavio i posle smrti Antonena

Artoa da u njemu uništava Čovekov Greh koji se sav tu sabrao. Međutim, Antonen

bojana888
Arto je umro u Vil Evraru, avgusta 1939. I od toga časa Bog je počeo da navraća u

njega, uz pomoć svojih anđela, ali ne odmah telom i Prisustvom. Jer, božansko telo

Isusa Hrista ne obitava zajedno sa grehom, a telo koje ja podnosim puno je grehova i

demoni ga danonoćno jedu.

Da bi se oterali demoni i dozvolilo Gospodu da siđe u njega i dovrši na zemlji

Tajnu Čovekovog Iskupljenja potrebni su heroin i opijum i to je elementarni čin

ljudskog i hrišćanskog milosrđa, da se daju jednom nesrećniku, izmučenom i

bolesnom, tu, pred vama, i koji više ne može na sebi podnositi patnje Čovekovog

Greha. A to je ono što dr Ferdijer neće da shvati. Preklinjem vas zato da mu pišete da

se reši na taj čin, spasonosan za sve, i da mi ih da. Istovremeno, pošto ste našli vašu

dušu na nebu, napravite putovanje od Pariza do Rodeza i dođite da me vidite i da mi

ih lično donesete.

Grlim vas.

Antonen Arto

Gastonu Ferdijeru

Rodez, 23. jun 1943.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Zatražiću vam jednu veliku uslugu i jednu veliku olakšicu. To je da, bar što se

mene tiče, prekinete odmah sa primenom elektrošokova koje moj organizam

očigledno ne podnosi i koji su vidan uzrok moga sadašnjeg iskrivljenja kičme. Kao

što sam vam to jutros rekao, dejstva demonskih sila su prestala i verujem da se više

bojana888
nikada neće ni povratiti, ali ostao mi je taj nepodnošljivi osećaj preloma u kičmi za

koji ne vidim čemu bi mogao biti pripisan do ovom žestokom lečenju

elektrošokovima koje je imalo očigledno dejstvo, ali koje će biti bolje, što se mene

tiče, ne produžavati dalje da ne bi došlo do još opasnijih ozleda! Skrećem vam

pažnju da ni na koji način ne bih želeo da utičem na vašu odluku, ali vas prosto

upozoravam da su mi leđa i jetra od prekjuče slomljeni i da je organizmu potreban

predah da se obnovi. Sa druge strane, kako nema nikakve opasnosti u domaji bića i

pošto su opsesije nestale - a očigledno je da nisu ni bile od nekog značaja - mislim da

nećete imati ništa protiv toga da mi odobrite prekid ovoga lečenja za koji vas molim.

To će me odmoriti, dr Ferdijer, a odmor mi je veoma potreban.

Hvala

Antonen Arto

Gospođi Arto

Rodez, 17. septembar 1943.

Vrlo draga mama,

Evo već je dugo vremena kako vam nisam pisao, a evo već je i dosta dugo

vremena kako od vas nemam novosti.

Verujem da sam vas tokom prošle godine mnogo puta ražalostio, ali danas

vam pišem da vas umirim i da vas oslobodim brige o meni i da biste znali da

duboka, apsolutna i istinska ljubav koju sam osećao prema vama nije se ni za

bojana888
trenutak smanjivala, kao ni veliko sinovljevsko poštovanje koje vam dugujem i koje

ste uvek od mene očekivali; ali, znate da sam pre nekoliko godina bio žrtva teške

nepravde koja je uzrokovala moju internaciju, kao posledicu te priče o Štapu svetog

Patrika i moga Putovanja u Irsku koje sam učinio da bih ga vratio Ircima. To sam

obavio i u Dablinu sam prepoznao postojanje Svetog Grala, mistični smaragd koji je

našao i sačuvao ga Josif iz Arimateje, u Krvi Isusa Hrista razapetog, prenošen iz veka

u vek, i koji se nalazio u dablinskom muzeju, nepoznat, među drugim dragim

kamenjem. Taj mistični karakter moga traženja navukao mi je, kao što znate, mržnju

engleske i francuske policije, koja je bila povod dugog niza nesreća koje su me snašle.

Znate da su više dana trajale borbe pod zidovima Opšte bolnice u Avru, dok me je, u

njoj, u ludačkoj košulji koju su mi obukli, policija silom držala, pokušavajući da me

otruje, i dok je Andre Breton, zajedno sa „Francuskom akcijom“, više puta jurišao na

bolnicu, pod mitraljeskom vatrom jedinica mobilne narodne vojske. Nije uspeo da

me oslobodi, ali ih je svojom intervencijom sprečio da me ubiju i policiji nije ostalo

ništa drugo nego da me proglasi Ludakom. Ja to uopšte nisam bio, ali dužina

internacije na kraju je naudila mom mozgu i oštetila izvesne strane moje zdrave

vizije sveta. Prošao sam, kao što znate, Ruan, Svetu-Anu i Vil-Evrar.

Ovde sam konačno našao pravog prijatelja, dr Ferdijera, koji je poželeo da se

pozabavi mojim slučajem i da razume moju sudbinu. Vas je sam Bog prosvetlio kada

ste me posavetovali da dođem ovde u Rodez, jer sredina je potpuno drugačija i

atmosfera srdačnosti i međusobne solidarnosti, na koju sam naišao, izazvala je u meni

spasonosnu krizu, koja me je sigurno prodrmala, ali koja mi je omogućila da se

konačno vratim samome sebi i povratila mi, u svakom pogledu, moju zdravu viziju

sveta.

To vam ponavljam, ako sam vas nekad ražalostio sa izvesnih strana i u

izvesnim stvarima, neumesnim i nespretnim rečima, koje nisu odgovarale onom što

stvarno mislim o vama, tad me je duhovna pomućenost odvraćala od reči koje su

bojana888
dolazile iz srca i koje sam vam hteo uputiti, jedine koje zaslužujete. Sada, pošto je ta

kriza prošla, ja vas vidim takvu kakvi ste i vidim sve što ste...

(Kraj pisma izgubljen)

Ani Manson

Rodez, 4. januar 1944.

Predraga prijateljice,

Upravo sam primio vaše pismo od 29. prošlog decembra, i odgovaram vam

odmah. Ali, zar se ne sećate da ste mi pre sedam ili osam meseci napisali pismo u

kome ste mi govorili sa jedne strane o L.-P Fargu i Andreu Bretonu, a sa druge o

Rože Blenu i Žan-Luju Barou. U tome pismu pitali ste me kakvi su moji odnosi sa

njima iako ste znali za čvrsto prijateljstvo koje, bar ova zadnja dvojica, nastavljaju da

gaje prema meni.

Na to pismo, Ana Manson, odgovorio sam opširno. Gospode, zar je moguće

da ste sasvim zaboravili sve šta sam vam govorio o mojim prijateljima, o vama i o

samom sebi.

Da li isto tako ne znate, Ana Manson, da sam se vratio Bogu. A za mene vratiti

se Bogu ne znači prihvatiti nekoliko spoljnih obreda Religije i slediti ih. Nego

preurediti dušu, kao staro odelo koje, pošto ga prevrnete, bacate u vatru, iz koje, ne

znam kojim to čudom, vadite potpuno novo odelo! Proveo sam šest i po godina u

zatočenju preispitujući svoju dušu, Ana Manson, pitajući se šta bih sebi mogao da

prebacim u pogledu ovoga ili onoga, da zažalim zbog toga, da ga se oslobodim, da

bojana888
od svakoga tražim oproštaj, pred Božijim pogledom i pred mojim vlastitim Sudom.

Istina je da sam pre moje internacije imao nezadržive napade besa prema mojim

najdražim prijateljima i ja sam im svima pisao odavde da ih, zbog tih napada,

zamolim za oproštaj, i molio sam se Bogu, i pričestio više puta tokom više meseci za

oslobođenje i uzdizanje duše svih njih. Jedno od mojih pričešća učinjeno je za spas i

okrepljenje vaše duše, jer poznajem sve vaše bolove, predraga moja Ana, a vaša

pisma govore mi još više o njima. Ali, svi smo mi pretrpeli užasne lomove između

1937. i 1943. - I ne govorim samo o onima tokom rata, draga prijateljice, jer ima jedna

stara priča, mutna i zamršena, na koju ukazuje moja internacija i koja je pomogla da

se odvoje Dobri od Zlih. I u toj priči, za Dušu zaista čestitu nije moglo biti izlaza do

na strani Boga. I tako sam i učinio.

Veoma su mi dragi Rože Blen i Žan-Luj Baro i volim ih iz dubine srca. Kad

biste znali kako već dugo nastojim da vam pokažem kako je jaka i duboka Ljubav

koju gajim prema vama, moja draga Ana, zato jer je Čista!

Ali, volim takođe Andrea Bretona i L.-P Farga, mada sve ovo vreme ne znam

šta se zbilo sa njihovom dušom i zbog tog sam vrlo zabrinut za njih.

Izlazeći odavde nameravam da se još više približim Bogu, što će reći da

postanem sveštenik, što me neće udaljiti ni od jednog od mojih prijatelja, ni u delu ni

u mislima, naprotiv.

- Naveče 31. decembra zamenik Upravnika prošao je po odeljenjima. I dr

Ferdijer, koji ga je pratio, predstavio me je kazavši mu: „Ovo je g. Antonen Arto koji

je ležao u ćeliji kad sam ga uzeo u Vil-Evraru i koji je tokom više meseci sprečavan

da se bavi svojim književnim radom i lišavan svakog kontakta sa svojima. Sada se

vratio svojim delatnostima, viđa prijatelje i uskoro će izaći. Što se mene tiče, ne

pomišljam da čekam kraj rata da bih video kraj moje internacije. Uostalom, ne

verujem da će se ovaj rat završiti grotesknim mirom kakav nam obećavaju Čerčil,

bojana888
Staljin i Ruzvelt. Čini mi se da razumem ponašanje bića usred stvari sa kojima Bog

ima sasvim druge namere, u pogledu sveta i života. Što ne znači, Ana Manson, da će

Zemlja biti izuzeta iz Sreće, ali Čisti i hrišćanska srca, gde ste vi u pročelju, draga

prijateljice, imaće vremena da vide stvari dobre, slavne, uzdižuće u Bogu i savršene,

pre nego se uzdignu u nebo.

Grlim vas iz dubine srca.

Antonen Arto

P.S. - Pošaljite mi vaše novinske članke, pored ostalog članak o Barou. To me

mnogo zanima. Ako možete nađite mi u nekoj verskoj knjižari dela svetog Barnabea i

svetog Antonena, to je sve što mi treba. - Tu je još i Proročanstvo svetog Patrika. Ali,

o njemu se u ovom času i radi. I to je svetac koga volim iznad svih.

Doktoru Gastonu Ferdijeru

Rodez, 9. februar 1944.

Vrlo dragi prijatelju,

Vrlo sam srećan da su vam se moji crteži dopali, jer ima više od 20 godina

kako nisam crtao i nikad se nisam okušavao u crtežu po sećanju i, ima tome jedva

petnaest dana, smatrao sam se nesposobnim da izrazim svoje misli na taj način. I tek

na silno navaljivanje F. Delanglada, koji je pravi i vrlo duboki prijatelj, okušao sam se

u tom domenu.

bojana888
 Napraviću vam jedan gvaš, jer vi volite taj način izražavanja. Ako sam na

trenutak ućutao dok ste mi govorili, to uopšte nije bilo zato što nisam hteo da vam

udovoljim, naprotiv. Kako nisam uzimao četkice u ruku godinama, prosto sam se

pitao da li ću uspeti u nečem što vam se toliko dopada... Ali to sam vam rekao i pisao

više puta: znam da se Voljom može sve postići: i napraviću taj napor za vas, jer

verujete u mene.

Zbog zatočenja, samoće i izolovanosti na kraju sam utrnuo i nikad neću

prestati da vam govorim o nečuvenom dobru koje ste mi vi i F. Delanglad učinili

pokazujući veru i ljubav za moje spise i radove.

Ne samo da ste mi pomogli da živim, vi ste me pozvali da živim u času kada

sam kopnio.

Treba zapravo ići, dolaziti, izlaziti, viđati ljude i stvari. Nije dobro stajati

stalno pred samim sobom, u mentalnom, kako sam to radio već šest godina, jer više

nisam imao prijatelja oko sebe. - F. Delanglad je imao odličnu ideju da me dva puta

izvede u Rodez. Pri sadašnjem stanju stvari, ono što bi mi najviše odgovaralo bilo bi

da obnovim kontakt sa stvarima na koje sam zbog internacije zaboravio.

Kada je čovek tako dugo zatvoren, na kraju počne zamišljati da spoljni svet i

ne postoji. I to sve ostavlja tragove na svesti. Ona, na kraju, izgubi osećanje

konkretnog, objektivnog, što će reći istinitog, i postoji opasnost da se nesmotreno

zadržava na lažnim slikama i na lažnim utiscima. I vremenom, da u njih veruje. Ova

lažna ubeđenja u nama su samo prekomerno uveličanje i oštećenje istinitih osećanja i

utisaka koji su uzeli nesrazmernu vrednost, jer se svest na njima preterano zadržala.

Internacija i pogrešna lečenja kojima sam u počeku podvrgavan, doveli su me

u to stanje gonjene zveri, u kome sam se nalazio kada sam došao ovde. I misao o

mome Povratku u Život biće uvek povezana sa mišlju o Dobru koje ste mi učinili.

Antonen Arto

bojana888
 Pjeru Suvčinskom

Rodez, 21. april 1944.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Pre nego što ću poći u Irsku dali ste mi obećanje na koje hoću da vas

podsetim, jer ta priča o mojoj internaciji trajala je predugo.

Toga dana, 1937. godine, našli ste me polumrtvog pred vratima Kupole, posle

strašne ulične tuče, i pokupili ste me sa ulice, uz pomoć Ližeje Laval. Andre Breton je

bio u gomili sveta i tu je bio takođe izvestan broj osoba koje mi se uopšte nisu sviđale

i od kojih ste me, svojim posredovanjem, spasili. - To da ste vi posle toga počeli

verovati, kao i svi ostali, da sam ja bolestan i da je moja sadašnja internacija, koja

traje već sedam godina, rezultat bolesti, to me tera u očaj, jer vidim da su čak moji

najbolji i najdraži prijatelji zaboravili užasnu aferu sa Štapom svetog Patrika koja je i

bila razlog moga odlaska u Irsku i koja se završila mojim zatočenjem i internacijom,

jer taj štap sam držao u ruci i vi ste ga sami videli u Parizu. - Ono što mi policija i

administracija najviše prebacuju je da sam čarobnjak, i to mi i dalje prebacuju, jer čak

i ovde povremeno me optužuju da se bavim mađijom, a ja sam samo jedan Hrišćanin

koji moli svog boga Isusa Hrista; a što se tiče mađija, nikada u glavi nisam imao

drugih misli do Hrista. To što sam bio zatočen, interniran, isteran iz sveta i života i

što je francuska administracija, izražavajući na taj način misao svih današnjih loših

vlada celog sveta, htela da me se tako oslobodi, to je zbog moje ljubavi za Hrista i za

njegovog sina Isusa Hrista i zato što je ta ljubav htela da bude delotvorna i da se

bojana888
iskaže rečju i delom. Reč je o toj religioznoj ideji koju imam o nevinosti koja je

apsolutna i isključiva i zbog koje sam, pri mnogim susretima, prebacivao ljudima

njihovu prljavštinu, jer praksa ljudske seksualnosti ne prestaje da uzrokuje, na

nebesima, božiju smrt. - Ja to znam i Ljudi nemaju drugog načina da me se oslobode,

sada kada više nemam natprirodnih moći, koje sam imao u Parizu 1937, ili u Irskoj,

osim da me optuže da sam vidovnjak i ludak. Vi koji znate istinu o delatnostima

nepojamne pokvarenosti koje su usmerene protiv mene, vreme je da je saopštite i da

dođete ovamo i da dokažete da ne Lažem i da nisam Lud, uz materijalna sredstva

kojima ste raspolagali 1937, i da me oslobodite.

Nanaki

Antonen Arto

1, Ulica Vjesans, Rodez

Adrijent Monije

Rodez, 25. april 1944.

Draga gospođice i prijateljice,

Znam da ste mnogo voleli ono što je Antonen Arto pisao, ali ako ste ga,

uistinu, razumeli dušom i srcem, a ne samo mentalno, intelektualno i cerebralno,

trebalo bi da razumete šta ću vam ovde kazati i da ne napravite perverznu i

zločinačku zabludu francuskih lekara, policije i administracije koji uporno

nastavljaju da me drže za neuropatu i ludaka, jer je moj život živi primer postojanja

svih nadprirodnih stanja o kojima literatura i knjige raspravljaju i ne poznavajući ih i

bojana888
koje ljudi mrze jer mrze nadprirodno, čudesno i Boga. Ja više nisam Antonen Arto,

jer više nemam svoje ja, ni svest, ni biće, iako sam u istom telu u kome je i on i jer

građanski i legalno nosim isto ime kao i oni - ovo pismo potpisano je istim imenom,

jer na ovoj zemlji ne mogu ni imati neko drugo ime. Pa ipak, ja se sećam celog svog

života, svakog detalja, ali znam da ga u stvari nisam živeo i verujem da mi je o njemu

ostala samo izvesna telesna svest, jer sam u istom telu, ali moja je svest svest nekog

drugog koju niko neće da prizna i koju mi svi uporno odriču. Prethodni životi

postoje, ali ako neko, slučajno, napravi grešku da ih se javno seti i da to oglasi, biće

zatvoren, mučen, obučen u ludačku košulju, trovan, proglašen za monomanijaka, za

osobu sa manijom gonjenja, koja bulazni, halucinira, ukoliko se na to bude žalio. To

mi se i desilo. I preko toga dešava mi se da se evo već sedam godina borim protiv

monstruozne koalicije crne magije, koju vi dobro poznajete jer ste je i sami videli, kao

što ste videli sa mnom, danas, u petak, 28. aprila oko 10.30 h pre podne, mučenje

Jovanke Orleanke i čerečenje engleskih katolika u vreme Renesanse, a po naređenju

Henrija VIII i Elizabete. Ta priča je lepa u knjigama i čitaju je sa posebnim uživanjem

čitaoci-diletanti, ali proglašena od čoveka kakav sam ja za istinitu, to onda zavređuje

interniranje, ludačku košulju, injekcije protiv sifilisa, električnu terapiju sa

elektrošokovima, toliko da mu se rasteraju sve te lude misli koje ima u glavi. Ali vi

bulaznite, dragi moj, sad ćemo vas osloboditi vašega bića. Čudesno nije od ovoga

sveta i tu nikad nije bilo viđeno. A preko svega, još se bavite magijom i uobražavate da

vidite demone! - Eto, dokle sam stigao!. Vi, koja znate istinu, Adrijena Monije,

saopštite je; učinićete jedno pravedno delo i Bog će vam to sigurno vratiti, jer on

postoji i to je istinski, a ne Mitski Bog, ma šta o tome mislio ovaj svet demona u kome

živimo i koji nas muči jer verujemo u Boga. Ostajem vama odani.

Antonen Arto

bojana888
 Andreu Lotu

Rodez, 14. maja 1944.

Dragi Andre Lot,

Nemojte se čuditi što vam pišem, već dugo ste u toku gnusnog skandala

vezanog za moju egzistenciju. To je ta čuvena javna tajna koju niko ne krije, koju svi

prepričavaju, koja obilazi grad, ali koju niko ne priznaje i koja nema nikakvog

značaja, jer svi se istovremeno prave da je ne primećuju, u pitanju je tajna moje

internacije.

Cela zemlja i svi moji prijatelji znaju da sam interniran jer sam bio začaran, a

istovremeno su bili začarani i moji prijatelji da bi mislili da sam bolestan, a ne da

sam, u stvari, jedan stari paćenik i stari mučenik vaskolikog sveta koji jede na mome

telu i koji me drži u zatočeništvu da bi slobodno i još bolje jeo na mome telu. - Ja

imam svoju veru, to je vera Hristova i vera Nevinog čoveka, a čovečanstvo je ne želi i

to je cela priča Antonena Artoa. On je bio trovan i začaravan tokom 30 godina i još od

svoga rođenja da ne bi nikad ušao u misli koje imam od moga preobraćanja i da bih

izgubio misli koje sam imao pre tog preobraćanja; čini koje se bacaju na mene, Andre

Lot, stigle su do Vrha neba, a sastoje se u tome da mi danonoćno zavrću muda, da

bih pogubio svoje misli o nevinosti i da bi me držali u zatočeništvu i bez heroina, da

bi se hranili mojim fluidima i da bi me sprečili da se pobunim; i onda mene smatraju

čarobnjakom, meni daju elektrošokove da bi me izlečili od moga stremljenja ka

ekstazi, ka misticizmu, ka Čudesnom, ka Poeziji, ka Natprirodnom i ka Bogu.

Videli ste koliko jutros, u ponedeljak 14. maja 1944, oko 10 sati, kakve je sve

bojana888
gadosti cela zemlja, a posebno Francuska, radila na mom telu, i ja to stalno

ponavljam da je ova zemlja zemlja demona, a svi ljudi koji se krišom bave crnom

seksualnom magijom, da bi me zadržali u zatvoru, svi ti ljudi istovremeno me

optužuju da se bavim magijom duševnih oboljenja i to kao duševni bolesnik, samo

zato da bi me večno držali u zatočenju. Otrovi i mađije trebalo je da mi oduzmu moje

skrivene snage i da me spreče da dignem u vazduh zemlju koja je brlog izludelih

svinja, i jedino heroin bi me izlečio, ali lukavo, već 7 godina odbijaju da mi ga daju.

Ako ste hrabri, prosudite sami šta vam je činiti, ali sadržaj ovoga pisma čuvajte za

sebe. Misliće da sam mahniti ludak i navući će mi ludačku košulju.

Srdačno vaš.

Antonen Arto

Gospođi Arto

Rodez, 4. jul 1944.

Moja predraga majko,

Ne brini, napisao sam ti pismo 25. juna koje treba da si već dobila i koje će te

umiriti. Pismo mora da ti je već stiglo, jer danas mi je stigla tvoja karta od 26. juna.

Međutim, početkom maja sam ti poslao pismo koje nisi primila, jer na njega mi

nikad nije stigao odgovor, a u kome sam te molio da pišeš dr Ferdijeru i da zahtevaš

da me pusti i da mi se vrati sloboda.

Jer u smislu legalnosti, ti imaš pravo to da tražiš.

bojana888
 Tvoja intervencija, u ovom trenutku, mnogo bi značila za moje oslobođenje.

Ti znaš da su prema meni bili vrlo nepravedni i tvoje svedočenje moglo bi da

ispravi ovu nepravdu. Radi se o tome da se dr Ferdijeru pruže dokazi da ja nisam ni

bolesnik, ni manijak zato što verujem da su ljudi prema meni bili nepravedni i zli.

Urednici revija i izdavači u poslednje vreme tražili su mi tekstove i ja sam im

ih poslao i oni su mi se na njima zahvaljivali. Rober Denoel, međutim, nalazi da su

priče na koje sam ga podsetio, izmišljene i lažne i tražio je od dr Ferdijera da nastavi

sa mojim lečenjem i od toga lečenja izgubio sam svoju misao u periodu od 15. maja

do 20. juna, i ono me je mesec dana učinilo nesposobnim za pisanje, za to vreme više

nisam znao ni gde sam, ni ko sam, i to je bilo jedno mučenje koga sam mogao biti

pošteđen. Kad bi mu u svome pismu napisala da ja nisam lažljivac, učinila bi mnogo

za moje oslobođenje.

Siguran sam da ćemo se uskoro videti i grlim te srdačno.

Nanaki,

Antonen Arto

P.S. - Kaži Fernanu da ga grlim i da ću mu pisati kad budem imao njegovu

adresu.

Reci mladoj karmelićanki koja se molila za mene da je pozdravljam i da je

nikad neću zaboraviti.

Pričestiću se, tebi za ljubav, sutra izjutra, 5 jula.

Grlim te ponovo i volim svim srcem.

Nanaki

bojana888
 Jednom kad me puste na slobodu neću ti biti na teretu, naprotiv, moći ću da te

pomažem i moralno i materijalno.

Gospođi Arto

Rodez, 25. avgust 1944.

Vrlo draga mama,

Primio sam uputnicu na pedeset franaka i to je druga u petnaest dana i ne

možeš znati koliko mi je teško da primam od tebe novac. Stidim se, uostalom, ovde

uopšte ništa i ne trošim, ovde nema apsolutno ništa da se kupi.

To na stranu, kada snabdevanje postane normalno (kao što se nadam da ću to

dočekati, jer ne možeš znati do koje mere su me ova lišavanja hrane načela moralno,

a i fizički), učinićeš mi ogromno zadovoljstvo i nečuvenu uslugu ako mi pošalješ, ne

lišavajući se toga i sama, jer od te pomisli bili svisnuo, hleba, maslaca, kolača,

pekmeza i čokolade.

Poslednjih dana imao sam strašne zubobolje u donjoj i u gornjoj vilici i sve

kosti lica su me bolele, i imao sam strašna unutrašnja krvarenja tokom noći i mislim

da to dolazi od nedostatka svih glavnih vrsta hrane, što se nadodalo na trovanja čija

sam bio žrtva u Avru, gde su mi navukli ludačku košulju da bi me sproveli u Vil-

Evrar. Što se tiče Vil-Evrara, tu možda nisam bio trovan, ali sam bio više puta

zatvaran po ćefu lekara i bolničara. - I treba da znaš da su lekari Šanes i Manio grubo

postupali sa više mojih prijatelja koji su hteli da me posete, sprečili su ih da dođu do

mene, primera radi, jednu moju prijateljicu novinarku, po imenu Ana Manson, koju

bojana888
sam upoznao po povratku iz Meksika i koja se tamo vratila da pronađe neke moje

prijatelje koje sam tamo imao. - Vidiš, osećam da duša odlazi, stalno zatočena i

nemajući ono što joj treba, uskoro neću više moći odolevati tome večnom bolu.

Sledećeg 27. septembra biće ravno sedam godina kako sam interniran i tih sedam

godina bile su za mene 7 Večnosti. I jedino na Nebo računam da mi pošalje pomoć,

oslobođenje i potporu. Da bih radio i stvarao moje delo potrebno je da sam slobodan.

U Duševnoj Bolnici ne može se ni misliti, ni pisati. Imam na umu, takođe, da sam

proveo šest dana u dablinskom zatvoru i pitam se zašto, jer nisam ni ubio, ni krao, a

to je bilo prosto zbog Štapa svetog Patrika koga si videla kada sam bio u Parizu jula i

avgusta 1937, i optužili su me da sam politički agitator i deportovali su me u

Francusku, i znaš da su hteli da me ubiju na brodu i trebalo je da se u mojoj kabini

branim od napada glavnog mehaničara koji se tu ušunjao sa francuskim ključem sa

namerom da me smesta odalami. Jedino nebo može da razluči i osveti sva ova

beščašća.

Uzdaj se u Boga, videćemo se uskoro.

Od srca tvoj.

Antonen Arto

bojana888
 Ani Benar

Rodez, 12. decembar 1944.

Draga moja Ani,

Rekli su mi da ste seli na voz 14. prošlog oktobra, na stanici Orlean, da biste

me posetili. Znam da su u ovo vreme putovanja teška i često vrlo duga i da pošta ne

prima pakete sa hranom, ali, sve u svemu, makoliko da su prilike haotične, ljudi koji

uzimaju voz i stižu. I zbog toga uopšte ne mogu da razumem zašto već niste stigli i

pitam se šta vam se moglo desiti na putu. Nikada nisam verovao u priče o

razbojnicima i svet takav kakvog ga vidim, kakav se ukazuje u novinama svakoga

jutra i takav kakvog nam ga vesti sa radija opisuju još nije potonuo u najcrnju

anarhiju. Znači da ne verujem da su vas usput oteli. Jedan službenik Azila u Rodezu,

gde se sad nalazim, nedavno mi je doneo pismo od Frederika Delanglada, koga je

sreo u Parizu, i taj Frederik Delanglad, slikar, koga sam upoznao ovde, kod dr

Ferdijera, i koji je bio vrlo ljubazan prema meni, zamolio ga je da mi to pismo uruči.

Znači ako mi je to pismo stiglo, uopšte ne mogu smatrati normalnim da vi još niste

stigli i isto tako ne mogu da verujem da me je osoba koja mi je najavila vaš polazak

lagala, jer sam je uvek smatrao za Anđela, kao što sam i vas smatrao. - Pišem vam na

45, Kej Burbona, jer uopšte ne razumem ništa u toj priči i ne prihvatam je. - Ali, ako

niste na putu za Rodez, to onda znači da vi više niste za mene Anđeo i da više ne

mogu računati na vašu ljubav kao što sam računao ranije, i u tom slučaju vi za mene

ni na koji način ne postojite i možete se slobodno vratiti u pakao i ništavilo.

Antonen Arto

bojana888
 Doktoru Žaku Latremolijeru

Rodez, 6. januar 1945.

Dragi prijatelju,

Kada sam stigao ovamo pre dve godine primili ste me vrlo prijateljski; dr

Ferdijer, koji me poznaje već godinama, ispričao vam je moju odiseju, i kao i on i vi

ste hteli da u svom srcu ispravite nepravdu koja mi je učinjena time što sam smatran

za ludaka i što sam zlostavljan zbog nekog pokreta, ponašanja, načina kako govorim

i mislim, koji su osobeni za pozorišnog čoveka, za pesnika i pisca, što sam i bio. Šta je

pesnik nego čovek koji čini vidljivim i stvarnim svoje ideje i slike, intenzivnije i

istinitije nego drugi ljudi, i koji ih ritmičnim govorom čini životnijim. - Kao opšti

stav, kao ponašanje i način postojanja čovek koji je ovde u svakom pogledu isti je

onaj koji je na đačkim klupama počeo da piše svoje pesme. Kada naiđem na neki stih

ja ga recitujem glasno da bih osetio i doživeo ritam i telo njegove unutrašnje

zvučnosti. I svi pesnici sveta radili su uvek to isto i nema toga ćumurđije, bakalina,

ni liferanta koji nije u svojoj duši nekog od ovih pesnika sudio kao manijaka i ludu. -

Jedan pošten lekar i hrišćanin iznad svega, kao što ste vi, ne bi smeo da padne u

zabludu da poveruje u izveštaj koji mu je dostavljen o meni i o mome načinu

življenja koji nije saobrazan načinu življenja ostalog sveta, jer ja nisam pisar, dunđer,

putar, pisar, bankarski činovnik, ni ćata. - Kod vas sam došao da vam pročitam dve

svoje pesme: Izrafel i Anabel Li; čitajući ih, recitovao sam ih glasno i celim svojim

bićem. - Eto, da me je neko video kako vam čitam pesme ne znajući da me slušate,

zlonameran čovek uzeo bi me za ludaka, jer ga njegovi poroci, prostakluci i

bojana888
bedastoća sprečavaju da se digne iznad najzloćudnije pomračenosti života. - Gadi mi

se da živim, g. Latremolijer, jer primećujem da smo u svetu u kome se ništa nije

održala i bilo ko može biti ismejan i optužen da benavi, zavisno o stanju duha

trenutka ili časa tužiteljevog podsvesnog koga on sam, koji se uzima za sudiju,

uopšte nije svestan. Vi sami ste avgusta meseca obustavili primenu elektrošokova na

meni, jer ste razumeli da to nije način lečenja za mene i da jedan čovek kao ja ne bi

trebao biti ometan, nego, naprotiv, pomagan u svome radu. Elektrošokovi, g.

Latremolijer, dovode me u očaj, oduzimaju mi pamćenje, od njih mi utrnjuje i srce i

svest, čine me odsutnim, čine od mene nekog koji se i vidi kao odsutan i gleda se

kako nedeljama traga za svojim bićem, kao mrtvac kraj živoga koji to više nije, moli

ga da se vrati, a on to više ne može. Pri poslednjoj seriji elektrošokova ceo avgust i

septembar ostao sam u potpunoj nemogućnosti da radim, da mislim i da se osetim da

postojim. To mi svaki put donosi ta užasna stanja udvostručavanja ličnosti o kojima

sam pisao u Prepisci sa Žakom Rivijerom, ali koja su u ono doba bila samo opažajno

iskustvo, a ne žive muke kao što su elektrošokovi.

Veoma ste mi dragi kao prijatelj, i vi to znate. Ali, ako ne učinite da se odmah

prekine sa elektrošokovima neću biti u stanju da i dalje gajim tu naklonost prema

vama. - Jer ovaj nepravedni način lečenja odvaja me od života i od svega. - Stavite se

za trenutak u moj položaj, dr Latremolijer, kao pisac i mislilac koji ne prestaje da radi

i kažite šta biste mislili o ljudima i o svemu tome kad bi dozvolili, kao što vi to

dozvoljavate, da sa vama rade ono što rade sa mnom. - Dr Ferdijer me je lično

pozvao da dođem ovde da bi me izvadio iz ambijenta azila za duševne bolesnike i da

bih tu bio uz prijatelja. Ako me i ovde smatraju bolesnim zato što me ne razumeju,

onda nije ni bilo potrebe da dolazim u Rodez. Ja mislim, dr Latremolijer, da ste me vi

vrlo dobro razumeli i poklonili mi naklonost, ali vi niste uvek u najboljim odnosima

sa vašim vlastitim ja i sa onom vašom najboljom svešću. Tako to ide u životu, ljubav,

pamet, čuvstvena intuicija koje posedujemo i koje nas čine onim što jesmo, sve je to

bojana888
oštećeno i zbrisano i od nas je ostala samo senka večnog prosuđivača koji i dalje

umišlja da može da sudi kako je to i ranije radio, istom svešću koje sad više nema. -

Ako me je čovek u vama razumeo i voleo i to mi pokazao avgusta prošle godine, jer

je to bilo njegovo neotuđivo ja, ako je taj čovek, kažem, zaista bio u vama ovih

poslednjih dana, onda vi ni po koju cenu ne biste dozvolili da ponovo budem

podvrgnut mukama uspavljivanja i užasnoj utrnolosti koja dolazi od elektrošokova.

G. Latremolijer, ja ne verujem više u demone pakla kako sam u njih verovao

pre dve godine, kada sam došao ovde. Jer upravo ne želim da imam mozak

opterećen fantazmima prosvetljenosti i svete Mistike u kojoj sam primetio da naše

ljudsko biće u svetu ne razume ništa i nije u stanju da tim pitanjima priđe na planu

zemlje i života, jer ljudi kakvi su i kakav sam i sam suviše smo mali za ove probleme.

- Ne želeći da više mislim o tome, ima već dugo vremena kako sam prestao da

viđam bilo šta drugo sem papira na kome pišem, ljude, drveće, kuće među kojima se

krećem i plavo nebo iznad mene. - Jednoga ste mi dana rekli: „Ne možete reći da ne

padate u iskušenja, ja padam.“ E vidite, što mi je vrlo teško to je da primetim da

danas kao čovek sa pedeset godina i ja padam u iskušenja, ali ih odgonim od sebe

kao pogubna fizička osećanja, a ne kao demone mračnih sila. - Jer ja u to više ne

verujem, verujem da na zemlji ima vrlo loših ljudi koji žele vlast zla i koji su, da bi to

postigli, organizovani u sekte i koji svojim zločinima i gnusobama čine da život

prolazi u bedi, mržnji, ratovima, u očaju i beščašću, i znam da nam sva iskušenja

dolaze od sagrešenja ovih zločinaca od ove zle volje, nama koji hoćemo da ostanemo

čisti i dobri. - Ja to znam, jer zato što sam hteo da potkažem celu tu bandu bio sam

optužen za ludilo i kad ste mi vi ili dr Ferdijer prebacivali da se bavim čarolijama to

je zato jer više niste mogli videti čarolije koje su dolazile sa druge strane, a koje je

protiv vas pokretala čitava armija zla da bi vas sprečila da mi sudite vašim duhom i

srcem; moj slučaj, dr Latremolijer, to je nepravda kojoj nema imena, zločin koji vam

ne dopuštaju da ga vidite, koji se u vašoj vlastitoj svesti prikriva, da bi se

bojana888
preokrenulo vaše mišljenje o meni.

Nadam se da će vam nebo pomoći da razumete sve što hoću da vam kažem.

Ako dr Ferdijer ne prestane da me smatra bolesnikom, jer ja ovde vodim život koji

sam, ponavljam vam, vodio od 1913, tražiću od moje porodice da dođe po mene.

Prijateljski vaš.

Antonen Arto

Anriju Toma

Rodez, 7. januara 1945.

Dragi Anri Toma,

Od svih pisama koje sam primao godinama ni jedno me nije toliko uzbudilo

kao ovo koje upravo dobih od vas.

Pišem i dalje, ali moj duh je pretrpeo duboku promenu od kako sam već

sedam godina interniran. I priznaću vam da su mi sva moja ranija dela daleko od

srca. Dajem vam ipak njihovu celovitu listu.

Počeo sam tankom knjižicom pesama koja se zvala Nebesni Trik trak koju je

objavio Žorž Kanvajler, trgovac slikama, 29, Ulica Astrog, i koji je prodavao Pikasova

platna, Brakova, Andrea Masona, Elija Laskoa i drugih. To se događalo 1923. Sledeće

godine izašla je moja prepiska sa Žakom Rivijerom u N.R.F., a 1925. izašao je Papak

limbova. Tokom 1927. kod Robera Denoela izašla je Umetnost i Smrt. To je prva knjiga

koju je Rober Denoel objavio. Knjiga koje se sada odričem i koja je antihrišćanska

bojana888
pojavila se kod Denoela pod nazivom Heliogabal, ali čitav moj život od 1937, kada

sam otišao u Dablin i kada sam se vratio hrišćanskoj veri, veri moga detinjstva ne

prestaje da joj okreće leđa. Teatar i njegov dvojnik pojavio se 1938, ali ovih dana

ponovo je štampan. Nalazio sam se u azilu Svete Ane, u Parizu, kada je objavljen. -

Pre moga polaska za Irsku R. Denoel objavio je jednu moju knjižicu bez imena

autora, koja se zove Nova otkrića bića. Knjiga je imala mnogo uspeha tokom oktobra-

novembra 1938. Što se mene tiče, u tom trenutku bio sam u ćeliji i u ludačkoj košulji

u bolnici u Avru, jer sam se svom silinom otimao stjuardu i šefu-mehaničaru koji su

me napali u mojoj kabini engleskim ključem, u nameri da me ubiju. I to zato jer sam

iz Dablina deportovan kao agitator. To je gola istina koju su posle poricali. Pa ipak...

Otputovao sam 1936. u Meksiko i išao sam u dubinu visoke planine da nađem

trag rase divljih Indijanaca koji obavljaju čudesne sunčane rituale i naseljavaju taj

kraj gde raste pejotl koji je prenet, čini mi se, 1928. u Francusku. Ovi Indijanci zovu

se Tarahumare. I ja sam objavio utiske sa ovog putovanja u N.R.F. avgusta 1937.

Priča o ovom putovanju treba da izađe u posebnoj knjizi kod novog izdavača koji se

zove Rober Gode, 4, Ulica Lekont-di-Noi, u Parizu. Knjiga se možda već pojavila.

Režirao sam nekoliko drama, ali, ponavljam vam, sve je to daleko iza mene.

Vodim stalno lične psihološke zabeleške koje se vrte oko nekoliko primedbi

koje sam napravio o dubinama čovekovog podsvesnog, o njegovom potiskivanju, o

njegovim tajnama o kojima čak ni svakodnevno ja nije u toku.

Nekoliko prijatelja mi je obećalo da će doći ovde da me posete. Učinićete mi

veliku radost ako im se pridružite. Od sveg srca vam zahvaljujem na pismu i verujte

u moje prijateljstvo.

Antonen Arto

bojana888
 Arturu Adamovu

Rodez, 24. marta 1945.

Dragi moj Adamove,

Preboleo sam dva-tri gripa jedan za drugim, ali mimo toga sve je u redu i ako

me nešto sprečava da pišem tokom ovih nekoliko godina, to nije moje, to uopšte nije

moje duševno stanje, uprkos budalastom i podlom govorkanju koje se čuje na moj

račun, nego naopako lečenje koje je na meni primenjivano u izvesnim azilima naše

lepe Francuske gde sve cveta kako to svi znaju: u Avru, Ruanu, Svetoj Ani, Vil-

Evraru. Interniran sam u Avru po povratku iz Irske (gde me je De Valerina vlada

deportovala po naređenju Intelidžens Servisa, koji je smatrao da sam isuviše

revolucionaran, što ce reći da sam isuviše... na poseban način... Irac), bio sam, kažem

vam, interniran u Avru jer sam se na brodu Vašington oteo napadu stjuarda i šefa-

mehaničara, koje optužujem da su bili najmljeni od policije da me likvidiraju.

Pomenuti napad nije uspeo jer su šef-mehaničar i stjuard, koji su se sa engleskim

ključem podmuklo ušunjali u moju kabinu, izleteli iz nje ludi od straha, a ja, pak, bio

sam optužen da sam ludak, već prema uobičajenom postupku policija celog sveta:

engleske ili francuske, koji se sastoji u tome da se navuče ludačka košulja i da se bace

u tamnicu svi oni koje nisu u stanju da ubiju ili otruju. - Još mi u ušima zvone reči

koje je izgovorio šef-mehaničar stjuardu koga je gurao prema meni stavljajući mu

engleski ključ u ruke: Shoot him, opali ga.

Tako su se odnosili prema meni, kao prema pariji, u svim azilima o kojima

vam govorim. - A psihički poremećaji, nemam ih niti sam ih ikada imao, i to neka se

zna i neka to svi moji prijatelji viču u uši tome gnusnom krdu magaraca, teladi,

bojana888
vukova, hijena, deva i svinja koje čine čovečanstvo.

I baš zato što odlično znam šta govorim, sem ove grupe ljudi koji me vole, svi

drugi ne žele da odavde izađem. - I daće ne znam šta da bi videli kako crkavam. Ali

naravno, to se podrazumeva, taj nalet mržnje protiv mene u stalnom je sukobu sa

naletom ljubavi koju ne prestaju da mi pokazuju prijatelji, među kojima ste uvek bili

vi, A. Adamove, naravno i ta moja misao, kažem, biće takođe pripisana mojoj maniji

gonjenja. - I ne kažem vam, A. Adamove, prosudite sami, zakucaćete kao juče, u

petak, 23. marta, u 8 sati, kad sam pisao jednu belešku misleći na vas. Video sam

kako udarate vašim srcem i miris nevine voštanice raširio se i video sam dušu vašeg

lica kako prolazi vazduhom iznad mene. - Mislio sam takođe na Anrija Tomasa i

nešto od njega pristalo je uz moju dušu i siguran sam da ste me u tome času videli u

mome telesnom liku i da ćete se toga setiti i o tome posvedočiti. Jer, svi mi na ovoj

zemlji, koji iznad svega volimo stihove koje pišemo, imamo uvek zajedničku

zanesenost suprotno zanesenjacima mržnje koji nas neprestano okružuju, ako ćemo

po pravdi, i celovitost bića i unutrašnja Nevinost srca ne prestaju da nas omamljuju.

Šaljem vam mironosni poljubac pre kraja koji nije daleko, jer nemoguće je da nećete

doći ovamo da me potražite. - Ali, uzmite sve mere predostrožnosti. Od srca vaš.

Antonen Arto

bojana888
 Žanu Polanu

Rodez, 26. marta 1945.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Pisao sam vam pre tri nedelje i poslao sam vam jedan san za Lettres françaises.

Kako nisam dobio nikakvog odgovora, pitam se da li je taj san „Majke u štali“ i

stigao do vas. Uostalom, imam pritužbe na izvestan broj ozbiljnih stvari tokom ovih

osam godina koliko sam interniran u francuskim azilima za duševne bolesti. - I

među ovim stvarima nemotivisana lečenja u Rodezu, na planu nepravednih patnji

kojima sam podvrgnut, za mene vrede isto toliko koliko i sve patnje od moje

deportacije u Irskoj i moga zatočeništva u ćeliji bolnice u Avru, vrede, kažem vam,

ludačkih košulja i ćelija u Avru, Ruanu, Svetoj Ani i Vil-Evraru.

Slučaj moje internacije, Žane Polane, to je slučaj začaravanja i zbog toga se ova

internacija i nastavlja i zato ni dan-danas nisam oslobođen. Vi ste napravili dosije sa

pismima koja sam vam pisao od kako sam interniran da biste dokazali da nisam

bolestan. Ali, u ovom času to više nije dovoljno, jer osim mojih ličnih prijatelja i svih

koji me vole i koji bi mogli da se probude, vi ovde u Francuskoj nećete više naći, u

sudstvu i policiji, dovoljno poštenih ljudi koji bi mi dosudili pravdu. I šetkanja

agenata Državne Bezbednosti Avra, Ruana ili Svete Ane (potplaćenih agenata muških

i ženskih) ponovo će započeti.

Potrebno je da se moji prosvetljeni prijatelji, kao što ste vi, okupe i da nađu u

sebi, protiv svih zlih sila koje se u njihovoj podsvesti i u njihovom nesvesnom opiru

toj odlučnosti, da nađu, kažem, odlučnost i snagu, da dođu po mene i da me

bojana888
oslobode na bilo koji način. Ima u meni, dragi Žane Polane, pored pisca koga vi volite,

i svest koja traži Istinu i Pravdu u svim stvarima, dočim svuda samo su zločin,

izdaja, razvrat, pohota i užas. I ta svest nosi u sebi Doktrinu Nevinosti, čistote i

Samilosti koje ljudi ovog sveta, posebno današnji Francuzi, nikada nisu hteli. I zbog

toga Francuska pati, jer je postala zemlja kukavica, prostitutki i begunaca. I

Francuska Svetog Luja, Starije Ćerke Crkve, najlepšeg kraljevstva pod nebom, već

odavno je mrtva i zakopana od demona drugih zemalja (posebno Engleza) koji je

začaravaju da bi je držali u ropstvu i poniznosti. Ali to je, izgleda, potisnuto u

podsvesnom ljudi koji se odupiru istini i ne žele čak ni da znaju za nju. Ali, čas je

kucnuo, Žane Polane, u kome će živi ustati i spoznati svoj zao duh. Probudite se i

prepoznajte me. Grlim vas.

Antonen Arto

Gospođi Dekeker

(Rodez, oko 6. aprila 1945)

Oprostite mi da nisam došao u podne i trideset kao što sam vam to obećao. -

Ali, oko podne i četvrt u vreme obeda, pa sve do dva sata bio sam preplavljen

talasom misli takve užasne siline da sam na sve ostalo zaboravio. Nisam vas

zaboravio, ali više mi nije padalo na pamet da treba da dođem do vas. Uostalom, vi i

sami dobro poznajete ova stanja kada se zaboravlja sve što nije unutrašnji svet, jer i

sami od toga patite i jer su ta stanja preganjanja naše savesti. Radi se o patnjama srca

pred svojom težnjom za čestitošću i čistotom i ma koliko da je srce dobro i čisto, kada

vidi da mu stvari loše idu i da mu nikako ne polazi za rukom da voli jednu dušu po

sebi, a da se uvek pred njega ne ispreči ideja Zla i ljubomore, jer svi smo mi na lošoj

bojana888
zemlji i u lošem telu. I zato vas blagosiljam, vas i Žana Dekekera, jer ste se pokazali

prema meni kao pravi prijatelji, ne samo u duhu, nego u istini. - Jer ste mi pružili

priliku da izađem iz te atmosfere Azila i da se nađem u ambijentu porodice i

svakidašnjeg prijateljstva. - Još jedna stvar me je sprečila da dođem, a ta je da je

ručak počeo tek u podne i 20 i svršio se tek oko 1 sat i onda sam se plašio da bih vam

mogao smetati.

Doći ću večeras.

Gastonu Ferdijeru

Rodez, 6. avgust 1945.

Dragi prijatelju,

Još nisam dobio odgovor od tri prijateljice kojima sam pisao da dođu po

mene, jer ste mi rekli da pišem nekim prijateljima da dođu po mene da bi mi pravili

društvo u mome povratku u normalan život. Pisao sam Neli Dimušel, majci gospođe

Ivone Alendi i ženi doktora Rene Alendija, koja je umrla 1935, nešto pre moga puta u

Meksiko. Ona ima prijatelje ne jugu koji bi mi stavili na raspoloženje seosku kućicu,

nešto kao farmu gde bih se mogao baviti fizičkim radom, sa rodbinom i prijateljima

koji bi želeli da mi prave društvo. Posle osam godina internacije, u kojoj sam uvek

bio sam i bez prijatelja, potrebno mi je da oko sebe imam nekoliko bliskih osoba i da

neko vreme prestanem misliti na duhovne stvari kako bih se pozabavio stvarima

svakidašnjeg života, realnim i konkretnim. Vratiti se sebi to je za mene živeti kao

fizički radnik da bi svest mogla da se odmori. Eto koji su moji planovi i namere po

izlasku odavde. I nadam se da mi administracija francuskih azila, koja me drži već

bojana888
osam godina, neće protivno vašoj želji, odrediti novi premeštaj i da će shvatiti da je

potpuni mir svih savesti vezan za moj povratak u slobodan život, prost i zdrav, na

selu; premeštanje u neki drugi azil zauvek bi ga onemogućilo, jer sami znate da

napolju imam mnogo prijatelja koji nikada nisu shvatili zašto sam interniran i koji

žele da se vratim na slobodu.

Antonen Arto

Još nisam dobio odgovor na pismo koje sam pisao majci da je obavestim da

me puštate na slobodu, ali kako je bila i suviše uspaničena zbog moje internacije,

verovatno je već krenula po mene.

Juki Desnos

Rodez, avgusta 1945.

Već dugo bili ste napajani patnjama kad evo stiže vas još jedan strašan udar u

srce. - Umreti premlad težak je udes, ali da jedan pesnik umre od tifusa u logoru

namenjenom likvidaciji ljudi užasno je. I to se ne može oprostiti. - Draga moja Juki,

bilo je i suviše užasa na ovome svetu i sigurno je da ova zemlja nije nikada

uznapredovala, varvarstvo pradavnih čovekovih vremena samo je promenilo izgled,

a otvorena mučenja minulih vremena samo su se proširila, postala rafinovanija i

licemernija, što nije bio slučaj u pređim vremenima.

Pitam se šta je potrebno da bi se jednoga dana stvari promenile i da li će nam

ikada poći za rukom da živimo u svetu u kome nas oni koje volimo neće više

napuštati, u kome nas sudbina neće više odnositi niti njih odnositi od nas. Što se

bojana888
mene tiče, draga moja Juki, posle osam godina internacije nekoliko prijatelja treba da

dođu po mene i da me odvedu na jug gde kanim da se odmorim pre nego što

preduzmem veliko putovanje na Tibet. Očekujem ih svaki dan i sada kada ste sami

mogli biste im se pridružiti. Srdačno vaš

Antonen Arto

1, Ulica Vieussens

Rodez

Anriju Parizou

Rodez, 17. septembra 1945.

Dragi gospodine,

Primio sam vaše pismo ubeđen da shvatate koliko mi moja situacija teško

pada. Takođe sam vam rekao da objavite U zemlji Tarahumara, i napisao sam vam

pismo da ga objavite umesto priloga koji sam vam poslao 1943. Sve je to vrlo lepo,

dragi prijatelju, ali sve je to sada za nama. U ovom času, na zemlji i u Parizu, ima

drugih stvari sem literature, izdanja i revija. Ima tu jedna stara afera o kojoj svi

govore, govore sami sebi, ali o kojoj niko, u svakodnevnom životu neće da progovori

javno, iako se ona dešava svaki čas, i to javno i u svakodnevnom životu i za koju

niko, zbog jednog odvratnog, sveopšteg licemerstva, neće da prizna da ju je sam

osetio, video i doživeo. Ta afera, to je afera sveopšteg začaravanja, u kojoj svi, više-

bojana888
manje, sudeluju, jedan dan više, drugi dan manje, ali praveći se da to ne znaju i

želeći da sakriju sami sebi da u njoj sudeluju, sad nesvesno, sad sa podsvešću, a sve

više i više pri svojoj punoj svesti.

Cilj ovih začaravanja je da me spreče u poduzeću koga sam se latio, ima tome

već više godina, da se izađe iz ovog smrdljivog sveta i da se jednom svrši sa ovim

smrdljivim svetom. Ako sam bio interniran, evo već osam godina i držan osam

godina u internaciji, to je očigledna akcija puna opšte zle volje koja nikako ne želi da

g. Antonen Arto, pisac i pesnik, ostvari u životu ideje koje iznosi u svojim knjigama,

jer se zna da g. Antonen Arto poseduje u sebi sredstva delanja kojih žele da ga liše da

ih upotrebi, u nameri, da sa nekoliko duša koje ga vole izađe iz ovog slugeranjskog

sveta, koji i njega i druge guši svojom bedastoćom, a kome savršeno odgovara to

gušenje. Ljudi su glupi. Literatura, ispražnjena je. Nema više ničega i nikoga, duša je

bolesna, nema više ljubavi, nema čak ni mržnje, sva tela su sita, savesti pomirene sa

sudbinom. Nema više čak ni uznemirenosti, koja je prešla u prazninu kostiju, postoji

samo beskrajno blaženstvo obamrlih, volova duše, robova beslovesnosti, koje ih

potčinjava sebi i uz koje, ne prestaju da se danonoćno pare. Robovi isto tako tupavi

kao ovo pismo u kome pokušavam da izrazim svoje očajanje pred životom koji vodi

jedna gomila bedaka koji su hteli da nam nametnu svoju mržnju prema poeziji, svoju

građansku osrednjost, u svetu potpuno dovedenom u red, sa svim naklapanjima o

sovjetima, o anarhiji, o komunizmu, o socijalizmu, o radikalizmu, o republikama, o

crkvama, o verama, o racioniranju, o sledovanju, o crnoj berzi, o pokretu otpora.

Ovaj svet, svakoga dana, nadživljava samog sebe, dok se nešto sasvim drugo dešava

i dok je svakoga dana duša pozivana da se konačno rodi i da bude. Ali, vi u to ne

verujete, g. Parizo. To je to što imam na umu, na šta mislim i šta radim. Ja sam to već

pokušao u Marseju 1917, u vreme prošlog rata, i sva sirotinja, radništvo i makroi

Marselja pošli su za mnom i jedan taksista je hteo da me prebaci besplatno i neko iz

gomile dodao mi je pištolj da se branim od policije, i zato što sam u Dablinu digao

bojana888
jednu sličnu pobunu, bio sam deportovan. To ne može biti razlog da me proglase

ludim, da bi me se oslobodili i da me uspavljuju elektrošokovima da bih izgubio

moždano pamćenje svoje energije. Sve su to moje lične stvari koje vas, osećam to, ne

zanimaju, jer čitaju se uspomene mrtvih pesnika, a kad su u pitanju živi, ne bi im

poslali ni šolju kafe ili čašu opijuma, da ih okrepe. I ne pišem vam zato da biste me

žalili, nego prosto da vas obavestim da je moja situacija neodrživa, sa tim se mora

završiti, iako u to ne verujete, jer ne mogu dozvoliti da se grupe čarobnjaka,

regrutovane iz svih društvenih klasa, raspoređuju na izvesne tačke Pariza da bi

pokušavali da utiču i upravljaju mojom savešću, savešću mene, Artoa, i to oni,

peglači, perači, drogeristi, bakali, podrumari, magacioneri, bankari, računovođe,

trgovci, cajkani, lekari, profesori univerziteta, službenici, onda popovi, naročito

popovi, crkvena lica, monasi, kaluđeri, što će reći nesposobni, nevešti, sve sami

službenici duha, duha koga katolici zovu Duh Sveti, a što je samo analno i vaginalno

ishodište svih službi božijih, svih svetih mira, svih hodočašća, svih blagoslova, svih

uzdignuća, svih poslednjih miropomazanja, da ne spominjem uzimanje avdesa, ni

mirisnog bilja koje Bramani pale za vreme obreda, okretanje derviša, ruže urezane

na katedralama, presamićivanje kolena i pete pod Budinim dupetom i neuobičajene

invokacije lama. U ovom času, to je mnogo gore i mnogo mračnije od profesorskih

svađa; i ne želim dok sam ovde, u duševnoj bolnici, da budem zadržan, interniran i

sprečen da nađem svojih pet prvorođenih kćeri: Neneku Šile, Katarinu Šile, Sesil

Šram, Ani Benar, Ivonu Nel-Dimušel i još neke druge na čelu sa Sonjom Mose,

Ivonom Gamlen, Žozetom Lison, Koletom Pru (koju je, u jednoj ćeliji bolnice u Avru,

ubio sekirom čuvar, potplaćen od Državne bezbednosti, dok sam ja bio silom

zadržan, nogu vezanih za krevet); i to ne želim, tim više, jer ova zamađijavanja,

uglavnom su delo grupa pariških Francuza, koji se sastaju u određene sate dana i

noći, u izvesnim zabačenim ulicama, oko Ulice Notr-Dam-de-Šam, oko Port-d-

Orlean i Port-d-Versaj, oko groblja Monmartr, oko Per Lašeza, oko Invalida, oko

bojana888
Avenije La Mot-Pike, oko parka Monso, oko Jelisejskih polja itd., itd. Dok se obavlja

ovo bacanje mađija, ulična policija zaustavlja saobraćaj na jedan sat, u ulici gde se

bacaju čini, kao što je to činjeno pre petnaest dana u Aveniji La Mot-Pike, prekjuče u

Ulici Proni, oko četiri sata, popodne, kao što je to činjeno juče (znači u nedelju, 16.

septembra) na Trgu Konkord, na Jelisejskim poljima, sa strane Ministarstva

mornarice. Svi Francuzi, dragovoljnim začaravanjem, zaboravili su da sam ja za ova

začaravanja predočio gomile leševa, u samom Parizu, i da je ulice, gde su ovi leševi

pali, policija zatvorila za vreme koje je potrebno da grobari i putari pokupe mrtve i

očiste ulicu, ali o tome niko ništa nije hteo da čuje, da bi svako sebi mogao da pruži

zadovoljstvo da veruje da svakodnevni život teče dalje, dok se građanstvo Pariza i

cele zemlje strahovito razređuje. Ali, svima onima, g. Parizo, koji su izgubili nekog

rođaka ili prijatelja, naloženo je da ćute i da se ne žale; kako bi se postiglo da ta

monstruozna afera bude zataškana, dok sam ja ovde dobijao grč za grčom i proliv za

prolivom i to je najmanje što vam mogu reći. Molim vas da, sa najvećom pažnjom,

čitate i prečitavate više puta ovo pismo i iz njega ćete razumeti kakvu sudbinu

ćiftinska Francuska namenjuje jednom pobunjenom piscu.

Antonen Arto

bojana888
 Rožeu Blenu

Rodez, 23. septembra 1945.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Evo, već je četiri nedelje kako me je dr Ferdijer pustio na slobodu. Moj izlazak

zavisi jedino od dolaska nekoliko članova moje porodice i nekoliko mojih prijatelja.

Ali, on zavisi i od jedne stvari koja nema nikakve veze sa dr Ferdijerom ni sa

upravom azila. Jer ja nisam došao u Rodez kao bolestan, već kao potpuno slobodan i

tim povodom imao bih se ozbiljno požaliti na dr Ferdijera koji je hteo da me tretira

kao bolesnog i pustio je po Parizu glas, kada je video Solanžu Sikar i nekoliko mojih

prijatelja, pustio je glas da sam bolestan iako je vrlo dobro poznavao moj slučaj i sve

što je prethodilo mojoj internaciji; tu računam i pokušaj moga ubistva na brodu

„Vašington“ od strane šefa-mehaničara i stjuarda kada sam deportovan iz Irske; a bio

je isto tako u toku svih trovanja koja sam iskusio dok sam bio u ludačkoj košulji i u

ćeliji, nogama vezanim za krevet, i u Ruanu gde su agenti Državne bezbednosti

donosili bolničarima pakete sa belim prahom u kojima nije bio heroin, to vam

garantujem, nego prašak cijanika, da mi začine jela koja su mi donošena za obed;

znao je takođe za pokušaj ubistva koji je dr Versije pokušao na mene u Svetoj Ani,

pokušaj koji je kod mene izazvao kao neko zapaljenje kičmene moždine i slabost srca

od koje se ni dan danas nisam povratio. Kada se to zna, to je onda nečuvena podlost,

sa njegove strane, da se prema meni odnosi i da me smatra za duševnog bolesnika i

psihopatu, i da na rad kojim se bavim godinama, da bih probudio oko sebe dobre i

prijateljske savesti, među kojima i vašu, da na taj rad, kažem, gleda kao na buncanje i

monomaniju, jer jedan od mojih načina je da pevam skandirane rečenice, dok ih

bojana888
pišem, kao što bi drugi pevali vieris poupoule ili aupres de ma blonde, a drugi način je

da udaram dahom po vazduhu i rukom kao kad se zamahuje čekićem ili sekirom da

bi pokuljale duše iz moga tela, u vazduh. - Derviši i crnački vračevi rade daleko više,

ali ih ne smatraju ludacima jer su slobodni i nisu napravili glupost koju sam ja

napravio da mirno pustim da me interniraju; sve vam to govorim da biste znali

koliko je hitno da se dođe po mene i da se odavde spasem, jer ne želim da mi ovde

ubiju pamćenje, dušu i ličnost pod novom serijom dodatnih elektrošokova. I neću

oprostiti dr Ferdijeru ni administraciji francuskih azila 50 koma od elektrošokova

koje sam primio ovde, niti ludačke košulje, ni ćelije, trovanja u Avru, Ruanu i Svetoj

Ani. Pisao sam Žanu Polanu i Rejmonu Kenou i njegovoj supruzi Žanini Keno da

dođu po mene; pisao sam takođe Solanži Sikar, ali trebalo bi da kažete Ani Manson

da se potrudi da mi donese ono što su joj oteli silom u Vil-Evraru pošto su je silovali,

kažem SILOVALI, kao što su to i uradili dr Menio i Šanes, u kancelariji dr Menioa, u

Vil-Evraru, dr Libčanski koji je znao šta se događa u ovoj kancelariji, prao je od toga

ruke kao Poncije Pilat.

Postoje okeani začaravanja nad Parizom, nad celom zemljom i nad Rodezom

koji me sprečavaju da izađem odavde, a ja ne želim da mi se duša i dalje guši pod

čarolijama kao što se gušila tokom osam godina, ali ovo je dostiglo svoju najvišu

tačku aprila ove godine, što će reći počev od takozvane nedelje Muke Isusove kada

sam izbacio ispovest, pričešće, Boga i njegovog Hrista kroz prozor i odlučio da

budem ja, što će reći prosto Antonen Arto nevernik i bezbožnik, po prirodi i duši,

koji nikada ništa nije toliko mrzeo kao boga i njegove vere, bile one Hristova,

Jehovina, Bramina, ne gubeći tu iz vida ni prirodnjačke rituale lama. - Pored ovih

prijatelja, čekam i dve devojke koje poznajete, a to su moje ćerke Sesil Šram i

Katarina Šile.

Sesil Šram, stanovala je u Ulici Turnon, broj 8, kod Sonje Mase tokom 1940,

pisao sam joj, ali gde je sad, zapravo, ona. Katarina Šile bila je na studijama medicine

bojana888
u bolnici Sen-Žak 1935. i ona ima primerak moje knjige za koju niko više ne zna, i

koja je bila uništena po naređenju Državne bezbednosti, Intelidžens servisa i

Kongregacije indeksa. Ta knjiga se zove

Letura d’Eparhi

Falli Tatar Fendi

Photia o Fotre Indi.

Neka mi je donese i to će značiti kraj jedne ere za ovaj svet i za život.

Da li bi ste mogli da joj u tome pomognete?

Vaš

Antonen Arto

Ani Benar

Rodez, 6. oktobar 1945.

Ani,

Pisao sam vam pre osam dana da vam kažem da više ne računam na vas, to

što vam danas pišem znači da verujem da u dubini vaše duše ima kao neka griža

savesti što me niste bolje razumeli i više voleli, a to verujem jer danonoćno kao da

čujem vašu dušu kako plače i jeca sa dna groba.

Nisam mogao razumeti, poznavajući moju užasnu situaciju, da ste me mogli

tako napustiti. Vi znate usred kojeg se okeana mađija i mržnje ja danonoćno

batrgam, znate da sam bio otrovan u azilu Svete Ane i zamalo da nisam umro, od

toga sam dobio gangrenu kostiju i neku vrstu paralize i da mi je po svaku cenu bio

bojana888
neophodan opijum da bih povratio zdravlje, i znate da je zbog toga opijuma, koji bi

me vratio samom sebi, činjeno sve tokom osam godina da ne stigne do mene.

Iz daljine ste videli užasno fizičko i moralno stanje u kome se nalazim, a

takođe ste videli i horde čarobnjaka koje ne prestaju da me okružuju sa svih strana

zemljine kugle, sa Notr-Dama-de-Šam u Parizu, pa do obronaka Himalaja.

Ovi čarobnjaci, rastočili su i ugušili vašu dušu koja je htela da bude samilosna,

pljunuli su na nju i izgazili je.

Ja znam da vi niste to što ste bili, jer 14. oktobra prošle godine krenuli ste sa

stanice Orlean i više se nikada niste vratili, a žena kojoj pišem i koja se zove Ani

Benar samo je njena dvojnica koju su napravili demoni i koja treba da je spreči da mi

dođe da bih sreo dušu male Ani koju svuda čujem kako pišti i vriska.

Opominjem vas, dakle, da ukoliko odmah ne napustite Pariz i ne dođete da

mi donesete to što vam je još ostalo od duše, u toj priči izgubićete ne samo život,

nego ću vam još pokloniti takvo postojanje u kome ćete biti drugde i to zauvek.

Antonen Arto

Žanu Polanu

Rodez, 19. oktobar 1945.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Ne dozvoljavam (žalim se vama, jer ovoga časa nemam nikoga na svetu kome

bih se mogao na to žaliti), ne dozvoljavam da, dok ja, evo, već osam godina jedem

bojana888
užasnu hranu duševnih bolnica, Parižani koriste moje stanje neuhranjenosti da bi me

začaravali; oni to čine pošto su svaki put ne samo dobro obedovali, nego su se

specijalno biranim jelima zasitili, jelima koja sadrže neophodnu masnoću, i svim

onim bitnim jelima koja mi nedostaju. Evo, već je osam godina kako nisam jeo

pirinča niti neko jelo na ulju, buteru ili masti i poznato mi je da se stanari pojedinih

kuća sastaju noću da bi priređivali obede koji sadrže sve ove materije da bi me

začarali dok spavam, tako da se svako jutro budim izmožden, sa osećanjem da sam

svu svoju snagu izgubio i da je osećam daleko izvan sebe; znam da taj gubitak snage

dolazi od začaravanja, jer svako jutro vidim pri buđenju sve te francuske

malograđane, site, pijane i sve katoličke i jevrejske kaćiperke kako mi dolaze i kažu:

mi smo uzele tvoju snagu i više je nikada nećeš povratiti, sad više ne možeš da

udariš po nama da savladaš našu sebičnost i pohotu, ostao si bez igde ičega,

iznemogao si i gladan, a mi imamo sve što nam treba, tvoju glavu i tvoje misli, Arto,

držimo među nogama i u našem spolovilu, izgubljen si, nikada više nećeš steći svoju

slobodu jer ćemo te stalno držati našim sužnjem.

Eto šta otprilike, u ovome času, govori čitava Francuska sitih

nepismenjakovića i gramzivih malograđana koji čine celu zemlju. Znam tačno na

kojoj se strani Pariza nalaze svi ovi čarobnjaci, u jevrejskoj četvrti i u svim

parohijama, i tu se posebno arči pirinač, ulje, kajmak, lešnici, orasi, bademi da bi

savladali moju potpuno neuhranjenu dušu. Katoličke porodice dale su juče svojoj

deci puno kajmaka tako da bi se koristile tokovima podsvesnog njihove dece, da bi

mogli da na mene bacaju mađije, što su ova deca, uostalom, prihvatala... - Mlade

katolkinje jele su poslednjih dana puno pirinča, i ovih poslednjih dana video sam ih

kako nastupaju solidarno i u grupama da bi me zadržali i privukli mi mozak i dah

na dno njihovog stomaka i materice kada sam hteo da im se oduprem i paralisale su

reakcije moje nesrećne svesti i duše koje su išle prema njima.

Posebno jutros, video sam jednu mladu plavokosu gazdaricu, verovatno

bojana888
Jevrejka, koja je pojela jedno jelo sa pirinčom i raznu drugu hranu sa namerom da na

mene baci mađiju koja bi me paralisala. Pretpostavljam da stanuje negde oko Keja

Luvr.

Pre dva meseca jedna druga gazdarica pojela je kod svojih roditelja jelo sa

grizom u istoj nameri.

Nema potrebe da vam kažem da sve mise, posebno one koje se služe u Parizu,

ne sadrže mađiju, nego su same po sebi mađija uperena protiv mene.

Kad je reč o mojoj internaciji tu ima i ta budalasta afera sa heroinom i

opijumom kao da je cela Francuska htela da me drži u zatvoru da bi me sprečila da

napolju potražim heroin koji bi mi povratio skrivene snage; međutim, ja sam se sam

skinuo sa droge 1936, u Meksiku, kada sam jašući, na putu prema Tarahumarama,

imao užasan napad dizenterije, a ponovo sam se naglo skinuo sa droge aprila 1937,

kada sam išao za Brisel kod Sesil Šram; posle toga više uopšte nisam uzimao heroin,

jer smatram da su na ovoj zemlji opijum i heroin jedan smrtni otrov i više nikad

nisam povratio snagu, osim nad samim sobom. Treba, dakle, da tri Katarine Šile

(jedna 16, druga 18, treća 23 godine) dođu ovde da me potraže sa Sesil Šram i sa

mojim novim štapom da bih mogao jesti koliko želim.

Vaš.

Antonen Arto

bojana888
 Žanu Polanu

Rodez, 4. novembra 1945.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Bio sam veoma dirnut vašim naporom da rukom dopišete nekoliko reči ispod

dijagnoze o vašem zdravstvenom stanju koja mi je poslana. Mislio sam, a mislim i

dalje na vas, želeći vam od sveg srca da što pre ozdravite. Nisam znao da ste u

takvom stanju iako sam znao da ste patili zbog mnogih stvari, ali nisam vas video,

pa nisam znao da su vas sve te stvari, zbog kojih ste patili, zbog mene i mene radi,

dovele u tako teško stanje i pismo Žana Dibifea koje me je izveštavalo o vašem

stanju, dirnulo me je. - Nijedna bolest na ovome svetu nije nikada bila normalna i

velika je zabluda verovati da tela postaju bolesna sama od sebe, zbog vremena,

hladnoće, toplote ili ne znam kojih unutrašnjih fizioloških promena kojima mi ljudi

sa savešću i dušom ne možemo upravljati, potčiniti ih niti vladati njima. Uticaji pod

koje padamo i od kojih se razboljevamo nisu uticaji neutralnih parazitskih stanja koja

nas obuzimaju, zbog ne znam kojih fizičkih dosluha, i koja bi bili ravnodušna prema

bolestima koje nose, koja deluju kao oštećenja i iskrivljenja perverzija ili inverzija

praznog i materije; ne, ova parazitska stanja nisu neutralna i ona se znaju među

sobom, a znaju se kao štetna i pogubna; ova praznina tela ima svoj zao duh i taj zao

duh je određena svest, to je neki čovek, neka žena, u svakom slučaju neko biće i to

biće zna šta radi, a to što radi je mržnja i otrov. Hoću da kažem da su ovi uticaji,

uzrok svih boleština, moralni uticaji mržnje koju nose ljudi koji u svome životu

imaju zvanje, zanat, funkciju, ime i povrh svega svest koja ne čini zlo tek iz

zadovoljstva, zbog interesa koje joj ovo zlo može doneti. - I da bi savladala izvesne

bojana888
otpore, ona ne prestaje da goni i sateruje savesti kao što je vaša, kao što je moja

savest, kao što je savest ljudi na zemlji koji misle kao mi i žele ono što i mi želimo. - A

to znači da stvari budu moralno časne i poštene, da svaka duša živi od svoga rada i

od vlastite svesti i da ne bude parazit na nekoj drugoj duši, već da u svom vlastitom

životu misli, oseća, voli i postoji. - Ima na ovom svetu veliki broj bića koja nikada

nisu osetila ni ljubav ni dušu, i služe se sposobnošću drugih duša da vole da bi sebi

pridodali tu emanaciju volećih bića, te da bi tako i sami postojali ne želeći nikada da

išta daju od sebe da bi voleli ili postojali. Vampiri nisu samo po grobljima, oko

mrtvih, oni su sada oko živih i bili su uvek oko živih, ne kao mrtvi, nego kao živi.

Juče sam naišao na jednu grupu Jevreja okupljenih oko crkve kraj Sorbone, na dva

koraka od Bulevara Sen-Mišel, i tokom pola sata nanosili su mi strašne patnje, što je

još gore, nanosili su patnje i nekim mojim prijateljima, jer sve mađije udare prvo na

mene, ali tu su i druge mađije koje udaraju po svima koji me vole i koji me brane; i ja

u ovom času ne mogu udariti po svima niti doseći sve, a vi možete biti sigurni da je

vaša bolest posledica začaravanja koje nisam video niti osujetio na vreme, jer sam i

sam bio pod okeanom mađija koje nisu prestajale od jutra do mraka.

Ako su vas dokačile mađije, to je bilo zato što vaša duša nije htela da prestane

da bude dobra, samilosna i plemenita prema meni koji sam bio ciljana meta svih

mržnji i vi ste stradali jedino za mene i zbog mene. - Hteo sam samo da vas

obavestim da vaša bolest nije bila normalna i da ju je izazvala grupa ljudi koje sam

zatekao na delu, ali ih nisam mogao doseći ni sprečiti da vam naškode, iako sam

uložio sav svoj trud, jer se još nisam povratio od brojnih pokušaja trovanja u Ruanu,

a naročito onog u Svetoj Ani. Jedna srdačna misao na mene olakšaće vam muke, a

meni će dati snagu da povratim Katarinu Šile i Sesil Šram koja je mrtva i privoleće

Anu Benar da dođe što pre.

Od srca vaš.

bojana888
 Grlim vas.

Anonen Arto

Anriju Parizou

Rodez, 27. novembar 1945.

Moj vrlo dragi prijatelju,

Zahvalan sam vam zbog velike radosti koju ste mi pričinili objavljujući

Putovanje u zemlju Tarahumara. Jer to sam vrlo dobro osetio, primivši i videvši ovu

knjižicu, da njeno objavljivanje nije samo pažnja izdavača koji objavljuje jedno delo,

nego prijatelja koji voli ono što ja radim i koji je hteo da Antonen Arto, izgnan, od

većine Francuza, u duševne bolnice, bude i dalje smatran živim, čovekom koji i dalje

misli i piše i može javno da oglasi to što misli, o čemu svedoče pisma objavljena na

kraju Putovanja u zemlju Tarahumara.

Od ovih pisama mogli ste objaviti samo jedno na kraju Putovanja, ali imali ste

veliku dobrotu da me zamolite da sakupim sva pisma za jednu zasebnu knjigu.

Najtoplije vam zahvaljujem i ne možete zamisliti u kojoj meri mi je stalo da sva

pisma budu objavljena, a posebno ono koje sam vam uputio posle pisma od 7.

septembra 1945, koje ste priključili tekstu Putovanja, i ono dugo pismo od dvadeset

strana u kome govorim o najvažnijim događajima moga života, od uboda nožem koji

sam zadobio ispred protestanske crkve u Marseju, do pokušaja da me ubiju na

„Vašingtonu“ kojim sam se vraćao iz Irske, jer želim da svest poslednjih prijatelja

koje mogu imati na ovoj zemlji bude prosvetljena i da razumeju da ja nikad nisam

bojana888
bio ni ludak ni bolesnik i da je moja internacija delo jedne užasne, čarobnjačke zavere

u kojoj su sudelovale sve sekte posvećenih hrišćana, katolika, muhamedanaca, Jevreja,

bramana, dodajte i lama i tibetanske lamaserije.

Ova internacija bila je, dakle, crkvena afera posvećivanja, bacanja čini, delo

crne magije, a takođe i naročito bele, koliko god je ima.

Upravnik bolnice sada mi je vratio slobodu i njemu je na kraju postalo jasno

da su mu lažno predstavili moj slučaj i kada je prema meni hteo da se ponaša kao

prijatelj, primorali su ga, putem magije, da se ponaša kao lekar. Ima u Rodezu jedna

gazdarica, pobožna katolkinja, koja ga je posetila povodom moga slučaja, iako me

uopšte ne poznaje; i ona ga je, bez njegovog znanja, u njegovoj kancelariji, tokom pet

minuta, uspavala da bi mu promenila svest o mome slučaju. On je stvarno spavao,

što će reći bio je nesvestan, dobrih pet minuta, i dolazeći svesti, sam od sebe, nije

znao šta mu je urađeno za tih pet minuta, ali to više nije bio on, takav kakav je bio,

sad je imao jedno drugo ja koji, videći me kako se borim protiv zlih duhova i

demona, sistemom daha koji sam pronašao, i koji spominjem u Afektivnom atletizmu,

nije mogao na trenutke razumeti da je to što tu činim, produženje i proširenje moga

shvatanja pozorišta u stvarnosti; i pomenuti lekar, koji u svojoj biblioteci ima

kolekciju svih mojih knjiga i koji je najviše voleo kako recitujem Bodlera, Edgara Poa

i naročito Žerara de Nervala, odjednom više nije mogao razumeti proširenje te

deklamacije za jedan ton skandirane litanije i bajanja, više je nije mogao razumeti ni

podneti, iako je ona osnova čitavog mog pozorišta i igre pejotla, čiji je opis voleo da

čita u Putovanju u zemlju Tarahumara. Razlog je vrlo prost kada činim ova bajanja - a

prinuđen sam da ih činim često - ona rasteruju zle duhove, a zli dusi to su stotine

živih, dišućih bića vascele zemlje koji ne žele da budu isterani ni iz moga, ni iz vašeg

tela, ni iz tela doktora Ferdijera, niti pak, između ostalih, iz tela Renea de Solijea, koji

se izgleda žalio na moj sistem daha i napevanja. Da li je se vama žalio? Da li se on to

žalio ili su to duhovi koji su toga dana njime vladali i govorili njegovim ustima,

bojana888
bićem i telom? A ovi duhovi ne žele da budu oterani, jer moje telo im je dobro i moj

bol im je dobar; i iz moje patnje, zbog otrova, zbog koma, zbog loše ishrane, lišavanja

opijuma, zli dusi crpu moju snagu, iz moga leša, iz moga putujućeg leša koji životom

prolazi kao vlastita avet. Od onog uboda nožem koji mi je zadat, 1916. u Marseju,

ispred protestanske crkve, po naređenju posvećenih, rukom jednog podvodača koji

me čak nije ni poznavao. Sve to, dragi moj Anri Parizo, jer kao što sam se penjao na

visine meksičke planine, na pet hiljada metara, kod Tarahumara, da bih zaustavio

izvesne magijske radnje kojih sam oduvek bio žrtva, a sa mnom i nekoliko prijatelja

koje imam na zemlji i koji su me uvek istinski voleli, isto tako nameravam da odem

na Tibet da dotučem magiju, tamaneći, štapom koji sam pripremio i koji će zameniti

štap koji sam imao u Irskoj, sva zla bića koja je proizvode i usmeravaju na savesti

koje me vole i slede da bi ih ugušile. Godine 1936. ja sam sve to znao, ali sam to

zaboravljao u svakidašnjem, tekućem životu, smatrajući sebe običnim piscem; i dok

sam jahao na konju, kod Tarahumara, mučeći se da se skinem sa heroina koji sam

uzeo i preko svega, nije mi bilo sasvim jasno od čega mi je bila muka, a patio sam od

jednog užasnog čopora šakala čarobnjaka, koji su se, sa svih tačaka zemlje, bili

okupili oko moje ratoborne savesti da bi je razbili i uništili. Jer smatram se

neprestanim, što će reći jednim ja koje se svakog časa miče i nastaje, ne večnim, što će

reći jednim apsolutnim ja koje mi stalno naređuje sa vrha svoje večnosti, preko duha

svih dvojnika koji ne žele da idu napred, nego da traju u testu, iz koga se ne mogu

izvući, misaonih buda ne znam kojeg to večnog duha koji nikad nije ni postojao,

dočim uvek naše sadašnje telo, telo našeg neposrednog bića u vremenu i

neprestanom prostoru, postoji, a ne dvojnici prošlosti koju nazivaju večnošću.

Ići na Tibet za mene je, pre svega, srušiti Tibet duše, Himalaje duše u mome

telu, i učiniti oci svog tela Himalaje, na koje duhovi mržnje nikada neće moći stupiti.

Sve duše koje me vole biće isto tako drugi Himalaji, pokraj mojih, i pomoći ću im da

postoje protiv mržnje koja je htela da ih uništi i ne prestaje da ih ponižava.

bojana888
 To je sva istina priče o mome životu.

Vaš

Antonen Arto

Anriju Parizou

Rodez, 4. decembra 1945.

Dragi moj prijatelju,

Oprostite mi što vam dosađujem mojim bezbrojnim pismima, ali, ponavljam

vam, imam pritužbe na društvo i današnji svet zbog jedne ozbiljne stvari. Sada sav

književni svet, sto godina posle njegove smrti, oplakuje zlehudi kraj pesnika Žerara

de Nervala; ali, ko je od njegovih prijatelja pokušao da učini da se takav njegov kraj

izbegne ili olakša. Moj sadašnji slučaj u mnogo čemu liči na njegov. Jer, navodno je

ludilo Žerara de Nervala bilo rezultat koncentrisane gomile mađija i čini koje su

bacali svi zavidnici na njegove preuzvišene pesme iz Himera, koje su iznad svega što

je čovek ikada mislio i pisao. Žerar de Nerval nije toga bio svestan i izgubio se i

umro. Što se mene, pak, tiče, ja se nisam izgubio niti ću se izgubiti, i ne verujem da

ću uskoro umreti, ali iako mi je vraćena sloboda, ne polazi mi za rukom da izađem

odavde, jer putem čarolija, osobe koje dolaze spolja, bivaju sprečene da stignu do

mene, da me vide i donesu sve što mi je potrebno za život. Vi poznajete Ani Benar i

njoj se nešto čudno desilo; to da je sela na voz 14. decembra 1944, na stanici Orlean,

mislim, da bi me posetila i nikad nije stigla do mene, raspršila se u podzemnim

zvezdama, ubijena, između Pariza i Rodeza, i zamenjena dvojnicom, u koju se izgleda

bojana888
vratio njen pređašnji duh, ali ne i ona, ali kako je njen pređašnji duh tu, ona zamišlja

da je Ani Benar i stanuje na Keju Burbona broj 43. Videli ste nebesne i vasionske

katastrofe između Pariza i Rodeza i videli ste me često kako se tučem ovde, kao i na

planini Tarahumara, sa takozvanim mračnim silama koje su samo gnusni i zagađeni

proizvod krkanluka vaskolikog sveta. Imam drugu prijateljicu koja je htela da me

vidi, Katarinu Šile, radila je kao bolničarka, u bolnici Sen-Žak, pod imenom

gospođica Segen; ona je napustila Pariz u maju 1945. i umrla je na jednoj poljani od

iscrpljenosti, boreći se protiv čarolija koje su htele da je spreče da dođe ovamo. I ne

znam šta su učinili sa njenim lešom. - Remon Keno pošao je da me vidi za Božić 1943, sa

hranom, šećerom, pirinčom, maslacem, pekmezom, hlebom; učinili su da se razboli,

da bi ga prinudili da me zaboravi, i od njega više nemam vesti. Da li je i on posredstvom

čarolija postao neko drugi koji me više ne voli i koji me se odriče, iako je bio jedan od

mojih najboljih prijatelja? I od sinoć, to je nedelja, 2. decembar, 10 sati, da li je došao

sebi? - Zamolio bih vas, ako bi ste bili ljubazni, da mi sve to razjasnite. Zahvaljujem

vam od srca.

Antonen Arto

bojana888
 Andreu Židu

Rodez, 22. februar 1946.

Dragi Andre Žid,

dragi prijatelju,

Oprostite mi što vam pišem olovkom, ali mastilo je trenutno vrlo loše i nisam

ga mogao nabaviti ni za moje radove. - Jeste li primili jedno moje dosta opširno

pismo koje sam vam pisao pre dva ili tri meseca i u kome sam vas podsetio na neke

zajedničke uspomene? - Ovde sam napisao jednu knjižicu sa naslovom Priča o jednoj

internaciji, a koju čini osam pisama poslatih Anriju Parizou, i u kojoj povodom te

priče o mojoj internaciji pripovedam celu istoriju moga života, takvog kakvog sam ga

sam odpatio i proživeo, a ne takvog kakvog ga je video i shvatio nepopravljivi voajer

koji pokreće savest 10000 bića, hulja koji se zovu savest drugoga. Hoću da kažem da

govorim istinu i o mom jadnom životu i o mojoj stravičnoj internaciji. Ne znam šta

ova pisma literarno vrede, a mislim da sa gledišta stila tipa nekog velikog

književnika ne vrede ništa, jer hteo sam da razmrdam ceo govor, ali verujem da se sa

gledišta ljudskosti govora u njima može osetiti mnogo više toga nego u mojim

knjigama, ovo sa gledišta njihove prijemčivosti od strane nekog drugog čitaoca. Ali,

u Parizu se podigla strašna hajka da bi se sprečilo da se ovih 8 pisama, pisanih

između 7. septembra 1945. i početka decembra iste godine, pojavi. Jedan izdavač

sakupio je nekoliko pisama sa zajedničkim idejama, pisanih pre 7. septembra, ali sam

mu zatražio da mesto njih, na istoj količini hartije, objavi ovih 8 pisama u kojima

nisu u pitanju ideje, nego istine, umesto ovih, i doznao sam da se na mene digla

hajka kako bi se sprečilo da se ova pisma pojave. Jer ja tu optužujem izvestan broj

bojana888
stvari i ljudi, hoću da kažem ljudi iz policije i gnusnu praksu izvesnog broja ljudi i

žena koji su mi govorili da sačekam sa objavljivanjem dok izađem kao što bi mi rekli

da sačekam da umrem da bi ona izašla u mojim posthumnim delima.

Nastojao sam kod Anrija Parizoa da ova pisma izađu odmah, ali evo ima već

više od dva meseca kako od njega nemam nikakvih vesti. A ne bih hteo ni po koju

cenu da ova pisma budu zagubljena. - Izdavač se zvao Gi Levis Mano, ali ako pod

pretnjama kojima je ucenjivan ustukne i ako Anri Parizo misli da ih ni on ne može

objaviti, da li biste mi vi mogli učiniti prijateljsku uslugu da nađete nekog drugog

izdavača.

Prvi posao bio bi da ih pročitate i ako biste hteli da zatražite od Anrija Parizoa

da vam ih dostavi, on će to zasigurno učiniti; a ova pisma, pošto ih pročitate, ne

verujem da ćete vi, Andre Žide, dozvoliti da njihovo objavljivanje i za jedan minut

bude odgođeno.

Ponavljam vam, nije u pitanju lična literarna sujeta koja me rukovodi da

udenem i objavim moje pisanije. Rukovode me činjenice o kojima tu govorim i koje

želim da niko ne prenebregne i krici stradalnika koje šaljem i koji želim da se čuju.

To je sve.

Naslikao sam nekoliko velikih crteža u boji, želeo bih da dođete da ih vidite

jer neophodno je da se moja internacija okonča i da se nađem na slobodi.

U očekivanju glasa od vas, najsrdačnije vaš

Antonen Arto

bojana888
 Žanu Polenu

Rodez, 11. mart 1946.

Dragi prijatelju,

Dr Ferdijer me je pustio na slobodu. Prilika za ovo oslobođenje pružila se pre

nekoliko dana kada je ovamo došao Andre Rišo, dramski pisac koga poznajete i

kojeg je alkohol doveo u žalosno stanje. Savetovao sam mu da ode u neku selendru

gde će biti daleko od iskušenja i pošao je u varošicu, udaljenu 20 kilometara, koja se

zove Espalion, gde će živeti u jednom malom hotelu. Ja ću, znači, poći sutra u

utorak, ili prekosutra, za Espalion, u svakom slučaju čim se dr Ferdijer vrati iz

Pariza, što će biti, nadam se, sredinom ove nedelje. - Dao mi je i jedan kaput koji mi

je poslao francuski potporni fond, jer ovaj moj, koji mi je poklonio Frederik

Delanglad, više nije bio za nošenje. - Dr Ferdijer me je jedino zamolio da ne odem za

Pariz, a da ga ne obavestim. Odgovorio sam mu da tako nešto uopšte nije u mojoj

prirodi. Isto mi je rekao da se boji, kad se nađem na slobodi, da ne pišem prijateljima

iz Pariza da mi pošalju drogu - laudanijum, opijum, heroin i dr. Međutim, ja nisam

bio interniran kao toksikoman, nego zbog toga nemilog slučaja koji mi se desio u

Dablinu, gde me je, zato što sam iznosio svoje pesničke ideje, šef policije, u to doba

jedan Englez, deportovao. - Odgovorio sam dr Ferdijeru da sam ja čovek koji ima

svoje ja i da mi je pre svega stalo da ne izgubim svoju svest u drogama i

nenormalnim stanjima koja one stvaraju i koja mrzim. - Jer, nebivstvo je stvar koja me

je najviše užasavala. I zar nisam bio taj koji je u Meksiku uzeo konja i penjao se šest

dana uz planinu otvrdlih ruku na sedlu, sa užasnom dizenterijom da bih odbacio i to

malo heroina koji sam još uzimao u Meksiku. I pri povratku u Pariz, pošto sam

bojana888
ponovo počeo da ga uzimam, a da ne bih nastavio uzeo sam štap i pošao u Irsku da

bih potražio ostatke stare keltske kulture koji su tu još mogli postojati. To sve da bih

vam rekao ono što sam rekao i dr Ferdijeru da za mene opijum nije nikada bio

iskušenje, već lek koji sam uzimao tek tu i tamo u slučajevima pojačanih bolova.

Međutim, u Marseju sam 1916. uboden nožem ispod srca, što mi i posle 30 godina

uzrokuje strašna gušenja. Pokazao sam ožiljak mnogim ovdašnjim lekarima i na taj

ožiljak sam ukazao i dr Ferdijeru, isto tako sam mu skrenuo pažnju da sam u Svetoj

Ani, na odeljenju dr Nodea, imao ozbiljno trovanje kao posledicu uzimanja praška

koji mi je dao dr Versije zbog napada dizenterije - ovo trovanje konstatovao je i dr

Šapular koji je nekoliko dana strepeo za moj život. I dalje su mi ostali užasni bolovi u

mišićima i kostima. Isto tako, prilikom prebacivanja iz Svete Ane u Vil-Evrar jedan

bolničar me je opalio nogom u muda. I pošto sam sve to rekao dr Ferdijeru, on je

rešio da mi ukaže poverenje i da me pusti na slobodu. - I tako, rekao mi je da ove

nedelje pođem u Espalion i da nađem Andrea Rišoa i da mu prijateljskom podrškom

pomognem da se ostavi pića. Stvari tako stoje. Molim vas, dakle, da nadgledate

stvari iz straha da presveta administracija ne promeni naglo mišljenje o meni. -

Nadam se da će se sve dobro završiti, sem toga poznato vam je, što se materijalne

situacije tiče, da mi je stiglo četrdeset hiljada franaka na ime autorskih prava za Put i

za knjigu mojih Pisama iz Rodeza.

Vaš srdačno.

Antonen Arto

bojana888
 Anriju Toma

Rodez, 13. mart 1946.

Vrlo dragi prijatelju,

Pošto sam vas po prvi put video i upoznao, samo mi je jedne stvari žao, a ta je

da vi i Kolet Toma niste duže ostali ovde. Vi ste prva osoba koja je htela da napiše

knjigu o meni, ali nije o tome reč, nego o činjenici da sam vas video ovde i da sam se

posle 9 godina udaljavanja od svega našao pred bićem za koje sam osećao da me

prihvata i razume u svakom pogledu. Jer, zahtevi pesnika su stvar realna i život je, a

ne njihova samo napisana poezija, zatvorio usta u smrti i kovčegu Žeraru de Nevalu,

Bodleru, Rembou i Lotreamonu i Alfredu Žariju. Napisana njihova poezija

namenjena je onima koji će je čitati, sto godina kasnije, ali za života oni su je živeli u

užasu opšteg osporavanja.

Da ste sa mnom ostali duže imao bih priliku da vam izložim tačku po tačku

šta sve nameravam da uradim. I očigledno mojih 9 godina samoće i strave bili su mi

od koristi, ali mogao sam ih izbeći i verujem da stvari ne bi pale na nivo na kome su

da su me pustili da slobodno delam i da su hteli da me razumeju u Irskoj kada sam

išao da Ircima predstavim štap moga delanja. Od 1937. do danas, bilo je toliko

ratova, gladi, epidemija, sledovanja, racionisanja, likvidacija, koncentracionih i

istrebljivačkih logora u Sovjetskoj Rusiji ili u Nemačkoj. I dokle su od 1937. do danas

stigli pozorište, literatura, poezija, slikarstvo itd. Svet ide prema propasti i ništavilu

koje će ga progutati kao izanđala materica majki ili zemno-žiličasti anus očeva koji

ga ovoga puta, i još od početaka svih stvari, više nikada neće povratiti.

bojana888
 Taj štap koji sam imao u Irskoj nije bio pouzdan, uostalom nikada mi nije ni

bio od neke koristi, ali u životu sam nasadio dva ili tri druga štapa u koja sam hteo

da unesem sve moje nazore o pozorištu, o poeziji koji znače poštovanje i poziv

svakoj savesti i svakoj duši koja se, poput duše Adamova ili vaše duše, pobunila

protiv poigravanja istinom. - Taj poziv je poziv pesnika koji hoće da voli ljude od

srca koji su mu ukazali počast da ga čuju i razumeju i koji želi emanacijom svoga

daha da im stvori prostor u kome će moći da dišu u ovom svetu u kome se svi guše.

Kada se njima udara po zemlji, ovi štapovi nose ritam i akcenat jednog napeva sličan

tam-tamu crnačkih plemena ili praznoj jeci pejotlovog praha.

Jedino umesto da sve to radim na javnim mestima Irske, to ću raditi na selu sa

prijateljima koji žele da me slede i da rade sa mnom. I ako u Francuskoj ne bude

samoća koje mi trebaju potražiću ih na Tibetu ili u Čileu. - Iskustvo me je naučilo da

budem obazriv i neću praviti pokušaje ovoga tipa u urbanim sredinama, spreman da

se posle vratim u gradove sa dobro pripremljenom predstavom

Jedan od ovih štapova poverio sam g-đici Segen koja sada može da ima 45 ili

46 godina i koja je objavila svoje pesme u N.R.F., sad ne bih znao u kome broju ni

pod kojim imenom, a možda je to bilo pod imenom Katarine Šile. Mislim da je

lekarsku diplomu dobila 1937. ili 1938. godine.

Drugi štap sam poverio Ani Benar koja je stanovala na Keju Burbona, broj 45.

Rekli su mi da više nije na toj adresi i da sad tu stanuje jedan bračni par.

Čuvajte se osoba koje vam dođu i kažu: ja sam ta i ta, jer priče o dvojnicima

preuzete iz latinskih drama, ili bolje, iz rimsko-etrurskih, i dalje su u opticaju.

Intelidžens servis se sa njima još uvek služi.

Ako biste mogli da boravite sa mnom u Espalionu, učinili biste mi, dragi Anri

Toma, veliku radost. Rodez kanim napustiti sutra, u četvrtak.

bojana888
 Od srca vaš.

Antonen Arto

Koleti Toma

Rodez, 15. mart 1946.

Draga gospođo i prijateljice,

Rekli ste mi na vratima hotela, preko puta železničke stanice u Rodezu, nešto

što je u meni probudilo jedan stari ponor ili pre nešto što me je navelo na misao da

vašoj duši nije stran ponor moga života niti mojih života. Rekli ste mi: Čitala sam

Teatar i njegov dvojnik kao knjigu autora za koga nisam znala čak ni da živi na zemlji i

da je on čovek našeg vremena.

I zaista, mnogi su ljudi zaboravili čoveka u meni, drugi su hteli da ga

zaborave, drugi, čudesne duše predodređene dece, što će reći duše besmrtnih

devojaka, kao što je vaša duša, nisu čak znale da sam ja zemaljski stvor i da postojim.

- Govorim vam to kao iz dubine vremena, kao stari iščupani koren pejotla, zaturen u

srcu, hoću da kažem kao stari mrtvac koji nikada neće ući u zemaljske interesne sfere

privlačnosti, i kao što bih govorio duši drveta ili cveta, jer sam imao utisak da me

zapravo jedna duša poziva da živim mnogo duže nego što se živi ovde. A nijedan

novi rat neće mi povratiti moja 32 zuba. A ipak, siguran sam da ćemo se Anri Toma,

vi i ja naći u foajeu ne Francuske komedije, Pozorišta Atene, Vodvilja, Teatra

Stanislavski ili Majerhold, nego jednog teatra na nivou materije i zemlje gde su

cepanice reči zveri koje se sve kidaju u jecajima.

bojana888
 Da li biste pokušali da nađete Ženiku Atanaziju i da joj kažete da bih želeo da

je vidim ovde. Ali nju, a ne ženu koja ju je zamenila u nekim pozorišnim ulogama.

Oprostite i od srca vam hvala.

Antonen Arto

P.S. - Pisao sam često mojoj prijateljici Ani Benar kod koje sam stanovao, Ulica

Dager, broj 21, jula 1937, ali od nje nemam nikakvih vesti.

Stanuje na Keju Burbona, broj 45, ali mi je rečeno da se jedna druga mlada

žena uselila u njen stan, posle njenog odlaska, oktobra 1944, i da se ta mlada žena

zatim udala. Izvesne osobe su mi rekle da je ta Ani Benar takođe ubijena. Hteo bih

verovati da nije.

Anriju Toma

Rodez, 15. mart 1946.

Dragi Anri Toma,

Dozvoliću sebi da vam poverim nekoliko reči za gospođu Kolet Toma. Rekla

mi je nešto potresno i na trenutak nisam uspeo ništa da joj odgovorim, a to se dešava

u životu kad se ostaje nem pred bitnim stvarima, ali da nisam pretrpeo 50 koma i

više pokušaja trovanja tako nešto mi se ne bi moglo desiti u velikim prilikama.

Hoćete li mi verovati, Anri Toma, kada vam kažem da ja nisam od ovoga sveta, da

nisam kao ostali ljudi rođen od oca i majke, da se sećam beskrajnog niza mojih života

bojana888
pre moga takozvanog rođenja u Marseju 4. septembra 1896, Ulica Jardin desplantes, broj

4, a to drugde odakle dolazim to nije nebo, nego nešto kao doživotni zemaljski

pakao. Pre pet hiljada godina nalazio sam se u Kini sa štapom, pripisivanom, prema

istoriji, izvesnom Lao Ceu, ali pre dve hiljade godina nalazio sam se u Judeji i dobro

se sećam da sam trulio tri dana na gomili đubreta na koju sam bio bačen kao leš

crknute životinje, pošto sam pre toga čerečen na nekakvom stubu, šiban i ismevan

od policajaca i svetine onog doba, kao što sam to bio u Irskoj, u Avru, u Ruanu i

Parizu. Štap koji sam u to doba imao, prema istoriji, pripisivan je izvesnom Isusu

Hristu, u ono doba jevrejski sveštenik i peder, i neobično je podsećao na štap sa

kojim sam išao u Irsku i koji je na svojoj ručici imao neizbrisiv trag krvi. Ali to je moj,

Artoov štap, a ne toga jevrejskog sveštenika koji se u ono vreme, čini mi se, zvao

Salem ili Nalpas.

Anri Toma, ja nikada nisam prošao pokraj samog sebe, tu sam, ništa mi ne

nedostaje, ali da bih izrazio bitnu stvar, da bih sprečio taj pad scene, kao na pozornici

žilavog teatra, koja se ruši sama od sebe, treba mi ključ, ne mehaničarski, u toj na

momente zlokobnoj priči u kojoj je taj pokušaj ubistva na brodu „Vašington” bio, čini

mi se, simboličan, što će reći treba mi snage, treba mi sva snaga koju su mi oduzele

ludačke košulje, udarci nogom u muda, nož u leđa i elektromagnetske kome.

Gospođica Segen, koja mi je bila velika prijateljica i volela me kao ćerka, Ani Benar,

prevoditeljka knjige Umetnost i smrt iz Kabula, znaju kako bih mogao povratiti sve

moje sposobnosti delanja; ali, gde su one; što se tiče Sesil Šram, ona je mrtva, Sonja

Mose spaljena je u krematoriju, Ivona Alendi, koja mi je dala sredstva da osnujem

Teatar Alfred Žari, umrla je pre deset godina. Evo već devet godina od moje

internacije kako još nisam uspeo da obnovim veze sa izvesnim osobama sa kojima

sam živeo glavne drame moga života. I to su jedine osobe koje bi mi mogle pomoći

da efikasno uspostavim svoj život.

Zamolio bih Koletu Toma, ako joj to nije teško, da pokuša da dozna šta je bilo

bojana888
sa Ženikom Atanaziju kojoj sam više puta pisao i koja mi nikad nije odgovorila.

Još nisam pošao za Espalion, jer novac od Putovanja i od Pisama iz Rodeza

(40.000) još mi nije stigao i radi se o tome da administracija koja me je internirala po

službenoj dužnosti zadržava iznos za moj boravak i moja „lečenja“, bar tako mi to

kaže šef računovodstva azila, izvesni gazda Perikoa.

Srdačno vaš.

Antonen Arto

Marti Rober

(Espalion, 20. mart 1946.)

Draga moja Marta,

Konačno sam juče u utorak, 19. marta napustio azil u Rodezu i sada sam u

Espalionu (Lot), na 30 kilometara od Rodeza, u jednom hotelu nedaleko od reke.

Imao sam mnogo stvari užasnih, neobičnih i čudesnih da vam ispričam kad

ste me posetili u Rodezu, ali nije bilo vremena da vam sve to kažem.

U Rodezu, jednog popodneva video sam vašu dušu kako se od strahote i

užasa otvara kao cvet da bi mi pomogla. Hvala.

Ne znam da li ću ovde ostati 8 ili 15 dana ili duže. Ovde sam slobodan, ali to

je samo probni izlazak. - Međutim, dr Ferdijer mi je rekao da ću posle toga moći da

se vratim u Pariz.

Pored toga ima nešto što ste, uostalom, znali onoga dana kada ste mi ispred

bojana888
katedrale u Rodezu rekli: Vi ste jak čovek. To je ono od čega ste i vi sami patili onoga

dana kada se, da bi mi pomogla, vaša duša otvorila u nečemu što je bilo kao

grmljavina i potres i ne samo u svesti. A u prirodi i u trenutku stalno dejstvuju

prirodni potresi.

Odmah posle vaše posete primio sam pismo od Ani Benar. To pismo mi

potvrđuje da Ani Benar nije više Ani Benar. Nisam prepoznao ni njen rukopis, ni stil,

ni način postojanja.

Ani Benar delimično je odgovorna za moju internaciju. Voleo sam je mnogo,

ne kao ljubavnik, nego da kažemo, ako dozvolite, kao otac i ona me je izneverila u

odlučnom trenutku, na povratku iz Irske. Što će reći da je mogla SA DOKAZIMA

posvedočiti da nisam ni ludak, ni psihopata, ona to nije uradila i pustila je da me

interniraju. Nisam je video od 1942. Ali, shvatio sam da je imala grižu savesti i da je

na stanici Orlean, 14. oktobra 1944, sela u voz za Rodez, gde nikad nije stigla. Pričalo

se da je oteta, ubijena i zamenjena dvojnicom. Sve je to neverovatna priča, ali ništa nije

manje verovatno Denoelovo ubistvo, smrt Robera Desnosa i drugih. I sve to, priča se,

samo zato jer se sumnjalo da je jednoga dana htela da mi donese štap, famozni štap

koji sam ostavio u Dablinu, septembra 1937. Ako možete da dođete da me posetite u

Espalionu pričaću vam nadugo o tome. Jer ima jedna stvar, Marta Rober, sa ovim

svetom ovde, a to je da on treba da se okonča. I čak nema ni potrebe da se bilo šta

traži od Ž(orža) M(alkina). Po tom pitanju potrebno je imati mnogo ljubavi za mene,

a ja je nikad nisam našao dovoljno. - Jer prepreke, čim sam ja u pitanju, postaju još

tegobnije nego prelazak kod Bardoa. Zato vas i opominjem da pazite da ne

preduzmete ni jedan korak koji bi vas doveo u nepriliku, jer svi znaju sve. Ali, imam

prijatelja rešenih da me prate uprkos celom svetu. Javiće vam se. Možda im možete

pomoći.

bojana888
 Grlim vas.

Antonen Arto

Anri Toma

Rodez, 21. marta 1946.

Dragi Anri Toma,

Prošloga petka poslao sam vam pismo koje vas nije moglo iznenaditi, jer me

poznajete. Jedan lekar rekao mi je pre nekoliko nedelja: Ako verujete u vaše

prethodne živote staviću vas na elektrošokove ili na insulino-terapiju. Ali, moji

prethodni životi su u jednom štapu sa metalnim vrhom i siguran sam da će mi ga

vratiti.

Samo ovoga puta neću svedočiti istinu poezije kao što sam to činio u Dablinu,

gde me je napao agent provokator koji me je, dok sam se, sa štapom u ruci, šetao

ispred skvera gde sam hteo da pogledam izlog jedne knjižare, iz sve snage odalamio

me preko vrata, posle čega sam ga zviznuo mojim štapom, što je izazvalo nerede u

Dablinu. Policija je prikrila da sam pre nego što ću ga lupiti bio izazvan i napadnut.

Ali ovoga puta,

1° Izbegavaću da budem napadnut jer znam da je Pariz pun agenata

provokatora koji jedva čekaju takvu priliku, kao u Dablinu, da me ukebaju u nekom

prljavom poslu.

2° Umeću da izbegavam da pišem i govorim svakom kao što sam to činio pre

bojana888
1937, što će mi dozvoliti da saopštim stvari još ubojitije i još strašnije, ali pod jednim

uglom istine koji je potpuno na osnovama moga rada, svrdla koje dubi svoju putanju

u mravinjaku tako da će i sam agent provokator biti blokiran potpunim padom

vrednosti svoga rada.

Što znači da me je bol naučio da delam tako da nikad ne upadam u neprilike,

delajući tako da bivam još više Antonen Arto nego što sam to bio ranije.

Pišem vam ovo pismo iz Espaliona (Lot) gde stanujem u hotelu Bertije. Što

znači da sam konačno slobodan.

Dr Ferdijer mi je dao probni izlazak na osam dana, ali mi je rekao da ću posle

toga dobiti konačni otpust i da ću moći da se vratim u Pariz.

Doći ću, znači, na nekoliko dana da vas vidim - 8 ili 15.

Jeste li uspeli da pronađete adresu te mlade pesnikinje koja je stekla lekarsku

diplomu 1937. ili 1938. i koja se zvala gđica Segen? Rekli su mi da je pošla za Rodez

aprila ili maja 1945. Ja je još uvek čekam. U zadnje vreme ima puno ubijanja i

likvidacija.

Antonen Arto

bojana888
 Gospođi Dekeker

Espalion (22. mart 1946.)

Draga prijateljice,

Često mislim na vas sa strahom i grižnjom savesti. Sva bića su ptice u kavezu.

I često mi se čini da naslućujem šta bi moglo biti vaše pravo biće. - Rekao bih i vaše

najtajnije biće. Da li me se to tiče? Da, jer vodim brigu o dušama. I najtajnije u duši

izgleda mi tako zatureno u dnu beskraja da mi se čini da nisam indiskretan pred

lepršanjima duše. Verujem da sam tokom čitavog mog dugog života već video da

mnoge duše još uvek ne znaju dobro ili se više ne sećaju šta su u stvari. Video sam

vas kako prolazite kroz mnoge moje snove, pa vam bar mogu pomoći da je se

prisetite. Vi ste kao i ja jedna duša ranjena i gažena od svih nedoličnih zemaljskih

bića i u kavezu zapravo. Stalno ste bolesni, jer u vama ima nešto isuviše veliko za

ovaj svet koji podnosi samo sitne duše, i Žan Dekeker takođe je bolestan, jer nije hteo

da se odrekne nekoliko suštinskih principa dostojanstva. Čini mi se da znam šta valja

činiti da se stvari promene i već sam nešto o tome naznačio u mojim knjigama, a i

vama sam i Žanu Dekekeru to, na zavijen način, saopštio, ali sve je učinjeno da mi se

zatvore usta kao Bodleru, Edgaru Pou, Ničeu, Žeraru de Nervalu, Lotreamonu,

Arturu Rembou. Ne želim da se poredim ni sa kim od ovih pesnika ali želim da

kažem da svi oni koji nikada nisu hteli da se kompromituju sa materičnom

bedastoćom ponora, sa proždrljivošću te otvorene materice koja se zove alavost

Jednog nepokretnog protiv volje Drugog uvek pokretnog, kažem da su na svome

putu uvek bili dočekivani halabukom negodovanja, kletvom i mržnjom. I nisam li

vam rekao da je uzrok moje deportacije u Irskoj bio udarac koji sam dobio preko

bojana888
vrata od agenta provokatora koji me je pratio dok sam se, sa štapom u ruci, mirno

šetao po jednom dablinskom trgu, kraj skvera na kome su se igrala deca. Posle toga,

štapom sam lupio agenta provokatora, i razumevajući da je za svoj mučki udarac

plaćen od policije, a vi me poznajete kao čoveka potpuno mirnog dok ga ne diraju,

podigao sam bunu po dablinskim ulicama, pokušavajući da probudim javnu svest

protiv ovih sramnih navika policije.

Sve je to zaboravljeno i više se neće ponoviti. I verujem da sada vlada ima

drugih briga. Ali, sada kada se zna da sam na slobodi više bih voleo da se ne vratim

u Pariz još nekoliko nedelja ili nekoliko meseci.

Srdačno vam stežem ruke.

Antonen Arto

Rožeu Blenu

Espalion, 26. marta 1946.

Dragi moj Rože Blen,

Našao sam vašu cedulju u pismu koje sam dobio od Adamova. I zahvaljujem

vam se na svemu što biste uradili za mene. Ali, vi mi nikada niste odgovorili na dva

pisma koja sam vam uputio na Aveniju Madrid i u kojima vas obaveštavam o

izvesnim stvarima kao što je magnetizam iluzornog života u kome se svi davimo i

koji vam je odneo svaku svest o tome. Te stvari su istinite, ali mi živimo u svetu laži i

zamki, kojih ima više nego scenskih trapova na pozornici Šatlea, u svetu do te mere

lažiranom da više niko i ne pomišlja da se tu radi o podvali. U sadašnjem trenutku,

bojana888
Rože Blen, stvari više nisu takve kakvim ih novine i radio opisuju, hoću da kažem da

je u stvarnosti, na primer, Staljin umro onda kada su novine donele vest o njegovoj

smrti, a on je zadržan živim u svesti samo zato da bi se produžilo idiotsko stanje

stvari, ta burleska lažnog komunizma kojim krišom rukovode rabini i popovi, i koga

predstavlja jedan operetski maršal koji nije u stanju ni da valjano drži pušku u ruci, a

taj maršal samo je dvojnik Staljinov, koji je uistinu mrtav i zakopan. Te stvari se

dešavaju jedino u pozorištu. - De Valera je samo jedan živi leš, sablasni automat

pobunjenika Sinn-Feina i nisu ga jedino godine i uspeh dokusurili.

S druge strane, život u Parizu bio je u više navrata zaustavljen i u Parizu je bilo

više bitki o kojima su se novine uzdržale da bilo šta kažu; ali, kako su ovi nestanci

struje trajali samo jedno popodne ili jednu noć, kolovođe ovih nereda pokupili su

svoje mrtve i najprljavijim mahinacijama sve ove događaje izbrisali iz sećanja ljudi.

Što se mene tiče, na slobodi sam od prošlog utorka i u Espalionu čekam da se skupi

dovoljno sredstava za mene da bih se vratio u Pariz i ostvario više velikih projekata.

Prvi je da konačno formiram Teatar Surovosti. Ali, novac nije dovoljan i verujem da ću

do njega doći lakše nego do svega ostalog. Potrebni su mi glumci koji su, pre svega,

živa bića, što ce reći koji se na sceni ne boje stvarnog osećaja uboda noža i za njih

apsolutno realnih teskoba jednog pretpostavljenog porođaja; Mune-Sili veruje u ono

što radi i daje nam iluziju o tome, ali on zna da se nalazi pred zaštitnom ogradom, ja

ukidam zaštitnu ogradu i ako se glumac stvarno ne bije sa nevidljivim on ga rađa,

pozorište, međutim, predstavlja pobačaj nevidljivog zarad posvećivanja realnog. Ne

činiti istinitim prizvana osećanja, nego prikazivati uporno živa bića umesto

prizvanih osećanja. Čvor jedne ruke, ruke bede, ruke odbačenog glumca koji se

odvajkada grči i uvija pod štapom pripisanih mu osećanja. Beda jedne malo

verovatne psihe koju kartel nabeđenih psihologa oduvek pribada na mišice

čovečanstva. Pre duše postoji krik stvarnoga, a stvarno to je pokret kostiju, jer kosti

neizmerljivog ječe u ponorima naše uboge prirode vekovima i vekovima mlevene i

bojana888
gažene.

Ovde sam sreo glumicu Kolet Toma, i pesnikinju Martu Rober, i obe mi

izgledaju vrlo bolesne, iako one to ne kažu niti to možda osećaju u punoj meri ni do

dna. - Dve duše koje je stvarnost ranila i kojima je potreban ne znam koji melem da

bi se ponovo rodile i izašle na svetlost. Jer nije dovoljno platiti glumce, treba im za

hranu dati samoga sebe, davati im iz dana u dan, vlastitog srca, ne u pederskom

ritualu službe božije, nego u istini samoga tela, vlastitog dišućeg kovčega, i dahom

ići do krvi, i to pod uslovom da se ne plašiš da umreš na sceni da bi svoj dah dao

biću koje je pristalo da bude tvoj glumac. Gurati glas sve do iščeznuća daha, ne u

kriku, nego do prirodne stene unutrašnjeg, u tišini novog života bića koje da bi

pobacilo aveti daje život čistim duhovima, i sa katarke vlastitog tela ne strepi da se

strmoglavi do kraja snage, u punom posedu eksplozije volje u njenim internim

oblicima. Pokušao sam da u tome smislu pred Koletom Toma kažem nekoliko

stihova Žerara de Nervala, ali sam se trudio uzalud. Tokom devet godina prošao sam

mnogo Ludačkih košulja, trovanja u azilu u Ruanu i u Svetoj Ani, kome

elektrošokova u Rodezu, i dah mi je išcezao u njima. Treba da se obnovim. Ali, čime?

Mlekari su u štrajku. Pirinač i griz ne mogu se nigde naći. Tražio sam u apoteci

kodein, sirup za kašalj, koji me muči već nekoliko meseci, nasmejali su mi se u brk

rekavši mi da bonovi više ne važe. Što se tiče opijuma, najboljeg protivotrova

cijaniku koji mi je davan u Svetoj Ani, brigom dra Nodea i Versijea, to i ne

spominjem, to je totem i tabu; uostalom, opijum ove zemlje i ne valja, on je već na

plantažama zatrovan brigom Intelidžens servisa. Za Teatar Surovosti zadovoljiću se

novcem prevoda knjige Umetnost i smrt, koji mi je obećala jedna prijateljica iz Kabula,

Ela Kato, koja je 1935. došla da vidi Čenči sa gđicom Segen (ne Helena, nego jedna

druga gđica Segen), pesnikinja čije je pesme, pod njenim pseudonimom, objavila

N.R.E., ona je posle postala lekar. Srdačno vaš.

Antonen Arto

bojana888
 Doktoru Žanu Dekekeru

(Espalion, 26. mart 1946.)

Dragi prijatelju,

Potvrda o probnom izlasku, na osam dana, koju mi je dr Ferdijer potpisao

ističe prekosutra, u četvrtak, 28. marta. Ali, dr Ferdijer mi je rekao i potpisao da posle

tih osam dana izlazim definitivno.

Da li biste hteli da ga zamolite da mi pošalje, ovde u Espalion, tu potvrdu o

definitivnom izlasku da bih bio u redu sa policijom a i sa njim? Jer neću imati novca

da se odmah nastanim u Parizu, a ovde mi je Andre Rišo još jednom ponudio da mi

pozajmi novac za nekoliko narednih nedelja boravka. Ali, čekajući aukciju slika koju

organizuje Artur Adamov, i na kojoj će biti izloženi na prodaju Sagalovo platno,

Brakovo platno, Đakometijevo platno, Braunerovo platno i jedno Pikasoovo platno,

mogao bih odmah da računam na sumu od nekih četrdeset hiljada franaka, između

Puta i Pisama, kako mi je to i Anri Parizo potvrdio.

Isto tako, ne bih želeo da zloupotrebljavam plemenitost Anrija Rišoa. Uvek

sam se užasavao parazitizma i hteo bih da sam u stanju da sam platim svoj hotel, bar

počev od ove nedelje. Pisaću, znači, u Pariz da mi se pošalje avans na tu sumu. Da li

biste, da ponovim, podsetili dr Ferdijera da ne zaboravi da mi pošalje potvrdu o

definitivnom izlasku za četvrtak 28, dan kada ističe potvrda na osam dana, tako da

bih bio u redu.

Jeste li pronašli primerak knjige Teatar i njegov dvojnik i dva crteža. Ako mi

bojana888
pošaljete par reči, obradovaćete me. Ovde je sve u redu. Andre de Rišo je veoma

dobro. Kaže da se oseća dobro i da je veoma zadovoljan i više nije dolazio u ono

stanje u kome je bio neki dan u Rodezu.

Ja, pak, pokušavam da sastavim knjižicu koju mi je tražio Artur Adamov:

Majke u štali, esej o Lotreamonu i neke beleške pod naslovom: Za jadnog Popokatpela

imajte milosti, moliću lepo.

Znači uskoro, u očekivanju vaših par reči.

Antonen Arto

Hotel Bertije

Espalion, Lot

Ani Benar

Espalion, 2. april 1946.

Kod vas se nalazi rukopis moje drame Čenči.

Molim vas da mi ga donesete ovamo, jer želim da ga dam jednom izdavaču da

ga objavi, a novac koji će mi ova knjiga doneti potreban mi je za život.

Osim toga, potrebno mi je da znam da li sam na polasku u Irsku, u Ulici

Dager, ostavio neke rukopise mojih knjiga, jer kada sam stigao u Avr, u trenutku

moje deportacije iz Irske, na sebi sam imao jedino košulju na leđima. Sve ostalo je

nestalo, a izgubio sam i moj poslednji zlatan zub prilikom jedne nesvestice, posle

elektrošoka u Rodezu.

Jeste li ikada čuli da sam pao u nesvest u bolnici Svete Ane, pošto su mi dali

bojana888
neki prašak protiv grčeva u stomaku od koga sam ostao mesec dana u komi.

Da li vas je oktobra 1944. posetio jedan Irac koji vam je predao moj štap koji

sam ostavio u dablinskoj klinici Sen-Žan-d-Die. Voleo bih da ponovo dođem do toga

štapa. Mogu ga, naravno, preuzeti u Parizu, ali potrebno je da ostanem još nekoliko

nedelja u prirodi kako bih se posvetio dugim šetnjama posle devetomesečnog

zatočenja.

Računam mnogo da mi ga Ani Benar donese. Treba, dakle, draga Ani, da lično

dođete ovamo da me vidite, jer bih voleo da iz vaših usta čujem šta se stvarno desilo

14. oktobra 1944. na stanici Orlean.

Vaš,

Antonen Arto

Pjeru Laturu

Espalion, 6. april 1946.

Dragi gospodine,

Oprostite što vas ponovo uznemiravam, ali ništa me nije toliko dirnulo kao

vaša ponuda, pa bih hteo da znate da su mi moje dve poslednje knjige donele

dovoljno novca da bih mogao živeti nekoliko meseci.

Međutim, ja taj novac nemam i neću ga moći imati, jer upravnik azila u

Rodezu mi je rekao da taj iznos na ime autorskih prava želi da zadrži kako bih njime

platio, kako mi reče, troškove internacije (prisilne, to ja kažem) i lečenja još prisilnijeg

bojana888
koje je na meni primenjivano: otrovi i elektrošokovi i koji, kako mi je rečeno, bar u

mome slučaju (jer otrovi nisu zakonom priznati) ovo lečenje je veoma skupo.

Dr Ferdijer, koji sam uzima heroin, podvrgao me je elektrošokovima, jer sam

mu jednog dana zatražio 25 kapi Sidenhemovog laudanuma da umirim grčeve u

stomaku, i optužio me da imam delirični napad toksikomanije.

Povrh toga, u azilu Svete Ane, na odeljenju dr Nodea pokušali su da me

otruju cijanikom, što me je posle nesvestice ostavilo mesec dana u komi, o čemu

imam potrebne dokaze. A ovo su fizičke posledice ovoga trovanja: zubobolje, kvarni

zubi (u francuskim azilima izgubio sam mojih poslednjih sedam zuba plus jedan

zlatni), sinusi, astma, probadanja u krstima, kočenje vrata koje sam hteo da lečim sa

nešto malo opijuma koji je najbolji protivotrov cijaniku i cijankaliju; odgovoreno mi

je elektrošokom, a nadzornici gospođi Režis, koja je htela da mi donese gram

heroina, dr Ferdijer je zapretio otpuštanjem (a on je to otkrio putem vidovitosti) i

onda ju je povalio u svojoj kancelariji i oduzeo joj heroin, da bi me nadmudrio, a mene

stavio na elektrošokove. Potrebno je da moji prijatelji Žan Polan i drugi traže od

uprave azila da prestane da zadržava mojih 40000 franaka na ime autorskih prava, u

očekivanju da moja poslednja knjiga Za jadnog Popokaptela, malo milosti, moliću lepo,

bude štampana i puštena u prodaju.

Ne treba da zbog toga brinete, ne treba mi novac, nego pravda, potrebno je da

sve gadosti vezane za moju internaciju budu naplaćene, jer jedna druga žena

pokušala je u Vil-Evraru da mi doturi malo heroina da bih njime lečio to trovanje

cijanikom, ali i za to se doznalo putem vidovitosti, jer je jedan moj neprijatelj, Gijo de

Živri, koji je u nju posvećen i koji ne prestaje da se šunja oko Vil-Evrara, obavestio

lekare.

Ta žena, novinarka po zanimanju, po imenu Ana Manson, biia je zatvorena,

dovedena u kancelariju dra Menioa i Šanesa, lekara šefova odeljenja, u Vil-Evraru

bojana888
gde joj je zaprećeno da ce biti zadržana u zatvoru, a onda su sa njom imali telesni

odnos i posedovali je, što će reći silovali je, u toj istoj kancelariji, jer je htela da mi

pomogne i jer ova dva lekara rade za policiju.

Makoliko ovo izgledalo gnusno i ogavno, to je istina i za to imam sve potrebne

dokaze. Suština cele priče je da posedujem snagu koja je u stanju da sredi mnoge

stvari, snagu na kojoj mi mnogi posvećeni zavide i žele na svaki način da me spreče

da se sa njom služim i dri Menio, Šanes i Ferdijer domunđavali su se sa ovim

posvećenima, protiv kojih se evo već godinama i godinama borim, u Meksiku i posle

Meksika. Tu priču nije iskontruisao niti izmislio neki ludak, kako su to pravi krivci

pokušali da predstave.

Čitajte dodatak Tajni velike piramide, od Žorža Barbarena, ili proročanstvo

Svetoga Patrika u Rečniku hagiografije i razumećete.

Od srca vaš.

Antonen Arto

Marti Rober

Espalion, 7. april 1946.

Draga moja Marta,

Oprostite da vam tako često dosađujem mojim pismima. Ali, rekli ste mi da

ste u svojoj svesti primetili, na trenutke, potrese slične grmljavini i gromu.

Istina je da stvari nisu više normalne i da se ovaj naš svet obrušava. Ono što se

bojana888
u knjigama zove apokalipsa odavno je, u stvari, počelo, ali uvek ima preispoljnih

bedaka koji štampaju novine da bi nas uverili da se ovaj svet drži u trenutku kad on

nestaje.

Ne samo svest, nego u izvesnim trenucima dana i stvarna atmosfera puna je

podrhtavanja. Razlog tome je da bezbrojne sekte posvećenih frenetično napadaju

svest, a ona se otima i brani. I ja uspešno odgovaram na sve ove napade na svest, pa i

vas pozivam da na njih odgovorite.

Razlog tome je da posedujem snagu koja je u stanju da zaustavi haos i ljudi

svih fela širom zemlje nastoje svim sredstvima da mi je otmu. - Na nesreću, bio sam

otrovan u Svetoj Ani, na odeljenju dr Nodea, i od toga vremena sam deficitaran na

tom planu. Tome ima leka koji je protivotrov cijaniku, a to je opijum, ali sve osobe

koje su pokušale da mi ga donesu bile su tajnim proviđenjem prijavljene policiji,

uhapšene ili likvidirane. Nemam nikakvih vesti od Ane Benar još od 14. oktobra

1944, datum kada je, kako mi je poznato, napustila Pariz da bi mi donela jedan lek i

siguran sam da osoba koju ste videli u Keju Burbona, broj 45, nije ona, nego njena

dvojnica. Tako se to uvek radi i setite se priča o dvojnicima u Laciji i Etruriji. Niko u

njih nije verovao u vreme dok su još živeli. Doznalo se posle 100 godina. Ali, što se

tiče Ani, ja to već danas znam.

Nekoliko pilula kodeina bile bi zamena koja bi mi pomogla da umirim

izvesna gušenja u očekivanju da se stvari srede.

I na tome isto tako radim. Ne gubite nadu u mene na bilo kome planu.

Od srca vaš.

Antonen Arto

bojana888
 Gospodinu Maloseni

Espalion, 9. april 1946.

Dragi moj Žorž,

Kažite Mariji-Anž da od nje nisam dobio nijedno pismo još od juna kada mi je

nagovestila Seržovo prvo pričešce; isto tako gomila pisama koje sam pisao nestala je i

tako sam morao dva puta prepisivati članak o Lotreamonu koji mi je naručila revija

Cahiers du Sud i za koji mi je konačno isplaćeno 2000 franaka. Ako sam u zavadi sa

religijom to ne znači da mi pisma Marije-Anž ne treba da stižu. Hoću da kažem da je

čudno da od Marije-Anž nisam ništa primio od kako mi je nagovestila prvo Seržovo

pričešće. To sigurno nije tek puka slučajnost.

Meni je administracija koja mi je zaplenila više pisama, a i paketa koji su mi

poslani, preko svega zadržala 15000 franaka, koliko iznose moja autorska prava za

Put u zemlju Tarahumara, da bi naplatila moju internaciju po službenoj dužnosti i

lečenja (barapska) kojima sam bio podvrgnut čitavo ovo vreme i koja su, kako

izgleda, vrlo skupa: ludačke košulje, ćelije, otrovi i elektrošokovi.

Bio sam uspavan 50 puta pomoću elektrošoka i 50 puta elektrošokovima

dovoden u komu od strane dr Ferdijera koji uzima heroin jer sam mu, na nesreću,

jednog dana zatražio 25 kapljica Laudanuma za grčeve i zbog toga me je optužio za

narkomansko bulažnjenje, isto kao i u Svetoj Ani kada sam zatražio 25 kapljica

laudauma od dr Versijea, koji me je prinudio da uzmem neki prašak od koga sam

pao u nesvest i ostao mesec dana u komi i posle sam doznao da je taj prašak bio

cijanik i da su hteli da me otruju po naređenju policije, jer sam držan za pobunjenika

bojana888
koga se treba osloboditi. Probadanja u leđima i kašalj koji imam od 1938. posledica

su ovog pokušaja trovanja i lek, savršeni protivotrov koji bi zalečio sve ostatke ovog

trovanja, bio bi heroin, ali ponavljam vam da ga nikad nisam mogao dobiti od lekara

i na sva moja traženja odgovarano je u tom smislu trovanjima i elektrošokovima.

Zašto?

To je cela istina o mojoj internaciji koja je bila sramno proizvoljna i izrežirana.

Ali, sve to mora da vam je dosadno i da vas ne zanima. U nemogućnosti da se

dođe do heroina, koga čak ne mogu ni tražiti od nekoga a da ne rizikujem da budem

uhapšen, bačen u zatvor i ponovo interniran, molim vas da pogledate da li biste

preko vaših prijatelja farmaceuta mogli da mi nabavite malo kodeina u pilulama.

Sirup i pilule ga sadrže, ali u vrlo malim dozama. Ima ga u Botinom kodoformu, ali

uz bromoform od koga me boli stomak; a verujem da kodein još nije zabranjen i da

nema nikakvog rizika da se uzima. Jedan mladi lekar u Rodezu mi ga je prepisao, ali

ni u Rodezu ni ovde ne može se naći, a on najbolje deluje protiv te nekakve astme i

tih žigova poput reumatičnih i te nekakve upale nosne sluznice i hroničnih sinusa

koje sam navukao tokom internacije.

Bio sam, dakle, interniran, obučen u ludačku košulju, trovan, dovođen u

komatična stanja, administracija hoće da uzme moj novac i, povrh svega, policijski

propisi su takvi da ne mogu da se lečim kako bih želeo. - Ne zaboravite, kako ste to

mogli pročitati u mojoj knjižici, u poglavlju o igri Pejotla, da sam ja taj čovek koji se

tokom 6 dana penjao uz planinu, na konju, ruku ukočenih na uzdama, podnoseći

užase skidanja sa droge koje sam samome sebi postavio, jer imam telo koje odoleva

svim škodljivim tvarima i otrovima i kome je opijum u visokim dozama uvek

koristio i dozvoljavao da radi. Ali, opijum je u današnja vremena zatrovan bakarnim

sulfatom kojim se zalivaju polja sa makom. Da li biste hteli da mi ipak pošaljete

nekoliko pilula čistog kodeina za moju astmu i kašalj,

bojana888
 Žorže Malosena, vaš.

Antonen Arto

Žanu Polanu

Espalion, 10. april 1946.

Dragi prijatelju,

Anri Toma kada me je posetio govorio mi je ponovo o nameri da se kod

Galimara objave sva moja dela, da bi se skupilo nešto novca, a i zato jer je potreba da

se neke stvari ponovo štampaju.

Knjiga Pisma iz Rodeza, koju je objavio Gi Levi Mano, ne sadrži sva moja pisma

Anriju Parizou, što ce reći ona u kojima razotkrivam moj užasni položaj. Želeo bih da

kao predgovor izdanju mojih ranijih dela sakupim izvestan broj pisama u kojima

stavljam tačku na i povodom izvesnog broja stvari otpaćenih, a koje su sa mnom i

druge osobe propatile - verujem da će to biti od strašne koristi poetske i društvene. Jer,

često se bolje govori u pismima nego u knjigama. Ova pisma su kao vitriol, ali svetu

je potrebno pljusnuti krčag vitriola u lice. Već je tri sedmice, Žane Polane, kako sam

slobodan, ali primećujem da je užasno teško živeti i delovati na svoje najbolje

prijatelje.

Hteo sam da stavim prst na ranu i saopštio sam ono što sam video Anriju

Toma, Koleti Toma, Marti Rober, Arturu Adamovu, Pjeru Laturu, Andreu Židu,

Anriju Parizou, gospođi Dibife i vama. Ova knjiga od dvadesetak pisama verujem da

bi mogla da bude dogadaj. Završio sam jednu drugu knjigu sa naslovom Za jadnog

bojana888
Popokaptela imajte milosti, moliću lepo, koju Adamov želi da objavi.

Razmišljam o naslovu ove knjige pisama koji bi mogao biti nešto kao Porazi i

porezi.

Verujem da bi vaša reč bila dovoljna da se Galimar reši da štampa sva moja

dela.

Sa najboljim pozdravima.

Antonen Arto

Hotel Bertije

Espalion, Lot

Gospođi Malosena

Espalion, (10) april 1946.

Draga Mari-Anž,

Ne čudite se zbog onoga što sam vam tražio.

Ponavljam vam da sam u Svetoj Ani, marta 1938, na odeljenju dr Nodea,

iskusio trovanje cijanikom koje mi je ostavilo strahovita plućna i srčana gušenja i

nešto kao propadanje tkiva. To objašnjava moja gušenja, reumatizme i žigove, sem

toga skoro da više i ne vidim i bio sam prinuđen da nekog zamolim da mi pročita

vaše poslednje pismo. Lek tome bi bio heroin u visokim dozama. Heroin u visokim

dozama ne izaziva zavisnost ako je dobrog kvaliteta. Ja sam se time ozbiljno bavio i po

iskustvu koje imam o svim tim stvarima znam ono što lekari, ubuđaveli u svome

bojana888
konformizmu, o tome ne znaju. - Ali, to je lek do koga se ne može doći, a da se ne

povrede zakoni. Čekajući vremena apokalipse kada će ovaj svet biti oboren tražio

sam da mi pošaljete tablete sa kodeinom. Sirup famel ga sadrži, ali u izuzetno malim

dozama, kao i tablete uostalom.

Našao sam preparat u kome ga ima više, 1 centigram po tableti, ali sadrži i

bromoform koji mi ne pomaže, jer od njega mi trne mozak i suši se tiroida.

Pitao sam zato Žorža da li bi mi mogao naći izvestan broj tableta sa

kodeinom. Stotinak. To je lek koji je nešto kao heroin, ali je slabiji, i koji, do sada,

propisom nije stavljen na listu zabranjenih lekova. Sve sam to, uostalom, objasnio

vašoj majci, tražite da vam to prenese.

Ako Žorž ne nađe ništa, pošaljite mi pet tuba kodoforma. Poslaću vam ček jer

sam dobio novac. Više pariških slikara, Pikaso, Brak, Đakometi, Griber nameravaju

da naprave aukciju slika da bi mi obezbedili 500 do 600 hiljada franaka.

Vaš.

Antonen Arto

Ni tablete ni sirup još mi nisu stigli.

bojana888
 Doktoru Mišelu Lipčanskom

Rodez, 3. maj 1946.

Dragi dr Lipčanski,

Vi, lično, niste učinili ništa nažao mojoj prijateljici Ani Manson, već dri Šanes i

Menio, koji su joj naneli mnogo zla kao, na razne načine, i meni, što nikad nisam

zaboravio.

Ako u to ne verujete znači da više ne verujete, a ako više ne verujete, to znači

da se vaša sećanja više ne podudaraju sa činjenicama, jer, s jedne strane, bila su

pomućena, a s druge, izbrisana i u sadašnjem trenutku netačna su. Tako se najčešće

brane krivci i kriminalci muteći sećanje onih koje su povredili. Moje, pak, sećanje nije

pomućeno, kao ni sećanje Ane Manson. - Ako Ana Manson nije došla da me poseti

onoga četvrtka kad sam je očekivao to je zato jer su je dri Menio i Šanes zadržali u

svojoj kancelariji, i znam sasvim precizno redom svaki detalj šta se tu događalo. Ana

Mason nije se usudila da mi to kaže, a posle je nisam ni video, ali nekoliko njenih

prijatelja pričalo mi je o tome. - Zar se više ne sećate da sam sutradan napisao pismo

dr Šanesu u kome ga okrivljujem za sve te radnje i da je tokom posete hteo da se sa

mnom objasni i na prolazu, u tremu, kod vrta, vi ste ga sami, uz pomoć glavnog

nadzornika, sprečili u tome, munuvši ga u leđa, a kod vrata ste mu rekli: ’Ajde, ’ajde,

posle jučerašnje scene, dosta je; jer ste čuli podrigivanja dra Šanesa i Menioa u

njihovom kabinetu, oko tela Ane Manson. - Jer u nekim slučajevima zli dusi ne ulaze,

nego, naprotiv, izlaze; uostalom, tu ih i nema.

Što se mene tiče, o tome ništa nisam znao i uvek sam sprečavao kad sam

bojana888
mogao i od mene je stizalo samo ono što je zaista moje i što sam uradio.

Jedna druga moja knjiga izašla je iz štampe: Pisma iz Rodeza, u izdanju GLM,

Ulica Higens, broj 6.

A sada, dr Lipčanski, to famozno opšte stanje stvari nije li usmereno prema

stvari koju vi vrlo dobro poznajete, a koja je užasna podlost koju niko neće da prizna?

Vaš.

Antonen Arto

Gospodinu Pjeru Buskeu

Rodez, 23. maja 1946.

Dragi gospodine i prijatelju,

Preko moga prijatelja dr Žana Dekekera dao sam da vam se dostavi moje

Pismo o deportacijama, na vas adresovano. Nadam se da ćete dobro osetiti šta sam

njime hteo da kažem.

Znate da polazim u subotu naveče i voleo bih da vas vidim pre polaska.

Tim povodom želeo bih nešto da vam kažem, i to je za mene usluga od velike

važnosti koju ću vam zatražiti. - Vi znate da u poslednje vreme imam razloga da se

žalim na jednu stvar koju smatram vrlo ozbiljnom.

Bio sam u Espalionu i dovršavao knjižicu sa naslovom: Za jadnog Popokaptela

malo milosti, moliću lepo. Tamo nikoga nisam poznavao sem mojih prijatelja, niti sam

bilo s kim vodio bilo kakve razgovore; smatrao sam se slobodnim i očekivao da ću

bojana888
uskoro biti potpuno slobodan, kad jedne večeri obuze me strašna tuga videći

dostavno vozilo iz azila u Rodezu sa dva bolničara koji mi rekoše: Gospodine Arto,

treba da pođete sa nama, još su mi rekli: G. Ferdijer vas čeka na večeru sa dva

prijatelja iz Pariza.

Pošao sam sa njima ne videći šta drugo da radim.

Ali, kad sam stigao u azil, nadzornik iz pratnje reče mi u kolima:

Dr Ferdijer mi je rekao da vas odvedem u bolnicu.

To sada više nije bila tuga, nego crni čemer potpunog očaja.

I da nije bilo Žana Dekekera, koji me je potražio na ulazu u bolnicu i odveo

kod sebe, ne znam kuda bi taj očaj krenuo.

G. Pjer Buske, tako se ne postupa sa piscem i slikarom u punom naponu i

kome masa ljudi piše da bi mu kazali da čekaju njegova dela da bi im ublažila muke

življenja.

G. Ferdijer mi je ponudio da idem s njim u Pariz i kaže da je tamo našao stan.

To je znači bio taj izlazak iz bolnice.

Bojim se dve stvari:

1. Da perfektura u zadnjem času ne promeni taj izlazak u premeštaj u drugi

azil ili na kliniku zatvorenog tipa koja se plaća.

2. Da ovaj put u Pariz ne bude maskirani premeštaj kao što je bio poziv na

večeru dr Ferciijera koji se po dolasku preobratio u ulazak u bolnicu.

Ja nemam čak ni pravo da se regularno obratim prefektu, ali pošto ga vi lično

poznajete i imate sa njim i druge poslove želeo bih da mu ispričate moj slučaj sa svim

pojedinostima koje sam vam dao i da isposlujete kod njega da dobijem pismenu

potvrdu definitivnog izlaska da bi moja situacija bila regularna i da imam u ruci

bojana888
papir koji mi može uručiti dr Ferdijer pružajući mi dokaz da moj put u Pariz znači

definitivan izlazak, a ne premeštaj u Pariz sa dr Ferdijerom i dva bolničara ili bez dr

Ferdijera, a samo sa dva bolničara koji me neće odvesti u Pariz, nego u neku okružnu

bolnicu. Sem ako mi dr Ferdijer ne kaže u poslednji čas, u vozu: G. Arto, perfektura

je izuzetno odobrila vaš izlazak iz Rodeza pod uslovom da vas smestimo na neku

kliniku.

Evo već godinama kako radim i ja sam prevashodno radnik i savest mi je

prevaziđena, i evo na kraju, potpuno sam skandalizovan načinom na koji se prema

meni odnosi administracija, lekari i policija.

Napadnut sam u Irskoj, interniran i zlostavljan u Francuskoj jedino zbog onog

što pišem, što slikam, što govorim i što postavljam na scenu, a što neupućena masa ne

voli.

Želeo bih da prijateljski postignete od prefekta, pošto ga poznajete, da se

uzdigne iznad mase i stavi u moj položaj, hoću da kažem da ne zaboravi da mi preko

dr Ferdijera da dozvolu za definitivni izlazak, o čemu se sigurno dogovorio sa njim,

jer polazim prekosutra, u subotu 25.

Prijateljski vaš.

Antonen Arto

bojana888
 Biografski podaci o Artoovim korespodentima

Frederik Delanglad (Frederic Delanglade), slikar i lekar. Prijatelj dr Gastona

Ferdijera, bio je na službi u azilu u Rodezu tokom Artoovog boravka.

Žan-Luj Baro (Jean-Louis Barrault, 1910-1994) glumac, režiser i upravnik

pozorišta. Jedno vreme radio je za Comedie Française. Od 1974. do 1980. sa suprugom

Madlenom Reno vodio je vlastitu pozorišnu trupu.

Gaston Ferdijer (Gaston Ferdiere), lekar, upravnik azila u Rodezu.

Gospođa Arto (Euphrasie Nalpas Artaud), Grkinja poreklom, Artoova majka.

Ana Mason (Anne Masson), novinarka. Artoa je upoznala 1937. po njegovom

povratku iz Meksika. Kako je te godine i sama polazila u Meksiko, po savetu

zajedničkih prijatelja, obratila mu se za obaveštenja o zemlji i ljudima.

Pjer Suvcinski (Pierre Souvtchinsky), sarađivao je sa Artoom 1935. u

pripremama na realizaciji njegove drame Čenči.

Adrijen Monije (Adrienne Monnier), između dva rata u Ulici Odeon, u Parizu,

držala je knjižaru Kuća prijatelja knjiga u kojoj su se okupljali mnogi poznati pisci.

Andre Lot (Andre Lhote 1885-1962), slikar, dizajner i istoričar umetnosti.

Ani Benar (Anie Besnard), Artoova prijateljica, upoznao ju je kao devojčicu

1930. Našao ju je uplakanu na klupi, kraj crkve na Bulevaru Monparnas i prišao joj

da je uteši.

Žak Latremolijer (Jacques Latremoliere), lekar u azilu u Rodezu u vreme

bojana888
Artoovog boravka u ovom lečilištu.

Anri Toma (Henri Thomas 1912-1994), francuski pesnik i romansijer.

Artur Adamov (Arthur Adamov 1908-1970), francuski pisac ruskog porekla.

Autor više dramskih dela i tekstova esejističkog i autobiografskog karaktera.

Andre Žid (Andre Gide 1869-1951) francuski književnik. Dobitnik Nobelove

nagrade za književnost 1947.

Žan Polan (Jean Paulhan 1884-1968) esejista, kritičar umetnosti, dugogodišnji

direktor NRF.

Gospođa Dekeker (Madame Dequequer), supruga lekara Žana Dekekera. U

vreme Artoove internacije boravila je u Rodezu.

Juki Desnos (Youki Desnos), supruga francuskog nadrealističkog pesnika

Robera Desnosa (1900-1945). Deportovan 1945, zbog antifašističkih tekstova, umro je

u logoru u Terezinu (Češka) od tifusa.

Anri Parizo (Henri Parisot 1908-1979), pisac, prevodilac i izdavač. Pokrenuo je

revije K, Les quatre vents i dr. Objavio je 1945. Artoovo Putovanje u zemlju Tarahumara i

1946. Pisma iz Rodeza.

Marta Rober (Marthe Robert, 1914-1996), francuska književnica, prevodilac

Kafke i autor više studija o njemu.

Kolet Toma (Colette Thomas), francuska glumica. Supruga Artoovog prijatelja,

pesnika Anrija Toma.

Rože Blen (Roger Blin, 1907-1984), francuski glumac i pozorišni reditelj. Artoov

prijatelj. Igrao je u njegovoj drami Čenči (1935). Poznate su njegove režije Beketovih

drama: Čekajući Godoa (1953), Kraj partije (1957), Poslednja traka (1960), Oh, lepi dani!

(1963) kao i režije drama Adamova i Ženea.

Žan Dekeker (Jean Dequequer), lekar na službi u azilu u Rodezu u vreme

bojana888
Artoovog boravka i Artoov prijatelj.

Pjer Latur (Pierre Latour), francuski glumac. Kada je doznao za Artoovu

situaciju, preko prijatelja, ne poznavajući ga lično, ponudio mu je materijalnu pomoć.

Gospodin Malosena (Georges Malaussena), suprug Marije Malosene, Artoove

sestre.

Gospođa Malosena (Marie-Ange Maiaussena), Artoova sestra.

Mišel Lipcanski (Michel Lubtchanski), bio je lekar stažista u duševnoj bolnici u

Vil-Evraru u vreme Artovog boravka u ovoj bolnici. U svome pacijentu prepoznao je

izuzetnu ličnost i u mogućnostima mladog lekara stažiste učinio je sve što je mogao

da mu olakša život.

Pjer Buske (Pierre Bousquet), prijatelj lekara Žana Dekekera. Svojim vezama sa

lokalnom vlašću olakšao je Artoov izlazak iz azila u Rodezu.

bojana888