Kad najvise grmi, najmanje kise pada

Veče je.Napolju grmi, a munje paraju nebo i osvetljavaju moju sobu. Nestaje struje. Sedim i iščekujem
sledeci udar munje. U sebi mislim:“ma proćiće ovo brzo“.

Žuri mi se u grad. Dogovorio sam se sa drugovima da idmo na žurku večeras. Čuo sam da će doći i
ona, Lena. Za Novu godinu me ostavila, aevo već je leto,a ja idalje mislim na nju. Volela je da priča, da se
smeje, da se raduje, cvetu, suncu, životu. A onda su došle poteškoće i problemi u našoj vezi. Mnogo je na
to uticalo i moje društvo. Ja sam terao po svom, a Lena mi je stalno pričala o tome. Počela je i da viče,
urla i plače. A onda tišina. Novogodišnji praznici.Bila je tiha tih dana. Nisam znao da se sprema da ode.
Da je digla ruke od nas, od nase veze. Umorila se od vikanja, od spašavanja broda koji tone. I zaćutala.
Počela je da pada kiša. A ja sam vikao:“kakva je ovo nova godina sa kišom, želim pahuljice!“ Al ih nije
bilo, iako im je bilo vreme. Odjednom primetih da je napolju prestala grmljavina, a i kisa je pala tek po
neka kap.

Setih se narodne mudrosti“Kad najvise grmi, najmanje kise pada.“ Setih se Lene i vremena kada me
je najvise vikala i najvise me volela. Odlazim u grad. Ovaj put će možda biti drugačije.