Tarin Fišer

Prevela Aida Bajazet

Naziv originala:
Tarryn Fisher THE OPPORTUNIST

2
 Prvo poglavlje

SADAŠNJOST

Zovem se Olivija Kaspen i sve što volim lako iščupam iz svog života.
Ne činim to namerno, ali svakako ne ni nehotice. Upravo gledam u
jednu od tih svojih uprljanih ljubavi, onih što ostavljaju gorak ukus u
ustima. Udaljena je od mene pedesetak metara i pretura po starim
pločama u muzičkoj prodavnici.
Kejleb. Njegovo ime kotrlja se kroz moju glavu poput klupka
bodljikave žice, otvarajući rane za koje sam mislila da su odavno
zacelile. Srce hoće da mi iskoči iz grudi, ali ipak se ne pomeram; samo
stojim u mestu i posmatram ga. Prošle su tri godine otkada sam ga
videla poslednji put. Reči koje mi je tada uputio jasno su značile da ga
se ubuduće klonim. Udišem lepljiv vazduh, silno se trudeći da
zauzdam svoja uskovitlana osećanja.
Želim da mu priđem. Želim ponovo da vidim onu mržnju u
njegovim očima. Glupost. Krećem prema svom automobilu i već sam
se skoro domogla druge strane ulice kad me noge iznenada izneveriše.
Nešto me je žestoko protreslo i osetila sam vrele žmarce u vrhovima
prstiju. Stisnutih pesnica, žustrim korakom, vraćam se nazad do
izloga muzičke prodavnice. Ovo je moj deo grada. Odakle njemu pravo
da se ovde pojavi?
Bio je nagnut nad kutijom diskova, a onda se okrenuo da nešto
pogleda preko ramena, i tada ugledah liniju njegovog neobičnog nosa.
Srce mi je zalupalo kao ludo. Tada sam shvatila da ga još volim. To
saznanje me je prenerazilo. Mislila sam da sam ga prebolela i da
situacije poput ovog neočekivanog susreta lako mogu da iskuliram.
Išla sam na terapiju; imala sam tri godine na raspolaganju...
Preboleti ga.
Zaboraviti na krivicu.
Još nekoliko trenutaka ispitujem svoja osećanja, a potom okrećem
leđa izlogu muzičke prodavnice i Kejlebu. Ne mogu ja to. Ne mogu
ponovo da ulazim u taj tunel. Ali tek što sam spustila stopalo sa
ivičnjaka na put, gusti tamni oblaci, koji su danima visili nad
Majamijem, zastenjali su kao stare vodovodne cevi. Nisam napravila
ni dva koraka kad se spustio jak pljusak i moja bela košulja skroz je
mokra. Brzo se vraćam i sklanjam se pod nadstrešnicu muzičke
radnje. Kroz zavesu kiše gledam u svoju staru bubu, parkiranu preko

3
puta. Treba samo da pretrčim ulicu i biću na putu kući. Iz misli me
prenu nečiji glas. Povlačim se unazad, ne znajući da li se obraća meni
ili nekom drugom.
„Nebo je crveno, a to znači da je nevolja na pomolu.“
Okrećem se i iza sebe vidim nepoznatog muškarca. Mislim da mi se
približio više nego što smatram pristojnim. Ispuštam uzvik
iznenađenja i odmičem se od njega. Visok je, za glavu viši od mene,
prilično mišićav, ali nije privlačan. Čudno drži ruke. Pogled mi privlači
mladež koji mu, poput mete, stoji nasred čela.
„Molim?“, zbunjeno mu se obraćam vrteći glavom. Trudim se da
preko njegovog ramena bacim pogled u prodavnicu ne bih li ugledala
Kejleba. Da li je i dalje unutra? Treba li da uđem?
„To je staro mornarsko praznoverje.“ Sleže ramenima.
Spuštam pogled na njegovo lice. Deluje mi poznato, i dok smišljam
kako da mu kažem da odjebe, pokušavam da se setim odakle ga
znam.
„Imam kišobran.“ Pokazuje cvetni predmet s plastičnom drškom u
obliku margarete. „Ako želite, mogu vas otpratiti do auta.“
Dižem pogled prema tamnocrvenom nebu i drhtim. Želim da me taj
čovek ostavi na miru i nameravam to da mu kažem, a onda pomislim
- Šta ako je to neki znak? Nebo je crveno - a to znači da treba pobeći
što pre odavde!
Gledam u oljušteni lak na svom palcu i razmišljam da li da
prihvatim njegovu ponudu. Nisam od onih koji veruju u predskazanja,
ali on zaista može suvu da me dovede do auta.
„Ne, hvala“, odgovaram. Okrećem glavu prema prodavnici i već se
predomišljam.
„U redu, kako hoćete. Ali da znate, oluja samo što nije počela...“
Ponovo sleže ramenima i izlazi na kišu, čak i ne otvorivši kišobran.
Gledam za njim. Njegova široka pleća savijaju se pod pljuskom.
Zaista je ogroman. Sekund kasnije, njegova silueta gubi se i nestaje u
kišnoj zavesi. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle. Valjda bih
upamtila tako krupnog momka da sam ga upoznala? Okrećem se
prema izlogu prodavnice. Iznad vrata stoji svetleći natpis na kom
izuvijanim fontom piše „Muzička pečurka“. Gledam kroz staklo i
pogledom tražim Kejleba. Stoji na istom mestu, ispred police s rege
muzikom, i čeprka nešto. Čak i s ove razdaljine mogu videti boru
usečenu između njegovih obrva. Nećka se. Ne može da se odluči.
Shvativši šta radim, obaram pogled. Nismo odavno zajedno i ne mogu
znati o čemu razmišlja.
Želim da podigne pogled i ugleda me, ali to se ne dešava. Pošto

4
neću više da se skrivam i vrebam ispod nadstrešnice kao neka lujka,
skupljam hrabrost, duboko udišem i ulazim unutra. Onako mokra,
ježim se od svežine klima-uređaja. Primećujem visoku policu sa
staklenim nargilama, skrivam se iza nje i vadim ogledalce iz tašne da
proverim šminku. Dok ga krišom gledam kroz proreze između polica,
prstom brišem razmazanu maskaru ispod očiju. Moram nekako da
naletim na njega, ali da to izgleda kao slučajno.
Preda mnom je staklena posuda u obliku glave Boba Marlija.
Gledam u njegove staklene oči i vežbam kako da namestim
iznenađenu facu. Gadim se samoj sebi i čudim koliko nisko mogu
pasti. Štipam obraze da pocrvene i izlazim iz svog skrovišta. Evo me,
stižem.
Zabadam štikle u linoleum i glasno pucketam prstima. Samo mi još
fanfare fale da najave moj dolazak! Ali on i dalje ne podiže pogled.
Klima-uređaj se uključio u trenutku kad sam se našla na nekoliko
metara od njega. Zelene papirne trake okačene o rešetku klime
zaplesaše i vazduhom se raširi neki miris. Bio je to Kejlebov parfem:
mešavina mente i narandže.
Sada sam već dovoljno blizu da mogu videti ožiljak iznad njegovog
desnog oka - onaj isti koji sam bezbroj puta mazila prstom. Njegovo
prisustvo je očigledno primećeno. Žene, mlade i stare, streljaju ga
pogledima, ali on ih ne primećuje. Sve se živo vrti oko Kejleba Drejka,
a on ne haje za to. Bilo mi je mučno to da gledam.
Nameštam se iza njega i uzimam CD sa police. On, nesvestan mog
prisustva, odlazi do mesta sa spiskom izvođača. Nastavila sam da se
krećem prema njemu, i kad sam se našla na korak-dva iza njega, on
se odjednom okrenuo i pogledao u mom pravcu. Ukopala sam se i
poželela da pobegnem glavom bez obzira. Ali nisam. Gledala sam
njegove oči kako prelaze preko mog lica kao da me nikad pre nisu
videle i kako se njegov pogled zaustavlja na plastičnom predmetu u
mojoj ruci. A onda, posle tri duge godine, konačno začuh njegov glas.
„Je li dobar taj CD?“
Bujica ushićenja, koja se tog trenutka pokrenula iz mog srca,
udarila mi je u ruke i noge i konačno se zaustavila negde u dnu mog
stomaka i tamo nastavila da vri, poput divljeg vrtloga. I dalje govori
onim svojim razvodnjenim britanskim akcentom, ali u njegovom glasu
nema gorčine koju sam očekivala. Nešto nije u redu.
„Ovaj...“
Ponovo podiže pogled i očima ispituje svaku crtu mog lica, kao da
me vidi prvi put.
„Oprostite, šta ste rekli?“
Sranje. Sranje. Teško sranje.

5
 „Kažem, nije loš“, odgovaram i vraćam CD na mesto. Prolaze
sekunde ćutanja. Zaključujem da on čeka da ja progovorim.
„Rekla bih da nije u tvom stilu.“
Deluje zbunjeno.
„Nije u mom stilu?“
Klimam glavom.
„A kakav je, moliću lepo, moj stil?“, pita me pomalo podrugljivo,
dok mu oko usana lebdi blag osmeh.
Prelazim pogledom preko njegovog lica, pokušavajući da
odgonetnem šta to izvodi i kakvu igru igra. Nekad sam umela da ga
pročitam kao knjigu. Sada deluje sasvim smireno i kao bajagi
zainteresovan šta ću reći. Samouvereno mu odgovaram: „Pa, rekla bih
da voliš klasiku... ali možda i grešim. Ljudi se menjaju.“
„Klasični rok?“, ponavlja za mnom, pogleda usmerenog prema
mojim usnama.
Zatreptala sam celim telom prisećajući se trenutka kada je isto
tako piljio u moje usne. Nije li naša veza baš tako počela?
„Oprosti“, rekao je, ali sada gledajući u pod. „Znam da će ovo
zvučati čudno, ali ja... uf... ne znam kakav je moj stil. Ne sećam ga se.
Sve sam zaboravio.“
Zinula sam od čuda. Kakva je sad ovo bolesna šala? Možda neki
njegov način da mi vrati milo za drago?
„Ne sećaš se? Kako je to moguće?“
Kejleb prođe rukom kroz kosu i zaustavi je na svom vratu. Mišići
ruke mu se zategoše. „Izgubio sam pamćenje u saobraćajnoj nesreći.
Znam, zvuči banalno i otrcano. Ali istina je da zapravo nemam pojma
šta volim niti šta sam nekad voleo. Izvini, stvarno ne znam zašto ti sve
ovo govorim.“
Okrenuo se i krenuo ka izlazu, verovatno zbog toga što mu nije bilo
prijatno da gleda u moje zabezeknuto lice. Činilo mi se kao da mi se
mozak pretvorio u kašu. Ovo nema smisla. Ništa se ne uklapa. Kejleb
uopšte ne zna ko sam. Kejleb nema pojma ko sam! Sa svakim
korakom koji je pravio hodajući prema izlazu rasla je moja želja da ga
nekako zaustavim. Sve u meni je vrištalo: „Stani!“, ali nisam mogla da
izustim ni reč.
„Stani“, prošaputala sam. Niko me nije čuo. A onda sam povikala iz
sveg glasa. „Čekaj... stani!“ Nekoliko ljudi se okrenulo i potom
zablenulo u mene. Ne obazirem se na njih, već sam usredsređena na
Kejlebova leđa. Bio je već kod izlaznih vrata kada se okrenuo.
Razmišljaj! Brzo misli i smisli nešto! Prstom sam mu pokazala da me

6
sačeka, a zatim sam odjurila do police s klasičnom rok muzikom. U
trenutku sam uspela da pronađem CD sa njegovom omiljenom
muzikom, izvukla ga s police i dotrčala nazad do izlaznih vrata.
Zastala sam na oko dva koraka od njega.
„Ovo će ti se sigurno dopasti“, dobacila sam mu CD. Uhvatio ga je
graciozno i nasmešio se setno. Gledam kako odlazi do kase, potpisuje
račun i nestaje iz mog života.
Dobar dan - doviđenja.

Zašto mu nisam rekla ko sam? Sada je kasno za to. Trenutak

poštenja je prošao. Ostala sam da stojim u mestu. Srce mi je udaralo
kao ludo dok sam pokušavala da sredim misli i shvatim šta mi se to
upravo dogodilo. Kejleb me se ne seća. Zaboravio me je.

7
 Drugo poglavlje

Negde u petom osnovne, gledala sam na televiziji uzbudljiv triler.

Glavni detektiv, u kog sam tada bila ludo zaljubljena, zove se Fo-
ladžin Bevil i juri nekog tipa, modernu verziju Džeka Trboseka, koji
ubija prostitutke. Negde na sredini filma, taj detektiv ispituje neku
otucanu oronulu drocu ravne plave kose sa velikom tamnim
pramenom. Ležala je sklupčana na oker kauču, požudno uvlačeći dim
cigarete. Opa, kakva glumica! - mislila sam tada. Trebalo bi da osvoji
Emi nagradu za ovu ulogu. U ruci je vrtela čašu viskija s ledom i
ispijala piće u kratkim i nervoznim gutljajima. Iščekujući dramatičan
ishod, upijala sam svaki njen pokret i svaku njenu reč. Kasnije te
večeri, nasula sam sebi pepsi s ledom, spustila čašu na prozorsku
dasku i prinela usnama zamišljenu cigaretu.
„Niko me ne sluša“, prošaputala sam, a moj dah je zamaglio čašu.
„Ovaj svet je okrutan i hladan.“ Otpila sam gutljaj, vrteći čašu u ruci
tako da se čuje zveckanje leda.
Petnaestak godina kasnije, i dalje imam taj talenat da napravim
dramu od svega. Dan nakon što sam srela Kejleba, uragan Feba
protutnjao je gradom i spasao me laganja da mi nije dobro i da zbog
toga ne mogu da dođem na posao. Ležim u krevetu ne ispuštajući
bocu votke iz ruke.
Uspevam da se izvučem negde oko podneva i teturam se do
kupatila. Uprkos uraganu trećeg stepena, koji mi uporno udara u
prozore, još nije nestalo struje. Koristim ovu pogodnost i punim kadu.
Dok ležim u vrućoj kupki, po milioniti put premotavam isti film u
glavi, ali se on svaki put završava na isti način: Kejleb nema pojma ko
sam.
Moj mali mops Pikls sedi na prostirci u kupatilu i pažljivo me
gleda. Toliko je ružan da mi je smešan.
„Kejleb, Kejleb, Kejleb“, ponavljam da bih se uverila da mi njegovo
ime zvuči isto kao nekad. Imao je običaj da izgovara imena unatraške,
tako da sam ja bila Ajivilo, a on Beljek. U početku mi je to bilo čudno i
pomalo uvrnuto, sve dok i sama nisam počela to da činim. Kad god
bismo nekog ogovarali, izgovarali smo njegovo ime unatraške, i to je
bio naš tajni jezik.
A sada me se on ne seća. Kako možeš zaboraviti nekog koga si
voleo do bola, pa makar ti taj neko iščupao srce iz grudi? Sipam malo
votke u kupku. Kako ću sada uopšte da ga izbacim iz glave? Mogla
bih postati profesionalni depresivac, kao što su pevači kantri muzike.

8
A da postanem kantri pevačica? Mrmljam nekoliko stihova neke
srceparajuće pesme, a zatim otpijam još gutljaj votke.
Nožnim palcem hvatam lanac čepa, izvlačim ga i slušam kako voda
klokoćući odlazi u slivnik. Oblačim se i odvlačim do frižidera. Jeftino
piće mi brboće po praznom stomaku. Moja zaliha hrane spremljena za
slučaj uragana sastoji se od dve bočice preliva za salatu, jedne glavice
luka i pakovanja čedar sira. Sečem sir i luk na kockice, ubacujem ih
u činiju i prelivam dresingom. Stavljam vodu za kafu i pritiskam plej
na CD plejeru. U njemu je onaj isti CD koji sam sinoć dala Kejlebu u
„Muzičkoj pečurci“. Ispijam novu čašu votke.
Budim se na kuhinjskom podu s glavom u lokvici bljuvotine. U ruci
mi je Kejlebova fotografija, koju sam prvo pocepala, pa ponovo
zalepila. Osim što mi tutnji u slepoočnicama, dobro se osećam.
Donosim odluku. Počinjem sve iz početka. Zaboraviću mu ime, zdravo
ću se hraniti i nastaviti da živim kao da se ništa nije dogodilo. Čistim
ostatke svoje pijanke i bacam zalepljenu sliku u kantu za otpatke.
Zbogom prošlosti. Grabim tašnu i odlazim u najbližu prodavnicu
zdrave hrane.
Čim sam zakoračila unutra, zapahnuo me je oštar miris pačulija.
Zadržavam dah i prolazim pored kase, za kojom sedi devojka mojih
godina i rasteže žvakaću gumu. Uzimam kolica i odlazim u donji deo
prodavnice, prolazeći pored polica s bocama čistača aure gospođe
Dirvud (provereno ne radi!), magičnog oka i vrećica zelenog čaja. Što
se mene tiče, pravim se kao da je ovo normalna samoposluga, a ne
utočište za moderne lujke i zagovornike veganske ishrane. Osim toga,
Kejleb i ja nikada nismo zajedno bili u njoj, tako da boravak na ovom
mestu ne može da probudi nijednu uspomenu u meni.
Ubacujem u kolica keks i čips od morskih algi, a zatim odlazim do
dela gde se prodaje sladoled. Prolazim pored bosonoge žene koja nosi
majicu s natpisom: „Ja sam veštica, zar ne vidite moju metlu?“
Stigavši do frižidera, tresem se od hladnoće.
„Ledeno, a?“
Okrećem se brzinom svetlosti i ramenom kačim stalak s kornetima.
Užasnuta, gledam kako pada i kako se korneti razleću svuda naokolo,
baš kao i moje rascepkane misli.
Kejleb!
Stojim i gledam ga kako kupi one kornete s poda i slaže ih nazad
na policu. Osmehuje se. Očigledno mu je smešna moja reakcija.
„Izvini, nisam hteo da te uplašim.“
Učtivo, nema šta. Opet onaj njegov prokleti akcenat.
„Otkud ti ovde?“ Reči mi izleću iz usta pre nego što sam uspela da

9
zauzdam jezik.
Smeje se. „Ne uhodim te, časna reč. Inače, hteo sam da ti zahvalim
na jučerašnjem izboru muzike. Mnogo mi se dopao onaj CD.“ Ruke su
mu u džepovima i klati se napred-nazad na petama.
„Zbog vina“, reče on vrteći prsten kažiprstom druge ruke. To je
obično činio kada je bio nervozan.
Piljim belo u njega.
„Pitala si me otkud ja ovde“, govori usporeno, kao da se obraća
detetu. „Moja devojka pije samo ovo vino... A njega prodaju samo
ovde, jer je... organsko“ Naglasio je poslednju reč smehom.
Devojka? Zaškiljila sam. Nje se seća, a mene ne pamti?
„Dakle, devojke se sećaš?“, govorim kao uzgred, trudeći se da
zvučim nezainteresovano, usput otvarajući frižider i uzimajući prvu
stvar koja mi pada pod ruku, ali mora da sam zvučala stegnuto, kao
da me je tog trenutka uhvatio rukama za vrat i pokušao da me zadavi.
„Ne, ne sećam se ničeg od pre nesreće.“
Sad mi je već malo bolje.
Prebirem po mislima prisećajući se dana kad su je moje plave oči
prvi put ugledale. Bilo je to pre oko tri godine, dok sam bila u fazi
špijuniranja posle raskida, kad sam donela odluku da izbliza
odmerim svoju rivalku. Znam da je cela ta predstava bila smešna, ali
nismo li svi pomalo naklonjeni uhođenju?
Nabila sam na glavu bakin crveni šešir sa smešno širokim obodom,
dovoljno velikim da mi zakloni celo lice, a kao podršku sam povela i
Pikls.
Lija Smit. Tako se zvala ta zverka. Bila je sve što ja nisam: imućna
koliko sam ja siromašna, srećna koliko sam ja nesrećna i crvenokosa
koliko sam ja tamnokosa. Upoznao ju je na nekoj fensi žurki otprilike
godinu dana nakon što smo se nas dvoje razišli i od tada su zajedno.
Ne znam ko je koga smuvao, ali to nije ni važno.
Lija je radila u zgradi udaljenoj deset minuta od mog stana. Kad
sam parkirala auto, imala sam ceo sat da ubedim sebe da je moje
ponašanje sasvim normalno. Izašla je iz zgrade tačno u 18.05. Oko
ruke joj veselo poskakuje skupocena Pradina tašnica. Korača
samouvereno, baš onako kako to čine žene svesne svog izgleda i tuđih
zavidnih pogleda. Zanosno se njiše nabadajući štiklama zelenih
salonki, dok ja, kao neka frikuša, sedim u automobilu, čvrsto stežući
volan. Mrzela sam svaki uvojak njene guste crvene kose, koja joj se
poput slapa pružala niz leđa. Mrzela sam čak i onaj njen pokret
rukom, kojim je pozdravila svoje kolege. A naročito sam mrzela sebe
jer su mi se dopale njene cipele.

10
 Gledam ga pravo u oči pokušavajući da pronađem odgovor,
istovremeno se trudeći da izbacim prošlost iz glave. Pitam ga: „I vas
dvoje ste i dalje zajedno, mada se ničeg ne sećaš?“
Očekujem da počne da se brani, ali umesto toga, on se zagonetno
smeška. „Teško joj je, ali stvarno je divna čim je ostala sa mnom posle
svega.“ Dok izgovara reč svega, skreće pogled.
„Imaš li vremena za kafu?“, pita me. „Ispričaću ti svoju tužnu
priču.“
Ponovo me podilaze žmarci. Kreću od stopala i penju se nagore. Da
se Kejleb seća ičega u vezi sa mnom, ovaj poziv sigurno ne bi usledio.
Ovo je potpuno ludilo - situacija kao stvorena za zloupotrebu.
„Nažalost, nemam.“ Ponosim se svojim poštenjem. Međutim, on ne
prihvata moje odbijanje, baš kao što je godinama, dok smo bili u vezi,
sa osmehom prihvatao sva moja šikaniranja, verujući da ne mislim
ozbiljno.
„Imaš, siguran sam. Hajde, učini mi uslugu.“
Zabacujem glavu i ćutim.
„Hajde, trebaju mi nova prijateljstva - dobri uticaji.“
Frkćem i ispuštam produženi zvuk pffff.
„Veruj, nisam ti ja dobar izbor“, odgovaram, brzo trepćući.
Prebacujem se s noge na nogu i skrećem pogled na flašu s
maraskino višnjama. Mogla bih ga tresnuti tom flašom i zbrisati, ili
razmisliti da ipak prihvatim njegov poziv. Uostalom, to je samo kafa.
Nije seks niti veza, već samo prijateljsko ćaskanje dvoje ljudi koji su
se, kao, tek upoznali.
„U redu, pristajem.“ Čujem uzbuđenje u svom glasu i gadim se
same sebe.
„Odlično“, smeška se on.
„Dva bloka odavde nalazi se kafić s najboljom kafom. Hajde da se
nađemo tamo za pola sata“, predlažem, znajući da mi tačno toliko
vremena treba da stignem kući i dovedem se u red. Reci da ne možeš.
Reci da imaš nešto drugo u planu.
„Trideset minuta“, ponavlja, gledajući moje usne. Pućim ih da bih
ga impresionirala, a on obara glavu da bi prikrio smeh. Okrećem se i
polako polazim prema kasi. Osećam njegov pogled na sebi i ježim se
od uzbuđenja.
Čim sam izmakla njegovom pogledu, ostavljam korpu i galopiram
prema izlazu. Dok trčim, japanke mi udaraju u pete. Stižem do svoje
kuće u rekordnom vremenu. Pred mojim vratima stoji moja prva
komšinica Rouz, s glavicom luka u ruci. Bude li me videla, ne gine mi

11
dva sata priče o Bertiju i njegovoj užasnoj kostobolji. Krijem se iza
žbuna. Rouz odustaje tek nakon pet minuta. Kolena me peku od
klečanja i piški mi se.
Čim sam uletela u kuću, vadim Kejlebovu fotografiju iz kante.
Očistila sam je od ljuske jajeta i spremila u kutiju za nakit. Petnaest
minuta kasnije izlazim. Toliko sam nervozna da se saplićem o
sopstvene noge. Vožnja kroz tri bloka je pravo mučenje. Psujem samu
sebe i dva puta okrećem auto nazad. Konačno, stižem do parkinga,
blago istegnutog vrata.
Zidovi kafića su tamnoplavi i prepuni mozaika. Utisak je
depresivan, ali istovremeno i topao. Mada je Starbaks u blizini, ovde
dolaze malo ozbiljnije face - kao bajagi umetnici i likovi koji ne skidaju
pogled s ekrana svojih tableta.
„Ćao, Livija“, pozdravlja me dečko za šankom.
Otpozdravljam mu osmehom. Dok prolazim pored oglasne table na
zidu, nešto mi privlači pažnju. Među mnogobrojnim flajerima,
zakačena je fotokopija fotografije muškarca, a preko nje masnim
crnim slovima piše „TRAŽI SE“. Prilazim bliže i ježim se od straha. To
je čovek s kišobranom!

DOBSON SKOT ORČARD, ROĐEN 7. SEPTEMBRA i960.

TRAŽI SE ZBOG OTMICE, NAPADA I SILOVANJA.
ZNAK PREPOZNAVANJA: BELEG NA ČELU.

Da, dobro se sećam tog mladeža! Ko zna šta bi mi se desilo da sam

prihvatila njegovu ponudu. Odmahujem glavom ne bih li izbrisala
ružnu sliku iz glave i memorišem broj telefona ispisan na dnu
stranice. Da nisam tog dana ugledala Kejleba u prodavnici, možda bih
tom čoveku dopustila da me otprati do kola. Zaboravljam ga istog
trenutka kad sam ugledala Kejleba. Sedi za stolom u uglu i gleda
odsutno ispred sebe. Podiže belu porculansku šolju i prinosi je
usnama, a ja doživljavam flešbek - isti prizor dogodio se pre nekoliko
godina u mojoj trpezariji. Srce mi je brže zakucalo.
Primećuje me tek kad sam se našla na nekoliko koraka od njega.
„Ćao. Naručio sam ti kafu s mlekom“, obraća mi se i ustaje.
Odmerava me pogledom od glave do pete. Lepo sam se sredila.
Sklanjam pramen kose s oka i smeškam se. Ruke mi se tresu od
nervoze. Pruža mi ruku. Oklevam da se rukujem s njim.
„Kejleb Drejk, drago mi je. Rekao bih ti da se obično predstavim pre
nego što nekoga pozovem na kafu, ali ne mogu, jer se ne sećam jesam
li to činio.“

12
 Smejuljimo se oboje ovoj groznoj šali, a potom moja mala šaka
nestaje u njegovoj. Poznajem mekoću te kože. Sklapam oči na se-
kund, prepuštajući se čaroliji trenutka.
„Olivija Kaspen. Hvala na kafi.“
Sedamo za sto i ja počinjem da trpam šećer u svoju kafu. Po-
smatram njegovo lice. Nekad me je zadirkivao zbog ove moje navike.
Govorio je da će mi od tolikog šećera poispadati svi zubi. Pije čaj dok
je vruć, polako, u malim gutljajima, onako kako to čine svi Britanci.
Nekad mi se to činilo tako uglađeno i otmeno. Zapravo, i dalje to
mislim.
„I, šta si rekao svojoj devojci?“
Klatim napola izuvenu cipelu ispod stola. Ova navika ga je
izluđivala dok smo bili zajedno. Vidim da baca pogled na moje stopalo
i čini mi se da mu se ne dopada ono što vidi.
„Rekao sam joj da mi treba malo vremena da razmislim o svemu.
Užasno, je li?“, pita me.
Klimam glavom.
„Briznula je u plač istog trenutka kad sam izgovorio te reči i nisam
znao šta da radim.“
„Baš mi je žao“, slagala sam. „Dakle, boluješ od amnezije.“
Kejleb klima glavom i prstom iscrtava zamišljene krugove po stolu.
„Da, od selektivne amnezije. Osam lekara mi je potvrdilo da je
pojava privremena i da će mi se pamćenje vratiti.“
Posebno obraćam pažnju na reč privremena. To bi moglo značiti da
je i moje vreme s njim privremeno, baš kao i boja na ofarbanoj kosi ili
skok adrenalina u krvi. Ne smeta mi ni jedno ni drugo. Pijem kafu s
čovekom koji me je nekada mrzeo, te privremeno ne mora da znači
ništa loše.
„I, kako se to dogodilo?“, znatiželjna sam.
Nakašljao se i pogledao oko sebe kao da proverava da li nas neko
sluša.
„Šta? Isuviše je lično?“, govorim kroz smeh.
Stvarno je čudno što okleva da mi se poveri. Dok smo bili u vezi,
sve mi je govorio - čak i pojedinosti kakve većina muškaraca krije kao
zmija noge. Posle toliko godina, i dalje umem da mu pročitam
osećanja s lica i potpuno sam sigurna da mu je neprijatno da govori o
svojoj amneziji.
„Ne znam. Pre nego što ti otkrijem svoje tajne, trebalo bi da
razgovaramo o nečem manje važnom. Recimo - o omiljenim bojama.“

13
 Osmehujem se. „Dobro onda, sećaš li se koja ti je omiljena boja?
Odmahuje glavom. Smejemo se.
Uzdišem i vrtim šoljicu. Prisećam se da sam ga na prvom sastanku
pitala koja mu je omiljena boja, a on me je, umesto odgovora, ugurao
u auto, tvrdeći da ne može da mi objasni, već da mora lično da mi je
pokaže.
„Ovo je smešno. Ne mogu da idem, imam ispit sutra“, bunila sam se.
Vozili smo se dvadesetak minuta, usput slušajući neki grozni rep.
Zaustavili smo se nadomak aerodroma.
„Ono je moja omiljena boja“, rekao je, prstom pokazujući na svetla
postavljena duž piste.
„U čemu je štos? To je obična plava boja.“
„Nije obična, već aerodromskoplava, a to nije isto. Nemoj to nikad
zaboraviti.„
Zagledala sam se u pistu, pokušavajući da dokučim kakva je,
zapravo, to boja. Sablasna je i hladna. Otprilike onakva kakva se
pojavljuje na vrhu plamena. Gde, pobogu, da nađem košulju takve
boje?

Gledam ga sada. U mojoj glavi je ova slika bistra kao suza, a u

njegovoj je uopšte nema. Kako li se oseća neko ko je zaboravio koja
mu je omiljena boja? Ili to da mu je devojka, koja sada sedi naspram
njega, surovo slomila srce?
Ta aerodromskoplava me je dugo proganjala. Postala je simbol naše
prekinute veze i mog neuspeha da nastavim dalje. Aerodromsko
jebena plava.
„Tvoja omiljena boja je plava“, govorim mu, „a moja je crvena. Eto,
sad smo postali najbolji drugovi i možeš slobodno da mi kažeš šta ti
se dogodilo.“
„Kad ti kažeš plava, neka bude plava“, govori smeškajući se.
„Saobraćajna nesreća. Kolega i ja idemo poslom u Skranton. Snežna
vejavica. Na putu do mesta sastanka, auto sleće s puta i zabija se u
drvo. Ja zadobijam teške povrede glave... Kraj priče“, deklamuje kao
da mu je dosadilo da iznova priča istu priču. Mora da ju je ispričao
stotinu puta.
Ne moram da ga pitam čim se bavi. Znam. On je bankarski
investitor. Radi u kompaniji svog očuha i bogat je.
„Šta je bilo s tvojim kolegom?“
„Nažalost, nije se izvukao“, sleže ramenima.
Grizem donju usnu. Nisam baš u dobrim odnosima sa smrću i ne

14
umem da tešim ljude. Kad mi je umrla majka, ljudi su mi prilazili i
govorili takve gluposti da mi se smučilo. Prazne učtive reči, bez ikakve
težine: „Žao mi je zbog tvog gubitka“, govore oni kojima nije žao, a oni
koji nemaju nameru da pomognu obično kažu: „Ako išta mogu da
učinim...“ Menjam temu razgovora. To je bolje rešenje nego da mu
govorim ono što ne mislim.
„Sećaš li se same nesreće?“
„Ne, sećam se samo da sam se probudio u bolnici. I ničeg više.“
„Ne sećaš se ni svog imena?“
Odmahuje glavom.
„Ali lekari tvrde da ću se jednom svega setiti. Treba samo vremena i
strpljenja.“
Za mene je dobro to što se on stvarno ničeg ne seća. U suprotnom,
sigurno ne bismo sedeli za istim stolom.
„Pronašao sam verenički prsten u svojoj ladici s čarapama.“ Ovo
priznanje usledilo je kao grom iz vedra neba. Umalo se zadavih kafom.
„Izvini!“ Udara me po leđima, a ja kašljem kao luda. „Morao sam
nekom ovo da kažem. Bio sam spreman da je zaprosim, a sada se ne
sećam ko je ona.“
Zaboga! Osećam se kao da me je udario brzi voz. Znala sam da ima
novu vezu. Kako i ne bih kad sam ga špijunirala mesecima. Ali brak?
Boli me čak i pomisao na to.
„Kako tvoji roditelji podnose sve to?“, skrećem razgovor na mnogo
mekšu temu. Zasmejava me pomisao na Liju u beloj večanici. Njoj bi
bolje pristajali seksi donji veš i šipka za striptizete.
„Majka me gleda kao da sam je na neki način izneverio, a otac me
stalno tapše po leđima i izgovara istu rečenicu: Biće sve u redu,
Kejlebe, siguran sam da ćeš se uskoro svega setiti“, govori imitirajući
oca, a ja se smeškam.
„Znam da zvuči sebično, ali želim da me svi ostave na miru. Prosto
moram nekako da se sredim. To je u redu, je li?“
Ne znam, ali ipak klimam glavom.
„Stalno se pitam zašto se ničeg ne sećam. Ako mi je život bio tako
divan, kao što me svi ubeđuju, zašto mi je sve toliko strano?“
Ne znam šta da mu kažem. Kejleb kakvog poznajem bio je čovek
koji sve drži pod kontrolom. Ovaj Kejleb je zbunjen, slomljen i
poverava se nekome koga smatra potpunim strancem. Želim da ga
poljubim i poljupcima sklonim onu boru između njegovih očiju. Ali
umesto toga samo sedim nepomično i borim se sama sa sobom da mu
ne kažem sve što znam.

15
 „A ti, Olivija Kaspen? Kakva je tvoja priča?“
„Ja... Baš i nemam neku priču.“ Zatečena sam njegovim pitanjem.
Ruke mi se ponovo tresu.
„Ma hajde... Ja sam tebi sve ispričao.“
„Da, sve čega se sećaš“, naglašavam. „Koliko dugo imaš amneziju?
„Tri meseca.“
„Pa, evo, protekla tri meseca u mom životu bila su ispunjena samo
poslom i čitanjem. Sad smo kvit.“
„Nekako mi se čini da u tvom životu ima još mnogo toga“, gleda me
ispitivački, kao da želi da pročita prošlost s mog lica.
Volela bih da to ne čini i da ne pokušava da zaviri iza mojih zidova.
Nikad nisam umela da se pretvaram pred njim.
„Slušaj, kad ti se bude vratilo pamćenje i budeš spreman da mi
otkriješ tajne iz svoje prošlosti, dođi kod mene, pa ću i ja tebi ispričati
moje. Do tada ćemo se praviti da oboje imamo amneziju.“
Smeje se iz sveg glasa, a ja skrivam osmeh iza ruba šoljice.
„Pa, to i nije tako loše za mene“, zadirkuje me.
„Stvarno? Šta to?“
„Pa to što si mi upravo dopustila da te ponovo vidim i što imam
čemu da se radujem.1'
Pocrvenela sam. Nema šanse da mu kažem. Na kraju će se ipak
svega i sam setiti i cela ova šarada srušiće se kao kula od karata. Dok
se to ne desi, potrudiću se da ga zadržim koliko god budem mogla.

16
 Treće poglavlje

PROŠLOST

Onog dana kada sam upoznala Kejleba Drejka život mi je postao lepši
i sunčaniji. Bilo je to usred onog nepodnošljivog dela godine kada svi
studenti zbog obimnog učenja imaju ogromne podočnjake i izgledaju
kao rakuni. Upravo sam izašla iz biblioteke i ustanovila da se nebo
natmurilo i da će verovatno kiša. Besna što nisam ponela kišobran,
psujući sam se uputila prema studentskom domu. Negde na pola
puta počelo je da rominja. Sklonila sam se pod krošnju žalosne vrbe
nastavljajući da gunđam, kao da mi je drvo krivo što pada kiša. Tada
je stigao on. Hodao je kočoperno kao da je opijen svojim dobrim
izgledom.
„Zašto se ljutiš na drvo?“
Videvši ko je, napravila sam grimasu. Nasmejao se i, sprdajući se,
podigao ruke uvis, kao da se predaje.
„Samo sam pitao, nemoj me ubiti.“
Oštro sam ga pogledala. „Mogu li ti nekako pomoći?“
Učinilo mi se da sam videla tračak nesigurnosti na njegovom licu,
ali, ako je i postojao, brzo je nestao, i sekund kasnije ponovo se
kočoperno smeškao.
„Zanima me zašto se mrštiš na drvo“, ponovio je.
Pogledala sam preko njegovog ramena i videla grupu onih njegovih
basketaša kako nam se smeju. Videvši šta gledam, okrenuo se i oštro
ih pogledao, nakon čega su se oni raspršili kao jato uplašenih ptica.
Zatim se ponovo okrenuo ka meni.
O da, čekao je moj odgovor.
Pogledala sam prema stablu, čija je kora ličila na loše umešeno
testo, i tek tada sam shvatila koliko dugo piljim u njega.
„Ti se to meni nabacuješ, a?“, uzdahnula sam.
Ispustio je zvuk kao da će se ugušiti. „Kejleb Drejk.“
„Molim? Šta si rekao?“
„Moje ime“, pružio mi je ruku.
Ime Kejleba Drejka bilo je na lošem glasu i zaista nisam imala
nameru da se učlanim u klub njegovih obožavalaca. Grubo sam se
rukovala s njim, tek toliko da shvati da me nije začarao.

17
 „Da, nameravao sam da te šarmiram, ali ubrzo sam odustao,
nakon onog tvog pogleda.“
Podigla sam obrve i usiljeno se nasmešila. Moram ovo brzo da
obavim. Hvalisavcima kao što je on teško je zadržati pažnju.
„Slušaj, dečko, zaista bih volela da proćaskam s tobom i zadovoljim
tvoju sujetu, ali stvarno nemam vremena. Moram da idem.“
Prošla sam pored njega i brzim korakom krenula ka svojoj
spavaonici, gde me u frižideru čeka pakovanje slasnog šlaga i kutija
sladoleda. Dodaću još malo čokoladnog krema i napraviti najbolji šejk
na svetu. Tek što sam zakoračila na trotoar, iza leđa začuh njegov
smeh. Ukočila sam se, ali nastavila sam da hodam.
„Da si se rodila kao životinja, sigurno bi bila lama“, čujem njegov
glas iza svojih leđa.
Ovo me je drmnulo. On to mene poredi s dlakavim sisarom?
„Ma nemoj! A zašto baš lama?“, pitam zajedljivo, ne okrećući se.
„Izguglaj pa ćeš saznati.“
Šta se ovo dešava? Okrenula sam glavu kao Linda Bler u filmu
Isterivač đavola i pogledala ga besno. Delovao je tako samouvereno.
„Vidimo se“, rekao je, gurnuo ruke u džepove i krenuo prema
svojim košarkašima.
Prevrnula sam očima. Iskreno se nadam da nećemo. Huktala sam
celim putem do svoje sobe. Pre nego što sam se uhvatila za kvaku,
vrata moje spavaonice širom su se otvorila i na njima se pojavila moja
nova cimerka, sva ustreptala od uzbuđenja.
„O čemu si razgovarala s njim?“
Ona je bila slatka plavušica, i koliko god da me je nervirala, ipak
mi je bila draga.
„Popisivao je imena za svoj klub obožavateljki. Ne brini, Kam, dala
sam mu tvoje ime.“
„Ozbiljno te pitam, o čemu ste razgovarali?“ išla je za mnom dok
sam pokušavala da složim knjige na svoj radni sto. Videvši da je
ignorišem, preprečila mi je put, mašući mi kesicom čokoladnih
bombona pred očima.
„Samo se pravio važan pred prijateljima, to je sve. Stvarno!“
Pustila me je da prođem. Krenula sam prema frižideru, da uzmem
svoj šlag, kad mi je ponovo stala na put.
„Prava si guska!“
„Guska?“ nisam mogla da poverujem sopstvenim ušima. „Ti meni
kažeš da sam glupa?“, govorim joj i čežnjivo gledam preko njenog

18
ramena u pravcu frižidera.
„Kejleb Drejk ne prilazi devojkama, već devojke prilaze njemu. I
sad, kad je konačno izašao iz tog kaveza, ti si ga otkačila!“
„Ma daj. Ne zanimam ja njega. Samo se pravio važan pred
drugovima.“
„Pa šta ako i jeste? I treba, on je najbolji frajer u kampusu.“
Ponovo sam prevrnula očima.
„Olivija, saberi se“, preklinjala me je. „U životu postoje još neke
stvari osim učenja i knjiga.“ Bacila je moja skripta na pod. „Momci su
divni... mislim, oni... umeju da rade neke lepe stvari... mislim, nama,
devojkama.“
Ubola sam je prstom u rebra. „Ti si jedna obična faćkalica!“
Podigla sam skripta s poda i sela da učim.
„0-li-vi-ja!“
Zažmurila sam. Mrzim kad me tako zove.
„Molim!“
Istrgla mi je skripta iz ruke.
„Slušaj me, ti nezahvalna čistunice!“, uhvatila me je za bradu i
podigla je prema sebi. „On će ti ponovo prići baš zato što si ga
otkačila. Dopadaš mu se“, stavila je prst na moje usne da bi me
sprečila da se pobunim, „i kad ti se ponovo bude obratio, ima lepo da
razgovaraš s njim. Jasno?“
Slegnula sam ramenima.
Kami je vrisnula i zaključala se u kupatilo.
Mene stvarno nije zanimalo kakav utisak Kejleb ostavlja na ostale
devojke u kampusu. Meni nije ništa značio niti će mi ikada značiti. Sa
mnom nema zezanja. Kraj priče.
Ispalo je da je Kami u pravu. Jednog dana te iste nedelje
preklinjala me je da ostavim knjigu i odem s njom na košarkašku
utakmicu.
„Hajde, kupiću ti toplu čokoladu.“
„Sa šlagom?“
„S čim god hoćeš, samo kreni već jednom!“
Deset minuta kasnije, sedela sam u gledalištu i pijuckala toplu
čokoladu sa šlagom. Kami me je ignorisala i već sam zažalila što sam
uopšte došla. Kejleb Drejk kretao se po terenu toliko brzo i vešto da
sam jedva uspevala da ga pratim pogledom.
Na poluvremenu sam krenula da pronađem toalet. U trenutku dok

19
sam se provlačila ispred Kaminih kolena, predsednik studentskog tela
istrčao je na teren i rukom nam pokazao da se utišamo.
„Naša studentkinja Lora Hilberson nestala je pre pet dana“, rekao
je u mikrofon. Zastala sam da čujem šta ima da kaže. „Njeni roditelji i
univerzitetska uprava mole sve studente koji imaju neku informaciju
o njoj da odmah istupe. Hvala unapred, uživajte u ostatku utakmice.“
Na početku studija, Lora i ja smo posećivale nekoliko istih
predavanja. Inače, studenti imaju običaj da se izgube na nekoliko
dana, naročito u periodu ispita, kada život postane previše stresan.
Mora da se zabola kod neke prijateljice koja živi ovde, pa sad njih dve
jedu čokoladne praline i ogovaraju profesore. Ljudi umeju da
naduvaju takve stvari.
„Ona se na prvoj godini zabavljala s Kejlebom“, šapnula mi je Kami.
„Pitam se hoće li sada on uopšte moći da se fokusira na utakmicu?“
Skrenula sam pogled prema njemu. Sedeo je na klupi i pio vodu iz
flaše. Delovao je opušteno. Glupan. U poslednjoj četvrtini, suparnički
tim uspeo je da izjednači rezultat na 72 prema 72. Inače, ja to ne bih
ni znala da mi Kami nije rekla, pošto sam celo drugo poluvreme zevala
od dosade i čupkala tipice sa svog ućebanog džempera. Kejleb je
stajao na liniji za izvođenje slobodnih bacanja, spreman da ubaci
loptu u koš. Delovao je smireno, kao neko ko je dvesta posto siguran
da će uspeti. Prvi put te večeri, u sali je zavladala grobna tišina.
Prestala sam da čupkam džemper i ispravila se u sedištu. Želela sam
da ubaci tu loptu. Htela sam da uspe. Bilo me je sramota, ali jesam.
Tek tad sam počela da shvatam svu tu pomamu oko Kejleba. Bio je
kao čili papričica: gladak i sjajan, ali ekstremno ljut. Delić mene je
poželeo da ga zagrize. Skrenula sam pogled prema Kami, ali s njom je
u tom trenutku bilo nemoguće uspostaviti komunikaciju. Širom
otvorenih očiju, piljila je u teren kao omađijana. Kad sam ponovo
pogledala prema terenu, trgla sam se. Kejlebov pogled nije bio
usmeren prema košu, već prema meni. Svi u sali su gledali u njega, a
on u mene. Sekund pre nego što je sudija dunuo u zviždaljku, Kejleb
je stavio loptu pod mišku i dotrčao do svog trenera.
„Šta se dešava? Šta se dešava?“ vikala je Kami unezvereno, dok joj
je konjski rep poskakivao u ritmu muzike.
Nešto nije bilo u redu. Uzvrpoljila sam se u sedištu, te bih
prekrstila noge, pa ih ponovo pružila. Kejleb je predao loptu svom
treneru. Odjednom mi je postalo vruće, kao da sam u sauni.
„On se penje stepenicama, Olivija! Ide prema nama!“, cičala je
Kami.
Spustila sam se niže u sedištu. Ne, ovo se ne dešava! Bože, ide
pravo prema meni! Otvorila sam tašnu i pretvarala se da nešto tražim

20
u njoj. Kad se stvorio na sedištu pored mene, podigla sam pogled i
potrudila se da delujem iznenađeno.
„Olivija“, rekao je i pogledao me pravo u oči. „Olivija Kaspen.“
Kami je zinula od čuda i sve glave u sali okrenule su se prema
nama.
„Bravo, uspeo si da mi upamtiš ime.“ A onda sam nastavila mnogo
tišim glasom. „Šta to, pobogu, izvodiš?“
Ignorisao me je. „Tebe je baš teško videti u kampusu. Prava si
misterija.“ Glas mu je bio hrapavo milozvučan. Da mi je ovo šapnuo u
uho, sigurno bih se naježila.
Nakašljala sam se i potrudila se da namestim ljutitu facu. „Hoćeš li
već jednom preći na suštinu ili ćeš držati sve ove ljude u neizvesnosti
samo da bi se hvalisao svojim detektivskim umećem?“
Nasmejao se. Pogledao je dole, prema terenu, a zatim opet u mene.
„Ako ubacim ovaj koš, hoćeš li onda izaći sa mnom?“ Pogled mu je
lutao od mojih očiju do usana i nazad. Crvenilo mi je udarilo u obraze
pa sam oborila glavu. Nije mi se dopao način na koji me je gledao.
Bilo je kao da već sad planira naš poljubac, pa mi procenjuje kvalitet
usana. Odmahnula sam glavom. Ovo je bilo smešno. Pravio je
predstavu da bi izlečio svoj povređeni ego, a mene je bolelo dupe hoće
li ili neće postići taj koš.
Zaškiljila sam. „Da se rodiš kao životinja, znaš li koja bi bio?“
upitala sam ga.
Preko lica mu je preletela senka. Nakon one epizode na kiši,
izguglala sam reč lama, kao što mi je i rekao. Te su životinje veoma
nepristojne: pljuvanje, udaranje glavama i ritanje su im glavne
karakteristike.
„Paun!“
Nacerio se.
„Trebalo ti je skoro nedelju dana da ovo smisliš, ha?“ Oči su mu
ponovo bile na mojim usnama.
„Da, jeste“, odgovorila sam sležući ramenima.
„Onda mi nećeš zameriti ako zaključim da si cele nedelje mislila na
mene?“
Sad je on ukopao mene. Dođavola! Taman kad sam mislila da sam
ga sredila...
„Nisam... mislim... ne, nisam. I neću izaći s tobom.“
Okrenula sam glavu od njega i zagledala se u semafor. Budem li ga
ignorisala, možda će otići. Preko razglasa se čula neka stvar od Blek
ajed piza, pa sam počela da lupkam nogom u ritmu muzike.

21
 „A zašto nećeš?“, zvučao je iznervirano. To mi se dopalo.
„Zato što sam ja lama, a ti ptica, NE SLAŽEMO SE!“
Sada su već svi počeli da istežu vratove ne bi li videli šta se dešava.
E, to mi se nije dopalo.
„Dobro. I, šta si odlučila? Ubacujem ovaj koš ili ne?“ Približio mi se
toliko blizu da sam mogla osetiti njegov dah. Mirisao je na pepermint.
Zaustavila sam dah ne bih li tako usporila ubrzano kucanje srca. A
onda mi je sinula suluda ideja.
„Promaši ga.“
Pognuo je glavu. Približila sam mu se i zaškiljila. Da ne bi bilo
zabune, sledeću rečenicu sam izgovorila sporije.
„Promaši koš i izaći ću s tobom.“
Videla sam kako nežnost iščezava iz njegovih očiju. Tražiti od
pauna da počupa svoje perje bilo je previše.
Hitro je ustao sa sedišta i otrčao do terena, preskačući po dva
stepenika. Udobno sam se smestila i zlobno nasmešila. Ovo sigurno
nije očekivao. Bingo! Kreten!
Kami je sve vreme sedela širom otvorenih usta, pogledom lutajući
od mene do Kejleba. Kad je zaustila da mi nešto kaže, stavila sam joj
prst na usta, dajući joj do znanja da neću da slušam njene pridike.
„Ni reč, Kamadora“, upozorila sam je.
Sada mi je sva pažnja bila usmerena na figuru koja je stajala na
liniji za slobodna bacanja. Više nije delovao tako samouvereno kao
pre pet minuta.
Sudija je dunuo u pištaljku. Kejleb je podigao loptu. Pokušala sam
da dokučim o čemu li sad razmišlja. O meni ne, to je sigurno.
Završena priča. Možda je besan što sam ga nasankala... Došao je
trenutak istine.
Mišići njegovih nadlaktica su se zategli i lopta je poletela prema
košu. U tih nekoliko sekundi, moj um je uspeo da registruje da nešto
ipak ne štima. A onda se to dogodilo. Putanja je bila prekratka te je
lopta završila pored koša, a zatim je pala na zemlju.
„0 ne! Nemoguće!“, šapnula sam sebi u bradu.
Koja budala! Zašto je to učinio? Zbog mene? O, kakav kreten!
„Olivija, praviću se da nisam čula ništa od onog šta si upravo
izgovorila“, Kam me je zgrabila za ručni zglob. „Bežimo odavde dok te
neko ne ubije.“
Dok me je vukla prema izlazu, okrenula sam se još jednom da
proverim šta se dešava. Kejleba više nije bilo.

22
 Skoro nedelju dana nisam čula ni reč o njemu. Počela je da me
izjeda griža savesti, mada sam sebe oduvek smatrala pravednom
osobom. Nisam htela da priznam da me je Kejleb stvarno prijatno
iznenadio. Ponizio je sebe da bi ispunio moju želju. A neko nalik
njemu ne bi trebalo prijatno da iznenadi osobu poput mene, zar ne?
Bilo kako bilo, vest da je Kejleb prokockao utakmicu zbog neke
devojke brzo se raširila po celom kampusu. A pošto nije razgovarao ni
sa kim drugim osim sa mnom, i to samo minut pre nemilog događaja,
postala sam prvoosumnjičena. Kad god bi me videle, navijačice su se
nešto domunđavale između sebe, a momci iz košarkaškog tima gledali
su me popreko.
„Nije čak ni lepa“, čula sam kad je rekla jedna od navijačica. „Ako
je već hteo zbog neke cice da žrtvuje košarkašku karijeru, onda je bar
mogao izabrati malo bolji komad.“
Pognula sam glavu i brzo se izgubila u biblioteci. Kako sam mogla
znati da su na toj utakmici bili i skauti? Moje znanje o sportu svodilo
se razlikovanje boja lopti i ko je mogao pretpostaviti da će on stvarno
TO učiniti?
Počela sam da provodim malo više vremena pred ogledalom, da
koristim maskaru i kovrdžam kosu. Kad me već svi gledaju kao belu
vranu, onda bar mogu da izgledam bolje nego inače.
Sebe bih ovako opisala: lepuškasta, obična i daleko od egzotične.
Muškarci su me izbegavali. Kami mi je jednom rekla da u mojim
očima ima nečeg okrutnog i da to plaši ljude. Pa ipak, Kejleb Drejk
nije pobegao niti se uplašio. Promašio je onaj koš s razlogom. Ovog
puta, pobedio me je mojim oružjem.
„Olivija, stigla je neka pošiljka za tebe“, povikala je jedne večeri
Kami iz kupatila. Kad sam ušla u sobu, na mom uredno zategnutom
krevetu stajala je neka kutija. Brzo sam je podigla i rukom poravnala
mesto na kom je stajala. Kami je prevrnula očima i bacila se na svoj
krevet, koji, inače, danima nije nameštala.
„I? Hoćeš li je otvoriti? Doneo ju je onaj čudni momak iz studentske
pošte. Zamisli, čak mi je pomirisao kosu dok mi je predavao tu
kutiju.“
„Čovek ima problema sa sinusima, ne laskaj sebi“, rekla sam i
zgrabila makaze sa stola. Presekla sam kanap i poklopac je spao.
Piljila sam u unutrašnjost kutije, ne verujući sopstvenim očima.
„Unutra je izduvana košarkaška lopta“, rekla sam cimerki i pružila
joj kutiju da se i sama uveri.
Osim lopte, unutra je bio i neki koverat. Kami se sva pretvorila u
uho i oko.

23
 „Hej, pa to je ona lopta!“
Progutala sam knedlu i pročitala poruku ispisanu lepim
rukopisom.

Olivija,
Vreme je za naplatu dugova, 'Dođi u biblioteku za deset minuta.
Kejleb

„Ne mogu da verujem!“, uzviknula sam držeći onu loptu u ruci.

„Nije me čak ni zamolio! Prosto mi je naredio da dođem.“
„Ideš i tačka.“ Kami je ustala s kreveta i podbočila se rukama.
Odmahnula sam glavom.
„OLIVIJA! Uništila si mu najvažniju utakmicu u karijeri! Duguješ
mu to!“
I dugujem.
„Dobro. U REDU!“, uzvratila sam joj istim tonom. Zgrabila sam
duks sa kapuljačom iz ormana i besno ga navukla preko glave. „Ali
samo ovaj put, u redu?“, rekla sam joj i zapretila joj prstom. „Idem u
biblioteku da se vidim s njim, a posle toga neću više da čujem ni reč o
Kejlebu Drejku!“
Kami je sijala. „Dobro upamti svaki detalj i nemoj da zaboraviš da
mu pomeneš moje ime.“
Zalupila sam vratima za sobom.
U pola deset petkom uveče, biblioteka izgleda kao grad duhova.
Žena za pultom, izuzetno rošavog lica, besno prati pogledom dvoje
brucoša koji upravo napuštaju čitaonicu. Prolazim pored oglasne
table na kojoj je okačena fotografija Lore Hilberson. Tu je i papir s
brojevima telefona koje treba pozvati u slučaju da je neko vidi. Bila je
lepa plavuša, ali u fazonu Dejzi Djuk - duga plava kosa, previše
šminke i napućene usne, kao da je upravo polizala lizalicu. Sada je
nema već šesnaest dana i Nensi Grejs, moja junakinja, pokriva priču
o njoj u studentskim novinama.
Uzdahnula sam. Poranila sam. Odlazim do dela u kom stoje SF
knjige, da proverim ima li neka nova vredna pažnje. Nekoliko minuta
kasnije, Kejleb me pronalazi tamo.
„Zdravo, Olivija“, prilazi obraćajući mi se toliko autoritativno da mi
je došlo da isturim nogu i sapletem ga.
„Kejlebe“, učtivo mu otpozdravljam.
Na sebi je imao crni kaput sa dvostrukim kopčanjem i reverima i

24
skupoceni bež džemper. Srce mi je malo poskočilo. Pribrala sam se i
pogledala prema njemu. Ruke je zabio u džepove modernih pantalona,
nagnuo glavu i posmatrao me. Izgledao je kao da je sišao s naslovne
strane GQ-a. Očekivala sam da se pojavi u onoj glupoj košarkaškoj
jakni i širokim farmerkama.
„Zašto si se tako skockao?“, drsko ga pitam i stavljam još jednu
knjigu na već poveliku hrpu knjiga na stolu.
„Kako pronalaziš vreme za čitanje?“, upitao me je i podigao jednu
knjigu.
Nisam htela da mu kažem da nemam privatni život i da vikende
provodim čitajući. Uputila sam mu jedan od onih mojih zastrašujućih
pogleda, nadajući se da ću ga tako naterati da promeni temu. Glupi
sportista. Verovatno nije pročitao nijednu knjigu u životu. Taman kad
sam to htela da mu saspem u lice, prišao mi je i pružio knjigu.
„Pročitaj ovu. Meni je omiljena.“
Pogledala sam ga sumnjičavo i uzela knjigu iz njegove ruke.
Velika očekivanja. Nisam je pročitala.
Nacerio se.
„Ako igram košarku, ne znači da sam nepismen. To si pomislila, je
li?“
Šmrcnula sam. Pročitao mi je misli.
„Zašto si me pozvao ovamo?“
„Pomislio sam da je biblioteka pogodno mesto za sastanak sa
tobom.“ Seo je na ivicu stola. „Zar si mislila da ću zaboraviti na onu
našu malu opkladu?“
Tada sam prvi put primetila njegov čudni akcenat. Britanski je, ali
nisam bila potpuno sigurna. Čiji god da je bio, na mene je imao isti
efekat kao votka.
„Rekla sam ti da promašiš, ali nisam obećala da ću izaći s tobom
ako to učiniš.“
„Stvarno? Nešto mi se ne čini da je bilo tako“, nagnuo je glavu u
stranu, glumeći zbunjenost.
Ne može to tako. Ovde samo ja smem da budem sarkastična.
„Izaći ćeš sa mnom, Olivija, zato što, koliko god ne htela da
priznaš, jesi pogrešila i nisi bila u pravu u vezi sa mnom.“
Zinula sam i odmah zatvorila usta. Moj um! Gde je sada moj
briljantni um?
„Ja... ovaj... ne znam...“
„Ne“, presekao me je, „nema izgovora. Izvodim te i tačka.“

25
 „U redu.“ Žmurim i duboko dišem. „Dogovor je dogovor.“
Kami će me obožavati zbog ovog. Umreće od sreće!
„Četvrtak, osam sati.“
Sišao je sa stola i ispravio se. Koraknula sam unazad. Tako je
visok! Krenuo je prema izlazu, ali se na pola puta iznenada zaustavio.
„Olivija?“
„Šta je?“, besno sam odgovorila.
„Samo da znaš, poljubac ti ne gine.“
Dok je odlazio, čula sam kako njegov smeh odzvanja praznom
bibliotekom. Samo preko mene mrtve! O, zašto li je samo tako zgodan
i lep? I zašto mi i rođeno ime lepše zvuči kad ga on izgovori?
Pokupila sam knjige i odnela ih rošavoj ženi da ih zavede.

26
 Četvrto poglavlje

Plašila sam ga se. Samo je njemu uspevalo da me nadigra, nadmudri i

učini da se osećam kao bezubi tigar. Da mi se ne bi dogodilo da
slučajno naletim na njega, zatvorila sam se u sobu i rešila da ne
izlazim do tog četvrtka. Kami me je održavala u životu zalihom svojih
smrznutih burita i pasulja u konzervi. Pročitala sam Velika očekivanja
i, priznajem, knjiga mi se veoma dopala. Ukucala sam u Gugl
košarkaška pravila, trudeći se da shvatim kakav je uticaj onaj
promašeni koš imao na Kejlebovu karijeru.
Kad je konačno došao dan našeg sastanka, priznala sam sebi da
mu se pomalo i radujem. Ali ne mnogo. Kami je napravila frizersko-
kozmetički studio od svog dela sobe (koji, nažalost, nikad nije koristila
za učenje). Poslušno sam sela ispred ogledala i pustila je da me sredi.
Skupila mi je kosu, ispolirala nokte i premazala mi lice nekom
smesom čudnog mirisa. Sve sam mirno podnela, međutim, kad je
počela da mi drži predavanje o bezbednom seksu, stavila sam
slušalice na uši i odvrnula muziku do daske.
Tačno u pet do osam, neko je učtivo pokucao na naša vrata. Kami
je poskočila od ushićenja i očima mi pokazala prema vratima.
„ON će ući u NAŠU sobu!“, cičala je i plešući otrčala da mu otvori.
Ali pre nego što je to učinila, premazala je usne debelim slojem sjaja.
Stajala sam u dnu sobe kada ga je moja luckasta cimerka pustila
unutra.
„O, ćao“, cvrkutala je. „Ja sam Kami“, pružila mu je ruku i on se
ljubazno rukovao s njom. Zatim je pogledom prošarao po sobi, i kad
me je ugledao, oči su mu jače zasijale. Nisam se začudila njegovom
iznenađenju. Kami me je sredila za desetku. Ovog puta je prevazišla
sebe. Naterala me je da obučem uzane farmerke i meki džemper od
kašmira, koji mi je otkrivao jedno rame. Kosa, koju sam obično nosila
puštenu do pojasa, sada je bila podignuta u divnu punđu, koju je
Kami učvrstila ogromnom količinom laka za kosu.
„Hajdemo“, rekla sam nabusito i izmarširala u hodnik. Okrenula
sam se da vidim gde je. Pozdravljao se sa Kami.
„Ne brini, nećemo zaglaviti. Vratiću je živu i zdravu“, čula sam kako
joj govori.
„O, što se mene tiče, ostanite koliko god želite. Samo se vi lepo
provedite. Znaš, Oliviji je potrebna čvrsta ruka.“ Dok je ovo izgovarala,
gledala je prema meni.

27
 „Ne treba, ona je karakter“, reče joj Kejleb i vrata se uto zatvoriše.
Nakreveljila sam mu se.
„Ne slušaj je, ona je iz Teksasa“, rekla sam, kao da sam time
potpuno pojasnila zašto se Kami tako ponaša, a zatim sam
pocrvenela. Zašto li sam to rekla? Podigla sam pogled prema njemu i
videla da mi se smeška.
Uključila sam sve svoje unutrašnje sisteme kontrole da se ne
okrenem i ne otrčim nazad u svoju sobu. Ali ipak, ponos mi nije dao
da se predam. Uostalom, nisam htela da ON vidi moju zbunjenost. Na
putu do lifta prošli smo pored dve navijačice. Kako su ga ugledale,
zablenule su se kao u boga. Učtivo im se javio, ali nije se zaustavio,
već je nastavio da hoda držeći svoju ruku u dnu mojih leđa. Pokušala
sam da mu se izmigoljim, ali nisam uspela. Njegova ruka ostala je na
istom mestu.
„Primaš li komplimente?“, upitao me je kad smo ušli u lift.
„Samo ako su originalni.“
Zakikotao se i prevrnuo očima.
„Dobro, dobro, shvatio sam.“ Suzdržavao se da se ne nasmeje mom
izrazu lica. „Pa, ovako... Ubijaš me osmehom, ranjavaš me
pogledom...“
„Nisi originalan, to je pesma Bilija Džoela“, upala sam mu u reč. „I
kakav je to uopšte kompliment?“
Polako koračamo prema njegovom automobilu. Ruke su mu sad u
džepovima.
„Rekao bih da je ta pesma pisana baš za tebe, ali ako si već tako
sitničava...“, glas mu je odjednom utihnuo. „Želiš li da ti kompliment
udeli glupi basketaš ili momak koji čita Velika očekivanja?“
„Obojica.“
Želela sam da zvučim kao da mi ovaj razgovor uopšte ne prija, a
zapravo sam tek sad, kad njegova ruka više nije bila na mojim leđima,
osetila da mogu ponovo trezveno da razmišljam. Stigli smo do
njegovog auta. Stajala sam pored vrata, leđima okrenuta prema
njemu, čekajući da mi otključa.
„Gledao te spreda ili otpozadi, svejedno je. Prizor je podjednako
čaroban“, rekao je.
Pocrvenela sam do ušiju. A onda se začuo klik automatske brave i
vrata se otvoriše. Pridržao mi ih je da uđem. Dok sam ćutke ulazila i
smeštala se na sedište, iza leđa sam čula njegov prigušeni smeh. Još
nisam srela osobu koja se toliko trudi da mi bude neprijatno.
Posmatrala sam ga dok je koračao prema svojim vratima. Visok, vitak,

28
besprekorno odeven. Kako sam se pomerila u sedištu, da se bolje
namestim, tako je meka koža, kojom je ono bilo obloženo, ispustila u
vazduh malo mirisa njegovog parfema. Odjednom je sve zamirisalo na
njega. Cela unutrašnjost njegovog automobila mirisala je na Božić -
bila je to mešavina arome jelke i ušećerenih narandži. Dopalo mi se.
„Veži pojas“, rekao je i seo na svoje sedište. Napućila sam usne.
Nema šanse. Neće mi on naređivati šta da radim.
„Nemam nameru da se vezujem.“
Moja renovirana buba čak nije ni imala pojaseve. Jedan od njenih
prethodnih vlasnika ih je isekao. Bila sam ljuta što nisam pošla
svojim kolima.
Kejleb je podigao levu obrvu. Primetila sam da to često čini.
„Kako hoćeš“, rekao je slegnuvši ramenima. „Ali samo da znaš,
bude li naglog kočenja, moraću da ispružim ruku, evo ovako, da bih
te sprečio da zabodeš čelo u vetrobran.“ Pokretom ruke je
demonstrirao kako bi to izgledalo, pokazavši mi da će u tom slučaju
njegova ruka završiti negde u predelu mojih grudi. Pritom se zapiljio u
moj grudnjak.
Istog trena sam zakačila pojas. Nije se čak ni potrudio da prikrije
smeh.
„Mogu li da znam kuda idemo?“, nabusito sam ga upitala.
Ponadala sam da će se ova agonija brzo završiti i da ću biti u svojoj
sobi pre početka Uvoda u anatomiju. Priznajem, mnogo je lakše izaći
na kraj s nestvarnim zgodnim muškarcima sa TV-a, nego s ovim,
100% stvarnim, koji sede odmah pored, mirišu na Božić i izgledaju
kao manekeni.
„Vodim te na moje omiljeno mesto za ljubavne sastanke.“ Pogledao
me je zavodnički i ubacio u brzinu. U dnu stomaka osetih čudnu
toplinu. Inače, na ljudima prvo primetim šake. Njegove su velike, što
je sigurno korisno za glupi sport kojim se bavi. Bile su to ruke na
kojima bi venčana burma izgledala seksi - preplanule, nežne, s blago
izraženim venama, koje se poput vijugavih potoka protežu ka ručnom
zglobu i nestaju ispod rukava.
„Ovo nije LJUBAVNI sastanak!“ podsetila sam ga. „I stvarno je bez
veze što mi otvoreno priznaješ da me vodiš na mesto na koje si izvodio
druge devojke.“
„Dobro, onda me podseti da ti sledeći put ne kažem istinu“, rekao
je, gledajući me ispod oka.
„Ko kaže da će biti sledećeg puta?“
„Ko kaže da neće?“

29
 Nisam htela da se raspravljam s njim. Zaćutala sam i okrenula
glavu prema prozoru.
Džeksonova staromodna poslastičarnica nalazila se u jednoj od
najprometnijih ulica u Dejniji. Neonska reklama nad ulazom
neprestano je treptala svom silinom ne bi li privukla pažnju
prolaznika. Ali uprkos svim tim jakim svetlima, preglasnoj muzici i
onim smešnim paravanima sa slikama životinja i rupama kroz koje
turisti proturaju glave da bi se slikali, nikad pre nisam primetila ovo
mesto.
„0“, rekla sam, trudeći se da sakrijem svoje iznenađenje. „Ovo je
baš zanimljivo.“
„Jesi li alergična na laktozu?“, upitao me je dok je parkirao auto.
„Nisam.“
„Na dijeti si?“
„Ove nedelje nisam.“
„Odlično. Onda će ti se sigurno dopasti.“ Obišao je oko auta,
otvorio mi vrata i ispružio ruku da mi pomogne da se iskobeljam iz
sedišta.
Čim smo ušli u hol, pozdravio nas je stariji čovek s kosom nalik
šećernoj vuni. Zakrkljao je od uzbuđenja i, vukući se, prišao da bi se
rukovao s Kejlebom.
„Radujem se što te vidim, Kejlebe“, obratio mu se hrapavim
pušačkim glasom. Na sebi je imao crvene špilhozne s dugmićima, pa
je ličio na ogromnu lizalicu.
Bilo mi je neprijatno.
Kejleb je spustio svoju veliku šaku na čovekovo rame i srdačno mu
otpozdravio. Nekoliko minuta su razmenjivali učtive rečenice, a zatim
se Kejlebova ruka, nemam pojma kako, ponovo našla u dnu mojih
leđa.
„Harlou, da li je moj sto spreman?“
Harlou je klimnuo glavom i odmah nas poveo napred. Vukli smo se
za njim duž cele prve sale, zatim smo se provukli između dve
rashladne vitrine sa sladoledom, da bismo potom ušli u drugu, mnogo
veću prostoriju. Dok smo koračali prema našem stolu, zgranuto sam
šetala pogledom po sali. Bila je to ogromna papazjanija. Zidovi su bili
pretrpani raznim džidžabidžama i drečavim drangulijama iz prošlog
veka, da mi se od svog tog šarenila umalo zavrtelo u glavi. Kejlebov
sto bio je mali i pohaban, a iznad njega je s plafona visila dečja
nosiljka. Napućila sam usne. Mesto mi se uopšte nije dopalo. Kejleb je
pogledao prema meni i uputio mi osmeh kojim je hteo da mi kaže da
tačno zna šta mislim. Harlou se ponovo zakašljao, a zatim se sav

30
spetljao oko stolice koju je hteo da izvuče.
„Neka, hvala, sama ću“, rekla sam učtivo. Slegnuo je ramenima i
nestao, ostavivši nas same.
Momci iz bogatih britanskih porodica ne jedu sladoled u ovakvim
poslastičarnicama. Oni jedu kavijar na luksuznim jahtama i izvode
plavokose bogatašice, kojima očevi za rođendan poklanjaju skup nakit
i deonice. S ovim momkom nešto definitivno nije bilo u redu. U glavi
sam redala moguće razloge za njegovo neobično ponašanje: ludilo,
mentalna bolest, pad na glavu u detinjstvu...
„Pretpostavljam da ti je ovo mesto malo čudno?“, upitao me je i
udobnije se namestio u stolici.
Klimnula sam glavom.
„Ovde dovodim devojke još od prvog razreda srednje škole“, položio
je šake na lepljivu površinu stola i zavalio se u stolici. „Vidiš onaj sto
tamo?“, okrenula sam se prema mestu na koje je pokazivao prstom.
Iznad tog stola, u uglu sale, visio je semafor na kom se smenjivalo
crveno i zeleno svetio.
„Ono je baksuzni sto. Dok sam živ, više neću sesti za njega. Ni sam,
ni sa devojkom.“
Pogledala sam ga ispod oka. Kejleb je sujeveran. Baš ofucano!
Smeškala sam se likujući.
„A zašto?“
„Zato što mi se svaki put kad sam seo za njega nešto užasno
dogodilo - recimo, jednom me je bivša riba zalila čokoladnim šejkom
kad me je videla s novom devojkom... A jednom sam se, ne znajući da
sam alergičan na borovnice, sav osuo, i to pred najzgodnijom
devojkom u školi..Smejao se toliko slatko na svoj račun da ni ja nisam
uspela više da zadržim hladan izraz lica. Sama pomisao na njega,
onako crvenog od osipa, bila mi je i više nego zabavna.
„A ovaj sto? Kakva je njegova priča?“
„Za njim se dešavaju samo lepo“, rekao je.
Podigla sam obrvu, ali plašila sam se da ga išta upitam. Dovođenje
devojaka u ovakvu vintidž poslastičarnicu, koja izgleda kao da smo u
nju doputovali vremeplovom, već mu je samo po sebi donosilo dosta
poena. Kami bi na ovo nasela. Ja ne. Sigurna sam da je ovo bio samo
jeftin trik đa posle namami devojku u krevet.
Osetila sam neobično olakšanje kada je došao konobar i doneo
nam dve čaše vode i činiju bajatih kokica.
I dalje sam gledala u jelovnik kad sam čula Kejleba kako naručuje
u moje ime.

31
 „Ti mora da se šališ?“, upitala sam ga čim se konobar udaljio.
„Znaš li da su se žene odavno izborile za pravo glasa i umeju same da
naruče hranu?“
„Ti nikad ne odstupaš od svojih principa, je li? Dopada mi se to“,
rekao je.
Polizala sam so sa prstiju i oštro ga pogledala.
„Video sam da si prvo pogledala u ovo.“ Prstom je pokazao na sliku
banana-splita. „Trenutak pre nego što si skrenula pogled prema
dijetalnom sladoledu.“
Dakle, dečko primećuje; dobiće šta je tražio.
„A šta da sam htela nešto niskokalorično?“
Kejleb je slegnuo ramenima. „Ovo je moje veće. Moja pobeda, moja
pravila.“
Malo mi je falilo da se nasmejem. Ali nisam.
Dok smo čekali porudžbinu, pričao mi je o svojoj porodici. Odrastao
je u Londonu s majkom i očuhom. Imao je čarobno detinjstvo, kakvo
se samo poželeti može - putovanja, velelepni odmori, božićni praznici
kod rođaka u Švajcarskoj, pravi poni za rođendan... Preselili su se u
Ameriku kad mu je bilo četrnaest. Prvo su živeli u Mičiganu, ali kad je
njegova mati shvatila da hladnoća šteti njenom tenu, preselili su se
na Floridu. Koliko sam shvatila, oduvek je živeo u bogatstvu. Ima
starijeg brata koji u slobodno vreme osvaja planinske vrhove. Osvojio
je čak i Mont Everest. Njegov biološki otac, kog i sad povremeno viđa,
teški je ženskaroš koji puni stranice britanskih tabloida zbog svojih
čestih veza s poznatim manekenkama.
Kad je došao red na mene, svela sam priču o svojoj porodici na par
lepih detalja, namerno izostavljajući oca alkoholičara, za kog sam mu
rekla da je preminuo, kao i sve ostale ružne slike iz detinjstva, kojih
nisam želela da se sećam. Jednostavno, nisam videla razlog zašto bih
ga uvlačila u grozne detalje svog nimalo šarmantnog života. Nisam
htela da pokvarim njegovu priču o slatkom životu. Međutim, on me je
sve vreme pažljivo slušao i stalno mi je postavljao pitanja. Po meni,
veličina nečijeg samoljublja može se proceniti količinom pitanja koja
ta osoba postavlja drugoj osobi. Manje pitanja, veće samoljublje.
Međutim, ovde je bilo obrnuto. Sudeći po broju pitanja koja mi je
postavio, činilo se da je Kejlebu zaista stalo da nešto sazna o meni. Ili
je to posredi, ili je to bila neka njegova smicalica kojom odvlači
devojke u krevet.
Dok sam mu pričala o svojoj majci, koja je umrla od raka kad sam
bila maturant, u njegovim očima sam videla iskreno žaljenje, i to me
je nateralo da se promeškoljim u stolici.

32
 „Dakle, Olivija, ti si sama na svetu?“, upitao me je. Ovo mi je baš
zaparalo uši.
„Da, moglo bi se tako reći, ako si mislio na to da nemam žive
roditelje.“
Ubacila sam zalogaj u usta da ne bih morala više da govorim.
„Jesi li srećna?“, upitao me je.
Baš čudno pitanje, pomislila sam. Da li je time mislio plačem li i
dalje noću zato što mi je mama umrla? Muljao je kašičicom po svom
desertu i nesvesno rasipao čokoladu po stolu. Odgovorila sam mu što
sam iskrenije mogla.
„Jesam, ponekad. A ti? Jesi li ti srećan?“
„Ne znam.“
Pogledala sam ga začuđeno. Najpopularniji sportista, lep, zgodan,
bogat - kako neko takav da ne bude srećan? Ili, bolje rečeno, kako je
moguće da ne zna da li je srećan ili nesrećan?
„Šta ti to znači?“, upitala sam ga i spustila kašičicu u činiju. Nije
mi se više jelo niti mi se ostajalo tu. Ceo ovaj razgovor bio mi je
mučan.
„Još ne znam šta je to što me usrećuje. I dalje tragam za tim.
Oduvek sam želeo da zasnujem porodicu s nekim s kim ću ostariti i
imati pun karavan unučića.“
„Karavan?“, rekla sam zabezeknuto, pomislivši na njegov fensi
sportski auto ispred poslastičarnice. „Ma ti se šališ!“
„Uopšte nisam toliko loš kao što misliš.“
Ubola sam ga prstom u rame. „Ti ne želiš karavan, ti želiš porše!
Nakon petnaest godina u braku, prodaćeš ženu, karavan i decu za
nešto što će ti ponovo uskomešati krv! Ti si razmaženko!“
„Ne predajem se ja tako lako“, rekao je kroz smeh. „Ali budem li se
prepirao s tobom, završiću u gipsanom koritu.“
„Zašto se buniš? Napisao si knjigu i sad ne možeš da podneseš lošu
kritiku?“, našalila sam se.
„Predajem se“, podigao je ruke uvis. „Onda moram da počnem da
pišem nastavak koji će biti mnogo manje narcisoidan. Hoćeš li ga
pročitati?“
„Samo pod uslovom da ga nije pročitala nijedna druga devojka u
kampusu.“
Nasmejao se toliko glasno da se nekoliko ljudi okrenulo i zagledalo
u nas.
Nagrebla sam još nekoliko kokica iz činije, ubacila ih u usta i

33
zamislila se. Ovo uopšte nije bilo tako užasno kao što sam mislila.
Naprotiv, mogla bih reći da mi je čak bilo i zabavno. Kad sam podigla
pogled, on me je pomno posmatrao.
„Šta je bilo? Zašto piljiš u mene?“
Uzdahnuo je. „ A zašto si ti uvek tako neprijateljski nastrojena?“
„Slušaj, dečko, ako misliš da ću pasti na tvoje srceparajuće muške
fazone, varaš se. Prepoznajem ih čim ih čujem.“
„Izvini, nisam znao da prosipam srceparajuće muške fazone“, rekao
je skrušeno i pritom zvučao veoma iskreno.
Zagledala sam se u njegove lepe oči i pokušala kroz njih da
proniknem u njegovu dušu. Njihova boja je neka mešavina ćilibara i
moka kafe i izgledaju kao da se uvek smeju. U uglovima usana imao
je tanke i fine boriće, kao dve matematičke zagrade.
„Ma znam ja takve!“, nastavila sam. „Dovedeš me na ovo
sladunjavo mesto, na sladoled, kao da smo srednjoškolci. Znaš ljude
poimenice, poznat si ovde, gledaš me tim očima...“, zastala sam jer
sam primetila da se namrštio.
„Ne umeš baš najbolje da proceniš ljude.“ Uzeo je kokicu i pogodio
me njome u čelo.
Uvređeno sam protrljala to mesto. Kako ne umem da procenim
ljude? Ja sam ekspert u tome!
„Možda sam ja dobar dečko, Olivija.“
Frknula sam.
„Na osnovu crta nečijeg lica i grimasa koje osoba pravi moguće je
proceniti šta ona misli u tom trenutku. Međutim, da bi nekoga
stvarno upoznala i shvatila ko je i šta je, potrebno je vreme“, rekao je
smireno.
„Dobro, kad si takav stručnjak, onda mi reci kakva sam ja“, upitala
sam ga poluironično.
Zaškiljio je kao da je time hteo da mi kaže da nisam spremna da
čujem njegovu ocenu.
„Hajde, da čujem“, navaljivala sam. „Kad se već hvališ...“
„U redu, evo... Da vidimo...“
Već sam se pokajala zbog ove odluke. Sad sam mu dala dozvolu da
pilji u mene, zbog čega me je već oblilo crvenilo.
„Ima nečeg u tvojim očima... Krupne su, ali su im uglovi okrenuti
ka dole, što mi govori da si razočarana zbog nečeg. Deluju tužno i
ranjivo, ali istovremeno i drsko, kao da pogledom izazivaš na dvoboj
svakoga koga pogledaš. Ima nečeg i u načinu na koji držiš bradu...

34
Inatiš se, bandoglava si, visoko dižeš taj svoj prćasti nos, a zapravo
mislim da se tako ponašaš samo zato da bi ljude držala što dalje od
sebe.“
Pozlilo mi je. Previše sladoleda. Previše istine.
„Meni se ipak najviše dopadaju tvoje usne.“ Nasmešio mi se, a
mene je prožela nekakva toplina. „Pune i senzualne, napućene, ali
krajevi su im stalno okrenuti ka dole. Želim da ih ljubim sve dok se
na njima ne pojavi osmeh.“
Blokirala sam se. On je zamišljao kako me ljubi? Naravno da jeste!
O čemu drugom momci razmišljaju? Samo im je seks na pameti.
Zabila sam nokte u dlan ispod stola.
„Da li ti je neprijatno?“, nalaktio se na sto i nastavio da me gleda.
Progutala sam knedlu veličine odbojkaške lopte. Srce mi je lupalo
kao ludo.
„Nije.“
„Lepo, pošto mislim da nisi osoba koja bi se iznenadila, naročito
kada joj kicoš kao ja dokaže da nije u pravu.“
Sad sam već mislila da ću se onesvestiti.
U redu, priznajem da u ovom hvalisavom ženskarošu ima mnogo
više nego što sam mislila. Prekrstila sam ruke preko grudi i zaškiljila
onako kako to čine kauboji pre dvoboja.
„Da čujem... Priznaj zašto si promašio onaj koš.“
„Zašto sam promašio koš?“, ponovio je moje reči. „Zato što mi je
bilo više stalo do toga da te upoznam nego da dobijemo glupu
utakmicu.“
Sad se nisam čak ni potrudila da sakrijem zapanjenost. Upravo mi
je dao najveći kompliment koji sam mogla dobiti, čak mnogo veći od
onog u vezi s mojim usnama. Paf! Šah-mat. Na ovo nisam imala
odgovor i, iskreno, nije me bilo briga.
Dok smo išli ka izlazu, zastali smo pored pulta na kom su
prodavali slatkiše i igračke. Kao da mesto nije bilo dovoljno tesno pa
im još trebaju i ove drangulije. Dok sam ja gledala u njega, on je
proučavao sadržaj pulta.
„Pogledaj ovo“, pozvao me je.
Provukla sam se između njega i gomile plišanih igračkica, da vidim
šta mi pokazuje. Bila je to mašina za novčiće, ona u koju ubacite
pedeset centi i peni. Mašina vam onda izbaci onaj vaš peni, ali s
nekom porukom odštampanom na poleđini novčića, a pedeset centi
zadrži za sebe. Kejleb je izvukao gomilu novčića iz džepa.
„Hajde, ubaci ih“, rekao je i stavio mi novac na dlan. Ubacila sam

35
novčiće kroz uzani otvor i pritisnula start. Mašina je počela da vibrira
i zuji. Tek tada postadoh svesna koliko stojimo blizu jedno drugom;
da je bilo iole mesta, sigurno bih se odmaknula. U želji da se ipak
malo odvojim od njega, srušila sam nekoliko plišanih lutkica s police.
Kad smo se sagnuli da ih podignemo, mašina je poskočila, napravila
zvuk kao da podriguje, a zatim izbacila novčić u metalnu kutiju.
Kejleb je protrljao ruke i zakikotao se.
„Da vidimo šta si dobila... Ovo se ne viđa svaki dan“, rekao je i
blago me uštinuo za nos.
Progutala sam devojački ponos i ponovo namestila strog izraz lica.
Nos mi je brideo.
„To je samo mašina za suvenire. Smiri se, druškane.“
„O ne, nisi u pravu. Ovo nije obična mašina“, pokazao mi je poster
na zidu koji, nažalost, ranije nisam primetila.
„Ovo je romantična mašina za suvenire.“
Prebledela sam.
Kad sam uvukla prste u kutiju, peni je još bio topao. Predala sam
ga Kejlebu ne trudeći se čak ni da pročitam šta na njemu piše.
„Zanimljivo.“ Glas mu je zvučao samozadovoljno.
Gorela sam od radoznalosti. Povukla sam mu ruku i otvorila dlan
da vidim šta piše na novčiću.
Dobra za ljubljenje.
Bilo gde, bilo kada.
Baš ima petlju! Izvukla sam se s tog mesta i krenula ljutito prema
izlazu.
„Samo si imao sreće da dobiješ baš takav!“
Nije rekao ni reč, a nije ni morao. Njegov osmeh i samozadovoljni
izraz lica dovoljno su govorili.
Na putu ka kampusu upitala sam ga za Loru. Rekao mi je da je
izlazio s njom svega nekoliko nedelja na prvoj godini i da je pamti kao
dobru devojku. Na putu do mojih vrata nisam razmišljala ni o čemu
drugom osim o trenutku kada bi me mogao poljubiti, pa sam se
saplela i umalo pala.
„Pažljivo, princezo“, uhvatio me je pod ruku, „budeš li izvrnula
zglob, moraću da te nosim do tvoje sobe.“ Nasmejao se videvši moj
zabezeknut izraz lica. „Većina devojaka bi se rado videla u toj ulozi.“
„Ja nisam kao većina devojaka.“
„Da, znam.“
Prišao mi je korak, a ja sam se zalepila leđima za vrata. Bio mi je

36
nepodnošljivo blizu. Uhvatio mi je glavu obema rukama i sada je bio
samo... samo na nekoliko centimetara od mog lica. Mogla sam osetiti
njegov dah na svojim usnama. Želela sam da spustim pogled na
njegove usne, da vidim šta radi, ali moje su oči ostale prikovane za
njegove. Budem li zadržala njegov pogled na svom licu, možda neće
primetiti da ubrzano dišem i da sam zabila nokte u vrata iza sebe.
Pomerio je glavu bliže; njegov nos je praktično dodirivao moj. Usne su
mi se razdvojile. Koliko dugo već stojimo ovde? Imala sam osećaj kao
da je prošlo već pet minuta, ali zapravo nije više od desetak sekundi.
Približio mi se još nekoliko milimetara. Nisam imala kud. Budem li se
još više prislonila o vrata, stopiću se s drvetom. Silno sam se
uplašila... ali čega? Nije mi prvi poljubac. Konačno je progovorio. Usne
su mu sada bile toliko blizu mojih da sam osetila kako me je okrznuo
po uglu usana.
„Neću te poljubiti, princezo“, rekao je.
Srce mi je stalo. Da li je ovo dobro ili loše? Loše ili dobro? Jesam li
razočarana ili mi je pao kamen sa srca?
Odmaknuo se od mene. „Ne danas, Olivija. Ali jednom svakako
hoću.“
Kovitlac nemira mi se formirao u stomaku i kao tornado pro-
tutnjao celim mojim telom.
„E nećeš!“
Zvučalo je tako šašavo i detinjasto. Ne znam zašto sam to rekla.
Verovatno zato da povratim bar delić kontrole koju mi je oduzeo.
Kejleb je već krenuo, ali ga je moje nećeš zaustavilo. Okrenuo se.
Ruke su mu bile u džepovima. Delovao je moćno i samouvereno, kao
da raste a hodnik se smanjuje. Kako li mu je to uspevalo? Očekivala
sam da nešto kaže, da flertuje sa mnom ili mi odbrusi nešto. Umesto
toga, samo se nacerio, spustio pogled, zatim ga podigao ka meni i...
otišao.
Ponovo je pobedio. Ovaj njegov postupak bio je mnogo snažniji i
impresivniji od stvarnog poljupca. Osećala sam se kao lovina koju je
lovac upravo ubacio u ranac. Nisam još uspela da se priberem i
razaznam šta mi se upravo dogodilo, a vrata iza mene su se otvorila i
Kami me je uvukla unutra, povukavši me za kaiš na farmerkama.
„Hoću sve da znam! Pričaj!“, povikala je. U kosi je imala viklere, a
na faci neku masu koja je neodoljivo mirisala na limun.
„Nema šta da se priča“, rekla sam tajanstveno, čak sanjivo.
„Možeš da zadržiš taj džemper zauvek“, začikavala me je. Razmislila
sam nekoliko sekundi i klimnula glavom.
„Odveo me je u Džeksonovu poslastičarnicu...“, započela sam.

37
 Peto poglavlje

SADAŠNJOST

Moram prestati da sanjarim. Previše razmišljam o prošlosti i vremenu

kad smo se upoznali. Odjednom postajem svesna da sedim za svojim
radnim stolom i odsutno škrabam po dokumentu koji je trebalo da
obradim i da su proleteli sati. Donela sam krofnice na posao i jedan
od kompanijskih pravnika sada prčka po kutiji. Šećer mu se prosuo
po rukavu košulje. Uzima jednu krofnu, seda na ivicu mog stola i ruši
mi šolju s olovkama. Trzam se, ali ostajem da sedim mirno s rukama
u krilu.
„I, kako napreduju studije prava?“, pita me ne obraćajući pažnju
na nered koji je napravio, a zatim zabija zube u marmeladu.
Zamišljam gomilu prijava za studije prava na svom toaletnom stolu
kod kuće i uzdišem. Večeras. Od večeras ću postati ambicioznija.
„Dobro, hvala, gospodine Gulde“, odgovaram, kupim rasute olovke i
vraćam ih u šolju.
„Znate, Olivija, devojka koja izgleda kao vi može daleko dogurati,
samo ako odigra na pravu kartu.“
Žvaće glasno otvorenih usta.
„Znate, gospodine Guide, oduvek sam mislila da ću daleko dogurati
zbog svog talenta i truda, a ne zbog izgleda.“
Zacerekao se. Zamišljam kako grabim olovku sa stola i zabijam je u
njegov vrat. Ali bolje da odustanem. Biće previše krvi unaokolo.
„Javi mi se, lutko, ako budeš htela da se istakneš na tom polju.
Mogao bih te podučiti kako da stigneš do vrha.“ Smeška mi se i
namiguje. Želudac mi se podigao do grla.
„Da me podučite?“ pitam ga glumeći iznenađenost.
Gospodin Guld čačka zube, pritom otkrivajući venčanu burmu, ko
bajagi simbol vernosti.
„Treba li da ti nacrtam na šta sam mislio?“
„Ne treba“, odgovorila sam mu, „ali možda ćete morati to da
pojasnite kadrovskoj službi kad im budem prijavila da me seksualno
uznemiravate.“
Vadim turpiju iz ladice i počinjem da sređujem nokat na palcu. Kad
sam podigla pogled prema njemu, boja njegovog inače crvenog lica

38
promenila se u prestravljeno bledu.
„Žao mi je što si moju zabrinutost za tvoju budućnost protumačila
kao seksualno uznemiravanje“, odgovara i smesta ustaje od mog
stola.
Dok odlazi, odmeravam ga pogledom, od mršavih koščatih ramena
koja mu štrče kroz Armanijev sako kao dve teniske loptice, pa sve do
nesrazmerno malih stopala.
„Kako bi bilo da se nas dvoje držimo poslovne konverzacije a da
brigu ostavite za svoju suprugu? Meri joj je ime, je li tako?“ On se
naglo okreće i gleda me podozrivo.
Mrzim muškarce... Mislim, većinu.
Odjednom postajem svesna da mi krči interkom.
„Olivija, možeš li doći na trenutak kod mene?“, čujem Bernin glas.
Bernadeta Vespa Singer je moja šefica i obožava me. Visoka je
svega metar i po, zglobovi su joj otečeni kao krofne, kosa ufrćkana
kao u pudle, a karmin boje breskve redovno razmazan po zubima. Ali
ona je izuzetno sposobna žena i vraški dobra pravnica.
Sa devedeset i pet posto dobijenih parnica, bolja je od većine
muškaraca i ja je prosto obožavam.
„Gospodin Guld se ponudio da me poduči kako da napredujem“,
izgovaram hladno po ulasku u njenu kancelariju.
„Kakav skot!“, udara snažno dlanom o sto. „Želiš li da ga tužiš,
Olivija? Prokleti drkadžija! Mislim da se kreše i s Džudit Volters.“
Odmahujem glavom i sedam u fotelju naspram njenog stola.
„Ti si, dete, pomoćnica kakva je meni potrebna, čvrsta, dosledna i
ambiciozna!“
Smešim se. To isto mi je rekla kad mi je ponudila posao. Prihvatila
sam ga iako sam znala da je ta žena malo luda, ali sve dok nastavlja
da dobija parnice, nije me bilo briga.
„Šta se dešava s onim momkom o kom si mi pričala?“, radoznala je.
Češe nos vrhom hemijske olovke i to ostavlja škrabotinu na njenom
licu. Žestoko sam pocrvenela, što je bila direktna posledica osećaja
krivice.
„Znaš i sama da će on kad-tad saznati istinu“, zaškiljila je onim
svojim sitnim očima. „Nemoj napraviti neku glupost, da ne bi završila
na sudu.“
Grizem unutrašnjost obraza. Ne znam zašto sam joj uopšte
ispričala. Sada se kajem zbog toga.
„Znam“, mrmljam, glumeći da nešto petljam oko dugmića bluze.

39
„Možemo li da ne razgovaramo sada o tome?“
„Šta vidiš u tom dečku?“, nastavlja ona, ne obraćajući pažnju na
moju molbu. „Prirodno je obdaren? Nikad neću razumeti žene koje
jure za muškarcima. Nabavi vibrator. Ne treba se nikada vraćati na
staro. Sad ću ti napisati ime jednog tipa koji će ti biti dobar“, piše
nešto na žutom papiriću i dodaje mi ga.
„Hvala.“ Gledam u zid iznad njene glave i uzimam papir.
„Nije amater. Vidimo se kasnije, dete.“ Maše mi svojim bucmastim
prstima umrljanim mastilom.
Pozvala sam Kejleba na večeru... isti pas, isti trikovi. Naš sastanak
u kafiću završio se naglo kada je bubuljičavi klinac iza šanka okačio
znak zatvoreno u izlog i pogasio sva svetla. Nevoljno smo ustali od
našeg stola i napustili lokal.
„Hoćemo li se ponovo videti?“ Stajao je tačno naspram ulične
svetiljke, čija se svetlost razlivala po njegovim ramenima.
„Šta ako kažem da nećemo?“
„Nemoj to da kažeš.“
Bio je to još jedan od onih trenutaka kada koketiram sa svojom
savešću i glumim da ću konačno uraditi pravu stvar.
„Dođi kod mene na večeru“, prenaglila sam. „Nisam neka kuvarica,
ali...“
Prvo je delovao iznenađeno, a onda se nasmejao.
„Biće mi drago.“
I tako se to dogodilo.
Loše. Loše. Loše.
Pre nego što krenem s posla, okrećem broj telefona sa poternice
koju sam videla u onom kafiću. Detektiv s kojim sam razgovarala
zapisuje moje ime i broj telefona i zahvaljuje mi na informacijama.
Obećava da će me pozvati čim sazna nešto novo. Zatim pozivam svoj
omiljeni tajlandski restoran i naručujem veliku porciju karija od
crvenog povrća - planiram da jedem kod kuće.
Kad sam stigla kući, Pikls me čeka pored vrata. Ostavljam kese na
kuhinjski šank i uzimam koka-kolu iz frižidera.
„Patetična si, Pikls“, govorim joj i kačim povodac za njenu ogrlicu.
„Znaš da danas nemam vremena za šetnju.“
Naša brzinska šetnja otegla se na skoro pola sata jer je Pikls
uporno odbijala da piški po naređenju. Kad smo se konačno vratile
kući, do Kejlebovog dolaska ostalo je manje od pola sata. Presipam
kari u vatrostalnu tepsiju i stavljam je u pećnicu da bi jelo ostalo

40
toplo. Glancam dve čaše za vino, a zatim jednu sasipam u sebe.
Potom vadim sve sastojke za salatu i redam ih po azbučnom redu na
radni deo.
Kejleb stiže pet minuta ranije.
„Ovo je za tebe“, govori i pruža mi bocu vina i malu saksiju s
gardenijom. Biljka je izbacila lep beo pupoljak. Zastajem da ga
omirišem.
„Moj omiljeni cvet“, govorim poluiznenađeno.
„Stvarno? Lepo što sam pogodio.“
Gunđam sebi u bradu. Eh, kad bi samo znao.
Skrećem sebi pažnju time što pokušavam da smirim Pikls, koja se
histerično bacila na Kejlebovu nogu. Ali čim se sagnuo da je pomiluje
po glavi, ona je zakevtala i zbrisala.
„Takva je. Ona sme da dira tebe, ali ne i ti nju“, objašnjavam mu.
„Začikava, baš kao i njena vlasnica.“
„Ne poznaješ dovoljno njenu vlasnicu da bi mogao da doneseš
takav zaključak“, smeškam se.
„Valjda je tako.“
Razgleda moju dnevnu sobu i odjednom me obuzima osećanje
stida. Moj stan je mali i ima previše ljubičastih detalja. Bio je ovde, ali
ne seća se toga. Taman kad htedoh da mu objasnim zašto mi je stan
pun starudija, oči su mu zasijale.
„Kosa ti je bila mnogo duža“, govori i kreće se prema kolažu
fotografija na mom zidu. Prilazim i prstom mu pokazujem na debeo
pramen svoje kose.
„Da, ali davno, na koledžu. Dosadila mi je, pa sam je odsekla.“
Nakašljavam se i odlazim do kuhinje.
„Malo kasnim sa večerom“, govorim i uzimam nož, a zatim ga
posmatram. Ide od predmeta do predmeta, pažljivo ispitujući svaki.
Uzima keramičku sovu sa police. Prevrće je u ruci, gleda, a zatim je
vraća na mesto. On mi je kupio tu sovu.
„Provešću te kroz stan“, dobacujem mu, „ali toliko je mali da sve
možeš da vidiš s jednog mesta.“
„Sladak je“, smeška se. „Pravi devojački. Liči na tebe.“
Podižem obrvu. Ne shvatam šta misli time. Čova me ne poznaje...
mislim, poznaje, ali ne seća se toga. Postajem zbunjena. Žustrim
pokretima seckam luk.
Pre četiri godine Kejleb mi je pomogao da se uselim i sredim ovaj
stančić. Zajedno smo ga okrečili; dnevnu sobu u tamnožuto, a

41
spavaću u ljubičasto. Znajući koliko sam sklona perfekcionizmu,
namerno je zamrljao plafon nad mojim krevetom, samo da bi me
sekirao. Poludela sam.
„Sad ćeš morati da pomisliš na mene svake noći pre nego što
utoneš u san“, rekao je smejući se mojoj zblanutoj faci. Mrzela sam
sve što je bilo nesavršeno. Mrlje na tepihu, komadiće čaja u šolji, sve
što je bilo drugačije od onog što sam ja smatrala savršenim. Čak
nisam htela da pojedem čips ako nije bio ceo. Nakon što smo
raskinuli, zahvaljivala sam Bogu na toj mrlji na plafonu. Bila je
poslednje što bih videla pre spavanja i prvo što bih ugledala nakon
buđenja. Umela sam da piljim u tu ljubičastu fleku kao da je Kej-
lebov lik skriven negde u njoj. On je bio moj nesavršeni; momak s
blago amerikanizovanim britanskim akcentom; dečko koji je jednako
dobro igrao košarku i citirao čuvene filozofe. Bio je fina mešavina
sportiste i pesnika, romantika i puvadžije. Izluđivao me je.
„Mogu li nekako da ti pomognem?“, upitao je i odmah počeo da
secka pečurke, ne sačekavši moj odgovor. Krećem prema šporetu i
usput ga posmatram kako spretno seče povrće.
„I... jesi li se nečeg prisetio ove nedelje?“, pitam ga dok vadim
tepsiju iz pećnice i stavljam je na šporet.
„Jesam.“
Ukočih se na mestu. Krv mi je jurnula u obraze.
„Listao sam neki turistički časopis i u njemu ugledao sliku nekog
kampa u Džordžiji. Ne znam jesam li ikada boravio tamo. Možda sam
samo umislio da jesam, ali dok sam gledao te slike, obuzelo me je
neko lepo osećanje.“
Skrenula sam pogled da me oči ne bi odale. Naravno da je bio tamo
- kampovao je sa zmijom Olivijom.
„Trebalo bi da odeš tamo. Možda će ti se tada vratiti pamćenje'1,
rekla sam i istog trenutka se ujela za jezik. Kakva sam budala! Bude li
mu se vratilo pamćenje, moja glupa igra je završena!
Taman kad je hteo nešto da zausti, na vratima se oglasilo zvono.
Kejleb me je začuđeno pogledao, ne prestajući da secka papriku.
„Očekuješ nekog?“, pita me.
„Ne, osim ako nisi pozvao nekog iz svoje grupe anonimnih
amnestičara.“ Brišem ruke i eskiviram pečurku kojom me je gađao, a
zatim odlazim da otvorim. Ko god da je pozvonio, sad je, čini mi se,
udarao u vrata obema pesnicama.
Ne pogledavši kroz špijunku, skidam lanac s brave i otvaram.
Preda mnom stoji nepoznata žena s pesnicom zadržanom u vazduhu.
„Izvolite? Mogu li vam pomoći?“

42
 Isključujem da je pripadnica Jehovinih svedoka, jer oni uvek dolaze
u paru. Nije ni trgovački putnik, jer joj je šminka isuviše razmazana.
U njenom pogledu vidim i strah i strepnju. Taman kad htedoh da joj
kažem: „Hvala, ne treba mi ništa“ i zatvorim joj vrata pred nosom,
primećujem suze na njenom licu. Piljimo jedna u drugu nekoliko
sekundi i tada s užasom shvatam da znam ko je ona.
Lija.
„Lija?“, čujem iza sebe Kejlebov glas. „Šta radiš ovde?“
„To bih mogla i ja tebe da pitam!“, glas joj podrhtava, a pogled luta
od mene do Kejleba i nazad.
„Došao sam na večeru kod prijateljice. Kako si me...“
„Pratila sam te“, presekla ga je. „Nisi mi se javljao pa sam htela da
saznam zašto.“ Poslednje reči izgovorila je šapatom, zatvorenih očiju.
„Kako si mogao ovo da mi učiniš, Kejlebe?“
Kao na pozorišnoj sceni, zaranja lice u dlanove i počinje da jeca iz
sveg glasa. Vidim kako joj cure bale iz nosa i okrećem glavu s
gađenjem. Ja sam najveći baksuz na svetu.
„Lija“, Kejleb prolazi pored mene i privlači je u zagrljaj. Posmatram
ih krajičkom oka; stomak mi se zgrčio od tuge i straha.
„Hajde, odvešću te kući“, rekao je brižno, a zatim se okrenuo prema
meni i kratko izgovorio: „Žao mi je.“ Nakon toga, njih dvoje su krenuli
prema stepeništu. Gledam za njima. Pored njega, ona je izgledala kao
uplašeno dete. Ja nikad nisam pored njega izgledala tako krhko i
nezaštićeno. Zatvaram vrata i psujem. Osećam se matoro, kao da mi
je hiljadu godina.
Sutradan uveče, dok ležim sklupčana na kauču i razmišljam kako
da se izborim sa prijavama za pravni fakultet, neko zvoni. Stenjem i
nabijam glavu u jastuk. To mora da je Rouzbad, moja komšinica.
Mrzovoljno otvaram vrata ne gledajući prethodno kroz špijunku.
Nije Rouzbad, već Kejleb. Gledam u njega sumnjičavo.
„Opa“, govorim, „neko je uspeo da se otrgne iz devojčinog naručja.”
Smeši se i provlači prste kroz kosu, snebivajući se.
„Oprosti, Olivija. Izgleda da joj je mnogo teže nego što sam mislio.“
„Slušaj, stvarno ne želim da se mešam u vašu ljubavnu dramu...“
Očigledno sam ga pogodila u slabu tačku jer je počeo da trepće kao
da mu je uletela mušica u oko.
„Razumem te“, odgovara. „Ona me je naterala da se družim. Ono
juče me je baš šokiralo.“
„Da, ali sigurno ne želi da se družiš s devojkama poput mene. Ako

43
ti je rekla da je to u redu, lagala te je.“
„Devojkama poput tebe?“, rekao je kroz smeh. „Misliš, zato što si
tako lepa?“
Prevrnula sam očima. Promašio je temu.
„U redu, u redu“, govori i podiže ruke uvis, „ja hoću da se družim s
tobom i ne zanima me šta ko misli o tome. Da li se ovo važi?“
Ćutim i puštam ga da čeka. Glumim da razmišljam, grickam usnu i
mrštim se. A onda se sklanjam u stranu i puštam ga da ponovo uđe u
moj dom. Izgleda tako dobro i tako vraški samouvereno.
Dogovaramo se da napravimo kolač. Izvlačim plastične činije,
mikser i sastojke, a Kejleb nam pravi kuvarske kape od papirnog
ubrusa. Čudim se činjenici da sam samo pre nekoliko nedelja bila
uverena da ga nikad više neću videti, a sada je tu, u mojoj kuhinji.
Smejemo se kao šašavi, ali u trenutku kad treba da izlijemo testo u
tepsiju, Kejleb izgovara nešto čime kvari raspoloženje.
„Lija pravi najbolji mramorni kolač.“
Gledam ga ljutito jer SADA i OVDE ne želim da pričam o njegovoj
razmaženoj fensi devojci, i nikada nisam probala taj prokleti
mramorni kolač.
Ali pošto nije prestao da govori o tome, nije mi preostalo ništa
drugo nego da ga gađam testom. Naravno, promašila sam ga i ono je
završilo na zidu iza njegove glave. Kejleb se okrenuo prema zidu, a
zatim prema meni.
„Znaš šta“, rekao je sasvim smirenim tonom, „moraćeš malo da
poradiš na svojoj preciznosti.“
Pre nego što sam uspela da se snađem, on mi nabija činiju s
testom na glavu. Dok mi se testo cedi niz kosu i svuda po kuhinjskom
podu, toliko se tresem od smeha da jedva stojim na nogama. Pružam
ruku da se oslonim o radni deo, ali, avaj, stajem na klizavo testo i
krećem da padam. Kejleb mi pruža ruku da me zadrži, a ja, umesto
da prihvatim njegovu pomoć, razmazujem testo po njegovom licu.
Zacvileo je, a onda se, za samo nekoliko sekundi, moja mala kuhinja
pretvorila u ratnu zonu. Gađamo se jajima, brašnom i uljem, a kada
nam je nestalo te municije, nastavljamo da se gađamo čokoladnim
mrvicama. U jednom trenutku obaram ga na zemlju i nastavljamo da
se golicamo, valjajući se po podu. Oboje se smejemo do suza. Dok leži
opružen na kuhinjskom podu, naginjem se nad njim. Gledam ga
odozgo: sa nosa mu se cedi belance, a obrve su mu slepljene od
brašna. Mogu da mislim na šta ja ličim. I dok se tako cerekamo kao
šašavi, odjednom postajemo svesni položaja u kom se nalazimo i
smeh nam oboma zastaje u grlu. Mogli bismo se poljubiti. Scena kao
iz filmova.

44
 Ostajem u istom položaju nekoliko sekundi, čisto da vidim hoće li
se on pomeriti. Pogled mu je usmeren prema mojim usnama i ja gorim
od nestrpljenja. Srce mi udara kao da će iskočiti iz grudnog koša i ja
se pitam može li on to osetiti.
„Olivija?“, prošaputao je.
Gutam pljuvačku.
„Još nismo ispekli kolač.“
Kolač? Gledam oko sebe u sav taj nered. Kako uopšte sada može da
misli na kolač?
Dva sata kasnije, i dalje slepljeni od testa, sedimo na podu mog
minijaturnog balkona i jedemo Kejlebov kolač.
„Omiljena knjiga?“, pita me.
„Madam Bovari.“
Kikoće se.
„Omiljena zabava?“
„Depresija.“
„Rekao sam zabava“, ponavlja.
Igramo ovu igru već sat vremena. Ali pošto se on ničega ne seća,
samo ja odgovaram na pitanja.
Češem bradu. „Klopa.“
„Omiljena uspomena?“
Zastajem na trenutak. Sve moje drage uspomene vezane su za
njega.
„Imala sam momka... koji je jednom isplanirao neverovatan
sastanak. Naterao me je da idem od mesta do mesta koja su bila
važna i samo nama znana i da na svakom od njih pronađem ceduljicu
s novim zadatkom. Na jednoj od njih pisalo je: Idi do mesta gde si
kupila svoj omiljeni grudnjak. I tako, išla sam od mesta do mesta i na
kraju stigla do onog na kom smo se prvi put poljubili. Tamo je
postavio sto sa večerom i svećama... Posle smo plesali. Bilo je...“ Ne
znam kako da dovršim rečenicu.
Kejleb ćuti i zuri u nebo.
„Kako se zvao taj momak?“
Odmahujem glavom.
„Nema šanse da ti kažem.“
„Zašto? Baš me zanima...“
„Zvezde su tako sjajne i svetlucave večeras“, menjam temu. „Možda
ćeš se uskoro setiti svojih dragih uspomena“, dodajem šapatom.

45
 On sleže ramenima.
„Ili ću, dok se to ne desi, napraviti listu novih omiljenih lica i stvari.
Evo, počeću s tobom.“ Ovo bi trebalo da me razveseli, ali umesto toga,
samo me je podsetilo na činjenicu da naš trenutni odnos liči na
tempiranu bombu čije vreme lagano otkucava.
„Mogu li ja da budem tvoja omiljena devojka?“
„Princezo, ti to već jesi.“
Pogled mi se zamaglio, a srce preskočilo. Da li mi se to samo
učinilo?
„Kako si me to upravo nazvao?“
Kejleb se zbunio.
„Princeza. Nemam pojma odakle mi to, jednostavno mi je tako
došlo. Izvini.“
Zurim pravo ispred sebe, nadajući se da neće primetiti strah na
mom licu.
„Ne, nemoj da se izvinjavaš. U redu je“, kažem nežno. Ali nije u
redu. Tako me je zvao na koledžu.
„Trebalo bi da idem“, govori i ustaje.
Želim da ga upitam da li se nečeg prisetio, ali ne mogu. Isuviše se
plašim.
Pratim ga do vrata. Naginje se prema meni i ljubi me u obraz.
„Ćao“, govorim.
„Ćao“, odgovara, a zatim se okreće i nestaje u noći, i ja ostajem
sama.
Uskoro će se svega setiti! Moram pronaći način da kupim još malo
vremena.
Princeza razmišlja o ideji da se napije, ali odustaje i poziva Kami.
„Pa, stvarno je bilo krajnje vreme da se javiš!“, grdi me ona.
„Oprosti mi, Kam. Bila sam zauzeta.“
„Zauzeta? Čime, moliću lepo? Grickanjem čipsa?“, zadirkuje me, jer
čuje kako glasno žvačem.
Prestajem da žvačem i ćutim.
„Nešto smišljaš“, zaključuje Kami nakon duge pauze. „Brzo mi reci
o čemu je reč...“
„Hmmm... uf...“, mrmljam.
Od ove devojke čovek ništa ne može da sakrije. Kao da u glavi ima
ugrađen radar za tračeve.

46
 „Videla sam Kejleba, Kami“, izbrbljala sam se i počela nervozno da
grizem nokte.
Tišina sa obe strane linije. Ona dobro zna da se nikad ne bih šalila
s nečim kao što je ovo.
„Ima amneziju i ne zna ko sam.“
Uzdah s druge strane.
„Olivija... Molim te, reci mi da nisi...“
„Jesam.“
„JESI LI POLUDELA?“, prodrala se toliko glasno da sam morala da
odmaknem slušalicu od uha.
„Kami, kad sam ga ugledala, vratila su mi se sva osećanja, kao u
vreme dok smo bili zajedno. Bila su toliko snažna, kao da se ništa nije
dogodilo, kao da nisu prošle tri godine.“
„Niko ti ne brani da ga voliš. Osećanja se ne mogu kontrolisati. Ali
niko ti ne daje za pravo da ga PONOVO iskoristiš i povrediš!“
Odakle se odjednom stvorilo ovo mudro i zrelo malo čudovište?
„Više si mi se dopadala dok smo bile cimerke.“
„Pa, draga moja, neki s vremenom sazru i postanu pametniji, a
neki nastavljaju da se ludiraju. Jesi li ikad pomislila da vas dvoje
niste zajedno zato što ne treba da budete? Pusti to, Olivija! “
„Ne mogu“, šapućem.
Kamin glas je sada malo mekši. „Olivija, možeš imati bilo kog
muškarca na ovom svetu. Zašto opet on? Zašto se sve mora vrteti oko
Kejleba?“
„Zato... Zato što ne želim nikog drugog osim njega.“
„Ali svesna si da će kad-tad otkriti ko si.“
„Moram da idem“, prekidam je. Ne želim sada da razmišljam o
tome. Suze mi naviru na oči i magle pogled.
„Volim te, Olivija. Čuvaj se.“ Spuštam slušalicu. Imam osećaj kao
da mi je želudac pun kamenja. Mogla bih ga naterati da se seti - ali ne
onoga što sam mu učinila, već onoga što je osećao prema meni.
Odlazim do plakara i s poslednje police uzimam prašnjavu kutiju.
Sedam na tepih, pažljivo skidam poklopac s kutije i rasipam njen
sadržaj pred sebe. Tu je gomila pisama, nekoliko fotografija i drvena
kutijica s cvetom na poklopcu. Otvaram je i prstima ispitujem njenu
unutrašnjost: privezak za ključeve, CD, šibice. Kad sam napipala
najdragoceniji predmet, osetih blagu jezu. Okrećem kutiju naopačke i
istresam njen sadržaj. Preda mnom leži sjajni novčić.
„Ti“, obraćam mu se ljutito dok ga prevrćem među prstima. „Ti si

47
kriv za sve.“

48
 Šesto poglavlje

PROŠLOST
„Neću u bazen! Hladno je!“
„Novembar je, a mi smo na Floridi, Olivija. Napolju je 23 stepena.
Osim toga, voda u bazenu je zagrejana. Budi muško.“
Kejleb je prošao pored mene u boksericama i bacio se u
tirkiznoplavu vodu. Skrenula sam pogled da ne vidi da piljim u
njegovo mišićavo telo.
„Ma nemoj! Misliš da ćeš me naterati da uđem u vodu samo zato
što si upotrebio tu seksističku rečenicu?“, odgovaram i saginjem se da
zagrabim vodu i poprskam ga. Ali pre nego što sam uspela da
povučem ruku, uhvatio me je za ručni zglob.
Pogledi su nam se ukrstili.
„Samo probaj!“ upozorila sam ga. Na trenutak mi se učinilo da neće
imati petlju, ali samo sekund kasnije, našla sam se hladnoj vodi.
Izronivši, jedva sam uspela da dođem do daha, dok mi je slepljena
mokra kosa visila preko lica. Kejleb ju je sklonio, smejući se kao
šašav.
„Ne mogu da verujem da si ovo uradio!“ govorim dahćući i
udarajući ga u grudi. Bile su čvrste, poput stene.
„Izgledaš seksi tako mokra“, rekao je. „Budeš li skinula malo odeće,
možda će ti biti lakše da plivaš.“
Presekla sam ga pogledom i zaplivala prema ivici bazena.
„O, vidim da nemaš smisla za zabavu. A ne smeš ni da se skineš“,
čujem ga kako govori iza mojih leđa, kao nezainteresovano, a zapravo
me je izazivao.
„Nosi se!“, promrmljala sam, a onda sam se ukopala na metar od
metalnih lestvica. Spadam među osobe koje bi iz inata skočile s
mosta, samo da se dokažu.
Tog dana sam na sebi imala svoje najbolje donje rublje. Zaronila
sam, skinula odeću, i izronila samo u gaćicama i grudnjaku. Videvši
me, Kejlebu se iz usta otelo: „Opa!“
„Eto, sad se zabavljaj do mile volje!“, gađala sam ga svojom
mokrom odećom. Izbegao je pogodak odskočivši u stranu.
„Lepa čipka“, zlobno se smeškao odmeravajući me.
„Mogao bi biti toliko pristojan da ne piljiš u mene!“, brecnula sam

49
se i spustila se pod vodu toliko da mi se vidi samo glava.
„Mislio sam da se naš odnos zasniva na poverenju“, smeškao se.
„Ufff“, frknula sam, „naš odnos se zasniva na izazovima i
ucenama.“
Oči su mu zasvetlucale. Bile su tako izražajne. Došlo mi je da ga
tresnem posred lica i izbrišem mu taj sjaj.
„Ucena je isuviše teška reč“, rekao je i doplivao do mene.
„A kako se, moliću lepo, zove to što si mi pripretio da ćeš objaviti u
studentskim novinama da si onaj koš promašio zbog mene?“
Približio mi se toliko da sam morala da se pomerim unazad. Iznad
desnog oka je imao ožiljak, koji sam tek sad primetila. Bio je nalik
sićušnom mladom mesecu i činio ga je nekako opasnim i seksepilnim.
Odmahnula sam glavom. Dođavola, ove misli nisu bile moje, već
Kamine!
„Odakle ti taj ožiljak?“, upitala sam ga.
Kretala sam se unazad na vrhovima prstiju, ne bih li se odmakla
što dalje od njega. Odsutno je protrljao ožiljak.
„Ukrao sam novac iz dedinog novčanika, i kad me je uhvatio,
prebio me je štapom.“
Obuzelo me je osećanje sažaljenja prema njemu, znate ono, „sad mi
je jasno zašto si tako sjeban“, te htedoh da ga utešim.
„Stvarno?“
„Ma zezam se!“
Pocrvenela sam od besa i udarila ga u rame što sam jače mogla.
„Pao sam s bicikla kad mi je bilo dvanaest godina“, dodao je
smejući se i trljajući mesto gde sam ga opaučila. „Dosadna priča.“
„Bar je istinita“, rekoh mu ogorčeno. „Neko kao ti ne mora da
izmišlja i laže da bi bio zanimljiv.“
„Neko kao ja?“ zvučao je zainteresovano. „Misliš li da sam
zanimljiv, Libi?“
„Ne, ne mislim. I nemoj da me zoveš Libi. Znaš, ti si sasvim običan i
dosadan“, šmrknula sam.
Skrenuo je pogled s mene i zagledao se u vodu.
„Jesi li možda izgubila minđušu ili prsten?“
„Šta?“ Malo me je uvredilo što je tako naglo skrenuo temu
razgovora.
„Nešto svetluca na dnu bazena.“
Pokazivao je prstom na prostor između naših stopala. Zaškiljila

50
sam ne bih li videla u šta on to gleda.
„Ne nosim nakit“, rekoh nestrpljivo, „sigurno je neki novčić.“
Gurnula sam taj predmet nožnim palcem. Bio je nešto veći od
novčića. Zaronila sam pod vodu i podigla ga. Čim sam izronila, Kejleb
mi se približio na nekoliko centimetara.
„Daj da vidim šta je to“, gledao je radoznalo u moju zatvorenu
pesnicu.
„Da vidimo“, izgovorila sam teatralno, polako otvarajući prst po
prst. To nije bio nakit, već novčić iz onog automata na čijoj je poleđini
pisalo da onaj koji ga drži treba nekog da poljubi.
Potpuno pometena, bez razmišljanja, brzo sam spustila novčić na
njegov dlan.
„Večeras si pun trikova, je li?“
Smejao se... stalno se smejao. „Nemam pojma o čemu govoriš.“
Pre nego što sam uspela da smislim nešto pametno, Kejleb me je
obuhvatio rukom oko struka. Čak i u hladnoj vodi, njegov dodir bio je
vruć. Povukao me je prema sebi tako da su nam se tela dodirivala.
Ukočila sam se od straha. Od šoka nisam mogla da progovorim. Niko
mi nije bio toliko blizu još od vremena dok sam bila beba. Nasmešio
se, a oči su mu čudno sijale. Pretpostavljam da tako izgleda muškarac
kad se napali.
Prestala sam da se opirem i dopustila da njegove usne ovlaš
dodirnu moje. Zatim ih je nežno dotakao svojim jezikom, ali one nisu
htele da se razdvoje. Ostale su čvrsto skupljene, odolevajući njegovom
neverovatnom šarmu. Uprkos mom ledenom stavu, Kejleb nije
odustao. Odvojio se od mene. Ruke su mu i dalje počivale na mom
struku, a prste je uvukao ispod linije mojih gaćica. Čela su nam se
dodirivala, a ja sam ubrzano disala. Bilo mi je neprijatno.
„Uzvrati mi poljubac, Olivija“, rekao je nežno ali odlučno. Osetila
sam tračak otpora prema ovom naređenju, otprilike isti kao kada mi
je u autu rekao da stavim pojas, ali ipak nisam reagovala. Progutala
sam knedlu i zatvorila oči. Izgubila sam tada bitku i verovatno ću je
izgubiti i sada. A možda uopšte i ne želim da je dobijem.
Mogu ja to. Ljubljenje nije viša matematika, samo instinkt, kao što
su disanje ili gutanje. Njegove usne ponovo su bile tu, tik uz moje.
Nagnula sam glavu u stranu, onako kako to čine glumci u ljubavnim
filmovima. Ovog puta bila sam spremna. Možda čak i voljna. Ali u
trenutku kad su nam se usne spojile, odskočila sam unazad, kao
oparena. Ne sklanjajući usne s mojih, Kejleb se nasmejao. Ovo je bilo
tako ponižavajuće, ali istovremeno tako seksi i očaravajuće. Pokušala
sam da se otrgnem iz njegovog zagrljaja, ali nisam uspela jer me je

51
čvrsto držao u naručju. Oh, taj poljubac. Taj poljubac... Bio je
savršena mešavina čokoladnog šejka, uzavrele strasti i žmaraca koji
su mi prolazili celim telom.
A onda je on uradio nešto sasvim neočekivano - odmaknuo se od
mene! Sva čarolija koja me je obuzela nestala je u deliću sekunde.
„Olivija“, ponovio je grubo.
Okrenula sam glavu u stranu. Nisam htela da čujem šta će reći.
„Moram da idem“, izgovorila sam u dahu.
Voda, koja je do tada bila potpuno mirna, uzburkala se od mog
kretanja. U jednom potezu, izvukla sam se iz bazena i stala uz ivicu,
onako polunaga. Drhtala sam celim telom. Kakva sam ja to devojka?
Ljubakam se u donjem vešu s najpopularnijim momkom u kampusu.
Nisam ništa drugo nego obična faćkalica. Zgrabila sam svoju mokru
odeću i unezvereno pogledala oko sebe. Šta ako me neko bude video?
„Olivija“, ponovio je Kejleb.
Nisam smela da ga pogledam.
„Izvoli“, pružio mi je svoj suvi duks. Prihvatila sam ga zahvalno i
navukla ga preko glave. Otvorio je usta nešto da kaže.
„Slušaj, šta god imaš da kažeš, zadrži to za sebe!“
Klimnuo je glavom. Izašli smo kroz kapiju i našli se na parkingu.
Kejleb je izvadio peškir iz automobila i dodao mi ga. Gledajući u tlo,
obrisala sam kosu i lice, a zatim sam mu vratila peškir. Od stida
nisam smela ništa da kažem. Moje ponašanje je bilo sramotno. Nisam
želela da stekne loš utisak o meni. Zaškripala sam zubima i
zažmurila.
„Laku noć, Kejlebe“, izgovorila sam s teškom mukom. Dok sam
koračala prema ulazu, sve vreme sam osećala njegov pogled na svojim
leđima. Zašto li se onako naglo odmakao od mene? Prvi put u životu
prepustila sam se osećanjima i eto šta se dogodilo. Osećala sam se
kao da me je ošamario.
„Do sutra ujutru neće te se ni sećati“, siktala sam sebi u bradu, „a
onda ćeš, devojko, lepo nastaviti dalje i sve zaboraviti.“
Kad sam se sutradan ujutru probudila, osećala sam se kao da sam
progutala šaku šljunka. Grlo me je grebalo i boleo me je svaki mišić.
Zavukla sam se dublje pod pokrivač, trudeći se da izbrišem iz glave
sinoćnje događaje. Ali uzalud! Jedna za drugom, pred očima su mi se
redale slike. Došlo mi je da vrisnem od muke. U mom životu nema
mesta greškama. Nemam porodicu niti ikoga da me podrži. Nemam ni
debeo račun u banci niti bogate roditelje koji će mi kupiti posao.
Imam samo sebe i ne smem dozvoliti da me jedno muško izbaci iz
ravnoteže.

52
 Zvao je dvaput tokom dana i jednom posle večere. Isključila sam
ton na telefonu i zabranila Kami da se javlja. U ponedeljak ujutru sam
se obukla za predavanje i čvrsto odlučila da ću se ponašati kao da se
ništa nije dogodilo. Inače, oboje smo pohađali predavanje iz
sociologije, ali pošto je ono bilo najposećenije, Kejleb to verovatno nije
ni primetio. Obično je sedeo skroz pozadi, a ja uvek u prvim redovima.
Kad sam stigla, učionica je već bila skoro puna. Zamagljena
pogleda i pomalo ošamućena, provlačila sam se kroz masu, sa željom
da se domognem krajnje leve strane dvorane. Tamo je bilo pet stolica
potpuno zaklonjenih od pogleda nastavnika. Obično su ih zauzimali
dežurni spavači i jedan momak koji je neodoljivo ličio na Freda
Kremenka. Ovog puta sam imala sreće. Dva sedišta su i dalje bila
prazna. Krenula sam prema njima, provlačeći se između redova i
boreći se s tašnom, koja je uporno zapinjala za naslone stolica. Negde
na pola puta, začula sam svoje ime. Neko me je dozivao s
profesorskog podijuma.
„Gospođice Kaspen?“
Zastala sam kao ukopana. Profesor Grabs me je oslovio preko
mikrofona i sada su svi pogledi bili uprti prema meni. Praveći se da
ništa nisam čula, htedoh da nastavim dalje.
„Gospođice Kaspen!“, ponovio je profesor. „Kuda ste to krenuli?“
Okrenula sam se veoma polako, usput nameštajući veštački
osmeh. Ti grozni, odvratni, umišljeni...
„Dobro jutro, profesore“, izgovorila sam sladunjavo.
Ona njegova tri podbratka ljuljala su se poput klatna ispod debelih
nacerenih usana. Kejleb, koji je do tog trenutka bio nagnut nad
knjigom, okrenuo se u svom sedištu i zablenuo se u mene. Gotova
sam! Video me je! Pogledala sam preko ramena prema praznim
stolicama ka kojima sam se uputila i u tom trenutku dvoje studenata
smestilo je svoje zadnjice u njih.
„Nešto nije u redu s vašim starim mestom?“, upitao me je profesor,
glavom pokazujući prema praznom mestu u prvom redu. „Možda mi
zaudara iz usta?“, našalio se.
Na ovo se po celoj sali razlegao prigušen smeh.
Besno sam ga pogledala i uputila se ka svom starom mestu.
Profesor Grabs bio je debeo kao svinja i mnogi su ga smatrali kon-
troverznim. Studenti su se plašili njegovog moćnog glasa i impozantne
pojave. Meni se dopadao. Ali danas sam ga mrzela iz dna duše.
„Čini mi se da se skrivate od nekoga.“ Oslonio se celom težinom na
katedru. U trenutku mi se učinilo da će se srušiti pod njegovom
težinom. Skrenula sam pogled ka Kejlebu. Smeškao mi se. Dođavola!

53
 „Ja se skrivam?“ nevešto sam se branila, a zatim sam se spustila
na svoje mesto. „Odakle vam takva ideja? I baš vam hvala što niste
pred celom salom ispratili moje kretanje“, dodala sam ironično.
Profesor me je vragolasto pogledao, a zatim se zakašljao u
mikrofon.
„Ima li ikoga u ovoj sali ko sumnja da ga Olivija Kaspen izbegava?“
Kejleb je podigao ruku.
Oborila sam glavu.
„Gospodine Drejk?“, izgovorio je profesor iznenađeno. „Molim vas,
sedite pored gospođice Olivije.“
Ne podižući glavu, čula sam njegove korake, sve bliže, a zatim sam
osetila njegovo prisustvo kad je seo pored mene.
„Veoma ste zgodan momak“, nastavio je profesor. „Ne sećam se da
sam vas ranije video na mojim predavanjima.“
Podigla sam glavu i frknula. Profesor je piljio u nas dvoje,
radoznalo šetajući pogledom od jednog do drugog.
„Naprasno me je obuzela želja za znanjem, gospodine. Mislim da ću
od sada sedeti isključivo u prvim redovima, da bih vas što bolje čuo.“
„Vidim ja da su glasine tačne, gospodine Drejk.“
„Kakve glasine, profesore?“, upitao ga je Kejleb veselo i pomalo
provokativno.
„Znaš ti dobro, mladiću, i nemoj sada da se pretvaraš.“ Celom
dvoranom se prolomio smeh. Kejleb se smešio, ne hajući za to. Uživao
je što je u centru pažnje.
„Dobro si?“, upitao me je šapatom kad je počelo predavanje.
„Jesam, hvala na pitanju.“ Piljila sam pred sebe samo da ne bih
osetila očaravajući miris njegovog parfema.
U jednom trenutku, sagnuo se da uzme nešto iz svoje torbe i
pritom me je očešao nogom. Trgnula sam se i odmakla, ali prekasno -
taj dodir već je prouzrokovao leptiriće u mom stomaku.
„Izvini“, procedio je smeškajući se. Mrko sam ga pogledala i
tresnula knjigom o sto toliko snažno da je profesor prekinuo
predavanje i značajno me pogledao.
„Polako, gospođice savršena“, rekao mi je Kejleb u pola glasa.
„Nastaviš li ovako da se ponašaš u mom prisustvu, ljudi će pomisliti
da ti se, u stvari, mnogo dopadam.“
Vilica mi je zadrhtala.
Stvarno sam se trudila da pratim predavanje, ali na kraju časa
nisam mogla da se setim nijedne profesorove reči. Ali zato mi se

54
duboko urezao miris Kejlebovog parfema i serija pokreta koje je
izvodio: lupkanje olovkom po knjizi, tri puta dugo, tri puta kratko,
protezanje nogu ispod klupe i lupkanje desnom nogom u taktu neke
melodije. Odmah po završetku predavanja, brzinom ispaljenog đuleta,
napustila sam svoje mesto i uputila se ka izlazu. On nije krenuo za
mnom. Zapravo, kad sam se okrenula da vidim gde je, nigde ga nije
bilo. Prvo sam osetila olakšanje, a zatim razočaranje. Možda je
konačno shvatio moju poruku i zauvek se izgubio iz mog života.
Kasnije tog dana čekao me je pred ulazom u ženski deo
studentskog doma. Ispravila sam se, duboko udahnula i potrudila se
da obuzdam svoje emocije. Diši, Olivija, i ne zaboravi, on je samo
muško, a svi oni su isto smeće.
Zastala sam na nekoliko koraka od njega. Budem li mu osetila
miris, mogla bih pokleknuti i predomisliti se. Scena je bila baš
slikovita - nas dvoje, stojimo licem u lice s torbama preko grudi,
obasjani uličnim svetlom.
„Kejlebe“, obratila sam mu se, „biću iskrena.“
Klimnuo je glavom, lenjo žmirkajući.
„Mene ne zanima... ono... za šta si ti zainteresovan. Mislim,
dopadaš mi se, ali samo kao prijatelj.“ Zastala sam i pogledala u
njegovo lice. Bilo je mirno, zagonetno i nedokučivo. Brzo sam se
sabrala i dodala još jednu rečenicu, čisto da mu pojasnim šta sam
htela da kažem. „Nas dvoje nismo jedno za drugo. Isuviše smo
različiti.“
„Ne bih rekao. Štaviše, mislim da je situacija sasvim suprotna.“
Gledao me je pravo u oči, toliko odlučno da sam morala da spustim
pogled i zapiljim se u vrhove cipela.
„Pa, žao mi je“, nastavila sam. „Izgleda da nismo na istoj talasnoj
dužini.“
„Nisam na to mislio. Hteo sam da kažem da sam siguran da se ja
tebi sviđam isto onoliko koliko i ti meni. Ali pošto nećeš to da priznaš,
evo, povlačim se! Hoćeš da ti se skinem s vrata? U redu. Doviđenja,
Olivija!“ Rekavši to, okrenuo se i otišao.
Pogledala sam za njim, nema od čuda. Zar je zaista to uradio?
Došlo mi je da potrčim za njim i kažem mu da nisam tako mislila, da
se u njegovoj blizini osećam kao omamljena i da bih jako volela da me
ponovo poljubi, da se uverim da činim pravu stvar.
Ali naravno, nisam to učinila.
Kejleb nije pogazio svoju reč. Izbegavao me je narednih pet meseci.
Ponekad bi, kad bismo se sreli, prošao pored mene i ne pozdravivši
me. Razmišljala sam o tome šta bi mi sada rekla moja majka.

55
 „Tako zgodan i lep mladić, a ti si ga oterala zato što se plašiš svojih
osećanja. Ista si kao tvoj otac, Olivija.“
Potpuno sam netalentovana za veze. Teram, guram i šutiram ljude
iz svog života, i to samo zato što se plašim da će me povrediti.
Život je nastavio svojim tokom, ali ništa više nije bilo isto.
Promenila sam se. Negde u mojoj glavi otvorila su se neka nova
vratanca, i koliko god sam se trudila da ih držim zatvorenim, moje
misli su uporno tamo odlazile i lutale praznom odajom, zamišljajući
Kejlebov lik. Danima sam bila tužna, onda bi mi se raspoloženje
odjednom promenilo, te bih postala besna na njega zato što mi je
uskovitlao misli. Posle dva meseca emocionalne torture, odlučila sam
da se predam i prestanem da se odupirem. Očigledno, više nisam
htela da budem usamljeno ostrvo. Možda je došlo vreme da se otvorim
i pokušam da se vežem za nekoga.
Skoro preko noći, počela sam da se interesujem za momke.
Angažovala sam Kami da me poduči kako da sredim kosu,
našminkam se i izgledam privlačno, što je ona, kao prava prijateljica,
oberučke prihvatila. Čak me je naučila kako se nosi puš-ap grudnjak.
Zahvaljujući novom izgledu i silnom trudu da budem veselija, jedan
momak me je pozvao da izađemo, a nedugo zatim i drugi. Dva meseca
kasnije, posedovala sam lično pakovanje vrućih uvijača za kosu i
nekoliko vatrenih obožavalaca.
Viđala sam se s Brajanom, pametnicom s treće godine medicine,
zatim s Tobijem, momkom koji je vozio lamborgini i vodao me po
skupim restoranima, a bio je tu i Džim, poeta i boem. Pušio je boks
marlbora na dan i recitovao mi Tolstoja na tone. On mi je bio omiljen:
sve što bi izgovorio ili uradio bilo je tako odvažno i smelo. Ali sa svima
njima postojao je samo jedan problem - nijedan od njih nije se
uklapao u onu odaju u mojoj glavi. Ona je bila namenjena samo
Kejlebu. Bio je poput svraba koji ne prestaje. Nisam prestajala da
mislim na njega. Videla sam ga u svemu: u drveću, zgradama,
ljudima... Mislila sam na njega čak i kada je Kami kao navijena
blebetala o svojim novim cipelama (za koje je tvrdila da su crvene, a
po meni su bile boje korala).
Posle pet meseci, smučilo mi se da gledam njegov lik u svojoj glavi.
Kejleb me je zaposeo i bila sam skroz sluđena. Da stvari budu gore -
bio je svuda i u svemu. Nisam mogla da pobegnem od njega. Prestala
sam da se viđam s Tobijem i Brajanom, dok sam Džima zadržala kao
rezervni položaj, čisto zbog toga što mi se dopadao kao osoba.
Naposletku sam prestala da izlazim sa svima i počela da se bavim
profesionalnim uhođenjem.
O tome s kim Kejleb izlazi bivala sam redovno obaveštena preko
Kaminog tračerskog kanala, grupice klasičnih lezilebovića koji mnogo

56
trtljaju, a malo uče. Znala sam da se viđao sa Suzanom zbog njenih
neverovatnih dugih nogu, a posle nje s Marinom, zbog njene ljubavi
prema košarci i neverovatno dugih nogu. Čula sam da je Emili odveo
u Diznilend i da je Danijeli kupio barberi tašnicu za njen dvadeset i
drugi rođendan. Sve sam to znala, a ipak nisam imala snage da mu
priđem i razgovaram s njim.
„Podsećaš me na onog muljavog kepeca iz Gospodara prstenova“,
prokomentarisala je Kami jednog dana.
Upravo sam završila da je propitujem o izlasku u kom je videla
Kejleba u noćnom klubu s novom plavušom.
„On je hobit?“
„Da. Moj dragoceni, je li?“
Početkom marta, kad su ptice selice počele da se vraćaju s juga,
Kejleb je počeo da izlazi s nekom Barbikom. Džesikom Aleksander.
Došla je u razmeni studenata iz Las Vegasa, gde se bavila
profesionalnim plesom i nastupala u šou-programu Tonija Brakstona.
Bila je dugonoga, vitka, sjajne duge plave kose, a koliko sam
uspela da saznam, njeni roditelji nasledili su carstvo hot-dogova
Oskara Majera. Prestala sam da jedem viršle i ubedila sebe da će mu
ta lutkica brzo dosaditi, baš kao što su i ostale pre nje. Uostalom, te
lutkaste plavuše su po pravilu glupe. Moje je samo da nastavim lepo
da izgledam i čekam pravi trenutak.
Moja teorija se raspala kad sam u februarskom broju studentskih
novina videla naslovnu priču. Bila sam na kafi s Džimom, a on je u
ruci držao primerak tih novina. S naslovne strane smešilo mi se
Džesikino lepo lice, a ispod njega je crvenim masnim slovima pisalo:
„Lepotica genije“. Istrgla sam mu novine iz ruke i zablenula se u taj
tekst, kipeći usput od ljubomore.
„Ona ima najviše ocene iz izbornih predmeta?“ Želudac mi se
zavezao u čvor. „Koji su pa njeni izborni predmeti? Polka i šipka?“
Džim se nasmejao, izvukao cigaretu iz kutije i pripalio je jednim
potezom ruke.
„Bogami, najbolja je iz prava. Koliko vidim, bolja je čak i od tebe.“
Usta su mi se osušila.
„Kako to da je nikad nisam videla na predavanjima?1', odbrusila
sam mu i ponovo počela da čitam tekst, čisto da bih se uverila da
Džim govori istinu.
„Možda ih je sva unapred odslušala. Devojka je očigledno izuzetno
pametna.“ Zarežala sam i otpila gutljaj njegove kafe.
Meni je sve ovo smrdelo. Mislim, zar nije dovoljno što je bila bogata

57
naslednica, već mora da ima i Kejleba i najbolje ocene? Nije fer. Ako je
Kejlebu trebala pametna cura, onda je pogrešnu izabrao. Trebalo je da
odabere mene, a ne nju.
Momak me je želeo. Obelodanio mi je svoja osećanja, a ja sam ga
odbila zbog svoje preterane čednosti i glupog ponosa.
Odlučila sam da se sprijateljim s protivnicom. Jedini način da
nešto poremetim u njihovom odnosu jeste da se nekako uvučem u
krug njenih prijateljica. Moraće da me zavoli. Počela sam da
osmatram devojke koje se muvaju oko Džesike. Lepile su se za nju
kao žvaka. Deluju prijateljski i ljubazno, ali u njihovom odnosu nema
iskrene odanosti kakvu imamo Kami i ja. Nazvala sam ih „kao bajagi
prijateljice“. Išle su zajedno u kupovinu i započinjale svaku rečenicu
sa znači. „Znači, tako je kul ići u šoping s tobom. Znači, ti tako dobro
poznaješ moj stil. Kosa ti je, znači, tako gusta i sjajna. Kad smo Bred i
ja raskinuli, znači, ti si mi bila najveća podrška.“
Džesikina soba nalazila se blizu moje, tako da sam, za početak,
počela da joj se smeškam u prolazu. Malo-pomalo, prešla sam na
ljubazno zdravo. Pošto je važila za popularnu curu, otpozdravljala mi
je treptanjem i učtivim hladnim osmehom. Nekoliko nedelja kasnije,
konačno je počela da me primećuje - prvo mi je mahnula, a onda mi je
jednog dana rekla da joj se dopadaju moje cipele. Naučila sam da lepe
devojke primećuju druge lepe devojke samo da bi procenile kolika im
opasnost preti od njih. Bilo mi je drago što me je takva lepotica
primetila. Ako sam privukla njenu pažnju, možda će me primetiti i
njen momak?
Naše zvanično prvo ćaskanje dogodilo se jednog popodneva u
studentskoj perionici. Tek što sam pokupila čist veš iz sušilice, ona se
pojavila noseći punu korpu prljavog rublja. Shvativši ovo kao
trenutak sudbine, vratila sam svoj veš u mašinu za pranje i započela
razgovor koji je tekao otprilike ovako...
„Pazi, nemoj da koristiš tu mašinu. Meni je prošle nedelje uništila
šanel pidžamu.“
Pogledala je prema meni širom otvorenih očiju i sklonila ruku s
vrata mašine. Naravno da nisam imala šanel pidžamu, nisam čak
imala pojma ni da li Šanel uopšte pravi pidžame, ali znala sam da,
ako takve postoje, ova devojka sigurno ima jednu u svojoj kolekciji.
„Je li bila iz nove kolekcije, sa srebrnim vezom na kragni i man-
žetnama?“
Bingo! Klimnula sam glavom.
„Strašno. Koliko plaćamo školarinu, škola bi baš mogla da nabavi
bolju opremu.“
Sipala sam mericu plavog deterdženta u mašinu i zalupila

58
vratanca.
„Ispravi me ako grešim, znači, ti si se ovamo preselila iz Vegasa?“,
upitala sam je i nonšalantno se odvukla do aparata za sokove i
ubacila novčić.
„Da, znači, trebala mi je promena. Došla sam na jedno tromesečje,
ali sam, znači, upoznala jednog divnog momka i rešila da ostanem
duže.“
„A ko je taj momak?“
Pritisnula sam taster sa slikom koka-kole i sagnula se da uzmem
limenku iz otvora. Izraz lica joj se promenio dok je izgovarala njegovo
ime.
„Kejleb Drejk. On je kapiten košarkaškog tima. Stvarno je kul
momak - pravi džentlmen.“ Glas joj je zvučao neverovatno iritantno.
„Stvarno? Takve je danas teško naći. Današnji momci su
uglavnom...“ zastala sam da bih pronašla pravu reč, neku koju je i
ona sigurno koristila, „glupe magarčine.“ Osmehnula sam joj se.
Džesika je klimala glavom, odobravajući moj stav. Osetila sam da
me je prihvatila i da joj se dopadam.
„Ovog momka, doslovno, nikad neću pustiti. Štaviše, udaću se za
njega.“
Zamrzela sam je iz dubine duše. Otvorila sam limenku i uzvratila
joj osmeh.
Samo preko mene mrtve... doslovno.
Florida je bila vlažna. Uobičajeno plavo nebo danima je na sebi
nosilo tmurne oblake kao ukras. Ovako je bilo već nedelju dana i već
mi se smučilo da gledam kišobrane po celom kampusu. Rešila sam da
odem u čitaonicu da učim. Strpala sam knjige u torbu i nešto
grickalica, naškrabala Kami poruku da mi donese večeru iz kafeterije
i otišla. Liftom sam se spustila dva sprata i krenula prema zapadnom
krilu, jer se tamo nalazila zabačena čitaonica u koju je retko ko
zalazio. Prostorija jeste smrdela na prljave čarape, ali me tamo bar
niko nije ometao. Tek što sam skrenula u sporedni hodnik, primetila
sam poznatu plavu glavu pred prozorom. Bila mi je okrenuta leđima.
Ramena su joj se tresla. Tako se tresu ramena osobe koja plače.
Pogledala sam oko sebe. Plavuše u nevolji nikad nisu same. Uvek su
oko njih drugarice koje ih teše, tapšu po leđima i uveravaju da će sve
biti dobro. Hodnik je bio prazan. Prišla sam joj, potajno se nadajući
da je razlog njenog plača raskid s Kejlebom.
„Džesika, jesi li dobro?“, položila sam ruku na njeno rame.
Okrenula se, gledajući me onim svojim krupnim očima, sada vlažnim
od suza.

59
 Na prozorskoj dasci pred njom ležala je gomila upotrebljenih
papirnih maramica. Zapitala sam se koliko se dugo krila tamo.
„Ćao“, rekla je promuklim, slabim glasom.
„Šta se dogodilo? Zašto plačeš?“
Okrenula se ponovo prema prozoru i izduvala nos. Nije mi
odgovarala nekoliko minuta i ja počeh da se premeštam s noge na
nogu, pitajući se da li je zaboravila da sam uopšte tu. Taman kad sam
htela nešto da zaustim, ona poče ponovo da jeca.
„Ja... mislim... (jecanje)... ovaj... (štucanje)... mislim da sam...
trudna.“
Vest me je zatekla. Ćutke sam je posmatrala. Malo se smirila,
obrisala uplakano lice i počela da cvili u maramicu. Procenila sam
svoj položaj, njen i njegov. Kako stvari stoje, sve troje smo se našli u
debelom sranju.
„Dobro“, uzdahnula sam. „Jesi li mu rekla?“
„Nisam.“
„Jesi li ikome rekla?“
Odmahnula je glavom.
„Roditelji će me se odreći... šmrc... ako saznaju... i tako se plašim...
šmrc... da ću izgubiti Kejleba.“
„Shvatam.“ Potrudila sam se da zvučim saosećajno, a, zapravo,
jedan sićušni deo mene hteo je da je tresne posred lica.
„I šta ćeš sada?“, upitala sam je, pokupila slinave maramice s
prozorske daske i ubacila ih u smeće.
„Imam zakazano kod lekara u subotu. Treba mi neko da me odveze,
a ne želim da kažem svojim prijateljicama. I dalje sam nova ovde i ne
bih želela da me popreko gledaju.“
Čisto sumnjam da bi je popreko gledale. Šuškalo se da su bar dve
od njenih novopečenih prijateljica prošle kroz isto iskustvo.
„Zašto ne kažeš Kejlebu? Razumeće te. Uostalom, ovo je napola i
njegova krivica, zar ne?“
„Ne, nipošto“, zgrabila me je za ruku i zagledala se u mene onim
svojim krupnim očima. „Rekla sam mu da uzimam pilule... i stvarno
sam htela ponovo da ih pijem. Ali zaboravila sam... Nisam mislila da
ovo može da mi se dogodi. Oduvek sam bila pažljiva, a evo... Nemam
nikoga kome bih mogla da verujem.“
Obesila se o mene; rukama me je obgrlila oko vrata, a glavu je
položila na moje rame. Nije mi bilo prijatno što me grli. Potapšala sam
je po leđima kao da mazim smrdljivu mačku i odvojila se od nje.

60
 „Ja ću te odvesti.“
„Stvarno?“ Obrisala je suze s obraza. Maskara joj se razmrljala
ispod očiju. „Uradila bi to za mene?“
„Naravno. Mene ne poznaje nijedna od tvojih prijateljica i budi
sigurna da neću Kejlebu reći ni reč.“
„To je u subotu u sedam“, očajnički me je zagrlila. „Mnogo ti hvala,
Olivija.“
Iznenadila sam se. Otkud ona zna moje ime? Tokom onog kratkog
razgovora u vešernici nijednom me nije pitala kako se zovem. A ona je
toliko popularna da i vrapci na grani znaju da se zove Džesika.
„Ne sećam se da sam ti rekla svoje ime“, nasmešila sam joj se. „Svi
u kampusu znaju ko si. Ti si devojka zbog koje je Kejleb promašio
koš, je li tako?“
Ostala sam bez teksta. Kako sam uopšte mogla zaboraviti na tih
petnaest minuta slave koja mi je dodeljena toga dana? Snuždila sam
se. Bilo je to mračno doba u mom životu.
„Ne brini. Kejleb mi je ispričao sve o tvojim, kako bih rekla,
naklonostima...“ Reč naklonosti zaparala mi je uši. Visila je između
nas kao teški malj. „Rekao mi je da si gej“, dodala je smeškajući se.
„Svaka žena koja odbije Kejleba Drejka ili je lezbijka ili je ludača.
Vidimo se u subotu.“
Šah-mat!
Oteturala sam se u svoju sobu, razmišljajući usput o dve opcije.
Prvo, Kejleb je zaključio da jedini razlog što sam ga odbila može biti
činjenica da sam lezbača. Drugo, da bi mi se osvetio što sam ga
otkačila, svima je ispričao da jesam lezbos. Kako god da okrenem,
moraću da raščistim s njim to pitanje moje seksualne opredeljenosti.

61
 Sedmo poglavlje

PROŠLOST

Po dogovoru, u subotu ujutru odvezla sam namrgođenu Džesiku u

kliniku. Dan je bio žalosno siv i ona je sve vreme tokom vožnje piljila
kroz prozor, povremeno komentarišući prodavnicu pored koje smo
prolazile ili restoran u koji ju je Kejleb izvodio. U sebi sam se pitala
ume li ta devojka uopšte da razgovara o bilo čemu drugom osim o
Kejlebu, kad je ona odjednom uprla prstom u bilbord za muški veš
Kelvina Klajna, komentarišući da je Kejleb mnogo bolji frajer od onog
s reklame. Prisetila sam se kako je dobro izgledao onog dana u
bazenu i u sebi se složila s Džesikom.
Prljavi ološ koji pravi decu jadnim devojkama...
Klinika je bila otmena; svakako ne jedna od onih tmurnih i
zavučenih zgrada u predgrađu. Ovo je mesto gde bogataške kćerke
dolaze da operu svoje grehe. Palm Bič stil.
Čekaonica je bila svetla, pretrpana krupnim nameštajem i
uramljenim umetničkim slikama. Dok je Džesika razgovarala s
devojkom za prijemnim pultom, sedela sam u fotelji na suprotnom
kraju prostorije i piljila u držač za saksije izrađen u makrameu.
Nedugo zatim, Džesika je sela pored mene i spustila na sto gomilu
formulara koje je trebalo da popuni. Bilo je sasvim tiho. Čulo se samo
grebanje nalivpera po papiru.
Pre nego što se pojavila sestra da je povede u drugu prostoriju,
okrenula se prema meni, gledajući me onim krupnim tužnim očima,
kao da me pita: „Radim li pravu stvar?“
Osetila sam kako mi poigrava živac nad obrvom. Ja sam samo
vozač. Ne želim da budem njena savest niti da se mešam u sve ovo.
Budem li joj odgovorila sa ne, odustaće, jer vidim da samo traži razlog
da to i učini. Ako joj pak odgovorim sa da, to me čini saučesnikom.
Pomislila sam na Kejleba. Bude li Džesika odlučila da zadrži bebu,
bilo bi pošteno da se oženi njome. Znajući kakav je, verovatno će se
razvesti za manje od pet godina. Rasturen dom, slomljena srca... ja
bez njega. Progutala sam knedlu.
„Da, apsolutno si u pravu“, odgovorila sam joj, klimajući glavom.
Osmehnula mi se i uhvatila me za ruku.
„Hvala ti, Olivija“, rekla je, stežući mi prste.

62
 Nežno sam se oslobodila njenog stiska i zabila prste u svoju tašnu.
Bože blagi, šta me je snašlo, o bože, samo neka ovo prođe.
Ustala je spremna da pođe, a meni je došlo da je zgrabim za ruku i
da zajedno potrčimo prema automobilu. Šta ja to, pobogu, radim? Zar
ne smem da se predomislim? Napravila je korak-dva, i kako je
nastavila da korača prema onim vratima, tako je moja savest polako
popuštala. Medicinska sestra je povela Džesiku prema belim
dvokrilnim vratima i, trenutak kasnije, obe su nestale iza njih. Pripala
mi je muka. Imala sam osećaj da mi se krv pretvorila u sirće. Šta sam
to uradila? I zbog čega? Zbog njega? Zar bih mogla da zloupotrebim
ovo saznanje samo da bih ga preotela Džesiki? Njihala sam se napred-
nazad s rukama obavijenim oko stomaka.
„Jeste li dobro?“, upitala me je devojka za prijemnim pultom.
„Mora da sam nešto loše pojela“, slagala sam.
Klimnula je glavom kao da me razume i prstom mi pokazala u
pravcu toaleta. Narednih trideset minuta provela sam skrivena u
kabini toaleta, leđima naslonjena na vrata, ubeđujući svoju nečistu
savest da je to bio njen izbor i da ja s tim nemam ništa. Procenivši da
je prošlo dosta vremena, vratila sam se u čekaonicu i sela na isto
mesto.
Prelistavala sam neki časopis i grickala nokte od nervoze. U
međuvremenu je stigla još jedna devojka, jedva šesnaest godina.
Došla je u pratnji majke, koja se krila iza velikih naočara za sunce.
Majka je brzo odjurila do prozora, a kćerka se opustila u fotelji i
počela da kucka poruku na mobilnom telefonu. Palčevi su joj prelazili
preko tastature brzo kao da je mašina. Skrenula sam pogled s nje.
Mene bi mama naterala da zadržim dete. Sećam se njenih reči: Pre bih
umrla nego što bih ti dozvolila da pobegneš od svoje odgovornosti.
Učiniš li to jednom, bežaćeš celog života.
Mnogo mi nedostaje. Da je živa, možda ja ne bih bila ovako kvarna.
Sat kasnije, prišla mi je sestra i sagnula se prema meni da mi
nešto kaže. Glas je utišala na minimum, kao što čine svi kad ne žele
da privuku pažnju okoline.
„Džesika je gotova i spremna da pođe. Dovezi auto na stražnji
izlaz.“
Trgnula sam se. Šalju je kući kroz stražnji izlaz, kradom, kao da je
smeće. Izjurila sam napolje i uskočila u auto, srećna što odlazim
odatle. Iza invalidskih kolica, u kojima je sedela Džesika, stajala je
neka bolničarka i držala ruke na njenim ramenima. Džesika je bila
bleda kao krpa. Kad sam zaustavila auto ispred njih, Džesika mi se
kiselo osmehnula. Bio je to osmeh olakšanja, ali je meni bilo
neprijatno. Iskočila sam iz auta i otvorila joj vrata.

63
 „Treba da miruje nedelju dana. Ne sme da podiže ništa teško niti
da vežba“, obavestila me je bolničarka.
Klimnula sam glavom.
„Jesi li dobro?“, upitala sam Džesiku kad se smestila na
suvozačevo sedište.
Ćutke je klimnula glavom.
Okrenula sam auto s pločnika. Bila sam nervozna i veoma napeta.
Ostvarila sam cilj koji sam sebi postavila i sada treba da se držim
što dalje od te devojke. Zbog nje sam se osećala krivom; bio je to
luksuz koji sebi nisam mogla da priuštim.
Uključila sam radio, a zatim sam izašla na auto-put. Džesika je
veći deo vožnje provela ćutke gledajući kroz prozor. Deo mene je žarko
želeo da je upita kako joj je; da li je tužna ili oseća olakšanje. Ali drugi
deo mene, onaj koji je silno želeo da osvoji Kejleba, zalepio mi je jezik
za nepce, te je nisam ništa upitala. Ovo je samo usluga i ništa više,
podsetila sam samu sebe. Vas dve niste prijateljice.
Kad su se pred nama pojavili sivi krovovi kampusa, obe smo
odahnule. Parkirala sam auto ispred zgrade i izašla da joj otvorim
vrata.
„Želiš li da te otpratim do sobe?“
Odmahnula je glavom i treptanjem mi dala do znanja da joj nije
potrebna pomoć da izađe iz auta. Bila je bleda, a njene inače pune
usne sada su izgledale stegnuto i uplašeno. Ovo svakako nije bila
Džesika Aleksander s naslovne strane od pre dva meseca. Inače sjajna
i gusta kosa visila je u masnim fronclama. Zagrlila me je, a zatim je
krenula prema liftovima. Gledala sam kako pritiska dugme i naslanja
se na zid, s rukama prekrštenim preko grudi. Kad je lift napokon
stigao, okrenula se, mahnula mi još jednom, a zatim je nestala iza
vrata.
Oslonjena leđima o auto, odjednom sam osetila neverovatan umor.
Kao da je neko iscedio svu snagu iz mene. Znajući da će me Kami
odmah zaskočiti i ispitivati gde sam bila i šta mi je, odlučila sam da
ne odem u svoju sobu, već sam se odvezla do mlečnog restorana
udaljenog nekoliko kilometara od kampusa. Sela sam za šank i uzela
novine koje je neko tamo ostavio.
Na naslovnoj strani bila je priča o Lori Hilberson. Policijski detektiv
koji vodi njen slučaj pretpostavlja da Lorin nestanak nema veze s
otmicom, jer svi prikupljeni dokazi govore da je ona iz nekog razloga
namerno iščezla. Njeni smrtno uplašeni roditelji mole sve koji nešto
znaju o njihovoj kćerki da se jave policiji.
Poželela sam da sam toj devojci posvetila više pažnje dok smo išle

64
na ista predavanja. To je bilo pre nego što sam upoznala Kejleba, u
vreme kad me uopšte nije zanimalo ko se s kim i zašto zabavljao. Lora
mi nije izgledala kao devojka koja bi imala razloga da nestane. Bila je
popularna, vesela i komunikativna. Glavni predmet joj je bila
žurnalistika. Zurila sam u njenu mutnjikavu fotografiju u novinama i
zamišljala je kako vodi vesti u šest sati. Bilo mi je žao te devojke. Šta
god da joj se desilo, bilo da je dragovoljno nestala ili ju je neko
kidnapovao, njeni snovi o novinarstvu teško da će se ispuniti.
Dok sam grickala đevrek, razmišljala sam o svojim snovima.
Oduvek sam želela da postanem javni tužilac, pa da šaljem loše ljude
u zatvor. A evo, sada sam i sama postala loša, i to zbog jednog glupog
momka. U poslednje vreme nisam čak ni pomislila na svoje snove.
Osećala sam se kao da mi je Kejleb uništio sve moje ambicije i umesto
njih mi u srce usadio požudu i opsesiju. Bože, stvarno sam zglajznula.
Dovršila sam kafu i ostavila novac na pultu. Ako ta opsednutost njime
već sada u meni ubija ambicije, šta će se dogoditi ako ga stvarno
osvojim? Hoću li zbog toga biti toliko ushićena da će mi biti dovoljno
samo da budem njegova devojka i ništa više? To bi značilo da pravim
istu grešku kao moja mama, a ona me je lepo upozorila da se nikad
ne predam muškarcu pre nego što ostvarim svoje snove.
Razmišljajući tako, krenula sam nazad u kampus. Parkirala sam
auto pred zgradom i krenula prema svojoj sobi, čvrsto rešena da
zaboravim na Kejleba i nastavim svojim putem. Dok sam se pela
stepenicama, čula sam žagor s trećeg sprata. Jedan od tih glasova bio
je Džesikin. Usporila sam da bih čula šta govori. Cvrkutala je onim
svojim slatkim glasićem, ali nisam mogla da vidim kome se obraća.
Kad sam zašla iza ćoška, ona je stajala na prstima s rukama
obavijenim oko Kejlebovog vrata. Stajali su na putu do mojih vrata.
„Ne mogu danas. Znaš... dobila sam...“
Nosevi su im se dodirivali, a on ju je gledao s obožavanjem. Naglo
sam se zaustavila i njih dvoje su se oboje okrenuli prema meni.
„Olivija!“, uzviknula je iznenađeno. Zvučala je kao da joj je malo
neprijatno. „Ćao!“
„Ćao“, uzvratila sam joj, gledajući u Kejleba.
Gledao je kroz mene, kao da ne postojim, a zatim se okrenuo
prema njoj. Uf!
Džesika je očigledno tek izašla ispod tuša, pošto joj je kosa i dalje
bila mokra i smotana u punđu. Izgledala je mnogo bolje nego kad sam
je ostavila pre nekoliko sati. Sinulo mi je da ju je Kejleb sigurno
nagovarao da vode ljubav, pa se ona, znajući da mora da miruje i
uzdržava od takvih aktivnosti, izvlačila pravdajući se da je dobila
menstruaciju.

65
 Grimasom sam im pokazala da mi se sklone s puta.
„Ovaj, ja bih da uđem, ako nemate ništa protiv“, pokazala sam im
rukom prema svojim vratima.
„O, izvini“, zakikotala se Džesika, namignula mi i povukla Kejleba u
stranu.
Na putu do moje sobe, u prolazu sam namerno rukom okrznula
Kejlebova leđa. Trgnuo se od mog dodira, a ja sam se zadovoljno
osmehnula.
Magarac.
Stigla sam do svojih vrata u tri koraka, besna kao ris. Kako samo
može da se ljubaka s njim po hodnicima samo nekoliko sati nakon što
je abortirala? To nije normalno. Nabila sam ključ u bravu i okrenula
ga tako snažno da su mi vrhovi prstiju zabrideli. Pre samo nekoliko
sati ležala je na operacionom stolu, potištena i tužna, a već sada mu
se veša oko vrata kao da se ništa nije desilo. Tako nešto rade glupače
i sada sam i više nego sigurna da treba da joj otmem Kejleba. Naučiću
kako da napravim ravnotežu između svojih ambicija i njega. Sigurna
sam da mogu imati oboje. I hoću. S takvim mislima u glavi, uletela
sam u sobu i rukom pokazala Kami da umukne pre nego što je išta
izgovorila. Bacila sam se na krevet, uzela knjigu, pretvarajući se da
učim. Do kraja nedelje, Džesika i Kejleb će se raskantati i ja ću tada
iskoristiti svoju drugu šansu.

66
 Osmo poglavlje

SADAŠNJOST

„Olivija? Dolaziš li?“, čujem Kejlebov glas s druge strane žice.

Uzdišem, gledam oko sebe i čupkam džemper. Poziva me kod sebe
na večeru, a ja mislim da bi to stvarno bilo previše. Mislim, nisam
svetica koja nikad ne prelazi granicu, ali ipak se trudim da budem
poštena prema njemu. Budem li se držala podalje od njegovog
privatnog života, manja je šansa da upadnem u nevolju.
„Ozbiljno, Kejlebe, mislim da to nije dobra ideja. Ako tvoja devojka
sazna za to, doživeče nervni slom. Zašto ne bismo večerali u nekom
restoranu?“
„Prvo, zato što je moje jelo ukusnije od onog u restoranu, i drugo,
zato što je mnogo veća šansa da nas ona vidi u restoranu nego kod
mene.“
Osim ako te ne bude pratila kao prošli put... - razmišljam ogorčeno.
„Koliko se sećam, nije joj bilo teško da pronađe moj stan“,
odgovaram kiselo. „Osim toga, ne poznajem te dovoljno. Koliko je
uopšte bezbedno da se pojavim u stanu stranca? Možda si seksualni
manijak ili silovatelj, otkud ja znam.“
„Olivija, već sam bio kod tebe u stanu i ništa ti se nije dogodilo.
Hajde... Kupiću bocu vina... Biće zabavno.“
„Nisam baš naročito zabavna.“
„Onda neće biti zabavno, već rizično.“
Smeškam se.
„Pijem samo crno vino.“
„Važi, gospođo.“
„I, molim te, pobrini se da se ovog puta ona ne pojavi.“
Smeje se. „Stvarno? A ja sam mislio da bi bilo zabavno da pozovem
i nju.“
Dogovaramo dan i vreme mog dolaska, a zatim spuštam slušalicu.
Osećam nemir. Od stida nabijam glavu u jastuk. Uvalila sam se preko
glave.
Telefon mi ponovo zvoni. Misleći da je Kejleb s nekim novim
detaljima o večeri, uključujem spikerfon.

67
 „Halo?“
„Olivija?“ Nije Kejleb.
„Daaa?“
„Olivija! Ti seksi devojko! Nisam te čuo sto godina!“
„Džime?“
„Da, ja sam. Jedan i neponovljiv. Kako si? Šta radiš?“
„Znam i za bolje dane“, odgovaram kroz smeh. „Čime sam zaslužila
ovu čast?“
„U gradu sam i žarko bih želeo da popijem kafu s mojom najdražom
devojkom.“
„Najdražom? Kad smo se poslednji put videli, nazvao si me
jezičarom i gadurom.“
„Ma pusti to. Znaš da nisam tako mislio. Uostalom, to sam rekao u
afektu nakon što si me šutnula, pa se i ne računa, je li? Nego, kad si
slobodna da te pokupim?“
Džim. Džim. Momak s kojim sam izlazila samo da bih dokazala da
nisam lezbijka. I onaj isti kog sam šutnula kao staru kantu istog
trenutka kad sam preotela Kejleba. Uprkos svemu, nije me izneverio.
Svaki put kad bi poslom došao u Majami, obavezno mi se javljao, a
zatim bismo nas dvoje izašli i ludo se proveli u nekom klubu. Onda bi
on otišao, a ja bih nastavila po starom. I to mi je sasvim odgovaralo.
„Koliko dugo ostaješ?“
„Dva-tri dana. Mislio sam da odemo do Vejva, napijemo se i
pošteno se izđuskamo...“
„Hm, zvuči romantično. Kad dolaziš po mene?“
„Za petnaestak minuta, moram da stanem da popušim cigaretu.“
„Važi, biću spremna.“
Spuštam slušalicu i mažem usne karminom. I dalje mislim na
Kejleba i moram se prisiliti da prestanem.
Večeras ćemo biti samo Džim, ja i dobar provod. Bez opsesija.
Navlačim crne pantalone, zelenu majicu koja otkriva rame i skupljam
kosu u konjski rep.
Džim me čeka ispred zgrade. Upadam u njegov restaurirani zeleno-
žuti mustang iz 1969. i široko mu se osmehujem.
„Ti mi dođeš kao bensedin na kraju lošeg dana, Libi“, govori mi i
iznenada me ljubi pravo u usta.
Odmičem se i odmahujem glavom.
„Hm, obožavam kad me upoređuju s lekovima za smirenje.“

68
 Stavljam pojas i počinjem da čačkam radio. Znam da Džim voli
grupu Pliš, ali po meni su oni samo bleda kopija Grejtful deda.
Džim mi namiguje i zaglavljuje cigaretu u usta. Obično ne
podnosim duvanski dim - podseća me na to da mi je majka umrla od
raka. Ali ima nečeg privlačnog u načinu na koji pali cigaretu i uvlači
dim. Obično nagne glavu u stranu, zatim kresne upaljač, primakne ga
vrhu cigarete i povuče dim toliko snažno da se čuje pucketanje
unutar cigarete. Zatim sledi moj omiljeni deo, kada zabacuje glavu
unazad, zažmuri nakratko kao da je omamljen, a onda polako ispušta
dim kroz nos. Divno.
Zadovoljno se nameštam u sedištu. Džim je danas neobično lep.
Oči su mu uokvirene ajlajnerom, pa deluju još plavlje nego što jesu.
Nosi uske crne farmerke koje mu stoje kao salivene. Kosa mu je
razbarušena i obojena u crno. Oduvek sam smatrala da bi njemu
britanski akcenat stajao bolje nego Kejlebu. Rukom rasterujem dim
od sebe i veselo pevušim stihove pesme koju je moja mama nekad
mnogo volela.
„Ima li razloga što si večeras toliko srećna?“, pita me i otresa pepeo
u praznu limenku red bula.
„Zar moram imati poseban razlog da bih pevušila pesmicu?“
Uleće u saobraćaj i umalo udara u branik kamiona ispred nas.
„Nema razloga. Jednostavno mi je lepo.“
Džim sumnjičavo podiže obrvu.
„Dobro te poznajem, Libi. Nešto tu mora postojati.“
Ćutim. A zatim dodajem: „Kejleb se vratio.“
Zanemeo je. Sa radija peva Gledis Najt. Džim odsutno tapka
prstima po volanu u ritmu muzike. Kejleb je oduvek bio trn u
Džimovom oku, naročito od trenutka kada sam ga ostavila zbog njega.
„Olivija“, isključuje radio i gasi cigaretu, što znači da ću uskoro
ponovo uživati u ritualu pripaljivanja nove cigarete. „Kako to misliš:
vratio se?“
Nemam nameru da mu pominjem amneziju.
„Ne znam. Vratio se i ne zanima me zašto.“
Džim je zaškiljio i usredsredio se na vožnju.
„Stvarno mi nisi jasna. Posle četiri godine i užasnog raskida, ti si i
dalje vezana za tog jebenog košarkaša.“
Ne želim to da slušam. Ni od njega ni od Kami. Ovakav ishod priče
nisam zamišljala ni u najluđim snovima. Može mi njih hiljadu reći da
bi postupili drugačije, ne bi me bilo briga. Ovo je moja druga šansa i
tačka.

69
 „Slučajno smo se sreli. Nisam ga tražila, prosto smo naleteli jedno
na drugo. I hajde da ne pričamo više o njemu.“
Zaustavljamo se ispred kluba. Iskačem iz auta pre nego što je
vratar uspeo da mi otvori vrata. Čekam Džima da izvuče svoje
dugačko i vitko telo iz auta. Dobacuje ključeve vrataru. Po izrazu
njegovog lica vidim da je ljut. Nekoliko puta me je optužio da ga
koristim kao alibi protiv Kejleba. Koračam ispred njega da ne bih
gledala sevanje njegovih prodornih plavih očiju. Noćas se osećam
pomalo nevaljalo pa mi njegovo negodovanje ne smeta mnogo.
Uostalom, kakve veze on, čupavi crnokosi panker, ima s Kejlebom?
Znam da ne podnosi slabiće i zato je ljut na mene, jer zna da je Kejleb
moja slaba tačka. Ali verujem da će se ohladiti čim počnemo da
đuskamo.
Klub „Vejv“ je pun kao kutija šibica. Džim me hvata za ruku, a
zatim se zajedno provlačimo kroz masu tela koja se talasaju u ritmu
muzike. Sve devojke gledaju za nama, pitajući se šta opaki roker radi
s fensikom kao što sam ja? Nekako stižemo do šanka. Džim izvlači
pedeseticu iz džepa i naručuje četiri tekile. Sečem limetu i osmehujem
mu se.
„I dalje si ljut na mene?“, pitam ga.
Šanker spušta čaše pred nas. Oboje naručujemo po još dve. Džim
sleže ramenima.
„A tebe je kao briga?“
Ispijam prvu tekilu i sisam limetu da ublažim ukus pića. Tekila je
jaka.
„Ne želim da se ljutiš na mene. Retko se viđamo.“
Džim me gleda, prevrće očima, a zatim me ljubi u obraz.
„Hajde da se zabavljamo. Neka ide život!“
Naručuje još jednu turu pića, a onda se kucamo čašama. Stojimo
uz šank i povremeno bacamo pogled prema plesnom podijumu. još
smo isuviše trezni da bismo se opustili i počeli s ludiranjem.
„Hajde da se malo stiskamo na podijumu“, zove me i baca koru
limete u kantu za otpatke. Idem za njim, probijajući se kroz masu, a
tekila mi se lagano širi po telu i udara glavu. Đuskamo telo uz telo sve
dok mi noge ne utrnu i kosa se slepi od znoja. Džim me dodiruje više
nego obično. Pripisujem to njegovoj želji da se nekako osveti Kejlebu.
Muškarci, poput pasa, imaju potrebu da zapišaju svoju teritoriju,
čisto da se zna šta je čije. Puštam ga da mi se približi. Isuviše sam
pijana da bih mu se opirala. Ovo me podseća na scenu iz Prljavog
plesa, kada Bejbi odgovara Džoniju da je došla na žurku zbog
lubenice. Plešemo licem u lice, ali prljavo. Džim ne voli ono uvijanje i

70
izvijanje karakteristično za tinejdžere. Kaže da taj ples izgleda
vulgarno, kao da će se kresnuti pred svima. Nas dvoje plešemo
okrenuti licem u lice. Meni to izgleda sasvim u redu.
Ostajemo sve dok di-džej nije počeo da pakuje opremu.
„Možeš li da voziš?“, pitam ga. Osećam se kao da lebdim.
Džim se kikoće. „Trezan sam kao sveštenik na nedeljnoj misi“,
zavitlava se govoreći južnjačkim akcentom.
Na putu do kuće žmurim i puštam da mi vetar duva u lice. Ne
govorimo mnogo. Džim pušta CD koji smo često slušali na koledžu.
Seks i slatkiši. Cerekam se dok on glasno peva. Kad smo stigli, on
izlazi iz auta i prati me do vrata.
„Koliko znam, ovo nije bio ljubavni sastanak. Zašto me pratiš do
vrata?“, smejem se.
Dok kopam po tašni da pronađem ključeve, on me netremice
posmatra. Podižem pogled i susrećem se s njegovim kao lavanda
plavim očima. Čudno me gleda.
„Džime?“, pitam ga i približavam mu se za korak. „Jesi li dobro?“
Učinilo mi se da mu je muka. Bled je i deluje kao da će svakog časa
povratiti. Izvija se napred. Isprva mi se učinilo da će se izbljuvati,
međutim, iznenada je podigao glavu i pokušao da me poljubi. Naglo
okrećem glavu tako da njegove usne završavaju na mom obrazu. Kad
se odmaknuo od mene, vidim da su mu oči crvene.
„Šta to radiš?“, pitam ga.
Nas dvoje nikad nismo prešli granicu prijateljstva. To je bilo moje
nepisano pravilo. Nismo se poljubili od koledža.
„Odbijaš me zato što nisam on. Je li tako, Olivija? Nisam prokleti
Kejleb!“
Odmahujem glavom. Razum mi je pomućen od pića i ne mogu brzo
da formulišem rečenicu.
„Nas dvoje nismo u tom fazonu. Zašto sada da kvarimo
prijateljstvo?“
„Znaš i sama da seks ne mora da znači ništa ozbiljno. Ljudi se
stalno seksaju iz zabave.“
Gleda me i trepće, kao da želi da nestanem iz njegovog vidokruga.
Šta da mu odgovorim na to?
„Mislim da prijatelji treba da ostanu prijatelji - i da ne treba da
komplikuju život seksom.“
„Prijatelji“, izgovara zlobno. „Smučilo mi se da ti budem jebeno
rame za plakanje.“

71
 Stresla sam se. Ružno ali istinito.
„Ti baš umeš da napališ momka, znaš li to?“
Gledam ga iznenađeno. Često je umeo u šali to da mi kaže, ali
nikad ovakvim tonom i s ovim izrazom lica. Oči su mu crvene od
požude, a lice izobličeno. Počinjem da se plašim i polako uzmičem.
„Džime, pijan si“, govorim mu obazrivo.
„Jesam, pijan sam, a ti si prava kučka i sad ćeš dobiti svoje!“
Rekavši to, nasrće na mene, pokušavajući silom da mi ugura jezik
u usta i rukom razdvoji noge. Odgurujem ga svom snagom, ali ne
uspevam. Isuviše je težak i mnogo je snažniji od mene. Pokušavam da
ga urazumim, ali moje reči odbijaju se od njega kao od zida. Zavlači
mi ruke ispod majice i pokušava da mi otkopča pantalone. Stan moje
prve komšinice nalazi se s druge strane zgrade, desetak metara
odavde. Uspem li da se oslobodim njegovog stiska, mogla bih otrčati
do nje. Onda mu je nešto omelo pažnju i njegov stisak je načas
popustio. Iskoristila sam taj trenutak i iz sve snage ga odalamila po
licu. Šokiran, odmaknuo se od mene i nadlanicom prešao preko
mesta gde sam ga udarila. Očekivala sam da ponovo nasrne na mene,
ali nije. Samo je stajao i gledao me. Znajući da nemam kud i da me,
osim komšinice, niko ne može čuti čak i da vrisnem iz sveg glasa, još
jednom pokušavam da ga urazumim. Ovog puta mu govorim
odlučnim i čvrstim tonom.
„Idi kući, Džime“, gledam ga u oči.
Tih nekoliko sekundi, dok se premišljao da li da me siluje ili ne,
bile su najduže i najstrašnije u mom životu.
Molim te, bože, učini da nestane!
Trenutak kasnije, okrenuo se i oteturao do svojih kola.
Uletela sam u kuću, drhteći kao prut od straha. Tresla sam se
celim telom kao da imam groznicu. Zaključala sam vrata, navukla
rezu i bacila se na kauč. Plakala sam do iznemoglosti, a onda sam
podigla slušalicu i pozvala jedinu osobu kojoj sam verovala.
„Kejlebe...“
„Olivija?“, odgovorio je pospano. „Šta se desilo?“
„Možeš li doći... do mene?“
„Sada?“, čujem kako ustaje iz kreveta, ruši stvari, a zatim
uključuje svetlo.
„Kejlebe, molim te... ja...“
„Dolazim odmah.“
Kad je stigao, kosa mu je bila razbarušena, a na sebi je imao samo

72
šorts i majicu kratkih rukava.
„Šta ti se dogodilo?“, pita me zabezeknuto. Podiže mi glavu i gleda
me u oči. Ispričala sam mu sve; o izlasku s Džimom i onome šta mi je
uradio.
Kejleb šeta tamo-amo mojom dnevnom sobom. Lice mu je
izobličeno od besa.
„U kom hotelu je odseo?“ Šake su mu stegnute u pesnice.
Uplašila sam se da će, bude li našao Džima, saznati ko sam.
„Nemoj! Nemoj da ideš!“ povukla sam ga za ruku i pokazala mu da
sedne pored mene.
Njegov bes je polako splašnjavao i ubrzo se pretvorio u iskrenu
zabrinutost. Privukao me je k sebi i čvrsto me zagrlio. Skoro da se i ne
sećam kad sam poslednji put bila u njegovom zagrljaju.
Preplavljuju me osećanja, osećam se kao da ću se rastopiti. Miriše
na sapun i božićne kolače. Plačem kao malo dete u njegovom toplom
zagrljaju. Osećam se kao u anđeoskom utočištu. Nikad me niko nije
ovako grlio i utešio.
„Hoćeš li noćas ostati sa mnom?“, prošaputala sam.
Poljubio me je u čelo i obrisao mi suze palčevima.
„Naravno da hoću.“
Odjednom nestaje sva napetost iz mog tela. Osećam se kao na
sedmom nebu. Kejleb me privija bliže k sebi. Šta bih uradila da ga
nema? Koga bih zvala? Kejleb jeste sada ovde, ali šta će biti kad mu
se vrati pamćenje? Uvalila sam se u situaciju iz koje ću se teško
izvući. Štaviše, ponovo ću ga izgubiti. Jednom je bilo previše. Privila
sam se uz njega i prislonila glavu na njegove tople grudi. Ubrzo sam
zaspala slušajući ravnomerne otkucaje njegovog srca. Lepšu muziku
odavno nisam čula.

73
 Deveto poglavlje

PROŠLOST

Donela sam odluku. Tokom ručka u studentskoj menzi, ispričala sam

Kami da je Džesika imala abortus.
„Šališ se“, zabezeknula se i pomfrit joj ispade iz usta.
„Ne šalim se“, odgovorila sam i progutala knedlu. „Čula sam kad je
to ispričala onoj visokoj devojci koja joj služi kao potrčko.“
„Nađi?“, upitala me je Kami i odgurnula tanjir.
„Da, njoj. Ali, molim te, ovo ne smeš nikome da kažeš. Bilo bi
grozno da ovako nešto procuri.“
Zagledala sam se u lepo lice moje cimerke. Možda će sada prvi put
stvarno ćutati. Šta ću onda?
„Šta misliš, da je Kejleb znao, da li bi se usprotivio? Možda bi on
želeo tu bebu?“
Piljila sam u njene sjajne oči dok mi se stomak grčio od muke.
O toj mogućnosti nisam uopšte razmišljala. On bi sigurno želeo da
zadrže dete. Osećala sam to. Sudeći po onome kako je govorio o svojoj
porodici kad smo bili u poslastičarnici, rekla bih da bi voleo da
postane tata. Zažmurila sam i duboko uzdahnula.
„Kako bih ja to mogla da znam?“
Kami je slegnula ramenima. „Zato što ga ti poznaješ. Mislim,
izlazila si s njim, razgovarali ste, pa sam pomislila...“
„Ne znam ja ništa o njemu!“ brecnula sam se, zgrabila tacnu i
ustala od stola.
Osim da ga želim više nego išta na svetu. Pogledala sam u Kami i
videla poznat sjaj u njenim očima. To je bilo to.
Progovoriće na dupe. Za nekoliko dana, svi će znati za Džesikinu
tajnu, a ja sam upravo osigurala sebi mesto u vozu za pakao.
„Idem u sobu“, rekla sam.
Poželela sam da i ona krene za mnom, čisto da je imam na oku.
Nisam bila sasvim sigurna šta želim...
„Dobro, idi. Ostaću još malo ovde.“ Kami mi se sladunjavo
nasmešila. Izraz lica joj je bio anđeoski, ali joj je zato pogled bio
đavolski. Tačno sam znala da jedva čeka da svima ispriča novosti.

74
Kami je bila kraljica tračeva. Okrenula sam se na peti i krenula pre
nego što bi mogla da vidi suze u mojim očima.
Bilo je potrebno samo dva dana da se vest o abortusu raširi po
celom kampusu i stigne i do Kejlebovih ušiju. Vest mu je prenela
bivša devojka, u nadi da će ga tako preoteti Džesiki. Poslednjih
nekoliko nedelja gledala ju je sa zavišću. Dobro znam tu vrstu
pogleda, pošto sam joj ih i sama upućivala.
Raskid između Kejleba i Džesike trajao je samo deset minuta.
Nisam bila na licu mesta, ali mi je Kami sve ispričala. Prisustvovala je
toj sceni, zajedno sa još desetak cura, koje su se za tili čas okupile
kao lešinari. Bivša mu je prenela vest u pravo vreme, neposredno pre
nego što je trebalo da se nađe s Džesikom na ručku, a zatim se lepo
povukla i iz prikrajka posmatrala rezultat. Kejleb je sačekao Džesiku
na stepenicama ispred menze. Svađa je trajala kratko. Očevici kažu
da mu je Džesika histerično sve priznala i da je onda on besno udario
pesnicom u zid, dok je po drugima prevrnuo klupu i šutnuo
žardinijeru s cvećem. Zapravo, uopšte se nije tako odigralo: prišao joj
je, nešto joj rekao, okrenuo se i otišao, a ona je ostala da stoji u
mestu kao ukopana. Nekoliko dana kasnije, Džesika se vratila kući i,
navodno, ostavila sve svoje stvari u domu.
Pitala sam se da li je saznala da je sve krenulo od mene. Da li je
posle onog dana uopšte pomislila na mene i da li je primetila da
crvenim od stida svaki put kad bismo se mimoišle.
Osećaj krivice me je pritiskao nedelju dana. Osećala sam se kao da
mi je neko seo za vrat. Kretala sam se hodnicima spuštene glave,
poput senke. Međutim, već osmog dana, osećanje stida je popustilo i
ustupilo mesto samoopravdavanju.
Ogrezla sam u samoljublju. Iskoristila sam Džesikino poverenje i
upotrebila ga za ličnu korist. Postupila sam isto kao moj otac. Mrzela
sam sebe.
Moj otac, Oliver Kaspen, bio je najveće đubre koje je majka ikad
rodila. Moja majka je imala običaj da kaže da je bio prava Elvisova
kopija: crnomanjast, seksi i teški ženskaroš. Bio je neverovatno
slatkorečiv. Umeo je dobro da laže i pretvara se, ali kad bi stvari
krenule u lošem pravcu, s tih istih seksi usana izletale bi najužasnije
uvrede. Ali pre nego što bi sa sebe skinuo pelerinu šarma i u lice ti
sasuo da se oženio tobom samo radi odvratnog derišta koje nosiš u
utorbi, obasipao bi te poljupcima i komplimentima. Upravo tako je
obrlatio moju majku i dobio mene - odvratno derište.
Ostao je s njom samo tri godine nakon mog rođenja, a onda je
jednog dana prebacio torbu preko ramena i otišao. S vremena na
vreme tokom mog odrastanja, vraćao bi se i mirio s mamom, ali samo
toliko da bi imao gde da prespava i da se najede, a onda bi ponovo

75
nestao netragom. U međuvremenu bi prokockao naš novac za hranu,
psovao i vikao na nas, kao da smo nas dve krive za to, i nikad se, ama
baš nikad, nije pokajao što nemamo da jedemo ništa osim bajatih
krekera. Eto, takav je bio moj otac.
Sećam se da je jednom, kad mi je bilo oko pet godina, ukrao mami
poslednju novčanicu iz tašne i izašao. Frižider nam je bio prazan i
želudac mi je zavijao od gladi. Tada sam mislila da je otišao da nam
kupi nešto za jelo, međutim, vratio se punog stomaka, sit i pijan, a
meni je curila voda na usta od mirisa roštilja i luka koji je doneo na
odeći. Nikad to neću zaboraviti. Oliver Kaspen je mislio samo na sebe
i svoju guzicu. Ali to je bila kap koja je prelila čašu. Te večeri, mama
ga je izbacila iz kuće, uputivši mu bujicu psovki kakve nikad pre toga
nisam čula.
Pomama za Kejlebom započela je ubrzo nakon Džesikinog odlaska.
Devojke su ga saletale sa svih strana. Lepile su se za njega kao pčele
na med.
„Mora da ima veliku alatku kad ga devojke tako saleću“,
prokomentarisao je jednog dana Džim dok je gledao grupicu plavuša
kako lebde oko njega kao helijumski baloni. Kejleb se smejao nečemu
što je jedna od njih izgovorila. Onda se ona nagnula prema njemu i
poljubila ga u obraz, nakon čega se on zacrveneo i iznenađeno
ustuknuo. Mislila sam da ću proključati od ljubomore. Ovo je bilo
previše za mene. U mislima bih svakih pet minuta zadavila po jednu
od tih praznoglavih lepotica.
Mojih pet minuta došlo je istog dana kada sam pala iz latinskog.
Nikada pre u svom celokupnom školovanju nisam dobila lošiju ocenu
od četvorke, tako da je ovaj neuspeh na mene delovao kao hladan tuš.
Očigledno se gubim. Ne mogu da se koncentrišem. Kejleb mi se uselio
u glavu i srce i, poput parazita, hranio se mojim emocijama i mislima.
Nešto sam morala da preduzmem. Stajala sam između dve zgrade i
belo gledala u jednu tačku ne mogavši da poverujem da sam okinula
kad je neko prošao pored mene i tutnuo mi letak u ruku. U svakoj
drugoj situaciji bih ga bacila, ali sada, tako zblanuta od šoka, nisam
to učinila, već sam ga pročitala.
ŽURKA U ZAKSU
Gde? Pa u Zaksu, gde drugo?
Kada? Subota, deset uveče!
Šta poneti? Pivo!

Čim sam ušla u sobu, pokazala sam letak cimerki.

„Hajde da odemo.“

76
 Kami je tečnim ajlajnerom pokušavala da ispiše naslov Poslovni
plan na velikom hameru. Bacila je pogled na letak i nastavila da piše.
„Uhvatila te je kriza srednjih godina?“
„Ne lupetaj, tek mi je dvadeset. Da bih imala tu krizu, morala bih
da imam bar četrdeset. Pobogu, zašto pišeš ajlajnerom? To se radi
markerom.“
„Nemam marker i nisam raspoložena za šalu. Ovo moram da
završim do sutra, a nemam pojma o poslovnim planovima, osim kako
da napišem naslov.“
„Pa ni njega nisi dobro napisala. Progutala si slovo s.“
Kami se namrštila i dodala slovo koje je nedostajalo.
„Želela bih da ideš sa mnom...“
Otvorila sam ladicu i izvukla kutiju markera.
„Šta ćeš raditi na toj žurki?“
Uzdržala sam se da je ne tresnem i potrudila se da zvučim slatko.
„Ne znam. Valjda isto što i drugi rade... muvaću se i... zabavljati.“
„Olivija, ti ne pušiš, ne piješ i ne đuskaš. Ako misliš da će neko s
tobom razgovarati o politici ili filozofiji, grdno se varaš.“
„Umem da plešem. I ne smatram da je za cuganje potreban neki
poseban talenat. To svako ume.“
„U pravu si, ali zato ti je potreban poseban talenat da se ne
ponašaš kao budala nakon što cugneš.“ Iscrtavala je srculenca i
smajliće u dnu hamera. Bože, koliko je samo netalentovana za školu!
Glasno sam uzdahnula.
„Evo, ja ću ti uraditi taj zadatak, a ti zauzvrat ideš sa mnom na
žurku.“
Kami se okrenula na leđa i pravila pokrete po vazduhu kao da
pliva.
„Ura! Upravo si izgovorila čarobne reči!“
Prevrnula sam očima. Ionako bih joj na kraju ja uradila taj
zadatak. Ne bih mogla dozvoliti da preda poslovni plan sa srculencima
i smajlićima.
U subotu sam se skockala kao za naslovnu stranu. Sve je moralo
da bude na svom mestu. Dobiću ovu bitku makar morala da
namackam usne jarkocrvenim karminom i nosim seksi veš. Tačno u
deset, probijajući se kroz zavesu duvanskog dima, Kami i ja smo se
pele stepenicama ka „Zaksu“. Haljina mi je bila prekratka i preuska,
pa sam se osećala kao u kalupu.

77
 „Sad izgledaš kao normalna devojka', pohvalila me je Kami.
„A inače sam nenormalna, je li?“
Povlačila sam haljinu nadole i vukla je nagore, ne bih li koliko-
toliko sakrila grudi, koje su mi poput krofni kipele iz puš-ap
grudnjaka što mi ga je Kami pozajmila.
Zlobno mi se nasmešila i namestila mi haljinu.
„Priroda te je njima obdarila“, uprla je prstom u moje grudi, „da bi
ih pokazala, a ne da ih kriješ u onim tvojim ružnim širokim majicama.
Šminka ti super stoji, izgledaš seksi i egzotično. Konačno si lepa,
draga moja.“
Nadala sam se da je u pravu.
„Spremna?“, upitala me je i stisnula mi ruku.
Bilo mi je malo muka, ali sam ipak klimnula glavom.
„Odlično, jer će ovo biti najzanimljivija noć u tvom životu.“
Vrata su se otvorila i nas dve uđosmo u krcatu prostoriju koja je
zaudarala na pivo. Moja prva pomisao bila je da se vratim, ali me je
Kami ugurala unutra i dovela do stola prepunog raznih flaša.
„Prvo piće“, rekla je i dodala mi crvenu plastičnu čašu, „a onda ono
što ti padne na pamet.“
Sipala mi je mnogo votke i malo soka od brusnice. Bila sam veoma
nervozna. Otpila sam prevelik gutljaj i ispljunula višak.
„Polako, zgodna ženo“, opomenula me je Kami i prevrnula očima.
Sledeći gutljaj je bio mnogo manji, pa sam uspela da ga progutam.
Bilo je odvratno. Svuda oko mene stiskali su se znojavi mladići i
devojke, dodirivali se i smrdeli na alkohol. Ponašali su se kao
životinje. Odjednom me je obuzela panika. Ovo je bilo preteško za
mene. Ovo nisam bila ja i nisam mogla više da se pretvaram. Mora da
postoji neki drugi način.
„Nije ovo za mene“, rekla sam i okrenula se prema vratima. Bila su
na samo deset koraka od mene - trebalo je samo da se proguram
između dvoje-troje ljudi i izađem na svež vazduh pre nego što stignem
da se obrukam.
Taman kad sam htela da zbrišem, Kami me je zgrabila za ruku.
„Eno ga“, šapnula mi je.
Okrenula sam se. Stajao je u dnu prostorije, pored bilijarskog
stola.
„Možda bih ipak mogla ostati još malo“, tiho sam rekla.
Kejleb je čekao na red. Onda se nagnuo nad stolom, zažmurio je na
jedno oko i, nekoliko sekundi kasnije, ubacio dve kugle u rupe.

78
 „Šta sad da radim?“
„Treba da mu privučeš pažnju tako što mu nećeš privlačiti pažnju.“
„Ništa te ne razumem.“
Kami je mahnula nekom na drugom kraju prostorije.
„Ne smeš biti napadna. Mrzim kada se devojke bacaju mladićima u
naručje.“
Začuđeno sam je pogledala. Da li to meni govori Kami, koja svakog
jutra macka grudi, da bi se sijale, i parfemiše međunožje - za svaki
slučaj?
„Kako ću, pobogu, to uraditi?“
„Ti si htela da dođemo, sama se snađi.“
Rekla je to i ostavila me samu. Gadura. Dreždala sam pored stola s
pićem nekoliko minuta, a onda sam shvatila da izgledam kao
napušteno kuče, pa sam se pomerila. Okej, treba da uradim nešto da
bih privukla njegovu pažnju, da bih mu dala do znanja da sam tu.
Ugledavši di-džeja u njegovom boksu, sinula mi je sjajna ideja.
Đuskanje! Moje tajno oružje! Momak u majici s lobanjama kuckao je
nešto po tastaturi svog laptopa. Dok sam mu prilazila, oči su mu
zasijale i zalepile se za moj dekolte.
„Mogu li da naručim pesmu?“, povikala sam ne bih li nadglasala
muziku.
Klimnuo je glavom i pružio mi parče papira i olovku, ne skidajući
pogled s mojih grudi. Naškrabala sam naziv pesme i ime izvođača i
vratila mu papir.
„Lice mi je ovde“, pokazala sam mu i podigla mu bradu da bi me
konačno pogledao u oči.
Bolesnik. Ali simpatičan.
„Pustiću tvoju pesmu odmah posle ove“, povikao je i podigao palac
prema meni. Okrenula sam se i krenula prema mestu za ples.
Sa zebnjom sam prešla pogledom preko plesnog podijuma. Po
njemu je bauljao jedan prerano pijan momak, koji je njihao kukovima
u nekom samo njemu poznatom ritmu. Ovo će me sahraniti, ali takva
je cena za opsesivnost. Uradiću to. Dokrajčila sam svoj koktel s
votkom u jednom gutljaju i prizvala sećanje na naš poljubac u
bazenu. Pomisao na taj događaj ispunila me je hrabrošću. Želim da
me ponovo tako poljubi - i da ne prestane do kraja života.
Začuvši prve taktove moje pesme, zakoračila sam na plesni
podijum. Nije prošlo ni deset sekundi, a sve oči okrenule su se prema
meni. Bila sam dobra. Mislim, stvarno dobra. I dok sam izvodila
komplikovane pokrete od kojih je najupečatljivije bilo izvijanje

79
kukovima, u sebi sam zahvaljivala majci na osam godina privatnih
časova plesa, na koje me je vukla sa sobom.
Jesam opsednuta, ali samo kada si ti u pitanju...
Spazila sam Kamino lice, koje se probilo kroz masu da vidi šta se to
zbiva. Usta su joj poprimila oblik slova O, a zatim mi je namignula u
znak odobravanja.
Nije dobro što se ovako osećam...
Polako su i drugi počeli da plešu, ali na pristojnoj razdaljini od
mene, tako da sam se osećala kao zvezda večeri.
„Izgleda da je večeras među nama prava kraljica plesnog
podijuma“, rekao je di-džej u mikrofon.
Malo-pomalo, sve više ljudi je prilazilo i stiskalo se oko podijuma da
me vide. U jednom trenutku, Kejleb i njegovi drugovi odložili su
bilijarske štapove i krenuli prema podijumu. Tako je, samo priđi da
vidiš o čemu je reč... Pustila sam da mi kosa zavodnički padne preko
oka, a zatim sam počela da uvrćem kukovima u njegovom smeru.
Sad mi je već potrebna spasilačka služba...
Vidim njegovo lice u trenutku kada me je spazio. Mišići stomaka mi
blago trepere od uzbuđenja. Bingo! Pogledi nam se sudaraju. Osim što
je blago zaškiljio, druge emocije na njegovom licu nije bilo. Dođavola!
Onda sam odlučila da izvučem keca iz rukava - svoj čuveni trbušni
ples! Opa, uspelo je. Podigao je obrve! Kad je Rijana zapevala Dovoljno
je da mi priđeš i već gubim razum, pogledala sam pravo u njega i
pozvala ga prstom da mi se pridruži. Uopšte nije delovao iznenađeno.
Progurao se kroz masu i došetao do mene, opušteno, s rukama u
džepovima. Pustio me je da se uvijam oko njega nekoliko trenutaka,
zagonetno se smeškajući, a zatim me je zgrabio oko struka, privukao
sebi i zaplesao u korak sa mnom. Bio je odličan, baš kao što sam i
pretpostavljala.
Kad se pesma završila, nastavili smo zajedno da plešemo i uz
sledeću numeru. Kosa mi je bila vlažna i slepljena kad me je Kejleb
konačno odvukao s plesnog podijuma. Držala sam ga pod ruku, a on
me je provlačio kroz more ljudi do kraja sale, a zatim napolje, na
trem. Nalaktili smo se na ogradu i pustili da nam svež vazduh hladi
oznojena tela.
„Puna si iznenađenja.“ Ovo su bile prve tri reči koje mi je uputio u
poslednjih nekoliko meseci. Pre nego što sam mu išta odgovorila,
malo sam uživala u zvuku njegovog glasa.
„Zašto? Zato što umem da plešem?1', podigla sam kosu s vrata i
pogledala ga u oči.
Odmahnuo je glavom i namestio usne tako da sam se umalo

80
onesvestila.
„Ne, nego zato što si uopšte došla... i zato što si obukla tu haljinu “,
nasmešio se i pogledao prema mom dekolteu. „I ne zato što umeš da
plešeš, već zato što si uopšte plesala.“
„Misliš da sam uštogljena i nedruštvena“, uzdišem i gledam prema
udaljenom grmu azaleje, pored kog je neka devojka povraćala.
„To ne mislim ja. Svi misle da si uštogljena i nedruštvena. “
Znam da ne želi da me povredi. To što je izgovorio bila je surova
činjenica, baš kao i ona da je sok od limuna kiseo.
„Ti si kao par martinki s visokim štiklama... sva si nekako ispravna
i neiskvarena, a opet seksi. Ali ljudi se snebivaju da ti priđu, to treba
da znaš.“
Eto, upravo sam zvanično unapređena iz lame u par čizama.
„A sad? Nakon ove večeri? Misliš li da je isto?“, pitam ga i noktom
grebem boju sa drvene ograde.
„Mislim da si slomila štiklu i sada nosiš japanke, kao i mi ostali. “ U
glasu mu je podrhtavao smeh.
„Mogla bih sutra ponovo obuti martinke “, rekla sam. „I zašto
govorimo u metaforama?“
Kejleb se slatko nasmejao, a zatim se naglo uozbiljio.
„Meni se dopadaš u martinkama. Seksi su.“ Glas mu je zvučao
grleno i zavodljivo. Tim glasom bi mogao čak i mene odvući u krevet.
„Imam nešto za tebe “, rekla sam mu i time prekinula trans u koji
me je ubacio.
Nagnuo je glavu u stranu. Taj mali gest toliko me je pomerio da
sam zaboravila šta sam uopšte htela. Zgrabila sam njegovu ruku i
spustila mu nešto na dlan. Zbunjeno se nasmešio i pogledao dole.
Bio je to onaj novčić. Pronašla sam ga u džepu njegovog duksa dan
posle našeg poljupca u bazenu.
Ovog puta, ja sam napravila prvi korak. Kad je podigao glavu,
prišla sam mu veoma blizu. U deliću sekunde, njegove ruke su se
sklopile oko mog struka, a zatim me je veštim pokretom pomerio tako
da sam se našla leđima oslonjena na zid. Zaklonio me je širokim
leđima od nepoželjnih pogleda momaka koji su se u tom trenu našli
na tremu. Mada nisam mogla da ih vidim, ali čula sam njihove
glasove, smeh i povike iznenađenja.
Ovaj poljubac bio je drugačiji od prvog. Jednom smo to već uradili,
pa sada nije bilo oklevanja i stida. Radio mi je nešto veoma lepo
usnama, verovatno najbolje što ume, pa nije čudno što su mi glavom
proletale svakakve misli. Kad se odmaknuo od mene, bila sam

81
zadihana kao posle trčanja. Rukama sam pritiskala grubu fasadu zida
iza sebe. Kejleb se smejao i sklanjao mi pramenove kose s lica.
Nisam mogla da se pomerim. Mislila sam da ću pasti od uzbuđenja.
Utom je neko otvorio zadnja vrata i do nas je doprla buka iznutra.
„Hajdemo“, rekao je i uzeo me za ruku. „Želim ponovo da te gledam
kako plešeš.“
Zaljubila sam se do ušiju. Osećala sam se kao bokser u nokdaunu.
Danas mi je bilo lepo s njim, a već sutra nisam mogla bez njega.
Viđali smo se stalno - makar samo toliko da se u prolazu poljubimo.
Kad se sve to odrazilo na naše ocene, postavili smo nova pravila:
nema priče telefonom posle sumraka i nema viđanja tokom nedelje,
osim za vreme ručka. Međutim, sva pravila smo prekršili čim smo ih
postavili. Nisam mogla bez njega. Bio mi je duševna hrana. Droga bez
koje ću umreti. Nikad mi ga nije bilo dosta. I čim bih dobila svoju
dozu - već sam razmišljala o sledećoj.
Činilo mi se da smo srećniji od ostalih parova. Bili smo konstantno
u stanju blaženstva i oboje smo se osmehivali čak i u snu. Kejleb me
je naučio da igram košarku. Doneo bi mi kolače, a zatim bi ih
razmazao po mom licu. Vozio me je kajakom i prevrnuo nas u vodu.
Jednom, kada je njegovo bratstvo organizovalo takmičenje u
rvanju, nagovorio me je da prisustvujem, a onda me je izazvao na
dvoboj. Taman kad sam mislila da sam uspela da mu obuhvatim
kolena i izbacim ga iz ravnoteže, oboje smo se našli na leđima. On se
toliko smejao da sam mislila da će se ugušiti. Volela sam ga celim
svojim bićem. Naučio me je da prepoznam najbolje u sebi. Da nije bilo
njega, nikad ne bih upoznala sebe.
Tog leta zaposlila sam se u maloj prodavnici knjiga. Osim vlasnika,
ja sam bila jedina zaposlena. Pošto sam radila noću, oko ponoći sam
završavala i zaključavala radnju. Pored nas je bio kafić „Pucanj“, u
kom su se okupljali i opijali lokalni motociklisti, pa sam često morala
da podnosim njihova nepristojna dobacivanja i zvižduke. Svaki put
kad bih išla do svojih kola, stezala sam šake u pesnice za slučaj da
treba nekoga da raspalim.
Tri nedelje nakon što sam počela da radim, Kejleb je svratio da me
vidi. Kad je ušao u radnju, lice mu je bilo crveno od besa.
„Šta je bilo?“, upitala sam ga dok sam koračala prema njemu da ga
zagrlim. Provirila sam preko njegovog ramena i pogledala napolje,
čisto da vidim da li ga je možda neko od onog ološa iznervirao. Imali
su običaj da dobacuju mušterijama.
„Ovde si potpuno sama?“
„Ne potpuno, trenutno ima nekoliko kupaca u radnji.“

82
 „I noću sama ideš do kola?“, zvučao je ljutito.
»Da.“
„E pa onda nećeš više raditi ovde“, izgovorio je odlučno.
„Molim?“, zinula sam od čuda. Nikada pre nije ovako razgovarao sa
mnom.
Pokazao je prstom prema kafiću. „Ovde je opasno. Ti si žena. Sama
si i to je loše kad izgledaš tako kao što izgledaš.“
„Kažeš da treba da napustim posao samo zato što dobro izgledam?“
podigla sam obrvu i krenula unazad prema kasi. Nije mi se dopadao
njegov ton.
„Kažem ti da ovde za tebe nije bezbedno, naročito to što noću sama
ideš do kola.“
„Ne brini, umem da se brinem o sebi“, odgovorila sam i počela da
slažem knjige koje je trebalo vratiti na police.
„Olivija, ti ljudi su pijani i ko zna šta im sve može pasti na pamet.“
Slegla sam ramenima.
Kejleb je izgledao kao da će pući od besa i to me je prilično
nerviralo.
„Neću da dam otkaz“, rekla sam i podbočila se rukama. „Ja moram
da radim. Nemamo svi bogate roditelje i debele račune u banci.“
Prebledeo je. Mrzeo je kad mu neko pomene da je pun kao brod, a
naročito kad bih ja to učinila. Izašao je iz radnje bez pozdrava. Bacila
sam olovku za njim, žaleći što nisam uspela da ga pogodim pre nego
što je izašao.
Kasnije te večeri, dok sam zaključavala radnju, ugledala sam
njegov auto na parkingu. Prišla sam mu sa suvozačeve strane i
kucnula ključevima o staklo.
„Šta ćeš ti ovde?“ upitala sam ga kad je spustio prozor.
Slegnuo je ramenima.
Okrenula sam se i otišla.
Od tada, svake noći u vreme kad sam završavala s poslom, njegov
auto je bio parkiran na istom mestu. Nismo se obraćali jedno drugom,
niti smo odavali utisak da se poznajemo. Kad god bismo se sretali
tokom dana, uopšte nismo razgovarali o tome niti smo pominjali
njegovo stražarenje. Ali svake noći, tačno u ponoć, on je bio tamo,
samo da bi se uverio da sam dobro. Dopadalo mi se to.
Trebalo mi je dosta vremena da se naviknem na Kejlebovu ogromnu
popularnost. Moje ime jedva da je znala šačica ljudi, dok je njegovo
bilo ugravirano na metalnoj ploči u sali za fizičko.

83
 „Osećam se kao da se zabavljam s filmskom zvezdom“, rekla sam
mu jedne večeri za stolom u restoranu kada su mu dve devojke
mahnule sa susednog stola. Prevrnuo je očima, dajući mi time do
znanja da preterujem. Preterivala ili ne, bila sam ljubomorna svaki
put kad mu se neka namiguša javi. Te devojke uopšte nisu marile što
je on zauzet, i samo su čekale da im se ukaže prilika pa da naskoče
na njega - baš kao što sam i ja učinila.
A tu je bio i seks. Do njega još nismo stigli. Kami me je uporno
smarala pitanjima o tome.
„Zasad se samo ljubimo“, ponovila sam joj po milioniti put.
Leškarile smo u sobi svaka u svom krevetu, a ona je glasno lizala
lizalicu.
„Kad završiš s tim, trebalo bi da opereš zube.“
„I nije pokušao ništa više?“ nastavila je da me ispituje, ignorišući
moju primedbu.
„Ne želim da pokuša.“
„Olivija, dovoljno je samo da pogledam tog momka i odmah bih mu
se bacila u zagrljaj. Sigurna sam da 99% devojaka u kampusu deli
moje mišljenje. U kom si ti fazonu? Čekaj! Neko te je seksualno
zlostavljao u detinjstvu?“
Reč zlostavljao izgovorila je u slogovima. Prevrnula sam očima.
„Začepi. Jednostavno mi se neće i tačka. Šta sad to znači? Ako
neću da mu uskačem u krevet, odmah sam nastrana i nenormalna?“
„Hej, ima li koga? Kejleb je muškarac, a svi muškarci žele seks. Ne
bude li ga dobio od tebe, potražiće ga na drugom mestu.“
Okrenula sam se na drugu stranu i prestala da razgovaram o tome.
Šta ona uopšte zna o tome? Mala brucoškinja koja bi se kresnula s
bilo kim. Nije li moj otac bio čuven po traženju na drugom mestu?
Ne, ovo je loše. Neću se vaditi na oca i neću dozvoliti da zbog svoje
usijane glave ponovo izgubim Kejleba. On je pažljiv i veran momak i
nije ni nalik mom ocu. Razlog zašto ne navaljuje da spava sa mnom
jeste to što me poštuje i voli. Prisećam se da smo prošli put bili kod
njega u sobi. Ležali smo na krevetu i strasno se ljubili. Celo telo mu je
bilo napeto kao praćka. Treperilo je kao plamen na vetru. A šta ako se
on, dok je sa mnom, svim silama suzdržava i kontroliše? Šta ako ga
samo palim a ne dajem mu ništa zauzvrat? Od sramote sam navukla
pokrivač preko glave.
Nije da nisam razmišljala da vodim ljubav s njim. Štaviše, često
sam mislila o tome. Ali razmišljanje i praksa su dve različite stvari.
Znala sam da još nisam spremna, ali ne i zašto.

84
 Loru Hilberson pronašli su nedelje kad smo se Kejleb i ja smuvali.
Policija ju je pronašla kako bosonoga i potpuno rastrojena luta
aerodromom u Majamiju. Njena priča bila je da ju je oteo neki čovek
dok je džogirala parkom, udaljenom oko dva kilometra od škole. On
joj se obratio jer je navodno uganuo nogu, pa je tražio njenu pomoć.
Zamolio ju je da ga otprati do kola, parkiranih nedaleko od tog mesta.
Mada nevoljno, ipak je pristala i ponudila mu svoje rame kao oslonac,
a zatim mu je pomogla da se dovuče do svog vozila. Bio je to stari beli
kombi koji je rđa izjedala kao kancer. Zatamnjena stakla i blago
ulubljena zadnja vrata trebalo je da joj posluže kao znaci opomene, ali
ona ih tada nije tako shvatila. Po njenim rečima, pomogla je tom
čoveku da sedne za volan, a onda su mu ispali ključevi od kola. Pali
su u travu, tik pored njene noge. Kad se sagnula da ih dohvati, čovek
je zgrabio metalnu šipku sa suvozačkog sedišta i tresnuo je njome po
glavi. Zatim ju je ubacio na zadnje sedište i odvezao u stan, koji su
novinari nazvali jazbinom silovatelja.
Lora se seća da ju je držao u nekom podrumu, ali ne zna koliko
dugo, pošto je bila drogirana. Taj čovek, kog je opisala kao stidljivog,
koristio ju je za seks i društvo. A onda ju je jednog dana iz čista mira
poljubio u obraz i izbacio kod aerodroma. Rekla je policiji da je
njegovo ime Devon. Policija je tražila Loru Hilberson punih šest
meseci.
Dok je ona ležala u bolnici i davala izjavu detektivima, Kejleb i ja
smo se našli na dobrotvornoj aukciji, kojoj inače moraju da
prisustvuju svi seniori iz njegovog bratstva. To vam je jedan od onih
lepršavih događaja na koje svi dolaze skockani, da prošetaju svoje
skupe haljine i odela, i gde se konobari stalno muvaju među gostima i
nude šampanjac. Kejleb je spazio grupu ljudi koji su ćaskali u krugu.
„Išao sam s njima u srednju školu“, rekao je, a zatim je usnama
skinuo maslinu s čačkalice i ubacio je u usta.
„S koliko od tih devojaka si se zabavljao?“ upitala sam ga i glavom
pokazala prema toj grupi. Skoro sve devojke u sali bile su toliko lepe
da bi sve sutra mogle osvanuti na naslovnoj strani modnog magazina,
a sve su ga pozdravljale kikoćući se i mazno mu mašući. Naravno da
sam bila ljubomorna.
„Zašto te to zanima?“, upitao me je. Po njegovom pogledu, znala
sam da se zabavlja.
„Zato što pretpostavljam da bi i ti voleo da znaš koliko momaka me
je ljubilo pre tebe!“, brecnula sam se.
Prišao mi je skroz blizu i šapnuo mi: „Adrijana Parsevo.“ Govorio je
toliko tiho da sam morala da približim uho njegovim usnama. Kad su
me ovlaš dodirnule, naježila sam se od glave do pete. „To je ona cura
u kratkoj srebrnoj haljini“, skrenula sam pogled prema ubitačno

85
privlačnoj devojci, čija haljina nije pokrivala ni desetinu njenih
savršeno izvajanih dugih nogu.
„Viđali smo se neko vreme. Bila je veoma originalna... mislim, u
krevetu. Živa vatra.“ Poslednje dve reči je nekako čudno naglasio, a
meni se od ljubomore steglo grlo.
Očigledno uživajući u prizoru, Kejleb je nastavio. „Ako me sećanje
dobro služi, devojka s kojom razgovara, ona što pije crveni koktel,
zove se Kirsten i ima mladež u obliku Afrike na unutrašnjem delu
butine.“
Snažno sam izduvala vazduh kroz nos i oštro ga pogledala. Smejao
se. Taj njegov seksi nevaljao osmeh uvek bi probudio uspavane
leptiriće u mom stomaku.
„Princezo, želela si da znaš. Eto, sad znaš.“
Zamislila sam ga kako ljubi sve te devojke i prstima im dodiruje
kožu. Od zavisti nisam mogla da dišem. Mrzela sam ih što su tako
lepe, ali i njega zato što mu se dopadaju.
„Želiš li da čuješ još neke sočne detalje?“, prošaputao mi je na uho.
„Ne želim“, rekla sam odlučno. Nije trebalo ništa ni da ga pitam.
Ali čim smo seli u auto, odlučila sam da preuzmem stvar u svoje
ruke. Prebacila sam se na njegovo sedište, opkoračila ga i počela da
ga ljubim. Shvativši da je njegova mala prljava igra urodila plodom,
smejao se između mojih poljubaca, a zatim me je obuhvatio rukama
oko struka i privukao čvršće sebi. Nisam se osvrtala na to, već sam
nastavila da ga ljubim i da se dokazujem u ulozi seksi zavodnice.
Međutim, smeh je ubrzo utihnuo i situacija se uozbiljila. Strast se
rasplamsala, poljupci su postali vreliji i oboje smo jedva dolazili do
daha. Mislila sam da ću umreti od stida kada su njegovi prsti vešto
svukli bretele moje haljine i kada su se njegove sočne usne spustile
na moje nage grudi. Zapitala sam se zašto ovo nisam ranije uradila. U
tom trenutku, nešto sam glasno izgovorila. Nemam pojma šta, ali
očigledno nešto čime sam prekinula čaroliju. Kejleb se odmaknuo od
mene i odjednom se sve ugasilo. Nikada do sada nisam stigla do ove
tačke, a on se nikada do sada nije zaustavio u ovoj fazi predigre.
„Zašto si...“ prošaputala sam jedva dolazeći do daha, i dalje se
držeći za njegovu košulju.
Nežno me je poljubio. Sav onaj čulni naboj odjednom je nestao.
Okrenuo je ključ u bravi i motor je zabrujao. Prebacila sam se nazad
na svoje sedište i pokunjila se. On nije bio momak koji prekida pre
kraja. Većina momaka bila bi srećna da i ovoliko dobije od devojke, ali
sa Kejlebom je bilo drugačije. S njim nema šale. Ili ideš do kraja ili
ostaješ samo na ljubljenju. Zamislila sam se i zapitala kako da se

86
oslobodim svojih kočnica. Znala sam da postoje, ali nisam znala u
kojoj meri. Razmišljala sam šta bi mi sada rekla majka. S jedne
strane, sigurno bi bila srećna što sam našla momka kao što je Kejleb,
a s druge, bila bi veoma nepoverljiva prema njemu. Za sve to bio je
kriv moj otac, koji nas je dovoljno razočarao da uopšte ne treba da
čudi što smo obe bile toliko po- dozrive prema muškom rodu.
Čuvaj svoje srce i nikada nemoj dozvoliti da ti ga neko slomi kao
meni, ponavljala mi je majka svakog dana.
Jednog četvrtog jula, kada mi je bilo jedanaest godina, majčina
najbolja prijateljica Šeri okončala je život Olivera Kaspena tako što
mu je prosvirala metak u glavu i prosula mu mozak po drečavo-roze
tuš-zavesi svog kupatila. Mada moja majka to nije znala, on je i Šeri
koristio radi novca i seksa, baš kao i mnoge druge žene. Lično, meni
se ta Šeri nikad nije dopadala. Delovala mi je ljigavo i podsećala me je
na koker španijela s vodnjikavoplavim očima.
Znala sam za očeve preljube mnogo pre moje mame. Kad god je ona
radila dokasno, otac je dolazio po mene u školu i tada bismo redovno
obilazili njegove „prijatelje“. Kao po pravilu, svi ti „prijatelji“ bili su
ženskog roda i od njih je uzimao novac, drogu ili oboje.
„Nemoj da pričaš majci gde smo bili“, govorio bi mi slatkorečivo,
mašući mi prstom pred nosom. „Ima ona dovoljno svojih briga, a tvoj
tata je ponekad jako usamljen, pa mu je potrebno da s nekim
popriča.“
I tako bi on satima „razgovarao“ sa Šeri u njenoj spavaćoj sobi, dok
sam ja sedela u kuhinji, slušajući zvuke sentiš muzike, koji su
dopirali iz te sobe, i gledajući pramenove duvanskog dima kako se
provlače kroz proreze na vratima. Nakon što bi se njih dvoje pošteno
izrazgovarali, otac je uvek bio izuzetno pažljiv prema meni. Na putu
ka kući, obavezno bi me odveo na sladoled i kolače. Nakon što je
umro, uopšte mi nije nedostajao. On je za mene bio samo čovek koji
bi me ponekad dopratio iz škole i koji me je redovno podmićivao
sladoledom.
Uostalom, pre nego što je ubijen, nisam ga videla deset meseci. Nije
me pozvao čak ni za rođendan. Oliver Kaspen, čovek od kog sam
dobila prezime, umro je ostavivši u mojoj duši nepopravljivu štetu -
mržnju prema muškarcima. To negativno osećanje trovalo me je
godinama i nije mi dopuštalo da se opustim. To isto osećanje osudilo
je Kejleba na propast pre nego što je i pokušao da mi priđe.

87
 Deseto poglavlje

SADAŠNJOST

Nedeljno jutro. Budim se. Kosa mi smrdi na znoj i cigarete. Prevrćem

se, stenjem i povraćam u kantu za smeće. Kanta za smeće? Ne sećam
se da sam je tu ostavila. Čujem zvuk vodokotlića iz kupatila.
Bože blagi! Kejleb!
Skljokala sam se na jastuk i pokrila lice dlanovima.
„Zdravo, lepotice“, Kejleb ulazi noseći poslužavnik. Njegov osmeh
obasjava celu prostoriju. Ponovo stenjem i zabijam glavu u jastuk.
Prošla noć: previše alkohola, izdaja prijatelja i neprijatan telefonski
poziv.
„Oprosti što sam te zvala. Stvarno ne znam šta mi je bilo“, kre-
kećem.
„Ma sve je u redu“, odgovara i spušta poslužavnik na noćni stočić.
„Drago mi je što si baš mene odabrala.“ Podiže čašu s vodom i spušta
na moj dlan malu belu pilulu.
Pokunjeno spuštam glavu i grickam palac od sramote.
„Doneo sam ti i tost, ako uopšte možeš nešto da jedeš.“
Stomak mi se uvrće od samog pogleda na hleb i puter. Odmahujem
glavom i on odmah sklanja tacnu.
Moj junak.
„Jutros sam zvao onaj motel“, govori ne gledajući prema meni.
Pridigla sam se u krevetu. Glava mi puca.
„Tvoj prijatelj se odjavio još juče. Izgleda da mu se jako žurilo da
napusti grad“, naslonio se na zid i gleda me kroz trepavice.
Da mi nije bilo toliko muka, svakako bih mu se široko osmehnula.
„Jak prijatelj, a?“, čupkam vrh pokrivača.
„Nisi ti kriva. Takve muškarce treba kastrirati.“ Klimam glavom i
šmrcam. „Samo da znaš, priđe li ti još jednom, Olivija, ubiću ga.“
Ovo mi se baš dopalo.
Kad sam izašla ispod tuša, s mog malog televizora čula se muzička
tema iz serije Prijatelji. Ušla sam u dnevnu sobu u kućnoj haljini i
papučama. Bila sam smušena i ponašala sam se pogubljeno, kao da
ne znam gde da sednem. Kejleb se pomerio na kauču i napravio mi

88
mesto. Sela sam i sklupčala se u uglu. Odlučila sam da budem malo
iskrenija prema njemu.
„Dopadaš mi se, Kejlebe“, izletelo mi je. Dlanovima pokrivam lice.
„Ovo je zvučalo kao da mi je deset godina.“
Skreće pogled s televizora i okreće se prema meni. Njegove tople oči
se smeju.
„Želiš li da se zabavljaš sa mnom?“
Udaram ga u nadlakticu.
„Ne šalim se. Ovo je ozbiljno. Nas dvoje nismo dobra ideja. Ti
nemaš pojma ko si, a ja veoma dobro poznajem sebe, što znači da
treba da bežiš koliko te noge nose.“
„Znam da ne misliš tako.“ Sada se više ne smeje. Deluje prilično
ozbiljno.
„Ne mislim. Ipak, to bi za tebe bilo najbolje.“ Guram šake u rukave
svoje kućne haljine. Osećam nemir. Stomak mi se grči od nervoze, a
on me gleda na način koji mi nimalo ne olakšava situaciju.
„Igraš se sa mnom kao da sam jojo“, govori i spušta dlanove na
kolena, čime mi daje do znanja da namerava da ustane.
„Znam, ali stvarno mislim da nisam devojka s kojom bi želeo da se
družiš.“
„Ali ja ne želim samo da se družim s tobom.“
Ćutim. U glavi mi tutnji i lupa, a moje jadno i pokvareno srce raste
kao kvasac. Zbunjena sam. Ne bi trebalo ovo da mu radim, ali želim.
Trljam slepoočnice. Sve ovo je previše komplikovano i nije pošteno.
Nakon tri duge godine, dobila sam ono šta sam htela, ali to nije
stvarno. On ne zna ko sam. Da zna, sada sigurno ne bi sedeo u mojoj
dnevnoj sobi.
Izduvavam vazduh kroz nos. Dobra Olivija u meni preklinje me da
zauvek prekinem vezu s njim. Ta Olivija se dobro seća jebene
aerodromskoplave boje na plafonu i šta se dešava kada te obuzmu
uspomene, a posle toga shvatiš da nemaš ništa.
Okrećemo glavu prema televizoru. Oboje se osećamo neprijatno i
čudno. Nekoliko sati kasnije, Kejleb ustaje, kreće prema vratima, a ja
gubim svaku nadu.
„Zaključaj se i pozovi me ako ti zatrebam.“ Klimam glavom i
grickam donju usnu. Ne želim da ostanem sama, ali mi je isuviše
neprijatno da ga pitam da ostane još malo.
„Vidimo se sutra.“ Želim da ostane. Piljim molećivo u njegovo lepo
lice.
Deluje mi kao da se nećka. Gleda u mene i na trenutak mi se čini

89
da će ostati.
„Šta ti je?“, pitam ga šapatom.
Molim te, nemoj da me se setiš. Seti me se, molim te.
„Ništa... učinilo mi se kao da sam ovo već doživeo. Deža vi, znaš?“
Naravno da znam. Dok smo bili zajedno, ovako smo se rastajali.
Nikad nije ostajao preko noći jer mu ja to nisam dozvoljavala.
„Pa, onda ćao.“
„Ćao.“
Skuvala sam sebi čaj i udobno se smestila na kauč. Izgubila sam
ga zbog svoje negativnosti i trulih osećanja. Lagala sam ga i on se
slomio pod teretom mojih neistina. Pogledao me je u oči, okrenuo se i
otišao. Sećam se da sam ga, kao drogirana, gledala kako odlazi. Bila
sam uverena da će se vratiti. Onako mentalno utrnula, čekala sam ga
ceo taj dan, a onda sam konačno shvatila da se nikada više neće
vratiti. Nikada. To je bio trenutak kada se moja unutrašnja brana
konačno srušila i kada sam pomislila da ću se ugušiti u bujici svojih
oslobođenih osećanja. Bol u duši koji sam tada osetila bio je toliko
snažan i neprekidan da sam mislila da ću umreti. Onda se pretvorio u
tegobu, poput upale grla, koju sam svakodnevno osećala pola godine,
a posle toga sam ga nosila u sebi kao hroničnu kostobolju.
Kejleb me je napustio. Otišao je i neće se vratiti.
Čak i sada, kada se ponovo vratio u moj život, i dalje osećam
njegovo odsustvo. Svesna sam da je ovo vreme s njim ukradeno i da
će se on, pre ili kasnije, setiti šta sam mu uradila. Novi bol mi ne gine.
Ipak odlučujem da ugrabim još jedan dan. Ako mi vreme s njim
ističe, onda ću ga iskoristiti najbolje što umem. Uzimam slušalicu i
kucam broj njegovog stana. Ne javlja se. Ostavljam poruku na
telefonskoj sekretarici i molim ga da me pozove, što on čini deset
minuta kasnije.
„Olivija? Dobro si?“
„Jesam, ne brini“, rukom odmahujem kao da može da me vidi.
„Dolazim kod tebe“, izgovaram u dahu. „Ne prija mi da budem sama,
a ti si mi ionako obećao večeru.“
Čekam njegov odgovor, ne usuđujući se da dišem.
Usledila je kratka pauza. Grizem usne i stežem pesnice. Šta ako je
isplanirao nešto s Lijom?
„Super“, konačno je progovorio. „Voliš li šnicle?“
„Obožavam meso“, govorim kroz smeh. „Kako da dođem do tebe?“
Beležim nazive ulica i bulevara koje mi pominje, a zatim bacam

90
hemijsku na sto. Dobro znam u kojoj zgradi stanuje. Svetlucava lepa
zgrada od oko trideset spratova, neposredno pored plaže, u delu grada
u kom stanuju budže i bogatuni.
Čim sam stigla, predala sam ključeve svoje bube čuvaru parkinga i
ušla u prohladan hodnik. Portir me pozdravlja i odmerava pogledom.
Ta vrsta pogleda mi je poznata. Tako me je odmeravalo i Kejlebovo
društvo. Bila sam među njima, ali ne i jedna od njih. Njihove oči
navikle su da gledaju Armanijevu i Gučijevu garderobu, te im je moja
delovala jadno i dosadno. Većina njihovih razgovora počinjala je sa:
„Kada sam prošle godine bio u Italiji... „ ili „Tatina nova jahta...“
U njihovom društvu bila sam samo ćutljivi slušalac. Uostalom, o
čemu sam mogla da im pričam? O tome kako nikad nisam bila dalje
od Majamija ili o svom pijanom ocu koji je više voleo kriglu piva nego
rođeno dete?
Kad sam se jednom prilikom požalila Kejlebu, izgrdio me je i nazvao
snobom.
„Nisu oni ništa bolji od tebe. Pravi se da znaš njihove tajne i da se
dosađuješ u njihovom društvu.“
Kad sam prvi put razgovarala s nekom naslednicom na istoj nozi,
upitala me je gde sam kupila cipele i koliko sam ih platila.
„Budzašto“, odgovorila sam. „Čudno, zar ne? Cipele su nam skoro
iste, samo što se novcem koji si ti dala za njih može prehraniti omanja
država.“
Kejleb se zagrcnuo od smeha i umalo se ugušio kanapeom od
škampa, a bogata naslednica više nije progovorila ni reč sa mnom.
Bila sam ponosna na sebe. Pamet i moć zdravog rasuđivanja ne
kupuju se novcem.
Ne gledam pravo u portira, već trepćem ubrzano, čisto da mu dam
do znanja da me nervira. Smeška se.
„Idete kod nekoga, gospođice?“
„Da. Kod Kejleba Drejka. Recite mu da je Olivija stigla“, govorim
mu. Istog trenutka otvaraju se vrata lifta.
„Olivija“, obraća mi se Kejleb i spušta ruku na dno mojih leđa.
Podilaze me žmarci od njegovog dodira.
Smeši se portiru.
„Ovaj momak vara na pokeru. Prošle nedelje me je opelješio za sto
dolara.“ Mali ljigavac sija od ponosa.
Zanimljivo je kako Kejleb jednom rečenicom uspeva da pretvori
ljude u ulizice.
„Gospodine! Nikada poštenije nisam zaradio sto dolara!“

91
 Kejleb mu namignu i povede me prema liftu.
„Ti se družiš sa poslugom?“ pitam ga nakon što su se vrata lifta
zatvorila.
„Svakog utorka igramo poker“, odgovara i gleda me ispod oka. „Šta
je bilo? Dragi su mi ti momci. Uostalom, starih prijatelja se ionako ne
sećam.“
Pušta me da prva izađem iz lifta, a zatim hoda iza mene. Imam
osećaj da mi odmerava zadnjicu.
„Lepo je ovde.“
Napravio je grimasu. „Nije naročito domaćinski. Više je nekako
mačo-momački.“
„Pa, pošto se i jedno i drugo odnosi na tebe, pristaje ti.“
„Za novac koji sam dao na ovaj stan mogao sam kupiti kuću.“
„I karavan“, dodala sam smejući se.
Namrštio se. „Nisam baš siguran za to.“
„Evo nas, stigli smo.“ Zastali smo pred brojem 749. „Molim te, neka
te ne uplaše tavanice od pet metara i plazma televizori - impresivni
su, ali ih se ne treba plašiti.“
Koračam za njim i ulazim u dnevnu sobu.
Prizor je zadivljujući. Njegovo predsoblje veće je od moje dnevne
sobe. Prilično je minimalistički uređeno, izuzev masivnog lustera koji
visi nad pločicama nežne bež boje. Elegancija ovog prostora prosto
pleni. Uvodi me u dnevnu sobu. Kako je rekao, tavanica je
zastrašujuće visoka. Ceo jedan zid je u staklu, odakle se pruža
neverovatan pogled na okean.
„Reci mi“, počela sam, a zatim zastala pred jednim divnim platnom,
„da li ti je mamica pomogla u dekorisanju ili si unajmio nekoga?“
„Otkud znam? Ne sećam se“, slegnuo je ramenima. „Možda sam
zaveo dekoraterku da bih dobio besplatnu uslugu.“
„Stvarno?“ Prstom prelazim preko masivnog atlasa koji stoji na
kaminu.
„Kuhinja je ovamo“, pokazuje mi prema prostoriji u kojoj dominira
nerđajući čelik. Zatim me vodi kroz hodnik i otvara vrata. „Moja
kancelarija.“
Virim preko njegovog ramena u sobu ispunjenu policama s
knjigama. Stomak mi se zgrčio i odjednom osetih nezadrživu potrebu
da piškim. Knjige. Sve te divne, veličanstvene knjige...
„Pročitao si sve ovo?“
„Nadam se da nisam. Ako jesam, rekao bih da pre amnezije nisam

92
imao nikakav život.“
„Možda i jesi“, govorim mu i pogledom prelazim preko brojnih
naslova. „Deluješ mi kao neko ko voli Dikensa i Velika očekivanja.“
Izvlačim knjigu s police i stavljam mu je u ruku. Napravio je
grimasu, ali nije vratio knjigu na mesto, već ju je spustio na svoj
radni sto.
Uramljena Lijina fotografija zauzima strateški važno mesto na
stolu, odmah pored monitora računara. Pretpostavljam da ju je sama
tamo postavila. Gledam u nju. Vidi se da je slika rađena u
profesionalnom studiju i da je osmeh namešten. Glava joj je okrenuta
malo ulevo, a osmeh usiljen, s blago razmaknutim usnama. Poljubi
me, ja sam poželjna bludnica, govori posmatraču.
„Voleo bih da jednog dana imam ogromnu kancelariju“, govori mi
Kejleb, pogledom prateći moje oči do Lijine fotografije. „Neku u koju će
stati više knjiga, koje inače ne čitam, kamin i ona ogromna, lučna
drvena vrata s metalnim zvekirima.“
„Hoće li u toj novoj kancelariji i ona slika visiti na zidu?“, pitam ga i
pokazujem prema Lijinoj slici.
Boli me to što je tamo ona, a ne ja. Kejleb sleže ramenima.
„Ne mora da znači. Okvir slike ostaje isti, ali lik u njemu može da
se promeni. Oduvek sam padao na brinete.“
Izbečila sam mu se.
„A ovo je moja spavaća soba.“
Posteljina je od crne svile. Krevet nije namešten. Muka mi je i od
same pomisli na sve one žene s kojima se ovde voleo.
„Gde ti je kupatilo?“ jedva sam izgovorila.
Vodi me kroz sobu i otvara mi vrata kupatila. Ostajem bez teksta.
Tuš-kabina je ogromna, a sam tuš ima šest različitih mlaznica. Kada
je smeštena ispod nivoa i dovoljno je velika da u nju stane petoro
ljudi. U uglu je mini-bar, a ogledalo se pruža od poda do plafona.
Videvši izraz mog lica, Kejleb se slatko nasmejao.
„Ovo je i moja omiljena prostorija.“
„Opa!“, bilo je sve što sam uspela da izgovorim.
„Budeš li odlučila da prenoćiš kod mene, dobićeš privilegiju da ga
isprobaš.“ Krv mi je jurnula u glavu.
Vraćamo se u dnevnu sobu. Sedam na trosed, a Kejleb odlazi u
kuhinju da donese bocu vina. Vraća se s dve čase u jednoj i bocom
crnog vina u drugoj ruci.
Sipa mi vino i dodaje čašu, usput mi, kao slučajno, dodiruje ruku.

93
Čim se vratio u kuhinju da postavi sto za večeru, ispila sam ono vino
u jednom gutljaju i ponovo nasula čašu. Bilo da se odnekud pojavi
Lija ili da mu se iznenada vrati sećanje, ne želim da taj trenutak
dočekam trezna.
„I, kada ćeš mi pokazati prsten koji si kupio svojoj dragoj?“, pitam
ga nakon što se vratio iz kuhinje. Da nisam popila ono vino, verovatno
ne bih imala hrabrosti da ga ovo pitam.
„Zašto želiš da ga vidiš?“ pita me gledajući me ispod trepavica.
Možda zato što je trebalo da pripadne meni?
„Iz puke znatiželje. Žensko sam, a žene vole nakit. Naravno, ne
moraš mi ga pokazati ako to ne želiš. Preživeću.“
Odlazi u spavaću sobu i vraća se s plavom kutijicom u ruci. Tifani.
Nisam ni mislila da je neka druga marka u pitanju.
„Bog te mazo!“, izleće mi u trenutku kad je otvorio kutijicu.
Nikad u životu nisam videla toliko lep i toliko velik dijamant.
„Ovako nešto trebalo bi da čuvaš u državnom trezoru“, našalila
sam se.
„Isprobaj ga.“ Pruža mi kutijicu, ali moja ruka je automatski
odguruje od sebe.
„Devojka ne sme da stavi tuđi prsten. To donosi nesreću.“
„Zar se to ne odnosi samo na buduće mlade?“, začikava me.
„U tom slučaju...“ govorim i pružam ruku. „Čekaj!“ povlačim ruku.
„Prvo moraš da me zaprosiš.“ Vraćam mu kutijicu i sedam, iščekujući
predstavu.
„Sve mora da bude po tvom, je li?“, odgovara, a zatim mi okreće
leđa. Kad se okrenuo prema meni, na licu mu vidim nervozu.
„Bravo!“ tapšem.
„Olivija“, počeo je.
Gledam ga iznenađeno, ali i dalje se šegačim. Odjednom, njegov
glas se uozbiljio. Ili mi se tako učinilo. Prestajem da dišem.
„Nas dvoje smo stvoreni jedno za drugo. Veruješ li u to?“
Počinjem da se znojim.
Klimam glavom, i dalje zadržavajući dah. Ovo bi trebalo da bude
šala, ali nije. On uopšte ne zvuči neozbiljno.
„Olivija, hoćeš li da se udaš za mene? Ti si jedina žena koju znam
kako treba voleti. Jedina koju želim da volim.“ Nije kleknuo, ali to nije
ni bilo važno. Ionako sam se raspilavila i umalo sam počela da se
razmazujem po njegovom skupocenom tepihu.

94
 Znam da bi sad trebalo da mu nešto odgovorim. Pokušavam da se
setim nečeg duhovitog, ali ne uspevam - ideje su mi presušile,
jednako kao moja usta.
Iz mene progovara vino. Ljubim ga. Nije to bio strastan poljubac,
već sam samo ovlaš okrznula njegove usne svojima. Pogledao me je
zapanjeno.
„Da sam znao da ćeš mi ovako odgovoriti, dao bih ti taj dijamant
još pre nedelju dana.“
Sležem ramenima.
Podiže mi prst i gleda u Lijin prsten. „Izgleda tako...“
„Šašavo“, završavam rečenicu umesto njega. „Evo, vraćam ti ga“,
pokušavam da skinem prsten, ali ne mogu da ga prevučem preko
članka. Probam još jednom. Isto. Zaglavio se!
„Dođavola! Oprosti, Kejlebe. Ovo je bila baš glupa zamisao.“ „Nemoj
da se izvinjavaš. Verovatno su ti prsti malo otečeni. Pusti da otok
splasne, pa ćemo probati kasnije da ga skinemo.“ Rekavši to, nestao je
u kuhinji da proveri večeru, a ja ostadoh da sedim na njegovom
trosedu s pola flaše vina na stolu i skupocenim prstenom na ruci.
„Ne kapiram. Kako ti se shvatanje baš toliko promenilo?“ pitam ga
za večerom. Malo sam pripita i jezik mi se opasno odrešio. „Pre
amnezije ti se nije dopadao ni prsten koji si odabrao, ni devojka... pa
čak ni ovaj stan. Kako se čovek može toliko promeniti?“ „Nisam rekao
da mi se devojka nije dopadala. Verovatno sam tada imao drugačiji
ukus.“
„Misliš da te je amnezija promenila kao osobu?“
„Možda je tako. A možda sam sada baš onakav kakav jesam.“ U
pravu je. Za ovih nekoliko godina koliko ga nema u mom životu,
pretvorio se u profesionalnog neženju. Ovo nije bio moj Kejleb. Bar ne
onaj koji je ostavio mrlju na mom plafonu.
„Voliš li Liju?“ Reči su mi izletele pre nego što sam uspela da ih
progutam. Osećam opor ukus u ustima.
„Ona je lepa, mila, ljupka i veoma prefinjena. Uvek kaže pravu reč
u pravo vreme. Ali nisam siguran da mogu tačno da definišem šta
osećam prema njoj.“
„Možda zato što ta osećanja nikada nisu ni bila u tebi.“
„Zar ti se ne čini da ponekad prelaziš granicu?1', spustio je viljušku
i nož i nalaktio se.
„Hej, pa mi smo samo dvoje stranaca koji se tek upoznaju. Još
nema granica.“ Gurnula sam tanjir od sebe i prekrstila ruke.
Raspoloženje mi se pokvarilo kao prokislo mleko i odjednom sam

95
želela da se svađam.
„Hajde da zakopamo ratnu sekiru“, podiže ruke u znak predaje.
Pre nego što sam uspela da prihvatim njegov predlog, ustao je od
stola, pokupio tanjire i odneo ih u kuhinju. Pomažem mu da složi
posuđe u mašinu. On uzima kockicu leda iz zamrzivača i stavlja je na
moj prst. Gledam kroz otežale kapke šta radi. A onda je uradio nešto
zbog čega sam se umalo onesvestila. Dok mi objašnjava pravila
fudbala, za koje se pretvaram da me zanimaju, uzima mi prst i stavlja
ga u svoja usta. Prsten je ovog puta lako skliznuo. Uzima ga prstima
iz usta i ćutke ga vraća u kutijicu. Odnosi je nazad u spavaću sobu, a
ja stojim u mestu, stežući i otpuštajući pesnice.
„Moram da idem“, govorim.
„Nemoj“, kaže on.
Uto mi je zazvonio telefon. Kopam po tašni da ga pronađem. Ko li je
sad? Mene retko zovu. Zapravo, najčešće me zove Kami. Očekujem da
vidim njen broj na displeju, ali grešim. Nije Kami, već Rouzbad.
„Neko... provaljuje... u... tvoj... stan!“, viče zadihano u slušalicu.
„Hej, smiri se! Ništa te ne razumem! Ponovi!“
„Neko ti provaljuje u stan!“ urla kao pomahnitala.
Odmahujem pripitom glavom, a onda mi se odjednom pali sijalica.
Neko mi provaljuje u stan!
„Dolazim odmah!“, prekidam vezu i uspaničeno gledam u Kejleba.
„Neko mi provaljuje u stan“, ponavljam Rouzine reči.
„Odvešću te“, odgovara i vodi me prema vratima. Njegov auto je brži
od mog i zahvalna sam mu na ovoj ponudi. Mislim na Pikls.
Molim se u sebi da je moja kuca dobro. Kejleb me prati do vrata
moje kuće, pred kojom stoje dva policajca.
„Vi ste Olivija Kaspen?!“, pita me stariji policajac. Mrtav je ozbiljan i
prilično rošav.
„Jesam. Kako je moj pas?“, pokušavam da zavirim preko njih, ali
ne uspevam pošto su se njih dvojica namestila pred vratima kao
taraba.
„Prvo nam pokažite neka dokumenta.“ Vadim iz tašne vozačku
dozvolu i pružam mu je.
Zadovoljan, policajac se sklanja s vrata. „Vaša komšinica je uzela
psa“, odgovara mnogo ljubaznijim tonom.
Pao mi je kamen sa srca. Osvrćem se da vidim da li je Kejleb iza
mene, a zatim ulazim. Ne znam šta sam očekivala da vidim, ali to
svakako nije ono što sam ugledala. Sve ono što bi lopov mogao odneti

96
je tu: televizor, DVD plejer, muzički stub.
Žmirkam zbunjeno i tek tada primećujem da je sve ispreturano.
Uništeno. Slike, moje drangulije, lampe. Sve je isprevrtano. Kauč je
isečen i iz te posekotine viri sunder, kao neka bela povraćka.
Ispuštam čudan zvuk. Pola jecaj, pola plač. Kejleb mi nudi ruku i ja
se oslanjam na nju. Prolazim kroz ceo stan, iz sobe u sobu. Suze mi
se slivaju niz lice. Sve što posedujem je uništeno, slomljeno,
razbijeno. Jedini komad nameštaja koji je ostao ceo bio je čajni stočić,
ali je provalnik u njega nožem urezao: KURVO!
„Meni ovo ne izgleda kao provala“, čujem kako Kejleb govori jednom
od policajaca. Ulazim u svoju spavaću sobu i preskačem preko
razbacane i pocepane odeće i ulazim u plakar. Moja kutija sa
uspomenama leži prevrnuta na podu. Spuštam se na kolena i
drhtavim prstima vraćam stvari u kutiju. Skoro sve je tu. Nešto ipak
nedostaje. Pritiskam dlanovima vlažne oči. Zašto? Pobogu zašto? Ta
stvar može koristiti samo jednoj osobi na svetu. Ta crvenokosa
đavolica je oličenje zla. Prava veštica. Znam i zašto je to ukrala!
Mahinalno okrećem glavu prema Kejlebu. Vreme. Nemam vremena.
Ona je već na putu ka svom stanu s dokazom u ruci. Počinjem da
drhtim. Nisam spremna. Nemam snage za rastanak.
„Gospođice?“ obraća mi se policajac. „Molim vas, dođite da prijavite
šta vam je nestalo da bismo mogli da sastavimo izveštaj.“
Vidim Kejleba kako prolazi pored njega i pažljivo preskače preko
moje uništene imovine. Podiže me s poda i prati do dnevne sobe.
Njegove ruke me pridržavaju da ne padnem.
Počinjem lagano da ključam od besa. Osećam kako me obuzima
gnev. U meni raste želja da uhvatim tu kokošku za onaj njen tanki
vratić i zadavim je golim rukama. Ipak, uspevam da se obuzdam i
smireno odgovorim policajcu.
„Nije ništa ukradeno. Ovo nije bila pljačka', govorim i pokazujem
rukom prema televizoru i ostaloj tehnici.
„Imate li ideju ko bi mogao ovo da vam uradi? Možda bivši
momak?“, pita me i gleda prema Kejlebu.
Imam li ideju? Naravno da imam! Mogla bih sada sve da mu
ispričam i tako zabijem kučki nož u leđa i zapušim joj prljava usta -
jednom zauvek. Kejleb me znatiželjno gleda. Taman kad htedoh nešto
da zaustim, on me preduhitrio.
„Reci im za Džima, Olivija“, govori mi tiho.
Džim? On nikada ne bi mogao da uradi nešto ovako podlo. Ovo je
uradila žena.
„Nije Džim. Idem da uzmem Pikls.“

97
 Nakon što je policija otišla, Kejleb me je uhvatio za ruku i nežno mi
se obratio.
„Molim te, ostani noćas kod mene.“
Nemam nameru to da učinim, ali mu ništa ne odgovaram, već
kujem plan u glavi. Zaključavamo vrata i odlazimo do Rouzbad. Čim
smo se pojavili, Pikls se histerično baca na mene. Rouzbad me grli
zaštitnički, kao kvočka kad pokupi piliće pod krilo. Ubeđujem je da
sam dobro.
„Sačekaj malo“, govori mi i gubi se u kuhinji.
Znam šta sledi. Čim me je prvi put ugledala, Rouzbad je odlučila da
bude moja zaštitnica. Prvo što mi je poklonila bio je lovački nož koji je
pripadao njenom dragom pokojnom Berniju.
„Napadne li te neko, upotrebi ovo“, prvo je zamahnula nožem kroz
vazduh imitirajući pokret zabadanja, a zatim mi ga je ponosno
predala, kao neku relikviju.
Od tada, svaki put kad me vidi, prvo ode u stan da mi donese nešto
„što je sačuvala specijalno za mene“, pa me tek onda pozdravi.
Stvarno nemam srca da je odbijem. Ovog puta se pojavila noseći kesu
punu narandži i tutnula mi je u ruku. Kejleb me začuđeno gleda, a ja
samo sležem ramenima.
„Hvala ti, Rouzi.“
„Nema na čemu“, namiguje mi. A zatim mi glasno šapuće: „Mazni
ovog momka i nateraj ga da se oženi tobom.“
Gledam prema Kejlebu. On jedva uspeva da prikrije smeh. Okreće
se prema zidu i, kao, gleda goblen. Ljubim Rouzi u izborani obraz, a
zatim nas dvoje odlazimo. Kejleb mi uzima kesu s narandžama iz ruke
i zagonetno mi se smeška.
„Šta je bilo?“
„Ništa.“
„Hajde, reci mi...“
Sleže ramenima. „Ti i ona. Slatke ste mi.“
Obliva me crvenilo.
Sedamo u njegov auto i ubrzo se penjemo na auto-put. Usput
brojim svetla i razmišljam kako da ga odvučem što dalje od Lije. Kad
je skrenuo prema izlazu ka svom kvartu, psujem sebi u bradu.
Nalazimo se samo nekoliko blokova od njegove zgrade, a nipošto ne
želim da budem provaljena. Moram nešto da preduzmem - odmah.
„Možeš li stati ovde?“
„Zašto? Muka ti je?“ Odmahujem glavom dok on parkira ispred

98
tržnog centra. „Olivija?'1
Gledam u reklamu za milkšejk i odjednom mi pada sjajna ideja na
um.
„Hoćeš li da odemo na kampovanje? Na ovo mesto iz reklame?“
pokazujem mu prstom prema bilbordu.
Kejleb me gleda zabezeknuto. Pretvaram se u kučence i gledam ga
molećivo. Sigurno će me odbiti i pomisliti da sam uvrnuta lujka.
„Molim te“, govorim mu maznim glasom. „Želim da odem nekud
daleko... daleko od...“ Lije i istine.
„Ali to mesto je na osam sati vožnje odavde. Stvarno to želiš?“
Klimam glavom širom otvorenih očiju.
„Uzeću nekoliko slobodnih dana. Sve što nam treba možemo usput
kupiti. Želim samo da odemo, što dalje...“
Po izrazu njegovog lica i tromim pokretima shvatam da se
premišlja. Tapka prstima po volanu i naposletku se okreće prema
meni i klima glavom.
„U redu, ako je to ono što želiš...“
Gledam prema nebu i zahvaljujem Bogu.
„Želim. Hvala ti. Idemo odmah.“
„Odmah? Bez ičega?“
„Da. Uostalom,.šta bih uopšte mogla poneti? Video si na šta liči
moj plakar. Neka ovo bude naša luda avantura.“
Kejleb okreće auto u suprotnom smeru, a meni umalo potekoše
suze radosnice.
Hvala ti, dragi Bože. Treba mi još samo malo vremena. Ništa više.
Auto-put se ispružio ispred nas kao dugačka lijana. Kejleb spušta
prozore. Hladnjikavi vetar uvlači se unutra i mrsi nam kosu.
Napuštamo Floridu. Odlazimo daleko od mog uništenog doma i
Kejlebove osvetoljubive ljubavnice. Bezbedna sam. Zasad.
„Kejlebe?“ dodirujem mu ruku. „Hvala ti.“
„Nemoj mi zahvaljivati, ovo je dobro za oboje.“
„U redu“, odgovaram mu, mada nemam pojma na šta je mislio. „Šta
kažeš na to da stanemo i kupimo po milkšejk?“
Krećemo na osmoćasovni put do Džordžije. Veći deo puta ćutimo.
Hvata me nervoza. Razmišljam o Liji i neredu u svom stanu. Počinjem
da grickam nokte, ali mi Kejleb sklanja ruku dalje od usta.
Pokušavam da se setim neke njegove ružne navike ili poroka, ali
uzalud - on je neporočan kao beba.

99
 Zaspala sam. Kad sam se probudila, Kejleba nije bilo. Podižem
glavu, virim kroz prozor i vidim da smo na nekom odmori- štu. Ponovo
se nameštam, sklapam oči i čekam da se Kejleb vrati. Čujem njegove
ubrzane korake kako odzvanjaju asfaltom. Trudi se da bude što tiši,
da me ne bi probudio. Polako ubacuje ključ u bravu, ali ga ne okreće
odmah. Osećam da me posmatra. Čekam da vidim hoće li me
probuditi da me pita moram li u toalet. Neće. Pali auto. Čujem
brujanje motora i osećam toplinu njegove ruke dok hvata ručicu
menjača tik do mog kolena.
Stižemo u park „Mirne vode“ u cik zore. Tek probuđeno rumeno
sunce lenjo izviruje iznad horizonta. Šuma nosi svoje naj- lepše
jesenje boje; sve oko nas je narandžasto, crvenkasto i žuto. Truckamo
se šljunčanim putem prema ulazu u park. Sve je isto kao kad smo
prošli put bili ovde. Grize me savest zbog ove prevare. Pitam se hoće li
me možda neko od zaposlenih prepoznati, a zatim, shvativši da je od
tada prošlo tri godine, odbacujem ovu suludu misao. Glupost! Ovde
svake godine dolazi na hiljade ljudi i baš će mene prepoznati! Kejleb
zaustavlja auto pred recepcijom i isključuje radio.
„Ovde je baš sveže“, smejem se i privlačim kolena grudima.
On prevrće očima. „Ovo je Džordžija, a ne Mičigan.“
„Znam, ali ipak“, govorim lukavo. „Nemamo ćebad ni toplu odeću,
pa ćemo možda morati da grejemo jedno drugo.“
Iskolačio je oči. Smejem se njegovom izrazu lica i guram ga napolje.
„Hajde, odlazi“, pokazujem mu prema kućici gde je smeštena
recepcija.
Kejleb polazi, a zatim se nakon nekoliko koraka okreće, upućuje mi
zločest pogled, a zatim nastavlja da se kreće i nestaje u drvenoj
građevini.
Zavaljujem se u sedištu, ponosna na svoju glupost.
Deset minuta kasnije, Kejleb se pojavljuje na ulazu, a za njim ide
neka starija žena. Kad je stigao do auta, podiže ruku i maše mu kao
da je u najmanju ruku holivudska zvezda. Smešni su mi njeni obrazi,
koji se tresu kao prazne kese. Oduvek je umeo da šarmira ljude.
Amnezija ipak ne menja ličnost.
„Ovde ne dozvoljavaju podizanje šatora“, govori mi, „ali zato
iznajmljuju kućice nalik šatorima, samo što su veće i imaju drvene
podove.“
Znam to. Kada me je prvi put namamio da dođem ovamo, rekao mi
je da ćemo biti u luksuznoj baraci. Spakovala sam se, srećna što ću
videti leđa Floridi, što đo tada nisam nikad učinila, razmišljajući da li
naša baraka ima kamin ili ne. Kad smo stigli, okretala sam se oko

100
sebe ne bih li ugledala našu baraku iz snova.
„Gde je?“, pitala sam ga, istežući vrat ne bih li bolje videla kroz
drveće. Sve što sam videla bili su indijanski šatori. Pomislila sam da
su barake smeštene dublje u šumi. Međutim, kad mi se nasmešio i
parkirao pred jednim od tih vigvama, prebledela sam.
„Mislila sam da ćemo odsesti u baraci“, rekla sam ljutito.
„Veruj mi, biće ovo otmeno kampovanje, princezo. Obično ne
podižu vigvame, već kamperi to sami čine. Ovo je pravi luksuz.“
Pogledala sam s gađenjem prema šatoru. Prevario me je. Međutim,
uprkos prvobitnom užasu, bio je to najlepši vikend u mom životu i ja
sam se zauvek vezala za ovu vrstu kampovanja.
„Hajde da prvo kupimo tople jakne“, zove me Kejleb.
Klimam glavom i gledam zadovoljno kroz prozor.
Nekoliko kilometara dalje pronalazimo Volmartov tržni centar.
Ostavljam Pikls u kolima. Kejleb me je obgrlio oko ramena, a zatim
smo potrčali prema prodavnici. Prolaznici pilje u nas kao da smo
vanzemaljci s antenama na glavi. Neki od njih su u šortsevima.
„Ovde je hladno kao na Severnom polu“, govorim mu, a on mi se
smeje kao da sam luda.
„Njima očigledno nije.“
Mada je napolju deset stepeni, tresem se od hladnoće. Razmišljam
kako li je tek hladno kad padne sneg. Htedoh da pitam Kejleba za
sneg, ali odustajem, prisetivši se da se on ničeg ne seća.
Krećemo se prema odeljenju s odećom. Kejleb pronalazi duk- seve s
nacrtanim mačićima na prednjoj strani i ubacuje ih u kolica.
„Uzećemo ove.“
Gledam ih s gađenjem i odmahujem glavom.
„Kako devojka da izgleda lepo u ovakvom duksu?“ Uštinuo me je za
nos.
„Ti bi lepo izgledala i sa džakom na sebi.“
Okrenula sam glavu da ne vidi da se smeškam i rastem kao
kvasac.
Napunili smo kolica donjim rubljem, trenerkama i toplim
čarapama, a zatim smo se prebacili i na drugo odeljenje da kupimo
hranu. Kad smo stigli do kase, kolica su bila dupke puna, kao da
ostajemo dve nedelje. Kejleb plaća svojom karticom i odbija da uzme
novac od mene. Navlačimo trenerke preko glave i odnosimo prepune
kese do auta.
„Doručak“, govori on i dobacuje mi konzervu barenog kikirikija.

101
 Mrštim se.
„Sigurna sam da sam negde usput videla Mekdonalds.“
Vraćam mu konzervu.
„Nema šanse!“, gura mi konzervu u ruku. „Došli smo u prirodu i
ponašaćemo se prirodno. Pojedi svoj kikiriki.“
„Ponašaćemo se prirodno“, gunđam. „Zašto si onda kupio
električnu grejalicu?“
Pogledao me je ispod oka. U uglu usana mu je lebdeo meni dobro
poznat osmeh. Uvek se smeškao kad bih mu spustila.
Stigli smo pred naš vigvam oko devet i počeli da unosimo stvari.
Čim sam ušla, počela sam da nameštam naše nove vreće za spavanje i
prostirem ih duž suprotnih zidova. Bacam pogled napolje i vidim
Kejleba kako slaže cepanice u kupu, s namerom da zapali vatru. Dok
posmatram njegove snažne mišićave ruke kako dovlače drva,
predomišljam se i nameštam vreće jednu pored druge. Bolje da mu
budem blizu. Dok još mogu.
Čim se vatra veselo rasplamsala, uzimamo po pivo i smeštamo se u
kamp stolice duginih boja.
„Deluje li ti sve ovo poznato?“ pitam ga dok milujem Pikls.
Mršti se i odmahuje glavom. „Ne, ali se dobro osećam. Dopada mi
se da budem ovde s tobom.“
Uzdišem. I meni.
„Šta ćeš uraditi sa svojim stanom?“, pita ne gledajući prema meni.
„Otkud znam? Iznajmiti novi i početi iz početka. Ali nemojmo sada
o tome. Samo kvarimo raspoloženje.“ Otvaram konzervu kikirikija i
ubacujem jedan u usta.
„Možemo oboje početi iznova“, otvara novu konzervu piva i prinosi
je usnama.
Posmatram ga ćutke, željno iščekujući nastavak.
„Nameravam da živim onako kako želim“, govori. „Ne znam ko sam
bio pre nesreće i kako sam živeo, ali kako cenim, nisam bio naročito
srećan.“
Ispijam ostatak piva i dlanom brišem penu s usana. Pitam se da li
je bio nesrećan zbog mene. Da li se zbog moje izdaje osećao tako
jadno?
Razmišljam o Liji i pitam se da li i dalje čeka u njegovom stanu s
ciljem da mu dokaže kakav sam mućak. Možda bi trebalo da pustim
da se to dogodi. Time ću samo ubrzati ono što je neizbežno. Mogla bih
mu odmah sve priznati, ali onda ću morati da istrpim osam sati

102
mučne vožnje do Floride. Nisam bolje ni zaslužila. Otvaram usta s
namerom da ispljunem bolnu istinu. Reći ću mu to kratko i jasno, a
zatim ću pronaći zaklon. Razmišljam da li da pozovem Kami i zamolim
je da dođe po mene. Gledam prema njemu. Ustaje iz stolice, proteže
se.
„Toalet?“, pita me, češkajući se po grudima.
Pokazujem mu prstom prema smešnoj zgradici nasred kampa,
odakle dopire oštar miris hlora. Gledam za njim, a zatim odlazim do
auta da uzmem kesicu pseće hrane. Dok čeprkam po zadnjem
sedištu, čujem kako nešto zveči. Uspravljam se i pogledom tražim šta
bi to moglo biti. Njegov telefon leži na podu pored suvozačkog mesta i
vibrira. Vidim da na displeju svetluca Lija. Gledam preko ramena da li
je Kejleb i dalje u toaletu, a zatim grabim telefon.
Sedamnaest propuštenih poziva - svi od nje! Opa! Baš je zapela da
me raskrinka. Vidim sliku svog rasturenog stana i stresam se. Bude li
Kejleb video koliko puta ga je zvala, sigurno će je pozvati. Isuviše je
uviđavan da bi je pustio da brine. Sklapam oči. Ne smem to da
dozvolim. Pritiskam dugme za isključivanje, gledam kako se ekran
gasi i ubacujem telefon u džep.
„Olivija?“
Okrećem se.
Srce mi udara kao ludo, a kolena klecaju. Da li je video šta sam
uradila? Otvaram usta da se nekako opravdam, ali me je on
preduhitrio.
„Hajdemo u šetnju“, kaže.
Šetnja.
„U šetnju?“
„Zagrejaće te“, pruža mi ruku i ja je prihvatam.
Još jednom sam izbegla neizbežno. Dok koračamo, škrgućem
zubima. Ovaj scenario je ofucan. Osećam užasnu grižu savesti, ali
sada nema nazad.
Kasnije, kad smo se vratili u naš vigvam, govorim mu da moram da
pozovem svog šefa.
„Moram da mu kažem da neću doći na posao nekoliko dana“,
objašnjavam.
„Naravno, samo polako. Ja ću malo da...“, pokazuje prstom prema
jednoj nizbrdici.
„Da procunjaš?“, smejem se.
Krevelji se i odlazi.

103
 Čekam da se udalji i krećem prema jezeru. Gacam po blatu i patike
mi prave čudne zvuke. Pozivam Berni i kratko je obaveštavam da mi
je stan obijen i da ću joj se javiti za nekoliko dana. Prekidam vezu i
gledam preko ramena. Kejleba nema na vidiku. Vadim njegov mobilni
iz džepa i uključujem ga. Dve poruke. Pritiskam dugme za glasovnu
poštu i prinosim telefon uhu. Ženski glas mi traži lozinku. Sranje.
Kucam datum njegovog rođenja i glas mi govori da je lozinka
pogrešna. Probam s godinom rođenja i - bingo!
Prva poruka:
„Kejlebe, Lija je... Slušaj, stvarno moramo da razgovaramo. Imam
veoma zanimljive novosti o tvojoj novoj prijateljici Oliviji. Trebalo bi da
znaš ko je ona. Pozovi me čim budeš bio u prilici.“ Kratka pauza.
„Volim te.“
Druga poruka ostavljena je pola sata kasnije.
„Opet sam ja. Sad sam već stvarno zabrinuta. Nalazim se u tvom
stanu i čini mi se da si otišao na brzinu. Mili, stvarno moram da
razgovaram s tobom. Pozovi me.“
Mrštim se i zatvaram telefon. Ona ima ključ od njegovog stana.
Kako mi to ranije nije palo na pamet? Dok je bio u bolnici, sigurno je
preturala po njegovim stvarima.
Mala drolja, sigurno je pronašla i prsten!
Gledam u telefon i merkam svoje opcije. Moram ga se otarasiti. Bilo
je ili telefon ili ja.
Spuštam se niz blatnjavu nizbrdicu i dolazim do vode. Gledam jato
komaraca kako leluja nad površinom jezera.
Lija, ne predajem se ja tako lako. A zatim bacam telefon u vodu.

„Olivija, jesi li videla moj telefon?“

Zauzeta sam otvaranjem konzerve pasulja. Trudim se da je otvorim
jeftinim otvaračem koji smo kupili, ali ne uspeva mi. Na kraju mi
oboje ispada iz ruke.
„Sranje!“, psujem i pokušavam da pokupim smeđu masu koja curi
prema mojim palčevima. Kejleb uzima drugu konzervu, otvara je i
istresa u šerpu na vatri.
„Posluži se mojim telefonom. Tamo je, pored vreće za spavanje.“
Kejleb odlazi do mesta koje sam mu pokazala i spušta se na
kolena.
„Zakleo bih se da mi je telefon bio u autu...“
„Možda ti je ispao u prodavnici.“

104
 „Da, moguće je.“
Zadržavam dah dok kuca broj, moleći boga da ne zove Liju.
„Mama“, čujem kako govori i osećam kako mi kamen pada sa srca.
„Ne brini, dobro sam. Samo sam odlučio da otputujem na nekoliko
dana. Stvarno? Zvala te je? Šta je htela?“
Nisam predvidela da je Lija zvala njegove roditelje.
„Aha. Ali nije rekla zašto hoće da razgovara sa mnom? Verovatno
nije ništa važno. Pozvaću je kad se vratim. I ja tebe. Ćao, mama.“
Posmatram njegovo lice. Deluje zabrinuto.
„Hej, ti“, uzimam mu telefon iz ruke i ubacujem ga u svoju torbu.
„Dođi da mi se nabacuješ dok podgrevam pasulj.“
Uzimam ga za ruku i vodim ka utičnici.
Pošto se narednih dana temperatura spustila na pet stepeni,
uglavnom boravimo u šatoru. Jedemo nudle i svađamo se ko će
spavati pored grejalice. Kad se smrači, umotavamo se u ćebad,
sedimo u kamperskim stolicama i posmatramo vatru. Zadirkuje me
što nisam podnela prijavu za pravni fakultet, a ja njega što nema
petlju da zaprosi Liju. Kad se dovoljno smrznemo napolju, zavlačimo
se svako u svoju vreću, ali nijedno ne skida šašavi osmeh s lica.
Svake noći pre spavanja, Kejleb mi kaže nešto od čega se naježim od
glave do pete, uprkos tome što nosim četiri para čarapa.
„Olivija?“
„Molim, Kejlebe?“
„Hoćeš li me sanjati noćas?“
„Ne lupaj!“
A onda bi usledio njegov zvonki seksi smeh.

105
 Jedanaesto poglavlje

PROŠLOST

„Voliš li me?“
„Oprosti, šta si me pitao?
„Da li me voliš? Sasvim jednostavno pitanje. Ako ti više odgovara,
postaviću ti ga na nekom drugom jeziku.“ Prevrnuo se sa leđa na
stomak, podigao na sve četiri i nastavio da me bombarduje odozgo:
„M’aimez-vous? Voce ama-me tanto como o amo?“
Pravio se važan. Misli da ne znam da tečno govori francuski i
italijanski. Njegovo pitanje bockalo me je baš kao i trava pod mojim
leđima.
Zabavljali smo se tačno godinu dana i do sada sam nekako
uspevala da eskiviram odgovor na to pitanje. Znajte da to uopšte nije
lako kad vam se Kejleb Drejk unese u lice, gledajući vas onim
krupnim očima. Da bih uspela da ostanem pribrana, skrenula bih
misli na dva miliona dece koja gladuju u Africi. Na moju žalost, bilo
smo na kampovanju u Džordžiji. Bila sam umorna, znojava i nisam se
presvukla dva dana. Ovde smo tek jedan dan i, osim njegovog s neba
pa u rebra pitanja, zaradila sam i upalu mišića i mali milion uboda
insekata.
„Kad se vratimo kući, daću prilog za decu iz Kenije“, rekla sam
češkajući svoje koleno. „Sigurno si video reklamu za to.“
Pogledao me je ozbiljno, dajući mi do znanja da ne menjam temu.
„Ja... ja... volim sladoled“, odgovorila sam mu, trudeći se da
izbegnem njegov pogled. „Volim i topao tuš i čistu odeću.“
„Olivija?“ rekao je upozoravajućim tonom.
„Kejlebe?“, odgovorila sam mu imitirajući ga.
Namrštio se, a ja sam okrenula glavu na drugu stranu. Ispadalo je
kao da ga zamajavam, a u stvari, ni on meni nikad nije rekao da me
voli. Samo mi je često postavljao isto pitanje.
„A zašto me stalno to pitaš?“, uzdahnula sam i čupnula jednu
travku. Iscepkala sam je na tračice i bacila u vazduh da ih vetar
odnese.
„A zašto mi nikad ne odgovoriš?“
„Zato što je teško.“

106
 „Teško? Odgovor glasi da ili ne, što znači da u startu imaš pedeset
posto šanse da odgovoriš tačno.“
E da je to tako jednostavno! Da li ga volim posle godinu dana?
Volim ga od samog početka... od trenutka kad su nam se životi
ukrstili. Nisam mogla to da mu kažem, odnosno, nisam znala kako to
da prevalim preko usana. Kad god sam pokušala, reči bi mi zapele u
grlu.
„Nemoj da me požuruješ.“ Odgurnula sam ga od sebe i podigla se u
sedeći položaj, brišući dlanove o trenerku.
Kejleb je skočio na noge, napravio nekoliko koraka, a zatim se
naglo okrenuo prema meni. Bio je besan.
„Nikada te ni na šta nisam terao!“
Prebledela sam. To je bila istina. Ništa gluplje nisam mogla reći
dvadesettrogodišnjaku koji se toliko dugo uzdržava da ne pređe
granicu intime koju sam mu postavila.
„Znam, oprosti. Samo, pitaš me nešto na šta još nisam spremna da
odgovorim“, rekla sam, ne gledajući u njega.
„Samo želim da znam na čemu sam i kuda ide naša veza.
Uostalom, znam da me voliš.“
Pogledala sam ga zaprepašćeno, a on je samo slegnuo ramenima.
„Problem je u tome što nemaš petlju da izgovoriš jednostavnu
rečenicu! Vidiš, lako je! Volim te, Olivija.“
Usne su mi zadrhtale. Tužno, ali jesu. Nešto me je steglo u
grudima, te sam jedva uspevala da dišem. On me voli!
„Nećeš da mi kažeš da me voliš samo zato što nemaš poverenja u
mene. Ako je to tako, onda ne mogu da budem s tobom.“
Zapljusnuo me je talas panike. On to meni preti?
Podigla sam se na noge da bismo bili ravnopravni. Nije pomoglo,
pošto je za glavu viši od mene.
„Mrzim te!“, rekla sam, a on je počeo da se smeje.
„Ponašaš se kao derište. Neću više da se raspravljam s tobom.“
Okrenuo se i otišao, a ja ostadoh da stojim zapanjena novim
saznanjem.
On me voli. Ispružila sam se u travi i nasmešila se nebu.
Kasnije tog dana, kad sam se umorila od durenja pored jezera,
vratila sam se u šator i nastavila da se durim. Kejleb je već trebalo da
se vrati, a ja sam prilično ogladnela. U trenutku kad se pojavio na
ulazu našeg luksuznog šatora, preturala sam po kutiji sa hranom.
Pogledi su nam se sreli, a meni ispade iz ruke kesica pereca koju sam

107
upravo otvorila. Nešto nije valjalo. Na njegovom licu pisalo je nevolja.
Neće valjda sada da raskine sa mnom? Pribrala sam se i pripremila da
mu uzvratim, pa šta bude.
„Ti si razmažena.“
„Ja sam siroče“, naglasila sam. „Ko je mogao da me razmaziti?“
„Ja. Pustio sam da sve bude po tvome. Čim malo popustim uzde, ti
to iskoristiš.“
„Nisam tvoje vlasništvo da bi me držao na uzdama!“, povikala sam.
„Kakva izjava! Pravi si šupak!“ Okrenula sam mu leđa, ali me je on
zgrabio za zglob ruke i okrenuo prema sebi.
„Jesi moje vlasništvo“, rekao je držeći me čvrsto uz sebe.
Zurila sam u njega otvorenih usta.
„Nisam“, odmahnula sam glavom, ali sada više nisam bila sigurna
o čemu mi to zapravo razgovaramo.
I dalje me je držao čvrsto uz sebe. Moje tanke ručice izgledale su
tako krhko u njegovim krupnim šakama, ali se ipak nisam otimala i
pokušavala da se oslobodim.
„Pusti me!“
Stisak se pojačao. Stajali smo toliko blizu da sam mogla osetiti
njegov dah na svom licu.
„Onda, čije si vlasništvo?“ začikavao me je.
„Svoje! Ni tvoje, ni tuđe, ničije... nikada!“ Osećala sam se glupo, ali
sam ipak ponosno podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. Bile su
hladne i ravnodušne. Smejao mi se iz sveg glasa. A zatim su mu se u
očima pojavile čudne varnice. Pogledao me je i rekao:
„Pretpostavljam da si i gospodarica svoga tela, ha?“
„Naravno da jesam!“
U meni je sve ključalo od besa. Bila sam kao vulkan koji će svakog
trenutka izbaciti lavu.
„Onda sam siguran da ćeš uspeti da ga kontrolišeš“, završio je, a ja
sam ga gledala zbunjeno, ništa ne shvatajući.
„Molim?“
Pustio mi je ruke ili, bolje rečeno, odgurnuo ih je od sebe i, pre
nego što sam uspela da dođem sebi, obuhvatio me je oko struka i
privukao me sebi. Poljubio me je, ali ne kao inače. Ovog puta bilo je
mnogo strasnije i muževnije. Sve i da sam htela, nisam mogla da mu
uzvratim - njegove usne i jezik bili su svuda.
Pokušala sam da se oduprem dlanovima o njegove grudi, ali
uzalud. Bilo je kao da se odgurujem od zida. Moje telo se pobunilo,

108
uznemirilo i ustreptalo. Mislila sam da ću se raspasti napola.
Konačno sam uspela da uhvatim ritam njegovih usana i da mu
uzvratim; poljubac po poljubac, ugriz po ugriz. Taman kad sam
mislila da sam uspostavila kontrolu, sklonio mi je kosu s vrata i
zalepio svoje tople, sočne usne za kožu mog vrata. Zadrhtala sam
celim telom, ali sam ostala koliko-toliko pribrana. Odvojio se od mene
na trenutak, taman toliko da pomislim da sam pobedila. Ali umesto
da odstupi, zgrabio je kragnu moje majice i jednim pokretom mi je
svukao preko glave. Ovo nisam očekivala. Stajala sam kao omađi-
jana i piljila u njega, ne verujući šta mi se dešava. Njegove vrele usne
šarale su po mojim nagim ramenima i dekolteu. Sekund kasnije,
otkopčao mi je grudnjak jednim potezom i ja izgubih tlo pod nogama.
Kolena su mi klecala, a krv proključala. Podigao me je u naručje i
nežno spustio na leđa, a zatim sam osetila njegovu toplu kožu na
sebi. Nisam se opirala. Isključila sam mozak i prestala da ga slušam.
Prepustila sam se trenutku - i prvi put u životu nije me bilo briga.
„I? Još se kontrolišeš?“, prošaputao mi je u kosu dok je rukom
vešto milovao moja bedra. Naravno da se kontrolišem. Svesno sam
odlučila da mu se prepustim i sada nisam želela ništa drugo osim da
ućuti i nastavi.
„Onda me zaustavi“, rekao je. „Hajde, zaustavi me.“
U tom trenutku, njegova ruka nalazila se između mojih nogu. Nije
mi padalo na pamet da ga zaustavim. Umesto odgovora, zarila sam
nokte u njegove nadlaktice. Istog trena, zgrabio je pojas moje trenerke
i svukao je s mene. Sve mi je bilo maglovito i nejasno. Sve osim želje
da završi ono što je započeo.
„Dakle, čija si?“, ponovio je pitanje.
Molim? Nismo li ovo već razrešili?
Otvorila sam oči i pogledala ga. Tek tada sam počela da shvatam
šta se dešava. Kejleb je bio potpuno obučen, a ja sam ležala na podu,
samo u gaćicama. Potpuno sam izgubila samokontrolu. Poigravao se
sa mnom. Opustila sam telo i pogledala ga u oči.
„Čija si, Olivija?“, upitao me je nežno i spustio svoj dlan na mesto
gde mi se nalazi srce.
Bio je u pravu. Sve moje pripadalo je samo njemu. Kejleb nije hteo
da me ponizi, već da me nečemu nauči. Dete u meni htelo je i dalje da
se joguni, ali sada je iz mene progovorila odrasla Olivija.
„Tvoja.“
Prestao je da se pokreće. Osećala sam kako mu se grudni koš
ubrzano podiže i spušta. Spustio je glavu na moje grudi i tamo ostao
nekoliko trenutaka. A onda je odjednom skočio na noge, vešto poput

109
mačke.
„Hvala ti.“ Popravio je kragnu i izašao iz šatora, ostavivši me da
ležim na podu samo u gaćicama.
Briznula sam u plač.

110
 Dvanaesto poglavlje

SADAŠNJOST

„Šta je ovo? Spustilo se ispod nule?“, izvirujem iz šatora i drhteći

trljam nadlaktice.
Naš poslednji dan. Osećam ogroman teret u stomaku. Teret straha
i krivice.
„Nije, ima bar deset stepeni“, odgovara mi i pruža mi plastičnu
čašu s vrućom kafom.
Mrštim se i vraćam se u šator da se spakujem. Dok slažem odeću,
čujem njegov glas.
„Olivija, moramo da razgovaramo.“ Gledam ga preko ramena. Vrti
prsten na palcu - loš znak.
Uzdišem. Mora da je u vezi s telefonom, mislim u sebi.
„Naravno.“ Hodam po žici sopstvene katastrofe. Osećam da nam
vreme curi poput peska. Prisećam se upozorenja onog kretena,
silovatelja, kog sam srela pred muzičkom prodavnicom. Bolje je da
odete na vreme. Crveno nebo donosi nevolju.
Crveno, crveno, crveno... baš kao Lijina kosa.
Izlazim iz šatora držeći kafu u ruci. Stoji naslonjen na svoj auto.
„O čemu je reč?“, trudim se da zvučim opušteno i smeštam se
pored njega.
„Šta se ovde dešava, Olivija? Šta mi to radimo?“
„Kampujemo“, trudim se da budem duhovita, ali ne uspevam da
mu izmamim ni pola osmeha.
Šta li želi da čuje od mene? Šta?
„Ne znam, Kejlebe. Šta želiš da ti kažem?“
Odmahuje glavom. Deluje razočarano. Treba li sad da ispljunem
istinu? Provaliće me pre nego što uspem išta da kažem.
„Nemaš baš ništa da mi kažeš?“, zagonetan je. Odmahujem glavom.
Opet lažem. Zašto to radim? Možda sam zaražena laganjem.
„Dobro, kad je tako...“ Umesto da nastavi da me ispituje, okreće se
i počinje da skuplja naše stvari; vreće za spavanje, odeću, Pikls.
Ubacuje ih u auto, prvo jednu po jednu stvar, a zatim dve po dve. A ja
stojim i posmatram ga otvorenih usta. Šta da mu kažem? Kako to da

111
mu kažem?
Volim te, Kejlebe. Želim da budem s tobom. Ovih nekoliko dana su
kao san. Volim te svakog trena sve više.
Saterana sam u ćošak. Nevoljno ulazim u auto i zabijam svoje
promrzle šake pod pazuhe. Kejleb odvrće muziku do daske i ne obraća
pažnju na mene. Besna sam kao ris. Razmišljam šta da mu kažem da
bih ga otkačila, ali nisam dovoljno hrabra da bih to učinila. Kejleb kog
poznajem ima vrelu narav, a ukoliko ju je ovaj momak nasledio od
njega, ne želim da je osetim na svojoj koži.
Kako se odmičemo od Džordžije, pejzaž postaje sve manje brdovit.
Negde kod Talahasija, utišavam muziku i okrećem se licem prema
njemu.
„Kejlebe... progovori...“
Ništa. Samo trzaj mišića u vilici.
„Molim te, pričaj sa mnom“, pokušavam još jednom. Ovo će biti
teže nego što sam mislila. Nova taktika.
„Zašto si toliko osetljiv? Nisam rekla ono što si očekivao i sad si
uvređen?“
Ovo je upalilo. Kejleb naglo skreće udesno. Čujem Pikls kako kevće
jer se istumbala po zadnjem sedištu.
Nalazimo se usred ničega. Samo nas dvoje, drveće i prazan put
pred nama. Prolazimo kroz neku kapiju i ulazimo u šumu. Pred nama
je potpuno prazan parking. Kejleb zaustavlja auto naglo nagazivši
kočnicu. Mesto je jezivo. Vrpoljim se nervozno i gledam u njega.
„Šta mi to radimo?“, ponavlja.
„Ja...“ Gledam kroz prozor očajnički tražeći izlaz.
Pokušava da me natera da mu se otvorim, ali ja to ne mogu. Kako
da budem iskrena kad sam ga toliko lagala? Mada se užasno plašim
mraka, ipak izlazim iz auta.
„Kuda ćeš?“, pita me, otvara svoja vrata i kreće za mnom.
Pre nego što sam uspela da zatvorim svoja vrata, stigao je do mene
i prikovao me leđima za karoseriju. Zalepio je svoje dlanove s obe
strane moje glave i uneo mi se u lice. Disao je ubrzano, očigledno
uzrujan.
„Nas dvoje? Šta radimo?“ ponavlja ozbiljnim tonom.
Pokušavam da se izmigoljim, ali nemam kud. Spuštam obe ruke na
njegove grudi. Zašto se toliko trudi da ovo iščupa iz mene? Kunem se,
ovo nije ono umiljato lane koje sam nedavno upoznala, ovo je stari
vatreni Kejleb.

112
 „U redu, stani. Ali pre toga me pusti..
Odmaknuo se desetak centimetara od mene i ja koristim priliku da
se provučem ispod njegove ruke. Gazim korak po korak u potpuni
mrak i ne osvrćem se na njegovo dozivanje. Mrzim mrak, ali trenutno
je i to bolje od sučeljavanja sa istinom. Moram malo da razmislim.
Nastavljam da hodam sve dok buku s auto-puta nije nestala. Gde li
sam to? U šumi? Ne, nalazim se na plantaži narandži. Prepoznala bih
taj miris među hiljadama jer Kejleb miriše na narandže. Zašto u mom
jebenom životu baš sve mora da se vrti oko njega? Šutiram drvo.
Čujem korake iza sebe i zastajem. Možda je ovo trenutak da mu sve
priznam. Stežem pesnice, spremna da se borim.
Pomalja se iz tmine kao duh. Izgleda nestvarno lepo. Kad me je
ugledao, zastaje. Gledamo se ćutke, a potom prekrštam ruke na
grudima.
„Šta mi to radimo?“, ponavljam njegovo pitanje. „Pokušavam
nekako da se iščupam iz svog jadnog, bednog i usamljenog života.
Ja...“ Udišem duboko, a zatim nastavljam. „Ja sam lažljivica i loša
osoba. Lagala sam te... Ja...“
Stiže do mene u tri koraka i pribija me uz drvo. Čujem sebe kako
teško dišem i osećam njegov dah na svom licu.
„Ućuti!“, govori mi. „Samo ućuti!“
Gledam ga u oči, a zatim skrušeno skrećem pogled. Zašto mi
otežava? Hoću konačno sve da izbacim iz sebe...
„Pogledaj me“, naređuje mi.
Podižem glavu.
„Izvlačiš se, izvrdavaš i poigravaš se sa mnom!“, govori mi oštro.
„Ne, ja...“
„Da. Tako je. Ne zanima me šta si uradila. Samo mi reci šta osećaš.
Šta želiš?“
Plaši me njegov gnev. Pripijam se čvršće uz drvo. On očekuje iskren
odgovor, ali da bi neko uopšte mogao biti iskren, mora pre svega biti
pošten. A ja to nisam bila. Oblizujem usne. Misli mi se roje u glavi.
Ima ih na hiljade i svaka se odnosi na njega. Sve što treba da uradim
jeste da ih pustim da izađu napolje.
„Želim da me poljubiš.“
Nije iznenađen.
„I šta još?“
Njegove usne... Ne vidim ništa osim tih punih, sočnih i čulnih
usana. Disanje mi se ubrzava. Budem li se samo malo nagnula

113
napred, usne će nam se dotaći. Ali dobro ga poznajem. Neće mi dati
ono što želim sve dok mu ne budem pružila ono što on zahteva. Ipak,
na kraju pobeđuje moja tvrdoglavost. Okrećem glavu u stranu, ali je
on vraća nežnim pokretom ruke.
„Olivija..upozorava me.
Njegove prodorne oči mute mi razum. Osećam toplinu njegovih
grudi pod svojim prstima i osećam kako mu srce kuca ubrzano, isto
kao i moje.
„Izgovori to, Olivija! Dođavola! Jednom u životu, ispljuni ono što
osećaš!“ Gleda u moje usne i čeka.
Razmišljam šta da slažem. Ne dopada mi se ova otvorenost. Previše
sam ranjiva. Više mi se sviđalo dok sam se poigravala.
„Želim da...“, grozničavo tragam za rečima, ali one mi ne dolaze.
„Prvo me poljubi, pa ću ti onda reći šta osećam.“
Gleda me sumnjičavo. Spušta pogled ka mojim usnama i jezikom
prelazi preko svojih, kao da se predomišlja. Osećam da ću se srušiti.
Ali to se ne dešava. Zagrlio me je jednom rukom oko struka, a drugu
je ostavio da počiva na kori drveta, tačno iznad moje glave. Čela nam
se dodiruju. Ubrzano dišem. Gorim od želje. Milion leptirića leprša u
mom stomaku. Čini mi se da je ovo najsnažnije osećanje požude koje
sam ikada doživela. Stežem šakama njegovu košulju.
„Šta čekaš?“
Zaškiljio je. U uglu njegovih usana pojavljuju se dve polukružne
boriće. Obuzima me neodoljiva želja da ih poljubim.
„Budem li te poljubio, neću moći da se obuzdam.”
Sklapam oči. Ovo zvuči kao lepa pretnja.
„Što se mene tiče, i ne moraš“, šapućem.
Njegove usne se spuštaju na moje. Čini mi se da umirem. Nežno mi
jezikom prelazi preko donje usne i ljubi me kao da mu je poslednji
dan života. Sklapam ruke oko njegovog vrata. Osećam da se
osmehuje. Dižem se na prste i privijam se čvrsto uz njega. Sledi jedan
nežan poljubac... zatim drugi, nešto dublji... onda me ponovo gricka i
poigrava se... Kejlebovi poljupci isti su kao i njegova narav; prvo malo
zadirkuje, zatim je ozbiljan, onda se malo poigrava, ubrzava, pa
usporava... Taman kad sam se uskladila s njegovim ritmom, njegov
jezik skliznuo je u moju usnu duplju, ispitujući je i izazivajući žmarce
po celom mom telu. Jecam od zadovoljstva. On se smeška. Toliko je
seksi da ne mogu da mu odolim. Privijam se uz njega i uzvraćam mu
istom merom. Nakon još nekoliko mekih, nežnih i paperjastih
poljubaca, sledi pravi uragan. Usne nam se spajaju kao da se nikad
neće razdvojiti. Upadamo u vrtlog iz kog nema povratka. Osećam

114
njegove ruke na svom stomaku. Ljubim ga kao mahnita, kao da želim
da nadoknadim sve što sam propustila za ove tri godine i popravim
sve što sam uništila. Usne mu se pomeraju ka mom vratu i ljube
tačku za koju zna da me najviše pali.
„Olivija“, šapuće mi u uho.
Glas mu je dubok i mek, poput somota. Kad god govori ovim
tonom, znam da sledi nešto ozbiljno. Oboje dišemo ubrzano, kao posle
pretrčanog maratona.
„Da li me voliš?“
Skamenila sam se. Umesto leptirića, sada osećam jezu. Podiže mi
bradu i gleda me pravo u oči.
Ne budem li mu odgovorila, znam da će se okrenuti i otići. Silno
želim da budem iskrena i priznam mu da ga volim više od sebe same,
ali sve što sam tada uspela da izgovorim bilo je jedno slabašno da.
„Reci to glasno“, uporan je.
Grizem usne.
Prodrmao me je. „Reci!“
Otkud tako dobro zna šta se dešava u meni?
„Volim te!“, zaurlala sam.
Zabezeknut je kao da sam ga ošamarila. Sad sam stvarno poludela.
Obuhvatam ga oko struka i otkopčavam mu dugme na
farmerkama. Ovo nije očekivao. Stoji skamenjen; celo telo mu je
napeto. Ljubim ga strasno ne bih li razbila njegov otpor. Uspevam.
Odjednom se obrušava na mene poput provale oblaka. Zastaje, ali
samo na sekund, da bi svukao svoju košulju, a zatim nastavlja da me
ljubi s takvom žestinom i strašću da jedva uspevam da dođem do
daha. Dodirujem ga; mišići su mu čvrsti, a telo izvajano kao najlepša
skulptura. Uplašena zbog svoje nespretnosti, sklanjam ruke s njega,
ali on ih brzo vraća na mesto. On je profesionalac, a ja novajlija; toga
smo oboje svesni. Njegove ruke lutaju svuda po mom telu. Čini mi se
da gorim. Svlači mi majicu preko glave, ljubi mi ramena i otkopčava
grudnjak. Sama svlačim pantalone i gaćice. Odjednom se odmiče od
mene. Gleda me zadivljeno. Prestravljena sam. Nikada me nijedan
muškarac nije video nagu i sada se osećam kao da me vidi ceo svet.
Zadovoljan prizorom, ponovo me privlači k sebi.
„Bože, Olivija...“, govori mi stenjući.
Lice mi gori. Treperim kao sveća na vetru. Nisam sigurna šta je
hteo da mi kaže. Odmičem se i gledam ga u oči. Više nisu mirne i
nasmejane. Zenice su mu raširene i ispunjene ljubavlju i požudom.
Oduvek sam se plašila ovog trenutka. Nežno me spušta na zemlju.

115
Osećam kako me trava bocka po leđima. Udišem miris narandžinog
cveta. Privijam se uz njega i čekam. Ulazi u mene nežno i pažljivo.
Gledamo se u oči. Što ga dublje osećam u sebi, više ga želim. Ni
slutila nisam da će biti ovako. Želim glasno da stenjem. Želim da mu
zarijem nokte u leđa i sklopim noge oko njegovog struka, ali mi moj
glupi ponos to ne dozvoljava. Gleda me tražeći odgovor. Želi da zna da
li uživam. Ali ne može to da vidi - sva lepota i sreća koju sada osećam
skrivena je negde duboko, gde je niko ne može pronaći, a kamoli
videti.
Vešto se pomera napred-nazad. Sisa mi donju usnu. Smeje se i
prelazi usnama preko mog lica. Žmurim. Zabacujem glavu i gledam
ga.
„Dakle, ti si od te vrste devojaka.“
Ne shvatam šta je time mislio, a i ne zanima me. Osećam se kao da
letim.
Podiže mi ruke iznad glave.
„Opusti se i razmakni kolena.“
Prvi put u životu poslušno činim ono što mi je rečeno. Odjednom
sve postaje još bolje. Stiskam usne i okrečem glavu od njega. Ne
prestaje da se pokreće. Prelazi jezikom preko moje ušne školjke.
Naježila sam se od glave do pete.
„Pogledaj me.“
Okrećem glavu prema njemu. Počinje sve brže da se kreće... Zatim
još brže. Dišem kao da sam upravo pretrčala maraton.
„Divna si!“
Ove reči delovale su na mene poput najjačeg afrodizijaka. Podigla
sam glavu, pripila se uz njegove grudi i ispustila zvuk kakav nisam ni
znala da postoji. Pogledao me je zadovoljno.
„Možeš ti i bolje.“
Nakon toga, vreme je prestalo da postoji. Šaputao mi je neke
bezobrazne reči, kao da je znao sve moje skrivene želje. Doveo me je u
stanje delirijuma. Ne znam za sebe. Osećam da sam blizu vrhunca, ali
još ne želim da ga doživim. Kejleb, kao da mi čita misli, usporava, a
zatim ubrzava, potpuno kontrolišući moje telo i moj razum. U jednom
trenutku, kada je spustio glavu na moje rame, uspevam da
preokrenem uloge i da se popnem na njega. Pušta me da se
namestim, a zatim me usmerava držeći ruke na mojim bokovima.
Uostalom, ovo je igra za dvoje. Saginjem se i šapućem mu: „Jače,
Kejlebe, i... ne vadi ga...“
Zažmurio je i zabio mi prste u butine. Još malo uživam u svojoj
dominaciji, a onda me on ponovo prevrće na leđa.

116
 „Nisam ovo planirao.“
U tom trenutku doživljavam orgazam i stavljam tačku na njegovu
rečenicu.
Ćutimo do kuće. Kejleb mi pomaže da raščistim krš u mom stanu.
Napunili smo deset velikih kesa ostacima mog života. Krhotine čaša,
tanjira i ostalih polomljenih predmeta skupili smo na jednu gomilu, a
pocepanu odeću i posteljinu na drugu. Tišinu remeti samo tiha
muzika s radija. Prekidam rad na svakih deset minuta, tek toliko da
shvatim šta mi se to dogodilo u onom voćnjaku. Suze mi se slivaju niz
lice dok gledam u uramljenu sliku Tomasa Barbija, sada razbijenu i
iscepanu. Pre nego što sam je ubacila u kesu, Kejleb mi je uzima iz
ruke i stavlja sa strane.
„Ovo može da se sredi“, govori i briše mi suze.
Međutim, kad sam pronašla slomljenu porculansku figuricu koju
mi je poklonila baka, nisam mogla da izdržim, već sam se zaključala u
kupatilo da se isplačem. Shvativši značaj te porculanske čobanice,
Kejleb ju je pažljivo umotao u salvetu i spustio u kutiju sa ostalim
predmetima za koje je procenio da mi znače i da se mogu popraviti.
Kad smo završili s pakovanjem celokupne moje imovine u kese za
smeće, Kejleb me je čvrsto zagrlio i otišao. Minut kasnije, stojim kraj
prozora i gledam kako korača prema svom automobilu. Odjednom me
obuzima neverovatno snažno osećanje usamljenosti. Steže me u
grudima kao da mi pluća upravo otkazuju. Pritiskam slepoočnice
dlanovima. Ne mogu ovako. Ne mogu više da ga lažem. On je predobar
i ne zaslužuje ovo. Moram da mu kažem istinu. Ne smem dozvoliti da
je čuje od nje.
Otvaram vrata i vičem iz sveg glasa. „Kejlebe, čekaj!“
Trčim prema njemu. Briga me što na sebi imam samo stari dres.
Kačim mu se oko vrata.
„Molim te, oprosti mi što sam užasna osoba“, govorim pritiska -
jući obraz uz njegove grudi. „Oprosti mi, molim te.“
„O čemu ti to?“ podiže mi glavu i gleda me u oči. „Ti si dobra
osoba.“
„Ne, nisam“, odmahujem glavom. „Kvarna sam kao mućak.“
Osmehuje se i trlja mi leđa kao da sam dete. A zatim se saginje i
usnama mi nežno dodiruje vrat.
„Zašto govoriš tako ružno o sebi? Meni se dopadaš baš takva kakva
jesi, pa makar bila kvarna kao mućak.“
Počinje da se pomera u ritmu neke zamišljene melodije, a ja ga
pratim u stopu. Postajem svesna da sam polunaga, ali ne marim.
Uživam u toplini njegovih ruku koje počivaju na mojim leđima.

117
 „Ovo je sve do čega mi je stalo, Olivija.“
„Predomislićeš se“, nadovezujem se, „čim budeš saznao ko sam.“
„Pa znam ko si.“
Odmahujem glavom. Na ivici sam suza i teško se suzdržavam da ne
briznem u plač.
„Ne znaš ti ništa.“
„Znam sve ono što treba da znam. A sad ućuti.“
Poslušala sam ga. Ućutala sam i još jednom progutala svoje
priznanje. Istina me žulja i pritiska, hoće napolje, ali sada, ovde, na
ovom mestu, on pevuši pesmu Yellow od Koldpleja i nas dvoje
plešemo pod vedrim nebom, možda poslednji put pre nego što mu Lija
otkrije ko sam. Ma neka mu kaže. Ostaću kukavica.
Kasnije tog dana, izlazim iz kupatila, brišem kosu, kad čujem kako
neko snažno kuca na moja vrata. Bacam peškir na kauč i trčim da
otvorim, misleći da je Kejleb.
„Zdravo, Olivija.“
Lija.
Smeška mi se kao da smo stare prijateljice.
„Jebote!“, uzvikujem, više sebi nego njoj.
Pomeram se u stranu da je propustim.
Uvrće pramen kose oko svojih mlečnobelih prstiju. Ulazi i pogledom
prelazi preko mog stana.
„Vidim, počistila si.“
Pravim grimasu kojom želim da joj dam do znanja da me smara i
da nisam raspoložena za svađu.
„I? Zašto si došla?“
„Da se nagodim s tobom“, gleda me kao lisica onim svojim
bademastim očima.
Miriše na skupocen parfem i nosi još skupoceniju odeću. Prelazi
rukom po mojoj sofi, kao da se premišlja da li da uopšte spusti svoju
cenjenu zadnjicu na nju. Izgleda kao kineska porculanska figurica.
Prilazim joj i gledam je u oči.
„Reci šta imaš i gubi se!“, govorim joj ozbiljnim tonom. Nakašljala
se kao neka ptičica i spustila dlanove na kolena. „Do sada si već
sigurno shvatila da neke tvoje stvari, koje bih mogla nazvati dokaznim
materijalom, više nisu u tvom posedu.“ „Da, znam da si ukrala moje
fotografije i pisma“, odgovaram osorno. „Pametno si odigrala, nema
šta“, govori, a zatim zastaje i izvlači izgraviranu tabakeru iz svoje
tašne. Otvara poklopac i uzima cigaretu. „Samo da znaš, kad smo

118
Kejleb i ja počeli da se zabavljamo, prvo što mi je rekao bilo je da si
manipulatorka. Ipak, ovakvu šaradu nisam očekivala! Svaka čast!“
Lupka cigaretom o dlan i prstom vrti točkić na upaljaču. Prisećam
se da je i Džim to isto radio. Skrećem pogled na suprotnu stranu.
„Dosadna si kao prehlada koja nikako da prođe, Olivija. Ali
moraćeš da prođeš i ostaviš mene i mog verenika na miru.“
„Tvoj je koliko je i moj“, odbrusila sam joj. „Štaviše, koliko znam, u
njegovoj fioci stoji verenički prsten koji nikad nije bio tebi namenjen.“
Zadovoljno posmatram kako joj boja nestaje s lica.
„Da nije bilo te nesreće i da se ti nisi pojavila, taj bi prsten sada bio
na mojoj ruci. Znaš li zašto? Zato što je on odabrao mene. Tebe je
ostavio i započeo vezu sa mnom. Ne značiš mu ništa.“
Osećam kako počinjem da ključam. Šta ova glupača uopšte zna o
Kejlebu? Ja sam njegova prva i najveća ljubav. Ja sam ta koja ga je
najviše povredila. Nas dvoje vezuje iskrena ljubav, ali i suze, tuga i
kajanje. Takvo nešto ova uštogljenica nikad neće moći da oseti.
„Pa, dobro, kad mu ne značim ništa i nisam ti konkurencija, zašto
si došla?“
„Da bih ti ponudila izlaz.“ Gledam kako njene jarko našminkane
usne ostavljaju okrugli trag na cigareti.
„Slušam.“
„Bude li Kejleb saznao da ga koristiš i lažeš... mislim da ti je
savršeno jasno šta će uslediti.“ Otresa pepeo na moj uništeni stočić.
„Ako prestaneš da se viđaš s njim i jednostavno nestaneš, neću mu
reći.“
„Nećeš mu reći?“, ponavljam njene reči, imitirajući njen piskavi
glas. „Nije on budala. Shvatiće i sam šta sam uradila čim mu se bude
vratilo pamćenje. Kakve onda ima veze hoćeš li mu ti reći ili će sam
sve shvatiti?“
„Izvući ćeš se časno i pošteno. Razmisli malo, dušice. Kad bude
saznao, razočaraće se, a onda će uslediti svađa, suze, poniženje i bol
koji neće tek tako proći. Nemoj pogrešno da me shvatiš. Boli me uvo
za tebe - njega želim da poštedim neprijatnosti.“
„Ne znam zašto, ali prilično sam sigurna da štitiš Kejlebov
bankovni račun, a ne njegovu dušu.“
Ustaje, baca cigaretu na moj tepih i gazi je. „Ti si sebična kučka,
Olivija! Ne brkajmo pojmove. Ja nikad ne bih uradila tako nešto kao
ti! Nikad!“
Njene reči zabadaju se u mene kao igle. U pravu je. Čak ni ova
napast od žene nikada ne bi prevarila i izneverila osobu koju voli.

119
Uplašena njenim rečima, pravim korak unazad.
„Kad smo se nas dvoje upoznali, još je bio ranjen i tužan zbog tebe.
Trebalo mi je godinu dana da ga izlečim i ubedim da nisi vredna
njegovog bola. Godinu dana!“ sikće ona. „Ti si obično smeće i neću ti
dozvoliti mu više priđeš! Jesi li me razumela?“
Jesam. Da sam se borila za njega kao ona, Kejleb i ja se nikada ne
bismo ni rastali.
Uzdišem. Ako odbijem njen predlog, otići će do njega i pokazati mu
moja pisma i fotografije. Naravno, mogla bih joj nabiti na nos
uništenje mog stana i ovu učenu, ali kad izvagam njenu i svoju
krivicu, moja ispada veća. Mereno bolestima, ja sam bila teška
dijareja, a ona prolazni poremećaj varenja. I šta će biti s Kejlebom?
Kad bude sve saznao, otkačiće nas obe i ostaće sam i ponovo ranjen.
Kakvo čudovište bih bila da to dozvolim? Isuviše ga volim da bih ga
zbog inata prema ovoj kokoški ponovo povredila.
Predajem se.
„U redu. A sad odlazi.“
Otvaram joj vrata i pokazujem da izađe, ne gledajući u nju. Hoću
samo da nestane iz mog stana i iz mog života. Samo sam sebe mrzela
više od nje. Pre nego što je izašla, zastala je i pogledala me u oči - dve
gadure na megdanu.
„Ja uvek pobeđujem.“ Ispušta koverat, koji pada tik pored moje
noge, a zatim odlazi.
Lupam vratima i šutiram ih. Hodam po stanu i psujem kao kočijaš.
Srce hoće da mi pukne od tuge. Naslanjam se na zid, a zatim se
spuštam na pod i privlačim kolena sebi. Čini mi se kao da ću svisnuti
od bola. Moram nekud da odem. Ovde sve miriše na Kejleba i ne
mogu to da podnesem. Da, to je to! Otići ću nekuda i nikada se neću
vratiti.

120
 Trinaesto poglavlje

PROŠLOST

Nekoliko dana nakon što smo proslavili godišnjicu zabavljanja, Kejleb

me je upoznao sa zmijom koju je nazivao majkom. Stigli smo pred
otmenu dvospratnicu negde oko četiri po podne. Od nervoze sam
počela da kršim prste. Kejleb se parkirao pored ogromne fontane koja
je prskala baš prema meni. Pogledala sam u daljinu, vidno snuždena.
„To je samo statua, princezo. Ne ujeda“, rekao je, smejući se izrazu
mog lica. „Samo da znaš, nekoliko puta sam se pijan kupao u njoj pa
znam.“
Nasmešila sam mu se kiselo. Uhvatio me je podruku i poveo prema
ulazu u zgradu. Po čvrstini njegovog stiska, shvatila sam da je
pretpostavljao da želim da zbrišem. Bio je pravu. Htela sam.
Kad su se vrata otvorila, odmerila me je od glave do pete. Delovala
je iznenađeno, kao da nas nije očekivala ili zato što smo stigli nekoliko
minuta ranije. Kad se iz pozadine pojavio njen muž, namrštila se kao
da su pre nekoliko trenutaka žestoko svađali. On joj je uputio
značajan pogled, onaj koji govori „lepo se ponašaj“, i tada sam
shvatila da sam najverovatnije ja bila razlog te svađe. U deliću
sekunde, promenili su izraze lica i oboje nam se široko osmehnuli i
poželeli nam dobrodošlicu. Dok su se ona i Kejleb grlili i ljubili u
obraz, stajala sam iza Kejleba, kao zaboravljeni prtljag. Dok je preko
njegovog ramena glasno komentarisala kako njen sin dobro izgleda i
koliko je zgodan, mene je odmeravala kao da procenjuje jesam li
dovoljno dobra za njenog jedinca. Po izrazu njenog lica, shvatila sam
da joj se ne dopadam. Strpljivo sam čekala da me Kejleb predstavi.
Kad je završio pozdravljanje sa svojim očuhom, lupivši ga nekoliko
puta po leđima, konačno se okrenuo prema meni.
„Ovo je Olivija“, rekao je.
Stidljivo sam se nasmešila i iskoračila iz senke njegovih širokih
ramena. Pogledala me je kao da sam trula voćka, a zatim mi je prišla i
rukovala se sa mnom. Bila sam prilično uznemirena njenom
otvorenom antipatijom. Želela sam da me prihvati, i to toliko snažno
koliko sam volela njenog sina.
„Kejlebe, rekao bih da si pronašao najlepšu devojku na Floridi“,
uzviknuo je njegov očuh i namignuo mi.
Laknulo mi je.

121
 „Drago mi je što smo se konačno upoznale“, klimala je glavom
gospođa mama.
Kejleb me je dobro poznavao. Znao je da me je veoma sramota što
sam ovde, pa me je uhvatio za ruku. Spustila sam glavu i pogledala u
svoje jeftine cipele, koje sam kupila baš za ovu priliku. Volela bih da
me nije tako dobro poznavao i da sam kupila malo bolju obuću.
„Večera samo što nije gotova. Hoćemo li u trpezariju?“ Pokazala
nam je rukom da krenemo za njom.
Put do trpezarije bio je mučan. Osećala sam se kao trinaesto prase.
Majka i sin koračali su ispred mene veselo ćaskajući i držeći se za
ruke. Ona se kikotala na svaku njegovu reč. Kejlebov očuh je nekud
nestao, a zatim se ponovo pojavio kad smo nas troje već sedeli za
stolom. Pitala sam se da li bi iko od njih primetio kad bih ja nestala.
Bilo mi je malo neprijatno dok me je Kejlebov očuh ispitivao o
studijama i dok me je njegova mama odmeravala kao da sam
praznična ćurka. Luka, kako su je svi zvali, bila je vitka plavuša duge
kose i sjajnih plavih očiju. Izgledala je kao da mu je starija sestra, a
ne majka. Rekla bih da je za to dobrim delom zaslužna plastična
hirurgija. Bila je lepa, dobro odgojena, žena s pedigreom i stavom.
Bila sam sigurna da misli da nisam dovoljno dobra za njenog Kejleba.
„Čime se bave tvoji roditelji, Olivija?“ upitala me je i ubacila u usta
zalogaj jagnjetine.
Nikada pre nisam probala jagnjetinu, a kamoli zelenkasti sos kojim
mi je gospođa prelila meso.
„Nemam roditelje. Oboje su pokojni“, odgovorila sam.
Naredno pitanje bilo je ono kog sam se oduvek užasavala.
„O, žao mi je. Smem li da pitam kako su umrli?“ Posmatrala sam
njene bisere i skupoceni bež sako i poželela da joj kažem: Ne, ne smeš,
i to istim iritantnim tonom kojim se ona obraćala meni.
Ipak, nisam to učinila, zbog Kejleba.
„Otac mi je poginuo kad mi je bilo trinaest, a mama mi je umrla od
raka pankreasa kad sam bila maturant. Inače, ona je bila učiteljica, a
on je menjao poslove kao čarape.“
Delovala je smireno. Međutim, po načinu kako je obema rukama
obuhvatila svoju čašu s vinom, znala sam da je zapravo napeta. Ja
sam za nju bila ološ, niko i ništa. Mrlja u njenom savršenom životu na
visokoj nozi. Šta bi rekli njeni otmeni prijatelji kada bih joj postala
snaja?
„O bože! Kako si uspela da se snađeš?“, upitala me je brižno, kao
što to čine sve dobre majke.

122
 „Iznenadili biste se za šta je sve čovek sposoban kad nema drugog
izbora.“
Kejleb mi je stegnuo ruku ispod stola.
„Mora da ti je bilo veoma teško“, rekla mi je zabrinutim, medenim
glasom.
„Jeste, bilo je.“ Grizem usnu da se ne bih rasplakala. Pala sam na
njenu slatkorečivost i sad treba da se saberem.
„Kejlebe, ljubavi“, obratila se sinu istim medenim tonom. „Jesi li
odlučio šta ćeš s Londonom?“
London? Pogledala sam ga iznenađeno. Zadržao je dah na trenutak,
a oči su mu postale tamnije.
„Nisam. Već smo razgovarali o tome.“
„Onda požuri. Takva prilika se ne odbija. Uostalom, ne vidim
nijedan razlog zašto ne bi otišao“, rekla je i pogledala u mom pravcu.
„London?“, prošaputala sam, obraćajući se Kejlebu. Krajičkom oka
sam videla kako je njegova mama podigla obrvu, likujući.
„Ma nije to ništa“, odgovorio mi je, ali sam znala da to ništa nešto
jeste.
„Kejlebu je ponuđen odličan posao u Londonu“, saopštila mi je.
„Pošto je tamo rođen, njemu je taj grad kao drugi dom. Svi njegovi
prijatelji i rodbina žive tamo. Bilo bi sasvim logično da prihvati tako
dobru priliku.“
Zacrnelo mi se pred očima. Osećala sam se kao da me je neko polio
kantom ledene vode.
„Neću da idem“, obratio se samo meni. Posmatrala sam njegovo lice
da vidim da li je iskren. „Da si diplomirala, možda bih i otišao i poveo
te sa sobom. Ovako, ostajem ovde, s tobom.“
Sledila sam se. Kejleb je upravo matirao svoju majku i jasno joj dao
do znanja da sam mu važnija od svega. Porastao je u mojim očima do
te mere da sam prestala da ga volim i počela da ga obožavam.
„Kejlebe, ti mora da se šališ“, rekla je, jedva se suzdržavajući da
sakrije svoje razočaranje. „Zar ćeš odbaciti takvu šansu zbog devojke
koju jedva poznaješ?“
„Sad je dosta“, rekao je smireno, ali mu se na licu videlo da je
besan. „Zar stvarno misliš da bih doveo Oliviju kući da ne mislim
ozbiljno s njom?“
„Nije ni prva ni poslednja koju si doveo. Koliko se sećam, bio si
ozbiljan i sa Džesikom...“
„Luka!“ prekinuo ju je suprug, koji je do tada ćutke slušao naš

123
razgovor. „To se tebe ne tiče!“
„Kako to misliš? Moj sin je moja briga“, odbrusila mu je. „I neću
sedeti skrštenih ruku i gledati kako moj jedinac upropaštava svoj
život zbog neke tamo...“
„Idemo, Olivija!“ Kejleb me je zgrabio za ruku i povukao od stola.
Progutala sam napola sažvakan zalogaj i pogledala ga zgranuto. Zar
će stvarno zbog mene napustiti porodičnu večeru? Treba li da uradim
nešto?
„Nikada nisam podigao ton na tebe, pa neću ni sada“, rekao joj je
smireno, međutim, po govoru njegovog tela i jačini stiska ruke, znala
sam da jedva obuzdava bes. Njega je bilo teško razljutiti, ali kada se
to dogodi, bolje je skloniti mu se s puta. „Ako nećeš da prihvatiš
Oliviju, onda znaj da gubiš i mene!“ Rekavši to, odvukao me je iz
njihove kuće takvom brzinom da nisam uspela da se priberem.
„Kejlebe?“, obratila sam mu se na ulici. Naglo se zaustavio tako da
sam se umalo zakucala u njega. Pre nego što sam uspela išta da mu
kažem, podigao me je od zemlje, zavrteo i čvrsto privio uz sebe.
„Oprosti mi, princezo“, rekao je i nežno me poljubio. Obgrlio mi je
lice obema rukama i gledao me pravo u oči. Malo je nedostajalo da
zaplačem.
„Šta da ti oprostim?“ prošaputala sam, a zatim sam se propela na
prste da mu uzvratim poljubac.
„Za ono“, rekao je besno i pokazao glavom prema svojoj kući.
„Očekivao sam da će biti neprijatna prema tebi, ali ovo je prešlo sve
granice. Nemaš pojma koliko mi je žao zbog njenog ponašanja. Ne
znam šta da ti kažem.“
„Ne treba ništa da mi kažeš. Majka ti je i želi ti najbolje. Da sam na
njenom mestu, možda se ni ja samoj sebi ne bih dopala.“
„Ti si moja i ne dam te nikome. Ako ono dvoje to ne mogu da
shvate, neka idu dođavola“, rekao je iskreno.
Čvrsto me je zagrlio i poveo me prema autu. Ćutke sam koračala
pored njega, tresući se celim telom. Niko do sada za mene nije učinio
nešto ovoliko krupno, niti mi je iko ikada na ovakav način pokazao da
me voli. Znala sam da mu porodica mnogo znači, ali on je ipak
odabrao mene, a ne njih. Tokom vožnje, naslonjena na njegovo rame,
pokušala sam da dokučim zašto je to učinio.
Kad smo stigli u kampus, otvorio mi je vrata da izađem. Koračali
smo ćutke prema mojoj zgradi, a onda se on odjednom zaustavio.
„Mogu li te zamoliti za ples?“, upitao me je, a zatim je ispružio ruku
prema meni. Mahinalno sam se osvrnula oko sebe, da vidim da li nas
neko posmatra.

124
 „Ne čini to. Hajde, bar jednom u životu nemoj da se obazireš na
druge.“
Zakoračila sam nesigurno prema njemu. Umem li ja to?
Moja sitna šaka utonula je u njegovu, krupnu i toplu. Drugom me
je obgrlio oko struka i privukao sebi. Odnekud su se čuli glasovi.
Neko ide, videće nas. Duboko sam udahnula i zažmurila.
„Budi hrabra!“, rekao je smešeći se. „Otvori oči!“
Poslušala sam ga. Počeo je ritmično da se pomera tamo-amo, a ja
sam ga pratila u stopu. Bio je vešt plesač.
„Nema muzike“, pobunila sam se i krajičkom oka pogledala da li
nas ipak neko gleda.
Počeo je da pevuši. Ponovo sam sklopila oči, ali ovog puta ne od
straha, već od zadovoljstva. Glas mu je bio milozvučan. Pevušio je
melodiju Yellow grupe Koldplej.
„Ovde smo se upoznali“, rekao je dišući mi u vrat. „Ovde je sve
počelo.“
Zvučao je iskreno.
„Zašto si to uradio? Nije trebalo onako da je uvrediš“, pitala sam ga
i dalje žmureći.
„Zato što te volim. Odljutiće se ona, dobro je poznajem.“
„Ti si dobar momak, Kejlebe.“
„Čovek je onoliko dobar koliko je vredno ono što najviše voli, zar
ne?“ Trgnula sam se. Nadam se da to nije tačno. Nisam nimalo dobra.
Štaviše, kvarna sam kao mućak.
„Mama ti je jako lepa“, rekla sam.
Nasmejao se, a onda me je nežno povukao za kosu da bi me
primorao da ga pogledam u oči.
„Uništićeš me, znaš li to?“
Znam.
Nakon što me je poljubio na rastanku, odvukla sam se u svoju
sobu i srušila u Kamin lejzi beg.
Ovo s Kejlebom bilo je isuviše divno da bi bilo istinito. Sve što je
lepo kratko traje, pa će tako biti i s nama. Osećam to. Pre ili kasnije,
shvatiće ko sam. Provaliće me i onda neće želeti da ima išta sa mnom.
On je bio svetlo, a ja tama.
„Šta se desilo? Šta ti je?“, zabrinuto me je upitala Kami, koja je
upravo izašla iz kupatila.
„Izgubiću ga, Kam“, rekla sam tužno i zabila lice u dlanove. „Ma

125
nećeš“, rekla je i čučnula pored mene. „I slepci mogu videti koliko te
voli.“
„Jebeš ljubav“, rekla sam više sebi u bradu. „Ponekad ni ona ne
može pobediti ljudsku zlobu.“
„Kakvu zlobu? Prestani da dramiš.“ Dovukla je drugi lejzi beg i sela
ispred mene. „Šta si to uradila da se osećaš toliko loše?“
„Ne želiš da znaš. I što je najgore, ne znam hoću li ikad prestati.“
Gledala me je sažaljivo. „Ma hajde, ne budi toliko stroga prema sebi.
Šta god da si uradila, Kejleb će ti oprostiti. Opusti se, Olivija. Pusti ga
da te voli i, što je važnije, uzvrati mu istom merom.“
Šest meseci kasnije, odselila sam se iz doma u svoj stan. Ostao mi
je još jedan semestar i jedva sam čekala da se završi. Kejleb i ja počeli
smo da razgovaramo o zajedničkom životu čim budem diplomirala.
Pre pola godine zaposlio se u kompaniji svog očuha i zbog toga smo se
sve manje viđali.
Odlučili smo da otputujemo na nekoliko dana. Nekud blizu, gde
možemo da se izležavamo po ceo dan na suncu. Rešili smo da to bude
plaža Dejtona i dogovorili se da me pokupi posle posla. Čim mi se
završilo predavanje, otrčala sam kući, spakovala se i sela da ga
sačekam. Nervozno sam kršila prste. Silno sam želela da sve bude
savršeno. U to ime, počastila sam se novim viktorijas sikret donjim
vešom. Ovo je bila ta noć. Zabavljamo se već godinu i po i krajnje je
vreme da postanemo intimniji. Kami je vrištala od sreće kad sam joj to
saopštila.
„Hvala bogu, glupa kravo“, rekla mi je i tutnula mi u ruku pa-
kovanje kondoma. „Znaš li uopšte kako se to radi? Ako ne znaš,
održaću ti kratak kurs na brzaka.“
„Da sam htela savet prostitutke, okrenula bih broj javne kuće“,
odgovorila sam i vratila joj kutiju. Nasmejala se i ubacila mi je u
tašnu.
Kejleb nije došao. Pozvala sam ga na mobilni telefon, ali mi se
uključila govorna pošta. Nikada pre nije kasnio; štaviše, uvek bi
poranio. Obuzele su me mračne misli. Pomislila sam da mu se
dogodila neka nesreća, pa sam pozvala bolnicu, međutim, rekli su mi
da te večeri nije bilo prijema. Palo mi je na pamet da pozovem njegove,
ali setivši se kako je prošao naš prvi i poslednji susret, brzo sam
odustala od te ideje i vratila slušalicu na mesto.
Jedino logično objašnjenje bilo je da se zaradio na poslu i izgubio
predstavu o vremenu. To mu se u poslednje vreme često dešavalo.
Posao mu je bio veoma zahtevan, pa je ponekad morao da ostane
dokasno da bi priveo kraju neke važne obaveze. Nikad mu nisam to
prebacivala, niti sam se ljutila. Zašto bih? Verovatno je i sad

126
zaboravio na vreme. Idem do njega da ga podsetim. Da. Tako ću
uraditi. Grabim ključeve i trčim niz stepenice.
Poslovna zgrada u kojoj se nalazila Kejlebova firma Fosi finansije
bila je u otmenoj četvrti, nedaleko od čuvene pekare u kojoj Silvester
Stalone kupuje kroasane. U njoj je bilo smešteno mnogo bogataških
kompanija, pa je bilo sasvim prirodno da ima vratara. Izvirio je kroz
otvor na šalteru, očigledno još mamuran od prethodne noći.
„Zgrada noću ne radi“, kratko mi je odbrusio.
„Zašto su onda ona vrata otvorena?“, upitala sam ga i pokazala mu
rukom prema lobiju, u kom se muvalo nekoliko ljudi odevenih u
svečanu odeću.
„Na petom spratu se održava parti. Ali samo za odabrane goste“,
naglasio je. „Za sve ostale, vrata su zatvorena.“
Kejlebova kancelarija bila je na petom spratu. Pokunjila sam se kao
kučence kad ga oteraju s praga. Nije mi pominjao nikakvu zabavu.
Istina, protekla nedelja mu je bila posebno naporna, ali ipak, kako je
mogao da zaboravi naš dogovor?
„Pa, druškane, ja sam ta odabrana. Idem na parti u Fosi
finansijama“, izgovorila sam mazno.
„Je li? Ne bih rekao“, rekao je podrugljivo, aludirajući na moje
farmerke i majicu.
„Pogledaj, moje ime je na spisku“, dosetila sam se. „Ava Lilibet.“
Ava je bila Kejlebova koleginica o kojoj mi je često govorio, šaleći se
na račun njenih ogromnih silikonskih grudi i zadaha. Isprsila sam se
za svaki slučaj. Nakon što je pronašao moje ime na spisku, podbuli
čova me je pustio da uđem.
„Oki-doki, gospođice Lilibet. Uđite.“
Pojurila sam prema liftovima, ne osvrćući se. Ko zna, možda se
pojavi prava gospođica silikonka, pa je bolje da nestanem što pre. Lift
se kretao toliko brzo da sam jedva dočekala zvučni signal da sam
stigla do petog sprata. Izletela sam napolje kao tane, umalo se
saplevši o sopstvena stopala. Prizor koji sam ugledala ostavio me je
bez daha. Ni traga radnim stolovima, faksovima i ozbiljnim poslovnim
ljudima. Ceo sprat je bio preuređen u svečanu salu s dugačkim i
elegantno postavljenim stolovima, na kojima su svetlucale sveće u
srebrnim svećnjacima. Sve roletne na prozorima bile su podignute
kako bi se video divan prizor Loderdejl zaliva.
Svuda unaokolo stajali su prelepi ljudi u skupocenoj odeći. Među
njima su kružili lakeji s belim rukavicama, noseći ogromne srebrne
poslužavnike s kavijarom i šampanjcem. Sakrila sam se iza jednog
plakara. Nigde nisam videla Kejleba. Nije ga bilo u grupi koketnih

127
sekretarica koje su me uvek predugo držale na čekanju pre nego što
bi mi prebacile vezu, niti pored njegovog očuha, koji se upravo
okrenuo prema grupi muškaraca, verovatno bogatih investitora.
Obuzeo me je nemir. Šta ako smo se mimoišli i on me sada čeka u
stanu dok ja njuškam ovde kao neka lujka?
Gledaću da se izvučem onako kako sam se i uvukla. Bolje da se
izgubim pre nego što napravim budalu od sebe. Ugledavši znak izlaz,
krenula sam u tom pravcu, nadajući se da ću nabasati na stepenište.
Treba samo da prođem kroz dugačak hodnik, pored nekoliko
kancelarija za koje sam pretpostavljala da su prazne. Taman kad sam
stigla na nekoliko koraka od stepeništa, začula sam poznat glas.
Uprkos žagoru koji je dopirao iz velike sale i Šopenovoj muzici, jedan
glas se izdvojio. Bio je Kejlebov. Nije me toliko privuklo ono šta je
govorio, već način na koji se obraćao nekome. Naslonila sam uho na
vrata njegove kancelarije i začula zvonak ženski smeh. Srce mi je
preskočilo, a zatim počelo mahnito da udara.
„Kako bi bilo da to lično otkriješ?“, izgovorila je zavodnički mazno.
Čula sam je sasvim razgovetno, čak i kroz tapacirana vrata. Šta da
otkrije? Treba li to uopšte da me zanima? Ponešto treba držati
zaključano u podrumu, govorila je moja mama.
Priljubljujem se čvršće uz vrata. Ništa se ne čuje. Šta god da
dešava iza tih vrata, dešava se u tišini. Odmakla sam se korak
unazad. Ulazim unutra!
Ali neću vikati, govorim samoj sebi. Ponašaću se smireno i kulturno.
Uhvatila sam kvaku, okrenula je i otvorila vrata. Prizor koji sam tada
ugledala zauvek će mi ostati urezan u sećanju. Promeniće, uništiti i
razoriti sve.

128
 Četrnaesto poglavlje

SADAŠNJOST

Odlazim. Neka ga uzme ta gadura, ali ja neću da budem tu da to

gledam. Ne pakujem mnogo stvari: samo nekoliko knjiga i foto-
albuma koji su pripadali mojoj majci. Sve ostalo je ionako uništeno.
Ubacujem stvari i Pikls u auto. Ostavljam kutiju s uspomenama na
izgrebanom stočiću, kao i koverat koji mi je dala Lija. Vidim da je
unutra strpala i pet novčanica od po sto dolara. Ostavljam i njih. Ako
već radim ovo, onda mora biti pošteno. Nema više prljavih igara.
Pre nego što zauvek prekoračim prag i odem, gledam novčić na
svom dlanu. Onaj prokleti novčić. Prokleti Kejleb. Stežem ga u šaci
toliko čvrsto da sam sigurna da mi je na koži ostala utisnuta rečenica
s njegove poleđine: „Dobra za ljubljenje.“ Zatim ga ispuštam na tepih.
Pišem poruku komšinici i guram je ispod njenih vrata. Napisala sam
joj da sam dobila posao u Kaliforniji i da ću joj se javiti čim se budem
smestila. Ostavljam ključeve u agenciji za nekretnine, a zatim
odlazim. Kad sam se domogla auto-puta 1-95, osećam kako užasna
emocionalna napetost polako popušta, ustupajući mesto osećanju
slobode. Međutim, tek kada sam uletela u Kamin zagrljaj, osetila sam
potpuno olakšanje.
„Dobro došla u Teksas, draga moja!“, grli me prijateljica i ljubi u
obraz. „Dobro došla u svoj novi život!“

PROŠLOST

Hladan vetar besno je udarao u staklo automobila, ljutit što ne može

unutra. Na smrskanom staklu vetrobrana igraju pahuljice,
formirajući tanak sloj snega oko prskotine u obliku paukove mreže na
razbijenom staklu. Na prednjim sedištima su dva tela, oba oblivena
krvlju. Niko nije zvao hitnu pomoć, jer još niko nije uočio automobil u
snežnoj oluji. Jedan od dvojice putnika podiže glavu, bolno stenjući.
Rukama opipava svoju glavu i prsti mu ostaju lepljivi od krvi.
Osvrće se oko sebe. Sve ga boli i ne zna kako se našao u tim kolima
i ko je okrvavljeni muškarac za volanom. Oseća se čudno. Kao da će
mu svi organi ispasti iz tela. U mraku uspeva da napipa ručicu vrata,
ali ne može da ih otvori. Zaglavljena su. Tek tada shvata da je auto

129
smrskan. Otkopčava pojas i pretražuje džepove. Pronalazi telefon i
zove 911. Kad mu se javio ženski glas, govori, ali ne prepoznaje
sopstveni glas.
„Dogodila se saobraćajna nesreća. Ne znam gde se nalazim.“ Niti
znam ko sam, hteo je da doda, ali nije.
Ne prekinuvši vezu, spustio je telefon pored sebe. Znao je da će ga
policija lako pronaći po signalu. Drhtao je celim telom. Od šoka,
hladnoće ili povrede, ko bi ga znao? Ko li je taj okrvavljeni čovek pored
njega? Prijatelj? Otac? Brat?
Kao kroz maglu, video je rotaciona svetla i tek tada je shvatio da je
pomoć konačno tu. Svuda oko njega čuli su se glasovi i lupanje
vratima. Nedugo zatim, troje ljudi uspelo je da se probije do njega i
izvuče ga napolje.
„Moramo da isečemo metal“, čuo je glas vatrogasca.
Neko mu je uperio svetio u oči, a onda su ga umotali u narandžasto
ćebe, smestili na nosila i poneli prema ambulantnim kolima. Sneg mu
je padao na lice. Neko ga je pitao za ime. Odmahnuo je glavom,
razmišljajući da li da izmisli neko. Džoš je lepo ime. Mogao bi reći da
se tako zove, ali ipak nije. Upitao se da li je onaj čovek iz kola
preživeo. Uto se začulo zavijanje novih sirena, prštanje snega i šljunka
pod točkovima, glasovi koji nešto uzvikuju. Leži na nosilima. Pod
glavom mu je ravan jastuk. Trudi se svim silama da se priseti... i
uspeva. Dobra i loša sećanja počinju da cure u njegov mozak, kao kad
topla voda rastopi led i probije se kroz pukotinu u njemu. Pravi bolnu
grimasu prisetivši se nečeg što bi najradije zaboravio.
Bolničar ga pita da li je dobro. Klimanjem glave mu pokazuje da
jeste, ali samo izvana. Iznutra, tamo gde se rane ne vide, niti mogu
biti ušivene i obrađene, bio je i više nego loše. Protrljao je slepoočnice
i poželeo sve da zaboravi. Kako bi bilo lepo da mu neko sada izbriše
sva sećanja, bila lepa ili ružna, i da od sutra počne sve iznova.
Ambulantna kola se zaustavljaju. Dvostruka vrata se širom otvaraju.
Iznose ga napolje, a zatim ga guraju u veliku belu prostoriju s
neonskim svetlima na plafonu. Ćutke čeka lekara.
Nekoliko trenutaka kasnije, prilazi mu lekar, Indijac dobroćudnog
lica. Na domalom prstu nosi zlatnu burmu s tri utisnuta rubina. Na
identifikacionoj pločici piše dr Sunđi Punji. Zapitao se da li je doktor
Punji srećan čovek i da li ta tri rubina znače da ima troje dece. Hteo je
da ga pita, ali je ipak odustao od toga. Doktor je progovorio izraženim
akcentom.
„Doživeli ste ozbiljnu kontuziju glave. Moraću da obavim još neke
testove da bih ustanovio kakva je priroda povrede. Bolničar mi je
preneo da niste mogli da se setite svog imena.“

130
 Pacijent ne odgovara, već pilji u strop kao da gleda u umetničku
sliku.
„Znate li kako se zovete?“
I dalje nema odgovora. Pacijentove oči ubrzano se pomeraju levo-
desno.
„Gospodine? Znate li ko ste?“, doktorov glas sada je mnogo
zabrinutiji.
Znam! Znam! Sve u njemu je vrištalo i urlalo. Okrenuo je glavu
prema lekaru i pogledao u njegove tamne oči. U tom trenu, doneo je
odluku. Znao je da će ga mnogo koštati, ali nije ga bilo briga. Morao je
da je pronađe.
„Ne, gospodine“, odgovorio mu je Kejleb Drejk. „Ne sećam se
apsolutno ničega.“
Prošla je godina
Prošle su dve
Prošla je i treća...
A zatim i četvrta

131
 Petnaesto poglavlje

Prošle su četiri godine. Bljutave kao karton.

Drugačija sam. Udaljena čitavu galaksiju od onog što sam nekad
bila. Živim u zvezdanom sistemu zvanom Novi život.
Moja kutija sa uspomenama sada je samo stara kutija i ništa više.
Nisam sigurna da se sve to što je u njoj uopšte i dogodilo. Znam samo
da sam konačno diplomirala pravo i dobila posao asistenta u jednoj
velikoj firmi...
Nakon završetka studija, Kami i ja smo zajedno kupile kuću.
Uložila sam u nju poslednje pare od majčinog osiguranja. Dobro je što
sam se zaposlila jer sam ispraznila račun do daske.
Nas dve se lepo slažemo. Mnogo pijemo i jedemo po restoranima, ali
posle sve to potrošimo vežbanjem u teretani. Kami se bavi
dizajniranjem enterijera, što je u današnje vreme prava retkost.
Uspela je da se ubaci u firmu koja uređuje kuće bogataša. Obema
nam dobro ide. Dobijam skoro sve parnice. I dalje sam dobra u
izvrtanju istine, a ta sposobnost se u mom poslu prilično ceni.
Pre mesec dana pozvala me je šefica iz stare firme. Kaže, budem li
se dobro pokazala, daće mi partnersko mesto. Kami i ja celu nedelju
pijemo u to ime. Ona odavno hoće da se vrati na Floridu. Kaže da je
došlo vreme da se i ja ponovo suočim s prošlošću i da je južna Florida
moj pravi dom. Teksas je za fine, druželjubive ljude, kaže ona. Ja sam
negde na pola puta između divljakuše i smerne devojke. Odlučujemo
da prodamo kuću i preselimo se.
Imam momka, zapravo više prijatelja, jesam li vam to pomenula?
Divan dečko. Kaže da mu ne predstavlja problem da održavamo vezu
preko Skajpa, sve dok i on ne dobije premeštaj. Verujem mu. Kaže da
hoće da se oženi mnome. I to mu verujem.
Tarner, moj dečko, pomogao mi je da utovarim stvari u kamionet, a
zatim smo se provozali preko tri državne granice, sve vreme slušajući
muziku osamdesetih. Kami me je zvrckala svaki čas da proveri jesam
li dobro. Ona će krenuti za nama za nekoliko meseci, samo što će za
njenu selidbu biti potrebna bar tri kamiona.
Dok vozim, Tarner mi masira vrat. Stvarno je sladak. Pred mojim
novim stanom, koji ovog puta neću deliti s Kami, stoji grupa ljudi.
Tarner ih je unajmio da istovare nameštaj iz kamioneta, kako nas
dvoje ne bismo morali da se kilavimo. Iskreno, meni to ne bi smetalo,
ali on baš ne voli da prlja ruke.

132
 Kad su radnici otišli, prolazim kroz stan, diveći se pogledu. S
južnih prozora vidi se okean, a sa zapadnih živopisni krovovi
Majamija. Stan se nalazi u kvartu Sunčana ostrva i koštao me je više
nego što je moja majka zaradila za čitav život.
Postala sam odlična pravnica. I još bolja lažljivica. Kockice su se
namestile kako sam oduvek želela. Osim što... volim svoj stan.
Tarner i ja ćemo ga večeras najverovatnije razdevičiti. On je
izuzetno zgodan i lep, ali je previše uredan. Visok je, ima divan ten i
pomalo je uobražen. Na poslu nosi samo strukirane košulje. Ozbiljno.
I on je pravnik po struci pa imamo mnogo zajedničkih tema za
razgovor. I da - i on mrzi košarku, baš kao i ja.
Upoznala sam ga na završnom ispitu. Zamolio me je da mu
pozajmim hemijsku. Kakav kreten dolazi na ispit bez olovke? -
pomislila sam. Nakon što sam mu je dala, seo je pored mene i
zablenuo se.
„Šta je bilo?“, upitala sam ga.
„Sad mi treba i tvoj broj telefona.“ Rekao je to toliko svečano da
nisam imala druge nego da mu napišem svoj broj.
Srećna sam.
Naručujemo suši. Zapravo, ja ga naručujem, jer Tarner ne jede
sirovu ribu. Hodam po stanu u njegovoj majici, pošto i dalje nisam
raspakovala svoje stvari. Vodimo ljubav. Sutradan me vodi u
predstavništvo BMW-a i kupuje mi auto, kao poklon za useljenje.
Sjajno, a?
Oko šest sati vozim ga na aerodrom u svom novom crvenom
sportskom automobilu. Ljubimo se pre nego što uđe u avion.
„Ovo će funkcionisati“, govori mi.
„Kako znaš?“, odgovaram i nameštam mu revere na sakou.
„Zato što ćeš se udati za mene.“
„Stvarno?“, glumim iznenađenost. Ovo je naša mala igra; on svaki
put kaže isto, a onda se ja kao iznenadim.
„Da, hoćeš“, ponavlja, a zatim se spušta na kolena i vadi kutijicu iz
džepa.
Vozim se kući verena. Celim putem zagledam prsten na svojoj ruci,
kao da će me ujesti. Kupljen je u Tifaniju, skup je kao đavo i ima velik
i sjajan dijamant. Podseća me na nešto, ali ne mogu da se setim na
šta, jer sam sada sasvim druga osoba.
Uspevam da položim državni ispit za samo tri meseca, nakon čega
dobijam posao branioca kod „Spinera i partnera“. Moja sekretarica ne
može da se nadivi mom prstenu. Ispituje me o Tarneru; čime se bavi,

133
kako izgleda i slično tome. Prednja dva zuba su joj blago razmaknuta,
pa zvuči čudno dok izgovara imena svoja dva maltezera - Harmoni i
Melodi. Priča mi kako su njenoj baki usred bela dana ukrali
baštenske patuljke. Usred bela dana! I to u Boka Ratonu!
Kad sam sela za svoj sto, osećam se ispunjenom. Stvari su mi
neraspakovane u novom stanu, vozačku dozvolu sam ponovo
prebacila na Floridu, frižider mi je pun, a juče sam bila na majčinom
grobu da joj se pohvalim vereničkim prstenom. Ovo je moj novi život.
A onda sam spustila glavu na sto i gorko zaplakala. Koga ja to
zavaravam? Ovo je, u stvari, moj stari život, samo malo nadograđen i
preuređen. Zovem Kami da joj kažem da nije trebalo da se vratim i da
je cela ova zamisao loša. Veoma loša. Nemerljivo loša. Sluša me kako
cmizdrim i govori da sam glupa kao noć i da se strpim još samo
nekoliko nedelja dok ona ne dođe. Onda će, kaže ona, sve biti mnogo
bolje.
„U redu“, govorim joj, a zapravo uopšte ne verujem u to.
Međutim, situacija se popravlja. Na svakom novom početku čovek
se očajnički trudi da se što pre prilagodi novinama. Kad sam pre četiri
godine pobegla u Teksas, ništa nisam imala. A eto, ipak sam uspela
da izgradim novi život; kupila sam nove tanjire, čaše i posuđe; okačila
nove slike u hodniku. Nije bilo ničeg što bi me podsetilo na prošlost.
Sada, dok koračam kroz svoj novi stan, uključujem one iste lampe
koje sam imala u Teksasu i kuvam čaj u istom čajniku i malo sam
zbunjena. Ali svesna sam da u svemu novom uvek postoji period
neprijatnosti, dok se situacija ne razradi.
Posle nekoliko nedelja, Sunčana ostrva su zaista postala moj novi
dom, „Spiner i partneri*1 moj novi posao, a prodavnica „Pabliks“ na
uglu 42. i Ajzenhauerove moje omiljeno mesto za nabavku. Nedelju
dana kasnije, stigla je Kami i dovela Pikls. Mesec dana, dok nije
pronašla svoj stan, stanovala je kod mene. Kami ne voli Tarnera.
Jesam li vam to već pomenula? Kaže da je predvidljiv i dosadan.
Mislim, ne mrzi ga ona, ali joj svakako ne bi nedostajao kada bi
nestao iz mog života. Ali ja volim Tarnera. Stvarno.
Dolazi kod mene svake dve nedelje, pa i češće kad mu obaveze
dozvole. Svaki put donese par svojih starih čarapa i daje ih Pikls, a
ona ih onda razbuca u parčiće. Nervira me taj njegov običaj, jer posle
svuda nalazim končiće. Bilo bi mi draže da joj kupi veštačku kost.
Jedne večeri, dok se vozimo prema novom restoranu u južnom delu
grada, spominjem mu to. Vlažnost vazduha je opala i vetar koji prolazi
kroz otvorene prozore automobila je svež, ali ne i neprijatan. Prisećam
se jedne davne, isto tako tople zime.
„Veštačke kosti služe za žvakanje“, čujem sebe kako mu odsutno
govorim. „Pikls ih mnogo voli.“

134
 „Okej, draga.“ Tarner spušta ruku na moje koleno, a zatim počinje
da pokreće glavu u ritmu muzike s radija. Ima čudan muzički ukus.
Pevušim melodiju iz Sunđer Boba i gledam kroz prozor. Odjednom se
trzam i gledam ukočena u jednu tačku. Tarner me zabrinuto gleda.
„Šta se dogodilo, malena?“, pita me i usporava. Malena.
„Ništa, ništa“, smeškam se i okrećem glavu da ne vidi suze u mojim
očima. „Uhvatio me je grč u butini.“ Trljam nogu da bih ga uverila.
Ali nije me uhvatio nikakav grč. Dok sam gledala kroz prozor,
preda mnom su zasijala svetla jednog meni poznatog i dragog mesta.
Stomak mi se uvrnuo u čvor.
Bila je to Džeksonova staromodna poslastičarnica, mesto na koje
me je Kejleb prvi put izveo...
Sva sećanja koja sam godinama potiskivala i sakrivala po
budžacima svoje duše sada su htela napolje. Novčići, bazeni, ukradeni
poljupci, i još mnogo toga što sam odavno proklela i poslala u pakao,
sada je odjednom oživelo.
„Zašto ne bismo tamo jeli?“, govorim mu, trudeći se da zvučim
veselo. Glavom mu pokazujem prema Džeksonovoj poslastičarnici.
Tarner me gleda kao da sam sišla s uma. „Tamo?“, govori mi s
gađenjem. Nije mi pravo što tako misli o meni dragom mestu.
„Da, baš tamo. Zar ti nisu dosadila sva ona fensi mesta na koja
stalno idemo? Zašto ne bismo jednom nešto promenili? Hajde, molim
te“, isturila sam donju usnu kao da se durim. Tako uvek dobijem šta
hoću. Upalilo je.
Negoduje i glasno uzdiše, ali ipak skreće prema parkiralištu. Pitam
se šta to dođavola radim i zašto se stalno kažnjavam. Valjda hoću sebi
da dokažem da mi ovo mesto ništa ne znači i da sam potpuno hladna
prema njemu. Nema u tome nikakve magije. Jednostavno želim da
dokažem sebi da sam sposobna da sedim na mestu za koje me vezuju
snažne uspomene i da se emotivno ne raspadnem. Ćao, uspomene,
stigla sam.
Unutra je sve isto kao pre sedam godina. Jedino nema Harloua.
Vidim njegovu sliku na zidu, odmah iza kase, a ispod nje piše 10.
avgust 1937 - 17. mart 2006. Tužno mu se smešim dok nas
tinejdžerka, koja glasno žvaće žvaku, vodi prema našem stolu. Baš je
nepristojna.
„Lepo mesto, nema šta“, sarkastičan je Tarner, dok ja pogledom
pozdravljam srećne i baksuzne stolove.
„Ne budi takav snob“, govorim mu ironično.
Ućutao je i omekšao.

135
 „Izvini, dušice“, izvinjava se i miluje mi ruku. „Obećavam, proširiću
vidike.“
Dušice. Nabusito klimam glavom i uzimam jelovnik.
Zasad se dobro držim. Nisam zaplakala niti zadrhtala. Možda sam
stvarno sve prebolela. Nakon večere naručujemo desert. Svom snagom
se odupirem svom umu, kroz koji uporno proleću rečenice izgovorene
pod ovim krovom pre mnogo godina. Naročito mi u ušima zvoni ono:
Zato što mi je bilo više stalo do toga da te upoznam nego da dobijemo
glupu utakmicu. Protresam glavom da ih oteram i gledam u svog
divnog verenika, koji je večeras, samo zbog mene, snizio svoje
standarde i pristao da baš ovde večeramo. Imam sreće. Stvarno.
Na izlasku iz lokala, zastajem pored aparata s novčićima i osećam
kako mi srce brže kuca. Možda će Tarner primetiti da sam zastala pa
će učiniti nešto romantično s tim porukicama. Ali to se nije desilo.
Prošao je pored aparata i nastavio pravo prema izlazu, a ja sam
razočarano pošla za njim. Te noći nismo vodili ljubav.
Nedelju dana kasnije, neko je pokucao na vrata moje kancelarije.
„Gospođice Kaspen?“, čujem glas svoje sekretarice. „Gospođa
Spiner vas zove da dođete u njenu kancelariju.“
Sranje! Berni nikad ne zove zbog gluposti. Ustajem i prstima
nameštam svoju novu dior suknju. Volim da kupujem skupe stvari.
Dok nosim garderobu koja košta koliko nečija cela plata, osećam se
manje kvarnom ili, bolje rečeno, bolje kamufliranom.
Žurno koračam prema kancelariji na kraju hodnika, usput
nameštajući osmeh zvani „ja sam najsrećnija osoba na svetu“.
„Imam jednu lepu i jednu lošu vest“, govori mi čim sam ušla.
Stara dobra Berni, uvek gađa pravo u glavu. Pokazuje mi rukom da
sednem u jednu od fotelja s kravljim uzorkom. Sedam i prekrštam
noge.
„Koju prvo da ti saopštim?“, pita me. Berni je sada seda i ima novu
partnerku Felisiju.
„Dobru“, odgovaram i grickam unutrašnjost donje usne.
Ono što Berni smatra lošom vešću može biti sve od „zatvaram
firmu i otvaram farmu kalifornijskih glista“ do „izgubila sam broj
telefona svoje frizerke“. Treba mi malo vremena da se mentalno
pripremim.
„Dobra vest je to da ti dajem prvi veliki slučaj“, počela je, a zatim je
dodala: „Ali ne bilo kakav, već stvarno velik. Žešće krupan zalogaj,
Olivija!“
„Do-bro“, odgovaram nesigurno, ali zadovoljno. Osećam kako me

136
polako obuzima veliko uzbuđenje. Došlo mi je da skočim i zapevam.
„O čemu je reč?“, pitam je smireno.
„Jesi li ikada čula za malu farmaceutsku kuću OPI-džem?“ pita me.
Odmahujem glavom.
„Novi su na tržištu. Pre pola godine, lansirali su lek po imenu
prenaven. Tri meseca posle, lek se spominje u dvadeset i sedam
bolničkih izveštaja kao mogući uzrok srčanog udara. U dva slučaja,
žrtva je bila mlađa od trideset godina i nikada nije bolovala od srca.
Sprovedena je i istraga, i koliko sam čula, federalci su iskopali
podosta govana u vezi s tim lekom.“
„Kakvih govana?“, pitam je.
„U periodu testiranja leka, kod trećine laboratorijskih životinja
nakon primene leka došlo je do stvaranja tromba. Zamisli, čak kod
33% pacova! Znaš li koliko je to veliko? Otprilike kao i đoka od pola
metra.“
Žmirkam. Za jednu lezbijku, muški polni organ joj je previše često
u ustima.
„Taj procenat je toliko velik da je FDA zabranila lek pre nego što se
pojavio na tržištu.“ Berni mi dobacuje debelu fasciklu.
„Čekaj, kako se onda lek našao na tržištu ako nije dobio zeleno
svetio od FDA?“, čudim se.
„O da, dobio je. Ali tako što su im ljudi iz farmaceutske kuće
naknadno poslali falsifikovane rezultate testiranja. Eto kako.“
Tako znači.
„Opet mi nije jasno. Zašto je OPI pustio u prodaju lek za koji su
znali da izaziva zgrušavanje krvi kod trećine pacijenata? Znali su da
će se to otkriti pre ili kasnije.“
„Većinu prevara ovog tipa veoma je teško dokazati na sudu. Oni to
znaju, a u međuvremenu se bogate prodajući loš proizvod.“
„Baš bez veze.“
„Ali to nije naš slučaj“, govori mi, a zatim mi uzima fasciklu iz ruke
i daje mi novu.
„Vlasnik i direktor te kompanije umro je pre dve nedelje od po-
sledica teškog srčanog udara. Sve oči uprte su u njegovu kćerku,
razmaženu bogatašicu s odličnim obrazovanjem, ali i sa širokim
ovlašćenjima za potpisivanje dokumenata.“
„Šta je ona u firmi? Na kojoj je poziciji?“, zanima me.
„Zamenica predsednika za unutrašnje poslove. Okružni tužilac joj
je seo na grbaču. Dok nas dve pričamo, već piše optužnicu protiv nje.“

137
 „Za šta je optužuju?“ listam papire u fascikli, pogledom prelazeći
preko brda dosadnih pravnih termina.
„Njen potpis se nalazi na svim papirima predatim FDA, što znači da
je nadgledala ceo proces i bila upoznata s prevarom. Znala je da
rezultati testiranja nisu bili pravi.“
Zviznula sam od iznenađenja. Tužilaštvo će se ovde debelo osla-diti.
Spuštam fasciklu na sto.
„Saznala si lošu vest pre nego što sam je izgovorila“, nastavlja
mrzovoljno. „Ženska je kriva, i sve nam je priznala.“
Ponovo uzimam fasciklu.
„Ipak, želimo da preuzmemo taj rizik“, govori i udara olovkom o
površinu stola. „O ovom slučaju će brujati na svim medijima, što
znači, ako dobijemo slučaj, rejting naše firme će odskočiti do zvezda.“
„Moje sledeće pitanje glasi... ako je ovo toliko veliko i značajno,
zašto slučaj daješ meni, novajliji, a ne nekom iskusnom branitelju?“
„Iz dva razloga; prvi je taj što si mi draga, a drugi nema veze sa
mnom, već sa klijentom. On je tražio tebe.“
„Otkud sad to?“, upitala sam začuđeno. Mislim, jesam bila dobra u
Teksasu, dobila sam mnoge slučajeve, ali ništa toliko veliko i značajno
kao ovo.
„Ponavljam, klijent je insistirao na tome da ti preuzmeš slučaj.“
„Kako se ona zove?“, pitam, mada nisam sigurna zašto.
„Smit, Džoana Smit.“
„Nikad čula.“
„Mora da je čula za tebe dok si radila u Teksasu ili te je neko od
tvojih branjenika preporučio. Nemam pojma. Ali šta god da je, nemoj
ovo da zezneš.“
Ustajem i krećem prema svojoj kancelariji, stežući fasciklu na
grudima. Jesam li spremna za ovo? Dobijem li ovaj, da kažem,
izgubljeni slučaj, postaću partner firme; izgubim li... bolje da ne
mislim šta će se dogoditi.
Celo popodne sedim zakopana u kancelariji, čitajući dokument
iznova i iznova. Zatvaram ga kad su mi slova zaigrala pred očima i
glava počela da se raspada od bola. Svi su odavno otišli. Na putu do
auta pozdravljam čistačicu i u glavi pravim plan razgovora s Džoanom
Smit narednog jutra. Sranje! Slučaj je možda prevelik za mene.
Na putu kući, zovem Tarnera i prepričavam mu novosti. Ne zvuči
oduševljeno.
„Ne znam, Olivija. Okružni tužilac će te istresti iz gaća. Teško da

138
ćeš dobiti taj slučaj. Jesi li spremna za poraz?“
„Baš ti hvala na podršci“, brecam se.
„Slušaj, verujem u tebe, stvarno, ali ovo je zaista veliko. Imaju
dokaz da je učestvovala u prevari; imaju i dva svedoka koji će
posvedočiti da je kriva. Izgubiš li ovaj slučaj, pozdravi se s
partnerskim mestom u doglednoj budućnosti.“
Kakav seronja. Lažem ga da imam drugi poziv i prekidam vezu. Oči
mi se pune suzama.
„Ovo je mojih pet minuta!“, urlam kao luda. „I neću ih propustiti!“
Sutradan ujutro, stižem na posao tačno u sedam i vidim da je neko
parkirao crni jaguar na moje mesto. Parkiram nekoliko mesta dalje i
ljutito koračam prema ulazu u zgradu, pitajući se ko je taj mamlaz
koji je zauzeo moje mesto uprkos tabli na kojoj lepo piše „Rezervisano:
Kaspen“. Sekretarica me dočekuje sa šoljom kafe, a zatim staje ispred
mene.
„Moram nešto da vam kažem pre nego što uđete unutra“, govori mi
dok ja srkućem kafu iz svoje ružičaste šolje.
„Sipala si mi otrov u kafu?“ šalim se s njom.
„Ma ne... nego...“
„Dobro, idem da uključim svoj računar, a ti se u međuvremenu
priseti šta si htela da mi kažeš.“ Prolazim pored nje i pritiskam kvaku.
U dnu moje kancelarije, leđima okrenut, stoji neki muškarac.
Gleda moje plakete i fotografije na zidu. Okrećem se prema
sekretarici. „Suprug Džoane Smit“, šapnula mi je i nestala. Karmin joj
se razmazao po zubima.
„Gospodine Smite“, obraćam mu se samouvereno, mada sam
prilično iznenađena i zbunjena. Sastanak sa Smitovima bio je
planiran tek za dva sata.
Okreće se polako, s rukama sklopljenim na leđima. Prvo pri-
mećujem sivo odelo, onda belu košulju, a zatim preplanuli ten i...
umalo se nisam udavila kafom.
„Zapravo, prezivam se Drejk“, obraća mi se ležerno.
Krećem unazad, silno se trudeći da dođem do daha, a zatim se
leđima oslanjam na zid.
„Iznenađenje!“ govori i smeje se mom prestravljenom izrazu lica.
Odmičem se od zida da ne bih izgledala kao žrtva napada i nekako
se teturavim korakom dovlačim do svog stola. Sedam u fotelju i
gledam ka njemu, kao da gledam u duha.
„Otkud si se ti stvorio?“ pitam.

139
 Osim što je malo promenio frizuru i dobio nekoliko borica oko
očiju, sve ostalo je isto kao i nekad.
„Tražio sam te.“
„Sada?“
„Ne, nego sve ove godine otkako si nestala.“
„Mora da nisi dobro tražio“, šalim se, mada znam da ne laže.
Godinu nakon mog odlaska, Berni me je pozvala da mi kaže da se
neki muškarac raspituje za mene i da ima britanski akcenat.
„Oženio sam se njome, Olivija.“
„Kime?“
„Lijom.“
„Mislila sam da ti se supruga zove Džoana Smit.“ Vrti mi se u glavi.
„Lija je njeno srednje ime, ali je svi znaju po njemu. Zadržala je
svoje prezime. Džoana Lija Smit.“
Reč oženio tutnji mi u glavi. Trljam slepoočnice trudeći se da
odagnam bol. Kejleb je oženjen. Zauzet. Prizemljen. Porodičan čovek...
„Kejlebe“, jedva uspevam da mu izgovorim ime. „Zašto si došao?
Zapravo, nemoj mi ni odgovoriti već se nosi odavde“, podižem ton i
ustajem.
„Želeo sam da te vidim, da porazgovaram s tobom nasamo pre nego
što me ugledaš kao klijenta.“
Ponovo sedam.
„Dakle, ti si taj koji je tražio da ja branim Liju?“
Klima glavom.
„Neću!“, odgovaram. „Nema šanse! Nikad! Nema teorije!“
Možda mu nikad nije rekla šta je uradila. On verovatno misli da sam
tek tako digla dupe i otišla. Iz čistog hira. Mislim da mu se pamćenje još
nije vratilo!
„Hoćeš“, govori mi i gleda me pravo u oči. „Učinićeš to. Znam da je
kriva, ali ti si najbolja lažljivica koju poznajem, pa ćeš se snaći.“ U
redu, možda mu i jeste rekla.
Frkćem i gledam u suprotnom pravcu.
„Nemam motivaciju da dobijem ovaj slučaj“, žmirkam.
„Duguješ mi to“, smeška se. „Znam da nemaš previše savesti, ali
ipak, nakon svega što si mi priredila dvaput, možda bi ipak mogla
razmisliti i prihvatiti ovaj slučaj.“
„Ne bih te lagala doveka. Na kraju bih ti rekla istinu“, mrmljam.

140
Još da me mala gadura, vlasnica farmaceutske kuće, nije ucenila...
„Da li bi, Olivija? Ili si samo čekala da sam otkrijem kad mi se
sećanje bude vratilo?“
Gledam u tavanicu i mrštim se.
„Slušaj, nisam došao da razrađujemo činjenicu da si
manipulatorka i bezdušna lažljivica.“
Uf ovo boli...
„Molim te da mi učiniš uslugu. Znam da je ne voliš. Znam i to da je
kriva, ali, molim te, učini sve da ne ode u zatvor.“
„Ali ja hoću da ode u zatvor.“
Kejleb me čudno gleda; pogled mu luta mojim licem, a zatim se
spušta na moje ruke.
„Ali ja to ne želim. Ona je moja žena. Molim te, bar jednom uzmi u
obzir moja osećanja. Ionako si ih pogazila toliko puta.“
Boli me kad izgovara reč žena. Ne bi trebalo da me se tiče, ali ipak,
peče me kao kopriva.
„Nabijaš mi krivicu na nos, ali ne možeš me naterati da branim tu
zmiju. Uostalom, teško da će i ona to želeti kad vidi ko sam“,
uzvraćam mu. „Između nas dve vlada uzajamna mržnja i to će se
teško promeniti.“
„Lija će uraditi ono što joj budem rekao. Treba mi tvoja garancija
da ćeš uraditi sve što je u tvojoj moći da je izvučeš.“
Osećam kako mi raste adrenalin u krvi. Mogla bih uzeti slučaj i
namerno ga izgubiti. Da! Lupetam. Znam da nikad to ne bih uradila.
Vreme poigravanja s ljudima je prošlo. Z. A. U. V. E. K.
„Ne mogu“, zabijam nokte u butinu da ne bih vrištala od muke.
„Možeš i hoćeš“, prilazi mi i spušta obe ruke na moj sto, unoseći mi
se u lice. „Opsednuta si svojim uspehom, oduvek si bila. Prihvati
slučaj, Olivija, i dobij ga. Bićeš bogata i slavna... a ja bih onda mogao
razmisliti da ti oprostim.“
Oproštaj? Zamišljam scenu u kojoj Lija, on, njihova deca i ja
sedimo za večerom u njihovom domu... i umalo da prasnem u smeh.
Gledam ga ljutito. I dalje je najzgodniji i najprivlačniji muškarac
kog poznajem. Ali nije moj. Kopile!
„Videćemo se u devet u sali sa sastanke i tada ću ti saopštiti svoju
odluku“, završavam razgovor.
„Donesi pravu odluku, princezo“, odgovara i izlazi iz kancelarije.
„Princeza!?“, kiselo se smejem i gađam ga pakovanjem stikera.

141
 Nakon što je otišao, trebalo mi je skoro dva sata da se priberem. Od
šoka nisam mogla sebi da dođem niti trezveno da razmišljam. Osećala
sam se kao krpena lutka koju je neko bacio s petog sprata.
U glavi sam stalno vraćala trenutak kad se okrenuo prema meni i
kad sam se zagrcnula kafom.
Duboko dišem. Pokušavam da se smirim razmišljajući o lepim
stvarima, o srećnoj dugi i sladoledu, ali uzalud. Dugine boje začas
prekriva crnilo, a sladoled se odmah topi i pretvara u odurnu masu.
Naposletku, zabadam nož za otvaranje koverti u korice Lijinog dosijea
i iznenada osećam olakšanje. Ustajem i krećem prema sali za
sastanke.
„On je tako seksi!“, dobacuje mi sekretarica dok sam prolazila pred
njenog stola.
„Umukni!“
Kad sam ušla u salu, prvo sam ugledala Liju. Kako i ne bih? I dalje
je krasi oreol crvene kose, samo mi se sad čini nešto svetlijom nego
pre četiri godine, kad sam je poslednji put videla u svom stanu.
Trebalo je da onog dana poslušam manijaka Dobsona i odem kući.
Lepo mi je rekao da crveno donosi nevolju. Da sam tada otišla kući,
ništa se od svega ovoga ne bi dogodilo.
Kad sam zakoračila unutra, Kejleb je ustao. Slatko. Lija gleda kroz
prozor. Gorko.
„Olivija“, obratila mi se Berni značajnim tonom. „Ovo su gospođa
Lija Smit i njen suprug Kejleb Drejk.“ Rukujemo se i sedamo jedni
naspram drugih. Kejlebova ruka počiva na naslonu Lijine stolice.
Smeška mi se kao da smo stari drugari, a zatim mi namiguje.
Život nije fer.
Lija me gleda kroz trepavice i ne trudi se da se osmehne.
„Pogledala sam vaš slučaj, gospođo Drejk...“
„Smit“, ispravlja me.
„U redu. Biću potpuno iskrena prema vama. Treba da znate da
tužilaštvo ima čist slučaj protiv vas i da ćemo vrlo teško dokazati vašu
nevinost.“
Kejleb je nešto promrmljao sebi u bradu na moje pominjanje
iskrenosti, a Lija je naglo pozelenela. Nastavljam, uprkos tome što me
Berni popreko gleda. Verovatno misli da ću ih uplašiti i oterati i
samim tim uskratiti kompaniji šansu da se proslavi dobijanjem ovog
slučaja.
„Imaju nekoliko svedoka koji će svedočiti da ste debelo umešani u
krivotvorenje rezultata testiranja prenavena.“

142
 Spuštam bradu na prekrštene prste i posmatram Kejleba, koji sedi
pored svoje odvratne i užasne žene i pažljivo sluša šta ću reći.
„Tužilac koji je podigao optužnicu protiv vas važi za najboljeg na
Floridi. Ne sećam se da je izgubio i jedan slučaj, a to znači da će se
obrušiti na vas poput lešinara. Razumete li? Iskopaće sve prljavštine
koje postoje o vama, vašem ocu i kompaniji i sve to izneti pred porotu.
Kada završi, teško da će ostati išta što možete da sakrijete i bilo šta
čime možete da se opravdate.“
Lija me belo gleda. Znam da sam je uplašila više nego što je
trebalo. Vidim suze u njenim očima. A onda joj zadajem završni
udarac.
„Ne možete baš uvek pobediti“, govorim joj, naglašavajući prve dve
reči.
Podiže pogled prema meni. U njenim očima vidim da je shvatila
poruku. Tiho je. Ili je svima jasno da se dešava nešto što ne razumeju
ili su zaspali. Ne skidam pogled s Lije.
„Molim vas, pomozite mi. Hoćete li?“, konačno progovara. Osećam
očaj i jad u njenom glasu.
Naslanjam se na stolicu. Opa, uloge su se promenile. Krvnik moli
žrtvu za pomoć. Čudni su putevi gospodnji, ali na kraju sve ipak dođe
na svoje. Sada je njena sudbina u mojim rukama. Gledam u Kejleba. I
njegova sudbina je u mojim rukama. Namerno joj ne odgovaram
odmah, već je puštam da se malo peče na svojoj vatri. Ustajem,
prekrštam ruke i hodam po sali.
„Hoću, pomoći ću vam“, konačno izgovaram.
Vidim olakšanje na njenom licu.
„Šta biste sve učinili da biste dobili oslobađajuću presudu?“
Ćuti i gleda me u oči, baš kao i ja nju. A onda se naginje napred,
spušta svoje jarko nalakirane nokte na površinu stola i počinje da
lupka po njemu.
„Sve. Baš sve.“
Sedam naspram nje. Situacija je napeta, podilaze me žmarci.
Verujem joj. Nas dve smo iste. Obe smo spremne da prodamo parče
duše u zamenu za sreću. Volimo istog muškarca. Obe smo učinile
nešto loše da bismo ga dobile i sada obe moramo nešto da žrtvujemo
da bismo se iskupile.
Uzimam slučaj. Treba da diskreditujem njihove svedoke, svalim svu
krivicu na Lijinog pokojnog oca i nju prikažem poroti u najboljem
mogućem svetlu. Kao dobru osobu, mada se nije ni očešala o dobrotu.
Uprkos tome što Kejleb misli da ovo činim radi napredovanja u
karijeri, nije tako. Radim to zbog onog vremena kada je zaustavio auto

143
i nije hteo da nastavi da vozi sve dok zajedno s njim ne otpevam
refren njegove omiljene pesme. Radim to zbog onog poljupca na podu
njegove spavaće sobe i zbog mnogih lepih uspomena koje me vezuju
za njega. Radim to zato što me i dalje naziva princezom.
Obuzima me isto osećanje krivice kao i pre, kada sam činila sve
samo da bih mu bila blizu, bez obzira na posledice koje ću snositi.
Kejleb, Kejleb, Kejleb.
Završavamo sastanak dogovorom o narednom viđenju, a zatim se
svi rukujemo. Zatim trčim do toaleta i držim ruke pod vrelom vodom
da sperem Lijin dodir. Mrzim je iz dna duše. Berni me čeka u mojoj
kancelariji.
„Pobogu, šta se to tamo dogodilo?“, napala me je čim sam ušla.
„Ništa što bi se tebe ticalo. Uzela sam slučaj, dobiću ga i sada,
molim te, sjaši!“
„To je moja cura!“, promrmljala je i izašla.

144
 Šesnaesto poglavlje

Nakon devet meseci pripreme, suđenje je počelo. Jedan od svedoka

tužilaštva je muškarac kog sam uspela da razljutim rekavši mu da se
sveti Liji iz čiste ljubomore zato što je ona dobila mesto na koje je on
pikirao. Besan kao ris, ustao je i nazvao je razmaženom kučketinom.
Drugog svedoka sam takođe lako navukla - njoj je Lijin otac dao otkaz
nekoliko meseci pre početka testiranja leka.
Pokazujem poroti pet pisama koja je ta žena napisala Lijinom ocu -
u jednom ga preklinje da je vrati na posao, a u drugom mu preti da će
ga uništiti kako zna i ume. Treći svedok nije ni bio na poslu tog dana
kada je, navodno, video Liju da menja rezultate testiranja u računaru.
Da bih to dokazala, prilažem kaznu za nepropisno parkiranje i video-
zapis na kom se vidi da je svedok toga dana učestvovao na audiciji za
Američkog idola.
Majstor sam kamuflaže. Kad Olivija pravnica uđe u sudnicu, ona je
sabrana i kamenog lica. Samo trenutak kasnije, ista ta Olivija
pretvara se u šta god je potrebno, samo da bi pobedila. Toliko sam
dobra glumica da ponekad zaboravim ko sam. Međutim, kad izađe iz
sudnice, ista ta Olivija satima besciljno hoda pored mora i plače kao
dete. Nedostaje mi mama. Nedostaje mi...
Kejleb je u sudnici svakog dana. Prinuđena sam da ga gledam, da
osetim njegov miris, da komuniciram s njim... da budem u njegovom
prostoru. I dalje okreće prsten na palcu. Primećujem da to čini samo
kad ja govorim. Znam da čeka da učinim nešto ludo i neočekivano. Ali
neće to dočekati. Ovog puta su konci u mojim rukama. I nije reč ovde
više o tome hoću li dobiti parnicu i tako napredovati u karijeri. Reč je
o Kejlebu i mom iskupljenju.
Moji svedoci redaju se jedan za drugim i nakon svakog svedočenja
sve je očiglednije da ću dobiti parnicu. Odabrala sam nekoliko
očajnika kojima nikako nije u interesu da Lija završi u zatvoru; jedan
je stariji čovek pred penzijom, drugi mladi hemičar koji se tek
zaposlio, treći čovek s pet kredita za vratom...
Dok gradim slučaj i skidam parče po parče krivice s njenog imena,
Lija me gleda zmijskim očima, međutim, mogla bih se zakleti da sam
u retkim trenucima u tim hladnim očima videla i tračak divljenja.
Stižem rano u sudnicu jer želim još jednom da pređem kroz svoje
beleške pre početka suđenja. Kejleb sedi na svom uobičajenom mestu,
ali Lija nije tu.

145
 „Srećan ti rođendan“, govori mi u trenutku dok otvaram akten-
tašnu.
„Čudi me da to pamtiš“, odgovaram, ne gledajući u njega.
„Zašto te čudi?“
„Zato što si mnogo toga zaboravio u poslednjih nekoliko godina.“
„Tebe nisam zaboravio“, odgovara i, taman kad je hteo još nešto da
doda, u sudnicu je ušao tužilac, te on zaćuta.
Za devet nedelja suđenja, ispitala sam samo sedam svedoka
odbrane. Od trideset radnika koji su imali bilo kakve veze sa
prenavenom, samo njih sedmoro pristalo je da posvedoči u Lijinu
korist. Od tih sedmoro, samo njih troje došlo je svojevoljno, dok sam
preostala četiri svedoka nekako uspela da nagovorim da se pojave u
sudnici.
Bilo kako bilo, i da su hteli da kažu nešto loše o Liji, sprečila sam
ih vešto odabranim pitanjima, tako da je sve što su rekli išlo njoj u
korist. Takođe, uspela sam da diskreditujem sve svedoke tužilaštva.
Kad se pojavila žena čiji je suprug umro od srčanog udara nakon
korišćenja prenavena, pokazala sam poroti dokaze da je on i pre
uzimanja pomenutog leka bolovao od srca i da se izuzetno nezdravo
hranio. Jedan drugi je svedočio da mu je lek oštetio jetru i da mu
sada život zavisi od transplantacije. Na to sam izvadila dokaz da je
čovek bio alkoholičar i da mu je jetru uništio viski, a ne prenaven.
Svu krivicu prebacila sam na Lijinog pokojnog oca. Njoj nije bilo
pravo što u tolikoj meri blatim njegovo ime, međutim, lako sam je
ućutkala predočivši joj da bi njen otac, da je živ, sedeo na
optuženičkoj klupi pored nje, i tada bi sigurno i sam učinio sve da je
zaštiti.
Naposletku, pozivam i nju da svedoči. Isprva sam mislila da to nije
pametno, međutim, predomislila sam se: porota treba da čuje šta ima
da kaže i ta mala gadura, koja neverovatno dobro ume da odglumi
nevinašce i ubedi ljude u svoju čestitost.
„Gospođo Smit, da li ste, potpisavši dokument o puštanju leka u
promet, znali da je reč o medikamentu čiji su rezultati testiranja
falsifikovani i koji će nauditi zdravlju ljudi?“, stojim s njene leve
strane, očima je podsećajući kako treba da odgovori na ovo pitanje.
Vežbali smo to mali milion puta.
„Ne, nisam“, odgovara plačnim glasom. Vadi maramicu iz tašne i
duva nos.
Krajičkom oka gledam reakciju porotnika. Gledaju je sa
sažaljenjem, očigledno se pitajući da li je ova krhka ženica u haljini
boje lavande sposobna da učini nešto tako gnusno. Prisećam se

146
trenutka kad je oholo otpuhivala dim cigarete u mom stanu i
hladnokrvno me ucenila, bez trunke griže savesti. Da, sposobna je ona
za svašta, govorim im u mislima.
„Šta vam je vaš pokojni otac rekao za papir koji ste tada potpisali?“,
pitam je i okrećem se prema poroti.
„Da je to neka potvrda o puštanju leka u promet“, odgovara tiho.
„A jeste li pročitali sadržaj tog dokumenta pre nego što ste ga
potpisali? Jeste li pre toga pogledali rezultate testiranja?“
„Nisam“, odgovara skrušeno i gleda u pod. „Verovala sam svom
ocu. Kad bi mi dao nešto da potpišem, činila sam to bez pitanja.“
„Mislite li da je vaš otac znao da se u tom dokumentu kriju lažni
podaci o testiranju i da je bio svestan štetnosti leka?“
Ovo je bio najteži deo. Vidim da se bori sama sa sobom. Usledila je
pauza, što je zapravo delovalo još uverljivije na porotu. Nikome nije
lako da optuži svog oca, pa ni njoj. Naposletku je ipak progovorila i
ispljunula ključnu rečenicu.
„Da, mislim da je morao znati“, odgovorila je, gledajući me u oči.
Niz lice joj potekoše suze. Plači, samo plači, mala lažljivice, pokaži
im koliko ti je ovo teško palo.
I dok se suze slivaju niz njene obraze, prisećam se one večeri kad
se pojavila na mojim vratima dok je Kejleb bio kod mene na večeri.
Jednom varalica, uvek varalica.
„Gospodo Smit“, obraćam joj se, a zatim zastajem dajući joj malo
vremena da se pribere, „imate li nešto da poručite porodicama čiji su
najmiliji preminuli posle korišćenja vašeg leka? Ljudima koji su žrtve
bezdušnog ponašanja kompanije vašeg oca?“
„Imam.“ U tom trenutku, počinje da jeca i plače iz sveg glasa.
„Mnogo mi je žao. Iskreno se kajem što sam nehotično učestvovala u
svemu ovome. Nemam reči kojima bih opravdala ponašanje svog oca i
njegove kompanije. Da mogu, učinila bih sve samo da vratim te ljude.
Znam da moje kajanje njihovim porodicama ništa ne znači i ne može
da im vrati majke, očeve, kćerke i sinove, ali želim da znaju da ću se
kajati dok sam živa. Oprostite, iskreno mi je žao“, završava i rukama
prekriva lice.
Bravo. Odahnula sam. Odglumila je za Oskara.
„Hvala vam, gospođo Smit. Časni sude, odbrana nema više pitanja
za svedoka.“
Sledi tužiočevo unakrsno ispitivanje. Lija se i dalje dobro drži.
Odlično izigrava glupaču i žrtveno jagnje. U sebi joj čestitam na
maestralnoj glumi.

147
 Kad je sišla s podijuma za svedočenje i zauzela svoje mesto u
sudnici, razgovaramo pogledima koji prevazilaze normalan odnos
između advokata i klijenta.
Jesam li uverljivo lagala? Jesam li uspela da ubedim porotu u svoju
nevinost? Trepće prema meni i pući usne.
Odlična si glumica, odgovaram joj očima. Ali mrzim te iz dna duše.
Okrećem se prema Kejlebu. Gleda u mene, a ne u svoju suprugu.
Čestita mi na dobro obavljenom poslu laganim klimanjem glave.
Suđenje je završeno 1. septembra. Razišli smo se pred sudnicom i
svako je otišao na svoju stranu. Sutradan će biti pročitana presuda. A
ja sam u totalnom haosu. Špartam po stanu kao lav po kavezu.
Napolju je mrak. Gledam kroz prozor. Posmatram svetla brodova kako
klize po mirnoj površini okeana. Gledam se u ogledalo. Nisam oprala
kosu od sinoć. Na sebi nosim trenerku i staru majicu. Iz misli me je
prenulo zvono na vratima. Čudno. Obično mi vratar javi da imam
posetu pre nego što otvori vrata od lifta.
Odlazim do vrata. Otvaram ih ne gledajući prethodno kroz
špijunku, što nije dobar običaj. Pred vratima stoji Kejleb. U jednoj
ruci drži bocu vina, a u drugoj masnu kesu s nekom hranom. Puštam
ga unutra bez izgovorene reči. Nisam iznenađena. Nisam ni uplašena.
Zašto bih bila? Ja sam Olivija, a on je Kejleb.
Prati me do kuhinje i zviždukom iskazuje oduševljenje mojim
stanom i pogledom. Cerim se i dobacujem mu otvarač. Otvara bocu, a
ja odlazim do kredenca da uzmem čaše. Stavljam ih na trpezarijski
sto, ali mi on glavom pokazuje prema balkonu, koji je okrenut prema
okeanu i do koga se dolazi kroz spavaću sobu. Iznosimo sve na balkon
i sedamo za nov sto od kovanog gvožđa. Doneo je suši. Podižemo
stopala na sto, jedemo u tišini i posmatramo talase kako odnose
pesak s obale i vraćaju ga na nju. Među nama visi neki teret, ali zar
nije uvek tako bilo? Posle sutrašnjeg dana, nećemo više imati razloga
da se viđamo. Mada, za sve vreme trajanja suđenja nismo mnogo
razgovarali, bilo je tu nekih pogleda i sitnih gestova... Umorna sam od
svega. Ne mogu više da se borim za njega. Bacam pogled prema
njemu i vidim da pilji u mene.
„Šta je bilo?“
„Nemoj se udati za Tarnera.“
„Opa! Zašto ti se toliko ne dopada?“
Sleže ramenima i gleda u daljinu. „Nije tvoj tip.“
„Stvarno?“ rugam se. „Ko mi kaže? Imaš užasan ukus.“
Ćutimo nekoliko minuta, a onda on progovara: „Ako mi nikad nisi
verovala, sad te molim da mi veruješ.“

148
 Uzdišem i menjam temu razgovara.
„Sećaš li se našeg drveta?“
„Naravno da se sećam.“
„Posekli su ga.“
Trgnuo se kao oparen.
„Nisu, šalim se“, kikoćem se.
Smeška se i vrti glavom.
„Šta ima veze i da jesu? Cela naša veza je posečena“, smeška se
kiselo.
„Isečena na komade“, dodajem.
„Smrvljena u prah“, nadovezuje se.
Posle toga je otišao. Osećam njegov miris satima nakon njegovog
odlaska. Moj stan je prazan i hladan bez njega. Svega bih se odrekla -
i novca, i posla, i ovog stana... S njim bih mogla živeti u šupi i biti
srećna, priznajem sebi. Kako to nisam ranije shvatila? Pre nego što
sam sve pokvarila. Ne mogu da zaspim. Sedim na kauču i piljim u
okean. Nalazim se na istom mestu i kad se sunce pomolilo nad
horizontom. Spremam se za sud, ispijam kafu i izlazim. Danas je
poslednji dan.
Dobili smo parnicu.
Liju su proglasili krivom samo za neodgovornost iz nehata, dok su
sve ostale optužbe protiv nje odbačene. Treba da isplati po milion
dolara oštećenim porodicama i odradi dvesta sati društvenokorisnog
rada. Nisam srećna. Mogla sam prokletu kučku da strpam u zatvor na
duže i maznuti joj muža.
Slavljenička večera održava se u otmenom restoranu na Saut Biču.
Dok pokušavam da se oslobodim šačice ljudi koji mi čestitaju i tapšu
me po ramenu, dižem pogled i vidim je kako mi prilazi, šepureći se
kao paun u crnoj seksi haljini, nakinđurena i nalickana, kao lice s
naslovnice. Ja nosim jednostavnu haljinu bež boje. Ona je večeras
đavolica, a ja anđelak.
„Olivija“, prede kao mačka, „hajde da nazdravimo našoj pobedi. Sve
je prošlo kako treba.“ Kucnula je svoju čašu o moju. Smeškam se
usiljeno.
„A jedno hvala?“
„Nikad neću razumeti zašto si prihvatila da me braniš. Spasla si
me. Osim ako to nisi učinila samo zato što te je on zamolio.“
Kao po komandi, obe smo pogledale prema Kejlebu, koji se u tom
trenutku smejao i ćaskao s prijateljima.

149
 „Sigurno ti nije bilo lako da budeš u njegovom društvu.“ Gleda ga
posesivno, a ja razmišljam o tome koliko mi je samo nedostajao njegov
smeh. Boli me do srži to što pripada njoj, a ne meni.
„Njega je teško zaboraviti“, nastavlja ona slatkorečivo. Da je ne
poznajem, pomislila bih da je iskrena.
„Da, tako je“, slažem se s njom.
„Gledaš ga sve vreme. Vidim to, Olivija.“
Pogledala sam je smoreno. Meni je našla da prodaje muda za
bubrege.
„Reci mi, gleda li on tebe onako kako ja gledam njega?“, pitam je
neusiljeno. Opa! Bingo! Izgleda da sam joj pogodila slabu tačku.
Otvorila je usta kao da hoće nešto da kaže, ali sam je zaustavila,
pokazujući joj prstom da ućuti.
„Idi kod svog muža, Lija, pre nego što on shvati da je i dalje
zaljubljen u mene.u
Kao da je čuo o čemu razgovaramo, Kejleb se okrenuo i pogledao u
mene - ne u nju. Pogledi su nam se ukrstili na nekoliko sekundi,
njegove oči boje ćilibara potražile su moje, boje mora. Lija je uhvatila
taj pogled i, mada je bila najdoteranija i najlepša žena u celoj sali, na
licu joj je zatitrao mišić ljubomore. Njen gnev poništava vibracija koja
dopire od njega. Osećam da žudi za mnom, isto koliko i ja za njim.
Skupljam ostatke samokontrole i govorim samoj sebi: Nije moj i neće
nikad biti.
Spuštam svoju čašu na obližnji sto i žurnim korakom izlazim iz
njihovih života. Neke stvari ne treba čačkati.
Sutradan ujutro uključujem TV i na ekranu vidim poznat lik.
„Dobson Skot Orčard uhapšen je na aerodromu u Majamiju u
trenutku kada je pokušao da se ukrca u avion za Toronto. Policija ga
je odvela u pritvor, gde će ga ispitati javni tužilac. Dobsona terete za
sedam silovanja. Njegove žrtve bile su žene od sedamnaest do trideset
godina. Pet od tih žena ga je prepoznalo kao čoveka koji ih je oteo i
silovao. Policija moli sve žene koje ga prepoznaju da dođu u stanicu
policije i daju izjavu...“
Na ekranu se zatim pojavljuje fotografija Lore Hilberson, za koju
spiker kaže da je prva Dobsonova žrtva. Mašem joj i isključujem TV. U
životu se sve vrti oko izbora - neki su dobri, neki loši, a neki sebični.
Sad se ispostavilo da je moja najbolja odluka bila ta što onog kišnog
dana, kada sam naletela na Kejleba, nisam prihvatila Dobsonovu
ponudu da me otprati do auta.

150
 Sedamnaesto poglavlje

Tarner je odlučio da se preseli u Floridu nekoliko nedelja nakon što

sam dobila veliku parnicu. Prodao je svoju kuću, kupio gomilu
pastelnih oksfordica i zamenio svoj leksus za sjajnu žutu korvetu.
Kad sam se jednog dana vratila s posla, dočekala me je gomila
kartonskih kutija na kojima je pisanim rukopisom bilo ispisano
„stvari iz donjeg ormana“, „stvari iz gornjeg ormana“, „stvari iz radne
sobe“. Pretpostavljam da ih je složila njegova mama. Dok sam se
provlačila kroz lavirint od kutija, molila sam boga da mu ne padne na
pamet da ih ovde raspakuje. Kod mene nema mesta za table za pikado
i potpisane postere Dijega Maradone.
Posle nedelju dana prepiranja, konačno uspevam da ga nagovorim
da kutije odnese na čuvanje u neko skladište. Okej, kutije su otišle,
ali sad je trebalo da se naviknem da delim životni prostor s nekim ko
po ceo dan baulja po stanu u boksericama i pevuši teksaške pesmice.
Frižider mi je pun piva i tortilja i - ni sama ne znam zašto - to me
nervira mnogo više od gomila prljavog veša koje pronalazim svuda po
stanu.
Jednog jutra na ogledalu u kupatilu pronalazim karminom na-
žvrljano „Super si mačka“. Škrgućem zubima i besno bacam ostatak
skupocenog karmina, a zatim deset minuta sirćetom ribam njegovu
škrabotinu s ogledala. Kad se isto to ponovilo nekoliko dana kasnije,
sakrila sam karmin. Od marta do maja, na mom kauču pojavilo se
sedamnaest fleka nepoznatog porekla, zid u hodniku je na pet mesta
bio umazan imalinom, a po kući se vuklo tridesetak praznih pivskih
flaša, ravnomerno raspoređenih po celom stanu.
Godišnjicu zabavljanja proslavljamo u restoranu. Obukao je bele
pantalone, teksas košulju i mokasine od krokodilske kože. Prisećam
se kako se Kejleb oblačio s ukusom i stilom, pa mi je malo neprijatno
zbog Tarnerovog neukusa. Ali neću da ih upoređujem. Ipak, svaki put
kad mi kaže da me neizmerno voli, umesto da se radujem, ja se
skenjam.
Šta ti uopšte znaš o ljubavi? Nisi nikad morao da lažeš da bi je
dobio. Ne znaš šta zapravo znači voleti.
Čudno je to. Zgodni Tarner me voli i drži kao malo vode na dlanu, a
ja ne mogu da podnesem ni miris njegovog jastuka.
Za sve je kriv Kejleb. Proklet bio! Dok se nije pojavio, bila sam
srećna. Možda je to bio samo privid sreće, ali nema veze. A sada?
Sada samo mislim na njega, nozdrve su mi pune njegovog mirisa, a

151
glava i srce ispunjeni su njegovim osmehom i očima. Trudim se da
analiziram svoj odnos s Tarnerom i, pošto ne mogu da donesem
nikakav zaključak, dogovaram izlazak s Kami da popričamo o tome.
Sastajemo se u malom francuskom kafiću na Las Olas aveniji i
naručujemo bokal filter-kafe.
„On je tvoj klin“, izgovara Kami samouvereno.
„Šta ti to znači?“, pitam je i gledam u jelovnik, razmišljajući da li da
naručim kroasan s bademom.
„To znači da si gurnula klin u srce da bi njime zapušila rupu... da
ne iskrvariš.“
„Misliš, počela sam da se zabavljam s Tarnerom da bih zaboravila
na Kejleba?“
Kami klima glavom.
„Zašto tako ne kažeš?“
„Zato što kad govorim u metaforama zvučim pametnije.“
Zatreptala sam prema njoj i tresnula jelovnik o sto.
„Pa, kad si takva pametnica, onda mi reci šta da radim. Eto, ženu
sam mu oslobodila zatvora. Kako sebe da oslobodim?“
„Čekaj“, govori mi Kami. „Ja uopšte ne govorim o Kejlebu, već samo
o tome da je Tarner loše rešenje za tebe. Veoma loše.“
Uzdišem. Zašto mi svi to uporno govore?
Dve nedelje kasnije, ponestalo mi je izgovora. Tarner me stalno
spopada, a ja ga redovno odbijam izmišljajući raznorazna opravdanja.
Umorna od svega toga, odlučujem da uzmem slobodan dan i posvetim
se sebi. Moj verenik se na ovo namrštio, a ja sam ga samo ovlaš
poljubila i izašla iz stana. Čujem ga kako viče za mnom i pita me kada
ću se vratiti. Ne obraćam pažnju, već nastavljam da koračam.
Čim su se vrata lifta zatvorila za mnom, spuštam se u čučeći
položaj i naslanjam glavu na kolena. Konačno mogu da dišem. Izlazim
napolje. Mogla bih otići u kupovinu, a posle u spa centar na masažu.
Poznajem devojku koja će me uvesti preko reda. Međutim, umesto
prema spa centru, misli mi lutaju ka voljenom čoveku. Pada mi na
pamet nešto što odavno nisam radila. Izvlačim telefon iz svoje
preskupe tašne i pritiskam broj jedan na brzom biranju.
„Kami, ja sam“, šapućem, mada u okolini nema nikog ko bi me
čuo. Već me je sramota onog što ću joj reći. „Sećaš li se onih dana
kada smo se igrale detektiva?”
S druge strane muk. Gledam u ekran telefona da proverim da li se
veza prekinula.
„Ti si potpuno odlepila“, konačno je progovorila. „Koga treba da

152
špijuniramo?“
„Šta misliš?“, pitam je i čupkam resice na tašni.
Ponovo muk.
„Ne! Ne dolazi u obzir! Ne mogu da verujem... Gde se nalaziš?“
„Hajde, Kam. Ti si mi najbolja drugarica... Koga drugog da pitam?“
„Sigurna sam da nikog drugog ne bi pitala da uradi nešto tako
uvrnuto. Da jesi, uvredila bi me do kosti.“
„Dolazim kod tebe“, ubacujem u rikverc i okrećem auto u dva
poteza.
„Čekam te. Kupi kafu usput.“
Pola sata kasnije stižem pred njenu kuću u kružnom kvartu i
parkiram auto na trotoar. Prozori su joj puni cveća, ispred kuće
uredno pokošen travnjak s žbunovima rodendrona i baštenskim
patuljcima. Ko bi rekao da jedna takva veštica živi u ovako slatkoj
kućici? Pre nego što sam pozvonila, otvara vrata i uvlači me unutra,
povukavši me za pojas pantalona.
„Čijim kolima idemo?“, pita me nestrpljivo.
„Mislila sam da ne želiš da ideš.“
Otela mi je kafu iz ruke i mrko me pogledala.
„Naravno da želim. Ali da se nisam pobunila, možda bi pomislila da
sam loša osoba.“
Sležem ramenima. Odavno sam prestala da umirujem svoju savest,
sviđalo se to nekom ili ne.
„Idemo tvojim kolima. Njih nije video pa nas neće primetiti.“
Klima glavom i uzima sportsku torbu s kauča.
„Znaš li gde taj lik živi?“
„Naravno da znam. Zaboravila si da sam mu bila advokat“, govorim
joj i ulazim za njom u garažu.
„Onda sigurno znaš i u kom položaju najviše voli da se j...“ Sad je
već nepristojna. Nešto me je žacnulo pod rebrima. Ceo život mrzim tu
reč. A ona je ne vadi iz usta. Moja lepa i nežna prijateljica psuje kao
kočijaš. Sada joj je na meti Stiven, dečko koji ju je dva puta prevario i
maznuo joj hiljadu sedamsto dolara iz fioke. Otkad je zatekla Stivena
kako kreše svoju sekretaricu, milion puta dnevno izgovori tu reč na J
i ne prestaje da naziva sve devojke glupim droljama.
„Verovatno u istom onom položaju u kom si ti zatekla Stivena i
Tinu“, vraćam joj istom merom.
„Tuše!“, odgovara. „I, koga špijuniramo? Gospodina Veličanstvenog

153
ili gospođu Glupu Drolju?“
„Kejleba“, odgovaram kao iz topa. „Špijuniraćemo Kejleba.“ Kami
klima glavom i pokreće svoj džip.
„Zovi ga na posao.“
„Zašto?“, pitam je i preturam po torbi da proverim šta je ponela od
hrane.
„Da bismo znale gde je i šta danas radi, pametnice.“
„Ne mogu“, odgovaram i držim prst nad tastaturom.
Kami mi otima telefon iz ruke i tipka broj.
„Kukavice”, mrmlja sebi u bradu, a zatim govori: „Dobar dan,
zovem iz Zubne ordinacije Sanrajz. Gospodin Drejk je imao zakazano
kod nas, ali se nije pojavio. Možete li mi reći gde mogu da ga nađem?
Aha... Stvarno? Jasno mi je. Nema problema, pozvaću iduće nedelje
da mu ugovorim novi termin. Hvala lepo. Doviđenja.” Prekida vezu i
smeška se pobednički. „Dobro, njih dvoje su van grada!”
„Dobro?”, zbunjeno vrtim glavom. „Šta je tu dobro?”
„Kako misliš šta je dobro!? Sad možemo slobodno da im provalimo
u kuću!”, izjavljuje i đavolski se smeška.
„Ti si luda”, okrećem glavu od nje. „Muka mi je od tebe.”
„Ne brini, dopašće ti se. Imam iskustva. Provalila sam u Stive-novu
kuću nakon što sam ga zatekla da kreše onu glupu drolju i pronašla
mnogo zanimljivih stvarčica...”
„Provalila si u stan svog bivšeg momka?”, ne verujem svojim ušima.
„Kako to da ja ne znam ništa o tome i kad si se pretvorila u mene?”
„Bila si zauzeta onim suđenjem. Ali nisam to učinila radi špijunaže,
već da uzmem svoje minđuše koje mi je baka poklonila, a koje sam
tamo zaboravila.”
„Šta god da je razlog, neću da provaljujem u njihovu kuću i tačka!”
„Otkad si postala takvo nevinašce?”, gleda me podozrivo i otpija
gutljaj kafe.
„Otkad radim kao branilac.”
Namrštila se.
„I otkad sam odrasla.“
Frknula je.
„I otkad sam shvatila da sam tom čoveku nanela dovoljno bola.“
Ovo ju je razljutilo, te je usledila kanonada izvornih teksaskih
psovki.
„ A on tebi nije naneo bol, je li?“, uprla je prstom u mene, a zatim

154
dlanovima raspalila po volanu. „Ne ostavlja te na miru! Pobogu,
Olivija, stalno te pronalazi i iznova se pojavljuje u tvom životu! Ne
misliš li da treba da saznaš zašto. Zakomplikovao ti je život najmanje
četiri puta. MRZIM KRETENE KOJI NE UKLJUČUJU MIGAVAC!“
Pokazuje srednji prst vozaču mercedesa pored kog prolazimo.
„Osim toga, zar gospođa Lija, pardon, gospođa glupa drolja, nije i
sama provalila u tvoj stan i priredila ti scenu iz Fatalne privlačnosti?“
O da. Ovo je bilo ključno.
„Znam šifru njihovog alarma“, odgovaram kao sebi u bradu.
„Kako?“, gleda me s divljenjem.
„Jednom prilikom, dok smo sastančili u vezi sa suđenjem, pozvali
su ga iz kompanije za alarme da im potvrdi šifru radi neke provere.“
„Onda nam još samo nedostaje ključ“, smeška se i skreće s
autoputa prema Parklandu.
„Rezervni ključ drže u kućici za ptice u zadnjem dvorištu.“
„Otkud ti sad pa to?“
„Čula sam kad je to rekao služavki kad se jednom zaključala u
kući.“
Opsovala me je, ponovo izgovorila reči na J i nazvala me fri-kušom.
„Hvala lepo, a ti si glupa drolja! Eto ti!“
Stojimo u foajeu njihove kućerine. Grickam nokte od griže savesti,
a Kami bezbrižno tumara unaokolo i pipka njihove stvari. Gledam je i
pitam se šta bi se dogodilo da se ona i Lija potuku. Koja bi pobedila?
„Vidi ono“, podiže skupoceno Faberžeovo jaje sa pozlaćenog i
bogato izrezbarenog stočića. „Sigurno vredi kao stotinu Kartijeovih
tašni.“
„Vrati to na mesto“, sikćem na nju.
Kuća im liči na muzej, a Lija je ovde glavna atrakcija. Kud god da
pogledam, susrećem se s portretima, fotografijama i crtežima te
crvenokose beštije. Tek na ponekoj slici pojavljuje se i Kejleb.
„Kad smo već ušle, hajde da uradimo nešto korisno“, cvrkuće Kami.
Idem za njom do kuhinje. Otvaramo frižider. Krcat je svim i svačim
- od kavijara do čokoladnog musa. Kami otkida zrno grožđa i ubacuje
ga u usta.
„Bez semenki“, govori mljackajući. Iz usta joj curi sok i kaplje po
vratima frižidera. Otkidam list kuhinjskog ubrusa, brišem fleku i
bacam ga u kantu za đubre.
Krećemo prema vijugavom stepeništu. Ne čuje se ništa osim zvuka
lupkanja naših potpetica po uglačanom mermernom podu boje

155
putera. Kami zastaje ispred vrata prostorije koja nam deluje kao
spavaća soba.
„Uf, ja ne ulazim tamo“, govorim i uzmičem. Pre bih sebi odsekla
ruku nego da vidim njihovu spavaću sobu.
„Ne moraš, ja ulazim“, rekla je, otvorila vrata i ušla unutra.
Odlazim na suprotnu stranu. Koračam dugačkim hodnikom čiji su
zidovi ukrašeni brojnim uramljenim crnobelim fotografijama. Kejleb i
Lija seku svadbeni kolač. Kejleb i Lija na plaži. Lija puši cigaretu
ispred Ajfelove kule - okrećem se i vraćam se nazad. Muka mi je i čini
mi se da ću se ispovraćati. Ne mogu i neću više da budem ovde. Ovo
je njihov dom. Ovde jedu, spavaju i vode ljubav. Teško mi je da
poverujem kako se situacija preokrenula. Osećam se kao da sam se
probudila iz kome i shvatila da je život protekao bez mene. Zašto se
onda osećam isto? Zašto se moja osećanja nisu promenila kad je sve
drugačije?
Silazim u predvorje da sačekam Kami. Okrećem se udesno i - tada
sam ih ugledala. Ovalna vrata. Kejleb mi je stalno govorio da će
jednog dana, kada bude sagradio svoju kuću, obavezno imati sobu s
masivnim vratima iz srednjeg veka. Odlazim do njih i pritiskam
ogromnu gvozdenu kvaku, veću od moje glave. Vrata se otvaraju.
Udišem miris meni potpuno nepoznatog parfema. Nema narandže.
Ovo nije miris koji poznajem. Eto, čak je i parfem promenio za ove
četiri godine. Ponovo me obuzima osećanje buđenja iz kome.
Duž sva četiri zida prostiru se drvene police ispunjene knjigama.
Ima tu svega: romana, priručnika i poneka drangulija. Prilazim
masivnom pisaćem stolu i sedam u ogromnu kožnu fotelju na
okretanje. Okrećem se nekoliko puta. Ovo je njegova omiljena
prostorija. Sigurna sam u to. Sve što voli i ne voli smešteno je ovde.
Na jednoj polici, jedna pored druge, stoje potpisane bejzbol loptice.
Zamišljam ga kako ih uzima i baca u vazduh, a zatim ih s ljubavlju
vraća na mesto. Pored ekrana, neuredna hrpa muzičkih diskova. U toj
gomili, primećujem i CD koji je kupio u muzičkoj prodavnici onog
dana kada smo se sreli. Tu je i model trojanskog konja koji mu je otac
poklonio za dvadeset i prvi rođendan, na čiju proslavu, iz nekog
razloga, nije mogao da dođe. Izrađen je od bronze i očigledno veoma
težak. Znam da Kejleb mrzi taj predmet, ali uvek ga je držao blizu
sebe da bi ga podsećao „kakav čovek ne želi da postane“. Podižem
konja i okrećem ga naopačke. Vidim tajna vratanca. Prisećam se da
mi je jednom rekao da tu čuva sitnice i uspomene koje nisu za tuđe
oči. Dvoumim se da li da ih otvorim. Zašto da ne? U poređenju s
provalom u kuću, ovo je sitnica, zar ne? Na kraju ipak otvaram
vratanca. Napipavam nešto tanko, papirnato. Vadim rolnicu nalik
pergamentu. Odvijam je i pređa mnom se ukazuje crtež u uglju. Na
dnu crteža vidim kitnjasti potpis autora: S. Prajs Kerol. Crtež

156
prikazuje ženski lik. Zlobno se smeška. Na obrazima ima dve mrljice,
na mestu gde se obično pojavljuju jamice. Piljim u njeno lice. Poznato
mi je, ali ne mogu da se setim imena, ne zato što je crtež loš, već zato
što to lice nisam odavno videla.
Džesika Aleksander, odjednom mi je sinulo. Još jedna osoba koja
mi je verovala, a koju sam izneverila.
Ponovo uvijam papir i ostavljam ga po strani. Pitam se zašto li je
Kejleb sačuvao taj crtež. Možda zato što razmišlja kakav li bi mu život
bio s njom? Pita li se ikada kakav bi mu život bio sa mnom? Da li
uopšte ikada misli na mene? Ponovo zavlačim ruku u unutrašnjost
konja i napipavam nešto metalno i okruglo. Bio je to prsten koji sam
mu poklonila za rođendan. Uzdišem i ljubim prsten. Kriješ ga, ha?
Bar si ga sačuvao, razmišljam. Možda ponekad, kada je usamljen,
sluša našu muziku i misli na mene. Nada umire poslednja. Zatim
izvlačim minijaturni peščani sat sa srebrnim prahom unutra i
knjižicu na čijim obojenim stranicama ništa nije ispisano. Nisu mi
poznate ove stvarčice, mora da ih je dobio od nekoga posle mene.
Okrećem konja da bih ga vratila na mesto i uto nešto iz njega ispada i
zvecka. Pogledom pretražujem sto, a zatim gledam po podu. Šta je to?
Gde li je? Eno ga! Podižem predmet s poda i ispuštam zvuk nalik
meketanju. Bio je to novčić - naš novčić! Kako li se ovde stvorio?
Znam da sam ga ostavila na svom uništenom stočiću pre nego što
sam otišla u Teksas. To znači da je on bio u mom stanu posle toga?
Mogu misliti koliko je bio zbunjen. Da li je uopšte znao da je uzeo
nešto što simbolizuje našu ljubav? Mora da mu je Lija to rekla,
zaključujem kiselo. Sigurno je prekršila dato obećanje i sve mu
izbrbljala. Ko zna šta mu je sve napričala samo da bi ga držala podalje
od mene? Pogotovo kad je shvatila da je hteo da me pronađe.
Osećam kako mi se kiselina penje uz grlo. Peče me kao da sam
žeravicu progutala. Uto čujem kako me Kami doziva.
„Olivija!“ ulazi i maše mi nečim. Po izrazu njenog lica i širom
otvorenim očima, vidim da je uzbuđena kao mali majmun.
„Olivija!“ ne prestaje da ponavlja. „Ovo moraš da vidiš!“
Drži u ruci veliki koverat, a zatim ga baca na sto pred mene.
„Gde si ovo pronašla?“, pitam je preneraženo.
„Umukni i otvori ga!“, prekršta ruke preko grudi i gleda me
zabrinuto.
Uzimam koverat, pažljivo ga otvaram, a zatim istresam njegov
sadržaj na sto. Pisma, fotografije... Gledam ih i ne mogu od šoka sebi
da dođem.
„Bože blagi! Kami?“, gledam u nju zabezeknuta, odmahujući

157
glavom.
Zbunjena sam i zatečena.
„Šta sam ti rekla? Pročitaj ih.“
Preda mnom su ležale moje i Tarnerove fotografije. Među njima je
bila i ona koju je uslikao fotograf na dan kada smo se verili, ali i jedna
zumirana iz zoološkog vrta, u prvoj godini našeg zabavljanja.
„Ne razumem...“, govorim belo gledajući u Kami, a ona mi, sva
bitna, pokazuje prstom na hrpu pisama.
„Hoću li se potresti?“, pitam je grickajući donju usnu.
„Veoma.“
Otvaram prvo pismo. Ispisano je rukom na belom papiru.
Draga Džo,
Znam da ne voliš kad te ovako nazivam, ali ne mogu da odolim. To
što tražiš od mene je prilično čudno, ali priznajem da si me
zainteresovala. Ne znam u kakvu si se sada nevolju uvalila, ali ako
je nešto kao u srednjoj školi... pristajem! Šalim se, dugujem ti to.
Karte za superbol su vredne svakog truda. Ako želiš da izvedem tu
lepoticu, ne žalim se. Učiniću ti.
U svakom slučaju, redovno ću te obaveštavati o razvoju situacije.
Nadam se da je devojka pušač.
Tarner

Počinjem da ključam od besa, ali se ipak uzdržavam da ne vrisnem.

Kami me i dalje gleda zabrinuto. Uspevam nekako da se savladam.
„Daj mi sledeće pismo“, pružam ruku prema njoj, a ona mi dodaje
drugi papir.
Džo-Džo,
Ne mogu da verujem da mi se ovo dešava! Koji klinac? Siguran sam
da ćeš se obradovati ako ti kažem da ćemo se nas dvoje venčati.
Konačno sam prihvatio tvoj savet i zaprosio je! Opa! Sad sigurno
treba da ti zahvalim. Pa, hvala!
Idućeg meseca ću doći kod nje u Floridu. Mogli bismo izaći zajedno
na večeru; tvoj suprug, O. i ja. Nećeš umreti ako budeš progovorila
par reči s njom. Znam da je među vama u prošlosti bilo zle krvi, ali
šta god da je posredi, ona je to prevazišla. Uostalom, ti si nas spojila.
Čujemo se uskoro.
Tarner

158
 „Jebote!“, sočno psujem.
„Blago rečeno“, Kami prilazu stolu i otvara poklopac mašine za
kopiranje.
„Gadura me je lepo natakla! Nekako je saznala da sam otišla u
Teksas pa mi je namestila svog školskog druga samo da bi me odvojila
od Kejleba!“, postepeno podižem ton da bih poslednje tri reči izgovorila
gotovo vičući. Kami me tapše po ramenu da bi me utešila.
„Tarner je Lijin školski drug. Iskoristila ga je, a on jadnik to nije ni
znao.“
„Pa, poslala mu je karte za superbol, a njih nije baš lako nabaviti“,
govori Kami i uključuje mašinu za kopiranje.
„Verena sam za Lijinog pajaca!“
Osećam se kao da ću eksplodirati od besa. Dobijam neopisiv nagon
da tresnem ono njeno skupoceno Faberžeovo jaje o zid. Kako sam
mogla biti tako glupa? Ne, nisam. Otkud sam mogla znati da su
Tarner i Lija povezani? Naravno da nisam, ali mogla sam pretpostaviti
da me neće tek tako ispustiti iz vida i pustiti Kejleba da me pronađe.
Zato je i preduzela mere opreza, a ja sam nasela i na kraju se čak
verila s njenim špijunom.
„Hajde da joj zapalimo kuću“, govorim i ustajem od stola.
„Ne, draga, ovo je i Kejlebova kuća. Zašto da njega kažnjavamo za
njena nedela?“
„Gospode, a ja sam tu zmiju spasla dvadesetogodišnje robije “,
govorim plačnim glasom. „Odbranila sam čisto oličenje zla. Kučka
pokvarena!“
„Šta ćeš kad si odlična u svom poslu. Nego, to nije sve... ima još
loših vesti.“
„Molim? Šta može biti gore od ovog?“
Izvlači iz džepa nešto nalik labeli i stavlja mi to na dlan.
„Šta je to?“
Kami koluta očima.
„Stvarčica za određivanje plodnih dana.“
„Šta?“
„Pomoću nje se određuje nivo hormona, to jest najbolje vreme za
trudnoću. Podaci se upisuju u kalendar plodnosti.“
Ispuštam predmet na pod.
„Oni pokušavaju da dobiju bebu?“, ostajem bez daha. Zašto mi nije
to spomenuo?

159
 „Ne oni, već ona! Tu stvar sam pronašla sakrivenu u kutiji zajedno
s Tarnerovim pismima. Da oboje žele bebu, onda takve stvarčice ne bi
držala u nekom budžaku, već u zajedničkom kupatilu. Tako to rade
normalni ljudi.“
Belo je gledam, ništa ne shvatajući.
„Olivija, probudi se! Gadura se trudi da što pre zatrudni da bi ga
zauvek zarobila. Kejleb nema pojma da ona ne uzima kontracepciju.
Lija se usrala kao grlica da će ga izgubiti zato što veoma dobro zna
kome pripada njegovo srce. Moraš nešto preduzeti pre nego što bude
kasno!“
„Šta da preduzmem?“, govorim i ponovo sedam u fotelju. „Kalendar
plodnosti?“
„Da, on pokazuje koji su dani najpogodniji za začeće. U kom veku ti
živiš?“
„Da li taj kalendar kaže da je pravo vreme ovog vikenda?“, osećam
kako se izduvavam, kao da me je neko snažno udario u stomak i izbio
mi vazduh.
Kami klima glavom.
„Uzmi ovo“, pruža mi fotokopije Tarnerovih pisama. „Slušaj, mislim
da je krajnje vreme da preuzmeš stvar u svoje ruke i presečeš sve ovo.
Ali ne lažima i muljanjem, već iskrenošću. Reci mu sve, pa šta bude.
Raščistite jednom zauvek.“
„Šta da raščistimo? Ionako sve zna.“
„A zna li da je Lija rasturila tvoj stan? Da te je ucenila i naterala da
odeš? Da ti je stavila novac u koverat?“
„To neće ništa promeniti. Kao da Kejleb ne zna da je Lija kvarna,
baš kao što sam i ja. Očigledno pada na nemoralne cure.“
„ A kako bi bilo da ga suočiš s njegovim osećanjima? Pronašao te je
uprkos tome što je znao da si ga lagala dok je patio od amnezije.
Misliš li da je to slučajno? On te i dalje voli, Olivija. Treba samo da ga
podsetiš na to.“
Setila sam se one večeri kad se pojavio u mom stanu, noć pre
izricanja presude. Da, uvek je on bio taj koji bi se odnekud pojavio. U
muzičkoj radnji, u marketu, u mojoj kancelariji. Dođavola. Kami je u
pravu, to nije moglo biti slučajno.
„Okej, uradiću to“, složila sam se.
„Naravno da hoćeš. A sad uključi računar da vidimo kuda su otišli.“
Dva sata kasnije, ulazim u svoj stan. Prozori su širom otvoreni i
kroz njih struji svež morski vazduh. Udišem ga punim plućima i
pogledom tražim đubre od svog verenika. Govorim sebi da ostanem

160
smirena i ponašam se kao dama. Međutim, kad sam ga ugledala kako
se sunča na mojoj terasi, glasno sam opsovala. Očigledno sam bila
isuviše glasna, jer se trgnuo i spustio čašu iz ruke.
„Vraćam ti ovo“, skidam prsten s ruke i bacam ga prema njemu.
Odskočio je nekoliko puta preko pločica i zaustavio se pored njegovog
stopala. „Idem na kratak put. Kad se budem vratila, NE ŽELIM DA TE
ZATEKNEM OVDE.“
Skače na noge i gleda me izbezumljeno. Gleda levo-desno kao da će
negde u vazduhu pronaći odgovor za moje ponašanje.
„Šta se de...“
Kroz glavu mi prolaze slike... Njegove guči naočare za sunce,
ružičaste kupaće gaće i kruto držanje. Gde mi je bila pamet? U
dupetu! Kami je bila u pravu. On je bio klin za moje ranjeno srce.
„Dešava se Lija! Mesecima sam ti pričala o njoj dok sam pripremala
njenu odbranu, a ti si ćutao kao zaliven. Zašto mi nisi rekao da se
odavno poznajete?“
Prebledeo je kao krpa. Diže ruke u vazduh kao da se predaje, a
zatim ih spušta.
„Prodao si se za karte za superbol!“, urlam na njega.
„Da, ali...“
„Ćuti! Molim te, samo ućuti!“
Spuštam se u baštensku fotelju i prekrivam lice dlanovima.
Osećam se umornom kao da mi je devedeset godina.
„Tarneru, ti i ja nismo jedno za drugo. Izvini, neću se udati za
tebe.“
„A ja se ništa ne pitam?“, pitao je snuždeno.
Gledam ga kroz raširene prste.
„Ne, ne pitaš se.“ Ustajem i ulazim u sobu. „Sada idem da se
spakujem.“
„Zašto? Zašto ne bismo sve zaboravili i nastavili?“
Zastajem i gledam ga preko ramena.
„Zato što ne mogu da ti pružim ono što ti ne pripada.“

161
 Osamnaesto poglavlje

Osam sati kasnije sedim u poslovnoj klasi aviona, pijuckam kolu i

nervozno lupkam prstima po naslonu sedišta ispred sebe.
Kejleb i riđokosa veštica su u Rimu. Da, dobro ste čuli - u Rimu!
Njoj Bahami nisu bili dovoljno dobri da tamo zatrudni, kao ni Ostrvo
Svetog Marka, za koje svi kažu da je kao stvoreno za te stvari. Ne, ona
je morala da odabere preskupi Interkontinental da Vil, onaj u kom je
zatrudnela Suzan Sarandon, njena omiljena glumica. Kako sve to
znam? Nakon što smo moja luda prijateljica i ja provalile u njenu
kuću, ishakovala sam joj računar i tako uspela da pročitam imejlove
koje je ta gadura pisala svojoj majci.
„Prvi put idete u Rim?“
Okrećem glavu i susrećem se s parom neverovatno zelenih očiju.
Bljak! Mrzim ćaskanje. Nisam raspoložena za razgovor. Idem na
najvažniju misiju u svom životu i ne razgovara mi se ni sa kim.
„Dopašće vam se Rim. To je najromantičniji grad na svetu.“
„Da, odličan je za pravljenje beba“, mrmljam sebi u bradu.
„Šta ste rekli?“
„Ništa“, odgovaram. „Idem tamo poslovno i neću imati vremena da
uživam u razgledanju grada“, odgovaram, a zatim se pretvaram da
nešto tražim po tašni.
„Šteta. Trebalo bi da pronađete vremena bar da posetite Koloseum.
Predivan je!“ Podižem glavu i gledam prema svom sagovorniku. U
pravu je. Idem u Rim! Treba da se radujem. U celoj ovoj frci, potpuno
sam to smetnula s uma.
„Hoću, svakako“, odgovaram, smeškajući se.
Momak uopšte ne izgleda loše. Štaviše, prilično je zgodan. Ima kao
ugalj crnu kosu, ten boje karamele i četvrtastu bradu. Nos mu je malo
zakrivljen, tipično jevrejski. Sve u svemu, prijatna faca.
„Noa Stajn“, pruža mi ruku i ja je prihvatam.
„Drago mi je, Olivija Kaspen.“
„Olivija Kaspen“, ponavlja on. „Imate veoma poetično ime.“
„Tako nešto mi niko do sada nije rekao.“
Pravim grimasu, a on se smeška.
„Čime se bavite?“, pitam ga, trudeći se da zvučim ljubazno. Bože

162
blagi. Tek sam raskinula s Tarnerom!
„Imam svoju firmu. A vi?“
„Advokat“, odgovaram. Spuštam pogled i primećujem da mi se ruke
tresu. „Moram u toalet. Možete li me propustiti?“
Klima glavom i pomera noge u stranu da me propusti. Grabim
prema svetlećem znaku i usput se umalo sudaram sa stjuardesom.
Čim sam zatvorila vrata za sobom, padam na kolena i povraćam u ve-
ce šolju.
Sranje. Sranje. Sranje. Teško sranje.
Upravo shvatam da mi se u poslednjih nekoliko sati život okrenuo
naopačke. Tarner. Jadni Tarner. Ma, šta jadni! Počeo je da se zabavlja
sa mnom zbog karata za glupu utakmicu! Ali ipak, voleo me je. Volim
li ja njega? Ne volim. Dobro sam postupila. To se ionako ne bi dobro
završilo. Ispiram usta vodom i stojim naslonjena na zid kabine. Ovo je
prava ludost: jurim za bivšim u Italiju iz čistog kaprica. Šta bi mi sad
rekla moja majka? Gutam suze i borim se da ne zajecam. Ovo ne
valja. Ovo nikako ne valja.
Vraćam se na svoje mesto. Noa me pušta da sednem, ne pitajući
me zašto mi je lice otečeno. Ispijam nekoliko gutljaja mineralne vode,
a zatim vadim ogledalo iz tašne i prstima brišem razmazanu maskaru.
Okrećem se prema Noi i obraćam mu se skrušeno.
„Ne idem u Rim poslovno“, govorim mu i vidim da uopšte nije
iznenađen.
Zašto bi bio? On nema pojma da sam okorela lažljivica.
„Je li?“, pita me i zagonetno podiže obrvu. „Okej.“
Duboko udišem vazduh. Osećam se dobro zato što sam mu rekla
istinu.
„Idem da pronađem Kejleba Drejka i kažem mu istinu o nama.
Uplašena sam kao nikad u životu.“
Pogledao me je zainteresovano. Sad više nisam bila samo lepa
devojka, već žena s tajnom.
„Kakvu istinu?“
„Komplikovanu. Zakukuljenu i zapetljanu.“
„Baš bih voleo da je čujem.“
Gledam ga u oči. Ta dva smaragda imaju neku čudnu moć.
„Duga je to priča.“
Protegao se i pogledao oko sebe. „Imamo dovoljno vremena. Dug je
let do Italije.“
„Dobro, ispričaću vam, ali pod jednim uslovom“, govorim mu i

163
primičem kolena grudima. Noa mi začuđeno gleda u kolena, a zatim u
lice, očigledno se pitajući zašto odrasla žena sedi kao devojčica. „Pod
uslovom da mi ispričate najgoru stvar koju ste uradili.“
„Najgoru stvar koju sam uradio?“, ponavlja i pravi grimasu kao da
se priseća.
„U prvom srednje, sa mnom je išla u razred devojka koju smo zvali
Gica Prasica. Jednom sam se ušunjao u njeno dvorište i sa štrika za
sušenje skinuo njene gaće. Okačio sam ih na vrata učionice i napisao:
Gica Prasica ima gaće kao padobran. Kad je naišla i videla moj natpis,
rasplakala se i potrčala niz hodnik. Usput se saplela i posekla koleno
pa su morali da joj ušivaju ranu. Osećao sam se užasno zbog toga. I
sada se osećam bedno.“
„To je baš bilo podlo“, govorim mu klimajući glavom.
„Jeste. Inače, umalo nisam pao na teme kad sam je video na
petogodišnjici mature. Izgledala je kao milion dolara. Pitao sam je da
izađemo, a ona se nasmejala i odbila me. Rekla je da sam već jednom
video njene gaće i da nema potrebe da to ponovo činim.“
Prasnula sam u smeh. Kad smo se oboje slatko ismejali, shvatam
da je u poređenju sa mnom Noa đak prvak.
„Gica Prasica, kažete? I to je najgore što ste uradili?“
„Jednom sam ukrao magnet za frižider.“
„Strašno, nema šta. Nisam sigurna da ste spremni da čujete moju
priču.“
„Hoćete da se kladimo da jesam?“
Gledam u njegovo lice i prisećam se da mi je Kejleb jednom rekao
da se nečiji karakter može proceniti prema crtama lica. Ako je ovo
tačno, onda mogu verovati ovom momku jer do sada nisam videla
iskreniji par očiju od njegovih.
„Zaljubila sam se ispod jednog drveta“, započela sam.

Dvanaest sati kasnije

U Rimu pada kiša, a ja stojim ispred Da Vil hotela u šašavom žutom

pončou koji jedva uspeva da me zaštiti od pljuska. Ne znam zašto sam
sada ovde, jer definitivno ništa neću moću da uradim budem li
izgledala kao pokisla kokoška. Ali osećam potrebu da piljim u njegov
prozor i vidim ono što on celog jutra gleda sa svog prozora. Hotel je
mali ali luksuzan. Smešten je na divnom mestu, na vrhu Španskih
stepenica. Mislim da se sa njihovog balkona pruža predivan pogled na
ceo grad. Baš romantično. Uzdišem i nastavljam da gledam nagore.

164
Učinilo mi se da se zavesa pomerila. Jeste. Odmah zatim, na prozoru
se pojavila poznata crvenokosa prilika. Izlazi na balkon. U ruci joj
svetluca žar upaljene cigarete. Zar joj nisu rekli da nikotin štetno
deluje na plodnost?
„Samo ti puši“, mrmljam sebi u bradu, škiljeći.
Trenutak kasnije, balkonska vrata se otvaraju i na njima se
pojavljuje Kejleb. Lep kao Apolon, pridružuje se svojoj supruzi. Go je
do pojasa, a kosa mu je vlažna. Verovatno je sad izašao iz kupatila.
Ne obraćam pažnju na ubrzani ritam svog srca i prstima brišem
razmazanu maskaru.
Ne dodiruj ga, veštice. Lija ispruža ruku i zavodljivo ga miluje po
grudima. Kejleb joj zaustavlja ruku na pojasu svojih pantalona i
smeje se. Kad ju je privukao k sebi i zagrlio je, okrećem glavu u
stranu. U predelu srca osećam neopisiv bol, kao da me je neko
nagazio teškom čizmom pa ne mogu da dišem. Ta vrsta bola s
vremenom mi je postala najbolja drugarica. Udaram nogom o pod i
ispuštam užasan krik. Toliko ga volim da ću se razboleti od te ljubavi.
Okej, Olivija, njih dvoje će sad ući u sobu i voditi ljubav. Misliš li
da sprečiš Liju da zatrudni, učini nešto! Vadim mobilni telefon iz
džepa. Ovaj poziv će me koštati kao Svetog Petra kajgana, ali ne
marim. Povlačim se pod nadstrešnicu neke parfimerije i okrećem broj
De la Vil hotela.
„Buona Sera, De la Ville Inter-Continental. Non ci sono titoli che
contengano la parola?“, javlja se ženski glas.
„Ovaj... govorite li engleski?“
„Da. Kako vam mogu pomoći?“
„Pokušavam da pronađem jednog vašeg gosta, gospodina Kejleba
Drejka. Stvar je hitna, pa vas molim da mu javite da me odmah
pozove. Zovem iz njegove kancelarije i, kao što sam već rekla, stvar je
zaista hitna.“ Dok govorim, čujem da ona nešto kucka po tastaturi
računara.
„Kako se zovete, gospođo?“
O bože, kako li se ono zove njegova sekretarica? Znam da se
rimuje sa pina kolada...
„Rena Vovada“, odgovaram, srećna što sam se setila. „Hvala vam
unapred.“ Brzo prekidam vezu da bih je sprečila da mi postavi još
neko pitanje.
Pošto sam ovo obavila, vraćam se na mesto odakle mogu da vidim
njihov balkon. Kejleb i Lija su i dalje tamo. Ona jednom rukom gasi
cigaretu u pepeljari, a drugu pruža njemu da je povuče u sobu. Vidim
njegovu glavu kako izviruje iz apartmana, a onda se njihove ruke

165
odjednom razdvajaju i on nestaje u sobi. Zamišljam da čujem
zvonjavu telefona i da je on otišao da se javi.
Dobro je. Ovim ću dobiti bar pola sata. Valjda je toliko dovoljno da
im ubije želju. Zadovoljno odlazim do hotela Montesito Rio, u kojem
sam odsela. Nije toliko otmen i skup kao De la Vil, ali je udoban, čist i
lep. Uostalom, boli me uvo za Suzan Sarandon i slične gluposti.
Ulazim u foaje hotela, koračam prema liftovima, a za mnom ostaje
mokar trag. Devojka za pultom gleda me mrko, a zatim podiže
slušalicu i zove spremačicu da obriše pod.
„Vi ste gospođa Kaspen, je li?“, viče za mnom.
Zastajem i okrećem se prema njoj. „Jesam.“
„Imate poruku“, pruža mi list papira, a ja ga uzimam s jedina dva
suva prsta.
„Od koga je?“, bojažljivo pitam, ali kad mi je odgovorila: „Od Noe
Stajna“, pada mi kamen sa srca.
Noa, kompletni stranac, kom sam otvorila srce i dušu, učinio je da
se ne osećam toliko usamljenom u tom stranom gradu.
Ulazim u svoju sobu i odlazim pravo pod tuš, ne čitajući poruku.
Prvo moram da se zagrejem i osušim, pa onda sve ostalo. Moj novi
drugar Noa može malo da sačeka. Kad sam izašla iz kupatila, umotala
sam se u ćebe, legla na kauč i pročitala poruku s vlažnog papira.
Večera u osam
Taverneta
Moraš nešto da jedeš...

Smeškam se. Gladna sam i stvarno moram nešto da pojedem.

Zašto onda ne bih to učinila u društvu drage osobe? Uzimam
slušalicu i okrećem broj s ceduljice koju mi je Noa dao na aerodromu.
„Neka ti se nađe, za svaki slučaj. Ali zovi samo u slučaju da ti je
život u opasnosti“, rekao je smeškajući se.
Malo sam oklevala, ali ipak sam uzela ceduljicu. Sama sam u Rimu
i nikog ne poznajem. Nikad se ne zna. Možda mi zatreba.
„Noa, Olivija ovde“, govorim u slušalicu.
„Ako ne misliš da dođeš, neću da razgovaram s tobom.“
„Dolazim“, smejem se.
„Super. Inače, taj restoran je prilično fensi. Imaš li prikladnu
odeću?“
„Došla sam čak ovamo da bih voljenog čoveka ubedila da sam ja

166
prava žena za njega. Šta misliš, koliko seksi haljina sam ponela?“
„Ne znam. Dve?“
„Četiri. Koju želiš da obučem?“
„Crnu...“
Raspoloženje mi se naglo popravlja. Osećam da ponovo preuzimam
kontrolu i to me ushićuje. Večeras ću se opustiti u društvu prijatelja,
a sutra ću pronaći Kejleba i sve mu priznati. Ona riđokosa krava
nema pojma šta joj se sprema. Uragan zvani Olivija stigao je u Rim i
više ništa neće biti isto.
Dok se spremam za izlazak, prisećam se dana kada je pukla naša
veza. U mislima se vraćam u trenutak kada sam stajala pred vratima
njegove kancelarije i slušala kako me čovek kog sam volela više od
svega na svetu vara s nekom namigušom. Prisećam se kako mi je srce
udaralo kao ludo i kako sam se osećala kao da ću umreti od tuge.
Prvo sam htela da se okrenem i odem i sebe usput ubedim da ono
tamo nije Kejleb i da je sve to samo moja uobrazilja. A onda sam se
setila svog oca, bednika čije su prevare izranjavile moju majku mnogo
više od bolesti koja ju je naposletku ubila. Morala sam da se uverim
sopstvenim očima, da vidim devojku koja je bila toliko moćna da
razdvoji nerazdvojivo - mene i Kejleba.

PROŠLOST

Ovo će biti veoma loše. Bolno. Promeniće nam živote.

Vrata su se bešumno otvorila. Zapravo, toliko bešumno da ni
Kejleb ni njegova saučesnica nisu primetili da na njima stoji ženska
prilika, nema od šoka.
„Kejlebe“, izgovorila sam s teškom mukom, kao da sam na samrti.
U deliću sekunde, glave su im se razdvojile. Njegova ruka ostala je
na njenoj butini. Odvojio se od nje. Suknja joj je podignuta visoko
iznad kolena. Muka mi je. Ovo je surova stvarnost - on, ona i moj
život koji se upravo raspada na komade. Nema reči kojima bi mogao
ovo opravdati niti načina da mu poverujem, čak i da pokuša.
Gledam u njegovo lice. Bled je kao kreč.
„Kejlebe“, ponavljam.
U panici je. Izgleda kao da ga je grom pogodio. Izvini što sam te
uhvatila. Otvara usta, ali ne uspeva ništa da kaže. Devojka deluje
samozadovoljno. Došlo mi je da se proderem: Ona? Zašto ona?

167
 „Volela sam te“, rekla sam. Tada sam prvi put izgovorila tu
rečenicu.
Lice mu se zgrčilo od bola. Kakav apsurd! Toliko dugo je čekao da
čuje to od mene, a ja sam našla da mu izjavim Ijubav u ovakvom
trenutku. Bio je to nizak udarac, ali morala sam da mu ga zadati.
Mala namiguša se očigledno zabavljala.
„Ti mora da si Olivija“, obraća mi se i skače sa stola.
Razljutilo me je što ta faćkalica zna moje ime. Da li su govorili o
meni? Na stolu, nedaleko od mesta gde je ona sedela, stoji moja
uramljena slika. Bila je nemi svedok njegovog neverstva. Ne gledam u
nju, već u Kejleba. Ona izlazi iz kancelarije, njišući bokovima i
nameštajući suknju. Ostavila je nas dvoje očajnika da se raspravimo.
„Nisam želeo da se ovo dogodi“, rekao je čim su se vrata zatvorila.
„Šta to? Da me prevariš ili da budeš uhvaćen na delu?“, rekla sam
mu drhtavim glasom.
„Olivija...“, počeo je da se pravda i krenuo prema meni.
„Nemoj!“; ispružila sam ruku i pokazala mu da stane. „Da mi nisi
prišao! Kako si samo mogao ovo da mi uradiš? Isti si kao moj otac!“,
izgovorila sam u dahu.
„Tvoj otac i ja smo slični kao dupe i oko. Isuviše dugo koristiš
njegove grehe kao izgovor za svoju nesposobnost da voliš. Umeš li ti
uopšte nekoga da voliš, Olivija?“
Nisam mogla da verujem sopstvenim ušima. Otkud mu to? Ja
umem da volim. Volim mnoge ljude, samo im to ne govorim.
„Muka mi je od tebe! Budi muško pa mi lepo reci da me ne želiš i
da me više ne voliš.“
„Uvek ću te želeti i zauvek ću te voleti. Ovde nije reč o tome, već o
činjenici da te isuviše volim, ali ne dobijam ništa zauzvrat.“ Oči su mi
se ispunile suzama. Besno sam ih obrisala rukavom i nasmešila mu
se otrovno. „Dakle, reč je o seksu.“
Podigao je ruke u vazduh i pogledao me ljutito. Ne sećam se da me
je ikada pre tako gnevno pogledao.
„Mislim da sam ti hiljadu puta dokazao da si mi bitna ti, a ne
seks“, odbrusio mi je pretećim glasom, upirući prstom u mene.
„Toliko te volim da sam zbog tebe mesecima potiskivao sve svoje
potrebe i osećanja, samo da bih ti udovoljio i da te ne bih razočarao. A
šta sam dobio zauzvrat? Hladnoću i uzdržanost. Ogorčena si i sebična
i ne bi prepoznala sreću ni da ti se ponudi na tacni.“ Bio je u pravu.
Svaka njegova reč o meni bila je više nego istinita, ali ako se već tako
osećao, mogao me je lepo da me otkači, a ne da me ovako ponižava.

168
 „E pa, kad je tako, onda idem, a ti počni da zaceljuješ svoje rane“,
okrenula sam se i izašla, a on je ostao da stoji u polutami. Neću da
me boli. Neću.
Uzalud. Bolelo je toliko da nisam mogla da hodam. Zastala sam i
sela na stepenik. Suze su mi se slivale niz lice, a srce me je bolelo kao
da će se raspasti. Poželela sam da umrem, da me pogodi meteorit i da
nestanem. Osećala sam se ranjivo, kao da nemam kožu i da sada svi
mogu da vide koliko krvarim iznutra. Zašto? Zašto se ovo moralo
dogoditi? On mi je bio sve što imam.
Čula sam kako se otvaraju neka vrata. Zvuci muzike razlili su se
hodnikom. Uplašena da bi to mogao biti Kejleb, ustala sam, i
preskačući po dve stepenice, sišla u predvorje, a zatim sam otrčala do
svojih kola. Okrenula sam ključ i auto je zabrujao.
Proklet bio. Umem da volim. Eto, njega volim svim srcem. Ako me
toliko dobro poznaje, kako onda to nije video? Da ga ne volim, ne bi
me sada ovoliko bolelo. Ali ništa ne može da opravda njegovo
neverstvo. Ništa.
Umesto da vozim kući, skrenula sam naglo udesno i zamalo se
sudarila s jednim kombijem. Dala sam mu sve što sam imala, a on me
je izneverio. Verovala sam mu, a on me je prevario.
„Ne, ne, ne i ne“, suze mi se u slapovima slivaju niz lice. „Ovo je
samo ružan san.“ Od suza ne vidim kuda vozim. Stajem da ne bih
nekog pregazila. Raspadam se iznutra.
„Kejlebe, ne“, gutam suze koje ne prestaju da teku. Mrzela sam
sebe, Kejleba i, više nego ikada u životu, svog oca. Zbog njega sam
postala takva. Emotivni bogalj. Proklet bio! Nastavila sam da vozim.
Ne mogu da idem kući, tamo će me lako pronaći. Idem u hotel koji je
rezervisao za nas dvoje. Udaljen je svega nekoliko sati vožnje.
Kejleb me zove na mobilni telefon. Preusmerila sam njegove pozive
na govornu poštu i uključila radio. Pojačala sam muziku do daske da
ne bih čula sopstvene jecaje.
Hotel koji je Kejleb odabrao bio je lep. Sećam se fontane i slika u
predvorju, ljubaznog osoblja i njihovih osmeha, ali te noći bila sam
slepa i gluva za sve. U glavi mi se vrtela samo jedna slika - slika
Kejlebove prevare. Popela sam se u svoju sobu i raspakovala se.
Istuširala sam se, očešljala i izvukla iz torbe haljinu koju sam kupila
specijalno za njega. Bila je aerodromskoplave boje, s crnom čipkom
oko pojasa, baš po njegovom ukusu. Obukla sam je i stala pred
ogledalo. Izgledala sam lepo. Samo, iznutra sam bila ružna i stara. Pa
šta? To se ne vidi. Budem li ostala sama u ovoj sobi, poludeću od
tuge. Zgrabila sam tašnu i izletela napolje, svim silama se trudeći da
zaboravim na njegovu ruku pod njenom suknjom.

169
 Znala sam šta ću uraditi. Nešto što će ga boleti više nego što je
bolelo mene kada me je povredio. Tako ja uzvraćam udarac. Prljavo.
Oko za oko...
Tumarala sam ulicama Dejtone i belo zurila pred sebe. Dva bloka
dalje, pronašla sam ono šta sam tražila - Svig martini bar. Očajna i
slomljena, ušla sam kroz široka ulazna vrata i pokazala izbacivaču
svoju ličnu kartu. Mešavina parfema i dima udarila me je u lice. Taj
miris me je podsetio na ono veče kad sam otišla na žurku s namerom
da ponovo osvojim Kejleba. Baš depresivno. Progurala sam se do
šanka i naručila viski. Sručila sam ga u sebe i naručila još jedan.
Šanker me je čudno pogledao, a zatim mi je nasuo drugo piće, do vrha
čaše. Zahvalno sam ga pogledala, uzela piće i sela za sto na terasi
okrenutoj prema okeanu. Bio je to odličan mamac: mlada žena u
seksi haljini, sedi sama, tajanstvena i zamišljena. Na to se pecaju svi
muškarci. I upecao se. Bio je visok, plavokos, zgodan i lepo obučen.
„Težak dan?“, upitao me je, naslonio se na ogradu i zagledao u
pučinu.
„Da. A vaš?“
„Veoma.“ Nasmejao se otkrivši požutele zube, na osnovu čega sam
zaključila da je strastveni pušač.
„Jeste li za piće?“, pokazao je glavom prema mojoj praznoj čaši.
Klimnula sam glavom.
„Bilo koje.“
„Okej.“
Vratio se noseći dve čaše. Dobro je, razmišljala sam. Što se pre
napijem, pre ću stići u pakao. Popili smo po još nekoliko pića, a onda
me je pozvao da plešemo. Nije bio neki plesač, ali kakve to veze ima?
Mada mi je bilo odvratno, nije me bilo briga što mu ruka luta po
mojim leđima i što mi diše u vrat. Sat kasnije, ljubili smo se u nekom
mračnom uglu, a negde oko ponoći, teturali smo se prema mom
hotelu.
„Sačekaj malo“, rekao je u jednom trenutku, kad smo se nagi našli
u krevetu. Sećam se da je sišao s mene i izvadio kondom iz svog
novčanika. Pokidao ga je zubima i ambalažu stavio na stočić. Stomak
mi se zgrčio od bola. Od tog trenutka, više ništa nisam osećala. Ležala
sam kao klada, a on je radio svoje. Piljila sam u plafon, polumrtva.
Eto, sad više nisam nevina. Dala sam se strancu, a ne Kejlebu,
prolazilo mi je kroz pijani mozak. Kad je završio, okrenuo se na drugu
stranu i zaspao, a ja te noći nisam oka sklopila. Mrzela sam sebe i
želela da nestanem, da me nema. Otišao je rano ujutru. Ni ime mu
nisam zapamtila. Čekala sam da me obuzme krivica, ali on nije
dolazila. Samo tupost i utrnulost. Budem li začeprkala malo dublje,

170
znam da ću naići samo na osećanje užasnog gađenja prema sebi. Ali
nisam to učinila. Još nisam bila spremna da zamrzim sebe. Um mi je
bio zauzet mržnjom prema Kejlebu.
Negde oko podneva čula sam neko komešanje pred vratima. Znala
sam da će doći. Uzeo je ključ s recepcije i njime otključao vrata. Kad
je ušao u sobu, sedela sam pored prozora, raščupana i neuredna.
Nije rekao ništa. Samo je pogledom prešao preko sobe i verovatno
mu je sve bilo jasno: moja odeća, razbacana na sve strane, zgužvana
posteljina, ja s crvenim pečatima po licu... Međutim, kad je na
noćnom stočiću ugledao otvoreno pakovanje kondoma, pogled mu se
sledio. Njegova ruka na njenoj butini i pakovanje kondoma na mom
noćnom stočiću dve su slike koje će zauvek pokvariti naš odnos.
Videvši po izrazu njegovog lica da je shvatio šta se zbilo, rešila sam da
mu zadam završni udarac. Nema milosti, igram prljavo.
„Ja sam Džesiku Aleksander odvezla na abortus. Ja sam je
nagovorila da to uradi.“
Trebalo mu je nekoliko minuta da shvati šta sam upravo izgovorila.
Gledala sam kroz prozor. Zamišljala sam kako sva svoja osećanja
ukrcavam u jedan od automobila i puštam ih da odu. Zauzdaj emocije.
Budi bezdušna, baš kao i on kada te je prevario.
„Silno sam želela da mi se vratiš. Uhodila sam te mesecima. Znala
sam kuda ideš i s kim se viđaš. Manipulisala sam tobom i sve pažljivo
isplanirala.“
I dalje je ćutao. Mada sam mu bila okrenuta leđima, mogla sam
osetiti kako mu krv polako ključa od besa.
„Oduvek sam te volela. Od trenutka kada si mi se prvi put obratio.“
Opet ništa.
„Vodila sam ljubav sa strancem, samo tebi da napakostim. “ Ove
reči bile su presudne.
Obuzela me je tuga. Sela mi je na grudi i nisam mogla da dišem.
Čujem tup udarac. Okrećem se polako i vidim ga na kolenima, s
glavom u šakama. Tresao se celim telom; ne znam da li od besa ili od
plača. Nije ispuštao nikakav zvuk; samo se bolno grčio. Potresan
prizor koji ću pamtiti dok sam živa. Počinjem da drhtim. Tek sada
shvatam šta se zapravo zbiva i da nam je došao kraj. Sve je nestalo;
on, ja, mi. U trenutku smo sazreli i zauvek se promenili. Nisam želela
više da živim.
Razmišljala sam da se bacim kroz prozor i tako se poštedim ove
agonije. Povredila sam jedinog muškarca kog sam iskreno i duboko
volela, samo da bih mu se osvetila. Ali umesto da naudim njemu,
uništila sam sebe. Prošli su minuti, sati. Htela sam da mu se bacim u

171
naručje i molim ga za oproštaj, da mu kažem da ću se ubiti ako mi ne
bude oprostio, ali nisam mogla. U tom trenutku, osećala sam samo
hladnoću. Kako nisam ranije shvatila kakva sam osoba? Prazna i
nesposobna da pruži ljubav. Podigao se na noge, a ja sam i dalje
gledala kroz prozor.
„Olivija, iskreno mi je žao što sam te povredio“, obratio mi se blagim
glasom, a meni je srce sišlo u pete. Zašto ne viče? Zašto ne urla na
mene? Povredila sam ga. Zgrešila. Zabrljala.
„Posle svega ovog, više nikada me nećeš videti.“ Njegove reči teške
su poput malja. „Nekako ću se zalečiti i nekog ponovo zavoleti, a ti,
Olivija, ti ćeš žaliti celog života, jer sam bio pravi za tebe, a ti si me
odbacila.“
A onda se okrenuo i otišao.

172
 Devetnaesto poglavlje

Noa me čeka ispred restorana. Nisam stigla ni da izvadim novčanik iz

tašne, a on je već gurnuo taksisti novčanicu u ruku i pokazao mu da
zadrži kusur. Dao mu je novčanicu od sto evra!
„Izgledaš fantastično“, govori mi i ljubi me u obraz.
„Hvala ti“, uzimam njegovu ispruženu ruku i on me uvodi u
najslađi restoran koji sam ikad videla.
U Italiji sam.
„I, kako ti se dopada Rim?“, pita me.
Iz taksija sam uspela da vidim i nove i stare delove grada. Ruševine
starog grada, okružene novim modernim zgradama, stoje hiljadama
godina, prkoseći vremenu. Stvarno je čaroban osećaj kad vidite nešto
toliko staro, čini vam se kao da je daleka prošlost oživela pred vašim
očima. A onda, tu su i stotine motora, vespi i malih automobila koji
histerično trube pred svime što im se nađe na putu. Na skoro svakom
balkonu vijori se oprano rublje, ljudi deluju veselo - svi hodaju
pevušeći neku svoju melodiju. Inače, u Rimu muzika dolazi sa svih
strana.
„Volela bih zauvek ovde da ostanem. Nikad nisam videla ništa
slično“, priznajem.
Noa klima glavom, izvlači mi stolicu i čeka da sednem, a zatim seda
naspram mene.
„Kad sam prvi put došao ovamo, ceo grad mi se činio kao geto.
Trebalo mi je nekoliko dana da se zaljubim u njega. Od tada ne prođe
nekoliko meseci a da se ne vratim ovamo. Rim mi je ukrao srce.“
Znam, vidim to i sama. Nije čudo što je Lija odlučila da baš ovde
zatrudni. Mora da je bila ovde i ranije. Sve bogatašice u jednom
trenutku svog lagodnog života dolaze u Rim, što zbog razonode, što
zbog šopinga.
Kad smo naručili jelo, konobar nam je usuo vino u čaše i otišao.
Noa se okrenuo prema meni i pogledao me zabrinuto.
„Jesi li ga videla? Tvog Kejleba?“
„Samo izdaleka“, smejem se tome što ga je nazvao mojim. „Stajala
sam ispred njihovog hotela i piljila u prozor njihove sobe.“
„I, kakav ti je plan? Šta ćeš uraditi?“
Odmahujem glavom.

173
 „Nemam pojma, ali nešto ću učiniti. Nešto ću već smisliti.“
„Nadam se nešto pošteno?“ zadirkuje me i zabacuje glavu u stranu
tako da mu pramen kose nestašno pada preko oka. Slatko.
„Da, samo pošteno“, smejem se. Prija mi što se smejem.
„Znaš, Olivija, to što radiš je sasvim u redu.“
„Šta to? To što nameravam da budem poštena?“, nervozno ot-pijam
svoje vino. Nije mi prijatno da govorim o svom integritetu, ili
nedostatku istog.
„Ne.“
Gledam ga iznenađeno.
„U redu je što slušaš svoje srce. Uprkos svemu što si uradila, a
uradila si dosta toga lošeg, neću da ulepšavam, imaš hrabrosti da sve
priznaš čoveku kog voliš. Sve što si uradila, uradila si zbog njega. Po
meni, u tome ima dosta poštenja.“
„Šališ se. Kvarna sam kao mućak.“
„Nisi, veruj mi.“
Gledam ga ispod oka. Kako može reći da sam dobra osoba uprkos
tome što sam mu sve ispričala?
„Nikad nisam upoznao osobu koja toliko iskreno govori o svojim
lošim postupcima i svojim osećanjima. Zar te to čini lošom osobom,
Olivija?“
„Da“, odgovaram mu.
„Slušaj, život nije samo niz okolnosti i događaja, već se mnogo više
vrti oko naših reakcija na te iste događaje. Promeniš reakcije i sve se
menja. Ti si puna vrlina, samo ih skrivaš.“
„Ja i vrline?“, govorim podrugljivo.
„Čudno je kako se tvoj život stalno sudara s njegovim“, odjednom
menja temu. „Mislim, koje su šanse da neko s amnezijom uleti u tvoj
život čak dva puta u dvadeset i četiri sata?“
Sležem ramenima.
„Samo da bi započeo razgovor s tobom i pozvao te na kafu?“,
nastavlja on.
„Znam“, uzdišem. „Taj dan je bio pun ironije.“
„Ima u tome nečeg dubljeg.“
„Šta? Misliš na sudbinu?“ Mrzim tu reč. Ona je obična smutljivica.
Sve kvari i ne dopušta ljudima da na miru prebole svoje rane.
„Nisam mislio na to.“
„Na šta si onda mislio?“ Između njegovih očiju se pojavila bora.

174
Gleda me pravo u oči.
„Mislim da kad jednom nekom pokloniš srce, više ga nikad ne
dobijaš nazad. Ostatak života se samo pretvaraš da ga imaš.“
„Da?“
„Razmisli o tome“, sleže ramenima. „On izvana deluje kao da je
nastavio sa svojim životom, ali iznutra je slomljen.“
„Kako to znaš? Meni Kejleb uopšte ne deluje slomljeno. Naprotiv.“
„Zato što te poznajem samo jedan dan, a već znam da te nikada
neću zaboraviti, čak i da te nikad više ne vidim. Ti, Olivija, ostavljaš
veoma snažan utisak na ljude. Mogu misliti kako je njemu posle
tolikih godina u tvom društvu.“
„Da, posle mene se ljudi osećaju kao da ih je nešto tresnulo po
glavi“, govorim snuždeno. Gleda me u oči i ćuti. Naposletku
progovara. „Budi fer i igraj pošteno. Jedino tako ćeš ga dobiti nazad.
Ali budeš li shvatila da je srećan, ostavi ga na miru.“
„Ne mogu ja to. Ne mogu da dignem ruke od njega.“
„To je zato što ne znaš kako da voliš druge.“
„Molim? Kažeš da ne volim Kejleba?“ šokirana sam. Nakon svega
što sam mu ispričala, otkud mu takva suluda ideja? Zbog čega bi se
neko uopšte ovoliko cimao ako ne zbog ljubavi?
„Ne kažem da ne voliš Kejleba, već da sebe voliš više.“
Muk.
Trudim se da obuzdam svoju ljutnju.
„Zašto tako misliš?“
„On je sebi izgradio nešto što liči na sreću, ali bez tebe. Ti bi sad da
to srušiš i još jednom napraviš rusvaj od njegovog života. Jesi li ikad
razmišljala da ćeš tako povrediti više ljudi? On sada pripada Liji. I šta
će biti s detetom koje su možda već začeli?“
Trgla sam se. O detetu nisam uopšte razmišljala.
„Postoji mnogo više od toga osim da usrećiš samo sebe. Prava
ljubav je kad želiš da osoba koju voliš bude srećnija od tebe.“
„Biće srećniji sa mnom“, odgovaram samouvereno. „Mi smo
stvoreni jedno za drugo.“
„Možda, ali njega će svakako gristi savest što je ostavio ženu i dete,
ali i što je toliko godina odsutan iz tvog života. I gde su onda tu sreća i
poverenje? Misliš li da je zaboravio šta si mu uradila?“
Gutam suze.
„Popravićemo sve. Znam, biće teško, ali naša ljubav će sve srediti“,

175
govorim mu molećivo, kao da želim da ga ubedim da treba da stane
na moju stranu. „Kejleb i ja pripadamo jedno drugom. Koliko god da
smo bili razdvojeni, život nas stalno vraća na istu stazu.“
„Možda je tako, ali njegov put više nije tvoj.“
Šmrcam.
„Olivija“, govori mi nežno i spušta ruku preko moje. „Ti i Kejleb ste
imali svoje vreme. Odlučila si da odeš i to vreme je prošlo. Koliko
vidim, već si dokazala da si sposobna svašta da preživiš, pa ćeš i ovo.“
Boli me istinitost njegovih reči.
„Sada je došlo vreme da dokažeš da možeš da uradiš nešto
nesebično.“
Došlo mi je da se posvađam s njim. Da mu kažem da je moj život
bez Kejleba bljutav i besmislen. Ali nisam. Bio je u pravu.
„Ti si veoma mudar čovek“, smeškam se tužno.
Posle večere zovemo taksi i vozimo se prema mom hotelu. Noa izlazi
iz auta samo da bi se pozdravio sa mnom. Ne znam zašto, ali osećam
se tužnom. Suze mi se skupljaju u krajevima očiju.
A onda mi odjednom, ne znam odakle, u glavu stiže sasvim nova
misao. Sveža i bistra. Da nisam toliko zaokupljena Kejlebom, Noa i ja
bismo imali šansu da budemo zajedno. On je tako dobar, lep i
pametan. Zašto se ne bih zaljubila u njega? Mogla bih. Mogli bismo se
venčati i zasnovati porodicu. Vidim tu scenu. Noa i ja. Možda je i on
video to isto kad se nagnuo prema meni i ovlaš mi dodirnuo usne. Bio
je to tužan poljubac, pun pitanja i potpitanja. Kad se odmaknuo,
zavrtelo mi se u glavi. Osećala sam se kao da imam granatu u grlu.
„Srećno, Olivija“, nasmešio se. „Biraj pametno.“
Zatim je ušao u auto, a moje misli poleteše za njim. Penjem se na
trotoar i gledam kako točkovi njegovog taksija prelaze preko barice
kiše i prskaju vodu na sve strane. I dalje rominja, ali nije me briga.
Volim kišu. Odlučujem da se prošetam, usput malo razmislim o
svemu i smislim šta da radim. Čudno, moje misli više nemaju veze s
kovanjem zavere. Razmišljam o sebi i tome koliko sam oduvek bila
sebična.
Pokušavam da se setim koliko puta sam donela ispravnu odluku.
Jadno, ali bilo je svega pet ispravnih odluka: da izađem s Kejlebom,
da mu priznam šta sam uradila, da postanem advokat, da raskinem s
Tarnerom i da dođem u Rim i upoznam Nou. Samo pet dobrih odluka!
Ali i ta šaka jada od mog života ipak je neki život i zaslužuje šansu.
Noa je video nešto dobro u meni i sada je vreme da sama sebi priznam
ono što je očigledno. Više se neću svetiti. On pripada Liji i ona ima
pravo da ga zadrži.

176
 Lutam ulicama. Mokra sam i drhtim od hladnoće. Stižem do Crkve
Svetog Trojstva i gledam u obelisk Salustijano. Ovde, na mestu koje
predstavlja dobrotu, donosim konačnu odluku. Bolje se vrati kući pre
nego što bude kasno. Ovog puta nebo nije crveno. Obećavam sebi da
više neću upadati u nevolje niti ću povređivati ljude. Osećam
olakšanje. Smeškam se mada znam da je preda mnom dugačak put.
Još mnogo toga treba da uradim da bih se osećala ispunjenom i
dobrom osobom.
Kad sam se osetila spremnom, krećem prema hotelu u kom su
odseli Lija i Kejleb. Kasno je i ulice su tihe. Zastajem i podižem pogled
prema njihovom prozoru. Ali ovog puta ne da bih špijunirala Kejleba,
već da bih se oprostila od njega. Zamišljam ga u ulozi tate i smeškam
se. Biće sigurno divan, baš kao u svemu. A onda mislim na Džesiku
Aleksander. Da nije bilo mene, možda bi već bio otac. Udišem
slatkasti italijanski vazduh i obraćam se njegovom prozoru. „U stvari,
već sam otišla i ne znam šta da ti kažem“, počinjem. „Mnogo te volim i
ima toliko toga što nisam stigla da ti kažem. Jako me je plašilo što me
tako i toliko voliš, Kejlebe.“
Brišem suze i nastavljam. „Ali ti si sve promenio. Bila sam
prestravljena da ću te izgubiti, pa sam onda činila sve da bih te
oterala od sebe. Mislila sam da ćeš shvatiti da gubiš vreme sa mnom i
ostaviti me. Nedostaješ mi. Toliko mi nedostaješ da me srce svakog
dana sve više boli. Mnogo mi je žao zbog svega... Oprosti mi. Molim te,
samo nemoj da me zaboraviš. To bi mi palo najteže od svega.“
„Nikad te nisam zaboravio.“
Naježila sam se. Prošao je čitav minut dok nisam shvatila šta se
dešava.
„Kejlebe“, šapućem njegovo ime i polako se okrećem prema njemu.
Nisam čak ni iznenađena. Još jedna ironija u mom životu. Nas dvoje
se ionako stalno sudaramo. Stoji na nekoliko koraka od mene s
kesom iz koje viri boca vina.
„Otkud ti ovde?“, pita me vrteći glavom od iznenađenja.
„Došla sam da te pronađem', odgovaram iskreno. „I da ti kažem sve
ono što si, eto, već čuo“, odgovaram mu.
„Zar nisi htela to lično da mi kažeš?“
»Ne.“
„Prešla si pola sveta da bi došla ovamo i nešto tako važno rekla
mom prozoru?“
„Nije ni trebalo da dolazim“, priznajem sležući ramenima. „Oprosti
mi, provalila sam u tvoju kuću i saznala da si ovde.“
Zaškiljio je kao da će prasnuti u smeh.

177
 „Ti i Kami, detektivke?“
Klimam glavom.
„Drago mi je što si došla. Baš sam mislio na tebe.“
Zinula sam od čuda. „Stvarno?“
Smeši se i gleda me. „Zapravo, stalno mislim na tebe.“
Grizem donju usnu da se ne bih rasplakala. Toliko sam zbunjena
da ne znam šta da kažem.
„Hajde da se prošetamo“, govori. Koračam pored njega. „Nikad te
nisam zaboravio“, ponavlja.
„Pa ipak jesi malo, dok si imao amneziju“, govorim i gledam u pod.
„Ne, upravo to ti govorim. Nikad nisam ni imao amneziju. Pretvarao
sam se.“
Zaustavila sam se.
„Molim? Šta si radio?“
Zaustavio se i zagledao se u moje oči. „Pretvarao sam se da imam
amneziju.“
Osećam se kao da će se tlo otvoriti pod mojim nogama. Kejleb i ja
smo u Rimu. Ja sam u Rimu. On nikada nije imao amneziju. Misli na
mene sve vreme. Nikad nije imao amneziju.
„Kako? Zašto?“, došlo mi je da ga uhvatim za revere i žestoko ga
prodrmam, ali umesto toga sam samo stajala s rukama opuštenim
pored tela.
„Nakon svega što se desilo između nas dvoje, silno sam se trudio da
te prebolim. Ali nije išlo. Bolelo je toliko da mi je svaki dan bez tebe
bio kao smrtna presuda. Tugovao sam za tobom kao da si umrla. A
onda sam upoznao Liju. Neko nam je ugovorio sastanak i, nakon
njega, ponovo sam osetio nadu. Prvi put posle godinu dana. Počeli
smo da izlazimo i malo-pomalo došli dotle da sam joj kupio prsten.“
Pogledao me je da se uveri da se sećam onog dijamanta.
„A onda sam se jednog jutra probudio i ti si ponovo bila u meni.
Buknulo je i ponovo si počela da mi nedostaješ. Bila si mi potrebna
kao vazduh. Mislim, nikad nisi ni prestala da mi nedostaješ, ali tad
me je baš uhvatilo. Sanjao sam te svake noći. Poredio sam Liju sa
tobom i svakim danom sve više shvatao da ne mogu bez tebe. Otvorila
se stara rana i mislio sam da ću umreti.“
Sklapam oči. Konačno čujem reči koje sam toliko dugo želela da
čujem, ali me toliko peku da jedva uspevam da dišem.
„Krenuo sam na onaj poslovni put u Skranton samo da bih se
odvojio od nje na nekoliko dana. Morao sam dobro da razmislim pre

178
nego što je zaprosim. A onda se dogodila nesreća. Probudio sam se u
smrskanom autu i u tom trenutku stvarno nisam znao ni ko sam ja ni
ko je čovek pored mene. Glava me je užasno bolela. Ali trenutak
kasnije, svega sam se setio. Sve što sam u tom trenutku želeo bilo je
da ti budeš pored mene. Mislio sam, biće sve u redu, samo da je
Olivija ovde. Kad su me preneli u bolnicu, na lekarevo pitanje da li
znam ko sam i gde se nalazim, slagao sam da ne znam. Doneo sam tu
odluku u deliću sekunde. Nisam ih mnogo ni slagao. Bez tebe, zaista
nisam znao ko sam. Tada sam odlučio da te pronađem. Lagao sam
Liju i roditelje, ali me nije bilo briga. Amnezija mi je bila dobar izgovor
za sve. Danima sam odlazio na mesta gde sam mislio da ću te sresti.
Onog dana kad smo se sreli u muzičkoj prodavnici imao sam snažan
predosećaj da ću te videti. Bio sam iznenađen, ali ne zato što si se
pojavila, već zato što si se prvo pravila da me ne vidiš, pa si tek onda
ušla.“
Nasmešila sam se. Oduvek me je dobro poznavao.
„Ali zašto mi to nisi rekao? Šta bih ti uopšte mogla reći nakon
svega što sam ti priredila?1'
Kroz glavu mi, poput ubrzanog filma, prolaze situacije. Nazvao me
je princezo. Onog dana kad je Lija banula u moj stan, doneo mi je buket
mog omiljenog cveća. U sudnici, na dan mog rođendana, rekao je:
„Nisam te nikad zaboravio.“
Napućio je svoje lepe usne.
„Zato što sam hteo da počnemo iz početka. Čisto i bez uplitanja
prošlosti. A onda si ti nestala. Tek tako.“
„Da, onda sam ja nestala“, ponavljam odsutno.
Odlučujem da mu ne kažem da je njegova ženica bila odgovorna za
to. Nema svrhe i besmisleno je. Samo ću ga povrediti.
„Zašto si me, pobogu, ponovo pronašao i zatražio da branim Liju?
Šta ti je to trebalo?“
Smeje se.
„Hteo sam malo da te mučim. Da te kaznim zato što si me dva puta
ostavila. Međutim, ispalo je da sam više namučio sebe.“
„Bogme, namučio si i mene“, smešim se. „Mogla sam strpati Liju u
zatvor i imati te samo za sebe.“
Gleda me, kao, iznenađeno.
„Dakle, ipak me i dalje voliš?“, zadirkuje me i sklanja mi pramen
kose s lica.
„Više od svega“, odgovaram. „Čekala sam te godinama. To nije bio
život. Samo sam čekala da mi se vratiš.“

179
 Zažmurio je. Znam da sada misli isto što i ja. Šta bi bilo kad bi bilo?
Privlači me sebi i miluje po glavi.
„I ja tebe volim, Olivija. Više nego što ću ikada ikog voleti. Za ovih
sedam godina nije prošao dan da nisam pomislio na tebe.“
Suzama mu kvasim košulju. Volela bih da sada umrem i zauvek
nestanem. Ne mogu da zamislim svoj život bez njega.
„Nemoj da plačeš“, govori mi i podiže mi glavu. „Zauvek ćeš biti u
mom srcu. To niko i ništa ne može promeniti.“
„Šta mi to vredi kad ne mogu da budem s tobom?“, jecam. „Ne
mogu da živim bez tebe.“
„Možeš i hoćeš. Uostalom, i dosad si živela bez mene“, govori mi
tužnim glasom.
Klimam glavom. U pravu je. Šta god da nam se u životu desi, on
nastavlja da teče svojim tokom, hteli mi to ili ne. Došlo je vreme da
nas dvoje nastavimo svojim putem.
„Ali nemoj ni ti mene zaboraviti“, govori Kejleb.
„Tako nešto je nemoguće.“
„Onda smo se dogovorili“, saginje se i ljubi me.
Znam, ovo je naš poslednji poljubac. Pamtiću ga dok sam živa. Kad
je odvojio svoje usne od mojih, naslonio je na trenutak svoje čelo na
moje, a zatim se okrenuo i otišao.
Potpuno sam slomljena.

180
 Epilog

Kako li sam uopšte dospela ovde? Gde li je nestalo deset godina mog
života? Osećam se kao parče papira koje vetar nosi unaokolo. Na neki
način, pobedila sam tako što sam preživela. Borila sam se s
čudovištem u sebi i dobila bitku. Ali šta sam u svemu tome izgubila?
Izgubila sam potrebu da varam. Istina mi je sada veoma važna.
Tužno je što sam nešto ovoliko važno tako kasno shvatila. Dugo sam
se plašila svojih osećanja, bežala sam od istine i to me je mnogo
koštalo. Kejleb je bio poput uragana koji je protutnjao mojim životom i
probudio mnogo toga za šta nisam ni znala da postoji. On je žudnja
koje se nikad neću osloboditi.
Trideset mi je godina. Sedim u venčanici, pitajući se ko sam. Znam
da nisam ista kao pre. Ona nevaljalica nestala je zauvek. Nova sam
osoba, ali još ne znam kakva. Žao mi je samo što sam protraćila toliko
vremena. Znam da nije kasno da shvatim ko sam zapravo i šta volim.
Ali onda, odjednom ne znam da li uopšte želim to da saznam. Plašim
se da zavirim u svoje srce. Da, i dalje ga volim. Ali dugo i hrabro sam
se borila s tim osećanjem i uspela da ga pretvorim u nešto bezbolno.
Svi mi balansiramo na ivici života. Jedini način da se spasemo
pada u bezdan jeste da skočimo visoko i tamo se zadržimo. Noa mi to
stalno govori. Moj Noa. Momak koji me je naučio da budem plemenita
i dobra. Dečko koji mi je pokazao moje pravo lice. Promenila sam se
zbog njega jer nisam želela da ikada više povredim osobu koja me
iskreno voli. Biću srećna s njim. Obožavam ga. Ali moje srce ne
pripada njemu. Sam je rekao da se srce može pokloniti samo jednom.
Konačno sam se pomirila s činjenicom da svaki naš potez za sobom
povlači posledice. Prihvatila sam ih i sada su zvanično moje. Nema
više vremena za pogrešne odluke. Svaki korak je dragocen. Odluka je
u mojim rukama.
I tako, poslednji put mislim na njega. Jer, nakon što izađem iz ove
prostorije, moram da ga pošaljem u zaborav. On je srećan i to mi je
dovoljno. Konačno sam naučila da volim nekog više od sebe.
Čujem zvuke Svadbenog marša. Stojim ispred zatvorenih vrata
crkve. Kad su se otvorila, vidim Kejleba pored oltara kako mi se
smeši. Trepnula sam nekoliko puta i vratila se u stvarnost. Da, sada
je slika onakva kakva treba da bude. Noa me gleda zadivljeno. Kami
plače.
Napravila sam jedan korak, a zatim još jedan. Sekund pre nego što

181
su se vrata zatvorila za mnom, okrećem se i gledam preko ramena.
Kejleb i dalje stoji pod onim drvetom. Namiguje mi, a ja mu uzvraćam
smeškom.

Mia

Marta

182