Српско- угарски рат (1885)

Српско- угарски рат је ио рат који је 14. новем ра (

2. новем ра по грегоријанском календару[2]) 1885. Српско-бугарски рат
године Ср ија о јавила Бугарској, а чији је
непосредни повод ило уједињење Кнежевине
Бугарске и Источне Румелије, које је извршено
кршењем одлука Берлинског конгреса а нa штету
Ср ије и Ср а који су живели на тим подручјима пре
и током Отоманске власти. Сматрајући да је то
пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је
вршио притисак на угарску дипломатију да се
спорне одлуке пониште, а када му то није уродило
плодом одлучио је да целу ствар реши ратом.
Катанић на Нешковом вису
Међутим, оље наоружана и уз то оље мотивисана
угарска војска извојевала је по еду на Сливници, да Време: 14. новембар – 28. новембар
и у рзо потом пре ацила рат на територију Ср ије, 1885.
што је довело до пада Пирота и повлачења српске Место: западна Бугарска, источна Србија
војске све до Ниша. Неочекивани успеси угарске Узрок: Пловдивски преврат
војске приморали су велике силе, у првом реду
Исход: Повраћај стања које је претходило
Аустроугарску, да се укључе у посредовању око
потписивања примирја. Мир у Букурешту је закључен рату[1] Букурешким миром 1886.
3. марта 1886. године. Рат је донео знатне гу итке и Сукобљене стране
једној и другој страни, али није утицао на
територијалне промене.
Кнежевина Бугарска Краљевина Србија
Команданти и вође
Садржај Александар I Милан Обреновић
Увод Батенберг Јован Петровић
Петар Топаловић
Припреме за рат
Милојко Лешјанин
Дипломатски смисао
Јачина
Финансијски смисао
Војни смисао око 60.000 до краја ~60.000
рата
Пешадијско наоружање
Топови Жртве и губици
Подела војске 771 мртвих 746 мртвих
Врховна команда и подела команде 4.232 рањених 4.570 рањених

Ратна дејства
Примирје
Мир
Занимљивости
Галерија
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе

Увод
Стање створено Берлинским конгресом отежало је у највећој мери успостављање сарадње између
алканских земаља на од рани заједничких интереса. Део у Санстефанске Велике Бугарске Бугари
су примили као тешку неправду. Суседи Бугара, Ср и и Грци, видели су у истој тој Бугарској највећу
опасност по свој национални опстанак. Да спрече њено стварање, иако су или незадовољни
Берлинским уговором, они су или решени да не допусте никакву измену тог уговора која и
створени однос снага пореметила у корист Бугарске.

Успостављање првих званичних, полудипломатских односа између Ср ије и Бугарске остварено је с

јесени 1879. Као аутономна кнежевина, Бугарска није имала право дипломатске репрезентације на
страни. С тим су иле сагласне све велике силе. Бугарска влада могла је закључивати само споразуме
и уговоре трговинске природе. Односи између двеју словенских држава до ијали су много тиме што
је постојало лично пријатељство између њихових владара. Оно је у почетку почивало на узајамним
симпатијама, а касније, кад је кнез Александар I Батен ерг дошао у суко с Русијом, појавила се једна
политичка основа. Противно вољи кнеза Александра I Батен ерга, а понекад и ез његовог знања, у
Бугарској су се дешавале ствари које су временом сасвим затровале односе између Ср ије и Бугарске.

Средином 1882. године, тек што је Аустроугарска угушила устанак у Босни и Херцеговини, дознало
се у Београду да руски агенти у Бугарској вр ују до ровољце и организују њихово пре ацивање
преко Ср ије у Босну. Чета до ровољаца (углавном Црногораца) са транспортом оружја ухваћена је
на српској територији. Крајем маја краљ је наредио да се уложи оштар протест код др Кировића -
првог угарског агента у Београду, у случају да се ствар понови. Инцидент је некако изглађен, и краљ
је вратио посету кнезу Александру I Батен ергу у Рушчуку почетком окто ра исте године.

После угушења радикалске Тимочке уне 1883. године од стране војске, мањи рој унтовника успео
је да се склони у Бугарску. Тамошње власти показале су се исувише предусретљиве према њима;
дозволили су им да се настане у лизини српске границе, одо риле им сло оду кретања и пружале
новчану потпору - у чему се посе но истакао Словенски до ротворни комитет у Петрограду.
Радикалски првак – Никола Пашић настанио се у Софији код вође угарских радикала – Николе
Сукнарова. Емигранти су одмах успоставили тајну везу са земљом; слали су поруке својим
пријатељима, претње противницима, а с пролећа 1884. године почели су растурати и унтовне
прогласе. Дошло је и до мањих раз ојничких дела у лизини границе која су њима прописана. После
тих инцидената српска влада до ила је о авештење да се спрема истовремени упад чета из Бугарске и
из Црне Горе ради дизања нове уне финансиран од стране Русије. Председник нове напредњачке
владе — Милутин Гарашанин затражио је од угарске владе да преузме енергичне мере против
емиграната.

Кнез Милош је тридесетих година купио једно имање код Брегова на Тимоку, које се налазило на
левој, српској страни реке. Кад је Тимок променио свој ток имање је доспело на десну, турску и после
угарску, страну. Имање је то, природно, сматрано и даље као српско и на њему је ила подигнута
једна стражара. Године 1884. Бугари су затражили, да се српска стража повуче одатле, пошто Брегово
припада угарском државном подручју, па кад Ср и нису на то пристали они су 22. мајa 1884. заузели
то имање силом. Ср ија је на то упутила ултимативни захтев да се Бугари повуку одатле и да испуне
и српска тражења о уклањању емиграната са границе. Бугари на то нису хтели пристати и з ог тога је
Ср ија 28. мајa прекинула дипломатске односе с њима. Заступање српских интереса поверено је
грчком дипломатском агенту.
Берлински уговор одвојио је од Бугарске Источну Румелију, која је по Санстефанском уговору ила с
њоме спојена. Бугарска је начињена вазалном кнежевином, а Источна Румелија аутономном о лашћу
Отоманске империје. Источном Румелијом управљао је генерални гувернер, кога је постављала
Порта по договору са великим силама. У тој о ласти није ило турских трупа; унутрашњи ред и мир
чувала је народна војска. Да и се остварило уједињење две угарске државе створен је 26. јула 1885.
године у селу Дермендере, "Тајни од ор за уједињење о еју угарских земаља", на чијем челу је ио
ивши професор гимназије у Пловдиву, Захарије Стојанов.[3] 6. септем ра 1885. године, у Источној
Румелији из ила је уна. Један одред народне војске ушао је у Пловдив, з ацио генералног гувернера,
и прогласио уједињење Источне Румелије с Бугарском. Привремена влада, која је одмах о разована,
позвала је депешом Александра I Батен ерга, угарског кнеза, у Пловдив. Румелиотима је уједињење
лако пошло за руком јер се одвајањем Источне Румелије од Турске није имало шта кидати, веза
између те две земље постојала само на хартији. Једина веза између Турске и Румелије ила је та што
су решења донесена у „О ласној скупштини“ која се налазила у Пловдиву, морала ити потврђена од
стране султана, али их је више пута од ацивао незадовољан њиховим радом. 9. септем ра 1885.
године кнез се појавио у Пловдиву на опште одушевљење тамо присутног живља.

По подне 9. септем ра 1885. године одржана је седница у

Београду. На седници су донете одлуке које су имале да доведу
земљу у стање приправности за рат. Наређена је мо илизација
војске; сазвана Народна скупштина за 19. септем ар у Нишу,
првенствено, да се краљу одо ри подизање ратних кредита;
о устављена је сло ода говора и штампе. Тим мерама
иностранству је јасно стављено на знање да је Ср ија решена да
одржи status quo створен Берлинским уговором, или, ако је
немогуће, да се и при ави територијалну надокнаду.
Припајање Источне Румелије и
19. септем ра 1885. године у Нишу се састала Народна Српско-бугарски рат
скупштина. У престоној еседи, краљ је говорио како је
равнотежа, успостављена Берлинским уговором, од стране
великих сила, поремећена, и да тре а, ради од ране равнотеже, ступити у акцију, односно ратовати.
Али с киме – то није нигде напоменуо. Скупштина је у патриотском одушевљењу, једногласно,
подржавајући краља, усвојила владине предлоге.

Припреме за рат
Ср ија није закључила савез против Бугара ни с једном алканском државом. Стање српске војске
ило је врло рђаво. Сем што није имала до ра одела, војсци је недостајало и муниције и других
потре а. У рат се ушло са стајаћом војском и неколико пукова прва два позива, јер краљ није имао
поверења у све резервисте из народа. Војска је ила рђаво вођена, са сла им заповедницима, а у рат је
ишла ез имало одушевљења. Није ила ни довољно извеж ана, нарочито не у руковању новим
пушкама. Артиљерија је ила потпуно застарела и истрошена у прошлом ратовању с Турцима.
Врховна команда налазила се у рукама краља Милана, који није ио никакав војник и који је иначе,
по својој природи, ио најмање погодан за то место.

Дипломатски смисао

Одмах после пловдивског преврата, краљ Милан је понудио савез Румунима, који су га од или. Грци
су тражили сами споразум, али споразум с њима краљ Милан није хтео. Српски и грчки планови
нису се поклапали. Грци су спремали рат с Турцима; Ср и са Бугарима. С Црном Гором нису вођени
никакви преговори.
Финансијски смисао

У државној каси није ило више од 60.000 динара. Сви трошкови ратне спреме покривени су из
нарочитог зајма, познатог под именом „дуванске ренте“. 1884. године ио је установљен само
делимични монопол дувана, - монопол његове трговине. Законом од 22. септем ра 1885. године,
створен је потпун монопол. Сав приход од монопола дувана служио је као залога за исплату
годишњинине дуванске ренте, која је износила 2.250.000. динара. Зајам дуванске ренте закључен је
код ечке Лендер анке и париског Есконтног контоара.

Војни смисао

Нов закон о устројству војске од 1883. године ио је укинуо народну војску и завео стајаћу. Рат од
1885. године затекао је Ср ију усред једног прелазног стања, када је српско војно преустројство тек
започето, и када је рој оних који су служили у сталном кадру, није ио већи од 28.000. У тај рој
улазила су не само она лица која су одслужила пун двогодишњи рок, него и лица која су, на основу
нарочитих законских олакшица, провела у сталном кадру само пет месеци или само месец дана, - тзв.
„петомесечари” и „једномесечари”. З ог недовољног роја ислужених кадроваца, кадровске јединице
морале су се попуњавати оним о везницима I позива који, из финансијског разлога, нису или у своје
време регрутовани.

Пешадијско наоружање

Српска војска имала је нове пушке (Маусер-Миловановић), које су гађале тачно и терале далеко, и
које су сматране као оље од угарских пушака. Али српска војска ила је врло мало извеж ана у
њиховој употре и. Те нове пушке трошиле су, нарочито у рукама неизвеж аних војника, много
муниције: тре ало је арем 15.000.000 фишека. Ср ија је у рат ушла са 8.700.000 (у току рата
крагујевачка фа рика направила је још 300.000).

Топови

Топови нису ваљали. Нове топове које је Ср ија поручила у Француској, и који су се пунили остраг, -
тзв. „острагани“, - нису стигли. Стари топови пунили су се спреда, или искварени у току турских
ратова (1876—1878), и нису гађали тачно.

Подела војске

По устројству од 1883, војска се делила на три позива. III позив служио је за „од рану земље“. Стога
је ваљало мо илисати цео I и II позив. Од о везника I позива који су прошли кроз касарну,
мо илисани су сви, али од оних који нису прошли кроз касарну, мо илисан је само један део. Од II
позива, који је ројао петнаест пешадијских пукова, мо илисано је само шест, - нешто јаче од
трећине. Бројна снага мо илисаног I позива, тзв. активна војска, износила је, при лижно, 40.000, а
ројна снага мо илисаног II позива, 12.000 – укупно око 52.000. У оперцијама против непријатеља
употре љене су само трупе I позива; трупе II позива – то су под промењеним именом иле трупе
негдашње народне војске, - употре љене су само као посаде и мањи опсервациони одреди. Чак ни сав
I позив није ачен на непријатеља. Пет атаљона задржано је у земљи ради унутрашње сигурности,
ако и радикали покушали да наново дигну уну.

Врховна команда и подела команде

Врховни командант ио је сам краљ Милан. За начелника шта а
узео је министра војног, пуковника Јована Петровића. Био је то
до ро школован официр, али ез већег ратног искуства. За
команданте пет дивизија активне војске дошли су људи од којих
тројица нису у турским ратовима командовали већим јединицама, а
двојица јесу, али ез нарочитог успеха. У турским ратовима
прочули су се, од команданта, Белимарковић, Протић, и
Хорватовић; ниједнога од њих краљ Милан није употре ио у
угарском рату.

Ратна дејства
2. новем ра српске трупе продрле су у непријатељско земљиште
негде за 5, негде за 7, негде за 10 km. Отпор су давали махом
одељења „ополченаца”, до ровољаца, и жандарма. Код српских
Бранислав Нушић (десно)
трупа осећала се ла авост у вршењу наред а и потпуна оскудица у
ратног одушевљења. Већ првога дана, иако се праве ор е нигде
није ило, муниција се трошила немилице. Код команданата
опажала се несигурност. Они нису имали до ру карту угарског земљишта. Из непознавање терена
команданти су се кретали ојажљиво.

3. новем ра Дунавска дивизија допрла је до Драгоманског теснаца, и отерала непријатеља с најјачег

положаја на левој страни теснаца; услед тога непријатељ је напустио, преко ноћи, и остале положаје.
Бугари су ранили теснац с малом снагом, и њихов циљ није ио да од ију српску војску, него да јој
успоре наступање. Моравска дивизија зауставила се код Трна, који није могла заузети. Шумадијска на
путу Пирот-Трн, код села Врапче, раз ила је јачи угарски одред од 1200 људи. Овај први оз иљнији
судар с непријатељем оглашен је одмах за велику по еду.

4. новем ра пред српском војском лежао је отворен пут све до Сливнице. Код тог положаја, иза кога
се само на неколико километара налази Софија, вршено је прикупљање угарске војске. Дунавска и
Дринска дивизија с коњичком ригадом стигле су пред Сливницу. Дунавска дивизија заузела је
висове Три Уши, који су господарили десним крилом Сливничког положаја. Шумадијској дивизији
тре ало је дан марша до Сливнице. Моравска дивизија, која је 4. новем ра ушла у напуштени Трн и
почела покрет ка Брезнику, ила је два дана марша од Сливнице.

5. новем ра Дунавска и Дринска дивизија с Коњичком ригадом, које су се налазиле код Сливнице,
нису мислиле ништа да чине, јер напад на Сливницу ио је одређен за сутрадан, док не уду стигле
Шумадијска и Моравска дивизија. Тада је Дунавска дивизија с коњицом тре ало да удари на угарско
десно крило, а све остале три дивизије на угарско лево крило. Петога новем ра Ср и су, и ез
Моравске и Шумадијске дивизије, или јачи од Бугара. Докле су се Ср и спремали за ор у шестога,
Бугари су је почели петога. Они су напали на лево крило дунавске дивизије и на Коњичку ригаду,
која је ила уз њу. Да и олакшала положај свог левог крила, Дунавска дивизија уводила је атаљон за
атаљоном у ор у. Бугарски напад није попуштао. Онда се ставила у покрет Дринска дивизија и
ударила на центар сливничког положаја. Бор а се водила све до мрака с великим утрошком пушчане
и топовске муниције. Гу ици су или знатни и на српској и на угарској страни. Код Ср а је из ачено
из строја око 1200 људи; код Бугара око 600.

6. новем ра стигла је на Сливницу Шумадијска дивизија, али не и Моравска. Моравску дивизију

задржала су два угарска атаљона; она их је раз ила, али з ог ор е с њима није стигла 6-ога на
Сливницу. Бугарима су непрестано пристизала појачања. З ог недоласка моравске дивизије, српски
напад на Сливницу одложен је опет за 24 часа. У врховној команди и у Дунавској дивизији плашили
су се да Бугари не зао иђу лево крило и не упуте се у Цари род. Дунавска дивизија имала је да
о ез еђује одступницу; један део своје снаге одвојила је на чување Драгоманског теснаца, и тиме свој
положај према Сливници тако осла ила да су Бугари ез муке заузели Мека Црева. Дринска дивизија
сама је ранила положај; у тој од рани изгу ила је око сто људи, а цео један пук је остао ез
муниције. Српска артиљерија се поново показала сла ија од угарске. Краљ Милан 6-ога новем ра
није долазио на позиције. У Цари орду, где је оравила врховна команда, чуло се да су Бугари
зао ишли лево крило и да надиру ка Цари роду. Краљ Милан је стога одлучио селид у врховне
команде из Цари рода у Пирот. Заједно с краљем отишао је у Пирот и његов начелник шта а
пуковник Јован Петровић. Дивизијари су остављени сами се и, свако је радио по својој памети, ез
о зира на друге.

7. новем ра, изјутра, српске и угарске снаге иле су углавном једнаке. Све српске дивизије иле су
на Сливници. Бор у су почели Бугари, који су већ у 7 сати напали Дунавску дивизију. Она се
налазила на левом крилу и држала положај Три Уши. Око пола четири по подне, Бугари су завладали
тим положајем и потиснули Дунавску дивизију на Драгомански теснац. За време њиховог напада на
Три Уши, коњичка ригада је вршила извиђање у позадини. Дринска дивизија пошла је у помоћ
Дунавској, али доцкан, и сла ом снагом. Ипак, захваљујући том њеном покрету, притисак угарски на
дунавску дивизију попустио је, и Дунавска, уместо да уде раз ијена, повукла се у реду ка
Драгоманском теснацу. Дринска дивизија, која је имала је да издржи снажан напада из угарског
центра, остала је у ор и до самога мрака. Моравска, која је стигла на Сливницу око 10 изјутра,
ступила је одмах у ор у. Докле су Бугари гледали да потисну српско лево крило, Моравска је гледала
да раз ије угарско лево крило. Али Моравска дивизија, пошто је део своје снаге одвојила за
о ез еђење позадине, имала је ројну јачину једнога пука а не једне дивизије. Њој је ила потре на
помоћ Шумадијске дивизије, која је ила постављена између ње и Дринске. Шумадијска дивизија
није јој притекла у помоћ на време ни с довољном снагом. Између Моравске и Шумадијске дивизије
није ило праве везе у раду. З ог тога Моравска дивизија није раз ила угарско лево крило, него га је
само мало потисла. Заузети и на десном крилу, где су или нападачи, и на левом крилу, где су или
нападнути, Бугари су јако осла или свој центар. Шумадијска дивизија хтела се користити тиме да
про ије угарски центар. Ни овде њена радња није ила довољно рза и енергична, и зато је према
угарском центру постигнут само делимичан успех. Изузимајући Дунавску дивизију, која се стала
повлачити око пола 4 по подне, остале дивизије издржале су у ор и све до мрака. Битка од 7.
новем ра ила је најкрвавија у целом рату. Српска страна имала је из ачених из строја 2200 људи,
угарска 1800. Сав успех Бугара састојао се у томе што су потисли српско лево крило и заузели Три
Уши; на свим другим тачкама Ср и су или одржали или мало потисли Бугаре. Али, пошто се
Дунавска дивизија ила повукла на Драгомаснки теснац, ни остале дивизије могле остати на својем
месту. Врховна команда наредила је још те вечери опште повлачење са Сливнице. Седмога новем ра
завршена је тродневна итка код Сливнице српским неуспехом.

10. новем ра, када им је снага нарасла на 40.000 људи, Бугари наново улазе у ор у. Они ударају прво
на Дринску дивизују, и одмах је потискују. То потискивање врло је негативно утицало на краља
Милана. Истог тог дана, увече, одржан је ратни савет у Цари роду на којем се већина команданата
сложила с краљем Миланом да српска војска није више у стању ни за напад ни за од рану. Стога је
одлучено да се војска повуче на границу и ту спреми за крајњу ор у.

12. новем ра Бугари заузимају Нешков Вис који је владао Пиротском котлином. На Нешков Вис
српска војска поставила је један пук, али ез артиљерије. Када су Бугари насрнули на тај пук, четири
дивизије, прикупљене на граници, оставиле су га да се сам рани. Нешков Вис је пао, али његова
од рана упамћена је као најлепши пример личног јунаштва који је српска војска дала у угарском
рату. Пошто се посада већ повукла, капетан Катанић остао је сам са својим атаљоном да се и даље
ори. Рањен са пет места од куршума и од ајонета, он се гушао с угарским војницима који су хтели
отети српску пуковску заставу. Савладан је и заро љен, али застава је спашена.
13. новем ра стигле су остале угарске трупе. Бугара је ило између 50 и 60.000; Ср а око 20.000.
Скоро три пута сла ији од Бугара, Ср и су имали да ране целокупност свог земљишта. Осетила се
оскудица пешадијске муниције.

14. новем ра угарска војска прелази границу. Наишла је

само на српске предстраже, које су имале наред у да се
повлаче ако и непријатељ наступао. Улазак у Пирот ранио
је само један атаљон и две атерије. Српска војска
од ијала је нападе два и по сата. Бугари су продрли у Пирот
тек пошто је пао мрак. Неколико минута касније по заузећу
ачен је у ваздух арутни магацин. Бугарска војска, ушавши
у Пирот, изложила се ватри с ока и у леђа. Она се није Након пораза српске војске код
могла одржати у том положају и Ср и су је 15. новем ра пре Сливнице 7. новембра 1885. Бугари
подне успели из ацити из Пирота. освајају Пирот и напредују према Нишу

15. новем ра уместо да наново ударе на изгу љени Пирот,

Бугари су почели напад на висове који су владали Пиротом. Бор а се водила готово цео дан. Бројно
надмоћни, Бугари су потисли српску војску с висова и Пирот је опет ио њихов. Иако није раз ијена,
српска војска постала је неспосо на за даље ратовање. Оскудица пешадијске муниције осећала се
јако; свим командантима је наређено да штеде метке. У Пиротској ици, Ср и су имали 1258 људских
гу итака, Бугари 1112.[4] Пиротском итком завршен је српско- угарски рат.

Примирје
12. новем ра, силе
Тројецарског савеза
предложиле су Ср има
и Бугарима примирје.
Прву мисао о примирју
имала је Русија. Она се
ојала да Ср и не
потуку Бугаре;
сматрала је краља
Милана као главну
сметњу примирја, и
предлагала да
Тројецарски савез
нарочито на њега
дејствује.
Аустроугарска није се
журила с његовим
извршењем све док
краљ Милан између
седмог и осмог није
затражио примирје.
Бугарима се није Опис илустрације:
Краљ Милан Обреновић (1854-1901) потписује примирје са Кнежевином
свиђао предлог
Бугарском у свом конаку у Нишу 28. новембра 1885. године.:
Тројецарског савеза,
(„The Illustrated London News“ – 4. март 1886. године)
али га нису смели
отворено од ити.
15. новем ра ујутру, тек пошто је други дан Пиротске итке почео, на фронту се јавио гроф
Кевенхилер, аустроугарски посланик у Београду. Он је ишао у угарску врховну комадну, да склони
кнеза Батен ерга на примирје. По упуствима грофа Калнокија, Кевенхилер је имао да каже
Батем ергу да Аустроугарска неће допустити да Ср ија дође у тежак положај, јер и то уз унило
становништво Ха з уршке монархије. Ако се пак Аустроугарска умеша у српско- угарски суко ,
умешаће се и остале силе.

16. новем ра Кевенхилер се видео с Батен ергом у угарском главном шта у. Разговор између
Кевенхилера и Батем ерга трајао је скоро сат. Кнез је након дужег размишљања пристао на примирје.

Прекид непријатељства затекао је Бугаре на српском земљишту као господаре Пирота. У накнади
зато, она српска војска која је почетком рата управљена ка Видину, продрла је је у угарско земљиште
до самога Видина. Она је тај град опсела, али га је у тренутку примирја још није узела. Положај
Бугара утолико је ио ољи од српскога; они су узели Пирот, а Ср и нису успели заузети Видин.

О примирју Ср ија је, испрва, преговарала непосредно с Бугарима, али није се могла погодити. Ср и
су говорили само о закључењу примирја, а не и о закључењу мира. Бугари су се ојали да Ср и не
траже примирје само тога ради да и се спремали за продужење рата. Затим, они су тражили да се
српска војска која је држала Видин у опсади, повуче с угарског земљишта. Ср и су тражили да се
исто тако и угарска војска која је ушла у Пирот, повуче са њиховог земљишта. Најзад, на позив
српске владе, умешале су се велике силе. Од њихових војних аташеа у Бечу о разована је комисија
која је, као неки из орни суд, имала да реши питање о примирју. Гарашанин је изјавио да ће примити
решење те комисије, уколико се уду тицала војних услова примирја. Бугарска влада тражила је да од
сила да се о авежу да ни у ком случају неће допустити Ср ији продужење рата. Аустоугарски
заступник је саопштио угарској влади да за примирјем има да дође мир, и да ће Аустроугарска, као и
остале силе, учинити све што може само да спречи продужење рата

Мир
При крају јануара 1886. године у Букурешту су почели преговори о миру На предлог Русије, велике
силе захтевале су да се не узима у претрес „оно стање ствари које је пре рата постојало на основу
Берлинског уговора“. Бугарска је тражила од Ср ије да јој плати ратну штету. Русија је сматрала
угарски захтев оправданим. Аустроугарска је тврдила да Ср ија нема одакле да плати ратни штету;
аустроугарско гледиште прихватиле су Немачка и Велика Британија, и под притиском те три силе,
Бугарска је попустила. Одричући се ратне одштете, Бугарска је захтевала од великих сила да у
надокнаду за то одо ре њено уједињење са Источном Румелијом. Силе су о ећале да ће то учинити.
Српска влада предложила је да се цео уговор мира сведе на једну тачку: „Мир који је прекинут
између Краљевине Ср ије и Кнежевине Бугарске 2. новем ра 1885., повраћа се од дана измена
ратификација овог уговора, која ће ити у Букурешту“.

17. фе руара 1886. потписан је у Букурешту мир, а сутрадан је Ср ија започела демо илизацију.

Занимљивости
Током рата је војна команда Ср ије прекинула ратовање на један дан да и међународни Црвени крст
прошао преко Ср ије до угарских положаја и з ринуо рањенике. Данас, у холу зграде Међународног
Црвеног крста, у Женеви, стоји та ла са натписом: „Буди тако хуман, као што је ила хумана Ср ија
1885. године” [5]

Галерија
 Галерија

Споменик Споменик
палим палим
борцима – борцима –
Трн Трн

Апел Међународне асоцијације за

арбитражу и мир краљу и
министрима Србије и лидерима
балкански држава да прекину
ратна дејства и да склопе мир и
савез

„"Споменик капетана“, Нови споменик - српско-

Сливница бугарски рат путева Е80
Сливнитса, аутор Петко
Москов

Споменик палих ратника Споменик Костурница погинулих у

Сливница палим бици код Алдомировци
ратницима –
Плевен
 Спомен палим борцима и Меморијал "Мајка Бугарска" Споменик палим у.
подофицирима, , од оних који су погинули у Брезник.
Алдомировци бици код Битка код Гургутла

Споменик Споменик бугарском

Тодору војнику у част оних који
Стаменић су погинули у српско-
у, бугарском рату - г. Русе
двориште
Конак
кнеза
Милоша у
Топчидер
у

Види још
Спомен-костурница Паметник

Референце
1. ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 103) (http://www.dlib.si/details/U
RN:NBN:SI:DOC-1NOTCT4O/?=&query=%27rele%253dknjige%27&pageSize=25&flanguage
=scc)
2. По грегоријанском календару.
3. "Отаџбина", Београд 1887. године
4. Пейчев, А. и др 1300 години на стража, София, 1984, Военно издателство. стр. 213.
5. Политика Online - Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године (http://ww
w.politika.rs/scc/clanak/208138/Budi-tako-human-kao-sto-je-bila-humana-Srbija-1885-godine)
Литература
Слободан Јовановић, Српско-бугарски Војислав Вучковић, Дипломатска
рат. Расправа из дипломатске историје историја српско-бугарског рата, Научно
(https://commons.wikimedia.org/w/index.ph дело, Београд 1956.
p?title=File:Srpsko-bugarski_rat,_rasprava_i Владимир Ћоровић, Историја српског
z_diplomatske_istorije.pdf&page=1), народа, Арс Либри, Београд 1997.
Дворска књижара Мите Стајића, Београд
Владан Ђорђевић, Историја српско-
1901.
бугарског рата 1885, Нова штампарија
Гојко Павловић, Бугарска и Источна „Давидовић“, Београд 1908.
Румелија: њихов међународни, државно-
Живојин Мишић, Моје успомене,
правни и политички положај од 1876— Београдски издавачко-графички завод,
1887. године, Штампарија „Давидовић“,
Београд 1985.
Београд 1907.
Ракочевић, Новица (1961). „Став Црне
Јовановић, Слободан (1934). Влада
Горе према уједињењу Бугарске и српско-
Милана Обреновића (http://www.digitalna.
бугарском рату 1885. године” (https://book
nb.rs/wb/NBS/Knjige/Zbirka_knjiga_Sloboda s.google.com/books?id=NocSAAAAIAAJ).
na_Jovanovica/TDJ-0989-009#page/0/mod
Историјски записи. 14 (18/4): 623—636.
e/1up). Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.).
Београд: Геца Кон.

Спољашње везе
Политикин забавник: „Четири дана срамоте“ (http://www.politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/c
etiri-dana-sramote)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српско-бугарски_рат_(1885)&oldid=23026391”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 5. април 2020. у 14:33 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.