BRANDON MULL

Prva knjiga

Prevela
Mirjana Živković
Za Meri, koja mi je omogućila da pišem
UTOČIŠTE ZA BAJKE

NIKO KO UĐE
NEĆE
IZAĆI
NEPROMENJEN

KO UĐE BEZ DOZVOLE

BIĆE PRETVOREN
U KAMEN
 PRVA GLAVA

Prinudni odmor

K endra je kroz bočni prozor karavana posmatrala nizanje nejasnih

obrisa krošnji drveća. Kada više nije mogla da podnese to
uskomešano kretanje, zagledala se ispred sebe, usredsredila pogled
na određeno drvo i nije ga skidala sa njega dok se lagano približavalo,
prolazilo, a potom postepeno uzmicalo od nje.
Da li se isto dešava i sa životom? Možete da gledate ispred sebe u
budućnost ili iza sebe u prošlost, ali se sadašnjost kreće suviše brzo i
niste u stanju da je upijete. Možda samo ponekad. Ali ne i danas.
Danas su se vozili duž beskrajnog auto-puta sa dve trake kroz
pošumljena brda Konektikata.
„Zašto nam niste kazali da deka Sorenson živi u Indiji?“ požalio se
Set. Njen brat ima jedanaest godina i pred njim je bio šesti razred.
Dosadila mu je video-igra koju je do tada igrao, a to je bio najbolji
dokaz da su se zaista zaputili na jedno putovanje epskih razmera.
Mama se okrenula da ih pogleda. „Još malo. Uživajte u pejzažu.“
„Gladan sam“, rekao je Set.
Mama poče da pretura po kesi punoj grickalica. „Može puter od
kikirikija sa krekerima?“
Set ispruži ruku da uzme krekere. Tata zatraži čokoladicu „almond
roka“. Prošlog Božića je zaključio da je „almond roka“ njegov omiljeni
slatkiš i da ćele godine mora da mu bude pri ruci. I dalje se pridržava
te svoje odluke, iako je od tada prošlo skoro šest meseci.
„Hoćeš li ti nešto, Kendra?“
„Neću, hvala.“
Kendra se ponovo usredsredila na pomamnu paradu drveća. Njeni
roditelji se spremaju na sedamnaestodnevno krstarenje sa svim
rođacima sa majčine strane. Putovanje je besplatno za sve. Nemojte
misliti da su osvojili neku nagradu. Idu na krstarenje zato što su se
Kendrini deka i baka ugušili.
Dotični rođaci živeli su u prikolici. Došlo je do nekakvog kvara na
dovodu plina i svi su umrli u snu. Još davno su baka i deka Larsen
namenili određenu sumu novca za krstarenje po Skandinaviji na koje
je posle njihove smrti trebalo da pođu sva njihova deca sa svojim
supružnicima.
Unuci nisu bili pozvani. „Provešćete na brodu sedamnaest dana,
zar vam neće biti dosadno?“ upitala je Kendra.
Tata ju je pogledao u retrovizoru. „Hrana je navodno neverovatna.
Puževi, kavijar, akcija.“
 „Uopšte nismo oduševljeni tim putovanjem“, tužno je kazala mama.
„Ne bih rekla da su vaši deka i baka mislili da će umreti nesrećnim
slučajem kada su u testament uneli i taj zahtev. Ipak, potrudićemo se
da se provedemo što bolje.“
„Brod tokom putovanja pristaje u raznim lukama“, rekao je tata,
namerno skrećući razgovor u drugom pravcu. „Tako da ćemo se
povremeno i iskrcavati.“
„Hoće li i ova vožnja automobilom potrajati sedamnaest dana?“
upitao je Set.
„Još malo pa smo stigli“, rekao je tata.
„Zar baš moramo da ostanemo kod bake i deke Sorenson?“ upitala
je Kendra.
„Biće zabavno“, rekao je tata. „Treba da budete počastvovani.
Gotovo nikada nemaju goste.“
„Upravo zato. Jedva da ih poznajemo. Pravi su pustinjaci.“
„Kao što vidite, ja sam uspeo da preživim, a mnogo duže sam bio sa
njima“, primetio je tata.
Put je, posle pošumljenih brda kroz koja krivudao, naišao na grad i
sada je išao pravo. Zaustavili su se na semaforu i Kendra se zagledala
u debelu ženu koja je sipala benzin u kombi. Vetrobransko staklo
kombija bilo je zamrljano, ali žena izgleda nije imala nameru da ga
opere. Kendra se zagledala ispred sebe. Vetrobransko staklo SUV-a
bilo je prljavo, umrljano od spljeskanih buba, iako ga je tata oprao
kada su poslednji put stali da sipaju gorivo. Danas su prevalili put od
Ročestera dovde.
Kendra je znala da ih baka i deka Sorenson nisu pozvali kod sebe.
Našla se u blizini kada je mama pitala deku Sorensona da li bi mogli da
ih ostave kod njih dok su na putu. Bilo je to na sahrani.
Kendra se stresla kada se setila sahrane kojoj je prethodilo bdenje.
Baku i deku Larsen položili su u istovetne kovčege. Kendri se nije
dopalo što su deku Larsena našminkali. Koji je to luđak zaključio da bi
trebalo unajmiti reparatora koji će umrlog doterati za poslednje
viđenje? Mnogo bi više volela da se seća kako su izgledali dok su bili
živi nego ovako groteskno izložene u najboljoj odeći. Odrasla je uz
baku i deku Larsen. Sa njima je provela mnoge raspuste i često su
dolazili u posete na duže.
Kendra nije mogla da se seti da li je ikada provela duže vreme sa
bakom i dekom Sorenson. U vreme kada su se Kendrini roditelji
venčali, oni su bili nasledili nekakvo imanje u Konektikatu.
Sorensonovi ih nikada nisu pozvali u posetu, a retko su svraćali u
Ročester. A i kada bi došli, uglavnom su dolazili odvojeno. Samo dva
puta su došli zajedno. Sorensonovi su bili fini, ali su njihove posete bile
suviše retke i kratke da bi se uspostavila bilo kakva čvršća veza.
Kendra je znala da baka predaje istoriju na nekom koledžu i da deka
mnogo putuje jer ima malu firmu za uvoz robe. I to je sve.
Svi su bili iznenađeni kada se deka Sorenson pojavio na sahrani.
Prošlo je više od osamnaest meseci od poslednje posete jednog
Sorensona. Izvinio se što i njegova žena nije došla, rekavši da je
bolesna. Uvek su imali nekakav izgovor. Kendra se povremeno pitala
da se nisu tajno razveli.
Pred kraj bdenja, Kendra je čula majku kako nagovara deku
Sorensona da pazi na decu. Bili su u hodniku, iza ćoška, tako da je nisu
mogli videti, ali je zato ona njih čula i zastala je da prisluškuje.
„Zašto ih ne odvedeš kod Marsi?“
„Ovog puta to nije moguće, jer i Marsi ide na krstarenje.“
Kendra je provirila iza ćoška. Deka Sorenson je na sebi imao smeđi
sako sa zakrpama na laktovima i leptir-mašnu.
„Šta će Marsi sa svojom decom?“
„Odvešće ih kod muževljevih roditelja.“
„А da nađeš bebisiterku?“
„Dve i po nedelje je suviše dugo za bebisiterku. Setila sam se da si
pomenuo da bi voleo da provedu kod tebe duže vreme.“
„Sećam se toga, ali zar baš mora krajem juna? Zar ne može u julu?“
„Ne biramo mi vreme krstarenja. Kakve veze ima?“
„U to vreme imamo mnogo posla. Ne znam, Kejt, izišao sam iz
štosa. Odavno se nisam brinuo o deci.“
„Ne želim da idem na to krstarenje, Stene, ali mojim roditeljima je
to bilo važno i zato ćemo ići. Ne želim ništa da ti namećem. „Mama je
zvučala kao da je na ivici suza.
Deka Sorenson je uzdahnuo. „Pretpostavljam da možemo naći
neko mesto da ih zaključamo.“
Posle toga se Kendra povukla iz hodnika. Od tog trenutka bila je
prilično zabrinuta zbog boravka kod deke Sorensona, ali to nikome
nije rekla.
Posle izlaska iz grada, SUV je počeo da se penje uz priličnu
strminu. Put je zatim zaobišao jezero i izgubio se među niskim,
pošumljenim brdima. S vremena na vreme prošli bi pored nekog
poštanskog sandučeta. Ponekad su mogli da vide kuću kroz drveće, a
ponekad je to bio samo dugačak prilazni put.
Skrenuli su na uži put i nastavili da voze. Kendra se nagnula
napred i proverila merač goriva. „Tata, nije nam ostala ni četvrtina
rezervoara“, primetila je ona.
„Još malo pa smo stigli. Sipaćemo gorivo pošto vas ostavimo.“
„Zar stvarno ne možemo na krstarenje?“ upitao je Set. „Krićemo se
u čamcima za spašavanje, a vi možete da nam krišom doturate
hranu.“
„Biće vam mnogo zabavnije sa bakom i dekom Sorenson“, rekla je
mama. „Videćete. Pružite im šansu.“
„Stigli smo“, izjavio je tata.
Sišli su s puta na šljunkoviti prilaz. Kendra nije uspela ni da nazre
kuću u daljini, pred njom se protezao samo prilazni put koji je nestajao
među drvećem.
Gume su drobile šljunak. Prošli su pored nekoliko znakova sa
obaveštenjem da se nalaze na privatnom posedu. Ostali znaci bili su
upozorenja onima koji bi se tu zatekli bez odobrenja. Stigli su do niske
otvorene metalne kapije koja je mogla da se zatvori i spreči ulazak.
„Ovo je najduži prilazni put na svetu!“ požalio se Set.
Što su dalje napredovali, znaci su postajali sve neobičniji. Privatan
posed i Zabranjen prolaz ustupili su mesto natpisima Čuvajte se
kalibra 12 i Ko bez dozvole stupi na ovo imanje biće prognan.
„Kakvi smešni znaci“, primetio je Set.
„U meni bude jezu“, promrmljala je Kendra.
Kada su zavili za još jednu okuku, prilazni put ih je doveo do visoke
ograde od kovanog gvožđa na čijem vrhu su se nalazili ljiljani.
Dvostruka kapija bila je otvorena. Ograda se nastavljala između
drveća u oba pravca dokle je sezao Kendrin pogled. U blizini ograde
stajao je konačni znak:
Smrt je neizbežna.
„Da li je deka Sorenson paranoičan?“ upitala je Kendra.
„Znaci su tu šale radi“, objasnio je tata. „Nasledio je ovo imanje.
Ubeđen sam da je u paketu s njim bila i ograda.“
Prošli su kroz kapiju, ali kuću i dalje nisu mogli da vide. Samo
drveće i grmlje. Prevezli su se preko mostića koji je spajao naspramne
obale potoka i popeli se uz blagu padinu. Tamo se drveće naglo
završavalo i sa druge strane prostranog travnjaka pojavila se kuća.
Bila je velika, ali ne i ogromna. Imala je veliki broj zabata, pa čak i
kulu. Posle ograde od kovanog gvožđa, Kendra je očekivala zamak ili
kakvo veliko gospodsko zdanje. Kuća je bila od tamnog drveta i
kamena, delovala je staro, ali videlo se da je nedavno popravljana.
Okolno zemljište bilo je upečatljivije od same kuće. Bašta prepuna
raznobojnog cveća krasila je prostor ispred nje. Lepo oblikovana
živica i bazen upotpunjavali su izgled dvorišta. Iza kuće uzdizao se
ogroman smeđi ambar visok najmanje pet spratova, sa vetrokazom
na vrhu.
„Dopada mi se“, izjavila je mama. „Kamo lepe sreće da možemo svi
da ostanemo.“
„Nikada nisi bila ovde?“ upitala je Kendra.
„Nisam. Vaš otac je bio ovde nekoliko puta pre nego što smo se
venčali.“
„Ima još otprilike kilometar i po. Kuća je ovoliko daleko da bi se
posetioci obeshrabrili, to je jedini razlog“, rekao je tata. „Ni ja, ni stric
Karl, a ni tetka Sofija nismo proveli ovde mnogo vremena. Ne znam
zašto. Baš imate sreće, klinci. Biće vam strava. Ako ništa drugo,
možete da se brčkate u bazenu.“
Zaustavili su kola ispred garaže.
Ulazna vrata su se otvorila i na njima se pojavio deka Sorenson u
pratnji visokog i mršavog muškarca i starije žene. Mama, tata i Set
izašli su iz kola. Kendra je ostala unutra i pratila šta se dešava. Na
sahrani je deka bio uredno obrijan, a sada mu je lice bilo zaraslo u
sede čekinje. Na sebi je imao izbledele farmerke, gumene čizme i
flanelsku košulju.
Kendra je proučavala postariju ženu. To nije bila baka Sorenson.
Iako je imala sedu kosu prošaranu sa nekoliko crnih pramenova,
njeno lice bilo je jedno od onih koja ne stare. Izdužene oči bile su joj
crne poput kafe, a crte lica nagoveštavale su da je azijskog porekla.
Bila je niska i malo pogrbljena, ali je zadržala egzotičnu lepotu.
Tata i mršavko otvorili su gepek automobila i počeli da vade kofere
i platnene vreće. „Ideš li, Kendra?“ upitao je tata.
Kendra je otvorila vrata i izašla na šljunak.
„Samo unesite stvari unutra“, rekao je deka tati. „Dejl će ih odneti u
spavaću sobu na spratu.“
„Gde je mama?“ upitao je tata.
„U poseti kod tetke Edne.“
„U Misuriju?“
„Edna je na samrti.“
Kendra je možda svega nekoliko puta čula da se pominje tetka
Edna, tako da ta vest nije ostavila nikakav utisak na nju. Podigla je
pogled ka kući. Primetila je mehurasto staklo njenih prozora. I ptičja
gnezda ispod streha.
Svi su otišli do ulaznih vrata. Tata i Dejl poneli su kofere. Set je
nosio manju platnenu vreću i kutiju od pahuljica. Ta kutija od pahuljica
bila je njegova prva pomoć. U njoj su se nalazile razne sitnice za koje je
mislio da bi mu mogle dobro doći u ovoj pustolovini. Strpao je u nju
gumene trake, kompas, bonžite, novčiće, pištolj na vodu, lupu,
plastične lisice, konopac, zviždaljku.
„Ovo je Lena, naša domaćica“, predstavio je deka postariju ženu
koja je klimnula i kratko mahnula. „Dejl mi pomaže oko imanja.“
„Baš si lepa“, rekla je Lena Kendri. „Sigurno imaš četrnaest godina.
„Lena je govorila sa blagim naglaskom koji je Kendri bio nepoznat.
„Napuniću četrnaest u oktobru.“
Na ulaznim vratima nalazio se gvozdeni zvekir u obliku čkiljavog
goblina sa prstenom u ustima. Debela vrata držale su glomazne šarke.
Kendra uđe u kuću. Pod u predvorju bio je od lakiranog drveta.
Niski stočić krasio je aranžman od uvelog cveća u beloj keramičkoj
vazi. Pored crne klupe sa visokim izrezbarenim naslonom stajao je
čiviluk od mesinga. Slika na zidu prikazivala je lov na lisice.
Kendra je sa mesta na kome je stajala mogla da vidi i unutrašnjost
još jedne prostorije, u kojoj je ogromna vezena krpara prekrivala
najveći deo drvenog poda. Kao i sama kuća, i nameštaj je bio star, ali
očuvan. Ovakve kaučeve i stolice očekivali biste da vidite dok obilazite
istorijska mesta.
Dejl se zaputio uz stepenice noseći nekoliko torbi. Lena se izvinila
prisutnima i otišla u drugu prostoriju.
„Vaš dom je predivan“, uzviknula je mama. „Žao mi je što nemamo
vremena za obilazak.“
„Možda u povratku“, rekao je deka.
„Hvala vam što ste primili decu“, reče tata.
„Srećni smo što su ovde. Neću da vas zadržavam.“
„Nemamo mnogo vremena“, izvinio se tata.
„Budite dobri i slušajte deku Sorensona“, rekla je mama i zagrlila
Kendru i Seta.
Kendra je osetila da joj se oči pune suzama. Potrudila se da ih
zadrži. „Uživajte u krstarenju.“
„Nećete ni osetiti da nas nema“, rekao je tata, zagrlivši Kendru i
promrsivši Setu kosu.
Mama i tata izađoše mašući. Kendra je otišla do vrata i gledala
kako ulaze u kola. Tata je nekoliko puta pritisnuo sirenu dok su se
udaljavali. Kendra je ponovo morala da zadrži suze kada je automobil
zamakao za drveće.
Mama i tata su se sigurno smejali, jer im je laknulo što su ostali
sami i što će provesti najduži odmor od kada su u braku. Gotovo da je
čula kako nazdravljaju, kucajući se kristalnim čašama. A ona ovde
stoji napuštena. Kendra zatvori vrata. Set, koji nikada ništa nije
primećivao, upravo je proučavao lepo izrađene šahovske figure.
Deka je stajao u predvorju i gledao Seta sa izvesnom blagom
nelagodnošću.
„Ostavi te šahovske figure“, reče Kendra. „Deluju skupoceno.“
„Oh, neka ga“, reče deka, ali po načinu na koji je to kazao, Kendri je
bilo jasno da mu je laknulo kada je video da Set spušta figure. „Da vam
pokažem vašu sobu?“
Krenuli su za dekom uz stepenice i niz hodnik do podnožja uskog
drvenog stepeništa koje je vodilo do belih vrata. Deka je zakoračio na
škripave stepenice.
„Nemamo često goste, posebno ne decu“, obavestio ih je deka
preko ramena. „Mislim da će vam najudobnije biti na tavanu.“
Otvorio je vrata i oni uđoše posle njega. Kendra se pripremila za
paučinu i sredstva za mučenje, pa joj je laknulo kada je otkrila da je
tavan zapravo preuređen u veselu igraonicu. Bila je to prostrana,
čista, svetla dugačka prostorija. Pored dva kreveta, bilo je tu i polica
prepunih dečjih knjiga, ormana, urednih komoda. Zatekli su se tu i
jednorog za ljuljanje, mnogobrojni sanduci sa igračkama i kavez sa
kokoškom.
Set se zaputio pravo do kokoške. „Strava!“ Gurnuo je prst kroz
tanke šipke, pokušavajući da dodirne zlatnonarandžasto perje.
„Pazi se, Sete“, upozorila ga je Kendra.
„Neće mu ništa“, reče deka. „Zlatokosa je više kućni ljubimac nego
kokoška iz kokošarnika. Obično se vaša baka stara o njoj. Pomislio
sam da nećete imati ništa protiv da je odmenite dok nam se ne
pridruži. Moraćete da je hranite, da joj čistite kavez i skupljate jaja.“
„Nosi jaja!“ zapanjeno i oduševljeno uzviknu Set.
„jedno do dva dnevno ako je dobro hranite“, reče deka koji je stajao
u blizini kaveza. Pokazao je na belu plastičnu kofu pored kaveza. Bila
je puna zrnevlja.
„Dovoljna joj je jedna lopatica zrnevlja ujutro i jedna uveče. Na
svakih nekoliko dana moraćete da joj čistite kavez i da vodite računa o
tome da ima dovoljno vode. Svako jutro joj dajemo činijicu mleka.
„Deka namignu. „Zato nosi toliko jaja.“
„Smemo li ponekad da je izvadimo iz kaveza?“ Kokoška je prišla
dovoljno blizu, tako da je Set mogao jednim prstom da joj miluje perje.
„Samo je posle vratite. „Deka se sagnuo da gurne prst u kavez i
Zlatokosa ga je istog časa kljucnula. Deka povuče šaku. „Nikada me
nije mnogo volela.“
„Neke od ovih igračaka su skupocene“, primeti Kendra, stojeći
pored kitnjaste viktorijanske kuće za lutke.
„Igračke služe za igranje“, odvrati deka. „Što se mene tiče, biće
dovoljno da ih čuvate.“
Set je od kaveza sa kokoškom otišao do malog klavira u uglu
prostorije. Stao je da lupa po dirkama. Kendra je očekivala da će
odsvirane note zvučati sasvim drugačije. Ali u pitanju je bilo malo
cimbalo.
„Ovu sobu smatrajte svojim prostorom“, rekao je deka. „Neću vas
gnjaviti da ovde skupljate stvari, osim ako ne napravite neopisivi
nered, i ako se prema ostalom delu kuće budete odnosili sa
poštovanjem“
„Važi“, složila se Kendra.
„Imam i neke loše vesti. Usred smo sezone krpelja. Da li ste čuli za
lajmsku bolest?“
Set odmahnu glavom.
„Mislim da jesam“, reče Kendra.
„Otkrivena je u gradu Lajmu u Konektikatu, nedaleko odavde.
Prenose je krpelji. Ove godine su šume pune krpelja.“
„Kakva je to bolest?“ upitao je Set.
Deka je nekoliko trenutaka ćutao radi utiska. „Počinje svrabom.
Vrlo brzo može da dovede do artritisa, paralize i slabljenja srca. Bez
obzira na bolest, siguran sam da ne želite da vam se krpelji zariju u
kožu i piju krv. Ako pokušate da ih izvučete, glava će se odvojiti od tela
i ostali u vašoj koži. Teško ju je izvaditi.“
„Odvratno!“ uzviknula je Kendra.
Deka natmureno klimnu. „Tako su mali da se jedva vide, bar dok se
ne napiju krvi. Tada mogu da narastu do veličine zrna grožđa. Što će
reći da ni po koju cenu ne smete da kročite u šumu. Držite se
travnjaka. Ako prekršite naređenje, nema izlazaka iz kuće. Jesmo li se
razumeli?“
Kendra i Set potvrdno klimnuše.
„Takođe ne prilazite ambaru. Mesto je puno merdevina i zarđalih
starih delova opreme. Isto naređenje važi za ambar kao i za šumu.
Budete li i kročili unutra, ostatak boravka provešćete u ovoj sobi.“
„U redu“, složio se Set i zaputio se na drugi kraj sobe, gde se nalazio
mali štafelaj na prostirci poprskanoj bojom. Platno na štafelaju bilo je
prazno. O obližnji zid bilo je oslonjeno još nekoliko praznih platana,
pored polica punih posuda sa bojama. „Smem li da slikam?“
„Ponavljam, vi ste gospodari u ovoj sobi“, rekao je deka. „Dovoljno
je da se potrudite da je ne uništite.
Čeka me puno posla, tako da ću često biti odsutan. Mislim da imate
dovoljno igračaka i hobija kojima možete da se zabavite.“
„А gde je televizor?“ upitao je Set.
 „Nema ni televizora ni radija“, odvratio je deka. „Pravila kuće. Ako
vam bilo šta treba, obratite se Leni, ona je uvek tu negde. „Pokazao je
na purpurni konopac na zidu pored jednog od kreveta. „Povucite
konopac ako vam je potrebna. Kad smo već kod toga, Lena će vam za
nekoliko minuta doneti večeru“
„Zar nećemo večerati zajedno?“ upitala je Kendra. „Ponekad
hoćemo. Danas moram da obiđem istočno polje. Možda ću se vratiti
kasno.“
„Koliko zemlje imaš?“ upitao je Set.
Deka se osmehnuo. „Više nego što mi sleduje. Ali manimo se toga.
Vidimo se ujutro, deco. „Okrenuo se da pođe, ali je zastao i zavukao
šaku u džep kaputa. Ponovo se okrenuo ka njima i predao Kendri mali
prsten za ključeve sa tri minijaturna ključa različite veličine. „Svaki od
ovih ključeva odgovara nečemu u ovoj sobi. Zanima me da li možete
da pogodite šta koji od njih otvara.“
Deka Sorenson izađe iz sobe i zatvori vrata za sobom. Kendra je
osluškivala dok je silazio niz stepenice. Stajala je kod vrata i čekala, a
onda je polako pritisnula kvaku. Otvorila je vrata i provirila na prazno
stepenište, pa ih zatvorila. Bar ih nije zaključao.
Set je otvorio sanduk sa igračkama i preturao po njemu. Igračke su
bile staromodne, ali u odličnom stanju. Vojnici, lutke, slagalice,
punjene životinje, drvene kocke.
Kendra je otišla do teleskopa pored prozora. Pogledala je kroz
okular, okrenula teleskop prema prozoru i počela da podešava
točkice. Uspela je malo da poboljša fokus, ali nije mogla da ga podesi
do kraja.
 Prestala je da okreće točkiće i dala se na proučavanje prozora. Bili
su od mehurastog stakla, isto kao i oni na pročelju kuće. Staklo je
krivilo sliku pre nego što bi stigla do teleskopa. Kendra je podigla rezu
i otvorila prozor. Imala je dobar pogled na šumu istočno od kuće, koju
su obasjavali zlaćani zraci sunca na zalasku. Primakla je teleskop
bliže prozoru i izvesno vreme podešavala točkiće, dok nije jasno videla
lišće na drveću ispod prozora.
„Pusti mene da vidim“, reče Set. Stajao je pored nje.
„Prvo pokupi igračke. „Gomila igračaka ležala je pored otvorenog
sanduka.
„Deka je kazao da ovde gore možemo da radimo šta nam je volja.“
„Ne i da pravimo haos. A ti si već počeo.“
„Igram se. Ovo je igraonica.“
„Mama i tata su rekli da moramo da spremamo za sobom, zar si
već zaboravio?“
„Izgleda da si ti već zaboravila da mama i tata nisu ovde!“
„Tužiću te.“
„Kako? Ubacićeš ceduljče u bocu? Zaboravićeš dok se ne vrate.“
Kendra primeti kalendar na zidu. „Zabeležiću u kalendaru.“
„Odlično. A ja ću gledati kroz teleskop dok ti to budeš radila.“
„Samo sam se njega prihvatila u sobi. Zašto ne nađeš nešto drugo?“
„Nisam primetio teleskop. Zašto nećeš da deliš? Zar nam mama i
tata stalno ne govore da sve delimo?“
„U redu“, reče Kendra. „Tvoj je, ali zatvoriću prozor, ulaze bube.“
„Kako hoćeš.“
Ona zatvori prozor.
 Set pogleda kroz okular i poče da okreće točkiće za izoštravanje
slike. Kendra se usredsredi na kalendar. Poticao je iz 1953. Uz svaki
mesec išla je ilustracija palate i zemlje vila.
Našla je jun. Danas je jedanaesti jun. Dani u nedelji nisu se
poklapali, ali je ipak uspela da izbroji dane do povratka roditelja.
Vratiće se dvadeset osmog juna.
„Ova glupa stvar ne može ni da se podesi“, požalio se Set.
Kendra razvuče usta u osmeh.
 DRUGA GLAVA

Prikupljanje tragova

N arednog jutra, Kendra je za doručkom sedelaprekoputa deke.

Drveni sat na zidu iznad njega pokazivao je osam i četrdeset tri.
Odbijeni sunčev zrak zasvetlucao je u uglu njenog oka. To je Set nožem
za maslac hvatao sunčeve zrake. Ona, međutim, nije sedela dovoljno
blizu prozora da bi mogla da se osveti.
„Niko ne voli da ga zaslepi sunce, Sete“, opomenuo ga je deka.
Set je istog časa prestao. „Gde je Dejl?“ upita on.
„Dejl i ja smo ustali pre nekoliko sati. Napolju je, radi. Ja sam se
vratio da vam pravim društvo jer vam je ovo prvi doručak ovde.“
Lena spusti jednu činiju pred Seta, a drugu pred Kendru. „Šta je
ovo?“ upita Set.
„Krem od koljiva“, odvratila je Lena.
 „Lepi se za rebra“, dodao je deka.
Set je prevrtao kašikom krem od koljiva. „Šta je to crveno u njemu?
Krv?“
„Bobice iz vrta i maline koje smo sami konzervisali“, objasnila je
Lena dok je stavljala na sto pladanj sa tostom, maslacem, bokalom
mleka, činijicom šećera i činijicom džema.
Kendra je probala krem od koljiva. Bio je izvrstan. Bobice i
konzervisane maline zasladile su ga do savršenstva.
„Ovo je odlično!“ reče Set. „Pomislite samo, tata sada jede puževe.“
„Ne zaboravite pravila koja važe za šumu“, podsetio ih je deka.
„I za ambar“, dodala je Kendra.
„Dobra si ti devojčica. Sa stražnje strane kuće imate bazen koji smo
osposobili za vas... sve hemikalije su u ravnoteži i tako to. Možete da
istražujete vrtove. Uvek možete da se igrate u sobi. Ako budete
poštovali pravila, odlično ćemo se slagati.“
„Kada se baka vraća?“ upitala je Kendra.
Deka spusti pogled na šake. „То zavisi od vaše tetke Edne. Možda
naredne nedelje, a možda tek kroz nekoliko meseci.“
„Baš dobro što se baka oporavila“, primeti Kendra.
„Oporavila?“
„Od bolesti koja ju je sprečila da dođe na sahranu.“
„Tako je. Ovaj da, mada još nije bila ona prava kada je krenula u
Misuri.“
Deka se ponašao nekako čudno. Kendri pade na pamet da se
možda ne oseća prijatno u društvu dece.
„Žao mi je što ćemo se mimoići“, rekla je Kendra.
 „I njoj je žao. Moram da krenem. „Deka ništa nije stavio u usta.
Odgurnuo je stolicu i ustao od stola, trljajući dlanove o farmerke. „Ako
odete na kupanje, ne zaboravite da se namažete. Vidimo se kasnije.“
„U vreme ručka?“ upita Set.
„Verovatno tek uveče, ali Lena vam je stalno na raspolaganju.“
Potom je izišao iz sobe.

Kendra je u kupaćem kostimu i sa peškirom preko ramena izašla

na stražnju verandu. Ponela je i ručno ogledalo koje je pronašla na
noćnom stočiću pored kreveta. Ručka je bila od sedefa, optočena
veštačkim dijamantima. U vazduhu se osećala vlaga, ali je
temperatura bila prijatna.
Otišla je do ograde trema i zagledala se u prelepo sređeno stražnje
dvorište. Između leja sa cvećem, živica, povrtnjaka, voćnjaka i biljaka
cvetnica krivudale su staze od sitnih belih kamenčića. Duž visećih
rešetki uvijala se vinova loza. Sticao se utisak da je sve cveće u cvatu.
Kendra nikada nije videla tako sjajne cvetove.
Set se već kupao. Dno bazena bilo je crno, a sam bazen oivičen
kamenjem da bi ličio na ribnjak. Kendra je pohitala niz stepenice i
zaputila se stazom koja je vodila do bazena.
Vrt je vrveo od života. Kroz krošnje su promicali kolibri, čija se
krila nisu videla dok su lebdeli. Ogromni bumbari maljavih stomaka
zujali su od jednog do drugog cveta. Neverovatno mnoštvo raznolikih
leptirova lepršalo je unaokolo na krilima tankim poput flispapira.
Kendra je prošla pored male suve fontane sa skulpturom žabe.
Zastala je kada je jedan veliki leptir sleteo na ivicu praznog bazena za
brčkanje ptica. Imao je ogromna plavo-crno-ljubičasta krila. Nikada
nije videla leptira tako živih boja niti je bila u ovako savršenoj bašti.
Kuća nije bila gospodska, ali je zato okolno imanje bilo dostojno kralja.
Nije ni čudo što je deka Sorenson toliko zauzet.
Staza je konačno dovela Kendru do bazena. Prostor oko bazena bio
je prekriven prošaranim kamenim pločama. Osim nekoliko ležaljki tu
je bio i okrugli sto sa velikim suncobranom.
Set je sa kamena koji je štrčao iz tla skočio bombu u bazen. Kendra
je spustila peškir i ogledalo na sto i dohvatila bočicu sa mlekom za
sunčanje. Razmazivala je gustu belu tečnost po licu, rukama i nogama
sve dok je koža nije upila.
Dok je Set ronio, Kendra je dohvatila ogledalo i postavila ga tako da
odbija sunčeve zrake u vodu. Kada je Set isplivao na površinu,
postarala se da mu se lice nađe u bleštavoj mrlji sunčeve svetlosti.
„Hej!“ povikao je on, udaljujući se od nje. Sunčevi zraci odbijeni od
površine ogledala nisu napuštali njegov potiljak. Set se uhvatio za ivicu
bazena, okrenuo se da je pogleda, podigao šaku i začkiljio braneći se
od jake svetlosti. Primorala ga je da okrene glavu.
Kendra se smejala.
„Prestani“, doviknuo joj je Set.
„Ne dopada ti se?“
„Sad je dosta. Obećavam da neću nikada više. I deka se jutros ljutio
na mene zbog toga.“
Kendra odloži ogledalo na sto. „Ovo ogledalo je mnogo bolje od
noža za maslac“, primeti ona. „Kladim se da ti je trajno oštetilo
mrežnjače.“
 „Nadam se da jeste, jer ću u tom slučaju tražiti da mi isplatiš
naknadu od milijardu dolara.“
„Srećno. Imam nekih sto dolara u banci. Možda za to možeš da
kupiš gusarski povez.“
Dok je ljutito plivao ka njoj, Kendra je prišla ivici bazena. Čim je
počeo da se pridigne, gurnula ga je nazad. Bila je gotovo za glavu viša
od Seta i obično je uspevala da ga sredi u tuči, mada je umeo da se
izmigolji ako bi završili u klinču.
Set je promenio taktiku i počeo da je prska, velikom brzinom
izbacujući vodu šakama. Voda je bila hladna i Kendra se u prvi mah
štrecnula zbog toga, ali je onda preskočila Seta i završila u vodi. Posle
prvobitnog šoka, brzo se navikla na temperaturu vode i otplivala u
plićak, što dalje od brata.
Krenuo je za njom i usledilo je besomučno uzajamno prskanje. Set
je prepleo prste i prevlačio rukama po površini vode u širokim
lukovima. Kendra je obema šakama gurala vodu i pogađala ga
slabijim, ali preciznijim mlazevima vode. Ubrzo su se umorili. Bilo je
teško izvojevati pobedu u vodi kada su oba učesnika već potpuno
mokra.
„Hajde da se trkamo“, predložila je Kendra kada je prskanje
oslabilo.
Trkali su se gore-dole po bazenu. Prvo su plivali slobodnim stilom,
zatim leđno, pa prsno i postrance. Posle toga su plivali bez ruku kao
da su hendikepirani, a onda skakutali po plićaku na jednoj nozi.
Obično je pobeđivala Kendra, ali je Set bio brži u plivanju leđnim stilom
i u pojedinim trkama u kojima su izigravali hendikepirane.
 Kada je Kendri i to dosadilo, izašla je iz bazena i zaputila se ka stolu
po peškir. Usput je prelazila šakom po dugačkoj kosi. Prijalo joj je da
pod prstima oseća slepljene pramenove.
Set se popeo na veliku stenu u dubokom delu bazena. „Pogledaj
ovaj otvarač za boce!“ Skočio je sa jednom nogom ispruženom, a
drugom savijenom.
„Odlično“, pohvalila ga je Kendra kada je isplivao, mira radi. Zatim
je pogledala ka stolu i sledila se. Kolibri, bumbari i leptirovi kružili su
iznad ručnog ogledala. Nekoliko leptirova i dva velika vilin konjica čak
su se spustili na samo ogledalo.
„Sete, dođi da vidiš ovo!“ tiho je prosiktala Kendra. „Šta?“
„Samo dođi ovamo.“
Set se izvukao iz bazena i došljapkao do Kendre, prekrštenih ruku.
Zagledao se u živi oblak koji se kovitlao iznad ogledala. „Šta im je?“
„Ne znam“, odvratila je ona. „Da li insekti vole ogledala?“
„Ovi očigledno vole.“
„Pogledaj onog crveno-belog leptira. Ogroman je.“
„Isto kao i ovaj vilin konjic“, pokazao je prstom Set.
„Šteta što nemam fotoaparat. Čik dohvati ogledalo.“
Set samo slegnu ramenima. „Što da ne.“
Otapkao je do stola, zgrabio ogledalo za ručku, odjurio do bazena i
zaronio. Neki insekti su se razišli čim je uzeo ogledalo. Većina je
krenula za Setom, ali su se raštrkali pre nego što su stigli do bazena.
Set ispliva na površinu. „Juri li me neka pčela?“
„Izvadi ogledalo iz vode. Uništićeš ga!“
„Smiri se, nije mu ništa“, reče on, plivajući ka ivici bazena.
 „Daj mi ga. „Uzela je ogledalo od njega i dobro ga obrisala
peškirom. Izgleda da ga voda nije oštetila. „Hajde nešto da probamo.“
Kendra spusti ogledalo na ležaljku i udalji se od nje. „Misliš li da će
se vratiti?“
„Videćemo.“
Kendra i Set sedoše za sto u blizini ležaljke. Nije prošao ni minut a
jedan kolibri već je doleteo do ogledala i ostao da lebdi tik iznad njega.
Ubrzo mu se pridružilo i>nekoliko leptirova. Bumbar je sleteo na samo
ogledalo. Za tili čas je novi roj krilatih stvorenja okružio ogledalo.
„Okreni ga naopačke“, reče Kendra. „Zanima me da li im se dopada
odblesak, ili samo ogledalo.“
Set se prišunjao ogledalu. Stvorenjca kao da nisu bila svesna da im
se približava. Polako je ispružio ruku, okrenuo ogledalo i vratio se do
stola.
Leptirovi i pčele koji su bili sleteli na ogledalo, pobegoše kada ga je
okrenuo, ali je svega nekoliko krilatih stvorenja odletelo. Najveći deo
roja je ostao. Dva leptira i vilin konjic sleteše na ležaljku tik do
ogledala. Dok su bežali, krilima su preokrenuli ogledalo i umalo da ga
obore sa ležaljke.
Čim se ponovo ukazalo lice ogledala, roj je nagrnuo na njega.
Nekoliko stvorenja sletelo je na sjajnu površinu.
„Jesi li video?“ upitala je Kendra.
„Baš čudno“, primeti Set.
„Otkud im snaga da ga podignu?“
„Bilo ih je nekoliko. Želiš li da ga ponovo okrenem?“
„Ne, plašim se da ogledalo ne padne i razbije se.“
 „U redu. „Prebacio je peškir preko ramena i rekao: „Idem da se
presvučem.“
„Da li bi poneo ogledalo?“
„Dobro, ali da znaš da ću trčati. Ne želim da me nešto ubode.“
Set je polako krenuo ka ogledalu, zgrabio ga i otrčao kroz vrt ka
kući. Deo roja je lenjo krenuo za njim, ali se ubrzo raspršio. Kendra je
obmotala peškir oko struka, uzela mleko za sunčanje koje je Set
ostavio i zaputila se ka kući.
Kada je stigla do igraonice na tavanu, Set je na sebi već imao
farmerke i kamuflažnu košulju dugačkih rukava. Uzeo je kutiju od
pahuljica koja mu je služila kao pribor za prvu pomoć i zaputio se ka
vratima.
„Kuda ćeš?“
„Ne tiče te se, osim ako nećeš sa mnom.“
„Kako da znam da li želim s tobom ako mi ne kažeš kuda ideš?“
Set ju je odmerio od glave do pete. „Obećaj da nikome nećeš reći.“
„Da pogađam. Zaputio si se u šumu.“
„Hoćeš sa mnom?“
„Dobićeš lajmsku bolest“, upozorila ga je Kendra.
„Baš me briga. Krpelja ima svuda. Isto tako i otrovnog bršljana. Ako
bismo dozvolili krpeljima i otrovnom bršljanu da nas zaustave, nikada
nigde ne bismo išli.“
„Ali deka Sorenson ne želi da idemo u šumu“, pobunila se ona.
„Deka će biti odsutan ceo dan. Niko neće znati ako se ne izlaneš.“
„Nemoj to da radiš. Deka je bio fin prema nama. Treba da ga
slušamo.“
 „Hrabra si otprilike kao i kofica peska.“
„Kakve veze ima hrabrost sa neposlušnošću?“
„Znači, ne ideš?“
Kendra je oklevala. „Ne.“
„Hoćeš li me tužiti?“
„Ako me budu pitali gde si, hoću.“
„Neću dugo.“
Set izađe iz sobe. Čula ga je kako trupka niz stepenice.
Kendra ode do noćnog stočića. Ručno ogledalo nalazilo se pored tri
ključića. Sinoć je dugo pokušavala da odgonetne šta otvaraju ti
ključevi. Najveći ključ otvarao je kutiju za nakit na komodi punu lažnih
dijamantskih ogrlica, bisernih minđuša, smaragdnih privezaka,
safirnih minđuša i narukvica od rubina. Još nije bila otkrila šta
otvaraju druga dva.
Uzela je ključeve. Svi su bili mali. Najmanji nije bio duži od
špenadle. Gde da nađe tako malu ključaonicu?
Prethodne večeri najviše vremena utrošila je na fioke i sanduke sa
igračkama.
Pažnju joj je privukla viktorijanska kuća za lutke. Nema boljeg
mesta za malecne ključaonice od unutrašnjosti male kuće. Otvorila je
kopče i otkrila dva sprata i nekoliko prostorija punih minijaturnog
nameštaja. U toj kući živelo je pet lutaka... otac, majka, sin, kćerka i
beba.
Velika pažnja bila je poklonjena pojedinostima. Kreveti su imali
prekrivaće, ćebad, čaršave i jastuke. Na kaučevima su se nalazili
pokretni jastučići. Ručice slavina su se odistinski okretale. U
ormanima je visila odeća.
Kendrino podozrenje prvo je izazvao orman u glavnoj spavaćoj
sobi kuće za lutke. Na sredini vrata imao je neproporcionalno veliku
ključaonicu. Kendra je gurnula u nju najmanji ključ i okrenula ga.
Vrata ormana su se otvorila.
Unutra se nalazilo nešto umotano u zlatnu foliju. Kada ju je
razmotala, ugledala je komadić čokolade u obliku ružinog pupoljka.
Iza čokolade je pronašla zlatni ključić. Priključila ga je ostalima na
prstenu. Zlatni ključić bio je veći od onog koji je otvarao orman, ali
manji od onog kojim je otvorila kutiju za nakit.
Kendra gricnu čokoladni pupoljak. Bio je mekan i istopio se u
njenim ustima. Bila je to najukusnija i najkremastija čokolada koju je
ikada okusila. Pojela ju je u još tri zalogaja, uživajući u svakom.
Kendra nastavi da pretražuje kućicu. Proverila je svaki komad
nameštaja, pretražila svaki orman, pomerila svaku minijaturnu sliku
na zidovima. Pošto nije našla više nijednu ključaonicu, zatvorila je
kuću za lutke i pričvrstila kopče.
Osvrćući se po sobi, Kendra je pokušavala da odluči gde da nastavi
sa traženjem. Ostao joj je još jedan ključ, možda dva ako i onaj zlatni
nešto otvara. Ispitala je glavninu igračaka u sanducima, ali uvek može
to da ponovi. Temeljno je pretražila fioke i noćne stočiće, komode i
ormane, kao i džidžabidže na policama za knjige. Ključaonice bi mogle
biti na nekim neuobičajenim mestima, na primer ispod odeće na lutki
ili iza noge od kreveta.
Kendra je završila pored teleskopa. Iako je to bilo malo verovatno, i
na njemu je potražila ključaonicu. Nije je bilo. Možda bi teleskopom
mogla da vidi Seta. Kada je otvorila prozor, primetila je Dejla kako ide
duž travnjaka uz sam rub šume. Nešto je nosio u obe ruke, ali bio joj je
okrenut leđima, tako da nije mogla da vidi šta to drži. Zastao je i
spustio ono što je nosio iza niske živice, koja ju je sada sprečavala da
vidi dotični predmet. Dejl se udaljio žustrim koracima, osvrćući se
unaokolo kao da proverava da li ga neko uhodi, i uskoro je nestao sa
vidika.
Znatiželjna Kendra sjurila se niz stepenice i izašla na stražnja
vrata. Od Dejla ni traga ni glasa. Otkaskala je preko travnjaka do niske
živice ispod tavanskog prozora. Trava se protezala još otprilike dva
metra iza živice pre nego što je naglo prestajala na samom obodu
šume. Na travi iza živice nalazio se okrugli pleh pun mleka.
Kolibri koji se prelivao u svim duginim bojama visio je iznad
okruglom pleha, mahnito mašući gotovo nevidljivim krilima. Okružilo
gaje nekoliko leptirova. Povremeno bi se neki od njih strmoglavio ka
tlu i bućnuo u mleko. Kolibri je odleteo, a prišao je vilin konjic. Gomila
nije bila onako velika kao ona koju je privuklo ogledalo, ali oko tog
malog bazena sa mlekom bilo je mnogo življe nego što je Kendra
mogla i da zamisli.
Posmatrala je dolaženje i odlaženje raznih sićušnih krilatih
životinjki koje su pile mleko iz okrugle tepsije. Zar leptirovi piju mleko?
A vilin konjici? Očigledno piju. Nije mnogo prošlo pre nego što je nivo
mleka u okrugloj tepsiji vidno opao. Kendra je podigla pogled ka
tavanu. Na njemu su bila samo dva prozora, i to oba na istoj strani
kuće. Zamislila je sobu iza tih prozora ispod zabata i neočekivano
shvatila da igraonica zauzima samo polovinu prostora na tavanu.
 Ostavivši tepsiju sa mlekom, zaobišla je kuću. Na udaljenom delu
nalazio se još jedan par prozora. Bila je u pravu. Tavan je podeljen na
dva dela. Ali nije znala ni za jedno stepenište koje je vodilo do ovog
drugog dela. Što znači da mora postojati nekakav tajni prolaz u
igraonici koji možda otključava onaj poslednji ključ!
U trenutku kada je rešila da se vrati na tavan i potraži tajna vrata,
Kendra je primetila Dejla, koji se vraćao iz pravca ambara noseći još
jednu okruglu tepsiju. Pohitala je ka njemu. Kada ju je video da mu se
približava, malo se pomeo, ali je odmah potom razvukao usta u široki
osmeh.
„Šta to radiš?“ upitala je Kendra.
„Nosim malo mleka u kuću“, odvratio je on, neprimetno skrenuvši.
Prvobitno se bio uputio ka šumi.
„Stvarno? Zašto si onu drugu tepsiju sa mlekom ostavio iza živice?“
„Drugu tepsiju?“ Po licu mu se videlo da je nešto skrivio.
„Aha. Leptirovi su pili mleko iz nje.“
Dejl je zastao i lukavo se zagledao u Kendru. „Umeš li da čuvaš
tajnu?“
„Svakako. „Dejl se osvrnuo unaokolo kao da proverava da li ih neko
gleda. „Imamo nekoliko krava muzara. Daju puno mleka, tako da malo
odvajam za insekte. Zato je u bašti uvek živo.“
„Zašto je to tajna?“
„Nisam siguran da bi se tvoj deka složio s tim. Nikada ga nisam
pitao za dozvolu. Možda bi on to smatrao razbacivanjem.“
„Meni izgleda kao dobra ideja. Primetila sam da u bašti imate
mnogo vrsta leptirova. Više nego što sam do sada imala prilike da
vidim. Pa još i sve one kolibre.“
On klimnu glavom. „Meni se dopada. Doprinosi atmosferi.“
„Nisi dakle nosio mleko u kuću.“
„Nisam. Ovo mleko nije pasterizovano. Puno je bakterija. Možeš da
zakačiš gomilu boleština. Nije dobro za ljude. Ali izgleda da insekti
najviše vole kada je ovakvo. Nećeš odati moju tajnu?“
„Držaču jezik za zubima.“
„Dobra si ti devojčica“, reče on i zaverenički joj namignu.
„Gde ćeš ovu da staviš?“
„Tamo. „Pokazao je glavom u pravcu šume. „Svakog dana ostavljam
po nekoliko na obodu dvorišta.“
„Da li se ukiseli?“
„Ne ostavljam ga tamo toliko dugo. Ima dana kada insekti popiju
sve mleko pre nego što pokupim tepsije. Žedna su to stvorenjca.“
„Vidimo se kasnije, Dejle.“
„Jesi li videla brata?“
„Mislim da je u kući.“
„Stvarno?“
Ona slegnu ramenima. „Možda.“
 TREĆA GLAVA

Šupa obrasla u bršljan

S et se probijao kroz gusto rastinje dok nije stigao do jedva vidljive

krivudave staze kakve prave životinje. U blizini se nalazilo
zdepasto čvornovato drvo sa trnovitim listovima i crnom korom. Set je
pažljivo pregledao rukave u potrazi za krpeljima, prateći niti
kamuflažne tkanine. Do sada nije video ni jednog jedinog krpelja.
Podrazumeva se da će mu doći glave oni krpelji koji mu promaknu.
Nadao se da će sprej protiv insekata kojim se naprskao biti od pomoći.
Na mestima gde su se staze ukrštale Set se povremeno saginjao i
pravio male piramide od kamenja. Verovatno neće imati problema da
pronađe put nazad, ali bolje da se dodatno obezbedi nego da mu posle
bude žao. Ako se suviše dugo zadrži, deka bi mogao da skonta da se
oglušio o naređenje. Set zavuče šaku u kutiju od pahuljica i posle
kraćeg preturanja izvadi iz nje kompas. Trag koji su napravile
životinje protezao se na sever. Prvobitno se bio zaputio u pravcu
istoka, ali je rastinje postajalo sve gušće što je dalje odmicao. Jedva
vidljivi trag predstavljao je dobar izgovor da malo skrene sa kursa.
Lakše će da napreduje i neće morati perorezom da se probija kroz
grmlje. Zažalio je što nema mačetu.
Set je sledio trag. Visoko drveće bilo je dosta gusto, tako da su
sunčevi zraci koji su uspevali da stignu do tla bili zelenkasti i protkani
senkama. Set je zamišljao da će u šumi, kada se smrkne, biti mračno
kao u pećini.
Nešto šušnu u grmlju. On zastade i izvadi mali dogled iz kutije od
pahuljica. Osmotrio je okolinu, ali nije primetio ništa zanimljivo.
Nastavio je da sledi trag sve dok se iz rastinja nije pojavila neka
životinja i zaustavila se na stazi na nekih pet metara od njega. Bilo je to
nekakvo okruglasto čekinjavo stvorenje koje mu je sezalo do kolena.
Bodljikavo prase. Životinja je krajnje samouvereno krenula stazom ka
njemu. Set se sledio. Bodljikavo prase je sad bilo dovoljno blizu i
mogao je da razazna veoma tanke i oštre bodlje.
Životinja se zakotrljala ka Setu i on poče da se povlači. Zar životinje
ne bi trebalo da beže od ljudi? Možda ima besnilo. Ili ga možda
jednostavno nije videla. Na kraju krajeva, na sebi ima maskirnu
košulju. Set raširi ruke, udari nogom o tle i zareža. Bodljikavo prase
podiže pogled, nabra nos i skrenu sa staze. Set je osluškivao. Životinja
se probijala kroz rastinje i udaljavala od staze.
Odahnuo je. Na trenutak se stvarno bio uplašio. Gotovo je mogao
da oseti kako mu bodlje probijaju farmerke i zarivaju se u nogu. Bilo bi
prilično teško sakriti izlet u šumu ako se vrati kući izboden poput
jastučeta za špenadle.
Iako to nije hteo da prizna, bilo mu je žao što Kendra nije pošla s
njim. Ona bi najverovatnije počela da vrišti čim bi ugledala bodljikavo
prase i njen strah bi ga podstakao da se junači. U tom slučaju mogao
bi da zbija šale na njen račun i ne bi ni stigao da se uplaši. Prvi put je
video bodljikavo prase u divljini. Na trenutak, dok je zurio u one
njegove oštre bodlje, imao je osećaj da mu je prepušten na milost i
nemilost, a to ga je veoma iznenadilo. Šta ako zgazi neko skriveno u
rastinju?
Osvrnuo se oko sebe. Dosta je odmakao. Lako će pronaći put do
kuće, to se podrazumeva. Treba samo da se vrati istim putem i u
nekom trenutku skrene na zapad. Ali ako se sada okrene i zaputi
nazad, možda nikada više neće proći ovuda.
Set je nastavio da sledi trag. Na pojedinom drveću rasli su
mahovina i lišajevi. Oko podnožja nekih stabala uvijao se bršljan.
Staza se račvala. Set pogleda kompas i utvrdi da jedan krak nastavlja
u pravcu severozapada, a drugi na istok. Držeći se prvobitnog plana,
Set skrenu na istok. Drveće se malo proredilo, a žbunje je postalo niže.
Uskoro je mogao da vidi mnogo dalje u svim pravcima i u šumi je
postalo malo svetlije. U daljini je primetio nešto neobično s jedne
strane staze. Ličilo je na veliki kvadar od bršljana skriven među
drvećem. Istraživanje šume imalo je za cilj pronalaženje neobičnih
stvari, te on napusti stazu i zaputi se ka onom što je video.
Gusto rastinje dopiralo mu je do listova i pri svakom koraku
hvatalo ga je za gležnjeve. Dok je teško prilazio tom čudu, shvatio je da
je u pitanju građevina potpuno obrasla u bršljan. Ispostavilo se da je to
nekakva velika šupa.
Zastao je i bolje je osmotrio. Bršljan je bio toliko gust da nije mogao
da razabere od čega je šupa napravljena... video je samo lisnatu lozu.
Zaobišao je građevinu. Na suprotnoj strani nalazila su se vrata i bila su
otvorena. Set umalo nije vrisnuo kada je zavirio unutra.
Šupa je zapravo bila koliba podignuta oko velikog panja. Pored
panja je sedela žilava starica odevena u grube rite i žvakala čvor na
čekinjavom konopcu. Smežurana od starosti, stezala je konopac
koščatim šakama izraženih zglobova. Njena dugačka seda kosa bila je
zamršena i imala je nekakvu bolesnu žućkastu nijansu. Oči su joj bile
prevučene mrenom i jedno je bilo izbrazdano krvavim kapilarima.
Nedostajali su joj zubi, a na konopcu koji je žvakala videla se krv,
očigledno iz desni. Blede ruke, gole gotovo do ramena, bile su tanke i
zbrčkane i na njima su se nazirale plave vene. Primetio je čak i
nekoliko ljubičastih krasta.
Čim je ugledala Seta, žena je ispustila konopac i obrisala ružičastu
pljuvačku iz uglova tankih usana. Oslonila se šakom o panj i ustala.
Imala je dugačka stopala boje slonovače istačkana ujedima insekata,
koja Set nije mogao da ne primeti. Sivi nokti kao da su bili puni gljivica.
„Pozdrav tebi, mladi gospodaru, šta te dovodi u moj dom?“ Glas joj
je bio neverovatno melodičan i milozvučan.
Set je nekoliko trenutaka samo zurio u nju. I pored toga što je bila
pogrbljena i sva iskrivljena, žena je bila visoka. I smrdela je. „Ovde
živiš?“ konačno je upitao.
„Živim. Hoćeš li da uđeš?“
 „Verovatno ne. Krenuo sam u šetnju.“
Žena začkilji. „Ovo baš i nije mesto gde bi jedan dečak trebalo sam
da šeta.“
„Volim da istražujem. Moj deka je vlasnik ove zemlje.“
„Vlasnik, kažeš?“
„Da li zna da si ovde?“ upitao je Set.
„Zavisi ko on jest.“
„Sten Sorenson.“
Ona se isceri. „On zna.“
Konopac koji je žvakala ležao je na prljavom podu. Na njemu je bio
još jedan čvor pored onog koji je žvakala.
„Zašto si grizla konopac?“ zanimalo je Seta. Sumnjičavo ga je
odmerila. „Ne marim za čvorove.“
„Jesi li ti pustinjak?“
„Moglo bi se reći. Uđi, pripraviću ti čaj.“
„Bolje ne.“
Spustila je pogled na svoje šake. „Sigurno izgledam strašno. Da ti
nešto pokažem. „Okrenula se i čučnula iza panja. Iz rupe u uglu šupe
udaljene nekoliko stopa izađe pacov, ali čim se starica vratila, on se
sakrio.
Starica se spusti na tle i leđima osloni o panj. U rukama je držala
drvenu lutku visoku dvadesetak centimetara. Delovala je primitivno i
cela je bila napravljena od tamnog drveta. Nije imala odeću niti
naznačene crte lica. Bila je to jednostavna ljudska figura sa sićušnim
zlatnim kukama umesto zglobova. U leđa lutke bio je zaboden štap.
Žena spusti u krilo nekakvu daščicu. Brzo okrećući štap i udarajući po
dasci, naterala je lutku da zaigra. Ritam je bio muzički pravilan.
„Šta je to?“ upitao je Set.
„Lutka koja pleše“, odvrati ona. „Igrač. Razigrani Den. Sem
mešalica. Ja ga zovem Mendigo. On mi pravi društvo. Uđi, daću ti da
probaš.“
„Bolje ne“, ponovi on. „Nije mi jasno kako možeš da živiš ovde ako
nisi luda.“
„Ponekad dobrim ljudima dosadi društvo. „Rekla je to pomalo
iznervirano. „Slučajno si naleteo na mene? Krenuo si u istraživanje?“
„Zapravo prodajem čokoladice za svoj fudbalski tim. To je dobar
povod.“
Zagledala se u njega.
„Najviše prodam u onim delovima grada gde žive bogataši.“
Nastavila je da zuri u njega.
„To je bila šala. Samo se šalim.“
Glas joj je postao strog. „Ti si jedan drzak mladić.“
„А ti živiš sa panjem.“
Odmerila ga je od glave do pete. „U redu, arogantni mladi
pustolove. Hajde da vidimo koliko si hrabar. Svaki pustolov zaslužuje
šansu da pokaže od čega je sazdan. „Starica se povuče u šupu i ponovo
čučnu iza panja. Ovog puta odande je iznela neobrađenu usku kutiju
od iverja, žice i dugačkih noktiju koji su izvirivali.
„Šta je to?“
„Stavi šaku u kutiju, dokaži koliki ši junak i zasluži nagradu.“
„Radije bih se igrao tom lutkom od koje me podilazi jeza.“
„Samo zavući šaku i dodirni stražnji zid kutije. „Starica je protresla
kutiju i začangrljala njome. Kutija je bila toliko dugačka da bi morao
da zavuče ruku do lakta ako želi da dodirne poleđinu.
„Da li si ti veštica?“
„Onaj ko je hrabar na rečima trebalo bi da se dokaže i junačkim
delima.“
„Meni ovo liči na veštičju rabotu.“
„Dokaži se na delu mladiću, ili ti povratak kući neće biti baš
najprijatniji.“
Set poče da se povlači ne ispuštajući je iz vida. „Bolje da krenem.
Nastavi da uživaš u glockanju konopca. „Ona coknu jezikom. „Kakav
bezobrazluk. „Glas joj je i dalje bio blag i smiren, ali se u njemu sada
nazirala pretnja. „Zašto ne uđeš na čaj?“
„Drugi put. „Set obiđe oko šupe ne skidajući pogled sa odrpane
žene na vratima. Nije ni pokušala da krene za njim. Pre nego što joj se
izgubio s vidika, žena je podigla skvrčenu šaku i prekrstila dva srednja
prsta, a ostale savila na neki čudan način. Napola je zatvorila oči i kao
da je nešto promrmljala. Zatim je nestala.
S druge strane šupe nalazilo se zamršeno rastinje kroz koje se Set
sada probijao, vraćajući se na stazu. Sve vreme se osvrtao za sobom.
Žena nije krenula za njim. Stresao se svaki put kada bi bacio pogled na
šupu prekrivenu bršljanom. Stara veštica delovala je baš bedno i
strahovito je smrdela. Ni po koju cenu ne bi gurnuo šaku u njenu
čudnu kutiju. Čim ga je izazvala, setio se da su ajkulini zubi povijeni
prema unutra tako da riba može da upliva u njenu čeljust, ali ne može
da izađe. Učio je o tome u školi. Zamišljao je da je ta kutija iz kućne
radinosti verovatno puna eksera ili polomljenih staklića postavljenih
pod groznim uglovima, sa istom svrhom.
Iako žena nije krenula za njim, Set se nije osećao bezbedno. S
kompasom u ruci žurno se vraćao stazom ka kući. Nešto ga je, bez
ikakvog upozorenja, lupnulo po uvetu, jedva nešto jače od uboda.
Kamičak veličine naprstka pade na stazu kod njegovih nogu. Set se
okrenu. Neko ga je gađao kamičkom, ali on nikoga nije video. Da ga
starica možda krišom ne sledi? Ona verovatno veoma dobro poznaje
šumu.
Još jedan mali predmet odbio se o njegov vrat. Nije bio ni tvrd ni
težak kao kamičak. Okrenuo se i video da prema njemu doleće još
jedan žir, i sagnuo se. Žirevi i kamičak doleteli su sa suprotnih strana
staze. Šta se to dešava?
Čuo je kako se u visini lomi neka ogromna grana i u narednom
trenutku ona pade preko staze iza njega, očešavši ga u prolazu sa
nekoliko listova i grančica. Da je Set stajao dva ili tri metra dalje, po
glavi bi ga tresnula grana deblja od njegove noge.
Bio je dovoljan jedan pogled na tu tešku granu da Set potpraši pete.
Učinilo mu se da čuje šuštanje sa obe strane jedva vidljivog traga, ali
nije usporio da ispita o čemu je reč.
Nešto ga je čvrsto uhvatilo za gležanj na nozi i on tresnu koliko je
dug. Dok je ležao ispružen na stomaku, posečene šake i ustiju punih
zemlje, čuo je kako se nešto šuškajući provlači kroz lišće iza njega.
Zatim je usledio nekakav čudan zvuk. Možda smeh, a možda i žubor
vode. Lomljenje suve grančice odjeknulo je poput pucnja. Strah mu
nije dozvolio da se okrene i utvrdi o čemu je reč. Set brže-bolje ustade i
nastavi da trči stazom.
 Bio je siguran da se nije sapleo ni o kakav koren ni o kamen. Učinilo
mu se da je u pitanju bio jak konopac razapet preko životinjskog traga.
Žica za saplitanje. Pri dolasku nije primetio nikakvu sličnu zamku na
stazi. Nema šanse da je to uradila starica. Ne bi stigla da razapne
konopac ni da je potrčala za njim čim joj je nestao sa vidika.
Set je projurio pored mesta na kome se trag račvao i nastavio da
trči putem kojim je došao. Nije skidao pogled sa traga, tražeći žice ili
neke druge zamke. Iako je već prilično teško disao, nije usporio. Imao
je utisak da je vazduh topliji i vlažniji nego što je bio tokom dana. Čelo
su mu orosile graške znoja i stale da mu se slivaju niz lice.
Set je pazio da mu ne promakne mala piramida od kamenja kojom
je obeležio mesto na kojem treba da siđe sa staze. Zaustavio se kod
skvrčenog drvceta crne kore i bodljikavog lišća. Sećao se tog drveta.
Primetio ga je kada je presekao preko staze. Upotrebivši drvo kao
orijentir, pronašao je mesto na kojem je podigao piramidu od
kamenja, ali nje tamo nije bilo.
S jedne strane staze video se trag od izgaženog lišća. Set baci
pogled na kompas, proveri da li ide na zapad i brže-bolje otrča u
šumu. Ovaj deo puta prešao je u dolasku kao da je na promenadi,
ispitujući u prolazu zlatače i neobično kamenje. Sada se probijao
između drveća punom brzinom, dok mu se rastinje obavijalo oko
nogu, a grane ga šibale po licu i grudima.
Konačno je kroz drveće ugledao kuću. Još je dahtao, ali je panika
počela da popušta. Zvuci potere su utihnuli. Kada je stupio u dvorište
obasjano suncem, Set se zapitao koliko je od onoga što je čuo u šumi
proizvodilo to nešto što ga je jurilo, a koliko je bilo plod njegove
usplahirene mašte.

Na zidu igraonice naspram prozora nalazila se polica za knjige u

nekoliko redova. U taj zid bila su ugrađena i vrata koja su vodila na
stepenište i uz njega je bio prislonjen jedan od glomaznih ormana.
Kendra je držala plavu knjigu sa zlatnim slovima. Naslov je glasio
Dnevnik tajni. Knjiga je imala tri kopče, a na svakoj od njih nalazila se
bravica. Preostali ključ koji joj je dao deka Sorenson nije odgovarao
nijednoj od njih, ali je zato zlatni ključić koji je pronašla u ormanu u
kući za lutke glatko ušao u gornju bravicu. Uspela je da otključa jednu
od kopči.
Knjigu je pronašla dok je pretraživala police u potrazi za
mehanizmom kojim bi aktivirala otvaranje tajnog prolaza. Hoklica joj
je omogućila da dosegne čak i više police, ali za sada nije imala
uspeha. Od tajnih vrata nije bilo ni traga. Kada joj je za oko zapala
zaključana knjiga intrigantnog naslova, odustala je od potrage za
prolazom i rešila da isproba ključeve.
Otključavši poslednju kopču, Kendra je pokušala da podigne ugao
knjige i zaviri unutra. Ali korice su bile tvrde, a povez čvrst. Morala je
da pronađe i preostale ključeve.
Čula je kako neko tutnji uz stepenice. To je mogla biti samo jedna
osoba. Bio je rumen i teško je disao.
Farmerke su mu bile blatnjave na kolenima, a lice musavo od znoja
i prljavštine. „Trebalo je da pođeš“, uzdahnuo je, bacivši se na krevet.
„Zaprljaćeš čaršav.“
„Bilo je jezivo“, reče on. „Bilo je zaista zastrašujuće.“
 „Šta se dogodilo?“
„Pronašao sam stazu u šumi i sreo tu neku čudnu staricu koja živi u
šupi. Mislim da je veštica. I to prava.“
„Kako da ne.“
Prevrnuo se i zagledao u nju. „Ne šalim se. Trebalo je da je vidiš.
Sva je nikakva.“
„Kao i ti.“
„Ne mislim na to, već da je sva u krastama i grozna. Žvakala je stari
konopac. Pokušala je da me nagovori da gurnem ruku u nekakvu
kutiju.“
„Jesi li?“
„Nema šanse. Zbrisao sam, ali me je ona izgleda jurila. Gađala me
je kamenjem i slomila je neku veliku granu. Mogla je da me ubije!“
„Izgleda da ti je bilo baš dosadno.“
„Ne lažem te!“
„Pitaću deku Sorensona da li u njegovoj šumi žive beskućnici“, reče
Kendra.
„Nemoj! Znače da sam se oglušio o naređenje.“
„Zar misliš da ne bi voleo da zna da je nekakva veštica podigla šupu
na njegovom imanju?“
„Ponašala se kao da ga poznaje. Otišao sam dosta daleko. Možda
se šupa uopšte ne nalazi na njegovom imanju.“
„Sumnjam. Mislim da se dekino imanje prostire nadaleko.“
Set leže na leđa, prstiju prepletenih iza glave. „Treba da pođeš sa
mnom i posetiš je. Mogu da nađem put do tamo.“
„Jesi li poludeo? Kazao si da je pokušala da te ubije.“
 „Mogli bismo da je uhodimo. I saznamo šta je naumila.“
„Ako u šumi stvarno živi neka čudna starica, zar ne bi trebalo da
kažeš deki, da bi mogao da pozove policiju?“
Sed se podignu u sedeći položaj. „U redu, zaboravi, sve sam
izmislio. Je li ti sad bolje?“
Kendra ga pogleda kroz sužene oči.
„Još sam nešto pronašao“, reče Set. „Jesi li videla kućicu na
drvetu?“
„Nisam.“
„Želiš li da ti je pokažem?“
„Nalazi li se u dvorištu?“
„Da, na samom obodu.“
„U redu.“
Kendra izađe sa Setom napolje i zajedno pređoše preko travnjaka.
I zaista, u samom uglu dvorišta, naspram ambara, na debelom drvetu
ugledali su svetloplavu kućicu za igru. Bila je smeštena na stražnjem
delu drveta, tako da se iz najvećeg dela dvorišta uopšte nije mogla
videti. Boja je počela da se ljušti, ali je kućica bila pokrivena šindrom i
imala je zavesice na prozoru. Daske zakucane u drvo zamenjivale su
merdevine.
Prvi se popeo Set. Prečage su vodile do kapka, koji on gurnu i
otvori. Kendra se popela posle njega.
Unutrašnjost kućice na drvetu delovala je veće nego što im se to
učinilo sa tla. Unutra su zatekli mali sto sa četiri stolice. A na stolu
deliće slagalice. Svega je nekoliko delića bilo povezano.
„Vidiš, uopšte nije loše“, reče Set. „Ja sam počeo da slažem tu
slagalicu.“
„Prelepo je. Izgleda da imaš dara.“
„Nisam dugo radio na njoj.“
„Jesi li uopšte pronašao uglove?“
„Nisam.“
„То prvo treba da uradiš. „Ona sede za sto i poče da traži uglove. I
Set sede da joj pomogne. „Nikada nisi voleo slagalice“, primeti Kendra.
„Zabavnije je rešavati ih u kućici na drvetu.“
„Ako ti tako kažeš.“
Set je pronašao jedan od uglova i izdvojio ga na stranu. „Misliš li da
će mi deka dozvoliti da se preselim ovamo?“
„Baš si čudak.“
„Bila bi mi potrebna samo vreća za spavanje“, reče on.
„Prestravio bi se kada padne noć.“
„Nema šanse.“
„Veštica bi mogla da dođe po tebe.“
Umesto da joj odgovori, on nastavi da traži preostale uglove
slagalice. Kendra shvati da ga je njena primedba žacnula. Odlučila je
da ga više ne zadirkuje. Činjenica da je zazirao od starice u šumi na
neki način je potvrđivala njegovu priču. Seta nije bilo lako uplašiti.
Jednom je skočio sa krova, pogrešno pretpostavivši da mu kesa za
đubre može zameniti padobran. Drugi put je opet za opkladu stavio u
usta glavu žive zmije.
Pronašli su uglove i završili najveći deo oboda pre nego što ih je
Lena pozvala na večeru.
 ČETVRTA GLAVA

Skriveni ribnjak

K iša je unedogled dobovala po krovu. Kendra nikada nije čula da

kiša tako glasno pada. Ali ako ćemo pravo, nikada pre nije se
našla na tavanu za vreme oluje. Bilo je nečeg opuštajućeg u tom
postojanom lupkanju koje ni na trenutak nije slabilo i samim tim
postalo gotovo nečujno.
Stajala je kod prozora kraj teleskopa i posmatrala potop. Kiša je
padala pravo i jako. Vetra nije bilo, ali zato je jedan sloj kapljica
sustizao drugi, pretapajući se u sivu izmaglicu u daljini. Slivnik ispod
nje samo što se nije prepunio.
Set je sedeo na hoklici u uglu i slikao. Lena je za njega pripremala
platna sa brojevima. Stručno i brzo pravila je skice po njegovim
porudžbinama. Trenutno je radio na zmaju koji progoni viteza na
konju kroz pusto polje u izmaglici. Lenine skice bile su veoma detaljne,
čak su bile i osenčene, tako da su gotovi proizvodi bili zaista dobri.
Naučila je Seta kako se mešaju boje i dala mu je uzorke nijansi sa
brojevima kako bi se lakše snalazio. U sliku na kojoj je trenutno radio
unela je više od devedeset nijansi.
Kendra je retko viđala Seta da bilo šta radi tako marljivo kao što je
sada slikao. Posle nekoliko kratkih lekcija o nanošenju boje, koje su
obuhvatale i objašnjenje zašto su mu potrebne različite četkice i ostali
pribor, on je već uspeo da završi jedno veliko platno sa gusarima koji
pljačkaju grad i jedno malo, koje je prikazivalo krotitelja zmija koji
pokušava da izbegne napad kobre. Dve impozantne slike za tri dana.
Postao je zavisnik! I uskoro će završiti najnoviji projekat.
Kendra ode do police sa knjigama i pređe šakom duž hrbata
izloženih tomova. Pomno je pretražila sobu, ali nije uspela da pronađe
poslednju ključaonicu, a kamoli tajni prolaz koji je vodio na drugu
stranu tavana. Set je znao da bude prava napast, ali od kada je
zaokupljen slikanjem, pomalo joj je nedostajao.
Možda bi Lena mogla da napravi neku skicu i za nju. Kendra je
odbila njenu prvobitnu ponudu jer joj je zvučala detinjasto i podsetila
ju je na dečje bojanke. Ali gotove slike uopšte nisu delovale detinjasto
kao što je Kendra zamišljala.
Kendra otvori vrata i siđe niz stepenice. U kući je bilo mračno i tiho.
Čim je tavan ostavila za sobom, imala je utisak da dobovanje kiše
dopire iz veće daljine. Nastavila je hodnikom do stepeništa i sišla u
prizemlje.
U kući je bilo previše tiho. Iako je bilo tmurno, nijedno svetio nije
bilo upaljeno.
„Lena?“
Nije bilo odgovora.
Kendra prođe kroz dnevnu sobu, trpezariju i uđe u kuhinju. Od
domaćice ni traga ni glasa. Da nije otišla?
Kendra otvori vrata koja su vodila u podrum i zagleda se niz
stepenice u tamu. Stepenište je bilo od kamena i kao da je vodilo u
tamnicu. „Lena?“ Nesigurno ju je pozvala. Sigurno ne bi boravila tamo
dole u mraku.
Kendra se vrati hodnikom i otvori vrata koja su vodila u radnu
sobu. Do sada nije ulazila u tu prostoriju i prva stvar koju je primetila
bio je ogroman sto pretrpan knjigama i papirima. Na zidu je visila
velika glava dlakavog vepra sa kljovama koje štrče. Jednu policu
krasila je zbirka grotesknih drvenih maski, a na drugoj su bili poređani
trofeji osvojeni na turnirima u golfu. Jedan od zidova bio je obložen
drvetom i načičkan plaketama i uramljenim vojničkim medaljama i
vrpcama. Bila je tu i jedna crno-bela fotografija mnogo mlađeg deke
Sorensona na kojoj se on razmeće ogromnom puškom. Na stolu, u
kristalnoj kugli zaravnjenog dna, nalazila se jeziva replika ljudske
lobanje ne veće od palca. Kendra polako zatvori vrata radne sobe.
Proverila je garažu, salon i zajedničku prostoriju. Možda je Lena
otrčala do prodavnice. Kendra izađe na trem sa stražnje strane kuće,
koji je od kiše štitila nadstrešnica. Volela je sveži, vlažni miris kiše.
Pljusak je i dalje bio veoma jak i po bašti su se stvarale barice. Gde li se
kriju leptirovi kada kiša ovako pljušti?
A onda je ugledala Lenu. Domaćica je klečala u blatu pored grma
sa rascvetalim velikim plavim i belim ružama. Bila je mokra do gole
kože i očigledno je plevila vrt. Seda kosa joj je bila slepljena uz glavu, a
kućna haljina joj je cedila.
„Lena?“
Domaćica podiže pogled, osmehnu se i mahnu joj.
Kendra uze kišobran iz ormana u hodniku i pridruži se Leni u vrtu.
„Skroz si mokra“, primeti Kendra.
Lena iščupa korov sa korenom. „Ova kiša je topla. Volim da budem
napolju po ovakvom vremenu. „Gurnula je korov u prepunu kesu za
đubre.
„Nazepćeš.“
„Otporna sam ja. „Prekinula je posao i zagledala se u oblake. „Neće
još dugo.“
Kendra nagnu kišobran unazad i pogleda ka nebu. Olovno sivo
nebo protezalo se u svim pravcima. „Misliš?“
„Videćeš. Kiša će prestati najviše za jedan sat.“
„Kolena su ti sva blatnjava.“
„Misliš da sam prolupala. „Sićušna ženica ustade i raširi ruke,
zabacivši glavu unazad. „Da li ikada zabaciš glavu i gledaš kišu,
Kendra? Probaj, imaćeš utisak da nebo pada na tebe.“
Kendra ponovo nagnu kišobran unazad. Milioni kišnih kapi
pojuriše ka njoj. Neke od njih zadobovaše po njenom licu i zaslepeše je.
„Ili kao da si se vinula u oblake“, reče ona.
„Verovatno bi trebalo da te vratim u kuću pre nego što te zarazim
svojim neobičnim navikama.“
„Nemoj, nisam htela da ti smetam. „Kendra uspravi kišobran i
obrisa kapljice sa čela. „Pretpostavljam da ne želiš kišobran.“
„То ne bi bilo u skladu sa svrhom. Eto mene za nekoliko minuta.“
Kendra se vratila u kuću. S vremena na vreme kradomice bi
pogledala kroz prozor da vidi šta radi Lena. Nije mogla da odoli.
Ponašala se toliko čudno da je jednostavno morala da je uhodi.
Ponekad kada bi pogledala, Lena je radila. A ponekad je mirisala cvet
ili milovala njegove latice. Kiša je nastavljala da pada.

Kendra je sedela na krevetu i čitala pesme Šela Silverstejna, kada

je u sobi odjednom postalo svetlije. Pojavilo se sunce.
Lena je bila u pravu što se tiče kiše. Prestala je posle četrdesetak
minuta. Domaćica je ušla u kuću, presvukla se i napravila sendviče.
A na drugom kraju sobe stajala je završena slika viteza koji juri
zmaja. Set je bio izišao pre jednog sata. Kendra se još razvlačila po
kući. Kendra se taman bila ponovo usredsredila na poslednju pesmu
kada je Set dahćući uleteo u sobu. Bio je samo u soknama. Odeća mu je
bila blatnjava. „Moraš doći da vidiš šta sam pronašao u šumi.“
„Još jednu vešticu?“
„Ne. Nešto mnogo bolje.“
„Kamp skitnica?“
„Neću ti reći, moraš doći da vidiš.“
„Ima li to neke veze sa pustinjacima ili luđacima?“
„Nisu ljudi“, reče on.
„Koliko je daleko od dvorišta?“
 „Nije daleko.“
„Mogli bismo upasti u nevolju. A pored toga, napolju je blatnjavo.“
„Deka krije u šumi predivan park“, izlanu se Set.
„Šta?“ upita Kendra.
„Moraš doći da ga vidiš. Obuj kaljače ili tako nešto.“
Kendra sklopi knjigu.

Sunce se pojavljivalo i nestajalo u zavisnosti od pomeranja oblaka.

Blagi povetarac ćarlijao je u krošnjama. Šuma je mirisala na humus.
Dok je preskakala vlažni truli panj, Kendra ugleda svetlucavu belu
žabu i vrisnu.
Set se okrenu. „Strava.“
„Odvratno! Nikada nisam video belu žabu“, reče Set. Pokušao je da
je ščepa, ali žaba skoči van njegovog domašaja čim je krenuo ka njoj.
„Auuu, ona leti!“
Pogledao je ispod rastinja na koje je žaba doskočila, ali ništa nije
našao.
„Požuri“, reče Kendra, pogledavši u pravcu iz koga su došli. Kuća se
više nije videla. Nikako nije uspevala da se oslobodi mučnine i nervoze
u stomaku.
Za razliku od brata, Kendri nije bilo u krvi da krši pravila. U školi je
pohađala sve napredne časove, dobijala je skoro uvek najviše ocene,
soba joj je bila uredna i redovno je vežbala klavir. Set se pak
zadovoljavao prosečnim ocenama, odavno mu je prešlo u naviku da ne
radi domaće zadatke i često je po kazni morao da ostaje posle
nastave. Razume se, on je bio taj koji je imao gomilu prijatelja, što
znači da je možda u tom njegovom ludilo postojao nekakav metod.
„Čemu žurba?“ Krenuo je dalje, krčeći put kroz rastinje.
„Što duže budemo odsutni, veća je verovatnoća da neko primeti da
nas nema.“
„Još samo malo. Vidiš li onu živicu?“
Nije to bila prava živica. Pre bi se reklo visoka prepreka od
neodržavanog grmlja. „Ti to zoveš živicom?“
„Park se nalazi s druge strane.“
Koliko je Kendra mogla da vidi, zid od grmlja protezao se
unedogled u oba pravca. „Kako ćemo ga zaobići?“
„Proći ćemo kroz njega. Videćeš. „Kada su stigli do grmlja, Set je
skrenuo levo i usput zagledao lisnatu barikadu. Povremeno bi čučnuo i
malo bolje osmotrio neko mesto. Visina isprepletenog grmlja varirala
je od tri do tri i po metra, i delovalo je baš gusto.
„Mislim da sam se ovde provukao. „Između dva isprepletena grma
nalazilo se udubljenje u tlu. Set se spustio na sve četiri i progurao na
drugu stranu.
„Pokupićeš milijardu krpelja“, predviđala je Kendra.
„Svi su se posakrivali od kiše“, odvratio je krajnje samouvereno.
Kendra se spusti na kolena i šake i krenu za njim.
„Ne bih rekao da sam se prošli put ovuda provukao“, priznao je Set.
„Malo je gušće, ali trebalo bi da uspe. „Trenutno je puzao na stomaku.
„Nadrljao si ako ovo ispadne nešto bezveze. „Kendra se provlačila
na laktovima i žmirkala. Vlažno tle bilo je hladno, a grmovi su otresali
kapljice vode čim bi ih malo gurnula laktom. Set se probio na drugu
stranu i ustao. Kendra je razrogačila oči kada je izbila na drugu stranu
i ustala.
Pred njom se prostirao prastari ribnjak, prečnika nekoliko stotina
metara, sa zelenim ostrvcetom u sredini. Ribnjak je okruživao niz
predivnih gazeba, povezanih šetalištem od prefarbanih dasaka.
Puzavice u cvatu krivudale su duž letvi ove neverovatne promenade.
Po vodi su klizili elegantni labudovi. Leptirovi i kolibri kružili su oko
cvetova i provlačili se između njih. Na suprotnoj obali ribnjaka
kočoperili su se i doterivali paunovi. „Tako ti svega!“ zausti Kendra.
„Dođi. „Set se zaputi preko bujnog, uredno pokošenog travnjaka ka
najbližem gazebu. Kendra se osvrnu. Sada joj je bilo jasno zašto je Set
ovu neurednu prepreku od grmlja nazvao živicom. Grmlje je s ove
strane bilo uredno potkresano. Živica je opasavala ćelu oblast. Samo
je na jednoj strani postojao lučni ulaz.
„Zašto nismo onuda ušli?“ upitala je Kendra, kaskajući za bratom.
„Prečica. „Set je zastao na belim stepenicama koje su vodile do
gazeba da ubere voćku sa drveta čije su grane rasle vodoravno.
„Probaj i ti jednu.“
„Trebalo bi da je opereš“, primetila je Kendra.
„Do malopre je padala kiša“, reče on i zagrize. „Baš je dobra.“
I Kendra reši da proba voćku. Bila je to najslađa nektarina koju je
ikada zagrizla. „Kako je samo ukusna.“
Zajedno su se popeli stepenicama ekstravagantnog paviljona.
Drvena ograda bila je savršeno glatka. Iako nije bila zaštićena od
vremenskih prilika, sva drvenarija bila je u besprekornom stanju: boja
se nigde nije ljuštila niti je bila naprsla, površine su bile uglačane.
U gazebu su zatekli pletene bele divane i stolice. Na pojedinim
mestima od sveprisutnih lozica bili su napravljeni venčići i druga
nestvarna ustrojstva. Šareni papagaj sedeo je na visokoj motki i zurio
u njih.
„Vidi papagaja!“ uzviknula je Kendra. „Malopre sam video
majmune“, reče Set. „Mališane dugačkih ruku. Ljuljali su se svuda
unaokolo. Bila je i jedna koza. Pobegla je čim me je ugledala.“
Set otklopara niz šetalište. Kendra krenu za njim, ali nije žurila, već
je usput razgledala okolinu. Ovo mesto je podsećalo na dekor za
venčanje iz bajke. Izbrojala je dvanaest jedinstvenih paviljona. Jedan
je imao mali beli kej koji se protezao u ribnjak. Malo pristanište bilo je
povezano sa plutajućom šupom, koja je sigurno služila kao kućica za
čamce.
Kendra je koračala iza Seta koji je tako glasno stupao po šetalištu
da su se svi labudovi zaputili na suprotnu stranu jezerceta, ostavljajući
za sobom na površini vode talasiće u obliku slova V. Sunce se probilo
kroz oblake i zasvetlucalo na površini vode.
Zašto deka Sorenson krije ovakvo jedno veličanstveno mesto?
Zašto se muči da ga održava ako u njemu ne uživa? Ovde može da
stane nekoliko stotina ljudi i da svi imaju dovoljno mesta.
Kendra ode do gazeba sa pristaništem. Kućica za čamce bila je
zaključana. Nije bila velika. Nagađala je da se u njoj nalazi nekoliko
kanua ili čamaca na vesla. Možda će im deka Sorenson dozvoliti da se
vozikaju po ribnjaku. Teško, ne srne ni da mu kaže da zna za ovo
mesto! Da li ih je zbog toga naplašio krpeljima i zabranio im da lutaju
po šumi? Da ne bi otkrili njegov mali raj? Nije valjda toliko sebičan i
tajnovit? Kendra je obišla ceo ribnjak. Sve vreme je hodala po čistim
drvenim daskama.
Set je na drugoj strani ribnjaka iznenada dreknuo i rasterao malo
jato kakadua. Sunce se ponovo povuklo iza oblaka. Morali su da se
vrate. Kendra je govorila sebi da može kasnije ponovo da dođe ovamo.

Kendra se zabrinula kada je zarila nož u šniclu. Sredina je bila

ružičasta, gotovo crvena u samom središtu. Deka Sorenson i Dejl već
su uveliko jeli.
„Da li je moja šnicla dovoljno pečena?“ usudila se da pita Kendra.
„Svakako da je pečena“, promumlao je Dejl punim ustima.
„Prilično je crvena u sredini.“
„I treba da bude“, obavestio ju je deka, brišući usta salvetom.
„Srednje pečena. Tako ostaje sočna i meka. Ako je skroz ispečeš,
dobiješ kožnu cipelu koju ne možeš da sažvaćeš.“
Kendra pogleda u Lenu.
„Slobodno je probaj, dušo“, podsticala ju je žena. „Nećeš se
razboleti. Pripremila sam ih ni sama ne znam koliko.“
„Meni se dopada“, izjavi Set dok je žvakao. „Ima li kečapa?“
„Zašto želiš da upropastiš savršenu šniclu kečapom?“ zastenjao je
Dejl.
„Ti ga stavljaš na jaja“, podsetila ga je Lena, spuštajući bočicu
ispred Seta. „То je drugo. Jaja sa lukom ne idu bez kečapa.“
„Odvratno“, reče Set i okrenu bočicu iznad šnicle.
Kendra je prvo probala krompir sa belim lukom. Bio je veoma
ukusan. Potom je skupila hrabrost i konačno probala šniclu. Šnicla je
bila začinjena ukusnim sezonskim biljem i morala je da prizna da ju je
mnogo lakše žvakala od ostalih koje je pojela u dosadašnjem životu.
„Šnicla je odlična“, izjavi ona.
„Hvala, dušo“, reče Lena.
Nekoliko trenutaka jeli su u tišini. Deka je ponovo obrisao usta
salvetom i pročistio grlo.
„Šta mislite, zašto ljudi toliko vole da se oglušuju o naređenja?“
Kendra oseti ubod krivice. Pitanje nije bilo upućeno nikome
posebno i ostalo je da visi u vazduhu čekajući odgovor. Pošto mu niko
nije odgovorio, deka nastavi.
„Da li je u pitanju zadovoljstvo koje čovek oseti kada ne posluša? Ili
uživanje u pobuni?“
Kendra pogleda Seta. Nabio je nos u tanjir i bockao krompire.
„Smatraš li da naređenja nisu bila fer, Kendra? Da li sam bio
nerazuman?“
„Ne.“
„Da li sam vas ostavio da se dosađujete, Sete? Imate bazen, zar ne?
Kućicu na drvetu, igračke i hobije, je li tako?
„Imali smo šta da radimo.“
„Zašto ste onda išli u šumu? Upozorio sam vas na posledice.“
„Zašto kriješ čudne starice u šumi?“ izlanuo se Set.
„Čudne starice?“ upitao je deka.
„Da, šta imaš da kažeš na to?“
Deka zamišljeno klimnu. „Ima truli stari konopac. Nisi valjda dunuo
u njega?“
„Nisam joj ni prišao. Grozna je.“
„Došla je kod mene i pitala može li da podigne straćaru na mom
imanju. Obećala je da će se držati po strani. Nisam video ništa loše u
tome. Nije trebalo da joj smetaš.“
„Set je pronašao tvoje utočište“, reče Kendra. ,,Želeo je da ga i ja
vidim. Prevagnula je znatiželja.“
„Utočište?“
„Prelepi ribnjak, prelepo šetalište, znaš već, papagaji, labudovi i
paunovi...“
Deka je ostao bez reči i pogledao Dejla. Dejl samo slegnu
ramenima.
„Nadala sam se da ćeš nas malo provozati čamcem“, reče Kendra.
„Ko je uopšte pomenuo čamac?“
Kendra zakoluta očima. „Videla sam kućicu za čamce, deko.“
On podiže ruke i zavrte glavom.
Kendra spusti viljušku. „Zašto jedno tako lepo mesto niko ne
koristi?“
„To je moja stvar“, odvrati deka, „а vaše je bilo da se pridržavate
mojih naređenja, vlastite zaštite radi.“
„Ne plašimo se krpelja“, reče Set. Deka prekrsti ruke i spusti
pogled. „Nisam bio potpuno iskren kad je u pitanju zabrana odlaska u
šumu. „Ponovo je podigao pogled. „Na mom imanju borave neke
opasne životinje, od kojih mnoge spadaju u ugrožene vrste. Ima
otrovnih zmija, žaba krastača, paukova i škorpiona, kao i krupnije
divljači. Vukova, majmuna, pantera. Držim ih podalje od dvorišta
raznim hemikalijama i drugim vidovima kontrole, ali šuma je krajnje
opasna. Posebno ostrvo u sredini jezera. Namerno je naseljeno
kopnenim tajpanima, svirepim zmijama. Najsmrtonosnije su zmije za
koje znamo.“
„Zašto nas nisi upozorio?“ upitala je Kendra.
„Niko ne zna za moj rezervat. Imam sve potrebne dozvole, ali ako
bi se neki od mojih komšija požalio, mogli bi da mi ih oduzmu. Nikom
živom ne smete da kažete, čak ni roditeljima.“
„Videli smo belu žabu“, jedva je procedio Set. „Da li je i ona bila
otrovna?“
Deka klimnu. „Smrtonosna. U Centralnoj Americi urođenici u njen
otrov umaču vrh strelica.“
„Set je pokušao da je uhvati.“
„Da mu je to pošlo za rukom“, ozbiljno reče deka, „sada bi bio
mrtav.“
Set proguta knedlu. „Neću više ni kročiti u tu šumu.
„Siguran sam da nećeš“, reče deka, „ali naređenja nemaju smisla
ako oni koji ih krše ne budu kažnjeni. Moraćete da ostanete u sobi do
kraja svog boravka ovde.“
„Molim? Ali lagao si nas! Niko se ne plaši baš toliko krpelja da bi se
klonio šume! Mislio sam da nas tretiraš kao da smo klinci.“
„Trebalo je da mi to kažete“, odvrati deka. „Da li sam bio jasan što
se tiče naređenja ili posledica koje za sobom povlači njihovo kršenje?“
„Nisi nam kazao pravi razlog“, primetio je Set.
„To je moje pravo. Ja sam vaš deka. I ovo je moje imanje. „
„Ja sam ti unuk. Trebalo bi da mi govoriš istinu. Ne daješ nam baš
dobar primer.“
Kendra se potrudila da prikrije osmeh. Set je preuzeo na sebe
ulogu advokata. Uvek je kod roditelja na taj način pokušavao da se
izvuče iz nevolje. Ponekad je bio sjajan u tome.
„Šta ti misliš, Kendra?“ upitao je deka.
Nije očekivala da će hteti da čuje njeno mišljenje. Pokušala je da se
pribere. „Slažem se da nam nisi kazao ćelu istinu. Sigurno ne bih otišla
u šumu da sam znala za te opasne životinje.“
„Ni ja“, reče Set.
„Dao sam vam dva jednostavna naređenja, razumeli ste ih, a ipak
ste se oglušili o njih. Mislite li da možete da izbegnete kaznu samo zato
što vam nisam rekao sve svoje razloge zbog kojih sam vam izdao ta
naređenja?“
„Da“, odvrati Set. „Samo ovaj put.“
„Meni to ne zvuči baš fer“, reče deka. „Naređenja gube svaki
smisao ako se ne sprovede kazna.“
„Nećemo to ponoviti“, reče Set. „Obećavamo. Nemoj nas zatvoriti u
kuću na dve nedelje!“
„Nemojte mene kriviti“, reče deka. „Sami ste sebe zatvorili kada ste
se oglušili o naređenja. Kendra, šta ti misliš da bi bila fer kazna?“
„Možda bi mogao ovaj put da nam smanjiš kaznu i da nam to bude
upozorenje. A ako ponovo zabrljamo, onda nas zatvori u kuću do kraja
našeg boravka ovde. „
„Ako vam smanjim kaznu“, mrmljao je deka, ,,platićete ceh za svoju
neposlušnost, ali ćete dobiti još jednu šansu. Mogao bih to da
prihvatim. Sete?“
„I to je bolje od pune kazne.“
„Onda je to rešeno. Smanjiću vam kaznu na jedan jedini dan.
Sutrašnji dan provešćete na tavanu. Moći ćete da siđete u vreme
obeda i da koristite kupatilo, ali to je sve. Ako ponovo prekršite bilo
koje moje naređenje, nećete mrdnuti sa tavana dok roditelji ne dođu
po vas. Vlastite bezbednosti radi. Jeste li razumeli? „
„Jesmo“, odvratila je Kendra.
Set klimnu u znak slaganja.
 PETA GLAVA

Dnevnik tajni

D a li si primetila ključaonicu na stomaku jednoroga, upitao je Set.

Ležao je na podu pored gizdavog konjića za ljuljanje, sa rukama
ispod glave.
Kendra podiže pogled sa štafelaja. Zamolila je Lenu da i njoj skicira
sliku sa brojevima ne bi li lakše podnela utamničenje. Kendra je
poželela da naslika paviljone oko ribnjaka i Lena je očas posla krajnje
precizno skicirala dati prizor, kao da ga je odavno bila upamtila. Set je
odbio njenu ponudu da mu pripremi još jedno platno. Bez obzira na to
što nije smeo da mrdne sa tavana, bilo mu je dosta slikanja.
„Ključaonica?“
„Zar nisi tražila ključaonice?“
Kendra ustade sa hoklice i čučnu pored brata. Zaista, na stomaku
jednoroga nalazila se mala ključaonica. Uzela je ključeve iz fioke
noćnog stočića. Treći ključ koji joj je dao deka Sorenson otvarao je tu
ključaonicu. Istog časa vratanca su se spustila ka podu i iz stomaka
jednoroga ispalo je nekoliko čokoladica u obliku ruža umotanih u
zlatnu foliju, istih kao što je bila ona koju je pronašla u minijaturnom
ormanu.
„Šta je to?“ upitao je Set.
„Sapun“, odvrati Kendra.
Kendra zavuče šaku kroz otvor i poče da opipava udubljenje
konjića za ljuljanje. Pronašla je još nekoliko čokoladica u obliku
ružinih pupoljaka i zlatni ključić sličan onome iz ormana. Taj je
sigurno otvarao drugu bravicu na dnevniku!
„Liče na slatkiše“, kazao je Set i zgrabio jednu od deset čokoladica.
„Slobodno uzmi. Parfemski su. Divno ćeš mirisati.“
Set je razmota. „Čudna boja za sapun. Čak i miriše na čokoladu.
„Ubacio je ćelu u usta. I razrogačio oči. „Tako ti svega, baš je dobra!“
„Pošto si ti pronašao ključaonicu, slažeš li se da ih podelimo pola-
pola?“ Plašila se da bi u protivnom mogao sve da pojede.
„To je fer“, reče on i zgrabi još četiri.
Kendra skloni svojih pet čokoladica u fioku noćnog stočića i izvadi
zaključanu knjigu. Kao što je i očekivala, zlatni ključić otvarao je jednu
od tri bravice. Gde bi mogao biti treći? Kendra se lupi po čelu. Prva dva
bila su skrivena u stvarima koje je otvorila onim drugim ključevima.
Treći ključić mora da se nalazi u kutiji sa nakitom.
Otvorila je kutiju sa nakitom i stala da pretura po pregradicama sa
svetlucavim privescima, broševima i prstenjem. I zaista, pronašla je
zlatni ključić istovetan prethodnima na narukvici sa privescima.
Kendra je žurno prešla preko sobe i gurnula ključić u poslednju
bravicu na Dnevniku tajni. Otključala ju je i otvorila knjigu. Prva
stranica bila je prazna. Isto tako i druga. Na brzinu je prelistala ćelu
knjigu. Sastojala se od praznih stranica. Bio je to prazan dnevnik. Da li
je deka Sorenson hteo da je podstakne da počne da vodi dnevnik?
Cela ova igra sa ključevima bila je krajnje tajnovita. Možda je
trebalo i na knjigu primeniti neki trik? Možda sadrži skrivenu poruku.
Mastilo koje nestaje ili nešto slično. Kako ide onaj trik sa mastilom
koje nestaje? Hartija se poprska sokom od limuna i podigne ka
svetlosti? Tako nekako. Setila se još jednog trika. Sastojao se u tome
da lagano prelaziš olovkom preko stranice dok se poruka ne pojavi. Ili
je u pitanju nešto još složenije.
Kendra pažljivije osmotri dnevnik u potrazi za bilo kakvim tragom.
Podigla je nekoliko stranica naspram prozora da proveri na svetlosti
ima li skrivenih vodenih žigova ili nekih drugih tajanstvenih dokaza.
„Šta to radiš?“ upitao je Set. Ostala mu je samo još jedna
čokoladica u obliku ružinog pupoljka. Moraće da sakrije svoje
čokoladice na neko bezbednije mesto nego što je fioka nahtkasne.
Podigla je i poslednju stranicu. Svetlost ništa nije otkrila. „Vežbam
za audiciju u ludnici.“
„Ubeđen sam da ćeš osvojiti prvu nagradu“, pecnuo ju je on.
„Teško ako vide tvoje lice“, uzvrati mu ona istom merom.
Set ode do kaveza sa kokoškom i uze malo zrnevlja za Zlatokosu.
„Snela je još jedno jaje. „On otvori kavez da ga uzme i pomilova njeno
meko perje.
 Kendra se baci na krevet prelistavajući stranice. Iznenada zastade.
Na jednoj od poslednjih je nešto pisalo. Zapis nije bio skriven, samo se
nalazio na neuobičajenom mestu. Pri dnu inače prazne stranice,
sasvim uz povez, bile su zapisane dve reči.
Popij mleko.
Možda će se reči pojaviti ako umoči ćelu stranicu u mleko. Za to
može da joj posluži jedna od posuda koje je Dejl ostavio napolju.
Ili se poruka odnosila na samo mleko! Neko ju je čikao da popije
neprerađeno kravlje mleko kakva svrha od toga, da dobije proliv? Dejl
ju je upozorio da ne pije to mleko. Mada se ponašao nekako čudno,
možda nešto krije.
Popij mleko.
Koliko gnjavaže da otkrije tu čudnu poruku. Prvo je morala da
pronađe odgovarajuće rupe za ključeve koje joj je dao deka Sorenson.
Oni su je odveli do dodatnih ključeva, koji otvaraju zaključani dnevnik
u kojem je na kraju pronašla samo tu neobičnu poruku. Možda joj je
nešto promaklo ili preteruje u analizi? Možda je jedina svrha lova da
joj ispuni vreme.
„Misliš li da će nam mama i tata dozvoliti da nabavimo kokošku
kao kućnog ljubimca?“ pitao je Set držeći kokošku u naručju.
„Verovatno hoće, pošto nam prvo za kuću nabave bizona.“
„Zašto nikada ne uzmeš Zlatokosu u ruke? Baš je dobra.“
„Gadi mi se da držim živu kokošku.“
„I to je bolje nego da držiš mrtvu.“
„Dovoljno mi je da je milujem.“
„Ti si na gubitku. „Set prinese kokošku licu. „Dobra si ti koka,
Zlatokosa, zar ne?“ Kokoška je tiho zakokodakala.
„Kljucnuće ti oko“, opomenu ga Kendra.
„Neće, pitoma je.“
Ubacivši u usta jednu čokoladicu u obliku ružinog pupoljka, Kendra
vrati Dnevnik tajni u fioku nahtkasne i nastavi da slika. Ali se odmah
namršti. Moraće da smućka više od trideset nijansi bele, sive i srebrne
ako hoće da oboji gazeba, ribnjak i labudove. Narednu boju pripremila
je od uzoraka koje joj je dala Lena.

Narednog dana sunce je blistavo sijalo. Nije bilo dokaza da je

prethodnog dana padala kiša niti da će ikada više padati. U dvorište su
se vratili kolibri, leptirovi i bubamare. Lena se ispod velikog šešira za
sunce bavila vrtom iza kuće.
Kendra je sedela u hladu na stražnjem tremu. Pošto više nije
zatočena na tavanu, može da uživa u lepom vremenu. Pitala je da li su
različiti leptirovi koje je videla u dvorištu bili među onima koje je deka
Sorenson uvezao. Kako čovek može da spreči leptira da odleti sa
njegovog imanja? Možda pomoću mleka?
Ubijala je vreme igrajući igru koju je pronašla na tavanskoj polici.
Sastojala se od table u obliku trougla sa petnaest rupa i četrnaest
kočića. Trebalo je preskakati kočiće kao u šahu dok ti ne ostane samo
jedan, što je u početku zvučalo lako. Problem je bio u tome što tokom
preskakanja neki kočići završe u ćorsokaku, niti imaju gde da skoče,
niti njih mogu drugi da preskoče. Broj kočića koji se na tabli nađe u
ćorsokaku određuje rezultat.
Najveći uspeh je postigla kada su joj ostala samo tri kočića. U
uputstvu je stajalo da je to uobičajeno. Ako vam ostanu dva, to je
dobro. A ako vam ostane samo jedan, onda ste genije. Pet ili više znači
da ste beznadežan slučaj.
Dok je nameštala kočiće za narednu igru, Kendra ugleda ono što je
čekala. Dejl je izlazio u dvorište noseći tepsiju za pite. Ona spusti tablu
za igru na sto i pohita da ga presretne. Primetila je da se Dejl malo
uznemirio kada je video da mu prilazi. „Lena ne srne da me vidi da
razgovaram s tobom“, promrmljao je tihim glasom. Trebalo bi da
ostavim mleko kada niko ne gleda.“
„Mislila sam da niko ne zna da im ostavljaš mleko. „
„Tako je. Tvoj deka ne zna, ali Lena zna. Trudimo se da to ostane
naša tajna.“
„Baš sam se pitala kakvog je ukusa to mleko.“
Dejl se unervozio. „Zar nisi čula šta sam ti prošli put kazao? Mogla
bi da dobiješ... herpes, šugu, skorbut.“
„Skorbut?“
„То mleko je bakteriološka papazjanija. Upravo zato ga insekti
toliko vole.“
„Imam prijatelje koji su probali tek pomuzeno mleko. Preživeli su.“
„Те su krave sigurno bile zdrave“, reče Dejl. „Ove naše su... nije
važno. Stvar je u tome da ovo nije obično mleko. Veoma je zaraženo.
Uvek dobro operem ruke kada imam posla s njim.“
„Ti onda smatraš da ne bi trebalo da ga probam.“
„Smatram, osim ako ne želiš da te pre vremena sahrane.“
 „Da li bi me bar odveo do štale da vidim krave?“
„Da vidiš krave? Time bi prekršila dekino naređenje!“
„Mislila sam da ona treba da nas sačuvaju od povreda“, reče
Kendra. „Neće mi se ništa desiti ako ti budeš sa mnom.“
„Naređenja tvoga deke su naređenja tvoga deke. Ima on svoje
razloge zašto ih izdaje. Ne nameravam da ih prekršim. Niti da ih
zaobiđem.“
„Stvarno? Ako mi dozvoliš da vidim krave, neću nikome reći da
ostavljaš mleko.“
„To je učena. Neću dozvoliti da me ucenjuješ.“
„Baš me zanima šta će deka da kaže kada mu za vreme večere
ispričam šta radiš.“
„Verovatno će ti kazati da gledaš svoja posla. Idi sada, moram da
radim.“
Gledala je za njim dok se udaljavao sa tepsijom mleka. Nije joj
promaklo da se branio i ponašao veoma čudno. Očigledno krije nešto
u vezi s mlekom. Međutim, sve te priče o bakterijama ubile su u njoj
želju da ga proba. Bilo joj je potrebno zamorče.

Set je skočio sa kamena u ribnjak i pokušao u vazduhu da napravi

salto, ali je završio na leđima. Nikada nije uspeo da izvede ceo skok.
Isplivao je na površinu i otplivao do ivice u nameri da pokuša ponovo.
„Baš si lepo tresnuo na leđa“, reče Kendra, zastavši pored ribnjaka.
Set izađe iz vode. „Voleo bih da vidim tebe. Gde si bila?“
 „Otkrila sam jednu tajnu.“
„Kakvu?“
„Ne umem da ti objasnim, ali mogu da ti pokažem.“
„Može li da nadmaši jezero?“
„Ne baš. Požuri.“
Set prebaci peškir preko ramena i navuče sandale. Kendra ga je
povela kroz baštu do rascvetale živice na obodu dvorišta. Iza biljaka se
nalazila velika tepsija za pite puna mleka koje su upravo pili kolibri.
„Ptice piju mleko?“ upita on.
„Aha, ali nije stvar u tome. Probaj ga.“
„Zašto?“
„Videćeš.“
„Jesi li ga ti probala?“
„Jesam.“
„U čemu je stvar?“
„Rekoh ti da ga probaš pa ćeš videti.“
Kendra ga je znatiželjno gledala kako se spušta na kolena pored
tepsije. Kolibri su se razišli. Set umoči prst u mleko i gurnu ga u usta.
„Baš je dobro. Slatko je.“
„Slatko?“
Spustio je glavu i napućenim usnama dodirnuo površinu mleka.
Zatim se povukao i obrisao usta. „Aha, slatko je i kremasto. I malo
toplo. „Set pogleda pored Kendre i razrogači oči. Zatim skoči na noge,
poče da vrišti i pokazuje prstom. „Kо su ovi, dođavola?“
Kendra se okrenula, ali iza sebe je ugledala samo jednog leptira i
dva kolibrija. Ponovo se zagledala u Seta. Vrteo se ukrug i šarao
pogledom po bašti, očigledno zbunjen i zadivljen. „Posvuda su“,
izgovori on sa strahopoštovanjem.
„Ko?“
„Pogledaj oko sebe. Vile i vilenjaci.“
Kendra se zagledala u brata. Zar je moguće da mu je mleko
potpuno spržilo mozak? Ili je samo zeza? Doduše, nije joj izgledalo kao
da se izmotava. Odjurio je do grma ruže i u čudu se zagledao u leptira.
Obazrivo je ispružio šaku, ali je leptir odlepršao izvan njegovog
domašaja.
Okrenuo se opet ka Kendri. „Da li je to od mleka? Ovo je mnogo
bolje od jezera!“ Njegovo uzbuđenje je izgleda bilo iskreno.
Kendra pogleda tepsiju sa mlekom. Popij mleko. Ako ju je Set
zezao, onda se njegova gluma neočekivano poboljšala, i to
desetostruko. Zamočila je prst u mleko i potom ga stavila u usta. Set je
bio u pravu. Bilo je slatko i toplo. Sunce je na trenutak zasijalo u
njenim očima i nateralo je da zatrepće.
Ponovo je pogledala brata. Prikradao se grupici vila koje su
lebdele. Nije uspela da zatomi krik kada je videla taj nemogući prizor.
Kendra se ponovo zagleda u mleko. Vila sa krilima kolibrija pila je
mleko iz šake. Osim što je imala krila, vila je ličila na vitku ženu ne višu
od sedam centimetara. Na sebi je imala svetlucavi tirkizni triko, a kosa
joj je bila tamna i dugačka. Kada se Kendra nagnula ka njoj, vila je
odjurila.
Nemoguće da sve ovo vidi, zar ne? Mora postojati neko
objašnjenje. Ali vile su se svuda unaokolo, i blizu i daleko, presijavale u
jarkim bojama. Kako da porekne ono što vidi vlastitim očima? Kendra
je nastavila da osmatra baštu i prvobitna neverica izazvana
zaprepašćenjem pretvorila se u čuđenje. Raznolike vile letele su
unaokolo, ispitivale cvetove, klizile na povetarcu i izvodile razne
akrobacije da bi izbegle njenog brata.
Dok je kao omađijana lutala stazama u vrtu, Kendra je shvatila da
tu ima vila svih rasa. Neke od njih ličile su na Azijke, neke na Indijanke,
neke na Afrikanke, neke su opet izgledale kao Evropljanke. Nekoliko
njih nije mogla da uporedi ni sa jednom smrtnom ženom, jer su imale
plavu kožu ili smaragdnozelenu kosu. Nekoliko ih je imalo antene.
Krila su im bila raznovrsna, ali su u većini slučajeva podsećala na krila
leptirova, mada su bila elegantnije oblikovana i življih boja. Sve vile su
predivno sijale i svojim sjajem nadilazile su lepotu cveća u vrtu kao što
sjaj sunca nadilazi mesečev sjaj.
Kada je zavila za ugao, Kendra se ukopala u mestu. Tamo je stajao
deka Sorenson u flanelskoj košulji i gumenim čizmama, sa rukama
prekrštenim na grudima.
„Moramo da porazgovaramo“, reče on.

Oglasio se dekin zidni sat. Otkucao je tri puta posle uvodne

melodije. Dok je sedela u kožnoj naslonjači sa visokim naslonom u
radnoj sobi deke Sorensona, Kendra se pitala da li satovi deka dobijaju
imena po njima, jer takve satove imaju samo deke i bake. Pogledala je
Seta, koji je sedeo u istovetnoj naslonjači. Delovao je tako sitno u njoj.
Ove naslonjače su za odrasle.
 Zašto je deka Sorenson izašao iz sobe? Da li im se loše piše?
Uostalom, dao joj je ključeve koji su na kraju nju i zamorca odveli do
mleka.
Bez obzira na to, i dalje je bila zabrinuta. Mislila je da je otkrila
nešto što je trebalo da ostane skriveno. Ne samo što vile postoje, već ih
deka Sorenson ima nekoliko stotina u svom vrtu.
„Da li je ono lobanja neke vile?“ upitao je Set, pokazavši na kuglu sa
zaravnjenim dnom na dekinom stolu, u kojoj se nalazila lobanja
veličine palca.
„Verovatno“, odvratila je Kendra.
„Jesmo li nadrljali?“
„Ne bi bilo fer da jesmo. Nije nam zabranio da pijemo mleko.“
Vrata radne sobe se otvoriše. Deka uđe zajedno sa Lenom, koja je
na poslužavniku nosila tri šolje. Lena ponudi jednu Kendri, drugu Setu,
a treću deki. U šolji je bila topla čokolada. Lena izađe iz sobe čim je
deka seo za sto.
„Nije vam dugo trebalo da rešite moju zagonetku, zadivljen sam“,
reče on i srknu čokoladu.
„Želeo si da probamo mleko?“ upitala je Kendra.
„Pod pretpostavkom da ste prava vrsta ljudi. Iskreno rečeno, ne
poznajem vas baš dobro. Smatrao sam da će onaj ko se pomuči da reši
moju malu zagonetku biti u stanju da izađe na kraj sa rezervatom
punim magičnih stvorenja. Za većinu bi Utočište za bajke bilo previše.“
„Utočište za bajke?“ ponovi Set.
„Tako su osnivači pre mnogo vekova nazvali ovaj rezervat. Već
godinama se u ovom utočištu za mitska stvorenja uprava prenosi sa
jednog čuvara na drugog.“
Kendra otpi malo tople čokolade. Bila je odlična! Ukus ju je
podsetio na čokoladice u obliku ružinih pupoljaka.
„Šta još imaš osim vila i vilenjaka?“ zanimalo je Seta.
„Mnoga bića, i velika i mala. To je pravi razlog zašto sam vam
zabranio da idete u šumu. Tamo ima mnogo opasnijih stvorenja od
otrovnih zmija ili divljih majmuna. Pristup u vrt imaju samo izvesni
magični oblici života. Vile, male vile i slični. „Deka otpi još malo
čokolade. „Da li vam se dopada topla čokolada?“
„Odlična je.“
„Napravljena je od istog onog mleka koje ste probali danas u vrtu.
Istog onog mleka koje piju vile. To je otprilike sve što one jedu. Kada ga
smrtnici popiju, u stanju su da vide nevidljivi svet, ali njegov učinak
nestaje posle jednog dana. Lena će vam svakog jutra pripremiti po
jednu šolju, tako da nećete morati da ga kradete od vila.“
„Odakle dolazi to mleko?“ upitala je Kendra.
„Spravljamo ga u ambaru. Tamo unutra držimo i neka veoma
opasna stvorenja, i zato vam je ulaz zabranjen.“
„Zašto nam je sve zabranjeno?“ požalio se Set. „Četiri puta sam
zašao duboko u šumu i nikada mi se ništa nije dogodilo.“
„Četiri puta?“ upitao je deka.
„Sva četiri pre upozorenja“, brže-bolje dodade Set.
„Tada još nisi mogao da vidiš šta te stvarno okružuje. A imao si i
sreće. Iako nisi video stvorenja koja naseljavaju šumu a koja barataju
čarolijama, tamo ima mnogo mesta s kojih se nikada ne bi vratio.
Razume se, sada kada možete da ih vidite, ovdašnja stvorenja jedva će
čekati da se ogledaju s vama, tako da je opasnost mnogo veća.“
„Bez uvrede, deko, ali da li nam govoriš istinu?“ upitala je Kendra.
„Servirao si nam već toliko raznih verzija priče o tome zašto ne smemo
da idemo u šumu.“
„Videli ste vile“, reče on.
Kendra se nagnu napred. „Možda je mleko izazvalo samo
halucinacije. Možda su vile bile hologramski prikaz. Možda nam samo
govoriš ono u šta misliš da ćemo poverovati.“
„Razumem tvoju uzdržanost“, reče deka. „Želeo sam da vas
poštedim istine o Utočištu za bajke osim ako sami ne poželite da je
potražite. To baš nije nešto što sam želeo da vam poverim. To je tačno.
Sada vam govorim istinu. Imaćete mnogo prilika da se uverite u moje
reči.“
„То znači da su životinje koje smo videli kod ribnjaka zapravo neka
druga stvorenja, kao što su i leptirovi zapravo vile“, pokušala je da
pojasni Kendra. „Tako je. Ribnjak može da bude veoma opasan. Ako
biste se sada vratili tamo, zatekli biste prijateljski raspoložene najade
koje bi vas pozivale da priđete vodi ne bi li vas povukle u dubinu i
zadavile.“
„To je okrutno!“ uzviknu Kendra.
„Zavisi od perspektive“, odvrati deka i raširi ruke. „Za njih su vaši
životi smešno kratki. Ubijanje ljudskih bića je besmisleno i smešno.
Nije ništa tragičnije od gaženja moljca. Uostalom, imaju pravo da
kazne one koji neovlašćeno stupe na njihovu teritoriju. Ostrvo na
sredini ribnjaka je svetilište posvećeno vilinskoj kraljici. Tamo nije
dozvoljen pristup nijednom smrtniku. Čuo sam da je jedan čuvar
pogazio to pravilo. Čim je kročio na to sveto ostrvo, pretvorio se u
oblak maslačka, zajedno sa odećom na sebi. Povetarac ga je razvejao i
nikada ga više niko nije video.“
„Šta je tamo tražio?“ upitala je Kendra.
„Vilinsku kraljicu smatraju najmoćnijom u celom vilinskom
kraljevstvu. Čuvaru je očajnički bila potrebna njena pomoć i otišao je
da je zatraži. Očigledno nije ostavio utisak na nju.“
„Drugim rečima, nije poštovao ono što je zabranjeno“, reče Kendra,
uputivši Setu značajan pogled.
„Upravo tako“, složio se deka.
„Vilinska kraljica živi na tom malom ostrvu?“ upitao je Set.
„Ne. Tamo se nalazi samo svetilište podignuto u njenu čast. Na
mom imanju ima još takvih svetilišta i sva mogu da budu opasna.“
„Аkо je ribnjak opasan, šta će onda tamo kućica za čamce?“ upitala
je Kendra.
„Prethodni čuvar ovog rezervata bio je opčinjen najadama.“
„Onaj što se pretvorio u maslačak?“ upita Set.
„Drugi jedan“, odvratio je deka. „Duga je to priča. Zamolite Lenu da
vam je jednom ispriča. Mislim da zna tu priču.
Kendra se meškoljila u prevelikoj naslonjači. „Zašto živiš na tako
zastrašujućem mestu?“
Deka se podboči na stolu. „Mesto je zastrašujuće jedino ako ideš
tamo gde ne bi trebalo. Čitavo ovo mesto je posvećeno, ovde vladaju
zakoni koje stvorenja što prebivaju na ovom tlu ne smeju da krše.
Smrtnici su jedino na ovom svetom mestu koliko-toliko bezbedni, kada
dođu u vezu s tim stvorenjima. Sve dok smrtnici ostaju u okviru svojih
granica, štite ih sporazumi o osnivanju ovog rezervata.“
„Sporazumi?“ upita Set.
„Dogovori. Tačnije, ugovor koji su ratifikovali svi ćudljivi oblici
života koji ovde borave, a koji garantuje izvesne mere bezbednosti
čuvarima smrtnicima. Većina stvorenja je od čarolija pobegla u
pribežišta poput ovoga kada su smrtnici postali dominantna sila.“
„Kakvi su to sporazumi?“ upitala je Kendra.
„Pojedinosti su veoma složene, ima puno ograničenja i izuzetaka.
Uopšteno govoreći, zasnivaju se na zakonu žrtve, zakonu odmazde.
Ako ne gnjavite ta stvorenja, neće ni ona vas. Dok ih ne vidite,
uglavnom ste zaštićeni. Ne možete da dođete u dodir s njima, pa se
uglavnom i ona tako ponašaju.“
„Ali sada možemo da ih vidimo“, primeti Set.
„Zato morate biti obazrivi. Osnovne premise tog zakona su: pakost
za pakost, magija za magiju, nasilje za nasilje. Oni neće praviti nevolje
ako vi ne budete kršili pravila. Morate otvoriti vrata da bi vam se nešto
dogodilo. Ako ih gnjavite, otvorili ste vrata da oni gnjave vas. Ako ih
povredite, oni mogu vas povrediti. Ako primenite magiju na njih, oni će
primeniti magiju na vama.“
„Magiju?“ uzbuđeno je ponovio Set.
„Magija nije za smrtnike“, reče deka. „Mi nismo magična bića. Ali
naučio sam nekoliko praktičnih principa koji mi pomažu da rešavam
stvari. Ništa spektakularno.“
„Možeš li da pretvoriš Kendru u žabu krastaču?“
„Ja ne mogu. Ali ima bića koja su u stanju to da urade, a ja onda ne
bih bio u stanju da je vratim u prvobitno obličje. Zato moram da
završim ovu misao: u kršenje pravila spada i zalaženje na mesta koja
su vam zabranjena. Postoje geografske granice koje određuju gde je
nekim bićima pristup dozvoljen, a nekima opet, a to važi i za smrtnike,
pristup nije dozvoljen. Granice postoje da bi se unutar njih zadržala
zlokobnija stvorenja koja bi mogla da izazovu metež. Ako kročite tamo
gde vam nije mesto, možete otvoriti vrata za žestoku odmazdu moćnih
neprijatelja.“
„То znači da u dvorište mogu da uđu samo dobra stvorenja“,
zaključila je Kendra.
Deka se jako uozbiljio. „Nijedno od tih stvorenja nije dobro. Bar ne u
onom smislu u kome mi shvatamo dobro. Nama smrtnicima je najveći
deo njihovog morala veoma čudan. Najbolja ovdašnja stvorenja
jednostavno samo nisu zla.“
„Nismo bezbedni ni pored vila?“ upitao je Set.
„One nikome neće nauditi, inače im ne bih dozvolio da dolaze u vrt.
Pretpostavljam da su sposobne da čine dobra dela, ali ih obično ne
čine zbog onoga što mi podrazumevamo pod pravičnim razlozima.
Uzmite na primer, brovnije. Brovniji ne popravljaju stvari da bi
pomogli ljudima. Oni popravljaju stvari zato što u tome uživaju.“
„Da li vile govore?“ upitala je Kendra.
„Sa ljudima ne mnogo. Imaju svoj jezik, iako retko međusobno
razgovaraju, osim kada se vređaju. Većina se nikada i ne udostoji da
upotrebi ljudski govor. Smatraju da su iznad svih. Vile su tašta i
sebična stvorenja. Možda ste primetili da sam isušio sve fontane i
kupatila za ptice. Kada su puna vode, vile se skupljaju oko njih i ceo
dan zure u svoj odraz u vodi.“
 „Da li je Kendra vila?“ upitao je Set.
Deka se ujeo za usnu i zagledao u pod, očigledno pokušavajući da
obuzda smeh. „Jednom prilikom smo izneli napolje ogledalo i one su se
okupile oko njega“, reče Kendra, ne obrativši pažnju ni na Setovu
primedbu ni na dekinu reakciju. „Pitala sam se šta se to, dođavola,
dešava.“
Deka je uspeo da se sabere. „Upravo to sam pokušao da izbegnem i
zato sam isušio kupatila za ptice. Vile su izuzetno sujetne. Smrtnicima
izvan svetilišta kao što je ovo ne dozvoljavaju da ih vide ni na trenutak.
Strašno uživaju u tome da se ogledaju, ali drugima uskraćuju
zadovoljstvo da ih gledaju. Većina nimfi ima isti mentalitet.“
„Zašto im ovde nije stalo do toga?“ upitala je Kendra.
„Stalo im je i ovde. Ali ne mogu da se sakriju ako pijete njihovo
mleko. Morale su da se naviknu na to da ih smrtnici vide, mada nisu
srećne zbog toga. Ponekad moram da se nasmejem. Vile se pretvaraju
da im je svejedno šta smrtnici misle o njima, ali pokušajte nekoj od njih
da uputite kompliment. Pocrveneće, a ostale će vas okružiti čekajući
da i one dođu na red. A pomislili biste da će im biti neprijatno.“
„Ja mislim da su vile lepe“, reče Set.
„Veličanstvene su“, složio se deka. „I mogu biti korisne. Obavljaju
gotovo sve poslove u mom vrtu. Ali nisu baš dobre, a još manje im
treba verovati.“
Kendra je upravo ispila čokoladu do kraja. „Dakle, ako ne budemo
išli u šumu i ulazili u ambar, i ako ne budemo gnjavili vile, biće sve u
redu?“
„Da. Ova kuća i dvorište oko nje najzaštićenija su mesta u celom
Utočištu za bajke. Ovde imaju pristup samo najnežnija stvorenja.
Naravno, tokom nekoliko noći u godini sva stvorenja polude, a uskoro
će jedna od njih. Reći ću vam nešto više o tome kada dođe vreme.“
Set se nagnuo napred u svojoj naslonjači. „Mene zanimaju opaka
stvorenja. Čega sve ima tamo?“
„Zadržaću to za sebe da bi ti mogao noću da spavaš.“
„Sreo sam neku čudnu staricu. Da li je ona zapravo nešto drugo?“
Deka ščepa ivicu stola. „Taj susret je zastrašujući primer toga zašto
ne smete u šumu. Susret je mogao da bude poguban. Približio si se
veoma opasnoj oblasti.“
„Da li je ona veštica?“ upitao je Set.
„Jeste. Zove se Mjurijel Tagert.“
„Kako to da sam mogao da je vidim?“
„Veštice su smrtne.“
„Zašto je se onda ne oslobodiš?“ predloži Set.
„Straćara u kojoj živi nije njen dom, već zatvor. Mjurijel je pravi
primer toga zašto nije mudro istraživati šumu. Njen muž je bio
ovdašnji čuvar pre više od sto šezdeset godina, a ona je u to vreme bila
inteligentna, ljupka žena. Međutim, počela je često da zalazi u neke
mračnije delove šume gde se družila sa neprijatnim bićima koja su je
podučavala veštičarenju. Ubrzo se zaljubila u moć koju daje
veštičarenje i potpala pod uticaj tih bića. Postala je neuravnotežena.
Muž je pokušao da joj pomogne, ali je ludilo već bilo uzelo maha.
Kada je pokušala da pomogne nekim poganim stanovnicima šume
da se pobune, njen muž je pozvan da pomogne. Shvatio je da nema
drugog izlaza do da je zatvori. Od tada je u onoj šupi. Čvorovi na
konopcu koji si video ne daju joj da izađe iz nje. Neka vam njena priča
posluži kao još jedno upozorenje... nemate šta da tražite u toj šumi.“
„Razumem“, reče Set. Izraz lica mu je bio veoma svečan.
„Dosta je brbljanja o pravilima i čudovištima“, reče deka i ustade.
„Čeka me posao. A vas novi svet za istraživanje. Dan je pri kraju,
iskoristite ga najbolje što možete. Ali ostanite u dvorištu.“
„Šta radiš po ceo dan?“ upitala ga je Kendra dok je s njim izlazila iz
radne sobe.
„Oh imam puno posla ako želim da sve bude kako treba. Utočište za
bajke je dom mnogih izuzetnih čuda i zadovoljstava, ali zahteva stalno
održavanje. Ponekad ću vam dozvoliti da krenete sa mnom, pošto
sada znate istinu o ovom mestu. Uglavnom su to svakodnevni poslovi.
Pretpostavljam da bi vam bilo zanimljivije da se igrate u bašti.“
Kendra spusti šaku na dekinu ruku. „Želim da vidim što više.“
 ŠESTA GLAVA

Medoks

K endra se trgnula iz sna ispod šatora od čaršava. Znala je da zbog

nečega treba da bude uzbuđena. Imala je utisak da je Božić. Ili dan
kada neće ići u školu da bi njena porodica mogla da poseti zabavni
park. Ne, ništa od toga, ona je kod deke Sorensona. Vile!
Odgurnula je čaršave. Set je ležao sav zgrčen, raščupan, otvorenih
usta, nogu zapetljanih u čaršave. Napolju je još hladno. Prethodne noći
ostali su budni do kasno i razgovarali o događajima koji su se zbili tog
dana, gotovo kao prijatelji, ne kao brat i sestra.
Kendra se otkotrljala iz kreveta i otapkala bosa do prozora. Sunce
je provirivalo iznad obzorja na istoku, odašiljući pozlaćene pramenove
preko vrhova drveća. Pokupila je nešto odeće, sišla u kupatilo, skinula
spavaćicu i obukla se za predstojeći dan.
 U kuhinji u prizemlju nije bilo nikoga. Kendra je na tremu zatekla
Lenu kako balansira na hoklici i kači zvončiće. Već je bila okačila
nekoliko duž trema. Oko jednog je obletao leptir i izvodio na njemu
ljupku, jednostavnu melodiju.
„Dobro jutro“, reče Lena. „Rano si ustala.“
„Još me drži jučerašnje uzbuđenje. „Kendra pogleda u baštu.
Leptirovi, bumbari i kolibri već su obavljali svoje poslove. Deka je bio u
pravu... mnogi od njih okupili su se oko sveže napunjenih kupatila za
ptice i fontana i divili se svojim odrazima.
„Ponovo su samo gomila buba“, reče Lena.
„Mogu li da dobijem malo tople čokolade?“
„Samo da okačim preostale zvončiće“, reče ona, pomeri hoklicu i
bez straha ponovo se pope na nju. Poprilično je stara! Ako padne, to bi
joj verovatno bio kraj.
„Oprezno, Lena“, reče Kendra.
Lena samo odmahnu rukom. „Kada više ne budem mogla da se
popnem na hoklicu, baciću se s krova“, odvrati ona i okači poslednje
zvonce. „Morali smo da ih skinemo zbog vas dvoje. Posumnjali biste
nešto da ste videli kolibre kako sviraju.“
Kendra se vratila sa Lenom u kuću. „Рrе mnogo godina je nedaleko
odavde postojala crkva u kojoj su svirali na zvončićima“, objasni Lena.
„Ludo smo se zabavljali gledajući kako vile oponašaju muziku. I dan-
danas ponekad sviraju te stare pesme.“
Lena otvori frižider i izvadi staromodnu bocu za mleko. Kendra
sede za sto. Lena nasu malo mleka u lonac na peći i poče da dodaje
potrebne sastojke. Kendra je primetila da nije uzela samo čokoladu u
prahu već da je dodala i sastojke iz raznoraznih posuda.
„Deka mi je kazao da te zamolim da mi ispričaš priču o čoveku koji
je podigao kućicu za čamce“, reče Kendra.
Lena je na trenutak prestala da mesa. „Stvarno? Pretpostavljam da
sam ja bolje od većine upoznala sa lom pričom“, reče ona i nastavi da
mesa. „Šta ti je on kazao?“
„Kazao je da je taj čovek bio opsednut najadama. Šta je najada, kad
smo već kod toga?“
„Vodena nimfa. Šta je još kazao?“
„Samo to da ti znaš ćelu priču o tome.“
„Čovek se zvao Paton Bardžis“, reče Lena. „Postao je čuvar imanja
1878, kada je na tom mestu zamenio deku po majci. U to vreme je bio
veoma zgodan mladić, imao je brkove... na spratu imaš nekoliko
njegovih fotografija. Ribnjak je bio njegovo omiljeno mesto na imanju.“
„I moje je.“
„Znao je satima da zuri u najade. One su, po svom običaju,
pokušavale da ga navuku da siđe do vode kako bi mogle da ga udave.
Ponekad je prilazio sasvim blizu i pretvarao se da će da skoči u vodu,
ali je uvek ostajao van njihovog domašaja, mučio ih je.“
Lena je probala toplu čokoladu i nastavila još malo da je meša. „Za
razliku od drugih posetilaca, koji izgleda nisu razlikovali jednu najadu
od druge, on je naročitu pažnju posvećivao jednoj određenoj nimfi, i
uvek ju je zvao po imenu. S vremenom je prestao da se zanima za
ostale najade. Onih dana kada se njegova miljenica ne bi pojavila, nije
se dugo zadržavao. „Lena je sipala mleko iz lonca u dve šolje. „Postao
je opsednut njome. Dok je podizao kućicu za čamce, nimfe su se pitale
šta to radi. Napravio je i široki, čvrsti čamac na vesla kako bi mogao
da isplovi na jezero i približi se predmetu svog obožavanja. „Lena
donese šolje do stola i sede. „Najade su pokušavale da zaljuljaju čamac
svaki put kada bi isplovio, ali im to nikada nije pošlo za rukom jer je
bio odlične konstrukcije. Mogle su samo da ga guraju po ribnjaku.“
Kendra otpi gutljaj. Topla čokolada bila je savršena. Tek toliko
prohlađena da je mogla da se pijucka.
„Paton je pokušavao da nagovori svoju omiljenu najadu da napusti
vodu i krene s njim u šetnju po kopnu. Ona je pak saletala njega da joj
se pridruži u vodi, jer je znala da bi postala smrtna ako bi izašla iz
vode. To njihovo natezanje potrajalo je tri godine. Svirao joj je
serenade na violini, čitao poeziju i obećavao da će njihov zajednički
život biti pun radosti. Bio je toliko iskren i istrajan da bi se ona
povremeno zagledala u njegove oči i tad bi gotovo pokleknula.“
Lena otpi malo tople čokolade. „Jednog marta Paton je bio
nesmotren. Nagnuo se suviše preko ivice čamca dok je razgovarao sa
svojom miljenicom i jedna najada ga je uhvatila za rukav. Bio je snažan
čovek i uspeo je da joj se odupre, ali je u tom navlačenju završio na
jednoj strani čamca, čime je narušio uobičajenu ravnotežu. Par najada
se izdigao iz vode na drugoj strani i prevrnuo čamac.“
„Umro je?“ užasnuto je upitala Kendra.
„Trebalo je da umre. Najade su se dočepale svoje nagrade. U
njihovom kraljevstvu nije im bio dorastao. Opijene dugo očekivanom
pobedom, povukle su ga na dno ribnjaka s namerom da ga uvrste u
svoju zbirku smrtnika koji su završili kao njihove žrtve. Ali njegova
miljenica nije mogla to da dopusti. U međuvremenu je zavolela Patona.
Zavela ju je pažnja kojom ju je tako dugo obasipao, i za razliku od
ostalih, njegova smrt njoj ne bi bila zabavna. Oterala je sestre i vratila
ga na obalu. Tog dana sam napustila ribnjak.“
Kendra prosu toplu čokoladu po stolu. „Ti si najada?“
„Nekada sam bila najada.“
„Postala si smrtna?“
Lena je odsutno upijala salvetom toplu čokoladu koju je Kendra
prosula. „Da mogu da se vratim, svaki put bih donela istu odluku. Život
nam je bio pun radosti. Paton je upravljao Utočištem za bajke pedeset
jednu godinu pre nego što ga je predao nećaku. Poživeo je još
dvanaest godina posle toga i umro u devedeset prvoj. Bio je bistar sve
do kraja. Mlada žena i te kako pomaže u tome.“
„Kako to da si ti još živa?“
„Postala sam smrtna, ali zakoni smrtnosti na mene deluju sporije.
Dok sam sedela kraj njegove samrt-ničke postelje, izgledala sam
možda dvadeset godina starije nego onog dana kada sam ga iznela iz
vode. Osećala sam krivicu što izgledam toliko mlado dok se njegovo
krhko telo gasilo. Želela sam da budem stara kao i on. A sada kada i
mene stiže starost, sasvim mi je svejedno.“
Kendra otpi još malo tople čokolade. Toliko se zanela da ju je jedva
okusila. „Šta si radila pošto je on umro?
„Iskoristila sam svoju smrtnost. Debelo sam je platila i zato sam
proputovala svet da vidim šta on to ima da ponudi. Proputovala sam
Evropu, Srednji istok, Indiju, Japan, Južnu Ameriku, Afriku, Australiju,
Pacifička ostrva. Imala sam mnoge pustolovine. Postigla sam nekoliko
rekorda u plivanju u Britaniji, a mogla sam i više da se nisam
suzdržavala... nisam želela da ljudi počnu da postavljaju suvišna
pitanja. Radila sam kao slikarka, glavna kuvarica, gejša, akrobatkinja
na trapezu, bolničarka. Jurili su me mnogi muškarci, ali nikada više
nikog nisam volela. Na kraju su mi sva putovanja postala ista, pa sam
se vratila kući, na mesto koje moje srce nikada nije napustilo.“
„Da li ponekad odeš do jezera?“
„Samo u sećanju. To ne bi bilo baš pametno. Tamo me preziru zato
što mi potajno zavide. Kako bi se samo smejale kada bi videle kako
izgledam! One nisu ostarile ni jedan jedini dan. Ali ja sam iskusila
mnoge stvari koje su njima uskraćene. Neke od njih bile su bolne, neke
predivne. „Kendra je popila nekoliko poslednjih gutljaja tople čokolade
i obrisala usne. „Kako izgleda biti najada?“
Lena se zagledala kroz prozor. „Teško je to reći. I ja sebi postavljam
to pitanje. Nije samo moje telo postalo smrtno, promenio mi se i um.
Mislim da mi se ovaj život više dopada, ali to je možda zato što sam se
iz osnova izmenila. Smrtnost je sasvim drugačije stanje. Postaješ
svesniji proticanja vremena. Kao najada bila sam savršeno
zadovoljna. Živela sam u nepromenjenom stanju sigurno mnogo
milenijuma i nikada nisam razmišljala ni o budućnosti ni o prošlosti,
uvek sam bila u potrazi za zabavom i uvek sam je nalazila. Gotovo da
nisam imala samosvest. Sada mi je sve to mutno. Ne, pre liči na treptaj
oka. Jedan jedini trenutak koji je trajao hiljadama godina.“
„Da si ostala najada, živela bi večno“, uzviknula je Kendra.
„Nismo baš besmrtne. Ne starimo, pa pretpostavljam da bi neke od
naše vrste mogle da budu i večne, ako bi jezera i reke bili večni. Ali mi
zapravo ne živimo, bar ne kao ljudska bića. Mi sanjamo.“
 „Auuu.“
„Bar je za mene bilo tako dok se nije pojavio Paton“, primeti Lena,
ali više za sebe. „Počela sam da se radujem njegovim posetama i
vraćala sam im se u sećanju. Pretpostavljam da je to bio početak
kraja.“
Kendra zavrte glavom. „А ja sam mislila da si obična domaćica,
polu-Kineskinja. „Ona se osmehnu. „Patonu su se oduvek dopadale
moje oči“, reče ona i zatrepta nekoliko puta. „Govorio je da je voli
Azijate.“
„Kakva je Dejlova priča? Da on možda nije kralj pirata ili tako
nešto?“
„Dejl je običan čovek. Rođak tvoga deke u drugom kolenu, kome
ovaj bezgranično veruje.“
Kendra se zagledala u praznu šolju. Prsten od nataložene čokolade
uokviravao je dno. „Imam pitanje za tebe i želim da mi iskreno
odgovoriš na njega“, reče ona.
„Ako budem mogla.“
„Da li je baka Sorenson mrtva?“
„Otkud ti to?“
„Mislim da deka izmišlja lažna objašnjenja kako bi prikrio njeno
odsustvo. Ovo je opasno mesto. Lagao je i za druge stvari. Sve mi se
čini da pokušava da nas poštedi istine.“
„Često se zapitam da li laži mogu da nas zaštite od bilo čega.“
„Mrtva je, zar ne?“
„Ne, nije.“
„Da li je veštica?“
 „Nije ni veštica.“
„Da li je stvarno kod tetke Kako Se Ono Zvaše u Misuriju?“
„Na to pitanje samo deka može da ti odgovori.“

Set pogleda preko ramena. Osim što su vile letele unaokolo, u vrtu
je bilo mirno. Deka i Dejl su odavno bili otišli. Lena je u kući brisala
prašinu. Kendra je sigurno našla nešto da radi kako bi ispunila vreme.
U ruci je držao svoju opremu za hitne slučajeve kao i nekoliko
strateških dodataka. Operacija“videti kul čudovišta“ mogla je da
počne.
Oklevajući je zakoračio preko ivice travnjaka u šumu, napola
očekujući da ga zaskoče vukodlaci. Ispred sebe je ugledao nekoliko
vila, ali ni izdaleka onoliko koliko ih je bilo u vrtu. Sve ostalo je
uglavnom bilo isto.
Odlučno i žustro je krenuo napred.
„Kuda si pošao?“
Set se okrenuo. Kendra je išla ka njemu iz pravca vrta. Vratio se i
sačekao je na ivici travnjaka. „Hoću da vidim šta se to stvarno krije u
ribnjaku. One naj... kako se beše zvaše, i ostalo.“
„Da li si ti normalan? Zar nisi čuo ništa od onoga što nam je deka
juče ispričao?“
„Biću obazriv! Neću ni prići vodi.“
„Možeš da nastradaš, i to odistinski. U poređenju sa stvarnim
opasnostima, ujed krpelja je ništa. Deka nam je s razlogom zabranio
neke stvari!“
„Odrasli uvek potcenjuju decu“, reče Set. „Ponašaju se zaštitnički
jer misle da smo mali. Razmisli. Mama je sve vreme kukala što se
igram na ulici. A ja sam to stalno radio. I šta se dogodilo? Ništa. Bio
sam obazriv. Sklanjao sam se kada bi naišao auto.“
„Ovo ovde je nešto sasvim drugo!“
„Deka ide svuda.“
Kendra stisnu šake u pesnice. „Deka zna koja mesta treba
izbegavati! Ti čak ne znaš ni sa čim imaš posla. Uostalom, ako deka
sazna, ostaćeš zatvoren na tavanu dok ne dođu po nas.“
„Kako će saznati?“
„Znao je da smo bili u šumi! Znao je da smo pili mleko!“
„Znao je jer si ti bila sa mnom! Tvoj baksuzluk je prešao i na mene.
Kako si znala kuda sam se zaputio?“
„Moraćeš da poradiš na svom imidžu tajnog agenta“, odvrati
Kendra. „Za početak bi mogao da preskočiš kamuflažnu košulju svaki
put kada kreneš u istraživanje.“
„Moram da se sakrijem od zmajeva!“
„U pravu si. Praktično si nevidljiv. Samo glava koja lebdi.“
„Imam komplet za hitne slučajeve. Ako me nešto napadne, uplašiću
to nešto svojom opremom.“
„Gumicama?“
„Imam zviždaljku i ogledalo. Imam i upaljač i petarde. Misliće da
sam čarobnjak.“
„Ti stvarno veruješ u to?“
„А imam i ovo. „Izvadio je malenu lobanju i kristalnoj kugli, koju je
uzeo sa dekinog radnog stola. „Ovo će ih naterati da dobro razmisle
pre nego što me napadnu.“
„Lobanja veličine kikirikija?“
„Uostalom, verovatno ovde i nema nikakvih čudovišta“, reče Set.
„Zašto misliš da nam deka sada govori istinu?“
„Ne znam, možda zbog vila?“
„Odlično obavljeno. Sve si upropastila. Čestitaj sama sebi. Sada ne
mogu da idem.“
„Osujetiću te svaki put. Ne zato što sam pokvarena, već zato što bi
stvarno mogao da budeš povređen.“
Set šutnu kamen i posla ga u šumu. „Šta sada da radim?“
„Mogao bi da istražuješ ogromni vrt pun vila.“
„То sam već radio. Ne mogu da ih uhvatim.“
„I ne treba da ih hvataš. Samo posmatraj ta magična stvorenja za
koja niko ne zna da postoje. Dođi.“
Nevoljno joj se pridružio.
„Pogledaj, još jedna vila“, promrmljao je. „Sada sam ih video
milion.“
„Nemoj zaboraviti da vratiš lobanju.“

Kada su se odazvali pozivu na večeru, za stolom su pored deke i

Dejla zatekli i nekakvog stranca. Stranac je ustao kada su ušli. Bio je
viši od deke i mnogo širi u ramenima, i imao je smeđu kovrdžavu kosu.
Slojevi krzna koje je imao na sebi davali su mu izgled planinskog
čoveka. Na jednom uvetu nedostajala mu je resica.
„Deco, ovo je Medoks Fisk“, reče deka. „Medokse, upoznaj moje
unuke, Kendru i Seta. „Kendra je protresla čovekove debele žulje vite
prste. „Da li i vi ovde radite?“ upitao je Set.
„Medoks je trgovac vilama“, reče deka.
„Između ostalog“, dodade Medoks. „Vile su mi specijalnost.“
„Prodajete vile?“ upitala je Kendra dok je sedala za sto.
„Hvatam ih, kupujem, menjam, prodajem. Sve to radim.“
„Kako ih hvatate?“ upitao je Set.
„Tajne zanata se ne otkrivaju“, odvratio je Medoks, stavljajući u
usta komadić prasećeg pečenja. „Ali mogu da ti kažem da lov na vile
nije nimalo lak posao. Očas posla se izmigolje. Uglavnom ih hvatam na
taštinu. Čak i onda treba znati kako.“
„Da li vam treba šegrt?“ raspitivao se Set.
„Premišljao sam se šest godina. „Medoks namignu Kendri.
„Kо kupuje vile?“ upitala je Kendra.
„Oni koji upravljaju rezervatima, kao vaš deka. Nekolicina
privatnih sakupljača. Ostali trgovci.“
„Da li postoji puno rezervata?“ upitao je Set.
„Desetine“, odvratio je Medoks. „Na svih sedam kontinenata.“
„Čak i na Antarktiku?“ upitala je Kendra.
„Na Antarktiku postoje dva, mada je jedan ispod zemlje. Neprijatno
okruženje. Ali savršeno za izvesne vrste.“
Kendra je progutala zalogaj prasetine. „Kako to da ljudi ne mogu da
otkriju te rezervate? „
„Širom sveta postoji mreža posvećenih ljudi koji se već hiljadama
godina trude da oni ostanu tajna“, odvratio je deka. „Još u davna
vremena pohranjeno je veliko bogatstvo, koje oni koriste za plaćanje
mita. Kada je to neophodno, rezervati se sele na nova mesta.“
„Na ruku im ide i to što većina ljudi nije u stanju da vidi ta mala
stvorenja“, reče Medoks. „Nema nikakvih problema da uvezete
leptirove ako imate potrebne dozvole. A kada ne možete to da uradite,
postoje i drugi načini da se pređe granica.“
„Rezervati su konačna pribežišta mnogih drevnih i predivnih vrsta“,
napomenuo je deka. „Cilj nam je da sprečimo istrebljenje tih čudesnih
bića.“
„Amen“, reče Medoks.
„Da li si imao dobar ulov ove godine?“ upitao ga je Dejl.
„Ulov je svake godine sve mršaviji. Pronašao sam nekoliko
uzbudljivih primeraka u divljini. Nećete verovati vlastitim očima kada
budete videli jednu od njih. Pokupio sam i nekoliko retkih primeraka iz
rezervata u jugoistočnoj Aziji i Indoneziji. Siguran sam da možemo da
utanačimo neku trampu. Reći ću vam nešto više kada se povučemo u
radnu sobu.“
„I vi ste dobrodošli, deco“, reče deka.
„Odlično!“ veselo uzviknu Set.
Kendra prinese ustima još jedno parče sočnog prasećeg pečenja.
Sve što bi Lena skuvala bilo je izuzetno. Uvek savršeno začinjeno i
servirano sa ukusnim saftom ili sosom. Kendra se nikada nije žalila na
maminu kuhinju, ali Lena je zaista bila pravi majstor.
Deka i Medoks su razgovarali o ljudima koje Kendra nije znala, o
pojedincima koji su takođe imali veze sa tajnim svetom ljubitelja vila.
Mislila je da će Medoks pitati za baku, ali nije.
Medoks je više puta pomenuo večernju zvezdu. Izgleda da je deka
bio posebno zainteresovan za vesti o dotičnom događaju. Pojavile su
se glasine da se ponovo formira večernja zvezda. Jedna žena je tvrdila
da je večernja zvezda pokušala da je regrutuje. Šaputalo se o napadu
večernje zvezde.
Kendra je morala da se umeša u razgovor. „Šta je to večernja
zvezda? Imam utisak da te dve reči koristite kao šifru.“
Medoks nesigurno pogleda deku. Deka mu potvrdno klimnu
glavom.
„Društvo Večernja zvezda je tajna organizacija. Nadali smo se da se
ugasila pre više decenija“, objasnio je Medoks. „Njen značaj je kroz
vekove jačao i slabio. Čim pomisliš da ih više nećeš videti, glasine
ponovo počnu da kolaju.“
„Zalažu se za ukidanje rezervata kako bi mogli da ih iskoriste za
vlastite, pogrešne ciljeve“, reče deka. „Članovi tog društva sarađuju sa
demonima i onima koji upražnjavaju crnu magiju.“
„Hoće li nas napasti?“ upitao je Set. „Malo je verovatno“, odvrati
deka. „Rezervate štiti moćna magija. Ali ja ipak volim da budem u toku.
Opreznost nikada nikome nije naškodila.“
„Zašto 'večernja zvezda’?“ upitala je Kendra. „To je baš lepo ime.“
„Večernja zvezda nas uvodi u noć“, reče Medoks. U tišini su
razmatrali ovu njegovu izjavu. Medoks obrisa usne salvetom. „Izvinite.
To baš nije najveselija tema uz večeru.“
Lena je posle večere pospremila sto i svi su prešli u radnu sobu. Na
putu do tamo, Medoks je pokupio nekoliko predmeta i sanduka iz
predvorja. Pomogli su mu Dejl, Set i Kendra. Sanduci su imali rupe da
bi stvorenja u njima mogla da dišu, ali Kendra nije mogla da vidi šta je
unutra. Svi odreda bili su zaključani.
Deka sede za veliki sto, Dejl i Medoks zauzeše ogromne naslonjače,
Lena se osloni o prozorsku dasku, a Kendra i Set sedoše na pod.
„Kao prvo“, poče Medoks dok se naginjao da otključa veliki crni
sanduk, „imamo neke vile iz rezervata na Timoru. „Otvorio je vratanca
i pustio iz sanduka osam vila. Dve sićušne, manje od palca, odmah
jurnuše ka prozoru. Bile su boje ćilibara i imale krila slična krilima
muve. Jedna od njih udari u prozor sićušnom pesnicom. Ispred Kendre
je lebdela velika vila, čija je visina prelazila deset centimetara. Ličila je
na minijaturnu pacifičku ostrvljanku sa krilima vilin konjica na leđima
i krilcima na gležnjevima. Tri vile imale su kitnjasta krila leptira koja
su podsećala na vitraže. Druga jedna imala je kao gar crna krila.
Poslednja je imala krznena krila, a telo joj je bilo prekriveno plavim
maljama.
„Strava!“ uzviknu Set. „Ona tamo je sva maljava.“
„Paperjasti vilenjak fontana, može se naći samo na ostrvu Roti“,
objasni im Medoks.
„Meni se dopadaju ove malene“, reče Kendra. „Dosta su
rasprostranjene... često posećuju Malajsko poluostrvo“, reče Medoks.
„Strašno su brze“, primeti Kendra. „Zašto ne pobegnu?“
„Uhvaćena vila postaje bespomoćna“, objasni joj Medoks. „Ako je
držiš u kavezu, ili zaključanu u sobi kao što je ova, ne može da
upotrebi magiju i pobegne. Postaju prilično krotke i poslušne kada ih
zatvoriš. „Kendra se namršti. „Kako deka može znati da će ostati u
njegovom vrtu ako ih bude kupio?“
Medoks namignu deki. „Ova mala odmah gađa posred srede.
„Zatim se ponovo okrenu ka Kendri. „Vile su veoma vezane za
teritoriju, nisu selice. Ako ih stavite u okruženje u kome mogu da žive,
one tu i ostanu. Naročito ako u tom okruženju ima vrtova, obilja hrane
i drugih stvorenja opčinjenih njima, kao ovde u Utočištu za bajke.“
„Ubeđen sam da mogu da nađem neku odgovarajuću za vilenjaka
fontane“, reče deka. „Lepe su i vile iz grupe morskih sunčevih krila.
Kasnije možemo da ugovorimo pojedinosti. „Medoks udari po sanduku
i vile se vratiše. One sa krilima sličnim vitražu nisu žurile već su lenjo
lebdele. Malene istog časa uleteše unutra poput metaka. Vilenjak
fontana je u međuvremenu odlebdeo do gornjeg ćoška sobe. Medoks
ponovo lupnu šakom po sanduku i izdade im strogo naređenje na
jeziku koji Kendra nije razumela. Maljavi vilenjak nečujno odjedri u
sanduk.
„Imamo zatim i nekoliko albino noćnih prevaranata sa Bornea. „Iz
sanduka izleteše tri mlečnobele vile čija su krila kao u moljaca bila
posuta crnim mrljicama.
Medoks im je pokazao još nekoliko skupina izuzetnih vila. Potom je
počeo da pokazuje jednu po jednu vilu. Kendri su neke od njih bile
odvratne. Jedna je imala bodljikava krila i rep. Druga je bila reptil
prekriven krljuštima i mogla je, poput kameleona, da se prilagodi
različitim pozadinama, što im je Medoks rado i pokazao.
„А sada moj veliki pronalazak“, reče Medoks, trljajući šake. „Ovu
malu damu uhvatio sam u oazi u dubinama pustinje Gobi. Imao sam
prilike da vidim samo još jednu od njene vrste. Možemo li da
prigušimo svetla?“
Dejl skoči i ugasi svetio.
„Kakva je ona?“ upitao je deka.
Umesto da mu odgovori, Medoks otvori poslednji sanduk. Iz njega
izlete vila s krilima nalik na svetlucavi zlatni veo. Ispod nje su se
protezala tri sjajna pera, elegantni tračci svetlosti. Pobednički je
lebdela nasred sobe. Imala je držanje kraljice. „Gigantska harfa?“
zaprepašćeno izgovori deka.
„Podari nam pesmu, preklinjem te“, reče Medoks. Zatim ponovi
molbu na nekom drugom jeziku.
Vila je još jače zasvetlela, izbacujući iskrice. Muzika koja je usledila
bila je opčinjavajuća. Slušajući taj glas, Kendra je zamišljala mnoštvo
vibrirajućih kristala. Njena pesma bez reči imala je snagu operske
arije pomešane sa ljupkošću uspavanke. Bila je puna čežnje, pozivala
je, nudila nadu i kidala srce.
Svi su sedeli kao u transu dok se pesma nije završila. Kendra je
osetila potrebu da zaplješće na kraju, međutim, trenutak joj se učinio
isuviše ozbiljnim.
„Zaista si veličanstvena“, reče Medoks i potom ponovi kompliment
na nekom stranom jeziku. Da nije kineski? Lupnuo je po sanduku i vila
nestade u kovitlacu zračenja.
Po njenom odlasku soba je delovala mračno i bledo. Kendra je
pokušala treptanjem da odagna umrljane utiske.
„Kako si uspeo da je pronađeš?“ u čudu je upitao deka.
„U blizini mongolske granice, do uha su mi došle neke lokalne
legende. Koštalo me je skoro dva meseca teških muka da joj uđem u
trag.“
„Jedina druga poznata gigantska harfa ima svoj oltar u jednom
tibetanskom svetilištu“, objasnio je deka. „Smatralo se da je
jedinstvena. Poznavaoci vila dolaze iz svih delova sveta da je vide.“
„Jasno mi je i zašto“, reče Kendra. „Ovo je bilo izuzetno uživanje,
Medokse! Hvala što si je doneo u naš dom.“
„Vodim je u obilazak рrе nego što počnem da primam ponude“,
reče Medoks.
„Neću se pretvarati da mogu da je platim, ali javi mi kada bude na
raspolaganju. „Dok je ustajao, deka pogleda na sat i pljesnu šakama.
„Čini mi se da je vreme da svi mlađi od trideset godina pođu na
počinak.“
„Ali još je rano!“ reče Set.
„Ne zanovetaj. Večeras me čeka pregovaranje sa Medoksom. Mladi
bi nam samo smetali. Morate ostati u svojoj sobi, ma kakvu gungulu da
čujete iz prizemlja. Naši, ovaj, pregovori znaju da budu pomalo žučni.
Jeste li razumeli?“
„Jesmo“, odvratila je Kendra.
„I ja bih da učestvujem u pregovorima“, reče Set.
Deka odmahnu glavom. „To je dosadno. Vi se, deco, dobro
naspavajte.“
„Ма šta da vam se učini da čujete“, reče Medoks dok su Kendra i Set
izlazili iz radne sobe, „uveravam vas da se nećemo zabavljati.“
 SEDMA GLAVA

Zatvorenica u tegli

D aske poda su tiho škripale dok su Kendra i Set na vrhovima prstiju

silazili niz stepenice. Rana jutarnja svetlost provlačila se kroz
zatvorene žaluzine i navučene zavese. U kući je bilo tiho, za razliku od
prošle noći.
Prethodne noći Kendra i Set nisu mogli da zaspe zavučeni ispod
prekrivača na zamračenom tavanu. Hteli ne hteli slušali su
gromoglasni smeh, lomljavu stakla, cvrkut flauta, lupanje vratima i
neprestani žamor glasnog razgovora. Uvek kada bi otvorili vrata u
nameri da kradomice siđu niz stepenice i uhode slavljenike, zaticali su
Lenu u podnožju stepenica sa knjigom u ruci.
„Vraćajte se u krevet“, govorila je ona svaki put kada bi krenuli u
izviđački pohod. „Vaš deka i dalje pregovara.“
 Kendra je na kraju zaspala. Bila je ubeđena da ju je ujutro
probudila tišina. Set je ustao odmah posle nje. Upravo su tiho krenuli
niz stepenice u nadi da će bar na trenutak videti posledice noćašnje
terevenke.
Mesingani čiviluk u predvorju bio je oboren i okružen trouglovima
polomljenog stakla. Na podu je ležala čak i jedna slika u napuklom
ramu, okrenuta licem prema dole. Na zidu je narandžastom kredom
bio našvrljan nekakav primitivni simbol.
Tiho su otišli u dnevnu sobu. Stolovi i stolice bili su prevrnuti.
Abažuri su bili nakrivljeni i pocepani. Prazne čaše, boce i tanjiri ležali
su razbacani unaokolo, a nekoliko ih je bilo naprslo ili polomljeno.
Delići keramičke saksije ležali su oko gomile zemlje i ostataka
nekakve biljke. Na svakom koraku nailazili su na mrlje od hrane...
istopljeni sir bio je utisnut u tepih, sos od paradajza sušio se na
doručju malog divana, preliv sa spljeskanog eklera cureo je niz
otoman.
Deka Sorenson je hrkao na kauču pokriven zavesom koja se i dalje
držala za garnišnu. Stezao je drveni skiptar kao plišanog medu.
Neobični štap bio je izrezbaren izuvijanom lozom, a na vrhu se
nalazila velika šišarka. I pored sveg meteža koji su čuli prethodne
noći, deka je trenutno predstavljao jedini znak života.
Set ode do radne sobe. Kendra se upravo spremala da krene za
njim kada je primetila nekakav koverat na stolu pored deke. Debeli
pečat od crvenog voska bio je polomljen i iz koverta je virio presavijeni
list hartije, mameći je. Kendra pogleda deku Sorensona. Lice mu je bilo
okrenuto od pisma i nije pokazivao nikakvu nameru da se promeškolji.
 Ako nije želeo da bilo ko pročita to pismo, nije trebalo da ga ostavi
na vidnom mestu, zar nije tako? Ovo što će uraditi nije se moglo
uporediti sa krađom neotvorenog pisma iz poštanskog sandučeta.
Uostalom, želela je da dobije odgovore na još neka pitanja o Utočištu
za bajke, a jedno od njih, koje ju je posebno mučilo, odnosilo se na
baku.
Kendra se odšunjala do stola. Stomak su joj razdirali grčevi. Možda
bi trebalo da zove Seta da ga pročita. Oduvek je bila protivnik
narušavanja privatnosti.
Međutim, mogla je to da izvede krajnje jednostavno. Pismo se
nalazilo tačno ispred nje i baš je zgodno virilo iz otvorenog koverta.
Niko neće znati. Podigla je koverat vrhovima prstiju i uverila se da
nema ni adrese primaoca ni adrese pošiljaoca. Na kovertu nije baš
ništa pisalo. Svojeručna dostava. Da ga nije možda Medoks doneo?
Verovatno jeste.
Pošto je još jednom pogledala deku i uverila se da je i dalje
komiran, Kendra je izvukla hartiju bež boje iz koverta i razmotala je.
Poruka je bila ispisana odlučnim rukopisom.
Stenli,
Verujem da će te ova poslanica zateći u dobrom zdravlju. Skrenuta
nam je pažnja da je DVZ postao neobično aktivan na severoistoku
Sjedinjenih Država. I dalje nismo sigurni da li su uspeli da odrede gde
se tačno nalazi Utočište za bajke, ali jedan nepotvrđeni izveštaj
nagoveštava da su u kontaktu s jednim ili više bića u tvom rezervatu.
Sve brojniji dokazi govore u prilog tome da je tajna otkrivena.
Ne moram da te podsećam na pokušaj infiltracije u izvestan rezervat
u unutrašnjosti Brazila prošle godine. Kao ni na to da je značaj tog
rezervata ništavan u poređenju sa značajem tvog.
Kao što dobro znaš, već decenijama nismo uočili u toj meri agresivnu
aktivnost SES-a. Spremamo se da ponovo dodelimo dodatna sredstva
za tvoju okolinu. Budi na oprezu.
dalje marljivo tragam za rešenjem situacije s Rut. Ne gubi nadu.
Večno odan,
S.
Kendra ponovo pročita pismo. Njena baka se zove Rut. O kakvoj je
situaciji reč? DVZ se sigurno odnosi na društvo Večernja zvezda. Šta
znači to S na kraju pisma? Poruka je od početka do kraja pomalo
neodređena, verovatno namerno.
„Dođi da vidiš ovo“, prošaputao je Set iz kuhinje. Kendra poskoči.
Svaki mišić u telu joj se napeo. Deka mljacnu usnama i promeškolji se
na kauču. Kendra je još nekoliko trenutaka ostala paralizovana.
Obuzeli su je panika i osećanje krivice. Set nije gledaou nju. Nadnosio
se nad nečim u kuhinji. Deka se ponovo primirio.
Kendra je presavila pismo i vratila ga u koverat, pokušavši da ga
ostavi u istom položaju u kome ga je zatekla. Nečujno je izašla iz sobe i
pridružila se Setu, koji je čučao nad blatnjavim otiscima nogu.
„Nemoj mi reći da su jahali konje ovde u kući?“ reče on.
„То bi objasnilo sav ovaj krš“, promrmljala je ona, trudeći se da
zvuči nonšalantno.
Na vratima se pojavila čupava Lena u bademantilu. „Uhvatili ste
nas pre nego što smo počistili, ranoranioci moji“, reče ona blago.
Kendra se zagledala u Lenu, trudeći se da joj izraz lica ostane
nedokučiv. Domaćica ničim nije pokazala da ju je videla kako
neovlašćeno čita pismo.
Set pokaza na otiske nogu. „Šta se to, dođavola, ovde dogodilo?“
„Pregovori su bili uspešni.“
 „Da li je Medoks još ovde?“ upita Set s puno nade.
Lena odmahnu glavom. „Otišao je taksijem pre nekih sat vremena.“
Deka Sorenson uđe u kuhinju u boksericama, soknama i majici
umrljanoj senfom, vukući noge. Zagledao se u njih i zažmirkao. „Zašto
ste svi na nogama ovako rano?“
„Prošlo je sedam“, primeti Set.
Deka prikri zevanje pesnicom. U drugoj ruci držao je koverat.
„Danas nisam baš u najboljoj formi... možda ću još malo da odspavam.
Kao što ste i vi. „Odvukao se odatle, češući se po butini.
„Možda bi bilo najbolje da se vas dvoje ovog jutra igrate napolju“,
reče Lena. „Deka vam je bio na nogama do pre četrdeset minuta. Imao
je dugačku noć.“
„Biće mi teško da ozbiljno shvatim deku kada nam ubuduće bude
govorio da vodimo računa o nameštaju“, reče Kendra. „Ovde izgleda
kao da je prošao traktorom.“
„Koji su vukli konji!“ dodao je Set.
„Medoks voli da slavi, a vaš deka je domaćin koji voli da ugodi“,
reče Lena. „Pošto vaša baka nije bila tu da ih zauzda u veselju, stvari su
malo izmakle kontroli. Svemu ovome doprinelo je i to što su pozvali
satire. „Pokazala je glavom na blatnjave otiske nogu.
„Satire?“ upitala je Kendra. „One jarcoljude?“
Lena klimnu. „Može se reći da su oni malo previše oživeli proslavu.“
„Ovo su otisci kozjih papaka?“ upitao je Set.
„Da, to su otisci satira.“
„Baš mi je žao što ih nisam video“, vajkao se Set.
„Vašim roditeljima bi bilo drago što ih niste videli. Satiri mogu da
vas nauče samo rđavim manirima. Čak mislim da su ih oni sami
izmislili.“
„Žao mi je što smo propustili slavlje“, reče Kendra.
„Neka ti ne bude. To nije bila proslava za mlade. Vaš deka nije
liznuo alkohol od kada je čuvar, ali za satire to ne mogu da tvrdim.
Priredićemo vam odgovarajuću proslavu pre nego što odete.“
„Pozvaćete i satire?“ upitao je Set.
„Videćemo šta će reći vaš deka“, odvratila je sumnjičavo Lena.
„Možda jednog. „Lena otvori frižider i napuni dve čaše mlekom.
„Popijte mleko i brišite odavde. Čeka me veliko spremanje.“
Kendra i Set uzeše čaše. Lena otvori ostavu, izvadi iz nje metlu i
đubrovnik i izađe iz prostorije. Kendra je ispila mleko u nekoliko
velikih gutljaja i ostavila praznu čašu na radnoj površini. „Hoćeš na
plivanje?“ upita ona.
„Stići ću te“, odvrati Set. On još nije bio popio mleko.
Kendra ode.
Kada je dovršio mleko, Set je zavirio u ostavu. Koliko polica punih
hrane! Na jednoj od njih nalazile su se samo tegle sa domaćim
proizvodima. Posle pomnijeg razgledanja, utvrdio je da su tegle
poređane u tri reda.
Set izađe unatraške iz ostave i osvrnu se oko sebe. Potom se
ponovo vrati unutra i skide sa police veliku teglu sa džemom od kupina
i premesti teglu iz drugog reda u prvi da prikrije odsustvo one koju je
uzeo. Verovatno bi primetili da iz frižidera nestane poluprazna tegla.
Ali teško da će ikome pasti u oči da nedostaje jedna od mnogih
neotvorenih tegli u pretrpanom špajzu. To je malo verovatno.
 Umeo je da bude tajanstveniji nego što je Kendra pretpostavljala.

Vila je balansirala na grančici koja je štrcala iz niske živice pored

bazena. Raširenih ruku hodala je po tankoj grani, prilagođavajući se
njenom pomeranju. Što je dalje odmicala, to je bivala sve nestabilnija.
Sićušna lepotica imala je kožu boje platine, srebrnu haljinu i
svetlucava providna krila.
Set skoči napred i zamahnu lopaticom za čišćenje bazena. Plava
mrežica udari po grančici, ali vila uspe da pobegne u poslednjem
trenutku. Ostala je da lebdi u blizini, koreći Seta prstom. On ponovo
zamahnu mrežicom, ali je spretna vila po drugi put izbegnu i odlete
daleko van njegovog domašaja.
„Ne bi trebalo to da radiš“, opomenu ga Kendra iz bazena.
„Zašto da ne? I Medoks ih hvata.“
„U divljini“, ispravi ga Kendra. „Ove vile pripadaju deki. To mu dođe
kao da loviš lavove u zoološkom vrtu.“
„Možda bi lov na lavove u zoološkom vrtu bio odlična praksa.“
„Ako ovako nastaviš, vile će se naljutiti na tebe.“
„Njima to ne smeta“, reče on, prikradajući se vili sa širokim,
providnim krilima koja je lebdela nekoliko centimetara iznad leje sa
cvećem. „Jednostavno odlete. „Polako je postavio mrežicu iznad vile.
Od utamničenja je delio samo metar. Brzo je cimnuo zglavak i oštro
spustio mrežicu. Vila ju je izbegla i odletela.
„Šta ćeš raditi ako uspeš neku da uhvatiš?“
 „Verovatno ću je pustiti.“
„Zašto onda to radiš?“
„Da vidim da li mogu.“
Kendra se oduprla šakama o ivicu bazena i izvukla iz vode.
„Očigledno ne možeš. Suviše su brze. „Zaputila se po peškir,
ostavljajući za sobom mokar trag. „Oh, pogledaj onu tamo“, prstom je
pokazala ka podnožju rascvetalog žbuna.
„Gde?“
„Eno tamo. Sačekaj da se pomeri. Praktično je nevidljiva.“
Zagledao se u grm, ali nije bio načisto da li ga zavitlava ili ne.
Nekakvo hitro iskrivljenje počelo je da pomera lišće i cvetove. „Auuu!“
„Jesi li video! Providna je poput stakla.“
Set krenu postrance napred, stežući u ruci mrežicu.
„Sete, nemoj.“
On iznenada jurnu, odlučivši se ovog puta za brzi napad. Providna
vila odlete, stopivši se sa nebom. „Zašto neće da miruju?“
„One su sama magija“, reče Kendra. „Zar ti nije dovoljno da samo
posmatraš tu raznovrsnost?“
„Kako da ne. To mu dođe na isto kao kada nas mama natera da se
provozamo s njom i gledamo kako lišće menja boju.“
„Odoh po doručak. Umirem od gladi.“
„Idi već jednom. Možda ću imati više sreće ako mi ti ne budeš
popovala.“
Kendra krenu ka kući umotana u peškir. Ušla je na stražnja vrata i
zatekla Lenu kako odvlači polomljeni stočić u kuhinju. Najveći deo
površine stočića bio je od stakla, koje je mahom bilo razbijeno.
 „Treba li ti pomoć?“ upitala ju je Kendra.
„I te kako.“
Kendra dohvati drugi kraj stola. Smestile su ga u ugao prostrane
kuhinje. Tamo su se nalazili i ostali polomljeni predmeti, uključujući i
krhotine keramičke saksije koje je Kendra malopre primetila.
„Zašto sve stvari gomilaš u kuhinji?“
„Zato što je to prostorija u koju svraćaju brovniji.“
„Brovniji?“
„Dođi da vidiš. „Lena povede Kendru do podrumskih vrata i pokaza
joj vratanca pri dnu. Bila su otprilike veličine onih za mačku. „Brovniji
imaju posebni kapak kroz koji ulaze u podrum, a kroz ova vrata mogu
da uđu u kuhinju. Oni jedini od svih magičnih stvorenja imaju dozvolu
da uđu u kuću kad god žele. Magija štiti portale brovnija od svih ostalih
stvorenja iz šume.“
„Zašto ih puštate da ulaze?“
„Brovniji su korisni. Oni popravljaju i prave stvari. Izvanredne su
zanatlije.“
„Oni će popraviti polomljeni nameštaj?“
„Ako budu mogli.“
„Zašto?“
„То im je u prirodi. Ne prihvataju nikakvu nagradu.“
„Baš lepo od njih“, reče Kendra.
„Uzgred budi rečeno, podseti me večeras da izvadim neke stvari za
kuvanje. Do jutra će nam spremiti gozbu.“
„Šta će skuvati? „
„То se nikada ne zna. Ne možeš da biraš. Samo ostaviš sastojke i
čekaš da vidiš šta će od njih iskombinovati.“
„To je baš zabavno!“
„Izvadiću razne namirnice. Nije bitno da li idu zajedno, oni uvek
izmisle nešto veoma ukusno.“
„Toliko toga ne znam o Utočištu za bajke“, primeti Kendra. „Koliko
je veliko?“
„Rezervat se prostire mnogo kilometara odavde u raznim
pravcima. Mnogo je veći nego što možeš i da pretpostaviš.“
„I stvorenja su u celom rezervatu?“
„U najvećem delu rezervata“, reče Lena. „Ali kao što vas je deka već
upozorio, neka od tih stvorenja mogu biti smrtonosna. Na imanju ima
mnogo mesta na koja se čak ni on ne usuđuje da kroči.“
„Želim da saznam nešto više o rezervatu. Zapravo sve što može da
se sazna.“
„Budi strpljiva. Dopusti da ti se samo kaže. „Okrenula se ka
frižideru i promenila temu. „Sigurno si gladna.“
„Jesam malo.“
„Napraviću jaja. Da li će i Set hteti jaja za doručak?“
„Verovatno“, odvrati Kendra, naslonivši se na radnu površinu.
„Pitam se da li je sve što kaže mitologija tačno?“
„Objasni mi na šta misliš.“
„Videla sam vile i dokaze da postoje satiri. Da li je sve to stvarno?“
„Nijedna mitologija niti religija za koje znam ne sadrže sve
odgovore. Većina religija zasniva se na istinama, ali su one ujedno
zagađene raznim filozofijama i ljudskom maštom. Pretpostavljam da
se tvoje pitanje odnosi na grčku mitologiju. Postoji li panteon sitničavih
bogova koji se sve vreme prepiru i petljaju u živote smrtnika? Ja za
takva bića ne znam. Ima li istine u tim drevnim pričama i
verovanjima? Očigledno da ima. Razgovaraš sa bivšom najadom.
Umućena?“
„Molim?“
„Pitam te za jaja.“
„Naravno.“
Lena poče da razbija jaja u tiganj. „Mnoga od ovdašnjih bića
postojala su još u vreme kada su primitivni ljudi živeli u plemenima i
skupljali plodove. Mi smo ljude naučili kako da peku hleb, glinu i da
potpale vatru. Ali vremenom su ljudi prestali da nas vide. Sve smo rede
stupali u vezu sa njima. A onda je čovečanstvo počelo da nas potiskuje.
Porast broja stanovnika i tehnologija ukrali su nam mnoge drevne
domove. Ne mogu reći da su ljudi bili zli prema nama. Jednostavno
smo izbledeli u šarolike karikature koje naseljavaju mitove i bajke.
Postoje na svetu mirni zapećci u kojima naša vrsta i dalje boravi u
divljini. Ali neizbežno je da osvane dan kada će nam preostati samo
ova svetilišta, dragoceni darovi prosvećenih smrtnika.“
„To je tako tužno“, reče Kendra.
„Ne mršti se. Moja vrsta ne razbija time glavu. Oni ne mare za
ograde oko ovih rezervata. Ne bi trebalo da pričam o onome što je
nekada bilo. Zahvaljujući svom posrnulom umu, mnogo jasnije vidim
promene nego oni. Jače osećam gubitak.“
„Deka je kazao da ima noći kada sva ovdašnja stvorenja
podivljaju.“
„Noć ivanjska. Noć kada se slavi.“
 „Kako to izgleda?“
„Bolje da ništa ne kažem. Deka sigurno ne bi želeo da se vas dvoje
unapred zabrinete zbog toga. Bilo bi mu draže da je mogao da pomeri
vreme vaše posete kako biste izbegli tu noć slavlja.“
Kendra je pokušala da zvuči nonšalantno. „Da li ćemo biti u
opasnosti?“
„Eto vidiš. Uspela sam da te zabrinem. Biće sve u redu ako se budeš
pridržavala uputstava koja će ti deka dati.“
„А šta ćemo sa društvom Večernja zvezda? Medoks je baš zvučao
zabrinuto.“
„Društvo Večernja zvezda oduvek predstavlja pretnju“, priznala je
Lena. „Ali ovi rezervati su izdržali vekovima, neki čak ceo milenijum.
Utočište za bajke je dobro zaštićeno, a vaš deka nije budala. Neka vas
ne brinu nagađanja. O tome ti više ništa neću reći. Da dodam sir u
jaja?“
„Molim te.“

Kada je Kendra otišla, Set je ispod peškira izvadio prvu pomoć i

teglu koju je prokrijumčario iz ostave. Tegla je sada bila prazna i
oprana u lavabou u kupatilu. Šilom iz peroreza izbušio je rupe u
poklopcu.
Zatim je odvrnuo poklopac, našao malo trave, cvetnih latica,
grančicu, kamičak i sve to stavio u teglu. Zaputio se kroz vrt,
udaljavajući se od bazena. Mrežicu nije poneo. Tamo gde veština ne
pomaže treba primeniti lukavstvo.
Pronašao je odgovarajuće mesto nedaleko od fontane, izvadio
ogledalce iz kutije od pahuljica i spustio ga u teglu. Teglu je stavio na
kamenu klupu i seo nedaleko odatle u travu, držeći poklopac.
Vilama nije dugo trebalo. Nekoliko ih je obigravalo oko fontane.
Dve tri su prišle, lenjo kružeći oko tegle. Posle nekoliko minuta, jedna
mala sa krilima kao u pčele sletela je na ivicu tegle i zagledala se u nju.
Očigledno zadovoljna onim što vidi, uletela je unutra i počela da se divi
sebi u ogledalu. Ubrzo joj se pridružila još jedna. Pa još jedna.
Set se polako približavao dok nije stigao nadohvat tegle. Sve vile
izađoše. Čekao je. Neke odleteše. Nove dođoše. Jedna uđe u teglu, a za
njom brzo uleteše još dve.
Set skoči i poklopi teglu. Vile su bile strašno brze! Očekivao je da će
uhvatiti sve tri, ali dve izleteše trenutak pre nego što je poklopcem
prekrio otvor. Preostala vila je sa iznenađujućom snagom gurala
poklopac. Ipak je uspeo da ga zavrne.
Vila u tegli nije bila viša od njegovog malog prsta. Imala je
plamenocrvenu kosu i krila vilinkonjica koja su se prelivala u svim
bojama duge. Zatočena vila je udarala sićušnim pesnicama po zidu
tegle ne proizvodeći nikakav zvuk. Svuda oko sebe, Set je čuo zvonjavu
minijaturnih zvončića. Ostale vile su pokazivale prstima i smejale se.
Vila u tegli stade još jače da udara po staklu, ali sve je bilo uzalud.
Set je uhvatio ono što je hteo.
 Deka umoči štapić u bocu i podiže ga ka usnama. Kada je lagano
dunuo, nekoliko mehurića napusti plastični krug. Mehurići otploviše
preko trema.
„Nikada ne znaš šta će ih zadiviti“, reče on. „Ali mehurići su
proverena stvar.“
Deka je sedeo u velikoj pletenoj stolici za ljuljanje. Kendra, Set i Dejl
sedeli su u blizini. Sunce na zalasku izbrazdalo je obzorje crvenim i
purpurnim prugama.
„Trudim se da ne donosim nepotrebnu tehnologiju na imanje“,
nastavi on dok je ponovo umakao štapić. „Ali mehurićima ne mogu da
odolim. „Potom dunu i napravi još nekoliko mehurića.
Vila koja je blago svetlela na sve slabijoj svetlosti, priđe jednom od
mehurića. Pošto ga je malo razgledala, ona ga dodirnu i mehurić
postade svetlozelen. Još jedan dodir i on poprimi tamnoplavu boju. Od
narednog je postao zlatan.
Deka je nastavio da pravi mehuriće, a vile su u sve većem broju
pristizale na trem. Ubrzo su svi mehurići menjali boje. Boje su
postajale sve blistavije jer su se vile međusobno takmičile. Mehurići su
se rasprskavali ispuštajući bleske svetlosti.
Jedna vila je skupljala mehuriće dok nije od njih napravila buket
koji je ličio na raznobojni grozd. Druga jedna vila ušla je u mehur i
stala da ga naduvava iznutra dok se nije utrostručio i pukao uz
ljubičasti blesak. Mehur u Kendrinoj blizini bio je pun svitaca koji su
namigivali. Jedan u dekinoj blizini pretvorio se u kocku leda, pao na
trem i razleteo se u paramparčad.
Vile su se skupljale oko deke, jedva čekajući novu turu mehurića.
On je nastavio da ih pravi, a vile da se razmeću svojom kreativnošću.
Punile su mehuriće svetlucavom maglom. Pravile su od njih lance.
Pretvarale ih u vatrene lopte. Površina jednog odbijala je svetlost
poput ogledala. Drugi je poprimio oblik piramide. A treći je pucketao
od elektriciteta.
Kada je deka odložio tečnost za pravljenje mehurića, vile su se
postepeno razišle. Sunce samo što nije zašlo. Nekoliko vila igralo se
među zvončićima, stvarajući muziku. „Bez znanja većine članova
porodice“, reče deka, „nekolicina vaših rođaka mi je bila u poseti. Niko
od njih nije ni naslutio šta se ovde događa. „
„Zar im nisi dao tragove?“ upitala je Kendra.
„Ni manje ni više nego vama. Njihovi mozgovi nisu bili ustrojeni na
odgovarajući način.“
„Da ne misliš na Erin?“ upitao je Set. „Ona je tupava.“
„Pazi šta govoriš“, opomenuo ga je deka. „Samo hoću da kažem da
vam se divim, deco, kako ste dobro sve ovo prihvatili. Odlično ste se
prilagodili ovom neobičnom mestu.“
„Lena je kazala da na slavlje možemo da pozovemo jarcoljude“,
reče Set.
„Ne bih to očekivao da sam na tvom mestu. Šta joj bi da vam priča o
satirima?“
„Pronašli smo njihove otiske u kuhinji“, odvrati Kendra.
„Stvari su se noćas malo otele kontroli“, priznao je deka. „Veruj mi,
Sete, dečaku tvojih godina uopšte nije potrebno da se druži sa
satirima.“
„Zašto si ti onda to radio?“ upitao je Set.
„Dolazak trgovca vilama je značajan događaj i povlači za sobom
izvesna očekivanja. Priznajem da se veselje graniči sa glupošću.“
„Mogu li da pravim mehuriće?“ upitao je Set.
„Neke druge večeri. Planiram posebnu ekskurziju za sutra. Posle
podne moram da posetim ambar i nameravam da vas povedem sa
sobom kako biste videli još neke delove imanja.“
„Hoćemo li videti još nešto osim vila?“ upitao je Set.
„Verovatno.“
„Drago mi je“, reče Kendra. „Želim da vidim sve što si voljan da nam
pokažeš.“
„Sve u svoje vreme, draga moja.“
Set je osluškivao Kendrino disanje. Bio je siguran da spava. Polako
je seo. Nije se pomerila. Tiho se nakašljao. Nije ni mrdnula.
Ustao je iz kreveta i otišao do svoje komode. Polako je otvorio treću
fioku odozgo. Sve je bilo tu. Grančica, trava, kamičak, cvetne latice,
ogledalo. Sjaj koji ju je uvek pratio osvetljavao je ćelu fioku u mračnoj
sobi.
Sićušne šake prislonila je o zid tegle i pogledala ga sva očajna.
Otcvrkutala je nešto i pokazala mu rukom da otvori teglu.
Set se osvrnu preko ramena. Kendra se nije ni pomerila.
„Laku noć, mala vilo“, prošaputa on. „Ne brini. Ujutro ću ti doneti
mleka.“
Kada je počeo da zatvara fioku, uspaničena vila je udvostručila
mahnite proteste. Imao je utisak da će zaplakati, pa je na trenutak
zastao. Možda će je sutra pustiti.
„Sve je u redu, mala vilo“, nežno je kazao. „Odspavaj malo. Vidimo
se ujutro.“
Spojila je šake kao da ga moli, preklinjući ga očima. Bila je tako
lepa, ta vila plamenocrvene kose i mlečnog tena. Savršeni ljubimac.
Mnogo bolji od kokoške. Koja kokoška može da oboji mehuriće?
 OSMA GLAVA

Odmazda

S et otre san iz ugla oka i na trenutak se zagleda u tavanicu.

Preokrenuo se da vidi da li je Kendra u svom krevetu. Već je bila
ustala. Dan je ulazio kroz prozor. Protegnuo se, izvio leđa i zastenjao.
Dušek ga je mamio. Možda bi mogao još malo da odspava.
Ne, želeo je da proveri kako je vila. Nadao se da je bar malo
dremnula i smirila se. Odgurnuo je nogama upetljane prekrivače i
pohitao ka komodi. Otvorio je fioku i zadržao dah.
Vile nije bilo. Umesto nje se u tegli nalazila dlakava tarantula
prugastih nogu i svetlucavih crnih očiju. Da je nije ona pojela? Proverio
je poklopac. Bio je čvrsto zatvoren. A onda se setio da još nije popio
mleko. Možda je ovo drugi oblik u kome se ta vila pojavljuje. Očekivao
bi vilin konjica, ali valjda i tarantula dolazi u obzir. Takođe je primetio
da je ogledalo u tegli polomljeno. Možda ga je razbila kamičkom?
Siguran način da se poseče. „Bez divljanja, moliću lepo“, pripretio je.
„Odmah se vraćam.“

Na stolu se nalazio okrugli šareni hleb. Mešavina bele, crne, smeđe

i narandžaste boje. Dok ga je Lena sekla, Kendra je otpila još gutljaj
čokolade.
„Mislila sam da će napraviti pitu svaštaru, imajući u vidu sastojke
koje sam im ostavila“, reče Lena. „Ali ni ove vekne nisu ništa manje
ukusne. Probaj komadić“, reče ona i pruži Kendri parče.
„Sjajno su slepili deliće saksije“, reče Kendra. „А i sto izgleda
savršeno.“
„Bolje nego ranije“, složila se Lena. „Dopada mi se kako su ovaj put
zaoblili ivice. Brovniji znaju svoj posao.“
Kendra je proučavala krišku hleba. Neobične boje protezale su se
kroz ćelu veknu, nisu krasile samo koricu. Odgrizla je komadić.
Dominirali su cimet i šećer. Jedva je dočekala da ponovo zagrize hleb.
Ovaj zalogaj imao je ukus džema od kupina, a naredni čokolade sa
naznakama putera od kikirikija. Komadić koji je potom odlomila
zubima kao da je bio protkan pudingom od vanile. „Koliko ukusa u
jednom parčetu hleba!“
„А naizgled se ne slažu“, primeti Lena i zagrize hleb. Set se dovukao
u kuhinju bos i raščupan. „Dobro jutro“, reče on. „Doručkujete?“
„Moraš da probaš ovaj hleb“, reče Kendra.
 „Samo trenutak“, odvrati on. „Mogu li da dobijem šolju tople
čokolade?
Lena mu dosu toplu čokoladu.
„Hvala“, reče on dok mu je pružala šolju. „Odmah se vraćam.
Zaboravio sam nešto gore. „Žurno se udaljio, pijuckajući toplu
čokoladu.
„Baš je čudan“, primetila je Kendra i zagrizla hleb. Ovaj zalogaj
imao je ukus hleba od banane i oraha.
„Sprema neki nestašluk, ako mene pitaš“, odvratila je Lena.

Set spusti šolju na komodu. Duboko je udahnuo da se smiri i u sebi

se pomolio da je tarantula nestala i da će u tegli zateći vilu. Polako je
otvorio fioku.
Odvratno stvorenjce zurilo je iz tegle. Pokazalo je oštre zube i
zasiktalo na njega. Imalo je tvrdu smeđu kožu i bilo duže od njegovog
srednjeg prsta. Ćelavo, dronjavih ušiju, uskih grudi, ispupčenog
stomaka i zbrčkanih dugih, tankih udova. Usne kao u žabe, oči sjajne i
crne, a nos dva proreza iznad usta.
„Šta si uradio vili?“ upitao je Set.
Ružno stvorenje je ponovo zasiktalo i okrenulo se. Imalo je dve
grudve iznad lopatica. Grudve su se zapraćakale kao da su ostaci
amputiranih krila.
„Oh, ne! Šta ti se dogodilo?“
Stvorenje isplazi dugački crni jezik i udari po staklu žuljevitim
šakama. Potom reče nešto nerazumljivo na jeziku koji je zvučao
pogrdno i škripavo.
„Šta se dogodilo? Zašto je prelepa vila mutirala u odvratnog
đavolka? Možda će malo mleka pomoći.“
Set je dohvatio šolju sa komode, izvadio teglu iz fioke i sjurio se niz
stepenice koje su vodile sa tavana u hodnik. Utrčao je u kupatilo i
zatvorio za sobom vrata.
Šolja je još bila dve trećine puna. Držeći teglu iznad lavaboa, sipao
je malo tople čokolade na poklopac. Najveći deo se slio niz teglu, ali je
malo ipak prošlo kroz rupe na poklopcu.
Jedna kap je kanula na rame stvorenja. Ono ljutito dade Setu znak
da skine poklopac, a potom pokaza na šolju. Očigledno je želelo da pije
iz same šolje.
Set se osvrnuo po prostoriji. Prozor je bio zatvoren, vrata
zaključana. Ispod vrata je nagurao peškir. Stvorenje u tegli rečito je
preklinjalo i pokazivalo da želi da pije iz šolje.
Set odvrnu poklopac. Stvorenjce se u jednom snažnom skoku našlo
na polici. Šćućurilo se, frktalo i sevalo očima na Seta.
„Žao mi je što su ti otpala krila“, reče on. „Možda će ti ovo pomoći.
Ispružio je šolju prema stvorenju, pitajući se da li će pijuckati
začinjeno mleko ili će jednostavno skočiti u šolju. Ali stvorenje nije
uradilo ni jedno ni drugo, već je poletelo da ga ugrize za prst. Umalo
da uspe u tome. Set je naglo povukao šaku, prosuvši malo tople
čokolade na policu. Žustro stvorenjce je sikćući skočilo na pod,
odjurilo do kade i bacilo se unutra.
Pre nego što je Set stigao da reaguje, stvorenje se uvuklo u odvod.
Iz mračne rupe dopro je poslednji niz izopačenih pritužbi, a potom je
stvorenje nestalo. Set je prosuo preostalu toplu čokoladu u odvod u
nadi da bi mogla biti od koristi deformisanoj vili.
Pogledao je u teglu, u kojoj je ostalo samo nekoliko uvelih latica.
Nije bio siguran u čemu je pogrešio, ali sumnjao je da bi Medoks bio
ponosan na njega.

Kasnije tog jutra, Set je sedeo u kućici na drvetu i pokušavao da

složi slagalicu. Okvir je ranije bio završio, a sada se uhvatio u koštac
sa preostalim delovima. Svi su izgledali isto.
Čitavog jutra je izbegavao Kendru. Nije imao želju ni sa kim da
razgovara. Nikako nije mogao da zaboravi u kakvo gadno stvorenje se
pretvorila vila koju je uhvatio. Nije bio siguran šta je tačno uradio, ali
znao je da je to na neki način njegova krivica, slučajna posledica
hvatanja vile. Zato je bila onoliko uplašena prethodne večeri. Znala je
da ju je osudio na to da se preobrazi u malo ružno čudovište.
Delići slagalice počeše da vibriraju. Uskoro se tresla cela kućica na
drvetu. Da nije zemljotres? Nikada nije doživeo zemljotres. Set otrča
do prozora. Svuda unaokolo lebdele su vile. Okupile su se u vazduhu
oko kućice na drvetu. Ruke su im bile podignute i kao da su zapevale.
Jedna vila pokaza prstom na Seta. Nekoliko drugih dojedrilo je
bliže prozoru. Jedna ispruži dlan u njegovom pravcu. Iz njega suknu
svetlost i razbi staklo. Set odskoči od prozora kada je nekoliko vila
uletelo unutra.
 Odjurio je do poklopca, ali se kućica na drvetu toliko klatila da je
pao na pod. Podrhtavanje je postalo veoma snažno. Pod više nije bio
horizontalan. Jedna stolica se prevrnula. Vratanca na otvoru sa
treskom su se zalupila. On poče da puzi ka njima. Osetio je vreli ubod u
vrat. Pred očima mu zatitraše raznobojna svetla.
Set se uhvati za vratanca na otvoru, ali mu ne pođe za rukom da ih
otvori. Kada ih je jače povukao, nešto mu je oprljilo nadlanicu.
U panici se vratio do prozora, s mukom održavajući ravnotežu dok
je pod škripao pod njim. Roj vila je i dalje zapevao. Mogao je da čuje
njihove glasiće. Kućica se iznenada nagnula na stranu, glasno
krenuvši. Kroz prozor se više nisu videle vile, već tle koje se brzo
približavalo.
Set je na trenutak iskusio bestežinsko stanje. Svi predmeti u kućici
na drvetu su lebdeli jer su zajedno sa njom padali ka tlu. Vazduh su
ispunili delići slagalice. A onda se kućica urušila.

Kendra je razmazala sredstvo za sunčanje po rukama. Nimalo joj

se nije dopadala masnoća na koži. Od kada je došla ovamo lepo je
preplanula, ali je sunce danas bilo jako i nije želela da rizikuje.
Njena senka ličila je na baricu kod njenih nogu. Uskoro će podne. A
potom i ručak, posle kojeg će ih deka Sorenson odvesti do ambara.
Kendra se u potaji nadala da će videti jednoroga.
Iznenada je začula strašan tresak iz ugla dvorišta. A potom i Seta
kako vrišti.
 Šta je moglo da napravi toliku buku? Nije morala daleko da trči.
Već posle nekoliko koraka ugledala je krš u podnožju drveta.
Set je jurio ka njoj. Košulja mu je bila pocepana. Lice krvavo.
Izgleda da ga je jurio veliki broj vila. U prvi mah je poželela da se našali
i kaže da vile žele da mu se osvete što je pokušavao da ih ulovi, ali je
onda shvatila da se izgleda upravo to i dešava. Da li su vile srušile
kućicu sa drveta?
„Jure me!“ povikao je on.
„Skoči u bazen!“ doviknu mu Kendra.
Set skrenu ka bazenu usput skidajući košulju. Preteći oblak vila bez
po muke ga je sustigao. Gađale su ga iskričavim zracima. Set odbaci
košulju i skoči u vodu.
„Vile jure Seta!“ užasnuto je povikala Kendra, sva pometena
posmatrajući šta se dešava.
Vile su lebdele iznad bazena. Set je isplivao posle nekoliko
trenutaka. Oblak vila se sinhronizovano obrušio ka njemu. On vrisnu
kada su užareni zraci svetlosti stali da sevaju oko njega i brže-bolje
ponovo zaroni. Vile zaroniše za njim.
Izišao je na površinu boreći se za vazduh. Voda se uzburkala. Set
se batrgao u središtu podvodne izložbe pirotehničkih dostignuća.
Kendra je pohitala do ivice bazena.
„Upomoć!“ povikao je on, izbacivši ruku iznad površine vode. Prsti
su mi bili slepljeni kao pernato krilo.
Kendra vrisnu. „Napadaju Seta! Upomoć! Ima li koga! Napadaju
Seta!“
Mlatio je i rukama i nogama pokušavajući da stigne do ivice
bazena. Mutna masa vila ponovo se obrušila na Seta i povukla ga na
dno bazena, među sablasne eksplozije svetlosti. Kendra otrča po
mrežu za čišćenje bazena i stade njome da udara po nemilosrdnoj
hordi vila, ali nije uspevala ni jednu jedinu da potkači ma koliko da je
roj bio gust.
Set ispliva na površinu kod ivice bazena i izbaci ruke na ploče,
pokušavši da se izvuče iz vode. Kendra zastade da bi mu pomogla, ali
umesto toga vrisnu. Jedna ruka mu je bila široka, pljosnata i kao od
gume. Nije imao ni lakat ni šaku. Peraje presvučeno ljudskom kožom.
Druga je bila dugačka i bez kostiju, mesnati pipak sa mlitavim prstima
na kraju.
Zagledala mu se u lice. Iz širokih usta bez usana povijale su se
dugačke kljove. Nedostajali su mu čitavi pramenovi kose. Oči su mu
bile staklaste od užasa. Pomahnitale vile ponovo su ga okružile i on
skliznu sa ivice, nestavši u još jednom pulsirajućem nizu raznobojnih
blesaka. Para se cvrčeći podizala iz proključale vode.
„Šta sve ovo treba da znači?“ zaurlao je deka Sorenson dok je
grabio ka ivici bazena. Za njim je pristigla i Lena. Voda u bazenu
zatreperila je još nekoliko puta. Mnoge vile odzujaše odatle. Njih
nekoliko doletelo je do deke.
Posebno je jedna vila ljutito cvrkutala. Imala je kratku plavu kosu i
srebrnasta krila.
„Šta je uradio?“ upitao je deka.
Iz vode se izvuklo nekakvo neprepoznatljivo čudovište i dahćući
leglo na pločice. Deformisano stvorenje bilo je bez odeće. Lena čučnu
pored Seta i spusti šaku na njegov bok.
 „Nije imao pojma da će se to dogoditi“, objašnjavao je deka. „Nije
bilo namerno!“
Vila se očigledno nije slagala s njim.
Kendra je otvorenih usta zurila u zastrašujuće obličje svoga brata.
Na mestima gde mu je kosa otpala provirivao je grudvasti skalp posut
mladežima. Lice mu je bilo šire i pljosnatije, oči upale, a iz usta su mu
virile kljove veličine banana. Visoko iznad ramena narasla mu je ružna
grba. A na leđima ispod grbe, četiri otvora su se nabirala i usisavala
vazduh. Noge su mu se slepile u jedinstven grubi rep. Udarao je po tlu
rukom perajem. Pipak se uvijao poput zmije. „Nesrećni slučaj“, rekao
je deka utešno. „Veliki mаler. Zar ne možete da budete milostive
prema dečaku?“ Vila je mahnito cvrkutala.
„Žao mi je što se tako osećate. Strašno mi je žao što je do toga
došlo. Uveravam vas da nije namerno počinio to zverstvo.“
Posle još jednog ljutitog izliva skvičanja, vila odjuri. „Jesi li dobro?“
upitala je Kendra, čučnuvši pored Seta.
On izopačeno zastenja, a potom svoju uznemirenost iskaza
zvucima koji su podsećali na njakanje magarca.
„Ćuti, Sete“, reče deka. „Izgubio si moć govora. „
„Idem po Dejla“, reče Lena i odjuri.
„Šta su mu to uradile?“ upitala je Kendra.
„Osvetile su mu se“, smrknuto je odvratio deka. „Zato što je
pokušao da uhvati vilu?“
„Zato što je uspeo.“
„Uspeo je da uhvati vilu?“
„Jeste.“
 „I zato su ga pretvorile u deformisanog morža? Mislila sam da ne
mogu da koriste magiju protiv nas!“
„Upotrebio je moćnu magiju da bi preobratio uhvaćenu vilu u
đavolka i tako je, mada ne namerno, otvorio vrata za magijsku
odmazdu.“
„Set ne zna nikakvu magiju!“
„Ubeđen sam da je bilo slučajno“, reče deka. „Možeš li da me
razumeš, Sete? Pljesni tri puta perajem ako shvataš šta govorim.
„Peraje lupnu tri puta po pločicama.
„Sete, napravio si veliku glupost kada si uhvatio vilu“, reče deka.
„Upozorio sam te da su opasne. Ali i ja snosim deo krivice. Sigurno te je
Medoks nadahnuo da započneš karijeru trgovca vilama.“
Set nekako čudno klimnu naduvenim torzom koji je ceo poskakivao
gore-dole.
„Trebalo je da ti to izričito zabranim. Stalno zaboravljam koliko
znatiželjna i odvažna deca umeju da budu. I kako snalažljiva. Nikada
mi ne bi palo na pamet da si u stanju neku stvarno i da uhvatiš.“
„Kakvu je magiju upotrebio?“ upitala je Kendra, na ivici histerije.
„Ako uhvaćenu vilu držiš unutra od zalaska do izlaska sunca, ona
se pretvori u đavolka.“
„Šta je to đavolak?“
„Pala vila. Gadna stvorenjca. Đavolci sebe preziru isto onoliko
koliko vile sebe obožavaju. Isto kao što vile privlači lepota, tako
đavolke privlači ružnoća.“
„U stanju su toliko brzo da se promene?“
„U osnovi ostaju iste“, reče deka. „Plitke i opsednute sobom.
Promena izgleda otkriva tragičnu stranu takvog sklopa uma. Taština
se zgruša u patnju. Postaju pakosne i ljubomorne, i naslađuju se
bedom.“
„А šta je sa vilama koje je Medoks uhvatio? Zašto se one ne
promene?“
„On izbegava da ostavi kaveze unutra preko noći. Vile koje uhvati
provode bar deo svake noći napolju.“
„Dovoljno je da iznese posudu napolje i da se ne pretvore u
đavolke?“
„Ponekad se moćna magija postiže jednostavnim sredstvima.“
„Zašto su ostale vile napale Seta? Ako su toliko sebične, zašto im je
uopšte stalo?“
„Stalo im je upravo zbog toga što su sebične. Sve one brinu da bi
mogle biti sledeće. Rečeno mi je da je Set ostavio vili ogledalo da bi
mogla da se vidi pošto padne. Vile smatraju da je to bilo veoma
okrutno s njegove strane.“
Deka joj je na svako pitanje odgovorio krajnje smireno, bez obzira
na to da li ga je postavila optužujućim ili ljutitim glasom. Njegova
smirenost pomogla je i njoj da se malo smiri. „Sigurna sam da je to bio
nesrećni slučaj“, reče ona.
Set brže-bolje klimnu nekoliko puta i jecajući nešto protrtlja.
„I ja mislim da nije mislio ništa loše. Bio je to nesrećni slučaj.
Međutim, vile uopšte ne zanimaju njegovi motivi. Imale su pravo na
odmazdu.“
„Možeš li da ga vratiš u prvobitno stanje?“
„То uveliko nadilazi moje sposobnosti.“
 Set tužno urliknu. Kendra ga potapša po grbi. „Moramo nešto da
uradimo!“
„Moramo“, složi se deka. Prekrio je oči šakama i potom ih povukao
niz lice. Ne znam kako bismo mogli ovo da objasnimo vašim
roditeljima.“
„Kо može da ga sredi, Medoks?“
„Medoks nije mađioničar. Uostalom, odavno je otišao. Oklevam da
priznam, ali pada mi na pamet samo jedna osoba koja bi možda mogla
da skine čini sa tvog brata.“
„Ko?“
„Set ju je upoznao.“
„Veštica?“
Deka klimnu. „Imajući u vidu okolnosti, jedina nada nam je Mjurijel
Tagert.“

Ručna kolica su se zanela kad su naišla na koren. Dejlu je pošlo za

rukom da ih ispravi. Set je zastenjao. Osim peškira obmotanog oko
sredine bezobličnog tela, bio je nag.
„Izvini, Sete“, reče Dejl. „Ova staza je veoma zeznuta.“
„Koliko još?“ upitala je Kendra.
„Još malo“, odvratio je deka.
Išli su jedno iza drugog. Na čelu je bio deka, za njim je išao Dejl i
gurao kolica, a na začelju je išla Kendra. Gotovo neraspoznatljiv trag
koji je kretao od ambara proširio se u dobro utabanu stazu koja se
kasnije granala u manje tragove. Od tada nisu prešli preko nijedne
nove staze.
„Šuma je tako tiha“, primeti Kendra.
„Najtiša je dok se krećeš stazama“, reče deka.
„Čini mi se da je suviše tiha.“
„U vazduhu se oseća napetost. Tvoj brat je napravio ozbiljan
prekršaj. Pad vile smatra se velikom tragedijom. Zato je odmazda vila
bila ovoliko brutalna. Znatiželjne oči čekaju da vide hoće li sukob da se
rasplamsa.“
„Neće, je li tako?“
„Nadam se da neće. Ako Mjurijel izleći tvog brata, vile bi to mogle
protumačiti kao uvredu.“
„Hoće li ga ponovo napasti?“
„Verovatno neće. Bar ne direktno. Kazna je izvršena.“
„Možemo li da izlečimo vilu?“
Deka odmahnu glavom. „Ne.“
„Da li bi veštica mogla?“
„Seta je promenila magija koja mu je nametnuta. Ali kod vila je
mogućnost da doživi pad i postane đavolak zapravo osnovni vid
postojanja. Ona se promenila u skladu sa zakonom koji postoji od
kada vile imaju krila. Mjurijel će možda moći da obesnaži čini koje su
vile nametnule Setu. Međutim, mislim da vraćanje vile u prvobitno
stanje uveliko prevazilazi njene mogućnosti.“
„Jadna vila.“
Stigli su do mesta na kome se staza račvala. Deka skrenu levo.
„Ubrzo ćemo stići“, reče on. „Ti, Sete, ćuti dok mi budemo razgovarali s
njom.“
Kendra je zurila u žbunje i drveće, očekujući da ugleda nečije
pakosne oči kako zure u nju. Šta bi sve isplivalo na svetlost dana kada
bi sve zelenilo bilo uklonjeno? Šta bi se desilo kada bi odjurila sa
staze? Koliko bi prošlo pre nego što bi je proždralo nekakvo jezivo
čudovište?
Deka je zastao i pokazao ka obližnjem drveću. „Stigli smo.“
Kendra je kroz drveće, u blizini staze, ugledala šupu obraslu
lišćem.
„Ima suviše šiblja za ručna kolica“, reče Dejl i podignu Seta u
naručje, lako je Set podsećao na veliku kupinu, nije se uvećao. Dejl ga
je bez većih teškoća nosio dok su se probijali kroz šiblje.
Šupa obrasla bršljanom bila je sve bliže. Zaobišli su je i našli se s
prednje strane. Unutra je sedela prljava veštica, leđima oslonjena o
panj, i žvakala čvor na čekinjastom konopcu. Par đavolaka sedeo je na
panju. Jednom su se videla rebra koliko je bio mršav i imao je
dugačka, pljosnata stopala. Drugi je bio nabijen i punačak.
„Zdravo, Mjurijel“, pozdravi je deka.
Đavolci skočiše sa panja i nestadoše. Mjurijel podiže pogled i
polako se isceri otkrivši propale zube. „Zar je moguće da je to Sten
Sorenson?“ Protrljala je oči i začkiljila. „Ne, sigurno sanjam. Sten
Sorenson je kazao da me nikada više neće posetiti!“
„Potrebna mi je tvoja pomoć“, reče deka.
„Doveo si i društvo. Dejla se sećam. Ali ko je ova fina mlada dama?“
„Moja unuka.“
„Srećom, nimalo ne liči na tebe. Zovem se Mjurijel, dušo, drago mi
je.“
„Ja sam Kendra.“
„Naravno. Imaš onu divnu spavaćicu sa mašnom na grudima.“
Kendra iznenađeno pogleda deku. Kako ova luda veštica zna kakvu
spavaćicu ima?
„I ja znam ponešto“, nastavila je Mjurijel, kuckajući se po
slepoočnici. „Teleskopima se gledaju zvezde, dušo, a ne drveće.“
„Ne obraćaj pažnju“, reče deka. „Hoće da pomisliš kako je u stanju
da te uhodi i u spavaćoj sobi. Veštice se hrane strahom. Izvan zidova te
šupe ona nema nikakav uticaj.“
„Da li biste ušli na čaj?“ pozva ih Mjurijel.
„Sve što zna doznaje od đavolaka“, nastavio je deka. „А pošto su
đavolci proterani iz dvorišta, znači da je to mogla da sazna samo od
jednog đavolka.“
Mjurijel se kreštavo nasmejala. Luđačko kikotanje mnogo je bolje
pristajalo njenom odrpanom izgledu od uglađenog govora.
„Đavolak je video sobu i slušao razgovore sa mesta na koje ga je Set
bio sakrio, ma gde to bilo“, zaključio je deka. „Nema mesta panici.“
Mjurijel podiže prst u znak protesta. „Nema mesta panici, kažeš?“
„Ništa od onoga što je đavolak video ili čuo ne može da nanese
štetu“, pojasnio je deka.
„Osim, možda, njen odraz“, napomenu Mjurijel. „Ko je naš poslednji
posetilac? Ova mlitava grozota? Nije valjda!“ Ona pljesnu šakama i
zakikota se. „Da li je naš odlučni pustolov doživeo nesreću? Da li mu je
oštar jezik konačno došao glave?“
„Dobro znaš šta se dogodilo“, reče deka.
 „Znam, znam“, zakokodakala je ona. „Znala sam da je drzak, ali
nije mi palo na pamet da bi mogao biti toliko surov! Zatvori ga u šupu.
Zatvori ga za dobrobit vila.“
„Možeš li da ga vratiš u prvobitni oblik?“ upitao je deka.
„Da ga vratim?“ uzviknula je veštica. „Posle onoga šta je uradio?“
„Bio je to nesrećni slučaj, i ti to znaš.“
„Isto tako bi mogao da tražiš od mene da spasem ubicu vešala ili da
izdajicu poštedim sramote.“
„Možeš li to da uradiš?“
„Možda treba da mu stvorim i medalju? Počasni bedž za zločin koji
je počinio?“
„Možeš li?“
Mjurijel prestade da glumata. Prepredeno je osmotrila posetioce.
„Cenu znate.“
„Ne mogu da razrešim čvor“, reče deka.
Mjurijel podiže čvornovate šake. „Dobro znaš da mi je za čaroliju
potrebna energija iz čvora“, reče ona. „Kod njega je na delu više od
sedamdeset različitih zlih čini. Trebalo bi da razvežeš sedamdeset
čvorova.“
„Možda...“
„Nema cenkanja. Jedan čvor i tvoj unuk zver biće vraćen u
prvobitno stanje. Bez čvora nikada ne bih uspela da se suprotstavim
činima. U pitanju je vilinska magija. Znao si cenu i pre nego što si
došao ovamo. Nema cenkanja.“
Deka opusti ramena. „Pokaži mi konopac.“
„Položi dečaka na moj prag.“
 Dejl spusti Seta ispred vrata. Stojeći na vratima, Mjurijel pruži deki
konopac. Na njemu su bila još dva čvora. Na oba su se videli tragovi
osušene krvi. Jedan je još bio vlažan od pljuvačke. „Ti izaberi“, reče
ona.
„Razvezujem ovaj čvor po svojoj slobodnoj volji“, izgovorio je deka.
Potom se nagnuo napred i blago dunuo u viši od dva čvora, koji se
istog časa razvezao.
Vazduh je zadrhtao. Kendra je za toplih dana viđala kako vazduh
treperi u daljini. Ovo je bilo slično, ali dešavalo se njoj ispred nosa.
Osetila je pulsiranje, kao da stoji ispred snažnog stereo-zvučnika iz
kojih dopiru zvuci pesme s mnogo basova. tle kao da se izdizalo.
Mjurijel ispruži šaku preko Seta i poče da mrmlja nekakav
nerazumljiv napev. Njegovo telo u obliku ogromne kupine mreškalo se
kao da ključa iznutra, kao da mu se ispod kože uvijalo hiljadu crva u
pokušaju da nađu izlaz. Iz njegovog tela poče da se diže smrdljiva
para. Imali su utisak da mu salo isparava. Setovo izobličeno telo se
grčilo.
Kada se tle još više zateturalo, Kendra je raširila ruke i zaljuljala se.
Usledilo je rasprskavanje tame, nekakav antiblic. Kendra posrnu i
jedva uspe da ostane na nogama.
Potom se to čudno osećanje okončalo. Vazduh se iščistio i povratila
se ravnoteža. Set je seo. Izgledao je isto kao i pre. Nije imao ni kljove,
ni peraja, ni škrge. Bio je opet jedanaestogodišnjak sa peškirom
obmotanim oko struka. Četvoronoške se udaljio od šupe i ustao.
„Zadovoljan?“ upitala je Mjurijel.
„Kako se osećaš, Sete?“ raspitivao se deka.
 Set se lupnu po golim prsima. „Bolje.“
Mjurijel se isceri. „Hvala, mladi pustolove. Danas si mi učinio veliku
uslugu. Tvoj sam dužnik.“
„Nije trebalo to da uradiš, deko“, reče Set.
„Morao sam“, odvrati on. „Biće bolje da krenemo.“
„Ostanite malo“, pozva ih Mjurijel.
„Ne, hvala“, odbi deka.
„Samo vi prezirite moje gostoprimstvo. Drago mi je što sam te
upoznala, Kendra, dabogda našla manje sreće nego što zaslužuješ.
Dejle, mutav si kao i tvoj brat i gotovo isto toliko bled. Sete, molim te da
što pre upadneš u još neku nevolju. Stene, nedostaje ti smisao za
humor koji ima orangutan, blagoslovena bila tvoja duša. Ne dopustite
da se otuđimo.“
Kendra pruži Setu sokne, cipele, šorts i košulju. Čim se obukao,
vratili su se na stazu.
„Mogu li u povratku da se vozim u ručnim kolicima?“ upitao je Set.
„Trebalo bi ti mene da guraš“, progunđao je Dejl.
„Kako je u koži morža?“ upitala je Kendra.
„Bio sam morž?“
„Mutirani grbavi morž deformisanog repa“, pojasni ona. „Žao mi je
što nismo imali fotoaparat! Čudno mi je bilo što dišem na leđa. A i
teško sam se pomerao. Ništa nije bilo kako treba.“
„Bezbednosti radi, utišajte se malo“, reče deka.
„Nisam mogao da govorim“, dodade tiše Set. „Imao sam osećaj da i
dalje znam da govorim, ali su iz mojih usta izlazile nekakve bezvezne
reči. Usta i jezik su mi bili drugačiji.“
 „Šta je sa Mjurijel?“ upitala je Kendra. „Hoće li biti slobodna ako
razveže taj poslednji čvor?“
„Prvobitno je bila sputana sa trinaest čvorova“, reče deka. „Sama
ne može nijedan da razveže, mada je to izgleda ne sprečava da
pokušava. Međutim, drugi smrtnici mogu da razvežu čvorove ako je
zamole za uslugu i dunu u čvor. Razvezivanje čvorova sprečava
moćna magija. Kada se oslobodi, Mjurijel je u stanju da je usmeri na
uslišenje molbe.“
„То znači, ako ti ikada više bude potrebna njena pomoć...“
„Potražiću je na drugom mestu“, reče deka. „Nisam želeo da
spadne samo na jedan čvor. Ne dolazi u obzir da bude oslobođena.“
„Žao mi je što sam joj pomogao“, reče Set.
„Da li si išta naučio iz ovoga?“ upitao je deka.
Set pognu glavu. „Baš mi je krivo zbog vile. Nije zaslužila ono što joj
se dogodilo. „Deka na to ništa nije kazao, a Set je nastavio da proučava
cipele. „Nije trebalo da se petljam sa magičnim stvorenjima“, priznao
je na kraju. Deka spusti šaku na njegovo rame. „Znam da nisi mislio
ništa loše. Ali ovde neznanje može da bude veoma opasno. Kako po
tebe, tako i po druge. Ako si shvatio da moraš biti pažljiviji i samilosniji
u budućnosti i da treba da ukazuješ veće poštovanje stanovnicima
ovog rezervata, onda je iz ovoga izašlo bar nešto dobro.“
„I ja sam nešto naučila“, reče Kendra. „Ljudi i morževi nikada ne bi
trebalo da se mešaju.“
 DEVETA GLAVA

Hugo

N a Kendrinom krilu počivala je trouglasta drvena tabla. Proučavala

je kočiće i planirala naredni skok. Lena je sedela u stolici za
ljuljanje pored nje, polako se klatila napred-nazad i posmatrala
izlazak meseca. S trema su mogle da vide samo nekoliko vila koje su
klizile kroz baštu. Među njima su na srebrnoj mesečini žmirkali svici.
„Večeras nema mnogo vila“, reče Kendra.
„Proteći će izvesno vreme pre nego što se vile u velikom broju vrate
u naše vrtove“, reče Lena.
„Zar ne možeš sve lepo da im objasniš?“
Lena se zakikotala. „Рrе će saslušati tvog deku nego što će uopšte
obratiti pažnju na mene.“
„Zar ti nisi u neku ruku bila jedna od njih?“
 „U tome i jeste stvar. Samo gledaj. „Lena zatvori oči i poče tiho da
pevuši. Njen visoki ćarlijavi glas oživeo je čežnjivu melodiju. Nekoliko
vila stuštilo se iz bašte i ostalo da lebdi oko nje u labavom polukrugu,
prekidajući cvrkutavu melodiju uzbuđenim cvrčanjem.
Lena prestade da peva i izgovori nekoliko reči na nekom
nerazumljivom jeziku. Vile odvratiše cvrčanjem. Lena izgovori još
nešto i vile odleteše.
„Šta su to govorile?“ upitala je Kendra.
„Kazale su mi da bi trebalo da se stidim što pevušim melodiju
najada“, odvratila je Lena. „Ne vole da se podsete toga da sam nekada
bila nimfa, posebno kada to podsećanje nagoveštava da se ne kajem
zbog svoje odluke.“
„Delovale su prilično uznemireno.“
„Najveći deo vremena one ismevaju smrtnike. Uvek kada neka od
nas pređe u smrtnike, ostale se zapitaju šta li to propuštaju. Posebno
ako se na nama vidi da smo zadovoljne. One me nemilosrdno
ismevaju.“
„Ali ti ne dozvoljavaš da te to pogodi?“
„Uglavnom ne. Znaju kako da me pecnu. Zadirkuju me što starim...
ismevaju moju kosu, bore. Pitaju me da li ću uživati kada me strpaju u
kutiju i sahrane. „Lena se namršti i zamišljeno se zagleda u noć.
„Danas kada si dozivala u pomoć, shvatila sam da sam stara.“
„Kako to misliš?“ Kendra preskoči kočić na trouglastoj drvenoj
tabli.
„Htela sam da ti pohitam u pomoć i završila potrbuške na
kuhinjskom podu. Tvoj deka je stigao do tebe pre mene, a nije uopšte
atletski tip.“
„Nisi ti kriva.“
„U mladosti bih se tamo stvorila u tren oka. Nekada sam bila
veoma snalažljiva u pružanju pomoći. A danas sam stigla hramajući.“
„I dalje se odlično snalaziš. „Kendri je ponestajalo poreza. Već je
uspela da nasuče jedan kočić.
Lena odmahnu glavom.
„Ne bih izdržala na trapezu ili zategnutom konopcu ni minut.
Nekada sam plesala na njima kao od šale. Kletva smrtnosti. Prvi deo
života provedeš učeći, jačajući, osposobljavajući se. A onda, mada to
nipošto nije tvoja krivica, telo počinje da te izdaje. Vraćaš se unazad.
Snažni udovi oslabe, oštra čula otupe, popusti nekada čvrsta
konstitucija. Lepota uvene. Organi zakazuju. Sećaš se sebe onakav
kakav si bio u najboljim godinama i pitaš se gde nestade ta osoba.
Mudrost i iskustvo dostižu vrhunac, a izdajničko telo pretvara se u
tamnicu.“
Kendri nije preostao nijedan potez koji je mogla da povuče na
perforiranoj tabli. Ostala su joj tri kočića. „Nikada nisam razmišljala o
tome na taj način.“
Lena uze tablu od Kendre i poče da postavlja kočiće.
„Smrtnici se u mladosti ponašaju dosta slično nimfama. Odraslo
doba im se čini neverovatno dalekim, a nemoć starosti još daljom. Ali
ono je neizbežno. Mene to iskustvo frustrira, ponižava i ljuti.“
„Prethodni put kada smo razgovarali, kazala si da ne žališ zbog
svoje odluke“, podseti je Kendra
„To je tačno, kada bih ponovo mogla da biram, izabrala bih Patona
svaki put. Pošto sam iskusila kako žive smrtnici, ubeđena sam da ne
bih mogla biti zadovoljna svojim prethodnim životom. Ali zadovoljstva
koja pruža smrtnost, uzbuđenja koja donosi život imaju svoju cenu.
Bol, bolesti, starenje, gubitak voljenih... bez toga bih mogla.“
Kočići su bili postavljeni. Lena poče da ih preskače. „Zadivljena sam
što se većina smrtnika bez problema suočava sa slabljenjem tela.
Paton, tvoji deka i baka, mnogi drugi. Oni to jednostavno prihvataju.
Oduvek sam se plašila starenja. Proganja me neizbežnost starenja. Još
od vremena kada sam napustila ribnjak, pomisao na umiranje pratila
me je poput senke negde duboko u mom umu.“
Preskočila je pretposlednji kočić. Ostao joj je samo jedan. Kendra je
već imala prilike da vidi kako to radi, ali još joj nije pošlo za rukom da
imitira njeno kretanje po tabli.
Lena lagano uzdahnu. „Zahvaljujući onome što jesam, možda ću
morati da trpim starost nekoliko decenija duže od običnih smrtnika.
Ponižavajući kraj smrtnosti.“
„Bar si genije u preskakanju kočića“, reče Kendra.
Lena se osmehnula. „То će mi biti uteha u poznim godinama.“
„Još možeš da slikaš, kuvaš i radiš razne druge stvari.“
„Ne žalim se. To nisu problemi koje treba deliti sa mladima.“
„Ne smeta mi i ne plaši me. U pravu si, ne mogu ni da zamislim
kako je to biti odrastao. Deo mene se pita hoću li ikada stići do te
srednje škole. Ponekad pomislim da ću mlada umreti.“
Vrata kuće se otvoriše i deka promoli glavu. „Kendra, moram o
nečemu da popričam sa tobom i Setom.“
„U redu, deka.“
 „Dođite u radnu sobu.“
Lena ustade i dade znak Kendri da požuri. Kendra uđe u kuću i
krenu za dekom ka radnoj sobi. Set je već sedeo u jednoj od prevelikih
fotelja, dobujući prstima po rukohvatu. Kendra se smestila u drugu, a
deka je seo za sto.
„Prekosutra je dvadeset prvi jun“, poče deka. „Da li neko od vas zna
zbog čega je značajan taj datum?“ Kendra i Set se zgledaše. „Rođendan
ti je?“ pokuša da pogodi Set.
„Letnja dugodnevica“, reče deka. „Najduži dan u godini. Noć pre
toga mušičava stvorenja u Utočištu za bajke priređuju raskalašno
slavlje. Tokom četiri noći u godini nestaju granice koje određuju kuda
različiti entiteti smeju da se kreću. Te četiri noći bančenja veoma su
važne za održavanje razdvojenosti koja u normalnim okolnostima
ovde preovlađuje. Uoči Noći ivanjske jedino su zidovi ove kuće izuzeti
od pravila da svi mogu svuda da lutaju i prave nestašluke. Ako nisu
pozvani, ovamo ne mogu da uđu.“
„To je sutra?“ upitao je Set. „Nisam želeo da vam kažem ranije da
ne biste pravili frku oko toga. Ako budete slušali moja uputstva, noć će
proteći bez nesrećnih slučajeva. Biće bučno, ali bićete bezbedni.“
„Kojim još danima pomahnitaju?“ upitala je Kendra.
„U vreme zimske kratkodnevice i dve ravnodnevice. Letnja
dugodnevica obično je najžešća.“
„Možemo li da posmatramo kroz prozore?“ s nadom upita Set.
„Ne“, odvratio je deka. „Ne biste uživali u onome što biste videli. U
noći proslava košmari poprimaju obličja i tumaraju dvorištem.
Neopisivo zla drevna stvorenja patroliraju tamom u potrazi za
plenom. Otići ćete u krevet čim sunce zađe. Stavićete čepove u uši. I
nećete ustati dok sunce ne raščini noćne užase.“
„Kako bi bilo da spavamo u tvojoj sobi?“ upitala je Kendra.
„Igraonica na tavanu najsigurnije je mesto u kući. Dodatno je
zaštićena da bi mogla da posluži kao sklonište za decu. Čak i kada bi,
nekim nesrećnim slučajem, koje neprijatno stvorenje ušlo u kuću,
vaša soba bi bila bezbedna.“
„Da li je išta ikada ušlo u kuću?“ upitala je Kendra.
„Ništa neželjeno nikada nije prodrlo kroz zidove ove farme“,
odvrati deka. „А opet, dodatna opreznost nije naodmet. Sutra ćete
nam pomoći da pripremimo neka sredstva za dodatnu odbranu. Zbog
nedavnih problema s vilama, bojim se da bi ovo mogla biti posebno
haotična Ivanjska noć.“
„Da li je iko ikada ovde umro?“ upitao je Set. „Mislim, na imanju?“
„Ostavimo tu temu za neki drugi put“, reče deka i ustade.
„Jedan momak se pretvorio u seme maslačka“, reče Kendra.
„Još neko?“ bio je uporan Set.
Deka ih je nekoliko trenutaka trezveno promatrao. „Kao što polako
otkrivate, ovi rezervati su opasna mesta. U prošlosti je bilo nesrećnih
slučajeva. Nesreće se dešavaju obično ljudima koji zađu tamo gde im
nije mesto ili se petljaju u stvari koje nadmašuju njihovo razumevanje.
Sve dok se budete pridržavali mojih pravila, nemate čega da se
plašite.“
 Sunce se još nije bilo izdiglo visoko iznad obzorja kada su Set i Dejl
krenuli duž neravne staze koja se udaljavala od ambara. Set do tada
nije obraćao pažnju na taj kolski trag zarastao u korov. Puteljak je
kretao od stražnjeg dela ambara i vodio je u šumu. Izvesno vreme
krivudao je ispod drveća, a onda se nastavljao preko prostrane livade.
Samo je nekoliko paperjastih oblaka narušavalo plavetnilo neba
iznad njihovih glava. Dejl je koračao žustro, terajući Seta da žuri kako
ne bi zaostao. Set se već malo oznojio. Sve je išlo u prilog tome da će u
podne biti veoma toplo. Set je stalno motrio neće li ugledati neko
zanimljivo stvorenje. Na livadi je video ptice, veverice i zečeve, ali ništa
nadnaravno.
„Gde su sve magične životinje?“ upitao je Set.
„Ovo je zatišje pred oluju“, reče Dejl. „Pretpostavljam da se većina
odmara za večeras.“
„Kakva će sve čudovišta noćas izići?“
„Sten me je upozorio da bi mogao pokušati da izvučeš od mene
nešto. Ne valja ti što si toliko znatiželjan kada su te stvari u pitanju.“
„Znatiželjan sam jer nećete da mi kažete!“
„To je za tvoje dobro“, odvrati Dejl. „Ako ti kažemo, mogao bi da se
uplašiš ili postaneš još znatiželjniji.“
„Ako mi kažeš, obećavam da te više neću zapitkivati.“
Dejl odmahnu glavom. „Zašto misliš da možeš da održiš to
obećanje?“
„Zato što ne mogu biti znatiželjniji nego što već jesam. Najteže je
kada ama baš ništa ne znaš.“
„Ovaj, stvar je u tome što ne mogu da ti odgovorim na odgovarajući
način. Da li sam u svoje vreme video neke čudne stvari, zastrašujuće
stvari? U to se slobodno možeš kladiti. I to ne samo u vreme proslava.
Da li sam krišom provirio kroz prozor u noći proslave? Jednom ili
dvaput sigurno. Ali na kraju sam shvatio da treba da se okanem toga.
Ljudima nije namenjeno da im se takve stvari motaju po glavi. Teško se
zaspi. Više ne gledam. Ne gleda ni Lena, a ni tvoji deka i baka. A mi smo
odrasli.“
„Šta si video?“
„Kako bi bilo da promenimo temu?“
„Mučiš me. Moram da znam.“
Dejl stade i okrenu se ka njemu. „Sete, samo misliš da želiš da znaš.
Dok koračaš pod jasnim plavim nebom po divnom jutru sa prijateljem,
čini ti se da u tome nema ničeg lošeg. Ali šta će biti noćas kada budeš
sam u sobi, u mraku, a spolja počnu da dopiru neprirodni zvuci?
Mogao bi zažaliti što sam ti opisao lica onoga što zavija s druge strane
prozora.“
Set proguta knedlu. Pogleda Dejla razrogačenim očima. „Kakva
lica?“
„Neka ostane na tome. Svaki put kada se zataknem napolju kada
padne mrak, zažalim što sam pogledao. Za neku godinu, doći će dan
kada će ti deka dozvoliti da pogledaš kroz prozor u noći slavlja. Čim
dobiješ želju da postavljaš pitanja, potisni znatiželju do tog trenutka.
Ako mene pitaš, da mogu da se vratim unazad, uopšte ne bih
pogledao.“
„Lako je tebi da to kažeš kada si imao prilike da pogledaš.“
„Nije mi lako. Mnogim besanim noćima platio sam što sada mogu
to da kažem.“
„Šta može da bude tako strašno? Mogu da zamislim neke stvarno
zastrašujuće stvari.“
„I ja sam to mislio. Nisam hteo da priznam da je jedno zamisliti, a
sasvim nešto drugo videti.“
„Ako si već jednom pogledao, zašto ne bi ponovo pogledao? „
„Ništa više ne želim da vidim. Radije ću nagađati. „Dejl nastavi da
korača.
„I dalje želim da znam“, reče Set.
„Pametni ljudi uče na greškama. Ali oni zaista bistri uče na
greškama drugih. Ne duri se, uskoro ćeš videti nešto zaista upečatljivo
od čega nećeš imati košmare.“
„Šta“
„Vidiš ono uzvišenje preko kojeg prelazi put?“
„Aha.“
„Iznenađenje te čeka s druge strane.“
„Jesi li siguran?“
„Sasvim.“
„Nadam se da nije još jedna vila“, primeti Set.
„Šta imaš protiv vila?“
„Već sam video milijardu, a i pretvorile su me u morža.“
„Nije vila.“
„Nije valjda vodopad ili tako nešto?“ sumnjičavo je upitao Set.
„Nije, dopašće ti se.“
„Odlično, jer si u meni probudio nadu. Da li je opasno?“
„Moglo bi da bude, ali mislim da ćemo biti bezbedni.“
 „Požurimo. „Set pojuri uz uzbrdicu. Osvrnuo se da pogleda Dejla,
koji je nastavio da hoda. To baš i nije dobar znak. Da je iznenađenje
opasno, Dejl mu ne bi dozvolio da trči ispred njega. Set se zaustavio na
vrhu uzvišenja i zagledao niz blagu padinu s druge strane. Na manje
od stotinak metara odatle, nekakvo ogromno stvorenje krčilo je put
kroz polje sa dva džinovska srpa. Glomazna prilika kosila je širokim
zamasima lucerku, nemilosrdno napredujući, dok su oba srpa siktala i
zujala bez predaha.
Dejl se pridružio Setu na vrhu uzvisine. „Šta je to?“ upitao je Set.
„Naš golem, Hugo. Dođi da vidiš.“
Dejl je sišao sa kolskog traga i zaputio se preko polja ka uposlenom
golijatu. „Šta je to golem?“ upitao je Set, idući iza njega.
„Gledaj. „Dejl podiže glas. „Hugo, stani!“
Srpovi prestadoše da seku u pola zamaha.
„Hugo, dođi!“
Herkul kosilac se okrenu i potrča ka njima dugačkim, skakutavim
koracima. Set oseti da tle podrhtava dok se Hugo približavao. Ne
ispuštajući srpove iz ruku, ogromni golem zaustavio se ispred Dejla,
nadnoseći se nad njim.
„Nije valjda od blata?“ upitao je Set.
„Od zemlje, gline i kamena“, reče Dejl. „Moćnom čarolijom
udahnuto mu je nešto nalik na život. Huga su poklonili rezervatu pre
nekoliko stotina godina.“
„Koliko je visok?“
„Više od dva metra i sedamdeset pet centimetara kada stoji
uspravno. Uglavnom je pognut, tako da je oko dva metra četrdeset
pet. „Set je zevao u ogromnu životinju. Golem je po obliku više ličio na
majmuna nego na ljudsko biće. Osim što je bio neverovatno visok,
Hugo je bio i zdepast, imao je debele udove i neproporcionalno velike
šake i stopala. Iz njegovog zemljanog tela mestimično su rasli čuperci
trave i poneki maslačak. Imao je jajastu glavu i četvrtastu vilicu. Na
licu se naziralo nešto što je podsećalo na nos, usta i uši. Oči su bile
predstavljene dvema šupljinama ispod ispupčenih obrva.
„Ume li da govori?“
„Ne. Pokušava da peva. Hugo, otpevaj nam neku pesmu.“
Široka usta počela su da se otvaraju i zatvaraju i iz njih pokuljaše
nizovi hrapave rike, čas dugačke, čas kratke, koja uopšte nije ličila na
muziku. Hugo je klatio glavom napred-nazad kao da prati ritam
melodije. Set je pokušao da zatomi smeh.
„Hugo, prestani da pevaš.“
Golem ućuta.
„Nije baš dobar“, reče Set.
„Muzikalan je kao odron.“
„Da li se stidi zbog toga?“
„On ne razmišlja kao mi. Nikada nije ni srećan, ni tužan, ni ljut, niti
mu je dosadno. On ti je poput robota. Hugo jednostavno ispunjava
naređenja.“
„Mogu li ja da mu kažem nešto da uradi?“
„Ako mu ja naredim da te sluša“, reče Dejl. „Inače sluša samo mene,
Lenu i tvoje deku i baku.“
„Šta još ume da radi? „
„Mnogo toga razume. Obavlja razne poslove. Da nije njega, bio bi
nam potreban čitav tim. Hugo nikada ne spava. Ako mu ostaviš spisak
poslova koje treba da obavi, radiće ćele noći.“
„Želim da mu kažem da nešto uradi.“
„Hugo, spusti srpove“, reče Dejl.
Golem spusti srpove na zemlju.
„Hugo, ovo je Set. Hugo će ispuniti Setovu naredbu.“
„Sada?“ upitao je Set.
„Prvo reci njegovo ime, kako bi znao da se njemu obraćaš.“
„Hugo, napravi zvezdu.“
Hugo ispruži dlanove i slegnu ramenima.
„Ne zna na šta misliš“, reče Dejl. „Umeš li ti da napraviš zvezdu?“
„Aha.“
„Hugo, Set će ti pokazati zvezdu.“
Set podiže šake, namesti se postrance i izvede traljavu zvezdu.
„Hugo“, reče Dejl, „izvrši Setovo naređenje.“
„Hugo, napravi zvezdu.“
Golem podiže ruke, baci se u jednu stranu i izvede nespretnu
zvezdu. tle zadrhta.
„Nije loše za prvi put“, primeti Set.
„Oponašao je tebe. Hugo, kada izvodiš zvezdu, ispravi se da bude u
jednoj ravni, kao kada se točak okreće. Hugo, napravi zvezdu!“
Ovog puta je Hugo izveo gotovo savršenu zvezdu. Njegove šake su
ostavile tragove u polju. „Brzo uči“, uzviknuo je Set.
„Аli samo ono što se odnosi na telo“. Dejl se podboči. „Dojadilo mi je
da hodam. Šta kažeš da pustimo Huga da nas prenese do narednog
mesta?“
 „Stvarno?“
„Ako bi radije hodao, uvek možemo...“
„Nema šanse!“

Kendra je testerom odvojila još jednu bundevu od loze. Malo dalje

niz dugačku leju, Lena je upravo odsecala jednu veliku i crvenu.
Gotovo pola staklenika bilo je namenjeno bundevama, velikim i malim,
belim, žutim, narandžastim, crvenim i zelenim.
Do staklenika su stigle jedva vidljivim tragom koji je vodio kroz
šumu. Osim bundeva i biljaka, u stakleniku se nalazio i generator, koji
je obezbeđivao struju za osvetljenje i kontrolu klime.
„Zaista moramo da posečemo tri stotine bundeva?“ upitala je
Kendra.
„Budi srećna što ne moraš da ih natovariš na kola“, reče Lena.
„Kо će to da uradi?“
„To je iznenađenje.“
„Zar su fenjeri od bundeva zaista tako moćna stvar?“
„Misliš da li su efikasni? I te kako. Posebno ako uspemo da
ubedimo vile da ih ispune.“
„Magijom?“
„Da provedu noć u njima“, objasnila je Lena. „Fenjeri ispunjeni
vilama odavno su jedno od najpouzdanijih sredstava zaštite od
stvorenja sumnjivih namera.“
„Mislila sam da je kuća bezbedna. „Kendra je upravo počela da
testeriše stabljiku visoke narandžaste bundeve.
„Mudro je imati dodatnu zaštitu u noći slavlja. Posebno tokom Noći
ivanjske posle svih nedavnih previranja.“
„Nećemo stići sve da izrezbarimo pre ponoći.“
„То prepusti Dejlu. On može sam to da obavi i da mu još ostane
vremena. To nisu uvek umetnička dela, ali dobra su za masovnu
proizvodnju. Ti rezbariš samo zabave radi. On zna kako se rezbari iz
potrebe.“
„Nikada nisam volela da vadim sredinu“, reče Kendra.
„Stvarno?“ reče Lena. „Ja volim tu ljigavost, i da se umrljam do
lakata. To mi dođe kao da se igram u blatu. Posle ćemo jesti odlične
pite.“
„Da li je ova bela suviše mala?“
„Možemo da je ostavimo za jesen.“
„Misliš li da će vile doći?“
„Teško je reći“, priznala je Lena. „Neke sigurno hoće. Obično bez po
muke napunimo sve bundeve koje se potrudimo da izrezbarimo, ali
večeras će možda biti izuzetak.“
„Šta ako se ne pojave?“ upitala je Kendra. „Biće sve u redu. Deluje i
veštačko osvetljenje, ali ne tako dobro kao vile. Kada imamo fenjere sa
vilama, sva gungula ostaje daleko od kuće. Sten će kao dodatak tome
izneti plemenske maske, trave i ostale zaštite.“
„Da li je ta noć zaista tako strašna?“
„Čućeš razne uznemirujuće zvuke.“
„Možda je trebalo jutros da preskočimo mleko.“
Lena odmahnu glavom, ne dižući pogled sa posla. „Neki od
najpodmuklijih trikova koji će večeras biti primenjeni zasnivaće se na
smicalicama i iluzijama. Bez mleka biste verovatno bili još podložniji.
Ono će samo pojačati njihovu sposobnost da zamaskiraju svoj pravi
izgled.“
Kendra odseče još jednu bundevu. „Bilo kako bilo, ja neću gledati.“
„Baš bi bilo lepo kada bismo mogli malo tvog razuma da presadimo
tvom bratu.“
„Posle svega što se dogodilo, sigurna sam da će večeras biti dobar.“
Vrata staklenika se otvoriše i Dejl proviri unutra. „Dođi, Kendra,
želim da te upoznam s nekim.“
Kendra krenu ka vratima. Lena ju je sledila. Na vratima je zastala i
tiho vrisnula. Ka stakleniku je marširalo neko glomazno stvorenje
majmunske građe i vuklo čudnu napravu koja je ličila na rikšu veličine
vagona. „Šta je to?“
„To je Hugo“, obavesti je Set dok se pridizao u rikši. „On je robot od
blata!“ Set iskoči iz kola i potrča ka Kendri. „Pohitao sam da vas
obavestim kako bi mogla da ga vidiš dok se približava“, reče Dejl.
„Hugo veoma brzo trči kada mu narediš“, uzbuđeno izgovori Set.
„Dejl mi je dozvolio da mu izdajem naređenja i mogu ti reći da je uradio
sve što sam od njega tražio. Vidiš? Čeka uputstva.“
Hugo je nepokretno stajao pored staklenika, i dalje držeći kola u
kojima ih je vozio. Da nije videla Huga kako se kreće, Kendra bi
pretpostavila da je kip. Set se progurao pored Kendre u staklenu
baštu.
„Šta je to?“ upitala je Kendra Lenu.
„Golem“, odvrati ona. „Oživljena materija kojoj je podarena
rudimentarna inteligencija. On obavlja najveći deo teških poslova
ovde.“
„On će utovariti bundeve.“
„I odvesti ih do kuće u tim kolima.“
Set izađe iz staklenika noseći jednu poveću bundevu. „Mogu li da joj
pokažem kako mu naređujem?“ upita on.
„Svakako“, odvrati Dejl. „Hugo, izvrši Setovo naređenje.“
Set je obema rukama držao bundevu na stomaku i prilazio golemu
malo povijen unazad radi održavanja ravnoteže. „Hugo, uzmi ovu
bundevu i baci je u šumu što dalje možeš.“
Nepokretni golem ožive. Uze bundevu jednom masivnom rukom,
uvrnu se i žestoko odmota, zavitlavši bundevu u nebo kao da je frizbi.
Dejl tiho zviznu kada je bundeva počela da se smanjuje i nestaje sa
vidika. Narandžasta mrljica izgubila se iza vrhova drveća u daljini.
„Jesi li videla?“ povikao je Set. „Bolji je od izbacivača vodenih
balona!“
„Prvoklasni katapult“, promrmljao je Dejl.
„Vrlo upečatljivo“, suvo se složila Lena. „Oprostićete mi, ali nadam
se da ćemo bar nekoliko ubranih bundeva bolje iskoristiti. Pomozite
nam, momci, da posečemo i ostale kako bi Hugo mogao da ih natovari
na kola.“
„Hugo bi mogao da izvede još koji trik“, preklinjao je Set. „Ume da
napravi zvezdu.“
„Za gluposti će biti vremena i kasnije“, uveravala ga je Lena. „Sada
je najvažnije da završimo pripreme za večeras.“
 DESETA GLAVA

Noć ivanjska

D eka je žaračem gurkao cepanice u ognjištu. Kovitlac iskri suknuo

je kroz odžak kada se jedna cepanica raspolutila, otkrivši
unutrašnjost od užarenog ugljevlja. Dejl napuni šolju vrelom kafom
koja se pušila i dodade tri pune kašičice šećera. Lena proviri kroz
žaluzine na prozoru.
„Sunce će svakog časa dodirnuti obzorje“, objavi ona.
Kendra je sedela pored Seta na sofi i posmatrala deku kako džara
vatru. Uspeli su na vreme da obave sve pripreme. Ulazi u kuću bili su
zabarikadirani bundevama-fenjerima. Lena je bila u pravu, Dejl je
izrezbario više od dve stotine bundeva. Na dužnost se prijavilo manje
od trideset vila. Deka je očekivao da će ih ipak biti mnogo više iako su
bili u prilično zategnutim odnosima sa vilama ovih dana. Osam fenjera
sa vilama postavljeno je na krov, po četiri kod svakog tavanskog
prozora. Većinu bundeva osvetljavali su svetlosni štapovi, po dva u
svakoj. Očigledno ih je deka Sorenson naručio čitavu gomilu.
„Hoće li početi odmah po zalasku sunca?“ upitao je Set.
„Stvari će se zahuktati tek posle sumraka“, odgovori deka,
ostavljajući žarač pored ostale gvožđurije za održavanje vatre.
„Kucnuo je čas da se vi, deco, povučete u svoju sobu.“
„Hoću da bdim s tobom“, reče Set.
„Spavaća soba na tavanu je najbezbednije mesto u kući“, reče deka.
„Zašto svi ne bismo otišli na tavan?“ upita Kendra.
Deka odmahnu glavom. „Čarolije koje obezbeđuju tavan deluju
jedino ako se na njemu nalaze deca. Bez dece, ili ako se u sobi nalaze
odrasli, prepreke postaju neefikasne.“
„Zar ne bi trebalo cela kuća da bude bezbedna?“ upitala je Kendra.
„Pretpostavljam da je tako, ali u rezervatu u kojem caruju čarolije,
nikada ništa nije sigurno. Brine me mali broj vila koje su se danas
posle podne prijavile. Sve mi se čini da bi ovo mogla biti izuzetno burna
Noć ivanjska. Možda najgora od kada živim ovde.“
Dugačko žalosno zavijanje kao da je potvrdilo njegovu
malopređašnju izjavu. Na taj uznemirujući poziv odgovorilo je još jače
i bliže zavijanje koje se završilo kokodakanjem. Kendru podiđoše
žmarci. „Sunce je zašlo“, obavestila ih je Lena, koja je i dalje stajala
pored prozora. Začkiljila je, a potom prinela šaku ustima. Spustila je
letvicu i udaljila se od roletni. „Već ulaze u dvorište.“
Kendra se nagnula napred. Lena je baš bila uznemirena. Vidno je
prebledela. Tamne oči nikako nisu mogle da nađu mira.
 Deka se namrštio. „Ozbiljna nevolja?“
Ona klimnu.
Deka pljesnu šakama. „Na tavan.“
Napetost u sobi sprečila je Kendru da se pobuni. Očigledno je i Set
osetio da nema vremena za oklevanje. Deka Sorenson je rešio da ih
lično odvede do sobe na tavanu. Popeo se s njima uz stepenice, prošao
hodnik i ispratio ih sve do spavaće sobe.
„Zavucite se ispod prekrivača“, reče deka.
„Šta je to oko kreveta?“ upitao je Set, zagledajući pod.
„Krugovi od naročite soli“, odvrati deka. „Dodatna zaštita.“
Kendra pažljivo prekorači so, povuče prekrivače i uđe u krevet.
Čaršavi su bili hladni. Deka joj pruži dva mala cilindra od sunđera.
„Čepovi za uši“, reče on dok je i Setu dodavao dva komada.
„Savetujem vam da ih stavite. Trebalo bi da priguše metež kako biste
mogli da zaspite.“
„Treba samo da ih uguramo u uši?“ upita Set, sumnjičavo
zagledajući jedan.
„Uglavnom tome služe“, odvrati deka.
Iz dvorišta dopre gromoglasni kreštavi smeh. Kendra i Set
razmeniše zabrinute poglede. Deka sede na ivicu Kendrinog kreveta.
„Noćas morate biti hrabri i odgovorni, zbog mene“, reče on.
Oni bez reči klimnuše.
„Treba da znate“, nastavi on, „da vam nisam dozvolio da dođete
ovamo samo da bih učinio uslugu vašim roditeljima. Vaša baka i ja
nismo više u cvetu mladosti. Doći će dan kada će neko drugi morati da
preuzme brigu o ovom rezervatu. Moramo da nađemo naslednike. Dejl
je dobar čovek, ali ga ne zanima da upravlja ovim ovde. Vas dvoje ste
do sada ostavili snažan utisak na mene. Bistri ste, pustolovnog duha i
hrabri. Ovdašnji život povlači za sobom i neke neprijatnosti. Dobar
primer za to su noći kao što je ova, kada stanovnici rezervata slave.
Možda se pitate zašto lepo svi zajedno ne odemo da provedemo noć u
hotelu. Kada bismo to uradili, po povratku bismo zatekli kuću u
ruševinama. Naše prisustvo je od najvećeg značaja za magiju koja štiti
ove zidove. Ako ikada preuzmete na sebe brigu o ovom rezervatu,
moraćete da naučite da se nosite sa nekim neprijatnim stvarima. Neka
vam ova noć bude neka vrsta probe. Ako haotična galama napolju
bude previše za vas, onda vam nije mesto u rezervatu. Nema ničeg
sramnog u tome. Retki su ljudi koji pripadaju ovde.“
„Biće sve u redu s nama“, reče Set. „Verujem da hoće. Pažljivo
saslušajte moja konačna uputstva. Kada izađem iz sobe, šta god da
čujete, šta god da se dogodi, ne izlazite iz kreveta. Tek ujutro ćemo
doći da vidimo kako ste. Možda će vam se učiniti da čujete mene, Dejla
ili Lenu kako tražimo da nas pustite unutra. Upozoravam vas. To
nećemo biti mi. „
„Ova soba je potpuno zaštićena sve dok su prozor i vrata zatvoreni.
A nećete doći u priliku da ih otvorite ako ostanete u krevetima. Velika
je verovatnoća da ništa neće ni prići ovom delu kuće zbog fenjera sa
vilama kod vaših prozora. Pokušajte da se ne obazirete na metež i
ujutro ćemo svi zajedno pojesti specijalni doručak. Ima li pitanja?“
„Plašim se“, reče Kendra. „Nemoj da ideš.“
„Bezbedniji ste bez mene. Ćele noći ćemo čuvati stražu u prizemlju.
Sve će biti u redu ako ostanete u krevetima i pokušate da zaspite.“
 „Sve je u redu, deko“, reče Set. „Ja ću je čuvati.“
„I sebe“, ozbiljno dodade deka. „Bar noćas nemoj da se oglušuješ o
moja naređenja. Ovo nije igra.“
„U redu.“
Napolju je vetar počeo da zviždi kroz drveće. Tokom dana uopšte
nije duvao, ali sada su glasni naleti vetra tresli kuću. Šindra iznad
njihovih glava je čangrljala, a grede su škripale.
Deka ode do vrata. „Duvaju neki čudni vetrovi. Bolje da siđem. Laku
noć, čvrsto spavajte. Doći ću čim svane. „Potom zatvori vrata. Vetar je
oslabio. Zlatokosa je tiho kokodakala. „Mora da se šali“, reče Kendra.
„Verovatno, jer ja samo što se nisam upiškio u krevet“, primetio je
Set.
„Mislim da noćas neću ni trenuti.“
„Ja sam ubeđen da neću.“
„Ipak pokušajmo“, reče Kendra.
„U redu.“
Kendra gurnu čepove u uši. Potom zatvori oči, sklupča se i umota u
prekrivače. Trebalo je samo da zaspi i tako izbegne zastrašujuće
noćne zvuke. Naterala je sebe da se opusti, dozvolila telu da omlitavi i
pokušala da razbistri um.
Nikako joj nije izlazilo iz glave da bi mogla naslediti ovo mesto.
Nema šanse da ga prepuste Setu! On bi sve digao u vazduh u roku od
pet minuta! Baš bi volela da sazna sve tajne Utočišta za bajke!
Međutim, ako bi ovde bila sama, povremeno bi moglo da bude i
strašno. Moraće da podeli ovu tajnu sa roditeljima i nagovori ih da i
oni dođu ovamo da žive s njom.
 Posle nekoliko minuta preokrenula se na drugu stranu i zagledala
u suprotnom pravcu. Uvek joj je bilo teško da zaspi kada to snažno
želi. Pokušala je da ne misli ni na šta, pokušala je da se usredsredi
samo na to da smireno i ravnomerno diše. Set je nešto rekao, ali su
čepovi prigušili njegove reči. Ona ih izvadi.
„Molim?“
„Rekoh da me neizvesnost ubija. Zar stvarno koristiš čepove?“
„Svakako. Ti ne?“
„Ne želim ništa da propustim.“
„Jesi li poludeo?“
„Uopšte nisam umoran“, reče on. „А ti?“
„Ne mnogo.“
„Misliš li da ne smem da pogledam kroz prozor?“
„Ne budi glup!“
„Sunce Još nije čestito ni zašlo. Gde ćeš bolje vreme za to?“
„Šta kažeš na nikada“
„Veća si kukavica od Zlatokose.“
„А ti imaš manje mozga od Huga.“
Vetar se ponovo podigao, postojano dobijajući na snazi. Donosio je
cvrkutave jecaje, stenjanje različite visine tona i stvarao sablasne
disonantne harmonije. Produženi vrisak nalik na ptičji nadjačao je
sablasni hor jecaja. Počeo je na jednom kraju kuće, prošao iznad
njihovih glava i onda zanemoćao. U daljini se oglasilo neko zvono.
Set više nije bio tako hrabar. „Možda bi ipak trebalo da malo
odspavamo“, reče on i stavi čepove u uši.
Kendra učini isto. Zvuci su bili prigušeni, ali su se i dalje čuli: ukleti
vetar je lelekao, kuća je podrhtavala i čulo se sve raznovrsnije
vrištanje, urlanje, zavijanje, kao i napadi brbljivog smeha. Jastuk se
zagrejao, pa ga je Kendra preokrenula na hladnu stranu.
Jedina svetlost u sobi dopirala je kroz zavese. Dok se sumrak
napolju pretvarao u noć, u sobi je bivalo sve mračnije. Kendra je
šakama pritisnula uši, u želji da pojača dejstvo čepova. Govorila je sebi
da te zvuke stvara oluja.
Kakofoniji se pridružilo i duboko isprekidano lupkanje postojanog
ritma. Pulsirajuće udaranje se pojačavalo i ubrzavalo praćeno
zapevanjem na nekom lelekavom jeziku. Kendra je pokušavala da se
odupre onozemaljskim slikama opakih demona koji su krenuli u lov.
Dve šake je uhvatiše za grlo. Skočila je i zamlatarala rukama,
odalamivši Seta nadlanicom po obrazu. „Pobogu!“ požali se Set,
posrćući.
„Šta si tražio to si dobio! Šta je tebi?“
„Trebalo je da vidiš svoje lice“, nasmeja se on, oporavljajući se od
šamara.
„Vraćaj se u krevet.“
On sede na ivicu kreveta. „Bolje izvadi čepove. Posle izvesnog
vremena buka i nije tako strašna. Podseća me na onaj CD koji tata
pušta na Sve svete.“
Ona izvadi čepove. „Samo što se od nje trese cela kuća. I to ne
kobajagi!“
„Zar te ne vuče da pogledaš kroz prozor?“
„Ne! Prestani da pričaš o tome!“
Set se nagnu napred i upali noćnu lampu, svetlećeg Snupija.
„Zašto? Hoću da kažem, napolju se trenutno događa gomila stvarno
kul stvari. Zašto ne bismo provirili?“
„Deka je rekao da ne ustajemo iz kreveta!“
„Deka dozvoljava starijima da pogledaju“, reče Set. „Dejl mi je
kazao. Što znači da nije baš toliko opasno. Stvar je u tome što me deka
smatra idiotom.“
„Aha, i u pravu je!“
„Razmisli o ovome. Sigurno ne bi volela da naletiš na tigra u divljini.
Nasmrt bi se preplašila. Ali u zoološkom vrtu, ko mari za njega? Ne
može ti ništa. Ova soba je bezbedna. Ako provirimo kroz prozor, biće
to kao da gledamo u zoološki vrt pun čudovišta.“
„Рrе će biti kao iz kaveza.“
Iznenada krov protrese niz kratkih udaraca, kao da gomila konja
galopira preko šindri. Set se trgnu i podiže ruke da se zaštiti. Kendra je
čula škripu i tandrkanje kolskih točkova.
„Zar ne želiš da vidiš šta je to bilo?“ upita Set.
„Hoćeš da kažeš da se nisi uplašio?“
„Od mene se očekuje da se plašim. U tome i jeste stvar!“
„Ako se ne vratiš u krevet“, upozori ga Kendra, ,,tužiću te ujutro
deki.“
„Zar te ne zanima ko svira bubnjeve?“
„Sete, ne šalim se. Uostalom, ubeđena sam da ništa nećeš ni moći
da vidiš.“
„Imamo teleskop.“
Napolju je nešto gromoglasno zarikalo, poput kakve svirepe zveri. I
to je bilo dovoljno da razgovor zamre. Noć je nastavila da besni.
Ponovo se začula rika, i to još glasnija, istog časa prigušivši svu ostalu
gungulu.
Kendra i Set se zgledaše. „Kladim se da je to bio zmaj“, izusti on
zadržavajući dah i otrča do prozora.
„Sete, nemoj!“
Set razmaknu zavese. Četiri bundeva-fenjera obasjavala su
prigušenim sjajem deo krova direktno iznad prozora. Setu se učinilo
da je na trenutak video kako se nešto brzo vrti u tami na ivici svetlosti.
Uskovitlana masa svilenkaste crne tkanine. Već u narednom trenutku
pred njegovim očima bila je samo tama. „Nema zvezda“, obavesti je on.
„Sete, sklanjaj se odatle. „Kendra je navukla čaršave do očiju.
Još je nekoliko trenutaka čkiljio kroz prozor. „Suviše je mračno, ne
mogu ništa da vidim. „Svetlucava vila izlete iz jednog bundeva-fenjera
i zagleda se u Seta kroz blago izvitopereno staklo. „Hej, jedna vila je
izašla. „Sićušna vila mahnu rukom i u narednom trenutku pridružiše
joj se još tri. Jedna napravi grimasu pred Setom, a potom sve četiri
nestadoše u noći.
Sada više ništa nije mogao da vidi. Set navuče zavesu i skloni se od
prozora. „Pogledao si kroz prozor“, reče Kendra, ,,i jesi li sada
zadovoljan?“
„Vile iz bundeva su odletele“, reče on.
„Baš lepo. Verovatno su videle koga čuvaju.“
„Mislim da si u pravu. Jedna mi se iskezila.“
„Vraćaj se u krevet“, naredi Kendra.
Bubnjanje je prestalo, zajedno sa zapevanjem. Sablasni vetar se
primirio. Zavijanje, vrištanje i smeh se stišaše i prorediše. Nešto
zadobova po krovu. A onda... nastupi tišina.
„Nešto nije u redu“, prošaputa Set.
„Verovatno su te videli, vraćaj se u krevet.“
„Imam bateriju u svom kompletu za hitne slučajeve. „On ode do
noćnog stočića pored kreveta i izvadi malu bateriju iz kutije od
pahuljica.
Kendra zbaci sa sebe čaršave, skoči na Seta i obori ga na krevet.
Istrgla mu je bateriju iz ruke i odgurnula se od njega. On se zalete u
nju. Brzo se okrenula i iskoristila njegov zalet da ga gurne na svoj
krevet.
„Prekini, Sete, da ne bih otišla po deku!“
„Nisam ja započeo tuču!“ Na licu su mu se očitavali povređenost i
ozlojeđenost. Strašno je mrzela kada pokušava da izigrava žrtvu pošto
je prethodno izazivao nevolju.
„Nisam ni ja.“
„Kako nisi, prvo si me udarila, a onda si i skočila na mene.“
„Prestani da kršiš pravila da smesta ne bih otišla one veštice.
„Gora si od one veštice! Deka bi i za tebe trebalo da napravi šupu.“
„Odlazi u krevet.“
„Daj mi bateriju. Kupio sam je vlastitim novcem.“
Prekinuo ih je plač bebe. Nije zvučao nimalo očajnički, već je pre to
bilo urlanje uznemirenog deteta. Plač kao da je dolazio s druge strane
zamračenog prozora.
„Beba“, izusti Set.
„Nije beba, već neki trik.“
„Maaaamaaaa“, zavijala je beba.
 „Zvuči mi prilično stvarno“, reče Set. „Dozvoli da pogledam.“
„Sigurno je u pitanju skelet ili tako nešto.“
Set ote bateriju od Kendre. Ona mu je nije ni dala niti ga je sprečila
da je uzme. Potom je otkaskao do prozora. Priljubio je prednju stranu
baterije uz staklo, stavio šake oko nje da smanji odblesak i upalio je.
„Blagi bože“, reče on. „To je stvarno beba!“
„Još nešto?“
„Samo uplakana beba. „Plakanje je prestalo. „Sada gleda u mene.“
Kendra nije mogla više da izdrži. Otišla je do Seta i stala iza njega.
Na krovu s druge strane prozora stajalo je uplakano detence, koje je,
reklo bi se, bilo jedva dovoljno staro da može da stoji. Beba je na sebi
imala samo platnene pelene i ništa više. Imala je plave kovrdžave
pramenove i okrugli stomačić sa ispupčenim pupkom. Očiju punih
suza, pružala je dežmekaste ručice ka prozoru.
„Mora da je trik“, reče Kendra. „Nekakva iluzija.“
Našavši se u krugu svetlosti, detence napravi korak napred i pade
na sve četiri. Napućilo je usne kao da će ponovo da zaplače. Beba
ustade i pokuša da napravi još jedan nesigurni korak. Koža na
grudima i rukama bila joj je naježena.
„Kao da je stvarna“, reče Set. „Šta ako je stvarna?“
„Šta će beba na krovu?“
Beba nesigurnim koracima priđe prozoru i prisloni debeljuškasti
dlan na staklo. Nešto zasija na svetlosti iza nje. Set pomeri snop
svetlosti i uhvati njime par zelenookih vukova koji su se prikradali od
ivice krova. Čim ih je svetlost obasjala, životinje stadoše. Oba vuka
delovala su šugavo i mršavo. Jedan od njih se iskezi otkrivši oštre
zube, a iz usta mu poteče pena. Drugom je nedostajalo jedno oko.
„Koriste bebu kao mamac!“ povika Set.
Beba se okrenula ka vukovima, zatim ponovo ka Setu i Kendri, i još
glasnije zaplakala. Ponovo su joj potekle suze dok je sićušnim šakama
udarala po prozorskom staklu. Vukovi pojuriše. Beba zaurla.
Zlatokosa je mahnito kokodakala u svom kavezu.
Set širom otvori prozor.
„Ne!“ povika Kendra, iako je nagonski htela isto to da uradi.
Onog časa kada je prozor bio otvoren, vetar je pojurio unutra, kao
da je i sam vazduh čekao da se na nekoga ustremi. Beba naglavačke
ulete u sobu, groteskno se preobrazivši dok je spretno padala na pod.
Umesto deteta pred njima se obreo iskeženi goblin sa žutim prorezima
umesto očiju, nabranim nosom i licem koje je podsećalo na osušenu
dinju. Teme mu je bilo ćelavo, a glava čvornovata, oivičena dugačkom,
paučinastom kosom. Vijugave ruke bile su mu mlitave, šake izdužene i
kožnate, s povijenim kandžama na vrhu. Rebra, ključne kosti i karlica
bili su mu strašno izbočeni. Paučinasta mreža vena isticala se na
smeđem telu.
I vukovi su nadnaravnom brzinom proleteli kroz prozor pre nego
što je Set uopšte stigao da mu priđe. Kendra se progurala pored Seta i
zatvorila prozor pred nosom žene hladne lepote, u utvarno crnoj
odeći. Tamna kosa tog priviđenja talasala se poput pare na povetarcu.
Bledo lice bilo je delimično providno. Kendra se zagledala u njene
prazne i prodorne oči i istog časa se sledila. Um joj je preplavilo
brbljavo šaputanje. Usta su joj se osušila. Nije mogla da guta.
Set navuče zavese i povuče Kendru ka krevetu. Trans u koji je na
trenutak zapala se raspršio. Potpuno dezorijentisana, trčala je pored
Seta ka krevetu sa osećanjem da je nešto juri. Kada su skočili na
dušek, iza njih suknu jarka svetlost, praćena hrskavim mucanjem
nalik na bačene petarde.
Kendra se okrenula da pogleda. Smeđi goblin stajao je blizu
kreveta i masirao koščato rame. Smrknuto stvorenje bilo je visoko
gotovo kao Dejl. Oklevajući je ispružilo čvornovatu šaku ka njoj, ali ga
je još jedan jarki blesak naterao da se posrćući povuče.
Krug od soli! U prvom trenutku nije shvatila zašto je Set vuče ka
krevetu. Bar je jedno od njih razmišljalo! Kada je spustila pogled,
Kendra je videla da je dina od soli visoka pet-šest centimetara, koja je
okruživala krevet, zaista predstavljala liniju koju goblin nije mogao da
pređe.
Stonoga viša od tri i po metra, s tri para krila i tri para stopala s
kandžama pravila je spirale po sobi u složenoj vazdušnoj paradi. To
čudovište isturene donje vilice i s pločama duž kičme zavitlalo je
orman preko sobe. I vukovi su odbacili lažan izgled. Smeđi goblin
skakao je tamo-amo po sobi u strašnom nastupu besa, odvaljivao sa
zida police s knjigama i prevrtao sanduke s igračkama. Na kraju je
otkinuo i rog konjiću za ljuljanje. Potom je dohvatio Zlatokosin kavez i
tresnuo ga o zid. Tanke šipke su popucale i vrata su se otvorila.
Užasnuta koka nezgrapno je poletela, dok je zlatno perje letelo na sve
strane.
Zlatokosa se zaputila ka krevetu. Krilata stonoga zamahnu na
usplahirenu kokošku, ali promaši. Smeđi goblin skoči poput kakvog
akrobate i uhvati koku za obe noge. Zlatokosa je kokodakala i
raspomamljeno se otimala u smrtnom strahu.
Set skoči sa kreveta, čučnu i zahvati obema šakama so iz kruga.
Čim se ispravio, poleteo je ka žilavom goblinu. Držeći kokošku jednom
rukom, iskeženi goblin mu pojuri u susret. Trenutak pre nego što je
ispružena šaka demona stigla do njega, Set baci so na njega. Demon
pusti Zlatokosu i zatetura se unazad, opečen zaslepljujućim bleskom.
Koka se stuštila pravo ka krevetu, a Set je preostalu so bacio u
širokom luku da obezbedi povlačenje i pritom uspeo da oprlji leteću
stonogu. Glomazno stvorenje isturene donje vilice pokušalo je da
prepreči Setu put, ali je zakasnilo i doživelo strašan šok kada se
sudarilo sa nevidljivom preprekom od soli. Vrativši se na krevet, Set
zagrli Zlatokosu drhtavim rukama. Smeđi demon je zarežao. So mu je
ugljenisala lice i grudi. Iz opekotina su izbijali pramenovi dima. Demon
se okrenuo, izvukao knjigu sa police i pocepao je na dva dela.
Vrata se s treskom otvoriše i Dejl uperi pušku u čudovište isturene
donje vilice. „Ostanite gde ste, deco, ma šta da se dogodi!“ doviknu on.
Sva tri čudovišta nagrnuše na vrata. Dejl poče da se povlači niz
stepenice, nijednom ne opalivši. Krilata stonoga je napravila piruetu i
izletela kroz vrata iznad ostalih stvorenja koja su posrtala.
Čuli su pucanj iz predvorja. „Zatvorite vrata i ostanite gde ste!“
zaurlao je Dejl.
Kendra otrča do vrata i zatvori ih uz tresak, zatim se trkom vrati
do kreveta. Set je držao Zlatokosu, a niz obraze su mu se slivale suze.
„Nisam hteo da se ovo dogodi“, cvileo je on.
„Biće sve u redu.“
Odozdo su se čuli pucnji, režanje, rika, vrištanje, lomljava stakla,
cepanje drveta. A napolju je rika postala jača nego ikada. Paganski
bubnjevi, eterični horovi, plemensko zapevanje, naricanje, grleno
režanje, neprirodno zavijanje i prodorni krici ujedinili su se u
neumornu disharmoniju.
Kendra, Set i Zlatokosa sedeli su na krevetu i čekali da svane.
Kendra je sve vreme morala da tera od sebe sliku žene u uskovitlanoj
crnoj odeći. Nikako nije mogla iz glave da izbaci tu utvaru. Kada se
zagledala u njene bezdušne oči, iako se žena nalazila napolju, Kendra
je bila ubeđena da joj nema uzmaka. Kad je noć već poodmakla,
uzbuđenje je konačno počelo da popušta i zamenili su ga zvuci koji su
mnogo više rastrojavali. S druge strane prozora bebe su ponovo
počele da plaču i dozivaju mamu. Kada to nije urodilo plodom, glasovi
male dece počeše da preklinju za pomoć.
„Kendra, molim te, požuri, dolaze!“
„Sete, Sete, otvori, pomozi nam! Sete, ne ostavljaj nas napolju!“
 Pošto se izvesno vreme nisu obazirali na plač, režanje i krici počeli
su da simuliraju ubijanje malih molitelja. A onda bi nova gomila počela
da preklinje da ih puste unutra.
Najviše su se zbunili kada ih je deka pozvao na doručak. „Uspeli
smo, deco, sviće! Dođite, Lena je ispekla kolačiće.“
„Kako da znamo da si naš deka?“ upitala je Kendra, prilično
sumnjičavo.
„Zato što vas volim. Požurite, doručak se hladi.“
„Mislim da još nije svanulo“, odvratio je Set.
„Malo je oblačno jutros.“
„Odlazi“, reče Kendra.
„Pustite me unutra. Želim da vas poljubim za dobro jutro.“
„Deka nas nikada ne ljubi, luđaku“, dreknuo je Set. „Gubi se iz naše
kuće.“
Odgovor je bio propraćen žestokim udarcima u vrata koje je
potrajalo dobrih pet minuta. $arke su se tresle, ali su vrata izdržala.
Noć se primicala kraju. Kendra se oslonila o uzglavlje dok je Set
dremao pored nje. Kapci su joj bili sve teži i pored strašne buke.
A onda se iznenada trgnula. Siva svetlost probijala se kroz zavese.
Zlatokosa je šetala po podu i kljucala zrnevlje koje se prosulo iz kofe.
Kada je zaključila da zavese sasvim sigurno od njihovih pogleda
skrivaju sunčevu svetlost, Kendra munu Seta. On se osvrnuo unaokolo,
zatreptao, zatim se odšunjao do prozora i provirio napolje.
„Objavljujem da je svanulo“, reče on. „Uspeli smo.“
„Plašim se da siđem“, prošaputa Kendra.
„Svi su dobro“, nonšalantno izjavi Set.
 „Zašto onda nisu došli po nas?“
Na to nije umeo da joj odgovori. Kendra je tokom noći bila blaga
prema njemu. Posledice otvaranja prozora bile su već same po sebi
dovoljno gadne i nije imalo svrhe da ga okrivljuje i započinje svađu. A i
Set se očigledno gorko kajao zbog toga. Ali sada je opet bio onaj stari
idiot.
Kendra ga ošinu pogledom. „Je li ti jasno da si ih možda sve ubio.“
Istog časa se smrknuo, okrenuo od nje i ramena su počela da mu
se tresu od jecaja. Lice je zario u šake. „Najverovatnije su dobro“,
zaskvičao je. „Dejl je imao pušku. Oni znaju šta im valja činiti.“
Kendri je bilo krivo što ga je napala, jer je shvatila da je i Set
zabrinut. Prišla mu je i pokušala da ga zagrli. Odgurnuo ju je. „Ostavi
me na miru.“
„Sete, ma šta da se dogodilo, to nije tvoja krivica.“
„Jeste!“ Nos mu je bio zapušen.
„Nasamarili su nas. I ja sam poželela da otvorim prozor kada sam
videla vukove kako se približavaju Za slučaj da sve to nije bila varka.“
„Znao sam da bi posredi mogao biti neki trik“, jecao je on. „Ali ta
beba je izgledala tako stvarno. Pomislio sam da su je kidnapovali i
iskoristili kao mamac. Pomislio sam da bih mogao da je spasem.“
„Pokušao si da uradiš pravu stvar. „Ponovo je pokušala da ga
zagrli, ali ju je on i ovaj put odgurnuo.
„Nemoj“, obrecnuo se.
„Nisam imala nameru da tebe za sve okrivim, ali ponašao si se kao
da ti je svejedno“, objasni Kendra.
„Naravno da mi nije svejedno! Misliš li da se ne užasavam od toga
da siđem i otkrijem šta sam uradio?“
„Ništa nisi uradio. Prevarili su te. Da ti nisi otvorio prozor, ja bih to
uradila.“
„Da sam ostao u krevetu, ništa se ne bi dogodilo“, vajkao se Set.
„Možda su dobro.“
„Kako da ne. I pustili su čudovište da uđe u kuću, popne se do naših
vrata i izigrava deku.“
„Možda su morali da se sakriju u podrum ili negde drugde.“
Set je prestao da plače. Podigao je lutku i upotrebio njenu haljinu
da izduva nos. „Nadam se da je tako.“
„Ne smeš kriviti sebe čak ni ako se dogodilo nešto loše. Ti si samo
otvorio prozor. Ako su ta čudovišta uradila nešto rđavo, njih treba
kriviti.“
„Delimično.“
„Deka, Lena i Dejl znaju da život ovde donosi velik rizik. Sigurna
sam da su dobro, ali ne smeš sebe kriviti ni ako nisu.“
„Kako da ne.“
„Ozbiljno to mislim.“
„Više mi se dopada kada si čudna.“
„Znaš li šta se meni dopalo?“ upita Kendra.
„Šta?“
„Kako si spasao Zlatokosu.“
On se nasmeja, šmrknuvši nekoliko puta kroz zapušen nos. „Jesi li
videla kako je so gadno oprljila ono stvorenje?“ Ponovo je uzeo lutku i
još jednom izduvao nos u njenu haljinu.
„To je bilo zaista hrabro od tebe.“
 „Drago mi je što je uspelo.“
„Mozak ti je brzo radio.“
Set pogleda u vrata, pa opet u Kendru. „Trebalo bi da siđemo i
proverimo kolika je šteta.“
„Kako ti kažeš.“
 JEDANAESETA GLAVA

Posledice

O nog trenutka kada je otvorila vrata Kendra je znala da ne treba da

očekuje ništa dobro. Zidovi na stepeništu bili su izbrazdani
svakojakim udubljenjima. Banalni piktogrami i gomila manje urednih
zareza i ogrebotina narušavali su izgled vrata sa spoljne strane. U
blizini podnožja stepeništa po zidu je bila razmazana nekakva skorena
smeđa tvar.
„Idem po malo soli“, reče Set. Vratio se do prstena oko kreveta i
napunio džepove i šake solju koja je prethodne noći oprljila nasilnika.
Čim joj se Set ponovo pridružio, Kendra je krenula niz stepenice.
Stepenice su glasno škripale u inače tihoj kući. Hodnik u prizemlju bio
je još u gorem stanju nego stepenište. I tu su zidovi bili divljački
izbrazdani kandžama. Neko je skinuo vrata kupatila sa šarki i na
njima su se videle tri rupe različitih veličina. Na pojedinim mestima
itison je bio spržen i isflekan.
Kendra je prolazila hodnikom zapanjena posledicama divljanja od
prethodne noći. Razbijeno ogledalo. Polomljena svetiljka. Sto
pretvoren u trešće. A na kraju hodnika, zjapeći pravougaonik umesto
prozora.
„Izgleda da su oni pustili ostale da uđu“, primeti Kendra, uprevši
prst ka kraju hodnika.
Set je proučavao oprljene vlasi kose u vlažnoj mrlji na podu.
„Deko?“ povika on. „Ima li koga?“
Tišina je bila zlokoban odgovor.
Kendra siđe stepenicama u predvorje. Na stepeništu su nedostajali
čitavi delovi ograde. Ulazna vrata visila su nakrivo, a iz dovratka je
virila strela. Primitivni crteži nagrđivali su zidove. Neki od njih bili su
urezani, a neki našvrljani.
Kendra je kao u transu obilazila sobe u prizemlju opustošene kuće.
Gotovo svi prozori bili su uništeni. Razvaljena vrata ležala su daleko od
svojih okvira. Materijal kojim je bio napunjen iskasapljeni nameštaj
prosuo se po zarozanim tepisima. Iscepane draperije visile su u
dronjavim trakama. Gomile razbijenog stakla na podu zamenile su
nekadašnje lustere. Nedostajala je polovina jedne ugljenisane sofe.
Kendra se zaputila na stražnji trem. Zamršeni zvončići ležali su na
tlu. Nameštaj je bio razbacan po bašti. Polomljena stolica za ljuljanje
balansirala je na vrhu fontane. A iz živice je virio mali divan ispleten od
pruća. Kendra se vratila u kuću i zatekla Seta u dekinoj radnoj sobi.
Imala je utisak da je nakovanj pao na sto. Uspomene pretvorene u
prah ležale su po podu.
„Sve je uništeno“, reče Set.
„Kao da se ekipa za rušenje razmahala teškim kovačkim čekićima
u prolazu.“
„Ili bacala ručne granate. „Set pokaza mesto na zidu koje kao da je
bilo zapljusnuto katranom. „Da li je to krv?“
„Suviše je tamna da bi bila ljudska.“
Set je polako zaobišao polomljeni sto na putu do prozora. „Možda
su izašli.“
„Nadam se da jesu.“
„Pogledaj tamo na travnjaku“, reče Set. „Da li je to neki čovek?“
Kendra priđe prozoru. „Dejle?“ povika ona.
Prilika koja je ležala na travi nije se pomerila. „Hajdemo“, reče Set
dok je hitao kroz krš i lom.
Kendra odmah posle njega izađe kroz ulazna vrata i oni zajedno
zaobiđoše kuću. Odjurili su do prilike koja je ležala ukoso u blizini
prevrnutog kupatila za ptice.
„Oh, ne“, izusti Set.
U pitanju je bila ofarbana statua koja je verno prikazivala Dejla,
iako su boje bile pojednostavljene. Glava joj je bila okrenuta u jednu
stranu, oči jedva malo otvorene, ruke zaštitnički podignute uvis.
Proporcije su bile odgovarajuće. Na sebi je imao istu odeću kao i sinoć.
Kendra dodirnu kip. I odeća i on sam bili su od metala. Možda od
bronze? Olova? Čelika? Kucnula je po mišici. Nije šuplje odzvanjala,
očigledno je bila ispunjena. „Pretvorili su ga u kip“, reče Set.
„Stvarno misliš da je to on?“
 „Mora biti!“
„Pomozi mi da ga preokrenem.“
Oboje su se napeli, ali Dejl se nije ni pomerio. Bio je suviše težak.
„Baš sam uprskao“, reče Set, pritisnuvši dlanovima slepoočnice.
„Šta sam to uradio!“
„Možda možemo da ga vratimo u prvobitno stanje.“
Set kleknu i prisloni usta uz Dejlovo uvo. „Ako me čuješ, daj mi neki
znak!“ razdrao se on.
Metalna prilika nije reagovala.
„Misliš li da su i deka i Lena tu negde?“ upitala je Kendra.
„Moraćemo da pogledamo.“
Kendra obavi šake oko usta. „Deko! Deka Sorensone! Lena! Da li me
čujete?“
„Pogledaj ovo“, reče Set i čučnu pored prevrnutog kupatila za ptice.
Kupatilo je bilo okrenuto u pravcu cvetne leje. U cvetnoj leji se
ocrtavao jasan otisak stopala tri velika prsta i uska peta. Veličina
otiska nagoveštavala je da potiče od stvorenja koje je visoko bar kao
odrastao čovek.
„Džinovska ptica?“
„Pogledaj dobro tu rupu iza pete. „Set gurnu prst u rupu veličine
novčića. „Duboka je nekoliko centimetara.“
„Čudno.“
Set je bio vidno uzbuđen. „Ima nekakav šiljak na kraju pete, nešto
kao mamuzu.“
„Šta bi to trebalo da znači?“
„То znači da ćemo najverovatnije moći da ga sledimo.“
 „Sledimo?“
Set krenu u pravcu u kome su bili okrenuti prsti, osmatrajući tlo.
„Vidiš!“ Čučnuo je i pokazao na rupu u travnjaku. „Та mamuza se
duboko zabada. Trebalo bi da ostavlja jasan trag.“
„1 šta će biti ako sustigneš to stvorenje koje je ostavilo tragove?“
On se lupnu po džepovima. „Baciću malo soli i spasti deku.“
„Kako znaš da je to stvorenje odvelo deku?“
„Ne znam“, priznade on. „Ali i to je neki početak.“
„Šta ako i tebe pretvori u ofarbani kip?“
„Neću pogledati pravo u nju. Samo u ogledala.“
„Odakle ti to?“
„Iz legende.“
'„Nemaš pojma o čemu pričaš“, reče Kendra.
„Videćemo. Idem po svoju kamuflažnu košulju.“
„Hajde prvo da proverimo da li su u dvorištu ostavili još neki kip.“
„Dobro, a onda odoh odavde. Ne bih da se trag ohladi.“
Tokom polučasovnog pročešljavanja dvorišta, Kendra i Set nalazili
su razne komade nameštaja iz kuće i s trema na krajnje neočekivanim
mestima, ali nisu pronašli više nijedan ofarbani kip u prirodnoj
veličini. Završili su kod bazena.
„Jesi li primetio leptirove?“ upitala je Kendra.
„Aha.“
„А nešto posebno u vezi s njima?“
Set se lupi šakom po čelu. „Danas nismo popili mleko!“
„Tako je. I zato nema vila, vidimo samo bube.“
„Ako te vile imaju iole pameti, neće se ni pojaviti u vrtu“, zarežao je
Set.
„Aha, ti ćeš da im pokažeš. Šta ovog puta želiš da budeš, žirafa?“
„Ništa od ovoga ne bi se dogodilo da su ostale da čuvaju prozor.“
„Ne zaboravi da si mučio jednu od njih“, podseti ga Kendra.
„I one su mi vratile istom merom! Sada smo kvit.“
„Рrе nego bilo šta preduzmemo, trebalo bi da popijemo malo
mleka.“
Zajedno su se vratili u kuću. Frižider je ležao na bočnoj strani.
Udruženim snagama uspeli su da otvore vrata. Nekoliko boca sa
mlekom se razbilo, ali su našli i nekoliko čitavih. Kendra zgrabi jednu,
otvori je i otpi gutljaj. Set ispi drugu.
„Moram po svoje stvari“, pojuri on ka stepeništu.
Kendra se dala u potragu za bilo kakvim tragom. Bila je ubeđena da
bi deka bar pokušao da im ostavi poruku. Možda nije stigao. Išla je od
jedne do druge prostorije, ali nije naišla ni na šta što bi joj bar
nagovestilo šta se dogodilo Leni ili deki.
Set se vratio u svojoj kamuflažnoj košulji, noseći kutiju od
pahuljica. „Pokušao sam da nađem onu dvocevku. Da je nisi možda
videla?“
„Nisam. Kod ulaznih vrata imaš strelu. Mogao bi njome da gađaš
čudovište.“
„Ipak ću se držati soli.“
„Nismo proverili podrum“, primeti Kendra.
„Vredi pokušati.“
Otvorili su vrata pored kuhinje i zagledali se u pomrčinu. Kendri
sinu da su to po svoj prilici bila jedina neoštećena vrata u kući.
Kamene stepenice vodile su u mrak.
„Mogao bi da upališ baterijsku“, reče Kendra.
„Zar ne postoji prekidač?“ upita Set. Nisu uspeli da ga pronađu.
Posle kraćeg preturanja po kutiji od pahuljica, Set izvadi baterijsku
lampu.
Stežući u jednoj šaci malo soli iz džepa, a u drugoj baterijsku, Set
krenu prvi. Stepenište je bilo neuobičajeno dugačko... više od dvadeset
strmih stepenika. Baterijska lampa je udno njih osvetlila kratak i
prazan hodnik koji se završava gvozdenim vratima.
Prišli su vratima. Ispod kvake nalazila se ključaonica. Set cimnu
kvaku, ali vrata su bila zaključana. U podnožju vrata nalazila su se
vratanca.
„Šta je ovo?“ upita on.
„Kroz njih ulaze brovniji da popravljaju stvari.“
Set gurnu vratanca. „Deko! Lena! Ima li koga?“
Uzalud su čekali odgovor. Pozvao ih je još jednom pre nego što je
ustao i upro baterijsku lampu u ključaonicu.
„Nijedan od tvojih ključeva sigurno ne odgovara ovoj bravi?“ upita
on.
„Svi su mnogo manji.“
„Možda deka drži ključ u spavaćoj sobi.“
„Sigurno bi nam se javili da su ovde.“
Kendra i Set krenuše nazad uz stepenice. Kada su se ispeli do vrha,
začuli su glasno i duboko stenjanje koje je potrajalo najmanje deset
sekundi. Prodorni zvuk dopro je spolja. Bio je suviše snažan da bi
poticao od ljudskog bića. Pojurili su ka stražnjem tremu. Stenjanje je
prestalo. Teško je bilo reći iz kog pravca je došlo.
Osvrtali su se unaokolo i čekali da se neobični zvuk ponovi. Posle
napetosti koja je potrajala minut ili dva, Kendra prekinu tišinu. „Šta to
bi?“
„Kladim se da se to oglasilo ono, ma šta to bilo, što se dočepalo
deke i Lene“, reče Set. „I zvučalo je kao da je prilično blizu.“
„I da je veliko.“
„Aha.“
„Poput kita.“
„Imamo so“, podsetio ju je Set. „Moramo da sledimo trag.“
„Jesi li siguran da je to dobra ideja?“
„Imaš neku bolju?“
„Ne znam. Možda da sačekamo da se pojave. Možda će uspeti da
pobegnu? „
„Аkо do sada već nisu, onda ni neće. Bićemo obazrivi i vodićemo
računa da se vratimo pre mraka. Biće sve u redu. Imamo so. Deluje
kao kiselina.“
„Ako nešto pođe naopako, ko će nas da spase?“ upitala je Kendra.
„Ne moraš da pođeš sa mnom.“
Set se sjuri niz stepenice trema i zaputi preko dvorišta. Kendra
nevoljno krenu za njim. Nije bila načisto kako će izvesti operaciju
spašavanja ako ne uspeju solju da sprže čudovište, ali Set je u jednom
u pravu ne mogu jednostavno da napuste deku.
Kendra je sustigla Seta kod leje sa cvećem kraj koje su pronašli
otiske. Zajedno su nastavili da pročešljavaju travu i slede niz rupa
veličine novčića preko travnjaka. Rupe su se nalazile na udaljenosti od
otprilike pet stopa jedna od druge i uglavnom su se protezale
pravolinijski. Prošle su pored ambara, napustile dvorište i duž uske
staze zašle u šumu.
Trava više nije skrivala tragove, tako da ih je sada bilo još lakše
slediti. Prošli su pored nekoliko staza koje su se ukrštale, ali nisu
morali da nagađaju kuda dalje. Otisci stvorenja koje je ostavljalo za
sobom rupe jasno su se videli. Brzo su napredovali. Kendra je i dalje
bila na oprezu. Pretraživala je šumu u potrazi za mitskim zverima, ali
je primetila samo jednog češlj ugara i nekoliko malih prugastih
veverica. „Umirem od gladi“, objavi Set.
„Ja ne, ali mi se prispavalo.“
„Da ti nije palo na pamet tako nešto.“
„Počinje da me grebe grlo“, nastavila je Kendra. „Jesi li svestan da
smo na nogama skoro trideset sati.“
„Nisam umoran“, reče Set. „Samo sam gladan. Trebalo je da
poharamo ostavu. Nemoguće da je sve otišlo dovraga.“
„Sigurno nismo baš toliko gladni ako tada nismo o tome
razmišljali.“
Set se iznenada ukopao u mestu. „Auh.“
„Šta je bilo?“
Set je napravio još nekoliko koraka. Nagnuo sc ka tlu i vratio
unazad, prošavši pored Kendre. Zatim je ponovo krenuo napred, ali
mnogo sporije, šutirajući s traga suvo lišće i grančice. Kendra je
shvatila u čemu je problem pre nego što je bilo šta rekao. „Nema više u
rupa“.
Pomogla mu je da pregleda tle. Oboje su bezbroj puta ispitali isti
deo staze pre nego što je Set rešio da krene u potragu za rupama
izvan nje. „Ovo ne valja“, reče on.
„Ima mnogo šiblja“, složila se Kendra.
„Kad bismo pronašli makar jednu rupu, znali bismo u kom se
pravcu zaputilo to stvorenje.“
„Ako je skrenulo sa staze, nema šanse da nastavimo praćenje.
Set je puzao na rukama i kolenima duž staze i prevrtao zemlju
ispod šiblja. Kendra je uzela štap i njime bockala tle.
„Ne ostavljaj rupe“, upozorio ju je Set.
„Samo pomeram lišće.“
„Možeš to i šakama“
„Ne bih baš da me ugrize kakva buba ili da zaradim osip.“
„Evo je. „Pokazao je Kendri rupu na udaljenosti od pet stopa od one
poslednje na stazi. „Skrenulo je ulevo.“
„Dijagonalno. „Spojila je dve rupe zamišljenom linijom i zašla još
dublje u šumu.
„Možda je skrenulo još više ulevo“, reče Set. „Trebalo bi da nađemo
još jednu.“
Na pronalaženje naredne rupe utrošili su skoro petnaest minuta.
Ispostavilo se da je stvorenje zaista odmah skrenulo ulevo, vertikalno
u odnosu na stazu.
„Šta ako je nastavilo da skreće?“ reče Kendra.
„Ako još malo skrene, počeće da se vraća.“
„Možda je želelo da zavara trag.“
Set je nastavi napred još pet stopa i gotovo istog časa pronašao
narednu rupu. To im je potvrdilo da je novi smer vertikalan u odnosu
na trag.
„Ovde šiblje nije toliko gusto“, reče Set.
„Sete, trebaće nam ceo dan da pređemo njegovih dvadeset
koraka.“
„Nemam nameru da ga sledim, već samo izvesno vreme da
nastavim u ovom pravcu. Možda će preseći preko staze. U tom slučaju
mogli bismo da se vratimo na nju. Ili možda živi u blizini.“
Kendra zavuče šaku u džep i napipa so. „Ne dopada mi se ideja da
skrenemo sa staze.“
„Ni meni. Nećemo daleko. Ali to stvorenje koje pratimo izgleda da
voli staze. Sve do sada je išlo stazom. Možda ćemo ga otkriti uskoro.
Vredi ići još malo.“
Kendra je zurila u brata. „U redu, ali šta ćemo ako naletimo na
pećinu?“
„Zavirićemo unutra.“
„Šta ako iz pećine bude dopiralo disanje?“
„Ne moraš da uđeš. Sam ću pogledati. Cilj nam je da nađemo deku.“
Kendra je grizla jezik. Umalo da joj izleti da će najverovatnije biti u
komadićima ako ga ovde negde budu našli. „U redu, nastavićemo još
malo. „Sišli su sa staze i krenuli vertikalno u odnosu na nju. Nastavili
su da osmatraju tle, ali nisu primetili više nijednu rupu. Ubrzo su prešli
suvo, stenovito korito potoka. A nedaleko od njega nabasali su na
malu livadu. Grmlje i divlje cveće na livadi sezalo im je gotovo do
struka.
„Ne vidim nikakvu stazu“, reče Kendra. „Kao ni kuću čudovišta.“
„Hajde da obiđemo livadu“, predloži Set. Međutim, duž livade nije
pronašao nijednu rupu niti bilo kakvu stazu.
„Priznaj da ćemo lutati naslepo ako nastavimo dalje“, reče Kendra.
„А da se popnemo na ono tamo brdo?“ predložio je Set, pokazavši
na najvišu tačku vidljivu sa livade, udaljenu nekih tri stotine metara.
„Da nameravam da svijem dom ovde negde, uradio bih to tamo. Osim
toga, sa vrha ćemo imati bolji pogled na okolinu. Od drveća se ništa ne
vidi. „Kendra stisnu usne. Brdo nije bilo strmo i lako bi mogli da se
popnu. A i nije bilo daleko. „Ako tamo ništa ne nađemo, vraćamo se?“
„Dogovoreno.“
Marševim korakom zaputili su se ka brdu, koje se nije protezalo u
pravcu u kojem su prvobitno skrenuli sa staze. Dok su se probijali kroz
gušće šiblje, negde u blizini puče grančica. Zastali su i stali da oslušnu.
„Sve sam nervoznija“, tiho je kazala Kendra.
„Biće sve u redu. Verovatno je pala neka šišarka.“
Kendra je pokušala da potisne slike blede žene oko koje se kovitlaju
crne halje. Sledila se čim se nje setila. Da je vidi ovde u šumi, znala je
da bi se samo sklupčala na tlu i dozvolila joj da je uzme, i to ju je
brinulo.
„Više ne znam u kom pravcu idemo“, reče ona. Čim su se vratili
među drveće, više nisu videli ni brdo ni livadu.
„Imam kompas.“
„Baš lepo, ako sve ostalo zakaže, moći ćemo da nađemo Severni
pol.“
„Staza koju smo sledili vodila je na severozapad“, uveravao ju je
Set. „Potom smo skrenuli na jugozapad. Brdo se nalazi na zapadu, a
livada na istoku.“
 „Nije loše.“
„Treba samo obraćati pažnju na takve stvari.“
Nedugo potom, drveće se proredilo i njih dvoje se zaputiše uz brdo.
Čim su stabla počela da rastu na većoj udaljenosti, šiblje je postalo
više, a grmlje veće. Kendra i Set su se krivudajući peli uz blagu
uzbrdicu ka prevoju.
„Osećaš li miris?“ upitao je Set.
Kendra zastade. „Kao da neko nešto kuva?“
Miris je bio slab, ali izrazit, sada kada ga je uhvatila. Kendra
uznemireno poče da se obazire unaokolo. ,,Oh, bože“, izusti ona i
čučnu.
„Šta je bilo?“
„Čučni.“
Set kleknu pored nje. Kendra pokaza ka prevoju brda. Na jednoj
strani uzdizao se stub dima... bio je tanak i podrhtavao je.
„Aha“, prošaputa on. „Mogli smo da naletimo na njega.“
Ponovo je morala da se ugrize za jezik. Nije valjda da neko kuva
deku. „Šta ćemo sad?“
„Ostani ovde“, reče Set. „Idem da proverim.“
„Ne želim da ostanem sama.“
„Onda kreni sa mnom, ali prati me na odstojanju. Ne bi bilo
poželjno da nas oboje uhvate istovremeno. Spremi so.“
Nije morao na to da je podseća. Brinulo ju je samo to da se u njenim
znojavim šakama so ne pretvori u gnjecavu masu.
Set se pognuo i krenuo napred, koristeći žbunje kao zaklon.
Postepeno je napredovao ka tananom stubu dima. Kendra je
oponašala njegove pokrete, zadivljena činjenicom da su se sati i sati
koje je proveo igrajući se rata konačno isplatili. Iako ga je sledila,
nikako nije uspevala da se pomiri s tim što su radili. Nije baš bila
oduševljena što se prikrada kazanu nekog čudovišta. Zar ne bi trebalo
da se što neprimetnije udalje odatle?
Treperavi stub dima bio je sve bliže. Set joj dade rukom znak da
priđe. Skupila se pored njega iza širokog grma dvostruko višeg nego
što je ona, trudeći se da diše što tiše. On prisloni usne uz njeno uvo.
„Moći ću da vidim šta se dešava kada zaobiđem ovaj grm. Pokušaću da
viknem ako me uhvate ili tako nešto. Budi spremna.“
Potom ona prisloni usta uz njegovo uvo. „Nemoj da ti padne na
pamet neki obešenjakluk, obećavam da ću te ubiti, budi uveren u to.“
„Neću, i ja se plašim.“
Set je nastavio da se šunja, Kendra je pokušavala da se smiri.
Čekanje je bilo pravo mučenje. Razmišljala je da i sama zaobiđe grm i
proviri, ali nije skupila hrabrost. Dobro je što je i dalje tišina, zar ne?
Osim ako Seta nisu nečujno pogodili otrovnom strelicom.
Čekanje se nemilosrdno odužilo. A onda je čula Seta kako se vraća
ne vodeći računa da li ga neko čuje. Zaobišao je grm hodajući
uspravno i rekao: „Dođi, ovo moraš da vidiš.“
„Šta?“
„Nije ništa strašno.“
Zaobišla je grm zajedno sa njim. Napetost je nije napuštala. A
ispred njih, na čistini u blizini vrha brda, ugledala je mesto sa koga je
izbijao tanak pramendima... kameni cilindrični oblik koji joj je sezao
otprilike do struka, sa drvenim čekrkom i kofom koja se klatila.
„Bunar?“
„Aha. Dođi da pomirišeš.“
Otišli su do bunara. Čak i iz blizine, dim koji se uzdizao bio je
nejasan poput pare. Kendra se nagnula nad bunar i zagledala u
duboku tamu. „Lepo miriše.“
„Na supu“, reče Set. „Od mesa, povrća, dobro začinjenu.“
„Da mi se ne pričinjava od gladi? Hm, odlično miriše.“
„I ja to mislim. Hajde da je probamo!“
„Da spustimo kofu?“ sumnjičavo je upitala Kendra.
„Zašto da ne?“ odvratio je Set.
„Dole možda ima nekih stvorenja.“
„Ne bih rekao“, reče on.
„Misliš li da je to samo bunar pun čorbe?“, mrštila se Kendra.
„Ne zaboravi da se nalazimo u magičnom rezervatu.“
„А šta ako je otrovna?“
„Šta nas košta da pogledamo“, bio je uporan Set. „Umirem od gladi.
Uostalom, nije ovde sve loše. Kladim se da vile dolaze ovamo na
večeru. Pogledaj, ima čak i ručicu. „Set poče da okreće čekrk i spušta
kofu u tamu.
„Ja ću da stražarim“, predložila je Kendra.
„Odlična ideja.“
Kendra se osećala kao da je na vetrometini. Bili su dosta daleko od
vrha, tako da nije mogla da vidi drugu stranu brda, ali su se nalazili
dovoljno visoko da je pogledom mogla da obuhvati drveće i padinu
kada bi pogledala dole. Brinulo ju je što u okolini bunara nema gde da
se sakrije, jer su iz krošnji ispod nje mogle da je vrebaju oči koje ne
vidi.
Set je i dalje odmotavao konopac i spuštao kofu sve dublje.
Konačno je čula kako je pljusnula. Konopac je malo omlitaveo. Posle
nekoliko trenutaka počeo je da izvlači kofu.
„Požuri“, reče Kendra.
„Žurim. Ovo je baš duboko.“
„Brine me što sve ono što se nalazi u šumi može da nas vidi.“
„Evo je. „Prestao je da okreće čekrk i poslednjih nekoliko stopa
izvlačio je kofu držeći je za dršku, a onda ju je spustio na obod bunara.
Kendra mu se pridružila. U mirišljavoj žutoj šupi u drvenoj kofi
plivali su komadići mesa, šargarepe, krompira i luka. „Liči na običnu
supu“, reče Kendra.
„I te kako. Odmah ću da je probam.“
„Nemoj!“ upozori ga ona.
„O’ladi. „Ulovio je komadić mesa, pustio ga da se ocedi i strpao u
usta. „Odlično!“ objavio je. Posle izvučenog krompira podneo je sličan
izveštaj. Nagnuo je kofu i srknuo malo supe. „Neverovatno!“ reče on.
„Moraš da probaš.“
Nekakvo stvorenje je izronilo iza onog istog žbuna koji su oni
koristili kao poslednji zaklon dok su se približavali bunaru. Od struka
naviše bio je to čovek bez košulje, izuzetno dlakavih grudi i s parom
malih šiljatih rogova iznad čela. Od struka naniže imao je noge
rundave koze. Satir se zaleteo pravo na njih, vitlajući nožem.
I Kendra i Set uplašeno su se okrenuli kada su začuli topot njegovih
kopita uz padinu brda. „So“, nekako je uspeo da izgovori Set dok je
zavlačio šake u džepove.
 Kendra se u međuvremenu sklonila iza bunara. Set to nije uradio.
Ostao je na istom mestu i kada se satir našao na nekoliko koraka od
njega, bacio je so.
Satir se ukopao u mestu, očigledno iznenađen što se našao u
oblaku soli. Set baci i drugu šaku i zavuče šake u džepove da zahvati
još. So nije proizvela ni iskre niti cvrčanje. Umesto toga, samo je
zapanjila satira.
„Šta to radiš?“ upita on prigušenim glasom.
„I ja bih tebi mogao da postavim isto pitanje“, odvratio je Set.
„Ne, ne bi. Upropastićeš nam operaciju. „Satir projuri pored Seta i
preseče konopac nožem. „Ona dolazi.“
„Kо?“
„Ostavimo pitanja za kasnije“, reče satir. Namotao je konopac na
čekrk, ščepao kofu i krenuo niz brdo, prosipajući usput supu. Kendra
je s druge strane brda čula šuškanje lišća i lomljavu grančica. I ona i
Set krenuše za satirom.
Satir skliznu u žbun iza koga je Kendra malo ranije čučala. Kendra i
Set uroniše u žbun za njim. Trenutak pošto su se sklonili, pojavila se
nekakva odvratna krupna žena i prišla bunaru. Imala je široko
spljošteno lice i izdužene ušne školjke koje su joj visile gotovo do
snažnih ramena. Preko ružnih opuštenih grudi spuštala se gruba,
ručno ispredena tunika. Koža boje avokada bila je rebrasta poput
somota, seda kosa dronjava i umršena, i moglo se reći da je debela.
Bunar jedva da joj je sezao do kolena, što znači da je bila znatno viša
od Huga. Zanosila se sa jedne na drugu stranu dok je hodala i teško
disala na usta.
 Presamitila se i stala nezgrapno da opipava drveni okvir bunara.
„Ljuđožderka ne vidi baš najbolje“, prošaputao je satir.
Čim je to izgovorio, ljudožderka naglo podiže glavu. Progunđala je
nešto na nekakvom grlenom jeziku. Teturavo se udaljila nekoliko
koraka od bunara, čučnula i počela da njuši tle na mestu gde je pala so
koju je Set bio bacio. „Ovde bili ljudovi“, optužila je ona hrapavim
glasom sa naglaskom. „Gde vi ljudovi biti?“
Satir prinese prst ustima. Kendra se nije pomerala i trudila se da
diše što nečujnije, iako je bila veoma uplašena. Pokušavala je da
isplanira na koju stranu bi bilo dobro da pobegne.
Ljudožderka klateći se krenu niz padinu ka njihovom skrovištu,
usput njušeći vazduh, kako u visini, tako i pri tlu. „Ja čula ljudovi. Ja
nanjušila ljudovi. A njušim i moju čorbu. Ljudovi ponovo bili kod moja
čorba. Sada izađete i izvinite se. „Satir odmahnu glavom i pređe
prstom preko grla da pojasni. Set gurnu šaku u džep. Satir mu dodirnu
zglavak i mršteći se odmahnu glavom.
Ljudožderka je već uspela da prevali polovinu razdaljine do grma.
„Vi ljudovi mnogo volite moja čorba, a kako bilo ja vas bacim u nju.“
Kendra se jedva suzdržala od toga da ne jurne. Ljudožderka će za
nekoliko trenutaka stići do njih. Međutim, satir je izgleda znao šta
radi. Podigao je šaku i dao im znak da ostanu gde jesu.
Bez ikakvog upozorenja, nešto je počelo da se probija kroz grmlje
na dvadesetak metara desno od njih. Ljudožderka se okrenula ka
zvuku i brzo i nespretno zakoračila u stranu.
Satir klimnu. Iskobeljali su se iz grma i uputili niz brdo.
Ljudožderka se zaustavila, promenila pravac i krenula za njima. Satir
zavitla kofu sa čorbom među isprepleteno trnje i preskoči palo deblo.
Kendra i Set pojuriše za njim.
Što je brže trčala, Kendra je nošena inercijom pravila sve duže i
duže korake. Svaki korak predstavljao je novu mogućnost da izgubi
ravnotežu i padne na nos. Set je sve vreme bio nekoliko koraka ispred
nje, a hitri satir postepeno je povećavao razdaljinu između sebe i njih.
Nesvesna prepreka, ljudožderka ih je progonila praveći silnu buku
dok je gazila žbunje i kršila grane. Zviždukavo je dahtala i udisala
vlažni vazduh, i povremeno psovala na svom nerazumljivom jeziku.
Uprkos glomaznosti i očiglednoj iscrpljenosti, deformisana
ljudožderka ih je brzo sustizala.
Izbili su u ravnicu. Ljudožderka je pala među grane i suvo lišće, koji
zapraskaše poput petardi. Kendra se na trenutak osvrnula i videla da
se krupna ljudožderka pridiže.
Satir ih je odveo do plitke jaruge sa širokim ulazom u mračni tunel.
„Ovuda“, reče uletevši u tunel. Iako je delovao dovoljno prostrano da bi
i ljudožderka mogla da prođe kroz njega, Set i Kendra su ga bez reci
sledili. Satir je delovao samouvereno i do sada je bio u pravu.
Što su dalje odmicali u tunelu, bivalo je sve mračnije. Iza sebe su
čuli odzvanjanje teških koraka. Kendra se osvrnula. Ljudožderka je
ispunila podzemni prolaz i zaklonila gotovo svu svetlost koja je ulazila
kroz otvor.
Jedva su uspevali da nazru satira ispred sebe. Tunel se sužavao.
Ljudožderka je dahtala i kašljala Kendri za petama. S malo sreće
strefiće je srčka i srušiće se.
U jednom trenutku zavladala je potpuna tama. A onda je počelo da
se razdanjuje. Tunel se i dalje sužavao. Ubrzo je Kendra morala da
čučne i zidovi s obe strane bili su joj nadohvat ruke. Satir je usporio i
sve češće se osvrtao sa vragolastim osmehom na licu. I Kendra je
pogledavala preko ramena.
Zadihana ljudožderka izvesno vreme je puzala na sve četiri, a onda
je nastavila na stomaku, zviždeći i daveći se. Kada dalje nije mogla,
iznervirano je urliknula iz dubine grla. Potom im se učinilo da povraća.
Satir ispred njih je puzao. Prolaz se peo naviše. Kroz malu pukotinu
izbili su u valjkasto ulegnuće. Tamo ih je čekao drugi satir. Ovaj drugi
imao je crveniju dlaku od prvog i nešto duže roščiće. Rukom im je dao
znak da ga slede.
Dva satira i dva deteta nepromišljeno su jurili kroz šumu još
nekoliko minuta. Kada su stigli na čistinu sa malim ribnjakom,
crvenoglavi satir je stao i okrenuo se prema ostalima.
„Šta vam bi, umalo da upropastite operaciju!“ upita on.
„Glupa greška“, složio se drugi satir.
„Nismo znali“, reče Kendra. „Mislili smo da je to bunar.“
„Od dimnjaka ste mislili da je bunar?“ jadikovao je crvenoglavi.
„Pretpostavljam da ponekad pomešate ledenice sa šargarepama? Ili
vagone hrane sa poljskim klozetima?“
„Tamo je bila i kofa“, reče Set.
„I bio je ukopan u zemlju“, dodade Kendra.
„U pravu su“, primeti drugi satir.
„Nalazili ste se na krovu ljudožderkine jazbine“, objasni im
crvenoglavi.
„Sada znamo“, reče Set. „Mislili smo da je brdo.“
 „Nema ničeg lošeg u tome da ukradete malo supe iz njenog lonca“,
nastavi crvenoglavi. „Pokušavamo slobodno da se ponašamo kada je
naša imovina u pitanju. Ali morate to raditi prefinjeno. Rafinirano. Bar
sačekajte da stara zaspi. Uostalom, ko ste vi? „
„Set Sorenson.“
„Kendra.“
„Ja sam Nevel“, predstavi se crvenoglavi. „Ovo je Dorin. Shvatate li
vi da ćemo najverovatnije morati sve ponovo da izgradimo?“
„Staru konstrukciju sigurno će uništiti“, objasnio je Dorin.
„А izgradnja nove gotovo da je zahtevnija nego da sami kuvamo
čorbu“, frktao je Nevel.
„Nikako da nam uspe kao njoj“, džvanjkao je Dorin.
„Baš je nadarena“, složio se Nevel.
„Žao nam je“, reče Kendra. „Malo smo se izgubili.“
Dorin odmahnu rukom. „Ne brinite. Mi volimo da pretimo. Da ste
nam uništili vino, to bi onda bila druga priča.“
„Ра ipak“, reče Nevel, „mora da se jede, a besplatna čorba je
besplatna čorba.“
„Smislićemo već kako da vam nadoknadimo štetu“, reče Kendra.
„I mi ćemo“, dodade Nevel.
„Da nemate možda... baterije?“ upita ih Dorin.
„Baterije?“ ponovi Set, nabravši nos.
„One velike“, pojasni Nevel.
Kendra prekrsti ruke na grudima. „Šta će vam baterije?“
„Sjajne su“, odvrati Nevel, gurkajući Dorina laktom.
„Obožavamo ih“, reče Dorin, mudro klimajući glavom, „One nam
liče na male bogove.“
Deca su u neverici zurila u satire, ne znajući kako da nastave ovaj
razgovor. Bilo im je jasno da lažu. „U redu“, predao se Nevel. „Imamo
portabl televizor. „
„Nemojte reći Stenu.“
„Imali smo brdo baterija, ali su se istrošile.“
„А naš snabdevač više ne radi ovde.“
„Mogli bismo da se dogovorimo. „Nevel diplomatski raširi ruke.
„Nekoliko baterija za to što ste prekinuli naše snabdevanje čorbom.“
„А onda možemo da trgujemo još nekim stvarima. Zlatom, pićem,
samo kažite. „Dorin malko spusti glas. „Razume se, dogovor ostaje
među nama.“
„Sten ne voli da gledamo tu cev“, reče Nevel. „Poznajete našeg
deku?“ upita Set.
„Kо ga ne zna“ primeti Nevel.
„Da ga niste nedavno videli?“ upita Kendra. „Jesmo, prošle nedelje“,
odvrati Dorin.
„Mislim, od sinoć.“
„Nismo, zašto?“ upita Nevel.
„Zar niste čuli?“ upita ih Set.
Satiri se zgledaše i slegnuše ramenima. „Šta to?“ upita ih Nevel.
„Deka nam je noćas kidnapovan“, objasni Kendra. „Zar je vaš deka
dete?“ reče Nevel.
„Hoće da kažu da je otet“, pojasni Dorin.
Kendra klimnu. „Stvorenja su provalila u kuću i odvela njega i
domaćicu.“
 „А Dejla nisu?“ upita Dorin.
„Mislimo da nisu“, odvrati Set.
Nevel zavrte glavom. „Jadni Dejl. Nikada nije bio mnogo
popularan.“
„Loš smisao za humor“, složio se Dorin. „Suviše tih.“
„Vi ne znate ko je mogao da ih odvede?“ upita Kendra.
„Tokom Noći ivanjske?“ upita Nevel, podigavši ruke u znak čuđenja.
„Bilo ko. Vaše nagađanje može biti čak bolje od moga.“
„Da li biste nam pomogli da ga pronađemo?“ upita Set.
Satiri se pogledaše s nelagodom. „Ovaj“, Nevel poče da objašnjava
snebivajući se, „ova nedelja nam je pretrpana.“
„Imamo mnogo obaveza“, potvrdi Dorin, povlačeći se.
„Kada malo bolje promislim“, reče Nevel, „možda nam je trebala
nova skalamerija na dimnjaku. Šta kažete na to da svako pođe svojim
putem i da zaključimo da smo kvit?“
„Nemojte ništa od onoga što smo rekli uzeti k srcu“, dodade Dorin.
„Samo smo bili satirični.“
Set zakorači ka njima. „Da li znate nešto što nam ne govorite?“
„Nije to u pitanju“, odvrati Nevel, nastavivši lagano da se povlači. „U
pitanju je Ivandan. Prebukirani u smo.
„Hvala vam što ste nam pomogli da umaknemo ljudožderki“, reče
Kendra.
„Bilo nam je zadovoljstvo“, odvrati Nevel.
„То se podrazumeva“, dodade Dorin. „Da li biste bar mogli da nas
uputite kako da se vratimo kući?“ upita Set.
Satiri prestadoše da se povlače. Dorin ispruži ruku. „Tamo imate
stazu.“
„Kada stignete do nje, skrenite desno“, reče Nevel.
„ To će vas odvesti na pravi put.“
Pozdravite nam Stena kada se pojavi.“
Satiri se brže bolje okrenuše i nestadoše među drvećem.
 DVANAESETA GLAVA

U ambaru

K endra i Set uspeli su da pronađu stazu zahvaljujući uputstvima

koja su dobili od satira i ubrzo su ponovo naišli na rupe veličine
novčića koje su im, poput mrvica hleba, poslužile da stignu do kuće.
„Oni jarcoljudi su idioti“, izjavio je Set.
„Ipak su nas spasli od ljudožderke“, podseti ga Kendra.
„Mogli su da nam pomognu da spasemo deku, ali su nas otkačili.
„Set je namršteno nastavio dalje.
Kada su se približili dvorištu, ponovo su začuli ono neljudsko
režanje, samo što je ovog puta bilo glasnije no ikad. Istog časa su stali.
Zbunjujući zvuk dolazio je odozgo. Otegnuto, žalobno jadikovanje koje
se moglo uporediti sa zvukom sirene za maglu. Set je uspeo da iskopa
malo preostale soli iz džepa i pohitao napred. Uskoro su stigli do same
ivice dvorišta. Sve je delovalo normalno. Nisu ugledali nikakvu
ogromnu životinju sposobnu da ispušta moćne zvuke koje su bili čuli.
„Imaj u vidu da satiru so nije naudila“, prošaputala je Kendra.
„Verovatno je u stanju da opeče samo rđava stvorenja“, odvrati on.
„Mislim da je ljudožderka pokupila i malo soli.“
„Tada se već bila pomešala sa zemljom. Videla si kako je sinoć
spržila one momke.“
Oklevali su da uđu u dvorište. „Šta sad?“ postavi pitanje Kendra.
Dvorištem se ponovo razleže snažna rika. Ovog puta dopirala je iz
veće blizine i bila je još glasnija. Krov od šindre na ambaru zaklopara.
„Dolazi iz ambara“, zaključi Set.
„Tamo nismo gledali!“ seti se Kendra.
„Nisam o tome razmišljao.“
Čudovišna rika se prolomi i treći put i zatrese ambar. Ptice
poleteše s greda.
„Misliš li da je nešto odnelo deku i Lenu u ambar?“ upita Kendra.
„Zvuči kao da je još tamo.“
„Deka nam je kazao da ne ulazimo u ambar ni po koju cenu.“
„Mislim da sam ja već debelo zaradio kaznu“, reče Set. „Nisam na
to mislila, šta ako unutra drži neka divlja stvorenja? Možda to nema
nikakve veze s njegovim nestankom.“
„То nam je za sada jedina šansa. Gde bismo još mogli da
pogledamo? Nemamo nijedan trag. A za one koje smo imali ispostavilo
se da su ćorsokaci. Hajde bar da zavirimo unutra.“
Set se zaputio ka ambaru. Kendra ga je nevoljno sledila. Dotična
struktura uzdizala se nad njima dobrih pet spratova, a na samom vrhu
nalazio se vetrokaz u obliku bika. Kendra do sada nikada nije potražila
ulaz. Za oko su joj zapala upadljiva dvostruka vrata s prednje strane,
kao i nekoliko manjih duž bočnih strana zgrade.
Ambar je zaškripao i počeo da se trese kao da je u njemu
zemljotres. Kroz vazduh se prolomio zvuk lomljenja drvene građe,
propraćen još jednim žalosnim jaukom.
Set se okrenuo da pogleda Kendru. Tamo unutra nalazilo se nešto
ogromno. Nekoliko trenutaka potom ambar se umirio.
Dvostruka vrata s prednje strane bila su zamandaljena lancima i
masivnim katancem, pa je Set krenuo bočnom stranom zgrade, tiho
probajući da otvori manja vrata. Sva su bila zaključana. Na ambaru je
bilo i nekoliko prozora, ali se najniži nalazio na trećem spratu.
Nečujno su obišli ćelu zgradu, ali nisu našli nijedna nezaključana
vrata. Čak nije bilo ni pukotina niti rupa kroz koje bi mogli da provire.
„Deka je baš dobro obezbedio ovo mesto“, prošaputala je Kendra.
„Možda ćemo morati da napravimo buku da bismo ušli“, reče Set.
Ponovo je krenuo oko zgrade.
„Nisam sigurna da bi to bilo pametno.“
„Sačekaću da ambar ponovo počne da se trese. „Set sede ispred
jednih malih vrata čija visina nije prelazila tri stope. Prolazili su
minuti.
„Misliš da zna da čekamo?“ upitala je Kendra.
„Ti si baksuz.“
„Prestani to da govoriš.“
Blizu njih prolete jedna vila. Set pokuša da je otera. „Gubi se
odavde. „Vila bez po muke izbeže njegovo mlataranje. Što je žešće
mlatarao rukama, to im je ona bliže prilazila.
„Prestani, samo je nerviraš“, reče mu Kendra.
„Dosta mi je vila.“
„Ignoriši je, možda će otići.“
Kada je prestao da obraća pažnju na vilu, ona se nacrtala tik iza
njegove glave. Pošto ni na to nije reagovao, vila mu se spustila na
glavu. Set je nekoliko puta pokušao da je mlatne, ali je vila uspešno
izbegavala njegove udarce, praveći piruete. U trenutku kada je skočio
na noge da je pojuri, ponovo se prolomila rika. Mala vrata su se
zatresla.
Set je istog časa opet seo na tle i sa oba stopala počeo da udara u
vrata. Rika je prigušila buku koju je pravio. Ivica malih vrata se
odvalila posle petog udarca i ona se otvoriše. Set se otkotrljao od
otvora, a i Kendra se sklonila u stranu. Set izvadi preostalu so iz
džepova. „Hoćeš malo?“ upita je on, samo oblikujući reči ustima.
Kendra uze malo soli. Posle jedne do dve sekunde zaglušujuće
zapomaganje prestade. Set dade Kendri znak da sačeka i puzeći prođe
kroz mala vrata. Kendra je čekala, stiskajući so u šaci.
Set se ponovo pojavio na vratima sa zagonetnim izrazom lica. „Ovo
moraš da vidiš“, reče on.
„Šta?“
„Ne brini. Dođi da pogledaš.“
Kendra se pognula i prošla kroz mala vrata. Nepregledni ambar
sastojao se od jedne jedine prostorije nalik na pećinu i nekoliko
plakara razmeštenih po obodu. Prostorijom je dominirala jedna jedina
džinovska krava.
 „Nisam to očekivala“, promrmljala je Kendra u neverici.
Zapanjeno je zurila u kolosalno govedo. Ogromnom glavom gotovo
da je dodirivala krovne grede na visini od petnaestak metara. Valov se
protezao celom dužinom zgrade. Krava je imala kopita veličine kade.
Neverovatno veliko vime bilo je strašno nabreklo. Mleko je kapalo i
curkalo iz vimena veličine džakova za boks.
Gargantuovska krava je nakrivila glavu i zagledala se u pridošlice.
Otegnuto je muknula. Bilo je dovoljno da promeni položaj pa da se
ambar zatrese.
„Sveta krava“, promrmlja Kendra. „Slobodno to ponovi. Ne bih
rekao da će deki u skorije vreme ponestati mleka.“
„Mi smo prijatelji“, doviknu Kendra kravi. Krava zabaci glavu i poče
da jede iz valova.
„Kako to da je do sada nismo čuli?“ pitao se Set.
„Verovatno nikada ne muče. Mislim da je nešto boli“,/ primeti
Kendra. „Pogledaj joj vime. Strašno je nabreklo. Kladim se da bi mogla
da napuni bazen.“
„Ozbiljno.“
„Verovatno je neko svako jutro muze.“
„А danas to niko nije uradio“, reče Set.
Stajali su i zurili. Krava je i dalje mljackala seno iz valova. Set
pokaza ka stražnjem delu ambara. „Pogledaj koliko balege.“
„Odvratno!“
„Najveća pita od balege na svetu!“
„То nije moglo da ti promakne.“
Ponovo je odjeknulo mukanje kojim je krava izražavala svoje
pritužbe. Ovo je bilo najupornije do sada. Pokrili su šakama uši i
sačekali da umukne.
„Verovatno bi trebalo bar da pokušamo da je pomuzemo“, reče
Kendra.
„А kako to da izvedemo!“ razdrao se Set.
„Mora postojati način. Oni to sigurno stalno rade.“
„Ne možemo čak ni da dohvatimo te njene stvari.“
„Kladim se da je krava mogla da rasturi ovo mesto samo da je
htela. Pogledaj je! Sve je uznemirenija. Vime samo što joj se nije
rasprslo. Ko zna kakve sve moći poseduje. Zahvaljujući njenom mleku
ljudi vide vile. Samo nam još nedostaje da ovuda jurca džinovska
magična krava. To bi bila potpuna propast.“
Set prekrsti ruke na grudima i zamisli se nad zadatkom.
„Neizvodivo je.“
„Pretražimo plakare. Možda u njima ima nekih posebnih alatki.“
„А šta ćemo s dekom?“
„Ponestalo nam je tragova“, reče Kendra. „Ako ne pomuzemo ovu
kravu, suočićemo se sa novom nesrećom.“
U plakarima su pronašli razne alatke i opremu, ali ništa za mužu
džinovske krave. Svuda unaokolo nalazila su se prazna burad, kako u
plakarima, tako i izvan njih, i Kendra shvati da služe za prihvatanje
mleka. U jednom od plakara Kendra je pronašla merdevine. „Ovo će
nam biti dovoljno“, izjavi ona.
„Kako da ih obuhvatimo šakama?“
„Nema potrebe.“
„Sigurno negde postoji džinovska mašina za mužu“, reče Set.
 „Ne vidim ništa slično. Možemo da se uhvatimo za vime i skočimo.“
„Jesi li poludela?“
„Zašto da ne?“ rekla je Kendra, pokazujući razdaljinu između
donjeg kraja vimena i poda. „Nije daleko od njega do tla.“
„Nemaš nameru da upotrebiš burad?“
„Ne, možemo da žrtvujemo to mleko. Burad bi nam samo smetala.
Najvažnije je da smanjimo pritisak.“
„Šta ako nas zgazi posle?“
„Nema mesta ni da se pomeri. Sve će biti u redu ako sve vreme
budemo ispod vimena.“
Dovukli su merdevine i uspravili ih. Po jedne ispod svakog dela sa
iste strane mamutske krave. Popeli su se na merdevine. Tek kada su
stali na pretposlednju prečagu, uspeli su da se uhvate za vrh vimena.
Set je stajao i čekao dok je Kendra pokušavala da se namesti.
„Pošteno se klima“, reče ona.
„Uhvati ravnotežu.“
Oklevajući se uspravila. Bili su na većoj visini nego što je izgledalo
sa tla. „Spreman?“
„Nisam. Kladim se da bi je ambar zadržao.“
„Moramo bar da pokušamo.“
„Da se uhvatim za to i skliznem dole?“ upita Set.
„Spuštaćemo se naizmenično, prvo ti pa ja, pa ti, a onda ja. Potom
ćemo preći na drugu stranu.“
„А da ti kreneš prva?“
„Ti si bolji u ovakvim stvarima“, reče Kendra.
„To je tačno, pomuzao sam gomilu džinovskih krava. Pokazaću ti
jednom osvojene pehare.“
„Ne šalim se, ti kreni“, požurivala ga je Kendra.
„Šta ako je bude bolelo?“
„Ne bih rekla da smo dovoljno teški. Mene više brine da nećemo
uspeti da izvučemo mleko iz nje.“
„Treba znači da stisnem što jače mogu“, proveravao je Set.
„Svakako.“
„Kada ja to uradim, onda ti stupaš na scenu, radićemo što brže
možemo.“
„Ako ikada uspem da nađem pehar koji se dođeljuje za mužu
džinovskih krava, obećavam da ću ti ga kupiti“, ponudila je Kendra.
„Više bih voleo da to ostane naša mala tajna. Spremna?“
„Kreći.“
Set oklevajući položi šaku na ogromno vime. Krava muknu, a on se
povuče, čučnu i sa obe šake se uhvati za merdevine da ne bi izgubio
ravnotežu. Kendra je to isto pokušavala dok se smejala. Konačno se
sirena za maglu ugasila.
„Predomislio sam se“, reče Set.
„Brojim do tri“, reče Kendra.
„Ti budi prva, ili odustajem. Umalo nisam pao i istovremeno se
upiškio u gaće.“
„Jedan... dva... tri!“
Set zakorači s merdevina držeći se za vime. Skliznu niz njega i
pade na pod, praćen neverovatnim mlazom mleka. Kendra takođe
zakorači s merdevina držeći se za vime. Iako se čvrsto držala za
njega, klizila je brže nego što je to očekivala i na kraju je tresnula o
pod. Nogavice farmerki već su joj bile natopljene mlekom.
Set se ponovo peo na merdevine. „Već mi je muka“, reče on ponovo
zakoračivši i skliznuvši na pod. Ovog puta je uspeo da ostane na
nogama. I Kendra se ponovo popela i skliznula. Ovog puta je obgrlila
vime što je jače mogla, tako da se spustila nešto sporije, ali se
svejedno preturila kada je udarila o pod. Mleka je već bilo posvuda.
Ubrzo su uhvatili fazon i oboje su se uglavnom dočekivali na noge.
Vime se malo opustilo, a oni su polako uvežbavali držanje za njega i
spuštanje. Mleko je)obilato isticalo. Dok su klizili, krava ga je
izbacivala kao vatrogasna creva vodu. Sigurno su oboje skočili
sedamdesetak puta pre nego što je isticanje mleka oslabilo.
„Idemo na drugu stranu“, dahćući izgovori Kendra.
„Ne osećam ruke“, požali se Set.
„Moramo da požurimo.“
Premestili su merdevine i krenuli ispočetka. Kendra je zamišljala
da se nalazi na nadnaravnom dečjem igralištu na kojem deca gacaju
kroz mleko umesto kroz pesak i spuštaju se niz debele, mesnate
motke.
Kendra se usredsredila na penjanje uz merdevine i što mekše
prizemljavanje. Nije smela da dozvoli da ove operacije počne da
obavlja rutinski, jer bi se u tom slučaju moglo desiti da iščaši zglob,
slomi kost ili da joj se desi nešto još gore.
Na prvi znak da je mlaz mleka oslabio, skljokali su se od
iscrpljenosti, ne obazirući se na to što leže u mleku, jer su im odeća i
kosa ionako već bili natopljeni. Oboje su se očajnički borili da povrate
dah. Kendra spusti šaku na vrat. „Srce mi lupa kao pneumatski čekić“
 „Mislio sam da ću da se ispovraćam od onog mirisa“, žalio se Set.
„Ja sam više umorna nego što mi je muka.“
„Razmisli malo o tome. S tebe se cedi toplo mleko dok se oslonjena
licem o kravlje vime spuštaš otprilike stoti put.“
„Spustili smo se više od sto puta.“
„Usvinjili smo ceo ambar“, reče Set. „Nikada više neću ni liznuti
mleko.“
„Ja nikada više neću otići na dečje igralište“, zaklela se Kendra.
„Molim?“
„Teško je to objasniti.“
Set osmotri područje ispod krave. „U podu se nalaze odvodi, ali ne
bih rekao da baš mnogo mleka otiče kroz njih.“
„Videla sam crevo. Sumnjam da bi se kravi dopalo da se sve to
mleko oko nje pokvari. „Kendra sede i iscedi mleko iz kose. „Ovo mi je
bio najbolji trening do sada. Mrtva sam.“
„Kada bih ovo radio svakog dana, izgledao bih kao Herkul“, reče
Set.
„Da li bi vratio merdevine na mesto?“
„Ako se ti latiš creva.“
Crevo je bilo dugačko, a pritisak vode dobar. Izgleda da je kapacitet
odvoda bio prilično velik. Od svega im je spiranje mleka još i najlakše
palo. Pošto su to obavili, oprali su crevom jedno drugo.
Od kada su se ozbiljno prihvatili muže, krava više nije ispustila ni
glasa i na njih više nije obraćala pažnju. Za svaki slučaj nekoliko puta
su zovnuli deku i Lenu dok su još bili u ambaru. Prvo su to radili tiho,
da ne bi prepali kravu, a onda su ih postepeno dozivali sve glasnije.
Kao i do tada, niko im nije odgovorio.
„Da se vratimo u kuću?“ upitala je Kendra.
„Možda bi trebalo. Uskoro će pasti mrak.“
„Umorna sam i gladna. Moramo da potražimo nešto\a jelo.“
Posle toga su izašli iz štale. Dan je bio na izmaku.
„Imaš veliku poderotinu na košulji“, primeti Kendra.
„Росерао sam je dok smo bežali od ljudožderke.“
„Imam jednu ružičastu. Možeš da je pozajmiš.“
„Biće mi i ova dobra kada se osuši“, reče Set.
„Ružičasta će isto tako dobro da te štiti kao i ta tvoja“, reče Kendra.
„Da li su sve devojčice toliko praznoglave kao ti?“
„Nemoj mi reći da si u zelenoj košulji nevidljiv za čudovišta?“
„Nisam, ali sam manje vidljiv. Stvar je u tom manje. Manje nego ti u
toj tvojoj plavoj.“
„Onda ću i ja da nađem neku zelenu. „
 TRINAESETA GLAVA

Neočekivana poruka

K endra je sedela na podu trpezarije i jela već drugi sendvič s

puterom od kikirikija i želeom. Ona i Set pronašli su u kuhinji
dovoljno hrane za nekoliko nedelja. U ostavi je bilo konzerviranog
voća i povrća, nepolomljenih tegli sa raznim konzervisanim stvarima,
hleba, ovsene kaše, krema od žitarica, krekera, tunjevine i još mnogo
drugih stvari.
Frižider je i dalje radio iako je bio prevrnut na bok. Počistili su
polomljeno staklo iz njega najbolje što su mogli. Ostalo je još dovoljno
mleka, sira i jaja. U zamrzivaču je bilo mnogo mesa.
Kendra ponovo zagrize sendvič. Zavalila se i zatvorila oči. Mislila je
da će moći da pojede još jedan sendvič, ali sada više nije sigurna u to.
„Iscrpljena sam“, reče ona. „I ja“, dodade Set. Zatim stavi komadić sira
na kreker, a povrh toga položi sardinu obloženu sosom od senfa.
„Peku me oči.“
„Mene grebe grlo“, reče Kendra. „А sunce još nije ni zašlo.“
„Šta ćemo s dekom?“
„Mislim da će biti najbolje da se malo odmorimo. Ujutro ćemo
jasnije razmišljati.“
„Koliko smo spavali prošle noći?“ upitao je Set.
„Otprilike pola sata“, nagađala je Kendra.
„Budni smo već skoro dva dana!“
„Sada ćemo spavati dva dana.“
„Ма nemoj“, reče Set.
„Istina je. Tvoje žlezde će izlučiti čauru.“
„Nisam baš toliko lakoveran.“
„Upravo zbog toga si toliko gladan. Taložiš masti za hibernaciju.“
Set pojede ostatke krekera. „Treba da probaš sardinu.“
„Ne jedem ribe s glavom.“
„Glave su najbolje! Možeš da osetiš kako oči iskaču kada...“
„Prestani. „Kendra ustade. „Moram u krevet.“
I Set je ustao. „I ja.“
Popeli su se uz stepenice, prošli kroz rusvaj u hodniku i nastavili
stepenicama koje su vodile na tavan. Posledice prethodne noći bile su
vidljive u celoj sobi, osim oko kreveta. Zlatokosa se odgegala u ugao i
počela da kokodače. Njena hrana bila je rasuta po podu.
„U pravu si što se tiče soli. Izgleda da ne deluje“ reče Set.
„Možda je delotvorna jedino ovde.“
„Oni jarcoljudi su prave seronje, ali moram priznati da su prilično
smešni.“
„Zovu ih satiri“, reče Kendra.
„Moram da pronađem nekoliko velikih baterija. Kazali su da će
nam za njih dati zlato.“
„Ali nisu rekli koliko.“
„Zamisli da trampiš baterije za zlato! Mogao bih da postanem
milioner.“
„Nisam baš sigurna da im treba verovati. „Kendra se baci
potrbuške na krevet i zari lice u jastuk. „Zašto Zlatokosa kokodače?“
„Kladim se da joj nedostaje kavez. „Set ode do usplahirene kokoške.
„Kendra, dođi da vidiš ovo.“
„Mogu li da pogledam ujutro?“ upita ona nerazgovetnim glasom jer
joj je lice i dalje bilo zariveno u jastuk.
„Moraš sada da pogledaš.“
Kendra se odgurnu šakama o krevet i ode do Seta. Na podu u uglu
je više od sto zrna obrazovalo devet slova:
JA SAM BAKA
„Mora da se šališ“, reče Kendra i sumnjičavo odmeri Seta. „Jesi li ti
ovo napisao?“
„Nisam! Nema šanse!“
Kendra čučnu ispred Zlatokose. „Ti si moja baka Sorenson?“
Kokoška pomeri glavu gore-dole, kao da potvrđuje. „Da li je to bilo da?“
Kokoška ponovi istu kretnju glavom.
„Daj mi jedno ’ne’ da bih bila sigurna“, reče Kendra.
Zlatokosa odrečno odmahnu glavom.
„Kako se ovo dogodilo?“ upitao je Set. „Neko te je preobrazio?“
 Kokoška ponovo potvrdno klimnu.
„Kako da te vratimo u prvobitno stanje?“ upitala je Kendra.
Kokoška je samo mirno stajala.
„Zašto je deka nije vratio?“ upitao je Set.
„Da li je deka Sorenson pokušao da te povrati?“ raspitivala se
Kendra.
Zlatokosa je prvo potvrdno klimnula, a potom odrečno odmahnula
glavom.
„Da i ne?“
Kokoška klimnu.
„Pokušao je, ali nije uspeo“, nagađala je Kendra.
I na ovo je potvrdno klimnula.
„Znaš li kako možemo da te vratimo u prvobitno stanje?“ upitala je
Kendra.
Ponovo je usledilo potvrdno klimanje.
„Da li je to nešto što možemo da uradimo u kući?“ upitala je
Kendra.
Kokoška odrečno odmahnu glavom.
„Da li moramo da te odnesemo veštici?“ okušao je sreću Set.
 Kokoška potvrdi i poče da maše krilima i da se udaljava.
„Stani, bako!“ Kendra posegnu za kokoškom, ali joj usplahirena
ptica izmače. „Odlepila je.“
Set je konačno uspeo da je ulovi. „Bako“, reče on, „da li nas i dalje
čuješ?“
Kokoška nije ničim pokazivala da ih razume.
„Bako, da li možeš i dalje da nam odgovaraš na pitanja?“
Kokoška je pokuša da se izmigolji, ali ju je Set čvrsto držao.
Kokoška mu kljucnu šaku i on je pusti. Oboje su posmatrali Zlatokosu.
Nekoliko narednih minuta nije uradila ništa što bi nagovestilo da ima
neverovatnu inteligenciju, niti je reagovala na pitanja na bilo kakav
prepoznatljiv način.
„I ranije nam je odgovarala, je li tako?“ upitala je Kendra.
„Napisala nam je poruku!“ Set pokaza prstom na slova u uglu.
„Sigurno je samo kratko vreme mogla da komunicira sa nama“,
rezonovala je Kendra. „Čim je isporučila poruku, prepustila je nama da
postupimo po svom nahođenju.“
„Zašto ranije nije ništa rekla?“
„Ne znam. Možda je pokušala, ali mi nikada nismo dobili poruku.“
Set zamišljeno nakrenu glavu, pa ovlaš slegnu ramenima. „Hoćemo
li je ujutro odneti do veštice?“
„Ne znam. Mjurijel je preostao još samo jedan čvor.“
„Ni po koju cenu nećemo razvezati taj poslednji čvor, ali možda
možemo da se nagodimo s njom.“
„Kako?“ upita Kendra.
„Mogli bismo da joj donosimo hranu. Ili neke druge stvari kako bi
joj život bio prijatniji u onoj šupi.“
„Ne bih rekla da će pasti na to. Znače da očajnički želimo da
vratimo baku u prvobitno stanje.“
„Neće moći da bira.“
Kendra je grizla usnu. „Šta ako neće hteti ni prstom da mrdne? Za
deku sigurno ne bi. Hoćemo li osloboditi Mjurijel ako preobrati baku?“
„Nema šanse!“ reče Set. „Šta će je sprečiti da nas sve pretvori u
kokoške kada je oslobodimo?“
„Deka je kazao da ovde ne možeš da koristiš magiju protiv onih koji
je prethodno nisu isprobali na tebi. Mi Mjurijel nikada nismo učinili
ništa nažao, zar ne?“
„Ali ona je veštica“, primeti Set. „Ne bi završila u zatvoru da nije
opasna.“
„Ni ja ne želim da je pustim iz zatvora. Samo kažem da se možemo
naći u situaciji u kojoj nećemo imati drugog izbora. Možda se rizik
isplati ako ćemo povratiti baku, jer ona može da nam pomogne.“
Set malo razmisli o tome. „Šta ako uspemo da je nagovorimo da
nam kaže gde je deka?“
„Ili oboje“, reče Kendra, koja je takođe počela da se uživljava u
ulogu. „Kladim se da nema toga što ne bi uradila samo da bude
oslobođena. Ubeđena sam da bi bar te dve stvari pristala da uradi.
Tada bismo imali realne šanse da se izvučemo iz ove zbrke.“
„U pravu si kada kažeš da nemamo mnogo izbora.“
„Najbolje će biti da ta ideja prenoći“, reče Kendra. „Oboje smo
iscrpljeni. Možemo ujutro odlučiti šta nam valja činiti.“
„U redu.“
Kendra se pope na krevet i zavuče pod prekrivače, pusti da joj
glava utone u jastuk i zaspa pre nego što joj je naredna misao prošla
kroz glavu.

„Možda nije trebalo da operemo mleko sa odeće“, reče Set. „Mogli

smo da ubućkamo puter dok hodamo.“
„Ala bi to smrdelo!“
 „Do kraja dana mogao sam da imam jogurt pod pazusima.“
„Ti si psihopata“, izjavi Kendra.
„I da dodamo malo Leninog džema i dobijemo voćni jogurt.“
„Prekini!“
Set je izgleda bio zadovoljan sobom. Zlatokosa se vozila u ručnim
kolicima s jednim točkom, u vreći od jute koju je našao u ostavi.
Pokušali su da poprave kavez, ali nikako nisu uspevali da nameste
vrata. Vreća je imala uzicu na povlačenje, koju su stegli kokoški oko
vrata tako da joj je iz vreće virila samo glava.
Nikako im nije polazilo za rukom da zamisle da je ta kokoška
zapravo baka Sorenson. Kokoška se ovog jutra uopšte nije ponašala
kao da je baka. Nije reagovala kada su objavili da idu kod Mjurijel, a
tokom noći je snela jaje na Kendrin krevet.
Kendra i Set probudili su se nešto pre svitanja. U ambaru su
pronašli kolica sa jednim točkom i zaključili da će im biti lakše da njih
guraju nego da nose Zlatokosu sve do šupe obrasle u bršljan.
Došao je red na Kendru da gura kolica. Kokoška je delovala
smireno. Verovatno joj je prijao svež vazduh. Bilo je sunčano i toplo, ali
ne i vruće. Krajnje prijatno vreme.
Kendra se pitala kako će teći pregovori sa Mjurijel. Na kraju su
zaključili da bi trebalo prvo da ispipaju kakav dogovor bi mogli postići
s vešticom. To bi im omogućilo da konačnu odluku donesu na osnovu
toga šta će Mjurijel biti voljna da uradi, a ne na osnovu pretpostavki.
Za svaki slučaj, na kolica su natovarili hranu, odeću, alatke i posude.
Možda im pođe za rukom da joj umesto slobode uvale malo životne
udobnosti. Najveći deo odeće bio je uništen tokom Noći ivanjske, ali su
uspeli da i za baku pronađu nekoliko odevnih predmeta, koji će joj
dobro doći ako im pođe za rukom da je preobraze. Dok su ujutro pili
mleko, setili su se da malo daju i kokoški.
Još su se dobro sećali puta koji je vodio do šupe. Ubrzo su
prepoznali skalameriju obraslu lišćem u kojoj je živela veštica. Kolica
su ostavili malo dalje od šupe. Set je poneo kokošku, a Kendra
naramak stvari za razmenu. Kendra je već bila podsetila Seta da
ostane smiren i da bude učtiv bez obzira na to šta da se dogodi, ali je
ipak ponovila savet.
Nadomak šupe začuli su neku neobičnu muziku, kao da neko svira
u gumenu traku i klepeće kastanjetama. Kada su je zaobišli i stigli
pred ulazna vrata, zatekli su štrokavu vešticu kako jednom rukom
svira usnu harmoniku, a drugom pokreće drvenu lutku koja stepuje.
„Nisam se nadala da ću tako brzo ponovo imati posetioce“,
nasmejala se veštica po završetku pesme. „Baš šteta za Stenlija.“
„Šta znaš o našem deki?“ upitao je Set.
„Cela šuma bruji o tome da je otet“, odvratila je Mjurijel. „А sa njim i
njegova najada domaćica, ako mariš za govorkanja. Skandal i po.“
„Znaš li gde su?“ pokušao je Set.
„Vidi kakve ste mi to divne poklone doneli“, oduševila se veštica,
spojivši šake prošarane venama. „Рrеkrivač je veličanstven, ali brzo bi
se upropastio u ovom mom skromnom prebivalištu. Neću vam
dozvoliti da na mene trošite svoju velikodušnost. Ne bih znala šta da
radim sa svim tim lepim stvarima.“
„Doneli smo ih trgovine radi“, ispravi je Kendra.
“Trgovine?“ teatralno je upitala veštica i na to nekoliko puta
coknula. „Želite da ih trampite za moj čaj! Dete, to su gluposti, ne pada
mi na pamet da bilo šta tražim za svoje gostoprimstvo. Uđite, zajedno
ćemo popiti čaj.“
„Ne zanima nas čaj“, reče Set i podiže Zlatokosu. „Želimo da našu
baku vratiš u prvobitno obličje.“
„U zamenu za kokošku?“
„Ona je kokoška“, objasni joj Kendra.
Veštica se isceri i počeša po bradi. „Učinilo mi se da sam je
prepoznala“, promrmlja ona. „Jadničci moji, jednog staratelja vam je
progutala noć, a drugi je pretvoren u kokošku.“
„Možemo da ti ponudimo kilt, bademantil, četkicu za zube i gomilu
domaće hrane“, reče Kendra.
„Ма koliko to bilo privlačno“, reče Mjurijel, „bez energije
razvezanog čvora ne mogu da izvedem čaroliju koja je u stanju da
vrati vašu baku u prethodno stanje.“
„Ne možemo da razvežemo tvoj poslednji čvor“, reče Set. „Deka bi
se razbesneo.“
Veštica slegnu ramenima. „Stvari vam stoje ovako. Pošto sam
zatvorena u ovoj šupi, moram da se oslanjam na vlastite sposobnosti.
Taj problem nema nikakve veze s mojom spremnošću na kompromis.
Mogu da vam izađem u susret jedino ako zauzdam energiju koja se
nalazi u poslednjem čvoru. Odluka je na vama. Ja ne mogu da biram.“
„Ako razvežemo poslednji čvor, hoćeš li nam kazati i kuda su odveli
deku?“ upita Kendra.
„Dete moje, ništa mi ne bi bilo draže nego da vas spojim sa
izgubljenim dekom. Ali stvar je u tome što nemam pojma kuda su ga
odveli. Ponavljam, za to će biti neophodno da razvežete čvor i
obezbedite mi dovoljno moći da prepoznam njegovo sadašnje
prebivalište.“
„Da li ti je moć iz jednog čvora dovoljna da pronađeš deku i
preobratiš baku?“ upitala je Kendra.
„Nažalost, nije. Moći ću da uradim ili jedno, ili drugo. Oboje
nikako.“
„Ako ne smisliš kako to da izvedeš, nećeš dobiti šansu da uradiš ni
jedno ni drugo“, reče Set. l. Onda smo zapali u ćorsokak“, izvinula se
veštica. „Аkо mi kažete da nema ništa od pogodbe ne budem li mogla
da postignem nemoguće, onda ništa od nagodbe. Mogu da ispunim ili
jedan, ili drugi zahtev, ali ne i oba.“
„Ako se pogodimo da vratiš baku u prvobitno obličje, da li bi mogla
da nam pomogneš da pronađemo deku... kada ponovo budeš
slobodna?“ upitala je Kendra.
„Verovatno“, promrmljala je veštica. „Da, ali bez ikakve garancije.
Kada budem slobodna, verovatno bih mogla da iskoristim svoje
sposobnosti i malo rasvetlim gde se nalazi vaš deka.“
„Kako da znamo da nas nećeš napasti ako te pustimo?“ upitao je
Set.
„U pravu si što to pitaš“, reče Mjurijel. „Može se desiti da posle
tolikih godina zatočeništva budem ogorčena i da jedva dočekam da
napravim neku ujdurmu kada se oslobodim. Međutim, dajem vam reč
nekoga ko upražnjava tu drevnu umetnost da ni vama ni vašoj baki
neću učiniti ništa nažao po oslobađanju. Ako i uradim nešto loše, to će
biti upereno protiv onih koji su me zatvorili, prema neprijateljima koji
su preminuli pre mnogo decenija, a ne prema onima koji su me
oslobodili. Ako ništa drugo, smatraću se vašim dužnikom.“
„I obećavaš da ćeš nam pomoći da pronađemo deku?“ upitala je
Kendra.
„Vaša baka bi mogla da odbije moju pomoć. Ona i vaš deka nikada
me nisu baš mnogo cenili. Ali ako pristane da prihvati moju pomoć u
pronalaženju Stena, ja ću to i učiniti.“
„Moramo nasamo da popričamo o ovome“, reče Kendra.
„Samo izvolite“, odvrati Mjurijel.
Kendra i Set vratiše se na stazu. Kendra ubaci stvari za razmenu u
kolica s jednim točkom i prošaputa: „Mislim da nam ništa drugo ne
preostaje.“
„Ne dopada mi se ta njena ljubaznost“, reče Set. „Više me plaši kada
je ovakva nego ranije. Mislim da jedva čeka da izađe.“
„Znam, ali imaj u vidu da i mi jedva čekamo da vratimo baku u
pređašnje stanje i možda pronađemo deku.“
„А još je i lažljivica“, upozori je Set. „Mislim da ne možemo da
računamo na njena obećanja.“
„Verovatno si u pravu.“
„Moramo biti spremni u slučaju da nas napadne odmah po
oslobađanju. Ako to ne učini, sjajno, ali za svaki slučaj poneo sam so,
iako ne znam da li će nam biti od bilo kakve pomoći.“
„Nemoj zaboraviti da će baka biti s nama i da nam ona može
pomoći da izađemo s njom na kraj“, reče Kendra. „Baka možda ne zna
kako da se suprotstavi vešticama.“
„Ubeđena sam da je naučila nekoliko trikova. Pokušajmo da je
priupitamo.“
Set podiže kokošku. Kendra je nežno pomilova po glavi. „Bako
Sorenson, Rut“, poče Kendra, „moraš da me saslušaš. Ako nas čuješ,
odgovori nam. Ovo je veoma važno. „Imali su utisak da kokoška sluša.
„Da li da razvežemo poslednji čvor kako bi te Mjurijel Tagert vratila u
pređašnje stanje?“
Glava klimnu napred-nazad.
„Da li to znači da treba to da uradimo?“
Klimanje se ponovi.
„Možeš li da nam kažeš ne?“
Kokoška nije odgovorila.
„Bako Rut, možeš li da odmahneš glavom da bismo bili sigurni da
nas čuješ?“
Kokoška ni ovog puta nije reagovala.
„Možda je svu prikupljenu svest utrošila na to da ti odgovori na
prvo pitanje“, nagađao je Set.
„Meni je izgledalo kao da je potvrdno klimnula“, reče Kendra.
„Uostalom, ne znam šta bismo drugo mogli da uradimo. Platićemo
visoku cenu ako oslobodimo vešticu, ali moramo se zapitati šta je
gore: da je oslobodimo, ili da ostanemo bez poslednje nade da
pronađemo deku i da baka zauvek ostane zarobljena u telu kokoške?“
„Treba da je oslobodimo. „Kendra je zastala da razmisli o svojim
osećajima. Da li im zaista ništa drugo ne preostaje? Izgleda da je tako.
„Hajde da se vratimo“, složi se ona.
I tako se njih dvoje vratiše do vrata šupe. „Želimo da vratiš baku u
prvobitno stanje“, reče Kendra.
 „Dobrovoljno ćete razvezati moj poslednji čvor i poslednju
prepreku za moje oslobađanje budem li vašu baku vratila u pređašnje
stanje?“
„Da. Kako to da uradimo?“
„Dovoljno je da kažete ’presecam ovaj čvor od svoje volje’ i potom
dunete u njega. Treba da nađete nešto od odeće za baku. Biće naga.“
Kendra otrča do kolica i vrati se s bademantilom i papučama.
Mjurijel je stajala na vratima i stezala konopac. „Spustite baku na moj
prag“, uputi ih ona.
„Ja želim da dunem u čvor“, reče Set.
„Slobodno“, odvrati Kendra.
„Pustite baku iz vreće.“
Kendra čučnu i razvuče otvor vreće. Mjurijel pruži Setu konopac.
Kokoška je podigla pogled, nakostrešila perje i zalepetala krilima.
Kendra pokuša da je umiri, ali se zgadi kada dodirnu sićušne kosti
koje su se pomerale pod njenim šakama.
„Presecam ovaj čvor od svoje volje“, reče Set, dok je Zlatokosa
glasno kokodakala. Zatim dunu i čvor se razveza.
Mjurijel ispruži obe šake iznad usplahirene kokoške i stade tiho da
zapeva neke nerazumljive reči. Vazduh poče da podrhtava. Kendra
stisnu kokošku, koja se migoljila. U početku je imala osećaj kao da
mehurići izbijaju kroz meso ptice, a onda se sićušne kosti uzbućkaše.
Kendra ispusti Zlatokosu i povuče se.
Kendra je imala utisak da sve to gleda kroz sočiva u kući smeha.
Mjurijel kao da je bila izobličena, prvo Je porasla u širinu, a potom u
visinu. Set je postao peščani sat široke glave, uskog struka sa
stopalima kao u klovna. Protrljala je oči, ali joj ni to nije pomoglo. Vid
joj je i dalje bio izvitoperen. Kada je spustila pogled, tle se krivilo u
svim pravcima. Nagnula se i zamlatarala rukama da bi održala
ravnotežu.
Smešna Mjurijel poče da se zarozava, kao i potresna slika
Zlatokose, koja je odbacivala perje i pretvarala se u pravu osobu.
Prizor postade nejasan, kao da su oblaci zaklonili sunce, i tamna aura
obavi Mjurijel i baku. Tama je nastavila da se širi i načas je sve
obuhvatila, a onda se pred njima pojavila potpuno naga baka. Kendra
joj prebaci bademantil preko ramena.
Iz šupe je dopro zvuk sličan naletu strašnog vetra. A iz tla je
odjeknula tutnjava. „Na zemlju“, reče baka, povukavši Kendru na tle. I
Set se istog časa baci na zemlju.
Pobesneli vetar raznese zidove šupe. Krov je odleteo preko vrhova
drveća u gejziru drvenih konfeta. Panj se raspolutio. Na sve strane
zviždali su delići drvene građe i bršljana, dobujući po deblima i
sečimice udarajući po šiblju.
Kendra podiže glavu. Odrpana Mjurijel blenula je u čudu. Komadići
drveta nastavili su da padaju poput grada, zajedno s delićima bršljana
koji su lepršali unaokolo. Mjurijel se isceri, pokazavši deformisane
zube i upaljene desni. Počela je da se kikoće, a oči su joj se napunile
suzama. Raširila je svoje naborane ruke. „Sloboda!“ povika ona.
„Pravda je konačno zadovoljena!“
Baka Sorenson ustade. Bila je niža i snažnija od Mjurijel i imala je
kosu boju cimeta. „Moraš smesta da napustiš ovo imanje.“
Mjurijel sevnu očima na baku i sva radost istog časa nestade iz
njenih očiju. Jedna suza umaknu i skliznu niz brazdu do brade. „То mi
je hvala što sam raščinila tvoju kletvu?“
„Nagrađena si za usluge koje si pružila. Izašla si iz zatvora.
Proterivanje iz ovog rezervata je posledica ranijih nesmotrenosti.“
„Otplatila sam dugove. Ti nisi čuvarka.“
„Imam ista ovlašćenja kao i moj muž. U njegovom odsustvu, ja
jesam čuvarka. Tražim od tebe da odeš i da se nikada više ne vratiš.“
Mjurijel se okrenula i pošla odatle teškim korakom. „Nikoga se ne
tiče gde sam se zaputila. „Nije se osvrnula dok je to izgovarala.
„U mom rezervatu se tiče.“
„Tvoj rezervat, kažeš? Ne priznajem tvoje pravo na vlasništvo.
„Mjurijel im je i dalje bila okrenuta leđima. Baka je krenula za njom,
starica u bademantilu sledila je staricu u ritama.
„Novi zločini povlače za sobom nove kazne“, upozorila ju je baka.
„Iznenadila bi se da znaš ko kažnjava.“
„Ne izazivaj nova neprijateljstva. Pođi u miru. „Mjurijel se uvrnula i
okrenula prema baki. „Neka ti korak bude lak, Rut. Ako ovde i sada
tražiš nevolje, mislim, pred mališanima, udovoljiću ti. Nije trenutak da
se pridržavamo pradavnog protokola. Stvari su se promenile mnogo
više nego što si ti toga svesna. Predlažem ti da odeš pre nego što
povratim vlast ovde.“
Set potrča ka njima. Baka se povuče za korak. Set baci šaku soli na
vešticu, bez ikakvog efekta. Mjurijel upre prstom u njega. „Tvoja
nagrada je već na putu, hrabro moje maleno štene. Zlopamtilo sam
veliko. „
„Tvoja dela zahtevaju kaznu“, upozorila ju je baka. Mjurijel je
ponovo krenula. „Ne čujem te.“
„Rekla si da ćeš nam kazati kako da nađemo deku“, doviknu
Kendra za njom.
Mjurijel se nasmejala, ali se nije okrenula.
„Jezik za zube, deco“, opomenu ih baka. „Mjurijel, naredila sam ti
da odeš* odavde. Tvoj prkos je ravan objavi rata.“
„Propisujete iseljenja kako biste prikupili dokaze za nanetu
nepravdu i na taj način opravdali odmazdu“, reče Mjurijel. „Ne strepim
od zavade s tobom.“
Baka okrenu leđa Mjurijel. „Kendra, dođi ovamo. „Baka je čvrsto
zagrlila Seta, a kada je Kendra prišla, zagrlila je i nju. „Izvinite što sam
vas pogrešno uputila. Nije trebalo da vas pošaljem kod Mjurijel. Nisam
znala da joj je ostao samo jedan čvor.“
„Kako to misliš?“ upita Kendra. „Čula si naš razgovor.“
Baka se tužno osmehnula. „Kad te pretvore u kokošku, teško ti je
da jasno razmišljaš. U mom umu sve je bilo maglovito. Da bih
komunicirala s vama kao ljudsko biće, makar samo na trenutak,
morala sam da uložim veliki napor kako bih se usredsredila.“
Set pokaza glavom ka Mjurijel. „Da je zaustavimo? Kladim se da
nas troje možemo da je savladamo.“
„Akо je napadnemo, moći će da se brani magijom“, reče baka.
„Izgubili bismo pravo na zaštitu koju nam garantuju osnovne stavke
sporazuma.“
„Jesmo li nešto zabrljali?“ upitao je Set. „Time što smo je oslobodili,
mislim.“
„Stvari su već bile zbrkane“, reče baka. „Nema sumnje da to što je
ona sada na slobodi još više komplikuje situaciju. Da li ću ja moći da
izađem na kraj s njenim uplitanjem ostaje da se vidi. „Baka je bila jako
rumena i počela je da hladi lice šakama. „Vaš nas je deka ostavio u
velikoj neprilici.“
„Nije on za to kriv“, reče Set.
Baka se presamitila i spustila šake na kolena. Kendra ju je
pridržala. „Dobro mi je, Kendra, samo mi se malo vrti. „Probala je da se
ispravi. „Ispričaj mi šta se dogodilo. Znam da su neželjeni gosti ušli u
kuću i odveli Stena.“
„Poveli su i Lenu, a mislim da su Dejla pretvorili u kip“, podnese
izveštaj Kendra. „Našli smo ga u dvorištu. „Baka klimnu. „Sten je čuvar
i samim tim važan trofej za njih. Isto važi i za palu nimfu. Za razliku od
njih, Dejl im nije bio zanimljiv i zato su ga ostavili. Pretpostavljate li ko
ih je odveo?“
„U Dejlovoj blizini našli smo neke otiske“, reče Set. „Da li su vas
negde odveli?“
„Nisu“, odvrati Set.
„Pretpostavljate li gde bi mogli da drže deku i Lenu?“
„Ne.“
„Mjurijel najverovatnije zna“, reče baka. „U savezu je s đavolcima.“
„Kad smo već kod Mjurijel“, pomenu Kendra, „gde nestade?“
Sve troje počeše da se osvrću oko sebe. Od Mjurijel više nije bilo ni
traga ni glasa. Baka se namršti. „Sigurno zna mnogo načina da se
sakrije ili da nestane. Nije važno. Nismo trenutno opremljeni za okršaj
s Mjurijel.“
„Šta ćemo sad?“ upita Set.
 „Prva stavka na našem spisku je da nađemo vašeg deku. Kada
saznamo gde ga drže, znaćemo kako najbolje da postupimo.“
„Kako ćemo to utvrditi?“
Baka uzdahnu. „Najbliža opcija nam je Nero.“
„Ko?“ upita Kendra.
„Trol sa stene. On ima svevideći kamen. Ako budemo uspešni u
cenkanju s njim, on bi mogao da otkrije gde je Sten.“
„Da li ga dobro poznaješ?“ upitao je Set.
„Nikada ga nisam srela. Vaš deka je jednom imao neka posla s
njim. Biće opasno, ali trenutno nam je on najbolji izbor. Moramo da
požurimo. Reći ću vam nešto više usput.“
 TRINAESETA GLAVA

Ispipavanje gde je deda

D a li ste ikada slušali razgovor dok ste tonuli u san, upitala je baka.
„Reći do vas dopiru iz daljine, i jedva uspevate da nazrete njihovo
značenje.“
„Meni se to dogodilo jednom na putovanju, u nekom motelu“, reče
Kendra. „Mama i tata su razgovarali. Ja sam u međuvremenu zaspala i
njihov razgovor pretvorio se u san.“
„Onda možeš bar donekle da razumeš u kom je stanju bio moj um
dok sam bila kokoška. Kažeš da je sada jun. Poslednje čega se jasno
sećam dogodilo se u februaru, kada sam začarana. Prvih nekoliko
dana bila sam prilično svesna svega. S vremenom sam zapala u neku
vrstu polumraka, nisam bila u stanju racionalno da razmišljam i
nisam svoje okruženje shvatala kao svet ljudi.“
 „To je baš uvrnuto“, primeti Set. „Prepoznala sam vas kada ste
stigli, ali kao da sam vas videla kroz zamagljena sočiva. Moj um se
ponovo probudio tek kada ste pustili ona stvorenja kroz prozor. Šok
koji sam doživela trgnuo me je iz umne otupelosti. Morala sam dobro
da se pomučim ne bih li zadržala probuđenu svest. Ne mogu da vam
opišem koliko sam morala da se usredsredim da bih ispisala onu
poruku. Um je sve vreme pokušavao da me napusti, da se opusti.
Ukusno zrnevlje mamilo me je da ga pojedem, a ne da ga poređam u
neki tamo određeni niz.“
Putovali su širokim zemljanim putem. Umesto da krenu nazad
kući, nastavili su dublje u šumu, stazom iza šupe obrasle bršljanom.
Trag se na jednom mestu račvao, a potom je presecao put koji su
trenutno sledili. Sunce je bleštalo iznad njihovih glava, vazduh je bio
težak i vlažan, a šuma oko njih neprirodno tiha.
Kendra i Set su poneli i par farmerki, ali se ispostavilo da potiču iz
vremena kada je baka bila mnogo mršavija, tako da sada nije mogla
da uđe u njih. Patike su bile dekine, to jest nekoliko brojeva veće, tako
da je baka na sebi imala kupaći kostim i bademantil, a na nogama je
zadržala papuče.
Baka podiže šake i zagleda se u raširene dlanove. „Čudno mi je što
opet imam prave prste“, promrmlja ona.
„Kako si uopšte postala kokoška?“
„Zbog ponosa. Postala sam nepažljiva“, odvratila je baka.
„Otreznila sam se kada sam shvatila da niko od nas nije imun na
ovdašnje opasnosti, čak i kada mislimo da sve držimo po kontrolom.
Sačuvajmo pojedinosti za neku drugu zgodu.“
 „Zašto te deka nije vratio u prvobitno stanje?“ upitala je Kendra.
Baka oštro podiže obrve. „Verovatno zato što sam mu nosila jaja za
doručak. Dopada mi se da mislim da sam mogla da sprečim sve ove
gluposti koje se trenutno događaju da me je odmah odneo kod
Mjurijel. Ali pretpostavljam da je tragao za nekim drugim lekom za
moje stanje.“
„Da ne bi morao da moli Mjurijel“, dodade Set.
„Tako je.“
„Zašto je onda mene odveo kod Mjurijel da me izleči?“
„Znao je da će se vaši roditelji uskoro vratiti i da nema dovoljno
vremena da otkrije neki drugi lek.“
„Nisi imala pojma da je Set bio pretvoren u morža mutanta i da ga
je Mjurijel vratila u prvobitno stanje?“ upitala je Kendra.
„Sve sam to propustila“, reče baka. „Većina pojedinosti promakla
mi je dok sam bila kokoška. Dok sam vas podsticala da me odvedete
kod Mjurijel, pretpostavljala sam da su joj ostala još dva čvora. Tek
kada sam podigla pogled i videla jedan jedini, postala sam svesna
prave opasnosti. Ali tada je već bilo kasno. Kad smo već kod toga, kako
ti je pošlo za rukom da završiš kao morž?“
Set i Kendra joj ispričaše kako je pretvorio vilu u đavolka i šta ga je
potom snašlo. Baka ih je pažljivo saslušala i postavila nekoliko pitanja
da razjasni neke stvari.
Kada je staza zavila oko visokog čestara, ispred njih se ukazao
pokriveni most od tamnog drveta koji je premošćavao jarugu. Iako je
bio prilično star i oštećen vremenskim prilikama, izgleda da je bio
prilično dobro održavan.
 „Približavamo se svom odredištu“, reče baka.
„Posle mosta?“ upitala je Kendra.
„Dole u jaruzi. „Baka je zastala i počela da proučava lišće s obe
strane puta. „Brine me što se ništa ne pokreće u ovim šumama. Vlada
velika napetost u Utočištu za bajke danas. „Potom je nastavila dalje.
„Zbog deke?“ upitao je Set.
„Da, i zbog tvog novonastalog neprijateljstva sa vilama. Ali sve
nešto mislim da bi moglo biti i nešto više od toga. Gotovo da me je
strah da razgovaram sa Nerom.“
„Hoće li nam on pomoći?“ upitala je Kendra.
„Рrе će nam nauditi. Trolovi znaju da budu nasilni i nepredvidivi. Ne
bih od njega tražila obaveštenja da nismo u ovoliko gadnoj situaciji.“
„Kakav nam je plan?“ upitao je Set.
„Jedina šansa nam je da ga nadmudrimo u pogađanju. Trolovi s
litice su lukavi i nemilosrdni, ali i škrti. To je njihova glavna slabost.“
„Škrti?“ ponovi Set.
„Pohlepni. Trolovi s litice su velike cicije. Vole da gomilaju blago.
Lukavi su pregovarači. Uživaju u tome da nadmudre protivnika. Ma
kakav dogovor da postignemo, Nero će morati da se oseća kao
neosporni pobednik. Nadam se da ćemo uspeti da dokučimo šta je to
što za njega ima veliku vrednost i da li smo voljni da se rastanemo od
toga.“
„Šta ako ne uspemo?“ upitala je Kendra.
„Moramo. Ako ne postignemo sporazum, Nero nam neće dozvoliti
da odemo nepovređeni.“
Stigli su do ruba jaruge. Kendra spusti šaku na most i nagnu se
napred da pogleda. Bila je iznenađujuće duboka. Uporna vegetacija
čvrsto se držala za strme stranice. Po dnu je žuborio uski potok. „Kako
ćemo da se spustimo dole?“
„Pažljivo“, odvratila je baka i sela na ivicu provalije. Preokrenula se
na stomak i stala da se spušta niz padinu. Izgledala je veoma smešno u
bademantilu i papučama. Nagib nije bio potpuno okomit, ali je najveći
deo puta bio prilično strm.
„Ako padnemo, otkotrljaćemo se sve do dna“, primetila je Kendra.
„To je dovoljan razlog da ne padnemo“, složila se baka dok se
pažljivo spuštala. „Hajdete, nije tako opasno kao što izgleda. Nađite
nešto čvrsto da se uhvatite i krenite korak po korak.“
Set se prvi zaputio za bakom, a za njim se odvažila da pođe i
Kendra, očajnički se držeći za stranice jaruge. Naslepo je stopalima
ispipavala teren, tražeći naredno pogodno mesto da spusti nogu. Ali
baka je bila u pravu. Kada je jednom krenula, uverila se daće
spuštanje biti lakše nego što je izgledalo. Bilo je puno mesta za koje je
mogla da se uhvati, uključujući i tanano, ali dobro ukorenjeno grmlje.
U početku je napredovala natenane, ali je ubrzo stekla
samopouzdanje i ubrzala silaženje.
Kada je Kendra stigla do dna, Set je čučao kraj bokora cvetova kod
potoka. Baka Sorenson je stajala u blizini. „Dugo ti je trebalo“, reče Set.
„Bila sam obazriva.“
„Sada sam prvi put video nekoga ko se kreće pet centimetara na
sat.“
„Nemamo vremena za koškanje“, reče baka. „Kendra se lepo
spustila, Sete, a sada moramo da požurimo.“
 „Dopada mi se miris ovog cveća“, reče Set.
„Sklanjaj se od njega“, odlučno reče baka.
„Zašto? Sjajno miriše, pomiriši ga.“
„То cveće je opasno. A mi žurimo. „Baka im dade znak da je slede i
pazeći gde staje krenu po stenovitom dnu jaruge.
„Zašto je opasno?“ upitao je Set kad ju je sustigao.
„To je naročita vrsta lotosa. Miris je otrovan, ukus božanstven.
Dovoljno je da samo gricnete laticu pa da zapadnete u letargični trans
ispunjen živim halucinacijama.“
„Nešto kao droga?“
„Izaziva mnogo veću zavisnost od većine droga. Dovoljno je da
samo probaš cvet lotosa pa da osetiš žudnju koju nikada više nećeš
moći da potisneš. Mnogi su protraćili živote u traganju i jedenju latica
tog oveća koje je u stanju da začara.“
„Nisam nameravao da ga jedem.“
„То ti misliš? Već posle nekoliko minuta mirisanja završio bi sa
laticom u ustima, i ne znajući šta radiš. „Narednih nekoliko stotina
metara prevalili su u tišini. Zidovi jaruge postajali su sve okomitiji i
stenovitiji što su dalje odmicali. Primetili su još nekoliko bokora
lotosovih cvetova.
„Gde je Nero?“ upitala je Kendra.
Baka pređe pogledom po zidu jaruge. „Nije daleko. Živi na ispustu.“
„Moraćemo da se popnemo do njega?“
„Sten je kazao da mu je Nero spustio lestvice od konopca.“
„Šta je ono?“ upitao je Set, pokazujući ispred sebe. „Nisam sigurna“,
odvrati baka. Dosta daleko ispred njih, od potoka pa sve do zida jaruge
vodilo je otprilike dvadeset uspravnih debala čija je visina postepeno
rasla. Najviše od njih sezalo je do stenovitog ispusta. „То bi moglo biti
naše odredište. Sten mi to nije tako opisao.“
Stigli su do debala. Najniže je bilo na visini od metar, naredno na
dva metra, a svako posle njega bilo je na nekih metar više od
prethodnog. Poslednje je bilo na visini od dvadesetak metara. Razmak
između debala koja su se protezala u ševrdavom nizu iznosio je takođe
oko metar, i sva su bila zaravnjena na vrhu. Baka podiže šaku do usta i
viknu u pravcu ispusta. „Nero! Želimo da se sretnemo s tobom!“
„Nije dobar dan za to“, odvratio je dubok i svilenkasti glas.
„Pokušajte naredne nedelje. „Govornika nisu mogli da vide.
„Ili danas, ili nikad“, bila je uporna baka.
„Kо to toliko hitno mora da me vidi?“ raspitivao se zvonki glas.
„Rut Sorenson i njeni unuci.“
„Rut Sorenson? Šta ti treba?“
„Moramo da pronađemo Stena.“
„Čuvara? Da, mogao bih da utvrdim gde je. Popnite se stepenicama
da se dogovorimo oko uslova.“
Baka se osvrnu unaokolo. „Ne misliš valjda na ova debla“, doviknu
mu ona.
„Naravno da na njih mislim.“
„Sten mi je kazao da imaš lestvice.“
„To je bilo pre nego što sam postavio ova debla. Nije bilo lako.“
„Deluje opasno.“
„Posmatrajte to kao neku vrstu filtera“, reče Nero. „Moram biti
siguran da su oni koji traže moje usluge ozbiljni.“
 „Moramo se dakle uspentrati uz ta debla da bismo uopšte mogli da
razgovaramo s tobom? A da lepo porazgovaramo odavde?“
„Neprihvatljivo.“
„I tvoje stepenice su neprihvatljive“, odlučno reče baka. „Аkо ste u
velikoj stisci, savladaćete ih“, primeti trol.
„Šta si uradio s lestvicama?“
„Još ih imam.“
„Da li bismo, molim te, mogli da se popnemo uz njih. Nisam
obučena za trku s preprekama. Odužićemo ti se.“
„Šta kažete na kompromis? Jedno od vas se popne preko debala, a
ja onda spustim lestvice za preostalo dvoje. Krajnja ponuda.
Prihvatite, ili negde drugde potražite potrebno obaveštenje.“
„Ja ću“, reče Set.
Baka ga pogleda. „Ako će iko da se pentra po tim deblima, onda ću
to biti ja. Viša sam i biće mi lakše da prelazim s jednog na drugo.“
„Moja stopala su manja, imaću više mesta. Lakše ću održavati
ravnotežu.“
„Izvini, Sete, ali to moram ja da uradim.“
Set otrča do prvog debla, pope se na njega bez mnogo muke i skoči
kao da se igra trulih kobila i uspešno naskoči na drugo deblo. Baka
požuri do njega. „Smesta da si sišao odatle!“
Set nesigurno ustade, nagnu se napred i postavi šake na treće
deblo. Vrh trećeg debla mu je, dok je stajao na drugom, sezao do
polovine grudi. Još jedan skok kao da se igra trule kobile i već je sedeo
na deblu na visini od tri metra. „Mogu ja to“, reče on.
„Biće sve teže što budu viši“,. upozorila ga je baka. „Siđi i pusti
mene da to obavim.“
„Nema šanse. Već mi je jedna baka mrtva.“
Kendra je posmatrala u tišini. Set se iz sedećeg položaja pridigao
na kolena, a potom se nesigurno uspravio. Skočio je na naredno deblo,
koje je već bilo izvan bakinog domašaja. Kendri je zapravo bilo drago
što se Set penje uz ta debla. Nije mogla da zamisli baku da to uspešno
izvodi, posebno ne u bademantilu i papučama. U najmanju ruku
iverica je mogla da joj se zabode na razna nezgodna mesta! Kendra je
takođe zamišljala baku Sorenson kako beživotno leži u neprirodnom
položaju u podnožju nekog debla.
„Sete Endru Sorensone, poslušaj svoju baku! Smesta siđi odatle.“
„Prestani da mi odvraćaš pažnju“, reče on.
„Možda ti još sada deluje zabavno, ali kada se popneš na više...“
„Stalno se pentram“, bio je uporan Set. „S prijateljima se penjem na
šipke ispod tribina u gimnaziji. Ni to nije ništa manje pogubno.
„Uspravio se. Izgleda da je polako ulazio u štos. I na naredno deblo
uspešno je doskočio. Prvo ga je na trenutak obgrlio nogama, a onda se
podigao na kolena.
„Samo pažljivo“, reče baka. „Ne razmišljaj o tome koliko si visoko.“
„Znam da pokušavaš da pomogneš“, reče Set. „Ali molim te da
ućutiš.“
Baka ode do Kendre. „Može li on to?“ prošaputa ona. „Velike su
šanse da uspe. Zaista je hrabar i prilično je razvijen. Može se desiti da
zaboravi na visinu. Ja bih odlepila.“
Kendra je imala žarku želju da skrene pogled u stranu. Nije želela
da ga vidi kako pada, ali nije mogla da odvoji pogled od brata dok se
igrao trulih kobila od jednog debla do drugog i peo sve više. Kada je
skočio na trinaesto deblo, koje je bilo na visini od dvanaestak metara,
opasno se nagnuo na jednu stranu. Kendru podiđe jeza kao da ona
gubi ravnotežu. Set obuhvati deblo nogama i nagnu se na drugu
stranu, povrativši ravnotežu. Kendra je mogla da odahne.
Četrnaesto, petnaesto, šesnaesto. Kendra pogleda baku. Još malo
pa će uspeti! Sedamnaesto. Uspravio se, malo zateturao i ispružio
ruke u stranu. „Ova viša se malo tresu“, doviknu on.
Set je na naredno deblo doskočio pomalo nezgrapno i zateturao se
previše u jednu stranu. Malo je nedostajalo da povrati ravnotežu.
Kendra se ukočila od straha. Mahnito mlatarajući rukama, počeo je da
pada. Kendra vrisnu. Nije mogla da skrene pogled.
Nešto fijuknu sa litice... tanak, crni lanac s metalnim tegom na
kraju. Lanac se obmotao Setu oko noge. Umesto da padne na tle,
zanjihao se ka steni i svom snagom tresnuo o kameni zid.
Kendra je tada prvi put videla Nera. Bio je građen kao čovek, ali su
mu crte lica bile kao u reptila. Nekoliko jarkožutih obeležja krasilo je
njegovo svetlucavo crno telo. U šaci sa plovnim kožicama među
prstima držao je lanac na kojem se klatio Set. Napevši mišiće, Nero je
izvukao Seta na ispust. Njih dvojica se izgubiše s vidika, a s litice se
odmotaše lestvice, koje su sezale sve do podnožja stene.
„Jesi li dobro?“ doviknula je Kendra Setu.
„Dobro sam“, odgovorio je on. „Samo mi je izbio vazduh iz pluća.“
Baka krenu uz lestvice, a Kendra za njom. Svu pažnju usredsredila
je na prečage za koje se hvatala, potiskujući nagon da pogleda ispod
sebe. Posle dosta vremena stigla je do ispusta. Otišla je u dno ispusta i
stala pored niskog otvora mračne pećine iz koje je vukla promaja.
Nero je izgledao još strašnije iz blizine. Sićušne glatke krljušti
prekrivale su njegovo vijugavo telo. Iako nije bio mnogo viši od bake,
delovao je masivno zahvaljujući svojoj debljini. Pre bi se moglo reći da
je imao rilo nego nos, a iskolačene oči nikada nisu treptale. Niz oštrih
bodlji protezao mu se od sredine čela do podnožja leđa.
„Hvala ti što si spasao Seta“, reče baka.
„Rekao sam sebi, ako dečak savlada petnaest debala, pomoći ću
mu u slučaju da padne. Priznajem da me živo zanima šta nudiš u
zamenu za obaveštenje gde ti je muž. „Imao je umilan i bogat glas.
„Reci nam šta imaš u vidu“, reče baka.
Iz njegovih usta izlete dugačak sivi jezik i liznu desno oko. „Želiš li
da ja budem prvi? U redu. Ne tražim mnogo, za ovaj čuveni rezervat to
će biti prava sitnica. Šest kofera zlata, dvanaest buradi srebra, tri
kovčega nebrušenih dragulja i kofu opala.“
Kendra pogleda baku. Zar ona stvarno ima toliko blago?
„Suma je sasvim razumna“, reče baka. „Na nesreću, nismo poneli
sa sobom toliko blago.“
„Mogu da sačekam da odete po njega ako mi budete ostavili
devojčicu.“
„Žalim, ali nemamo vremena da ti dostavimo blago, mogao bi da
nam otkriješ gde je Sten pre nego što dobiješ nadoknadu.“
Nero liznu levo oko i isceri se. Dvostruki nizovi igličastih zuba koje
je pritom pokazao predstavljali su krajnje odvratan prizor. „Moram
biti isplaćen u potpunosti pre nego što ispunim vaš zahtev.“
Baka prekrsti ruke na grudima. „Pretpostavljam da već imaš
sanduke pune blaga. Iznenađena sam da si voljan da trguješ iako
dobro znaš da ne mogu baš mnogo da ti ponudim.“
„Nastavi“, reče on.
„Ti nama nudiš uslugu. Možda bismo mogli i mi tebi da platimo
uslugom.“
Nero zamišljeno klimnu. „Nije isključeno. Dečko je prilično srčan.
Daj mi ga na pedeset godina.“
Set se sav očajan zagledao u baku.
Baka se namrštila. „Nadam se da ćemo poslovati i u budućnosti i
zato ne bih želela da pomisliš da te omalovažavam. Dečko jeste srčan,
ali nije baš naročito vešt. Time bi preuzeo na sebe teret da ga obučiš
zaslugu i natovario sebi na vrat njegovu nesposobnost. Njegov život
bio bi mnogo vredniji zahvaljujući tvojoj obuci, ali se tvoj ne bi naročito
poboljšao od njegovih usluga.“
„Cenim tvoju iskrenost“, reče Nero, „mada ćeš morati još mnogo
toga da naučiš o cenkanju. Počinjem da se pitam imaš li bilo šta
vredno da ponudiš. Ako nemaš, naš se razgovor neće dobro okončati.“
„Pominješ nekakve vrednosti“, reče baka. „А ja te pitam od kakve je
vrednosti blago za imućnog trola! Što više blaga ima, svako naredno
koje stekne sve manje uvećava njegovu ukupnu vrednost. Šipka zlata
mnogo više znači siromahu nego kralju. Takođe se pitam od kakve bi
vrednosti bio nejaki čovek kao sluga gospodaru koji je mnogo mudriji i
sposobniji od njega? Dobro razmotri situaciju. Želimo da nam učiniš
vrednu uslugu, nešto što ne možemo sami da obavimo. Zauzvrat ne bi
trebalo da očekuješ ništa manje od toga.“
„Slažem se. Povedi računa. Uhvatićeš se u vlastitu klopku. „U glas
mu se uvukla nekakva pogubna oštrina.
„То bi bilo tačno da nisam obučena da pružam uslugu izuzetne
vrednosti. Da li si ikada bio na masaži?“
„Ti to ozbiljno? Oduvek sam smatrao daje masaža smešna stvar.“
„Neupućeni je smatraju apsurdnom. Čuvaj se donošenja ishitrenih
zaključaka. Svi bismo mi hteli da budemo bogati, a oni koji sakupe
najveće bogatstvo mogu sebi da priušte izvesne pogodnosti
nedostupne masama. Najcenjeniji luksuz predstavlja neopisivo
uživanje i opuštanje u rukama masera upućenog u tajne te umetnosti.“
„А ti tvrdiš da si upućena u tu takozvanu umetnost?“
„Obučio me je istinski majstor. Moja umešnost u tome gotovo da
nema cene. Jedina osoba na celom svetu koja je od mene dobila puni
tretman jeste čuvar, i to zato što sam njegova žena. I ti možeš da
dobiješ puni tretman, gnječenje svakog mišića u telu i ublažavanje
bolova u njima. Posle dotičnog iskustva promenićeš svest o tome šta je
zadovoljstvo.“
Nero odmahnu glavom. „Slatke reči i velelepna obećanja neće me
ubediti. Potrebno je mnogo više od toga.“
„Razmotri moju ponudu u perspektivi“, reče baka. „Ljudi debelo
plaćaju za stručnu masažu. A ti ćeš je dobiti besplatno, u zamenu za
uslugu. Koliko će ti trebati da pronađeš Stena?“
„Nekoliko trenutaka.“
„А meni će da te izmasiram biti potrebno trideset napornih minuta.
Iskusićeš nešto novo, blaženstvo kakvo nisi osetio za sve godine svog
dugog života. Slična prilika možda ti se nikada više neće ukazati.“
Nero liznu oko. „Priznajem da me niko nikada nije masirao. Mogu
da navedem mnoge stvari u koje se nikada nisam upustio, uglavnom
zato što me nisu zanimale. Probao sam hranu koju jedu ljudi i
zaključio da mi nije dovoljna. Nisam ubeđen da će mi se masaža baš
toliko dopasti.“
Baka ga je proučavala. „Tri minuta. Dobićeš uzorak u trajanju od tri
minuta. To će ti pružiti tek mali uvid u neopisivo blaženstvo koje te
čeka i omogućiće ti da se lakše odlučiš.“
„U redu. Ne vidim ništa loše u tome da mi pokažeš.“
„Daj mi šaku.“
„Šaku?“
„Izmasiraću ti samo jednu šaku. Moraćeš da upotrebiš maštu i da
zamisliš kako ćeš se osećati dok ti budem masirala celo telo.“
On ispruži šaku. Baka Sorenson je uze i poče da mu gnječi dlan
palčevima. U početku se trudio da ostane ozbiljan, ali je onda počeo da
trza usne i koluta očima. „Da li ti prija?“ upitala je baka. „Možda
previše pritiskam?“
Tanke usne mu zadrhtaše. „Pritiskaš baš kako treba“, reče on i
poče da prede.
Baka je nastavila da mu stručno trlja dlan i nadlanicu. Sve je brže
lizao oči. Završila mu je i prste. „Demonstracija je gotova“, objavi ona.
„Nudiš mi trideset minuta toga po celom telu?“
„Deca će mi pomoći“, reče baka. „Trampićemo uslugu za uslugu.“
„Ali ja bih mogao svoju uslugu da trampim za nešto trajnije! Za
blago! Jedna jedina masaža brzo prođe.“
„Masaža spada u usluge za koje važi princip da je svaka naredna
slabija, uostalom to važi za većinu stvari. Prva je najbolja, i sasvim
dovoljna. Uostalom, svoje usluge uvek možeš trampiti za blago, ali ovo
ti je možda jedina šansa da uživaš u stručnoj masaži.“
On ispruži drugu šaku. „Još jedna demonstracija, da se lakše
odlučim.“
„Nema više demonstracija.“
„Nudiš mi samo jednu masažu? A šta ako te zadržim ovde kao
svoju ličnu maserku dvanaest godina?“
Baka postade stroža. „Ne tražim od tebe da nekoliko puta pogledaš
u taj tvoj višenamenski kamen. Tražim samo jedno jedino obaveštenje.
Uslugu za uslugu. To je moja ponuda, iako ćeš ti imati mnogo više
koristi od nje. Ja ću na masažu utrošiti trideset minuta, a ti ćeš na
gledanje u kamen utrošiti svega nekoliko trenutaka.“
„Ali tebi je to obaveštenje potrebno“, podseti je Nero. „Meni masaža
nije.“
„Zadovoljavanje potreba je pravi teret za siromašne. Imućni i
moćni mogu sebi da ispunjavaju želje i hirove. Ako preskočiš ovu
priliku, uvek ćeš se pitati šta si propustio.“
„Ne radi to, bako“, reče Kendra. „Daj mu blago.“
Nero podiže prst. „Ovaj predlog je krajnje neuobičajen i protivi se
mom zdravom razumu, ali me masaža zanima, a mene retko nešto
zainteresuje. Međutim, trideset minuta je suviše kratko. Recimo... dva
sata.“
„Šezdeset minuta“, odreza baka. „Devedeset“, odvrati Nero.
Baka je kršila prste. Prekrštala i raskrštala ruke. Trljala čelo.
„Devedeset minuta je suviše“, reče Kendra. „Deku nikada nisi masirala
duže od jednog sata!“
 „Jezik za zube, dete“, obrecnu se baka.
„Devedeset, ili ništa od dogovora“, reče Nero.
Baka rezignirano uzdahnu. „U redu... devedeset minuta.“
„Odlično, prihvatam. Ali ako mi se ne dopadne cela masaža,
dogovor otpada“
Baka odmahnu glavom. „Nema odustajanja. Masaža od devedeset
minuta u zamenu za mesto gde se nalazi Sten Sorenson. S nežnošću
ćeš je se sećati do kraja života.“
Nero odmeri Kendru i Seta pre nego što je prepredeno pogledom
ufiksirao baku. „Pristajem. Kako ćemo to izvesti?“
Najbolji sto koji je baka uspela da nađe bila je jedna prilično uska
polica u blizini ulaza u pećinu. Nero se ispružio na njoj, a baka je
pokazala Kendri i Setu kako da mu masiraju noge i stopala. Pokazala
im je kako i gde da koriste zglavke i koren dlanova.
„Veoma je snažan“, reče ona, gnječeći mu zglavcima stopala.
„Pritiskajte koliko vam volja. „Spustila mu je nogu i stala pored njegove
glave. „Deca su dobila uputstva, Nero. Devedeset minuta kreće od
sada.“
Kendra oklevajući spusti šake na trolov nabildovani list. Iako nisu
bile vlažne, krljušti su bile ljigave. Nerova koža bila je veoma slična
zmijskoj. Kendra je jednom prilikom držala zmiju tako da joj je taj
osećaj bio poznat.
Nero je ležao potrbuške i baka prionu da mu masira vrat i ramena.
Primenila je razne tehnike... pritiskanje palčevima, trljanje dlanovima,
gnječenje pesnicama, zabadanje laktova. Završila je gnječenjem
donjeg dela leđa, trudeći se da ne zakači bodlje duž kičme, stiskala je,
gnječila i pritiskala na razne načine.
Nero je očigledno bio u ekstazi. Preo je i stenjao u dekadentnom
zadovoljstvu. Nije štedeo na dremljivim komplimentima, koji su
slobodno tekli s njegovih usana. Malaksalo ih je podsticao da
pritiskaju jače i dublje.
Kendra se umorila. S vremena na vreme baka je njoj i Setu
pokazivala razne tehnike, koje su oni potom primenjivali na Neru.
Kendri je najodvratnije bilo da masira Nerova stopala. Grube pete,
glatke jastučiće, žuljeve i ispupčene čukljeve na prstima. Osim što im
je pomagala oko nogu i stopala, baka je odradila glavu, vrat, ramena,
leđa, ruke, šake, grudi i stomak.
Kada su konačno završili, Nero je seo i euforično se osmehnuo. Iz
njegovih buljavih očiju iščilelo je sve lukavstvo. Bio je spreman za
najprijatniju dremku u životu.
„Gotovo sto minuta“, reče baka. „Ali želela sam da odradim sve
kako treba.“
„Hvala ti“, reče on dok mu se vrtelo. „Tako nešto nisam mogao ni da
zamislim. „Ustao je i oslonio se o stenu. „I te kako ste zaslužili svoju
nagradu.“
„Nikada nisam masirala nikoga sa toliko čvorova i toliko napetog“,
reče baka.
„Osećam se opušteno“, reče on, mašući rukama. „Odmah se
vraćam sa obaveštenjem koje tražite“, reče Nero i nestade u pećini.
„Želim da vidim njegov magični kamen“, promrmlja Set.
„Strpi se malo“, prekori ga baka dok je brisala znoj sa čela.
„Sigurno si iscrpljena“, reče Kendra.
 „Nisam baš u najboljoj formi“, priznade baka. „Ovo me je baš
zamorilo. „Zatim tišim glasom dodade: „Ali bolje i to nego kovčezi
blaga koje nemamo.“
Set ode do ivice ispusta i zagleda se u jarugu. Baka sede na policu
na kojoj su masirali Nera, a Kendra ostade da čeka pored nje.
Nero se ubrzo vratio. I dalje je bio predusretljiv i opušten, i manje
iskrivljen nego ranije. „Sten je u lancima u podrumu Zaboravljene
kapele.“
Baka stisnu zube. „Siguran si?“
„Nisam ga našao onoliko lako koliko sam mislio i jedva sam uspeo
da ga na tren dobro pogledam kada se ima u vidu ko je sve tamo
zatočen, ali siguran sam.“
„Je li dobro?“
„Živ je.“
„Da li je i Lena s njim?“
„Najada? Svakako, i nju sam video.“
„Da li je Mjurijel u blizini?“
„Mjurijel? Šta bi ona... oh, to je znači bilo posredi! Rut, pogodili smo
se za jedno obaveštenje. Ali nju nisam video. Mislim da je ovim naš
dogovor ispunjen. „Zatim je rukom pokazao ka lestvicama. „А sada me
izvinite, moram da prilegnem.
 PETNAESETA GLAVA

Druga strana tavana

B aka je odbila da govori dok su bili u jaruzi. Bila je turobna i

zamišljena i osujećivala je svaki njihov pokušaj da povedu
razgovor. Kendra je sačekala da se vrate na stazu koja je vodila pored
natkrivenog mosta i tek je onda ponovo pokušala da dozna ono što ju
je zanimalo.
„Bako... „, zaustila je Kendra.
„Ne ovde“, upozorila ju je baka. „Ne smemo razmatrati situaciju na
otvorenom. „Dala im je znak da se zbiju uz nju i nastave ćutke. „Neka
vam ovo bude dovoljno. Još danas moramo po vašeg deku. Sutra bi
moglo biti kasno. Idemo pravo kući da se opremimo, a potom ćemo
otići do mesta na kojem ga drže. Kod kuće ću vam otkriti gde se tačno
nalazi. Može se desiti da Mjurijel još ne zna gde je zatočen, a ako i zna,
ne želim da sazna da i mi to znamo.“
Baka je prestala da šapuće i poterala ih stazom. „Izvinite ako nisam
bila baš društvena od kada smo otišli od Nera“, reče ona pošto je
nekoliko minuta hodala u tišini. „Morala sam da skujem plan. Malopre
ste obavili zaista izuzetan posao, deco. Niko ne bi trebalo da provede
posle podne trljajući trolu stopala. Set je bio sjajan na onim deblima, a
Kendra je nekoliko puta tokom razgovora blefirala u pravom trenutku.
Oboje ste prevazišli moja očekivanja.“
„Nisam znala da si maserka“, reče Kendra.
„Naučila sam od Lene, a ona je učila od najvećih stručnjaka širom
sveta. Ako vam se ikada ukaže prilika da vas ona izmasira, nipošto
nemojte odbiti. „Baka zataknu nekoliko odlutalih pramenova kose za
uvo. Na trenutak se ponovo isključila, napućila usne i zagledala u
daljinu dok su išli. „I ja imam nekoliko pitanja za vas dvoje. O tome
možemo da razgovaramo ovde na otvorenom. Da li ste upoznali
čoveka po imenu Voren?“
„Voren?“ ponovi Set.
„Zgodan i tih. Seda kosa i bleda koža. Dejlov brat.“
„Nismo“, reče Kendra.
„Možda su ga doveli u kuću tokom Noći ivanjske“, podsticala ih je
baka.
„Bili smo sa dekom, Dejlom i Lenom dok sunce nije zašlo i nikog
drugog nismo videli“, reče Set.
„Čak nisam čula ni da ga pominju“, dodala je Kendra.
„Ni ja“, složio se i Set.
Baka klimnu. „Mora da je ostao u kolibi. Jeste li sreli Huga?“
 „Aha!“ uzviknu Set. „Baš je strava. Pitam se kuda li je otišao.“
Baka odmeri Seta. „Pretpostavljam da odrađuje svoj deo posla u
ambaru.“
„Ne bih rekla“, primetila je Kendra. „Juče smo mi morali da
pomuzemo kravu.“
„Vi ste pomuzli Violu?“ upitala je baka zapanjeno. „Kako?“
Kendra joj je rekla da su postavili merdevine ispod vimena i opisala
kako su se spuštali niz njega. Set joj je plastično prikazao kako su
posle toga izgledali.
„Domišljata deca!“ primetila je baka. „Sten vam nije ništa kazao o
njoj?“
„Da nije onako strahovito mukala, ne bismo ni znali za nju“, reče
Set. „Tresao se ceo ambar od njenog mukanja“, dodade Kendra.
„Viola je naša mlečna krava“, reče baka. „Svaki rezervat ima jednu
takvu životinju, mada nisu sve krave. Starija je od ovog rezervata, a on
je osnovan 1711. Tada je brodom dopremljena ovamo iz Evrope.
Potomak je mlečne krave iz rezervata u Pirinejima. U vreme kada je
krenula na put imala je stotinak godina i već je bila veća od slona. Od
tada je ovde i iz godine u godinu sve je veća.“
„Imam utisak da će joj ambar jednog dana postati pretesan“, reče
Set.
„Tokom godina se njen rast usporio, ali nije isključeno da jednog
dana preraste sadašnje prebivalište.“
„Ona obezbeđuje mleko za vile“, reče Kendra.
„Mnogo više nego što vile mogu da popiju. Drevnu hranu koja ona
daje obožavaju sva stvorenja u kraljevstvu vila. Njenu hranu
svakodnevno obasipaju čarolijama i donose joj kradomice ponude u
želji da je ojačaju i da joj iskažu poštovanje. Za njih je njeno mleko
nektar od kojeg zavisi njihov opstanak. Nije nikakvo čudo što krave i
dan-danas smatraju svetim životinjama u izvesnim krajevima sveta.“
„Sigurno daje tone balege“, primeti Set.
„To je pravi blagoslov. Njeno đubrivo je najbolje na svetu, od njega
biljke mnogo brže sazrevaju i ponekad dostižu neverovatne razmere.
Zahvaljujući njenoj balezi imamo na jednom polju više žetvi tokom
sezone, a uspevaju i mnoge tropske biljke kojima ovo podneblje inače
ne prija. Da li ste vilama ostavili mleko?“
„Nismo“, reče Set. „Sprali smo ga u odvod. Glavni cilj nam je bio da
smirimo kravu.“
„Nema veze. Može se desiti da vile postanu svojeglave bez mleka,
ali preživeće. Postaraćemo se da ga dobiju najkasnije sutra.“
„Hugo, znači, obično muze Violu“, pretpostavila je Kendra.
„Upravo tako. Naloženo mu je da to radi do daljnjeg, što znači da
mora postojati razlog što je poslednjih nekoliko dana zanemario tu
dužnost. Niste ga videli od Noći ivanjske?“
„Ne.“
„Verovatno mu je naloženo da pazi na Vorena i kolibu dok ga ne
pozovu. Trebalo bi da dođe ako ga zovnemo.“
„Da mu se nije nešto dogodilo?“ upitao je Set.
„Možda vam izgleda da je golem tek nešto više od oživljene stvari i
da mu je podarena samo elementarna inteligencija, ali se većina
stvorenja u ovom rezervatu plaši Huga. Čak i kada bi pokušala da mu
naude, malo je onih koja bi to mogla. On će biti naš glavni saveznik u
spašavanju deke.“
„А šta je sa Vorenom?“ upitala je Kendra. „Hoće li nam i on
pomoći?“
Baka se namrštila. „Vorenu je uništen um i zato ga niste upoznali.
Dejl je ostao u rezervatu uglavnom da bi se starao o njemu. Voren je
zapao u umnu otupelost. Utočište za bajke može da ispriča mnoge
priče. Vorenova priča je samo još jedna tragična priča o smrtniku koji
je zalutao tamo gde mu nije bilo mesto. On nam neće biti ni od kakve
koristi.“
„Neko drugi?“ upita Set. „Satiri, na primer?“
„Satiri?“ uzviknu baka. „Kada ste sreli satire? Vidim ja da ću morati
da popričam s vašim dekom kada ga nađemo.“
„Slučajno smo ih sreli u šumi“, stade da je uverava Kendra. „Hteli
smo da zahvatimo malo gulaša iz nečega što je nama ličilo na bunar, a
onda su se oni pojavili i upozorili nas da je to ljudožderkin gulaš.“
„Те bitange su štitile svoju operaciju, a ne vas“, frktala je baka.
„Godinama drpišu njen gulaš. Nitkovima nije padalo na pamet da
poprave vlastiti uređaj za krađu... verovatno im je to suviše ličilo na
rad. Satiri žive po principu ’lako ćemo! Prijatelji su vam dok je sve u
redu. Između vašeg deke, mene i raznih bića u ovom rezervatu vlada
uzajamno poštovanje, ali odanost je i ovde vrlo retka, kao i u divljini.
Stado mirno gleda kako grabljivice obaraju bolesne ili povređene. Ako
želimo što pre da spasemo vašeg deku, moraćemo sami to da
uradimo, a jedinu pomoć možemo očekivati od Huga.“
 Bilo je kasno popodne kada su stigli do dvorišta. Baka je zastala,
podbočila se i osmotrila prizor. Kućica na drvetu uništena. Oštećeni
nameštaj razbacan po bašti. Prozori bez stakala.
„Plašim se da uđem unutra“, promrmlja ona.
„Ne sećaš se koliko je štete pričinjeno?“ upitala ju je Kendra.
„Bila je kokoška, zar si zaboravila?“ podseti je Set. „Jeli smo jaja
koja je snela.“
Kendra i Set krenuše za bakom preko dvorišta i popeše se na trem.
Baka zastade da podigne bakarni trougao i prikači ga na kuku koja je
visila na ekseru. Kendra se setila da je taj trougao videla među
zvončićima. Kratka bakarna šipka bila je povezana s trouglom
lančićem od perlica. Baka stade glasno da udara štapićem po
unutrašnjim stranicama trougla. „То bi trebalo da dozove Huga“,
objasnila je baka. Prešla je preko trema i zastala na vratima,
zagledavši se u svoj dom. „Kao da nas je neko bombardovao“,
promrmlja ona. „Kakav bezumni vandalizam!“
Natmurena i kao u transu lutala je po uništenoj kući, povremeno
zastajkujući da podigne oštećeni ram i prouči iscepanu fotografiju u
njemu ili da pređe dlanom po ostacima nekog komada nameštaja koji
je volela. Baka se potom popela uz stepenice i otišla u svoju sobu.
Kendra i Set su je gledali kako pretura po ormanu. Na kraju je iz njega
izvukla metalnu kutiju za ručak.
„Bar je ovo ostalo netaknuto“, reče baka.
„Gladna si?“ upita Set.
Kendra ga odalami nadlanicom po ramenu. „Šta je to, bako?“
 „Sledite me.“
Sišli su u kuhinju. Baka je otvorila kutiju za ručak i iz nje izvadila
gomilu fotografija. „Pomozite mi da ih poređam.“
Na svim fotografijama bila je kuća. Svaka soba bila je prikazana iz
nekoliko uglova. I spoljašnost je bila prikazana iz raznih perspektiva.
Ukupno je bilo više od stotinu fotografija. Baka i deca počeše da ih
redaju po podu kuhinje.
„Napravili smo ove fotografije za slučaj da se dogodi nezamislivo“,
reče baka.
Kendri toga časa sinu. „Za brovnije?“
„Prava si pametnica“, reče baka. „Nisam sigurna da li su dorasli
izazovu, ali su u prošlosti izvodili prava čuda. Žao mi je što nas je ova
nesreća snašla za vreme vašeg boravka.“
„Ne treba da se izvinjavaš“, reče Set. „Ja sam kriv za ovo.“
„Ne smeš svu krivicu preuzimati na sebe“, insistirala je baka.
„Šta nam drugo preostaje?“ upita Kendra. „Mi smo ovo izazvali.“
„Kendra nije ni za šta kriva“, reče Set. „Pokušala je da me zaustavi.
Za sve sam samo ja kriv.“
Baka se zamišljeno zagleda u Seta. „Nisi imao nameru da naudiš
deki. Tačno je da si ga svojom neposlušnošću učinio ranjivim. Ako sam
dobro shvatila, naređeno vam je da ne gledate kroz prozor. Da ste se
pridržavali toga, ne biste došli u iskušenje da ga otvorite i deku ne bi
odveli. Morate se suočiti sa činjenicama i izvući pouku iz onoga što se
dogodilo.
„Ali bilo bi preterano kriviti samo tebe za nepriliku u kojoj se Sten
našao. Vaš deka i ja smo čuvari ovog imanja. Odgovorni smo za
postupke onih koje dovedemo ovamo, naročito kada su u pitanju deca.
Sten vam je dozvolio da dođete da bi vašim roditeljima učinio uslugu,
ali i zbog toga što ovu tajnu moramo da podelimo bar s nekim od
potomaka. Nećemo živeti večno. Prethodnici su tajnu podelili s nama i
došao je dan kada je odgovornost za ovaj začarani rezervat pala na
naša pleća. Jednog dana mi ćemo tu odgovornost morati da
prenesemo na nekog drugog. „ne tavana nisu međusobno povezane.
Kada se popnemo gore, uputiću vas u moju strategiju. „Baka čučnu i
poče da pretražuje polomljenu nahtkasnu. Pronašla je nekoliko
ukosnica, kojima je podigla kosu u punđu kao kakva matrona. Posle
još malo pretraživanja, našla je ključ. Odvela ih je u glavno kupatilo i
otključala vrata ormana.
Vrata nisu vodila u orman, već do drugih vrata, koja su bila od
čelika i imala veliki točak s kombinacijama. Bila su to vrata sefa. Baka
poče da okreće točak. „Četiri okreta udesno do 11, tri ulevo do 28, dva
udesno do 3, jedan ulevo do 31 i pola okreta do 18.“
Povukla je polugu i teška vrata su zakloparala i otvorila se. Zastrte
stepenice vodile su do još jednih vrata. Baka se popela prva. Set i
Kendra joj se pridružiše na tavanu.
Ova strana tavana bila je još veća od igraonice. Baka pritisnu
prekidač i nekoliko svetiljki protera tamu. Jednom stranom prostorije
dominirao je dugački radni sto, a zid iznad njega prekrivale su alatke
okačene o klinove. Duž drugog zida protezali su se lepi drveni plakari.
U prostoriji su se mogli videti razni neobični predmeti. Kavez za ptice,
fonograf, borbena sekira, viseća vaga, krojačka lutka, globus veličine
lopte za plažu. Do tih predmeta jedva se stizalo kroz uske prolaze
ostavljene između nizova sanduka i kutija poređanih po podu. Prozori
su bili skriveni iza teških zavesa.
Baka ih je pozvala da priđu radnom stolu i da se smeste na hoklice.
„Šta se nalazi u svim tim kutijama?“ upitao je Set. „Razne stvari, većinu
ne treba dirati bezbednosti radi. Ovde čuvamo najcenjenija oružja i
talismane. Knjige čarolija, sastojke za napitke, sve korisne stvari.“
„Možeš li sada da nam kažeš nešto više o deki?“ upitala je Kendra.
„Mogu. Čuli ste kada je Nero kazao da Stena i Lenu drže u
Zaboravljenoj kapeli. Održaću vam kratak čas istorije kako bih vam
predočila razna grananja.
„Veoma davno, ovaj kraj bio je u vlasti moćnog demona po imenu
Bahumat. Vekovima je terorisao one koji su u ovoj oblasti prebivali.
Naučili su da izbegavaju određene oblasti, ali i pored svih mera
opreza, nigde nisu bili stvarno bezbedni. Svi koji su boravili ovde
prinosili su demonu ono što su mislili da mu je potrebno, ali su i dalje
živeli u strahu. Kada je skupina Evropljana ponudila da zbaci demona
u zamenu za zemlju po kojoj je lovio, skeptične lokalne vođe su
pristale.
„Uz pomoć moćnih saveznika i isto toliko moćnom magijom
Evropljani su uspešno potčinili i utamničili demona. Nekoliko godina
kasnije na zemljištu koje su oteli Bahumatu osnovali su Utočište za
bajke.
„Prolazile su godine. Početkom devetnaestog veka u ovom
rezervatu nastala je zajednica koja se sastojala uglavnom od članova
proširene porodice. Oni su sagradili izvestan broj prebivališta oko
prvobitnog zdanja. To je bilo pre nego što su podignuti sadašnja kuća i
ambar. Staro zdanje i dalje postoji duboko na imanju, mada su većinu
klimavijih građevina progutali vreme i vremenske prilike. Iako njihovih
domova više nema, oni su podigli i jednu građevinu koja još traje...
crkvu.
„Godine 1826, zahvaljujući ljudskoj slabosti i gluposti, Bahumat
umalo da pobegne. To je moglo da se pretvori u veliku nesreću, jer
niko od onih koji su preostali u rezervatu nije imao ni sredstva ni
znanje da se uspešno suprotstavi njegovoj moći. Iako su sprečili
bekstvo iz zatvora, ispostavilo se da je dotično iskustvo bilo suviše za
mnoge od onih koji su ovde živeli i većina je otišla.
„Zatvor u kojem su držali demona bio je oštećen. Uz pomoć ljudi
spolja, Bahumat je premešten u podrum crkve. Već posle nekoliko
meseci okupljanja u crkvi su prestala i u godinama koje su usledile
postala je poznata kao Zaboravljena kapela.“
„То znači da se Bahumat i dalje tamo nalazi?“ upitala je Kendra.
„Verujte mi da bismo znali da je Bahumat na slobodi. Sumnjam da
na svetu postoji neko ko bi bio u stanju ponovo da uhvati tog zlikovca u
slučaju da se oslobodi. Pripadnika njegove vrste već dugo nema, ili su
utamničeni, ili uništeni. Oni koji su znali kako da poraze takve zlotvore
su poumirali i niko ih nije zamenio. A to me dovodi do onoga što me
brine najviše od svega: da bi Mjurijel mogla pokušati da oslobodi
Bahumata.“
„Stvarno misliš da bi ona uradila nešto tako glupo?“ povika Set.
„Mjurijel je učenica zla. Bila je utamničena upravo zato što se petljala u
takve stvari. Ako prva stigne do Zaboravljene kapele a to je možda već
i učinila ako su je đavolci uputili u situaciju moraćemo prvo nju da
neutrališemo kako bismo spasli vašeg deku. Ako joj damo dovoljno
vremena da oslobodi Bahumata, i nas će neko morati da spasava. Zato
moram smesta pokušati da je zaustavim.“
„Nije to samo tvoja dužnost“, reče Set.
„Hugo i ja ćemo se za to pobrinuti. Vas dvoje ste već dovoljno
učinili.“
„Šta?“ uzviknu Set. „Nema šanse!“
„Oslobađanje vašeg deke ne bi trebalo da bude suviše teško. Ali ako
dođe do najgoreg i ja u tome ne uspem, Utočište za bajke moglo bi da
padne. Bahumat nikada nije pristao na sporazum koji štiti ovo
utočište. Niko od njegove vrste ne bi pristao na takvo nešto. On
potražuje ovu zemlju i dovoljno je moćan da odbaci sporazum i zavije
rezervat u večnu tamu. Svi dani pretvorili bi se u one strašne noći
slavlja i ovo imanje bi zauvek postalo nenaseljivo za sve osim za
stanovnike senki. Svi smrtnici koji bi se ovde našli u klopci postali bi
žrtve užasa o kojima ne smem ni da razmišljam.“
„Da li to stvarno može da se dogodi?“ tiho je upitala Kendra.
„Ne bi bilo prvi put“, odvratila je baka. „Rezervati su padali od
samog početka. Za to postoji mnoštvo razloga, a najčešći krivac je
ljudska glupost. Neki od njih su vraćeni. Ostalima nije bilo spasa.
Trenutno na svetu postoji najmanje trideset palih rezervata. Možda
najviše nemira unose nedavna šaputanja o društvu Večernja zvezda.“
„Medoks nam je pričao o njima“, reče Set.
„Deka je dobio pismo u kojem ga upozoravaju da bude na oprezu“,
dodala je Kendra.
„Ranije nije bilo baš uobičajeno da rezervati padaju. Tek jedan ili
dva u sto godina. Pre nekih deset godina počele su da kruže glasine da
je društvo Večernja zvezda ponovo počelo da pravi nevolje. Negde u to
vreme rezervati su počeli da padaju zabrinjavajućom brzinom. U
poslednjih pet godina pala su čak četiri.“
„Zašto bi iko radio takvo nešto?“ upitala je Kendra.
„Mnogi su pokušavali da odgovore na to pitanje“, reče baka. „Zbog
bogatstva? Zbog moći? Mi koji čuvamo rezervate u osnovi smo
konzervatori. Ne želimo da veličanstvena magična stvorenja budu
istrebljena s ovog sveta. Trudimo se da ne pravimo razliku između njih
i stvorenja senki... želimo da i ona prežive. Ali ih zatvaramo kada je to
neophodno. Članovi društva Večernja zvezda maskiraju svoje prave
namere retorikom, tvrdeći da smo nepravedno zatočili stvorenja
tame.“
„Da li je to tačno?“ upitao je Set.
„Tačno je da su zatvoreni najagresivniji i najopakiji demoni, ali to je
učinjeno zarad bezbednost sveta. Njima su na pameti bili samo
beskrajni pokolji i nezakonito sticanje vlasti. U davnini su se sukobili s
dobrim ljudskim bićima i stvorenjima svetlosti, i plaćaju strahovitu
cenu zato što su izgubili. Mnogim drugim zlokobnim bićima bio je
dozvoljen pristup u rezervate ako pristanu na izvesna ograničenja...
na to su oni dobrovoljno pristajali. Za sve rezervate važi pravilo da ne
smeju da ih napuste i zbog toga Društvo smatra da je većina tih
stvorenja takođe zatočena. Oni tvrde da sporazumi nameću
rezervatima veštačka pravila koja remete prirodni poredak stvari.
Smatraju da je najveći deo čovečanstva potrošna roba. Njihova
premisa je da su haos i krvoproliće bolji od pravednih propisa. Mi se s
tim ne slažemo.“
„Misliš li da su ti ljudi iz Večernje zvezde umešani u dekinu
otmicu?“ upitala je Kendra.
Baka slegnu ramenima. „Nije isključeno. Nadam se da nisu. Ako
jesu, onda su to uradili krajnje suptilno. Moćna ograničenja
sprečavaju ljude spolja da upadnu u rezervat. A naš rezervat je
obavijen neprobojnijim velom tajne pred većinom.“
Baka je otvorila fioku i iz nje izvadila zamotani pergament. Kada ga
je razvila, pred njima se ukazala mapa sveta. Velike tačke i iksići bili
su raspoređeni u različitim delovima karte, pored oznaka za glavne
gradove.
„Iksići označavaju pale rezervate“, reče baka. „Tačke one koji su još
aktivni.“
„Utočište za bajke nije na karti“, uočila je Kendra. „Imaš oštro oko“,
reče baka. „Postoji trideset sedam aktivnih rezervata, od kojih je jedan
Utočište za bajke. Mali broj onih kojima najviše verujemo u našoj
zajednici zna za neobeležene rezervate. Niko ne zna za sve.“
„Zašto?“ upitao je Set.
„U tih pet rezervata skriveni su specijalni artefakti velike moći.“
„Kakvi artefakti?“ uzbuđeno je upitao Set.
„Ne bih znala da ti kažem. Ni ja nisam upoznata sa većinom
pojedinosti. Ovdašnji artefakt nije u našem posedu. Čuva se na imanju,
ali ne znam gde. Oni koji žele zlo, a posebno društvo Večernja zvezda,
najviše od svega voleli bi da sakupe artefakte iz skrivenih rezervata.“
„Što znači da postoji mnogo razloga zbog kojih bi Utočište za bajke
trebalo da bude zaštićeno“, reče Kendra.
 Baka potvrdno klimnu. „Vaš deka i ja smo spremni da damo život
za njega ako bude potrebno.“
„Možda niko od nas ne bi trebalo da krene u spašavanje deke“, reče
Kendra. „Zar ne možemo da zatražimo pomoć?“
„Neki bi nam sigurno pritekli u pomoć ako bismo ih pozvali, ali ja
još danas moram da zaustavim Mjurijel i nađem vašeg deku. A niko ne
može toliko brzo da stigne do nas. Utočište za bajke zaštićeno je
tajnovitošću. S vremenom je to postalo smetnja. Nije mi poznato koje
čarolije vezuju Bahumata, ali ubeđena sam da će Mjurijel, ako bude
imala dovoljno vremena, pronaći načina da ih raščini. Moram smesta
da reagujem. „Baka skliznu sa hoklice, krenu prolazom između kutija,
otvori jedan od sanduka i izvadi iz njega kutiju ukrašenu izrezbarenim
lozicama i cvetovima. Iz kutije potom izvadi mali samostrel ne veći od
pištolja. Izvadila je i malu strelu sa crnim stabilizatorom, telom od
slonovače i srebrnim vrhom.
„Baš je kul!“, uzviknuo je Set. „Hoću i ja jedan!“
„Ova strelica pogubiće svako biće koje je ikada bilo smrtno,
uključujući i ona začarana ili nemrtva, ako uspem da je odapnem u
smrtonosno mesto.“
„Koja su to mesta?“ upitala je Kendra.
„Srce i mozak su najsigurniji. Veštice znaju da budu nezgodne. To je
jedini talisman za koji sam sigurna da može srediti Mjurijel.“
„Ubićeš je?“ prošaputala je Kendra.
„Samo ako ne budem imala izbora. Prvo će Hugo pokušati da je
uhvati. Međutim, ulozi su previsoki da bismo se upustili u bilo šta bez
rezervnog plana. Ako me golem nepredviđeno razočara, ja neću biti u
stanju da savladam Mjurijel. Verujte mi, poslednje što želim je njena
krv na mojim rukama. Ubistvo smrtnika nije toliko težak zločin kao
ubistvo mističnog bića, ali sam spremna i na to da ostanem bez
najvećeg dela zaštite koju sam dobila na osnovu sporazuma.
Verovatno ću na kraju morati samu sebe da prognam iz rezervata.„
„Ali ona pokušava da uništi ceo rezervat!“ požalio se Set.
„Ali ne namerava nikoga sama da ubije“, reče baka. „Kapela je
neutralno tle. Ako odem tamo i ubijem je, čak i da uspem da opravdam
svoj čin, nikada više neću dobiti zaštitu zagarantovanu sporazumom.“
„U noći kada su stvorenja ušla kroz prozor čula sam Dejla kako
puca iz puške“, reče Kendra.
„Stvorenja su upala na našu teritoriju“, objasnila je baka. „Bez
obzira na razloge, čim su ušla u ovu kuću, ostala su bez zaštite. Pod
tim uslovima, Dejl je mogao da ih pogubi bez bojazni od odmazde, što
znači da će njegov status ostati isti na osnovu ugovora. Isti princip
može i vama da se olupa o glavu ako odlutate u izvesne zabranjene
oblasti Utočišta za bajke. Ako bi se desilo da zbog tako nečeg ostanete
bez bilo kakve zaštite, sezona lova na Kendru i Seta bila bi otvorena.
Upravo zbog toga su dotične oblasti zabranjene.“
„Ne shvatam zašto bi ti bila kažnjena ako ubiješ Mjurijel“, reče Set.
„Mistične prepreke koje me štite bile bi podignute i usledila bi
kazna. Pošto smo smrtnici, možemo odlučiti da prekršimo pravila.
Mistična bića koja ovde potraže azil ne mogu sebi da dozvole taj
luksuz. Mnoga od njih bi prekršila pravila da mogu, ali za njih to ne
važi. Bezbedna sam dok poštujem pravila. Ali ako izgubim zaštitu koju
mi garantuje sporazum, neminovno postajem ranjiva.“
 „Da li to znači da je deka sigurno živ?“ upitala je Kendra tihim
glasom. „Ne mogu da ga ubiju ili tako nešto.“
„Sten se pridržavao pravila koja se tiču prolivanja krvi, tako da
ovdašnja stvorenja tame ne bi mogla da ga ubiju čak ni u noći
bančenja, a ne bi uspela ni da ga primoraju da ode na mesto gde bi
mogla da ga ubiju. Možda su ga zatočila, mučila, oterala u ludilo,
pretvorila u olovo, ali mora biti živ. I ja moram po njega.“
„А ja moram s tobom“, reče Set. „Potrebna ti je podrška.“
„Hugo je moja podrška.“
Set iskrivi lice u grimasu, potiskujući suze. „Nemam nameru da vas
oboje izgubim sad kad znam da sam ja za sve kriv.“
Baka Sorenson zagrli Seta. „Dušo, cenim tvoju hrabrost, ali ne
nameravam da izgubim unuka.“
„Zar nećemo biti u velikoj opasnosti i budemo li ostali ovde?“
upitala je Kendra. „Ako se demon oslobodi, svi smo gotovi.“
„Nameravam da vas pošaljem iz rezervata“, reče baka.
Kendra prekrsti ruke na grudima. „Ostavićeš nas da čekamo ispred
kapije dok nam se roditelji ne vrate? I šta da im kažemo? Da vas je
ubio nekakav demon i da ne možemo u kuću jer je to zapravo magični
rezervat koji je potpao pod vlast mračnih sila?“
„Vaši roditelji nisu upoznati s pravom prirodom ovog mesta“, reče
baka. „Da bi vam poverovali, morali bi da se uvere vlastitim očima.“
„Upravo tako!“ uzviknu Kendra. „Ako ne uspeš da oslobodiš deku,
prva stvar koju će tata uraditi biće da ode u kuću da istraži šta se
dogodilo. Ne bismo uspeli da ga odvratimo od toga. Velike su šanse i
da pozove policiju u tom slučaju, a onda bi ceo svet saznao za ovo
mesto.“
„Ništa neće videti“, reče baka. „Ali će mnogi umreti pod
neobjašnjivim okolnostima. U stvari, i bez mleka bi mogli da vide kravu
jer je Viola smrtno biće. „
„Lepo smo se snašli s trolom“, reče Set. „I ma šta da kažeš ili uradiš,
ja ću te ipak slediti.“
Baka podignu ruke uvis. „Mislim da će sa mnom biti sve u redu,
deco. Svesna sam da je scenario koji sam vam opisala strašan, ali
ovakve stvari se s vremena na vreme dešavaju u rezervatima i obično
na kraju uspemo sve da rešimo. Ne vidim zašto bi ovoga puta bilo
drugačije. Hugo će verovatno lako rešiti problem, a ako iskrsne nešto
nepredviđeno, prilično sam vešta sa samostrelom. Sačekajte lepo
ispred kapije, a ja ću doći po vas pre nego što se spusti noć.“
„Ali želim da vidim kako će Hugo izmlatiti MjuriјеR, bio je uporan
Set.
„Ako postoje izgledi da jednog dana nasledimo ovo mesto, nećeš
uvek biti tu da nas štitiš“, reče Kendra. „Zar ne bi bilo dobro da Seti ja
gledamo kako ti i Hugo izlazite na kraj s problematičnom situacijom?
Možda čak možemo i da pomognemo!“
„Idemo na izlet!“ povika Set.
Baka ih je gledala s puno ljubavi. „Baš brzo rastete, deco“, uzdahnu
ona.
 ŠESNAESETA GLAVA

Zaboravljena kapela

D ok je sunce oklevalo iznad obzorja, Kendra je preko ivice teretnih

kola posmatrala drveće kako promiče. Setila se da je zurila u
drveće kroz prozor SUV-a i kada je sa roditeljima dolazila u rezervat.
Ova vožnja bila je mnogo bučnija, truckavija i krivudavija. A odredište
je ulivalo mnogo veći strah.
Hugo je vukao rikšu neverovatnih razmera. Kendra je sumnjala da
bi konjska zaprega mogla da se meri s njegovim neumornim i
ravnomernim hodom.
Izbili su na čistinu i Kendra ugleda visoku živicu koja je okruživala
ribnjak s rivom načičkanom gazebima. Nije mogla ni da zamisli da je
Lena nekada u njemu živela kao najada.
Pre nego što su se ukrcali u teretna kola, baka je naredila Hugu da
izvršava uputstva koja će mu izda-vati Kendra i Set. Kazala je Kendri i
Setu da se, ako zagusti, povuku sa Hugom u najkraćem mogućom
roku. Takođe ih je upozorila da vode računa o tome kakva naređenja
izdaju Hugu. Pošto nema vlastitu volju, neće on biti kažnjen ako bude
uradio nešto loše, već oni koji su mu izdavali naređenja.
Baka je bademantil zamenila izbledelim farmerkama, čizmama za
rad i zelenom majicom. Dotičnu odeću uspela je da pronađe na
tavanu. Set je bio veoma zadovoljan što je izabrala zelenu košulju.
Set je u rukama držao kožnu vrećicu. Baka im je objasnila da se u
njoj nalazi naročiti prah koji će držati na odstojanju nepoželjna
stvorenja. Kazala je Setu da ga koristi na isti način na koji je koristio so
iz spavaće sobe, ali ga je upozorila da bi bilo poželjno da ga upotrebi
samo u krajnjoj nuždi. Što više magije budu koristili, to će odmazda
biti žešća ako ne uspeju. 1 ona je imala vrećicu sa prahom.
Kendra ništa nije držala u rukama. Baka je kazala da ne bi bilo
dobro da sada počne da koristi magiju ako do sada već nije. Zaštita
koju je sporazum obezbeđivao onima koji su se uzdržavali da koriste
magiju i čine zlodela očigledno je bila prilično jaka.
Teretna kola poskočiše preko jednog prilično neravnog mesta. Set
se uhvati za stranicu kola da ne ispadne. Pogledao je preko ramena i
osmehnuo se: „Menjamo pravac!“
Kendri je bilo krivo što nije smirena kao on. Mučnina u stomaku
bila je sve gora. Podsetila ju je na trenutak kada je prvi put trebalo da
otpeva solo u školskoj drami. Tada je išla u četvrti razred. Na probama
je uvek bila dobra, ali kada je provirila kroz zavesu i videla publiku,
osetila je gađenje, koje je postajalo sve jače i jače. Bila je ubeđena da
će se na kraju ispovraćati. Kada je na nju došao red, izašla je na
osvetljenu pozornicu, zagledala se u gomilu nerazaznatljivih lica, ali
nije mogla da pronađe roditelje. Zasvirali su uvod u njenu pesmu.
Kucnuo je čas da zapeva. Strah se raspršio, a mučnina nestala čim je
otvorila usta.
Da li će i danas biti tako? Zašto joj neizvesnost teže pada od samog
događaja? Kada stignu do Zaboravljene kapele, stvarnost će zameniti
neizvesnost i moći će nešto da preduzmu, da stupe u akciju. Trenutno
je opsedaju razne brige. Koliko daleko je ta sumanuta crkva? Baka je
kazala da je put do crkve veoma pristojan i da će ga Hugo prevaliti za
najviše petnaest minuta. Kendra je sve vreme motrila neće li ugledali
jednoroge, ali do sada nije videla nijedno nestvarno biće. Sva su se
posakrivala.
Sunce je zaronilo za obzorje. Baka upre prstom u staromodnu
crkvu koja se nalazila nasred čistine ispred njih. Podsećala je na kutiju
sa nizom velikih prozora, na kojima je razbijeno staklo štrčalo poput
očnjaka. Imala je jednu jedinu kupolu, u kojoj se najverovatnije
nalazilo zvono. Krov je bio urušen. Drveni zidovi sivi i neravni. Niste
mogli ni da naslutite prvobitnu boju zdanja. Nekoliko izvitoperenih
stepenika vodilo je do otvora u kome su se nekada nalazila dvostruka
vrata kroz koja se ulazilo unutra. Ličila je na savršenu jazbinu za slepe
miševe i zombije.
Hugo je usporio i oni se zaustaviše ispred otvora za vrata
ispunjenog senkama. U crkvi je vladala potpuna tišina. Ništa nije
nagoveštavalo da je u poslednjih sto godina neko pohodio ovo mesto.
„Volela bih da ima više sunca, ali bar se još nije sasvim smrklo“,
reče baka dok je nekakvom alatkom uglavljivala strelu sa srebrnim
vrhom na žicu malenog samostrela i pritezala je. „Hajde da to obavimo
što pre. Zlo voli tamu.“
„Zašto je to tako?“ upitao je Set.
Baka je nekoliko trenutaka razmišljala o tome pre nego što mu je
odgovorila. „Zato što zlo voli da se krije.“
Kendri se nije dopala jeza koja ju je obuzela kada je baka to kazala.
„Zašto ne bismo razgovarali o nekim lepim stvarima?“ predloži ona
dok su izlazili iz teretnih kola.
„Zato što smo krenuli u lov na veštice i čudovišta“, odvratio je Set.
„Kendra je u pravu“, reče baka. „Nemamo ništa od toga što nas
more mračne misli. Ali zato želimo da krenemo odavde pre nego što
padne mrak.“
„I dalje tvrdim da je trebalo da ponesemo neku pušku“, reče Set.
„Hugo!“ pozva ga baka. „Povedi nas tiho u podrum. Zaštiti nas, ali
ne ubijaj. „Kendri je bilo dovoljno da pogleda golijata od zemlje i
kamenja pa da se uteši. Nije mogla da zamisli da bi bilo šta moglo da
im se ispreči na putu dok je s njima Hugo.
Stepenice su stenjale pod Hugovom težinom dok se peo. Koračao je
bez žurbe. Kada je stigao do otvora vrata, pognuo je glavu. Ostali se
nisu odvajali od svog krupnog telohranitelja.
Baka je prebacila crvenu maramu preko samostrela, očigledno u
želji da ga sakrije.
 Molim te da Mjurijel nije ovde, molila se u sebi Kendra. Molim te da
nađemo samo deku i Lenu, i nikoga više!.
Unutrašnjost crkve izgledala je još turobnije od fasade. Propale
crkvene klupe bile su porazbijane i isprevrtane, propovedaonica
ispred njih bačena na zemlju, a zidovi išvrljani smeđim škrabotinama.
Grede je krasila paučina u obliku finih tankih barjaka. Kroz prozore i
neke nepravilne rupe na krovu prodirala je svetlost zalaska sunca boje
ćilibara, ali nije bila u stanju da rastera tamu. Ni po čemu nisu mogli
da naslute da je ovo nekada bio hram. Pred sobom su videli samo
jednu veliku dotrajalu praznu prostoriju.
Podne daske su zapucketale pod Hugovim nogama kada se zaputio
ka vratima na suprotnoj strani kapele. Kendra se zabrinula da pod ne
popusti i Hugo ne pronađe prečicu do podruma. Težio je bar četiri
stotine pedeset kilograma.
Hugo polako otvori zarđala vrata. Pošto su bila normalne veličine,
morao je da čučne i da se pomuči da prođe kroz njih. „Sve će biti u
redu“, kazala je baka, spustivši šaku na Kendrino rame da je ohrabri.
„Ostani iza mene.“
Stepenice su se spiralno spuštale do štoka u kojem nije bilo vrata.
Kendra je provirila pored Huga dok se on krivio da prođe kroz otvor i
primetila da nisu sami. Kada je posle bake Sorenson sišla u prostrani
podrum, imala je šta da vidi.
Prostorija je bila osvetljena sa ni manje ni više nego dvadeset
svetiljki, zbog čega je izgledala veselo. Tavanica je bila visoka i u
prostoriji se nalazilo svega nekoliko komada nameštaja. Deka
Sorenson i Lena bili su okovani za zid raširenih ruku i nogu.
 Ispred deke i Lene stajala je nekakva neobična spodoba. Cela je bila
od glatkog tamnog drveta i podsećala je na primitivnu lutku tek nešto
nižu od deke. Drveni delovi su u zglobovima, laktovima, ramenima,
vratu, člancima, kolenima, kukovima, struku i zglavcima bili spojeni
zlatnim kukama. Glava je Kendru podsetila na drvenu masku za hokej,
mada je bila grublje i jednostavnije izrade. Neobična krojačka lutka je
pocupkivala, rukama mlatarala a stopalima lupkala i povlačila ih po
podu, zagledana u suprotni kraj podruma.
„Da li je to ona njena drvena lutka?“ tiho je upitao Set.
Pa naravno! Bila je to Mjurijelina jeziva lutka koja igra, samo
znatno veća. Ova nije imala u leđima šipku kojom je i Mjurijel pokreće!
Na suprotnom kraju podruma nalazila se velika niša. Izgleda da je
neko izvalio nekoliko dasaka da bi ušao u nišu. Mreža konopaca sa
čvorovima protezala se tamo-amo kroz nišu i zaklanjala vidik u to
sumorno udubljenje. Iza konopaca se pomaljalo nekakvo tamno
obličje. Prelepa visoka žena sjajne talasave kose boje meda stajala je
pored udubljenja i duvala u jedan od mnogih čvorova. Na sebi je imala
veličanstvenu nebeskoplavu odoru koja je isticala njen zavodnički
stas.
Upadljiva žena bila je okružena verzijama đavolčića koje je Kendra
videla u Mjurijelinoj šupi, samo što su ovi bili u ljudskoj veličini. Svi su
bili okrenuti ka niši i zurili u tle. Njihova visina je varirala u rasponu od
metar i pedeset do metar i osamdeset. Neki od njih bili su debeli, neki
mršavi, nekolicina je bila mišićava. Neki su imali iskrivljena leđa, neki
grbe ili rogove, a neki paroške, naduvene ciste ili repove. Nekolicini su
nedostajali ruka, noga ili uvo. Svi odreda imali su ožiljke, grubu i tvrdu
kožu i izrasline na koži umesto krila. Oko nogu đavolaka u ljudskoj
veličini motala se gomila njihovih sićušnih verzija.
Vazduh je trepereo. Iz niše izađe par crnih krila od dima i senke
koji se polako razmotavao. Kendra oseti istu onu vrtoglavicu koju je
iskusila kada je baka prelazila iz kokoške u prvobitno obličje. Imali su
utisak da se niša udaljava, kao da je posmatraju kroz pogrešan kraj
teleskopa. Nalet tame je istog časa zbrisao postojanu svetlost koju su
svetiljke širile oko sebe, a onda je iznenada, s mesta na koje su svi
đavolci bili usredsređeni iždžikljao novi đavolak ljudske veličine.
Kendra obema šakama pokri usta. Ta prelepa žena mora da je
Mjurijel. Bahumat je bio zatočen pomoću mreže konopaca sa
čvorovima, sličnih konopcu koji je nju sprečavao da izađe iz šupe, i
ona je koristila želje da poveća đavolke, postepeno oslobađajući
demona!
„Hugo“, tiho mu se obratila baka. „Otkini đavolcima glave i uhvati
Mjurijel, trčećim korakom napred.“
Hugo jurnu.
Jedan đavolak se okrenuo i zgađeno dreknuo. Za njim su se prema
upadačima okrenuli i svi ostali, pokazavši im svoja okrutna đavolska
lica. Veličanstvena plavuša je učinila isto i razrogačila oči od
iznenađenja. „Ščepajte ih!“ povikala je.
Bilo je više od dvadeset velikih đavolaka i desetostruko više onih
malih. Zaleteli su se na Huga predvođeni najvećim i najmišićavijim od
svih. Bila je to šarolika rulja žilavih đavolova.
Hugo ih je sačekao na sredini prostorije. Bez po muke je jednom
šakom zgrabio vođu oko pasa, a drugom ga uhvatio za obe noge i stao
žustro da ga uvrće u suprotnim pravcima. Kada su ostali stuštili
prema njemu, Hugo je odbacio u stranu vođu što je urlao.
Hugo je mlatarao pesnicama i bacao đavolke na sve strane. Oni su
se ponovo okupljali i žustro skakali na njegova ramena i grebali ga po
glavi. Međutim, Hugo nije prestajao da se okreće, uvrće i uzdiše,
izvodeći nekakav divlji balet kojim je sve đavolke koji bi kidisali na
njega slao naglavačke na drugu stranu podruma. Pojedini đavolci su
uspevali spretno da se provuku pored njega u nameri da stignu do
bake, Kendre i Seta. Hugo se okrenuo i pojurio za njima. Dvojicu je
uhvatio za kolena i zavitlao kao da u ruci drži batine, rasterujući
ostale.
Otpornost đavolaka bila je zadivljujuća. Svaki koga bi zavitlao u zid
smesta bi ustao i teturavo krenuo u novi napad. Čak je i krupni vođa
još učestvovao u okršaju, čudno posrćući na slepljenim nogama.
Kada je Kendra pogledala mimo meteža, primetila je da Mjurijel
duva u čvor. „Bako, ona nešto smera.“
„Hugo“, povikala je baka. „Prepusti đavolke nama, a ti zarobi
Mjurijel.“
Hugo zavitla đavolka koga je držao. Stvorenje je vrišteći očešalo
tavanicu celim putem do zida, o koji je tresnulo uz odvratno krckanje.
Golem se potom zalete na Mjurijel.
„Mendigo, zaštiti me!“ zaskvičala je Mjurijel. Drveni čovek, koji je i
dalje plesao ispred deke i Lene, pojuri da presretne Huga.
Čim su se oslobodili golema i njegovog snažnog napada, povređeni
đavolci stuštili su se na baku, koja je stala ispred Kendre i Seta. Baka je
rukom u kojoj je držala vrećicu napravila polukrug kroz vazduh i
rasula svetlucavi oblak prašine. Kada su đavolci stigli do tog oblaka,
čulo se pucketanje elektriciteta i bili su odbijeni. Nekolicina se bacila u
oblak u pokušaju da se probiju, ali se elektricitet samo još više pojačao
i odbacio ih nazad. Baka je prosula još malo praha u vazduh. Iz niše su
se širila velika tamna krila. Vazduh se ustalasao. Kendra je imala
utisak da gleda podrum iz velike daljine, i to kroz uzak tunel.
Još malo pa će Hugo stići do Mjurijel. Iždžikljali lutak bacio se
golemu u noge i obavio obe ruke i noge oko Hugovih članaka. Golem je
pao licem prema napred. Ubrzo se oslobodio Mendiga i odbacio
drvenog lutka preko poda, zatim se podigao na kolena i posegnuo za
Mjurijel. Njegove ispružene ruke bile su već na svega nekoliko
centimetara od nje kada je podrum potresao prasak groma,
propraćen kratkim pomračenjem. Masivni golem pretvorio se u
gomilu šuta.
Mjurijel je njakala od zadovoljstva, luđačkog pogleda, presrećna
što je u poslednjem trenutku izbegla Hugove šake. Mendigo se
pridigao s mesta na kojem je završio bez jedne ruke. Podigao ju je i
ponovo prikačio za kuku u ramenu.
Mjurijelin pogled se izoštrio kada je namirisala sigurnu pobedu.
„Sve ih dovedi ovamo“, zatrubila je ona.
Crvena marama odlepršala je na pod. Baka Sorenson je u jednoj
ruci držala samostrel, a drugom je rasipala ostatke praha iz vrećice.
Zatim je bacila praznu vrećicu i zakoračila u oblak svetlucave prašine,
stežući samostrel obema šakama.
Strelica izlete iz samostrela. Mendigo skoči u očajničkom pokušaju
da joj stane na put, ali ga je Hugo odbacio suviše daleko. Mjurijel
vrisnu i pade unazad na mrežu od konopaca s čvorovima, uhvativši se
za rame. Odbila se o mrežu i završila na kolena teško dišući. I dalje se
držala za rame. Između njenih vitkih prstiju provirivala su crna pera.
„Platićeš mi za ovo!“ zavrištala je.
„Bežite odavde!“ doviknula je baka Sorenson deci.
Ali bilo je suviše kasno. Mjurijel je zatvorenih očiju i nemo
pomerajući usne ispružila krvavu šaku i nalet vetra istog časa rasprši
svetlucavu prašinu. Povređeni đavolci projuriše kroz njega i grubo
ščepaše baku Sorenson.
Set skoči napred i baci šaku punu praha preko bake i đavolaka.
Zapucketa munja i đavolci se posrćući povukoše.
„Mendigo, dovedi mi dečaka!“ doviknula je Mjurijel.
Drveni sluga se četvoronoške zaleteo ka Setu. Đavolci su se raširili.
Nekolicina je blokirala vrata. Set baci prah u trenutku kada je Mendigo
skočio. Naelektrisani oblak odbi lutka. U tom času jedan đavolak je
uspeo otpozadi da izbije Setu vrećicu iz ruke odsečnim udarcem ruke.
Visoki đavolak je okrenuo Seta, uhvatio ga za mišice i podigao u
vazduh. Nekoliko trenutaka gledali su se u oči. Đavolak je zasiktao
otvorivši usta, iz kojih mu se groteskno klatio crni jezik.
„Hej“, obrati mu se Set kada mu je sinulo. „Ti si ona vila koju sam
bio uhvatio!“
Đavolak prebaci Seta preko ramena i potrča ka Mjurijel. Drugi
ščepa baku u nameri da je odvede do veštice. Kendra je stajala sleđena
od straha. Đavolci su je okružili. Nije imala izglede da pobegne. Huga
su pretvorili u gomilu šuta. Baka je uspela samo da rani, ali ne i da
ubije Mjurijel strelicom iz samostrela. Set je dao sve od sebe, ali su
njega i baku i uspeli da zarobe. Nije imao ko da je odbrani. Nije im
ostao više nijedan trik. Između Kendre i užasa kojima su Mjurijel i
njeni đavolci nameravali da ih počaste nije stajalo više ništa.
Osim što je đavolci nisu dirali. Potpuno su je okružili, ali izgleda da
nisu u stanju da je ščepaju. Podigli bi ruke do izvesne visine i zaustavili
se, kao da su udovi odbijali da ih poslušaju.
„Mendigo, dovedi mi devojčicu“, naredila je Mjurijel.
Mendigo se probio između đavolaka. Ispružio je šaku prema njoj i
zaustavio se, drveni prsti počeli su da mu se trzaju, a kuke blago da
zveckaju.
„Ne mogu da te dodirnu, Kendra“, doviknuo joj je deka sa zida za
koji je bio okovan. „Ti nisi uradila ništa loše, nisi se služila magijom,
nikome nisi učinila ništa nažao. Trči, Kendra, ne mogu da te zaustave!“
Kendra se progurala između dva đavolka i zaputila ka vratima. Ali
se onda ukopala u mestu. „Zar ne mogu da vam pomognem?“
„Mjurijel ne podleže zakonima koji sputavaju njene potčinjene“,
doviknu joj deka. „Ne zaustavljaj se dok ne stigneš do kuće. Vrati se
putem kojim ste došli. Ne čini ništa loše usput! Ne skreći s puta! Potom
napusti imanje! Probij ogradu mojim kamionom. Utočište za bajke će
pasti! Neko od nas mora da preživi!“
Mjurijel je, držeći se čvrsto za rame, već bila krenula u poteru.
Kendra je ustrčala uz stepenice i projurila kroz kapelu do ulaznih
vrata.
„Dete, čekaj!“ vikala je za njom veštica.
Kendra je zastala na pragu crkve i osvrnula se. Mjurijel se oslonila
o štok vrata koja su vodila u podrum. Bila je veoma bleda. Krv je
natapala rukav njene odore.
„Šta želiš?“ upitala je Kendra, trudeći se da zvuči hrabro.
„Čemu tolika žurba? Ostani da porazgovaramo o ovome.“
„Ne izgledaš baš najbolje.“
„Sitnica. Sve će to srediti jedan razvezani čvor. „
„Zašto ga onda ne razvežeš?“
„Htela sam da popričamo pre nego što odjuriš“, pokušavala je da je
smiri veštica.
„Nemamo o čemu da razgovaramo. Pusti moju porodicu!“ zatražila
je Kendra.
„Možda i hoću, jednog dana. Veruj mi, ne želiš da se nađeš sama u
šumi ovako kasno. Ko zna kakvi te užasi čekaju tamo napolju.“
„Ne mogu biti gori od onoga što se ovde događa. Zašto hoćeš da
oslobodiš tog demona?“
„Ne bi ti to nikada razumela“, reče Mjurijel.
„Zar misliš da će ti postati prijatelj? Završićeš prikovana za zid kao
i ostali.“
„Ne pridikuj mi o nečemu o čemu nemaš pojma“ brecnu se Mjurijel.
„Sklopila sam dogovore zahvaljujući kojima ću steći nezamislivu moć.
Dugo sam kupovala vreme i osećam da je čas moga trijumfa blizu.
Večernja zvezda se uzdiže.“
„Večernja zvezda?“ ponovila je Kendra.
Mjurijel se isceri. „Moje ambicije nadilaze otimanje jednog jedinog
rezervata. Ja sam deo pokreta čiji su apetiti mnogo veći.“
„Član si društva Večernja zvezda.“
„Ne možeš ni da zamisliš šta je sve već preduzeto. Tačno je da sam
godinama bila zatvorena, ali sam ipak bila u vezi sa spoljašnjim
svetom.“
„Preko đavolaka.“
„I drugih saučesnika. Bahumat je planirao ovaj dan otkako je
uhvaćen. Vreme je bilo na našoj strani. Motrili smo, čekali i tiho
stvarali bezbrojne mogućnosti da se postepeno oslobodimo. Nijedan
zatvor ne može večno da odoleva. Povremeno nismo imali baš mnogo
uspeha u tome. A onda bismo jednim pokretom prsta oborili mnoge
domine. Kada je Efira uspela da vas navede da otvorite prozor u Noći
ivanjskoj, nadali smo se da će se sve odvijati upravo ovako.“
„Efira?“
„Pogledala si je u oči.“
Kendra se stresla. Nije joj bilo drago što je podseća na prozračnu
ženu u crnoj paučinastoj odori.
Mjurijel klimnu. „Ona i ostali uskoro će naslediti ovo svetilište, koje
predstavlja najvažniji stepenik ka ostvarenju naših krajnjih ciljeva.
Posle mnogo decenija upornosti, ništa me ne može sprečiti u tome.“
„Zašto onda ne pustiš moju porodicu?“ preklinjala ju je Kendra.
„Pokušali bi da se umešaju. Mada u ovom trenutku više ne mogu,
prokockali su svoju šansu. Ipak, ne želim da rizikujem. Dođi da
sačekaš kraj sa svojim voljenima, umesto sama u noći.“
Kendra odmahnu glavom.
Mjurijel ispruži nepovređenu ruku. Prsti, crveni od krvi, neprirodno
se zgrčiše. Progovorila je nekakvim izopačenim jezikom, koji je
Kendru podsetio na šaputanje ljutitih muškaraca. Kendra je istrčala iz
crkve, sjurila se niz stepenice i otrčala do teretnih kola. Zastala je da
se osvrne. Mjurijel se nije pojavila na vratima. Veštičina čarolija
očigledno nije delovala.
Kendra pojuri putem. Sunce još nije bilo sasvim zašlo. U crkvi su
proveli svega nekoliko minuta. Nije se zaustavila ni kada su suze
počele da je zaslepljuju, jer nije znala da li je neko krenuo za njom.
Izgubila je ćelu porodicu! Sve se tako brzo dogodilo! U jednom
trenutku baka ih je samouvereno hrabrila, a u drugom je Hugo
dezintegrisan, a Set i baka zarobljeni. I Kendra je trebalo da bude
uhvaćena, ali je ona od dolaska u Utočište za bajke bila toliko oprezna
da je moć sporazuma i dalje u potpunosti štiti. Đavolci ne mogu ni da je
taknu, a Mjurijel je teško ranjena i ne može da krene u pravu poteru za
njom. Kendra se osvrnula i pogledala duž praznog puta. Veštica je do
sada već sigurno izlečila povredu, ali verovatno neće krenuti za njom
dok ne oslobodi Bahumata, znajući da Kendra ima veliku prednost.
Ali kad bolje razmisli, Mjurijel je mogla da upotrebi magiju da je
stigne. Međutim, Kendra je podozrevala da će Mjurijel odustati od
potere za njom u želji da što pre oslobodi demona.
Da li bi trebalo da se okrene i vrati, pokuša da spase porodicu?
Kendra je dobro znala da bi je sigurno uhvatili kada bi se vratila.
Ali mora nešto da preduzme! Kada demon bude oslobođen,
poništiće sporazum i Set će umreti, zajedno sa dekom, bakom i
Lenom!
Jedino što joj je padalo na pamet bilo je da na tavanu kuće pokuša
da pronađe nekakvo oružje. Nije bila sigurna da li se seća kombinacije
koja otvara vrata sefa. Bila je prisutna dok ga je baka otvarala pre
samo jednog sata i naglas izgovarala brojeve. Nije mogla da ih se seti,
ali je osećala da bi mogli da joj se vrate kada vidi vrata.
Kendra je znala da je sve uzalud. Kuća je kilometrima daleko.
Koliko ima do nje, osam, deset kilometara? Treba da bude srećna ako
uopšte stigne donde. Nema šanse da se vrati pre nego što Bahumat
bude oslobođen.
Čvorova je bilo mnogo, a Mjurijel je izgleda mogla da razvezuje
samo jedan po jedan. Za svaki čvor po svoj prilici treba joj nekoliko
minuta. Pa ipak, tom brzinom oslobodiće ga za nekoliko sati, a ne za
nekoliko dana.
Kada je resila da u kući potraži oružje, Kendra je bar sebi postavila
neki cilj. Verovatnoća da uspe bila je gotovo ništavna, ali ju je to
usmerilo u određenom pravcu i dalo joj razlog da tamo ode. Ko zna
kakvo će to oružje biti, kako će ga upotrebiti i da li će uopšte uspeti da
uđe na tavan. Ali imala je kakav-takav plan. Bar je mogla sebi da kaže
da je imala dobar razlog što je pobegla.
 SEDAMNAESETA GLAVA

Kockanje iz očajanja

T o što je ona strepela od mraka nije sprečilo noć da se spusti. Sunce

je zašlo i nestalo, a Kendra se sada orijentisala jedino prema
svetlosti polumeseca. Čak je malo i zahladnelo, ali ne previše. U šumi
je bilo sumornih senki. Povremeno bi čula nekakav uznemirujući zvuk,
ali nijednom nije videla ko ga pravi, lako se često osvrtala, put iza nje i
dalje je bio prazan kao i ispred nje.
Kendra je čas trčala, čas hodala. Teško joj je bilo da odredi koliko je
prešla jer nije bilo nikakvih orijentira. Imala je utisak da se prašnjavi
put proteže unedogled.
Brinula je zbog bake Sorenson. Pošto je pucala na Mjurijel i
iskoristila Huga da obogalji đavolke, baka verovatno neće biti
zaštićena od sličnih mučenja. Kendri je sada bilo žao što nije prihvatila
Mjurijelin poziv da ostane u crkvi sa svojom porodicom. Teško se
nosila sa krivicom što je jedina uspela da pobegne odande.
Nije bila u stanju ni da proceni koliko je vremena prošlo. Imala je
utisak da je i noć beskrajna kao i put kojim je išla. Mesec se postepeno
kretao preko neba. Ilije put menjao pravac?
Kendra je bila ubeđena da je pratila put već satima u trenutku kada
je stigla do čistine. Mesečina je osvetlila uski trag koji se odvajao od
puta. Vodio je ka visokoj živici.
Ribnjak sa gezebima! Konačno je mogla da se orijentiše. Na nekih
je pola sata od kuće, a zora još nije na vidiku.
Koliko će još vremena proteći dok Bahumat ne bude oslobođen?
Možda je demon već na slobodi. Da li će znati kada se to dogodi ili će
otkriti tek kada čudovišta budu nasrnula na nju?
Kendra protrlja oči. Bila je mnogo umorna. Noge više nisu želele da
koračaju. A shvatila je i da je veoma gladna. Zastala je da se malo
protegne. A onda je potrčala ujednačenim koracima. Ostatak puta
može da pretrči, zar ne? Više nije daleko.
Dok je prolazila pored mršavog traga koji se odvajao od puta,
Kendra odjednom stade. Kada je ugledala nepravilnu živicu koja se
nazirala pored puta, nešto joj je palo na pamet.
Vilinska kraljica ima svetilište na ostrvu usred ribnjaka. Zar ona ne
bi trebalo da je najmoćnija osoba u celom vilinskom svetu? Zašto ne bi
pokušala da je zamoli za pomoć?
Kendra prekrsti ruke na grudima. Gotovo ništa nije znala o
vilinskoj kraljici. Čula je samo da je veoma moćna i da svakog ko kroči
na njeno ostrvo čeka sigurna smrt. Neki tip je pokušao i ona ga je
pretvorila u seme maslačka.
Zašto je, beše, pokušao to da uradi? Koliko je mogla da se seti, niko
joj nije rekao pravi razlog, već samo to da mu je očajnički bila
potrebna pomoć. Sama činjenica da je pokušao govori joj da je mislio
da bi mogao uspeti. Možda njegov razlog nije bio dovoljno dobar.
Kendra je razmotrila svoju potrebu. Deka, baka i brat uskoro će biti
ubijeni. A Utočište za bajke uništeno. To neće biti dobro ni za vile, zar
ne? Ili je njima svejedno? Možda će jednostavno otići negde drugde.
Kendra je neodlučno zurila u jedva vidljivi trag. Kakvo oružje
očekuje da nađe u kući? Verovatno nikakvo. Na kraju će biti
primorana kamionom da probije kapiju ili da je preskoči ne bi li
pobegla pre nego što stignu Bahumat i Mjurijel i srede je. U tom
slučaju nastradala bi i njena porodica.
Ali možda joj se posreći sa vilinskom kraljicom. Ako je toliko
moćna, mogla bi da zaustavi Mjurijel, a možda i Bahumata. Kendri je
potreban saveznik. Iako su njene namere plemenite, ne vidi način da
uspe sama, bez ičije pomoći.
Kendru je prožimalo neko novo osećanje od trenutka kada joj je
ova ideja pala na pamet. Dotično osećanje bilo je u toj meri
neočekivano da nije odmah u njemu prepoznala nadu. U tom slučaju
neće morati da otvara brave sa kombinacijom. Biće dovoljno da se
prepusti na milost i nemilost svemoćnom biću i preklinje za spas svoje
porodice.
Šta je najgore što može da joj se dogodi? Da umre, ali pod svojim
uslovima. Neće joj glave doći krvožedni đavolci, veštice, niti demoni.
Samo će se raspršiti kao maslačak.
 A šta je najbolje što joj se može dogoditi? Vilinska kraljica mogla bi
da pretvori Mjurijel u seme maslačka i spase Kendrinu porodicu.
Kendra skrenu na trag. U stomaku je osećala leptiriće. Bila je to
ohrabrujuća nervoza, mnogo poželjnija od straha da neće uspeti.
Potrčala je.
Ovog puta neće se provlačiti potrbuške kroz živicu. Staza je vodila
do nekakvog lučnog prolaza. Kendra protrča ispod luka i nađe se na
sređenom travnjaku iza njega.
Okrečeni paviljoni i riva bili su još živopisniji na mesečini nego
tokom dana. Kendri uopšte nije bilo teško da zamisli kako na tom
ostrvu usred mirnog ribnjaka živi vilinska kraljica. Razume se, kraljica
ne živi zapravo tamo. To je samo svetilište. Kendra će morati da joj
uputi molbu u nadi da će joj kraljica odgovoriti.
Prvi izazov s kojim će morati da se suoči biće kako da stigne na
ostrvo. Ribnjak je pun najada koje vole da dave ljude, što znači da će
joj biti potreban čvrst čamac. Kendra pohita preko travnjaka ka
najbližem gazebu. Trudila se da ne obraća pažnju na senke koje su se
micale pred njom... senke raznih stvorenja koja su pokušavala da se
sakriju. Naslućivala su šta namerava i Kendra je zbog toga imala
osećaj da joj utrobom hara mućkalica za jaja. Snagom volje uspela je
da odagna sav strah. Da li bi se deka okrenuo i pobegao? A baka? Da li
bi Set to uradio? Ili bi dali sve od sebe da je spasu?
Ustrčala je uz stepenice najbližeg paviljona i nastavila da trči
rivom. Njene cipele pravile su veliku buku dok je trčala po daskama i
razgonila tišinu. Već je videla svoje odredište... kućicu za čamce
udaljenu tri gazeba.
 Površina jezera podsećala je na crno ogledalo koje odslikava
mesečinu. Nekoliko svetlucavih vila lebdelo je iznad same površine
vode. Drugih znakova života nije bilo.
Kendra je stigla do paviljona povezanog s malim pristaništem.
Sjurila se niz stepenice i izbila na kej. Stigla je do kućice za čamce i
pokušala da otvori vrata. Bila su zaključana, kao i prethodni put. Vrata
nisu bila velika, ali delovala su prilično čvrsto.
Kendra ih snažno šutnu. U osnovi je kućica za čamce bila obična
šupa na vodi. Nije imala prozore. Nadala se da se unutra nalazi bar još
koji čamac. Ako ih ima, onda plutaju na vodi. Odozgo ih štiti krov, a sa
strane zidovi, ali nema poda. Ako skoči u jezero, mogla bi da izroni u
kućici za čamce i popne se u čamac.
Proučavala je vodu. Crna reflektujuća površina delovala je
neprobojno. U zasedi je moglo da je čeka stotinu najada, ili nijedna...
to se nikad ne zna.
Sve će biti uzalud ako se bude udavila pre nego što stigne do
ostrva. Ako je suditi po onome što je čula od Lene, najade željno
iščekuju da priđe vodi. Bude li skočila, potpisuje sebi smrtnu presudu.
Kendra sede i poče da udara vrata obema nogama. Istu tehniku
upotrebio je Set da bi provalio u ambar. Podizala je veliku buku, ali
izgleda da vratima to nije nimalo smetalo. Sto je jače udarala, to su je
noge više bolele, ali vrata nisu popuštala.
Treba joj nekakva alatka. Najbolje ključ. Ili malo dinamita.
Kendra se trčeći vratila do paviljona da bi potražila nešto čime bi
mogla da razvali vrata. Nije bilo ničega. Kad bi samo nabasala na
kovački čekić.
 Pokušala je da se smiri. Mora da razmisli! Ako bi nastavila da ih
udara nogama, vrata bi na kraju možda ipak popustila. Slično eroziji.
Do sada se, međutim, nisu pomerila ni za milimetar, a ona nema ćelu
noć na raspolaganju. Mora da postoji neko pametnije rešenje. Šta bi
moglo da joj posluži u tu svrhu od stvari kojima raspolaže? Ništa.
Unaokolo se mota samo nekoliko stvorenja, a i na su se posakrivala
čim se pojavila.
„Saslušajte me!“ povika Kendra. „Znam da me čujete. Moram da
uđem u kućicu za čamce. Veštica upravo oslobađa Bahumata i
propašće čitavo Utočište za bajke. Ne tražim od vas da se pojavite, već
samo da razvalite vrata na kućici za čamce. Moj deka je ovdašnji
čuvar i ja vam dajem dozvolu da to uradite. Okrenuću se i zažmuriti.
Sačekaću deset sekundi pošto čujem lomljavu pre nego što se ponovo
budem okrenula.“
Kendra se okrenula i zažmurila, ali ništa nije čula. „Razbijte vrata
kad god želite. Obećavam da neću viriti.“
Čula je tiho pljuskanje i kapanje.
„U redu! Izgleda da se neko prijavio! Slobodno razvalite ta vrata.“
Ništa se nije čulo. A onda je shvatila da je nešto moglo da izađe iz
vode i prikrade joj se s leđa. Nije mogla da odoli, okrenula se i
provirila.
Nije ugledala nikakvo stvorenje s kojeg se cedi voda. Sve je bilo
tiho. Površina ribnjaka do malopre je bila staklasta, a sada je na njoj
primetila mreškanje. Na doku u blizini kućice za čamce ležao je ključ.
Kendra je strčala niz stepenice i uzela ga. Bio je mokar, nagrizen i
pomalo ljigav. Duži od običnog ključa, staromodan.
 Obrisala ga je o bluzu, odnela do kućice za čamce i gurnula u
ključaonicu. Savršeno je odgovarao. Okrenula ga je u bravi i vrata su
se otvorila prema unutra.
Kendra se stresla. Uznemirio ju je način na koji je došla do ključa.
Očigledno joj ga je dobacila neka najada. Želele su da se ona nađe na
vodi.
U kućici za čamce bilo je veoma mračno jer je jedino osvetljenje
obezbeđivala mesečina koja se uvlačila kroz vrata. Kendra je začkiljila
i ugledala tri čamca privezana za usko pristanište: dva velika čamca
na vesla, jedan nešto malo širi od drugog i jedan manji na pedale.
Pedale u tom čamcu ličile su na one na biciklima. Kendra se jednom
vozila u takvom čamcu u nekom parku s jezerom.
Na jednom zidu visilo je nekoliko vesala različite dužine. U blizini
vrata nalazili su se ručica i poluga. Kendra je pokušala da okrene
ručicu, ali ona nije htela da se pomeri. Povukla je polugu. Ništa se nije
dogodilo. Ponovo je okušala sreću sa ručicom i ovog puta uspela je da
je pokrene. Počela su da se otvaraju klizna vrata na suprotnoj strani
kućice za čamce, kroz koja je sada ulazilo nešto više svetlosti.
Dok je stajala u mraku kućice za čamce i zurila kroz otvorena
vrata u ribnjak, Kendra se pokolebala. Strah joj je izazivao mučninu.
Da li je zaista spremna da se suoči sa smrću? Da li je spremna da
dozvoli najadama da je udave, ili da postane žrtva čarolije koja štiti
zabranjeno ostrvo?
Deka i baka Sorenson su snalažljivi. Možda su već uspeli da
pobegnu. Možda sve ovo radi bez ikakve potrebe?
Kendra se seti događaja od pre tri godine koji se odigrao na javnom
bazenu. Očajnički je želela da skoči s visoke skakaonice. Mama ju je
upozorila da je viša nego što se čini, ali nju ništa nije moglo da odvrati.
Mnoga deca skočila su s nje. Neka su bila njenih godina, a neka i
mlađa. Stala je u red udno stepenica. Kada je na nju došao red, počela
je da se penje. Svaka naredna stepenica vodila ju je sve više i više, i to
ju je iskreno iznenadilo. Kada je stigla na vrh, imala je utisak da stoji
na oblakoderu. Želela je da se vrati, ali onda bi sva deca u redu znala
da se plaši. A i roditelji su je gledali.
Krenula je duž daske za skakanje. Osećao se blagi povetarac.
Zapitala se da li ljudi na tlu mogu da ga osete. Kada je stigla do kraja
daske, pogledala je u namreškanu vodu. Videlo se čak i dno bazena.
Skakanje joj više nije izgledalo zabavno.
Shvativši da će privlačiti sve više pažnje što duže bude oklevala,
žurno se okrenula i sišla niz stepenice, trudeći se da izbegne poglede
onih koji su čekali u redu u podnožju. Od tada se više nikada nije
popela na visoku skakaonicu. Jednom rečju, retko je rizikovala.
Ponovo se našla na ivici nečeg zastrašujućeg. Ali ovo je bilo
drugačije. Skakanje sa visoke skakaonice, vožnja na rolerkosteru sa
velikim brojem petlji ili doturanje ceduljice Skotu Tomasu... sve su to
bila uzbuđenja na koja je dobrovoljno pristajala. Ništa strašno ne bi se
dogodilo ni ako ne bi rizikovala, ne bi bilo pravih posledica. Ali ako
sada ništa ne preduzme, njena porodica će najverovatnije umreti.
Mora ostati pri prvobitnoj odluci i sprovesti plan do kraja, bez obzira
na posledice.
Kendra razmisli da li da uzme čamac na vesla. Nikada nije veslala i
nije joj bilo strano da zamisli sebe kako se vrti ukrug, naročito ako joj
gnusne najade budu zadavale muke. Pregledala je čamac na pedale.
Predviđen je za samo jednog putnika i širi je nego što je bilo
neophodno, verovatno zarad dodatne stabilnosti. To detinje plovilo
nije ni izdaleka onako veliko kao čamci na vesla i u njemu će biti
sasvim blizu vode, ali će bar moći da manevriše. Kendra uzdahnu.
Kleknula je i odvezala mali čamac, a zatim bacila tanak konopac na
sedište. Čamac na pedale zaljuljao se kada je ušla u njega, pa je
morala da čučne i uhvati se za ivice da ne bi pala u vodu. Dno plovila
bilo je potpuno zatvoreno, što je značilo da ništa neće moći da je ščepa
za stopala.
Kendra je sela licem okrenuta ka doku. Postojalo je i kormilo za
skretanje u stranu. Pomerila je kormilo do kraja u jednu stranu i stala
da okreće pedale unazad, udaljavajući se od doka. Potom je okrenula
kormilo u drugu stranu i počela da okreće pedala unapred. Čamac je
tiho iskliznuo iz kućice za čamce.
Mreškanje se širilo od pramca čamca na pedala dok ga je okretala
ka ostrvu, žustro okrećući pedale. Ostrvo nije bilo daleko... možda
osamdeset metara. Čamac na pedala se postojano približavao njenom
odredištu. Sve dok nije počeo da se udaljava od ostrva.
Okretala je pedale sve žešće, ali je čamac i dalje dijagonalno klizio
unazad. Nešto ju je vuklo. Čamac poče da se okreće. Nije pomagalo ni
okretanje kormila ni okretanje pedala. A onda se čamac iznenada
opasno nagnuo na jednu stranu. Nešto pokušava da je prevrne!
Kendra je pokušala da spreči prevrtanje čamca tako što se nagnula
na suprotnu stranu, a čamac se iznenada zaljuljao u drugu stranu.
Kendra je promenila položaj, očajnički se trudeći da spreči prevrtanje.
Ugledala je vlažne prste koji su se držali za ivicu čamca i lupila ih. To je
bilo nagrađeno kikotanjem.
Čamac poče brzo da se okreće. „Ostavi me na miru!“ zatražila je
Kendra. „Moram da stignem do ostrva. „To je bilo propraćeno
produženim cerekanjem mnogobrojnih glasova.
Kendra je mahnito okretala pedale, ali uzalud. I dalje se vrtela i išla
u pogrešnom pravcu. Najade ponovo zaljuljaše čamac. Zahvaljujući
tome što je centar gravitacije bio nizak, Kendra je otkrila da pukim
naginjanjem u suprotnu stranu može da spreči prevrtanje čamca, ali
najade su bile nemilosrdne. Pokušavale su da joj odvuku pažnju
udarcima o dno čamca i mahanjem. Čamac se bacakao, ljuljao i
okretao, a onda su se najade ozbiljno bacile na posao u nadi da će je
uhvatiti u raskoraku. Kendra je svaki put brzo reagovala i prebacivala
težinu s jedne na drugu stranu kvareći im posao. Bila je u pat-poziciji.
Najade se nisu pokazivale. Čula je njihov smeh i na trenutak bi im
videla šake, ali lica nikada.
Kendra je odustala od okretanja pedala. Posao je bio uzaludan i
samo je trošila snagu. Za sada je bilo najvažnije da ne dozvoli da se
čamac prevrne.
Nasrtaji su postajali sve redi. Ćutala je i nije odgovarala na
podrugljivo kikotanje niti se obazirala na šake koje su se hvatale za
ivicu čamca. Samo se naginjala u potrebnu stranu kada su pokušavale
da prevrnu čamac. Ona je sve bolja u tome, a one očigledno nisu u
stanju dovoljno da ga nagnu.
Pokušaji su prestali. Posle otprilike jednog minuta primirja, Kendra
je ponovo počela da okreće pedale u pravcu ostrva. Njeno
napredovanje uskoro je zaustavljeno. Istog časa prestala je da okreće
pedale. Najade su je zavrtele i ponovo zaljuljale.
Čekala je. Posle još jednog minuta zatišja, ponovo je počela da
okreće pedale. A one su je ponovo povukle nazad. Ali to više nisu radile
s onoliko žara kao u početku. Osećala je da dižu ruke, da im je
dosadila ova igra.
Posle osmog pokušaja, najadama je očigledno prestala da bude
zanimljiva. Ostrvo je bilo sve bliže. Dvadeset metara, deset metara.
Očekivala je da će je zaustaviti u poslednjem trenutku, ali to se nije
dogodilo. Pramac čamca na pedala zaribao je po obali. Sve je i dalje
bilo mirno.
Ovo je bio trenutak istine. Kada kroči na ostrvo, ili će biti
pretvorena u oblak maca maslačka, ili neće. U ovom trenutku bilo joj
je gotovo svejedno. Kendra iskoči iz čamca na obalu. Tamo izgleda nije
bilo ničeg magičnog niti posebnog, a i nije se pretvorila u oblak
semena.
Međutim, iza njenih leđa prolomio se glasan smeh. Kada se
okrenula, videla je čamac kako se udaljava od ostrva. Bilo je kasno da
bilo šta preduzme, mogla je samo da skoči u vodu. Udarila se šakom
po čelu. Najade nisu odustale... samo su promenile strategiju! Pomisao
da bi mogla postati oblak maslačkovih maca toliko ju je pomela da nije
izvukla čamac iz vode, a trebalo je. Bar je mogla da zadrži konopac u
ruci!
Moraće od vilinske kraljice da traži još jednu uslugu.
Ostrvo nije bilo veliko. Kendra je uspela da ga obiđe u
sedamdesetak koraka. Obilazak joj nije otkrio ništa zanimljivo.
Svetilište se verovatno nalazi blizu sredine ostrva.
Na ostrvu nije bilo drveća, ali je zato bilo dosta grmlja. Pojedini
grmovi bili su viši od Kendre. Nije bilo ni stazica i samo se nervirala
dok se probijala između njih. Kako bi trebalo da izgleda svetilište?
Zamišljala je malo zdanje, ali pošto je nekoliko puta prešla ostrvo i
uzduž i popreko, shvatila je da tu ne postoji ništa nalik tome.
Možda se nije pretvorila u seme maslačka samo zato što je ostrvo
bilo čista podvala. Ili svetilište više ne postoji. Bilo kako bilo, ostala je
nasukana na sićušnom ostrvu nasred ribnjaka punog stvorenja koja
žele da je udave. Kako li izgleda kad se daviš? Hoće li stvarno udahnuti
vodu, ili će se jednostavno onesvestiti? Ili će je se pre toga dočepati
demon?
Ne! Stigla je čak dovde. Još će jednom pažljivije pregledati ostrvo.
Možda je svetilište neko delo prirode, na primer nekakav posebni grm
ili panj.
Ovog puta je sporije obilazila oko ostrva. Primetila je uski potočić.
Bilo je neobično što se na ovako sićušnom ostrvu nalazi potok, ma
kako mali bio. Sledila je potok do sredine ostrva i pronašla mesto na
kojem je izvirao iz tla. U samom izvoru nalazio se lepo izrezbareni kip
vile visok pet centimetara. Stajao je na belom pijedestalu visokom
nekoliko dodatnih centimetara. Ispred njega nalazila se mala srebrna
činija.
Pa naravno! Vile su toliko sitne i sasvim je normalno što je i hram
minijaturan!
Kendra se spustila na kolena pored izvora, tačno ispred kipa. Noć
je bila potpuno mirna. Kada je podigla pogled ka nebu, Kendra je
primetila da obzorje na istoku polako rudi. Noć se bližila kraju.
Kendra je počela da govori iz srca, jer joj je to jedino palo na
pamet. „Zdravo, vilinska kraljice. Zahvaljujem što si mi dozvolila da te
posetim i što me nisi pretvorila u seme maslačka.“
Kendra proguta knedlu. Osećala se krajnje blesavo što se obraća
minijaturnom kipu. U tome nema ničeg kraljevskog. „Stvarno bi mi
dobro došla tvoja pomoć. Veštica po imenu Mjurijel namerava da
oslobodi demona po imenu Bahumat. Veštica je zarobila moje baku i
deku Sorenson, kao i mog brata Seta i prijateljicu Lenu. Ako taj demon
izađe, uništiće ceo rezervat, a ja to bez tvoje pomoći nikako ne mogu
da sprečim. Molim te, mnogo volim svoju porodicu i ako nešto ne
preduzmem, taj demon će, on će...“
Tek sada, dok je izgovarala ove reči, postala je svesna šta će se
stvarno dogoditi i zaplakala je. Shvatila je da će Set umreti. Prisetila se
nekih trenutaka koje je provela s njim, kako lepih, tako i onih drugih, i
shvatila je da više neće biti ni jednih ni drugih. Tresla se od jecaja.
Tople suze vlažile su joj obraze. Nije ih potiskivala. Bilo joj je potrebno
da se isplače i prestane da potiskuje strahote koje su je snašle. Suze
koje je lila dok je bežala iz Zaboravljene kapele bile su posledica šoka i
užasa. Sada je lila suze jer je postala svesna gorke istine.
Suze su joj se slivale niz bradu i završavale u srebrnoj činiji. Disala
je isprekidano između jecaja. „Molim te, pomozi mi“, konačno je uspela
da izgovori.
Preko ostrva pređe miomirisni povetarac. Mirisao je na zemlju i
nove cvetove, s blagim nagoveštajem mora.
Plač je jenjavao. Kendra obrisa suze sa obraza i nos o rukav.
Šmrcala je, zadivljena time koliko brzo nos može da se zapuši.
Minijaturni kip bio je vlažan. Zar je lila suze po njemu? Ne! Iz
njegovih očiju curkala je voda i kapala u srebrnu činiju.
Vazduh se ponovo uskomešao, i dalje ispunjen jakim mirisima.
Kendra oseti nečije prisustvo, mada nije bila u stanju da objasni kako.
Više nije bila sama.
Prihvatam tvoju ponudu i pridružujem ti se u plaču.
Reči nije čula, ali su pogodile njen um toliko snažno da je ostala bez
daha. Nikada nije iskusila ništa slično. Bistra tečnost je i dalje curela iz
kipa u činiju.
Od suza, mleka i krvi napravi eliksir, pomoći će ti moje sluškinje.
Suze su bile tu. Mleko može da dobije jedino od Viole. Ali čiju krv da
uzme? Svoju? Kravinu? Sluškinje mora da su vile. „Stani, šta treba da
uradim?“ upitala je Kendra. „Kako da stignem na kopno?“
Vetar se u znak odgovora na trenutak uskovitlao, a onda je osetila
jak nalet. Prijatni mirisi su nestali. Mali kip više nije plakao. Nije više
osećala ono nedefinisano prisustvo.
Kendra uze činijicu. Bila je veličine njenog dlana i otprilike trećinu
puna. Nadala se da će vilinska kraljica rešiti situaciju umesto nje.
Umesto toga, ona ju je usmerila da je sama resi. Telepatska poruka
bila je jasna kao da je izgovorena. Njena porodica i dalje je u
opasnosti, ali je iskra nade prerasla u plamen.
Kako će otići s ostrva? Kendra ustade i ode do obale. Nije mogla da
poveruje vlastitim očima. Čamac na pedale kretao se ka njoj.
Postojano se približavao dok nije stigao do ostrva.
Kendra uđe u čamac. Čamac se sam od sebe udalji od ostrva,
okrenu i zaputi ka malom belom pristaništu.
Kendra ništa nije kazala. Nije ni okretala pedale. Plašila se da radi
bilo šta što bi moglo da omete glatko napredovanje ka pristaništu.
Činijicu je držala u krilu, trudeći se da ni kap ne prospe.
A onda je na pristaništu ugledala nekakvu tamnu priliku koja je
čekala da se vrati. Lutak čovečje veličine. Mendigo.
Grlo joj se steglo od straha. Na ostrvu se poslužila magijom! Uspela
je da natera kip da zaplače... to je bila magija, zar ne? Izgubila je
status zaštićene osobe. I Mendigo je došao po nju. „Da li biste mogli da
me iskrcate negde drugde?“ upita ona.
Čamac je uporno nastavljao dalje. Povodom toga ništa nije mogla
da uradi. Čak i kada bi je iskrcali negde drugde, Mendigo bi je sledio.
Čamac je bio dvadeset metara od pristaništa, a onda deset. Mora
da zaštiti ono što se nalazi u činiji. Ne srne da dozvoli da je Mendigo
odvuče odavde. Ali kako da ga zaustavi?
Čamac na pedale očeša pristanište i zaustavi se paralelno s njim.
Mendigo se nije ni pomerio. Izgleda da čeka da se ona iskrca. Kendra
spusti činiju na pristanište i ustade, primetivši pritom da se čamac ne
ljulja.
Čim je zakoračila na pristanište, Mendigo je krenuo ka njoj, ali
izgleda da ni sada, kao ni ranije, nije mogao da je ščepa. Stajao je sa
polupodignutim rukama i pomerao prste. Kendra uze činijicu i zaobiđe
lutka. Mendigo ju je sledio duž pristaništa.
Zašto je Mjurijel poslala Mendiga za njom ako nije u stanju da je
ščepa? Da li Mjurijel zna da je stupila u vezu s vilinskom kraljicom?
Ako zna, to onda znači da se lutak kreće veoma brzo. Verovatno je
ovde samo iz predostrožnosti.
Ipak je predstavljao veliki problem. Kendra očigledno nije na ostrvu
izvela nikakvu magiju, već je samo pokupila sastojak potreban za
spravljanje eliksira. Ali nema sumnje da će koristiti magiju prilikom
spravljanja eliksira koji joj je opisala vilinska kraljica ikada ga bude
davala vilama. Čim izgubi status zaštićene osobe, Mendigo će se
obrušiti na nju.
A to ne dolazi u obzir.
Kendra spusti činijicu na stepenice koje su vodile u gazebo i okrenu
se prema Mendigu. Lutak je bio za pola glave viši od nje. „Mislim da si
sličan Hugu. Nemaš mozak i radiš samo ono što ti se kaže. Je li tako,
Mendigo?“
Lutak od drveta je nepomično stajao. Kendra se trudila da ostane
pribrana. „Predosećam da me nećeš poslušati, ali vredi pokušati.
Mendigo, popni se na drvo i ostani tamo zauvek.“
Mendigo se nije ni pomerio. Kendra krenu pravo na njega. Pokušao
je da podigne ruke i ščepa je, ali nije bio u stanju to da izvede. Dok je
stajala sasvim blizu njega, ona oprezno ispruži prst i dodirnu njegov
drveni torzo. Nije reagovao, osim što se i dalje borio protiv sile koja ga
je sprečavala da je ščepa.
„Ne možeš da me dodirneš. Nisam uradila ništa loše, niti sam
upotrebila magiju. Ali ja mogu tebe da dodirnem.“
Nežno je pomilovala obe njegove ruke ispod ramena. Drveni lutak
se unervozio od napora koji je ulagao u to da je ščepa.
„Želiš li da vidiš moj drugi presudni potez ove noći?“ upita ona.
Mendigo zadrhta, kuke začangrljaše, ali i dalje nije mogao da ščepa
Kendru. Kendra je nesvesno grizla donju usnu kada ga je uhvatila za
ruke ispod ramena, skinula ih sa kuka i potrčala ka ivici ribnjaka,
udaljavajući se od lutka. Čula gaje kako juri za njom, ali je uspela da
baci drvene ruke u vodu pre nego što je stigao do ribnjaka.
Nešto udari Kendru po ramenu i obori je. Nešto je velikom snagom
prikova za tle. Jedva je disala. Iskrivila je vrat i ugledala Mendiga kako
se nadnosi nad njom, pritiskajući je stopalom. Kako stvorenje koje
izgleda tako klimavo može da poseduje toliku snagu? Mesto gde ju je
šutnuo jako ju je bolelo, sigurno će se pojaviti i modrica.
Kendra posegnu za njegovom drugom nogom, u nadi da će otkačiti
cevanicu, ali joj se lutak plešući izmigolji. Mendigo se trenutak
premišljao. Kendra je bila spremna da se otkotrlja izvan njegovog
domašaja u slučaju da se zaleti i pokuša ponovo da je šutne. Kad bi
samo uspela da mu otkači nogu!
Umesto toga, Mendigo pohita ka pristaništu. Obe ruke su mu
plutale na površini vode. Jedna samo što se nije našla nadohvat doka.
Mendigo kleknu, pažljivo balansirajući na jednoj nozi, dok je drugu
ispružio ka bližoj ruci.
U trenutku kada ju je dodirnuo prstima, iz vode izlete jedna bela
ruka, uhvati Mendiga za članak i povuče ga u ribnjak. Kendra je
čekala, zadržavajući dah. Drveni lutak nije isplivao na površinu.
Odjurila je nazad do stepenica i podigla činiju. Kendra se nije
usuđivala da trči dok je nosila suze. Ali je zato hodala brzo, pazeći da
ne prospe ni kap drago-cene tečnosti. Prešla je preko travnjaka,
prošla ispod luka, nastavila stazom i izbila na put.
Zvezde su nastavile da blede na istoku. Kendra je žurno koračala
putem. Bila je gotovo sigurna da više nema status zaštićene osobe. Ali
ako je već morala da učini nešto loše, bar se isplatilo. Imala je osećaj
da to neće biti poslednja nepodopština koju će izvesti ove noći.
 OSAMNAESETA GLAVA

Bahumat

S ivilo pred svitanje već je uveliko ovladalo obzorjem na istoku kada

je Kendra konačno stigla do ambara. Nikakvi nepredviđeni
događaji nisu omeli njeno putovanje od ribnjaka do ambara. Iz činije
nije prosula ni jednu jedinu kap. Zaobišla je ambar i stigla do malih
vrata koja je Set otvorio udarcima noge, pognula se i ušla unutra.
Gigantska krava žvakala je seno iz valova. Kendru bi svaki put
ponovo zadivila Violina veličina. Vime joj je bilo naduveno, gotovo isto
onoliko kao kada su je prvi put pomuzli.
Kendra već ima suze. Samo još da nabavi mleko i krv. Pošto je
vilinska kraljica komunicirala mislima, Kendra se oslanjala na prvi
utisak. Mleko mora biti Violino. Ali šta će za krv? Da li treba da
upotrebi svo-ju? Kravlju? Upotrebiće obe, za svaki slučaj. Možda obe i
treba da upotrebi. Ali najpre mleko.
Kendra spusti činijicu u ugao, da je zaštiti, i izvadi merdevine.
Nameravala je da ukrade samo nekoliko mlazeva. Nema vremena
valjano da pomuze kravu.
Kendra nikada nije pokušala da prikupi Violino mleko. Ona i Set su
samo oslobodili kravu pritiska i pustili je da štrca mleko po podu. U
ambaru je bilo puno buradi, ali znala je da bi se propisno namučila ako
bi pokušala iz nekog od njih da prespe malo mleka u činijicu. Osim
toga, sigurno bi završila u buretu bar nekoliko puta tokom
izmuzavanja.
Pronašla je veliki pleh za pite, jedan od onih u kojima je Dejl
ostavljao mleko po dvorištu. Savršeno. Dovoljno je mali da ga izbegne
pri doskoku, ali ipak dovoljno velik da u njega uhvati potrebnu količinu
mleka. Pokušala je da proceni gde će mleko štrcnuti i postavila pleh
ispod vimena.
Zatim se popela uz merdevine i skočila, obgrlivši mesnato vime.
Mleko je štrcnulo ka podu. Najveći deo mlaza promašio je tepsiju.
Pomerila je tepsiju, popela se uz merdevine i pokušala ponovo. Ovog
puta je bio pun pogodak, napunila je tepsiju gotovo do vrha, a čak je
uspela i da doskoči na noge.
Kendra odnese tepsiju do srebrne činije. Sipala je mleko u činiju
dok je nije napunila do tri četvrtine. Preostalo je samo još da doda krv.
Viola je gromoglasno zamukala, očigledno se uznemirivši što je
muženje prekinuto odmah na početku. „Uskoro ćeš mukati još
glasnije“, promrmljala je Kendra sebi u bradu.
Koliko krvi će joj biti potrebno? Vilinska kraljica nije rekla ništa
određeno o količini. Kendra ode do ormana da potraži alat. Vratila se
noseći alatku za vađenje korova i još jednu tepsiju. Pripašće joj muka
ako bude morala da presipa krv iz tepsije u činiju, ali nije se usuđivala
da podmetne činiju da ne bi sve prosula.
„Viola!“ pozva je Kendra. „Ne znam da li si u stanju da me razumeš.
Potrebno mi je malo tvoje krvi da spasem Utočište za bajke. Malo ću te
bocnuti, pokušaj da budeš hrabra.“
Krava ničim nije pokazala daju je shvatila. Kendra se vratila do
dela vimena koje je malopre muzla. Jedino na tom delu tela nije bilo
dlaka, pa je pretpostavila da će biti najbolje da odatle uzme malo krvi.
Popela se svega nekoliko stepenika uz merdevine. Nameravala je
da bočne vime sasvim nisko kako bi krv iz njega mogla da kaplje. Da je
imala nož, pokušala bi da ga zaseče. Na alatki za vađenje korova
jedino su krajevi bili oštri, tako da će morati da ga ubode.
Dok je stajala sasvim blizu krave i razmišljala kako da je ubode,
ružičasto vime delovalo joj je nekako tuđe. Ubod će morati da bude
snažan. Jedna ovoliko velika životinja sigurno ima prilično debelu
kožu. Govorila je sebi da će Viola njen ubod doživeti kao ubod običnog
trna. Ali da li bi želela da neko njoj zarije trn? Krava će se verovatno
uznemiriti.
Kendra podiže alatku za vađenje korova. Tepsiju je držala u drugoj
ruci. „Izvini, Viola!“ povika ona dok je zarivala alatku u porozno meso.
Alatka se zabila gotovo do balčaka, a Viola je uplašeno zamukala.
Teško vime se zanjihalo ka Kendri i oborilo je s merdevina. Bila je
prava sreća što pritom Kendra nije ispustila alatku za vađenje korova,
jer inače ne bi uspela da je izvuče dok je padala. Merdevine tresnuše
pored nje.
Viola zakorači u stranu, zabaci glavu i ponovo muknu. Ambar se
zatresao, a drvena građa počela da puca. Krov je podrhtavao, zidovi
su se zanosili i krčkali. Kendra pokri glavu. Viola je otegnuto i žalosno
mukala i dobovala po podu džinovskim kopitima. Posle kraćeg
vremena, krava se smirila.
Kendra podiže pogled. Odozgo su padali prašina i seno. Krv je
curkala niz vime i polako kapala s njegovog vrha.
Pošto se Viola smirila a krv nastavila da ističe, Kendra skloni
tepsiju i prinese srebrnu činiju. Stala je ispod vimena i počela da
skuplja kapljice krvi. Jednom prilikom je s roditeljima bila u obilasku
neke pećine i ovaj prizor ju je podsetio na vodu koja kaplje sa
stalaktita.
Ubrzo je mešavina u činiji promenila boju iz bele u ružičastu. Dotok
krvi je oslabio. Donji deo vimena je bio crven. Kendra je pretpostavila
da je dovoljno sakupila.
Otišla je do vratanca i sela. Još da doda i vlastitu krv. Možda bi
trebalo da proba samo sa kravljom krvi. Ne, nema vremena za
eksperimente. Kako da pusti sebi krv? Ne pada joj na pamet da
upotrebi alatku za vađenje korova dok ne pronađe način da je
steriliše.
Spustila je činiju i ponovo otišla da pretura po ormanima. Pažnju
joj je privukla zihernadla na radničkom odelu. Otkačila ju je i trčeći se
vratila do činije.
Podigla je šaku iznad činije i oklevajući zastala. Kendra je oduvek
mrzela igle, a sada će morati stoički da podnese bol, za koji zna da će
uslediti. Međutim, danas ne srne da bude gadljiva. Stisla je zube i
zabola zihernadlu u palac. Potom je istisnula dve kapi krvi u mešavinu.
To će morati da bude dovoljno.
Kendra pogleda tepsiju za pite. Nosila se mišlju da i ona popije
malo mleka jer je upravo počinjao novi dan. Posle prvog popijenog
gutljaja shvatila je da će i njenoj porodici biti potrebno mleko. U
jednom ormanu videla je boce sa vodom. Otrčala je do njega, uzela
jednu, odvrnula zapušač, ispraznila bocu i napunila je mlekom iz
tepsije. Bocu je jedva uspela da ugura u džep.
Kendra podiže srebrnu činijicu. Rastvor u njoj se malo uskomešao
dok je izlazila iz ambara. Obzorje je bilo prošarano bojama
praskozorja. Još malo pa će i sunce izgrejati.
I šta sad? Na vidiku nije bilo nijedne vile. Dok joj je vilinska kraljica
izdavala uputstva, Kendra je bila uverena da su sluškinje koje je
pomenula vile. Trebalo je za njih da napravi napitak koji će ih ko zna
zbog čega naterati da joj pomognu.
Šta će im napitak uraditi? Kendra shvati da nema pojma. Šta je
mogao da im uradi? Da pridobije njihovu naklonost? Šta onda? Pošto
joj ništa drugo nije padalo na pamet, morala je da se osloni na
sigurnost koju je osetila kada se vilinska kraljica obratila njenom umu.
Prvo je morala da pronađe vile. Zaputila se u vrt, jer ih je tamo
uvek bilo. Eno jedne odevene u narandžasto i crno, s krilima leptira
istovetne boje. „Zdravo, vilo, imam nešto za tebe!“ povikala je.
Vila je dojurila do nje, pogledala u činiju, otcvrkutala nešto
kreštavim glasićem i odjurila. Kendra je lutala po vrtu dok nije
pronašla drugu vilu. I ova je reagovala na isti način. Prvo se uzbudila,
a onda je odletela.
Ubrzo je mnoštvo vila letelo ka Kendri. Sve odreda su zavirile u
činiju i potom žurno odletele. Očigledno šire vest.
Kendra je na kraju stigla do Dejlovog kipa od metala. Spustila je
činiju na tle i malo se povukla da svojim prisustvom ne obeshrabri vile.
Polako se razdanjivalo. Nedugo potom, oko činije se okupilo na
desetine vila. Ali sada više nisu pokazivale nameru da odmah odjure.
Gomila se uvećavala. S vremena na vreme neka od njih bi odletela do
činije i zavirila unutra. Jedna je čak spustila sićušnu šaku na ivicu
činije. Ali nijedna nije popila ni gutljaj. Većina je ostala na udaljenosti
od nekoliko stopa.
Sada ih je već bilo više od stotinu. I dalje nisu pokazivale nameru da
piju. Kendra se trudila da bude strpljiva. Nije želela da ih uplaši i
rastera. Iznenada je huk jakog vetra narušio tišinu jutra. Kendra nije
osećala čak ni povetarac, ali je zato u daljini čula krike oluje. Kada je
zvuk vetra oslabio, preko dvorišta se razlegla strašna rika.
To je moglo da znači samo jedno. „Stanite, molim vas, morate ovo
da popijete! Kraljica je to spravila za vas!“ Vile su zbunjeno jurcale
unaokolo. „Požurite, ističe nam vreme!“
Da li su na njih uticale Kendrine reči ili su jednostavno prestale da
se plaše, nije ni važno, glavno da su se vile ponovo okupile oko činijice.
„Probajte“, reče im Kendra. „Popijte.“
Nijedna od njih nije prihvatila njenu ponudu. Kendra je umočila
prst u činiju i probala eliksir. Potrudila se da se na njenom licu ne
pojavi gađenje... bio je slan i odvratan. „Mmmm... odlično.“
Jedna vila kao gavran crne kose i s krilima bumbara priđe činiji.
Oponašajući Kendru, umočila je prst i potom ga gurnula u usta. Istog
časa je u kovitlacu iskri izrasla gotovo do metar i osamdeset. Kendra
je osetila plodni miris koji je nedavno pratio vilinsku kraljicu. Uvećana
vila je zaprepašćeno zažmirkala i skliznula visoko u vazduh.
Ostale vile se sjatiše oko činije. Vejavica iskri sevala je preko
dvorišta dok su se vile pretvarale u mnogo veće verzije samih sebe.
Kendra poče da se povlači unatraške, štiteći oči od zaslepljujuće
pirotehnike. Već posle nekoliko trenutaka bila je okružena
veličanstvenom gomilom vila ljudske veličine, od kojih su neke stajale
na tlu, a neke lebdele. Sve vile bile su slične visine i zaista prelepe,
gipke poput profesionalnih balerina. Na sebi su imale egzotičnu odeću
živih boja. Zadržale su svoja veličanstvena krila. I dalje su isijavale
svetlost, mada se nekadašnje slabo svetlucanje sada pretvorilo u jarki
plamen. Najveću promenu pretrpele su njihove oči. Veselost i
nestašluk u njima zamenili su strogoća i nešto što je tinjalo.
Vila sjajnih srebrnih krila i kratke plave kose spusti se ispred
Kendre. „Pozvala si nas u rat“, objavi ona s teškim naglaskom. „Šta
nudiš?“
Kendra proguta knedlu. Stotinu vila u ljudskoj veličini zauzimalo je
mnogo više prostora nego stotinu sićušnih. Nekada su bile tako ljupke.
Sada su krajnje impozantne. Ne bi volela da joj ovi ponosni serafimi
budu neprijatelji.
„Možete li da povratite Dejla?“ upitala je Kendra.
Par vila čučnu i nadnese se nad Dejla, spusti šake na njega i
pomože mu da ustane. Gledao je Kendru potpuno zbunjen, tapkajući
šakama po telu kao da je iznenađen što je čitav. „Šta se dešava?“ upita
on. „Gde je Sten?“
„Vile su te izlečile“, obavestila ga je Kendra. „Deka i ostali su još u
nevolji, ali mislim da će nam ove vile pomoći.“
Kendra se okrenula ka divnoj srebrnoj vili. „Veštica Mjurijel
pokušava da oslobodi demona po imenu Bahumat.“
„Demon je oslobođen“, reče vila. „Tvoje je da narediš. „Kendra
stisnu usne. „Moramo ponovo da ga zatvorimo. Kao i vešticu. Takođe
moramo da spasimo baku i deku Sorenson, mog brata Seta i Lenu.“
Plavokosa vila klimnu i poče da izdaje naređenja na nekom
milozvučnom jeziku. Jedan broj vila poče da čeprka među obližnjim
biljkama i izvuče odatle oružje. Žuta vila je od zemlje iz cvetne leje
stvorila kristalni mač. Ljubičasta vila je pretvorila ružin trn u koplje.
Srebrna vila je od puževe kućice napravila prelepi štit. Latica
maćuhice postala je zapaljena sekira u njenoj drugoj ruci.
„Ovo je to što želiš?“ zatražila je potvrdu srebrna vila.
„Jeste“, odlučno reče Kendra.
Sve vile su poletele u isti mah. Kendra se okrenula da ih isprati
pogledom, ali je već u narednom trenutku i ona letela između vitke
albino vile crnih očiju i plave krznate. Njih dve su je uhvatile svaka za
po jednu ruku. Kendra je u plavoj prepoznala paperjastog vilenjaka
fontane kojeg je videla u dekinoj kancelariji.
Usled naglog ubrzanja ostala je bez daha. Krstarili su prilično
nisko, dodirujući vrhove žbunova, izbegavajući debla i fijučući pored
grana. Pošto je letela na začelju, Kendra je mogla da se divi eskadrili
vila ispred sebe, koja je bez po muke izbegavala prepreke dok je
nesmotreno jurila.
 Zavladalo je veliko uzbuđenje. Oči su joj suzile od velike brzine
kojom su se kretali. Ispod nje je promakao ribnjak sa gazebima. Ovom
brzinom će za nekoliko trenutaka stići do Zaboravljene kapele. A šta ih
čeka kada tamo stignu? Bahumat je navodno veoma moćan. Pa ipak,
imajući u vidu legiju žestokih vila oko sebe, Kendra je smatrala da
imaju izgleda.
Kada se osvrnula, Kendra nije ugledala nijednu vilu. Dejla su
očigledno ostavile u dvorištu.
Luđačka jurnjava kroz šumu nastavila se sve dok vile ispred nje
nisu suknule uvis. Za njima su se zaputile i Kendrine pratilje. Samo su
sevnule iznad krošnji drveća. Od iznenadnog uspinjanja usta su joj se
osušila, a u stomaku je osetila žmarce.
A onda je sve stalo. Kendra i njena pratnja ostale su da lebde iznad
vrhova drveća, gledajući kako se ostale strmoglavljuju prema
Zaboravljenoj kapeli. Kendra je pokušavala da se oporavi od
uzbudljivog leta i da svari ono što se događalo ispod nje.
U susret vilama krenula su četiri krilata stvorenja. Ogromne
gargojle bile su visoke najmanje trideset metara, imale su kandže
oštre poput žileta i rogove poput ovnova za probijanje vrata. Nekoliko
vila se odvojilo od glavne skupine da ih presretne. Krilate zveri
kandžama su nasrnule na sitnije protivnice, ali su vile vešto izbegavale
udarce i parale im krila, šaljući gargojle u spiralama ka tlu.
Nešto sevnu u Kendrinim očima. Sunce je provirilo iznad obzorja.
„Hajdemo“, reče Kendra svojoj pratnji.
Vile naglo poleteše niže. Kendri se stomak popeo u grlo dok su se
strmoglavljavale ka crkvi. Kroz prednja vrata izvirali su đavolci u
ljudskoj veličini, preteći pesnicama i sikćući na vile koje su se
približavale. Mnoge vile odbacile su oružje i zaletele se pravo na
đavolke. Hvatale su ih, stezale u žestoke zagrljaje i ljubile u usta. Svaki
đavolak koga bi poljubile pretvarao se u jarkom mlazu iskri u vilu
čovečje veličine!
Kendra je videla kako srebrna vila plave kose ljubi jednog gojaznog
đavolka. Đavolak se istog časa preobratio u debeljuškastu vilu
bakarnih krila. Dok se srebrna vila udaljavala, ona debeljuškasta je
oborila još jednog đavolka i na silu ga poljubila. Đavolak je u
magnovenju postao mršava vila s krilima kolibrija i azijatskim crtama
lica.
Vile uleteše u crkvu. Većina se nije potrudila da uđe kroz vrata.
Ulazile su kroz prozore ili su se probijale kroz krov izjeden rđom.
Kendru je njena pratnja držala iznad rupe u krovu. Gledala je kako
vile ljube đavolke. Ostale vile su odbijale razne odvratne zveri. Jedna je
zlatnim bičem zavitlala čudovište nalik na žabu krastaču kroz zid.
Druga je zgrabila nekakvu šugavu zver za belu grivu i frknula je kroz
prozor. Siva vila s krilima kao u noćnog leptira isterala je mišićavog
minotaura kroz ulazna vrata mlazom vrele pare koji je suknuo iz
njenog štapa. Mnoga neprijatna stvorenja dobrovoljno su utekla pred
užasnim tabanjem.
Ostala su uzvratila.
Jedan demonski patuljak prekriven crnim krljuštima skakao je po
prostoriji i vitlao parom noževa. Divlja zver koja je podsećala na
medveda ukrštenog s hobotnicom mlatila je vile svojim pipcima.
Masno stvorenje iskašljavalo je mulj. Moglo bi se reći da je ličilo na
veliku kornjaču bez oklopa s telom koje je podsećalo na ameboidnu
baru ispod vrata. Nekoliko vila ulepljenih krila tresnulo je o pod crkve.
Neustrašive vile krenuše u protivnapad. Donju polovinu patuljka
pretvorile su u kamen. Kada je ostala bez pipaka, hobotnica se
povukla. Vodena bujica je odnela ono masno stvorenje. Nekoliko vila
pobrinulo se za svoje pale saborce, izlečilo im rane i spralo s njih mulj.
Kada su očistile prostoriju, vile su se sjurile kroz vrata u podrum.
„Odnesite me u podrum!“ reče Kendra. Njena pratnja je reagovala
istog časa. Kendra je imala utisak da prolazi kroz špalir bičeva kada
su se obrušile u crkvu i odjedrile do vrata što vode u podrum. Vile su
morale da skupe krila da bi sišle stepenicama. Kendra je strčala niz
njih između krznate i albino vile.
Podrum se proširio. Neko je obavio obimna iskopavanja i
renoviranje. Sada je bio dublji, širi i duži. Niša na suprotnom kraju
takođe je narasla i više nije bila okovana konopcima.
U podrumu je bilo mračnije nego ranije, iako su vile nosile sa
sobom vlastito osvetljenje. Sa zidova su se kezile gnusne rezbarije. U
jednom uglu stajalo je nagomilano čudno blago... idoli od žada, žezla
sa šiljcima, maske ukrašene draguljima.
Kendra je pogledom tražila porodicu po prostoriji. Najlakše je
uočila Seta. Nalazio se u ogromnoj tegli s rupama za disanje
izbušenim na poklopcu. Unutra je bilo i nekoliko grančica i listova. Bio
je iste visine, ali je izgledao kao da mu je sto godina. Lice mu je bilo
izbrazdano dubokim borama, a na glavi mu je ostalo svega nekoliko
pramenova sede kose. Svoj izmenjeni dlan prislonio je uz staklo.
Kendra je nagađala da je orangutan lancima privezan za zid njen
deka. Veliki som koji je plivao u rezervoaru pored njega najverovatnije
je Lena. Ali od bake ni traga.
Kendra je pojurila u pratnji vila ka svojoj porodici. Odvratni đavolci
tukli su se s vilama. Te tuče nisu dugo trajale jer su vile poljupcima
vraćale đavolke u prvobitan oblik.
Kendra je stigla do džinovske tegle. „Jesi li dobro, Sete?“
Njen ostareli brat jedva primetno klimnu. Kada je razvukao usta u
osmeh, primetila je da nema zube.
Jedan đavolak je režeći skočio na Kendru. Plavi krznati vilenjak
uspeo je da ga uhvati u letu i da mu priljubi ruke uz bokove. Ličio je na
onog đavolka koji je uhvatio njenog brata. Albino vila je uzletela i
poljubila đavolka u usta, i on se pretvorio u prelepu vilu plamene kose,
s krilima koja su se prelivala u svim bojama duge.
Set poče da udara po staklu. Uzbuđeno je pokazivao na vilu.
Kendra shvati da je to ista ona vila koju je iz neznanja preobratio u
đavolka.
Crvenokosa vila priđe tegli, preteći Setu prstom. „Izvini“, Set je
oblikovao ustima reči iz posude. Sklopio je šake i stao da je preklinje.
Vila ga je gledala kroz sužene oči. A onda je puknula prstima i tegla se
razbila. Nagnula se i poljubila Seta u čelo. Bore su se istog časa
izravnale, a kosa izrasla i za tili čas je opet ličio na sebe.
Kendra je iz džepa izvadila bocu s mlekom i pružila je Setu. „Ostavi
malo za baku i deku.“
„Ne treba mi, vidim ih... „Prostoriju je protresla zaglušujuća rika. Iz
niše je izašlo stvorenje koje je moglo da bude samo Bahumat. Ogavni
demon bio je tro struko viši od čoveka i imao je glavu zmaja s tri roga.
Demon je hodao uspravno, imao je tri ruke, tri noge i tri repa.
Groteskno telo prekrivale su mu nauljene crne krljušti sa šiljcima.
Pakosne oči sijale su opakom inteligencijom.
S jedne strane je pored Bahumata lebdela avetinja od žene koju je
Kendra videla na prozoru u Noći ivanjskoj. Tkanina boje abonosa u
koju je bila umotana neprirodno je lepršala, kao da se nalazi pod
vodom. Ta natprirodna prikaza podsetila je Kendru na negativ
fotografije.
S druge strane Bahumata stajala je Mjurijel, sada odevena u odoru
crnu poput najdublje noći. Cerila se vilama i s puno poverenja
pogledavala ka demonu, koji se nadnosio nad njom.
U prostoriji više nije bilo đavolaka. Gomila sjajnih vila stajala je
naspram tri preostala protivnika.
Bahumat je čučnuo i zaogrnuo se mastiljavom tamom. Potom je
skočio ka vilama uz urlik kao da je istovremeno opalilo hiljadu topova.
Iz Bahumata je pokuljao crni zid senke nalik na talas smole. Prostoriju
je obavila potpuna tama. Kendra je imala osećaj kao daje oslepela.
Iako je šakama prekrila uši, rika demona koja je još trajala bila je
doslovce zaglušujuća.
Senka koju je Bahumat ispuštao kao da nije bila od materije. Bila je
to tama. Gde li su vile? Gde je njihova svetlost?
Tle je zatutnjalo i zvuk nalik na lavinu nadjačao je demonov urlik. A
onda prostoriju naprasno obasja dan. Kendra podiže pogled i zagleda
se u plavo nebo. Kosi zraci izlazećeg sunca prodreše u podrum. Cela
crkva bila je bačena u stranu.
Vile su se spuštale odozgo, jurišale iz svih pravaca i rojile se oko
Bahumata. Demon jednu vilu pokosi jednim od repova, a drugu zapara
neverovatno brzim kandžama. Škljocnuvši čeljustima, to stvorenje je
uspelo da proguta žutu vilu. Mnoge vile su pale. Dok je većina
napadala, ostale su polagale šake na ranjene i veoma brzo uspevale
većinu da izleče.
Mjurijel je zauzela teatralnu pozu i zapevajući plela paučinu od
reči. Par vila u svojoj blizini pretvorila je u staklo koje se razbilo.
Ispružila je skvrčenu šaku i jednu vilu rastočila u pepeo koji je
obrazovao sivi oblak.
Iz žene aveti isticali su dugačke trake tkanine boje abonosa i
obavijale se oko obližnjih vila. Vile uhvaćene u zamku izgubile bi sjaj i
uvenule. Odnekud se pojavila srebrna vila i prosekla tkaninu
plamenom sekirom. Pridružile su joj se i ostale vile i pohrlile da seku
crni materijal svetlucavim mačevima.
Vile koje su kružile oko Bahumata sada su držale konopce. Ličili su
na one konopce koji su donedavno zatvarali ulaz u nišu, samo što su
ovi izgleda bili istkani od zlata. Bahumat je i dalje rikao, zamahivao i
ujedao, ali su konopci već počeli da ga sapinju, pri čemu su se na
njima obrazovali čvorovi. Drakonsko stvorenje polako je postajalo sve
sporije. Ogromne čeljusti su još jednom škljocnule, odgrizavši
prozračno krilo vile s tačkicama kao u bubamare.
Žena avetinja se okrenula i odlebdela odatle, a eterični materijal u
koji je bila umotana nije više onako tečno lepršao. Vile nisu obraćale
pažnju na njen odlazak. Dve vile su ščepale Mjurijel i bacile je na
Bahumata. Za tili čas su je lanenim konopcima privezale za demona.
Vrištala je dok joj se telo smežuravalo od starosti, a odora pretvarala
u rite.
Tri vile su sletele na demonovu glavu. Svaka je ščepala po jedan
rog i iščupala ga. Demon je urlao. Na desetine vila dohvatilo je
konopce kojima je demon bio vezan i bacilo Bahumata nazad u nišu.
Vile su užurbano razvlačile konopce sa čvorovima napred-nazad
preko ulaza.
Kendra se okrenula. Plavi krznati vilenjak je uperio rukom ka
orangutanu i okovi koji su ga vezivali za zid se raspadoše. Bio je
dovoljan još jedan pokret ruke i blesak svetlosti da se orangutan
pretvori u deku Sorensona. Albino vila je izvadila soma koji se migoljio
iz akvarijuma i preobratila ga u Lenu. „Gde je moja baka?“ povikala je
Kendra.
Crvenokosa vila koja je oslobodila Seta priđe akvarijumu. Izvadila
je iz njega malog puža čistača koji se držao za staklo iznad vode i
preobrazila ga nazad u baku.
Baka Sorenson poče da masira slepoočnice. „А ja mislila da mi je u
glavi mutno dok sam bila kokoška“, promrmlja ona. Deka joj pritrča i
zagrli je.
„Da li vam je potrebno mleko?“ upitala je Kendra, pružajući bocu
deki.
On odmahnu glavom. „Nismo spavali, tako da nam veo još nije
prekrio oči.“
Grupa vila okupila se u blizini niše i ispružila ruke tako da im
dlanovi budu okrenuti ka tlu. Zemlja, glina i kamen obrazovaše gomilu
iz koje je ponovo bio rođen Hugo. Golem se protegao i ispustio uzdah
koji se mogao meriti s rikom proteranog demona.
 Vile su užurbano lečile jedna drugu, popravljale krila i celile rane.
Nekoliko njih obrazovalo je krug, raširilo ruke i okupilo deliće stakla,
koji poprimiše oblike dve vile i ponovo oživeše. Nekoliko drugih vila
uhvatilo se za ruke i počelo da pevuši. Čestice pepela slobodno su se
kovitlale između njih, ali su odbijale da se sjedine. Vile se razdvojiše, a
pepeo se rasu. Izgleda da pojedinim vilama nije bilo spasa.
Nekoliko vila je dohvatilo Huga i iznelo ga iz podruma. Druge su to
isto uradile s dekom, bakom, Lenom, Setom i Kendrom. Našavši se
ponovo u vazduhu, Kendra je mogla da osmotri uništenu crkvu.
Posledice rušenja bile su vidljive na nekoliko stotina metara čistine.
Zaboravljena kapela nije jednostavno bila bačena u stranu, bila je
zbrisana.
Vile ih spustiše podalje od ostataka i podruma. Sve osim Lene. Dve
vile nastaviše s njom dalje. Nekadašnja najada svađala se sa njima na
nekom nepoznatom jeziku i otimala.
Kendra dodirnu ruku deke Sorensona i pokaza glavom ka gunguli.
„Mi tu ništa ne možemo“, uzdahnuo je kada su vile odvukle Lenu.
Jednu ruku bio je prebacio preko bakinih ramena i čvrsto je privukao.
„Hej, vi tamo!“ povikala je Kendra. „Smesta da ste vratile Lenu!“ Vile
koje su držale Lenu nisu na nju obraćale pažnju i u međuvremenu su
nestale u šumi.
Ostatak vila okupio se iznad podruma i obrazovao veliki prsten.
Ostale su da lebde u vazduhu. Utrostručile su broj zahvaljujući
đavolcima koje su povratile. Kendra je videla da su tokom bitke pale
mnoge vile, ali većinu su njihove drugarice ponovo magijom oživele.
Ozarene vile podigle su ruke i zevale. Zvučale su neuvežbano. Na
stotinu melodija preplitalo se maltene bez ikakve harmonije. Dok su
pevale, zemlja na čistini se ustalasala. Ostaci crkve počeše da klize
preko polja i uz puno buke strmoglaviše se u otvoreni podrum. tle se
zatreslo. Zidovi podruma su se urušili. Okolno područje se preklopilo i
progutalo ga. Polje se izdizalo poput mora za vreme oluje.
Kada se talasanje smirilo, videli su da je podrum zamenilo oniže
brdo. Hor vila postajao je sve kreštaviji. Po celoj čistini i brdu počelo je
da niče divlje cveće i voće, koje je procvetalo već posle nekoliko
sekundi. Hugo je takođe bio u jednom cvetu, na šta on uopšte nije
reagovao. Kada je pevanje konačno prestalo, na mestu nekadašnje
Zaboravljene kapele nalazilo se živopisno brdo prekriveno
raznoraznim mirisnim, prelepim cvetovima i zrelim voćkama.
„Hugo sada liči na voćku“, požalio se Set.
Legija vila dolebdela je do njih, pokupila ih i ubitačnom brzinom
ponela kući. Kendra je uživala što je deo te živahne procesije i ujedno
je bila presrećna što se užasna noć srećno završila. Set je celim putem
oduševljeno vikao kao da se vozi na najboljem rolerkosteru na planeti.
Vile su ih konačno ostavile u dvorištu, gde ih je čekao Dejl. „Sada
sam sve video“, reče on kada vile spustiše deku i baku Sorenson pored
njega.
Vila kratke plave kose i srebrnih krila stade pred Kendru. „Hvala“,
reče Kendra. „Bile ste divne. Nikada nećemo moći da vam se odužimo.“
Srebrna vila je samo klimnula glavom zažarenih očiju.
I ostale vile su se okupile oko Kendre kao po dogovoru i svaka je na
brzinu coknu. Čim bi je poljubila, vila je usred vatrometa zaslepljujućih
iskrica poprimala pređašnje razmere, posle čega bi odjurila odatle.
Brzi sled poljubaca uzburkao je u Kendri veoma jaka osećanja. Ponovo
je osetila zemljani miris vilinske kraljice... plodnu zemlju i mlade
cvetove. U ustima joj je bio ukus meda, voća i bobica neviđene slasti.
Čula je muziku kiše koja pada, plač vetra i riku mora. Imala je osećaj
da je grli toplota sunca i da protiče kroz nju. Vile su joj ljubile oči,
obraze, uši, čelo.
Kada ju je poljubila i poslednja od preko tri stotine vila, Kendra se
zateturala unazad i sela na travu. Nije osećala nikakav bol. Zapravo,
bila je pomalo iznenađena što nije odletela, jer je osećala da je veoma
lagana, a bila je i dremljiva.
Deka i Dejl pomogoše Kendri da ustane. „Kladim se da ova mlada
dama ima da nam ispriča i te kakvu priču“, reče deka. „Takođe se
kladim da sada nije trenutak za to. Hugo, obavi svoje poslove.“
Dejl je pomagao Kendri da se vrati do kuće. Bila je uzbuđena i činilo
joj se da je veoma daleko. Bilo joj je drago što je njena porodica
spasena. Osim toga osećala je neobjašnjivo blaženstvo, a nevolje od
prethodne noći izgledale su joj kao davna prošlost, te je počela da se
pita da sve to nije bio samo nadrealni san.
Deka i baka su se držali za ruke. „Izvini što mi je toliko trebalo da te
povratim“, reče on nežno.
„Mogu da pretpostavim razloge“, reče ona. „Ali moraćeš da mi
objasniš zašto si jeo moja jaja.“
„Nisu to bila tvoja jaja“, pobunio se deka. „То su bila jaja kokoške
koja je naseljavala tvoj um.“
„Drago mi je što možeš da razdvojiš te stvari. „
„Mislim da u frižideru ima još nekoliko jaja. „Kendra se saplela na
stepenicama koje su vodile na trem. Deka i Dejl su joj pomogli da se
popne na trem i uđe u kuću. Nameštaj je ponovo bio na svom mestu!
Gotovo sav je bio obnovljen, ali s izvesnim izmenama. Kauč je bio
prerađen u stolicu. Pojedini abažuri bili su od drugačijeg materijala.
Na ram slike dodati su dragulji.
Zar su brovniji zaista bili tako brzi? Oči su joj se sklapale. Deka je
držao bakinu šaku u svojoj i nešto joj šaputao u uvo. Set je nešto
brbljao, ali njegove reci nisu imale nikakvog smisla. Dejl ju je držao za
ramena i usmeravao. Gotovo su već bili stigli do stepenica, ali ona više
nije mogla oči da drži otvorene. Osetila je da pada, da je nečije ruke
hvataju, a onda je izgubila svest.
 OSAMNAESETA GLAVA

Zbogom, Utočište za bajke

K endra i deka zavalili su se u kolima dok ih je Hugo laganim

korakom vukao putem. Jutro je bilo vedro i svetio i na nebu je bilo
svega nekoliko prozračnih oblaka koji su jedva odolevali. Predstavljali
su tek slučajne poteze četkicom na plavom platnu. Dan će biti topao,
ali za sada je još prijatan.
Nekoliko vila lebdelo je pored kola i mahalo Kendri. Ona im je
odgovorila na isti način, posle čega su one odjurile, obilazeći jedna oko
druge. Bašta je sada bila prepuna vila i sve su posvećivale Kendri
veliku pažnju. Izgleda da im je bilo veoma drago kada bi ih primetila.
„Nismo bili u prilici da popričamo posle svega što se dogodilo“, reče
Kendra.
„Polovinu vremena si prespavala“, odvrati deka. To je bila istina.
Posle tog najvećeg iskušenja u svom životu spavala je dva dana i dve
noći. „Nokautirali su me svi oni poljupci“, reče ona.
„Jesi li uzbuđena što ćeš videti roditelje?“ upitao je deka.
„I jesam i nisam. „Bio je to treći dan pošto se Kendra probudila.
Roditelji je trebalo tog popodneva da dođu po njih. „Povratak kući biće
bleda senka ovoga ovde. „
„Nećeš morati da brineš o demonima, to je sigurno. „Kendra se
osmehnula. „Tačno.“
Deka prekrsti ruke na grudima. „Ono što si uradila bilo je zaista
posebno, i ne znam šta da kažem. „
„Delovalo je gotovo nestvarno.“
,,Oh, bilo je i te kako stvarno. Izvukla si nas iz nemoguće situacije i
svima nam spasla živote. Vile vekovima nisu ratovale. Kada su u tom
stanju, njihovoj moći praktično nema ravne. Bahumat nije imao
nikakve šanse. Ono što si uradila bilo je veoma hrabro i unapred
osuđeno na propast. Ne mogu da se setim ikoga ko bi to uopšte
pokušao.“
„Osećala sam da mi ništa drugo ne preostaje. Šta misliš, zašto mi je
vilinska kraljica pomogla?“
„Nemam pojma. Možda da bi spasila rezervat. Možda je osetila da
su tvoje namere iskrene. Mora da ti je pritom pomogla i mladost.
Ubeđen sam da bi vile, kada krenu u bitku, radije sledile devojčicu
nego nekog pompeznog generala. Ali moram ti reći da nikada ne bih
pretpostavio da bi to moglo da uspe. Bilo je to pravo čudo.“
Hugo zaustavi kola. Deka siđe i pomože Kendri. Ona je držala
srebrnu činiju koju je uzela sa ostrva. Zaputili su se uskom stazom ka
luku u visokoj zapuštenoj živici.
„Baš čudno što više ne moram da pijem mleko“, primeti Kendra.
Kada se probudila posle svih onih vilinskih poljubaca, Kendra je otišla
do prozora i videla vile kako lepršaju unaokolo. Trebalo joj je nekoliko
trenutaka da shvati da tog dana još nije bila ni okusila mleko.
„Priznajem da me to pomalo brine“, reče deka. „Hirovita stvorenja
nisu ograničena samo na rezervate. Slepilo smrtnika zna da bude
blagoslov. Vodi računa kuda gledaš.“
„Više volim da vidim stvari onakvim kakve jesu“, izjavila je Kendra.
Prošli su ispod luka. Grupa satira igrala je šuge sa nekoliko vitkih
devojaka s cvećem u kosi. Čamac na pedala plutao je na sredini
ribnjaka. Vile su klizile po površini vode i jurile između gazeba.
„Baš me zanima kakve su još promene vile izazvale u tebi“, reče
deka. „Nikada nisam čuo za tako nešto. Javićeš mi ako otkriješ još
neke čudne stvari.“
„Ako mi, na primer, pođe za rukom da Seta ponovo pretvorim u
morža?“
„Drago mi je što možeš da se šališ s tim, ali ja sam ozbiljan.“
Popeli su se stepenicama do najbližeg paviljona. „Samo da je bacim
u vodu?“ upitala je Kendra.
„Mislim da bi to bilo najbolje“, reče deka. „Ako činija potiče sa onog
ostrva, trebalo bi da je vratiš.“
Kendra zavitla činiju kao da je frizbi. Pala je u vodu. Gotovo istog
časa pojavila se šaka i zgrabila je.
 „То je bilo brzo“, primetila je Kendra. „Inače bi verovatno završila
na dnu kao i Mendigo.“
„Najade poštuju vilinsku kraljicu. Postaraće se da se nađe tamo gde
joj je mesto.“
Kendra pogleda u pravcu pristaništa.
„Može se desiti da te ne prepozna“, reče deka.
„Želim samo da se pozdravim, bez obzira na to da li će shvatiti ili
ne.“
Drvenom rivom stigli su do gazeba spojenog s pristaništem.
Kendra je otišla do kraja doka. Deka je ostao nekoliko koraka iza nje.
„Ne zaboravi, ne približavaj se vodi.“
„Znam“, odvrati Kendra. Nagnula se napred i zagledala u ribnjak.
Voda je sada bila mnogo bistrija nego noću. Blago je poskočila kada je
shvatila da lice u koje gleda nije odraz njenog u vodi. Najada je ličila na
devojku od šesnaest godina, imala je pune usne i gustu zlatnu kosu
koja se kovitlala oko lica u obliku čestitke za dan zaljubljenih.
„Želim da razgovaram s Lenom“, glasno je izgovorila Kendra,
prenaglašeno izgovarajući reči.
„Može se desiti da ne dođe“, reče deka.
Najada je i dalje zurila u nju. „Dovedi Lenu, molim te“, ponovila je
Kendra. Najada otpliva. „Doći će“, bila je uverena Kendra.
Nije im preostalo ništa drugo do da čekaju. Niko nije dolazio.
Kendra je proučavala vodu. Sklopila je šake oko usta poput megafona i
povikala: „Lena! Ja sam, Kendra. Želim da razgovaram s tobom!“
Prošlo je nekoliko minuta. Deka je strpljivo čekao sa njom. A onda
se jedno lice izdiglo gotovo do površine vode na samom kraju
pristaništa. Bila je to Lena. Kosa joj je i dalje bila seda i prošarana s
nekoliko crnih pramenova. Iako nije izgledala ništa mlađe, njeno lice
je odavalo utisak da ne stari.
„Zdravo, Lena, ja sam, Kendra, sećaš me se?“
Lena se osmehnula. Lice joj je bilo tek nekoliko centimetara ispod
površine vode.
„Samo sam htela da se pozdravim. Mnogo sam uživala u našim
razgovorima. Nadam se da ti ne smeta što si ponovo najada. Da li se
ljutiš na mene?“
 Lena pozva rukom Kendru da priđe bliže. Prinela je šaku ustima
kao da želi da joj oda neku tajnu. Njene bademaste oči razdragano i
uzbuđeno su svetlucale. Nikako nisu išle uz sedu kosu. Kendra se još
malo sagnu.
„Molim?“ upita ona.
Lena zakoluta očima i dade joj znak da priđe još bliže. Kendra
čučnu još niže i u tom trenutku Lena posegnu da je dohvati, ali je deka
Sorenson povuče nazad.
„Rekao sam ti“, reče deka. „Nije više ona žena kakva je bila u kući.“
Kendra se nagnula napred tek toliko da ponovo proviri preko ivice.
Lena joj je isplazila jezik i otplivala. „Bar ne pati“, zaključila je Kendra.
Deka ju je otpratio do gazeba u tišini. „Kazala mi je da nikada ne bi
odabrala da ponovo bude najada“, reče Kendra posle izvesnog
vremena. „Ponovila je to više puta.“
„Siguran sam da je to i mislila“ odvrati deka. „Koliko sam video, nije
otišla dobrovoljno.“
„I ja sam to isto primetila. Brinulo me je da ne pati. Mislila sam da
možda želi da dođemo i spasemo je.“
„Jesi li zadovoljna?“ upitao je deka.
„Nisam čak sigurna ni da me se seća“, priznade Kendra. „U prvi
mah sam pomislila da me se ipak seća, ali kladim se da se pretvarala
ne bi li me navukla da priđem dovoljno blizu kako bi mogla da me
udavi.“
„Verovatno.“
„Ne želi da bude ljudsko biće.“
„S ove tačke gledišta sigurno ne želi“, složio se deka s njom. „Isto
kao što joj iz ljudske perspektive nije delovalo naročito privlačno da
bude najada.“
„Zašto su joj vile to uradile?“
„Ne bih rekao da one na to gledaju kao na kaznu. Lena je verovatno
bila žrtva dobrih namera.“
„Lena se raspravljala s njima. Nije želela da pođe.“
Deka slegnu ramenima. „Možda su vile znale da će promeniti
mišljenje kada je preobrate. Vile o postojanju razmišljaju na isti način
kao i najade. S njihove tačke gledišta, Lena nije bila pri sebi kada je
poželela da postane smrtna. Verovatno su mislile da leče njeno ludilo.“
„Drago mi je što su se sve ostale vratile u pređašnje stanje“, reče
Kendra. „Samo što su Lenu vratile ne u pređašnje nego u prvobitno
stanje, to jest, malo previše.“
„Jesi li sigurna? Ipak je ona bila najada.“
„Nije joj se dopadalo što će ostariti. Sada bar neće umreti. Niti
nastaviti da stari.“
„Ne, neće.“
„I dalje mislim da bi više volela da bude ljudsko biće.“
Deka se namrštio. „Možda si u pravu. Da od mene zavisi i da znam
kako, vratio bih Lenu. Verujem da bi nam bila zahvalna da ponovo
postane smrtna. Ali najada može da postane smrtna samo
dobrovoljno. Sumnjam da će se odlučiti na to u svom trenutnom
stanju. Ubeđen sam da je strašno dezorijentisana. Možda će
vremenom steći kakvu-takvu perspektivu.“
„Da li se bilo čega seća?“
„Ne možemo biti sigurni. Koliko je meni poznato, ona je prva koja je
to uradila. Sećanja na vreme kada je bila smrtna očigledno su joj
iskrivljena, ako ih uopšte ima.“
Kendra je nesvesno uvrtala rukav košulje, bolnog izraza lica. „Da li
to znači da ćemo je ostaviti ovde?“
„Za sada. Obaviću neka istraživanja i dobro o svemu razmisliti.
Neka te to ne muči. Lena to ne bi želela. Alternativa je bila da je
proždere demon. Meni ona izgleda sasvim dobro.“
Krenuli su nazad ka kolima. „Šta ćemo sa društvom Večernja
zvezda?“ upitala je Kendra. „Da li oni i dalje predstavljaju pretnju?
Mjurijel je kazala da je povezana s njima.“
Deka uštinu zubima donju usnu. „Društvo će predstavljati pretnju
dok god postoji. Nepozvani gost teško može dobiti odobrenje da uđe u
rezervat... bio on smrtnik ili ne. Neki bi čak rekli da je to nemoguće, ali
Društvo je već bezbroj puta do sada pokazalo da je veoma domišljato
kada treba zaobići takozvane nesavladive prepreke. Srećom, osujetili
smo njihov pokušaj da iskoriste Mjurijel za oslobađanje Bahumata i
uništenje rezervata. Ali sada znamo da su otkrili gde se nalazi Utočište
za bajke. Moraćemo da budemo na oprezu više nego ikad.“
„Kakav je to tajni artefakt ovde sakriven?“
„Na nesreću, baka je morala da podeli tu tajnu s tobom. Jasno mi je
da je to uradila iz predostrožnosti u slučaju da oboje budemo
onesposobljeni, ali to znanje je preveliki teret za dečja pleća. Nikada
ne smeš ni pred kim da pričaš o tome. Pokušao sam i Setu to da
utuvim u glavu... pa neka nam se nebesa smiluju. Ja sam čuvar
Utočišta za bajke, ali ni ja ne znam gotovo ništa o tom artefaktu osim
da je sakriven negde na ovom imanju. Ako članovi društva Večernja
zvezda znaju da se artefakt ovde nalazi a mislimo da znaju ništa ih
neće sprečiti da se probiju kroz našu zaštitu i da ga se dočepaju.“
„Šta ćete vi učiniti?“ upitala je Kendra.
„Ono što uvek činimo“, reče deka. „Posavetovaćemo se sa svojim
saveznicima i preduzeti sve moguće mere da naša odbrana ostane
netaknuta. Društvo vekovima zna lokacije desetina rezervata, ali nije
uspelo da se ubaci u njih. Možda će sada obratiti malo više pažnje na
nas, ali sve dok ne spustimo gard, ne mogu bogzna šta da urade.“
„А šta je sa onom avetinjom od žene? Onom koja je pobegla dok su
vile hvatale Bahumata?“
„Nisam upoznat s njenom pričom, znam samo da je u dosluhu s
našim neprijateljima. Nisam imao prilike da sretnem mnogo bića tame
koja vrebaju iz negostoljubivih prikrajaka Utočišta za bajke.“
Stigli su do kola. Deka podiže Kendru, a potom se i sam pope.
„Hugo, odvezi nas kući.“
Vozili su se u tišini. Kendra je razmišljala o malopređašnjem
razgovoru... o Leninoj sudbini i stalnoj pretnji koju predstavlja društvo
Večernja zvezda. Sudbonosna noć za koju je mislila da je kraj svih
njihovih problema sada joj se činila tek početkom.
Malo dalje, pored puta, Dejl je palo drvo pretvarao u trešće za
potpalu. Kupao se u znoju i žestoko zamahivao sekirom. Dok su kola
prolazila pored njega, on pogleda Kendru. Osmehnula mu se i
mahnula. Dejl joj je jedva primetno uzvratio osmeh i skrenuo pogled,
nastavivši posao.
Kendra se namrštila. „Šta je Dejlu u poslednje vreme? Misliš li da je
doživeo traumu kada je bio pretvoren u olovo?“
 „Sumnjam da je bilo šta osetio. Muči ga nešto drugo.“
„Šta?“
„Njemu ni reč o ovome. „Deka je napravio pauzu, okrenuo se da
pogleda Dejla, pa nastavio: „Žao mu je što njegov brat Voren nije bio
prisutan kada su vile lečile sve redom.“
„Baka je kazala da je Dejlov brat umno otupeo. Još ga nisam
upoznala. Da li su vile mogle i njemu da pomognu?“ Deka slegnu
ramenima. „Imajući u vidu da su Lenu vratile u vodu, đavolke
preobratile nazad u vile i ponovo napravile Huga od gomile šuta, da,
pretpostavljam da su mogle da izleče i Vorena. U teoriji, svaka
izvedena magija može i da se raščini. „Deka se počeša po obrazu. „Ali
probaj da razumeš, još prošle nedelje odlučno bih tvrdio da ne postoji
način da se Voren izleći. Veruj mi, podrobno sam istražio tu temu. Ali
do pre neki dan nisam čuo ni da je neki đavolak bio preobražen
ponovo u vilu. To se jednostavno ne događa.“
„Da sam se bar toga setila“, reče Kendra. „Voren mi uopšte nije pao
na pamet.“
„Ti nipošto ne možeš biti kriva za to. Voren se jednostavno nije
našao na pravom mestu u pravo vreme. Zahvalan sam što mi ostali
jesmo.“
„Kako je Voren uopšte postao takav?“
„To je, draga moja, deo problema. Nemamo pojma. Nestao je bio na
tri dana. Četvrtog se vratio bled kao krpa. Seo je u baštu i od tada nije
izgovorio ni reč, niti je na bilo koga reagovao. Može da žvaće hranu i
hoda kada ga vodiš. U stanju je čak da obavlja neke jednostavne
poslove, ali moraš prvo da ga pokreneš. Međutim, komunikacija s njim
je nemoguća. Um mu je odlutao.“
Hugo je stao na ivici vrta. Deka i Kendra siđoše. „Hugo, vrati se
svojim poslovima. „Golem se udalji vukući kola.
„Nedostajaće mi ovo mesto“, reče Kendra, prešavši pogledom
preko raznobojnog cveća o kome su se starale vile. „Vaša baka i ja smo
dugo čekali da nađemo nekog sličnog vama među našim
potomstvom“, reče deka. „Veruj mi, vratićeš se ovamo.“

„Kendra“, pozvala ju je baka sa stepenica. „Mama i tata su stigli!“

„Odmah silazim. „Kendra je sedela na krevetu u igraonici. Set je već
bio u prizemlju. Još ranije je spakovala bila prvo svoje torbe, a onda
pomogla i njemu oko njegovih.
Kendra uzdahnu. Kada su je roditelji doveli ovamo, brojala je dane
do povratka. Sada baš i nije imala neku želju da ih vidi. Pošto ništa ne
znaju o magičnosti rezervata, nema načina da ih uputi u ono što je
doživela. Jedina osoba s kojom može to da podeli jeste Set. Svi drugi bi
mislili da je luda.
Već i samo razmišljanje o tome stvaralo je u njoj osećaj
izolovanosti.
Kendra pređe preko sobe do mesta na kojem je stajala slika
ribnjaka koju je naslikala. Bila bi savršena uspomena na njen ovdašnji
boravak. Slika obojena na osnovu skice najade prikazivala je mesto na
kojem je Kendra izvela najveći podvig u svom životu.
A ipak je oklevala da je ponese. Hoće li slika izazivati kod nje bolne
uspomene? Većina njenih ovdašnjih iskustava bila je strašna. Ona i
njena porodica umalo da budu ubijeni. A izgubila je i tek stečenu
prijateljicu kada su Lenu vratili u ribnjak. Slika je istovremeno u njoj
mogla da izazove čežnju za začaranim svetom rezervata. Mnogi vidovi
Utočišta za bajke su predivni. Život će biti krajnje dosadan posle
neverovatnih događaja koji su se zbili u nekoliko proteklih nedelja.
U oba slučaja, slika bi mogla da izazove bol. Međutim, izvesno je da
će dotična sećanja sačuvati bez obzira na sliku ribnjaka, i zato ju je
podigla.
Ostale torbe već su bile u prizemlju. Još jednom se osvrnula po
igraonici, upijajući pojedinosti, a onda je izašla. Sišla je niz stepenice,
prošla hodnikom, zatim se spustila stepeništem do predvorja.
Mama i tata su stajali u predvorju i smešili joj se. Vidno su se
ugojili, naročito tata... delovao je bar deset kilograma teži. Set je
stajao pored tate i stezao sliku zmaja.
„I ti si nešto naslikala!“ uzviknula je mama. „Fenomenalna je,
Kendra!“
„Imala sam pomoć“, reče ona, stigavši u podnožje stepenica. „Kako
je bilo na krstarenju?“
„Imaćemo dosta uspomena“, odvratila je mama.
„Izgleda da je tata pojeo mnogo puževa“, reče Set.
Tata pomilova stomak. „Niko me nije upozorio da ne jedem sve one
deserte.“
„Jesi li spremna, dušo?“ upitala je mama, prebacivši ruku Kendri
preko ramena.
„Zar nećete da obiđete imanje?“ upitala je Kendra. „Prošetali smo
se malo dok ste vas dvoje bili gore, a obišli smo i sobe u prizemlju. Da li
si želela nešto da nam pokažeš?“
„Ne baš.“
„Treba da krenemo“, reče tata i otvori ulazna vrata. Pre samo
nekoliko dana ta vrata su bila gotovo uništena, a iz dovratka je virila
strela.
Dejl je već bio utovario gotovo sve torbe u SUV. Baka i deka čekali
su u blizini, na prilaznom putu. Tata je pomogao Kendri i Setu da
smeste slike dok se mama zahvaljivala baki i deki Sorenson.
„Bilo nam je zadovoljstvo“, iskreno reče baka.
„Morate im dozvoliti da nas uskoro ponovo posete“, insistirao je
deka.
„Baš bih to volela“, reče Kendra.
„I ja“, složio se Set.
Set i Kendra zagrliše deku i baku na rastanku i uđoše u SUV. Deka
namignu Kendri. Tata okrenu ključ motora. „Jeste li se lepo proveli,
deco?“
„Aha“, izusti Set.
„Neverovatno“, dodade Kendra.
„Sećate li se koliko ste brinuli kada smo vas dovezli?“ , upitala ih je
mama dok se vezivala. „Kladim se da nije bilo strašno.“
Kendra i Set se značajno pogledaše.
 ZAHVALNICE

P osebno zahvaljujem Krisu Šobingeru, koji je smatrao da ova

priča ima potencijal i pretvorio je u stvarnost. Hvala i
Brendonu Dormanu na predivnim ilustracijama, odličnoj
urednici Emili Vats, koja je izbrusila tekst, kao i Ričardu
Eriksonu, Šeril Dikert Smit i Toniji Fejsmajer, čiji je smeli dizajn
doprineo da sve izgleda zaista kul. Zahvaljujem i celom timu
Šedou mauntina na sjajno obavljenom poslu.
Puno hvala i prijateljima koji si komentarisali rane verzije
teksta: Džejsonu i Natali Konforto, Rendiju i Rejčel Dejvis, Majku
Voltonu, Lizi Mangum, Toniju Bendžaminu, ekipi Eksela, Nensi,
Liz, Tamri, Brisonu i Šeri, Samer, Meri, mom tati, mojoj mami i
svima ostalima. Vidiš, Taj, trebalo je da je pročitaš.
Hvala Aronu Alenu i porodici na laptopu i podršci. Hvala
Tifani što je razvezala neke čvorove. Hvala Rajanu Hamiltonu i
Dinu Hejlu na hrabrenju tokom celog puta. Hvala Taku na
rečniku i prilozima u pet do dvanaest.
Hvala mojim roditeljima za mnogo više nego što je puki
genetski materijal, braći i sestrama što su mi pomogli da
naučim kako se zadirkuje i mojoj brojnoj porodici na tome što
su mi se našli mnogo više nego što bi to mnogi smatrali
uobičajenim. Hvala svim bivšim nastavnicima, školskim
drugovima, saradnicima, devojkama, prijateljima,
poznanicima, članovima komedijaške trupe, suparnicima,
neprijateljima i nezainteresovanim trećim licima. Nastavite kao
i do sada.
Hvala vama što čitate ove zahvalnice, a nadam se da ćete
pročitati i knjigu. Takođe se nadam da ćete pročitati i narednu. I
onu koja će doći posle nje.
I najvažnije od svega, posebno se zahvaljujem svojoj
očaravajućoj ženi Meri i mojoj prelepoj deci, Sejdi i Čejsu. Hvala
vam što ste u moj život uneli još nešto oko čega mogu da se
okrećem, pored sunca.
BRANDON MULL

Druga knjiga

Prevela
Mirjana Živković
Mami i tati, za bezgraničnu ljubav i podršku
 UTOČIŠTE ZA BAJKE
KNJIGA PRVA

„Kao i za knjige o Hariju Poteru, i za serijal Utočište za bajke

sigurno biste na prvi pogled rekli da su to knjige za decu.
Međutim, kao i Hari Poter, i Utočište za bajke može da se čita
naglas u krugu porodice i da pričini isto onoliko zadovoljstva
odraslima koliko i deci. Učinite sebi uslugu i nemojte propustiti
prvi roman pisca koji će očigledno postati vodeće ime
popularne fantastike.“
Orson Skot Kard, autor Enderove igre

„Knjige iz ovog serijala nećete moći da prestanete da čitate

kao što niste mogli ni knjige o Hariju Poteru! Radnja je u toj
meri ubedljiva i toliko dobro napisana da ćete osetiti kako njena
magija utiče na vas i ne dozvoljava vam da ostavite knjigu ni na
trenutak.“
Kolumbija dejli tribjun

„Utočište za bajke je divna knjiga. Pripazi se, Dž. K. Roling,

žanr fantastike moraće da prigrli novog izuzetnog autora!“
BookReview. Com
 „U Utočištu za bajke mašta naprosto divlja. Srećna je ona
knjiga koja se oslanja na ovakvu vrstu priče.“
Obert Skaj, autor romana Leven Thumps i Gateway to Foo
 UTOČIŠTE ZA BAJKE

USPON ZVEZDE VEČERNJAČE

SEDETI SKRŠTENIH RUKU

BILA BI
GREŠKA

NEZNANJE
VIŠE NE MOŽE
DA ZAŠTITI
 PRVA GLAVA

Novi učenik

K endra je s ostalim osmacima nagrnula u učionicu i probila se do

svoje klupe. Zvono će za koji trenutak označiti početak poslednje
sedmice u ovoj školskoj godini. Još samo nedelju dana i moći će
zauvek za sobom da ostavi osnovnu školu i krene u prvi razred
srednje, u koju će se upisati deca iz još dve osnovne škole.
Pre godinu dana mnogo se više uzbuđivala oko toga nego sada.
Kendra je još negde u četvrtom razredu zaglavila s glupacima, a sada
joj se pruža prilika da se u srednjoj školi predstavi kao povučena i
vredna učenica. Ove školske godine doživela je, naime, pravi
preporod. Neverovatno kako brzo trunka samopouzdanja i
otvorenosti može da poboljša društveni status. Kendra više nije
očajnički priželjkivala novi početak.
Alisa Karter sela je u klupu pored njene. „Čula sam da danas
dobijamo školske godišnjake“, reče ona. Alisa ima kratku plavu kosu i
vitke je građe. Kendra ju je upoznala u septembru, kada su sastavljali
ragbi tim zbrisao u oluk. Drugom prilikom uočila je nešto što je
izgledalo kao zlatna sova s ljudskim licem. Uspela je na trenutak da se
zagleda u oči tom stvorenju pre nego što je prhnulo ostavivši za sobom
pozlaćeno perje.
Oči smrtnika obično nisu u stanju da vide slične čudne prizore.
Deka Sorenson joj je otkrio čari magičnog mleka koje ljudima
omogućava da prozru iluzije koje mistična stvorenja skrivaju od
pogleda ljudi. Kada je Kendra, zahvaljujući vilinskim poljupcima,
stekla sposobnost da i bez mleka vidi takve stvari, deka ju je upozorio
da to nije uvek bezbedno.
I evo šta se desilo. Upravo zuri u groteskno čudovište koje se izdaje
za novog učenika u njenom razredu! Gospođa Prajs je zaredala
između klupa deleći školske godišnjake. Kendra je odsutno žvrljala po
jednoj strani korica. Šta to stvorenje traži ovde? To sigurno ima neke
veze s njom. Osim ako goblini nemaju običaj da se infiltriraju u
državne škole. Da li je došao da je špijunira? Bila je ubeđena da nešto
sprema.
Kada je podigla pogled, Kendra je uhvatila goblina kako preko
ramena zuri u nju. Trebalo bi da joj bude drago što zna da novi klinac
nije onakav kakvim se predstavlja, zar ne? Unervozila se zbog tog
saznanja, ali će joj ono pomoći da se pripremi za sve njegove
eventualne pretnje. Zahvaljujući svojoj tajnoj sposobnosti može da ga
drži na oku. Ako ostane kul, Kejs neće imati pojma da ona vidi kako on
stvarno izgleda.
 Srednja škola Ruzvelt ličila je na ogromnu kutiju koja je
projektovana tako da učenici zimi uopšte ne moraju da izađu napolje.
Hodnici povezuju sve živo, a prostorija u kojoj se deca okupljaju služi i
kao kafeterija. Ali sada je juni i Kendra je s tri drugarice sedela
napolju, za kružnim stolom spojenim s izrezbarenim klupama.
Kendra je žvakala kroasan i upisivala se u Britanin školski
godišnjak. Trina se upisivala u Kendrin, Alisa u Trinin, a Britani se
upisivala u Alisin. Kendra je želela da napiše dugačku i smislenu
poruku, to joj je bilo i te kako važno. Na kraju krajeva, ovo su njene
najbolje prijateljice. „Uživajte u letu“ mogla bi da napiše nekoj
poznanici, dok prave prijateljice zaslužuju nešto originalnije. Trebalo
bi da napiše neku šalu ili pomene smešne stvari koje su zajedno radile
te godine. Kendra je istog časa počela da piše o tome kako Britani nije
mogla da prestane da se smeje dok je odgovarala istoriju.
Kejsi Henkok se nepozvan skljokao za njihov sto, držeći
poslužavnik na kojem su se nalazile lazanje u neviđenoj količini,
sečene šargarepe i čokoladno mleko. Trina i Alisa su mu napravile
mesta. Nikada se još nije dogodilo da jedan dečak sedne za sto za
kojim već sede četiri devojčice. Baš je odvažan! Trinu je to izgleda
malo iznerviralo. Alisa je pogledala Kendru kao da je upravo dobila na
lutriji. Kad bi samo Alisa mogla da vidi kako njena nova simpatija
stvarno izgleda!
„Mislim da se još nismo upoznali“, objavio je Kejs stegnutim i
hrapavim glasom. „Ја sam Kejs. Tek što sam se doselio ovamo. „Bilo je
dovoljno da progovori pa da se Kendri stvori knedla u grlu.
Alisa je predstavila prvo sebe, a potom i ostale devojke za stolom.
Kejs je od jutros bio na dva časa iz predmeta koje i Kendra ima. Oba
puta kada je izašao da se predstavi naišao je na dobar prijem, naročito
kod devojčica.
Kejs podiže viljušku punu lazanja do bezubih usta, zbog čega je
Kendra mogla da vidi njegov uski crni jezik. Prevrnuo joj se stomak
dok ga je gledala kako žvaće.
„Kako se ovde zabavljate?“ upitao je Kejs ustiju punih šargarepe.
„Obično prvo sedimo u društvu ljudi koje poznajemo“, odvratila je
Trina, a Kendra je jedva obuzdala osmeh. Prvi put joj je bilo drago što
Trina nekome zagorčava život.
„Da li je ovo sto kul klinaca?“ uzvratio je Kejs podrugljivo i tobože
iznenađeno. „Planirao sam da krenem od dna i da se polako
uzdignem.“
Trina je ostala bez teksta. Kejs je namignuo Alisi, da pokaže kako
ne misli ništa loše. Prilično je uglađen za jednog krastavog goblina.
„Video sam te na nekim časovima koje pohađam“, obratio se Kejs
Kendri, nastavivši da proždire lazanje. „Na engleskom i matematici.“
Teško joj je padalo da gleda u te uske proreze od očiju a da ne pravi
grimase.
„Tako je“, uspela je da procedi Kendra.
„Ne moram da polažem maturu“, reče on. „Sve sam to odradio u
svojoj staroj školi. Ovde sam radi druženja i upoznavanja.“
„I ja sam za to“, rekla je Britani, „ali Kendra i Alisa imaju sve same
petice.“
„Mrzim da idem sam u bioskop, a ovde još nisam stekao prijatelje.
Da li biste večeras sa mnom?“
„Naravno“, odmah je pristala Britani.
Kendru je zapanjila odvažnost i nametljivost nekoga kome je ovo
prvi dan u novoj školi. Ovo je najuglađeniji goblin od početka sveta i
veka! Na šta li se samo nameračio?
„Ја ću doći“, rekla je Alisa. ,,U redu“, pristala je i Trina. „Ako se
budeš lepo ponašao, možda ti dozvolim i da se potpišeš u moj
godišnjak.“
„Ne dajem autograme“, istog časa je odvratio Kejs. „Hoćeš li i ti
doći, Kendra?“
Kendra je oklevala. Da li je u stanju da odsedi ceo film pored
odvratnog čudovišta? S druge pak strane, ne može ni da ostavi
drugarice na cedilu kada jedina zna u šta se upuštaju. „Možda“,
neodređeno je odvratila Kendra.
Krastavi goblin je ubacio u usta poslednji zalogaj lazanja. „Hoćete
da se nađemo ispred bioskopa u sedam? Onaj u Kendalovoj, pored
tržnog centra. Nadajmo se da se daje nešto lepo.“
Ostale su se složile, posle čega je on ustao i otišao.
Kendra je posmatrala drugarice kako uzbuđeno razgovaraju o
Kejsu. Alisu je osvojio na prvi pogled. Britani je bila lak plen. A Trina je
od onih devojaka koje vole da puste kandže, ali dozvoljavaju da ih
privuče svako ko dokaže da im je ravan. Kendra je pretpostavljala da
bi i sama bila oduševljena njime kada ne bi znala kakvo je odvratno
čudovište.
 Drugaricama ne može da kaže istinu o Kejsu. Svaka optužba
zvučala bi suludo. Ipak, bila je ubeđena da sprema nešto sumnjivo.
Postoji samo jedna osoba u ćelom gradu kojoj Kendra može da
kaže u kakvoj se situaciji nalazi. A on baš i nije njen najpouzdaniji
poznanik.

Set je stao naspram Rendija Sojera. Rendi je bio brz, ali nizak. Set je
na početku školske godine bio nešto niži od dečaka u svom razredu,
ali će zato kraj dočekati kao jedan od viših u razredu. Protiv Endija će
biti najbolje da baca dugačke lopte i iskoristi prednost koju mu daje
visina. Spenser MakKejn je čvrsto stegao loptu i povukao se. Četvorica
su se isprečila ispred njega, dok su četvorica stala iza njega. Jedan
odbrambeni igrač ostao je da čeka na liniji. Set je fintirao kao da će da
preseče preko polja, a onda je potrčao pravo ka poslednjoj zoni.
Spenser je bacio loptu visoko i kretala se poput spirale. Dodavanje je
bilo suviše kratko. Set se vratio, izašao kao pobednik iz skoka s
Rendijem i ubacio loptu u sredinu. Rendi je istog časa gurnuo Seta
obema šakama i oborio ga kod same majice Čada Diprea, koja je
označavala početak poslednje zone.
„Trči i gol“, izjavio je Spenser, džogirajući po terenu.
„Sete!“ pozvao ga je neko. Set se okrenuo. Bila je to Kendra. Sestra
obično ne razgovara s njim u školi. Škola Ruzvelt pokriva razrede od
šestog do osmog. Set je ove godine među poslednjima u redu za
zobanje, dok je prethodne godine, u petom razredu, bio car.
 „Samo malo“, doviknuo je Set Kendri. Momci su se postrojavali. Set
je zauzeo svoje mesto. Spenser je prigrlio loptu i potrčao, a onda ju je
kratko bacio do Dereka Totera. Set se nije ni potrudio da pojuri za
Derekom, jer je ovaj bio najbrži od svih učenika njihovog uzrasta.
Derek je pretrčao ceo put do suprotnog kraja završne zone.
Set lagano otkaska do Kendre. „Čim se ti pojaviš, mi počnemo da
gubimo!“ primeti on.
„То je bilo slabo dodavanje“, reče Kendra.
„Spenser je uspeo da dogura do kvoterbeka jer baca najbolje
spirale. Šta ima novo?“
„Volela bih da nešto vidiš“, reče Kendra.
Set prekrsti ruke. Sve je ovo krajnje neuobičajeno. Ne samo što mu
se obratila u školi već želi da pođe s njom?
„Treba da ubacimo loptu!“ povikao je Rendi.
„Usred utakmice sam“, kazao joj je Set. „Ovo ima veze sa Utočištem
za bajke. „
Set se okrenuo prijateljima. „Izvinjavam se! Moram nakratko da
prekinem igru.“
On i Kendra se zajedno udaljiše. „Šta je bilo?“
„Poznato ti je da i dalje mogu da vidim magična stvorenja?“
„Aha.“
„Na pojedinim časovima koje pohađam danas bio je i novi učenik“,
objasnila je ona. „Pretvara se da je ljudsko biće, a zapravo je ružno
čudovište.“
„Nema šanse.“
„Moje drugarice misle da je sladak. Ja ne mogu da vidim kako on
njima izgleda. Želim da mi ga opišeš.“
„Gde je on?“ upitao je Set.
„Eno ga tamo, razgovara s Lidijom Sautvel“, reče Kendra,
neprimetno pokazavši prstom.
„Onaj plavi?“
„Ne znam. Ima na sebi crno-crvenu košulju?“
„Jeste sladak!“ složio se Set.
„Kako izgleda?“
„Pogled mu je snen.“
„Prestani“, opomenula ga je Kendra.
„Sigurno mu kroz glavu prolaze najdivnije misli.“
„Sete, ne šalim se!“ Zvono je najavilo kraj pauze za ručak.
„Zar je stvarno čudovište?“ upitao je Set.
„Malko liči na ono stvorenje koje je ušlo kroz prozor u Noći
ivanjskoj“, reče Kendra.
„Ono koje sam posuo solju?“
„Da. Kako se pretvara da izgleda?“
„Је li ovo neka šala?“ sumnjičavo je upitao Set. ,,U pitanju je novi
klinac u koga si se zatreskala, zar ne? Ako ti nemaš petlju, ja ću mu
zatražiti broj telefona.“
„Ozbiljna sam.“
Kendra ga opauči po ruci.
„Atletske je građe. Nosi protezu. Plava kosa. Pomalo neuredna, ali
kul. Kao da je namerno takva. Verovatno bi mogao da dobije ulogu u
nekoj sapunici. Je li ti to dovoljno?“
„Nije ćelav i nema kraste iz kojih curi gnoj?“ Kendra je želela da
bude sigurna.
„Ne. Da li je stvarno toliko odvratan?“
„Povraća mi se od njega. Hvala, vidimo se kasnije.“
Kendra se žurno udaljila.
Gospodin Sapunica je takođe krenuo. Nije prestajao da čavrlja s
Lidijom Sautvel. Ima dobar ukus za jedno čudovište. Ona spada među
najslađe devojke u školi.
Set je zaključio da će biti najbolje da odmah krene na čas. Gospodin
Majers mu je pripretio da će ga kazniti ako ponovo zakasni.

Kendra ni reč nije progovorila dok ju je tata vozio u bioskop.

Pokušala je da ubedi Alisu da ne ide. Alisa je počela da podozreva da
Kendra potajno želi Kejsa za sebe, a pošto Kendra nije mogla
prijateljici da kaže istinu, morala je da prestane da je nagovara.
Kendra je na kraju odlučila da im se pridruži, jer je zaključila da ne
može drugarice ostaviti same sa goblinom manipulatorom.
„Šta ćete gledati?“ upitao je tata.
„Dogovorićemo se kad budemo stigli“, odvratila je Kendra. „Ne
brini, ništa nepristojno.“
Kendri je bilo žao što ne može ocu da kaže u kakvoj je nevolji, ali on
ništa ne zna o magičnim svojstvima rezervata koji vode deka i baka
Sorenson. Misli da je u pitanju obično imanje. „Jesi li sigurna da si
spremna za maturske ispite?“
„Cele godine redovno sam učila. Biće mi dovoljno da na brzinu
ponovim gradivo. Razbiću ih. „
Kendri je bilo žao što ne može da porazgovara s dekom
Sorensonom o situaciji u kojoj se našla. Pokušala je da ih pozove. Na
nesreću, svaki put kada bi okrenula jedini dekin broj koji su njeni
roditelji imali, snimljena poruka obavestila ju je da bira nepostojeći
broj. Jedino je još pismom mogla da stupi u vezu s njim. Za svaki
slučaj, ako telefon još izvesno vreme bude van upotrebe, napisala je
deki pismo u kojem mu je opisala situaciju. Namerava da ga pošalje
sutra. Prijalo joj je saznanje da postoji još neko osim Seta kome može
da se požali. Ali valjda će uspeti da razgovara s dekom telefonom pre
nego što pismo stigne.
Tata je skrenuo na parking bioskopa. Alisa i Trina su stajale ispred
ulaza. Pored njih je stajao odvratni goblin u majici i vojničkim
pantalonama.
„Kako ću znati kada treba da dođem po tebe?“ upitao je tata.
„Rekla sam mami da ću se javiti s Alisinog mobilnog.“
„Dobro. Lepo se zabavite.“
To je malo verovatno, pomislila je Kendra dok je izlazila iz SUV-a.
„Zdravo, Kendra“, zaškripao je Kejs. Namirisala je njegovu
kolonjsku vodu s udaljenosti od pet metara.
„Mislili smo da nećeš doći“ rekla je Alisa.
„Stigla sam tačno na vreme“, cepidlačila je Kendra. „Vi ste poranili.“
„Hajde da izaberemo film“, reče Trina.
„Gde je Britani?“ upitala je Kendra.
„Roditelji joj nisu dozvolili da dođe“, odvratila je Trina. „Mora da
uči.“
 Kejs pljesnu rukama. „Šta ćemo da gledamo?“
Proveli su nekoliko minuta u dogovaranju. Kejs je želeo da gleda
Medalju srama, film o serijskom ubici koji teroriše veterane koji su od
Kongresa dobili medalju časti. Odustao je od svog filma tek kada mu je
Trina obećala da će mu kupiti kokice. Odlučili su da pogledaju film
Zamena mesta, priču o glupavoj devojci koja osvaja momka iz svojih
snova pošto njen um biva prebačen u telo najpopularnije devojčice u
školi.
Kendra je želela da vidi taj film, ali sada se plašila da će joj presesti.
Maženje sa ćelavim goblinom za vreme srceparajućeg ženskog filma,
kakva divota.
Kao što je i pretpostavila, bilo joj je teško da se usredsredi na film.
Kejs je sedeo između Trine i Alise, koje su se nadmetale za njegovu
pažnju. Svi su jeli kokice iz papirnate džambo kofe. Kendra je svaki put
odbila kada su je ponudili. Nije želela da dođe u dodir s bilo čim što su
dodirnule te bradavičave šape.
Kejs je zagrlio Alisu pre nego što je krenula odjavna špica. Njih
dvoje su nastavili da šapuću i da se kikoću. Trina je sedela prekrštenih
ruku s nezadovoljnim izrazom na licu. Kada je to pa izlazak više
devojaka s momkom u kojeg su sve zatreskane izašao na dobro, bio on
čudovište ili ne?
Kejs i Alisa su izašli iz bioskopa držeći se za ruke. Trinina mama je
čekala na parkingu. Trina se brzo pozdravila i otišla.
„Mogu li da pozovem tatu s tvog mobilnog?“ upitala je Kendra.
„Naravno“, odvratila je Alisa i dala joj telefon.
„Hoćeš li da te odbacimo?“ upitala ju je Kendra dok je birala broj.
 „Ne treba, ne stanujem daleko“, rekla je Alisa. „Kejs je rekao da će
me otpratiti.“
Goblin je uputio Kendri nekakav čudan, prepredeni osmeh. Prvi put
se zapitala zna li Kejs da je njoj poznat njegov pravi identitet. Kao da je
likovao što ona ne može ništa da učini.
Kendra se trudila da ne pokaže šta misli i oseća. Mama se javila na
telefon i Kendra joj je rekla da bi neko trebalo da dođe po nju. Zatim je
vratila telefon Alisi. „Biće to prilično duga šetnja. Možemo oboje da vas
povezemo.“
Alisa je ošinula Kendru pogledom kao da se pita zašto se trudi da
joj pokvari spektakularno veče. Kejs joj je prebacio ruku preko ramena
i iscerio se.
„Alisa“, odlučno je kazala Kendra, uhvativši je za ruku, „moram
nasamo da popričam s tobom. “
Povukla je Alisu u stranu. „Nemaš ništa protiv, zar ne, Kejse?“
„Nema problema. Inače moram do toaleta.“
Rekavši to, vratio se u bioskop.
„Šta to pokušavaš?“ zacvilela je Alisa.
„Razmisli malo“, rekla je Kendra. „Gotovo ništa ne znamo o njemu.
Danas si ga upoznala. Nije on klinac. Jesi li sigurna da želiš da se šetaš
po mraku s njim? Mnoge devojke tako upadnu u nevolju.“
Alisa se s nevericom u očima zagledala u nju. „Odmah se vidi da je
fin momak.“
„Nije tačno, vidiš da je zgodan i duhovit. Za mnoge psihopate u
početku su mislili da su fini momci. Upravo zbog toga uvek prvo
nekoliko puta izađeš s momkom na neko javno mesto pre nego što
ostaneš s njim nasamo. Naročito kada imaš četrnaest godina!“
„Nisam o tome razmišljala na taj način“, priznala je Alisa.
„Pristani da vas moj tata oboje poveze. Ako želiš da razgovaraš s
njim, uradi to ispred kuće. A ne u nekoj mračnoj i pustoj ulici. „Alisa
potvrdno klimnu glavom. „Možda si u pravu. Ako se zadržimo u
razgovoru ispred kuće, uvek može neko da mi pritekne u pomoć ako
nešto krene naopako.“
Alisa je objasnila Kejsu da će ipak poći s Kendrom i njenim tatom.
Nije mu naravno rekla da, pre nego što ostane s njim nasamo, mora
da utvrdi da nije možda psihopata. U početku se opirao. Ponavljao joj
je da je veće toliko lepo da bi bila prava šteta ne prošetati se, ali je
popustio kada ga je Kendra podsetila da je prošlo devet sati.
Tata je stigao nekoliko minuta kasnije i pristao da poveze Alisu i
Kejsa. Kendra je sela na suvozačevo sedište. Alisa i Kejs su seli pozadi.
Sve vreme su šaputali i držali se za ruke. Tata je odbacio golupčiće do
Alisine kuće. Kejs je objasnio da on živi tek malo dalje u istoj ulici.
Dok su se udaljavali, Kendra se osvrnula da ih pogleda. Upravo je
ostavila drugaricu samu s jezivim goblinom. A šta drugo da uradi? Bar
ju je ostavila ispred kuće. Ako se nešto dogodi, može da se prodere i
utrči unutra. Imajući u vidu okolnosti, to će morati da bude dovoljno.
„Izgleda da je Alisa našla dečka“, primetio je tata.
Kendra je oslonila glavu o prozor. „Izgled može da prevari.“
 DRUGA GLAVA

Razgovor s neznancem

N arednog dana Kendra je stigla u glavnu učionicu nekoliko minuta

ranije. Dok su ostala deca polako pristizala, Kendra je ukočeno
sedela i čekala Alisu. Ušao je i Kejs i, mada je gledala pravo u njega, on
na nju uopšte nije obratio pažnju. Zaputio se u prednji deo učionice i
zastao kod stola gospođe Prajs da porazgovara s Džonatanom Vajtom.
Hoće li Alisino lice završiti na kutijama od mleka? Ako se to dogodi,
Kendra neće moći da krivi nikog drugog do sebe. Nije trebalo da ostavi
prijateljicu nasamo s tim goblinom ni na sekund.
Alisa je ušla u učionicu dva minuta pre nego što je zvonilo.
Pogledala je Kejsa, ali ga nije konstatovala. Otišla je pravo do svoje
klupe i sela pored Kendre.
„Је li sve u redu?“ upitala je Kendra.
„Poljubio me je“, Alisa je procedila kroz stisnute usne izvijene u
osmeh.
„Šta je uradio?“ Kendra je pokušala da prikrije zgađenost. „Ne
zvučiš baš oduševljeno.“
Alisa je sa žaljenjem odmahnula glavom. „Bilo mi je tako lepo.
Pričali smo ispred moje kuće neko vreme pošto si se odvezla. Bio je
zaista sladak i zabavan. A onda mi se približio. Živa sam se prepala...
hoću da kažem, ne poznajem ga dobro, ali sam bila i prilično
uzbuđena. Dok se nismo poljubili. Kendra, smrdi mu iz usta kao nekom
psu.“
Kendra je morala da se nasmeje.
Alisi se očigledno dopala njena reakcija, jer je još življe nastavila.
„Ozbiljno ti kažem. Dah mu je užegao, smrdi na trulež. Kao da od
rođenja nije prao zube. Ne mogu da ti opišem koliko je bilo grozno.
Mislila sam da ću povratiti. Kunem ti se, umalo to i da uradim.“
Dok je zurila u leprozni skalp stvorenja koje je Alisa poljubila,
Kendra je mogla da pretpostavi koliko je gadan ukus njegovih usana.
Iluzija kojom je prikrio svoj pravi identitet srećom nije zakamuflirala i
njegov pravi dah.
Oglasilo se zvono. Gospođa Prajs je opomenula nekoliko bučnih
dečaka u zadnjem delu učionice da zauzmu svoja mesta.
„I šta si uradila?“ prošaputala je Kendra.
„Mislim da je shvatio koliko me je šokirao njegov dah. Nekako se
izopačeno osmehnuo, kao da je to i očekivao. Bila sam toliko zgrožena
da nisam bila baš fina. Rekla sam mu da je kasno i utrčala u kuću.“
„Da li to znači da više nisi zacopana u njega?“ upitala je Kendra.
„Ne želim da budem površna, ali odgovor na tvoje pitanje je: da,
nisam više zacopana u njega. Prepuštam ga Trini. Biće joj potrebna
gas-maska. Toliko mu je grozan zadah iz usta. Otišla sam pravo u
kupatilo i isprala usta vodicom. Stresem se pri svakom pogledu na
njega. Da li si ikada pojela nešto od čega si povraćala, posle čega ti nije
padalo na pamet da to ponovo staviš u usta?“
„Alisa“, prekinula ju je gospoda Prajs. „Školska godina završava se
tek za četiri dana.“
„Izvinite“, rekla je Alisa.
Gospođa Prajs je otišla do svog stola i sela. Vrisnula je i poskočila,
udarajući šakom po suknji, a onda je začkiljila i prešla pogledom po
učionici. „Da li je neko zakucao ekser u moju stolicu?“ Upitala je s
nevericom. Udarila je nekoliko puta šakom po suknji i pregledala
stolicu i pod. „То stvarno boli i uopšte nije smešno.“
Podbočila se dok je ljutito zagledala prisutne. „Neko je sigurno
video ko je to uradio. Hoću da čujem ko je to bio!“
Učenici su ćutali i krišom se zgledali. Kendra je bila uverena da
niko ne bi uradio nešto tako bolno, čak ni Džonatan Vajt. A onda se
setila da je Kejs pre časa stajao pored stola gospođe Prajs.
Gospođa Prajs se jednom šakom oslonila o sto, a drugom protrljala
čelo. Neće valjda da zaplače? Bila je fina nastavnica, sredovečna žena
crne kovrdžave kose i uskog lica. Koristila je napadnu šminku, ali nije
zaslužila da se jedan goblin šegači s njom na tako bolan način.
Kendra je razmišljala da li da ocinkari to čudovište. Učinila bi ona
to istog časa, ali je znala da bi njeni drugari iz razreda to pogrešno
shvatili, jer su oni u njemu videli samo kul klinca. I mada je bio glavni
osumnjičeni, morala je da prizna da ga nije videla kako stavlja ekser
na stolicu.
Gospođa Prajs je počela da trepće i da se ljulja. „Ne osećam se
baš... “ zaustila je ona, preplićući jezikom, a onda se srušila na pod.
Trejsi Edmund je vrisnula. Svi su ustali da vide šta se to s njom
dešava. Nekoliko učenika je pohitalo do nastavnice, koja je ležala na
podu. Jedan dečak joj je opipao puls na vratu.
Kendra se progurala napred. Da li je gospođa Prajs mrtva? Da li ju
je goblin ubo otrovnom iglom? Kejs je čučao pored nje.
„Neka neko ode po gospodina Forda“, povikala je Alisa.
Tajler Vord je istrčao iz učionice, po svoj prilici da dovede
direktora.
Klint Haris, dečak koji joj je opipao puls, povikao je da joj srce kuca.
„Verovatno se onesvestila zbog tog eksera“, nagađao je on.
„Podignite joj stopala“, predložio je neko.
„Ne, podignite joj glavu“, dodao je neko drugi.
„Sačekajte bolničarku“, naložio je treći glas.
Gospođa Prajs je željno udahnula vazduh i sela, razrogačenih očiju.
Kao da je na trenutak bila dezorijentisana. A onda je prstom pokazala
ka klupama. „Smesta da ste se svi vratili na svoja mesta.“
„Ali malopre ste se onesvestili“, zaustio je Klint.
„Nazad na mesta!“ ponovila je snažnijim glasom gospođa Prajs.
Svi su je poslušali.
Gospođa Prajs je ustala, prekrstila ruke na grudima i stala da
prelazi pogledom preko učenika kao da pokušava da dokuči njihove
misli. ,,U životu nisam srela ovako neposlušnu i zlobnu decu“,
obrecnula se ona. „Da se ja pitam, svi biste bili izbačeni.“
 Kendra se namrštila. Gospođa Prajs nikada ne bi rekla tako nešto,
čak ni u ovakvim okolnostima. Glas joj je bio nekako drugačiji, odisao
je okrutnošću i mržnjom.
Gospoda Prajs se uhvatila za ivicu klupe Džonatana Vajta. On je
sedeo u prvom redu jer je imao problema s disciplinom. „Reci mi, mali
moj, ko mi je stavio ekser na stolicu?“ Škrgutala je zubima, a vene na
vratu su joj poiskakale. Izgledala je kao da će svakog časa da
eksplodira.
„Ја... nisam video“, promucao je Džonatan. Kendra ga nikada do
tada nije videla toliko uplašenog.
„Lažeš!“ dreknula je gospođa Prajs, podigla prednji kraj njegove
klupe i prevrnula je unazad. Zajedno s klupom pao je i Džonatan, jer je
sedište bilo spojeno sa njom. Pri padu je udario glavom o klupu iza
sebe.
Gospođa Prajs je otišla do naredne klupe, u kojoj je sedela Šaša
Gete, njena omiljena učenica. „Reci mi ko je to uradio!“ naredila je
pomahnitala učiteljica, dok joj je pljuvačka vrcala s usana.
„Ја ne... “ bilo je sve što je Šaša uspela da izgovori pre nego što je i
njena klupa prevrnuta.
Iako je bila u šoku, Kendra je shvatila šta se dešava. Kejs nije
otrovao gospođu Prajs. Šta god da ju je ubolo, bacilo je nekakve čini na
nju.
Kendra je ustala i povikala: „Kejsi Henkok je to uradio!“
Gospođa Prajs je zastala i zagledala se u Kendru suzivši oči. „Kejsi,
kažeš?“ Glas joj je bio nežan, ali zvučao je smrtonosno.
„Stajao je pored vašeg stola pre časa, videla sam ga.“
 Gospođa Prajs se zaputila ka Kendri. „Kako se usuđuješ da optužiš
jedinu osobu u ovom razredu koja ni muvu ne bi zgazila!“ Kendra je
počela da se povlači. Gospođa Prajs je nastavila da govori tihim
glasom, ali očigledno je bila besna kao ris. „Ti si to uradila, je li tako, a
sada optužuješ novog učenika, koji još nije stekao prijatelje. To je
veoma nisko, Kendra, veoma nizak udarac.“
Kendra je već bila stigla do stražnjeg dela učionice. Gospođa Prajs
se i dalje približavala. Bila je svega pet-šest centimetara viša od
Kendre, ali su joj prsti bili savijeni u kandže, a pogled jasno govorio da
ključa od besa. Inače staložena učiteljica kao da je bila resila nekog da
ubije.
Kada se našla na svega nekoliko koraka od Kendre, gospođa Prajs
je skočila napred. Kendra se izmakla u stranu i potrčala drugim
prolazom između klupa ka vratima u prednjem delu učionice.
Gospođa Prajs joj je bila za petama sve dok Alisa nije podmetnula nogu
razjarenoj nastavnici i saplela je.
Kendra je otvorila vrata i našla se licem u lice s gospodinom
Fordom, direktorom. Iza njega je stajao zadihani Tajler Vord.
„Gospoda Prajs nije pri sebi“, objasnila je Kendra.
Gospođa Prajs se vrišteći bacila na Kendru. Gospodin Ford, krupan
čovek, isprečio se ispred pomahnitale nastavnice i priljubio joj ruke uz
telo. „Linda!“ Izgovorio je njeno ime tonom koji je jasno stavljao do
znanja da ne može da poveruje u ono što vidi. „Linda, smiri se. Linda,
prestani.“
„Svi su oni crvi“, prosiktala je ona. „Sve su to guje. Đavoli!“ I dalje se
žestoko otimala.
 Gospodin Ford pređe pogledom po učionici i prevrnutim klupama.
„Šta se to ovde događa?“
„Neko joj je stavio ekserčić na stolicu pa je odlepila“, jecajući je
izgovorila Šaša Gete, stojeći pored prevrnute klupe.
„Ekserčić?“ ponovio je gospodin Ford, nastojeći da smiri
nastavnicu, koja se i dalje otimala. Gospođa Prajs je iznenada trgnula
glavu unazad i udarila gospodina Forda posred lica. On se zateturao
unazad i pustio je.
Gospođa Prajs je gurnula Kendru u stranu i izjurila u hodnik.
Zapanjeni gospodin Ford podmetnuo je spojene šake ispod nosa, iz
kojeg je liptala krv.
Kejsi Henkok, prerušeni goblin, opako se iscerio Kendri s drugog
kraja učionice.

Kendri se do kraja nastave smučilo da prepričava dramu koja se

dogodila u glavnoj učionici. Gela škola je brujala o tome da je gospođa
Prajs poludela. Pomahnitala nastavnica odjurila je iz škole, ostavivši
kola na parkingu, i od tada je niko nije video. Kada se pročulo da je
Kendra optužila Kejsa i da ju je nastavnica zbog toga napala, pitanja su
počela da pljušte sa svih strana.
Kendri je bilo mnogo žao gospođe Prajs. Bila je ubeđena da je za
njeno divljanje kriva nekakva čudna goblinska magija, ali tu teoriju
nije mogla da servira direktoru. Kendra je na kraju morala da prizna
da zapravo nije videla kako Kejs bilo šta stavlja na stolicu. Kao ni bilo
ko drugi, očigledno. Čak ni ekser nisu mogli da pronađu. Razume se da
nije mogla da kaže ništa o Kejsovom tajnom identitetu, jer nije imala
načina da to dokaže, a kamoli da ubedi gospodina Forda da ga poljubi
u usta.
Dok je išla ka autobuskoj stanici, Kendra je razmišljala o nepravdi.
Uništen je ugled nevine nastavnice, a očigledni krivac izvući će se bez
ikakvih posledica. Zahvaljujući prerušavanju, goblin će nastaviti da ih
maltretira bez problema. Mora da postoji način da se to prekine!
,,Ahm.“
Čovek koji je išao uporedo s Kendrom pročistio je grlo ne bi li joj
privukao pažnju. Zadubljena u misli, nije ni primetila kada joj je prišao.
Čovek je na sebi imao elegantno odelo koje je verovatno bilo u modi
pre sto godina. Kaput je imao repove, a ispod njega je nosio i prsluk.
Kendra bi takvo odelo očekivala da vidi u pozorištu, a ne u stvarnom
životu. Kendra je zastala i okrenula se ka čoveku. Deca koja su išla ka
autobusu prolazila su i levo i desno od njih. „Mogu li da vam
pomognem?“ upitala je ona.
„Izvinjavam se, da li znate koliko je sati?“
Između dva džepa na prsluku protezao se lančić. Kendra pokaza
prstom na njega. „Zar to nije sat?“
„Samo lanac, mala moja“, odvratio je on, lupkajući se po prsluku.
„Rastao sam se sa satom davnih dana.“
Bio je prilično visok i imao je crnu talasastu kosu i šiljatu bradu.
Iako je odelo na njemu bilo elegantno, delovalo je kao da je nekoliko
noći zaredom spavao u njemu, toliko je bilo izgužvano i izlizano.
Pomalo joj je bio odvratan. Kendra je istog časa odlučila da mu ne
dozvoli da je namami u kombi bez prozora.
Imala je sat, ali nije pogledala na njega. „Nastava se upravo
završila, što znači da je malo više od dvadeset do tri.“
„Dozvoli mi da se predstavim. 'I Nosio je bele rukavice i pružio joj je
vizitkartu na način koji je govorio da treba da pročita šta piše na njoj,
a ne da je uzme. A na podsetnici je pisalo:

Erol Fisk
kogitator, ruminator, inovator

„Kogitator?“ sumnjičavo je pročitala Kendra. Erol baci pogled na

vizitkartu i preokrenu je. „Pogrešna strana“, izvinio se uz osmeh.
Na drugoj strani je pisalo:

Erol Fisk
izuzetni ulični izvođač

“U to već mogu da poverujem“, reče Kendra.

Bacio je pogled na podsetnicu i s izrazom razočaranja na licu
ponovo ju je okrenuo.
„Već sam... „ zaustila je Kendra, ali nije do kraja izgovorila.

Erol Fisk
specijalni rajski poklon za žene

Kendra se nasmejala. „Šta je ovo? Da nije skrivena kamera?“

Erol je ponovo proverio šta piše na podsetnici. „Izvinjavam se,
Kendra, zakleo bih se da sam tu odavno bacio.“
„Nisam ti rekla kako se zovem“, primetila je Kendra, istog časa
podigavši gard.
„Nisi ni morala. Jedina ti od sve dece izgledaš kao da su te vile
dodirnule.“
„Vile?“ Ko je ovaj tip?
„Pretpostavljam da odnedavno primećuješ neželjenog posetioca u
školi?“
To je bilo dovoljno da privuče svu njenu pažnju. „Znaš za goblina?“
„On je zapravo kobold, mada ih često brkaju.“
Ponovo je okrenuo podsetnicu. Sada je na njoj pisalo:

Erol Fisk
istrebljivač kobolda.

„Da li bi mogla da mi pomogneš da ga se otarasim?“ upitala je

Kendra. „Da li te je ovamo poslao moj deka?“
„Nije on, već njegov prijatelj.“
Tog trenutka prišao im je Set, s rancem prebačenim preko ramena.
„Ко je ovaj cirkusant?“ upitao je Kendru. Erol podiže podsetnicu da je
Set vidi. „Šta je to kobold?“ Set potapša Kendru po ramenu.
„Propustićeš autobus.“
Kendri je bilo jasno da joj daje izgovor da se otarasi stranca.
„Možda ću danas kući pešice“, reče Kendra.
„Šest i po kilometara?“ upitao je Set.
„Ili će me neko povesti. Goblin koji je poljubio Ali. su i smestio
gospođi Prajs zapravo je kobold.“
Prethodno je bila ispričala Setu sve o incidentu za vreme ručka. On
je jedini mogao da razume šta se stvarno događa.
„Oh“, uzdahnu Set, ponovo odmerivši Erola. „Razumem. Mislio sam
da si nekakav prodavač. Ti si mađioničar.
Erol raširi špil karata, koji se stvorio niotkud. „Tako nekako“, reče
on. „Izaberi kartu.“
Set izvuče jednu kartu.
„Pokaži je sestri.“
Set je pokazao Kendri peticu herc.
„Vrati je u špil“, nastavio je da mu izdaje uputstva Erol.
Set ju je vratio tako da Erol ne vidi koja je karta u pitanju. Erol je
lepezu od karata potom okrenuo ka deci. Sve odreda su bile petica
herc. „Evo tvoje karte“, objavio je Erol.
„То je najšantaviji trik koji sam ikada video!“ pobunio se Set. „Sve su
iste. Svakako da onda znaš koju sam izabrao.“
„Misliš da su sve iste?“ upitao je Erol, okrenuo karte i počeo da ih
odvaja palcem. „Siguran sam da grešiš.“
Ponovo ih je okrenuo, a sada su ličile na normalan špil od pedeset
dve različite karte.
„Auuu!“ uzviknuo je Set.
Erol je spustio karte i ponovo napravio lepezu. „Kaži neku kartu“,
reče on.
„Dečko tref“, rekao je Set. Erol podiže karte. Sve su bile dečko tref.
Ponovo ih je preokrenuo. „Kendra, izaberi kartu.“
„Кес herc.“
 Erol im pokaza špil sastavljen od sve samih kečeva herc. Potom je
vratio špil u unutrašnji džep.
„Zaista si mađioničar“, reče Set.
Erol odmahnu glavom. „То je puko opsenarstvo.“
„Opse... šta?“
„Opsenarstvo. Reč francuskog porekla koja znači vesti prsti“
„Šta hoćeš da kažeš, da imaš gomilu špilova u rukavu?“ upitao je
Set.
Erol namignu. „Sada si na pravom putu.“
„Dobar si“, reče Set. „Pažljivo sam gledao.“
Erol prevrnu nekoliko puta podsetnicu između prstiju, stisnu šaku
u pesnicu i odmah potom je otvori. Podsetnice nije bilo. „Šaka je brža
od oka.“
Autobusi počeše da kreću. Uvek su odlazili u karavanu po pet. ,,Oh,
ne, moj autobus“, zakuka Set.
„Mogu ja da vas povezem“, ponudio se Erol. „Mada bi bilo
prikladnije da vam pozovem taksi. Ja plaćam. Šta god da odlučite,
imajte na umu da moramo da porazgovaramo o tom koboldu.“
„Kako ste tako brzo saznali za to?“ sumnjičavo je upitala Kendra.
„Kobold se pojavio tek juče. Jutros sam poslala pismo deki Sorensonu.“
„Pitanje ti je na mestu“, rekao je Erol. Vaš deka ima starog prijatelja
koji živi u blizini, zove se Kolter Dikson. Zamolio je Koltera da motri na
vas. Kada je Kolter namirisao kobolda, pozvao je mene. Ja sam
specijalista za kobolde.“
„Vi znate našeg deku?“ upitao je Set.
Erol podiže prst. „Znam prijatelja vašeg deke. Stena nikada nisam
upoznao.“
„Zašto nosite to otkačeno odelo?“ upitao je Set.
„Zato što ga mnogo volim.“
„Zašto nosite rukavice?“ bio je uporan Set. „Toplo je.“
Erol krišom pogleda preko ramena kao da se sprema da im otkrije
neku tajnu. „Zato što su moje šake od čistog zlata i plašim se da će ih
neko ukrasti.“
Set razrogači oči. „Stvarno?“
„Ne, ali upamti da ljudi ponekad najlakše poveruju u
najbesmislenije laži.“
Skinuo je rukavicu i nekoliko puta savio prste. Imao je sasvim
normalnu šaku s crnim dlakama na zglobovima. „Ulični mađioničar
mora negde da krije stvari. Rukavice služe u tu svrhu. Kao i kaput po
toplom danu. I prsluk s puno džepova. I jedan ili dva ručna sata.“
Povukao je rukav i otkrio dva ručna sata.
„Pitali ste me koliko je sati“, primetila je Kendra.
„Izvini, morao sam nekako da započnem razgovor s tobom. Imam
tri sata. Sat je odlično mesto za skrivanje novčića.“
Erol stisnu zglavak i podiže srebrni dolar. Kada je ponovo navukao
rukavicu, novčić je nestao.
„Ipak imate džepni sat“, reče Kendra.
Erol podiže prazan lanac. „Nažalost, ne, nisam te slagao. Založio
sam ga. Morao sam devojci da kupim češljiće.“
Kendra se osmehnula, shvativši poruku. Erol nije objasnio Setu o
čemu je reč. „Jesam li prošao?“ upitao je.
Kendra i Set se zgledaše. „Ako se otarasite kobolda“, rekla je
Kendra, „poverovaću u sve što kažete.“
Erol je delovao zabrinuto. „Ovaj, vidite, stvar je u tome što će mi biti
potrebna vaša pomoć da to uradim i zato ćemo morati da verujemo
jedni drugima. Možete pozvati deku, on će vam potvrditi da ima
prijatelja po imenu Kolter. Potom on može da stupi u vezu s Kolterom,
koji će mu potvrditi da me poznaje. A možda je
Kolter već stupio u vezu s njim. Za sada, razmislite o ovome... malo
je onih kojima je vaš deka kazao da su vas te vile ovilenile i ubeđen
sam da je i vama naložio da to držite u tajnosti. A ja ipak znam za to.“
„Šta podrazumevate pod tim 'vile ovilenile’?“ upitala je Kendra.
„Da su vile podelile s vama svoju magiju. Da možete da vidite
ćudljiva stvorenja bez ikakve pomoći.“
„I vi možete da ih vidite?“ upitao je Set.
„Svakako, s kapima za oči. Ali tvoja sestra može da ih vidi u svakom
trenutku. To sam saznao od samog Koltera.“
,,U redu“, reče Kendra. „Raspitaćemo se kod deke, ali dok se ne
čujemo s njim, verovaćemo vam na reč da ste ovde da pomognete.“
„Fantastično.“
Erol se nekoliko puta kucnuo po slepoočnici. „Već sam smislio plan.
Ima li šanse da se vas dvoje iskradete sutra uveče?“
Kendra se žacnula. „То će biti teško. Narednog dana polažem
maturske ispite.“
„Strašna stvar“, reče Set i zakoluta očima. „Pretvaraćemo se da
idemo ranije na spavanje i pobeći kroz prozor. Da li ti odgovara oko
devet?“
„Devet skoro da je savršeno“, reče Erol. „Gde ćemo se naći?
 „Da li znaš pumpu na uglu Kalrosa i Oklija?“ predloži Set.
„Naći ću je“, odvratio je Erol.
„Šta ako mama i tata primete da nas nema?“ upitala je Kendra.
„Šta više voliš: da te kazne, ili da te i dalje maltretira tvoj ružni
prijatelj?“ upitao je Set.
Set je u pravu. Nema tu šta da se premišlja.
 TREĆA GLAVA

Proces uništenja

M rak samo što nije pao kada su Kendra i Set ušli u prodavnicu na
benzinskoj pumpi. Jedna od fosforescentnih lampi u radnji je
treperila, prekidajući neprijatni ravnomerni sjaj. Set je prelazio
prstom preko čokoladice. Kendra je kružila unaokolo. „Gde je?
Zakasnili smo skoro deset minuta.“
„Smiri se“, rekao je Set. „Doći će.“
„Nije ti ovo špijunski film“, podsetila ga je Kendra.
Set je uzeo čokoladicu, zatvorio oči i omirisao je s jednog kraja na
drugi. „Nije. Ovo je prava stvar.“
Kendra je primetila da se na parkingu pale i gase farovi izubijanog
Folksvagenovog karavana. „Možda si u pravu“, reče ona dok je
prilazila prozoru. Farovi ponovo sevnuše. Kada je začkiljila, ugledala
je Erola za volanom. Rukom joj je pokazao da dođe do automobila.
 Kendra i Set pređoše preko parkinga i stigoše do karavana. „Zar
ćemo stvarno ući u ta kola i odvesti se s njim ko zna gde?“
promrmljala je Kendra. „То zavisi od toga koliko žarko želiš da se
otarasiš kobolda“, odvratio je Set.
Dotično stvorenje nije izazvalo nikakvu dodatnu pometnju tog dana
u školi, iako se nekoliko puta podsmehnuo Kendri rečitim pogledima.
Taj užasni prevarant likuje u svojoj pobedi. I dalje se motao oko njenih
prijateljica, a ona tu ništa ne može. Ko zna u čemu bi se mogla
sastojati njegova naredna sabotaža?
Kendra je i dalje pokušavala da dopre do deke Sorensona, ali bi
uvek naletela na snimljenu poruku da veza ne može biti uspostavljena.
Da nije prestao da plaća telefonske račune? Možda je promenio
brojeve telefona. Bez obzira na uzrok, ona još nije uspela da
porazgovara s njim i nije dobila potvrdu da je Erol čovek od poverenja.
Erol se nagnuo preko suvozačevog sedišta i otvorio vrata. I ovog
puta na sebi je imao isto prastaro izgužvano odelo. Kendra i Set uđoše
u kola. Set zatvori vrata. Motor je već brujao.
„Evo nas“, reče Kendra. „Ako nameravate da nas kidnapujete, sada
je trenutak da mi to kažete. Ubija me neizvesnost.“
Erol ubaci menjač u brzinu i izvede kola s parkinga benzinske
pumpe na Kalros drajv. „Verovali ili ne, ovde sam da vam pomognem“,
rekao je Erol. „Mada nisam baš siguran da bi mi bilo drago da moja
deca, kada bih imao decu, noću uđu u vozilo čoveka koga tek što su
upoznali, bez obzira na priču koju im je on servirao. Ali ne uzbuđujte
se, uskoro ću vas žive i zdrave vratiti kući.“
Erol skrenu u novu ulicu. „Kuda ćemo?“ upitao je Set.
 „Ogavne štetočine, ti koboldi, vrlo uporni“, rekao je Erol. „Moramo
nabaviti nešto što će nam omogućiti da trajno uklonimo tog uljeza.
Ukrašćemo veoma retku stvar od jednog opakog i veoma opasnog
čoveka. „Set se nagnuo napred na svom sedištu, dok se Kendra
zavalila ruku prekrštenih na grudima. „Zar niste rekli da ste
istrebljivač kobolda“, primetila je Kendra. „Zar nemate vlastitu
opremu?“
„Imam stručnost“, odvratio je Erol, skrenuvši u novu ulicu.
„Istrebljivanje kobolda je malo složenije od prskanja dvorišta
hemikalijama. Svaka situacija je jedinstvena i zahteva improvizaciju.
Budi srećna što znam gde mogu da nađem ono što nam je potrebno.“
Nekoliko kilometara vozili su se u tišini, a onda je Erol zaustavio
kola uz ivičnjak i ugasio farove. „Zar smo već stigli?“ upitao je Set.
„Srećom, ono što nam je potrebno je blizu“, odgovorio je Erol.
Pokazao je prstom na veličanstvenu zgradu pola bloka niz ulicu. Na
ploči na pročelju pisalo je:

„Provalićemo u mrtvačnicu?“ upitala je Kendra.

„Ukrašćemo neki leš?“ upitao je Set s prevelikim oduševljenjem za
Kendrin ukus.
 „Daleko od toga“, uveravao ih je Erol. „Vlasnik mrtvačnice, Arčibald
Mangum, živi i radi u toj zgradi. Ima stilizovanu figurinu koja liči na
žabu krastaču. Pomoću nje ćemo oterati kobolda.“
„А on sigurno nije rad da nam je pozajmi?“ upitala je Kendra. Erol
se osmehnuo. „Arčibald Mangum nije baš ljubazan čovek. Zapravo, on
uopšte nije čovek. On je vampirska grozota.“
„On je vampir?“ upitao je Set.
Erol nakrivi glavu. „Ako ćemo pravo, nikada nisam sreo pravog
vampira. Bar ne onakvog kakve viđate u filmovima, koji se pretvaraju
u slepe miševe i kriju od sunca. Međutim, postoje bića koja su po
prirodi slična vampirima. Verovatno su ona poslužila za stvaranje
predstava o vampirima.“
„Šta je zapravo Arčibald?“ želela je da zna Kendra.
„Teško je to pouzdano reći. Najverovatnije potiče iz porodice bliksa.
Možda je lektobliks, to je vrsta koja brzo stari i, da bi preživela, mora
da isisava mladost iz drugih. Ili je narkobliks, stvorenje koje kontroliše
svoje žrtve dok spavaju. Ali imajući u vidu gde stanuje, pretpostavljam
da je on vivibliks, biće koje je u stanju privremeno da oživi mrtve. Isto
kao i legendarni vampiri, i bliksi se ugrizom sjedinjuju sa žrtvama. Sve
vrste bliksova krajnje su izuzetne, a jedan njihov primerak, kao što
vidite, živi na nekoliko kilometara od vaše kuće!“
„I vi želite da provalimo u njegovu mrtvačnicu!“ iznenadila se
Kendra.
„Draga moja“, obratio joj se Erol. „Arčibald nije kod kuće. Da jeste,
ne bi mi palo na pamet da vas pošaljem ni blizu njegove mrtvačnice. To
bi bilo suviše opasno.“
 „Da li ima stražare zombije?“ upitao je Set.
Erol raširi šake u rukavicama. „Ako je stvarno vivibliks, možda
naiđemo na nekoliko oživljenih leševa. A s njima ćemo lako izići na
kraj.“
„Mora postojati neki drugi način da se otarasimo kobolda“,
nervozno je promrmljala Kendra. „Ја za drugi ne znam“, rekao je Erol.
„Arčibald se sutra vraća. Ako danas ne dođemo do figurine, slobodno
možemo da zaboravimo na nju.“
Sve troje su sedeli u tišini, zagledani u mračne prozore mrtvačnice.
Bilo je to starinsko zdanje s natkrivenim tremom, kružnim prilaznim
putem i velikom garažom. Jedinu svetlost, osim meseca, isijavala je
tabla s pročelja.
Konačno je Kendra prekinula tišinu. „Ne sviđa mi se ovo.“
„Očvrsni malo“, rekao joj je Set. „Neće biti tako strašno.“
„Drago mi je što to čujem od tebe, Sete, jer ćeš morati sam da uđeš
u kuću“, primetio je Erol.
Set je progutao knedlu. „Ti nećeš s nama?“
„Neće ni Kendra“, ispravio ga je Erol. „Ti još nisi napunio
četrnaestu, je li tako beše?“
„Tako je“, potvrdio je Set.
„Zaštitne čarolije oko ovog doma sprečiće svakog starijeg od
trinaest godina da uđe“, objasnio je Erol. „Zaboravili su, međutim, da
ga zaštite od dece.“
„Zašto ga nisu zaštitili od svih?“ upitala je Kendra.
„Mladi imaju urođeni imunitet kada su u pitanju mnoge takve
čarolije“, odvratio je Erol. „Za vradžbine koje odvraćaju decu potrebna
je veća veština nego da se podignu prepreke koje osujećuju odrasle.
Gotovo da nema magije koja deluje na decu mlađu od osam godina.
Prirodni imunitet slabi s godinama.“
Kendri je tek sada, prvi put otkako je ušla u kombi, postalo
zabavno. Nikada još nije videla Seta ovako uzdržanog. Bez obzira na
okolnosti, uvek bi se naslađivala kada se on pokaje zbog sopstvenih
reći. Promeškoljio se na sedištu i pogledao u nju. „U redu, šta treba da
uradim?“ upitao je. Više se nije razmetao hrabrošću.
„Sete, nemoj... „ zaustila je Kendra.
Podigao je šaku i rekao: „Prepusti meni da obavim prljavi deo
posla. Samo mi recite šta treba da uradim.“
Erol je odvrnuo zapušač na nekakvog bočici. Zatvarač je imao
pipetu. „Prvo moramo da ti izoštrimo vid. Ove kapi delovaće isto kao i
mleko koje si pio u Utočištu za bajke. Zabaci glavu.“
Set ga je poslušao. Erol se nagnuo napred, povukao donji kapak
Setovog desnog oka i istisnuo jednu kap iz pipete. Set se trgnuo,
mahnito trepćući. ,,Auuu!“ požalio se. „Šta je to, ljuti sos?“
„Malo pecka“, priznao je Erol.
„Kao da si mi kanuo kiselinu u oko, toliko peče!“ Set obrisa suze iz
dotičnog oka.
„А sada drugo“, reče Erol.
„Zar nemate mleka?“
„Žao mi je, nestalo. Budi miran, potrajaće samo sekundu.“
„Kao i žigosanje jezika!“
„Zar peckanje u prvom oku već ne prolazi?“ raspitivao se Erol.
„Pretpostavljam. Mogao bih da gledam samo na jedno oko.“
 „Ne mogu da te pošaljem u tu kuću slepog za opasnosti s kojima bi
mogao da se suočiš“, reče Erol.
„Daj meni, sam ću.“
Set uze pipetu od Erola. Gotovo je zatvorio oko u koje je trebalo da
nakapa tečnost i istisnuo jednu jedinu kap na trepavice. Počeo je da
trepće, pravi grimase i reži. „Razume se, jedina osoba kojoj ovo nije
potrebno prestara je i ne može da pomogne.“
Kendra je samo slegnula ramenima. „Ја stavljam kapi svakog
jutra“, rekao je Erol. „Navikneš se.“
„Verovatno nakon što ti odumru nervi“, primetio je Set, i dalje
otirući suze. „Šta sada?“
Erol je podigao praznu šaku. Bilo je dovoljno da malo mahne
prstima i da mu se u šaci materijalizuje daljinac za garažu. „Uđi kroz
garažu“, rekao je Erol. „Vrata koja vode iz garaže u kuću verovatno
neće biti zaključana. Ako ipak budu, otvori ih na silu. Kada uđeš,
ugledaćeš tastaturu na zidu levo od vrata. Osim zaštitnih čarolija,
mrtvačnica ima i konvencionalni sistem obezbeđenja. Pritisni 7109, a
potom enter.“
„7109 enter“, ponovio je Set kao odjek.
„Kako ste saznali šifru?“ upitala je Kendra.
„Na isti način na koji sam saznao da Arčibald nije kod kuće“,
odvratio je Erol. „Izviđao sam. Ne bih poslao Seta tamo unutra
nepripremljenog. Šta mislite da sam radio otkako sam stupio u vezu s
vama?“
„Kako da nađem taj kip?“ upitao je Set.
„Pretpostavljam da je dole u podrumu. U podrum se stiže liftom
koji se nalazi pored izložbene prostorije. Ako skreneš desno čim uđeš,
ne možeš da je promašiš. Potraži kip koji podseća na žabu krastaču,
ne veći od moje šake. Vrlo verovatno se nalazi na nekom vidnom
mestu. Pogledaj malo i okolo. Kada pronađeš figurinu, nahrani je
ovim.“
Erol mu pruži kolačić za pse u obliku kosti.
„Da nahranim kip?“ sumnjičavo ga je upitao Set.
„Dok je ne nahraniš, figurina će biti nepokretna. Nahrani kip, uzmi
ga i donesi ovamo. Odmah potom ću vas odvesti kući.“
Dao mu je i malu baterijsku lampu, ali ga je upozorio da je upotrebi
jedino ako to bude neophodno.
„Niste mi rekli šta da radim ako naletim na nekog živog mrtvaca“,
podsetio je Set Erola.
„Potrči“, odvratio je Erol. „Oživljeni leševi nisu naročito brzi, a ni
spretni. Bez po muke ćeš im umaći. Ali ne rizikuj. Ako naiđeš na bilo
kakvog oživljenog protivnika, bez obzira na to da li si se dokopao kipa
ili ne, vrati se u kombi.“
Set je smrknuto klimnuo. „Samo treba da potrčim, a?“ Izgleda da
nije bio baš zadovoljan tim planom.
„Sumnjam da ćeš imati bilo kakvih problema“, razuveravao ga je
Erol. „Detaljno sam osmotrio okolinu i nije bilo nikakvih nagoveštaja
da u kući ima neživih. Trebalo bi očas posla to da obaviš. Uđeš, izađeš i
gotovo.“
„Ne moraš to da radiš“, rekla je Kendra.
„Ne brini, neću tebe okriviti ako mi pojedu mozak“, rekao je Set.
Otvorio je vrata i iskočio napolje. „Ali ako budeš krivila sama sebe, na
to neću moći da utičem.“
Set je potrčao ka svetlećem znaku. Nekoliko automobila išlo mu je
u susret i on skrenu pogled da zaštiti oči od jarke svetlosti farova. Na
putu do mrtvačnice Set je prošao pored jedne male kuće koja je bila
preuređena u berbersku radnju i pored jedne veće, u kojoj se nalazila
zubarska ordinacija.
Iako je znao da Kendra i Erol nisu daleko, osećao se strašno
usamljeno kada se našao naspram preteče mrtvačnice. Osvrnuo se i
pogledao u pravcu folksvagena, ali nije mogao da razabere ko je
unutra. Znao je, međutim, da oni njega mogu da vide, stoga se trudio
da deluje opušteno.
S druge strane osvetljenog znaka nalazio se uredno podšišan
travnjak oivičen lepo zaobljenim grmovima koji su mu sezali do
kolena, a koji su označavali početak dvorišta. U senci na tremu bilo je
mnogo velikih saksija s biljkama. Tri balkona s niskom ogradom
štrcala su s gornjeg sprata. Svi prozori su bili zatvoreni i ni kroz jedan
od njih nije dopirala svetlost. S krova zdanja uzdizale su se dve kupole
i nekoliko dimnjaka poput kakve krune. Čak i ako bi zanemario
mrtvace, kuća je delovala kao da je pohode duhovi.
Set se premišljao da li da se vrati. Dok je mislio da će provaliti u
mrtvačnicu s Erolom i Kendrom, to mu je izgledalo krajnje pustolovno.
A sad kad treba da uđe sam, imao je osećaj da se zaputio na
samoubilački pohod. Verovatno bi nekako uspeo da izađe na kraj sa
sablasnom kućom punom mrtvaca. Ali u Utočištu za bajke video je
neverovatne stvari, vile, đavolke, čudovišta. Znao je da ta stvorenja
stvarno postoje i bio je svestan da postoji velika mogućnost da se
zaputio u jazbinu zombija kojom rukovodi pravi pravcati vampir (bez
obzira na to kako ga Erol naziva).
Set poče da petlja oko daljinca za garažu. Da li mu je zaista toliko
stalo da se otarasi kobolda? Zašto deca moraju da obavljaju Erolov
prljav posao ako je on takav profesionalac? Zar neko iskusniji ne bi
trebalo da se pozabavi ovim problemom, a ne klinac koji ide u šesti
razred?
Da je bio sam, Set bi se najverovatnije okrenuo i otišao odatle. Sam
kobold nije vredan ovoga. Ali gledali su ga, očekivali su da on to obavi,
stoga mu ponos nije dozvoljavao da odustane. Prošao je neka zaista
velika iskušenja: spuštao se niz prilično strme padine brda na biciklu,
tukao se s dečakom dve godine starijim od sebe, jeo je žive insekte.
Jednom umalo da pogine dok je skakao s jednog debla na drugo, a
svako naredno bilo je na većoj visini od prethodnog. A opet, ovo je
najgore do sada. Ući će u jazbinu zombija sam samcijat i vrlo lako
može se desiti da ga tamo čeka smrt, ali to nije najgore od svega.
Strašno je to što bi mogao umreti na zaista grozan način.
Putem nisu dolazila nikakva kola. Set je pritisnuo dugme na
daljincu koji je otvarao garažu i pohitao preko prilaznog puta. Vrata su
se dosta bučno otvarala. Bio je svestan da je upadljiv dok čeka da se
otvore, ali je govorio sebi da niko neće obratiti pažnju na nekoga ko
ulazi u garažu. Razume se, sada svi zombiji u mrtvačnici znaju da je
stigao.
Svetio koje se automatski upalilo obasjalo je garažu. Mrtvačka kola
s crnim zavesicama nisu baš doprinosila atmosferi u kući. Kao ni
preparirane životinje poređane po radnom stolu koji se protezao duž
jednog zida: oposum, rakun, lisica, dabar, vidra, sova, soko... i u uglu
ogromni crni medved na dve noge.
Set je ušao u garažu i ponovo pritisnuo dugme na daljincu. Vrata
garaže zatvarala su se uz otegnuto mehaničko stenjanje. Požurio je do
vrata koja su vodila u dom pogrebnika. Set je okrenuo kvaku i polako
otvorio vrata. Istog časa oglasio se alarm. Svetlost iz garaže obasjala
je hodnik.
Levo od vrata nalazila se tastatura, tačno na onom mestu na kojem
je Erol kazao da će biti. Set je ukucao 7109 i pritisnuo enter. Pištanje je
prestalo, a počelo je režanje.
Set se okrenuo. Vrata su još bila otvorena i svetlost iz garaže
obasjala je šumu belih dredova koja se približavala zastrtim
hodnikom. Set je u prvi mah pomislio da je u pitanju nekakvo
čudovište. A onda je shvatio da mu prilazi ogroman pas s tako gusto
ufrćkanim krznom da mu je neki od predaka sigurno bila krpa za
pranje podova. Setu nije bilo jasno kako ta životinja bilo šta vidi pored
sve te dlake preko očiju. Režanje nije prestajalo, dolazilo je iz dubine
grla i bilo je postojano, što je značilo da bi pas svakog trenutka mogao
da jurne na njega.
Set je morao brzo da reaguje. Verovatno bi uspeo da projuri kroz
vrata i da ih zatvori za sobom pre nego što pas stigne do njega, ali to bi
bio kraj potrage za kipom. E svaka čast Erolu, koji nije obavio
istraživanje kako treba.
Ali kad malo bolje razmisli, u ruci drži kolačić za pse. Kipu sigurno
neće biti potreban ceo keks. „Sedi“, naredio je Set psu, smireno ali
odlučno, ispruživši dlan.
 Pas je ućutao i zastao.
„Dobar pas“, reče Set, pokušavajući da deluje samouvereno. Čuo je
negde da psi mogu da osete strah. „А sada sedi“, naredio je on, ponovo
ispruživši ruku.
Pas sede, a čupava glava sezala mu je iznad Setovog struka. Set je
prepolovio kolačić i jednu polovinu bacio psu. Pas ju je uhvatio u letu.
Setu nije bilo jasno kako bilo šta vidi kroz te guste šiške.
Set priđe psu i pusti ga da mu onjuši ruku. Pomilovao mu je dlan
toplim jezikom, a Set ga je počešao po glavi. „Dobar si ti pas“, rekao
mu je Set glasom koji je koristio kada se obraćao bebama i
životinjama. „Nećeš me pojesti, je li tako?“
Automatsko osvetljenje u garaži se ugasilo i u hodniku je zavladao
mrak. Jedina svetlost dopirala je iz zelene svetiljkice na tastaturi, ali
ona je bila toliko slaba da je bila beskorisna. Set se setio da su žaluzine
na prozorima zatvorene. Čak ni mesečina ni svetlost sa znaka nisu
mogli da prodru u kuću. To verovatno znači da ni ljudi napolju neće
moći da vide svetlost njegove baterijske lampe, a pošto ne srne da
rizikuje da mu se u mraku prišunja neki zombi, Set ju je upalio.
Ponovo je mogao da vidi i psa i hodnik. Set ode do velike prostorije
s plišanim tepihom i teškim draperijama. Prešao je snopom baterije
unaokolo, tražeći zombije. Duž zidova prostorije nalazilo se nekoliko
kaučeva i naslonjača, kao i nekoliko velikih lampi. Središnji deo
prostorije bio je prazan da bi ožalošćeni mogli da budu na okupu. S
jedne strane nalazi se poseban prostor za kovčeg, pretpostavio je Set,
kako bi ljudi mogli da vide preminulog. Bio je u jednoj sličnoj prostoriji
kada su umrli baka i deka Larsen, pre nešto više od godinu dana.
 Nekoliko vrata vodilo je iz ove prostorije. Iznad jednih dvokrilnih
vrata pisalo je Kapela. Mesingana kapija onemogućavala je pristup
liftu. Iznad nje je bio natpis: „Dozvoljen pristup samo ovlašćenima“.
Set se preko prostorije zaputio ka liftu. Pas ga je sledio. Kada je
gurnuo kapiju u stranu, ona se skupila poput harmonike. Set je ušao u
lift i zatvorio kapiju, sprečivši psa da ga dalje prati. Iz zida lifta štrčala
su staromodna crna dugmad. Dugmad koja su označavala spratove
bila su obeležena sa B, I i 2. Set je pritisnuo B.
Lift se strmeknuo naniže. Toliko se tresao da je Set mislio da će se
raspasti. Kroz vrata je video kako promiče zid okna. A onda je zid
nestao. Lift je još jednom ciknuo pre nego što se naglo zaustavio.
Ne otvarajući još vrata i držeći ruku u blizini dugmića, Set je
prešao snopom baterijske lampe po prostoriji. Poslednje što želi je da
ga nekakav zombi satera u ćošak u liftu.
Ispostavilo se da je u pitanju prostorija u kojoj se pripremaju tela.
Bila je znatno skromnija od one iznad. Video je radni sto i sto s
točkovima na kojem se nalazio sanduk. Osim velike sudopere, bilo je i
dosta ormana. Set je procenio da u liftu jedva da ima dovoljno mesta
za sanduk. U jednom delu sobe nalazilo se nešto što je li-čilo na veliki
frižider. Pokušao je da ne razmišlja o tome šta se unutra nalazi.
Nije primetio nikakav kip, a još manje neki koji liči na žabu
krastaču. Na zidu naspram lifta nalazila su se vrata označena s Lične
odaje. Zadovoljan što u prostoriji nema zombija, Set je otvorio vrata
lifta. Izašao je iz njega sav napet, spreman da skoči nazad u lift na
najmanji šum.
U prostoriji je i dalje vladala tišina. Prošavši između radnog stola i
kovčega, Set je probao da otvori vrata na kojima je pisalo Lične odaje.
Bila su zaključana. Kvaka je imala ključaonicu.
Na prvi pogled vrata nisu bila jaka, ali nisu bila ni klimava. Bila su
to vrata između dve prostorije. Set ih je nekoliko puta šutnuo u blizini
kvake. Malo su se zatresla. Pokušao je još nekoliko puta da ih razvali,
ali osim što bi se zatresla, nisu pokazivala znake popuštanja.
Set je pretpostavio da bi mogao da ih probije pomoću sanduka na
stolu s točkićima, ali je sumnjao da bi uspeo da postigne dovoljnu
brzinu i udari ih jače nego što ih je udarao nogom. Zamislio je kako
sanduk pada sa stola i nastaje haos. Jer sanduk možda nije prazan!
Iz prostorije se moglo izaći kroz još jedna vrata na kojima nije bilo
nikakvog natpisa. Bila su na istom zidu kao lift, tako da ih je Set video
tek kada je kročio u prostoriju. Ta vrata nisu bila zaključana. Iza njih
se protezao prazan hodnik s vratima duž jedne strane i jednima
otvorenim na kraju.
Set se oprezno kretao hodnikom. Bilo mu je jasno da će ostati
zarobljen u prizemlju ako mu zombiji budu došli s leđa. Naćulio je uši.
Velika prostorija na kraju hodnika bila je zakrčena kartonskim
kutijama od poda pa gotovo do tavanice. Set se žurno provlačio uskim
prolazima tražeći kip, ali nailazio je samo na još kutija. Vratio se u
hodnik i pokušao da uđe u ostale prostorije. Jedna vrata vodila su u
kupatilo. Iza drugih se nalazila velika ostava sa sredstvima za čišćenje
i raznoraznim alatkama. Medu svim tim krpama, metlama i čekićima
Setu je pažnju privukla sekira.
Uzeo je sekiru i vratio se do vrata s natpisom Lične odaje. Toliko o
neotkrivanju da je tu. Ako vrata garaže i lift nisu uzbunili zombije, ovo
će sigurno. Sekira je bila prilično teška, ali uspeo je snažno da
zamahne, pri čemu se malo zagrcnuo, i da je zarije u drvo na
tridesetak centimetara od brave. Izvukao ju je i ponovo napao vrata.
Posle još nekoliko udaraca uspeo je da u vratima probije rupu
dovoljno veliku da kroz nju provuče šaku. Košuljom je obrisao dršku
sekire pre nego što ju je odložio u stranu. Možda vampiri umeju da
provere otiske prstiju.
Uperio je baterijsku lampu kroz rupu u vratima. Nije video nijedan
oživljeni leš, ali zombi je mogao da stoji sa strane, tako da ga ne vidi, i
čeka da se pojavi Setova šaka. Provukao je šaku kroz neravnu rupu i
dok je strepeo da li će ga lepljivi prsti uhvatiti za zglavak, uspeo je da
napipa kvaku s druge strane vrata i da je okrene. Potom je širom
otvorio vrata. Pretražio je prostoriju upirući oko sebe baterijskom
lampom. Bila je velika i u obliku slova L, tako da nije mogao odmah
ćelu da je pregleda. Posvuda je bilo rekvizita za sahrane: nadgrobne
ploče bez imena, kovčezi koji su ležali horizontalno ili stajali uspravno,
stalci sa raznobojnim vencima od veštačkog cveća. Dugački sto na
kojem se nalazio kompjuter bio je pokriven gomilom papira. Pored
njega se nalazila stolica na točkiće, a malo dalje niz visokih ormana.
Napola očekujući da zombiji svakog časa iskoče iz kovčega, Set se
provlačio kroz prepunu prostoriju dok nije uspeo da proviri iza ugla
slova L. Tačno ispod ventilatora koji je visio sa tavanice nalazio se sto
za bilijar prekriven crvenom čojom. S druge strane stola, u lučnoj niši,
čučao je kip na komadu prošaranog mermera.
Set je pojurio ka udubljenju u zidu. Kip nije čučao na sve četiri kao
žaba krastača. Zapravo je sedeo na dve noge, a kratke ruke bile su mu
prekrštene na grudima. Figurina je podsećala na paganskog idola sa
žabljim crtama. Bila je uglačana i tamnozelena, kao da je izrezbarena
od pegavog žada. Bila je visoka između petnaest i dvadeset
centimetara. Iznad statue nalazio se natpis:

Ova kratka poruka zabrinula je Seta. Šta će se tačno dogoditi kada

nahrani žabu? Ako je verovati Erolu, to će mu samo omogućiti da žabu
iznese iz mrtvačnice.
Statua nije delovala preteško. Set je pokušao da je podigne.
Međutim, figurina nije htela da se pomeri. Kao da je bila zavarena za
mermerni blok koji je bio pričvršćen za pod niše. Set čak nije mogao ni
da povuče kip po mermeru, niti da ga makar malo nagne. Možda Erol
ipak zna šta govori.
Pošto nije želeo da se zadrži u mrtvačnici duže nego što je to
neophodno, Set je ispružio preostalu polovinu keksa za pse. Da li će ga
kip stvarno pojesti? Prineo je keksić malo bliže. Kada je njime gotovo
dodirnuo usta kipa, žabolike usne počele su da se trzaju. Povukao je
ponuđeno i usne su prestale da se pomeraju. Kada je prineo kolačić
bliže nego prethodni put, video je kako se usne puče i podrhtavaju.
 Ovo će očigledno uspeti! Set gurnu kolačić u nestrpljiva usta od
žada, pazeći da mu figurina ne odgrize vrh prsta. Kip je proždrao
hranu i ponovo se ukipio.
Naizgled se ništa nije promenilo, osim što je ovog puta bez po muke
uspeo da podigne statuetu s mermernog bloka. Bez ikakvog
upozorenja, kip se izmakao u stranu i ujeo ga za palac. Iznenađeno
viknuvši, Set je ispustio i kip i baterijsku lampu na tepih. Paralisao se
kada je osetio da se statua od žada migolji kao da je živa. Podigao je
baterijsku lampu i pogledao palac. Pronašao je sveže ranice. Ta žaba
ima zube.
Set stopalom gurnu palu figurinu. Nije se trgnula. Oprezno ju je
podigao, uhvativši je pri dnu kako bi lakše izbegao zubiće ako ponovo
pokuša da ga ujede. Statua se nije ni pomerila. Potapšao ju je po glavi.
Statua je ponovo bila beživotna.
Set je žurno krenuo nazad i izašao iz prostorije. Štetu koju je
napravio na vratima nije mogao da prikrije. Otvorio je harmonika-
vrata i ušao u lift, koji se škripeći popeo jedan sprat i zakloparao pre
nego što se zaustavio. Otvorio je vrata lifta i izašao.
Pas koji se zaputio ka njemu naterao ga je da poskoči, i umalo da
ponovo ispusti statuu. Srećom, rundava životinja izgleda ga je
prihvatila. Set je zastao da je malo potapše po glavi, posle čega se
zaputio ka vratima garaže. Zastao je kod tastature, resetovao alarm i
pritisnuo dugme pre nego što je izašao.
Zatvorivši vrata za sobom, Set je pritisnuo dugme na daljincu koje
je otvaralo vrata garaže. Kada se upalilo automatsko osvetljenje,
ugasio je baterijsku lampu. Istrčao je na prilazni put i ponovo pritisnuo
dugme da bi zatvorio garažu.
Set je znao da će delovati sumnjivije ako potrči, ali nije mogao da
odoli i pojurio je ka folksvagenu. Erol je otvorio vrata i Set uskoči
unutra.
„Odlično obavljeno“, rekao je Erol i okrenuo ključ u bravi. Trebalo
mu je nekoliko sekundi da upali motor.
„Dugo si se zadržao“, rekla je Kendra. „Počela sam da se brinem.“
„Pronašao sam kompjuter i odigrao nekoliko igrica“, rekao je Set.
„Dok smo se mi ovde nervirali zbog tebe?“ uzviknula je Kendra.
„Šalim se“, reče Set. „Morao sam sekirom da razvaljujem vrata.“
Potom se okrenuo ka Erolu. „Uzgred, baš ti hvala što si mi kazao za
psa.“
Polako su se udaljavali od osvetljenog znaka za mrtvačnicu. „Tamo
je bio nekakav pas?“ upitao je Erol. „Аrčibald ga onda dobro krije.
Veliki pas?“
„Ogroman“, odvratio je Set. „Jedan od onih koji izgledaju kao
džinovska krpa za pod. Sa šiškama preko očiju.
„Komondor?“ pitao je Erol. „Imao si sreće, ta rasa ume da bude
neprijateljski raspoložena prema neznancima. Potiču iz Mađarske,
prvobitno su odgajivani za čuvanje stoke.“
„Bio sam fin i dao mu pola psećeg kolačića“, rekao je Set. „Statua
me je ugrizla!“
„Jesi li dobro?“ upitala je Kendra.
„Aha. “ Set podiže palac. „Gotovo da ne krvari.“
„Trebalo je da te upozorim“, rekao je Erol. „Kada dobije da jede,
statua postaje privremeno agresivna. Nema razloga za brigu, ali hoće
da gricnu.“
„Priznajte da ste znali za psa“, optužio ga je Set.
 Erol nabra obrve. „Zašto to misliš?“
„Zašto biste me inače poslali unutra s kolačićem za pse? Mogli ste
da mi date bilo šta za kip. Mislim da ste podozrevali da ne bih pošao da
sam znao za psa.“
„Izvini, Sete“, reče Erol. „Uveravam te da je kolačić čista slučajnost.
Zašto bih te upozorio na nemrtve a psa izostavio da pomenem?“
„Imate pravo“, priznao je Set. „Bar nisam video nijednog zombija.
To je bilo pravo olakšanje.“
„Kako će ova statua da se otarasi kobolda?“ upitala je Kendra.
„Da biste to saznali“, odvratio je Erol, „moraćete da se pridržavate
mojih uputstava. „
 ČETVRTA GLAVA

Vanesa

N arednog jutra, mnogo pre nego što se oglasilo zvono, glavnu

učionicu ispunjavao je postojani žamor jer su učenici obrazovali
neuobičajene skupine. U središtu tih skupina nalazila su se
najpametnija deca, koja su prelistavala beleške. Ostali su pokušavali
da izvuku neko obaveštenje, a sve u nadi da bi im znanje napabirčeno
u poslednjem trenutku moglo obezbediti nekoliko dodatnih tačnih
odgovora na predstojećem testiranju.
Alisa se nije odvajala od Šaše Gete. Skupljala je podatke iz
prirodnih predmeta. Alisa je obično dobijala najbolje ocene, ali je
svejedno uvek pred test bila veoma zabrinuta. Kendra je bila uverena
da će dobro proći na predstojećim ispitima. Naredne godine, po
završetku prvog razreda srednje škole, ispiti će biti mnogo teži.
Uostalom, preko cele godine redovno je čitala lektiru i radila domaće
zadatke. Prelistala je beleške i prošla stare testove. I pored toga što je
prethodne noći umesto da uči bila na izletu do mrtvačnice, Kendra nije
zabrinuta. Uostalom, mnogo važnije stvari sad su joj na pameti. jedini
učenik u učionici koji se nije uzbuđivao zbog predstojećih ispita, osim
nje, bio je krastavi kobold. To ima i smisla, jer ne mora da ih polaže.
Sedeo je u svojoj klupi prepletenih prstiju. Gospodin Rejnolds, isti onaj
prerano oćelaveli nastavnik od juče, koji je menjao gospođu Prajs,
sedeo je za njenim stolom.
Ispred Kendre se nalazio paket umotan u ukrasnu hartiju s
irvasima i snežnim pahuljama. Ukrasni papir pronašla je bila na polici
u ormanu, gde je stajao još od prethodnog Božića. Umotana u njega
bila je kutija od cipela, a u kutiji se nalazila ukradena statua.
Prethodne noći, pre nego što je Kendru i Seta ostavio blizu kuće,
Erol im je objasnio šta im valja činiti. Koboldi očigledno dotičnu
figurinu smatraju za svetinju. Kobold koji je prisvoji biće primoran da
je vrati u svetilište skriveno daleko na Himalajima, gde joj je i mesto.
Erol im je naglasio da su koboldi alavi na poklone i da će biti dovoljno
da uviju statuu kao poklon i da mu je daju. Ostalo će ići kao
podmazano.
Zvučalo je suviše lako da bi bilo istinito. Međutim, Kendra je u
Utočištu za bajke naučila da se moćna magija ponekad ispoljava na
krajnje jednostavan način. Na primer, ako uhvaćenu vilu preko noći
držite u kući, ona će se pretvoriti u đavolka.
Kendra je proučavala kobolda. Popularnost u kojoj je Kejs u
početku uživao počela je da bledi otkako se pročulo da mu smrdi iz
usta. Do sada je poljubio još Trinu Fank i Lidiju Sautvel, a one su,
zajedno s Alisom, odmah raširile priču o hroničnom zadahu iz usta.
Zvono će se oglasiti za manje od minuta. Kendra je razmišljala da li
da nekom drugom uvali da mu preda poklon, jer pretpostavlja da joj
kobold ne veruje. Ali zato više nema vremena. Zaključila je da uvek
može da ga prepakuje i zamoli nekog manje sumnjivog da mu kasnije
preda figurinu ako ovaj pokušaj propadne. Do sada je već sigurno
video poklon na njenoj klupi.
Kendra je odnela umotanu kutiju za cipele do njegove klupe.
„Zdravo, Kejse.“
Iscerio se kada ju je ugledao. „Zdravo, Kendra.“
„Znam da nisam bila baš ljubazna prema tebi od kada si došao“,
rekla je Kendra. „Volela bih da sklopimo primirje, pa sam ti nešto
donela.“
Kobold spusti pogled na poklon, a onda joj se ponovo zagleda u oči.
„Šta? Još jednu vodicu za usta?“
Kendra je nekako uspela da obuzda smeh. „Ne, nešto lepo. Ako ne
želiš moj poklon... „
„Daj mi ga.“
Ispružio je ruke da uzme poklon, a ona mu je to dozvolila.
Protresao je paket, ali nije mogao da otkrije šta je u kutiji jer je Kendra
statuu uvila u zgužvanu novinsku hartiju.
Odjeknulo je zvono. „Slobodno ga otvori“, rekla je Kendra. Grupice
koje su ponavljale gradivo rasturile su se i svako je otišao do svoje
klupe. Kendra se vratila na svoje mesto dok je Kejs odmotavao poklon.
Već je bila sela kada je Kejs podigao poklopac i stao da pretura po
zgužvanoj hartiji. A onda se ukočio, zablenuo i polako i pažljivo izvadio
statuu. Okrenuo se i smrknuto pogledao Kendru.
Nastavnik na zameni razjasnio im je neke stvari i preporučio
razredu da iskoriste glavnu učionicu za ponavljanje gradiva. Alisa ga
je pitala da li je čuo bilo šta o gospodi Prajs. Odvratio je da ga niko
ništa nije obavestio.
Grupice su se za tili čas ponovo obrazovale. Kobold je pokupio
svoje stvari, stavio statuu u ruksak i zaputio se ka vratima, uputivši
Kendri još jedan otrovni pogled. „Hej, kuda ćeš?“ upitao je nastavnik na
zameni.
„Do toaleta!“ odvratio je Kejs.
„Biće ti potrebna propusnica za hodnik“, opomenuo ga je nastavnik
na zameni.
„Kladim se u deset prema jedan da ću se snaći i bez nje“,
podsmehnuo se Kejs.
Nastavnik na zameni sigurno nema više od trideset godina.
Ponašao se ležerno i izgleda da nije navikao na bezobrazne učenike. „А
ja se kladim u deset prema jedan da ideš pravo kod direktora“, rekao
je nastavnik, strogog izraza lica.
Razred se umirio i napeto pratio nastavak ovog razgovora. Kejs se
zlobno smeškao. „Prihvatam opkladu. Pet stotina dolara. To je vaša
trogodišnja zarada, zar ne?“
Kejs je potom otvorio vrata. Nastavnik na zameni je ustao. „Ne ideš
ti nikuda!“
Kejs je izašao i pojurio niz hodnik. Nastavnik je ostao nemoćno da
stoji pored stola. „Kako se zove?“ Zbunjeno je upitao.
„Kejsi Henkok“, obavestila ga je Alisa. „Slobodno ga zovite Pseći
zadah.“

Set je išao ka autobusu kada je prepoznao čoveka u odelu koje je

odavno izašlo iz mode. Skrenuo je da porazgovara s Erolom.
„Jesi li čuo?“ upitao je Set. „Kendra je jutros predala Kejsu paket i
on je istog časa otišao.“
Erol je potvrdno klimnuo. „Pratio sam kobolda dok nije izašao iz
grada. Nikada više ga nećete videti. Koboldi se otisnu na daleki put
samo kada su primorani na to.“
„Hvala na pomoći“, rekao je Set. „Žurim na autobus.“
„Možeš li da ostaneš još koji trenutak?“ upitao je Erol. „Sinoć si
izuzetno dobro obavio povereni zadatak. Uradio si to mnogo bolje od
obučenih profesionalaca s kojima sam do sada sarađivao. Ponovo bi
mi dobro došla tvoja pomoć.“
„U čemu?“
„Zadatak je zapravo sličan prethodnom. Moram da povratim
amulet od jednog člana Društva zvezde Večernjače. To bi bio veliki
udarac za njihovu organizaciju.“
„То su oni koji pokušavaju da unište sve magične rezervate kao što
je Utočište za bajke“, rekao je Set. „I da oslobode demone.“
„Bistar si ti momak.“
„Da li je opet neki vampir u pitanju?“ upitao je Set.
„Niko toliko egzotičan“, uveravao ga je Erol. „Amulet se nalazi na
splavu. Vlasnik splava je van zemlje, tako da je on sad trenutno
prazan. Jedina nevolja je to što do tamo ima nekoliko sati vožnje.
Morao bi da odsustvuješ ćelu noć. Ako bismo krenuli oko deset, mogao
bih da te vratim pre šest ujutro.“
„Večeras je školska proslava“, reče Set.
„Zato sam planirao da to obavimo sutra uveče“, reče Erol. „Školska
godina se završava danas. Ovog puta bi i tvoja sestra mogla da
pomogne. Osiguranje na splavu deluje samo na one od osamnaest
godina naviše.“
„Razgovaraću s njom. Kako da potvrdim?“
„Sutra uveče biću na pumpi. Ako možete, dođite oko deset sati.
Čekaću vas do pola jedanaest. Ako ne dođete, shvatiću to kao
odbijanje.“
„Shvatio. Moram da idem, autobus samo što nije krenuo.“
„Naravno“, reče Erol. „Naravno.“

Kendra je stavila tačku na zadnju rečenicu zadnjeg rada na

zadnjem ispitu. A to je bio engleski. Znala je da će dobiti najbolju
ocenu, kao i na ostalim ispitima, uostalom. Kada preda ovaj test, za
nju je osnovna škola i zvanično završena. Bio je petak posle podne a od
narednog domaćeg zadatka dele je skoro tri meseca.
Pa ipak, dok je predavala test, nije osetila zasluženu sreću, već ju je
mučilo pitanje da li bi trebalo da se iskrade iz kuće i provali na splav
udaljen nekoliko stotina kilometara s čovekom koga zapravo ne
poznaje i svojim mladim bratom.
 Još nije uspela telefonom da stupi u vezu s dekom, niti joj je on
odgovorio na pismo koje je poslala u utorak. Rekla je Setu da neće
krenuti na put s Erolom Fiskom usred noći dok ne proveri njegov
identitet. Što se tiče kobolda, bili su očajni. Sada mogu sebi da priušte
da sačekaju dan ili dva.
Set ju je optuživao da je izdajica i kukavica. Uporno je tvrdio da
treba da iskoriste svaku priliku koja im se ukaže da naude Društvu
zvezde Večernjače. Na kraju je pripretio da će poći s Erolom, pošla
ona ili ne.
Pošto je ranije završila ispit, Kendra je imala na raspolaganju nekih
dvadeset minuta do polaska autobusa. Otišla je do svog ormarića i
polako počela da ubacuje u ruksak sve što je želela da sačuva. Tu su
spadale i fotografije koje je isekla iz časopisa i zalepila na unutrašnju
stranu vrata. Možda je Set u pravu. Provera Erolovog identiteta u
ovom trenutku predstavlja samo formalnost. Erol im je pomogao da se
otarase kobolda. Da je želeo da im naudi, mogao je to da uradi kada su
krenuli s njim u mrtvačnicu.
Kendra je pokušala da bude krajnje iskrena pred samom sobom.
Plašila se odlaska na splav. Ako pripada nekome iz Društva zvezde
Večernjače, to će biti veoma opasno. Ovog puta će i ona morati da ude
unutra, a ne samo da čeka u kombiju.
Zatvorila je ruksak. Bilo joj je potrebno da joj deka Sorenson kaže
da je Erol prijatelj, ali da krađa amuleta sa splava usred noći nije
posao za decu. Ni za tinejdžere. A to je prava istina. Bez obzira na
prepreke, čudno joj je što Erol angažuje decu da obavljaju ovakve
zadatke.
 Zaputila se hodnikom do vrata. Sunce je sijalo. Autobusi su bili
parkirani u redu uz ivičnjak. U njima je bilo svega nekoliko klinaca, još
deset minuta i školska godina zvanično će biti završena.
Da li je Set u pravu? Da li je ona kukavica? U rezervatu je bila
hrabra kada je zatražila pomoć od vilinske kraljice i sve ih redom
spasla. Bila je hrabra dok je pokušavala da se otarasi kobolda.
Dovoljno hrabra da se iskrade iz kuće i pođe s Erolom. Ali u oba
slučaja trebalo je pod hitno nešto rešiti. Šta se dešava s njenom
hrabrošću kada ne preti neposredna opasnost? Koliko bi bilo opasno
krišom ući na prazan splav? U mrtvačnici se ništa nije dogodilo. Set je
ušao i izašao. Erol ih ne bi poveo do splava da je suviše opasno. On je
profesionalac.
Kendra je ušla u autobus, prošla prolazom do kraja i skljokala se
na sedište. Njena poslednja vožnja iz škole Ruzvelt. Od sada je
srednjoškolka. Možda bi bilo dobro da počne da se ponaša kao
odrasla, a ne kao isprepadano mače.

Set je zviznuo kada je popisao stvari iz pribora za hitne slučajeve.

Proverio je da li baterijska lampa radi. Pregledao je asortiman petardi.
Zategao malu praćku koju je dobio za Božić. Kendra je sedela na
krevetu, brade oslonjene o šaku. „Zaista misliš da će ti te petarde
dobro doći?“ upitala je.
„Nikad se ne zna“, odvratio je Set.
„Kapiram“, reče Kendra. „Neko bi mogao poželeti da priredi
proslavu za Dan nezavisnosti nešto ranije ove godine.“
Set je u očajanju odmahnuo glavom. „Kako da ne, možda nam
zatreba diverzija.“
Potom je proverio da li upaljač radi. Pokazao joj je i nekoliko
kolačića za pse. „Dodao sam ih posle mrtvačnice. Moglo se desiti da
me pojede da ih nisam imao.“
„Ne mogu da poverujem da si me nagovorio na ovo“, primetila je
Kendra.
„Ne mogu ni ja“, složio se Set.
Mama je otvorila vrata, držeći u ruci bežični telefon. „Kendra, deka
Sorenson želi da popriča s tobom.“
Kendra se ozarila i skočila sa kreveta. ,,U redu. “ Uzela je telefon.
„Zdravo, deko.“
„Kendra, idi na neko mesto gde možeš slobodno da razgovaraš“,
rekao je deka kao da mu gori pod nogama.
„Samo trenutak. “ Kendra je odjurila u svoju sobu i zatvorila vrata.
„Šta je bilo?“
„Bojim se da ste ti i tvoj brat u opasnosti“, rekao je deka.
Kendra se malo opustila. „Znam, pokušavala sam da te pozovem. U
mojoj školi se pojavio kobold.“
„Šta?“ uzviknuo je deka.
„Sve je u redu, tip po imenu Erol Fisk nam je pomogao da ga se
otarasimo. On poznaje tvog prijatelja Koltera.“
„Koltera Diksona?“
„Valjda. Erol je kazao da je Kolter saznao za kobolda i da ga je
angažovao da nam pomogne da ga se otarasimo.“
 „Kada se to dogodilo?“
„Ove nedelje.“
Deka je napravio pauzu. „Kendra, Kolter je već više od mesec dana
ovde, u Utočištu za bajke.“
Kendra je stisla telefon toliko snažno da su joj zglobovi pobeleli.
Polako joj je pripadala muka. „Kako to misliš?“
„Proveriću s Kolterom, ali ubeđen sam da vam je prišao pod lažnim
izgovorom. Nikakve veze više da niste imali s njim.“
Kendra je ćutala. Pogledala je na svoj digitalni sat. Bilo je osam i
jedanaest uveče. Za manje od dva sata trebalo bi da se nađu s Erolom
na pumpi. „Noćas će doći po nas kolima“, rekla je ona.
„Doći će po vas?“
„Da nas odvede da ukrademo nekakav amulet iz kućice na splavu.
Rekao je da ćemo time nauditi Društvu zvezde Večernjače.“
„Kendra, gotovo sam siguran da je taj čovek član Društva zvezde
Večernjače. Nedavno su ukrali nešto od jednog mog prijatelja.“
Kendri su se naprasno osušila usta. Strašno se snuždila. „Šta su
ukrali?“
„Nije važno“, odvratio je deka. „Problem je u tome... „
„Nisu valjda ukrali malu statuu žabe!“, reče Kendra.
Sada je deka zanemeo. „Oh, Kendra“, konačno je promucao.
„Ispričaj mi šta se dogodilo.“
Kendra mu je ispričala da im je Erol kazao da se kobolda jedino
mogu rešiti ako se domognu te statue i da je vlasnik mrtvačnice zli
vivibliks. Tako je uspeo da ubedi Seta da ukrade žabu.
„Tako su to, znači, izveli“, reče deka. „Mrtvačnica je bila zaštićena
čarolijom koja sprečava sve osim dece da uđu. Arčibald Mangum je
moj stari prijatelj. Nije on nikakav bliks. One noći kada je Set ukrao
statuu iz njegove kuće bio je u Bufalu na proslavi svog osamdesetog
rođendana. Pozvao me je pre nekoliko minuta.“
„Cele nedelje pokušavam da te pozovem“, reče Kendra. ,,U utorak
sam ti i pismo napisala.“
„Opako su to odigrali“, rekao je deka. „Tvoje pismo nisam dobio.
Pretpostavljam da su ga presreli, možda su ga čak uzeli iz poštanskog
sandučeta. Nisam znao da mi ne radi telefon sve do juče. Retko ga
koristimo, osim u hitnim slučajevima. Telefonska kompanija je došla
da ga popravi pre nekoliko sati. Kabl je bio oštećen nedaleko od glavne
kapije. Pitao sam ih da li im izgleda kao da je namerno presečen. Rekli
su da im ne izgleda tako, mada sam ja to primio s rezervom. Kada me
je Arčibald pozvao, još sam se više zabrinuo. On je iz prikrajka motrio
na tebe i Seta. Pretpostavljao sam da biste i vas dvoje mogli biti
umešani ako bilo šta preduzmu protiv njega, ali ovo nisam očekivao.
Društvo zvezde Večernjače krenulo je u akciju.“
„Šta da radim?“ upitala je Kendra, osećajući da gubi tle pod
nogama.
„Već sam nešto preduzeo“, rekao je deka. „А tek sada shvatam da
su moje sumnje bile i te kako opravdane, čak i više nego što sam
očekivao. Rekao sam vašoj majci da sam imao malu nezgodu i pitao je
da li biste ti i Set mogli da dođete kod nas i ostanete dok se ne
oporavim.“
„Šta je ona kazala?“ upitala je Kendra.
„Vaši roditelji nemaju ništa protiv ako ti i tvoj brat želite da dođete
kod nas“, rekao je deka. „Kazao sam joj da želim lično da vas pozovem.
Pretpostavio sam da ćete pristati, pa sam već poslao nekoga po vas.“
„Koga?“
„Niste je upoznali“, odvratio je deka. „Zove se Vanesa Santoro. Šifra
je kaleidoskop. Trebalo bi da stigne za nekoliko sati.“
„Šta do tada da radimo?“
„Rekla si da vas taj Fisk večeras očekuje?“
„Nismo mu još potvrdili da pristajemo“, rekla je Kendra. „Želela
sam prvo s tobom da porazgovaram.“
Namerno nije pomenula da je bila resila da ode na sastanak iako to
nije potvrdila. „Čekaće nas na benzinskoj pumpi u blizini kuće. Ako ne
dođemo do pola jedanaest, znače da smo odustali.“
„Ne dopada mi se to što se Društvo toliko zanima za vas“,
zamišljeno je kazao deka, kao da razgovara sam sa sobom. „Kasnije
ćemo morati to da razmotrimo. Za sada se spakuj. Vanesa bi trebalo
da stigne takođe oko pola jedanaest. Neka jedno od vas stražari. Neće
biti lako predvideti kako će Erol reagovati kada se vas dvoje ne budete
pojavili.“
„Možeš li da javiš prijateljici da požuri?“
„Požuriće“, rekao je deka kikoćući se. „А sada, prvo mamu
obavestite o svojoj odluci. Onda ću ponovo da porazgovaram s njom,
da je pripremim na to da će već večeras po vas doći moja prijateljica.
Kazaću joj da je Vanesa komšinica od poverenja koja se slučajno vraća
s puta u Kanadu.“
„Deko?“
„Da?“
 „Jesi li stvarno imao nesreću?“ upitala je Kendra.
„Nije bila opasna po život, ali sam poprilično ugruvan. Poslednjih
nekoliko meseci dešavale su se veoma neobične stvari, a bez obzira na
to da li se to meni dopada ili ne, i ti si u to umešana. Trenutno je
Utočište za bajke, ma koliko da je opasno, najbezbednije mesto za
tebe.“
„Baka se nije ponovo pretvorila u kokošku ili nešto slično?“
„Baka vam je dobro“, stade da je uverava deka.
„А šta ćemo s mamom i tatom? Šta ako se Erol Flin okomi na njih?“
„Ne brini za roditelje, Kendra. Dovoljna zaštita im je to što ne znaju
da postoji tajni svet za koji mi znamo. Kada ti i Set napustite kuću, biće
mnogo bezbedniji od bilo koga od nas. Daj mi sada majku.“
Kendra je pronašla mamu i dala joj telefon. Potom je odjurila u
Setovu sobu i prenela mu sve o čemu je razgovarala s dekom
Sorensonom.
„Erol nas je, znači, iskoristio“, reče Set. „Da smo noćas pošli s
njim... nikada se neću dozvati pameti, zar ne?“
„Ovo nije bila tvoja greška“, reče Kendra. „Erol je i mene prevario. Ti
si samo bio hrabar. Nije to uvek tako loše.“
Izgleda da mu je kompliment popravio raspoloženje. „Kladim se da
je Erol mislio da nas ima u šaci. Baš me zanima šta bi uradio s nama.
Volela bih da mogu da mu vidim lice kada se večeras ne pojavimo.“
„Srećom, do tada ćemo već biti daleko.“
Tata je ušao u sobu. Pljesnuo je šakama i protrljao jednu o drugu.
„Moramo da vas spakujemo“, kazao je. „Vas dvoje ste izgleda ostavili i
te kako dobar utisak na deku i baku prošlog leta. Tata je pao s krova i
traži da dođete da mu pomognete. Nadam se da zna u šta se upušta.“
„Bićemo dobri“, reče Set.
„Da li su to petarde?“ upitao je tata.
„Samo one male“, odvratio je Set i brže-bolje ih ugurao u pribor za
hitne slučajeve.

Kendra je špartala po svojoj sobi i bacala pogled na sat. Svakih

nekoliko minuta provirila bi kroz zastore u nadi da će ugledati Vanesu
kako se parkira. Što se pola jedanaest više približavalo, to je ona
postajala sve nervoznija.
Kofer i platnena torba stajali su na krevetu. Pokušala je da skrene
misli slušajući muziku sa slušalicama u ušima. Sela je na pod,
zatvorila oči i naslonila se na krevet. Vanesa će stići svakog trenutka i
ona i Set će poći na put.
Iz daljine je čula kako je neko doziva. Otvorila je oči i skinula
slušalice. Tata se nadnosio nad njom. „Stigla je?“ upitala je Kendra
ustajući.
„Nije, rekao sam ti da imaš telefonski poziv. Kejtinog tatu zanima
da li znaš gde je Kejti.“
Kendra je uzela telefon od njega. Kejti Klark? Kendra jedva da je
poznaje. ,,Halo?“
„Razočarala si me, Kendra.“
Bio je to Erol. Tata je u međuvremenu izašao iz sobe.
Kendra je tiho kazala: „Izvinite, zaključili smo da večeras nećemo
moći. Odakle vam naš broj?“
„Iz telefonskog imenika“, odvratio je Erol. Zvučao je uvređeno zbog
optužujućeg tona njenog glasa. „Izvini što sam se predstavio kao otac
tvoje školske drugarice. Nisam želeo da prepadnem tvoje roditelje.“
„Pametno“, primetila je Kendra.
„Da li bih ipak mogao nekako da vas ubedim da dođete? Blizu sam
vaše kuće, na mestu gde sam vas pre neko veće ostavio. Splav je samo
još danas prazan, a taj amulet bi mogao da nanese veliku štetu vašem
deki, vašoj baki i njihovom rezervatu.“
„Sigurna sam da je tako“, iskreno je odvratila Kendra. Um joj je
grozničavo radio. Erol nije mogao da zna da ona i Set planiraju noćas
da pobegnu u Utočište za bajke. Morala je da se i dalje pretvara da im
je prijatelj. „Zar ne postoji nikakav drugi način? Pre neko veće sam
premrla od straha.“
„Da postoji neko drugo rešenje, ne bih vas gnjavio. U velikoj sam
nevolji. Taj amulet može da nanese veliku štetu ako padne u pogrešne
ruke. Molim te, Kendra, ja sam tebi pomogao. Sada moram da tražim
protivuslugu.“
Kendra je čula kako se ispred kuće zaustavlja nekakvo vozilo.
Motor je prestao da bruji. Kendra je kroz razmaknute zavese videla
ženu kako izlazi iz prelepih sportskih kola. „Ne mogu“, odvratila je
Kendra. „Žao mi je, zaista.“
„Čini mi se da vam je neko upravo došao u posetu“, rekao je Erol, s
izvesnom dozom sumnjičavosti. „Kakva kola! Neki porodični prijatelj?“
„Nisam sigurna“, reče Kendra. „Moram da prekinem.“
,,U redu.“
 Veza se prekinula.
Tata je provirio u sobu. „Је li sve u redu?“
Kendra spusti telefon, trudeći se da prikrije nervozu. „Kejtin tata je
malo odlepio“, reče ona. „Ne družim se baš mnogo sa Kejti, tako da
nisam mogla da mu pomognem. Sigurna sam da je s njom sve u redu.“
Začulo se kucanje na vratima.
„То mora da je vaš prevoz.“
Tata je uzeo kofer i platnenu torbu s kreveta. Kendra ga je sledila
do dnevne sobe, gde je mama razgovarala s jednom divnom ženom.
Bila je visoka i vitka, imala je maslinasti ten a blistava kosa u
slapovima joj se slivala niz leđa. Ličila je na Špankinju ili Italijanku s
tim svojim punim usnama i vragolasto izvijenim obrvama. Takvu
šminku Kendra je viđala samo po modnim časopisima. Na sebi je imala
pomodne farmerice, smeđe čizme i modernu kožnu jaknu koja se
slagala uz njih. Kada je Kendra ušla u sobu, žena se osmehnula, a
izražajne oči su joj se zacaklile. „Ti mora da si Kendra“, ljubazno je
kazala žena. „Ја sam Vanesa Santoro.“
Govorila je s jedva primetno drugačijim naglaskom.
Kendra joj pruži šaku. Vanesa joj je protresla samo prste. Potom se
predstavio tata, i s njim se Vanesa pozdravila na sličan način. Iako je
bila sva skockana i imala kraljevsko držanje, nokti su joj bili neobično
kratki. Set je ušao u sobu i ukopao se u mestu. Kendru je bilo sramota
što Set nije uspeo da prikrije svoju zapanjenost kada je ugledao
zavodljivu Vanesu.
„Jedva sam čekala da konačno upoznam slavnog Seta Sorensona“,
rekla je Vanesa.
 „Mene?“ glupavo je upitao Set.
Vanesa se nežno osmehnula. Izgleda da je bila navikla da se
momcima veže jezik kada je ugledaju. Kendri se sve manje dopadala.
Vanesa je pogledala na svoj pomodni satić. „Ne volim da žurim, ali
čeka nas poveći put, koji moramo da pređemo do jutra.“
„Zašto ne prespavate kod nas i sutra ujutro odmorni nastavite
dalje“, predložila je mama. „Imamo krevet viška.“
Kendru je na trenutak obuzela panika. Moraju da odu odavde.
Napolju ih čeka Erol, koji je ionako postao sumnjičav kada je ugledao
Vanesu. Ko zna šta bi mogao da pokuša tokom noći?
Vanesa je odmahnula glavom i osmehnula se sa žaljenjem. „Imam
zakazan sastanak za sutra“, rekla je. „Ne brinite, ja sam noćna ptica.
Jutros sam se naspavala. Stići ćemo bezbedno do Stena.“
„Da li ste za neko osveženje?“ nije odustajala mama.
Vanesa podiže šaku. „Opremila sam se za put“, reče ona. „Treba da
krenemo.“
Tata je izvadio novčanik. „Bar nam dozvolite da priložimo za
benzin.“
„Nipošto“, odbila je Vanesa.
„Uštedećete nam veliki put“, bio je uporan tata. „То je najmanje... „
„Ionako sam se tamo zaputila“, rekla je Vanesa i podigla Setov
kofer, koji je bio najveći. „Biće mi zadovoljstvo da povezem vašu decu.“
Tata brže-bolje uze Kendrin kofer pre nego što je Vanesa i njega
uprtila. Ali zato se ona prva domogla Setove platnene vreće.
Mama je otvorila vrata. Prvo je izašla Vanesa, a za njom tata.
„Mogu sam da nosim svoj prtljag“, doviknuo je otpozadi Set.
 „Uopšte mi nije teško“, uveravala ga je Vanesa dok je išla ka kolima.
„Auuu!“ uzviknuo je Set kada je ugledao tamnoplava sportska kola.
Tata zviznu. „Ferari?“
„Nije, pravljen je po narudžbini“, rekla je Vanesa. „Prijatelj mi je
sredio.“
„Moraćete da me upoznate s njim“, reče tata.
„Samo sanjaj“, promrmljala je mama.
Dok je stajala pored tih sportskih kola, Kendra nije mogla da
poveruje da će se u njima voziti sve do Utočišta za bajke. Automobil je
bio nizak i aerodinamičan, imao je dva auspuha, pokretni krov i debele
gume kao kod trkačkih automobila. I pored insekata zalepljenih za
vetrobransko staklo, to vozilo ste lako mogli da zamislite na salonu
automobila ili na kakvoj izložbi... ali malo teže da ga neko stvarno vozi.
Vanesa je pritisnula nekoliko dugmića na privesku s ključem.
Suvozačeva vrata su se otvorila, a gepek skočio uvis. „Koferi bi trebalo
da stanu u gepek“, reče ona.
Oborila je suvozačevo sedište napred i gurnula Setovu platnenu
torbu iza vozačevog sedišta.
„Ја ću napred“, povikao je Set.
„Izvini“, reče Vanesa. „Pravila kuće. Najviši putnik sedi napred.
Pozadi je malo tesno.“
Set se isprsio. „Još malo pa ću da je stignem“, rekao je. „Uostalom,
ona je gipkija.“
„Odlično“, reče Vanesa, „jer ćemo morati da pomerimo njeno
sedište napred da biste oboje stali. Retko vozim nekog pozadi.“
Tata je dodao Vanesi Kendrinu platnenu torbu i potom ubacio
kofere u prtljažnik.
Set se udobno smestio na zadnje sedište i vezao se. Vanesa je
gurnula prednje sedište malo napred i ispravila naslon. „Hoćeš li
preživeti?“ Set je samo smrknuto klimnuo. Morao je da skupi noge u
kolenima i da ih pomeri u stranu. „Možda će Kendra moći da se pomeri
još malo kada se smestimo“, tešila ga je Vanesa.
Vanesa se sklonila u stranu kako bi Kendra mogla da uđe u kola.
Kendra joj se zagledala u oči i bacila pogled na Folksvagenov kombi
parkiran malo niže. Vanesa joj je namignula, potvrdivši da je svesna
opasnosti. Kendra je oklevala. „Kaleidoskop“, promrmljala je Vanesa.
Kendra je ušla u kola, a Vanesa je zatvorila vrata. Motor je
spontano oživeo. Vanesa je ponovo dodirnula palcem privezak na
kojem joj je visio ključ od kola. Vozačeva vrata istog časa se otvoriše.
Mama i tata su stajali zajedno na rubu pločnika i mahali. Kendra je
pretpostavila da roditelji neće moći da je vide kroz obojena stakla na
kolima, pa je spustila prozor i mahnula im. Deka je kazao da će mama
i tata biti bezbedni ako ona i Set napuste kuću. Kendra nije mogla da
zna šta je ovog puta čeka u Utočištu za bajke, ali utehu je nalazila u
tome što će svojim odlaskom osigurati bezbednost roditelja. Vanesa je
sela za volan i zatvorila vrata. Čim je navukla crne vozačke rukavice,
njeno držanje se potpuno promenilo. „Koliko dugo je već tu?“ upitala je
ona. Potom je upalila svetla, ubacila menjač u brzinu i krenula.
Kendra se još jednom pozdravila s roditeljima i zatvorila prozor.
„Nekoliko minuta, čini mi se“, odvratila je Kendra. „Pojavio se kada je
shvatio da nećemo doći na pumpu.“
„Zašto mi nisi rekla?“ požalio se Set.
 „Samo što sam saznala“, rekla je Kendra. „Pozvao me je bio
telefonom. Upravo sam završavala razgovor s njim kada je Vanesa
stigla. Pokušao je da me nagovori da dođem.“
Provezli su se pored Folksvagenovog karavana. Kada se osvrnula,
Kendra je videla da su se svetla na karavanu upalila i da je krenuo za
njima. „Prati nas“, rekao je Set.
„Neće dugo“, obećala je Vanesa. „Čim se dovoljno udaljimo da nas
vaši roditelji ne mogu čuti, otarasićemo ga se očas posla.“
Vanesa je potom stavila na nos naočari za sunce.
„Da nije malo previše mračno za naočari za sunce?“ upitao je Set.
„Noćni vid“, objasnila je Vanesa. „Mogu da ugasim svetla i vozim
koliko god brzo hoću.“
„Strava!“ uzviknuo je Set.
Zavili su za ugao i zaputili se ka međudržavnom putu. Vanesa
pogleda Kendru. „Malopre si razgovarala s njim?“
„Pazi!“ vrisnula je Kendra i pokazala prstom na nešto ispred kola.
Džinovsko čovekoliko stvorenje od slame dogegalo se na put i počelo
da maše neobrađenim rukama. Nisu išli mnogo brzo jer su upravo bili
zavili za okuku. Vanesa je zaševrdala, ali je čudovište skočilo ustranu i
ponovo im preprečilo put. Vanesa je legla na kočnicu. Pošto su bili
vezani, uspela je da zaustavi automobil na desetak metara od
stvorenja.
Pod jarkom svetlošću farova to glupavo stvorenje izgledalo je žuto,
bilo je prekriveno čekinjama i uzdizalo se najmanje tri metra od
asfalta. Opkoračilo je žutu srednju liniju na putu. Imalo je kratke noge
i velika stopala, masivan torzo i tanke dugačke ruke. Na čupavoj glavi
nije bilo očiju, a kada je taj monstrum hrapavo riknuo, na mestu gde je
trebalo da se nalaze usta zjapila je rupa.
„Plast sena?“ upitao je Set u neverici.
„То je dalion“, ispravila ga je Vanesa, ubacivši u rikverc. „Nešto
poput golema.“
Dalion je pojurio. Vanesa je stručno okrenula automobil. Motor je
zaurlao a gume zaškripale kada su krenuli unazad. A onda su sasvim
neočekivano ponovo krenuli napred, udaljujući se od tog stvorenja.
Kola ispuni prodorni miris spaljene gume.
Dok su se približavali raskrsnici na kojoj su malopre skrenuli, na
putu im se, uz škripu guma, preprečio Folksvagenov karavan.
Pridružila su mu se druga kola, nekakav stariji model kadilaka,
upotpunivši barikadu. To je bio put s dve trake, a niska bankina bila je
strma i kamenita. Vanesa je ponovo zavrtela kola i pustila ih da
proklizaju. Posle mahnitog paranja asfalta auspusima opet su
naspram sebe imali glomaznu spodobu od slame. Krupno stvorenje
krenulo je ka njima vukući noge. Vanesa nagari motor. Dok su gume
vrištale od napora, automobil je dobijao na brzini, ali nije imao
dovoljno prostora da postigne neko vidljivije ubrzanje pošto im se
dalion brzo približavao.
Iako nije imala dovoljno mesta za manevrisanje, Vanesa je dala sve
od sebe i dovela kola do desne ivice puta. Trenutak pre nego što su
stigli do čudovišta, naglo je skrenula ulevo. Zahvaljujući taktici koju je
primenila izbegli su da se nabiju pravo u daliona, ali je čovek od slame
napravio iskorak i svojim ogromnim pesnicama udario po automobilu
dok su prolazili. Imali su utisak da ih je pogodila raketa. Kola su se
zatresla i proklizala, i Kendra je na trenutak mislila da će sleteti s
puta, ali je Vanesa uspela da povrati kontrolu i oni odjuriše dalje.
Deo krova iznad Kendre bio je zgužvan, a njen prozor i šiber na
krovu prošarale su pukotine. Točkovi su smrdeli kao da ih je zahvatio
plamen, ali je zato motor preo i igla na brzinometru polako se
približavala oznaci za sto pedeset kilometara na sat.
„Izvinite na truckanju“, rekla je Vanesa. „Jeste li oboje dobro?“
„Kladim se da smo ostavili lepe tragove prilikom kočenja“,
uzbuđeno je rekao Set. „Šta to bi?“
„Golem od slame“, odvratila je Kendra.
„Baš je smešan“, primetio je Set. „Liči na pokretni stog sena.“
Kendra je shvatila da Set nije video kako stvarno izgleda stvorenje
koje ih je napalo. „Nisi popio mleko, Sete.“
,,Oh, da. Da li liči na Huga?“
„Otprilike“, odvratila je Kendra. „Samo što je veće i traljavije.“
„То stvorenje nas je gadno mlatnulo“, reče Set. „Ulubilo je krov.“
Skrenuli su na širi put. Gume su blago zaškripale, a onda naglo
ubrzale. „Dobro smo prošli“, izjavila je Vanesa. „Šasija kola je ojačana,
a staklo na prozorima otporno na metke. Slabije vozilo sada bi
nemoćno stajalo na putu. Izabrali su dobro mesto za zasedu.“
„Kako je neko stvorenje od slame moglo toliko jako da nas udari?“
upitao je Set.
„Ко zna šta je ispod slame“, primetila je Kendra.
„Upravo zbog toga nisam se zaletela pravo u njega“, rekla je
Vanesa. „Što je bilo dobro po nas.“
Kendra je pogledala na brzinometar. Vozili su brže od sto pedeset
kilometara na sat. „Zar te ne brine da bi mogla dobiti kaznu za prebrzu
vožnju?“
Vanesa je razvukla usta u osmeh. „Mogu da nas uhvate samo ako
imaju helikopter.“
„Stvarno?“ upitao je Set.
„Nikada mi niko nije napisao kaznu“, hvalila se Vanesa. „А jurili me
jesu. Teško me je uhvatiti, naročito izvan grada. Odvešću vas do
Utočišta za bajke za manje od dva sata.“
„Dva sata!“ uzviknula je Kendra.
„Kako mislite da sam tako brzo stigla do vas ako sam krenula pošto
si završila razgovor sa Stenom? Na autoputu možemo bez problema
da vozimo dvesta četrdeset. Kasno noću, s ugašenim svetlima, oni sa
radarom će misliti da su izmerili brzinu letećeg tanjira.“
„Ovo bi mogao da bude najbolji dan u mom životu“, rekao je Set.
„Još da imam gde da stavim noge.“
„Obično ne vozim brzo iz zabave“, objasnila je Vanesa. „Možda nas,
naime, neko od neprijatelja prati. Noćas će biti najpametnije da tako
postupimo. Sete, baka ti je ovo poslala.“
Otvorila je mali frižider s ledom između prednjih sedišta i izvadila
bočicu s mlekom.
„Kad sam već propustio daliona, reci mi bar koja je razlika između
daliona i golema?“
„Razlika je uglavnom u kvalitetu“, odgovorila je Vanesa. „Dalione je
malo lakše napraviti. Veoma dugo nijednog nisam videla. Uglavnom su
istrebljeni, isti slučaj je i s golemima. Taj neko ko vas proganja ima
neobična sredstva.“
 Malo su se vozili u tišini pre nego što je Kendra prekrstila ruke na
grudima i rekla: „Izvini što smo uništili tvoja predivna kola.“
„Niste vi krivi“, odvratila je Vanesa. „Verovali ili ne, ja sam pravila
mnogo veću štetu na kolima.“
Kendra se namrštila. „Osećam se strašno glupo što sam dozvolila
Erolu da nas iskoristi.“
„Vaš deka mi je sve ispričao“, rekla je Vanesa. „Pokušali ste da
postupite ispravno. To je bila udžbenička infiltracija Društva... prvo
prete, a onda vam tobože pomognu da rešite problem kako bi stekli
vaše poverenje. Ubeđena sam da su oni prekinuli vašu vezu sa
Stenom. Kad smo već kod Stena... „
Vanesa otvori mali mobilni. Kendra i Set sedeli su u tišini dok je
Vanesa podnosila deki izveštaj. Kazala mu je da su krenuli i da je sve u
redu. Ukratko mu je prepričala incident s Erolom i dalionom, posle
čega je prekinula vezu.
„Šta sam ja to ukrao dekinom prijatelju?“ upitao je Sten.
„Demona po imenu Oloh Proždrljivac“, odvratila je Vanesa.
„Pretpostavljam da si ga nahranio?“
„Erol je kazao da samo tako mogu da ga pomerim“, sav očajan
rekao je Set.
„Erol je bio u pravu“, rekla je Vanesa. „Oslobodio si ga čarolije koja
ga je sputavala. Da li te je ujeo?“
„Jeste, da li treba da se zabrinem?“
„Više o tome će ti kazati u Utočištu za bajke“, obećala je Vanesa.
„Da li me je otrovao?“
„Nije.“
 „Hoću li se pretvoriti u žabu ili nešto slično?“
„Nećeš. Sačekaj da stigneš u Utočište za bajke. Vaši deka i baka
imaju mnogo toga da vam ispričaju.“
„Molim te, reci mi sada“, kazao je Set.
„Pogledaću ti ranu kada stanemo na pumpi.“
„Zar ti ne bi želela da znaš?“ preklinjao ju je Set.
Napravila je kraću pauzu. „Pretpostavljam da bih, ali rekla sam
vašem deki i vašoj baki da ću njima prepustiti da vam saopšte novosti i
volim da održim reč. Neka opasnost je u pitanju, ali nije neposredna.
Ubeđena sam da ćemo mi sve to lepo rešiti.“
Set je počeo da čačka krastice na šaci. „U redu. Da li možeš bilo šta
da nam kažeš?“
Stigli su do izlaza na auto-put. „Ne otkopčavajte pojaseve“,
odvratila je ona.
 PETA GLAVA

Pridošlice

K ada su kola konačno usporila i sišla na pošljunčeni prilaz, Kendra

je već jedva držala oči otvorene. Upravo je bila naučila da čak i
jurnjava po auto-putu pri brzini od dvesta četrdeset kilometara na sat
posle izvesnog vremena postaje monotona. Veoma brzo izgubi se
osećaj kojom se brzinom zapravo krećete. Naročito po mraku.
Po silasku sa auto-puta Vanesa je dosta usporila jer je put prilično
krivudao. Upozorila ih je da narednu zasedu, ako je bude, mogu da
očekuju u blizini ulaza na Utočite za bajke.
Dok su drobili šljunak, iza okuke se pojavio jedan jedini far koji se
zaputio ka njima. Pripadao je terencu četvorotočkašu na kome se
vozio Dejl. Počeo je da im maše čim ih je ugledao.
„Sve je čisto“, rekla je Vanesa. Prošli su pored tabli upozorenja
vozeći iza Dejla i konačno ugledali visoku kapiju od kovanog gvožđa sa
šiljcima na vrhu. Dejl se zaustavio da zatvori kapiju, a Vanesa je
produžila ka kući. Kendri je i te kako laknulo kada su stigli u Utočište
zа bajke. Povremeno se pitala hoće li se ikada više vratiti ovamo. Bilo
je trenutaka kada joj je prethodno leto delovalo nestvarno, poput
kakvog dugog i čudnog sna. Ali kuća je bila tu, njeni prozori su bili
osvetljeni. Veličanstveni zabati, kamen izbledeo od kiše i vetra, toranj
s jedne strane kuće. Kad malo bolje razmisli, prošlog leta nije uspela
da pronađe ulaz u toranj, iako je bila na obe strane tavana. Moraće da
pita deku.
Kendra je primetila vile koje su letele između grmova u senovitom
vrtu zahvaljujući njihovom raznobojnom svetlucanju. Retko su u
velikom broju ostajale napolju posle zalaska sunca, pa se blago
iznenadila što vidi bar trideset ili četrdeset vila kako plove po vrtu
plamteći u crvenim, plavim, purpurnim, zelenim, narandžastim, belim
i zlatnim tonovima. Kendra je pretpostavila da se njihov neuobičajeno
veliki broj može objasniti povećanjem vilinske populacije prethodne
godine, kada je pomogla da na stotine đavolaka povrati svoj vilinski
izgled.
Bilo joj je mnogo žao što je neće dočekati njena prijateljica Lena.
Vile su vratile domaćicu u ribnjak iz koga ju je Paton Bardžis pre
mnogo godina namamio da izađe. Nije stekla utisak da Lena jedva
čeka da se vrati, ali kada ju je poslednji put videla, Lena je pokušala da
je povuče u ribnjak. Bez obzira na to, Kendra je čvrsto bila rešila da
nađe načina da oslobodi prijateljicu iz tog vodenog zatvora. Duboko u
sebi, bila je ubeđena da se Leni više dopadalo da živi kao smrtnica
nego kao najada.
 Vanesa je zaustavila oštećena sportska kola ispred kuće. Baka
Sorenson je sišla s prednjeg trema na pošljunčen prilaz. Kendra je
izašla iz kola i povukla sedište napred da oslobodi Seta iz njegovog
zatvora. Iskobeljao se iz kola i stao da se proteže. „Laknulo mi je kada
sam videla da ste dobro“, rekla je baka i zagrlila Kendru.
„Sve je dobro osim mojih nogu. Skroz su utrnule“, zastenjao je Set,
trljajući listove.
„Hoće da kaže da je i nama drago što vas vidimo“, izvinila se
Kendra.
Baka je zagrlila Seta, ali on nije delovao baš oduševljeno. „Vidi ti
njega“, rekla je ona. „Baš si porastao.“
Dejl je zaustavio četvorotočkaša, skočio s njega i pomogao Vanesi
da izvadi kofere iz prtljažnika. Set je pohitao da im se nađe. Kendra je
sa zadnjeg sedišta uzela platnene torbe.
„Dobro vas je tresnulo“, primetila je baka, razgledajući udubljenje
na krovu inače aerodinamičnog vozila.
„I pored toga se odlično pokazao“, rekla je Vanesa dok je podizala
Setov kofer. Set ispruži ruku da ga on uzme.
„Pokrićemo sve troškove popravke“, rekla je baka.
Vanesa samo odmahnu glavom. „Potrošila sam čitavo bogatstvo na
osiguranje. Neka oni podmire račun.“
Nagradila je Setovu upornost i prepustila mu kofer.
Svi su zajedno ušli u kuću. U predvorju su zatekli deku u kolicima.
Leva noga mu je bila u gipsu od prstiju do vrha cevanice. U gipsu mu je
bila i desna ruka od šake sve do ramena. Celo lice mu je bilo u
žućkastosivim modricama koje su polako bledele, ali on se uprkos
svemu osmehivao.
S dekine leve strane stajao je nezgrapni Polinežanin širokog nosa i
veselih očiju. Potkošulja koju je imao na sebi otkrivala je široka, blago
opuštena ramena. Debelu mišicu obavijala je zelena tetovaža koja je
predstavljala trnje. S dekine desne strane bio je postariji tip desetak
centimetara niži od Kendre, mršav i žilav. Posred glave imao je sedu
ćubu i nešto malo kose sa strane, inače je bio ćelav. Oko vrata mu je
visilo nekoliko tričarija na kožnim tračicama i potamnelim lancima.
Nosio je i dve upletene narukvice i drveni prsten. Ništa od toga nije
izgledalo vredno. Na levoj ruci nije imao mali prst, a nedostajao mu je i
deo domalog.
„Dobro nam došli ponovo“, povikao je deka, sijajući od
zadovoljstva. „Baš mi je drago što vas vidim.“
Kendra se pitala da li on to preteranom veselošću želi da obezvredi
svoje povrede. „Kendra, Sete, želim da vas upoznam sa Tanugatom
Dufuom“, rekao je deka i zdravom rukom pokazao na Polinežanina.
„Svi me zovu Tanu“, reče ovaj. Izgovarao je reći meko i razgovetno,
dubokim glasom. Nemirne oči i blagi glas dosta su ublažavali njegov
inače zastrašujući izgled.
„А ovo je Kolter Dikson, njegovo ime je Kendra već imala prilike da
čuje“, rekao je deka.
Kolter ih je odmeravao pogledom. „Svaki Stenov prijatelj je i moj
prijatelj“, rekao je on iako to očigledno nije i mislio.
„Drago mi je“, rekla je Kendra.
„Svaki dekin prijatelj... „ dodao je Set.
Dejl i Vanesa uzeše vreće koje su Kendra i Set držali i krenuše uz
stepenice.
„Vanesu Santoro već ste imali prilike da upoznate“, dodao je deka.
„Tanu, Kolter i Vanesa su nam se pridružili u Utočištu za bajke da bi
pomogli da obavimo sav posao. Kao što vidite, prošle nedelje sam se
stropoštao, tako da je njihova pomoć ovih dana još dragocenija.“
„Šta se dogodilo?“ upitao je Set.
„Ostavićemo to i mnoge druge stvari za sutra. Ponoć je odavno
prošla. Vi ste imali uzbudljiv dan. Vaša soba je spremna. Naspavajte
se, ujutro ćemo da razmotrimo situaciju.“
„Kaži mi šta me je to ujelo“, reče Set.
„Sutra“, obećao je deka.
„Mislim da neću moći da zaspim“, rekla je Kendra.
„Hoćeš, veruj mi“, rekla je iza njih baka i poterala Kendru i Seta
prema stepeništu.
„Nećete morati dugo da čekate jutro“, dodao je deka. Kada je
Kendra krenula uz stepenice, Tanu je usmerio dekina kolica u pravcu
radne sobe.
Kendra je prevlačila šakom po glatkoj površini ograde stepeništa.
Videla je ovu kuću u ruševinama pošto je Set nesmotreno otvorio
prozor na tavanu u Noći ivanjskoj. Videla ju je i obnovljenu za samo
jednu noć, zahvaljujući vojsci brovnija koja je unela nepredvidive
izmene na većem delu nameštaja. Kada je ušla u igraonicu na tavanu,
osetila je da je u poznatom okruženju i da je bezbedna, bez obzira na
onu noć kada su svirepa stvorenja saterala nju i njenog brata u krug
od soli.
„Ovde su vam stvari“, rekao je Dejl, pokazavši na torbe pored
kreveta. „Dobro nam ponovo došli.“
„Prijatni snovi“, kazala je Vanesa dok je izlazila iz sobe s Dejlom.
„Čime mogu da vas ponudim?“ upitala je baka. „Možda bi vam
prijalo malo toplog mleka?“
„Svakako“, rekao je Set. „Hvala.“
„Dejl će ga odmah doneti“, rekla je baka. Zagrlila je prvo jedno pa
drugo unuče. „Ne znate koliko mi je drago što ste bezbedno stigli. Lepo
sanjajte. Ujutro ćemo se siti napričati.“
Potom je i ona izašla iz sobe.
Set poče da kopa po koferu. „Umeš li da čuvaš tajnu?“ upitao je.
Kendra je čučnula da izvadi nešto iz platnene vreće. „Umem, ali ti
ne umeš, i zato sam sigurna da ćeš mi svakako reći tu tajnu.“
Set iz kofera izvadi ogromno pakovanje AAA baterija. „Napustiću
ovo mesto kao milioner.“
„Odakle ti?“
„Odavno sam ih nabavio“, rekao je Set. „Za svaki slučaj.
„Misliš da ćeš uspeti da ih prodaš satirima?“
„Žele da gledaju televiziju.“
Kendra je odmahnula glavom. Satiri koje su sreli u šumi pošto su
ukrali ljudožderki čorbu obećali su Setu zlato ako im donese baterije
za portabl televizor. „Ја ne bih verovala Nevilu i Dorenu što se plaćanja
tiče.“
„Upravo zbog toga će platiti unapred“, rekao je Set i vratio baterije
u kofer. Potom je izvadio preveliku majicu i šorts u kojima je spavao.
„Razgovarali smo o tome.“
„Kada?“
 „Prošlog leta, dok si ti izigravala uspavanu lepoticu pošto su te sve
one vile poljubile... u retkim trenucima kada me niko nije grdio. Odoh u
kupatilo.“
Izašao je i zaputio se niz stepenice.
Kendra je iskoristila priliku da skine odeću i navuče spavaćicu.
Samo što se presvukla, neko je tiho pokucao na vrata. „Slobodno“,
reče ona. U sobu uđe Dejl noseći na poslužavniku dve šolje toplog
mleka. Ostavio ih je na nahtkasni.
Kendra je povukla čaršave, popela se u krevet i počela da pijucka
mleko. Set se vratio u sobu, uzeo svoju šolju i popio mleko naiskap.
Obrisao je usta rukom i otišao do prozora. „Noćas napolju ima mnogo
vila.“
„Kladim se da će se obradovati što te ponovo vide“, rekla je Kendra.
Tokom prethodne posete Set se smrtno zamerio vilama pošto je jednu
zarobio i nenamerno pretvorio u đavolka.
„Oprostile su mi“, reče on. „Sada smo prijatelji.“
Ugasio je svetio i uskočio u krevet. Kendra je popila mleko do kraja
i praznu solju odložila na nahtkasnu. „Ovog puta nećeš napraviti
nikakvu glupost, zar ne?“ upitala je ona.
„Naučio sam lekciju.“
„Imam utisak da se dešava nešto loše“, rekla je Kendra. „Ne treba
još i ti da im otežavaš život.“
„Biću savršeni unuk.“
„Čim dobiješ zlato od satira“, dodala je Kendra.
„Aha, posle toga.“
Kendra se zavalila na perjani jastuk i zagledala u oštre uglove
tavanice. Šta li će narednog jutra da im saopšte deka i baka? Zašto se
Erol toliko zainteresovao za njih? Zašto im je pripremio zasedu? Šta je
to ujelo Seta? Šta traže Vanesa, Tanu i Kolter ovde? Koliko dugo će
ostati? Zašto je Lenu zamenilo njih troje? Zar Utočište za bajke ne bi
trebalo da bude velika tajna? Iako je bilo veoma kasno i njoj se oči
sklapale, kroz um joj je prolazilo mnoštvo pitanja koja joj nisu
dozvoljavala da zaspi.

Kendra se narednog jutra probudila tek kada ju je Set prodrmao za

rame. „Ustaj“, reče joj on tihim i uzbuđenim glasom. „Vreme je za
odgovore.“
Pridigla se u krevetu i sela. Nekoliko puta je trepnula. I ona je želela
da dobije odgovore na mnoga pitanja, ali zar ne mogu još malo da
odspavaju? Svakog Božića je bilo isto ovako. Uzbuđen i nestrpljiv, Set
bi razbudio ćelu kuću u cik zore. Prebacila je noge preko ivice kreveta,
uzela platnenu torbu i sišla niz stepenice do kupatila da se malo
osveži.
Kada je Kendra konačno sišla u predvorje, naišla je na Vanesu, koja
je nosila poslužavnik s kajganom koja se pušila i prepečenim hlebom.
Vanesa je i ovog jutra bila odevena sa stilom i umetnički našminkana.
Delovala je suviše prefmjeno da bi nosila poslužavnik s hranom kao
kakva služavka. „Deka i baka žele da im se pridružite u radnoj sobi na
doručku“, rekla je Vanesa.
Kendra krenu za Vanesom u radnu sobu. Na stolu se već nalazio
jedan poslužavnik s napicima, džemom i puterom. Deka je sedeo u
kolicima, baka je sedela na stolici iza stola, a Set je seo u jednu od dve
prevelike naslonjače ispred stola. Na njegovom krilu počivao je prazan
tanjir. Kendra je u uglu primetila poljski krevet, na kojem deka
očigledno spava otkako je doživeo nezgodu.
Radna soba je plenila svojim izgledom. Bila je puna neobičnih
džidžabidža. Na jednoj polici nalazio se niz plemenskih maski, a na
drugoj trofeji osvojeni na takmičenjima u golfu, dok je zbirka fosila na
trećoj tražila da joj se pokloni dosta pažnje. Polovina nekog velikog
minerala svetlucala je u uglu. Plakete, diplome i uramljene medalje i
trake krasili su deo jednog zida. Blizu prozora visila je medveđa glava.
S mnogih slika iz mladosti smešili su se baka i deka Sorenson, neke od
njih bile su crno-bele, a neke u boji. Na stolu, u kristalnoj kugli
zaravnjenog dna plutala je krhka lobanja veličine Kendrinog palca.
Ona se smestila u drugu kožnu naslonjaču.
„Hvala, Vanesa“, kazala je baka.
Vanesa je klimnula glavom i izašla.
„Ovih dana kuvamo na smenu“, rekla je baka, služeći se jajima.
„Uzmite, pre nego što se ohlade. Lenu niko ne može da nadmaši u
kuvanju, ali dajemo sve od sebe. Čak je i Sten kuvao pre nesreće.“
„Čak i Sten?“ planu deka. „Zar si zaboravila moje lazanje? Omlete?
Punjene pečurke?“
„Rekla sam cak’ zato što imaš puno posla“, pokušala je da ga umiri
baka. Šakom je delimično zaklonila usta i unucima poverila tajnu.
„Pomalo je razdražljiv od nesreće.“
Deka je napadno grizao jezik, jer ako bi ponovo ogorčeno planuo,
samo bi potvrdio bakine reći. Zacrveneo se u licu prekrivenom
modricama. Kendra je uzela malo jaja, dok je Set mazao puter na tost.
„Šta ti se dogodilo?“ upitala je Kendra deku.
„Mama je rekla da si pao s krova“, rekao je Set, „ali to kod nas nije
moglo da prođe.“
„То bi nas odvelo usred priče“, rekao je deka pošto se malo pribrao.
„Bolje da krenem iz početka.“
Baka je klimnula. „А pre svega imam jedno pitanje za Kendru. Da li
je Erol na bilo koji način nagovestio da zna nešto o onome što se
dogodilo između tebe i vila?“
„Aha“, odvratila je Kendra, ponovo sela i uzela parče tosta. „Da nije
bilo toga, ne verujem da bih mu poverovala. Kazao je da zna da su me
vile ovilenile i ponudio mi je to obaveštenje kao dokaz da poznaje
dedinog prijatelja Koltera.“
Stavila je malo jaja na tost i zagrizla.
„Đavolak jedan“, zarežao je deka, dobujući prstima zdrave šake po
gipsu. On i baka se pogledaše.
„Kakav đavolak?“ upitao je Set.
„Đavolak koji ga je smestio u kolica“, rekla je baka.
„Mislila sam da su svi đavolci ponovo postali vile“, reče Kendra.
„Nekoliko đavolaka očigledno se nije zateklo u kapeli kada su
ovlašćene vile lečile ostale“, rekao je deka. „Ali požurili smo s pričom.“
Na trenutak se zagledao u baku. „Ispričaćemo im, zar ne?“ Baka je
samo kratko klimnula glavom.
Deka se nagnuo napred i spustio glas. „Ono što ćemo vam reći ne
srne da izađe iz ove sobe. Ne smete o tome da razgovarate s ostalima
kojima verujemo, kao što su Dejl, Vanesa, Tanu i Kolter. Niko ne srne
da zna da vi to znate, opasnost bi tada postala samo još veća. Jesam li
bio jasan?“
Kendra i Set potvrdno klimnuše.
Deka je odmerio Seta. „Niko, Sete.“
„Molim?“ reče on, promeškoljivši se u fotelji. „Obećao sam da
nikome neću reći.“
„Postaraj se da tako i bude“, svečano ga je upozorio deka.
„Rizikovao sam kada sam ti dozvolio da se vratiš u Utočište za bajke
posle štete koju si napravio. To sam delimično uradio stoga što
verujem da si na teži način naučio lekciju o oprezu, a delimično i stoga
što sam smatrao da ćeš ovde ipak biti zaštićeniji. Ovo radije ne bismo
delili ni sa kim, a ponajmanje s decom, ali vaša baka i ja smatramo da
ste suviše duboko zabrazdili i da moramo da vam ispričamo ćelu
priču. Imate pravo da znate šta sve stavljate na kocku.“
Kendra pogleda Seta. Bio je toliko uzbuđen da se jedva savladavao.
I ona je bila znatiželjna, ali se plašila da čuje pojedinosti o bilo kakvoj
mračnoj i tajanstvenoj pretnji.
„Deo priče već znate“, rekla je baka. „Prošlog leta na tavanu, pre
nego što smo krenuli u spašavanje vašeg deke, pomenula sam neke
razloge zbog kojih se Utočište za bajke razlikuje od većine drugih
magičnih rezervata. To sam vam rekla u slučaju da vaš deka i ja
stradamo, a vi preživite.“
„Utočište za bajke je jedan od pet tajnih rezervata“, rekla je Kendra.
„Odlično, Kendra“, reče baka.
„U svakom od tih pet tajnih rezervata sakriven je po jedan predmet
velike moći“, nastavila je Kendra. „Mali broj ljudi zna za te tajne
rezervate.“
„Veoma mali, zaista“, reče baka. „I ne postoji niko ko zna lokacije
svih pet.“
„Jedna osoba verovatno zna“, ispravio ju je deka.
„Ako i zna, nikada to nije otkrio“, odvratila je baka.
„Mnogo sam razmišljala o onome šta si nam ispričala“, rekla je
Kendra. „Baš je tajanstveno.“
Deka je pročistio grlo. Kao da je oklevao da progovori. „Da li je Erol
napravio bilo kakvu aluziju na to da je Utočište za bajke tajni rezervat
u kome se nalazi naročiti artefakt?“
„Nije“, rekla je Kendra, a Set odmahnuo glavom.
„Nije ni pokušao da izvuče od vas to obaveštenje?“ bio je uporan
deka.
,,Ne“, rekao je Set, a Kendra se složila s njim.
Deka se zavalio u kolicima. „То je pravo olakšanje.“
„Svejedno moramo nastaviti sa svojim planom“, rekla je baka.
Deka odmahnu rukom. „Svakako. Nastavićemo kao da je tajna
otkrivena.“
„Mislite da oni znaju?“ upitala je Kendra.
Deka se namrštio. „Društvo zvezde Večernjače ne bi trebalo ni da
pretpostavlja da ovaj rezervat postoji. Uložen je veliki napor da se
sačuva naša anonimnost. Ali znamo da je Društvo bilo u dosluhu s
Mjurijel i da mu umalo prošlog leta nije pošlo za rukom da preuzme
Utočište za bajke. Stoga moramo pretpostaviti da su svesni da je
Utočište za bajke jedan od tajnih rezervata i da im je jasno šta se u
njemu nalazi.“
„Šta se to ovde nalazi?“ upitao je Set. „Kakav artefakt?“
„Drevni talisman neverovatne moći“, odvratio je deka. „U sadejstvu
sa ostala četiri, predstavlja ključ koji otvara Zzyzx, veliki zatvor u
kojem su zatočene bukvalno hiljade najmoćnijih demona iz svih
razdoblja ovog sveta.“
„Više niko ne zna gde se on nalazi“, prošaputala je baka.
„Osim Društva možda“, promrmljao je deka, namršteno zagledan u
pod. „Ako se pet talismana ikada nađe na gomili i ako budu
upotrebljeni za otvaranje Zzyzxa, to bi moglo biti... pogubno. Prava
apokalipsa. Kraj sveta.“
„Večita noć“, kao odjek se čuo bakin glas. „Na celoj zemlji. Bahumat
je mala beba u odnosu na ta moćna čudovišta u Zzyzxu. Otkada ih
nema, izgubili smo sposobnost da se nosimo s bićima njihove moći.
Čak bi se i vojska vila koju si ti prizvala obeshrabrila pred njima. Naša
jedina nada je da ona ostanu zatočena.“
U sobi je zavladala tišina. Kendra je čula otkucaje dekinog sata.
„Kako da ih zaustavimo?“ konačno je upitao Set.
„То je pravo pitanje“, rekao je deka, uprevši prst u Seta. „Isto
pitanje sam ja postavio nezvaničnom vođi Alijanse čuvara.“
„Šta je to?“ upitao je Set.
„Svi oni koji vode računa o postojećim rezervatima na svetu,
zajedno sa svojim saveznicima, pripadnici su Alijanse konzervatora“,
objasnila je baka.
„Svi čuvari su jednaki među sobom i nijedan zvanično ne
predsedava“, rekao je deka, „ali već vekovima imamo velike koristi od
saveta i pomoći koje dobijamo od našeg najvećeg saveznika Sfinge.“
„Kao ona u Egiptu?“ upitala je Kendra.
„Da li je zaista sfinga, mi to ne znamo“, odvratio je deka, „ali je
sasvim sigurno nešto više od smrtnika. On je na tom mestu još od
dvanaestog veka. Samo dva puta sam razgovarao s njim licem u lice i
oba puta mi se prikazao kao čovek. Ali većina moćnih bića, kao
zmajevi na primer, može da poprimi ljudsko obličje kada im to
odgovara.“
„Pitao si Sfingu šta ti valja činiti?“ zanimalo je Seta.
„Jesam“, odvratio je deka. „Sreli smo se licem u lice, zapravo.
Predložio je da premestimo artefakt. Utočište za bajke staro je svega
tri stotine godina i spada u najmlađe rezervate. Od svih tajnih
rezervata, on je ubedljivo najnoviji. Jedan od tajnih rezervata bio je
ugrožen baš pre nego što je osnovano Utočište za bajke. Riznica s
artefaktom preneta je ovamo i Utočište za bajke od tada se ubraja u
tajne rezervate. Tako da ta ideja nije bez presedana.“
„Da li ste ga već premestili?“ upitala je Kendra.
Deka se počešao po bradi. „Prvo moramo da ga pronađemo.“
„Ne znate gde se nalazi?“ izletelo je Setu.
„Koliko znam“, rekao je deka, „nijedan čuvar tajnih rezervata nije
upućen u to gde je sakriven artefakt na njegovom imanju. Riznice u
kojima se nalaze sakrivene su s ciljem da nikada ne budu pronađene.“
„Takođe su zaštićene smrtonosnim zamkama“, dodala je baka.
„Što objašnjava prisustvo naših posetilaca“, tiho je dodao deka.
„Oni su ovde da bi pronašli artefakt!“ zaključila je Kendra.
Deka klimnu glavom. „Ne zavidim im na zadatku.“
 „Da li su već nešto pronašli?“ upitao je Set.
„Vanesa je donekle imala sreće s dnevnicima prethodnih čuvara“,
odvratio je deka. „Paton Bardžis, Lenin muž, bio je opčinjen tajnim
artefaktima. U šifrovanoj napomeni u jednom od njegovih dnevnika
pominje nekakvu izvrnutu kulu na imanju, u kojoj veruje da se nalazi
ovdašnji artefakt. Njegove beleške su neubedljive, ali nas koliko-toliko
upućuju na šta bi trebalo da se usredsredimo tokom pretrage. Može se
desiti da sutra pronađemo ta) artefakt, a možda će nam za to biti
potrebno mnogo vremena.“
„Nije čudo što Vanesa ima fenomenalna kola“, primetio je Set. „Ona
je lovac na blago.“
„Svako od njih u nečemu je izuzetno dobar“, rekao je deka. „Tanu je
majstor za napitke. Kolter sakuplja magične relikvije. Vanesa je
usredsređena na hvatanje mističnih životinja. Zahvaljujući
zanimanjima kojima se bave posetili su neka od najopasnijih mesta na
svetu, a to ih je kvalifikovalo za ovaj rizični zadatak.“
„Ključ koji će nam omogućiti da uđemo u riznicu prenosi se s
jednog čuvara na drugog kao neka nasledna osobina“, rekla je baka.
„Tanu, Kolter i Vanesa moraće da budu u top-formi.“
„Da li su oni odranije znali za Utočište za bajke?“ upitala je Kendra.
„Nijedno od njih nije znalo“, odvratio je deka. „Dugo sam se
savetovao sa Sfingom i ostalima prilikom izbora. Kolter je moj stari
prijatelj. Njega najbolje poznajem. Tanuov ugled je besprekoran. Kao i
Vanesin. Sfinga i još nekoliko čuvara glasali su za oboje.“
„I pored pažljivog izbora“, rekla je baka, „postoji šansa, ma kako
ona bila mala, da je Društvo možda prethodno doprlo do nekog od
njih. Ili da je jedno od njih sve vreme agent Društva. Društvo zvezde
Večernjače ima neverovatnu sposobnost infiltracije. Sfingino
odobrenje praktično ih oslobađa svake sumnje, ali nas je sam Sfinga
upozorio da tu mogućnost ne bi trebalo da smetnemo s uma.“
„То je delimično razlog što smo odabrali troje, a ne jednog“, rekao
je deka, „osim toga, bila nam je potrebna dodatna pomoć. I pored troje
prekaljenih stručnjaka, pronalaženje artefakta je veoma težak
zadatak.“
„Njih troje su takođe naše dodatno obezbeđenje“, dodala je baka.
„Od prošlog leta pala su još dva rezervata, a jedan od njih bio je tajni,
kao i Utočište za bajke.“
„Da li to znači da su se dočepali jednog artefakta?“ upitala je
Kendra, stežući doručja naslonjače.
„Ne znamo“, odvratio je deka. „Nadamo se da nisu. Sećate li se
Medoksa, trgovca vilama? Otišao je u izviđanje u jedan od rezervata
koji je pao. Od tada nema vesti od njega.“
„Koliko je vremena prošlo?“ upitao je Set.
„Više od tri meseca“, odvratila je baka.
„Taj tajni rezervat bio je u Brazilu“, nastavio je deka. „Рrе dve
godine osujetili su infiltraciju. A onda, prošlog februara... ne znamo
šta se dogodilo.“
„Kakav artefakt je tamo bio sakriven?“ upitao je Set razrogačenih
očiju.
„То vam niko ne može sa sigurnošću reći“, kazao je deka.
„Pretpostavljamo šta su artefakti, ali nemamo pojma gde je koji
sakriven.“
 „Šta su artefakti?“ upitala je Kendra.
Deka je pogledao baku, a ona je samo slegnula ramenima. „Jedan
od njih obezbeđuje moć nad prostorom, drugi nad vremenom. Treći
obezbeđuje neograničeni vid. Četvrti je u stanju da izleći svako
oboljenje. A jedan poklanja besmrtnost.“
„Pojedinosti su namerno obavijene tajnom“, dodala je baka.
„Magija koju oni u sebi nose moćnija je od svih za koje znamo“,
rekao je deka. „Na primer, postoji način da se s jednog mesta stigne na
drugo, ali ne hodanjem. Artefakt koji obezbeđuje moć nad prostorom
to radi nadmoćnije od bilo koje poznate čarolije, relikvije ili stvorenja.“
„А udruženi su u stanju da na neki način otvore zatvor s
demonima?“ želela je da pojasni Kendra.
„Upravo tako“, potvrdio je deka. „Upravo zbog toga moraju po
svaku cenu ostati razdvojeni i van domašaja naših neprijatelja, jedna
od stvari koje nas brinu je i to da li će Društvo, ako se dočepa jednog
artefakta, pomoću njega moći da dođe i do ostalih.“
„Možda već imaju jedan“, rekao je Set.
„Možemo samo da se nadamo da se pali rezervat u Brazilu
pokazao u istoj meri negostoljubivim prema njima kao što je očigledno
bio prema Medoksu“, rekla je baka. „Otkad je Medoks nestao, poslati
su još neki. Niko do njih se nije vratio. Razume se, moramo preduzeti
mere opreza kao da je došlo do najgoreg.“
„Gde se u sve to uklapamo Set i ja?“ upitala je Kendra.
Deka otpi gutljaj soka od pomorandže iz visoke čaše i nabra obrve.
„Nismo baš načisto. Znamo da se Društvo ozbiljno zainteresovalo za
vas dvoje. Možda znaju nešto što mi ne znamo o tome kakve su
promene vile izazvale u Kendri, i to nas brine. Možda misle da bi im
ona zbog toga mogla biti od koristi. Ubacili su se u vašu školu i
pokušali da steknu vaše poverenje. Iskoristili su Seta da oslobode
utamničenog demona. Gotovo sam siguran da su nameravali da vas
otmu. Teško je dokučiti njihov krajni cilj.“
„Sfinga želi da upozna Kendru“, rekla je baka.
„On je ovde?“ uzviknuo je Set.
„U blizini“, odgovorio je deka. „Nikada ne ostaje dugo na jednom
mestu. Nedavno je vršio kontrolu štete u Brazilu, ali se zabrinuo da bi
Utočište za bajke moglo biti naredna meta. Kolale su brojne glasine o
aktivnostima Društva u ovoj oblasti, a tu čak i ne računam ono što se
dogodilo vama dvoma. Sinoć sam stupio s njim u vezu. Želi da upozna
Kendru jer se nada da će shvatiti zašto se Društvo odjednom toliko
zainteresovalo za nju.“
„I ja želim da ga upoznam“, kazao je Set.
„Planiramo i tebe da povedemo“, rekao je deka, „ da vidimo može li
se nešto učiniti oko tog ujeda.“
„Dojadilo mi je da čekam. U čemu je stvar?“ ogorčeno je pitao Set.
„Oloh Proždrljivac je demon začaran na neobičan način“, objasnio
je deka. „Okamenjen je i nepokretan sve dok ga neko ne nahrani. Pošto
ujede ruku koja ga je nahranila, počinje postepeno da se budi,
podstaknut nezasitom glađu. Jede, a dok jede, raste. Što je on veći to
je veća i njegova moć, i ne prestaje da jede dok ne pojede osobu koja
ga je probudila.“
„On će me pojesti?“ povikao je Set.
„Pokušaće“, rekao je deka.
 „Može li on da uđe u Utočište za bajke?“
„Ne bih rekao“, odvratio je deka, „ali uskoro će osvanuti dan kada
će tumarati duž granica imanja, vrebajući priliku za napad, iz dana u
dan postajući sve moćniji, jer neće prestajati da ždere. Strašno ćeš ga
privlačiti. Jedino se možeš sakriti tamo gde on nema pristupa.“
„Mora postojati nešto što možemo da uradimo!“ kazao je Set.
„Upravo zbog toga želim da te odvedem do Sfinge“, rekao je deka.
„Mnogo puta je dokazao da je njegova mudrost dorasla i mnogo
izazovnijim situacijama nego što je ova. Ne brini, nećemo dozvoliti da
te Oloh proždere.“
Set šakama obuhvati lice. „Zašto sve što uradim na kraju ispadne
pogrešno?“ upita on i podiže pogled. „Mislio sam da pomažem.“
„Ništa nisi skrivio“, rekla je baka. „Bio si veoma hrabar i pokušao si
ispravno da postupiš. Na nesreću, Erol te je iskoristio.“
„Znate li bilo šta o Erolu?“ upitala je Kendra.
„Ništa“, kazao je deka.“
Kako li je samo saznao za vile?“
Deka uzdahnu. „Imamo teoriju kako je do toga došlo. Prošle nedelje
zatekli smo đavolka, jednog od onih velikih, kako kroz pograničnu
ogradu prenosi obaveštenja nekome s kapuljačom. Nismo uspeli da
uhvatimo onoga kome je predavao obaveštenja... neznanac se brže-
bolje povukao, ali smo zato uspeli da uhapsimo đavolka.“
„Bitanga bi uspela da pobegne da nije bilo vašeg deke“, rekla je
baka.
„Kada je morao da bira između mene i Tanua, đavolak je pokušao
da prođe pored mene“, objasnio je deka. „Oborio sam ga na zemlju, ali
bio je izuzetno snažan. Zavrljačio me je u jarugu. Osetio sam da sam
polomio ruku na koju sam pao, a naprsla mi je i cevanica. Ali bar sam
uspeo dovoljno da usporim zver kako bi Tanu mogao da mu sipa u usta
napitak koji ga je paralizovao.“
„Gde je on sada?“ upitao je Set.
,,U tamnici“, odvratio je deka.
,,U podrumu“, pojasnila je baka.
„То se, znači, nalazi tamo dole!“ povikao je Set.
„Nemojte da vam slučajno padne na pamet da se bez pratnje
zaputite tamo“, upozorio ih je deka.
„Tvoje reči me uopšte ne iznenađuju“, promrmljao je Set.
„Bilo kako bilo“, reče deka, „stvar je u tome da je dotični đavolak, a
možda i neki drugi, najverovatnije obavestio Društvo o Kendrinom
iskustvu s vilama. Đavolci su veoma lukavi.“
„Da li ćemo do kraja života morati ovde da se krijemo?“ upitala je
Kendra.
Deka udari šakom po rukohvatu kolica. „Ко je pomenuo skrivanje?
Krećemo u akciju. Moramo da pronađemo i premestimo artefakt.
Zatim da istražimo zbog čega se Društvo zanima za tebe. I da se
posavetujemo sa Sfingom.“
„I da vama dvoma obezbedimo prvorazrednu obuku kod nekolicine
najveštijih pustolova na svetu“, dodala je baka. „Morate da saznate sve
o svetu u koji ste uvučeni, a bolje učitelje od Tanua, Vanese i Koltera
nećete naći.“
„Oni će nas podučavati?“ upitao je Set, dok su mu se oči caklile.
„Oni će biti vaši mentori“, rekao je deka. „U ovom trenutku bilo bi
skroz-naskroz pogrešno sedeti skrštenih ruku. Vas dvoje ćete dobiti
priliku da ih pratite na nekim od njihovih pohoda dok budu tragali za
artefaktom.“
„То ne važi za pohode koji su mnogo opasni“, ispravila ga je baka.
„Naravno da ne“, potvrdio je deka. „Ali imaćete prilike da upoznate
novu stranu Utočišta za bajke. I da naučite poneki trik koji bi vam
mogao biti od koristi u budućnosti. Neznanje više ne može da zaštiti
nijedno od vas dvoje.“
„Možda će vam biti teško da radite s Kolterom, naročito Kendri“,
rekla je baka s tragom gorčine u glasu. „Ima veoma zastarele poglede
kada su izvesne stvari u pitanju, a i težak je čovek. Mada može mnogo
i da ponudi. Ako sve drugo zakaže, Vanesa je pristala da to
nadoknadi.“
„Oni ne znaju u kojoj meri ste upoznati s onim što se ovde dešava“,
rekao je deka. „Misle da smo vam kazali da tragaju u šumarku za
nekakvom skrivenom relikvijom i jasno im je da treba da vas povedu
sa sobom kada je to razborito. Oni nemaju pojma da smo vam otkrili
pravu prirodu artefakata, niti to da je Utočište za bajke tajni rezervat.
Te pojedinosti morate zadržati za sebe. Ne želim da bilo ko sazna
koliko ste zapravo upućeni u ćelu stvar.“
„Nema problema“, kazao je Set.
„Šta je za nas artefakt po njihovom mišljenju?“ upitala je Kendra.
„Magična relikvija koja će nam pomoći u borbi protiv Društva“,
odgovorila je baka. „Nepoznati talisman za koji se priča da je sakriven
na imanju. Kazali smo im da ćemo ostati neodređeni i da bi i oni
trebalo da se pridržavaju toga.“
 „Zašto ga ne bismo upotrebili protiv Erola i njegovih prijatelja, ako
ga pronađemo?“ upitao je Set.
„Artefakti su ostali u našem posedu čitav milenijum upravo zbog
toga što nismo tragali za njima da bismo ih upotrebili“, rekao je deka.
„Oni koji motre na njih nisu čak ni znali gde su sakriveni. Ako ih
upotrebimo, biće samo pitanje vremena kada ćemo ih zloupotrebiti, a
onda će oni pasti u pogrešne ruke.“
„То ima smisla“, kazala je Kendra. „Kada ćemo se videti sa
Sfingom?“
„Uskoro će mi javiti“, rekao je deka, brišući ugao usta salvetom.
„Sada znate sve što i mi znamo o novoj pretnji s kojom smo suočeni.
Tretirali smo vas kao odrasle i očekujemo da se shodno tome i
ponašate.“
„Da upoznate pridošlice“, reče baka. „Ovo vam je jedinstvena
prilika da od njih nešto naučite.“
„Kada počinjemo?“ upitao je Set.
„Odmah“, odgovorio je deka.
 ŠESTA GLAVA

Tanu

D ejl je sačekao Kendru i Seta ispred radne sobe. „Jeste li spremni

da krenete u letnju školu?“ upitao je. „Ako to znači da ćemo videti
neka kul čudovišta, onda svakako“, odvratio je Set.
„Pođite sa mnom“, rekao je Dejl. Odveo ih je u salon, u kojem je
Tanu čitao knjigu u kožnom povezu. „Tvoji učenici su stigli“, najavio ih
je Dejl.
Tanu je ustao. Dejl je bio visok, ali je Tanu i od njega bio viši za pola
glave. I mnogo deblji. Na sebi je imao izgužvanu košulju dugih rukava i
farmerice. „Sedite, molim vas“, rekao je dubokim i blagim glasom.
Kendra i Set sedoše na sofu, a Dejl se udalji. „Deka i baka su vam rekli
da tragamo za jednom relikvijom?“ upitao je.
„Nisu bili baš određeni“, reče Kendra. „Kakva je to relikvija?“
Pretpostavila je da bi mogla da izazove sumnju ako ne pokaže bar
malo znatiželje.
„Ne znamo mnogo o njoj“, odvratio je Tanu, prelazeći svojim crnim
očima s jednog na drugog. „Priča se daje veoma moćna i da može da
nam pomogne da zaštitimo rezervate od Društva. Vas dvoje ćete
pomagati u potrazi za ovim skrivenim blagom, ali prvo moramo da se
upoznamo.“
Tanu im je potom postavio nekoliko standardnih pitanja. Saznao je
da Set treba da pođe u sedmi razred, da voli da vozi bicikl i da se šali
na tuđi račun, i da je jednom uspeo da uhvati vilu pomoću tegle i
ogledala. Saznao je da Kendra treba da krene u prvi srednje, da su joj
omiljeni predmeti istorija i engleski i da igra halfa u školskom ragbi
timu. Nije pitao Kendru za vilinsku vojsku.
„Bilo bi fer da i ja vama kažem nešto o sebi“, reče Tanu. „Šta vas
zanima?“
„Da li si rodom s Havaja?“ upitao je Set.
„Odrastao sam u Pasadeni“, odvratio je Tanu, „ali moji preci dolaze
iz Anahajma.“
Široko im se osmehnuo i pokazao krupne bele zube. „Ја sam iz
Samoe. Mada sam tamo bio samo kao turista.“
„Jesi li puno putovao?“ upitala je Kendra.
„Više nego dovoljno“, priznao je on. „Više puta sam obišao svet i
video sam mnoga čudna mesta. Moj otac je spravljao napitke, isto kao
i njegov otac, to je tradicija u našoj porodici. Tata me je naučio svemu
što znam. Penzionisao se pre nekoliko godina. Zimi živi u Arizoni, a leti
u Ajdahu.“
„Imaš li porodicu?“ upitala je Kendra.
 „Imam roditelje, braću i sestre, gomilu bratanaca i bratanica,
sestrića, sestričina i ostalih rođaka. Ženu i decu nemam. Roditelji šize
zbog toga. Svi žele da se skrasim. Tata je jednom prilikom pokušao da
mi podmetne ljubavni napitak ne bih li se zaljubio u komšinicu koja mu
se dopadala. Već ima sedamnaestom unučadi, ali kaže da želi neko i
od najstarijeg sina. Jednog dana ću pustiti korenje, ali ne još.“
„Znaš li da spravljaš ljubavne napitke?“ upitao je Set.
„I da ih izbegavam“, Tanu razvuče usta u osmeh.
„Šta još umeš da smućkaš?“ upitao je Set.
„Lekovite napitke, napitke koji uspavljuju, napitke koji vraćaju
izgubljena sećanja“, nabrajao je Tanu. „Sve zavisi od toga s čim imam
posla. Svakom majstoru napitaka najteže pada prikupljanje sastojaka.
Samo magični sastojci daju magične rezultate. Proučavam uzrok i
učinak, a koristim ono što su izučili mnogi od mojih prethodnika.
Pokušavam da otkrijem kojom ću kombinacijom različitih materijala
postići željeni ishod.“
„Gde nabavljaš sastojke?“ upitala je Kendra.
„Najmoćniji sastojci obično su nusproizvodi magičnih stvorenja“,
objasnio je Tanu. „Viola, krava muzara, san je svakog majstora
napitaka. Njeno mleko, krv, izmet, znoj, suze, pljuvačka... sve to ima
različita magična svojstva. U ledenom rezervatu na obali Grenlanda
mleko dobijaju od džinovskog morža starog skoro hiljadu godina,
jedne od najstarijih životinja na planeti. Morževi derivati imaju
drugačija svojstva nego kravini, mada postoje i izvesne sličnosti.“
„Strava“, izjavio je Set.
„То je zaista zapanjujuće“, priznao je Tanu. „Nikada ne znaš koje će
ti veštine ustrebati. Pentrao sam se po planinama, obijao brave,
izlagao se opasnosti u velikim dubinama, učio strane jezike. Ponekad
dolazim do sastojaka trampom, a ponekad ih kupujem, ali uvek
moram da sam na oprezu. Neki od onih koji spravljaju napitke nisu
savesni. Dolaze do sastojaka na jezive načine. Na primer, zmajeve
suze su veoma moćan sastojak, ali ga je teško nabaviti. Zmajevi plaču
jedino kada tuguju ili kada su počinili neku strašnu izdaju. Kod njih
nema lažnih suza. Ali ima rđavih ljudi koji uhvate mladog zmaja, a
potom pobiju njegove najdraže samo da bi se domogli suza mladunca.
Ako si protivnik takvog varvarstva, moraš povesti računa s kim trguješ
i od koga kupuješ. Najbolji proizvođači napitaka više vole sami da
pronalaze sastojke. Upravo zbog toga neki od najboljih proizvođača
napitaka rano skončaju.“
„Da li ti sam sakupljaš potrebne sastojke?“ upitao je Set.
„Uglavnom“, odvratio je Tanu. ,,S vremena na vreme trampim se s
uglednim trgovcima. Većinu onoga što mi je potrebno nalazim u
rezervatima. Ostale sastojke pronalazim u divljini. Moj deka je
dočekao penziju i umro u snu. Moj tata je dočekao penziju i još je s
nama. Od njih sam naučio nekoliko korisnih trikova kojima se štitim.
Srećom, deo tog znanja mogu da prosledim vama.“
Tanu je dohvatio torbu koja se nalazila pored njegove stolice,
počeo iz nje da vadi bočice uskog grla i da ih reda po niskom stolu.
„Kakve su to bočice?“
Tanu podiže pogled. „То je deo demonstracije koja će vam dokazati
da sam dobar u onome što radim. Porodična specijalnost osećanja u
bočicama.“
 „Ako ih ispijemo, prožeće nas određena osećanja?“ upitala je
Kendra.
„Samo privremeno“, potvrdio je Tanu. „Velike doze osećanja znaju
da budu porazne. Svako od vas neka izabere osećanje koje želi da
proba. Smućkaću vam malu dozu. Ta osećanja će brzo da prođu.
Možete da probate strah, bes, stid ili tugu.“
Iz torbe je potom izvadio tegle, epruvete i kesu za sendviče punu
lišća.
„Jesu li sva osećanja loša?“ upitala je Kendra.
„Mogu takođe da smućkam hrabrost, smirenost, samouverenost i
radost, između ostalih, ali su negativna osećanja bolja za
demonstraciju. Šokantnija su i izazivaju slabiju zavisnost.“
„Ја hoću da probam strah“, izjavio je Set i stao pored Tanua.
„Dobar izbor“, odvratio je Tanu. Odvrnuo je poklopac tegle i nečim
nalik na špatulu zahvatio malo bež paste. „Pomešaću ovo s još nečim
tako da ćeš vrlo brzo osetiti učinak, ali će on isto tako brzo i nestati.
Želim da samo načas osetiš pomenuto osećanje.“
Tanu je izvadio mali list iz kese i namazao po njemu pastu. Potom
je na list kanuo četiri kapi iz jedne bočice, dodao još jednu iz neke
druge i pomešao tečnost i pastu špatulom. Potom je list pružio Setu.
„Hoćeš da pojedem list?“ upitao je Set.
„Sve pojedi“, kazao je Tanu. „Prvo sedi. Zabrinućeš se kada te
obuzme dato osećanje, jer će biti mnogo stvarnije nego što verovatno
očekuješ. Nemoj zaboraviti da je veštački izazvano i da će proći.“
Set je seo u fotelju presvučenu brokatom. Na brzinu je sažvakao i
progutao list. „Nije loše. Pomalo podseća na kikiriki.“
 Kendra nije skidala pogled s njega. „Hoće li odlepiti?“ upitala je.
„Sačekaj da vidiš“, odvratio je Tanu obuzdavajući osmeh.
„Za sada je sve u redu“, objavio je Set.
„Mora da prođe nekoliko sekundi“, objasnio je Tanu.
„Nekoliko sekundi za šta?“ upitao je Set s izvesnom dozom nervoze
u glasu.
„Vidiš?“ reče Tanu i namignu Kendri. „Počinje.“
„Šta počinje?“ upitao je Set, uznemireno šarajući pogledom. „Zašto
si joj namignuo? Zašto razgovarate kao da ja nisam u sobi?“
 „Izvini, Sete“, reče Tanu. „Ne želimo da ti naudimo. To je dejstvo
napitka.“
 Set je sada već isprekidano disao. Vrpoljio se u naslonjači i
dlanovima trljao butine. „Šta si mi to dao?“ upitao je povišenim glasom,
u kojem se osećala paranoja. „Zašto si morao da smućkaš toliko toga?
Kako da znam da li mogu da ti verujem?
„Sve je u redu“, reče Kendra. „То su samo posledice napitka.“
Set se zagledao u Kendru, lice mu se krivilo, a suze navirale na oči.
Još je malo podigao glas. Sada je već zvučao histerično. „Samo
napitak? Samo napitak!“ Ogorčeno se zakikotao. „Ti ne shvataš?
Otrovao me je! Otrovao me je, a ti si sledeća na redu. Umreću! Svi
ćemo umreti!“ Sklupčao se u naslonjači, tresao se od glave do pete,
obgrlivši kolena. Iz oka mu je kanula jedna jedina suza i skliznula niz
obraz.
Uznemirena, Kendra pogledala je Tanua. Tanu je podigao šaku,
dajući joj znak da se smiri. „Dejstvo je već počelo da čili.“
Ponovo je pogledala brata, ledan tren je sedeo sasvim mirno, a
onda je ispravio noge i normalno seo, a onda obrisao ostatke suze.
„Auuu“, zaustio je Set. „Nisi se šalio! To je bilo tako stvarno. Nisam
mogao razumno da razmišljam. Mislio sam da si me navukao da
popijem otrov ili tako nešto.“
„Tvoj um je tražio bilo kakvu pretnju da bi opravdao dotično
osećanje“, rekao je Tanu. „Pomoglo ti je to što si unapred znao šta da
očekuješ. Da sam ti dao napitak na prevaru, bilo bi ti mnogo teže da
kasnije razabereš smisao dotičnog iskustva. Da ne govorim o tome šta
bi bilo da sam upotrebio jaču dozu. Zamisli da sam smućkao napitak
od kojeg bi dotično osećanje bilo mnogo jače i duže potrajalo.“
„Moraš da probaš“, rekao je Set Kendri.
 „Nisam baš sigurna da želim“, odvratila je Kendra. „Zašto ne mogu
da dobijem napitak od kojeg ću biti srećna?“
„Trebalo bi da isprobaš osećanje kojem bi se u normalnim
okolnostima oduprla, ako želiš da osetiš njegovu snagu“, rekao je
Tanu. „U prvom trenutku imaćeš razloga za zabrinutost, ali kasnije ćeš
se osećati sasvim dobro. Napitak će te na neki način pročistiti. Posle
povremenih prepuštanja negativnim osećanjima mnogo je slađe
osećati se normalno.“
,,U pravu je, osećam se sjajno“, reče Set. „Kao u onoj zagonetki.
Zašto se udaraš čekićem pedeset puta u glavu?“
„Zašto?“ upitala je Kendra.
„Zato što se osećaš sjajno kada prestaneš!“
„Ne moraš da isprobaš strah, probaj neko drugo osećanje“, reče
Tanu. „Raznovrsnosti radi.“
„Izaberi ti umesto mene“, reče Kendra, „ali mi nemoj reći koje si
izabrao.“
„Jesi li sigurna?“ upitao je Tanu.
„Aha, ako ću već da probam, onda želim da me iznenadiš.“
Tanu je stavio gromuljicu druge bež paste na list i umešao u nju
kapi iz tri bočice. Zatim je list dao Kendri. Ona ga je ubacila u usta i
sažvakala, posle čega je sela na tepih nasred prostorije. List nije bilo
baš tako lako sažvakati. Nije uopšte imao ukus nečega što bi trebalo
pojesti. Pasta je bila prilično dobra. Otopila joj se u ustima i bila je
malkice slatka. Kendra je na kraju sve zajedno progutala.
Set je prišao Tanuu i nešto mu šapnuo. Kendra je shvatila da ga
verovatno pita koje osećanje može da očekuje. Usredsredila se na to
da će uskoro iskusiti lažno osećanje. Ako se dovoljno snažno
usredsredi, trebalo bi da ga drži pod kontrolom. Osetiće ga, ali neće
dozvoliti da ovlada njome. Tanu je Setu odgovorio takođe šapatom.
Obojica su zurila u nju sa iščekivanjem. U čemu je stvar? Da joj se nije
komadić lista zaglavio između zuba? Set ponovo nešto šapnu Tanuu.
„Zašto šapućete?“ optužujućim glasom ih je pitala Kendra.
Izgovorila je to malo grublje nego što je nameravala, ali iznenada su
postali tako tajnoviti. Da li se ona sašaptavala s Tanuom? Nije!
Govorila je tako da svi mogu da je čuju. Očigledno više ne razgovaraju
o napitku... ogovaraju je.
Set se nasmejao na njeno pitanje, a Tanu se iscerio.
Kendru su počele da peku oči od suza. „Jesam li rekla nešto
smešno?“ pomalo drhtavim glasom čikala ih je da joj odgovore. Set se
još jače nasmejao. Kendra je zaškrgutala zubima i pocrvenela. Ponovo
je otpadnik. Set je uvek brzo sklapao poznanstva. Već je uspeo da
okrene Tanua protiv nje. Ponavljao se četvrti razred. Ručala je sama,
sve se nadajući da će joj se neko obratiti. Želela je da je neko osim
učitelja primeti i uključi u razgovor.
„Sve je u redu, Kendra“, ljubazno je kazao Tanu. „Nemoj zaboraviti
da ništa od toga nije stvarno.“
Zašto pokušava da je razuveri? U tom trenutku iznenada joj je
sinulo šta je to Set verovatno došapnuo Tanuu. Skrenuo mu je pažnju
na bubuljicu na njenoj bradi! Set je kazao da se na njenom licu
dešavaju vulkanske erupcije, da joj prljavština zatvara pore i da je
pretvara u cirkusku nakazu. Zbog toga su se smejali! Set ju je
verovatno optužio da se ne umiva dovoljno često, iako svako veče riba
lice! Ali Tanu će sasvim sigurno poverovati Setu, jer je dokaz, suptilan
poput svetionika, mogao da vidi na njenoj bradi. Pošto je primetio
bubuljicu, Tanu će od sada samo nju videti. Pognula je glavu. Bila je
ubeđena da će Tanu reći deki. I svima ostalima! Smejaće joj se iza
leđa. Nikada više neće moći da im izađe na oči!
Obrazi su joj goreli. Zaplakala je. Mrzovoljno je podigla pogled.
Obojica su je zapanjeno gledali. Set joj je upravo prilazio. „Sve je u
redu, Kendra“, rekao je.
Prekrila je lice rukama i zajecala. Zašto i dalje zure u nju? Zašto je
ne ostave na miru? Zar nisu već dovoljno učinili? Mnogo joj je bilo teže
da podnese njihovo sažaljenje nego nipodaštavanje. Imala je samo
jednu želju, da nestane.
„Uskoro će proći“, uveravao ju je Tanu.
Šta on zna? Ovo bi mogao biti tek početak! Do sada je imala sreće,
tu i tamo bi joj se pojavila koja bubuljica, ali uskoro bi mogla da se
izobliči od pravih sazvežđa akni. Crvene kvržice gomilaće se dok ne
bude izgledala kao da je gurnula glavu u košnicu. Pošto je Set otvorio
sezonu izrugivanja, stvari nikada više neće biti iste. Od sada nadalje
može da očekuje samo okrutne šale i lažno saosećanje. Mora da
pobegne odavde.
Kendra skoči na noge. „Mrzim te, Sete!“ povikala je, ne obazirući se
na to šta bi neko mogao da misli o njenom ispadu. Njen ugled je već
ionako uništen. Istrčala je iz sobe. Čula je kako je Tanu rekao Setu da
je pusti. Gde može da se sakrije? U spavaćoj sobi! Pojurila je uz
stepenice, preskačući po dve odjednom. A onda je iznenada shvatila
koliko će smešno izgledati ako pobegne. Zastala je sa šakom na
gelenderu. Situacija joj je već u tom trenutku delovala mnogo manje
tragično.
Da li je sigurna da je Set ukazao Tanuu na bubuljicu? Pa šta ako i
jeste! Gotovo svaki tinejdžer s vremena na vreme dobije neku
bubuljicu. Kada malo bolje razmisli, malo je verovatno da je Set uopšte
pomenuo bubuljicu!
Sigurno nije! Na svoju ruku je došla do tog zaključka, iako nije
raspolagala gotovo nikakvim dokazom. Za sve je kriv napitak! Isto se
dogodilo i Setu kada je pretpostavio da je otrovan! Iako je očekivala da
je obuzme nekakvo osećanje, ono ju je zaslepelo. Sada joj je sve bilo
smešno jasno.
Kendra se vratila u salon brišući suze. Dobro se isplakala. Rukavi
su joj bili mokri, a nos zapušen. „То je bilo neverovatno“, rekla je ona.
„Šta misliš koje je to osećanje bilo?“ upitao je Set.
„Stid“ nagađala je Kendra.
„Blizu si“, rekao je Tanu. „Bila je to sramota. Hibrid srama i tuge.“
„Mislila sam“, reče Kendra i zaćuta, oklevajući na trenutak da im
otkrije kakva blesava pretpostavka joj je pala na pamet, „mislila sam
da ti Set pokazuje bubuljicu na mojoj bradi. I odjednom mi se učinilo
da je otkrio najveću od svih tajni. Mislila sam da mi se podsmevate.
Naravno da ne volim kada mi izađu bubuljice, ali to je odjednom
preraslo u neviđeni problem.“
„То se tvoj um uhvatio za prvu stvar koja mu je pala na pamet
pokušavajući da shvati dotično osećanje“, rekao je Tanu. „Shvataš li
sada koliko je moćno to osećanje kada može da nam iskrivi
perspektivu? Natera te da se zapitaš da li si zaista imao loš dan ili si
sam kriv što je ispao loš.“
„Mislila sam da ću moći da držim to osećanje pod kontrolom ako
ostanem usredsređena“, rekla je Kendra.
„Ima smisla“, složio se Tanu. „Uglavnom smo u stanju da
kontrolišemo vlastita osećanja, ali katkad ona izmaknu kontroli. Ova
osećanja iz bočica udaraju snažno. Mogao bi da im se odupre samo
neko sa zaprepašćujuće snažnom voljom. A ako je doza dovoljno jaka,
mislim da nikom to ne bi pošlo za rukom.“
„Kada ih koristiš?“ upitao je Set.
„Zavisi“, odvratio je Tanu. „Ljudima je ponekad potrebna mala doza
hrabrosti. Drugi put pak poželite nekoga da oraspoložite. Takođe, s
vremena na vreme možete izbeći neželjeno suočavanje pomoću malo
straha, ili možete upotrebiti mešavinu osećanja da dođete do nekog
obaveštenja. To primenjujemo na rđavim momcima.“
„Mogu li da probam malo hrabrosti?“ upitao je Set.
„Imaš je i previše“, rekao je Tanu. „Ne valja preterivati s tim
osećanjima. Njihova jačina slabi ako se previše koriste, a osim toga,
mogu da izbace iz ravnoteže tvoja prirodna osećanja. Veštačka
osećanja korisna su jedino u određenim situacijama. Samo stručnjak
srne da ih iskombinuje. Ako popiješ čistu hrabrost, možeš postati
nesmotren i ludo odvažan. Da bi se postigao dobar rezultat, moraš
hrabrost ublažiti s malo straha, malo smirenosti.“
„То ima smisla“, rekla je Kendra.
„Dobar sam u svom zanatu“, rekao je Tanu, čangrljajući
epruvetama i teglicama dok ih je skupljao i vraćao u torbu. „Nadam se
da vas ova iskustva nisu suviše potresla. Povremena doza straha ili
tuge deluje kao pročišćenje. Isti efekat je i kada se dobro isplačete.“
„Ako ti tako kažeš“, reče Kendra. „Naredni put verovatno ću
preskočiti.“
„]а bih ponovio strah“, rekao je Set. „Imao sam utisak da sam na
rolerkosteru. Zastrašujuće je i dopadne ti se tek kada je gotovo.“
Tanu skupi šake u krilu i postade formalniji. „Pošto sam vam
dozvolio da bacite pogled na ono što sam u stanju da uradim, želim da
utvrdim neke zajedničke ciljeve. To su isti oni ciljevi koje sam sebi
postavio, a ako ćemo za-jedno da radimo, mislim da bi ciljevi trebalo
da nam budu isti. Pod pretpostavkom da želite da radite sa mnom.“
I Kendra i Set jedva su dočekali da kažu koliko su uzbuđeni što će
moći da uče od Tanua.
„Moj prvi cilj je da zaštitim integritet Utočišta za bajke“, rekao je
Tanu. „Želim da ovaj rezervat bude zaštićen od svih opasnosti koje mu
prete kako spolja, tako i iznutra. To uključuje i sve koji ovde žive. To mi
je na prvom mestu. Hoćete li se obavezati da mi pomognete u tome?“
I Kendra i Set potvrdno klimnuše glavom.
„Drugo“, nastavio je Tanu, „želim da pronađem nestalu relikviju. To
bi mogao da bude veoma monoton lov, ali ubeđen sam da ćemo
zajedno uspeti u tome. Imajući u vidu najvažniji cilj, prilikom traženja
relikvije ne smemo dovesti u opasnost ni Utočište za bajke ni nas
same. Što znači da se moramo rukovoditi zdravim razumom i biti
oprezni. Da li vam to zvuči dobro?“
„Da“, uglas odgovoriše Kendra i Set.
„I treće, ne dovodeći u opasnost naše ostale misije, želim da
pronađem lek za Dejlovog brata, Vorena. Koliko sam shvatio, vas dvoje
ga još niste upoznali?“
„Nismo“, potvrdio je Set.
„Deka mi je pričao o njemu“, rekla je Kendra. „Kazao je da je Voren
nestao u šumi. Kada se nekoliko dana kasnije pojavio, bio je beo kao
albino i potpuno otupeo.“
„Ukratko rečeno, to je to“, primetio je Tanu. „Sve se to dogodilo pre
skoro dve godine. Iako su vaši deka i baka verovatno digli ruke od
njega, voljni su da dopuste nama da pokušamo. Ako iko može da
pronađe lek, mislim da smo mi ta ekipa.“
„Znaš li šta mu se dogodilo?“ upitao je Set.
„Ne još“, reče Tanu. „Teško je izlečiti bolest ako se prethodno ne
postavi dijagnoza. Razmišljao sam malo o tome, ali sam i dalje
zbunjen. Zato će prva stanica na našem današnjem putu biti koliba u
kojoj živi Voren. Dejl nas čeka u susednoj prostoriji. On će nas odvesti
tamo. Da li vam to zvuči kao dobar plan?“
„Savršen“, rekao je Set.
„Usaglasili smo se onda oko ciljeva?“ upitao je Tanu.
„Jesmo“, rekla je Kendra.
Tanu razvuče usta u osmeh. „Sad nas čeka mnogo posla.“

Junsko sunce obasjavalo je Kendru, Seta, Tanua i Dejla, koji su

upravo zaobišli krivinu na travnatom kolskom tragu. U blizini prevoja
na padini ne mnogo strmog brda ispred njih nalazila se živopisna
drvena koliba. Daleko od kolibe nalazila se oronula sporedna zgrada.
U blizini trema, Kendra je uočila ručnu pumpu za vodu. S jedne strane
kolibe tle je bilo poravnato. Razne vrste povrća rasle su u urednim
lejama. Vrt je sa tri strane bio opasan zidom koji ga je štitio od
mogućeg klizanja zemljišta. Spreda je bio nizak, a pozadi visok. Oblast
u neposrednoj blizini kolibe bila je raskrčena, ali je drveće sa svih
strana štitilo dvorište.
„On tu živi?“ upitao je Set.
„Voren se ne snalazi baš najbolje u društvu“, objasnio je Dejl. „Ne
voli metež. Unutra ćemo razgovarati veoma tiho.“
„Zar nisi rekao da je potpuno otupeo?“ upitao je Set.
Dejl je zastao. „Ni reč nije progovorio otkako je postao albino“, reče
on. „Ali ponekad možete da mu pročitate reakcije po očima. Jedva su
primetne, ali meni ne promaknu. Takođe reaguje na dodir. Ići će
unaokolo ako ga vodite. Ako mu prinesete hranu usnama i malo mu
pritisnete ugao usta, on će je pojesti. Ako bi ga ostavili da se sam stara
o sebi, umro bi od gladi.“
„Ispričaj im o okopavanju“, podsticao ga je Tanu.
„Tako je“, reče Dejl. „Jedne večeri sam ga podstakao da okopava
baštu. Stavio sam mu motiku u ruke i počeo da ih pokrećem. Posle
izvesnog vremena je nastavio sam to da radi. Imao sam težak dan, pa
sam seo da ga gledam. Nastavio je da okopava baštu. Zatvorio sam
oči, oslonio se leđima o zaštitni zid i zaspao.
„Probudio sam se u gluvo doba noći, u vreme pred zoru, kada je
veoma sveže. Voren je i dalje okopavao. Isprevrtao je zemlju u vrtu i
većem delu dvorišta iza sebe. Šake su mu bile krvave. Jedva sam mu
skinuo rukavice.“
 „Užasno“, reče Kendra.
„Ne dičim se time što sam zadremao“, reče Dejl, „ali tada sam
shvatio da ne smem da ga ostavim bez nadzora. Kada ga pokrenete da
nešto radi, on ne staje dok ga ne zaustavite.“
„Da li je bezbedno da boravi ovde?“ upitala je Kendra. „Hoću da
kažem, šuma je puna raznoraznih stvorenja.“
„Koliba uživa istu zaštitu kao i kuća“, odvratio je Dejl, „mada sva
stvorenja mogu da uđu u dvorište.“
„Šta ako mora u kupatilo?“ upitao je Set.
Dejl ga je pogledao kao da mu je postavio neko složeno pitanje.
Posle nekoliko trenutaka vitki muškarac zabaci glavu shvativši. ,,Oh,
misliš na sporednu zgradu. Sada se i u kolibi nalazi toalet.“
Dejl nastavi ka kolibi. Stigli su do daščanog trema. Dejl je otključao
ulazna vrata. Koliba je imala prostranu glavnu prostoriju, čija su vrata
vodila u još jednu sobu, i merdevine koje su omogućavale pristup
potkrovlju. Na kukama pored ulaznih vrata visili su sombrero, kiš-ni
mantil i šinjel. Prostorijom je dominirao dugački sto, okružen sa šest
stolica. Pored tamnog ognjišta nalazile su se piramide drva za
potpalu. Krevet je bio prislonjen uza zid. Ispod prekrivača ležao je
sklupčan čovek koji je zurio pravo u vrata.
Dejl je otišao do Vorena. „Vorene, imaš posetioce“, rekao je Dejl.
„Sećaš se Tanua. A ovo su Kendra i Set Sorenson, Stenovi unuci.“
Dejl je povukao prekrivače i ispravio bratovljeve noge. Zatim je
podvukao šaku pod Vorenovu glavu i naveo ga da sedne. Voren je na
sebi imao tamnonarandžastu majicu i donji deo sive trenerke. Ruke su
mu u odnosu na majicu bile bele poput mleka. Dejl ga je okrenuo, tako
da je sada sedeo na ivici kreveta. Kada ga je Dejl pustio, Kendra je
očekivala da će se Voren preturiti, ali on je ostao uspravno da sedi,
praznog pogleda.
Reklo bi se da ima dvadesetak godina i da je bar deset godina mlađi
od Dejla. I pored blede kože, bele kose i praznog pogleda, Voren je
neočekivano zgodan. Nije visok kao brat, ali ima šira ramena i čvršću
vilicu. Crte lica su mu lepše oblikovane. Gledajući ih odvojeno, nikada
ne biste pretpostavili da je Dejlov brat toliko zgodan, niti da je Vorenov
brat bezličan. A opet, kada ih vidite zajedno, porodična sličnost je
očigledna.
„Zdravo, Vorene“, pozdravio ga je Set.
„Potapši ga po ramenu“, predložio je Dejl. „Svesniji je dodira nego
reći.“
Set potapša Vorena. To nije izazvalo nikakvu reakciju. Kendra se
zapitala da li se tako ljudi ponašaju nakon što im je izvršena
lobotomija.
„Želim da verujem u to da je u nekom delu uma možda svestan da
smo ovde“, rekao je Dejl. „Iako to gotovo ničim ne pokazuje,
podozrevam da upija više nego što se čini. Kada ostane sam, sklupča
se u fetalni položaj. Da li se stvari ubrzaju ako buka postane prejaka?“
„Pokušao sam s izvesnim dozama različitih osećanja“, reče Tanu.
„Nadao sam se da će neko od njih rasterati maglu, ali izgleda da je ta
vrsta terapije ćorsokak.“
Kendra ga blago potapša po ramenu. „Zdravo, Vorene.“
Voren okrenu glavu, pogleda njenu šaku i licem mu se lagano razli
osmeh.
 „Vidi ti to!“ jedva je izgovorio Dejl.
Kendra nije sklonila šaku s Vorenovog ramena, a on je nastavio da
zuri u nju. Nije se osmehivao očima, pogled mu je i dalje bio potpuno
odsutan, ali mu je zato lice krasio veliki osmeh. Podigao je šaku i
poklopio njome Kendrinu.
„Ovo je najviše što je uradio za sve ovo vreme“, divio se Dejl. „Spusti
i drugu šaku na njegovo rame.“
Kendra stade ispred Vorena i spusti šaku na njegovo drugo rame.
Ovo je nateralo Vorena da skrene pogled s njene šake i da joj se
zagleda u lice. Osmeh je delovao veštački, ali se Kendri na trenutak
učinilo da je primetila trunku života u njegovom pogledu, kao da je
gotovo uspeo da se usredsredi na nju.
Dejl se podbočio. „Čudima nikad kraja.“
„Nju su vile ovilenile“, kazao je Tanu. „Mora da je to na njoj ostavilo
neki trag koji Voren može da oseti. Kendra, dođi i stani pored mene.“
Kendra ode do Tanua. Voren je nije ispratio pogledom. Zagledao se
pravo preda se i ostao nepokretan, kao da je onaj trzaj koji je Kendra
primetila bio samo plod njene mašte. Voren je ponovo ostavljao utisak
kao da u njemu nema ni trunke svesti, samo su mu suze navirale na
oči iako mu je izraz lica bio nemaran. Suze su se prelivale i curile niz
bele obraze.
Dejl je gurnuo pesnicu u usta. Vorenove suze su presušile, mada su
mu obrazi i dalje bili vlažni. Voren nije napravio nikakav pokret da ih
obriše, niti je bilo čime pokazivao da zna da je plakao. Kada je izvukao
pesnicu iz usta, na Dejlovim zglavcima videli su se otisci zuba. „Šta ovo
znači?“ Dejl je upitao Tanua.
 „Kendra mu je nešto prenela dodirom“, rekao je Tanu. „Ovo i te
kako ohrabruje. Verujem da je njegov um još uvek budan. Kendra,
uhvati ga za ruku.“
Kendra priđe Vorenu i uze njegovu levu šaku u svoju desnu. Ponovo
je napola oživeo... pogledao je u njenu šaku i na lice mu se vratio
malopredašnji ošamućeni izraz.
„Pokušaj da ga podigneš“, reče Tanu.
Kendra uopšte nije morala jako da ga povuče da bi ustao.
„Proklet da sam“, izgovorio je Dejl. „Ја ga jedva pokrenem.“
„Povedi ga kroz sobu“, reče Tanu.
Ne ispuštajući Vorenovu šaku iz svoje, Kendra ga je provela po
sobi. Vukao je noge i išao za njom kud god bi krenula.
„Nije morala da mu pokrene noge da bi počeo da hoda“,
promrmljao je Dejl Tanuu.
„Primetio sam“, odgovorio je Tanu. „Kendra, odvedi ga do one tamo
stolice i navedi da sedne. Ne ispuštaj njegovu ruku iz svoje.“
Kendra je sve uradila kako joj je rečeno. Voren joj se ukočeno
povinovao.
Tanu je prišao i stao pored Kendre. „Da li bi ti smetalo da poljubiš
Vorena?“
Postidela se pri samoj pomisli na to, jer je Voren bio baš zgodan. ,,U
usta?“
„Samo ga cokni“, rekao je Tanu. „Ne moraš ako ti je neprijatno.“
„Misliš da bi mu to moglo pomoći?“ upitala je.
„Vilinski poljupci imaju veliku okrepljujuću moć“, rekao je Tanu.
„Znam ja da ti nisi vila, ali su te one na neki način izmenile. Voleo bih
da vidim kako će reagovati.“
Kendra se nagnula ka Vorenu. Osetila je da joj lice gori. Očajnički
se nadala da nije pocrvenela. Trudila se da razmišlja o Vorenu kao o
pacijentu kome je potreban neobičan lek i pokušala je da taj poljubac
shvati kao nešto što nema veze s njom, čisto klinički. Ali tako je sladak.
To ju je podsetilo na vreme od pre nekoliko godina kada se zatreskala
u svog nastavnika, gospodina Pauela.
Kako bi se osećala da se ukazala potreba da poljubi gospodina
Pauela? Isto kao što se oseća upravo sada. Bila je uzbuđena, ali to niko
nije znao, a strašno se toga stidela.
Svi su se okupili oko njih kada je Kendra na brzinu poljubila Vorena
u usta. Tri puta je trepnuo. Usta su mu se zgrčila nekoliko puta. Na
trenutak joj je čvršće stegao šaku. „Stisnuo mi je šaku“, prijavila je
Kendra.
Tanu je naložio Kendri da pomiluje Vorena po licu i da ga još malo
voda po sobi. Čim bi prestala da ga dodiruje, nestajali su i svi znaci
života, ali više nije zaplakao. Dok su bili u kontaktu, osmeh mu nije
silazio s lica, a povremeno bi se i uzvrpoljio. Protrljao bi rame, na
primer, iako je tim njegovim kretnjama naizgled nedostajala namera.
Posle više od jednog sata proveravanja kako će Voren reagovati na
Kendru, izašli su napolje da gledaju albina kako spazmatično skače
šireći noge i podižući ruke iznad glave. Da bi ga naveo da radi skokove,
Dejl je morao lično da mu ih pokaže, i nije smeo da prestane da skače
sve dok Voren ne bi počeo samostalno da ponavlja njegove kretnje.
Voren je na glavi imao sombrero. Dejl je objasnio da Voren vrlo lako
izgori.
 „Ovo nisam očekivao“, izjavio je Tanu. „Nadam se da će nam
njegovo reagovanje na Kendru pomoći u nalaženju leka. Sada smo prvi
put stvarno uspeli da dopremo do njega.“
„Šta su mi one vile uradile?“ upitala je Kendra.
„Mnogo vremena je prošlo otkako su vile nekoga ovilenile, Kendra“,
kazao je Tanu. „Znamo za to... ali ne znamo mnogo o tome.“
„А šta je bio napad na Seta?“ upitala je ona. „Da li su i njega tom
prilikom vile ovilenile?“
„То je nešto drugo“, odvratio je Tanu. „Vile sve vreme koriste
magiju, ponekad za neki obešenjakluk, a ponekad da bi ulepšale vrt.
Svojim dodirom vile obeležavaju one koje prihvate u svoj krug i s
kojima su voljne da podele moć. Nismo uopšte sigurni da je to ono što
se tebi dogodilo, a i dokaz deluje krajnje sumnjivo. Sfinga će moći da ti
kaže više o tome.“
„Nadam se da neko može to da uradi“, rekla je Kendra.
„Zaista misliš da je ovo bio presudni napredak?“ upitao je Dejl.
„Tek kada shvatimo u kakvom se stanju Voren tačno nalazi i šta
utiče na dotično stanje, imaćemo ključ za izlečenje“, rekao je Tanu.
„Ovo što se danas dogodilo veliki je korak u pravom smeru.“
„Hoće li nastaviti da skače unedogled?“ upitao je Set.
„Pretpostavljam da će se na kraju srušiti“, rekao je Dejl. ,,U
protivnom će nastaviti da skače dok ga ne zaustavim.“
„Kako možeš da ga ostaviš ovde samog?“ upitala je Kendra.
„Često prespavam ovde s njim“, odvratio je Dejl. „Ponekad ga Hugo
noću čuva. Zanimljivo je to što mu stvorenja iz Utočišta za bajke ne
prilaze otkad je ovakav, čak ni kada ga izvedem napolje. Da li je to
dobro ili loše, ne znam, ali uglavnom se drže na odstojanju. Obilazim
ga svakog dana, razume se, dolazim da ga nahranim i okupam.“
„Ako bismo se potrudili da budemo tihi, zar ne bismo mogli da mu
nađemo neku sobu u kući?“ upitala je Kendra.
„Odvedem ga tamo s vremena na vreme, na primer za rođendan.
Ali uvek imam utisak da mu nije prijatno. Još se više sklupča i
otrombolji. Ovde deluje smirenije. Ovde je živeo pre nego što se to
dogodilo.“
„Živeo je ovde i pre nego što je postao albino?“ upitao je Set.
Dejl je klimnuo glavom. „Voren je mnogo voleo to što ima
privatnost. Za razliku od mene, on nikada nije bio u stalnoj postavci
Utočišta za bajke. Dolazio je i odlazio. Bio je pustolov, kao Tanu, Kolter
ili Vanesa. Bio je pripadnik posebnog bratstva Vitezova zore. Sve je to
bilo veoma tajnovito. Njihov zadatak bio je da se bore protiv Društva
zvezde Večernjače. Poslednji put kada je Voren došao u posetu ostao
je dosta dugo. Bio je u nekakvoj tajnoj misiji. Nije mi otkrio pojedinosti.
Nikada od njega niste mogli ništa da izvučete o zadacima dok sve ne
bude gotovo. Nemam pojma da li je to bilo u ikakvoj vezi s onim zbog
čega je postao albino. Ali bio je dobar brat, kakvog samo možete
poželeti. Nikada nije oklevao da mi pomogne. Sada moram da mu se
odužim tako što ću voditi računa o tome da redovno vežba, da se
pravilno hrani i ostane zdrav.“
Kendra je posmatrala Vorena, koji je i dalje nekako čudno izvodio
skokove s apsurdnim sombrerom na glavi. Znojio se. Čoveku se srce
cepalo kada bi ga zamislio kao inteligentnog pustolova koji obavlja
opasne zadatke. Voren više nije takav.
 „Želite li da vidite nešto lepo?“ upitao je Dejl, očigledno
pokušavajući da promeni temu.
„Naravno“, odvratila je Kendra.
„Pođite sa mnom na vidikovac“, pozvao ih je Dejl preko ramena.
Tanua su ostavili s Vorenom, a Dejl je poveo Kendru i Seta nazad u
kolibu. Merdevinama su se popeli u potkrovlje. Iz potkrovlja su se
drugim merdevinama popeli kroz otvor u tavanici. Izašli su na krov
kolibe, na malu platformu s niskom ogradom. Platforma se nalazila
dovoljno visoko da preko vrhova najbližeg drveća mogu da vide niz
padinu koja vodi od kolibe, što im je prilično proširilo vidik. Brdo nije
mnogo visoko, ali je svejedno najviša tačka u oblasti.
„Prelepo je“, rekla je Kendra.
„Voren je voleo da se popne ovamo i posmatra zalazak sunca“,
rekao je Dejl. „То je bilo njegovo omiljeno mesto za razmišljanje.
Trebalo bi da ga vidite u jesen.“
„Zar se tamo nije nalazila Zaboravljena kapela?“ upitao je Set,
pokazujući prstom nedaleko odatle jedno oniže brdo posuto prelepim
cvećem, grmljem u cvatu i voćkama.
„Imaš odličan vid“, primetio je Dejl.
I Kendra je prepoznala to mesto. Još kada su skrenuli na kolski
trag koji ih je doveo do kolibe, znala je da idu istom stazom kojom ih je
vodio Hugo kada su prošlog leta krenuli da spasu deku. Njena vojska
vila sravnila je bila kapelu sa zemljom pošto su porazili i zatvorili
Bahumata i Mjurijel. Vile su potom nagomilale okolnu zemlju preko
mesta na kojem se nalazila kapela i učinile da nikne raznobojno cveće
slično onom u vrtovima oko kuće. „Od kada više nema one plesnive
stare crkve, predeo sigurno mnogo lepše izgleda“, primetio je Set.
„Kapela je imala izvestan šarm“, rekao je Dejl. „Naročito iz daljine.“
„Ogladneo sam“, progunđao je Set.
„Upravo zbog toga smo poneli hranu“, odvratio je Dejl. „Hrane ima i
u kuhinjskim ormarićima. Hajdemo po Tanua i Vorena. Kladim se da
se mom bratu posle onolikog skakanja otvorio apetit.“
„Šta ćeš ako ne budeš uspeo da pronađeš lek za njega?“ upitao je
Set.
Dejl je nekoliko trenutaka ćutao. „Neću znati da je taj dan došao jer
nikada neću prestati da ga tražim.„
 SEDMA GLAVA

Tamnica

N arednog jutra Kendra, Set, deka, baka i Tanu sedeli su za

kuhinjskim stolom i doručkovali. Napolju je svitalo. Dan će izgleda
biti vedar, s dosta vlage.
„Šta ćemo danas da radimo?“ upitao je Set, viljuškom komadajući
omlet.
„Danas ćete ostati u kući sa mnom i bakom“, odvratio je deka.
„Šta?“ povikao je Set. „Kuda će svi?“
„А šta smo mi?“ upitao je deka.
„Hteo sam da pitam, kuda će ostali?“ preformulisao je pitanje Set.
„Omlet je odličan, deko“, kazala je Kendra, pošto je progutala veliki
zalogaj.
„Drago mi je što ti se dopada, draga moja“, odvratio je deka
dostojanstveno, krišom pogledavši baku, koja se pravila da to ne
primećuje.
„Moraju da obave nekakav neprijatan posao“, obavestila je baka
Seta. „Hoćeš da kažeš neki fenomenalan posao“, optužio ih je Set i
okrenuo se ka Tanuu. „Hoćeš da nas se otarasiš? A juče nam probi uši
o timskom radu?“
„jedan od naših ciljeva je da ti i sestra budete bezbedni“, smireno je
odvratio Tanu.
„Kako ćemo bilo šta naučiti ako nam dozvoljavate da obavljamo
samo nevažne posliće?“ žalio se Set.
Kolter je ušao u prostoriju sa štapom za hodanje u ruci. Štap se na
vrhu račvao i bio pretvoren u praćku s gumenom trakom između
krajeva rašlji. „Danas ne želite da idete s nama, verujte mi“, izjavio je
on.
„Otkud ti to znaš?“ upitao je Set.
„Znam, jer ni ja ne želim tamo da idem“, rekao je Kolter. „Omlet? Ko
je napravio omlet?“
„Deka“, rekla je Kendra.
Kolter je istog časa postao oprezan. „Šta je ovo, Stene? Naš
poslednji obrok?“
„Samo sam hteo da malo pomognem u kuhinji“, nevino je odvratio
deka.
Kolter je sumnjičavo gledao deku. „Izgleda da vas mnogo voli,
deco“, konačno je izjavio Kolter. „Vadio se na slomljenu nogu i ruku
kad god je mogao da ne bi ništa radio.“
„Samo da znate da mi se ne dopada što ćete me ostaviti kod kuće“,
Set je podsetio sve prisutne.
 „Idemo u deo Utočišta za bajke koji nije unet u karte“, objasnio je
Tanu. „Ne znamo šta nas čeka, osim da će biti opasno. Ako sve prođe
kako treba, naredni put ćemo te povesti.“
„Mislite da se relikvija tamo nalazi?“ upitala je Kendra.
„То je jedno od nekoliko mogućih mesta“, rekao je Tanu.
„Pretpostavljamo da ćemo relikviju naći u nekoj od negostoljubivih
oblasti rezervata.“
„Najverovatnije ćemo naići samo na bauke, maglene džinove i
blikse“, nabrojao je Kolter i seo za sto. Istresao je malo soli na dlan i
bacio je preko ramena, posle čega je kucnuo zglavcima prstiju po
površini stola. Očigledno je to izvodio automatski.
Vanesa je ušetala u prostoriju. „Imam loše vesti“, izjavila je. Na sebi
je imala vojničku majicu i crne platnene Pantalone, a kosu je pokupila
pozadi.
„Kakve?“ upitala je baka.
„Moji drumanti su se noćas oslobodili. Uspela sam da pohvatam
samo trećinu“, rekla je Vanesa.
„Slobodno vršljaju po kući?“ uzviknula je baka.
Kolter je optužujući usmerio viljušku u Vanesinom pravcu. „Lepo
sam ti kazao da će se loše završiti ako tu menažeriju uneseš u kuću.“
„Uopšte mi nije jasno kako su izašli“, kazala je Vanesa. „Nikada do
sada nisam imala ovakvih problema s njima.“
„Tebe očigledno nisu ujeli“, rekao je Tanu.
„Nemoj dvaput da kažeš“, odvratila je Vanesa i podigla ruku na
kojoj su se videla tri para ubodnih rana. „Imam više od dvadeset ugriza
po ćelom telu.“
 „Kako to da si još živa?“ upitao je deka.
„То nisu obični drumanti. Ove sam lično odgajila“, odvratila je
Vanesa. „Eksperimentisala sam. Pokušala sam da eliminišem otrov
virligiga.“
„Šta je to virligig?“ upitala je Kendra.
„А šta je drumant?“ priključio se pitanjem Set.
„Virligig je svaka magična životinja s inteligencijom koja ne dostiže
ljudsku“, objasnila je baka. „Tako ih zovemo u žargonu.“
„Drumanti pomalo liče na tarantule s repom“, objasnio je Tanu.
„Gusto su prekriveni krznom. Skakuću unaokolo i u stanju su da
izvitopere svetlost kako bi izobličili mesto na kojem se nalaze. Mislite
da ste ga ugledali i krenete da ga zgrabite, ali ispostavi se da je to
samo iluzija, jer se drumant nalazi malo dalje.“
„Noćna su stvorenja“, dodao je deka. „Agresivni su i vole da ujedaju.
Otrov većine je smrtonosan.“
„Vrata kaveza nekako su se otvorila“, rekla je Vanesa. „Svih
devetnaest je pobeglo. Kada sam se probudila, nisam se videla od njih.
Uspela sam da uhvatim šest. Ostali su se razbežali. Do sada su se već
zavukli u zidove.“
„Šest od devetnaest manje je od trećine“, istakao je Kolter dok je
žvakao.
„Znam da sam zatvorila i zamandalila kavez“, odlučno je kazala
Vanesa. „Želim da se zna, da sam na nekom drugom mestu, pomislila
bih da je u pitanju neka mućka. Niko nije znao da ti drumanti nisu
otrovni. Da jesu, već bih bila mrtva.“
Zavladala je neprijatna tišina.
 Deka je pročistio grlo. „Da sam na tvom mestu, bez obzira na to gde
se nalazio, podozrevao bih da je u pitanju sabotaža.“
Kendra nije dizala pogled s tanjira. Zar je moguće da je neko od
prisutnih koji su zajedno s njom doručkovali pokušao da ubije Vanesu?
To sasvim sigurno nisu ona, deka, baka ili Set! Da nije Tanu? Ili Kolter?
Nije želela nikoga da pogleda u oči.
„Da li je neko spolja mogao da se ušunja unutra?“ upitala je Vanesa.
„Da nije neko pobegao iz tamnice?“
„То je malo verovatno“, odvratio je deka, brišući salvetom šake.
„Jedino brovniji i smrtnici mogu slobodno da uđu u ovu kuću. Brovniji
nikada ne bi uradili tako nešto. Osim Dejla i Vorena, jedini smrtnici koji
slobodno tumaraju rezervatom nalaze se u ovoj sobi. Dejl je prethodnu
noć proveo u kolibi. Svi ostali smrtnici morali bi da prođu kroz kapiju
pre nego što stignu do kuće, a kroz kapiju je gotovo nemoguće proći.“
„Možda se neko već dugo krije na imanju i sada je resio da
napadne“, teoretisao je Kolter.
„Sve je moguće“, kazala je Vanesa, „ali zaklela bih se da sam
zamandalila taj kavez. Tri dana ga nisam otvarala!“
„Niko nije video ništa čudno prošle noći?“ upitao je deka, prodorno
se zagledavši u svakog ponaosob.
„Da bar jesam“, kazao je Tanu.
„Baš ništa“, promrmljao je Kolter, zamišljeno začkiljivši.
Kendra, Set i baka odmahnuše glavama.
„Dok ne saznamo nešto više, moramo pretpostaviti da je u pitanju
nesrećni slučaj“, izjavio je deka. „Ali dobro otvorite oči. Nešto mi govori
da u ovoj slagalici nedostaje nekoliko delića.“
 „Nijedan drumant nije bio otrovan?“ upitala je baka.
„Nijedan“, potvrdila je Vanesa. „Dosađivaće vam, ali neće napraviti
nikakvu trajnu štetu. Postaviću zamke. Okružićemo ih. Pospite
čaršave piljevinom i belim lukom, to će ih oterati.“
„Kad smo već kod toga, mogli bismo da dodamo i komadiće stakla“,
progunđao je Kolter.
„Pošto su svi ti drumanti na slobodi, možda bismo bili sigurniji ako
danas pođemo s vama“, primetio je Set.
„Odličan pokušaj“, reče Kendra.
„Rut će vas zabaviti“, dodao je deka.
„Nameravam da vam pokažem neke neverovatne stvari“, pristala
je baka.
„Jesu li kul?“ upitao je Set.
„Videćeš da jesu“, obećala je baka.
Vanesa je izvadila iz džepa mrežastu belu tkaninu. „Ostaviću
nekoliko ovih unaokolo. Ako uočite nekog drumanta... „ Vanesa baci
tkaninu. Pala je na pod poput padobrana, raširila se i pokrila prostor u
prečniku od gotovo dva i po metra. „Ispupčenje će vam reći gde se
zapravo krije ta mala bitanga. Uhvatite krajeve mreže i pokupite ga.
Zaplešće se u mrežu ako pokuša da odskakuće. Možda će vam biti
potrebno malo vežbe, ali stvar je proverena. Nemojte pokušati da ih
mlatnete ili pokupite golim rukama.“
„Ne brini, ne pada nam na pamet“, rekla je Kendra. „Imaš i još neke
životinje?“
„Imam još neke podvrste“, odvratila je Vanesa.
„Da li je neka od njih otrovna?“ upitala je Kendra.
 „Nijedna nije smrtonosna. Mada neki od mojih salamandera mogu
da uspavaju. Umačem strelice u njihov ekstrakt.“
„Strelice?“ upitao je Set, ispravivši se.
„Za duvaljke“, odvratila je Vanesa.
Set je doslovce skočio sa stolice. „Ја bih da pokušam!“
„Sve u svoje vreme“, kazala je Vanesa.

Vazduh je bio znatno hladniji udno dugačkog strmog stepeništa

koje je vodilo u podrum. Gvozdena vrata na kraju mračnog hodnika
koji je osvetljavala jedino baterijska lampa što ju je nosila baka
Sorenson delovala su zloslutno. U podnožju vrata nalazila su se manja
vrata, koja su koristili brovniji, ista kao ona vratanca u vratima na
vrhu stepeništa.
„Brovniji ulaze i izlaze kroz tamnicu?“ upitao je Set.
,,Da“, odvratila je baka. „Svake noći navrati bar jedan da proveri da
li smo im ostavili nešto da poprave.“
„Zašto ne prepustiš brovnijima kuvanje?“ upitala je Kendra.
„Spravljaju ukusna jela.“
„Izvanredna“, složila se ona. „Ali ma koje sastojke da ostavimo, oni
od svega pokušaju da naprave desert.“
„Što da ne“, reče Set. „Da li su vam brovniji ikada napravili
brovnije?“
Baka namignu. „Šta misliš odakle brovnijima to ime? Ti mali
pametnjakovići izmislili su dotičnu poslasticu.“
 Stigli su do metalnih vrata. Baka odnekud izvadi ključ. „Ne
zaboravite da govorite tiho i da se držite podalje od vrata ćelija.“
„Moramo li da uđemo unutra?“ upitala je Kendra.
„Jesi li poludela?“ upitao ju je Set. „Zatvoreni su, nemaš razloga za
brigu.“
„I te kako ima razloga za brigu“, ispravila ga je baka. „Znam da
pokušavaš da ohrabriš sestru, ali nikada ne shvataj olako tamnicu.
Stvorenja koja se nalaze ovde zatočena su sa razlogom. Vaš deka i ja
donosimo ključeve pojedinačnih ćelija u tamnicu jedino kada
preseljavamo zatvorenike. To bi trebalo nešto da vam kaže.“
„Nisam sigurna da želim da vidim šta se nalazi ovde dole“, izjavila
je Kendra.
Baka spusti šaku na njeno rame. „Izazivati opasnost je čisto
razmetanje hrabrošću. Nadam se da je tvoj brat to naučio. Ali ne treba
ni zatvarati oči pred opasnošću. Mnoge opasnosti postaju manje
opasne kada shvatiš potencijalne rizike koje donose.“
„Znam“, rekla je Kendra. „Neznanje onda više ne predstavlja
zaštitu.“
„U redu“, reče Set. „То smo zaključili. Možemo li već jednom da
uđemo?“
Baka je uvukla ključ u bravu i otvorila vrata. Malo su zaškripala.
Pozdravio ih je hladan, vlažan povetarac. „Moramo da podmažemo te
šarke“, kazala je baka prigušenim glasom, uperivši snop svetla iz
baterijske lampe niz dugački hodnik. Duž zida su se protezala vrata sa
malim prozorima na kojima su bile šipke. Pod, zidovi i tavanica bili su
od kamena.
 Baka je zatvorila vrata za njima čim su ušli. „Zašto samo
baterijske?“ upitao je Set.
Baka uperi svetio u prekidač. „Odavde pa nadalje, uvedeno je
osvetljenje u tamnici.“
Prešla je snopom svetla preko nekoliko golih sijalica koje su visile
sa tavanice. „Međutim, većina naših gostiju više voli mrak. Humanosti
radi, uglavnom koristimo baterijske lampe.“
Baka se zaputila do najbližih vrata. Prozor sa šipkama bio je na
nekih metar i po iznad poda... dovoljno nisko da su svi mogli da zavire
u praznu ćeliju. Baka potom upre prst u prorez blizu osnove vrata.
„Čuvari ubacuju poslužavnike s hranom kroz prorez.“
„Zatvorenici nikada ne napuštaju ćelije?“ upitala je Kendra.
,,Ne“, odvratila je baka. „Bekstvo gotovo da je nemoguće. Sve ćelije
su zapečaćene magijom, to se podrazumeva. Imamo i nekoliko
ojačanih ćelija za moćnije stanare. U slučaju da neko ipak proba da
pobegne iz zatvora, psi šaptači služe kao dodatno obezbeđenje.“
„Psi šaptači?“ upitao je Set.
„Nisu u pitanju živa stvorenja, već čarolija“, kazala je baka.
„Povremeno ćete se ovde dole očešati o ledeno hladan vazdušni džep.
To je pas šaptač. Potpuno podivlja ako zatvorenik provali iz ćelije.
Koliko znam, to se ovde nikada nije dogodilo.“
„Sve te zatvorenike treba nahraniti, to je veliki posao“, primetila je
Kendra.
„Ne za nas“, rekla je baka. „Većina ćelija je prazna. Imamo i dvojicu
čuvara, iz nižeg reda goblina, koji spravljaju hranu za čudovišta i
poslužuju je, i pritom održavaju bar kakav-takav red.“
 „Kako to da goblini ne puste zatvorenike da izađu?“ upitala je
Kendra.
Baka ih je povela niz hodnik. „Oni pametni bi to možda i uradili.
Naši čuvari su od one vrste goblina koji već milenijumima rade u
tamnicama. To su pokorna koščata stvorenja koja žive za to da
izvršavaju naređenja nadređenih, što će reći vašeg deke i mene.
Uostalom, oni nemaju ključeve. Uživaju da borave u mraku i
nadgledaju svoj sumorni rejon.“
„Hoću da vidim zatvorenike“, zatražio je Set.
„Veruj mi, mnoge od njih ne želiš da sretneš“, uveravala ga je baka.
„Nekolicina potiče iz davnina, ti su prebačeni ovamo iz drugih
rezervata. Mnogi ne govore engleski, a svi su opasni.“
Hodnik se završavao u obliku slova T. Mogli su da skrenu levo ili
desno. Baka je uperila svetio na obe strane. Duž oba hodnika nalazile
su se ćelije. „Ovaj hodnik je deo velikog trga. Možete poći levo ili desno
i ponovo se vratiti ovamo. Ima još nekoliko grananja, ali ona nisu
suviše složena. Želim da vam pokažem nekoliko vrednih pomena.“
Baka skrenu desno. Hodnik je na kraju zaokretao ulevo. Set je i
dalje pokušavao da zaviri u ćelije pored kojih su prolazili. „Suviše je
mračno“, tiho je raportirao Kendri. Baka je držala bateriju uperenu
ispred njih.
Kendra je provirila kroz jedan od prozora i ugledala lice nalik na
vučje koje je zveralo u nju. U čemu je Setov problem? Da mu vid nije
oslabio? Upravo je pogledao u istu ćeliju i rekao da ništa ne vidi. Bilo je
mračno, ali ne potpuno. Pošto je videla čoveka vuka, nije više provirila
ni kroz jedan drugi prozor sa šipkama.
 Malo dalje niz hodnik, baka se zaustavila kod vrata od
krvavocrvenog drveta. „Ova vrata vode u Dvoranu strave. Nikada ih ne
otvaramo. Zatvorenicima u tamošnjim ćelijama hrana nije potrebna.“
Kada su krenuli dalje niz hodnik, Setov pogled se zadržao na
pomenutim vratima.
„Nemoj da si pomislio“, prošaputala je Kendra.
„Molim? jesam glup, ali ne baš toliko.“
Hodnik je ponovo zavijao ulevo. Baka je obasjala unutrašnjost
prostorije bez vrata, u kojoj se povrh zapaljene vatre nalazio kotlić u
kojem se nešto krčkalo. Dvojica goblina su začkiljili i podigli dugačke
uske šake da bi se zaštitili od svetlosti. Bili su niski, koščati, zelenkasti,
oči su im bile nalik na perlice, a uši slične krilima slepih miševa. Jedan
je balansirao na tronošcu, mešajući smrdljivi sadržaj u kotliću nečim
što je ličilo na veslo. Drugi je napravio grimasu i pognuo se.
„Predstavite se mojim unucima“, rekla je baka, uperivši baterijsku
lampu mimo njih tako da ih je sada obasjavala indirektno.
„Vurš“, reče onaj koji je mešao jelo u kazančetu. „Slago“, reče drugi.
Baka se okrenula i nastavila niz hodnik. „То jelo baš smrdi“,
primetila je Kendra.
„Većina naših gostiju više voli glop“, rekla je baka. „Ljudima se on
mahom ne dopada.“
„Dešava li se da neki zatvorenik bude oslobođen?“ raspitivao se Set.
„Većina njih je osuđena na doživotnu“, odvratila je baka. „Za mnoga
mistična bića to je veoma dugo razdoblje. Sporazum nam ne
dozvoljava da izvršavamo smrtne kazne nad zarobljenim
neprijateljima. Možda se sećate da ubistvo počinjeno na imanju
Utočišta za bajke u većini slučajeva povlači za sobom ukidanje
svekolike zaštite koju uživate na osnovu sporazuma. Na taj način biste
sebe izložili odmazdi i ne bi vam preostalo ništa drugo nego da odete i
da se nikada više ne vratite. Međutim, izvesnim prestupnicima ne srne
se dozvoliti da slobodno tumaraju. Zato imamo ovu tamnicu. Neke
počinioce manjih prestupa držimo ovde određeno vreme i potom
puštamo. Na primer, ovde je zatvoren prethodni čuvar imanja zato što
je prodavao satirima baterije.“
Set stisnu usne.
„Na koliko je osuđen?“ namerno je pitala Kendra baku.
„Na pedeset godina. Kada bude izašao, imaće više od osamdeset.“
Set je zastao. „Šališ se?“
Baka razvuče usta u osmeh. „Naravno. Kendra je pomenula da
planiraš da obaviš neki poslić dok si ovde.“
„Baš umeš da čuvaš tajnu!“ optužio ju je Set.
„Nisam se obavezala da ću je čuvati“, odvratila je Kendra.
„Pravilno je postupila što mi je kazala“, reče baka. „Želela je da se
uveri da nećeš sebe ili rezervat dovesti u opasnost. Biće sve u redu ako
ne komplikuješ. Samo nemoj da napuštaš dvorište. I nemoj da deka
sazna. On je tradicionalista. Daje sve od sebe da ništa od tehnologije
ne dopre do imanja.“
Dok su napredovali dugačkim hodnikom, prošli su pored nekoliko
drugih hodnika koji su se odvajali od njega. Baka je zastala kod trećeg,
izgleda namerno. „Pođite sa mnom, hoću nešto da vam pokažem.“
U tom hodniku nije bilo ćelija. Bio je to najuži prolaz koji su videli.
Na njegovom kraju nalazila se kružna prostorija, a u središtu te
prostorije ugledali su metalni poklopac u podu. „Ovo je naša
podzemna tamnica“, rekla je baka. „Na dnu se nalazi ćelija za
najopasnijeg zatvorenika. Za duha.“
„Zlog duha?“ upitala je Kendra.
,,Da“, odvratila je baka.
„Super! Da li ispunjava želje?“ upitao je Set.
„Teorijski da“, rekla je baka. „Pravi duh nije ni nalik duhovima iz
priča za koje ste vi čuli, iako su po njima ispredeni mitovi. Moćni su, a
neki od njih su lukavi i zli, kao što je to slučaj s našim zatvorenikom.
Moram nešto da vam priznam.“
Kendra i Set su ćutke čekali.
„Vašeg deku i mene veoma je pogodilo to što se dogodilo Vorenu.
Rešila sam da porazgovaram s duhom, otvorim poklopac i da ga
odavde pozovem. Pošto je naš zatvorenik, njegove moći su oslabljene,
tako da se nisam plašila da će pobeći. Bila sam ubeđena da će moći da
izleći Vorena. Verovatno je i mogao. Porazgovarala sam o tome sa
Stenom, i zaključili smo da vredi pokušati.
„Proučila sam sve što mi je došlo pod ruku o tome kako se treba
pogađati sa duhom. Ako se pridržavate određenih pravila, možete da
pregovarate s uhvaćenim duhom, ali morate dobro paziti šta govorite.
Da bi uopšte pristali da pregovaraju, morate ih navesti da pomisle da
ste ranjivi. Obično postavljaju tri pitanja, na koja morate dati iscrpne i
potpuno istinite odgovore. Pošto iskreno odgovorite na ta pitanja, duh
će vam ispuniti jednu želju. Ako ih slažete, biće oslobođeni i steći će
moć nad vama. Ako ne uspete da odgovorite, ostaju zarobljeni, ali
imaju pravo da vas kazne.
 „Jedino im nije dozvoljeno da vas pitaju za ime koje ste dobili na
rođenju. Ne smete im dozvoliti da ga saznaju ni na koji način. Pre nego
što vam postavi tri formalna pitanja, duh može pokušati da vas ubedi
da pristanete na drugačiju pogodbu, koja ne uključuje tradicionalno
odgovaranje na tri pitanja. Moliocu ne preostaje ništa drugo nego da
strpljivo čeka i pazi šta govori, jer svaka reč kojom se obrati duhu je
obavezujuća.
„Da skratim priču, ušla sam u podzemnu tamnicu. Sten je čuvao
stražu, a duh i ja smo pregovarali. Razljutim se čim se setim toga...
duh je bio krajnje nepošten. I đavola je mogao da nagovori da ode u
crkvu. Nisam mu bila dorasla. Duh se pogađao, laskao i pametno lovio
nagoveštaje na osnovu kojih je postavljao pitanja. Ponudio je razne
alternative za dotična pitanja, od kojih su neke predstavljale
primamljive kompromise, ali uspela sam da uočim zamke u svim
njegovim predlozima. Razmenili smo ponude i kontraponude. Njegov
krajnji cilj očigledno je bio da kupi sebi slobodu, što ja nisam smela da
dozvolim.
„Posle razgovora, koji se bio poprilično otegao, i pošto sam otkrila
mnogo više o sebi nego što sam želela, konačno je prestao da se
pogađa i prešao na pitanja. Sten je danima menjao lozinke i ostale
protokole u Utočištu za bajke, tako da nisam znala ništa što bi moglo
da ugrozi bezbednost. Razmotrila sam sva pitanja koja je mogao da mi
postavi i mislila sam da sam spremna da odgovorim na bilo koje. Prvo
pitanje je iskoristio da dokuči na koje pitanje eventualno neću biti
spremna da odgovorim. Pretpostavljate da sam očekivala tako nešto i
bila sam spremna da mu odgovorim da ću bez zadrške odgovoriti na
svako postavljeno pitanje. Međutim, u trenutku kada ga je postavio,
shvatila sam da postoji nešto što ne smem da otkrijem. Podozrevam
da sam se toga setila zahvaljujući njegovoj moći koja je prožimala ceo
postupak. Odlučila sam da ne odgovorim na postavljeno pitanje.
Jedino na taj način mogla sam da osujetim njegovo oslobađanje, ali
sam mu omogućila da mi se osveti. Nije mogao da me ubije, pa me je
pretvorio u kokošku.“
„Tako si postala kokoška!“ uzviknuo je Set. ,,Da“, potvrdila je baka.
„Koju to tajnu nisi mogla da mu otkriješ?“ upitao je Set.
„Nešto što ne mogu da kažem nikome“, rekla je baka.
„Taj duh je još tamo dole“, tiho je kazala Kendra, zureći u poklopac.
Baka je krenula nazad putem kojim su došli. Kendra i Set su je
sledili. „Za otvaranje vratanca koja vode u podzemnu tamnicu
potrebna su tri ključa i reč“, rekla je baka. „Bar jedno živo biće mora
da zna reč koja otvara ta vratanca, ili će čarolija biti raščinjena i
zatvorenik oslobođen. Isto će se dogoditi i ako bude uništen bilo koji od
ključeva. Inače bih istopila ključeve i nikada nikome ne bih otkrila
dotičnu reč.“
„Koja je to reč?“ upitao je Set.
„U pitanju su dve reći“, rekla je Kendra. „Samo sanjaj
„Kendra je u pravu. Možda ćeš jednog dana biti spreman da
prihvatiš na sebe toliku odgovornost.“
Baka ga je potapšala po leđima. „Mada mene uveliko neće biti tad
kad se to dogodi.“
Vratili su se u glavni hodnik i nastavili njime do narednog skretanja
ulevo. Baka je zastala kraj udubljenja u zidu koje se protezalo od poda
do tavanice i uperila baterijsku lampu u nekakvu neobičnu kutiju. Bila
je malo viša od čoveka i ličila je na kutiju u kakvu mađioničari
zatvaraju ljude koji treba da nestanu. Bila je od lakiranog crnog drveta
i ukrašena zlatom. Jednostavna, ali elegantna.
„Ovo je Nema kutija“, rekla je baka. „Izdržljivija je od bilo koje ćelije
u celoj tamnici. U njoj se nalazi jedan jedini zatvorenik, to jest, u njoj se
u svakom trenutku nalazi samo jedan zatvorenik. Zatvorenik može da
izađe iz nje samo ako ga zamene drugim.“
„Ко je unutra?“ upitao je Set. „Ne znamo“, odvratila je baka. „Nema
kutija doneta je ovamo kada je osnovano Utočište za bajke, a u njoj se
tad već neko nalazio. Svaki čuvar prenese svom nasledniku poruku da
je ni po koju cenu ne srne otvoriti. I mi je ne diramo.“
Baka je nastavila dalje. Kendra ju je pratila u stopu, dok se Set
zadržao ispred Neme kutije. Posle nekoliko trenutaka, pohitao je za
njima. U blizini poslednjeg skretanja, onog koji će ih dovesti tamo
odakle su krenuli, baka je naizgled nasumice zastala ispred jedne
ćelije. „Sete, kazao si da želiš da vidiš zatvorenika. Unutra je đavolak
koji je povredio tvog dedu.“
Uperila je snop svetla kroz mali prozor u vratima. Kendra i Set
priđoše da bolje vide. Đavolak je hladno zurio u njih i mrštio se. Bio je
visok gotovo kao Dejl. Par kratkih rogova štrčao mu je sa čela. Tvrda
koža prekrivala je dugačke mišićave udove. Kendra je videla mnoge
đavolke. Šteta što ovaj nije bio promenjen u vilu kao i ostali.
„Samo napred, šaraj tom svojom svetlošću, nemate vi pojma kakva
vam zla kob visi nad glavom“, prosiktao je đavolak.
„Kako to misliš?“ upitala je Kendra. I baka i Set su je čudno
pogledali. Đavolak je blenuo u nju. „Šta je bilo?“ upitala je Kendra.
„Nema te svetlosti koja će moći da odbije tamu što se bliži“, rekao je
đavolak, ne skidajući pogled sa Kendre.
„Kakva je to tama?“ uzvratila je pitanjem Kendra.
Đavolak je ispustio zvuk kao da se zagrcnuo i videlo se da je
zapanjen.
„Ti ga razumeš?“ začuđeno je upitala baka.
„Zar ga vi ne razumete?“ zanimalo je Kendru. „On govori engleski.
„Baka prinese šaku usnama. „Ne, on govori gobliš, jezik đavolaka i
goblina“
„Ti me razumeš, Smrdulice?“ proveravao je đavolak.
„Је li ovo neka šala?“ upitala je Kendra.
„Ја tebe razumem“, rekao je đavolak.
„Ја govorim engleski“, reče Kendra.
„Da“, potvrdila je baka.
„Ne“, rekao je đavolak. „Gobliš.“
„On kaže da govorim gobliš“, reče Kendra.
„Govoriš“, ponovi đavolak.
„On to verovatno tako čuje“, reče baka.
„Ti ga ne razumeš?“ upitala je Kendra Seta.
„Znaš i sama kako zvuče đavolci“, rekao je Set. „Nema reči, sve
samo rezanje i frktanje.“
„Šta kažu?“ upitao je đavolak. „Reci im da ću im utrobu nabosti na
štap i skuvati.“
„Govori ružne stvari“, reče Kendra.
„Ni reč više“, naredila je baka. „Idemo odavde.“
 Baka ih je poterala niz hodnik. Đavolak je doviknuo za njima:
„Kendra, nije ti ostalo još mnogo od života. Razmisli o tome. Izaći ću
odavde pre nego što se osvrneš. Plesaču ti na grobu! Na grobovima
svih vas!“
Kendra se okrenula. „Plesaćeš sam, ružna bradavice! Svi ostali od
tvoje fele ponovo su vile, prelepe su i srećne. A ti si i dalje deformisana
nakaza! Kad bi samo mogao da ih čuješ kako ti se smeju! Uživaj u
glopu!“
Tišina. A onda je nešto tresnulo o vrata ćelije i bilo propraćeno
režanjem iz dubine grla. Između šipki na malom prozoru na vratima
pojavili su se čvornovati prsti. „Hajdemo“, reče baka, vukući Kendru za
rukav. „Pokušava da te uznemiri.“
„Kako to da ga razumem?“ upitala je Kendra. „Vile?“
„Mora da je to“, rekla je baka, brzo hodajući. „Sutra bi trebalo da
dobijemo neke odgovore. Vaš deka je uspeo jutros da se probije do
Sfinge i zakazao je sastanak za sutra posle podne.“
„I za mene?“ upitao je Set.
„Za oboje“, odvratila je baka. „Ali neka to ostane između nas i vašeg
deke. Želimo da svi ostali misle da idemo u šetnju do grada. Oni ne
znaju da je Sfinga trenutno u blizini.“
„Važi“, reče Kendra.
„Šta je đavolak rekao?“ upitao je Set.
„Da će plesati na našim grobovima“, odvratila je Kendra.
Set se okrenuo, obuhvatio usta šakama i povikao: „Samo ako nas
sahrane u tvojoj groznoj ćeliji.“
Zatim je pogledao baku. „Misliš li da me je čuo?“
 OSMA GLAVA

Kolter

N ije ovde, rekao je Set, proveravajući koliko je sati na ručnom satu.

„Doći će uskoro“, rekla je Kendra.
Oboje su sedeli na kamenoj klupi na samom kraju zaobljenog dela
travnjaka, u čijem središtu se nalazio bazen za ptice. Sunce je tek
kratko vreme bilo na nebu, ali je već bilo prilično toplo. Jato vila igralo
se među cvetovima obližnjeg grma. Neke su lebdele iznad bazena za
ptice, diveći se svojim odrazima u vodi.
„Vile se baš i ne ponašaju naročito prijateljski u poslednje vreme“,
primetio je Set.
Kendra se počešala po slepoočnici. „Verovatno samo žele da ih
ostavimo na miru.“
„Bile su tako prijateljski nastrojene prošlog leta pre našeg odlaska,
posle pohoda protiv Bahumata na koji si ih povela.“
 „Možda su samo bile suviše uzbuđene.“
„Pokušaj da razgovaraš s njima“, predložio je Set. „Ako možeš da
razumeš đavolke, kladim se da možeš da razumeš i vile.“
„Pokušala sam sinoć. Ignorisale su me.“
Set je ponovo pogledao na sat. „Predlažem da se pozabavimo
nečim drugim. Kolter kasni već deset minuta. Uostalom, izabrao je
najdosadnije mesto u ćelom Utočištu za bajke da ga tu čekamo.“
„Možda smo na pogrešnom mestu.“
Set odmahnu glavom. „Rekao je da ovde dođemo.“
„Sigurna sam da će doći“, rekla je Kendra.
„А kada se konačno pojavi, mi ćemo morati da krenemo u posetu
Sfingi.“
Kolter se iznenada pojavio na travnjaku, na nekih tri metra od njih.
Stajao je tako da im je zaklonio pogled na bazen za ptice. Jednog
trenutka tamo nije bilo ničeg, a u narednom se on tu stvorio, oslonjen
o štap za hodanje. „Pretpostavljam da to nije trebalo da čujem“, reče
Kolter.
Kendra je vrisnula, a Set skočio na noge. „Odakle si se stvorio?“
prosiktao je Set.
„Morate paziti šta govorite kada ste na otvorenom“, posavetovao ih
je Kolter. „Nikad se ne zna ko sluša. Uveren sam da vaši deka i baka ne
žele da bilo ko sazna da ćete ići kod Sfinge.“
„Zašto si prisluškivao?“ optužila ga je Kendra.
„Hteo sam nešto da dokažem“, odvratio je Kolter. ,,Verujte mi, da
ste mi otkrili to važno obaveštenje a da nisam na vašoj strani, ne bih
vam se prikazao. Uzgred budi rečeno, Kendra, vile su po prirodi
ljubomorne. Najsigurniji način da te omrznu jeste da postaneš
popularna.“
„Kako si to uradio?“
Kolter podiže kožnu rukavicu bez prstiju i pusti je da se oklembesi.
„Ovo je jedna od najvrednijih stvari koje imam. Trgujem magičnim
tričarijama, uspomenama i artefaktima. Tanu ima svoje napitke,
Vanesa ima stvorenjca, a ja imam magičnu rukavicu. I još ponešto.“
„Mogu li da je probam?“ upitao je Set.
„Sve u svoje vreme“, odvratio je Kolter, gurnuo rukavicu u džep i
pročistio grlo. „Koliko sam shvatio, jučerašnji uvodni čas, koji vam je
održao Tanu, bio je veoma uspešan. Dobar je u onome što radi.
Koristiće vam da učite od njega.“
„Hoćemo“, odvratila je Kendra.
„Рrе nego što počnemo“, kazao je Kolter, premeštajući se s noge na
nogu kao da mu je malo neprijatno, „želim da nešto razjasnimo.“
Nesigurno je pogledao Kendru. „Ма koliko vodila računa o ličnoj
higijeni, nema ničeg neprirodnog u tome da tinejdžerki povremeno
izađe pokoja bubuljica.“
Kendra sakri šakama lice. A Set se isceri.
„Те stvari su sasvim prirodne tokom sazrevanja“, nastavio je
Kolter. „Počećeš da primećuješ i druge promene, na primer... „
Kendra podiže ruku. „Ne stidim se bubuljica“, odlučno je kazala.
„Bila sam pod dejstvom napitka.“
Kolter samo snishodljivo klimnu glavom. „Ako ikada poželiš s
nekim da porazgovaraš o... odrastanju... „
„То je vrlo ljubazno od tebe“, brže-bolje je izgovorila Kendra,
podigavši obe ruke ne bi li ga sprečila da kaže još nešto. „Javiću ti ako
budem želela da razgovaram. Takve stvari se događaju i meni to ne
smeta.“
Set je izgledao kao da će svakog časa da se raspukne od smeha, ali
je uspeo da se savlada.
Kolter pređe šakom po temenu, pritiskajući čuperak sede kose.
Blago je porumeneo. „Dobro. Dosta smo pričali o hormonima. Da
ubacimo u drugu brzinu.“
Napravio je pauzu od nekoliko sekundi. Za to vreme trljao je šake
jednu o drugu. „Šta želite da vas naučim?“
„Kako da postanemo nevidljivi“, rekao je Set.
„Mislim uopšteno“, pojasno je Kolter. „Zašto želite da šegrtujete kod
mene?“
„Da bismo naučili da se štitimo od magičnih stvorenja“, odgovorila
je Kendra.
„Da bismo ovde mogli da budemo od koristi“, dodao je Set. „Smučilo
mi se već ovo dvorište.“
Kolter mu je pripretio prstom. „Rezervat kao što je Utočište za
bajke opasno je mesto. U poslu kojim se bavim i najmanja
nesmotrenost može da izazove nesreću. A pod nesrećom
podrazumevam smrt. Nema druge šanse. Samo hladan kovčeg u
kojem ćeš ležati sam.“
U glasu mu se sada osećala trezvenost, koja je istog časa dovela do
promene raspoloženja. Kendra i Set su ga pomno slušali.
„Ona tamo šuma“, počeo je Kolter, pokazavši šakom na drveće, ,,u
dosluhu je sa stvorenjima koja bi sve dala da mogu da vas udave,
osakate, prožderu, pretvore u kamen. Ako samo na trenutak spustite
gard i zaboravite da su sva stvorenja u ovom rezervatu potencijalno
vaši najveći neprijatelji, imaćete jednake izglede da preživite kao i crv
na podu kokošinjca. Dopiru li moje reći do vas?“
Kendra i Set klimnuše glavom.
„Ne govorim vam ja ovo zato što sam okrutan“, rekao je Kolter. „Ne
pokušavam da vas šokiram preterivanjem. Samo želim da se u sve ovo
upustite širom otvorenih očiju. Nema dana da ne umre neko iz moje
profesije. Sve su to talentovani, oprezni ljudi. Ma koliko da ste pažljivi,
uvek postoji šansa da naletite na nešto užasno s čim niste spremni da
izađete na kraj. Ili se možete naći u situaciji u kojoj ste bili već stotinu
puta, ali pogrešite, i nikada više ne dobijete drugu šansu. Ako mislite
da krenete sa mnom u tu šumu, ne želim da se uljuljkujete lažnim
osećanjem sigurnosti. Nekoliko puta sam i sàm za dlaku izbegao smrt,
a imao sam prilike i da vidim ljude kako umiru. Daću sve od sebe da
vas zaštitim, ali smatram da je moja dužnost da vas upozorim da
svakog bogovetnog dana, čak i kada obavljate neku rutinsku stvar, u
šumi možemo svi da nestanemo. Morao sam to da razjasnim s vama
pre nego što vas povedem.“
„Znamo da je opasno“, rekao je Set.
„Moram još nešto da vam kažem. Ako se svi nađemo u smrtnoj
opasnosti i ako bude potrebno da se žrtvujem da bih vas spasao, ili
nešto još gore, ako budem morao da žrtvujem dvoje od nas, verovatno
ću spasti sebe. Od vas očekujem da uradite isto. Ako budem mogao da
vas zaštitim, ja ću to i učiniti, ako ne... upozoreni ste u svakom
slučaju.“
 Kolter podiže šake. „Ne želim da me pohode vaši duhovi i da mi
kukaju kako vas nisam upozorio.“
„Smatrajte da smo upozoreni“, rekla je Kendra. „Nećemo vas
pohoditi.“
„Ја bih mogao malkice“, napomenuo je Set.
Kolter frknu, povuče malo šlajma iz dubine grla i pljunu.
„Nameravam da izbegavam situacije u kojima bi naši životi mogli biti
ugroženi, ali uvek postoji mogućnost da se dogodi ono najgore, a ako
taj rizik niste voljni da preduzmete, recite mi sada, jer kad se budemo
našli u šumi, može biti prekasno.“
„Ја pristajem“, reče Set. „Još sam tužan što juče nisam mogao da
pođem s vama.“
„I ja pristajem“, hrabro je kazala Kendra. „Mada mi nije smetalo što
juče nisam išla.“
„То me podseti“, reče Kolter. „U nekim stvarima sam malo
staromodan, a to se odnosi i na neke stavke iz ovog sporazuma.
Nazovite to zastarelim kavaljerstvom, ali postoje mesta na koja
smatram da žene ne bi trebalo da idu. Ne zato što nisu inteligentne ili
dovoljno sposobne. Jednostavno smatram da se prema dami treba
odnositi s izvesnim poštovanjem.“
„Hoćeš da kažeš da postoje mesta na koja bi poveo Seta, ali ne i
mene?“ upitala je Kendra.
„Upravo to pokušavam da vam saopštim. Držite feminističke
mitinge koliko vam drago, moje mišljenje nećete uspeti da promenite.“
Kolter je raširio ruke. „Ako želite da vas vodi neko drugi i taj drugi
pristane, ja tu ništa ne mogu.“
 „Šta je s Vanesom?“ uzviknula je Kendra u neverici. „Šta je s
bakom?“ Iako delom uopšte nije želela da ide na opasna mesta koja je
Kolter pominjao, sama ideja da je neće povesti samo zato što je žensko
duboko ju je povredila.
„Vanesa i tvoja baka slobodno mogu da rade šta im je volja, isto kao
i ti. Ali i ja mogu da radim šta mi je volja. Postoje mesta na koja radije
ne bih poveo ženu, ma kako sposobna bila, a tu spadaju i Vanesa i vaša
baka.“
Kendra ustade. „А Seta bi poveo? On je dve godine mlađi od mene i
mozak mu je praktično mrtav!“
„Ovde nije reč o mom mozgu“, primetio je Set, uživajući u raspravi.
Kolter upre u Seta svoj štap za hodanje. „Ima dvanaest godina i
postaje muškarac. Postoji mnogo mesta na koja ne bih poveo nijedno
od vas, ako ti je to neka uteha. Na ta mesta ne bi vas poveo niko od nas
dok ne nabacite još nekoliko godina i malo više iskustva. Postoje čak i
takva mesta na koja se ni nama ne ide.“
„Ali ima mesta na koja bi poveo mog mlađeg brata, ali ne i mene,
samo zato što sam devojčica“, bila je uporna Kendra. „Ne bih to ni
pomenuo da nisam predvideo da ćemo se već kroz nekoliko dana
suočiti s jednim takvim problemom“, rekao je Kolter.
Kendra je vrtela glavom. „Neverovatno. Znaš li ti da Utočište za
bajke više ne bi ni postojalo da nije bilo mene?“
Kolter slegnu ramenima kao da se izvinjava. „Uradila si
neverovatnu stvar, ne želim da te omalovažim. Ovde nije reč o
sposobnostima. Da imam kćerku i sina, postoje izvesne stvari koje bih
radio s jednim, ali ne i sa drugim. Znam da se u današnje vreme svi
pretvaraju da su dečaci i devojčice potpuno ravnopravni, ali ja tako ne
gledam na stvari. Ako ćeš se od toga bolje osećati, sve što znam
podeliću sa oboje i na većinu mesta ići ćemo svi zajedno.“
„Naći ću nekog drugog da me odvede tamo gde ti ne budeš hteo“,
obećala je Kendra.
„То je tvoje pravo“, odvratio je Kolter.
„Možemo li da pređemo na nešto drugo?“ upitao je Set.
„Slažeš li se?“ upitao je Kolter Kendru.
„Nemam više šta da dodam“, odvratila je Kendra, i dalje besna.
Kolter se napravio da nije primetio njen ton. „Kao što sam vam već
rekao, moja specijalnost su magijski predmeti. Na svetu postoji sijaset
magijskih predmeta. Mnogi su sagoreli. Iako su nekada bili krcati
magijom, ostali su bez nje i izgubili svoju moć. Ostali su još u funkciji,
ali mogu da se upotrebe samo ograničeni broj puta. Neki opet kao da
izvlače magijsku energiju iz beskrajnih zaliha.“
„Da li rukavica ima neka ograničenja?“ upitao je Set.
Kolter ponovo podiže rukavicu. „Godinama je koristim i ne bih
rekao da je njeno dejstvo oslabilo. Pretpostavljam da će večno biti
delotvorna. Ali kao i većina magičnih predmeta, i ona ima određena
ograničenja.“
Navukao ju je na šaku i nestao. „Sve dok mirujem, ne možete da me
vidite. Sasvim je drugačija priča ako se krećem unaokolo.“
Narednog trenutka Kolter je počeo čas da se pojavljuje, čas da
nestaje. Pomerao je glavu. Dok je mahao, sve vreme su ga jasno videli,
nestao je tek kada je prestao da maše.
„Rukavica deluje samo ako si nepokretan“, rekla je Kendra.
 Kolter je sada bio nevidljiv. „Upravo tako. Mogu da pričam,
trepćem, mogu da dišem. Ali ako uradim nešto više od toga, postajem
vidljiv.“
Skinuo je rukavicu i istog časa se ponovo pojavio pred njima. „Što i
nije baš tako zgodno. Kada me uoče, ova rukavica postaje smetnja, jer
nije zgodna za bežanje. Takođe ne maskira ni moj miris. Da bih
postigao maksimalni učinak, moram da je navučem pre nego što me
ugledaju, takođe je neophodno da stojim nepokretno i da unaokolo
nema nikog ko je u stanju da oseti moje prisustvo čulima u koja ne
spada vid.“
„Zato si tražio da se nađemo ovde“, zaključio je Set. „Da bi mogao
da dođeš ranije i pripremiš se za uhođenje.“
„Vidiš?“ obratio se Kolter Kendri. „Mozak mu nije potpuno mrtav.
Razume se, da sam zaista želeo da vas uhodim, stao bih iza klupe u
grmlju, ali pošto sam želeo pompezno da se pojavim, igrao sam na to
da nećete naleteti na mene i pokvariti mi iznenađenje.“
„Tvoji otisci mora da se jasno vide na travnjaku“, istakla je Kendra.
Kolter je nakrenuo glavu na jednu stranu. „Trava je nedavno
pokošena i malo sam je ugazio pre nego što sam odabrao mesto, ali da
ste obratili pažnju, mogli ste da uočite moje otiske na travnjaku. Mada
pretpostavljam da to niste uradili.“
„Mogu li da probam rukavicu?“ upitao je Set.
„Drugi put“, odvratio je Kolter. „Voleo bih da nikom ne pominjete
moju rukavicu. Vaši deka i baka znaju za nju, ali ne bih voleo da i drugi
saznaju. Ne isplati se otkriti svetu svoje najbolje trikove.“
Set je rukom pokazao da su njegova usta zapečaćena i da je bacio
ključ. „Neću nikome reći“, obećala je Kendra.
„Čuvanje tajni je važna veština i nju treba dobro savladati u poslu
kojim se ja bavim“, rekao je Kolter. „То je naročito važno zbog Društva,
koje stalno smišlja nove načine da dođe do obaveštenja i iskoristi naše
slabosti. Najveće tajne otkrivam samo ljudima kojima znam da mogu
verovati. U protivnom, tajna postaje glasina dok trepneš. Moraćete
zaslužiti moje poverenje. Verujte mi, ako saznam da ste bilo kome
rekli, od mene više nećete čuti ni jednu jedinu tajnu.“
„Savetujem vam da pripazite na Kendru“, reče Set.
„Nisam obećala da ću čuvati tu tajnu“, ostala je uporna ona.
„Motriću na oboje. I pooštriću uslove za polaganje testa.“
Podigao je malenu zelenkastu mahunu. ,,U Norveškoj postoji
posebna vrsta piksija koja na pragu zime gubi krila. Piksi provodi
najhladnije zimske mesece u mahuni kao što je ova ovde. U hibernaciji.
U proleće izlazi iz nje s prelepim novim krilima.“
Set zafrknu nosom. „То treba da čuvamo kao tajnu?“
„Nisam završio. Kada se te mahune izlože odgovarajućim
postupcima i obradi, one postaju veoma vredne. Ako ovu mahunu
ubacim u usta i snažno zagrizem, ona će se istog časa razviti i obaviti
me. Naći ću se unutar potpuno nepristupačnog zaklona, u kome ću biti
bezbedan od spoljnih pretnji. Mahuna sadrži dovoljno Altera za ugljen-
dioksid sa spoljne strane i isto tako dovoljno filtera za kiseonik s
unutrašnje strane, tako da će mi biti sasvim udobno... čak i pod
vodom! Vlažni unutrašnji zidovi su jestivi. Uz vlagu koju upijaju iz
spoljne sredine, zidovi mahune mogu da me prehranjuju mesecima.
Uprkos tome što je spoljni oklop neprobojan, iznutra mogu, kada god
poželim, da se uz malo truda probijem napolje.“
„Oho“, izjavila je Kendra.
„Ova retka i na poseban način pripremljena mahuna je moje
osiguranje“, rekao je Kolter. „То je moj kec u rukavu za vađenje iz
neprilike. To je takođe jedna od tajni koju najbrižljivije čuvam, jer će
najverovatnije doći i taj dan kada će mi spasti život.“
„Zašto nam to govoriš?“ upitao je Set.
„Testiram vas. Čak ni vaši deka i baka ne znaju za ovu mahunu. Ne
smete ni sa kim da razgovarate o tome, čak ni među sobom, jer bi
neko mogao da vas čuje. Ako uspete da sačuvate tajnu izvesno vreme,
možda ću podeliti s vama i ostale svoje tajne. Nemojte me razočarati.“
„Nećemo“, zakleo se Set.
Kolter se sagnuo i počešao po članku. „Da li ste sinoć primetili
nekog drumanta?“
Oboje su odmahnuli glavama.
„Nekoliko puta su me štipnuli za nogu dok sam spavao“, rekao je.
„Možda bi ipak trebalo da pokušam s piljevinom i belim lukom.“
„Vanesa je uhvatila još dva“, reče Kendra.
„Ostalo je da uhvati još jedanaest“, zaključio je Kolter. „Želim još
nešto da vam pokažem.“
Podigao je srebrnu kuglu. „Čuli ste da vaši deka i baka pričaju o
tome da nijedan smrtnik ne može da uđe u Utočište za bajke kroz
kapiju. Ograda oko Utočišta za bajke ojačana je moćnim čarolijama,
jedna od tih čarolija može se ilustrovati ovom kuglom. „Kolter ode do
bazena za ptice. Vile se razbežaše kada se približio. „Dok je držim u
ruci, čarolija je uspavana, ali čim pustim kuglu, nju počinje da štiti
čarolija odvraćanja.“
On potom ubaci kuglu u bazen za ptice. „Ni izdaleka nije onoliko
snažna kao čarolija odvraćanja koja štiti kapiju, ali trebalo bi da
posluži.“
Kolter se vratio do njih. „Sete, donesi mi kuglu.“
Set je sumnjičavo proučavao Koltera. „Hoće li me na neki način
odvratiti?“
„Samo je donesi.“
Set otkaska do bazena za ptice. Zastao je i počeo da se osvrće na
sve strane. „Šta si ono hteo?“ konačno je upitao Koltera.
„Donesi mi kuglu“, podsetio ga je Kolter.
Set se lupi dlanom po čelu. „Tako je.“
Jednu šaku je umočio u vodu. Potom je počeo da trlja šake jednu o
drugu. Povukao se od bazena za ptice bez kugle. Sa šaka mu se cedila
voda. Posle izvesnog vremena obrisao ih je o košulju. Potom je krenuo
nazad ka Kolteru i Kendri.
„Neverovatno“, izjavila je Kendra.
„Da nisi nešto zaboravio, Sete?“ upitao je Kolter.
Set je zastao i nakrivio glavu.
„Tražio sam da doneseš kuglu“, rekao je Kolter.
,,Oh, da!“ povikao je Set. „Gde mi bi pamet?“
„Vrati se ovamo“, pozvao ga je Kolter. „Upravo si iskusio dejstvo
čarolije odvraćanja. Jedna od čarolija koje štite ogradu Utočišta za
bajke u osnovi čini to isto. Pažnja onoga ko naiđe na ogradu istog časa
biva skrenuta na drugu stranu. Jednostavno i efikasno.“
„Želim i ja da probam“, reče Kendra.
 „Slobodno“, ponudio joj je Kolter.
Kendra se zaputila ka bazenu za ptice. U sebi je ponavljala šta
treba da uradi. Čak je i ustima oblikovala reč: „kugla, kugla, kugla“, i
tako unedogled. Kada je stigla do bazena za ptice, zagledala se u vodu
u srebrnastoj kugli. Čarolija još na nju nije delovala. Uzela je kuglu i
donela je Kolteru. „Izvoli.“
Bio je zaprepašćen. „Kako si to uradila?“ upitao je.
„Nisam ništa manje iznenađena od tebe. Mislila sam da sam samo
obična devojčica.“
„Stvarno, Kendra, to je bilo krajnje neobično.“
„Samo sam se usredsredila.“
„Na kuglu?“
„Aha.“
„Nemoguće! Mora da se istrošilo punjenje. Posle svih ovih godina...
vrati je.“
Kendra je otrčala do bazena za ptice i spustila kuglu unutra. Kolter
je došao do kupatila za ptice. Šake je čvrsto stisnuo u pesnice. Jednu
šaku je umočio u vodu pored kugle, protrljao dno bazena i brzo
zgrabio kuglu. „I dalje radi. Osetio sam da se čarolija upire da me
zbuni, nije bila ništa slabija nego obično.“
„Kako si onda uspeo da je uzmeš?“ upitala je Kendra.
„Vežba“, rekao je Kolter. „Ako se usredsrediš na kuglu, ona će te
odvratiti. I zato se usredsrediš na nešto u blizini kugle. Ja sam se
usredsredio na trljanje dna, dok mi je kugla sve vreme bila u pozadini
uma. I tako dok trljam dno, u jednom trenutku primetim kuglu i
zgrabim je.“
 „Ја sam se usredsredila na kuglu“, primetila je Kendra.
Kolter baci kuglu ka klupi. Završila je na travnjaku. „Idi po nju.
Nemoj ni pokušati da se usredsrediš.“
Kendra ode do kugle i podiže je. „Izgleda da sam imuna.“
„Zanimljivo“, zamišljeno je izjavio Kolter.
„Kladim se da sada i ja to mogu da uradim“, rekao je Set. „Spusti je,
Kendra“, reče Kolter.
Set se zaputio ka kugli, sagnuo se da ubere malo trave, a zatim se
vratio do klupe i seo. „Šta je bilo?“ upitao je, pitajući se zašto zure u
njega, a onda se lupio po čelu.
„Sigurno je u pitanju još jedna posledica ovilenjavanja“, nagađala je
Kendra.
„Mora da je to“, zamišljeno je kazao Kolter. „Okružuje nas sve više i
više misterija. Podsetila si me da su vile izazvale još neke čudne pojave
ovde u Utočištu za bajke. Pređimo na zabavnije stvari. Otkrili smo
nešto neverovatno od vašeg prethodnog boravka ovde.“
Povišenim glasom je pozvao: „Hugo, dođi!“
Golem se pojavio iza ambara i krenuo ka njima dugačkim
odzvanjajućim koracima. Kada je Kendra poslednji put videla Huga,
bio je u najboljem izdanju, zahvaljujući vilama. Sada je pak bio mnogo
sličniji sebi pre nego što su ga vile uskrsnule: primitivno telo od zemlje,
kamenja i gline, više nalik na majmuna nego čoveka, iz koga tu i tamo
rastu korov i maslačak, ali ne i lisnata loza i šareno cveće.
Hugo se zaustavio ispred njih. Vrh Kolterove glave jedva je sezao do
sredine snažnih golemovih grudi. Hugo je bio širok, imao je debele
ruke i noge i neproporcionalno velike šake i stopala. Izgledao je kao da
bi bez po muke mogao da rastrgne Koltera, ali je Kendra znala da
Hugo nikada ne bi uradio tako nešto. Golem je samo izvršavao
naređenja.
„Sećate li se Huga?“ upitao je Kolter.
„Naravno“, reče Set. „Obratite pažnju“, reče Kolter. Podigao je
kamen i bacio ga na golema. Hugo ga je uhvatio.
„Šta to treba da dokaže?“ upitao je Set.
„Nisam mu kazao da ga uhvati“, reče Kolter. „Sigurno je dobio
naređenje da hvata stvari bačene na njega“, nagađala je Kendra.
Kolter je odmahnuo glavom. „Nije dobio takvo naređenje.“
Hugo se jedva vidljivo osmehnuo.
„Da li se on to smeši?“ upitao je Set.
„Ne bi me začudilo“, rekao je Kolter. „Hugo, radi šta ti je volja.“
Hugo je čučnuo i potom skočio visoko u vazduh podignutih ruku.
Kada je doskočio, tle se zatreslo.
„Radi stvari na svoju ruku?“ upitala je Kendra.
„Sitne stvari“, odvratio je Kolter. „I dalje je potpuno poslušan.
Obavlja sve svoje zadatke. Međutim, jednog dana vaša baka ga je
videla kako vrača ptića u gnezdo. Niko mu nije izdao takvo naređenje.
Jednostavno je bio ljubazan.“
„Hoćeš da kažeš da su mu vile nešto uradile!“ primetila je Kendra.
„Pošto je Mjurijel čarolijom uništila Huga, one su ga ponovo napravile,
ali mora da su ga izmenile.“
„Koliko možemo da zaključimo, napravile su od njega pravog
golema“, rekao je Kolter. „Proizvedeni golemi, lutke bez razuma, koje
postoje samo da bi izvršavale naređenja, prvobitno su stvarani kao
imitacije pravih golema, pravih živih stvorenja od kamena, blata ili
peska. Pravi golemi odavno su nestali, koliko je ljudima poznato. Ali
Hugo je sada očigledno jedan od njih. Polako razvija sopstvenu volju.“
„Neverovatno!“ uzviknuo je Set.
„Može li da komunicira?“ upitala je Kendra.
„Za sada samo grubo“, objasnio je Kolter. „Prilično dobro razume...
mora da razume, kada prima naređenja. Koordinacija mu je precizna
kao i uvek. Ali tek počinje da eksperimentiše s izražavanjem i
samovoljnim postupcima. Napreduje polako, ali sigurno. Vremenom bi
u ophođenje s nama trebalo da počne da se ponaša kao normalna
osoba.“
„On je sada dakle poput neke velike bebe“, u čudu je kazala Kendra.
,,U mnogo pogleda, da“, složio se Kolter. „Jedan od poslova koje
sam namenio vama dvoma sastoji se u tome da se svakog dana igrate
s Hugom po jedan sat. Neće mu biti izdato naređenje da izvršava vaše
naredbe. Jednostavno ću ga ostaviti da uživa. Vas dvoje možete da
razgovarate s njim, igrate šugice, možete da ga učite trikove, šta god
želite. Zanima me da vidim da li će mu to pomoći da postane
samostalniji.“
„Ako postane suviše pametan, hoće li prestati da prima
naređenja?“ upitao je Set.
„Sumnjam“, odvratio je Kolter. „Poslušnost prema gospodarima
suviše je duboko utkana u njegovu suštinu. Ona je deo magije koja ga
je stvorila. Mada bi mogao da se razvije u mnogo korisnijeg slugu, koji
je u stanju samostalno da odlučuje i deli obaveštenja s drugima.
Takođe bi mogao da uživa u višem stanju postojanja.“
 „Dopada mi se ovaj zadatak“, rekla je Kendra. „Kada možemo da
počnemo?“
„Odmah, ako želite“, ponudio je Kolter. „Čini mi se da nemamo
vremena za ozbiljniji prepad na šumu, jer morate da budete ovde
posle ručka da biste mogli da odete do grada s bakom. Nemam pojma
šta bi tamo trebalo da radite.“
Kolter se potom poslužio pantomimom kao i Set, i pokazao da su
njegova usta zapečaćena a ključ bačen. „Hugo, igraj se s Kendrom i
Setom. Slobodno radi šta ti je volja. „Kolter je krenuo ka kući, ostavivši
Kendru i Seta s golemom. Njih troje su nekoliko trenutaka stajali u
tišini. „Šta ćemo da radimo?“ upitao je Set.
„Hugo“, obratila se Kendra golemu. „Pokaži nam svoj omiljeni cvet u
bašti.“
„Omiljeni cvet!“ zakukao je Set. „Hoćeš da se načisto smori?“
Hugo je podigao prst i mahnuo im da ga slede. Stupajući teškim
koracima, zaputio preko travnjaka ka bazenu. „Kada sam tražila od
njega da mi pokaže omiljeni cvet, omogućila sam mu da bira“,
objasnila je Kendra dok su trčali za Hugom, trudeći se da im ne
odmakne suviše.
„Super, zašto ga ne bi pitala koje mu je omiljeno oružje, čudovište
ili nešto drugo tako kul?“
Hugo se zaustavio pored živice ispred koje se nalazila cvetna leja.
Pokazao je u veliki plavo-beli cvet živopisnih providnih latica u obliku
trube. Bio je nežan i predivan.
„Odličan izbor, Hugo, dopada mi se“, pohvalila ga je Kendra.
„Sjajno“, rekao je Set. „Ti si jedna osećajna umetnička dušica. A šta
kažeš na to da se sada malo zabavimo? Da li bi da skočiš u bazen?
Kladim se da će tvoje bombe biti sjajne!“
Hugo je prekrstio i raskrstio šake, stavivši mu do znanja da mu se
nimalo ne dopada ta ideja.
„Napravljen je od zemlje“, reče Kendra. „Uključi malo mozak.“
„I od kamenja i gline... mislio sam da će se samo ublatnjaviti.“
„I zapušiti filter. Hugo bi tebe trebalo da baci u bazen.
Golem okrenu glavu ka Setu, koji samo slegnu ramenima. „Može, to
će biti zabavno.“
Hugo je klimnuo, zgrabio Seta i zavrljačio ga uvis. Kendra je
zanemela. Nalazili su se deset do dvanaest metara od ivice bazena.
Mislila je da će Golem odneti Seta do bazena pre nego što ga baci. Njen
brat je gotovo dostigao visinu kuće pre nego što je počeo da pada.
Završio je u samom središtu dubokog dela bazena, podigavši pravi
gejzir.
Kendra je otrčala do ivice bazena. Set se već izvlačio iz vode kada
je stigla. Cedio se od glave do pete. „То je bio najuvrnutiji, najstrašniji
trenutak u mom životu!“ izjavio je Set. „Naredni put mi dozvoli da bar
izujem cipele.“
 DEVETA GLAVA

Sfinga

D ok je SUV stajao na semaforu, Kendra je zurila kroz prozor u

ogromnu napuštenu fabriku. Preko prozora u prizemlju bile su
unakrsno zakucane trule daske. Gotovo ni na jednom od gornjih
prozora koji su zjapili nije bilo stakla. Ispražnjena ambalaža,
polomljene boce, zgnječene konzerve i pokisle novine ležali su po
pločniku. Zidove su krasili zagonetni grafiti. Većina reči koji su na
njima bili ispisani bojom delovala je umrljano, ali je zato nekoliko reči
bilo stručno urađeno metalik sprejem.
„Mogu li da otkopčam pojas?“ kukao je Set, uvijajući se.
„Još jedan blok“, rekla je baka.
„Sfinga ne stanuje u lepom delu grada“, primetila je Kendra.
„Ne srne da bode oči“, odvratila je baka. „Što obično podrazumeva
nimalo udoban smeštaj.“
 Upalilo se zeleno i oni se provezoše kroz raskrsnicu. Kendra, Set i
baka putovali su već dosta dugo. Priobalni grad Bridžport nije bio baš
blizu. Baka je vozila mnogo opuštenije nego Vanesa, ali i pored toga
što nisu žurili i što je okolni predeo bio veoma prijatan, zbog saznanja
da će upoznati Sfingu Kendra je tokom cele vožnje bila napeta.
„Stigli smo“, obznanila je baka, upalivši levi migavac i skrenuvši na
parking automehaničarske radionice Kralj druma. Automehaničarska
radnja delovala je napušteno. Na njenom malom parkingu nije bilo
kola i svi prozori na radionici bili su prekriveni prašinom i
prljavštinom. Baka je zaobišla zarđalu ratkapnu koju je neko bacio bio
na asfalt.
„Kakva rupčaga!“ izjavio je Set. „Jesi li sigurna da smo na pravom
mestu?“
U trenutku kada se SUV polako zaustavio, jedna od troja
mehaničkih vrata na garaži polako su se podigla. Visoki Azijat u crnom
odelu mahnuo im je da udu. Bio je vitak, imao je široka ramena i
ozbiljno lice. Baka je uvezla kola u garažu, a muškarac je za njom
spustio vrata.
Baka je otvorila vrata kola. „Vi mora da ste gospodin Lič“, obratila
mu se. Muškarac kratko spusti bradu. Bio je to pokret negde između
klimanja glavom i naklona. Gospodin Lič im dade znak da izađu iz
kola.
„Hajdemo“, rekla je baka i izašla iz SUV-a. Kendra i Set izađoše za
njom. Gospodin Lič se već udaljavao i oni pohitaše za njim. Prošli su
kroz vrata, koja su ih odvela u uličicu gde ih je čekao crni sedan.
Gospodin Lič im je otvorio crna vrata bezizražajnog izraza lica. Baka,
Kendra i Set uđoše u automobil. Gospodin Lič je seo napred i upalio
motor.
„Govorite li engleski?“ upitao je Set.
Gospodin Lič ga je fiksirao pogledom u retrovizoru, ubacio u prvu i
krenuo uličicom. Niko od njih više nije ni pokušao da stupi s njim u
razgovor. Izgubili su svaku orijentaciju vozeći se uličicama i
sporednim ulicama dok konačno nisu stigli do glavne. Potom su
napravili zaokret za sto osamdeset stepeni i vratili se među sporedne
ulice, kojima su se vozili sve dok gospodin Lič nije zaustavio limuzinu u
nekoj prljavoj uličici pored niza rebrastih kanti za otpatke.
Izašao je i otvorio im vrata. Uličica je smrdela na tako sos i užegli
zejtin. Gospodin Lič ih je otpratio do prljavih vrata na kojima je pisalo
<="" i="">. Otvorio ih je i ušao unutra odmah posle njih. Prošli su kroz
kuhinju u slabo osvetljeni bar. Žaluzine na prozorima bile su spuštene.
Nije bilo mnogo gostiju. Dva dugokosa muškarca igrala su bilijar.
Debeljko s bradom sedeo je za barom pored mršave plavuše rošavog
lica i kovrdžave kose. U vazduhu su se izvijali pramenovi dima od
cigareta.
Prvi su u prostoriju ušli baka, Set i Kendra. Šanker je zavrteo
glavom. „Mladima od dvadeset jedne godine ulaz je zabranjen“, rekao
je. A onda se pojavio gospodin Lič i pokazao prstom na stepenište u
uglu. Barmenovo držanje istog časa se promenilo. „Izvinite, greška.“
Rekao je i okrenuo se na drugu stranu.
Gospodin Lič ih je poterao uz sakrivene stepenice. Na njihovom
vrhu nalazila se zavesa od perlica, kroz koju su ušli u prostoriju s
otrcanim etisonom, dve smeđe sofe i četiri fotelje od prevrnute kože. S
tavanice je visio težak ventilator koji se sporo okretao. U uglu se
nalazio veliki staromodni radio, iz koga je dopirala tiha džez muzika,
kao da je bio podešen na stanicu koja emituje iz prošlosti.
Gospodin Lič spusti šaku na bakino rame i pokaza u pravcu
kaučeva. Isto je uradio i sa Setom. Zatim se okrenuo ka Kendri i
pokazao na vrata na suprotnom kraju prostorije. Kendra pogleda
baku, a ova joj samo klimnu. Set se bacio na fotelju.
Kendra je kod vrata neodlučno zastala. Vožnja kolima u tišini i
neobično okruženje probudili su u njoj nelagodnost. Uznemirila se na
samu pomisao da će sama samcijata izići pred Sfingu. Pogledala je
preko ramena. I baka i Set i gospodin Lič istovremeno joj dadoše
rukama znak da ude. Kendra je tiho pokucala. „Uđi“, začula je nečiji
dubok i jedva raspoznatljiv glas.
Otvorila je vrata. Pogled joj je zaklanjala crvena izvezena zavesa sa
zlatnim kićankama. Progurala se kroz somotsku zavesu u prostoriju
iza nje. Vrata su se za njom zatvorila.
Pored stonog fudbala stajao je crnac s kratkim dredovima
ukrašenim perlicama. Kendra nikada do tada nije videla tako tamnu,
gotovo crnu kožu. Bio je prosečne visine i građe, i na sebi je imao
komotnu sivu košulju, pantalone sa velikim džepovima i sandale.
Njegovo zgodno lice odisalo je vanvremenošću... mogao je da ima
tridesetak ili pedesetak godina.
Kendra se osvrnula po prostranoj sobi. U velikom akvarijumu
plivale su živahne tropske ribice. S tavanice su visili brojni, tanani
metalni mobili. Izbrojala je najmanje deset satova ekscentričnog
dizajna na zidovima, stolovima i policama. Pored drvenog
izrezbarenog grizlija stajala je skulptura od đubreta. Kod prozora se
nalazio detaljni model sunčevog sistema. Žičane orbite držale su
složeno poređane planete i mesece na njihovim mestima.
„Da li bi odigrala sa mnom partiju stonog fudbala?“ Njegov
naglasak prizvao je Karibe u Kendrin um, mada to nije bilo sasvim
tačno.
„Ti si Sfinga?“ upitala je Kendra, koju je zaprepastio ovaj neobični
zahtev. „Jesam.“
Kendra priđe stolu. „Važi, naravno.“
„Više voliš kauboje ili Indijance?“
Na šipke su bila nataknuta četiri reda Indijanaca i četiri reda
kauboja. Kauboji su bili svi isti, kao i Indijanci. Kauboji su imali bele
šešire i brkove. Šake su im počivale na pištoljima u koricama. Indijanci
su na glavama imali perjanice, a njihove crvenkastosmeđe ruke bile su
prekrštene na golim grudima. Stopala svih kauboja i Indijanaca bila su
spojena da bi bolje udarala lopticu.
„Uzimam Indijance“, rekla je Kendra. Igrala je stoni fudbal u
rekreativnom centru kod kuče. Set bi je obično pobedio u dve od tri
partije.
„Moram da te upozorim“, rekao je Sfinga, „nisam baš dobar u
ovome.“
U njegovom glasu osećala se ležernost koja je prizivala u sećanje
slike nekadašnjih džez klubova.
„Nisam ni ja“, priznala je Kendra. „Mlađi brat me gotovo uvek
pobedi.“
„Hoćeš li da izvedeš prvi udarac?“
 „Može.“
Dao joj je jarkožutu lopticu. Kendra spusti levu šaku na ručicu koja
je upravljala golmanom, desnom ubaci lopticu u prorez i poče žustro
da okreće najbliže Indijance, terajući lopticu na protivnikovu polovinu
stola. Sfìnga je upravljao svojim kaubojima mnogo smirenije i parirao
je Kendrinom nesmotrenom okretanju brzim, preciznim pokretima.
Kendra je ubrzo postigla prvi gol.
„Lepo si to odradila“, rekao je.
Kendra je pomerila jednu perlicu duž šipke na svom kraju stola i na
taj način upisala pogodak. Sfinga je izvadio lopticu iz gola i ubacio je u
prorez. Loptica se otkotrljala do njegovih igrača. Prebacio ju je do
prvog niza kauboja, ali je indijanski golman uspeo da odbrani gol.
Indijanci su se mahnito okretali, bespoštedno gađajući kauboje
lopticom dok nisu postigli i drugi gol.
Sfinga je ubacio lopticu u prorez. Kendrina samouverenost je rasla.
Napala je još agresivnije svojim Indijancima i prvu partiju dobila sa pet
prema dva.
„Osećam se kao general Kaster“, izjavio je Sfinga. „Odlično si igrala.
Želiš li nešto da popiješ, sok od jabuke, krem-sodu? Možda čokoladno
mleko?“
„Prijala bi mi krem-soda“, rekla je Kendra. Posle postignute pobede
bila je mnogo opuštenija.
„Odličan izbor“, kazao je Sfinga. Otvorio je zamrzivač i izvadio
zamagljenu kriglu s ledom. Iz malog frižidera uzeo je smeđu bocu,
skinuo čep sa nje i sipao žutu sodu u kriglu. Kendra se iznenadila kada
je videla količinu pene. „Sedi, molim te.“
Pokazao je glavom na dve stolice okrenute jedna prema drugoj i
niskom stolu između njih.
Kendra je sela, a Sfinga joj je pružio kriglu. Tek posle nekoliko
gutljaja pene uspela je da dopre do sode, koja je predstavljala
savršenu mešavinu. Bila je slatka, kremasta, hladna i puna mehurova.
„Hvala, ovo je odlično“, reče ona.
„Drago mi je.“
Na stolu između njih nalazio se minijaturni gong. Sfinga udari u
njega malim čekićem. „Sve dok gong vibrira, niko ne može da čuje naš
razgovor. Mogu da ti dam bar neke odgovore po koje si došla. Ti si od
vilinskog soja.“
„Molim?“
„Vilinskog... soja“, ponovi on, pažljivo izgovorivši reći. „То se nazire
u svakom tvom pokretu, utkano ti je u govor.“
„Šta to znači?“
 „То znači da si jedna jedina na ćelom svetu, Kendra. Nikada nisam
sreo nikoga ko je preveden u vilinski soj,čak ni na svim svojim
putovanjima, iako su mi svi znaci poznati i jasno ih vidim na tebi. Da li
si probala eliksir koji si spravila za vile?“
Njegov glas ju je hipnotisao. Kendra je osećala da mora da se trgne
iz transa ako misli da mu odgovori. „Zapravo jesam. Nisam znala kako
drugačije da ih ubedim da ga probaju.“
Uglovi usta mu se blago podigoše i na obrazima mu se pojaviše
rupice. „Možda si ih na taj način podstakla“, reče on. „Morale su ili da
te prime u vilinski soj, ili da gledaju kako umireš.“
„Umirem?“
„Eliksir koji si progutala poguban je za smrtnike. Da vile nisu rešile
da svoju magiju podele s tobom, umrla bi mučnom smrću.“
„Vile su me izlečile?“
„Promenile su te, tako da ti lečenje više nije bilo potrebno.“
Kendra je zurila u njega. „Ljudi su govorili da su me vile ovilenile.“
„Sretao sam pojedince koje su vile ovilenile. To je nešto retko i
izuzetno. Ovo je još rede i još izuzetnije. Učinile su od tebe pripadnicu
vilinskog soja. Mislim da se to nije dogodilo već hiljadu godina.“
„I dalje ne razumem šta to znači“, reče Kendra.
„Ni ja, bar ne u celosti. Vile su te izmenile, usvojile, ulile su u tebe
svoju magiju. Ti sada imaš nešto slično njihovoj magijskoj energiji.
Teško je predvideti do čega sve to može da dovede.“
„Zato mi više nije potrebno mleko da bih ih videla?“
„Zato si privukla Vorena. Zato razumeš gobliš, a pretpostavljam i
ostale jezike koji su nastali iz silvijana, jezika vila. Tvoj deka je stupio u
vezu sa mnom zbog tih novih sposobnosti koje ispoljavaš.“
Sfìnga se nagnuo napred i ponovo udario čekićem po gongu.“
Kendra otpi još jedan gutljaj iz krčaga. „Jutros nam je Kolter
pokazao loptu koju štiti čarolija odvraćanja. Set nije mogao da je
uzme, nije bio u stanju da se usredsredi i bio je stalno iznova
preusmeravan na neko drugo mesto. Ali na mene nije delovala. Ja sam
je uzela bez ikakvih problema.“
„Očigledno si postala imuna na kontrolu uma.“
Kendra nabra čelo. „Tanu mi je dao napitak od koga sam se
postidela. Taj napitak je delovao na mene.“
„Taj napitak je manipulisao tvojim osećanjima. Kontrola uma je
nešto drugo. Obrati pažnju na sve nove sposobnosti koje otkriješ.
Prijavi ih dedi. Ako ne grešim, tek si zagrebala po površini.“
Ta pomisao bila je istovremeno uzbudljiva i zastrašujuća. „I dalje
sam ljudsko biće, zar ne?“
„Ti si više od ljudskog bića, iako su tvoja ljudskost i smrtnost ostale
nedirnute“, objasnio je Sfinga.
„Da li si ti ljudsko biće?“
Osmehnuo se. Zubi su mu bili neverovatno beli u odnosu na crnu
kožu. „Ја sam anahronizam. Zaostatak iz davno zaboravljenih
vremena. Dočekao sam i ispratio mnoga učenja, uspon i pad mnogih
carstava. Smatraj me svojim anđelom čuvarem. Voleo bih da izvedem
jednostavan ogled. Imaš li nešto protiv?“
„Neće mi se ništa dogoditi?“
„Neće, ali ako sam u pravu, možda ćemo dobiti odgovor na pitanje
zbog čega je Društvo zvezde Večernjače toliko zainteresovano za
tebe.“
„U redu onda.“
Na stolu je ležao par bakarnih štapova. Sfinga uze jedan i pruži ga
Kendri. „Dodaj mi drugi“, reče Sfinga. Pošto je to obavila, on uhvati
štap za krajeve. „Uhvati i ti svoj štap ovako kao ja“, uputio ju je on.
Kendra je do tada držala vitki štap u jednoj ruci. Onog trenutka
kada ga je dodirnula drugom, prožeo ju je utisak da propada kroz
stolicu. Čim je uminuo, shvatila je da sedi na stolici na kojoj je do
malopre sedeo Sfinga, dok je on sedeo na njenoj stolici. Nije umela da
objasni kako je do toga došlo. U trenutku su zamenili mesta.
Sfinga pusti jedan kraj šipke, ali ga u narednom trenutku ponovo
uhvati. Čim je njegova šaka došla u kontakt sa šipkom, Kendra je
ponovo osetila komešanje u utrobi i ponovo se našla u stolici na koju je
prvobitno bila sela.
Sfinga spusti štap na sto, pa i Kendra učini isto. „Mi smo to bili
teleportovani?“ upitala je Kendra.
„Ovi štapovi omogućavaju korisnicima da zamene mesta na malim
udaljenostima. Ali nije to ono što čini neobičnim ovo što se dogodilo.
Ovi štapovi su već decenijama mrtvi, beskorisni, iz njih je isceđena sva
energija. Ti si ih svojim dodirom ponovo napunila.“
„Stvarno?“
„Vilinski soj je poznat po tome što magičnu energiju isijava na
jedinstven način. Svet je pun istrošenih magijskih alatki. Ti ćeš ih
svojim dodirom vratiti u život. Već si i zbog te zadivljujuće sposobnosti
izuzetno značajna za Društvo zvezde Večernjače. Samo mi nije jasno
kako su saznali za to. Možda samo nagađaju?“
 „Imaju li oni mnogo stvari koje treba napuniti?“
Sfinga ponovo lupnu po gongu. „Sasvim sigurno, ali trenutno
mislim na pet skrivenih artefakata, o kojima su ti deka i baka već
ponešto rekli. Na one koji se nalaze u pet tajnih rezervata. Ako je bilo
koji od njih uspavan, što je vrlo verovatno, ti ćeš ga svojim dodirom
ponovo aktivirati. Svih pet mora da bude u operativnom stanju da bi
Društvo postiglo željeni cilj, to jest, otvorilo Zzyzx i oslobodilo demone.
Bez tvog dara, veoma teško bi ponovo aktivirali talismane toliko velike
moći.“
„Evo šta ne razumem“, reče Kendra. „Čemu ključevi za tamnicu?
Zašto ne naprave zatvor za demone bez ključeva?“
Sfinga klimnu kao da odobrava njeno pitanje. „Osnovni princip
magije može da se primeni i na mnoge druge stvari: sve što ima
početak mora da ima i kraj. Svaka magija koja deluje može i da se
raščini. Sve što si u stanju da napraviš može i da se razgradi. Drugim
recima, svaki zatvor koji si u stanju da podigneš može biti uništen.
Svaka brava može biti polomljena. Nemoguće je sagraditi neprobojnu
tamnicu. Niko od onih koji su pokušali nije u tome uspeo. Magija
postaje nestabilna i rasplete se. Ako ima početak, mora imati i kraj.
„Mudri su shvatili da ne treba da pokušavaju da naprave
neprobojan zatvor, već da se moraju usredsrediti na to da ga učine što
komplikovanijim za otvaranje. Najizdržljivije tamnice, kao što je
Zzyzx, napravili su oni koji su shvatili da ne smeju preći izvesnu liniju
ako žele da ga učine gotovo neprobojnim i što savršenijim. Upravo
zbog toga što je Zzyzx moguće otvoriti, magija koja sputava demone je
i dalje veoma jaka. Princip na prvi pogled izgleda jednostavno, mada
su pojedinosti krajnje složene.“
Kendra se promeškoljila na stolici. „Ako Društvo jednostavno uništi
ključeve, hoće li time raščiniti magiju i otvoriti tamnicu?“
„Pravilno razmišljaš“, reče Sfinga, a tamne oči mu zaiskriše. „Ali
postoje tri problema. Prvi, ključevi su praktično neuništivi... obrati
pažnju da sam kazao praktično. Napravili su ih isti oni stručnjaci koji
su napravili i tamnicu. Drugo, ako sam u svojom istraživanju došao do
tačnih zaključaka, osigurač bi se pobrinuo za to da svaki uništeni ključ
bude obnovljen u drugačijem obliku na nepredvidivoj lokaciji, a to
onda može da se nastavi gotovo unedogled. I treće, ako Društvu pođe
za rukom da nekako oslobodi demone time što će zauvek uništiti
artefakt, i ono će postati njegova žrtva, kao i ostatak čovečanstva. Ako
želi da se obezbedi, Društvo mora da pregovara s demonima pre nego
što ih oslobodi, a to znači da moraju da otvore tamnicu na pravi način,
a ne da jednostavno podriju magiju koja ga održava.“
Dok je ispijala ostatke krem-sode, kockice leda su joj se zaletale na
usne. „То znači da ne mogu uspeti bez artefakata.“
„Zbog toga moramo držati te artefakte izvan njihovog domašaja,
što je, međutim, lakše reći nego uraditi. Jedna od najvećih vrlina
Društva jeste strpljenje. Oni ne povlače ishitrene poteze. Oni istražuju,
planiraju, obavljaju pripreme. Čekaju idealne prilike. Shvataju da
imaju na raspolaganju neograničeno vreme. Njima je svejedno hoće li
postići cilj sutra ili za hiljadu godina. Strpljenje oponaša moć večnosti.
A niko ne može da pobedi večnost. Bez obzira na to koliko živiš,
večnost tek počinje.“
„Ali oni nisu večni“, primetila je Kendra.
 Sfinga žmirnu nekoliko puta. „То je tačno. I zato se trudimo da
budemo isto onoliko strpljivi i marljivi kao i oni. Dajemo sve od sebe da
stalno budemo u velikoj prednosti u odnosu na njih. To delimično
podrazumeva i premeštanje artefakata čim Društvo sazna lokaciju na
kojoj se nalazi neki od njih. Plašimo se da se to upravo dogodilo sa
artefaktom u Utočištu za bajke. Ako to ne učinimo, oni će u nekom
trenutku i na neki način iskoristiti neku našu grešku i dočepati ga se.“
„Deka je pomenuo da je još jedan artefakt u opasnosti, onaj u
Brazilu.“
„Neki od mojih najboljih ljudi rade na tome. Verujem da se taj
artefakt još nalazi u palom rezervatu i ubeđen sam da ćemo ga se mi
prvi dočepati.“
Podigao je ruke uvis. „Ako Društvo uspe da ga pronađe, moraćemo
da ga ukrademo od njega.“
Sfinga je zurio u Kendru nedokučivim pogledom. Kendra skrenu
pogled u stranu. „Koje moje pismo si pročitala?“ konačno je upitao.
„Pismo?“
„Sva moja pisma su začarana. Obeležavaju one koji ih pročitaju u
tajnosti. Vidim taj znak na tebi.“
Kendra u prvi mah nije imala pojma o čemu govori. Kada je to ona
mogla da pročita Sfingino pismo? A onda se setila pisma koje je
pročitala prošlog leta dok je deka spavao posle lumpovanja s
Medoksom. Tako je! Bilo je potpisano sa S. Sfinga!
„Pročitala sam pismo koje si prošle godine uputio deki. On ga je
slučajno ostavio na stolu. U njemu si ga upozorio na Društvo zvezde
Večernjače. Pročitala sam ga samo zato što sam mislila da se u njemu
možda pominje baka. U to vreme je bila nestala.“
„Budi srećna što ga nisi pročitala s nekom zlom namerom. Pismo bi
se u tom slučaju pretvorilo u otrovnu paru.“
Preklopio je jednu šaku drugom u krilu. „Još malo pa smo završili.
Imaš li još koje pitanje za mene?“
Kendra se namrštila. „Šta ću ja sad?“
„Vratićeš se deki sa saznanjem da si od vilinskog soja. Daj sve od
sebe da zaštitiš Utočište za bajke dok artefakt ne bude pronađen.
Pribeleži svaku novu sposobnost. Posavetuj se s dekom ako bude
potrebe. Sada bar znaš zašto se Društvo toliko zanima za tebe.“
Prineo je prst slepoočnici. „Još samo nešto. Iako se drži u tajnosti i
po mnogo čemu je neprimetna, borba između Društva zvezde
Večernjače i onih koji se staraju o rezervatima od neizmerne je
važnosti za čitav svet. Bez obzira na retoriku kojom se služe obe
strane, problem se svodi na jednostavno neslaganje. Alijansa
konzervatora želi da sačuva stvorenja obdarena magijom ne dovodeći
u opasnost čovečanstvo, a Društvo zvezde Večernjače želi da iskoristi
mnoga od tih stvorenja obdarenih magijom radi sticanja moći. Ako se
ukaže potreba, Društvo će zarad svojih ciljeva ugroziti celo
čovečanstvo. Ulog je velik da veći ne može biti.“
Sfinga ustade. „Ti si izuzetna mlada dama, Kendra, i imaš
neizmeran potencijal. Možda će doći dan kada ćeš poželeti da istražiš
i usmeriš moć koju su ti vile podarile. Biće mi zadovoljstvo da ti tada
ponudim svoje vodstvo i pouku. Možeš postati moćan protivnik
Društva. Nadam se da ćemo u budućnosti moći da računamo na tvoju
pomoć.“
 ,,U redu, hvala“, rekla je Kendra. „Učiniću sve što mogu.“
On ispruži ruku ka vratima. „Pozdravljam te, nova prijateljice. Tvoj
brat sada može da uđe kod mene.“

Set je sedeo zavaljen na sofi i zurio u tavanicu. Baka je sedela na

obližnjem kauču i prelistavala nekakvu debelu knjigu. Imao je utisak
da u poslednje vreme stalno nešto čeka. Čeka da ga neko odvede u
šumu. Čeka da se završi vožnja kolima. Čeka da Kendra okonča
maratonski razgovor sa Sfingom. Da li je svrha života savlađivanje
dosade?
Vrata su se otvorila i pojavila se Kendra. „Ti si na redu“, rekla je
ona. Set se skotrljao sa sofe i ustao. „Kakav je?“
„Pametan“, odvratila je Kendra. „Kazao je da sam od vilinskog soja.“
Set nakrivi glavu. „Molim?“
„Vilinskog... soja. Vile su podelile svoju magiju sa mnom.“
„Jesi li sigurna, mila?“ upitala je baka, položivši šaku na srce.
„Tako je kazao“, Kendra sleže ramenima. „Mislim da je siguran u
to.“
Set se isključio i pohitao ka vratima. Otvorio ih je i progurao se
kroz zavesu u prostoriju. Sfìnga je stajao oslonjen o sto za fudbal.
„Tvoja sestra kaže da prilično dobro igraš stoni fudbal.“
„Nisam loš. Mada nemam kod kuće sto.“
„Ne igram često. Da li bi se oprobao protiv mene?“
Set je osmotrio sto. „Hoću kauboje.“
 „Dobro. Nisu mi doneli sreću protiv tvoje sestre.“
„Da li si zaista jednim delom lav?“
„Zar ti ja ličim na lava? Reći ću ti ako me budeš pobedio. Hoćeš li da
igraš prvi?“
Set zgrabi drške. „Samo izvoli, ti počni.“
„Kako hoćeš.“
Sfinga ubaci lopticu kroz prorez. Kauboji počeše mahnito da se
okreću. Sfinga je uspeo da stekne kontrolu nad lopticom, zatim ju je
gurnuo postrance nekih tri centimetra i jednim okretom zglavka
zavrljačio u Setov gol.
„Ора!“ uzviknuo je Set.
„Ti si na redu.“
Set je ubacio lopticu u igru. Mlateći kaubojima, uspeo je da je
odgura sve do Sfinginog gola. Sfinga je preuzeo lopticu i kontrolisanim
pokretima vodio je preko stola, od jednog reda igrača do drugog, dok
je nije zabio u Setov gol iz nezgodnog ugla. „Neverovatan si!“ reče Set.
„Zar nisi kazao da te je Kendra pobedila?“
„Tvojoj sestri je bilo potrebno malo samopouzdanja. S tobom je
obrnut slučaj. A uz to, nema šanse da ti otkrijem svoju tajnu ako to ne
zaslužiš.“
Set je vratio lopticu u igru, a Sfinga je vrlo brzo ponovo postigao
pogodak. Ista stvar dogodila se još dva puta. Poslednji pogodak
usledio je posle udarca koji je zavrteo lopticu tako da je ona lučno
uletela u go.
„Sredio si me!“ povikao je Set.
„Nemoj reći sestri da sam je pustio. Ako te bude pitala, kaži joj da si
me pobedio.“
Sfinga je na trenutak zastao i odmerio Seta od glave do pete. „Na
tebe je očigledno bačena kletva.“
„Ugrizao me je kip demona. Zar se vidi?“
„Znao sam, vidi se da je na tebe bačena kletva. Oloh Proždrljivac.
Kako se osećaš kao jelo na njegovom meniju?
„Ne baš najbolje. Možeš li da me središ?“
Sfinga otvori frižider. „Ponudio sam tvojoj sestri piće.“
„Imaš li nešto iz Egipta?“
„Imam sok od jabuke. Pretpostavljam da ga i Egipćani ponekad
piju.“
„U redu.“
Set je cunjao po sobi i zagledao čudne tričarije na stolovima i
policama. Minijaturni Ferisov točak, durbin na izvlačenje, kristalnu
muzičku kutiju, raznorazne figurine.
Sfinga je otvorio konzervu soka od jabuke i sipao sadržaj u
zaleđenu čašu. „Izvoli.“
Set je prihvatio čašu i popio gutljaj. „Volim kada je čaša zaleđena.“
„Drago mi je. Sete, ne mogu da uklonim kletvu. Ona ostaje sve dok
te Oloh ne pojede, ili dok on ne bude uništen.“
„А šta ja da radim?“ Set je počeo da pije sok kao da namerava da
isprazni čašu u jednom gutljaju.
„Moraćeš da se osloniš na prepreke koje obezbeđuju zidovi
Utočišta za bajke. Jednog dana Oloh će se pojaviti na kapiji. S
vremenom će nezasiti nagon koji ga vuče ka tebi sve više rasti. A što je
još gore, taj demon je u rukama Društva i podozrevam da će se oni
pobrinuti da vrlo brzo stigne do tebe. Kada se Oloh pojavi, već ćemo
naći načina da izađemo s njim na kraj. Do tada će Utočište za bajke biti
tvoje sklonište.“
„Nema više škole?“, s nadom upita Set.
„Ne smeš napustiti Utočište za bajke sve dok proždrljivac ne bude
savladan. Upamti šta sam ti kazao, uskoro će se pojaviti. A kada se
pojavi, otkrićemo već neku njegovu slabost i naučiti da je iskoristimo.
Trebalo bi sve da se završi do tvog povratka u školu na jesen.“
Set je ispio sok do kraja i obrisao usta nadlanicom. „Nema potrebe
za žurbom.“
„Naš razgovor je pri kraju“, rekao je Sfinga, uzevši čašu od Seta.
„Vodi računa o sestri. Pred nama su nemirna vremena. Zbog dara koji
je dobila od vila biće na meti. Tvoja hrabrost mogla bi biti od velike
pomoći, ali moraš da se uzdržiš nesmotrenosti. Nemoj zaboraviti da
Utočište za bajke umalo da padne zbog tvoje gluposti. Izvuci pouku iz
te greške.“
„Hoću“, odvratio je Set. „То jest, već jesam. I nikom neću reći da je
Kendra sada vila.“
Sfìnga mu je pružio ruku, a Set ju je protresao. „Još samo nešto,
Sete. Znaš li da je za manje od nedelju dana Noć ivanjska?“
„Aha.“
„Smem li nešto da ti predložim?“
„Aha.“
„Ne otvaraj prozore.“
 DESETA GLAVA

Nezvani gost

D eka se zavalio u stolici na točkove. Gornjim delom hemijske olovke

lupkao se po usnama. Kendra i Set sedeli su u ogromnim
naslonjačama, a baka za stolom. Kendra i Set nisu videli deku
prethodne večeri. Posle sastanka sa Sfingom baka ih je odvela u
restoran u kojem pripremaju fondije. Kući su se vratili prilično kasno.
„Držaćemo se priče da su te vile ovilenile i da se od tada kod tebe
javljaju izvesne propratne pojave“, rekao je deka, prekinuvši tišinu
tokom koje su svi bili zadubljeni u vlastite misli. „То zvuči krajnje
verodostojno i nećeš biti u toj meri na meti naših neprijatelja kao kada
bi se proneo glas da si od vilinskog soja. Razume se, nećemo pominjati
da je dijagnozu postavio Sfinga, njega nikome nećemo pominjati.“
„Kolter zna da smo bili kod njega“, priznala je Kendra.
„Šta?“ baka se nagnula preko stola.
 „Kazao mi je“, reče deka. „Rut, pokušao je da im održi lekciju o
uhođenju, da im pokaže da uhode mogu biti svuda i da mogu
prisluškivati razgovore. Dok se time bavio, saznao je za Sfingu. Kolter
nikome neće reći. Ipak, ne mora da čuje i ostale pojedinosti. Ne smete
razgovarati o tome izvan ove radne sobe.“
„Znači, ako neko pita, Kendru su vile ovilenile“, zaključio je Set.
„Ako je neko dovoljno upućen u stvari da postavi pitanje s tim u
vezi, to je ono što ćemo mu reći“, ponovio je deka. „Nadam se da sada
možemo da se vratimo na uobičajeni posao. Tanu je otišao u izviđanje
neistražene teritorije. Kolter je pripremio izlet specijalno za Seta, a
Kendra može da pomogne Vanesi oko istraživanja.“
„Istraživanja?“ upitala je Kendra. „Ovde u kući?“
Set je grizao šaku da se ne bi zakikotao, čime je samo još više
podstakao Kendrinu ogorčenost.
„Pregleda neke dnevnike“, rekao je deka. „Sledi izvesne
nagoveštaje koje je ostavio Paton Bardžis.“
„Zašto ne mogu s Kolterom? To je seksistički! Zar ne možeš da ga
nateraš da me povede?“
„Kolter je jedan od najtvrdoglavijih muškaraca koje poznajem“,
odvratio je deka. „Sumnjam da njega bilo ko može na bilo šta da
natera. Uopšte ne treba da ti bude krivo što danas nećeš s njima,
Kendra. Čak mi se čini da bi vrlo rado preskočila ovaj izlet. Izvesni
magleni džin otkrio nam je važan trag. Zauzvrat smo mu obećali živog
bizona. Kolter, Hugo i Set predaće bizona toj zveri, koja će ga istog
časa proždrati. Biće to jeziv prizor“
„Strava“, prošaputao je Set sa strahopoštovanjem.
 ,,U redu, mislim da mi neće smetati da to preskočim“, priznala je
Kendra, „ali mi se i dalje ne dopada pomisao da će me Kolter
preskakati kada bude planirao izlete.“
„Primio sam znanju tvoju žalbu“, rekao je deka. „Sete, ne želim da
zbog tog Oloha Proždrljivca ne spavaš noću. Sfinga je u pravu, zidovi
Utočišta za bajke u stanju su da te zaštite i ako on kaže da će nam
pomoći da se pobrinemo za proždrljivca kada se taj demon jednog
dana pojavi, ne vidim razloga za brigu.“
„Meni to zvuči sasvim u redu“, izjavio je Set.
„Krenite onda“, kazao je deka.

Set je sve vreme preko ramena bacao pogled na bizona koga su

vodili stazom. Ogromna rundava glava, kratki beli rogovi, glomazno
telo, geganje. Tek se sada uverio kolike su te životinje. Da Hugo nije
vodio životinju na uzdi, Set bi već bio na nekom drvetu.
U početku su išli stazama koje su Setu bile poznate, ali su ubrzo
skrenuli na neke kojima nikada do tada nije hodio i koje su ih odvele
do nižih i vlažnijih predela Utočišta za bajke. Set je prvi put na ovom
terenu. Na ovdašnjem drveću ima više mahovine i loze, a blizu tla
kovitlaju se prvi pramenovi neočekivane magle.
Set je čvrsto stegao opremu za hitne slučajeve. Tanu je u uobičajeni
sadržaj kutije dodao malo napitka koji će ga razmrdati ako se
premori. Kolter je jutros ubacio u kutiju zečju šapu za sreću i medaljon
koji bi trebalo da otera nemrtve.
 „Da li ova zečja šapa zaista donosi sreću?“ upitao je Set, premećući
je između prstiju.
„Videćemo“, odvratio je Kolter, prelazeći pogledom preko drveća.
„Da li si sujeveran?“
„Volim da se obezbedim koliko mogu“, tiho je odvratio. „Govori tiše.
Ovo nije baš gostoljubiv deo rezervata. Možda je sada pravi trenutak
da staviš taj medaljon. „Set iskopa medaljon iz opreme za hitne
slučajeve i okači ga oko vrata. „Gde li je samo Hugo našao bizona?“
tiho je upitao.
,,U rezervatu postoji kompleks štala“, odvratio je Kolter. „Kapaciteti
nisu popunjeni, ali ima dovoljno životinja da Utočište za bajke može da
opstane bez pomoći spolja. Hugo se brine o održavanju. Odande je
jutros doveo bizona.“
„Imate li žirafe?“
„Najegzotičnije životinje su nojevi, lame i bizoni“, odgovorio je
Kolter. „Pored njih tamo držimo i uobičajenu stoku.“
Magla je postajala sve gušća. Vazduh je i dalje bio topao, a zasićeni
miris truleži sve više se pojačavao. Teren je postao žitkiji. Set je počeo
da uočava gomilice maljavih pečuraka i kamenje klizavo od gliba.
Kolter pokaza na stazu koja je skretala u stranu. ,,U Utočištu za
bajke uglavnom si bezbedan ako se držiš staze. Ali to važi samo za
prave staze. Ovu stazu, na primer, napravila je veštica iz močvare da
namami nesmotrene.“
Set je zurio u uzak trag koji je krivudavo nestajao u magli,
pokušavajući da ga upamti kako se nikada ne bi prevario i krenuo
njime. Ubrzo potom Kolter je zastao.
 „Nalazimo se na ivici velike močvare Utočišta za bajke“,
prošaputao je. „То je jedna od najopasnijih i najmanje istraženih
oblasti u rezervatu. Sasvim je moguće da je tamo skrivena izokrenuta
kula. Priđite.“
Kolter side sa staze na blatnjavo tle. Set je šljapkao iza njega, dok
su Hugo i nesrećni bizon išli na začelju kolone. Kroz pokrov od bele
magle ugledali su veliku kupolu. Ispostavilo se da su trouglovi u obliku
rešetke od kojih se sastojala kupola napravljeni od stakla i čelika. Po
oblikuje ta struktura bila slična kupolama od izukrštanih metalnih
sipki kakve je Set viđao na dečjim igralištima.
„Šta je to?“ upitao je Set.
„Sigurna koliba“, odvratio je Kolter. „Kupole od stakla strateški su
raspoređene u nekim od opasnijih oblasti rezervata. One predstavljaju
istu vrstu skloništa kao i glavna kuća. U njih niko ne može da uđe bez
poziva.“
Prošli su na nekih deset metara od kolibe. „Hugo, priveži bizona
ovde“, naredio je Kolter. „Zatim ostani da stražariš iza kolibe.“
Hugo je odnekud izvadio kolac veličine direka iz ograde i jednim
jedinim snažnim zamahom zabio ga duboko u zemlju. Golem je zatim
privezao bizona za kolac. Kolter je iz vrećice istresao nešto na dlan i
potom ga prineo njušci bizona. „Ovo će delovati kao anestezija“,
objasnio je Kolter. Zatim je izvadio nož i napravio rez na plećki bizona.
Bizon je zamlatarao teškom glavom.
Iz magle je doprlo potmulo režanje. ,,U kolibu“, promrmljao je
Kolter, obrisavši nož рrе nego što ga je vratio u korice. Krpu kojom je
obrisao nož bacio je blizu bizona.
 Simetriju staklene kule narušavala su samo vratanca s jedne
strane, koja su takođe bila od stakla i uokvirena čelikom. Kolter je
otvorio vratanca i upuzao unutra posle Seta. U kolibi nije bilo poda...
samo gola zemlja. Hugo je čekao napolju.
„Jesmo li bezbedni ovde unutra?“
„Sve dok ne razbijemo staklo iznutra, nijedno stvorenje ne može da
dopre do nas, čak ni magleni džin pomahnitao od mirisa krvi.“
„Pomahnitao od mirisa krvi?“
„Videćeš“, samouvereno reče Kolter. „Magleni džinovi odlepe čim
se nadu blizu krvi. Gori su od ajkula. Bizon je danak koji moramo da
platimo Barloksu za obaveštenje o močvari. Obećao nam je još jedno
obaveštenje kada dobije danak.“
„Barloks je džin?“
„Najpristupačniji od njih.“
„Šta će biti ako se pogrešni džin dokopa bizona?“
Kolter samo odmahnu glavom. „Magleni džinovi su isključivi po
pitanju teritorije. Nijedan drugi džin neće ni prići Barloksovom
kraljevstvu. Granice su jasno određene.“
I pored kondenzacije na staklu i magle koja se umešala u ćelu
stvar, Set je sasvim dobro video bizona. Pasao je. „Žao mi je bizona“,
rekao je Set.
„Stoka se uglavnom gaji radi klanja“, rekao je Kolter. „Ako ga ne
sredi magleni džin, srediće ga tvoj deka. Anestetik će mu otupeti čula.
Magleni džin će to brzo obaviti.“
Set se namrštio i nastavio da zuri kroz staklo. Ono što mu je kod
kuće izgledalo kao odlična zabava sada, kada je pred sobom imao
živog bizona, nije bilo nimalo privlačno. „Pretpostavljam da sve vreme
jedem hamburgere“, konačno je rekao.
„Nema velike razlike“, složio se Kolter. „Samo je malo
dramatičnije.“
„А šta je s pravilima sporazuma?“ upitao je Set. „Zar nećeš biti u
nevolji zbog ubistva bizona?“
„Ја neću nikoga ubiti, to će uraditi džin“, objasnio je Kolter.
„Uostalom, za životinje ne važe ista pravila. Sporazum je napravljen
kako se misleća bića ne bi ubijala i bacala čini jedna na druge.
Životinje na nižem stupnju razvoja ne podležu istoj zaštiti. Kada se
ukaže potreba, dozvoljeno nam je da koljemo životinje radi hrane bez
ikakvih posledica.“
Ponovo se začula rika, ovog puta dolazila je iz veće blizine i bila je
mnogo snažnija. Gargantuovska senka nadnela se otpozadi nad
bizona. „Evo ga“, drhtavo je izgovorio Kolter.
Setu su se osušila usta. Kada se magleni džin pojavio iz magle, Set
je utekao na suprotni kraj male kupole. Barloks je bio ogroman. Set
mu je jedva sezao do kolena. Hugo mu nije bio ni do kuka. Bizon je
odjednom poprimio veličinu kućnog ljubimca.
Magleni džin imao je proporcije krupnog čoveka. Bio je odeven u
iskidana i ućebana krzna i bio je umrljan nečistoćom teksture ulja.
Koža ispod prljavštine imala je bolesnu plavičastosivu boju. Dugačka
kosa i brada bili su mu umršeni od gliba. U jednoj šaci držao je tešku
neobrađenu močugu. Podsećao je na žestokog Vikinga umornog od
borbe koji se izgubio u močvari.
Džin se zaustavio blizu bizona. Okrenuo se i pogledao ka kupoli,
klimnuo glavom i iscerio se. Set je i te kako bio svestan da je jednim
jedinim udarcem ogromne močuge mogao da zgromi kolibu. Barloks
je odbacio močugu i ustremio se na bizona. Otkinuo je povodac i bacio
usplahirenu životinju u vazduh.
Za Seta je to bilo previše. Nije mogao da gleda i skrenuo je pogled.
Čuo je bučnu kombinaciju lomljave kostiju i kidanja mesa pre nego što
je šakama zapušio uši. Deo njega želeo je da gleda, ali glavu ipak nije
podigao, niti je sklonio šake sa ušiju.
„Propuštaš predstavu“, na kraju je kazao Kolter i kleknuo pored
njega.
Set je provirio. Bizon više nije mnogo ličio na bizona. Unaokolo su
ležali delovi kože i videle su se kosti koje štrče. Set je pokušao da se
pretvara da je noga koju je Barloks žvakao zapravo džinovsko
dodatno rebro i da se džin koji se gostio umrljao sosom od roštilja.
„Ovo se ne viđa svakoga dana“, rekao je Kolter.
„Tačno“, složio se Set.
„Pogledaj ga samo kako mljacka... utrkuje se sam sa sobom. Retko
je u prilici da se domogne mesa ovog kvaliteta. Trebalo bi da uspori i
da uživa, ali zver ne može da se savlada.“
„Odvratno je.“
„Jedna zver jede drugu“, primetio je Kolter. „Mada, priznajem, i ja
sam u prvi mah odvratio pogled.“
„Mnogo je tužnije nego što sam očekivao da će biti.“
„Pogledaj samo kako je navalio na moždinu. Ne dozvoljava da išta
propadne.“
„Ne bi mi palo na pamet da tako nešto pojedem sirovo“, kazao je
Set.
„Njemu ne bi palo na pamet da ga skuva“, odvratio je Kolter.
Gledali su kako džin čisti kosti i sisa ih. „Evo ga“, rekao je Kolter,
trljajući šake. „Pomislio bi da će biti zadovoljan, ali ma koliko svežeg
mesa da dobiju, to im samo probudi apetit.“
Magleni džin je potom počeo da rije po tlu i lapće sve što bi našao u
blatu. Ubrzo mu je lice bilo potpuno kaljavo, a s usana mu je visilo
mlitavo rastinje. Počeo je da udara snažnim pesnicama po
raskvašenom tresetu i da baca delove kostiju u maglu. Zabacio je
glavu i ispustio dugi ljutiti krik.
„Sada će da poludi“, rekao je Set.
Magleni džin se okrenuo ka kupoli i namrštio. Uzeo je toljagu i
zaleteo se, zažarenog pogleda. Set je imao osećaj da je potpuno
izložen. Bio je okružen komadima stakla spojenim tankim metalnim
trakama i osećao se mnogo gore nego da je bio na otvorenom. Bio je
dovoljan jedan zamah toljage da kupola eksplodira i ka njemu poleti
hiljadu bodeža. Odskočio je i podigao ruke da zaštiti lice od letećeg
stakla. Kolter je mirno sedeo pored njega, kao da gleda film. Džin je u
punom trku podigao toljagu visoko iznad glave i snažno je spustio.
Trenutak pre nego što će dodirnuti površinu kupole, toljaga je oštro
odskočila uz neprirodni fijuk i izletela iz džinove ruke. Barloks, koji je
do tada jurio napred, istog časa se odbio i poleteo unazad velikom
silinom.
Uzdrman i ključajući od besa, magleni džin je ustao i, posrćući se,
udaljio se od kupole. Barloks je podsećao na nezgrapnu siluetu koja se
u magli okomila na drvo. Prvo je kidao ogromne grane, a onda je
počeo da udara pesnicama o snažno deblo. Stenjući i režeći, obuhvatio
je deblo, uvrtao ga i čupao sve dok nije počelo da puca po sredini. Na
kraju je uložio svu preostalu snagu da ga iščupa. To je bilo propraćeno
strašnim krckanjem. Kada je konačno oborio drvo, kleknuo je pored
njega teško dišući, sa šakama položenim na kolena.
„Ima neverovatnu snagu“, prokomentarisao je Kolter. „Sada bi
trebalo da počne da se hladi.“
I zaista, posle nekoliko trenutaka, džin je teškim korakom otišao
do bačene toljage i podigao je. Potom se zaputio ka kupoli i nadneo
nad nju. Blato s lica mu je uglavnom otpalo. Posle jela i napora, ten mu
je postao ružičast. „Još“, zatražio je, pokazujući na usta.
„Dogovor je bio jedan bizon“, doviknuo mu je Kolter.
Barloks je napravio grimasu, pri čemu je otkrio zube između kojih
su štrčali korov, kora drveta i krzno. Ljutito je udario ogromnim
stopalom po tlu. „Još!“ Njegove reći više su podsećale na riku nego na
govor.
„Kazao si da znaš koje je to mesto Voren istraživao pre nego što je
pobeleo“, rekao je Kolter. „Dogovorili smo se.“
„Još posle“, preteći je progunđao Barloks.
„Ako ti još nešto budemo dali, to će biti iz čiste ljubaznosti, a ne iz
obaveze. Dogovor je dogovor. Zar bizon nije bio prava poslastica?“
„Četiri brda“, ispljunu džin, pre nego što se okrenuo na peti i
udaljio.
„Četiri brda“, tiho je ponovio Kolter, gledajući za ogromnom
prilikom koja se gubila u magli. Posle nekoliko trenutaka pljesnuo je
Seta po leđima. „Upravo smo dobili ono po šta smo došli, dečače moj.
Pravi pravcijati trag.“

Kendra je zavukla šaku u kesu i posula stakleni cilindar suvim

grožđem. Narandžasta masa na dnu krenula je ka suvom grožđu
poput živog pudinga, prekrila ga i polako počela da menja boju u
tamnocrvenu. „Imaš sjajne ljubimce“, rekla je Kendra.
Vanesa je podigla pogled s dnevnika koji je proučavala.
„Čarobnjakov mulj ne izgleda baš privlačno, ali nijedna druga
supstanca nije mu ravna kada treba izvuče otrov iz zaraženog tkiva.
Svi moji mezimici korisni su za nešto.“
Neobične životinje zauzimale su najveći deo Vanesine sobe. U
kavezima, kofama, akvarijumima i terarijumima nalazila su se
neverovatna stvorenja. Ličila ona na reptile, sisare, paukove,
vodozemce, insekte, sunđere, gljive, ili nešto između, sva su bila
magična. Bio je tu i jedan šareni gušter s tri oka koga je gotovo bilo
nemoguće uhvatiti jer je mogao da vidi blisku budućnost i izbegne
svaku vašu kretnju. Imala je i goluždravog miša koji se pretvarao u
ribu ako ga spustite u vodu. I slepog miša, koji je odbacivao krila na
svake dve nedelje... ako bi odbačena krila brzo bila priljubljena na
neko drugo stvorenje, ona bi se primila i srasla. Vanesa ih je
upotrebila da stvori letećeg zeca.
Pored desetina oblika života u odgovarajućim kavezima,
prostorijom su dominirale i gomile knjiga. Većinom su to bile
glomazne knjige referenci i dnevnici u kožnim povezima koje su za
sobom ostavili prethodni čuvari Utočišta za bajke. Iz dnevnika su virili
obeleživači koji su označavali zanimljive stranice koje je Vanesa
otkrila tokom istraživanja.
„Ne znam da li bih mogla da spavam okružena tolikim nakaznim
životinjama“, izjavila je Kendra.
Vanesa je zatvorila dnevnik koji je čitala, prethodno obeleživši
stranicu svilenom trakom. „Zaista opasne zvrkove učinila sam
bezopasnim, isto kao i drumante. Nijedno stvorenje koje sam donela u
Utočište za bajke ne može nikome ozbiljno da naudi.“
„Prošle noći nešto me je gricnulo“, rekla je Kendra i ispružila ruku
da pokaže mesto ujeda na pregibu lakta. „Nisam se uopšte probudila.“
„Žao mi je“, rekla je Vanesa. „Petnaest sam ih već vratila u kavez.“
„Što znači da još četiri slobodno tumaraju unaokolo“, osorno je
rekla Kendra, imitirajući Koltera.
Vanesa se osmehnula. „Ne misli on ništa loše.“
„Trenutno je u nemilosti kod mene jer je Seta poveo sa sobom a
mene ostavio. Da mi je pružio mogućnost da biram, najverovatnije bih
preskočila neke izlete. Hoću da kažem, verovatno bih preživela iako ne
bih videla kako džin proždire živog bizona. Ali sve se menja kada ti
narede da ostaneš.“
Vanesa je ustala i otišla do komode. „Mislim da bih se i ja isto tako
osećala.“
Otvorila je jednu fioku i stala da pretura po njoj. „Otkriću ti tajnu da
ti to bar malo nadoknadim.“
Izvadila je sveću i nešto što je ličilo na dugački providni krejon.
„Šta je to?“ upitala je Kendra.
 „U prašumama širom sveta mogu se naći sićušni vilenjaci koji se
nazivaju umiti. Oni spravljaju med i vosak isto kao i pčele. Zapravo,
žive u zajednicama koje su vrlo slične košnicama. Ovaj marker i ova
sveća napravljeni su od voska umita.“
Vanesa je potom providnim markerom od voska napisala nešto na
prednjoj strani fioke. „Da li nešto vidiš?“
„Ne.“
„Gledaj.“
Vanesa je kresnula šibicu i zapalila sveću. Čim je plamen zahvatio
fitilj, cela sveća zasjala je žutim sjajem, isto kao i marker, isto kao i
jasna poruka na prednjoj strani ladice:
Zdravo, Kendra!
„Baš je strava“, primetila je Kendra.
„Pokušaj da izbrišeš poruku“, rekla je Vanesa.
Kendra je uzalud pokušavala da izbriše reči. Čim je Vanesa ugasila
sveću, poruka je nestala. Vanesa pruži krejon i sveću Kendri. „Za
mene?“ upitala je Kendra.
„Imam rezervne. Sada možemo jedna drugoj da ostavljamo tajne
poruke i nijedan od muškaraca neće znati. Uvek nosim sa sobom
jedan od ovih markera. Iznenađujuće dobro pišu po gotovo svim
površinama, poruke je teško izbrisati, a pročitati ih mogu samo oni
koji imaju svece umita začarane na odgovarajući način. Koristila sam
vosak umita da obeležim put, za slanje osetljivih poruka prijatelju i
kao podsetnike za samu sebe kada su važne tajne u pitanju.“
„Hvala ti na ovom sjajnom poklonu!“
Vanesa joj namignu. „Sada smo drugarice po peru.“
 Set je gledao kako se Kolter penje stepenicama na stražnji trem i
ulazi u kuću. Znao je da ima sasvim malo vremena na raspolaganju, te
je odmah pohitao pored ambara do drveta u blizini staze koja se
protezala u pravcu šume. Bila je to ista ona staza koja je vodila do
staklenika u kojem su prethodne godine on i Kendra brali tikve. Tog
jutra, pre nego što se bilo ko probudio, Set je ostavio poruku pod
kamenom u podnožju dotičnog drveta.
Prethodne godine, dok je Kendra spavala čitava dva dana nakon
što je spasla Utočište za bajke, Set je otišao na sastanak nasamo sa
satirima Nevilom i Dorinom. Većini stanovnika Utočišta za bajke nije
bio dozvoljen pristup u dvorište, tako da su satiri ostali na samoj ivici
dvorišta i pozvali Seta da dođe. Dogovorili su se da Set, kada ponovo
dođe u Utočište za bajke, donese AAA baterije i ostavi poruku ispod
kamena. Nevil i Dorin će uzeti poruku i ostaviti mu uputstva za
sastanak na kojem će razmeniti zlato za dragocene baterije koje će
oživeti njihov portabl televizor.
Set je čučnuo u podnožju drveta. lako je poruku ostavio još jutros,
a sada je bilo kasno poslepodne, nije mogao da se nada da su satiri već
odgovorili. Ko zna koliko često će dolaziti da provere čeka li ih poruka
ispod dotičnog kamena? Poznajući ih, možda nikada. Set je podigao
kamen. Satiri su nažvrljali poruku na poleđini njegove poruke:

Ako još danas ovo stigne do tebe, sledi ovu stazu, skreni na
 drugom skretanju levo, na prvom desno i nastavi dok nas ne
čuješ. A ćućeš nas. Ako poruku dobiješ sutra, pisaće nešto
sasvim drugo!

Set se mnogo uzbudio. Strpao je poruku u džep i krenuo stazom.

Imao je osam AAA baterija na dnu kutije s opremom za hitne slučajeve.
Računao je da će se satiri navući na baterije i da bi ostale mogao
prodati još skuplje. Ako sve prođe kako treba, moći će u penziju рrе
nego što upiše srednju školu!
Setu je trebalo oko šest minuta brzog hoda da stigne do drugog
skretanja levo i još otprilike četiri do prvog skretanja desno. Bar se
nadao da je to prvo skretanje desno. Trag je bio jedva vidljiv i manje
privlačan od onog lažnog koji mu je Kolter pokazao u močvari. Ali
satiri su kazali „prvo desno“, što znači da su sigurno mislili na ovaj
uzan trag. Nije se mnogo udaljio od dvorišta i bio je uveren da je sve
bezbedno.
Što je dalje odmicao, to su šuma i šipražje oko uskog traga
postajali gušći. Već je počeo da razmišlja o tome da se vrati istim
putem i sačeka drugu poruku od satira kada je čuo povike ispred sebe.
Nema sumnje da su to jarcoljudi. Potrčao je napred. Što se više
približavao, to ih je jasnije čuo.
„Jesi li pošandrcao?“ privukao mu je pažnju jedan glas. „То je bila
linija!“
„Kažem ti, video sam dnevnu svetlost između linije i loptice, ja
odlučujem“, odvratio je nečiji piskavi glas.
„Tebi je to zabavno? Hoćeš da pobediš na prevaru? Zašto uopšte
igraš?“
„Nećeš me naterati da ti prepustim poen, Nevile!“
„Mogli bismo da obaramo ruku za njega.“
„Šta bi obaranje ruke dokazalo? Ja odlučujem, a ja kažem da je
aut.“
Set se približio raspravi. Nije mogao da vidi satire, ali je na osnovu
njihovih glasova mogao da zaključi da nisu daleko. Počeo je da se
probija kroz šiblje.
„Ti odlučuješ? Poslednji put kada sam proveravao za meč je bilo
potrebno dvoje. Ja sam u prednosti. Mogao bih ovog časa da
prestanem da igram i da se proglasim za šampiona.“
„Onda ću i ja sebe proglasiti za šampiona, jer bi to značilo da sam
neosporno izgubio vlastitom krivicom.“
„Pokazaću ja tebi šta je ovde neosporno!“
Set se progurao između nekoliko grmova i stupio na ravan, lepo
podšišan teniski teren. Po terenu su bile uredno izvučene bele linije, a
po sredini je bila razvučena mreža po svim propisima. Nevil i Dorin
stajali su na suprotnim stranama terena. Obojica su bili zajapureni i
stezali su u rukama rekete za tenis. Izgledali su kao da će se u
narednom trenutku pobiti. Kada se Set pojavio na terenu, obojica su se
okrenula ka njemu.
Obojica su skinuli košulje i izlagali pogledima svoja maljava prsa i
pegava ramena. Od struka naniže bili su jarčevi dlakavih nogu sa
kopitima. Nevil je imao crvenkastiju dlaku, bio je pegaviji od Dorina i
imao je nešto duže rogove.
„Drago nam je što si nas pronašao“, rekao je Nevil i pokušao da se
osmehne. „Žao mi je što si naišao u trenutku kada Dorin ispoljava
svoju tvrdoglavost.“
„Možda bi Set mogao ovo da reši“, rekao je Dorin.
Nevil je u očajanju zažmurio. „Nije bio prisutan kada je postignut
pogodak.“
„Ako obojica smatrate da se u pravu, ponovite udarac“, predložio je
Set.
Nevil je širom otvorio oči. „S tim bih mogao da se složim.“
„I ja“, pristao je Dorin. „Sete, od sada ti je nadimak Solomon.“
„Nemaš ništa protiv da završimo meč?“ upitao je Nevil. „Dok smo u
zaletu. Ne bi bilo zabavno krenuti ispočetka.“
„Samo napred“, pristao je Set.
„Bićeš linijski sudija“, rekao je Dorin.
„Važi. „Jarcoljudi otkasaše na mesta. Servirao je Nevil. „Četrdeset-
petnaest“, doviknuo je on i bacio lopticu u vazduh. Snažnim udarcem
ubacio ju je na teren. Dorin ju je na suprotnu stranu terena vratio
forhendom, ali je Nevil bio na pravom mestu i udario lopticu laganim
slajsom, tako da je meko odskočila. Udarac je delovao neodbranjivo,
ali Dorin se sagnuo, uspeo da podmetne reket ispod loptice pre nego
što je drugi put odskočila i da je prebaci preko mreže. Nevilova
procena situacije bila je dobra i na vreme je potrčao napred. Dok se
Dorin pridizao, Nevil je poslao lopticu u naspramni ugao terena.
Odskočila je daleko u grmlje.
„Sad idi po nju, glupane!“ rekao mu je Dorin. „Nisi morao da je
zavrljačiš u šumu. Mogao si da je pošalješ gde god si hteo.“
„Osetljiv je jer sam povećao rezultat na pet prema tri“, objasnio je
Nevil, vrteći reket.
„Smeta mi što se praviš važan pred Setom!“ ispravio ga je Dorin.
„Hoćeš da kažeš da je ne bi opalio da sam pokvareno pokušao da te
lobujem?“
„Bio si na mreži! Uspeo bih samo da je oplajvazim pod rđavim
uglom. Bolje je pobediti sa stilom nego tražiti loptice po grmlju.“
„Obojica ste zaista dobri“, pohvalio ih je Set.
Jarcoljudima je izgleda prijao kompliment. „Znaš, satiri su izmislili
tenis“, rekao je Nevil, balansirajući reketom na vrhu prsta.
„Nisu“, protivrečio mu je Dorin. „Naučili smo kako se igra gledajući
televiziju.“
„Dopadaju mi se vaši reketi“, izjavio je Set.
„Grafitni, laki i jaki“, rekao je Nevil. „Opremu nam je nabavio Voren.
Pre nego što je pošandrcao. Mrežu, rekete, nekoliko sanduka loptica.“
„Sami smo napravili teren“, ponosito je kazao Dorin.
„I sami ga održavamo“, dodao je Nevil.
„Brovniji ga održavaju“, ispravio ga je Nevil.
„Kad smo već kod teniskih loptica“, rekao je Dorin, „većina se već
spljoštila, a pošto su nam zalihe na izmaku, teško nam pada da
otvorimo novo pakovanje. Ako naš posao s baterijama prođe kako
treba, misliš li da bi mogao da nam nabaviš nove loptice?“
„Ako ovo uspe, nabaviću vam šta god želite“, obećao je Set.
„Pređimo onda na posao“, predložio je Nevil, spustio reket i
protrljao dlanove jedan o drugi. „Imaš li robu?“
Set zavuče šaku u kutiju za hitne slučajeve i izvadi iz nje osam
baterija, koje poređa po tlu.
 „Vidi, molim te“, zadivljeno je izjavio Dorin. „Jesi li ikada video
ovako veličanstven prizor?“
„Nije loše za početak“, složio se Nevil. „Ali budimo realni, neće dugo
potrajati. Pretpostavljam da ih ima još?“
„Ima ih mnogo“, uveravao ga je Set. „Ovo je samo proba. Ako se
dobro sećam, kazali ste da baterije vrede u zlatu onoliko koliko su
teške.“
Nevil i Dorin se zgledaše. „Čini mi se da bismo mogli smisliti nešto
što bi ti se više dopalo“, rekao je Nevil.
„Pođi s nama“, rekao je Dorin.
Set je otišao sa satirima do male bele šupe u blizini mreže. Nevil je
otvorio vrata, pognuo se i ušao. Vratio se noseći nekakvu bocu. „Šta
kažeš na ovo?“ upitao je Nevil. „Dajemo bocu odličnog vina za tih osam
baterija.“
„Jako je“, poverio mu je Dorin. „Očas posla će ti od njega izrasti
dlake na grudima. Prava je sreća što smo tako nešto dobili od tvog
deke i tvoje bake.“
Set je prelazio pogledom s jednog na drugog satira. „Vi to ozbiljno?
Imam dvanaest godina! Zar me smatrate alkoholičarem?“
„Zaključili smo da ti možda ne možeš lako da nabaviš tako nešto“,
izjavio je Nevil i namignuo.
„Odlično vino“, izjavio je Dorin. „Prvoklasno.“
„То je možda tačno, ali ja sam dete. Šta će meni boca vina?
Nevil i Dorin se nervozno zgledaše. „Odlično, Sete“, nekako čudno
je rekao Nevil, nakostrešivši se. „Prošao si naš... test. Tvoji roditelji će
biti vrlo ponosni.“
 Nevil munu laktom Dorina. „Aha, hm, ponekad testiramo ljude“,
rekao je Dorin. „I volimo da se našalimo.“
Nevil je ponovo ušao u šupu. Vratio se držeći plavu žabu sa žutim
pegama. „Zapravo smo ovo imali na umu, Sete.“
„Žabu?“ upitao je Set.
„Nije to obična žaba“, kazao je Dorin. „Pokaži mu.“
Nevil zagolica žabu po stomaku. Njena vazdušna kesa nadula se do
veličine dinje i žaba gromoglasno podrignu. Set se iznenađeno i
oduševljeno nasmejao. Satiri su se takođe nasmejali. Nevil je ponovo
zagolicao žabu, posle čega je usledilo isto gromoglasno podrigivanje.
Dorin se smejao toliko da su mu potekle suze.
„Šta kažeš?“ upitao je Nevil.
„Osam šugavih baterija za jednu neverovatnu žabu“, kazao je
Dorin. „ја bih pristao.“
Set prekrsti ruke na grudima. „Žaba nije loša, ali ja nemam pet
godina. Ako treba da biram između zlata i žabe koja podriguje, uzeću
zlato.“
Satiri se namrštiše, očigledno razočarani. Nevil klimnu glavom ka
Dorinu. Ovaj ponovo uđe u šupu i vrati se sa zlatnom pločicom, koju
pruži Setu.
Set poče da prevrće po rukama pločicu veličine hotelskog sapuna.
Na jednoj od stranica bilo je urezano slovo N. Inače je to bio običan
pravougaonik od zlata, nešto teži nego što je izgledao. Verovatno vredi
mnogo. „То je već bolje“, srećno je kazao Set, ubacivši zlato u kutiju za
hitne slučajeve. „Šta označava ono N?“
Nevil se počeša po glavi. „Ništa.“
 „Tako je“, brže-bolje je potvrdio Dorin. „То je oznaka za ‘ništa’.“
„Ništa?“ Sumnjičavo je ponovio Set. „Zašto bi neko napisao N
umesto ‘ništa’? Nije morao ništa da napiše.“
„Nevil“, pokušao je Dorin. ,,N kao Nevil.“
„То je nekada bila moja omiljena šnala za kaiš“, s puno čežnje
dodao je Nevil.
„Nekada si nosio pantalone?“ upitao je Set.
„Duga priča“, objasnio je Nevil. „Manimo se prošlosti. Treba da znaš
da ima još mnogo... ovaj... šnala za opasače tamo odakle ova dolazi, a
sve su od čistog zlata. Nastavićemo da trgujemo s tobom sve dok
budeš donosio baterije.“
„Odgovara mi“, rekao je Set.
„Ovo bi mogao biti početak spektakularno dobrog partnerstva“,
izjavio je Nevil.
Dorin je podigao šaku u znak opomene, prekinuvši time razgovor.
„Jeste li čuli?“
Sva trojica zaćutaše i naćuliše uši. „Nešto dolazi“, rekao je Nevil,
nabravši obrve. Bez obzira na to kako se ponašali, satiri su obično
ostavljali utisak da se podsmevaju. Ovog puta taj utisak je izostao.
Nastavili su da osluškuju. Set ništa nije čuo. „Vi to mene
zavitlavate?“ upitao je.
Nevil je odmahnuo glavom i podigao prst. „Ne mogu da utvrdim
odakle dolazi. A ti?“
Dorin je njušio vazduh. „Nemoguće.“
„Biće bolje da se čistiš odavde, Sete“, kazao je Nevil. „Vrati se u
dvorište.“
 „Mogu da ponesem zlato, zar ne?“ Set je podozrevao da žele da mu
uzmu zasluženu nagradu. „Razume se, samo požu... „
„Prekasno“, upozorio ih je Dorin.
Nekakvo stvorenje veličine ponija izletelo je iz grmlja na teniski
teren. Set ga je istog časa prepoznao. „Oloh!“
„Oloh Proždrljivac?“ upitao je Nevil Seta.
„Dobro mi se učinilo da miriše na demona“, zastenjao je Dorin.
„Aha“, reče Set. „Ugrizao me je.“
Groteskno nalik na žabu krastaču, Oloh se malo povukao i otvorio
usta. Iz demonovih usta zapalacalo je mnoštvo jezika, kao da je
progutao hobotnicu. Kada bi seo i uspravio se, Oloh je bio visok gotovo
kao Set. Pošto je ispustio pobednički urlik, demon je pognuo glavu i
zaleteo se. U trzajima je bauljao ka njima.
Nevil je zgrabio Seta za ruku i odbacio ga dalje od demona. „Beži!“
povikao je Nevil.
„Za televiziju!“ povikao je Dorin, vitlajući reketom i ne pomerajući
se s mesta. Oloh se ustremio na satira, ali se Dorin bacio u stranu,
potkačivši usput par jezika reketom. Još nekoliko jezika suknulo je iz
demonovih usta i otelo mu reket iz ruke. Jezici su uvukli reket u
razjapljena usta, i nekoliko trenutaka kasnije ona su izbacila napukli
ram bez žica.
Set je već bio stigao do grmlja na ivici dvorišta kada je Oloh,
zaboravivši na Dorina, skočio u njegovom pravcu i pojurio
zastrašujućom brzinom. Set je bio svestan da neće uspeti da dospe do
staze, a kamoli do dvorišta. Um mu je grozničavo radio. Pokušavao je
da se seti postoji li bilo šta u njegovoj opremi za hitne slučajeve što bi
mu moglo biti od koristi.
Demon je zapalacao jezicima i skočio. „Za baterije!“ povikao je
Nevil i presreo proždrljivca u vazduhu, obujmivši ga obema rukama
oko struka. „U šupu!“ doviknuo mu je Dorin, podigao svoj reket bez
žica i potrčao ka demonu.
Set se okrenuo i pojurio ka šupi. Oloh se režeći i balaveći izmigoljio
iz Nevilovog zagrljaja i pojurio za Setom. Brzo ga je sustizao ne dižući
glavu. Set je pogledao preko ramena i video demona da se približava,
brzo smanjujući razdaljinu između njih iako se kretao na preskok.
Šupa je bila udaljena još nekoliko koraka.
Dorin je iskočio pred demona i podigao oštećeni reket. Oko satira
se obavila gomila jezika i sklonila ga u stranu. Dorinovi pokušaji jedva
da su malo usporili Oloha, ali su Setu obezbedili dovoljno vremena da
stigne do šupe, uleti unutra i zalupi vrata. Trenutak kasnije, demon je
već krčkao vrata. Nekoliko okrečenih dasaka je napuklo, ali je odolelo.
Demon se ponovo zaleteo u šupu i zatresao je.
„Drži se, Sete“, povikao je Dorin. „Pomoć stiže.“
Set se dao u potragu za oružjem. Najbolje što je uspeo da nađe bila
je motika. Vrata su popustila i Oloh je ušao i režeći i šibajući unaokolo
vlažnim jezicima. Iza demona kojem je iz usta curila pljuvačka, Set je
ugledao Huga kako se u skokovima približava teniskom terenu. Jezici
su se ispružili ka Setu i on besno zamahnu motikom. Jedan od jezika
krajnje vešto se obmotao oko motike, istrgavši je Setu iz ruke. A onda
je stigao Hugo.
Golem je jednom rukom otpozadi ščepao demona i hitnuo ga
daleko od šupe. Oloh je tresnuo o zemlju, zakotrljao se i zaleteo se
nazad ka Setu, koji je sa Hugom stajao na mestu gde su se nekada
nalazila vrata. Golem je iskoračio i blokirao pristup Setu.
Jezici sa kojih je kapala pljuvačka fijuknuše ka Hugu. Golem zgrabi
nekoliko jezika, podiže demona u vazduh i poče da ga vrti iznad glave.
Jezici su se sve više izduživali dok je golem sve brže i brže okretao
proždrljivca. Na kraju ga je pustio i Oloh je odleteo preko vrhova
drveća.
Dorin je zviznuo, očigledno zadivljen.
„Eto njega odmah nazad“, primetio je Nevil. Imao je mrlje od trave
na grudima i rukama.
„Brzo se vrati u dvorište“, složio se Dorin.
„Mogli bismo da izvučemo nekoliko besplatnih baterija za ovo“,
rekao je Nevil, otresajući prljavštinu sa sebe.
„I novi reket“, dodao je Dorin.
„Porazgovaraćemo o tome“, rekao je Set, stežući kutiju sa stvarima
za hitne slučajeve i zlatom. Hugo je iznenada podigao Seta i počeo da
trči, uskrativši mu priliku da bilo šta kaže ili da njemu još nešto kažu.
Set nije mogao da veruje da golem može tako brzo da trči između
drveća. Velikim koracima naprosto je mleo put. Ne obazirući se na
tragove, Hugo je krčio vlastitu stazu kroz žbunje i prepleteno korenje.
Vrlo brzo su se ponovo obreli u dvorištu. A tamo su ih čekali baka
sa stisnutim pesnicama na kukovima, Kolter, Vanesa i Kendra. Hugo je
nežno spustio Seta ispred bake.
„Jesi li dobro?“ upitala ga je baka, zgrabivši ga za ramena i
proveravajući da li je zadobio neku povredu.
„Jesam, zahvaljujući Hugu.“
 „Imaš sreće što je Hugo bio u dvorištu“, kazala je baka. „Čuli smo
neku riku iz šume i utvrdili da te nema. Šta si radio u šumi?“
„Igrao sam tenis sa satirima“, odvratio je Set. „Oloh me je
pronašao.“
„Oloh!“ povikala je ona. Ni ostali nisu bili manje zaprepašćeni.
„Otkud on u rezervatu?“ upitao je Kolter.
„Jesi li siguran da je to bio Oloh?“ pitala je baka. „Prepoznao sam
ga“, rekao je Set. „Sada je mnogo veći. Ima gomilu jezika. Krenuo je
pravo na mene kao da uopšte ne primećuje satire.“
Začuli su nekakvo šuškanje iz pravca šume. Okrenuli su se da vide
ko se to približava. Oloh se dokoprcao do ivice dvorišta pre nego što se
zaustavio. Demon se ispravio na stražnje noge, zapalacao jezicima
kao da su mesnati stegovi i žalosno urliknuo. Bacio se napred, ali nije
mogao da zakorači na travu.
„Ne može da uđe u dvorište“, rekla je Vanesa.
„Za sada“, složila se baka.
„Kako je onda ušao u rezervat?“ ponovio je Kolter.
„Ne znam, ali moraćemo to što pre da utvrdimo“, rekla je baka.
„Može li Hugo da ga ubije?“ upitala je Kendra.
„Teško“, odvratila je baka. „Zapravo, pretpostavljam da bi Oloh, čak
i dok je samo ovoliki, mogao da proždere Huga komadić po komadić,
samo ako to odluči.“
Oloh je tresao glavom, palacao jezicima i udarao šapom po tlu,
očigledno besan što mu je plen toliko blizu, ali izvan domašaja. „Kakav
neobičan prizor“, promrmljao je Kolter.
„Neverovatno“, izjavila je Vanesa.
 „Šta ćemo da radimo?“ upitao je Set.
„Za početak“, ljutio je rekla baka, „pred svima objavljujem da si
kažnjen.“
 JEDANAESTA GLAVA

Izdaja

K endra je sedela pored Seta na divanu, lakta oslonjenog na doručje

kauča s bradom u šaci. Od kada je Hugo spasao Seta tog dana, u
kući je vladala nekakva nova neprijatna napetost. Deka je pažljivo
prevrtao stranice knjiga i telefonirao. Vanesa i Kolter nekoliko puta su
nekuda odlazili i vraćali se, često u pratnji Huga. Vođeni su brojni
prigušeni razgovori iza zatvorenih vrata. Već je bilo kasno, ali je baka
obavestila sve redom da moraju da se sastanu zbog nečega što ne
može da sačeka do jutra. A to nikako nije dobar znak.
Kendrina glavna uteha bilo je to što nije u Setovoj koži. Umalo da
nastrada zato što je bez dozvole odlutao u šumu. Kada su postali
svesni toga što se umalo dogodilo, svi su se užasnuli i krenuli da mu
drže pridike. Nema sumnje da će čuti još mnogo toga na predstojećem
sastanku.
 Tanu je sedeo na stolici pored Seta, pokazivao mu napitke i
objašnjavao šta koji od njih izaziva i na koji način obeležava bočice da
bi razlikovao jednu od druge. Samo se Tanu, koji se tek nedavno vratio
s celodnevnog izleta, uzdržao da ne prekori Seta. Samoaćanin je
izgleda resio da mu skrene misli s bede koja ga je zadesila.
„Ovaj ovde je za hitne slučajeve“, govorio je Tanu. „То je povećivač,
može da mi udvostruči visinu i da me učini dovoljno velikim da mogu
da se rvem sa džinom ljudožderom. Izuzetno je teško doći do
sastojaka za povećivače. Imam samo jednu dozu i ne očekujem da ću
ikada više imati neku pošto ovu potrošim. Sa smanjivanjem je lakše.
Svaka od ovih epruveta sadrži dozu koja može da me smanji osam
puta. Na kraju budem visok nepunih dvadeset pet centimetara. To baš
nije od pomoći kada izbije tuča, ali nije rđavo kada moraš da se šunjaš
unaokolo.“
Kolter i Vanesa sedeli su na suprotnim krajevima starinske sofe.
Dejl se posadio na hoklicu koju je doneo iz druge sobe. Baka je dovezla
deku i smestila se u preostalu naslonjaču.
Deka je pročistio grlo. Tanu je zaćutao i vratio napitke u vrećicu.
„Odmah ću preći na stvar. Među nama je najverovatnije izdajnik, te
sam mislio da bi bilo dobro o tome da porazgovaramo.“
Svi su ćutali. Kendra je na trenutak uhvatila Vanesin pogled, zatim
Kolterov, na kraju Tanov. „Rut i ja smo gotovo sigurni da znamo kako
je Oloh dospeo na imanje“, nastavio je deka. „Neko ga je u protekla dva
dana upisao u registar. Verovatno je plešući prošao kroz glavnu
kapiju. I nije došao sam.“
„Šta je to registar?“ upitala je Kendra.
 „Registar je knjiga pomoću koje nadgledamo ko ulazi u Utočište za
bajke“, odvratila je baka. „Kada nam vi dolazite u posetu, upišemo vaša
imena u registar i na taj način, kada ste vas dvoje u pitanju, ukidamo
čarolije koje štite vrata. Niko ko nije upisan u registar ne može da
prođe kroz kapiju.“
“Neko je upisao Oloha?“ upitao je Dejl.
„Neko je u prethodna dva dana, otkad nismo proveravali registar,
upisao Kristofera Fogela i njegovog gosta“, rekla je baka. „Izbrisali smo
ta imena, ali šteta je već pričinjena. Kristofer Fogel, ko god to bio, ušao
je na imanje i pustio Oloha.“
„Те stoga moramo pretpostaviti da nas negde napolju vrebaju dva
neprijatelja“, rekao je deka i pokazao rukom ka prozoru. „I jedan ovde
unutra.“
„Da li je neko spolja mogao da se dokopa registra?“ upitao je Dejl.
„Registar je bio skriven u našoj sobi“, rekla je baka. „Samo smo Sten
i ja znali gde se nalazi. Bar smo mislili da samo mi znamo. Sada smo
ga premestili. Kuću zatvaramo pre nego što padne mrak i gotovo je
nemoguće ući u nju, i to još neprimećen, isto kao što je gotovo
nemoguće proći kroz kapiju. Da ne pominjem upisivanje u registar
nama pred nosom.“
,,U registar ga je najverovatnije upisao onaj ko je pustio drumante“,
rekao je deka. „Da li je moguće da je neko izvan ove sobe dva puta
ušao u našu spavaću sobu?“
„Možemo li da mu uđemo u trag preko rukopisa?“ upitao je Kolter.
Baka je odmahnula glavom. „Koristili su matricu. Očigledno nisu
žurili.“
 „Možda bi trebalo svi da odemo odavde“, predložio je Tanu. „Dokaz
naprosto bode oči i ne možemo tek tako preći preko njega. Kendra i
Set su van svake sumnje, isto kao i Rut i Sten. Možda bi mi ostali
trebalo da odemo odavde.“
„Palo mi je i to na pamet“, priznao je deka, „ali pošto imamo dvojicu
neprijatelja u rezervatu, nije pravo vreme da se lišimo zaštitnika, čak i
ako je jedan od njih najverovatnije izdajnik. Bar dok ne budemo u
prilici da pozovemo zamenu. Ja sam prikovan za kolica, a deca su
mlada i nisu prošla obuku. Izluđuje me ova situacija. Dok razmatram
svakog od vas ponaosob, čini mi se da ste van svake sumnje. Pa ipak,
neko ga je upisao u registar, a pošto mi svi izgledate podjednako
nevino, iz toga proizlazi da ste svi podjednako krivi.“
„Nadam se da ćemo pronaći neko drugo objašnjenje“, dodala je
baka. „Za sada moramo prihvatiti mogućnost da je jedno od nas glavni
obmanjivač i da radi za naše protivnike.“
„Sve je gore“, rekao je deka. „Telefonske linije ponovo su u prekidu.
Pokušali smo da pozovemo pomoć s Vanesinog mobilnog, ali se naša
glavna veza ne javlja. Nastavićemo da je zovemo, ali ništa od ovoga ne
zvuči dobro.“
„Drugi problem koji pod hitno moramo da rešimo jeste sam Oloh“,
rekla je baka. „Ako nastavi da proždire sve što nađe za jelo, nastaviće
da raste, a i njegova moć će se uvećavati. Još pre nekoliko sati prestao
je da pokušava da uđe u dvorište, što znači da je shvatio da će, ako
postane dovoljno velik, steći i dovoljno snage da opovrgne sporazum,
uđe u kuću i uzme svoju nagradu.“
„Prošle godine je malo nedostajalo da Bahumat na sličan način
sruši rezervat“, primetila je Kendra.
,,Da“, složio se deka. „Oloh bi sasvim sigurno mogao da stekne
dovoljno snage da strmoglavi Utočište za bajke u bezakonje i haos.“
Kendra je pogledala Seta, koji nije progovarao. Retko ga je viđala
tako tihog i da se toliko kaje. Delovao je kao da želi da se istopi i
nestane.
„Šta možemo da uradimo?“ upitao je Tanu.
„Oloh Proždrljivac neće se zaustaviti dok ne slisti i ne svari Seta“,
rekao je deka. „Mi nismo u stanju da ga pogubimo. Imamo saveznika
koji je nagovestio da postoji način da savladamo demona, ali nismo
uspeli da stupimo s njim u vezu. Proždrljivac je već dostigao razmere
koje mu omogućavaju da proguta uglavnom sve što mu padne na
pamet, a njegov apetit nastaviće da raste, neće se smanjivati. Ne
možemo da sedimo skrštenih ruku. Opasnost koja nas vreba bukvalno
raste iz minuta u minut.“
„Moramo pretpostaviti da je naš dobročinitelj u pokretu“, dodala je
baka. „On je na vrhu liste onih kojih bi se Društvo rado dočepalo. I dalje
ćemo pokušavati da telefonom stupimo s njim u vezu u nadi da će nam
se staviti na raspolaganje čim bude u prilici. Ne znamo kako bismo ga
drugačije mogli naći. Suviše često se seli.“
„Koliko će vremena proći dok Oloh ne postane dovoljno jak da
poništi sporazum?“ upitala je Vanesa.
Deka je slegnuo ramenima. „Imajući u vidu da u Utočištu za bajke
može u izobilju da nađe kako ulov koji nema magijske moći, tako i ulov
s magijskim moćima, u pitanju je najgori mogući scenario. Rašće
mnogo brže nego što bi rastao napolju, u normalnom svetu. Sigurno
mu je neko pomogao da naraste do sadašnje veličine. Verovatno je to
uradio taj Kristofer Fogel. Moja procena? Dan-dva, najviše tri. Ne bih
rekao da će mu biti potrebno mnogo više od toga.“
„Biće najbolje da vi mene lepo servirate Olohu“, rekao je Set.
„Kakve su to gluposti?“ primetio je deka.
Set je ustao. „То bi bilo mnogo bolje nego da dozvolite Olohu da
uništi celo Utočište za bajke, nije li tako? Koliko sam shvatio, on će me
se pre ili kasnije dočepati. Zašto bih mu dozvolio da prvo pojede sve
vas?“
„Pronaći ćemo neki način“, rekao je Kolter. „Imamo još malo
vremena.“
„Moraće prvo mene da pojede da bi stigao do tebe“, rekao je Dejl.
„Dopalo se to tebi ili ne. „Set je ponovo seo. Deka upre prst u njega.
„Nije trenutak za ishitrena rešenja. Još nismo razgovarali sa svojim
najobaveštenijim saveznikom. Ponavljam ti, Sete, nisi ti kriv što se
Oloh probudio. Nasamaren si i niko ne može da te krivi zbog toga. Nije
trebalo da odeš sam u šumu... to je bilo glupo s tvoje strane, a nadao
sam se da si do sada prestao da praviš takve gluposti. Međutim, teško
da zbog toga zaslužuješ smrtnu kaznu. Pošto su i satiri umešani u ćelu
stvar, pretpostavljam da si otišao tamo da im prodaš baterije? Nisam
te pitao šta su oni tebi dali.“
Set obori pogled. „Zlato.“
„Mogu li da ga vidim?“
Set ode po kutiju s opremom za hitne slučajeve i iz nje izvadi zlatnu
pločicu. Deka ju je nekoliko trenutaka proučavao. „Veruj mi da ne želiš
da te uhvate na otvorenom s ovim u džepu“, reče on.
 „Zašto?“ upitao je Set.
Deka vrati pločicu Setu. „Očigledno potiče iz Nerove riznice. Šta si
mislio da označava to N? Sigurno će je tražiti svojim svevidećim
kamenom. Zapravo, prisustvo te zlatne pločice u našem domu
omogućava mu da zaviri u njega. Satiri mora da su je nedavno ukrali,
jer bi im je Nero inače već oteo.“
Set je šakom pokrio oči i zavrteo glavom. „Kad ću već jednom
uraditi nešto kako treba?“ zastenjao je. „Da odem u šumu i bacim je?“
„Ne“, rekao je deka. „Ostavi je na tremu. Vratićemo je pravom
vlasniku čim budemo u mogućnosti.“
Set snebivljivo klimnu i izađe iz sobe. „Imam za vas i neke
ohrabrujuće vesti“, rekao je deka. „Kolter je danas saznao nešto zaista
važno. Možda smo nadomak toga da otkrijemo relikviju za kojom
tragamo. Najnovije otkriće podudara se s obaveštenjem koje već
imamo. Smatram da će u ovom trenutku biti pametnije da to
obaveštenje podelim s vama nego da ga krijem od vas. Ma ko od vas
da je izdajnik, mi ostali moramo nastaviti da funkcionišemo. Bolje da
obelodanimo ono što znamo nego da nas to parališe.“
„Ubeđena sam da izdajnik sasvim sigurno neće svoje tajne podeliti
s nama“, ogorčeno je kazala Vanesa.
„Nije važno, Kolter će ipak obelodaniti šta je otkrio“, rekao je deka.
„Magleni džin Barloks prijavio je da je Voren istraživao oblast četiri
brda pre nego što je pobeleo“, rekao je Kolter.
„Paton je tu oblast, kao i još neke, pominjao kao nedovoljno
istražene“, rekla je Vanesa.
„I ja sam danas istraživao upravo tu oblast“, rekao je Tanu.
„Šumarak na severnom kraju doline sasvim sigurno je uklet. Nisam
smeo da rizikujem, stoga nisam ušao u njega.
Set se vratio u sobu i ponovo seo na divan.
„Na mnoga mesta u Utočištu za bajke bačene su teške kletve i štite
ih grozni đavoli“, rekao je deka. „Najnepopularnija je Dolina okružena
s četiri brda. U ovom trenutku izgleda da imamo dokaz koji ukazuje na
dve povezane tajne. Lako se može desiti da se u tom šumarku nalazi
relikvija za kojom tragamo i da ga štiti onaj ko je preobrazio Vorena,
ko god to bio.“
„Sve to će morati da bude potvrđeno, razume se“, dodala je baka.
„Pažljivo“, upozorio ih je deka. „Kao što ne znamo kakvo zlo opseda
dotični šumarak, tako ne znamo ni šta opseda neke od najužasnijih
oblasti Utočišta za bajke.“
„Koji je naš naredni korak?“ upitala je Vanesa.
„Smatram da treba da se usredsredimo na Oloha pre nego što
pokušamo da dokučimo kakve se sve tajne nalaze u šumarku“, rekao
je deka. „Ako hoćemo da budemo bezbedni dok istražujemo taj
šumarak, moraćemo da se usredsredimo i koristimo sva sredstva
kojima raspolažemo.“
„Čekamo dakle da vidimo hoće li Rut uspeti da dopre do vaše veze?“
upitao je Kolter.
Deka je čupkao iskrzanu ivicu gipsa. „Rut će nastaviti da zove s
Vanesinog mobilnog, a mi ostali mogli bismo dobro da se ispavamo.
Možda nam je to poslednja prilika za neki naredni period.“
 Kendra je zatvorila i zaključala vrata kupatila i spustila list hartije
na ravnu površinu. Prazan list hartije zatekla je ispod jastuka, ali
pošto je Set bio u sobi, nije se usudila da zapali sveću, jer bi na taj
način obelodanila svoju tajnu. Ostavši sama u kupatilu, Kendra je
kresnula staru šibicu i prinela je fitilju. Kada ga je plamen zahvatio,
protresla je šibicu i ugasila je. Zatim je čekala da se na praznoj stranici
pojave užarene reći:

Kendra,
Žao mi je što danas nismo stigle da porazgovaramo. Kakva se
samo gungula napravila, da ne poveruješ! Tvog brata moramo
držati na uzici! javi mi da li je ova poruka bez problema stigla
do tebe.
Tvoja prijateljica
Vanesa.

Kendra je dunula i ugasila sveću, i blistave reći nestadoše.

Presavila je hartiju i popela se uz stepenice dospavaće sobe na tavanu,
razmišljajući kako da odgovori na tajnu poruku. Set je redao olovne
vojnike po podu. U prvom redu nalazio se jedan, u drugom su bila dva,
u trećem tri, a u četvrtom četiri. Kendra je prešla preko sobe i popela
se na krevet. Set se udaljio nekoliko koraka i izbacio lopticu za softbol
kao da je u kuglani. Uspeo je da obori sedam vojnika.
„Ugasi svetio i lezi“, kazala je Kendra.
„Neću uspeti da zaspim“, protestovao je Set dok je išao po lopticu.
„Ја znam da neću moći da zaspim ako se budeš kuglao u sobi“,
primetila je Kendra.
„Idi da spavaš negde drugde!“
„Ovde su nas smestili.“
„Kod kuće svako od nas ima svoju sobu. A ovde, gde ima mnogo
više soba, spavamo u istoj.“
Ponovo je bacio lopticu i sad je uspeo da obori još dva vojnika.
„Ne bih volela da spavam sama ovde“, priznala je Kendra.
„Još ne mogu da se opasuljim da su mi uzeli moje zlato“, rekao je
Set dok je uspravljao vojnike. Ovog puta redao ih je praveći manje
razmake među njima. „Kladim se da je vredelo hiljadu dolara. Nisam ja
kriv što su ga Nevil i Dorin ukrali Neru.“
„Ne možeš da radiš šta ti je volja i da se uvek nekažnjeno izvučeš.“
„Bio sam dobar! Baš sam se trudio da budem pažljiviji, da čuvam
tajne i da se pridržavam pravila.“
„Otišao si u šumu bez dozvole“, podsetila ga je Kendra.
„Nisam otišao daleko. Sve bi prošlo u redu da neko nije pustio
demona u rezervat. To niko nije predvideo. Da me Oloh nije našao
danas, to je moglo da se dogodi sutra, kada se s Vanesom udaljimo
mnogo više od kuće. Možda sam nas zapravo spasao.“
Ponovo je zakotrljao loptu. Promašio je vojnika na čelu, ali je ipak
uspeo da obori osam vojnika iz ostalih redova.
„Nikada ne želiš da preuzmeš odgovornost“, rekla je Kendra i
zavalila se na jastuk. „Drago mi je što su te kaznili. Da se ja pitam,
zaključala bih te u tamnicu.“
„А da se ja pitam, izvršio bih plastičnu operaciju tvog lica“, uzvratio
je on.
 „Ponašaš se kao klinac.“
„Šta misliš, hoće li naći načina da zaustave demona?“ upitao je Set.
„Ubeđena sam da će već nešto smisliti. Stekla sam utisak da je
Sfinga zaista mudar. Njemu će sigurno nešto pametno pasti na um.“
„Rekao je da si ga pobedila u stonom fudbalu“, primetio je Set.
„Nije sjajno igrao. Čak nije ni vrteo svoje kauboje.“
Odmahujući glavom, Set ponovo zavitla lopticu i uze rezervnu. „Ne
verujem da bi Nero mogao da me sledi ako bih napustio rezervat.
Možda bi trebalo da uzmem zlato i odem odavde. Onda više niko ne bi
bio u opasnosti.“
„Prestani da sažaljevaš sam sebe.“
„Ozbiljan sam.“
„Nisi“, razdražljivo mu je odbrusila Kendra. „Ako odeš odavde, Oloh
će te uhvatiti i pojesti.“
„I to je bolje nego da me svi mrze.“
„Niko te ne mrzi. Samo traže od tebe da vlastite bezbednosti radi
budeš obazriv. To što se ljute najbolji je dokaz da im je stalo do tebe.“
Set je ovog puta još više zbio vojnike. „Da li mogu sve da ih
poobaram jednim jedinim udarcem, šta misliš?“
Kendra se uspravila u krevetu. „Naravno da možeš kada si ih
poređao kao domine. „Set se namestio i zakotrljao loptu, ali ovog puta
nije pogodio ni jednog jedinog vojnika. „Izgleda da nisi bila u pravu.“
„Namerno si promašio.“
„Kladim se da ti ne bi mogla sve da ih oboriš.“
„Mogla bih, i to sasvim lako“, rekla je Kendra.
„Dokaži.“
 Kendra je ustala iz kreveta, zgrabila loptu i stala pored brata.
Pažljivo jc naciljala i jako zakotrljala loptu pravo po sredini. Porušila je
sve vojnike do jednog. „Vidiš?“
„Kad sam te pustio da pobediš.“
„Šta bi to trebalo da znači?“
„Ništa“, odvratio je on. „Ко je izdajnik, šta misliš?“
„Ne znam. Ne bih rekla da je bilo ko od njih.“
„|а tipujem na Tanua. Suviše je fin.“
„I zbog toga je zao?“ upitala je Kendra dok se vraćala u krevet.
„Krivac se uvek trudi da bude dobar.“
„Ili zna da će svi od njega očekivati da se upravo tako ponaša, pa
glumi džangrizavka da bi nas zavarao.“
„Misliš da bi to mogao biti Kolter?“ Set je ugasio svetio i uskočio u
krevet.
„Suviše dugo poznaje deku. A Vanesa je mogla da nas preda Erolu
umesto što nas je spasla. Ne bih rekla da je neko od njih. Uopšte se ne
bih iznenadila ako bi se ispostavilo da postoji neko drugo objašnjenje.“
„Nadam se da si u pravu“, rekao je Set. „Svi su zaista kul. Ipak,
otvori četvore oči.“
„I ti isto. I drž’ se podalje od šume, molim te. Nemam drugog brata
osim tebe i ne želim da budeš... povređen.“
„Hvala, Kendra.“
„Laku noć, Sete.“
 Set se probudio u gluvo doba noći, kada mu je neko zapušio šakom
usta. Pokušao je da odvoji prste od usana, ali nije uspeo. „Smiri se“,
prošaputao je nečiji glas. „Ја sam, Kolter. Moramo da popričamo.“
Set je okrenuo glavu. Kolter skloni šaku sa Setovih usta i prinese
prst usnama, a onda ga savi u zglobu i pozva ga da krene za njim. Šta
to Kolter smera? Izabrao je čudno doba dana za razgovor.
Set je okrenuo glavu na drugu stranu da proveri da li Kendra
spava. Ravnomerno je disala ispod prekrivača. Polako je ustao iz
kreveta i krenuo za Kolterom ka vratima i niz stepenice do hodnika.
Kolter je seo na jedan od donjih stepenika. Set se spustio kraj njega.
„Šta se dešava?“ upitao je Set.
„Da li bi voleo da dovedeš stvari u red?“ pitao ga je Kolter.
„Naravno da bih voleo.“
„Potrebna mi je tvoja pomoć“, rekao je Kolter.
„Usred noći?“
„Sad ii’ nikad.“
„Bez uvrede“, zaustio je Set, „ali sve mi je ovo pomalo sumnjivo.“
„Moraš mi verovati, Sete. Nameravam da probam nešto što ne
mogu sam. Mislim da jedino ti trenutno imaš dovoljno hrabrosti da mi
pomogneš. Nemaš pojma šta se stvarno dešava.“
„Nameravaš li da mi kažeš šta je u pitanju?“
Kolter se osvrnuo unaokolo kao da se plaši da bi ih neko mogao
uhoditi. „Moram. Potrebno mi je da neko poput tebe bude na mojoj
strani. Artefakt za kojim tragamo je veoma važan, Sete. Ako padne u
pogrešne ruke, može biti veoma opasan. Može čak izazvati propast
sveta.“
 To se naizgled poklapalo sa onim što je čuo od deke i bake.
„Nastavi“, reče on.
Kolter uzdahnu i protrlja butine kao da okleva. „Mnogo rizikujem
što ti ovo govorim. Sete, ja sam specijalni agent i radim za Sfingu.
Izričito mi je naredio da po svaku cenu dođem do artefakta u slučaju
da opstanak Utočišta za bajke ikada bude ugrožen. Pošto smo sada
gotovo sigurni da znamo gde je artefakt skriven, noćas nameravam
da pripremim sve za njegovo preuzimanje i želim da ti pođeš sa
mnom.“
„Sada?“
„Ovog časa.“
Set je sklonio trepavicu koja je počela da mu bocka oko. „Zašto
ostale ne zamoliš za pomoć?“
„Čuo si šta je kazao tvoj deka. Prvo namerava da sredi Oloha. To
predstavlja problem jer Oloh već za dan ili dva može da postane suviše
moćan. Utočište za bajke bi moglo da padne, a artefakt da se nađe u
neviđenoj opasnosti.“
„Kako ću s tobom?“ upitao je Set. „Onog časa kada napustim
dvorište, demon će krenuti u poteru za mnom.“
„Ne kažem da nije rizično“, složio se Kolter, „ali Utočište za bajke je
veliko, a demon verovatno traga za hranom. Napolju nas čeka Hugo.
Odvešće nas do šumarka i držati Oloha na odstojanju, ako se
proždrljivac uopšte pojavi.“
„Baka je kazala da bi demon mogao da pojede Huga“, reče Set.
„Da, ali tek nakon što postane još mnogo moćniji. Trenutno bi mu
trebalo dosta vremena da savlada Huga. Sutra se već ne bih odvažio
na ovako nešto. Međutim, pre samo nekoliko sati, Hugo je sasvim lepo
izašao na kraj s demonom. Osim toga, Hugo je brži. Ako se ukaže
potreba, naredićemo Hugu da nas ponese i vrati se u dvorište.“
„Zašto ja?“ upitao je Set. „Ne razumem. Premišljam se da li da
smesta obavestim deku Sorensona o ovome.“
„Ne mogu da te krivim zbog toga. Svestan sam toga da je moj
zahtev neuobičajen, ali dozvoli da završim. Dobro znaš da ti deka
nikada neće dozvoliti da pođeš sa mnom ako ga sada budeš pitao. A
sam nije u stanju da mi pomogne. Došao sam kod tebe jer sam celo
veće ubeđivao ostale da odmah krenemo po artefakt, da ne čekamo,
ali su svi odreda suviše uplašeni da bi nešto preduzeli. Punomoć koju
sam dobio od Sfinge i dalje je na snazi... moram smesta da zaštitim
artefakt zbog sve veće opasnosti koju Oloh predstavlja.“
„Zašto ja?“ ponovio je Set.
„Kome još mogu da verujem osim tvome deki? Tvoja baka je dobra
u mnogim stvarima, ali ne verujem da bi se snašla u ovakvoj jednoj
misiji. Kao ni Kendra. Sam ne mogu to da izvedem. Mislim da dotični
šumarak pohodi utvara i potreban mi je neko hrabar ko će poći sa
mnom da je porazimo. Ti si mi jedina nada. Mlad si, ali kada je reč o
hrabrosti, ti se kod mene kotiraš mnogo bolje od svih ostalih, Sete.“
„Šta ako si ti izdajnik?“ upitao je Set.
„Da sam ja izdajnik, već bih našao nekoga da mi pomogne da
zaobiđem utvaru. Time bismo se pozabavili Kristofer Fogel i ja. A ti i ja
ne bismo vodili ovaj razgovor. Artefakt ionako ne možemo noćas da
uzmemo. Da bismo došli do njega, potreban nam je ključ, koji je kod
tvog deke. Ali budemo li uspeli da se otarasimo utvare i utvrdimo da se
artefakt zaista tamo nalazi, uveren sam da ću uspeti da ubedim ostale
da nam se pridruže kada sutra krenemo po njega.“
To što je Kolter pomenuo ključ takođe se podudaralo s onim što je
čuo od deke i bake. Kolter ne može da uđe u grobnicu bez ključa. A ako
ne može da uđe u grobnicu, onda njegov cilj nije krađa artefakta. Ako
naudi Setu, Kolter će raskrinkati sam sebe i uništiti svaku mogućnost
da mu deka preda ključ. Ako i govori istinu, poduhvat će svejedno biti
opasan. Set je dobro znao da će mu život zavisiti od toga da li je Kolter
u stanju da sredi utvaru u šumarku. Voren nije bio tome dorastao.
Voleo bi da može još nekoga da pita za savet, ali Kolter je u pravu...
ako bilo kome kaže, deki, Kendri ili Tanuu, svi će oni pokušati da ih
zaustave.
„Ne znam šta da radim“, rekao je Set.
„Kada dođemo u posed artefakta, možemo svi da pobegnemo
odavde i zaključamo Utočište za bajke. Oloh bi u tom slučaju ostao
zarobljen unutra dok tvoji deka i baka i njihov ne tako tajni prijatelj ne
smisle šta im valja činiti s njim. Svi bi bili na dobitku, a zle ruke ne bi se
dočepale artefakta. Dobro sam razmislio i došao do zaključka da nam
je ovo poslednja šansa da sve sredimo. Ako budemo oklevali, loše će se
završiti. Oloh će sutra uveče već biti suviše moćan. Ovo mogu da
obavim jedino uz tvoju pomoć, Sete. Voren nije uspeo jer je pokušao
sam. Ako odbiješ, možemo obojica da se vratimo u krevet... „
„Svaka odluka koju sam u poslednje vreme doneo bila je pogrešna“,
rekao je Set. „Ljudi kao da se utrkuju da me nasamare. Ili pravim
gluposti bez ičije pomoći.“
„Ne trude se svi da te nasamare“, rekao je Kolter. „Hrabrost nije
uvek obaveza. Često je upravo suprotno. Slučajno znam da se deka
veoma divi tvom pustolovnom duhu. Ovo ti je prilika da se iskupiš.“
„Ili da dokažem da sam najlakovernija osoba na svetu.“
Set uzdahnu. „Nadam se da će ovo prekinuti niz. Treba li nešto da
ponesem?“
Kolter se ozario. „Znao sam da mogu računati na tebe.“
Potapšao je Seta po ramenu. „Imam sve što nam je potrebno.“
„Mogu li da odem po svoj pribor za hitne slučajeve?“
„Odlična ideja. Ali budi tih, ne smemo da probudimo ostale.“
Set se na prstima popeo uz stepenice i ušao u spavaću sobu na
tavanu. Kendra je promenila položaj, ali je i dalje čvrsto spavala. Set
čučnu i izvuče pribor za hitne slučajeve ispod kreveta.
Bio je neuobičajeno nervozan. Da li je ovo greška? Ili je možda
nervozan što će se suočiti s nepoznatom utvarom u šumarku na koji je
bačena kletva zajedno s majušnim starcem usred noći? Kolter mu je
delovao kao najobazriviji od svih pustolova. Tačno je znao šta im valja
činiti kada su sreli maglenog džina, a i izgleda da je bio ubeđen da
zajedno mogu da savladaju tu utvaru. Set se zagledao u svoju opremu
za hitne slučajeve. Biće sve u redu ako se bude pridržavao uputstava,
zar ne?
Kolter se, nema sumnje, previše trudi da obavi zadatak koji mu je
poverio Sfinga. Verovatno će ih izložiti mnogo većoj opasnosti nego
što bi to voleo u normalnim okolnostima, samo zato što je ulog veoma
velik. Ali u pravu je. Ulog je zaista velik. Utočištu za bajke ponovo preti
uništenje. A Set zna da je za to uglavnom on kriv. Prošli put je Kendra
izvadila stvar. Sada je na njega red.
Nečujno je sišao niz stepenice.
„Spreman?“ upitao je Kolter.
„Pretpostavljam da jesam.“
„Hajdemo po mleko za tebe.“
 DVANAESTA GLAVA

Opasnost u noći

Z amke su škljocale i praskale poput petardi dok se Hugo probijao

kroz mračnu šumu. Svetlost zvezda nije prodirala kroz
blagotvornu tamu ispod drveća. Hugo je neumorno koračao s
Kolterom ispod jedne miške a Setom ispod druge, kao da se trkom
vraća s dve lopte za ragbi.
Nakratko su izašli iz šume i protutnjali preko natkrivenog mosta
koji je premošćavao duboku klisuru. Bio je to onaj isti most koji je Set
video kada ih je baka vodila na trampu s Nerom. Odmah posle mosta
Hugo je ponovo sišao sa staze i nastavio njihovu ravnomernu bučnu
jurnjavu kroz zaborav. Samo su povremene čistine dozvoljavale
slabom sjaju zvezda da naruši crnilo.
Set je i dalje bio napet jer je sve vreme očekivao da se pojavi Oloh.
Mislio je da će proždrljivac, koji je u međuvremenu sigurno narastao
do neverovatnih razmera, napasti Huga u svakom trenutku i da će
raspolutiti noć svirepom rikom. Međutim, Hugo je neumorno
nastavljao dalje, bez po muke zaobilazeći prepreke. Kada je Hugo
stigao do vrha strme padine, bez razmišljanja se sjurio niz nju. Set je
imao utisak da će se svakog časa preturiti, ali se golem nijednom nije
čak ni sapleo. Kada su stigli do mrtvog stabla oslonjenog o stenu, Hugo
je iskoristio trulo deblo kao rampu i ustrčao uz njega ne pomažući se
rukama. Setu se prevrnuo stomak kada je tle počelo da se udaljava.
Bio je ubeđen da će pasti, ali iako je drvo škripalo pod njima, golem
nije posrnuo.
Na kraju su stigli do velike otvorene doline s po jednim zaobljenim
brdom u svakom uglu. Posle potpune tame koja je vladala u šumi,
ispostavilo se da je svetlost zvezda dovoljna za osmatranje okolnog
terena. Tle je prekrivalo visoko grmlje, pomešano s bodljikavim
korovom. Između dva najveća brda na suprotnom kraju doline
naziralo se tamno drveće.
Hugo je stupao preko doline. Naglo se zaustavio blizu ivice
mračnog šumarka. „Nastavi još nekoliko koraka, Hugo“, rekao je
Kolter.
Golem se nagnuo napred i počeo da drhti. Kada se ispravio,
prestao je da se trese. Hugo je polako podigao nogu. Čim je pokušao
da je pomeri napred, ponovo je počeo da se trese.
„Bilo je dovoljno, Hugo“, rekao je Kolter. „Spusti nas.“
„Šta je Hugu?“ upitao je Set.
„Isto kao što većina magičnih stvorenja ne može da uđe u dvorište
oko kuće, tako Hugo ne može da uđe u ovaj šumarak. Postoji nevidljiva
granica. Tle je ukleto. Sreća naša što smo ljudi i možemo da idemo
kuda nam je volja.“
Set podiže obrve. „Suprotstavićemo se utvari bez Huga?“ upitao je.
„Očekivao sam to“, reče Kolter. „Mada bi mi bilo draže da sam se
prevario.“
„Jesmo li sigurni da želimo da pođemo bilo gde bez Huga?“
„То nema nikakve veze s onim što želimo. U pitanju je dužnost. Ni ja
ne želim da uđem u šumarak, ali moram.“
Set je zurio u tamno drveće. Imao je utisak da je odjednom
zahladnelo. Prekrstio je ruke na grudima. „Otkud znaš da je utvara
tamo?“
„Na svoju ruku sam obavio neka istraživanja. Zašao sam dovoljno
duboko u šumarak da sam mogao da čitam znake. Nema sumnje da u
njemu boravi utvara.“
„Kako se zaustavlja utvara?“
Kolter izvuče iz opasača kratak krivi štap. „Podigneš visoko ovaj
sveti štapić. Bez obzira na to šta da se dogodi, drži ga visoko iznad
glave... premeštaj ga iz jedne u drugu ruku ako moraš. Ja ću se
pobrinuti za ostalo.“
„I to je sve?“
„Sveti štapić će nas štititi dok ja ne sputam utvaru. Nije to lak
zadatak, ali već sam to jednom radio. Utvara će možda pokušati da te
zaplaši, ali ako budeš visoko držao štapić, nijednom od nas ništa se
neće dogoditi. Sada više nego ikada ranije moraš biti hrabar.“
„Mogu ja to“, odlučno je rekao Set. „Šta ćemo ako se pojavi Oloh?“
„Golemi su odlični čuvari“, rekao je Kolter. „Hugo, ne dozvoli Olohu
Proždrljivcu da uđe u šumarak.“
„Da li da stavim medaljon?“
„Onaj koji odbija nemrtve? Svakako, stavi ga.“
Set je izbunario medaljon iz opreme za hitne slučajeve i stavio ga
oko vrata. Kolter je uključio tešku baterijsku lampu, nateravši Seta da
nekoliko trenutaka čkilji i trepće. Jarki snop svetlosti probio se kroz
tamu šumarka, osvetljavajući prostor između drveća, što je Kolteru i
Setu omogućilo da prodru pogledima mnogo dublje u zloslutnu šumu.
Umesto da samo naziru debla u senci, prodorna svetlost otkrivala im
je čak i boju i teksturu kore. Gotovo da i nije bilo šiblja, već su se samo
jedan za drugim nizali sivi stubovi koji su pridržavali lisnate krošnje.
„Smogni hrabrosti i nemoj pokleknuti“, rekao je Kolter.
„Spreman sam“, rekao je Set i podigao štapić uvis.
„Hugo, ako padnemo, ti se vrati kući.“
„Ako padnemo?“
„Kažem to iz predostrožnosti. Ne brini, biće sve u redu.“
„Ne podstičeš moju hrabrost“, požalio se Set. Zatim je malo
oponašao Koltera. „Sete, biće sve u redu. Nema razloga za brigu. Kada
umremo, postaraj se da nas sahrane na prelepom groblju pored
potoka. Žao mi je, Sete, hteo sam da kažem ako umremo. Budi hrabar.
Nemoj vrištati dok te utvara bude ubijala, iako će te strašno boleti.“
Kolter se smejuljio. „Jesi li završio?“
„Meni se čini da smo obojica završili.“
„Svako se drugačije nosi s nervozom. Humor spada u bolje načine.
Kreni za mnom.“
Kolter je prešao preko linije koju Hugo nije mogao da prekorači, a
Set je išao odmah za njim. Drveće je bacalo dugačke senke. Snop
svetla baterijske lampe šarao je napred-nazad, lelujao se i istezao
senke, stvarajući tako iluziju da se drveće kreće. Kada su prošli pored
prvog reda drveća, Set se osvrnuo da pogleda Huga, koji je ostao da
čeka među senkama. Snop veštačkog svetla već je uspeo da mu
poremeti noćni vid i jedva je uspeo da razazna golemov obris u tami.
„Osećaš li razliku?“ prošaputao je Kolter.
 „Plašim se, ako na to misliš“, tiho je odvratio Set.
Kolter je zastao. „Ne samo na to. Ako ranije i nisi znao za strah,
sada ćeš ga sigurno iskusiti. Čovek ne može da se oslobodi nekog
zloslutnog osećanja.“
Setu se naježila koža na rukama. „Ponovo me plašiš“, reče on.
 „Samo želim da budeš svestan toga“, prošaputao je Kolter. „Možda
će postati još gore. Drži visoko taj sveti štapić.
Set nije bio siguran da li je u pitanju moć sugestije, ali od kada su
nastavili dalje, vazduh je svakim korakom postajao sve hladniji, a
osećaj koji ih je pratio mračniji. Set je smrknuto proučavao drveće,
pripremajući se da vidi strašnu utvaru.
Kolter je usporio i stao. Setu su se naježile dlake na vratu. Kolter se
polako okrenuo i razrogačio oči, koje najednom zasijaše. ,,0-ou“,
izgovorio je on.
Set je strah koji ga je obuzeo doživeo kao udarac pesnicom u
stomak, usled čega su mu klecnula kolena. Dok je padao na tle,
ispustio je pribor za hitne slučajeve. Štapić je, međutim, i dalje držao
visoko u vazduhu. Set se u tom trenutku setio šta mu se dogodilo kada
je probao Tanuov napitak. Užas je predstavljao iracionalnu,
sveprožimajuću silu koja istog časa slama svaku odbranu. Pokušao je
da ustane, ali da ne spusti ruku u kojoj je držao štapić.
Uspeo je da se pridigne na kolena i upravo je pokušavao da
podigne nogu kada ga je preplavio naredni talas straha, jači od prvog i
mnogo moćniji od napitka koji mu je dao Tanu. Medaljon oko njegovog
vrata se rastopio i ispario. Set je kao kroz maglu razabirao da mu kao
iz velike daljine dolazi obaveštenje da se baterijska lampa nalazi na
zemlji i da Kolter drhti oslonjen na kolena i šake. Strah je postojano
nastavio da se pojačava. Set se skljokao. Ležao je na leđima. Štapić je i
dalje stezao u sleđenoj šaci podignutoj iznad glave. Celo telo bilo mu je
paralisano. Pokušao je da dozove Koltera. Usna mu je zadrhtala, ali ni
glasa nije pustio. Jedva da je mogao da razmišlja.
 Ovo je prevazišlo čak i strah od smrti. Smrt bi predstavljala
milosrđe ako bi uspela da ukloni ovaj grozni osećaj, ako bi zaustavila
ovu paniku koju ne može da kontroliše. Paniku koja se meša s
razarajućom sigurnošću da se približava nešto uvrnuto, nešto što ne
mora da žuri, nešto što mu neće ljubazno dozvoliti da umre. Strah je
bio opipljiv, gušio ga je i nije mogao da mu odoli.
Set je oduvek zamišljao da će skončati junački.

Kendra se trgla iz sna. U sobi je bilo mračno i tiho. Nije se često

budila usred noći, ali trenutno se osećala veoma čudno, kao da se u
njoj oglasilo zvono na uzbunu. Okrenula se da vidi Seta. Njegov krevet
bio je prazan.
Istog časa uspravila se u krevetu. „Sete!“ prošaputala je, prelazeći
pogledom po sobi. Nigde nije videla brata.
Gde bi mogao da bude? Možda ga je izdajica kidnapovao? Da nije
otišao da se preda Olohu? Možda je uzeo zlato i napustio Utočište za
bajke? A možda je otišao do kupatila. Sagla se i pogledala da li je
oprema za hitne slučajeve ispod njegovog kreveta, ali nje tamo nije
bilo.
Kendra se skotrljala s kreveta. Još je jednom proverila ispod oba
ležaja. Opreme za hitne slučajeve nije bilo. Šta li mu je sada palo na
pamet?
Kendra je upalila svetio, pohitala ka stepenicama i strčala u
prizemlje. Najbliža joj je bila Vanesina soba. Tiho je pokucala i otvorila
vrata. Vanesa je ležala sklupčana ispod prekrivača. Kendra je
pokušala da ne razmišlja o neobičnim stvorenjima u kontejnerima
naslaganim po sobi. Upalila je svetio i otišla do kreveta.
Vanesa je ležala na boku, okrenuta ka Kendri. Bila je nepokretna,
samo su joj kapci mahnito podrhtavali. Kendra je u školi učila da je
REM faza u kojoj se sanja. Prizor je bio sablastan, izraz Vanesinog lica
smiren, a zatvorene oči grčevito su joj se trzale.
Kendra je spustila šaku na Vanesino rame i prodrmala je. „Vanesa,
probudi se. Zabrinuta sam za Seta.“
Kapci su i dalje podrhtavali. Vanesa nije davala znaka ni da oseća
ni da čuje Kendru. Nije reagovala ni kada ju je Kendra drugi put
prodrmala. Kendra joj je zatim podigla kapak. Ugledala je samo
krvavu beonjaču i odskočila. Sva se naježila.
Na nahtkasni se nalazila čaša dopola puna vode. Kendra je
oklevala samo trenutak. Hitnost situacije zahtevala je da to uradi.
Pljusnula je vodu Vanesi u lice.
Vanesa je istog časa sela. Sa šakom na grudima pokušavala je da
dođe do daha. Zatresla je glavom i uklonila vodu sa lica. Oči su joj bile
razrogačene i pre bi se moglo reći da je delovala paranoično nego
iznenađeno. Osvrnula se oko sebe, sevajući pogledom. Očigledno nije
znala gde se nalazi. Njen pogled se zaustavio na Kendri. „Šta to radiš?“
Zvučala je ljutito i zaprepašćeno. Voda joj je kapala s brade.
„Set je nestao!“ kazala je Kendra.
Vanesa je oštro udahnula. „Nestao?“ Zabrinutost je zamenila
malopređašnji bes.
„Probudila sam se, a od njega ni traga“, rekla je Kendra. „Kao ni od
njegove opreme za hitne slučajeve.“
Vanesa je prebacila noge preko ivice kreveta. ,,Oh, ne, nadam se da
nije uradio ništa ishitreno. Izvini ako sam bila gruba. Imala sam
grozan košmar.“
„Sve je u redu. Izvini što sam te polila.“
„Drago mi je što si to uradila.“
Vanesa je obukla kućnu haljinu i vezala je u struku. Zatim se
zaputila u predsoblje. „Ti idi po Koltera, a ja ću po Tanua.“
Kendra je potrčala niz hodnik do vrata Kolterove sobe. Na brzinu je
pokucala i odmah ušla. Njegov krevet je bio prazan i uredno
namešten. Od Koltera nije bilo ni traga ni glasa.
Kendra se vratila u predvorje, u koje je upravo ulazila Vanesa,
vodeći dremljivog Tanua. „Gde je Kolter?“ upitala je Vanesa.
„Ni njega nema“, obavestila ih je Kendra.

Ležeći na leđima u mraku, Set je pokušavao da se navikne na strah.

Ako bi mu to pošlo za rukom, možda bi mogao da mu se odupre.
Dotično osećanje najviše ga je podsećalo na osećaj koji prožme čoveka
kada ga neko uplaši i natera da poskoči... na nalet instinktivnog
iracionalnog užasa i panike. Samo što ovo osećanje nije bilo prolazno.
Umesto da ga protrese i brzo se pretvori u racionalno olakšanje,
osećanje iznenađenosti ne samo što je još bilo tu već se i pojačalo. Set
nije mogao čak ni racionalno da razmišlja, a kamoli da pokrene udove.
Ostao je da leži sleđen, preplavljen ovim osećajem, boreći se sam sa
sobom. Znao je samo da se nešto neumoljivo približava. Još je jednom
u životu doživeo nešto slično, i to kada mu je Tanu dao napitak za
strah, mada je u poređenju s ovim taj napitak bio krajnje bezopasan i
razvodnjen. Ovo je bilo nešto ozbiljno. Strah koji je u stanju da ubije.
„Sete“, pozvao ga je neko s naporom i hitnjom u glasu, „kako smo
dospeli ovamo?„
Kako nije mogao da okrene glavu, Set je pomerio oči. Kolter je
ležao pored njega oslonjen na lakat. Osetio je izvesno olakšanje što
može da se usredsredi na nešto dugo pored straha, a činjenica da je
Kolter u stanju da govori ulivala mu je nadu. Ali kakvo je to besmisleno
pitanje? Kolter zna kako je dospeo ovamo. To je bila njegova ideja. Set
je pokušao da ga pita kako to misli, ali je uspeo jedino da zastenje.
„Nema veze“, progunđao je Kolter. Ispružio je šaku prema Setu
poput čoveka koji se nalazi na nekoj planeti na kojoj je gravitacija
mnogo veća nego na Zemlji. „Uzmi.“
Set nije mogao da vidi šta Kolter drži u šaci. Pokušao je da pomeri
ruku, ali nije uspeo. Pokušao je da sedne, ali ni to nije mogao.
„Pogledaj“, rekao je Kolter. Baterijska lampa ležala je na tlu blizu
njegovih stopala. Blago ju je šutnuo, promenivši pravac snopa. Pošto je
to uradio, Kolter se skljokao na tle.
Kada se lampa okrenula i Kolter prilegao, Set je mogao da vidi šta
se to približava između drveća: u rite odeven mršavi muškarac kojem
je iz vrata štrčao veliki klin. Koža mu je imala bolesnu, leproznu boju i
bila je prekrivena otvorenim ranama i mrljama bez pigmenta. Pošto se
baterijska lampa nalazila na zemlji, donji deo tela bio mu je bolje
osvetljen nego gornji. Imao je veoma istaknute gležnjeve. Manšete
pocepanih pantalona bile su mu obrubljene sasušenim blatom. Set je
proučavao njegovo lice u senci. Imao je istaknutu Adamovu jabučicu i
neprirodno se osmehivao, kao kada se neko stidljiv namešta za
slikanje. Pogled mu je bio prazan, ali čudnovato svestan. Izraz lica nije
mu se promenio. Bio je udaljen nekih petnaest metara, koračao je
polako, kao u transu.
Kolter je uz dosta dahtanja i znojenja uspeo ponovo da se pridigne
na lakat. „Povratnik“, zarežao je kroz stisnute zube. „Talismanijski...
koristi strah... ukloni klin.“
Privukao se bliže Setu. „Otvori... usta.“
Set je svu raspoloživu pažnju usredsredio na vilicu, ali nije mogao
da prestane da škrguće zubima. Otvaranje usta trenutno nije dolazilo
u obzir. „Ne mogu“, pokušao je da kaže, ali iz njegovih usta nije izašao
nikakav zvuk.
Kolter mu je nešto tutnuo u šaku. U prvi mah je pomislio da je
maramica. „Upozori“, Kolter se zakašljao, jedva uspevši da izgovori
dotičnu reč. Pokušao je da kaže još nešto, ali nije uspeo. Nastavio je da
ispušta nekakve zvuke kao da se davi.
Kolter se bacio na Seta. Obe šake su mu se našle na Setovom licu.
Jednom mu je grubo povukao vilicu nadole. Drugom mu je nešto
proturio između usana. Kada ga je Kolter pustio, Set je automatski
čvrsto zagrizao to što mu je Kolter ubacio u usta. Vilica mu se stegla
sama od sebe i spljeskala predmet između kutnjaka.
Set je u trenutku osetio da mu se jezik naduvava. Imao je utisak da
se iznenada pretvorio u vazdušni jastuk koji mu je eksplodirao u
ustima i izleteo napolje. Potom se njegov naduveni jezik izvrnuo
naopačke, udvostručio, vratio nazad i celog ga obuhvatio. Prizor
ispred njega istog časa je nestao. Bio je umotan u potpunu tamu. Po
prvi put od kada se javio, posvemašnji strah znatno je oslabio.
Ponovo je mogao da se pokreće. Nalazio se u sunđerastoj tami i
nešto ga je celog obavijalo. Set pipnu jezik. S njim je bilo sve u redu. Bio
je normalan. Njegov jezik se nije stvarno naduo kao balon. Mora da je
to od onoga što mu je Kolter tutnuo u usta. Čaura! To je bilo jedino
objašnjenje! Kolter je nekako uspeo da smogne snage i ubaci svoj
osigurač u Setova usta. Set je pritiskao zidove bezbednog obora u
kome se našao. U prvi mah su mu se učinili mekim, ali se nisu ulubili
kada ih je snažno pritisnuo. Kolter mu je bio napomenuo da ništa ne
može da dopre do njega dok se nalazi u čauri. U ovome može da
preživi mesecima.
Kolter! Starac se žrtvovao! Iako je trenutno sve oko njega i u njemu
delovalo prigušeno, strah se pojačavao. Negde s druge strane jastuka
od tame koja ga je obavijala, to stvorenje se primicalo Kolteru. Čak se i
on do sada već sigurno skamenio od straha, ma koliko bio otporan na
taj strah koji guši. Izgleda da je poslednje atome snage iskoristio da
mu preda čauru.
Set se zagledao u predmet koji mu je Kolter tutnuo u šaku. Nije to
bila nikakva maramica, već rukavica bez prstiju, verovatno ona koja je
Kolteru omogućavala da postane nevidljiv. Unutar čaure neće mu biti
od velike koristi, ali ako ikada bude izašao, to je već druga priča.
Set stisnu rukavicu. Samo je jedan razlog zbog čega mu ju je Kolter
predao. Starac ne očekuje da će preživeti.
Kolter je počeo da vrišti. Set nikada nije čuo da neko tako
neobuzdano izražava užas. Šta bi tek bilo da čaura nije prigušivala
zvuke. Uspeo je da odoli nagonu da pocepa čauru. Želeo je da
pomogne, ali šta bi mogao da uradi? Kolter nije dugo vrištao.

Deda je sedeo na ivici ležaja, a oko njega su stajali Vanesa, Dejl,

Tanu, baka i Kendra. Kosa mu je štrčala na sve strane. Kendra ga
nikada ovakvog nije videla. Ali njegove prodorne oči nisu delovale
sneno.
„Izdajica je pronađen“, izgovorio je deka sebi u bradu. „Nije valjda
Kolter“, s nevericom u glasu rekla je baka. „Otišli su“, rekao je Tanu.
„On je poneo svoju opremu, a Set svoj pribor. Na osnovu tragova rekao
bih da ih je Hugo odneo.“
„Možeš li da ih slediš?“ upitao je deka.
„Sasvim lako“, odvratio je Tanu, „mada su u velikoj prednosti u
odnosu na nas, a Hugo uopšte nije spor.“
„Šta li smera, šta misliš?“ upitala je Vanesa.
Deka je zabrinuto pogledao Kendru. „О tome ćemo kasnije.“
„Slobodno nastavi“, kazala je Kendra. „Moramo da požurimo.“
„Kolteru nedostaje predmet bez kojeg ne može da otkrije gde se
nalazi izgubljena relikvija“, kazao je deka. „Је li tako?“
Baka je klimnula. „On je još kod nas.“
„Mogu jedino da pretpostavim da je iz nekog razloga ponudio Seta
Olohu“, rekao je deka. „Meni to ne izgleda baš strateški, a to ne liči na
Koltera. Možda zna nešto što mi ne znamo.“
 „Gubimo vreme“, rekao je Dejl.
„U pravu si“, složio se deka. „Dejle, Vanesa, Tanu, saznajte gde je
Kolter odveo Seta. Vratite Seta i Huga.“
Njih troje istrčaše iz sobe. Kendra ih je čula kako tutnje kroz kuću i
skupljaju opremu. Nepokretno je stajala. Bila je zapanjena. Zar se ovo
stvarno događa? Zar je njenog brata zaista oteo izdajica? Zar je
moguće da će ga Kolter na tacni servirati Olohu? Ili možda ima na umu
nešto što oni ne vide?
Set je možda već mrtav. Užasnula se na tu pomisao. Ne, mora biti
živ. Tanu, Vanesa i Dejl će ga spasti. Sve dok ima mesta nadi, ona je
neće izgubiti. „Mogu li ja nešto da uradim?“ upitala je Kendra. Baka joj
je malo izmasirala ramena, stojeći iza nje. „Pokušaj da ne brineš.
Vanesa, Tanu i Dejl će ih već pronaći.“
„Misliš li da bi mogla da se vratiš u krevet?“ upitao je deka.
„Teško“, odvratila je Kendra. „Nikada nisam bila ovoliko budna. I
nikada nisam ovoliko želela da sanjam.“

Čim je Kolter prestao da vrišti, usledila je nemilosrdna tišina. Set

nije bio načisto da li je u pitanju naknadno dejstvo vrištanja, ali strah
kao da se ponovo pojačavao, nadirao je u mlazevima i ispunjavao ga.
Nešto je gurnulo Setovu čauru. To se ponovilo još jednom. Pa još
jednom.
Set je zamišljao kako koščati muškarac ravne kose i
nefotogeničnog osmeha ljulja čauru. „Ne može da uđe, ne može da
uđe, ne može da uđe“, ponavljao je Set u sebi.
Strah se izravnao. Bio je neprijatan, ali podnošljiv posle onoga šta
je doživeo izvan čaure. Šta mu je činiti? Bio je u zamci. Zombi ne može
da uđe, ali ni Set ne može da izađe. Onog časa kada raspori čauru,
postaće ranjiv. A to znači da se nalazi u pat poziciji. Moraće da sačeka
da ga neko spase.
Njegovo razmišljanje prekinula je rika. Imao je utisak da dopire iz
daljine, mada nije mogao da zna koliko je čaura prigušuje. Set je čekao
i osluškivao. Naredni urlik sasvim sigurno je bio bliži. Taj zvuk mu je
bio poznat. Postajao je dublji i puniji, što je samo moglo značiti da se
uvećao, ali nema sumnje da je to bio Oloh.
Set je čuo još jedan žestoki urlik, a za njim još jedan. Šta se to
dešava? Obračun s Hugom? Šta će se dogoditi ako Olohu pođe za
rukom da uđe u šumarak? Ako Oloh ima potencijal da postane moćan
kao Bahumat, dovoljno jak da opovrgne sporazum sklopljen prilikom
osnivanja Utočišta za bajke, zar onda taj demon ne bi mogao postati
jači i od čaure?
Setu nije preostalo ništa drugo nego da čeka u skučenom i mekom
okruženju, ne obazirući se na povremeno ljuljanje koje je izvodio
zombi. Kolter je zapravo to biće nazvao povratnikom, šta god to
značilo. Očigledno je njegova prvobitna pretpostavka da je šumarak
dom nekakve utvare bila pogrešna. Kolter je kazao Setu da ukloni klin,
a to mora da je ona trnovita stvar koja viri iz povratnikovog vrata. To
je lakše reći nego uraditi. Teško je izvaditi klin kada te parališe strah
koji ne možeš da kontrolišeš.
Rika od koje stradaju bubne opne zatekla je Seta nespremnog.
Trgao se i pokrio uši. Imao je utisak da se Oloh nalazi ispred same
čaure. A onda je Seta neko ili nešto počelo grubo da bacaka tamo-
amo. Imao je utisak kao daje čaura ispaljena iz katapulta u mrežu od
bandži konopaca. Bio je zahvalan što je unutrašnjost bila dobro
obložena.
Pošto je Set izgubio svaki pojam o tome šta je gore a šta dole usled
bacakanja, čaura se smirila. Trenutak kasnije osetio je da se čaura
kreće pravolinijski. A onda se zaustavila. Pa opet krenula. Kretanje je
sada bilo mnogo ravnomernije. Imao je utisak kao da se čaura nalazi u
stražnjem delu kombija koji ubrzava, usporava i zaokreće. I
povremeno poskakuje.
Setu nije dugo trebalo da shvati šta to znači. Oloh ga je progutao sa
sve čaurom.
 TRINAESTA GLAVA

Mreža za lopova

K endra je polako mešala ovsenu kašu. Zahvatila je kašikom malo

kaše, potom okrenula kašiku naopako i posmatrala kako
polutečni grumen uz jedno glasno flop pada nazad u činiju. Tost joj se
hladio. Sok od pomorandže bio je sve topliji. Ona jednostavno nije bila
gladna.
Napolju je izlazilo sunce i svojim zlatnim sjajem sve više obasjavalo
baštu. Vile su jurcale unaokolo, izmamljujući lepotu iz cvetova. Mirno i
blago jutro uopšte nije marilo što je neko oteo njenog brata.
„Trebalo bi nešto da pojedeš“, rekla je baka.
Kendra stavi u usta zalogaj kaše. Da su okolnosti bile drugačije,
uživala bi u odličnoj kaši posutoj cimetom i zaslađenoj šećerom. Ali
danas to nije slučaj. Danas je imala utisak da žvaće stiropor. „Nisam
raspoložena.“
 Deka je olizao puter s palca nakon što je pojeo još jedno parče
tosta. „Jedi, makar reda radi. Potrebna ti je energija.“
Kendra uze još jedan zalogaj. „Nisi uspela sinoć da dobiješ Sfingu?“
upitala je baku. „Ni sinoć ni jutros. Telefon samo zvoni i zvoni. Što nije
dobro po nas, ali nije neuobičajeno. On se javlja kada je u prilici.
Pokušaću ponovo posle doručka.“
Deka se ispravio i istegao vrat, zagledavši se kroz prozor. „Evo ih,
dolaze“, rekao je on.
Kendra brzo ustade i istrča na trem iza kuće. Tanu, Vanesa, Dejl i
Hugo upravo su bili izašli iz šume i zaputili se kroz baštu. Hugo je u
jednoj ruci nosio Koltera. Druga ruka mu je nedostajala. Kendra nije
videla Seta.
Uznemirena, Kendra se okrenula ka baki, koja je deku u kolicima
izgurala na trem. „Ne vidim Seta“, kazala je.
Baka je zagrli. „Ne trči pred rudu.“
Kada su se Hugo i ostali približili, Kendra je shvatila da Kolter
drugačije izgleda. Izraz lica mu je bio tup, a koža izbeljena. Njegova
seda kosa sada je bila bela kao sneg. Očigledno ga je zadesila ista
sudbina kao i Vorena.
„Kakve su vesti?“ upitao je deka kada su se ostali okupili na
travnjaku ispred trema.
„Nisu dobre“, rekao je Tanu.
„Šta je sa Setom?“ navaljivao je deka.
Tanu obori pogled. Time je sve rekao. ,,Oh, ne“, prošaputala je
baka. Kendra je briznula u plač. Pokušala je da potisne jecaje zarivši
zube u rukav. Čvrsto je zatvorila oči, ali to joj nije pomoglo da zaustavi
suze.
„Možda bi razgovor o tome trebalo da ostavimo za kasnije“, kazala
je Vanesa.
„Želim sve da čujem“, uspela je da izgovori Kendra. „Da li je mrtav?“
„Sve ide u prilog tome da ga je Oloh pojeo“, rekao je Tanu.
Kendra se presavila preko ograde trema. Ramena su joj se tresla.
Trudila se da ne poveruje u ono što je čula, ali nije imala izbora.
„Ispričaj sve što znaš“, rekla je baka drhtavim glasom.
„Huga nije bilo teško slediti, iako je teren mestimično bio baš
gadan“, rekao je Tanu. „Sreli smo ga usput jer se zaputio nazad ka kući
istim putem kojim je stigao do šumarka.“
„Znači da je Kolter stvarno otišao u šumarak“, ljutito je kazao deka.
„Jeste, tako mi svega. Hugo je delovao baš potišteno kada smo ga
našli. Ostao je bez jedne ruke, glava mu je bila pognuta i sporo je
koračao. Naredili smo mu da nas odvede do mesta na kojem je ostavio
Koltera.“
„I Hugo je otišao pravo do šumarka u Dolini okruženoj s četiri
brda“, rekla je baka.
„Sledio je vlastiti trag“, rekao je Tanu. „Kada smo stigli do šumarka,
proučio sam sve dokaze do kojih sam mogao da dođem. Pronašao sam
mesto na kojem su Kolter i Set zajedno ušli u šumarak. Izgleda da
Hugo nije mogao da im se pridruži. Dok sam obilazio oko šumarka,
naišao sam na mesto na kojem je Kolter izašao iz šumarka. Na
suprotnom kraju šumarka pronašao sam mesto na kojem se Hugo
dohvatio s Olohom. Ubeđen sam da je Hugo upravo tu izgubio ruku. U
blizini tog mesta video sam gde je Oloh ušao u šumarak. Tražili smo i
tražili, ali nismo našli nikakav trag da je Set izašao iz šumarka.“
„Kako to da je Oloh mogao da uđe u šumarak, a Hugo nije?“ upitala
je Kendra.
„Različite prepreke deluju na različite načine“, kazao je Tanu.
„Pretpostavljam da šumarak nije toliko odbojan stvorenjima tame.
Demon poput Oloha sigurno je imun na mnoge kletve.“
„Da li ste vi ušli u šumarak?“ upitala je baka.
„Tamo boravi veliko zlo“, rekla je Vanesa.
„Nismo bili spremni da se sretnemo s tim što obitava ispod tog
ukletog drveća“, rekao je Tanu. „Morali smo na silu da obuzdamo
Dejla. Na kraju smo krenuli Kolterovim tragom i našli ga kako luta po
šumi ovakav kakvog ga sada vidite.“
Kendra je morala strašno da se savlađuje dok je saslušala vesti.
Čvrsto je stezala ogradu i borila se protiv sveprožimajuće tuge koja je
dobovala u njoj. Trudila se da plače što tiše svaki put kada bi je
protresli novi jecaji. Posle svega što se dogodilo prošlog leta, kada su
svi bili nadomak smrti, nije bilo fer da smrt sada tako iznenada uzme
Seta. Nije joj išlo u glavu da nikada više neće videti brata.
„Da li bi mogao da preživi ako ga je ovaj celog progutao?“ upitala je
Kendra jedva čujnim glasom.
Niko nije hteo da pogleda u nju. „Ako ga je demon progutao, njega
više nema“, nežno je kazao deka. „Pustimo da prođe jedan dan. Ako je
Oloh pojeo Seta, trebalo bi da uspori i zapadne u san koji će potrajati
sve dok se neko drugi ne prevari i ne nahrani ga. Ne želim da vam
dajem lažnu nadu, ali nećemo biti sigurni da je Oloh svario Seta dok ne
nađemo demona u uspavanom stanju.“
 „Zašto da čekamo do sutra?“ upitala je Kendra, brišući oči. „Šta ako
je Set još tamo negde i beži od njega?“
„Ne beži“, rekao je Tanu. „Veruj mi, dobro sam pogledao. U
najboljem slučaju u šumarku je pronašao neko mesto da se sakrije.“
„Što je malo verovatno ako je demon došao i otišao“, tužno je
kazala baka.
„Možemo li bilo šta da izvučemo iz Koltera?“ upitala je Kendra.
„Ne reaguje, isto kao Voren“, kazao je Dejl. „Zanima li te da vidiš
hoće li reagovati na tebe, Kendra?“
Kendra stisnu usne. Povraćalo joj se od same pomisli da pride
Kolteru. Ubio joj je brata. A njegov um je, kao i Vorenov, u
međuvremenu odlepršao. Ali ako postoji šansa da im otkrije nešto
korisno, ona mora da pokuša. Kendra je preskočila ogradu trema i
doskočila na travu. „Hugo, spusti Koltera“, naredio je Dejl.
Hugo ga je poslušao. Kolter je nepokretno stajao. Izgledao je kao
albino, a s tim bezizražajnim licem izgledao je još sitnije i krhkije.
Kendra mu je spustila šaku na beli vrat. Kolter je nakrivio glavu i
zagledao joj se u oči. Usne su mu zadrhtale.
„Vorena nismo uspeli da navedemo da bilo šta kaže“, rekla je
Kendra.
„Probaj da ga nešto pitaš“, rekla je Vanesa.
Kendra spusti šake na Kolterove obraze i zagleda mu se u oči.
„Koltere, šta se dogodilo Setu? Gde je on?“
Kolter je dva puta trepnuo. Ugao usta mu je zaigrao i gotovo se
pretvorio u osmeh. Kendra ga je odgurnula. „On kao da je srećan zbog
toga“, reče ona.
 „Nisam siguran da si prodrla do njega“, rekao je Dejl. „Mislim da
mu se samo dopao tvoj dodir.“
Kendra podiže pogled ka golemu. „Jadni Hugo. Možemo li da mu
sredimo ruku?“
„Golemi su elastični“, rekao je deka. „Često se oslobađaju materije a
onda je akumuliraju. S vremenom će se ta ruka ponovo oblikovati.
Možda bi trebalo malo da prilegneš, Kendra.“
„Mislim da ne bih mogla da zaspim“, zastenjala je Kendra.
„Mogu da joj dam neki blagi sedativ“, ponudila je Vanesa.
„То možda nije loša ideja“, rekla je baka.
Kendra je malo razmislila o tome. Ideja da zaspi i privremeno
zaboravi na bol i te kako je primamljiva. Nije bila pospana, ali je bila
umorna. „Može.“
Vanesa ju je uhvatila za lakat i povela na trem s kojeg se ulazilo u
kuću. Otišle su u kuhinju gde je Vanesa stavila na šporet malo vode da
se zagreje. Potom je otišla po nekakvu kesicu čaja.
Kendra je sela za sto, odsutno premećući slanik iz jedne u drugu
ruku. „Set je stvarno mrtav, zar ne?“
„Ne miriše na dobro“, priznala je Vanesa.
„Tako nešto mi uopšte nije palo na pamet. Za mene je sve ovo do
sada bila samo predivna igra.“
„Divno može biti, ali sasvim sigurno nije igra. Magična stvorenja
ponekad seju smrt. Oduzeli su mi nekoliko voljenih.“
„Oduvek je to sam tražio“, kazala je Kendra. ,,U svakom trenutku
bio je raspoložen da rizikuje.“
„Ovog puta Set nije ništa kriv. Ko zna kakvom ga je pritisku Kolter
izložio ne bi li ga namamio.“
Vanesa je sipala toplu vodu u šolju, spustila u nju kesicu čaja i
dodala malo šećera. „Pretpostavljam da ne želiš da se opečeš.“
Izvadila je kesicu i spustila je na radnu površinu. „Trebalo bi da je
dovoljno jak.“
Kendra je pijuckala biljni čaj. Imao je ukus nane i bio je sladak. Za
razliku od doručka, ovaj čaj će verovatno dovršiti. „Hvala ti, baš je
dobar.“
„Krenimo ka tvojoj sobi“, rekla je Vanesa. „Kroz nekoliko trenutaka
poželećeš da si blizu kreveta.“
Kendra je nastavila da pijucka čaj dok su se pele stepenicama i išle
hodnikom. Pospanost ju je snašla na stepenicama koje su vodile na
tavan. „Nisi se šalila“, rekla je Kendra i oslonila se o zid. „Imam osećaj
da bih ovde mogla da se sklupčam i zaspim.“
„Uverena sam da bi mogla“, složila se Vanesa, „ali napravi ipak još
nekoliko koraka i zavući se u krevet.“
Vanesa joj je uzela šolju iz ruke. Još je bila dopola puna.
Kendra je ostatak puta do kreveta prevalila kao u usporenom
filmu. Prijala joj je ta otupljenost posle bolnih vesti o bratu. Popela se u
krevet i istog časa zaspala dubokim snom. Nije čak uspela ni da obradi
poslednje reči koje joj je Vanesa uputila.

Kendra se postepeno i s uživanjem budila iz sna izazvanog

nekakvim biljnim narkotikom. Imala je utisak da nerado izranja iz
duboke vode. Površina nije daleko, a kada je stigla do nje, shvatila je
da se sjajno odmorila. Nije osećala potrebu da udari po dugmetu za
nešto kasnije buđenje, niti je bila ošamućena od dugog spavanja.
Nikada se ovako lako nije probudila.
Čak i kada se potpuno razbudila, Kendra je oklevala da otvori oči,
jer nije želela da je napusti zadovoljstvo koje ju je ispunjavalo. Sigurno
ne postoji ništa zbog čega ne bi trebalo da se oseća ovako savršeno. A
onda je naglo otvorila oči i pogledala ka Setovom krevetu.
Nestao je! Mrtav je! Kendra je ponovo zatvorila oči i pokušala da se
pretvara da je sve to bio samo nesrećan san. Zašto se nije probudila
kada je Kolter došao po njega? Kako je Kolter uspeo da ga izvede iz
kuće a da ih niko ne čuje?
Otvorila je oči. Ako je suditi po svetlosti, bilo je kasno poslepodne.
Prespavala je skoro ceo dan.
Kendra je sišla u prizemlje i zatekla baku u kuhinji kako seče
krastavce. „Zdravo, dušo“, rekla je ona.
„Da li se nešto dogodilo dok sam spavala?“
„Još dva puta sam pokušala da stupim u vezu sa Sfngom, ali i dalje
se niko ne javlja. Nadam se da je dobro.“
Baka je prestala da seče krastavac i obrisala šake o peškir. „Tvoj
deka je tražio da dođemo u radnu sobu na razgovor kada se probudiš.“
Kendra je krenula za bakom do radne sobe. Zatekle su deku kako
čita nekakav časopis. „Nešto sam razmišljao“, rekao je deka, „nikako
mi se ne uklapa sve što se noćas dogodilo. Dobro poznajem Koltera.
Krajnje je promišljen čovek. Što više razbijam glavu, to nalazim manje
strateškog smisla u njegovim postupcima, a posebno me zbunjuje to
što je završio kao albino, poput Vorena. Njegovo ponašanje bilo je
krajnje trapavo. Sve mi se čini da nije postupao po vlastitoj volji.“
„Misliš li da ga je neko kontrolisao?“ upitala je Kendra.
„То je moguće izvesti na brojne načine“, rekao je deka. „Možda
grešim, a i nemam nikakav konkretni dokaz, ali podozrevam da tek
treba da razotkrijemo izdajnika i zato sam nešto smislio i pokrenuo.
Moj plan će možda noćas izazvati gungulu, te sam smatrao da treba
da vas upozorim. Pogledajte ispod mog ležaja.“
Kendra je ispod kreveta ugledala izrezbarenu kutiju dugačku nekih
metar i osamdeset. I baka je zavirila pod ležaj. „Šta je u kutiji?“ upitala
je Kendra.
„Рrе manje od sat vremena pozvao sam Vanesu, Tanua i Dejla.
Kazao sam im da verujem da smo uhvatili izdajnika, ali da me brine
prisustvo Kristofera Fogela na imanju, jer on sasvim sigurno planira
nove pakosti. Kazao sam im da sam odlučio da sakrijem ključ od
riznice u kojoj se nalazi artefakt ispod ležaja i da želim da i oni znaju
gde se nalazi u slučaju da iskrsne nešto hitno. Potom smo razmatrali
planove za sutrašnje pronalaženje Oloha, kao i to kako da utvrdimo
gde se nalazi naš nezvani gost.“
„Velika je to kutija za jedan ključ“, primetila je Kendra.
„То nije običan ključ“, rekao je deka.
„Nemoj mi reći da koristiš ključ kao mamac“, rekla je baka,
ubeđena da on ne bi uradio nešto u toj meri nepromišljeno. „Razume
se da ne. U kutiji se nalazi mreža za lopove. Ključ je skriven na drugom
mestu.“
Baka je klimnula u znak odobravanja.
 „Mreža za lopove?“ upitala je Kendra.
„Ako neko otvori kutiju a da prethodno nije isključio zamku, mreža
će iskočiti i obaviti se oko njega“, objasnio je deka. „То je magično
sredstvo za hvatanje pljačkaša u pokušaju.“
„Gde je ključ?“ upitala je Kendra.
„Mislim da ne treba da se opterećuješ time“, primetila je baka.
„Zbog takvog jednog obaveštenja možeš postati meta. Tvoj deka i ja
jedini znamo gde se ključ nalazi.“
,,U redu“, kazala je Kendra.
Deka se počešao po bradi. „Razmatrao sam mogućnost da te
pošaljem odavde, Kendra. S jedne strane, podozrevam da kriza u
Utočištu za bajke još nije prošla. A s druge opet, ubeđen sam da će
Društvo zvezde Večernjače pokušati da ti uđe u trag čim budeš prošla
kroz kapiju. Ograda Utočišta za bajke bar te štiti od njih. Registar smo
sakrili na drugo mesto, tako da ne bi trebalo da bude novih neželjenih
posetilaca.“
„Radije bih ostala ovde“, izjavila je Kendra. „Ne želim roditelje da
izlažem opasnosti.“
„Mislim da će to za sada biti najbolje“, kazao je deka.
„Preporučujem ti da noćas spavaš s bakom u našoj sobi. Ne želim da
spavaš sama. Tavan ima dodatnu zaštitu protiv magičnih stvorenja s
rđavim namerama, ali plašim se da su naši ostali neprijatelji smrtnici.“
Zato što je Oloh pojeo Seta i više nije u igri, morbidno je pomislila
Kendra. „Kako god želiš“, rekla je Kendra.
 Vreme za spavanje došlo je suviše brzo što se Kendre tiče. Pre nego
što je toga postala svesna, večera je prošla, jedni drugima su izjavili
saučešće i već je ležala u velikom bračnom krevetu pored bake
Sorenson. Kendra voli baku, ali je otkrila da se malo previše oseća na
tablete protiv kašlja, a i hrče.
Kendra se bacakala i okretala pokušavajući da se udobno namesti.
Pokušala je da leži na boku, na stomaku, na leđima. Nameštala je
jastuk na različite načine. Ništa nije pomoglo. Prespavala je ceo dan i
sada bi radije igrala ragbi nego ponovo zaspala. Odmagalo joj je i to
što je za svaki slučaj legla obučena da bi bila spremna ako se neko
tokom noći uhvati u dekinu mrežu.
Kod kuće bi gledala televiziju. Ili napravila nešto da jelo. Ali u
Utočištu za bajke jedini televizor imaju satiri. A plašila se da ustane iz
kreveta i ode nešto da pregrize da ne bi naletela na nekoga ko
pokušava da se ušunja u dekinu radnu sobu.
U sobi nije bilo sata koji je mogla da vidi, tako da je vreme polako
postajalo neodređeno i beskonačno. I dalje je pokušavala da osmisli
razvoj događaja po kojem Set ne bi bio mrtav. Konačno, niko nije video
da ga je Oloh pojeo. Nisu bili sto posto sigurni u to. Ujutro, kada uđu u
trag demonu, znače nešto više, ali noćas može još malo da se nada.
Iznenadna pometnja u prizemlju razbila je nespokojnu monotoniju.
Neko je vikao i nešto je lupilo. Baka se trgla iz sna. Deka je počeo da
doziva u pomoć.
Kendra je obula cipele i istrčala u hodnik. Zavila je za ugao hodnika
koji je vodio do stepeništa. Deka je uzbuđeno vikao u prizemlju.
 Kendra je na stepeništu srela Vanesu i Tanua. Vanesa je ponela
duvaljku sa strelicama, a Tanu je držao vrećicu s napicima. Kendra je
čula baku odmah iza sebe. Pošto su se sjurili niz stepenice, svi zajedno
su pretrčali preko predvorja i uleteli u radnu sobu. Tamo su na podu
zatekli Dejla, uhvaćenog u mrežu. Deka je sedeo na ivici ležaja. U
nepovređenoj ruci držao je nož. „Neko je zavukao prste u teglu s
marmeladom i uhvaćen je“, objavio je on.
„Kazao sam ti, Stene“, dahtao je Dejl. „Nemam pojma kako sam
dospeo ovamo.“
Tanu vrati u vrećicu napitak koji je držao. Vanesa spusti duvaljku.
Baka zakoči samostrel.
„Objasni i ostalima“, predložio je deka.
Dejl je ležao na stomaku. Mreža je bila tako čvrsto obavijena oko
njega da mu je izobličila crte lica. Mogao je samo delimično da okrene
glavu ka njima. Ruke su mu nekako čudno bile prekrštene na grudima,
a noge privezane jedna uz drugu.
„Otišao sam na spavanje i probudio se vezan na podu“, tvrdio je
Dejl. „То je to. Znam da ne zvuči baš najbolje. Kažem vam, nisam
nameravao da ukradem ključ. Mora da sam hodao u snu.“
Dejl je i izgledao i zvučao krajnje očajno. Deka je začkiljio. „Otišao si
na spavanje i probudio se ovde“, zamišljeno je ponovio. Tog trenutka
mu je sinulo. „Izdajica je pametan, shvatio je da sam provalio tajnu i
više nema razloga da se pretvara... tragovi vode do očiglednog
zaključka. Verni prijatelji se neuobičajeno ponašaju. Drumanti su
oslobođeni da bismo zaključili da tragovi ujeda potiču od njih. A Dejl
tvrdi da uopšte ne zna kako je dospeo ovamo, da se to dogodilo dok je
spavao. Trebalo je ranije da povežem niti. Bojim se da će se ovo
završiti tučom. Dejle, žao mi je što si zaglavio u mreži. Tanu, ne
smemo ovo da uprskamo.“
Deka je hitnuo nož u Vanesinom pravcu. Ona prinese duvaljku
ustima, izvi se i jedva izbegnu nož, a zatim ispali strelicu u Tanua.
Krupni Samoaćanin podmetnuo je vrećicu i strelica se zabila u nju.
Vanesa se graciozno bacila na baku, mlatarajući duvaljkom kao da je
šiba i izbila joj je samostrel iz ruku. Tanu se zaleteo na Vanesu. Ona
ispusti duvaljku, odnekud izvadi dve sićušne strelice i žabi jednu
Tanuu u mišicu kada je ispružio ruku da je ščepa. Vrećica s napicima
ispala mu je iz utrnulih šaka i on tresnu na pod radne sobe.
Baka je posegnula za samostrelom. Na šaci je već počela da joj
izlazi crvena modrica. Vanesa je skočila na nju i ubola je drugom
sićušnom strelicom. Kada se baka zateturala i pala, Kendra se sagla,
dohvatila samostrel i bacila ga preko sobe ka deki trenutak pre nego
što se Vanesa sudarila s njom.
Deka je uperio samostrel u Vanesu, koja se sakrila iza stola, tako
da nije mogao da je pogodi. Kendra je videla da je Vanesa zatvorila oči.
Izraz lica postao joj je spokojan.
Čvrsto stežući samostrel, deka je ustao s kreveta i odskakutao ka
stolu. „Oprezno, Kendra, ona je narkobliks“, upozorio ju je on.
Tanu je velikom brzinom izvukao strelicu iz vrećice s napicima i
ustremio se na deku, oborio ga na zemlju i istrgao mu samostrel iz
ruke. „Beži, Kendra!“ povikao je deka u trenutku kada mu je Tano zabio
strelicu u ruku. Vanesa je i dalje sedela na podu kao da je u transu.
Pre nego što je napao deku, Tanu je spustio vrećicu s napicima.
Kendra je zgrabila vrećicu i izjurila iz sobe. Nije uspela da svari sve
pojedinosti, ali shvatila je da Vanesa kontroliše Tanua. „Trči“, teško
dišući i teturajući se povikao je deka.
Kendra je odjurila do ulaznih vrata i izletela na trem. Preskočila je
ogradu i dočekala se na travu ispod. Dvorište je bilo u mraku. Većina
svetala u kući bila je ugašena. Kendra je potrčala kroz baštu, što dalje
od trema. Kada se osvrnula, videla je Tanua kako izleće kroz vrata i
preskače ogradu.
„Kendra, ne brzaj, vrati se!“ povikao je on.
Kendra ga nije udostojila odgovora, već je potrčala još brže. Bila je
svesna da je Tanu sustiže. „Ne teraj me da te povredim!“ povikao je.
„Tvoji deka i baka su dobro, samo sam ih uspavao. Vrati se da
porazgovaramo.“
Glas mu je zvučao usiljeno.
Kendra je jurila u pravcu šume. Išla je najkraćim mogućim putem,
gazeći kroz leje s cvećem i probijajući se između rascvetalih žbunova.
Trnje ružinog grma zaparalo joj je ruku. Cele školske godine igrala je
ragbi i navikla je da trči. Bila je zahvalna na dodatnoj brzini i
izdržljivosti, jer je do šume stigla mnogo pre krupnog Samoićanina i
još je imala dosta snage.
„Šuma je veoma opasna noću!“ doviknuo joj je Tanu. „Ne želim da ti
se nešto loše desi! Mnogo je mračno, sigurno će ti se nešto desiti. Vrati
se.“
Očigledno mu je bilo teško da istovremeno trči i viče.
U šumi je bilo mračno, ali to Kendri nije stvaralo probleme.
Preskočila je palu granu i izbegla trnovite divlje ruže. Nije ni pomišljala
da se vrati. Vanesa je izvela puč. Kendra je dobro znala da će, ako uspe
da joj umakne, kasnije moći da se vrati s planom.
Nije više čula Tanua da je juri. Zastala je i osvrnula se. Grudi su joj
se nadimale. Tanu je tajao na ivici šume sa šakama na kukovima poput
kakve žene. Očigledno je oklevao da uđe. „Kendra, ja sam ti prijatelj,
zaista. Pobrinuću se da ti se ništa loše ne dogodi.“
Kendra je bila sumnjičava. Kretala se pogrbljeno i trudila se da
bude tiša nego do tada. Tanu bi mogao da smogne hrabrosti i krene za
njom ako se oda i omogući mu da odredi gde se tačno nalazi. Podigao
je šake do očiju, kao da ima problema sa vidom. Bilo je mnogo
mračnije ovde gde se ona nalazila nego tamo gde je on stajao. Nije
krenuo za njom i Kendra je nastavila da zalazi sve dublje u šumu.
Nije se držala staze, ali ovo je manje-više bio pravac kojim su ona i
Set išli kada su prvi put naišli na ribnjak s najadama. Ako nastavi
pravo, stići će do živice oko ribnjaka, a odatle će lako pronaći stazu.
Mada nije imala pojma kuda bi mogla da se zaputi.
Dok je žustro koračala i probijala se kroz paprat, Kendra je
pokušala da shvati šta se dogodilo. Deka je za Vanesu kazao da je
narkobliks. Setila se da je Erol njoj i Setu pomenuo blikse pre nego što
se Set bio ušunjao u mrtvačnicu. Jedna vrsta bliksa u stanju je da
iscedi iz tebe svu mladost, a druga može da oživi mrtve. Narkobliksi su
oni koji kontrolišu ljude dok spavaju.
To znači da je deka u pravu... Kolter je nevin. Bio je pod Vanesinim
uticajem. Vanesi je bilo svejedno hoće li Set biti pojeden i da li će Kolter
biti pretvoren u bezumnog albina. Zanimalo ju je samo da obavi
izviđanje šumarka kako bi smislila način da se dokopa artefakta.
Možda je čak želela da Set bude pojeden, jer bi na taj način Oloha
uklonila s puta.
Kendra se pušila od besa. Vanesa joj je ubila brata. Vanesa! Nikada
ne bi pogodila. Vanesa ih je spasla od Erola i bila je tako ljubazna. A
sada im je zabola nož u leđa i zauzela kuću.
Šta Kendra sad da uradi? Palo joj je na pamet da ponovo ode do
vilinske kraljice, ali ju je nešto duboko u utrobi upozorilo da to ne bi
bilo dobro. Nije mogla da objasni zašto, jednostavno oseća da to nije u
redu. Bila je ubeđena da bi je kraljica pretvorila u maslačak ako bi se
vratila, poput onog nesrećnika iz priče koju joj je deka ispričao
prošlog leta, a koji se odvažio da ode na ostrvo usred ribnjaka.
Da li su baka i deka zaista dobro? Da li će ih Vanesa povrediti?
Rekla je da neće, a Kendra želi da joj veruje. Ima razloga da se nada da
je to iskreno mislila. Oduzimanje života u Utočištu za bajke lišilo bi
Vanesu zaštite koju joj garantuje sporazum. A ona to ne srne da
dozvoli ako namerava da krene u potragu za artefaktom, zar ne? Ako
ništa drugo, baku i deku od Vanese bi trebalo da zaštiti sporazum. A
opet, Vanesa je već posredno ubila Seta tako što ga je izvela iz
dvorišta. Možda se to nije računalo jer ga je zapravo ubio Oloh.
Da stvari budu još gore, Vanesa ima saučesnika... uljeza koga niko
nije video, Kristofera Fogela. Koliko vremena će mu biti potrebno da
otkrije da je zauzela kuću i da joj se pridruži? Ili možda razrađuje neki
drugi aspekt plana čiju složenost Kendra ne može ni da nasluti?
Mora nešto da preduzme. Gde li je Hugo? Da li bi joj on pomogao
ako ga bude pronašla? Ne može da prima naređenja od nje, ali
njegova slobodna volja je sve izraženija i možda bi mogla da ga ubedi
da joj pomogne. Kad bolje razmisli, Vanesa je ovlašćena da izdaje
naređenja Hugu, tako da bi ta izdajica narkobliks mogla da pretvori
golema u neprijatelja ako bi se Kendra našla blizu njega.
Niko drugi više ne postoji. Deka, baka, Dejl i Tanu su uhvaćeni.
Kolter je pretvoren u albina, kao i Voren. Set je mrtav. Nije želela da
dozvoli da je ta misao izbaci iz koloseka.
U čemu se sastoji njeno preimućstvo? Uspela je da zgrabi vrećicu s
napicima, mada nije bila baš sigurna čemu služe neki od njih. Sada joj
je žao što nije obratila više pažnje kada ih je Tanu pokazivao Setu. Bar
niko ne može da ih upotrebi protiv nje.
A šta je s Lenom? Ta pomisao ulila joj je malo nade. Kendra se
ionako već bila zaputila ka ribnjaku. Još nije bila u poseti svojoj
nekadašnjoj prijateljici od kada se vratila u Utočište za bajke. Poslednji
put kada ju je Kendra videla, Lena je ponovo postala prava najada i
pokušala je da je udavi. Pošto su vile u pravoj veličini spasle Utočište
za bajke od Bahumata i poništile najveći deo štete koju je pričinio,
vratile su Lenu u njeno prvobitno stanje. Pre mnogo decenija
svojevoljno je bila izašla iz vode i udala se za Patona Bardžisa. Zbog te
svoje odluke postala je smrtna, iako je starila mnogo sporije od njega.
Posle njegove smrti obišla je svet i na kraju se vratila u Utočište za
bajke sa željom da umre u rezervatu. Lena se opirala vilama dok su je
vukle ka ribnjaku. Ali kada se vratila u vodu, izgledala je zadovoljno.
Možda bi Lena došla u iskušenje da izađe iz vode ako bi joj Kendra
objasnila situaciju! U tom slučaju Kendra ne bi morala sama da se
suoči sa svim što ju je snašlo! To je već kakav-takav plan. Kendra je
nastavila da korača s određenim ciljem. Ubrzo je stigla do visoke
živice. Zna da se ta živica proteže oko celog ribnjaka i da će, ako
nastavi duž nje, na kraju stići do otvora do kojeg vodi staza. Kada su
ona i Set prvi put posetili ribnjak, on je bio pronašao otvor pri dnu
živice kroz koji su uspeli da se provuku. Pažljivo je prelazila pogledom
duž živice ne bi li ga otkrila, jer bi joj to uštedelo na vremenu.
Nije morala dugo da ide duž guste živice pre nego što je primetila
naglašeno ulegnuće. Kada ga je ispitala, shvatila je da je
neupotrebljivo... lišće je bilo suviše gusto. Naredno ulegnuće nije bilo
toliko naglašeno, ali se protezalo skroz na drugu stranu. Otkrila je to
kada je čučnula.
Puzeći na stomaku, pitala se koje su životinje ili stvorenja koristile
ovaj zakrčeni prolaz. Na drugoj strani se uspravila i prešla pogledom
preko ribnjaka. Ofarbano drveno šetalište spajalo je desetak drvenih
paviljona oko tamne vode. Kendra je podigla lice ka nebu i primetila da
nema zvezda, a ni meseca. Bilo je oblačno, ali se kroz oblake probijalo
dovoljno svetlosti i rasterivalo mrak na čistini, tako da je mogla da
raspozna obrise travnjaka i letve gazeba, kao i krošnje na ostrvu u
sredini ribnjaka.
Kendra pređe preko travnjaka i ode do najbližeg gazeba. Neko je
sigurno bio ponosan na to kako se stara o ovom području. Trava je
uvek bila uredno podšišana, a boja s dasaka nikada se nije ljuštila.
Možda je to zasluga kakve čarolije.
Iz šetališta ispod jednog od paviljona protezalo se malo pristanište
povezano s kućicom za čamce. Kendra je poslednji put videla Lenu dok
je stajala na kraju pristaništa, i pomislila je da bi i ovog puta mogla
odatle da je pozove.
 Na čistini nije primetila nikakve tragove života. Povremeno je
viđala satire i druga stvorenja, ali noćas je sve bilo tiho. Tamna voda u
ribnjaku bila je nepokretna i neprozirna. Kendra se trudila da hoda što
tiše iz poštovanja prema tišini. Spokojna noć bila je zloslutna. Negde
ispod zagonetne površine ribnjaka čekala je Kendrina stara
prijateljica. Ako je zamoli na pravi način, Lena bi mogla da se odrekne
života najade i pritekne joj u pomoć. Lena je već jednom odlučila da
napusti ribnjak... mogla bi ponovo.
Kendra je izbegavala da se približi ivicama pristaništa dok je išla ka
njegovom kraju. Znala je da bi najade bile presrećne kada bi uspele da
je povuku u vodu i udave. Kendra se zagledala u ostrvo. Ponovo ju je
ispunilo zloslutno osećanje. Povratak na ostrvo predstavljao bi grešku.
Taj osećaj bio je toliko opipljiv da se zapitala nije li u nekakvoj vezi s
tim što je sada od vilinskog soja. Možda može da oseti šta je to što
vilinska kraljica smatra dopustivim. Ili je možda samo uplašena.
Kendra se ukopala u mestu na kraju pristaništa i oblizala usne.
Oklevala je da progovori i naruši tišinu. Ali bila joj je potrebna pomoć i
nije smela da gubi vreme. „Lena, Kendra je, moram da razgovaram s
tobom.“
Imala je utisak da su reći zamrle čim su sišle s njenih usana. Nisu
se pronele dalje, niti su odzvanjale. Mračni ribnjak ostao je
nedostižan. „Lena, hitno je, molim te, dođi da razgovaraš sa mnom“,
pokušala je glasnije.
Ponovo je imala utisak da se obraća sama sebi. Iz okolnih senki nije
bilo čak ni nagoveštaja odgovora.
„Zašto se vratila?“ upitao je neki glas desno od nje. Zvuk je dopro iz
vode, reći su bile tihe ali jasne.
„Ко je to kazao?“ upitala je Kendra.
„Došla je da se pravi važna, šta drugo?“ odvratio je drugi glas, koji
je dopro ispod samog pristaništa. „Smrtnici koji znaju naš jezik
strašno se ponose time, kao da to nije najlakša i najprirodnija stvar.“
„Slažem se da je bolje od njenog nespretnog trubljenja“, zakikotao
se treći glas. „Laje poput foke.“
Nekoliko glasova se zakikotalo ispod površine tamne vode.
„Moram da razgovaram s Lenom“, preklinjala je Kendra.
„Mora da nađe novi hobi“, izjavio je prvi glas.
„Možda plivanje“, predložio je treći glas. Smeh se žamorio svuda
oko nje.
„Ne morate da razgovarate kao da nisam tu“, rekla je Kendra.
„Sasvim dobro čujem svaku vašu reč.“
„Ona prisluškuje“, rekao je glas ispod pristaništa.
„Trebalo bi da priđe bliže vodi da bismo je bolje čuli“, rekao je novi
glas, koji je dopro s kraja pristaništa.
„Sasvim mi je dobro i ovde“, rekla je Kendra.
„Sasvim dobro, kaže ona“, primetio je novi glas. „Veliko trapavo
strašilo zalepljeno za tle, gega se unaokolo na štulama.“
Taj komentar je izazvao najduži napad cerekanja do tada.
„Bolje i to nego da sam zarobljena u akvarijumu“, rekla je Kendra.
Ribnjak je utihnuo. „Nije baš ljubazna“, konačno je izjavio glas ispod
pristaništa.
Umešao se novi glas. „Šta očekuješ? Sigurno je izranjavila stopala.“
Kendra zakoluta očima kada je usledilo kikotanje. Podozrevala je
da bi najade bile presrećne kada bi cele noći mogle s njom da
razmenjuju uvrede. „Utočište za bajke je u opasnosti“, rekla je Kendra.
„Društvo zvezde Večernjače zarobilo je moju baku i mog deku. Moj
brat Set je ubijen. Moram da razgovaram s Lenom.“
„Ovde sam, Kendra“, rekao je poznati glas. Bio je malo vedriji i
muzikalniji, malo manje topao, ali to je van svake sumnje Lena.
„Ućuti, Leno“, upozorio ju je glas ispod pristaništa.
„Govoriću ako mi se prohte“, rekla je Lena.
„Šta te se tiče politika smrtnika?“ prekorio ju je jedan od
prethodnih glasova. „Dolaze i odlaze. Zar si zaboravila u čemu su
smrtnici najbolji? U umiranju. To im je svima zajedničko.“
„Kendra, priđi bliže vodi“, rekla je Lena. Njen glas je sada dopirao iz
veće blizine. Kendra je uspela da nazre njeno lice ispod površine
ribnjaka levo od pristaništa. Malo je nedostajalo da nosom zapara
površinu. „Ne suviše blizu“, rekla je Kendra i čučnula izvan njihovog
domašaja.
„Šta tražiš ovde, Kendra?“
„Potrebna mi je tvoja pomoć. Rezervat je ponovo na ivici propasti.“
„Znam da ti misliš da je to važno“, rekla je Lena.
„I jeste važno“, odvratila je Kendra.
„Na trenutak izgleda da je važno. Kao i ljudski život.“
„Zar ti nije stalo do bake i deke? Mogli bi da umru!“
„I umreće. Svi ćete vi umreti. Tada će to izgledati važno.“
„I jeste važno!“ kazala je Kendra. „Kako to misliš, ništa nije važno?
Šta je s Patonom? Da li je on bio važan?“
Nije bilo odgovora. Lenino je lice isplivalo na površinu i ona se
zagledala u Kendru svojim tečnim očima. Čak i pri slaboj svetlosti,
Kendra je primetila da Lena izgleda znatno mlađe. Koža joj je bila
glatkija i ravnomernije boje. Imala je svega nekoliko sedih pramenova
u kosi. Voda oko Lene se uzburkala i zapenušala i ona nestade.
„Hej“, povikala je Kendra. „Ostavite je na miru.“
„Završila je razgovor s tobom“, kazao je glas ispod pristaništa.
„Ovde nisi dobrodošla.“
„Vi ste je odvukle!“ optužila ih je Kendra. „Ljubomorne
praznoglavke. Vodenoglavke. Šta radite, ispirate joj mozak? Zatvarate
je u orman i svirate pesmice o životu u moru?
„Ne znaš o čemu govoriš“, rekao je glas ispod pristaništa. „Da je
ostala s vama, više je ne bi bilo, a ovako će živeti. Ovo ti je poslednje
upozorenje. Suoči se sa svojom sudbinom. Ostavi Lenu da uživa u
svojoj.“
„Ne idem ja nikuda“, odlučno je kazala Kendra. „Vratite Lenu. Ne
možete mi ništa sve dok se budem držala podalje od vode.“
„Misliš?“ upitao je glas ispod pristaništa.
Kendri se nimalo nije dopala samouverenost govornice. Sigurno
blefira. Kada izađu iz vode, najade postaju smrtne. Kendra se ipak
osvrnula oko sebe, jer se plašila da bi neko mogao da joj se prišunja i
gurne je u vodu. Nije videla nikoga.
„Hej!“ rekla je Kendra. „Hej!“
Tišina. Bila je ubeđena da mogu da je čuju.
„Nemoj reći da te nismo upozorile“, otpevušio je jedan od ranijih
glasova.
Kendra je čučnula i pokušala da se pripremi na bilo šta što bi
moglo da usledi. Možda će je najade nečim gađati? Možda mogu da
sruše pristanište? Noć je i dalje bila tiha i mirna.
Iz vode ispod kraja pristaništa pojavila se neka ruka. Kendra je
odskočila, a srce joj je sišlo u pete. Drvena ruka. Zlatne kukice
zamenjivale su zglobove. Mendigo se izdigao iz vode i ispuzao na
pristanište.
Kendra je počela da se povlači dok se Mendigo uspravljao. Mjurijel
je tog drvenog lutka pretvorila u strašnog slugu. Najade su prošle
godine povukle tog izraslog primitivnog lutka u vodu. Kendri nije palo
na pamet da bi mogle da ga oslobode. Kao ni to da bi on još mogao
funkcionisati. Mjurijel je bila zatočena. Bila je zatvorena zajedno s
Bahumatom duboko ispod ozelenelog brda. Mendigu to očigledno niko
nije kazao.
Drvena prilika zaletela se na Kendru. Iako je porasla otkad je
poslednji put videla drvenog lutka, on je i dalje bio nekoliko
centimetara viši od nje. Kendra se okrenula i potrčala duž pristaništa
nazad ka drvenom šetalištu. Čula ga je kako je sustiže, dobujući
drvenim stopalima po drvenim daskama.
Stigao ju je u podnožju stepenica koje su vodile u gazebo. Kendra
se okrenula i pokušala da ščepa i otkači neki od drvenih udova. Hitro
je to izbegao, uhvatio je oko struka i okrenuo naopačke. Da bi je
sprečio da se otima, priljubio joj je ruke uz telo.
Kendra se našla u bezizlaznom položaju. Držao ju je okrenutu od
sebe, naglavačke, sputanih ruku. Pokušala je da se izmigolji, ali nije
uspela. Mendigo je bio neverovatno snažan. Kada se taj preveliki lutak
trčeći udalji od ribnjaka, neće imati izbora. Moraće da pođe kuda god
on želi.
 ČETRNAESTA GLAVA

Ponovno okupljanje

S et je zgulio još komadić sunđerastog zida i stavio ga u usta.

Tekstura ga je podsetila na pulpu limuna. Žvakao je sve dok nije
ostalo malo bezukusne čvrste materije, a onda ju je progutao. Potom
je napućio usne i priljubio ih uz zid čaure. Što je jače ljubio zid, to mu je
više vode koja je imala ukus medljike ulazilo u usta.
Oloh je ponovo zarikao, tako da se čaura zatresla. Set se kotrljao
tamo-amo kako se čaura teturala s jedne na drugu stranu. Kada je
uspeo da povrati ravnotežu, ljuljuškanje je prestalo. Set se polako
navikavao na riku i užurbano kretanje, mada mu je i dalje bilo
neobično što riku sluša iz unutrašnjosti čaure koja se nalazi u
stomaku demona.
Set je pokušao i da odspava. Kada je u početku pokušavao da
dremne, rika bi ga svaki put probudila. Na kraju je ipak uspeo u
nekoliko navrata da odspava bez prekida, mada je i to bilo u grču.
Vreme je gubilo značaj u beskrajnoj tami. Monotoniju je narušavalo
samo režanje i kretanje demona. To i grickanje delova podstavljenih
zidova. Koliko dugo je već u Olohovoj utrobi? Jedan dan? Dva dana?
Tri?
Setu je bilo manje-više udobno u ovoj nazovi materici. Odlično mu
je pristajala. Imao je sasvim dovoljno prostora da pomeri ruke kada je
želeo da čupne malo zida. Nijednom se nije povredio dok je leteo
unaokolo, jer su zidovi bili meki i nije bilo dovoljno prostora da se nađe
u kakvom opasnom položaju.
U prvi mah pomislio je da će ubrzo ostati bez vazduha na ovako
skučenom prostoru, ali je i dalje sasvim normalno disao, bez imalo
naprezanja. Vazduh je ostao svež iako ga je Oloh progutao. Usled
skučenosti čaure osećao je blagu klaustrofobiju, ali je zato, dok je
nepokretno ležao u tami, mogao da se pretvara da se nalazi u velikoj
prostoriji.
Oloh je ovog puta izuzetno svirepo riknuo. Čaura se zatresla.
Demon je nekoliko puta produženo zarežao, posle čega je usledila
najglasnija rika koju je do tada čuo. Setu je palo na pamet da se demon
možda bori s nekim. Imao je nekakav čudan osećaj kao da neko stiska
čauru, prvo oko njegove glave, potom u blizini ramena, zatim u struku,
a onda u kolenima i na kraju oko stopala. Žestoko režanje nastavilo se
nesmanjenom silinom.
Čaura je pretrpela još jedno gurkanje, posle čega je usledila tišina.
Set je mirno ležao i čekao da se komešanje nastavi. Proveo je nekoliko
minuta u iščekivanju da ponovo čuje riku. Malopređašnje režanje
zvučalo je takoreći očajnički. A sada je sve bilo sablasno mirno. Da
Oloh nije ubijen? Ili je možda demon dobio bitku pa se srušio od
iscrpljenosti. Ovo je svakako najduže razdoblje nepokretne tišine koje
je Set iskusio otkako je progutan. Minuti bez ikakvih događanja nizali
su se jedan za drugim sve dok Set nije osetio da mu se oči zatvaraju.
Polako je skliznuo u duboki dremež.

Mendigo je bacio Kendru na tle. Debeli tepih od poljskog cveća

ublažio je njen pad. Vazduh je mirisao na cveće i voće. Iako je bila
potpuno dezorijentisana dok su jurili kroz šumu, Kendra je znala gde
se nalazi: na mestu gde se nekada uzdizala Zaboravljena kapela. Mora
da je Mjurijelino poslednje naređenje Mendigu glasilo da donese
Kendru do kapele.
Kendra se migoljila, uvijala i meškoljila tokom cele jurnjave kroz
šumu. Šutirala je Mendiga u glavu i pokušavala da mu otkači udove.
Međutim, iždžikljali lutak bi je samo uhvatio drugačije i nastavio dalje.
Prebacio ju je bio preko ramena okrenutu naglavačke i smotanu u
loptu. Ma koliko da se žestoko opirala, Mendigo bi se prilagodio.
Kendra je ležala na krevetu od poljskog cveća pod nebom bez
zvezda. Tamna noć bila je opora i blaga. Mendigo je kleknuo i stao da
kopa. Drvenim prstima razgrtao je zemlju i bacao na stranu kamenje
na koje bi naišao. Negde ispod tog brda bili su zatočeni Mjurijel i
Bahumat. Naređenje očigledno nije glasilo da Kendru samo donese do
kapele već da je odvede Mjurijel.
 Kendra je skočila na noge i pojurila nizbrdo. Nije prešla ni pet-šest
koraka pre nego što se Mendigo otpozadi zaleteo u nju i oborio je u
blizini jedne breskve. Prilikom kotrljanja ušinula je leđa. Kendra je
vrisnula kada se Mendigo nečovečanskom snagom priljubio uz nju i
obuhvatio je rukama i nogama.
Dok se drži za nju, bar ne kopa. Šta bi se dogodilo ako uspe da
prokopa tunel do Mjurijel? Da li bi veštica izdala nova naređenja svom
drvenom slugi? Da li bi stupila u vezu s Vanesom i smislila način da
pobegne?
„Baš si se uvalila u nepriliku“, zakikotao se nečiji glasić. Bio je visok
i muzikalan, poput zvona zvončića.
Kendra je okrenula glavu. U blizini njenog lica lebdela je žuta vila
koja je sijala zlatnim sjajem. Bila je odevena u odelce od tanke fine
tkanine, imala je krila kao bumbar i par antena. „Ne bih imala ništa
protiv da mi pomogneš“, kazala je Kendra.
„Junakinji tvog ugleda ne bi trebalo da predstavlja problem da
umakne tako slabom protivniku“, vazdušasto je kazala vila.
„Iznenadila bi se koliko je jak“, reče Kendra.
„Njegova magija je slaba“, frknula je vila. „Mjurijel je zatvorena u
moćnom zatvoru. Nije više u prilici da svojom voljom održava čarolije
koje je ostavila za sobom. A ti ipak ništa ne možeš da uradiš osim da
kukaš za pomoć. Izvini što nisam impresionirana.“
Mendigo je vukao Kendru uzbrdo, ka mestu gde je počeo da kopa.
„Očigledno sam u nevolji“, kazala je Kendra. „Ne znam šta da radim.“
Vila se cvrkutavo nasmejala: „Ovo je nešto! Čuvenu Kendru
Sorenson drvena lutka vuče kroz blato!“
 „Ponašaš se kao da sam neka zvezda“, rekla je Kendra. „Mislim da
preteruješ. Znam da sam samo devojčica. Da mi vile prošlog leta nisu
pomogle, bila bih mrtva.“
„Lažna poniznost vređa mnogo više od otvorenog iskazivanja
ponosa!“ frknula je vila.
Mendigo je podigao Kendru u naručje. Kolena joj je pritisnuo uz
bradu, a ruke držao stisnute uz bokove. Nastavio je da kopa nogama.
„Da li ti ja izgledam kao neko ko bi mogao da se oseća nadmoćnim u
ovom trenutku?“ upitala je Kendra.
Vila je prišla sasvim blizu i nastavila je da lebdi ispred Kendrinog
nosa. „Magija u tebi je neverovatna. U poređenju s tobom, on je
zanemoćala zvezda u odnosu na sunce u podne.“
„Ne znam kako da je upotrebim“, kazala je Kendra.
„Nemoj mene da pitaš“, odvratila je vila. „Ti si nadareni lučonoša
kojeg je naša kraljica odlučila da odlikuje. Ne mogu ja tebi da pokažem
kako da oslobodiš svoju magiju, kao što ni ti ne možeš meni da
pokažeš kako da koristim svoju.“
„Da li bi mogla da primeniš svoju magiju na njemu?“ upitala je
Kendra. „Da ga ponovo pretvoriš u malog lutka?“
„Čarolija koja ga je oživela i dalje je moćna“, rekla je vila, „ali je zato
naređenje koje upravlja njegovim delanjem slabo. Verovatno bih
mogla da ga preobratim uz malu pomoć.“
,,Oh, molim te, da li bi mi toliko učinila?“ zamolila ju je Kendra.
„Ovde sam da čuvam zatvor“, rekla je vila. „Mi koje smo nekada bile
đavolci smenjujemo se kao čuvari.“
„Bila si đavolak?“ upitala je Kendra.
 „Ne podsećaj me. Kad bi samo znala kakav je to poročan život bio.“
„On pokušava da otkopa Mjurijel“, reče Kendra. „Zar ne bi trebalo
da ga zaustaviš ako si stražarka?“
„Verovatno bih“, složila se vila, „ali šljive toliko bajno mirišu, a noć
je tako lepa... okupiti vile izuzetno je naporno.“
„Bila bih ti veoma zahvalna“, rekla je Kendra.
„Mi vile žudimo za tvojom zahvalnošću, Kendra. Ne možemo da se
odvojimo od tebe. Jedna ljubazna reč i naša srdašca zakucaju kao
luda! Jedino što želimo je ljubav velikih trapavih devojčica.“
„Užasna si“, rekla je Kendra.
„Baš jesam, zar ne?“ rekla je vila. Konačno je zvučala polaskano.
„Znaš šta. Moja je dužnost da čuvam Mjurijel i Bahumata, što se toga
tiče, ti si u pravu. Možda bih ipak mogla da proverim da li se još neka
od nas toliko dosađuje da je voljna da ti pomogne.“
Mala vila odjuri. Kendra nije preostalo ništa drugo nego da se nada
da je stvarno otišla po pomoć. Nije joj zvučala baš pouzdano. Kendra je
pokušala da ispravi noge i razmakne ruke drvenog lutka. Od napora
su je zabolela leđa. Mendigo je suviše snažan.
Što je Mendigo dublje kopao, to je Kendrina nada da će se vila
vratiti više kopnela. Mendigo je već bio gotovo do struka u rupi pre
nego što se oko njih okupila mala skupina vila, svetlucajući u raznim
bojama u obliku nalik prizmi.
„Jesam li vam rekla“, zazvonila je mala žuta vila.
„Nema sumnje da kopa tunel do Mjurijel“, primetila je jedna druga
vila.
„Nije baš efikasan“, umešala se treća.
 „Da li bi želela da ga nateramo da od sada sluša tebe?“ upitala je
četvrta. Kendra je u njoj prepoznala onu srebrnu vilu koja je
predvodila napad na Bahumata.
„Naravno, to bi bilo sjajno“, kazala je Kendra.
Vile su lebdele u krugu oko Mendiga i Kendre. Kada su počele da
zapevaju, boje su buknule i zaiskrile, što je Kendru navelo da zatrepće.
Imala je utisak kao da istovremeno sluša bezbroj razgovora. Uspevala
je da pohvata samo zamršene deliće značenja koji nisu imali smisla
kada bi se spojili.
Vile su ućutale posle poslednjeg zaslepljujućeg bleska. Većina ih je
odjurila. Mendigo je i dalje kopao. „Od sada će slušati tvoja naređenja“,
raportirala je srebrna vila. „Mendigo, prestani da kopaš“, pokušala je
da mu naredi Kendra. Mendigo je prestao. „Mendigo, spusti me.“
I on ju je spustio.
„Hvala“, kazala je Kendra žutoj i srebrnoj vili, jer su samo njih dve
ostale.
„Bilo nam je zadovoljstvo da ti pomognemo“, kazala je srebrna vila.
Iako visok, njen glas je bio topliji od glasova drugih vila.
Žuta vila je klimnula glavom i odjurila.
„Zašto sve beže?“ upitala je Kendra.
„Obavile su svoju dužnost“, objasnila je srebrna vila.
„Nijedna vila nije bila baš prijateljski raspoložena“, kazala je
Kendra.
„Nismo baš poznate po prijateljskom ponašanju“, odvratila je
srebrna vila. „Posebno kada je u pitanju ona prema kojoj je naša
kraljica bila ljubazna. Mnogo ti zavide.“
 „Samo sam pokušala da zaštitim Utočište za bajke i spasem
porodicu“, kazala je Kendra.
„I uspela si. To ti je samo još više popravilo rejting“, rekla je srebrna
vila.
„А zašto ti razgovaraš sa mnom?“ zanimalo je Kendru.
„Pretpostavljam da sam čudna“, odvratila je srebrna vila. „Ја sam
mnogo ozbiljnija od mnogih drugih. Zovem se Šijara.“
„А ja Kendra.“
„Srećom po tebe, svima nam je u interesu da Bahumat ostane u
zatvoru“, rekla je Šijara. ,,U protivnom, sumnjam da bih uspela da
okupim dovoljno vila da preobraze Mendiga. Iako Bahumat s pravom
najviše krivi tebe, nemilosrdno bi se osvetio vilama ako bi uspeo da
pobegne.“
„Zar ne biste mogle jednostavno ponovo da ga utamničite?“ upitala
je Kendra. „Tvoj eliksir nas je uvećao i pojačao našu moć. Bez njega ne
bismo mogle da se nosimo s demonom kao što je Bahumat.“
„Zar ne bih mogla ponovo da dođem do tog eliksira?“ upitala je
Kendra.
„Draga devojčice, toliko si naivna. Možda se naša kraljica
delimično i zbog toga udostojila da podeli svoje suze s tobom. Tvoja
odluka da se približiš svetilištu pod normalnim okolnostima bila bi
nagrađena brzim napuštanjem ovog života. Podozrevam da te je
poštedela upravo zbog tvoje nevinosti, mada ne treba da zalazimo u
njene razloge.“
„Utočište za bajke ponovo je u opasnosti“, rekla je Kendra. „Dobro
bi mi došlo malo pomoći.“
 „Ne traži od nje ponovo uslugu ako te ne pozove“, kazala je Šijara.
„Pošto sad znaš kako stvari stoje, neće tolerisati nepoštovanje.“
Kendra se setila da je osetila da ne bi bilo pametno da ponovo ode
na ostrvo. „Da li bi ti mogla da mi pomogneš?“
„Očigledno bih mogla, jer već jesam“, zasvetlucavši reče Šijara.
„Da li si videla Oloha Proždrljivca? To je demon koji juri moga
brata.“
„Proždrljivac tone u san. On te neće gnjaviti.“
Kendra je osetila ubod tuge kada je to čula. Ako demon usporava,
to znači da Seta zaista više nema. „Moj problem nisu samo Mendigo i
demon“, kazala je Kendra. „Kuću su zauzeli rđavi ljudi. Uhvatili su mog
deku i moju baku, Dejla i Tanua. Žele da ukradu nešto dragoceno iz
Utočišta za bajke. Ako to ostvare, oslobodiće sve demone iz zatvora.“
„Za nas je izazov da se bavimo problemima smrtnika“, izjavila je
Šijara, „ali nije u našoj prirodi da se zadržavamo na tome. Stavila si
nam u dužnost da sputamo Bahumata jer te je naša kraljica ovlastila
da to uradiš. Mi i dalje ispunjavamo tu dužnost. Sve vreme držim ovde
čuvarku.“
Kendra pređe pogledom preko okolne oblasti i pogled joj se
zaustavi na brdu na kojem se nalazila Vorenova koliba. „Da li bi mogla
da mi pomogneš da izlečim Vorena, Dejlovog brata?“
„Kletva bačena na njega suviše je jaka“, odvratila je Šijara. „Ni da se
udruže sve vile iz Utočišta za bajke, ne bi mogle da je ponište.“
„А kada biste imale eliksir?“
„То bi onda bila druga stvar. Zanima me nešto, zašto nisi vratila
činiju u svetilište?“
 Kendra nabra obrve. „Deka je mislio da bi bilo bolje da je bacim u
vodu. Smatrao bi da bi bilo neučtivo od mene da se tamo vratim.“
„Najade su je uzele kao danak“, rekla je Šijara. „Ubuduće, nemoj
zaboraviti, ako uzmeš nešto kada te nužda na to natera, nećeš biti
kažnjena ako to vratiš sa zahvalnošću. Tako nešto neće narušiti tvoj
ugled kod Njenog veličanstva.“
„Žao mi je, Šijara“, rekla je Kendra. „Mislili smo da će je one vratiti.“
„Najade se plaše kraljice i poštuju je, ali su izglasale da činiju
prihvate kao poklon“, rekla je Šijara. „Tražila sam da je vrate, ali nisu
popustile, tebe krive što si im je dala. Pojedine vile takođe te smatraju
krivom.“
Srebrna vila se popela malo više. „Izgleda da je ovde situacija pod
kontrolom.“
„Sačekaj, molim te, nemoj da ideš“, kazala je Kendra. „Ne znam šta
da radim.“
„Pokušaću i ostalima da skrenem pažnju na pretnju koju si
pomenula“, rekla je Šijara, „ali ne računaj na našu pomoć. Divim se
tvojoj dobroti, Kendra, i ne želim da ti se dogodi bilo šta loše.“
Šijara je nestala u noći. Kendra se okrenula i zagledala u Mendiga.
Nepokretno je stajao i čekao uputstva. Kendra uzdahnu. Na njenoj
strani sada je samo jedan veliki sablasni lutak.

Set je zastenjao i promeškoljio se. Pokušao je da se protegne, ali su

taj njegov napor osujetile postojeće međe čaure. Prenuo se iz sna istog
časa kada je shvatio gde se nalazi. Koliko dugo je spavao?
Kada je otvorio oči, iznenadio se što unutrašnjost čaure osvetljava
slabi zelenkasti sjaj. Stekao je utisak da svetlost dopire spolja. Čaura je
neuobičajeno mirna. Da Oloh možda ne spava? Otkuda ta iznenadna
svetlost? Da li prolazi i kroz Oloha i kroz čauru?
Set je čekao. Ništa se nije promenilo. Na kraju je počeo da urla i
pokušao da zaljulja čauru, bacakajući se s jedne strane na drugu. Nije
usledila nikakva rika, nikakvo režanje, nikakvo kretanje osim blagog
naginjanja kada bi promenio položaj. Postojala je samo tišina i
prigušeni ravnomerni sjaj.
Zar se čaura više ne nalazi u Olohu? Da je nije iskašljao poput
grudve kose? Možda je čaura nesvarljiva! Nije čak smeo ni da se nada
takvoj sreći. Ali to bi objasnilo nedostatak režanja i novo osvetljenje.
Da nije deka došao da ga spase? Ako jeste, zašto ga niko ne podstiče
da otvori čauru?
Možda je u pitanju nekakav trik? Ako otvori čauru, hoće li ga Oloh
ponovo progutati, ovog puta bez čaure koja bi demona sprečila da ga
svari? Da li se još nalazi u povratnikovom šumarku punom zala? Ne bi
rekao. Ne oseća ni nagoveštaj jeze, nehotičnog straha.
Set je odlučio da pričeka. Upadao je u razne nevolje u prošlosti
kada je delao ishitreno. Prekrstio je ruke i osluškivao, napinjući čula
ne bi li eventualno razabrao šta se dešava izvan čaure.
Set se vrlo brzo unervozio. Nikada nije umeo da se nosi s dosadom.
Dok se čaura ljuljala i pomerala u skladu s kretanjem demona i dok je
tišinu prekidalo svirepo rezanje, Set je bio na ivici, ali mu je to
okupiralo misli. Tišina bez kretanja bila je sto puta nemilosrdnija.
 Koliko li je vremena prošlo? Vreme mu uvek sporije protiče kada se
dosađuje. Sećao se nekih časova u školi na kojima je imao osećaj da je
časovnik pokvaren. Svaki minut izgledao mu je dug kao životni vek. A
ovo je još gore. Nije okružen drugarima iz razreda s kojima bi mogao
da se šali. Nema ni list hartije po kojem bi mogao da žvrlja. Pa čak ni
truta od nastavnika koji bi uobličio monotoniju.
Set je počeo da čupka zid čaure. Nije nameravao da je probije do
kraja, samo je želeo da vidi koliko će to biti teško uraditi. Deo zida je
pritom pojeo.
Ubrzo je u nivou lica napravio popriličnu rupu u zidu. Tekstura zida
se promenila kada je prodro malo dublje, postala je gnjecava, nalik na
puter od kikirikija. Za sada je to najukusniji deo zida. Malo podseća na
liker.
Pošto je uklonio testo kao natopljeno likerom, stigao je do opne.
Bila je klizava, a kada ju je bocnuo, počela je da se nabira. Set je
vrhovima prstiju rasparao opnu. Iz nje je suknula bistra tečnost i
natopila ga.
Svetlost je sada zaista prodirala u čauru kroz tu rupu. Stigao je do
tvrde, providne školjke. Srebrna svetlost koja je dopirala kroz nju
nadjačala je zeleni sjaj. Sada mu je sasvim jasno da se više ne nalazi u
Olohu. Dok je kopao, Set niti je čuo, niti osetio da je Oloh negde u
blizini.
Možda mu se više neće ukazati ovakva šansa. Mora pokušati da
pobegne. Demon može da se vrati u svakom trenutku. Set poče da
udara pesnicom u školjku. Jeste da je izranjavio zglavke, ali školjka je
počela da puca. Ubrzo mu je šaka proletela kroz nju i sunce je
preplavilo unutrašnjost.
Set je mahnito proširivao rupu. To je potrajalo duže nego što mu se
sviđa. Kada je konačno uspeo da probije zaštitnu čauru, jedina želja
bila mu je da što pre izađe iz nje, pre nego što naiđe neko stvorenje i
satera ga u ćošak.
Konačno je rupa bila dovoljno velika da se provuče kroz nju. Kada
je promolio glavu, izvukao ramena i ruke iz čaure, Set se sledio. Oloh
se nalazio na manje od dvadeset metara od njega. Bio mu je okrenut
leđima. U međuvremenu je znatno narastao. Oloh je bio veći od
slonova koje je Set imao prilike da vidi u zoološkom vrtu, i ne samo što
je bio viši od njih već je bio i mnogo širi. Nije čudo što je demon uspeo
da ga proguta. Proždrljivac je ogroman!
Set je shvatio da je napravio najveću grešku u životu i da će sigurno
umreti. Zašto nije sačekao još malo pre nego što je otvorio čauru?
Zašto je bio toliko nestrpljiv?
Oloh se, međutim, nije okrenuo. Ogromni demon je i dalje
nepokretno sedeo, leđima okrenut ka njemu. Setu je do nozdrva
polako dopirao nepodnošljiv smrad, Pogledao je školjku čaure. Bila je
glatka i presijavala se poput bisera, ali je bila prošarana nekom
smrdljivom smeđom tvari. Velike gomile smeđe kašaste izlučevine
počivale su unaokolo po tlu, a sa svih strana napadale su ih muve
zunzare. A onda je Set shvatio. Bezbedan u čauri, prevalio je ceo put
kroz demona! To je jedino objašnjenje. Ušao je s jedne njegove strane,
a izašao s druge!
Oloh je i dalje bio nepokretan. Izgledao je kao da ne diše. Ličio je na
kip. A sudeći po onome što je Set mogao da vidi, čistina na kojoj je nije
u šumarku kojim je tumarala utvara.
Set se ceo izmigoljio iz čaure, trudeći se da ne dodirne izlučevine.
Čim se oslobodio čaure, obazrivo se zaputio kroz minsko polje od
smrdljivih demonovih pita, što dalje od ogromnog proždrljivca. Dok je
zaobilazio jednu smrdljivu hrpu, nagazio je na suvu grančicu, a ova je
glasno zapucketala. Set se ukočio. Zadržao je dah, ali se već posle
nekoliko trenutaka odvažio da pogleda demona. Proždrljivac se nije
pomerio, i dalje je bio savršeno miran.
Set je zaključio da bi bilo dobro da se uveri da demon više ne
predstavlja pretnju, a to je mogao da uradi samo ako Oloha osmotri
spreda. Počeo je da ga zaobilazi u širokom luku. Kada se našao ispred
njega, Set je video da demon sedi u istom položaju u kome ga je
zatekao kada ga je prvi put ugledao u mrtvačnici. Koža mu se
promenila. Demon je ponovo bio kip. Set je morao da se osmehne. Više
nije bio proklet! Sve dok se neko drugi ne prevari i ne nahrani ga, Oloh
Proždrljivac ostaće sleđen.
Set je osmotrio okolinu. Nalazio se na maloj čistini okruženoj
drvećem, koja je mogla da se nalazi bilo gde u rezervatu. Mora da
utvrdi gde se tačno nalazi.
Setu je bilo žao što nema kod sebe opremu za hitne slučajeve.
Ostala je u šumarku. Jedino je imao rukavicu koju mu je Kolter tutnuo
u šaku. Set je rukavicu bio gurnuo u džep. Sada ju je izvadio i navukao.
Onog časa kada je navukao rukavicu, Set više nije mogao da vidi
samog sebe. Bilo je to čudno osećanje, kao da su od njega ostale samo
providne očne jabučice. Podigao je šake ispred lica. Kada ih je
pomerio, telo mu je ponovo zatreperilo pred očima. Ali dok je mirovao,
ne samo što je video kroz njih, već nije nazirao nikakav trag od sebe.
Kao da je odvojen od tela.
Rukavica mu je bila velika, ali nije mu loše pristajala. Srećom pa je
bila Kolterova, a ne Tanuova. Sve dok je bude nosio, biće koliko toliko
zaštićen i biće mu lakše da utvrdi gde se nalazi.
Sunce je blizu horizonta, tako da trenutno neće moći da odredi
strane sveta. A pošto nema pojma u kom delu rezervata se nalazi, ne
bi mu mnogo koristilo ni da je u stanju da utvrdi gde je sever. Treba mu
nekakav orijentir. Set je otišao na sredinu čistine, zaobilazeći gomile
izmeta. Najveća gomila sezala mu je do struka. Podbočio se. Drveće
koje je okruživalo čistinu bilo je suviše visoko i zaklanjalo mu je
pogled.
Osmotrio je demona. Ako bi se popeo na Oloha, dobio bi dodatnih
četiri-pet metara, ali nije želeo da priđe tim ustima.
Nije bilo vidljivih tragova koji su vodili s čistine, međutim, žbunje
nije bilo naročito gusto, pa je izabrao pravac i krenuo. Posle izvesnog
vremena navikao se da mu telo nestane svaki put kada bi zastao i da
se ponovo pojavi kada nastavi da hoda. Sada je najvažnije da pronađe
neki orijentir, neko mesto s kojeg bi mogao da utvrdi gde se nalazi.
Podozrevao je da se sa svakim napravljenim korakom samo još više
udaljava od glavne kuće.
Naišao je na par srna. Zastale su i pogledale u njegovom pravcu.
Ukipio se i nestao. Posle nekoliko trenutaka one su se udaljile. Da li su
ga namirisale?
Malo dalje je primetio veliku crnu sovu na drvetu. Pernata glava
okrenula se ka njemu i sova se zabuljila u njega svojim okruglim
očima. Set nije znao da sove mogu da budu tako velike i potpuno crne.
Imao je utisak da te zlatne oči zure u njegove čak i dok nepokretno
stoji. Set je u tom trenutku shvatio da nije popio mleko. Novi dan je, a
on je u međuvremenu odspavao. Nije u stanju da vidi pravo obličje
nijednog stvorenja obdarenog magijom. Ta sova je mogla da bude bilo
koje od njih. I srne su mogle da budu bilo šta.
Ponovo se setio Oloha. Da li demon stvarno izgleda kao kip, kao što
se njemu učinilo? Ili je posredi samo još jedna iluzija?
Set se unatraške povukao od sove, ne skidajući pogled s velike
ptice dok je povećavao razdaljinu između sebe i dok ju je zaobilazio.
Tamna sova nije se okrenula, samo se njena glava obrtala, a zlatne oči
ostale su uprte u Seta sve dok nije nestao s vidika.
Ubrzo potom Set je naišao na neku neobičnu stazu. Nekada je bila
široki put popločan kamenim pločama, a sada su iz nje rasli korov i
vitko mlado drveće. Veliki broj kamenih ploča bio je izvaljen ili
sakriven ispod vegetacije, ali su se preostale lepo videle i mogao je da
ih sledi. Ovo je bila prva popločana staza koju je Set video u Utočištu za
bajke, lako je bio u lošem stanju, Set je zaključio da je ipak sigurnije
slediti stari put nego besciljno lutati kroz šumu.
Staza nije bila poravnata i mnoge ploče prekrivene lišajevima bile
su iskrivljene i nestabilne. Set je morao dobro da pazi gde staje ako ne
želi da izvrne članak. Na jednom mestu zastao je da propusti dugačku
zmiju koja je gamizala kroz korov. Zadržao je dah jer nije bio siguran
da li je u pitanju zaista zmija ili nešto mnogo opasnije prerušeno u
zmiju. Po svoj prilici nije ga ni primetila.
Set je prošao pored ostataka skromne kolibe u raspadnom stanju
koja se nalazila dosta blizu staze. Dva zida i kameni dimnjak delimično
su bili netaknuti. Kada je nastavio dalje, uočio je izmešane ostatke
nekakvog manjeg zaklona, rascepkane i trule do neprepoznatljivosti.
Nekada je to sigurno bila šupa ili dograđeni deo.
Prošao je pored još nekoliko ruševina grubo obrađenih zaklona pre
nego što ga je put doveo na čistinu s impresivnim zdanjem,
iznenađujuće dobro očuvanim u poređenju s putem i ostalim
prebivalištima pored kojih je prošao. Zdanje je bilo dvospratno i imalo
je četiri velika stuba s prednje strane. Nekada beli zidovi sada su bili
sivi, a na svim prozorima bili su teški zeleni kapci. Rascvetale puzavice
uvijale su se oko stubova i pele uz zidove. Staza se ispred zdanja
pretvarala u kružni prilazni put i vraćala nazad.
Set se setio da je neko pomenuo da negde na imanju postoji
napušteno zdanje. Ono je nekada bilo glavna kuća Utočišta za bajke i
središte zajednice. Zakloni u stanju raspada najverovatnije su ostaci
tog središta. Nije mogao da se seti da mu je iko ikada kazao zbog čega
je to zdanje napušteno.
Imajući u vidu situaciju u kojoj se trenutno nalazi, to zdanje mu je
bilo veoma važno zbog jedne jedine stvari. Uzdiže se iznad ostalog
terena. Pretpostavlja da bi s krova mogao da utvrdi bar u kom je delu
Utočišta za bajke.
Da li bi smeo da uđe u tu kuću? U normalnim okolnostima ušao bi
bez razmišljanja. Voleo je da istražuje. Ali dobro zna da postoji rizik
kad je u pitanju provaljivanje u napušteno zdanje u Utočištu za bajke.
Ovde duhovi i čudovišta ne samo što su stvarni, već ih ima posvuda.
Zdanje mora da je ispražnjeno s razlogom. Veće je i grandioznije od
kuće u kojoj žive deka i baka. Mora da sazna gde se nalazi. Iako je
sunce još dosta visoko, mrak će se kad tad spustiti, a on nije želeo da
ga noć zatekne u šumi. Osim toga, svi su sigurno veoma zabrinuti. Ako
će mu ulazak u kuću omogućiti da razabere u kom se delu imanja
nalazi, vredi rizikovati. Takođe će biti kul i da vidi kako to zdanje
izgleda iznutra. Ko zna? Možda nađe i blago.
Set se oprezno zaputio ka kući. Odlučio je da sve radi sporo i da
bude spreman da zbriše na prvi znak nevolje. Dan je bio topao i bez
povetarca. Oblaci komaraca kovitlali su se iznad travnjaka. Mogao je
da zamisli kako kočije pristižu pred kuću gde ih dočekuju livrejisane
sluge. Ti dani su davno prošli.
Popeo se stepenicama na prednji trem, prošavši pored stubova.
Oduvek su mu se dopadale kuće sa stubovima. Delovale su tako
svečano, kao prava zdanja. Ulazna vrata bila su odškrinuta. Set se
zaputio do najbližeg zamandaljenog prozora. Zelena boja ljuštila se s
kapaka. Kada je povukao kapke, oni su se zatresli, ali se nisu otvorili.
Set se vratio do ulaznih vrata i otvorio ih. U kući je bilo mračno jer
su kapci bili zatvoreni i nije bilo nikakvog drugog osvetljenja. Iz
predvorja nalik na pećinu videla se prostrana dnevna soba. Nameštaj
je delovao skupoceno, iako je u debelom sloju bio prekriven prašinom.
Sve je bilo tiho.
Set je ušao unutra i ostavio vrata širom otvorena. U prolazu je
uskovitlao prašinu na podu. U kući jedva da je bilo nešto svežije nego
napolju na suncu. Vazduh je bio ustajao i pomalo buđav. S visoke
tavanice visili su veliki komadi paučine. Neki od njih obavijali su luster.
Zaključio je da bi bilo dobro da požuri.
 Grandiozno stepenište vodilo je iz predvorja na sprat. Set je pojurio
uz stepenice, podižući prašinu pri svakom napravljenom koraku i
ostavljajući otiske stopala na pohabanom tepihu. Na vrhu stepenica
visio je izbledeli crno-beli portret muškarca i žene. Muškarac je
delovao ozbiljno i imao je brkove. Žena je bila Lena... mnogo mlađa
nego u vreme kada ju je Set upoznao, ali i pod slojem prašine na
staklu, nije bilo nikakve sumnje da je to ona. Ovlaš se znalački
osmehivala.
Set je pohitao hodnikom do narednog stepeništa, koje je vodilo na
drugi sprat. Hodnik na narednom spratu bio je vidno uži. Nasumice je
pokušao da otvori jedna vrata, ali bila su zaključana. I naredna su bila
zaključana, ali je zato treća uspeo da otvori i ugledao spavaću sobu.
Pohitao je ka prozoru, otvorio ga i otkračunao kapke. Pogled je bio
prilično dobar, ali samo u jednom pravcu, pa je Set odlučio da izađe na
krov. Krov je bio dosta strm. Ako padne, najverovatnije će se
otkotrljati do ivice i pasti s drugog sprata na prilazni put. Set se
natenane zaputio ka prevoju krova. Drvo mu je krčkalo pod nogama.
S krova zdanja pružao se pristojan pogled na okolinu. Na nesreću,
uglavnom mu je nepoznata. Prepoznao je četiri brda koja su
okruživala dolinu u koju ga je Kolter odveo, ali nije bio siguran iz kog
pravca gleda na ta četiri brda. Polako se okrenuo i osmotrio obzorje u
potrazi za kakvim tragom. U jednom pravcu video je nešto za šta je
pretpostavio da je početak močvare. U drugom je ugledao usamljeno
brdo i krov koji izviruje iznad drveća.
Vorenova koliba! Mora da je to ona. S ovog uzvišenja jedva se
nazire njen vrh. Popeo se na prste, pokušavajući da poboljša ugao. Bila
je dosta daleko, ali ako uspe da stigne do te kolibe, znače i da se vrati
do glavne kuće.
Prešavši još jednom pogledom po dotičnoj oblasti, Set je upio sve
pojedinosti koje je mogao. Dole na tlu neće biti tako jednostavno. Ali
sunce se ponovo pokrenulo i bacalo je dovoljno dugačke senke, tako
da je Set bio prilično siguran u kom pravcu se nalazi zapad. A kada
zna gde je zapad, ne bi trebalo da zaluta na putu do kolibe.
Sišao je do prozora i ušao u sobu. Kapke je zatvorio i zakračunao
za sobom. Potom je osmotrio sobu. Bila je lepo nameštena, ali nije
video ništa što bi vredelo nositi sve do kolibe. Verovatno bi mogao
ponovo da nađe put dovde. Možda u kući ima novca ili nakita. Ako je u
pravu, oni se verovatno nalaze u glavnoj spavaćoj sobi. Možda bi
vredelo procunjati još nekoliko minuta pre odlaska. Na kraju krajeva,
to i ne bi bila krađa pošto je kuća napuštena.
Nagađao je da bi trebalo da krene u potragu na drugom spratu, na
kojem su sobe izgleda veće. Pošto je na brzinu proverio nekoliko fioka
u komodi i zavirio u nahtkasnu, izašao je iz sobe. Zastao je i zagledao
se ka naspramnom kraju hodnika. Tamo se prašina uskovitlala tik
iznad poda. Taj prizor ga je uznemirio, jer se prašina podizala do
visine njegovih cevanica. Odakle dolazi taj povetarac?
Stepenište koje vodi na drugi sprat nalazilo se otprilike na polovini
hodnika u pravcu uskovitlane prašine. Set je osetio da su mu se usta
osušila. Nije imao ni najmanju želju da krene ka prašini, ali se hodnik
iza njega završavao ćorsokakom.
Set se sitnim koracima zaputio ka neprirodnom poremećaju.
Prašina je iznenada počela još žešće da se kovitla i obrazovala je stub
od poda do tavanice. Set je potrčao ka tom đavolu od prašine čim se
on zaputio niz hodnik ka njemu. Nešto mu je govorilo da će gorko
zažaliti ako ne stigne do stepeništa pre tog stuba prašine.
I on je podizao prašinu dok je trčao, ali ona se jedva primećivala,
pošto je vetar iz nadolazećeg vrtloga ispunio hodnik zaslepljujućim
česticama. Set je začkiljio i uvukao glavu u ramena. Kovitlac je bio
udaljen svega tri metra kada je stigao do stepeništa. Vetar mu je već
napadao odeću.
Set se sjurio niz stepenice s vrtlogom za leđima, a potom je brže-
bolje skrenuo ka grandioznom stepeništu. Imao je utisak da ga u stopu
prati uragan. Kada je stigao do velelepnog stepeništa, otpozadi ga je
zahvatio talas prašine.
Ne usuđujući se da se osvrne, Set se stuštio niz stepenice
preskačući po dve odjednom. Nešto se razbilo o zid tik iza njega. Uši
mu je ispunilo zavijanje vetra. Dok je kašljao, Set je imao osećaj da se
izgubio u peščanoj oluji i da vazduh prožima decenijama taložena
prašina.
Set je smogao hrabrosti da se okrene tek u podnožju stepeništa
dok je jurio ka ulaznim vratima. Vrtlog je narastao. Sustizao ga je
lebdeći preko visokog predvorja pošto je prethodno bio preskočio
stepenište. Iz trena u tren bivao je sve veći. Pipci prašine posezali su iz
središta vrtloga. Ledena oluja bacala mu je bockavu prašinu u oči.
Set je izleteo kroz otvorena vrata i zalupio ih za sobom. Daveći se
od prašine, otrčao je niz stepenice do prilaznog puta i i pretrčao preko
dvorišta Zaputio se u pravcu kolibe. Tek kada mu zdanje više nije bilo
na vidiku, mogao je da odahne.
 Kendra je sedela za stolom s Vorenom i mozgala šta joj valja činiti.
Mendigo je čuvao stražu ispred prozora. Iako je bila u društvu nemog
albina i iždžikljalog lutka, retko se osećala toliko usamljeno.
Pokazalo se da je Mendigo i te kako koristan. Prvo je sakupio voće
za nju na brdašcu ispod kojeg je skrivena
Zaboravljena kapela, a zatim ju je na krkače odneo do Vorenove
kolibe, dok je na istoku polako rudela zora.
Ali dan je sada bio na izmaku, a ona i dalje nema plan. Samo je
rešila da stražari kod prozora u slučaju da Vanesa odluči da se pojavi
tu. Kendra je izvadila na sto sve napitke iz Tanuove vrećice. Znala je u
kojim se bočicama nalaze emocije, ali nije bila sigurna u kojoj od njih
je koje osećanje. Ostali napici mogli su da budu bilo šta. Pomislila je o
tome da proba neki od njih, ali se plašila da bi mogli biti otrovni ili na
neki drugi način škodljivi, namenjeni neprijateljima. Kendra je
zaključila da bi trebalo da pribegne nasumičnom probanju napitaka
tek u krajnjoj nuždi.
Mora da smisli način kako da oslobodi deku i baku. U kolibi je bilo
raznog oruđa, mnogo toga što bi mogla da iskoristi kao oružje, ali ako
Vanesa i dalje kontroliše Tanua, Kendra ne može ni da zamisli da bi joj
to moglo poći za rukom. Mendigo bi mogao da joj pomogne, ali Kendra
bi se veoma iznenadila kada bi lutak uspeo da uđe u dvorište, jer u
kolibu nije mogao. Bila je prilično sigurna da deka mora da izda
specijalnu dozvolu svakom posetiocu koji nije smrtnik. Vilama je
dozvoljen pristup u vrt samo zahvaljujući njegovom pristanku.
Mendigo je pokucao na prozor. Kazala mu je da je upozori ako
neko naiđe. Šta će sad? „Mendigo, zaštiti Vorena i mene, ali ostani
skriven dok ti ne dam znak.“
Mendigo je čučnuo iza grma u blizini trema dok je Kendra išla ka
prozoru. Provirila je napolje, polako pomerajući glavu. Nije mogla da
poveruje vlastitim očima. Set je upravo izlazio iz šume i primicao se
stazom koja je vodila do kolibe.
U prvi mah je bila u šoku. Kada se oporavila, otrčala je do vrata i
širom ih otvorila. Oči su joj se napunile suzama od sreće i olakšanja.
„Sete!“ povikala je. „Kendra!“ Izustio je on i ukopao se u mestu.
„Nisi mrtav?“
„О, naravno da jesam. Ja sam duh. Poslali su me da vas upozorim.“
Kendra nije mogla da obuzda osmeh. „Mislila sam da nikada više
neću čuti kako govoriš gluposti!“
„Ко je još s tobom?“
„Samo Mendigo i Voren. Požuri, hajdemo unutra.“
„Ha-ha“, rekao je Set, nastavivši lagano da prilazi kolibi.
„Ozbiljna sam“, reče Kendra. „Dođi unutra. Dogodilo se nešto loše.“
„I ja sam ozbiljan“, reče on. „Mjurijel me je pozvala iz groba. Tražila
je da isporučim muzički telegram.“
Kendra se podbočila. „Mendigo, pokaži se.“
Drveni lutak iskoči iza žbuna. „Tako mi svega!“ uzviknuo je Set i
povukao se. „Šta će on ovde? I zašto izvršava tvoja naređenja?“
„Uđi unutra i sve ću ti ispričati!“ rekla je Kendra. „Nikada mi nije bio
ovako drago što nekoga vidim. Moramo da rešimo veliki problem.“
 PETNAESTA GLAVA

Pomoć satira

S et je sedeo naspram Kendre za stolom. Bio je izvan sebe. Nakon što

je ispričao Kendri o čauri i prelaženju kroz Oloha, ona je njemu
ispričala kako su u njegovom odsustvu razotkrili Vanesu. „То znači da
je Vanesa kontrolisala Koltera“, rekao je Set. „Zbog toga je on u jednom
trenutku izgledao potpuno dezorijentisano. Kada se povratio,
povratnik je bio na nama, ali je on ipak uspeo da me spase.“
„Ako zaspimo, možda će i nas moći da kontroliše“, rekla je Kendra.
„Kako?“ Uzeo je još jedan keks s tanjira koji je Kendra stavila na
sredinu stola. Keks je pronašla u kredencu.
„Ona je narkobliks, mislim da su joj drumanti poslužili kao
diverzija. Pustila ih je iz kaveza kako bi mogla noću da nas izujeda a da
ne izazove podozrenje. Drumanti jesu ujeli i tebe, i Koltera, i Tanua. Ali
ko zna da li svi ti tragovi ujeda potiču od drumanata!“
 „Kladim se da si u pravu“, rekao je Set dok je žvakao keks.
„Nekoliko puta sam zaspao u čauri. Jednom sam dobro odvalio. Možda
zna da sam još živ.“
„Biće bolje da ne spavamo dok ne resimo ovaj problem,
bezbednosti radi“, rekla je Kendra.
„Umorna si, vidi ti se po očima, crvene su“, primetio je Set.
„Vanesa mi je juče dala neki čaj za opuštanje, tako da sam najveći
deo dana prespavala. Ali onda sam cele noći bila budna, a danas
nisam želela da rizikujem i nisam čak ni dremnula.“
Kendra je zevnula. „Trudim se da ne razmišljam o tome.“
„Ovaj, ja sam se dobro ispavao pošto me je Oloh... izbacio i trebalo
bi da izdržim budan ćelu noć“, kazao je Set. „Slažem se da moramo da
oslobodimo deku i baku, ali moramo da pronađemo i ključ i da ga
sakrijemo od Vanese. Moramo da zaštitimo artefakt.“
„Možda se već dokopala ključa“, primetila je Kendra. „Možda je i
artefakt kod nje!“
„Sumnjam. Teško bi prošla pored povratnika. Čak je i mene
naterao da se sledim od užasa... ništa nisam mogao da uradim. Mada,
možda Vanesa zna neki trik.“
„Ne smemo joj olakšavati“, rekla je Kendra. „Mislim da je poslala
tebe i Koltera u šumarak probe radi. Ne bih rekla da Vanesa baš zna
šta radi.“
„Ako je poslala Koltera, mogla bi da pošalje i druge“, rekao je Set.
„Ona i taj Kristofer Fogel su ovde zbog artefakta. Pronaći će već načina
da ga se domognu ako ih ne zaustavimo. A u međuvremenu mogu da
povrede svakoga koga uhvate.“
 „Misliš li da bi trebalo da ih uhodimo?“
„I to smesta. Dok se nije smrklo. Nemamo vremena za gubljenje.“
Kendra je klimnula. „U pravu si.“
Ustala je i spustila šaku na Vorenovo rame. „Idemo do kuće,
Vorene. Vratićemo se.“
Ravnodušno joj se osmehnuo.
„Neki od ovih napitaka su mi poznati“, kazao je Set, pokazavši na
napitke poređane po stolu.
„Znaš li koji od njih izaziva koje osećanje?“ upitala je Kendra.
„Mislim da znam“, odvratio je on. „Znam i da ovi ovde smanjuju.
Popiješ neki od njih i smanjiš se na visinu od tridesetak centimetara.
Ovaj ovde je protivotrov za većinu otrova. A ovaj ovde može da te učini
otpornom na vatru. Ili je to možda ovaj?“
„Znaš li koji izaziva strah?“ upitala je Kendra. „Taj bi mogao dobro
da nam dođe.“
„Ovaj ovde je za strah“, rekao je Set, podigavši jednu od bočica.
„Trebalo bi sve da ih ponesemo“, rekao je Set i odmah počeo da ih
stavlja u vrećicu. ,,Oh, u ovoj teglici nalazi se nešto veoma važno.“
Set je odvrnuo poklopac na teglici i umočio prst u nju. Kada ga je
izvukao, prst mu je bio obavijen bledožućkastom pastom. Set je
gurnuo prst u usta i olizao ga.
„Šta je to?“ upitala je Kendra.
„Puter od morža“, odvratio je Set. „Od morža iz rezervata na
Grenlandu. Deluje isto kao i mleko. Tanu ga koristi kada je na terenu.“
„Srećom još nisu našli ključ“, kazala je Kendra. „Deda ga je
premestio na neko drugo mesto. Možda ni mi nećemo uspeti da ga
pronađemo.“
„Smislićemo već nešto“, rekao je Set. „Ne možemo ništa da
planiramo dok ne utvrdimo šta se dešava. Valjda ću moći da
upotrebim rukavicu i osmotrim situaciju.“
Kendra je otišla do vrata, otvorila ih i obratila se džinovskoj
drvenoj lutki. „Mendigo, izvršavaj sva Setova naređenja kao da ti ih ja
izdajem.“
Ponovo se okrenula ka Setu. „Jesi li spreman?“
„Samo trenutak“, kazao je Set i pažljivo spustio poslednji napitak u
vrećicu. Napitak za strah zadržao je u ruci. „Izgubio sam svoj pribor za
hitne slučajeve, ali sam došao do vrećice s magičnim napicima i
rukavice za nevidljivost. Nije loše.“
Izašli su napolje. „Mendigo, odnesi Seta i mene do dvorišta što brže
i udobnije“, kazala je Kendra, ,,i potrudi se da nas ne čuju i ne vide.“
Drveni lutak prebaci Seta preko jednog ramena a Kendru preko
drugog, a onda se žustro ali s lakoćom zaputi stazom koja vodi od
kolibe.

Pogrbljeni i pazeći gde staju, Kendra i Set stigoše do dvorišta.

Mendigo je čekao nekoliko koraka iza njih. Dobio je naređenje da ih
pokupi i vrati u kolibu ako ga budu pozvali. Kendra je pokušala da ga
pošalje u dvorište, ali on nije bio u stanju da zakorači na travu. Ista
prepreka koja je sprečavala Oloha da uđe u dvorište delovala je i na
drvenog lutka.
 Set je čučnuo iza lisnatog žbuna na samoj ivici šume. Kendra se
smestila pored njega. „Pogledaj trem“, prošaputao je on.
Kendra je podigla glavu iznad grma, ali ju je Set povukao. „Pogledaj
kroz grm“, zasiktao je. Pomerala se napred-nazad dok nije pronašla
pukotinu kroz koju je mogla da vidi trem.
„Đavolci“, prošaputala je.
„Dvojica“, dodao je Set. „Od onih velikih. Kako su uspeli da uđu u
dvorište?“
„Onaj tamo veliki liči na đavolka iz tamnice“, kazala je Kendra.
„Kladim se da su obojica bili zatvorenici. Nisu ušli u dvorište iz šume,
već su izašli iz podruma.“
„Videli smo šta su u stanju da urade“, rekao je Set, unatraške se
udaljujući od grma. „Đavolci su žilavi. Ne smemo rizikovati da nas
opaze.“
Kendra se sa Setom povukla do mesta na kojem ih je čekao
Mendigo. Senke su bile dugačke jer se sunce klonilo zapadu. „Kako
ćemo proći pored njih?“ upitala je Kendra.
„Ne znam“, odvratio je Set. „Brzi su i snažni.“
Navukao je rukavicu i nestao. „Idem da pogledam.“
„Nemoj, Sete, postavili su ih da stražare. Primetiće te. Ne možeš
istovremeno mirno da stojiš i da bežiš.“
„Odustajemo onda?“
„Ne. Skini rukavicu.“
Nije joj se dopadalo da razgovara s glasom bez tela.
Set se ponovo pojavio. „Ne bih rekao da imamo mnogo mogućnosti.
Prednja vrata, vrata sa zadnje strane ili prozor. Biraj.“
 „Postoji još jedan način da se uđe u kuću“, rekla je Kendra. „Možda
bismo mogli da ga iskoristimo.“
„Koji način?“
„Vrata koja koriste brovniji. Put vodi kroz tamnicu.“
Set se zamislio i namrštio. „А kako ćemo... stani malo... napitak.“
„Smanjićemo se.“
„Kendra, to ti je najbolja ideja do sada“, rekao je Set.
„Međutim, postoji problem“, reče ona, prekrstivši ruke na grudima.
„Ne znamo gde brovniji ulaze. Znamo da prolaze kroz tamnicu na putu
do kuhinje, ali ne znamo odakle da krenemo.“
„Sada sam ja na redu“, izjavio je Set. „Hajde da pitamo satire.“
„Misliš li da će nam pomoći?“
Set slegnu ramenima. „Imam nešto što oni žele.“
„Znaš li gde možemo da ih nađemo?“
„Možemo da probamo na teniskom terenu. Ako nisu tamo, znam
jedno mesto, tamo im ostavljam poruke.“
„Pitam se da li bi mi vile kazale“, naglas je razmišljala Kendra.
„Ako uspeš da nagovoriš neku da priča s tobom“, reče Set.
„Hajdemo, ako požurimo, stići ćemo pre nego što sunce zađe. Nije
daleko.“
„Stvarno su napravili teniski teren?“
„I to vrlo lep. Videćeš.“
Set je naredio Mendigu da ih podigne, a onda je poveo drvenog
lutka oko dvorišta do staze koja će ih odvesti do teniskog terena.
Mendigove kuke čangrljale su dok je trčao niz stazu. Čim su se
približili terenu, začuli su prepirku.
 „Kažem ti da je suviše mračno, moramo prekinuti meč“, kazao je
jedan glas.
„I zbog toga smatraš da bi trebalo da bude nerešeno?“ s nevericom
je odvratio drugi glas.
„То bi bilo fer.“
„Vodim sa 6-2, 6-3, 5-1! I moja serva!“
„Dorine, za pobedu moraš da osvojiš tri seta. Razmisli koliko si već
postigao... spremao sam se da serviram.“
„Sunce još nije zašlo!“
„Već je u krošnjama. Senke me ometaju da vidim lopticu. Odigrao si
nekoliko solidnih partija. Priznajem da bi imao velike šanse da pobediš
ako nastavimo partiju. Ali na nesreću, priroda se umešala.“
Set je naložio Mendigu da siđe sa staze i nastavi kroz žbunje ka
skrivenom terenu.
„Mogli bismo sutra da nastavimo meč tu gde smo sada stali?“
pokušao je drugi glas.
„Na nesreću, tenis je sport inercije. Ni prema jednom od nas ne bi
bilo fer da sutra nezagrejani nastavimo gde smo danas stali. Vidi,
sutra ćemo početi ranije da bismo stigli da odigramo ceo meč“
„Pretpostavljam da ćeš, ako budeš gubio i ako ugledaš oblačak na
nebu, reći da postoji šansa da pljusne kiša i prekinuti meč. Ja ću da
serviram. Ti prosudi da li ćeš vratiti lopticu ili pustiti da prođe kraj
tebe.“
Mendigo se probio kroz žbunje na ivici terena. Dorin se spremao da
servira. Reket koji je polomio dok je mlatio Oloha bio je savršeno
popravljen, a žice zategnute. Nevil je stajao kod mreže.
 „Zdravo“, pozdravi ih Nevil. „Pogledaj, Dorine, imamo posetioce.
Kendra, Set, i... Mjurijelin uvrnuti lutak.“
„Imate li nešto protiv da serviram za pobedu, deco?“ upitao je
Dorin.
„Svakako da imaju!“ povikao je Nevil. „Kako možeš uopšte to da ih
pitaš!“
„Žuri nam se“, rekla je Kendra.
„Na brzinu ćemo mi to“, rekao je Dorin i namignuo.
„Ро ovoj tami jedan jedini udarac loptice može da izazove ozbiljnu
povredu“, bio je uporan-očajni Nevil.
„Nije baš toliko mračno“, primetio je Set.
„Linijski sudija kaže da treba da nastavimo“, zaključio je Dorin.
 Nevil pripreti Setu pesnicom. ,,U redu, još jedna serva, pobednik
nosi sve.“
„Slažem se“, pristao je Dorin.
„То nije fer“, promrmljala je Kendra.
„Nema problema“, kazao je Dorin. „Celog dana nije uspeo da mi
oduzme nijedan servis.“
„Dosta priče“, razdražljivo je doviknuo Nevil.
Dorin je bacio lopticu uvis i silovito je poslao preko mreže. Nevil je
vratio žestoku servu mlitavim lobom i omogućio Dorinu da pojuri
napred i osvoji poen udarivši lopticu pod nezgodnim uglom. Dve
naredne Dorinove serve bili su asevi. Četvrtu je Nevil žustro vratio, ali
posle snažnog voleja, Dorin je osvojio poen opakim slajsom koji Nevil
nije uspeo da stigne.
„Gem, set, meč!“ razglasio je Dorin.
Nevil je režeći odjurio do šupe i stao da udara reketom o zid. Ram
je naprsao, a nekoliko žica puklo.
„Buuuu“, prenemagao se Set. „Kakav si ti sportista.“
Nevil je prestao i podigao pogled. „То nema nikakve veze sa
sportskim duhom. Otkad su mu brovniji popravili reket, njegovi udarci
su snažniji. Želim samo da imam iste šanse.“
„Ne znam, Nevile“, rekao je Dorin, bacio reket uvis i uhvatio ga.
„Treba biti satir i po za reket ovog kalibra.“
„Samo se ti naslađuj“, rekao je Nevil. „Naredni put igraćemo po
danu i s opremom jednakog kvaliteta.“
„Baš čudno što ste spomenuli brovnije“, umešao se Set u njihovo
prepucavanje. „Potrebna nam je usluga.“
„Da li u tu uslugu spada i to da nam demoni rasture šupu?“ upitao
je Nevil.
„Pobrinuo sam se za Oloha“, odvratio je Set. „Moramo da saznamo
kako brovniji ulaze u kuću.“
„Kroz vratanca“, odvratio je Dorin.
 „Hoće da kaže da nas zanima gde ulaze da bismo i mi mogli da
prođemo kroz ta vratanca“, pojasnila je Kendra.
„Bez uvrede, ali možda će biti malo tesno“, primetio je Nevil.
„Imamo napitak koji će nas smanjiti“, rekao je Set.
„Snalažljiva deca“, prokomentarisao je Dorin.
Nevil ih je lukavo posmatrao. „Zašto želite da uđete u kuću baš tim
putem? Možete naići na razne prepreke. I ko kaže da će vam brovniji
to dozvoliti? Oni se u svemu drže po strani.“
„Moramo da se ušunjamo unutra“, objasnila je Kendra. „Vanesa je
narkobliks. Drogirala je deku i baku i zauzela kuću, a verovatno joj je
naredni cilj da uništi Utočište za bajke!“
„Stani malo“, reče Dorin. „Vanesa! Misliš, ona zgodna Vanesa?“
„Mislim, izdade nas sve redom Vanesa“, reče Kendra.
„Ne znam šta će brovniji reći ako vam otkrijemo gde se nalazi
njihov tajni ulaz“, primetio je Nevil gurajući jezikom obraz dok je
namigivao Dorinu.
„U pravu si“, pridružio mu se i Dorin, razborito klimajući glavom.
„Narušićemo sveto poverenje.“
„Voleo bih da možemo da vam pomognemo“, kazao je Nevil,
prekrstivši ruke, „ali obećanje je obećanje.“
„Koliko baterija tražiš?“ upitao je Set.
„Šesnaest“, reče Dorin.
„Dogovoreno“, reče Set.
Nevil munu laktom Dorina. „Mislio je dvadeset četiri.“
„Već smo se dogovorili za šesnaest“, rekao je Set, „ali možemo i da
smanjimo.“
 „То je fer“, pristao je Nevil. Prepredeno je odmerio Seta.
„Pretpostavljam da imaš baterije kod sebe.“
„Nalaze se u mojoj sobi“, odvratio je Set.
„Tako znači“, reče Nevil, dramatično se namrštivši. „Šta ako te
uhvate i ne uspeš da se vratiš? Ne samo što ćemo ostati kratki za
šesnaest baterija već ćemo pogaziti sveto obećanje dato brovnijima.
Zadovoljio bih se sa šesnaest baterija unapred, ali pošto je u pitanju
odloženo plaćanje, moraćemo da podignemo svoj honorar za pedeset
procenata.“
,,U redu, dvadeset četiri“, reče Set. „Platiću vam čim budem mogao.
„Nevil zgrabi Setovu šaku i snažno je protrese. „Čestitamo. Upravo ste
našli tajni ulaz.“
„А šta ćete s lutkom?“ upitao je Dorin.

Suton je već bio prilično gust kada su satiri, Kendra, Set i Mendigo
stigli do prilaznog puta koji je vodio do glavne kuće, u blizini prednje
kapije Utočišta za bajke. Kendra je u šumi videla nekoliko svetlucavih
vila, ali kada je pokušala da im privuče pažnju, one su odjurile.
„Sada se i ja slažem s tobom da se smrkava“, primetio je Dorin.
„Zaboravi“, odvratio je Nevil, kleknuo pored nekog drveta i pokazao
prstom. „Sete, idi pravo dvadeset koraka, naići ćeš na drvo čija je kora
crvenkasta. U podnožju tog drveta, između dva korena koja se
račvaju, primetićeš poveću rupu. To je ulaz za kojim tragate. Nemojte
mene kriviti ako vam ne prostru crveni tepih.“
 „I nemojte im reći da smo vam mi kazali kako da ih nađete“,
napomenuo je Dorin.
„Budi drugar, ostavi ovo u blizini ulaza“, dodao je Nevil i pružio Setu
reket koji je malopre polomio.
„Hvala“, kazala je Kendra. „Odavde ćemo sami.“
„Osim ako ne želite da nam pomognete“, pokušao je Set.
Nevil se žacnuo. „Aha, što se toga tiče, vidite, moramo da... . „
„Obećali smo nekim prijateljima“, reče Dorin.
„I to odavno... „
„Već smo dva puta otkazali... „
„Naredni put“, obećao je Nevil.
„Čuvajte se“, rekao je Dorin. „Nemojte dozvoliti da vas pojede kakav
brovni. „Satiri odskakutaše preko pošljunčenog prilaznog puta. Nisu
se uplašili Vanese i njenih đavolaka, jer sa mesta na kome se nalaze
nisu mogli da vide kuću. Mendigo ih je sledio na nekoliko koraka
rastojanja.
Nastavili su u pravcu koji su im satiri naznačili. „Mora da je to“,
kazao je Set, dodirnuvši drvo ružičaste kore. „Evo rupe. Baš dobro što
smo je pronašli pre nego što se potpuno smračilo.“
Set je oslonio polomljeni teniski reket o drvo.
Kroz tu rupu po svoj prilici bi mogla da prođe i kugla za kuglanje.
Strmo se spuštala u dubinu. „Izvadi napitke“, reče Kendra.
Set stade da pretura po vrećici i na kraju izvadi dve male epruvete.
„Ovo bi trebalo da obavi posao.“
„Jesi li siguran da su to one koje su nam potrebne?“ htela je da
bude sigurna Kendra.
 „Njih je najlakše upamtiti... napici u najmanjim bočicama
smanjuju.“
Set pruži jednu Kendri. Ona se namršti i nabra veđe. „Šta sada?“
upita je on.
„Misliš li da će nam se i odeća smanjiti?“ upitala je ona.
Set je nekoliko trenutaka ćutao. „Nadam se da hoće.“
„А šta ako se ne smanji?“
„Tanu je kazao da je posle uzimanja napitka bio visok nekih
dvadeset pet centimetara. Koliko ćemo onda mi biti visoki,
sedamnaest do dvadeset centimetara? Šta bismo mogli da obučemo?“
„Tanu pojedine bočice umotava u maramice“, kazala je Kendra.
Set zavuče šake u kesu i izvadi dve svilene maramice. „Poslužiće.“
„Nadajmo se da je onaj ko je napravio napitak imao u vidu i odeću“,
kazala je Kendra.
„Da li da poprskamo i nešto odeće za svaki slučaj?“ pitao je Set.
„Imamo još četiri dodatna napitka za smanjivanje.“
„Ne može da škodi“, rekla je Kendra.
Set izvadi još jednu epruvetu s napitkom za smanjivanje. „U isto
vreme?“ upitao je on.
„Popij ti prvi“, kazala je Kendra.
Set izvadi zapušač i iskapi sadržaj. „Pecka“, reče on i razrogači oči.
„Još kako pecka!“
Odeća je već u narednom trenutku visila s njega. Podigao je pogled
ka Kendri. Morao je da iskrivi vrat da bi video mnogo višu sestru. Seo
je na tle. Stopala su mu lako skliznula iz prevelikih cipela kada su mu
se noge skratile. Glava mu je utonula u okovratnik. Smanjivanje se
nastavilo i on je u jednom trenutku nestao.
„Sete!“ pozvala ga je Kendra.
„Ovde sam“, odvratio je on glasom kao u veverice. „Dodaj mi, molim
te, maramicu!“
Kendra je gurnula maramicu u košulju. Set se trenutak kasnije
pojavio s maramicom oko struka. Vukla se za njim kao kakav veliki
peškir. Podigao je pogled. „Sada si stvarno moja velika sestra“,
povikao je. „Poprskaj moju odeću.“
Kendra je izvadila čep iz nove epruvete i poprskala Setovu odeću.
Čekali su, ali nije bilo nikakve reakcije. „Izgleda da ćemo provesti dan
odeveni u maramice“, uzdahnula je Kendra.
„Lepe su i svilenkaste“, doviknuo je Set.
„Ti si lud“, reče Kendra i okrenu se ka Mendigu. „Mendigo, pokupi
našu odeću i ostale stvari i motri na kuću. Kada vidiš da izlazimo,
pohitaj ka nama.“
Mendigo je odmah počeo da vuče njenu košulju. „Mendigo,
pokupićeš moje stvari kada se smanjim i ogrnem se maramicom.
„Mendigo je podigao Tanuovu vrećicu i Setovu odeću. „Hej“, povikao je
Set. „Daj da vidim da li bih mogao da ponesem rukavicu.“
Kendra je izvadila rukavicu iz džepa Setovih pantalona i kazala
Mendigu da je ostavi. Potom ju je dodala Setu. Prebacio ju je preko
ramena i krenuo. Delovala je nezgrapno. „Da nije prevelika?“ upitala je
Kendra.
„Mogu da izađem na kraj s njom“, obavestio ju je Set. „Kada opet
budemo veliki, biće nam drago što je imamo. Kad smo već kod toga,
popij svoj napitak, pa da krenemo. Ne želim da povratim normalnu
veličinu u rupi brovnija.“
Kendra je otčepila treću epruvetu i ispila sadržaj. Set je bio u pravu,
oseća se peckanje. Imala je utisak da hoda po iglama, kao da su joj
udovi zaspali i da joj se osećaj polako vraća u njih. Što se više
smanjivala, to je peckanje bivalo jače. Uvek kada bi joj utrnula noga,
Set bi je bockao prstom. To ju je izluđivalo. Ovo je bilo mnogo gore,
peckanje je počelo od vrhova prstiju na rukama i nogama i proželo joj
celo telo.
Pre nego što je Kendra shvatila šta se to dešava s njom, košulja ju
je poklopila poput šatora koji se ruši. Ispuzala je kroz rukav. „Zatvori
oči, Sete“, doviknula je ona, primetivši da joj je glas strašno visok i
kreštav.
„Već jesam“, odvratio je on. „Ne želim da prizivam košmare.“
Kendra je pronašla drugu maramicu i pretvorila je u togu. ,,U redu,
sada možeš da ih otvoriš.“
„Ako se u tamnici budemo vratili u normalnu veličinu, bićemo u
stupici.“
Kendra je otišla do jedne od praznih bočica koja je ostala da leži na
tlu. Uz dosta stenjanja uspela je da je uspravi. U odnosu na njenu
trenutnu veličinu, bočica je bila veličine kante za otpatke. „Staklo je
debelo“, izjavila je Kendra. „Jedva sam uspela da pomerim i ovu
praznu.“
Set je spustio glomaznu rukavicu i pokušao da podigne bočicu.
Uspeo je tek malo da je odigne od tla. „Šteta što ne možemo da
ponesemo rezervnu“, reče on. „Моraćemo da požurimo.“
„Upamti, Mendigo! Motri na kuću i čim nas ugledaš, potrudi se da
nas sustigneš.“
Mendigo joj je sada izgledao ogroman, poput kakvog sablasnog
spomenika.
Set prebaci rukavicu preko ramena. „Hajdemo.“
Kendra podiže pogled. Kroz razmaknute grane iznad njene glave
videla je da se pojavljuju zvezde. A onda je krenula za bratom u
zjapeću rupu.
 ŠESNAESTA GLAVA

Vrata za brovnije

Iako je zemlja ispred rupe brovnija bila rastresita i mrvila se, tle je
postalo glatko i čvrsto čim je tunel počeo da se spušta. Kendra i Set
su u blizini ulaza morali da čučnu u nekoliko navrata, ali je tunel ubrzo
postao širi i oni se uspraviše i nastaviše normalno da hodaju. Na
početku je korenje štrčalo kroz zidove i tavanicu, ali što su se dublje
spuštali, to je korenje bivalo sve rede, a pod tunela sve ravniji. Zemlja
pod njihovim bosim stopalima bila je hladna.
„Ništa ne vidim“, požalio se Set.
„Oči će ti se već priviknuti“, kazala je Kendra. „Jeste mračno, ali nije
baš da se ništa ne vidi.“
Set se okrenuo. „Kada pogledam unazad, nazirem neku veoma
slabu svetlost, ali ispred mene je mrkli mrak.“
„Verovatno ti preti slepilo, jer ja vidim daleko niz tunel.“
 „Onda ti vodi. „Kendra ih je povela dublje u tunel. Nije joj bilo jasno
zašto Set kaže da ništa ne vidi. Jeste mračno, ali je pri svetlosti koja je
dopirala kroz ulaz mogla čak da razabere teksturu različitog kamenja
ugrađenog u zidove tunela.
„Da li bilo šta vidiš?“ upitao je Set.
„Zar ti se oči još nisu prilagodile?“
„Kendra, oko nas je mrkli mrak. Nema svetlosti. Ni tebe ne vidim.
Ne vidim ni vlastitu šaku. A više ne nazirem nikakvu svetlost ni kada se
okrenem.“
Kendra je pogledala preko ramena. U tunelu iza nje bilo je
sumračno kao i u delu tunela ispred nje. „Ti ništa ne vidiš?“
„S mojim vidom noću sve je u redu, Kendra“, rekao je Set. „U
šumarku sam dosta dobro video, a nije bilo mnogo svetlosti. Ako ti i
dalje vidiš, to znači da vidiš u mraku.“
Kendra se setila oblačne noći kod ribnjaka, kada je pretpostavila
da se svetlost probija kroz oblake. Takođe se setila da je razabirala
unutrašnjost ćelija u tamnici za koje je Set govorio da su u mrklom
mraku. A sada, duboko ispod površine zemlje i uprkos poodmaklom
sumraku napolju, njoj se činilo da u tunelu ne postaje mračnije ma
koliko se udaljavali od ulaza.
„Mislim da si u pravu“, složila se Kendra. „I dalje dosta dobro vidim.
Svetlost već izvesno vreme ne bledi.“
„Voleo bih da je neka od onih vila i mene poljubila“, dobacio je Set.
„Budi srećan što bar jedno od nas vidi. Hajdemo.“
Tunel je napravio nekoliko zaokreta pre nego što se Kendra
zaustavila. „Ispred nas vidim vrata.“
 „Da li preprečuju put?“
„Da.“
„Hajde da pokucamo.“
Kendra krenu napred.
„Samo trenutak“, reče Set. „Izgubio sam maramicu. Ne viri. Evo je.
Idemo dalje.“
Zid kružnog oblika zatvarao je tunel. U zidu su se nalazila vrata
ovalnog oblika. Kada su stigli do njih, Kendra je probala da ih otvori.
Bila su zaključana. Ona pokuca.
Trenutak kasnije neko je na brzinu otvorio vrata i ona se našla
licem u lice s mršavim muškarcem svoje visine. Imao je dugačak nos,
uši nalik na listove i glatku kožu kao u bebe. Odmerio je Kendru i Seta
od glave do pete i rekao: „Samo brovniji.“
I zalupio vrata.
„Šta se dogodilo?“ upitao je Set. „Jesi li ga razumela?“
„Samo brovniji“, prevela je Kendra. Maleni je otvorio vrata, rekao
samo brovniji i ponovo zatvorio vrata. Ona udari šakom po vratima.
„Molim te, moramo da uđemo u kuću, hitno je!“
Vrata se odškrinuše. Maleni proviri jednim okom kroz prorez. „Šta
ti bi da naučiš rovijan kada svi znaju da brovniji ne razgovaraju sa
strancima?“
„Rovijan?“ upitala je Kendra.
„Ne izmotavaj se sa mnom, mlada damo. Upoznao sam nekoliko
vila i nimfi koje su poznavale osnove jezika kojim se služe brovniji, ali
nikada nisam sreo minijaturno ljudsko biće koje ga govori.“
„Ја sam Kendra“, reče ona. „Mnogo volim brovnije. Spremate divnu
hranu i popravili ste kuću mog deke i moje bake posle ruiniranja.“
„Svi mi radimo ono što radimo“, smerno je kazao brovni.
„Brat i ja moramo po svaku cenu da uđemo u kuću, a ovo je jedini
put. Molim te da nas pustiš da prođemo.“
„Ovim putem ulaze samo brovniji“, rekao je on. „А ja sam vam
najmanja briga. Unutra postoje magične prepreke koje sprečavaju
druge da uđu u kuću kroz naš prolaz.“
Kendra pogleda Seta, koji ih je zapanjeno posmatrao. „Ali nama je
dozvoljeno da uđemo u kuću, mi smo gosti.“
„Zašto ste onda odlučili da ovuda uđete u kuću?“
„Moji deka i baka su čuvari Utočišta za bajke. Neko ih je sabotirao i
zato mi sada pokušavamo da se ušunjamo i pomognemo im. Moramo
da požurimo. Ako dejstvo napitka prestane, zakrčićemo vam tunel.“
„То ne smem da dozvolim“, zamišljeno je kazao brovni. „U redu,
pošto niste veći od brovnija, pošto sam se uverio da ste iz kuće i bili ste
tako ljubazni da mi strpljivo sve razjasnite, ne vidim ništa loše u tome
da vas pustim da prođete. Pod jednim uslovom. Oboje morate da
stavite povez preko očiju, zato što ćete ući u zajednicu brovnija. Naše
tajne su samo naše.“
„Šta kaže?“ upitao je Set.
„Kaže da moramo da stavimo povez preko očiju.“
„То je pošteno“, kazao je brovni. „Samo trenutak.“
Brovni je zatvorio vrata. Kendra i Set su čekali. Ona pokuša da
otvori vrata. Bila su zaključana.
„Šta on to radi?“ upitao je Set.
„Ne znam“, odvratila je Kendra.
 Kendra je već počela da se pita da li će se brovni uopšte vratiti po
njih kada su se vrata otvorila. „Dva poveza za oči“, rekao je brovni. „I
dva ćebeta, otprilike vaše veličine. Ne mogu da dozvolim da se taj fini
materijal vuče po zemlji.“
„Šta kaže?“ zanimalo je Seta.
„Doneo je poveze za oči“, prenela mu je Kendra. „Pitaj ga da li i ja
moram da ga nosim kad ionako ništa ne vidim“, kazao je Set.
„Samo ga ti stavi“, odvratila je Kendra. „Takođe traži da maramice
zamenimo ćebadima.“
Kendra i Set dadoše brovniju maramice, a on njima ćebad. Ni u
jednom trenutku tokom razmene nisu otkrili strateški važna mesta.
Potom im je brovni stavio poveze preko očiju. „Ја ću biti tvoj vodič,
dušo“, ženski glas je kazao Kendri. „Stavi šaku na moje rame.“
„Reci svom prijatelju da ću ja njega voditi“, rekao je brovni
muškarac.
„On će tebe voditi, Sete.“
Brovniji su ih poveli kroz vrata i duž hodnika. Uskoro je tle pod
njihovim nogama postalo tvrdo. Iako je imala povez preko očiju,
Kendra je znala da su ušli u osvetljenu oblast. Brovniji su im
povremeno izdavali uputstva poput „stepenik“ ili „pogni glavu“, koje je
Kendra prevodila Setu. S vremena na vreme čula je mrmljanje, kao da
je njihov prolazak izazivao prigušene komentare među okupljenima.
Posle izvesnog vremena sjaj je izbledeo i uglancani pod ponovo se
pretvorio u zemljani. Brovniji se zaustaviše. Muški brovni skinuo im je
poveze. Stajali su ispred vrata koja su dosta ličila na prethodna. „Је li
mračno?“ upitala je Kendra.
 „Ništa ne vidim“, odvratio je Set.
„Samo nastavite ovim prolazom“, uputio ih je brovni. „Odvešće vas
pravo do tamnice. Ne mogu da vam kažem da li će vas prepreke
sprečiti da uđete. Na vama je da rizikujete.“
„Hvala“, rekla je Kendra.
„Ovo je vaša odeća“, kazala je žena brovni. Podigla je prelepu
haljinu i par mokasina. I haljina i mokasine bile su sašivene od svilene
maramice. Kendra je prihvatila haljinu, a žena brovni je pružila Setu
košulju, jaknu, Pantalone i papuče od istog materijala.
„То se zove improvizacija“, kazala je Kendra. „Odeća je predivna.“
„Svi radimo ono što radimo“, odvratila je žena brovni uz blagi
naklon.
Brovniji podigoše ćebad da Kendri i Setu obezbede bar malo
privatnosti dok se oblače. Kendra nije mogla da se načudi kako joj je
haljina dobro pristajala.
„Moj su broj“, rekao je Set kada je obuo papuče.
Kendra je okrenula kvaku i otvorila vrata. „Još jednom hvala“, reče
ona.
Brovniji istovremeno klimnuše glavom. Ona i Set prođoše kroz
vrata, zatvoriše ih za sobom i nastaviše niz mračan tunel. „Nikada
nisam nosio nešto ovako svileno“, izjavio je Set. „Nosiću ovu odeću
umesto pidžame.“
„Samo ako svake večeri budeš popio napitak za smanjivanje“,
podsetila ga je Kendra.
„Oh, da.“
Konačno je zakrivljene zemljane zidove u tunelu zamenio kamen i
hodnik je postao četvrtastiji. Vazduh se više nije osećao toliko na
zemlju, više na vlagu. „Mislim da smo blizu“, kazala je Kendra.
„Konačno! Smučila mi se ova tama“, rekao je Set.
„Nisam sigurna da će u tamnici biti mnogo svetlije“, izjavila je
Kendra.
„Možda pronađemo prekidač“, reče on.
„Videćemo.“
Hodnik se završavao lepo izrezbarenim mesinganim vratima.
„Mislim da je to to“, kazala je Kendra. Pritisla je kvaku i vrata su se
širom otvorila. Pred njima se ukazala prostorija osvetljena treperavim
plamenovima. Izvor svetlosti nalazio se s leve strane, duž istog zida na
kojem su bila i sićušna vrata, tako da još nisu mogli da ga vide.
„Progledao sam“, uzbuđeno je prošaputao Set.
„Izgleda da smo prošli sve prepreke“, kazala je Kendra.
Set se progurao pored nje i zakoračio u prostoriju. I zidovi i pod bili
su od kamenih blokova spojenih malterom. Set se okrenuo da pogleda
levo od vrata. „Hej, pa ovo je soba u kojoj spravljaju... „
Istog časa ščepala ga je ogromna šaka izbrazdana venama.
Rukavica koju je nosio pala je na de. Šaka je cimnula Seta i on je
nestao s vidika.
„Sete!“ povikala je Kendra. I druga ruka proletela je kroz vrata u
tunel. Kendra je pokušala da izbegne prste i da se povuče, ali ju je
spretna šaka sasvim lako ščepala.
Šaka je izvukla Kendru iz tunela i podigla je visoko u vazduh. Onako
maloj, prostorija joj je izgledala ogromno. Kada je ugledala veliki
kazan iznad vatre, shvatila je da se nalaze u prostoriji u kojoj goblini
pripremaju glop. Kendra je pri treperavoj svetlosti prepoznala u svom
zarobljivaču Slaga.
„Vurše, uhvatio sam neke zalutale životinjke da zasladimo glop“,
strugao je Slago svojim grlenim glasom.
„Jesi li ti gluv?“ podrugnuo mu se Vurš. „Ne smeš hvatati brovnije.“
Sedeo je na stolu u uglu i čistio zube nožem.
„Znam ja to, glupane“, Slago ih ispruži ka njemu. „Ovo nisu brovniji.
Pomiriši ih.“
Kendra se upirala da razdvoji prste koji su je stezali. Uzalud. Bili su
deblji od njene noge i prekriveni žuljevima tvrdim poput kamena.
Slago ju je približio Vuršovoj njušci i ovaj nekoliko puta udahnu.
Nozdrve mu zatreperiše.
„Miriše na ljude“, rekao je Vurš. „Poznat mi je taj miris.“
„Mi smo Kendra i Set“, povikala je Kendra kreštavim glasićem.
„Naši deka i baka su čuvari Utočišta za bajke.“
„Govori gobliš“, reče Slago.
„Misli da je đavolak“, zakikotao se Vurš.
„Morate nam pomoći“, povikala je Kendra.
„Stišaj se malo“, reče Slago. „Nisi u položaju da izdaješ naređenja.
Sećam se ovo dvoje. Rut ih je nedavno dovela ovamo.“
,,U pravu si“, složio se Vurš. „Imajući u vidu da su se stvari
izmenile... „
„Šta hoćeš da kažeš? Kako su se to stvari izmenile?“ povikala je
Kendra.
„Hoće da kaže da su starac i starica sada zatvoreni u vlastitoj
tamnici“, obavestio ih je Slago. „Baš bi bilo zabavno gledati ih kako
halapljivo jedu svog mesa meso.“
„Čitaš mi misli“, zamrmorio je Vurš.
„Šta kažu?“ upitao je Set.
„Pričaju o tome kako će da nas skuvaju“, rekla je Kendra. „Baka i
deka su zatočenici u tamnici.“
„Ako nas skuvate, skupo ćete to platiti“, povikao je Set. „Okriviće
vas za ubistvo. Baka i deka neće zauvek ostati zatočeni!“
„Ovaj govori jezikom ljudi“, progunđao je Slago.
„U pravu je“, uzdahnuo je Vurš.
„Ne možete da nas skuvate“, doviknula im je Kendra. „Štiti nas
sporazum.“
„Svako ko neovlašćeno uđe u našu tamnicu gubi pravo na zaštitu“,
objasnio im je Vurš.
„Međutim, žgoljavac je možda u pravu što se tiče Stena i Rut“,
rekao je Slago.
„Ali ako Sten i Rut ne saznaju za to, ne mogu ni da nas kazne“,
promrsio je Vurš.
„Zašto lepo ne oslobodite deku i baku?“ predložila je Kendra. „Oni
su zakoniti čuvari ovog mesta. Bićete nagrađeni.“
„Vanesa je oslobodila velike đavolke“, zakreštao je Slago. „Ona je
sada glavna.“
„Uostalom, ne bismo mogli da oslobodimo Stena i da hoćemo“,
rekao je Vurš. „Nemamo ključeve od ćelija“
„Tako da možemo malo da se zabavimo“, izjavio je Slago, stisnuvši
Kendru tako jako da su joj rebra zaškripala.
„Ako nas pustite, možda ćemo uspeti da pomognemo deki i baki“,
rekla je Kendra. „Vanesa nema ovde nikakvu vlast. Pre ili kasnije deka i
baka će je preuzeti. A kada se to dogodi, bogato će vas nagraditi ako
nam sada pomognete.“
„Tako govore očajnici saterani u ćošak“, reče Slago, zaputivši se ka
kazanu sa mutnom sivom masom.
„Stani, Slago, možda je u pravu“, reče Vurš.
Slago je ipak oklevajući zastao kod kazana iz koga se dizala topla
smrdljiva para i zapahnjivala Kendru. Ona pogleda Seta, koji je
zabrinuto zurio u nju. Slago se okrenuo da pogleda Vurša. „Misliš?“
„Sten i Rut su uvek cenili odanost“, rekao je Vurš. „Možda nam se
više isplati da poštedimo njihove potomke nego da gledamo kako se
kržljavci kuvaju.“
„Dobićemo gusku?“, s nadom upita Slago.
„Možda i nešto bolje od guske. Za ovu uslugu moraće da nam budu
i te kako zahvalni, a Sten je uvek bio pravedan prema nama.“
„Ubeđena sam da će vas bogato nagraditi“, rekla je Kendra.
„Sada bi rekla bilo šta samo da spaseš glavu“, zarežao je Slago, „ali
bez obzira na to, moje uši se slažu s Vuršom. Sten će se verovatno
vratiti na čelo Utočišta za bajke, a poznat je po tome da uvek fer
nagradi dobro delo.“
Slago spusti Kendru i Seta na pod.
„Da li biste nas odveli do njihove ćelije?“ upitala je Kendra. Set ju je
pogledao kao da je poludela.
„Nadrljali smo ako nas nova gospodarica uhvati kako pomažemo
neprijatelj ima“, odvratio je Vurš.
„Ako nas odvedete do ćelije, budite sigurni da će Sten i te kako
umeti da ceni vaše učešće u čitavoj stvari“, rekla je Kendra. „Uvek
možete da se povučete i pobegnete ako neko naiđe.“
„Možda bismo i mogli“, promrmljao je Slago. „Možeš li da držiš
zatvorene te vaše zamke dok budemo prolazili?“
„Svakako“, odvratila je Kendra.
„Jesi li poludela?“ prosiktao je Set.
„Mogli bi da nam uštede dosta vremena“, šapatom je odgovorila
Kendra.
„Potvrdićete da nismo umešani ako vas uhvate“, kazao je Vurš.
„Razume se“, rekla je Kendra.
„U protivnom možemo i te kako da vam zagorčamo život“, zarežao
je Slago.
„Nećemo vas pominjati ako nas uhvate“, obećala je Kendra.
„Objasni i ovom drugom šta smo se dogovorili“, rekao je Vurš.
„Meni se splete jezik dok govorim vaš odvratni jezik.“
Kendra je objasnila Setu situaciju, a on je potvrdio da se sa svim
slaže. Slago se sagnuo i pokupio oboje jednom rukom.
„Možeš li malo da olabaviš stisak?“ upitala je Kendra.
„Budi srećna da vas ne osakatim“, odvratio je Slago i malo popustio
stisak kojim je lako mogao da im polomi kosti.
„Zamoli ga da dohvati rukavicu“, reče Set.
„Da li bi mogao i da podigneš tu rukavicu s poda?“ upitala je
Kendra. „Biće nam potrebna kada ponovo budemo veliki.“
„Sasvim dobro sam ga razumeo“, rekao je Slago. „Kladim se da
govorim više jezika nego vas dvoje zajedno. Kakva korist od jedne
rukavice?“ Sagnuo se i podigao je.
 „Baš nikakva“, odvratila je slabim glasom Kendra.
Slago zavrte glavom. „Odmah se vraćam“, rekao je Vuršu. „Nemoj
zaboraviti da promešaš glop.“
„Pazi da te ne otkriju“, kazao je Vurš. „Progutaj ih ako dođe do
toga.“
Slago je dohvatio baklju i zapalio je na ognjištu. Izašao je iz
prostorije i žurnim koracima zaputio se niz hodnik. Na kraju hodnika
skrenuo je iza ugla i nastavio. Prošli su pored Neme kutije koju im je
baka pokazala. Kendra je bila zahvalna na svakoj ćeliji pored koje su
prošli, jer su bili sve bliži prednjem delu tamnice. Ako ona i brat
povrate normalnu veličinu pre nego što stignu do kuhinje, ostaće
zarobljeni u podrumu. Što znači da im je svaka sekunda važna.
„Stigli smo“, tiho je kazao Slago, spustivši ih ispred vrata jedne
ćelije. „Održite reč i nemojte nam stvoriti probleme.“
Rukavicu za nevidljivost spustio je pored njih. „Ako sve prođe
dobro, odužite se onima koji to zaslužuju.“
Goblin je uzeo baklju i žurno krenuo nazad, a Kendra i Set provukli
su se kroz prorez za poslužavnike s hranom. „Bako, deko!“ pozvala ih
je Kendra.
„Је li to Kendra?“ upitao je deka Sorenson. „Šta ćeš ti ovde?“
„Nije samo Kendra“, javio se i Set. „Smanjili smo se.“
„Sete!“ zapanjeno je izgovorila baka Sorenson glasom koji je
podrhtavao. „Ali kako?“
„Kolter se probudio nekoliko trenutaka pre nego što nas se
povratnik dočepao“, rekao je Set. „Dao mi je magičnu čauru, koja se
obmotala oko mene. Oloh me je progutao kao tabletu. Na jednu stranu
sam ušao, a na drugu izašao.“
„А to je bilo dovoljno da se zadovolji čarolija i on okameni“, rekao je
deka. „Kakva sreća! Ne mogu da vam opišem koliko mi je sada lakše.
Imam još gomilu pitanja, ali nemamo vremena. Pretpostavljam da ste
ušli kroz vrata brovnija?“
„Рrе nego što sam pobegla, uzela sam Tanuovu vrećicu s
napicima“, kazala je Kendra. „I tako smo se smanjili. Da li znaš koliko
će to da potraje?“
„Ne bih umeo da vam kažem“, odvratio je deka.
„Pametna deca!“ pohvalila ih je baka. „Biće bolje da požurite ako
nameravate da uđete u kuću. Čarolija neće trajati večno.“
„Nameravamo da ponovo dođemo do ključa koji omogućava
pristup artefaktu“, izjavio je Set.
„Kod njih je?“ upitala je Kendra.
„Bojim se da jeste“, reče deda. „Iz razgovara s vašom bakom
razabrao sam sa se ona ne seća nekih naših nedavnih razgovora.
Mislim da je Vanesa, pre nego što smo je razotkrili, kontrolisala vašu
baku kako bi od mene saznala neke stvari. To objašnjava činjenicu da
je zapisala ona imena u registar. Sećam se da je Rut tražila da joj
potvrdim gde je sakriven ključ od riznice i da je podsetim koja je
kombinacija za ulaženje na tajni tavan.“
„Uopšte se ne sećam da sam ga tako nešto pitala“, kazala je baka.
„Vanesa se već sigurno domogla ključa zahvaljujući tim
obaveštenjima“, rekao je deka.
„Da li oni znaju gde se nalazi registar?“ upitala je Kendra. „Mogu li
da puste još ljudi u rezervat?“
 „Ne verujem da znaju gde je trenutno sakriven registar“, rekao je
deka, „ali oslobodili su najmanje jednog velikog đavolka, zver koja je
boravila u ovoj pećini, divljaka koji mi je polomio nogu.“
„Mislila sam da je ovo ćelija đavolka koji je vikao na mene kada
nam je baka pokazivala tamnicu“, primetila je Kendra.
„Tako je, mila“, reče baka.
„Još su dva džinovska đavolka bila ovde zatočena, sigurno je i njih
oslobodila“, rekao je deka. „Povrh toga, sigurno joj je do sada u pomoć
pritekao i Kristofer Fogel i kladim se da i dalje nastanjuje Tanua.
Moraćete da budete strašno oprezni, deco.“
„Dejl i Kolter su takođe ovde, u jednoj od ćelija“, reče baka. „Vurš je
bio tako ljubazan da nam to potvrdi.“
„Goblini umalo da nas skuvaju“, reče Set. „Kendra im je kazala da
ćete ih nagraditi ako nam pomognu, i pristali su. Mislim da žele
gusku.“
„Daću im deset gusaka ako se izvučemo iz ovoga“, rekao je deka.
„Brzo, kakav je vaš plan?“
„Idemo po ključ riznice u kojoj je artefakt, a onda ćemo i vas
osloboditi“, rekao je Set. „Imamo Kolterovu rukavicu koja obezbeđuje
nevidljivost onome ko je navuče. Ona će nam omogućiti da se
prišunjamo i kada ponovo postanemo veliki.“
„Bar će jedan od nas moći da se prišunja“, dodala je Kendra.
„Ključ od riznice je veliki, liči na štap“, reče deka.
„Dug oko metar i po?“ upitao je Set.
„Рrе bih rekao metar i osamdeset“, reče deka. „Viši je od mene.
Vanesa će ga sigurno stalno nositi sa sobom. Budite na oprezu, veoma
je opasna. Ne zavaravaj se, Sete: bez obzira na to da li još naseljava
Tanua, nemaš šanse protiv nje u fer borbi. Videli ste kako izgledaju
ključevi od tamnice?“
„Jesmo“, odvratila je Kendra.
„Držali smo ih na klinu pored našeg kreveta“, rekao je deka. „Može
se desiti da i njih nosi sa sobom. Možda nećete moći da se vratite po
nas s ključevima od tamnice. Za sve osim za brovnije odavde postoji
samo jedan izlaz, tako da se lako možete naći u klopci ovde dole
zajedno s nama. Ako nešto pođe naopako, uzmite ključ od mesta u
kojem je skriven artefakt i bežite iz rezervata. Živećemo u nadi da će
vas Sfinga pronaći.“
„Ako sve drugo zakaže, zaboravite i na ključ i spašavajte sebe“,
reče baka. Zatim se okrenula ka deki. „Moramo da ih pustimo da
krenu.“
„Svakako“, reče deka. „U slučaju da dejstvo napitka prestane pre
nego što stignete do kuhinje, sve će biti izgubljeno.“
„Brovniji imaju zasebno stepenište“, rekla je baka. „Potražite rupu u
podnožju stepeništa.“
„Možete li da nađete put u mraku?“ upitao je deka.
„Kendra vidi u mraku“, odvratio je Set.
„Mislim da su i za to zaslužne vile“, reče Kendra.
„Znate put?“ upitala je baka.
„Mislim da znam“, rekla je Kendra. „Kada izađemo, skrenemo
desno, zatim levo, pa desno, pa kroz vrata i uz stepenice.“
„Bravo“, pohvalila ju je baka. „Požurite.“
Kendra i Set se provukoše kroz prorez u vratima. „Srećno!“
doviknula im je baka. „Ponosimo se vama.“
 SEDAMNAESTA GLAVA

Ključ je vraćen

K endra je držala Seta za ruku dok su jurili niz hodnik. Ovako

malima, hodnik im je izgledao kao balska dvorana. Set je počeo da
usporava kada su stigli do kraja hodnika, gde je trebalo da skrenu
levo. „Rukavica mi postaje sve teža i teža“, dahtao je Set.
„Daj mi je, ja ću malo da je nosim“, ponudila se Kendra. Bez reći joj
je pružio rukavicu. Nije bila mnogo teška, ali je bila nezgrapna, imala
je utisak da nosi nekoliko neumotanih vreća za spavanje koje joj stalno
klize iz ruku. Trudila se da trči što brže može pod teretom rukavice.
„Voleo bih da imam infracrveni vid kao ti“, rekao je Set.
„Infracrveni?“
„Ili ultraljubičasti. Kako god da se to zove. Da li ti je normalna
svetlost sada suviše jaka?“
„Sve je isto kao i do sada. Možemo li to da ostavimo za kasnije?
Ponestaje mi daha. „Nastavili su da kaskaju u tišini, -a hodniku nikad
kraja. Kendri je srce tuklo kao ludo, a znoj natapao svilenu odeću,
usled čega se osećala prljavo. Glomazna rukavica mlatarala je levo-
desno dok je trčala.
„Moram malo da hodam“, konačno je dahćući izustila Kendra.
Prestali su da trče i nastavili brzim hodom.
„Mogu ja sada da preuzmem rukavicu“, rekao je Set. Kendra mu ju
je istog časa predala.
„Svejedno ne mogu više da trčim, moram da hodam, samo malo“,
rekla je Kendra. „Hej, eno poslednjeg skretanja.“
„Ipak ima još dosta do vrata, a čekaju nas i stepenice“, podsetio ju
je Set.
„Znam, povratiću se začas, izvini što nas usporavam.“
„Šališ se? I ja sam umoran. Dugo si nosila tu rukavicu.“
Hodali su u tišini dok nisu stigli do mesta na kojem je trebalo da
skrenu desno.
„Hoćemo li ponovo da trčimo?“ upitala je Kendra.
„Bilo bi nam bolje“, odvratio je Set.
Kendra se setila kako je s ragbi timom trčala oko terena. Bila je
prilično dobar trkač, ali prvih nekoliko treninga bili su za nju pravi
ispit. Prve nedelje umalo da nekoliko puta povrati. Mogla je da trči s
upalom mišića, ali kada bi joj pripala muka, vrlo brzo bi gubila volju za
trčanjem. . Kada je zamolila Seta da uspore, osetila je da se taj
neželjeni osećaj vraća.
Trudila se da ne obraća pažnju na memlu u tamnici. Već je i smrad
vlage bio dovoljan da joj pripadne muka. Govorila je sebi da je Set taj
koji nosi rukavicu i da mu sasvim dobro ide. Kroz grlo joj se peo ukus
žuči. Pokušavala je da ga potisne sve dok neočekivano nije poletela
napred i tresnula na kameni pod. Dočekala se na šake i naprazno
povratila. „То je odvratno, Kendra“, rekao je Set.
„Nastavi“, dahćući mu je kazala. Nije povratila, ali joj je u ustima bio
odvratan ukus. Obrisala je usne o rukav.
„Trebalo bi da ostanemo zajedno“, odvratio je on.
„Ti ćeš prvi ponovo postati veliki“, rekla je ona. „Stići ću te.“
„Kendra, ja ništa ne vidim. Ne mogu da trčim bez tebe. Možda bi ti
pomoglo da povratiš.“
Kendra je odmahnula glavom i ustala. „Mrzim da povraćam. Već mi
je bolje.“
„Možemo malo da hodamo“, reče on.
„Samo malo“, odvratila je ona.
Kendri je ubrzo bilo bolje. Ponovo je ubrzala, mada nije jurila onako
brzo kao ranije, već se trudila da sačuva snagu. „Vidim vrata“,
konačno je kazala.
Pred njima su se pojavila visoka gvozdena vrata. Kendra je odvela
Seta do malog otvora udno tih vrata. Prošli su kroz ulaz za brovnije i
pohitali ka stepenicama.
„Vidiš li rupu koju je baka pomenula?“ upitao je Set.
„Da, s leve strane. Mala je, liči na mišju rupu.“
Odvela je Seta do rupe u zidu u blizini prvog stepenika. Potpuno je
bila zaboravila koliko su strme i brojne stepenice koje vode iz
podruma u kuhinju. Jedva da su prstima mogli da dohvate vrh svakog
stepenika. Utrošili bi sate da se popnu vukući rukavicu.
 Kendra i Set su se uvukli u rupu. Unutra su pronašli tunel za
brovnije sličan onome kojim su dospeli u tamnicu, samo što se duž
ovoga protezalo kameno stepenište. Stepenice su bile strme, ali je zato
njihova veličina odgovarala brovnijima. Krenuli su uz dugačko
stepenište, preskačući po dva stepenika odjednom. Kendra posle
kraćeg vremena više nije osećala noge. „Možemo li malo da se
odmorimo?“ Oboje su stali, teško dišući. „O-ou“, oglasio se Set posle
jednog trenutka.
„Šta je bilo?“ pitala je Kendra i osvrnula se oko sebe, jer se uplašila
da je video pacova.
„Počinje peckanje“, objasnio je on.
„Daj mi rukavicu i trči“, reče Kendra.
Predao joj je rukavicu i pojurio uz stepenice. Kendra je krenula za
njim. Bila je očajna i to joj je dalo novu snagu. Prvo je imao deset
stepenika prednosti, zatim dvadeset, pa trideset. Uskoro ga više nije
videla. Ubrzo je mogla da vidi gde se stepenište završava. Ispod
kuhinjskih vrata dopiralo je malo dodatne svetlosti.
Stigla je do vrha dugačkog stepeništa i gurnula rukavicu kroz rupu
ispred sebe. Potom se i ona provukla kroz nju.
„Kendra, rukavica“, zasiktao je Set s druge strane vrata koja su
koristili brovniji. Glas mu je postao znatno tanji. Odjurila je do malih
vrata vukući rukavicu i bacila se kroz njih u kuhinju.
Set je već gotovo bio povratio normalnu veličinu. Odeća koju su mu
napravili brovniji ležala je unaokolo u dronjcima. Kendra je čula nečije
korake iza ugla. Približavali su im se. Setovo lice bilo je oličenje panike
dok je uzimao rukavicu i žurno je navlačio. Istog časa je nestao. A
onda se brzinom munje ponovo pojavio, podigao Kendru i zajedno s
njom ponovo nestao. Oboje su se na trenutak ponovo pojavili da Set
pokupi ostatke odeće koju su brovniji sašili. Potom se umirio i postao
providan.
Sekundu kasnije Vanesa je zavila za ugao i pogledala pravo kroz
njih. „Jesi li i ti nešto čuo?“ nesigurno je upitala.
„Naravno da nisam, ljubavi“, odvratio je muški glas iza ugla. „Celog
dana ti se pričinjava da nešto čuješ. Đavolci su na straži. Sve je u
redu.“
Kendra je prepoznala glas. To je Erol!
Vanesa se blago namrštila. „Verovatno sam na ivici nerava.“
Ponovo je nestala s vidika.
Kendra shvati da je sve vreme zadržavala dah. Od toga joj se
zavrtelo u glavi. Ponovo je počela da diše, ali se trudila da to radi što
tiše. Set je zgrabio veliku zelenu kuhinjsku krpu s radne površine i
obmotao je oko bedara.
A onda je i Kendra iznenada osetila peckanje. Pljesnula je Seta po
šaci i on ju je podigao do uveta. „Osećam peckanje“, prošaputala je.
Na vrhovima prstiju udaljio se od vrata. Vanesa se bila zaputila ka
trpezariji, tako da je on krenuo u suprotnom pravcu. Kada su ušli u
dnevnu sobu, Kendra je osetila da se peckanje širi i pojačava. „Uskoro
će“, upozorila ga je ona.
Gurnuo ju je iza sofe. Čim se sklonila s vidika, počela je da skida
haljinu, koja joj je već postala tesna. Peckanje je posle nekoliko
trenutaka postalo baš gadno i ona oseti da raste. Za tili čas povratila je
normalnu veličinu i telom odgurnula sofu od zida. Nepodnošljivo
peckanje je jenjavalo.
Set je poravnao sofu, a Kendra je provirila iznad nje. „Da li ću i ja
postati nevidljiva ako me uhvatiš za ruku?“
Set ju je ščepao za ruku i umirio se. On je postao nevidljiv, ali ona
nije. „Izgleda da deluje samo na male stvari“, primetio je on.
„Pokušaj da mi nađeš neku odeću“, prošaputala je Kendra.
Približavali su im se glasovi i koraci. Set ju je ućutkao, stao pored
sofe i ukočio se.
Erol je umarširao u sobu u istom prastarom odelu u kojem su ga
Kendra i Set prvi put videli. „То je mala smetnja“, primetio je. „Zašto
jednostavno ne pošalješ Dejla?“
Vanesa je ušla u sobu odmah posle njega. „Ponestaje nam ljudi. Naš
posao ovde još ni izdaleka nije gotov. Moramo da se čuvamo. Tanu je
naš najveći gubitak. Bio je snažan kao bik.“
Kendra se ugrize za usnu. Šta li se dogodilo Tanuu?
Erol je prešao preko -sobe, bacio se na sofu i izuo cipele. „Sada bar
znamo s čime imamo posla“, reče on.
„Trebalo je da znamo i ranije“, primetila je Vanesa. „Kendra me je
probudila trenutak pre nego što ću ugledati to što se približava. Dosta
stvorenja zrači strah iz sebe. Taj osećaj bio je veoma jak i istog časa
pretpostavila sam da je u pitanju demon. I razume se, propustila sam
da vidim šta se dogodilo sa Setom.“
„Sigurna si da je živ?“ upitao je Erol.
„Sigurna sam da sam ga osetila“, odvratila je Vanesa, „ali nisam
uspela da zagospodarim njime. Bio je klizav, zaštićen. To je za mene
bilo nešto novo.“
 Erol je podigao ruke i prepleo prste na vratu. „Jesi li sigurna da nije
obični bezumni albino?“
Vanesa je odmahnula glavom. „Pošto je Koltera i Tanua napao
povratnik, izgubila sam svaki kontakt. Kao da je Set uspeo da pronađe
nekakvu zaštićenu oblast.“
„Ali nije imao gde da pobegne! Dovoljno si videla da ti je to jasno.“
„Upravo zbog toga sam zbunjena“, rekla je ona. „Znam šta sam
osetila.“
„Od jutros ga nisi osetila, zar ne?“
„То je tačno. Možda je slobodan, možda mrtav, mada bi bilo
nesmotreno pretpostaviti da je mrtav. Instinkti mi govore da se
dogodilo nešto nesagledivo.“
„Jesi li sigurna da ne želiš da pošalješ đavolke u lov na njega i
Kendru?“ upitao je Erol.
„Ne još“, reče Vanesa. „Čim đavolci budu izašli iz dvorišta, više neće
moći da se vrate. Ako pronađemo registar, stvari će stajati drugačije.
Ne smemo nepotrebno da rizikujemo. Ulog je prevelik. Želim da
đavolci budu na straži dok ne smislimo kako da izađemo na kraj s
povratnikom. Kendra će se sasvim sigurno vratiti da pomogne deki i
baki. Ako budemo strpljivi i na oprezu, dopašće nam šaka. A ako se to
ne desi, uskoro će morati da odspava.“
Kendra se jedva suzdržala da ne skoči na noge i razdere se na
Vanesu. Morala je da podseti samu sebe da bi samo pogoršala stvari
kada bi dozvolila da je uhvate, ma koliko zadovoljstvo joj to pričinilo.
Da i ne pominjemo činjenicu da je naga.
„Jesi li sigurna da se neće sresti s Hugom?“ upitao je Erol.
 „Poslala sam Huga u najudaljeniji deo Utočišta za bajke i izričito
mu naredila da tamo ostane najmanje dve nedelje. Golema smo se u
svakom slučaju rešili.“
„Ostaje problem povratnika“, promrmljao je Erol.
„Znamo gde je, imamo ključ, treba samo da prođemo pored
nemrtvog čuvara“, rekla je ona.
„Kao i pored svih zamki koje možda štite samu kulu“, dodao je Erol.
„Razume se“, složila se ona. „Delimično i zbog toga ne želim čak ni
Dejla da protraćim na povratnika. On mi treba za kulu. Da je istraži.“
Erol se uspravio na sofi. „Pošalji onda Stena i Rut.“
„Ili mogu poslati Kendru kada zaspi“, rekla je Vanesa. „Zapravo ne
želim nikoga da pošaljem dok ne smislimo kako da uklonimo klin.“
„Zar ne možeš da se distanciraš od cele situacije?“ upitao je Erol.
„Usredsredi se na to da nisi u šumarku i koristi nekog drugog kao
lutku na koncu.“
„Da bi razumeo, morao bi da iskusiš taj strah“, rekla je ona.
„Sveobuhvatan je i iracionalan. Oba puta potpuno me je paralisao.
Nema načina da se mentalno distanciraš od njega. Dok sam bila u
Tanuovom telu, jedina namera bila mi je da pogledam to stvorenje i
pobegnem, ali izgubila sam kontrolu nad svojim telom. To je prilično
veliki problem.“
„Možda bi trebalo to da ostavimo za sutra“ predložio je on.
„То ti je verovatno najbolja ideja večeras“, rekla je Vanesa.
Erol je ustao. Trebalo je samo da primeti da je sofa malo više
odmaknuta od zida nego obično, pogleda iza nje i ugleda nagu Kendru
ispruženu po podu. Erol je podigao cipele. A samo metar i po odatle
nevidljivi Set je izigravao statuu.
Kendra je čula kako još neko ulazi u sobu. „I dalje se ništa ne
dešava“, raportirao je hrapavi glas. Mora da je to bio jedan od
đavolaka.
„Otvori četvore oči, Grikste“, naredila je Vanesa. „Ne bi me
iznenadilo da Kendra pokuša da se uvuče kuću pod okriljem mraka.“
Kendra je čula Griksta kako njuška. „Posvuda osećam njihov
smrad“, reče on. „Da ne znam da je to nemoguće, rekao bih da su
devojka i njen brat u ovoj sobi.“
„Bili su, danima“, rekao je Erol. „Potrudi se da ne zaboraviš taj
miris. Neka ti nosnice budu stalno otvorene. Kendra je sada već
sigurno pospana i očajna.“
„То bi bilo sve, Grikste“, rekla je Vanesa. „Nas dvoje odosmo na
spavanje. Reci Hulrou i Zirtu da podignu uzbunu ako se bilo ko od njih
dvoje pojavi. U protivnom, ne moraš da podnosiš izveštaje do svitanja.“
„U redu“, kazao je Grikst. Kendra ga je čula da odlazi.
I Vanesa i Erol izlazili su iz sobe.
„Baš lepa kuća“, primetio je Erol. „S uživanjem ću se baškariti u
Stenovom krevetu. „Kendra ih je zatim čula kako se penju uz
stepenice.
„Što kraće ostanemo ovde, to bolje“, rekla je Vanesa. „Budi na
oprezu. Ujutro ćemo do kraja osmisliti plan.“
Kendra je nepomično čekala i osluškivala Vanesino i Erolovo
kretanje po spratu iznad. Čula je vodu u toaletu, a potom i vodu u
umivaoniku. „Moramo da budemo strpljivi“, prošaputao je Set.
„Aha“, rekla je Kendra. „Sačekaj da legnu.“
 „Misliš li da je Erol Kristofer Fogel?“ upitao je Set.
„Ako još nisu pronašli registar, onda je to jedino objašnjenje“, rekla
je ona. „Mora da mu je to pravo ime.“
„Odmah se vraćam“, reče Set.
Odšunjao se pre nego što je stigla da se pobuni. Ubrzo se vratio u
dedinom belom bademantilu. Prebacio je čaršav preko naslona kauča
i Kendra se uvila u njega. „Jedino to sam našao u radnoj sobi“,
prošaputao je. „Ležaj nije bio namešten. Niko neće primetiti da
nedostaje čaršav, čak i da pogledaju. Vraćam se za sekund.“
Set je ponovo izašao iz sobe. Nije ga bilo nekoliko minuta. Kada se
konačno vratio, on reče: „Proverio sam kroz prozor. Dva đavolka su na
tremu iza, a krupni debeli je ispred kuće. Izgleda da ne čuvaju bočne
strane kuće. Ako se iskradeš kroz prozor radne sobe, možda bi mogla
neprimećena da stigneš do šume.“
„Sačekaćemo i krenuti zajedno“, rekla je ona. „Niko neće gledati iza
kauča dok ne ukradeš ključeve.“
„Koliko dugo misliš da bi trebalo da čekamo?“ upitao je on.
„Duže nego što misliš“, rekla je Kendra. „Na zidnom satu je 22:47.
Sačekaćemo čitav sat pre nego što kreneš gore, za svaki slučaj.“
,,U tom slučaju, idem da napravim sendvič.“
„Nema šanse“, odlučno je kazala Kendra. „Dva dana sam jeo samo
pulpu iz čaure“, reče on.
„Jeo si i grickalice kod Vorena“, podsetila ga je ona.
„Tako je, grickalice, mada tada nisam bio mnogo gladan. Sada
imam utisak da mi stomak sam sebe proždire.“
„Ako te čuju kako se muvaš unaokolo, mogli bismo svi da
nastradamo. U kolibi ima dosta hrane. Strpi se.“
„Šta ako nas na kraju uhvate?“ upitao je Set. „Onda ćemo jesti samo
glop! Sećaš li se mirisa?“
„Ako nas uhvate, jelo će nam biti poslednja briga.“
„Kladim se da mogu da napravim sendvič deset puta tiše nego što ti
šapućeš“, optužio ju je on.
„Da li ti to pokušavaš da me naljutiš?“
„А ti mene da izgladniš?“
,,U redu“, reče Kendra. „Idi da napraviš sendvič. Imamo jedan sat,
možda bi mogao da ispečeš i tortice.“
„Imam bolju ideju. Izmiksovaću voće i staviti mnogo leda.“
„Ne bi me iznenadilo.“
,,U redu. Znaš šta? Pobedila si, Kendra. Sedeću ovde dok ne umrem
od gladi.“
„Dobro. Ali radi to tiho.“
Vreme se sporo vuklo. Set je najveći deo proveo sedeći nevidljiv na
kauču. Kendra je razmišljala o tome kojim bi putem mogla da pobegne
ako nešto krene naopako. Konačno je i taj sat prošao.
„Mogu li sad po ključeve?“ upitao je Set.
„Da li nam je potreban plan?“ pitala je Kendra.
„Planiram da budem što tiši i donesem ključeve“, rekao je Set.
„Ne bi trebalo oboje da se vratimo u podrum. Ako zagusti, bar bi
jedno i tom slučaju moglo da umakne“, rekla je ona. „Ne bi bilo dobro
da oboje zaglavimo tamo.“
,,U redu. Šta ako se neko probudi i vidi me?“ upitao je Set.
„Potrči prema podrumu“, rekla je Kendra. „Slušaču šta se dešava i
rukovoditi se onim što čujem. To što tebe vide ne znači da znaju da
sam ja u kući. Pritajiću se i možda uspem da izvadim stvar kada se sve
smiri.“
„А možda neko drugi izvadi stvar za promenu“, rekao je Set.
„Uostalom, kladim se da će pretražiti kuću ako mene budu našli.“
„Gde bi bilo najbolje da se sakrijem na ovom spratu?“
„Da sam na tvom mestu, sakrio bih se u radnoj sobi, na primer iza
stola. Prozor je blizu. Budeš li izašla s bočne strane kuće, možda uspeš
da izbegneš đavolke. Ako mene budu uhvatili, verovatno ćeš morati da
odmagliš odavde. Pokušaj da odeš iz rezervata i pronađeš Sfingu.“
„Videćemo“, rekla je Kendra.
„Poželi mi sreću. Nadam se da me neće odati zavijanje u stomaku.“
Kendra je umotana u čaršav otišla s bratom do predvorja. Kada je
na prstima krenuo uz stepenice, držeći se zida, ona se zaputila u
radnu sobu. Otkočila je prozor i čučnula iza stola. Na gomili hartije
primetila je otvarač za pisma. Uzela ga je. Osetila se sigurnije s
kakvim-takvim oružjem u ruci.
Nije joj preostalo ništa drugo nego da čeka. Možda je ona trebalo
da navuče rukavicu i ušunja se u Vanesinu sobu. Set je nikada ne bi
pustio jer je šunjanje ipak njegova specijalnost. Mada, to je prevelika
odgovornost za nekoga ko voli da gura krompiriće u nos.

Kada je stigao do vrha stepeništa, Set se nečujno zaputio hodnikom

ka Vanesinoj sobi. Neko je ostavio svetio u kupatilu, tako da je hodnik
bio prilično dobro osvetljen. Vrata Vanesine sobe bila su zatvorena.
Ispod njih nije dopirala svetlost. Set je prislonio uvo uz vrata. Stajao je,
nevidljiv, i čekao, ali ništa nije čuo.
Lagano je okrenuo kvaku. Tiho je škljocnula, a on je odmah stao.
Posle nekoliko laganih udaha i izdaha, okrenuo je kvaku do kraja i
otvorio vrata. U sobi je bilo mračnije nego u hodniku i bilo je više senki,
ali ipak se dosta dobro snalazio. Vanesa je ležala na boku prekrivena
čaršavom. Ćebad su bila presavijena u podnožju kreveta. Posvuda su
bili kavezi puni neobičnih životinja.
Set se polako zaputio ka krevetu. Tišinu je narušilo tiho kreketanje.
Set se sledio i postao nevidljiv. Vanesa se nije ni promeškoljila.
Očigledno je bila navikla na glasove životinja tokom noći. To bi trebalo
da mu ide naruku.
Njen krevet se nalazio na suprotnom kraju sobe. Umesto da prođe
sredinom sobe, odlučio je da ide okolo. Ako se probudi, manje su šanse
da naleti na njega.
Set je puzio duž ivice sobe sitnim, nečujnim koracima. Video je da
spava obučena, jer joj čaršav nije pokrivao ramena. Dok je zurio u nju,
bilo mu je teško da je zamisli kao izdajnika. Bila je tako lepa s tom
tamnom kosom rasutom po jastuku.
Setovu pažnju privukla je metalna šipka ispod njene brade. Mora
da je to ključ riznice u kojoj je sakriven artefakt! Spava na njemu!
Zacvrkutala je neka ptica i on je istog časa stao, ne skidajući
pogled sa narkobliksa. Bilo mu je drago što se nije probudila. Nastavio
je da joj prilazi duž zida, prolazeći pored brojnih kaveza. Vanesa je bila
okrenuta ka njemu. Bilo je dovoljno da otvori oči dok se kreće i sve bi
bilo izgubljeno. Konačno je stigao do nahtkasne pored kreveta.
Duvaljka i tri strelice ležale su na nahtkasni.
Šta bi se desilo kada bi uzeo strelicu i njome ubo Vanesu? Da li su
narkobliksi imuni na napitke za uspavljivanje? Nije bilo vredno rizika.
Ipak je uzeo jednu strelicu, za svaki slučaj.
Još jedan korak i stajao je nad Vanesom. Ako bi ispružila ruku,
mogla bi da ga dodirne. Ako bi on ispružio ruku, mogao bi nju da
dodirne. Nema načina da dođe do ključa. Delimično je ležala preko
njega. Morao je da sačeka da promeni položaj.
Dok je čekao, prelazio je pogledom preko sobe tražeći ključeve od
tamnice. Bilo je dosta površina na kojima je mogla da ih ostavi, na
kavezima ili terarijumima, kao i na stolovima i komodama. Nije ih
video. Možda su joj u džepu. Ili ćušnuti na neko tajno mesto. A možda
su i kod Erola.
Vanesa je i dalje ravnomerno disala, ne pokazujući znake da će
ikada promeniti položaj. Možda narkobliksi imaju izuzetno dubok san.
Možda se ne pomeri čitave noći. Nije bilo načina da izvuče dugački
ključ ispod nje a da je ne probudi. Najveći deo nalazio se ispod
čaršava, kao i ona sama.
Set je uočio kutiju s papirnatim maramicama na nahtkasni.
Izvukao je jednu iz kutije, načinivši time tihi zvuk, ali se Vanesa nije
trgnula. Zurio je u maramicu dok i ona nije nestala zajedno s njim
kada se umirio.
Malo je mahnuo šakom i ponovo se zagledao u maramicu,
razmišljajući kako bi bilo najbolje da je postavi. Ovo će biti rizično.
Mogao bi da probudi Vanesu. Ipak, mora da je natera da promeni
položaj. Nema nikakvog nagoveštaja da će to sama uraditi.
Set se nagnuo napred i polako joj prinosio maramicu sve bliže licu
sve dok jednim uglom nije očešao njen nos. Vanesa je mljacnula i
počešala se. Set je trgnuo šaku i primirio se. Vanesa je zavrtela glavom
napred-nazad, tiho zažamorila i nastavila ujednačeno da diše. Položaj
nije promenila. Ključ je i dalje bio najvećim delom ispod nje.
Set je dugo čekao. A onda se nagnuo napred i ponovo lagano
očešao maramicom njen nos. Vanesa je ščepala maramicu i iznenada
otvorila oči. Ovog puta je čekala da to uradi! Set se sledio. Nevidljiva
šaka nalazila mu se na manje od pola metra od njenog lica. Pogledala
je maramicu, začkiljila u Setovom pravcu i okrenula glavu na drugu
stranu. Čim je skrenula pogled, Set je povukao šaku, pri čemu se na
trenutak pojavio. Srećom, nije gledala u njegovom pravcu. To ga je
podsetilo na igru „crveno svetio zeleno svetio“ koju je igrao kao mali.
On i Kendra morali su da se prišunjaju tati, koji im je bio okrenut
leđima. Ako bi ih uhvatio da se kreću kada se okrene, morali su da se
vrate na početak. Ovog puta ulog je mnogo veći iako je igra ista.
Vanesa se uspravila u krevetu. „Ко je to tamo?“ upitala je, sevajući
pogledom po sobi. Nekoliko puta pogledala je pravo kroz Seta. „Erole!“
povikala je i posegnula za duvaljkom. Na putu do nje, očešala se
rukom o Seta. Brže-bolje ju je povukla. „Erole!“ dreknula je, odbacivši
čaršave nogama.
Set je istog časa zabio sićušnu strelicu u njenu ruku. Kada se
pojavio, iznenađeno je razrogačila oči, ali nije imala vremena da
odreaguje. Već je bila napola ustala iz kreveta, ali je zastala, stisnula
usne i srušila se na pod. Set je zgrabio dugačak ključ s kreveta. Bio je
prilično težak i desetak centimetara duži od njega. Bilo mu je drago
kada je nestao zajedno s njim nakon što se ukipio. Čuo je Erola kako
tabana hodnikom. Odskočio je od kreveta i umirio se. Erol je uleteo u
sobu i ugledao Vanesu na podu. „Uljez!“ povikao je. Set je shvatio da će
Erol verovatno pretpostaviti da je u međuvremenu pobegao, pa je
ostao potpuno miran. Erol je na brzinu preleteo pogledom preko sobe i
istrčao u hodnik. Set je čuo da se u prizemlju otvaraju ulazna vrata, a
potom i teške korake na stepenicama. Hoće li ga đavolak namirisati?
Šta mu valja činiti?
Vrata u prizemlju uz tresak su zatvorena. Đavolak je u žurbi
zagroktao na stepenicama. Set je čuo Erola kako juri niz hodnik. ,,U
radnoj sobi je!“ povikao je. „Dovedite mi uljeza!“
Set je čuo Erola kako juri niz stepenice. Kendra je napravila
diverziju, ali će zato sada svi da krenu za njom. Oslonio je ključ pored
vrata, podigao terarijum pun tamnoplavih salamandera i potrčao niz
hodnik. Čuo ih je kako nasrću na vrata radne sobe.
Set je podigao terarijum iznad gelendera. Nije ostao da vidi kako
udara o pod, ali je čuo lomljavu stakla sličnu eksploziji bombe i Erola
kako viče. Set se brže-bolje povukao u Vanesinu sobu. Uzeo je ključ,
prešao kroz sobu i otvorio prozor.
Soba u kojoj je Vanesa spavala nalazila se iznad trema iza kuće.
Set se provukao kroz prozor i izašao na krov trema. Nije mu preostalo
ništa drugo nego da se nada da je iznenadna zbrka odvukla unutra
đavolke s trema iza kuće. U protivnom će ga uhvatiti. Zatvorio je
prozor da bi zavarao progonitelje. Što se njih tiče, mogao je da se
povuče u bilo koju od soba, ili čak da ode na tavan.
 Čuo je Kendru kako krešteći doziva Mendiga. U glasu joj se naziralo
očajanje. Set je pohitao do ivice krova iznad trema. Trem je bio
izdignut iznad nivoa dvorišta, tako da je i najniži deo krova iznad njega
bio dobrih tri metra udaljen od tla.
Set je prvo bacio ključ u travu. Zatim je pronašao deo krova koji
štrči iznad gustog grma. Okrenuo se i čučnuo, uhvatio ivicu krova i
zakoračio u prazno, u nadi da će prvo malo da visi pre nego što padne.
Međutim, bio je suviše težak i ivica krova iskliznula mu je između
prstiju. Pao je postrance, ali srećom u grm.
Ispostavilo se da je prava sreća što je završio u grmu, i to na boku.
Spljoštio je grm, ali je ovaj ipak prilično ublažio udarac. Set je bio
uzdrman i srce mu je luđački tuklo kada se skotrljao s grma, podigao
ključ i pojurio ka šumi dok je preveliki bademantil lepetao iza njega.

Kendra je čekala u napetoj tišini, ali čim je čula kako Vanesa doziva
Erola, znala je da su u nevolji. Otvorila je prozor i spremila se da izađe
navrat-nanos. Kada je Erol povikao „uljez“, shvatila je da nisu uhvatili
Seta. Čula je kako se otvaraju ulazna vrata i đavolka kako juri uz
stepenice.
Morala je na neki način da im odvrati pažnju. Otrčala je do vrata
radne sobe, otvorila ih i potom uz tresak zatvorila. Zaključala je vrata i
otrčala do prozora, žaleći što od odeće ima samo čaršav. Prvo je
izbacila noge kroz prozor i sela na prozorsku dasku, a potom se
okrenula i odbacila s nje. Bosa stopala utonula su joj u plodnu, meku
zemlju cvetne leje. Tom prilikom uspela je da ispusti nož za pisma.
Kroz prozor je dopiralo udaranje o vrata radne sobe. Drvo je
popucalo čim su malo jače nasrnuli na njih. Kendra se nije potrudila
da nađe nožić za pisma, već je potrčala preko trave ka šumi. Iz kuće se
začula strahovita lomljava, kao da je neko razbio ogromnu vazu.
Osvrnula se, ali na prozoru radne sobe još nije bilo nikoga.
S lakoćom je trčala preko uredno podšišanog travnjaka iako je bila
bosa. U stvari, bila je gotovo sigurna da nikada brže nije trčala. Snagu
je crpela iz čistog užasa koji ju je preplavio. U šumi će već biti druga
priča.
Neko je zarežao iza nje. Kada se osvrnula, ugledala je žilavog
mršavog đavolka kako je juri. Očigledno je tek bio izašao kroz prozor.
Bila je već na pola dvorišta, ali je đavolak bio veoma brz.
„Mendigo“, vrisnula je Kendra. „Čekaj me u šumi i zaštiti me od
đavolaka! Mendigo, požuri!“
Kendra je levo od sebe primetila blagi sjaj nekoliko vila koje su se
lelujale i krivudale u raznobojnom roju. „Vile, zaustavite đavolka,
molim vas!“ doviknula im je Kendra. Vile su zastale, naizgled osmotrile
situaciju, ali joj nisu pritekle u pomoć.
Na samom obodu dvorišta, nekoliko koraka od šume, Kendra se
ponovo osvrnula. Žilavi đavolak je napredovao, ali je ipak bio još
dvadesetak koraka iza nje. Iza žilavog đavolka Kendra je ugledala
jednog izuzetno debelog koji je pokušavao da se iskobelja kroz prozor.
Jedva je uspeo da se provuče, a onda se strmeknuo naglavačke u
cvetnu leju.
Kendra je pojurila ka periferiji šume, gledajući ispred sebe.
„Mendigo!“ ponovo je povikala. U bosa stopala zarivali su joj se oštro
kamenje i pruće. Razgrtala je u prolazu lišće i lomila grančice šiblja.
Na pojedinim mestima tle je bilo gnjecavo.
Đavolak ju je sustizao, mogla je da čuje krckanje grančica i teške
korake kroz grmlje. A onda je s boka začula šuštanje. Žilavi đavolak
već je bio na samo pet koraka iza nje. Kendra nije gajila nadu da može
da mu umakne. Začula je korake iz istog pravca iz kojeg je dopiralo i
šuštanje, samo što je sada bilo bliže. Nekoliko obližnjih grmova
razmaklo se i pojavio se Mendigo.
Zavežljaj je pogodio Kendru u grudi. Trebalo joj je nekoliko
trenutaka da shvati da su to njena i Setova odeća i
Tanuova vrećica. Mendigo je poleteo i bacio se na mršavog
đavolka, zaustavivši ga na svega nekoliko koraka od Kendre. Zajedno
su pali na tle i nastavili da se makljaju.
„Mendigo, zaustavi đavolka“, naredila je Kendra, „ali nemoj da ga
ubiješ.“
Kada se osvrnula i pogledala dvorište, Kendra je videla da je debeli
nezgrapni đavolak već gotovo bio stigao do drveća. Mendigo je držao
koščatog đavolka kao pravi rvač. Stežući zavežljaj s odećom, Kendra
je razmišljala o tome šta sledeće. Šta će se desiti kada debeli đavolak
stigne do njih? Mnogo je krupniji od žilavog đavolka. Možda bi mogla
da mu umakne, sigurno je sporiji. Nijednog od ove dvojice Kendra nije
videla u tamnici. Od sve trojice, onaj u tamnici bio je najmišićaviji i
delovao je najopasnije.
Još nešto se kroz šumu probijalo ka njoj, iz suprotnog pravca u
odnosu na Mendiga. Ubrzo je primetila da to nešto ima na sebi
bademantil. „Sete!“ povikala je.
Nosio je metalni štap, najverovatnije ključ za otvaranje riznice u
kojoj se nalazi artefakt. Pogledao je Mendiga, koji se rvao na tlu sa
đavolkom, a onda debelog đavolka koji se brzo približavao. „Mendigo,
polomi mu ruke“, naredio je Set.
„Šta?“ uzviknula je Kendra.
„Moramo nekako da ih zaustavimo“, rekao je Set.
Mendigo je zabio drveno koleno u leđa žilavog đavolka, izvio mu
ruku pod nemogućim uglom i oštro je povukao. Kendra je skrenula
pogled, ali je ipak čula kako kosti pucaju. Đavolak je zaurlao. Usledilo
je još jedno krckanje kostiju.
„Mendigo, polomi mu noge i uradi to isto i drugom đavolku“,
naredio je Set. Kendra je čula još nekoliko odvratnih zvukova.
Otvorila je oči. Žilavi đavolak grčio se na tlu, čudno iskrivljenih
udova, a debeli se upravo probijao kroz grmlje. Mendigo je pohitao u
susret debelom. Preveliki lutak izbegao je udarac i bacio se na
stvorenje. Debeli je poduhvatio Mendiga u vazduhu i odbacio ga u
stranu.
Kada joj se našao ovako blizu, Kendra je shvatila da ne samo što je
bio širi i deblji nego onaj prvi već i za glavu viši od njega. Mendigo se
pridigao na sve četiri i zaleteo u đavolkove noge tako pogrbljen,
pokušavši da ga saplete. Veliki je zgazio Mendiga visoko podigavši
nogu, ščepao ga i tresnuo o drvo. Lutku se otkačila jedna ruka i,
uvrtevši se, pala na tle.
Do tada nevidljivi Set odnekud se pojavio i postrance je đavolka
tresnuo ključem po glavi. Ogromni đavolak zateturao se u stranu, pao
na kolena i pustio Mendiga. Lutak je brže-bolje uzeo svoju ruku.
Ogromni se okrenuo i podigao, šišteći, trljajući glavu i besno sevajući
očima. Set se ponovo ukipio i postao nevidljiv.
„Mendigo“, pozvao ga je Set, „uzmi ključ i povredi gorostasa.“
Set se na trenutak pojavio da bi Mendigu dobacio metalni štap.
Đavolak je pojurio ka Setu, ali je Mendigo krenuo u akciju, mašući
ključem s mnogo više snage nego što je to Set bio u stanju.
Đavolak je podigao ruku da bi blokirao udarac, ali mu se mišica
savila pod udarcem. Zavrtevši se, Mendigo je tresnuo đavolka po
zaobljenom stomaku, a kada se presamitio, tresnuo ga je po ramenu.
„Mendigo, polomi mu noge, ali nemoj da ga ubiješ“, rekao je Set.
Lutak se bacio na batinanje palog đavolka i ubrzo ga je
onesposobio. „Sad je dosta, Mendigo“, naredila je Kendra. „Nastavi da
ih povređuješ samo u slučaju da krenu za nama.“
„Platićeš za ovo“, stisnutih zuba zarežao je žilavi đavolak, sevajući
pogledom u Kendrinom pravcu.
„Šta si tražio, to si dobio“, odvratila je Kendra. „Меndigo, podigni
nas i odnesi što dalje od dvorišta, i to što pre.“
„I nemoj da izgubiš ključ“, dodao je Set.
Mendigo je prebacio Kendru preko jednog ramena a Seta preko
drugog. Lutak je pobegao s poprišta brže nego što su ga i Kendra i Set
ikada videli da trči.
„Mendigo, vrati nas do kolibe što brže možeš“, rekla je nežno
Kendra pošto su ostavili za sobom osakaćene đavolke.
„Da li sam dobro čuo da si rekla do kolibe?“ upitao je Set.
„Tamo je još jedan đavolak, a taj je najgrđi od sve trojice“, objasnila
je Kendra.
„Da, ali zar nas neće tražiti u kolibi?“ upitao je Set.
„Đavolci ne mogu da uđu u kolibu“, podsetila ga je Kendra.
„Dobro“, složio se Set. „Oborio sam Vanesu jednom od njenih
strelica.“
„Onda najverovatnije neće odmah krenuti u poteru za nama.
Mendigo, ako nas neko bude jurio i ako nam se približi, ti nas spusti i
mlatni ga ključem.“
Mendigo ničim nije pokazao da ju je čuo, ali je Kendra bila ubeđena
da jeste. Nastavio je neumorno da trči. Nisu joj smetale grančice koje
su je grebale u prolazu i cepale joj čaršav. I to je bolje nego da trči
bosa.
 OSAMNAESTA GLAVA

Razilaženje planova

K endra i Set sedeli su za stolom s Vorenom. Set je završavao već

drugi sendvič s puterom od kikirikija i medom. Kendra je upravo
sipala limunadu u prahu u bokal pun vode. Promešala ju je drvenom
kašikom.
Ključ je ležao na stolu. Veći njegov deo bio je gladak, napravljen od
bezizražajnog sivog metala. Na jednom kraju nalazila se drška slična
balčaku mača. Na drugom kraju bili su mali urezi, žlebovi i nepravilna
ispupčenja. Kendra i Set mogli su samo da pretpostave da taj
komplikovani kraj treba uvući u složenu ključaonicu. Napolju, po
mraku, Mendigo je stražario s motikom u jednoj ruci i zarđalim
zvoncetom za krave u drugoj. Dobio je naređenje da zvoni na uzbunu
ako se približi bilo kakav stranac, a potom motikom da osakati svakog
đavolka ili čoveka koji naiđe.
 „Ne možemo ostati ovde“, kazao je Set.
„Znam“, odvratila je Kendra dok je sebi sipala limunadu. „Hoćeš
malo?“
„Naravno“, odvratio je Set. „Imam plan.“
Kendra je počela da puni i drugu čašu. „Slušam.“
„Vratimo se u šumarak, prođemo pored povratnika, upotrebimo
ključ i uzmemo artefakt.“
Kendra je otpila gutljaj iz jedne čaše. „Malo je prejaka“, reče ona.
Set uze drugu čašu i otpi malo limunade. „Meni nije dovoljno jaka.“
„Ponovi mi svoj plan“, zamolila ga je Kendra, trljajući oči. „Strašno
sam umorna, teško mi je da se usredsredim.“
„Treba da odemo po taj artefakt“, ponovio je Set.
„А kako ćemo proći pored povratnika? Rekao si da si se sledio od
straha kada se pojavio.“
Set je podigao kažiprst. „То sam već smislio. Imamo u Tanuovoj
vrećici napitak za hrabrost. Sećaš se, osećanje u bočici. Ako uzmem
dovoljno veliku dozu, hrabrost će neutralisati strah od zombija.“
Kendra je uzdahnula. „Sete, morao bi da pomešaš razne stvari da
bi osećanja bila u ravnoteži.“
„Strah od povratnika sve će dovesti u ravnotežu. Čula si Vanesu i
Erola. Samo treba da izvučem klin. Ubeđen sam da mogu to da
uradim!“
„А šta ako ne uspeš?“
Set je slegnuo ramenima. „Ako ne uspem, postaću albino, kao i
ostali, a ti ćeš morati da smisliš novi plan.“
„Zar posle svega što se dogodilo misliš da je najopasniji plan koji si
mogao da zamisliš onaj pravi?“
„Da nemaš ti bolji?“
Kendra je odmahnula glavom i rukama prešla preko lica. Bila je
toliko umorna da je jedva pratila šta joj govori. Ipak, znala je da ne
smeju da se zalete kao muve bez glave i nasrnu na povratnika, a onda
još pokušaju i da prežive sve zamke koje čuvaju izvrnutu kulu. Mora
da postoje neka bolja rešenja. „Čekam“, izjavio je Set.
„Razmišljam“, odvratila je Kendra. „Ima ljudi koji to rade pre nego
što progovore. Razmotrimo i ostale mogućnosti osim svesnog
samoubistva. Mogli bismo da se sakrijemo. Nisam baš luda za tim jer
to samo odlaže donošenje odluke, a i neću još dugo moći da ostanem
budna.“
„Imaš podočnjake“, rekao je Set.
„Mogli bismo da napadnemo. Ostao im je još samo jedan đavolak.
Mendigo je prilično čvrst borac. Kada bi imao neko oružje, verovatno
bi uspeo da sredi njihovog poslednjeg đavolka a potom prebije Erola i
Vanesu.“
„Kad bismo mogli sve da ih izvučemo iz dvorišta“, primetio je Set.
„Mada sumnjam da će se to dogoditi. Postaće oprezni pošto nađu
povređene đavolke. Nikad se ne zna, možda imaju još neke trikove u
rukavu. Vanesa bi mogla da pošalje Dejla u poteru za nama, na
primer.“
„Nisam o tome razmišljala“, priznala je Kendra. „Misliš li da sada
upravo to radi?“
„Da sam na njenom mestu, ja bih upravo to uradio“, odvratio je Set.
„I prvo bih nas ovde potražio.“
 „Šta ako se Dejl pojavi i Mendigo ga povredi?“ zapitala se Kendra.
„Trenutna situacija je takva da bi mu bilo bolje da ga povredi. Noge
će mu zaceliti.“
„Verovatno bi trebalo da odemo iz Utočišta za bajke“, rekla je
Kendra. „Da pobegnemo i pronađemo Sfingu.“
„Kako? Imaš li broj njegovog telefona? Znaš li gde se krije?“
Kendra se počešala po glavi.
Set se zagledao u nju. Očigledno nije nameravao da odustane.
„Možeš li da pogodiš ko najverovatnije čeka na prilaznom putu s druge
strane kapije? Tvoj prijatelj kobold. I ono veliko čudovište od sena.
Ispred kapije sigurno čeka i milijardu pripadnika Društva zvezde
Večernjače. Za svaki slučaj, ako neko pokuša da uradi upravo to o
čemu pričaš. I verovatno se nadaju da će Vanesa smisliti kako da ih
pusti unutra.“
„Imaš li bolju ideju?“ pušila se Kendra
„Već sam ti izneo bolju ideju. To neće očekivati.“
Kendra je odmahnula glavom. „Sete, čak ni Tanu n Kolter nisu bili
sigurni kako da izbegnu zamke u kuli. Ako i pobediš povratnika, do
artefakta teško da bismo stigli.“
Set je ustao sa stolice. „Društvo zvezde Večernjače može bilo koga
da pošalje za nama ako napustimo Utočište za bajke. Ne bismo izdržali
ni pet minuta. Ovde imaju samo Vanesu, Erola i tog đavolka. Ma šta da
pokušamo, biće opasno. Ali radije bih pokušao da dovedem stvari u
red nego da pobegnem.“
„Mislila sam da odemo po pomoć“, naglasila je Kendra.
„Ni ti nisi pobegla, nego si otišla do vilinske kraljice“, podsetio ju je
Set.
„То je bilo nešto drugo“, rekla je ona. „Bilo je gotovo izvesno da ćete
ti, baka i deka umreti i nisam imala nikoga da mi pomogne. Da sam
pobegla, to bi bilo kao da sam vas napustila. Znala sam da mogu da
vas spasem ako vilinska kraljica pristane da mi pomogne.“
„Ako se domognemo artefakta, moći ćemo da spasemo baku i
deku“, rekao je Set. „Verovatno ima neke moći koje bismo mogli da
iskoristimo.“
„Niko čak ni ne zna šta on sve može“, rekla je Kendra.
„Nešto svakako može. Pretpostavlja se da svi artefakti imaju veliku
moć, da omogućavaju kontrolisanje vremena ili prostora, ili nešto
slično tome. Ni ti nisi tačno znala šta vilinska kraljica može da uradi.
Znala si samo da je veoma moćna. Bez obzira na to kakve su moći
artefakta, s njim ćemo imati bar nekakvu šansu. Zar bi se radije
zavukla u mišju rupu? Jutro neće doneti ništa novo.“
„Bar nećemo biti mrtvi.“
„Nisam baš siguran“, odvratio je Set. „Dovoljno je da jedno od nas
zaspi pa da upadnemo u gomilu nevolja.“
„Ne kažem da treba da se zavučemo u mišju rupu. Samo se
zalažem za to da povedemo Mendiga i pokušamo da pronađemo
Sfingu. Ne moramo da koristimo prilazni put, možemo da preskočimo
ogradu i zaobiđemo imanje. Niko nas neće videti. Tako ćemo imati više
izgleda za uspeh.“
„Kako to, molim te? Nemamo pojma šta nas čeka s druge strane
kapije! Nemamo pojma gde je Sfinga! Ne znamo čak ni da li je još živ!“
Kendra je prekrstila ruke na grudima. „Živi već nekoliko stotina
godina i baš sada ga neko neočekivano ubije?“
„Nije nemoguće. Ti artefakti su bili sakriveni stotinama godina i
onda su ih sasvim neočekivano pronašli.“
„Baš si naporan“, rekla je Kendra.
„Uvek to kažeš kada sam u pravu!“ rekao je Set.
„То uvek kažem kada nećeš da zavežeš.“
Kendra je ustala. „Moram u kupatilo.“
„Prethodno mi reci da idemo po artefakt.“
„Nema šanse, Sete. Napuštamo rezervat.“
„Imam rešenje“, rekao je Set. „Šta kažeš na to da ti napustiš
rezervat a ja odem po artefakt?“
„Žao mi je, Sete. Jednom sam mislila da si mrtav. Ne želim ponovo
da te izgubim.“
„То ima smisla“, reče on još sigurnije. „Ја idem po artefakt, ti ideš
po pomoć. Obe stvari su možda na dugačkom štapu, ali dovoljno je da
se tom jednom od njih pozabavi samo jedno od nas.“
Kendra stisnu šake u pesnice. „Sete, na ivici sam da izgubim živce.
Prestani da trabunjaš o artefaktu. To je prava ludost. Zar ne možeš da
se pomiriš s tim da je neka ideja osuđena na propast? Zar si
programiran da sam sebe uništiš? Moramo se držati zajedno i
moramo napustiti Utočište za bajke. Može se čak desiti da nema
stražara. Ti samo nagađaš da su tu. Bićemo pažljivi, ali najbolje bi bilo
da nekako pronađemo Sfingu. Nadajmo se da se on već dao u potragu
za nama.“
,,U redu, u pravu si“, reče on kratko.
Kendra nije znala šta da mu odgovori. „Misliš?“
 „Nije važno šta ja mislim“, rekao je Set. „Vilinska princeza je rekla
svoje.“
„Pravi si kreten“, reče mu ona.
,,U tom slučaju ne mogu da pobedim“, rekao je Set. „Ako se složim s
tobom, onda sam kreten, a ako se ne složim, onda sam lud.“
„Važno je kako nekome kažeš da se slažeš s njim“, rekla je ona.
„Mogu li sada u kupatilo?“
„Ionako radiš šta ti je volja“, rekao je Set.
Kendra je otišla do kupatila. Baš je nerazuman. Poći po artefakt
bila bi prava ludost. Da su oni prekaljeni pustolovi kao Tanu, možda bi
vredelo rizikovati. Ali njih dvoje pojma nemaju ni o čemu. A to je
siguran recept za krah. Ni bekstvo iz Utočišta za bajke nije joj delovalo
primamljivo, ali u tom slučaju bar bi znali kakve opasnosti da očekuju.
Povratnik je zasigurno tamo, kao i zamke koje čuvaju artefakt.
Kendra je masirala slepoočnice da bi joj se razbistrile misli. Uvek bi
se sva pomela kada je premorena. Jedan deo nje nije želeo da izađe iz
kupatila. Čim se vrati Setu, moraće s Mendigom po mraku da pobegnu
iz rezervata. A ona samo želi da se negde sklupča i zaspi.
Kendra je oprala ruke i poprskala lice vodom. Nevoljno se vratila u
glavnu sobu. Voren je sam sedeo za stolom. „Sete?“ pozvala ga je ona.
Vrećica s napicima bila je otvorena. Ključa nigde nije bilo. Na stolu
se nalazila poruka, a pored nje rukavica za nevidljivost. Kendra zgrabi
belešku.

Kendra,
Poveo sam Mendiga i idem po artefakt. Poslaću ga nazad kada
 me odnese do šumarka.
Ne ljuti se.
Budi na oprezu i pritaji se dok se Mendigo ne vrati. Onda
pokušaj da nađeš Sfingu. Ostavio sam ti rukavicu.
Voli te
Set.

U neverici, Kendra je još jednom pročitala poruku. Bacila ju je na

pod i istrčala napolje. Koliko je dugo provela u kupatilu? Dosta dugo
vremena. Razmišljala je i nije joj se žurilo. Deset minuta? Duže?
Srne li da pozove Mendiga? Noć je bila tiha. Polako se pojavljivao
mlad mesec. Ako naredi Mendigu da se vrati, hoće li je čuti? Hoće li
doći? Set je sigurno naredio džinovskom lutku da se ne obazire na
njena naređenja da se vrati. A pošto je rekla Mendigu da sluša Seta,
lutak verovatno smatra da su njih dvoje po autoritetu jednaki i
poslušaće Setovu preventivnu naredbu.
Uostalom, do sada su već toliko daleko da je ne bi ni čuo. Mendigo
će trčati još brže nego ranije jer sada nosi samo jednog putnika.
Kako Set može da bude toliko sebičan? Razmišljala je o tome da
krene za njim, ali nije imala pojma u kom pravcu se zaputio. Da je
znala gde se nalazi najudaljeniji ćošak Utočišta za bajke, pošla bi u
potragu za Hugom, ali bi i u tom slučaju radila naslepo. Set će
nastradati, a nju će uhvatiti u Mendigovom odsustvu.
Da li da se sakrije u kući ili napolju? Ako pošalju đavolka, unutra bi
bila potpuno sigurna. Ali svesni su da đavolak ne može da uđe u
kolibu, što znači da će poslati Dejla ili nekog drugog koga Vanesa
kontroliše, ako uopšte budu nekoga poslali. Kendra bi u tom slučaju
trebalo da pronađe neko dobro mesto izvan kolibe i da se tamo pritaji
dok se Mendigo ne bude vratio. Rukavica će joj pomoći u skrivanju.
Trkom se vratila u kuću po Tanuovu vrećicu i rukavicu. Voren ju je
pogledao i neodređeno joj se osmehnuo. Nema blagog pojma šta se
dešava. Na neki način mu zavidi.

Set je otkrio da je mnogo udobnije kada te Mendigo nosi na krkače

nego kada te prebaci preko ramena kao vreću. Takođe je otkrio da
Mendigo mnogo brže trči kada nosi samo jednoga. Mendigo je u jednoj
ruci nosio ključ, a u drugoj napitak za hrabrost.
Set je naredio Mendigu da ga odnese do natkrivenog mosta, a
odatle do Doline okružene s četiri brda. Nije mu preostalo ništa drugo
nego da se nada da je lutak razumeo na šta misli. Imao je utisak da
Mendigo zna kuda se zaputio. Bar je on imao nekakvo odredište na
umu. Set je takođe naredio Mendigu da ne obraća pažnju na Kendrina
uputstva dok ga ne pošalje nazad kod nje. Naredio mu je i da mu tiho
stavi do znanja ako se pojavi neko ljudsko biće ili đavolak. Nadao se da
su mali izgledi da sretne nekog od neprijatelja u šumi, ali nije bilo
isključeno da je đavolak ili neko drugi krenuo za njima.
Mlad mesec je obezbeđivao dovoljno svetla i Set je dosta dobro
video i bez naročitog vilinskog vida. U kredencu u kolibi pronašao je
baterijsku lampu. Sada je bio siguran da će videti protivnika u
šumarku. Zaplenio je i klešta koja je primetio u ormanu s alatom kada
su uzeli motiku za Mendiga.
 Nije prošlo mnogo vremena a Mendigo je već tutnjao preko
natkrivenog mosta. Pre samo dve noći Hugo je nosio Seta i Koltera
istim putem do istog odredišta. Ovog puta Set će biti spreman. Taj
povratnik je delovao prilično oronulo. Popiće napitak za hrabrost, koji
će odneti strah i uvećati mu šanse protiv njega.
Čim su ponovo zašli među drveće, Set je potpuno izgubio
orijentaciju i nije mu preostalo ništa drugo nego da veruje Mendigu.
„Odvedi me u Dolinu okruženu s četiri brda, Mendigo“, tiho je kazao
Set. „Pripazi na tu bočicu koju nosiš. Nemoj dozvoliti da se na bilo koji
način ošteti.“
Hitali su u tišini dok Mendigo iznenada nije promenio pravac i
usporio, zaputivši se ka čistini. Set se upravo spremao da ukori lutka
kada je video šta mu pokazuje. Mendigo se zaustavio iza jednog
žbuna. Kada je pogledao u pravcu u kojem mu je pokazivao drvenim
prstom, Set je ugledao nekakvo obličje koje se lagano kretalo po
čistini.
Ko je to? Da li je krupan? Da nije Kendrin đavolak? Ne, to je Tanu!
Set je izjurio iz zaklona i otrčao na čistinu. Tanu je i dalje vukao
noge unaokolo, nesvestan toga da mu se Set približava. Set je otrčao
do Tanua i zaprepašćeno se zagledao u njega. Jedno je bilo videti
Vorena i Koltera kao albine, a nešto sasvim drugo gledati krupnog
Samoaćanina čija je koža nekada bila tako tamna. Osvetljene
sablasnom mesečinom, njegova bleda koža i bela kosa izgledale su
užasno.
„Zdravo, Tanu“, rekao je Set. „Ima li koga?“
Krupni Samoaćanin mlitavo je krenuo napred, ničim ne pokazavši
da ga je prepoznao. Set se osvrnuo dà pogleda Mendiga. Nije mu bilo
drago što će morati da ostavi Tanua da luta po šumi, ali i Voren se
vratio kući pošto je postao albino. Tanu se bar okvirno kretao u
dobrom pravcu.
Nije imao mnogo vremena, zbog toga što je morao što pre da obavi
zadatak, tako da trenutno nije mogao bogzna šta da uradi za Tanua.
Kendra je u kolibi praktično bez ikakve zaštite. Mora da stigne do
šumarka i pošalje Mendiga nazad.
„Mendigo, dođi po mene. Nastavi ka Dolini okruženoj s četiri brda,
najbrže što možeš.“
Mendigo je dojurio do Seta i podigao ga na krkače. Potom se dao u
trk. „Ali ako se nađemo u blizini drugih đavolaka ili ljudskih bića, ti mi
ih pokaži, ali pazi da nas ne odaš.“
Set se osvrnuo da vidi šta Tanu radi. Napredovao je preko čistine.
Tom brzinom, čak i kada bi išao u dobrom pravcu sve vreme, stići će
do kuće tek za dan ili dva. Nadajmo se da će se do tada sve rešiti.
Set je ponovo napredovao kroz tamu. Bio je gotovo siguran da ih je
Hugo mnogo brže doneo do doline. U trenutku kada je već počeo da
očajava da nikada neće stići do šumarka, izašli su iz guste šume i Set
je prepoznao dolinu ispunjenu grmljem i okruženu s četiri brda.
Mendigo je usporio. „Mendigo, odnesi me do šumarka na onom
kraju doline“, kazao je Set, pokazavši mu prstom odredište. Mendigo
je ponovo potrčao. „Najbrže što možeš.“
Mendigo je ubrzao.
Dok su se približavali šumarku, Set je razmišljao o tome koliko
može da se uzda u jačinu napitka za hrabrost. Od napitka za strah
gotovo se bio izbezumio, ali taj strah bio je blagi drhtaj u poređenju s
užasom koji je zračio iz povratnika. Istina, probao je samo kap ili dve
napitka za strah, koji je bio razblažen i nekim drugim sastojcima.
Uzeće mnogo veću dozu čiste hrabrosti i poneće bočicu sa sobom da bi
mogao da gucne još malo ako se bude ukazala potreba.
Mendigo se zaustavio na samoj ivici šumarka. Set je procenio da je
to otprilike ono isto mesto na kojem se i Hugo zaustavio. „Mendigo,
napravi još nekoliko koraka ka drveću“, požurivao ga je Set.
Lutak je napravio nekoliko koraka, ali ne unapred. Hodao je u
mestu. Set skliznu s Mendigovih leđa na tle. „Mendigo, uđi u šumarak.“
Lutak je po svoj prilici želeo da ga posluša, ali je i ovog puta ostao
da korača u mestu.
„Zaboravi, Mendigo. Daj mi ključ i napitak.“
Lutak ga je poslušao. „Mendigo, vrati se kod Kendre najbrže što
možeš.“
Mendigo je istog časa potrčao u pravcu iz kojeg sii došli, pa je Set
morao da viče za njim, sklopivši šake oko usta. „Ako nije u kolibi, ili je u
bilo kakvoj opasnosti, spasi je. Povredi njene neprijatelje ako pokušaju
da te zaustave. Slušaj je!“
Pre nego što je Mendigo nestao s vidika, Set se okrenuo ka
šumarku. Ovog puta je u njemu bilo svetlije nego prošli put kada je bio
ovde, zahvaljujući svetlosti meseca i zvezda. Ipak je upalio baterijsku
lampu. Nije bila onoliko jaka kao Kolterova, ali će poslužiti.
Nije bilo dobro za moral da stoji sam u mraku i šara baterijskom
lampom po zloslutnom drveću i njegovim izukrštanim senkama. Set se
setio da je Kendra bila ubeđena da neće uspeti i dok je stajao sam
ispod zvezda, odjednom je osetio da bi ona mogla biti u pravu.
Set je nekoliko puta duboko udahnuo vazduh da se smiri. Ovo je
želeo. Zbog ovoga je pobegao od Kendre. Svakako da je malo
nervozan, ali poveća količina hrabrosti popraviće situaciju. A kada
počne da ga obuzima ledeni strah koji budi povratnik, uzeće još malo
napitka. Moraće to da uradi, isto kao što će Kendra morati da krene u
potragu za Sfingom. Obe zadatka su rizična, ali i neophodna.
Set je spustio ključ, otčepio bočicu i nagnuo je. Iako je okrenuo
bočicu naopačke, napitak jedva da je izlazio iz nje. Namučio se dok
nije istresao otprilike četvrtinu sadržaja u usta.
Tečnost je žarila. Jednom u meksičkom restoranu Set je sipao ljuti
sos pravo iz bočice u usta kad ga je Kendra začikavala da se neće
usuditi. Bilo je strašno. Morao je da napuni usta čipsom i zalije vodom
ne bi li ublažio vatru u njima. Ovo je bilo još gore... manje ukusno, a
više je peklo.
Set je kašljao, brisao usne i obilato su mu suzile oči. Imao je utisak
da je liznuo gvožđe i da mu je grlo jastuče u koje je pobodeno bezbroj
vrelih igala. Suze su mu se u potocima slivale niz obraze. Nije imao ni
vode ni hrane kojima bi mogao da ublaži vrelinu. Morao je da sačeka
da prođe.
Kada je bol malo jenjao, po grudima je počela da mu se širi toplina.
Zlobno se osmehnuo tamnom drveću. Više mu nije delovalo onako
zastrašujuće. Zar ga se uplašio? Zašto, zato što je tamno? Ima
baterijsku lampu. Tačno zna šta se nalazi tamo... mršava ruina od
čoveka. Bilo bi dovoljno da kine pa da ga sravni sa zemljom. To
stvorenje očekuje da se njegove žrtve prestrave i verovatno nije u
stanju da se nosi s pravim protivnikom.
Set baci pogled na dugački ključ. Ruke su mu bile pune. Držao je
baterijsku lampu, napitak, klešta. Klešta je strpao u džep, a baterijsku
i napitak uspeo je da uzme u jednu ruku, dok je drugom čvrsto stezao
ključ. Marševim korakom zaputio se preko prostora koji ga je delio od
šumarka i ubrzo je zašao među drveće. Pokušavao je da obuzda
osmeh, ali mu to nije polazilo za rukom. Strašno je zabrinut, a zašto?
Kako može da dopusti da ga Kendrine bojazni nateraju da posumnja u
ispravnost svoje odluke makar na trenutak? Ovo će za njega biti mačji
kašalj.
Zastao je i spustio stvari koje je nosio. Zatim je počeo unaokolo da
deli udarce da bi se zagrejao. Au, nije imao pojma da mu je desnica
tako brza! Ni levica nije bila loša. Prava je mašina! Možda će dozvoliti
tom stvorenju da zamahne jednom ili dvaput, reda radi. Malo će se
poigravati s nakazom dok ga ne oslobodi bede. Pokazaće nesrećnom
čudovištu šta se dogodi svima koji se odvaže da razmene udarce sa
Setom Sorensonom.
Pokupio je stvari i zaputio se dublje u šumarak. Vazduh je postajao
sve hladniji. Set je snopom svetla prešao unaokolo jer nije želeo da mu
se povratnik prišunja. Prošloga puta bio je bespomoćan i zaleđen.
Ovoga puta on će diktirati to kako će se susret odvijati.
Prste na nogama zahvatila mu je nekakva neobična utrnulost.
Podsetila ga je na skijanje u tesnim pancericama. Zastao je, udario
nekoliko puta stopalima o tle da bi ih ponovo osetio, ali mu se umesto
toga utrnulost proširila i na članke. Počeo je da se trese. Kako je tako
brzo zahladnelo?
 Pogled mu je privuklo nekakvo kretanje. Okrenuo se i uperio
baterijsku lampu u povratnika, koji mu se približavao. Stvorenje je bilo
još dosta daleko i jedva se naziralo između drveća.
Utrnulost se proširila do iznad kolena. Prsti su počeli da mu se
koče i mlitave. Umrtvljavanje nerava izazvalo je iskru panike u Setu.
Zar je moguće da će se samo ukočiti iako neće osetiti strah kao
prethodni put? Ako se ukoči, biće u velikoj nevolji i hrabrost mu neće
biti od velike koristi. Vid mu se malo zamutio. Zubi su mu cvokotali.
Ispustio je dugački ključ.
Uspeo je nekako da prinese bočicu usnama. Odlučio je da je ispije
do kraja dok još može. Iskapio je preostali napitak i bacio bočicu.
Tečnost ovog puta nije onako jako žarila kao malopre. Dok je
posmatrao tromo napredovanje povratnika, Set je uživao u toploti
koja se razbuktala u njegovoj utrobi i potekla ka površini tela,
rasterujući utrnulost. Izvadio je klešta iz stražnjeg džepa i iscerio se.
Zašto bi čekao da mu se taj bolno spori zombi približi? Set je
potrčao ka stvorenju. Snop baterijske lampe poskakivao je dok je
trčao. Kada mu je prišao, jasno je video koliko je to stvorenje mršavo i
da na sebi ima istu prljavu i iscepanu odeću kao i prošli put. Žućkasta
koža i ranice koje su kišile ovoga puta nisu uplašile Seta, samo su mu
bile odvratne. Stvorenje je bilo više od njega, ali ne mnogo, a kretalo se
kao da će se svakog časa srušiti.
Set se usredsredio na drveni klin koji mu je virio iz vrata. Lako će
ga izvući. Pitao se da li da izvede nekoliko karate udaraca koji će
povratniku nagovestiti šta ga čeka. Nikada nije učio karate, ali je
odgledao dovoljno filmova na osnovu kojih je stekao neki utisak.
 Zastao je na nekih deset koraka od zombija bolesnog izgleda i
izveo nekoliko pomodnih udaraca, ustiju izvijenih u odvratni kez.
Ničim nije nagovestio da je reč o borilačkim veštinama. Savio je obe
ruke, pokazujući povratniku dva dobra razloga za predaju.
Povratnik je podigao ruku i koščatim prstom upro u Setovom
pravcu. Seta je zapahnula nepoznata hladnoća. Imao je utisak da je
pao u zaleđeno jezero. Jedva je uspeo da udahne, a mišići su mu se
potpuno zategli. U središtu njegovog bića još je bilo toplote i
samouverenosti, ali su se one brzo gubile. Iracionalni vrludavi užas po
obodu je napadao njegovu usredsređenost i pokušavao da uguši
njegovu samouverenost.
Jedan deo njega želeo je da se sruši i obeshrabri. Set je škrgutao
zubima. S napitkom ili bez njega, bez obzira na postojanje odnosno
nepostojanje magičnog straha, ovoga puta neće podleći. Naterao je
sebe da zakorači ka povratniku. Noga je u prvi mah odbila da ga
posluša. Utrnulost se proširila do kuka i imao je utisak da mu nešto
teško pritiska stopalo. Nagnuo se, zagroktao i teškom mukom uspeo
da zakorači napred. Potom je uspeo da načini još jedan korak.
Povratnik je i dalje pokazivao prstom u njegovom pravcu i
približavao se. Set je znao da bi mogao da sačeka da povratnik stigne
do njega, ali mu je nešto govorilo da je veoma važno da se kreće.
Napravio je još jedan korak.
Povratnik mu je sada bio nadohvat ruke. Imao je bezlične i nekako
neodređeno zle oči. Strašan smrad ispunio je vazduh. Povratnikova
ruka ostala je ispružena, a prst uprt u njega gotovo ga je dodirivao.
Setova samouverenost je bledela. Znao je da će ga telo uskoro
izdati. Gledao je kako se iskrzani crni nokat sve više približava
njegovim grudima. Malopređašnje osećanje toplote pretvorilo se u
bledu iskru. Setov um počeli su da ispunjavaju užasni prizori. Podigao
je ruku i škljocajući kleštima, koja je čvrsto držao, udario po
povratnikovom koščatom prstu. Povratnik uopšte nije reagovao na
udarac, ali je malčice spustio ruku. Prst mu je sasvim sigurno iščašen.
Set je stisnuo zube i upustio se u borbu protiv nečega što je osećao
kao neizmernu gravitaciju koja ga sprečava da zakorači u stranu. Svu
snagu je uložio u udarac i šutnuo je povratnika u koleno, sa zadnje
strane. Povratnik je pokleknuo i pao. Set je posrćuči krenuo napred i
kleknuo mu na grudi. Isturena rebra pritiskala su mu cevanice.
 Povratnik je sevao očima na njega. Set nije mogao da se pomeri.
Ruke su mu se tresle. Zamirala je i poslednja iskra samouverenosti.
Osećao je da će ga svakog časa preplaviti lavina iracionalnog straha.
Povratnik je podigao ruke i polako počeo da ih pomera ka Setovom
vratu.
 Set je pomislio na sve one koji zavise od njega. Kolter se žrtvovao
za njega. Kendra je sama u kolibi. Baka, deka i Dejl su zatočeni u
tamnici. Može on ovo. Poznat je po hrabrosti. Najvažnije je da ostvari
cilj, makar i polako. Usredsredio se na klin i stao da pomera klešta ka
njemu. Bio je usporen. Imao je utisak da se vazduh pretvorio u žele.
Ako bi pokušao bilo šta da uradi na brzinu, potpuno bi se zaustavio.
Zato je polako i postojano pomerao šaku u kojoj je držao klešta.
Povratnikove šake stigle su do njegovog vrata. Prsti su mu bili
toliko hladni da su mu oprljili kožu. Ostatak tela bio mu je umrtvljen.
Setu je bilo svejedno. Klešta su se i dalje kretala. Nemilosrdni
snažni prsti čvršće su stegli njegov vrat. Set je uspeo kleštima da
ščepa drveni klin. Pokušao je da ga iščupa, ali nije mogao.
Set je imao utisak da se davi. Nestala je i ona iskra samopouzdanja,
ali je ostala ljuta odlučnost. Osećao je samo razdirući bol u vratu.
Veoma polako, rukom koja mu se činila strašno daleko i za koju je
mislio da visi o koncu, Set je počeo da izvlači klin centimetar po
centimetar. Bio je duži nego što je očekivao... izlazio je i izlazio iz rupe
koju je veoma dugo nastanjivao, bez imalo krvi. Ruka mu je usporila.
Imao je utisak da se vazdušni žele stvrdnjava. Povratnikovi prsti oko
njegovog vrata sprečavali su ga da diše. Znoj mu je orosio čelo.
Polako kao u snu, iz vrata je izašao i poslednji delić dugačkog
drvenog klina. Ugledao je mali prostor između vrha klina i prazne
rupe. Setu se na trenutak učinilo da je video kako je nešto zatreperilo
preko povratnikovog lica, olakšanje u pogledu, nagoveštaj iskrenosti u
gnusnom osmehu.
Vazduh je izgubio čvrstinu, počeo je da pada i sve se pretvorilo u
crno.
 DEVETNAESTA GLAVA

Izokrenuta kula

U motana u ćebe od glave do pete, Kendra je opkoračila debelu

granu drveta s kojeg je imala dobar pogled na kolibu. Noć je bila
hladnjikava i bio joj je drago što ima ćebe. Trenutno se nisu videli ni
ćebe ni ona. Pre nego što se popela na ovo drvo, prokrstarila je okolinu
i dodirnula još nekoliko stabala, u nameri da zavara đavolka ako
pokuša da sledi njen miris.
Iako je bila iscrpljena, nesiguran položaj u kojem se nalazila i te
kako ju je motivisao da ostane na oprezu. Ako zadrema, pašće s visine
od tri metra, a tle, koje uopšte ne mari za nju, grubo će je probuditi.
Najveći deo vremena provedenog na grani ljutila se na Seta ili se
nervirala zbog njega. Nije fer od njega što ju je ostavio samu dok je
ovako ranjiva i što se prethodno nije posavetovao s njom oko toga šta
im valja činiti. S druge strane, jasno joj je da on pokušava da uradi ono
što smatra ispravnim i da će najverovatnije skupo platiti svoju
hrabrost usmerenu u pogrešnom pravcu, zbog čega se uzdržala od
toga da ga okrivi. Kendra je bila napeta i zabrinuta i naprezala je i oči i
uši da joj ne promakne bilo približavanje neprijatelja, bilo Mendigov
povratak. Nikako nije mogla da zaključi šta joj valja činiti kada se
Mendigo pojavi. Iako više nije mogla da spase Seta, želja da krene za
njim bila je jača od želje da pobegne iz Utočišta za bajke. S druge pak
strane, bila je svesna da su njene šanse da spase deku i baku mnogo
veće ako pronađe Sfingu. U tom slučaju čak bi možda mogla da
povrati i Seta, Tanua, Koltera i Vorena u prvobitno stanje.
Dok je nestrpljivo čekala na grani drveta, Kendra je ugledala
Vorena na platformi za osmatranje na vrhu kolibe i zapanjila se. Nema
i zaprepašćena gledala ga je kako se proteže i trlja ruke. Noć je bila
prilično mračna i nije videla pojedinosti, ali stekla je utisak da se kreće
kao potpuno normalna osoba.
„Vorene!“ prosiktala je.
Poskočio je i okrenuo se ka njoj. „Ко je to?“ upitao je.
Toliko se iznenadila što ga čuje da govori da mu nije odmah
odgovorila. „Ti govoriš! O Bože! Šta se dogodilo?“
„Naravno da govorim. Izvini, a ko si ti?“
„Ја sam Kendra.“
Nije mogla da poveruje. S njim je izgleda sve u redu.
„То mi ništa ne znači.“
Začkiljio je u njenom pravcu. Noć je njemu verovatno bila mračnija
nego njoj, a i bila se pritajila.
„Ја sam Kendra Sorenson. Sten je moj deka, a Rut mi je baka.“
 „Ako ti tako kažeš. Otkud to da se kriješ na drvetu usred noći?
Možeš li da mi kažeš kako sam dospeo ovamo?“
„Sačekaj me kod vrata iza kolibe“, rekla je Kendra. „Eto me odmah.“
Voren je izlečen! Više nije sama! Skliznula je s grane i sišla s drveta.
Skinula je rukavicu, napustila okrilje drveća, prošla kroz baštu i stigla
do vrata iza kolibe, gde ju je čekao Voren.
Proučavao ju je stojeći na vratima. Još je zgodniji od kada je došao
sebi. Ima neverovatno lepe srebrnokestenjaste oči. Da li su i ranije bile
te boje? „То si ti“, izjavio je on s nevericom i čuđenjem. „Sećam se ja
tebe.“
„Iz vremena kada si bio nem?“ upitala je ona.
„Zar sam bio nem? Prvi put to čujem. Uđi unutra.“
Kendra uđe u kuću. „Nekoliko godina bio si nemi albino.“
„Godina?“ uzviknuo je. „Koja je sada godina?“
Kazala mu je i on se sav usplahirio. Otišli su do stola u glavnoj
prostoriji.
Provukao je belu šaku kroz gustu kosu, pa se zagledao u dlan.
„Pomislio sam da izgledam nekako isprano“, rekao je, savijajući prste.
„Poslednje čega se sećam jeste da mi u šumarku nešto dolazi u susret.
To se moglo dogoditi i juče. Preplavila me je panika kakvu nikada do
tada nisam osetio i moj um se povukao na neko mračno mesto. Tamo
ništa nisam osećao, bio sam okružen čistim užasom i odvojen od čula.
Imao sam samo nejasnu predstavu o tome ko sam. Negde pred kraj
video sam tebe, obasjanu svetlošću. Ali imao sam utisak da prolaze
sati, a ne dani, a svakako ne godine.“
„Bio si potpuno otupeo“, kazala je Kendra. ,,U tom šumarku boravi
povratnik i svi koji tamo odu završe kao ti.“
„Nisam mnogo propao“, izjavio je on, tapšući se po grudima i
nogama. „Malo sam mršaviji, ali nisam usahao, a trebalo bi posle
tolikih godina u komi.“
„Mogao si da se krećeš, ali si sve vreme delovao ošamućeno“,
objasnila mu je Kendra. „Dejl, tvoj brat, vodio je računa o tome da
redovno vežbaš. Odlično se brinuo o tebi.“
„Da li je on ovde?“
„Zatvoren je u tamnici s mojim dekom i bakom“, odvratila je
Kendra. „Ceo rezervat je u opasnosti. Članovi Društva zvezde
Večernjače zauzeli su kuću. Jedna od članova je narkobliks, zato sam
ja budna već nekoliko dana. Pokušavaju da dođu do artefakta.“
On podiže obrve. „Hoćeš da kažeš da nema ništa od dobrodošlice
po izlasku iz kome?“
Kendra se osmehnula. „Dok ne spasemo ostale, moraćeš da se
zadovoljiš mojim društvom.“
,,U redu, ali kad-tad želim tortu i sladoled. Pomenula si artefakt.
Znaju li gde se nalazi?“
Ona klimnu. „Nisu znali šta će s povratnikom. Moj brat je otišao da
mu se suprotstavi. A pošto si se ti iznenada probudio... mora da ga je
pobedio.“
„Tvoj brat?“
„Moj mlađi brat“, ponosno reče ona. „Роnео je ključ od kule i imao
je taj sumanuti plan da se pomoću napitka za hrabrost suprotstavi
strahu koji izaziva povratnik. Mislila sam da je lud, ali izgleda da je
uspeo.“
 „Kod njega je ključ izokrenute kule?“ upitao je Voren.
„Ukrali smo ga Vanesi. Ona je taj narkobliks.“
„Tvoj brat namerava da uđe u kulu?“
„Hteo bi da uzme artefakt pre njih“, rekla je Kendra.
„Koliko mu je godina?“
„Dvanaest.“
Voren se zaprepastio. „Kakvu obuku je prošao?“
„Gotovo nikakvu. Zabrinuta sam za njega.“
„I treba da budeš. Ako sam uđe u tu kulu, neće živ izaći.“
„Možemo li da krenemo za njim?“ upitala je Kendra.
„Izgleda da ćemo morati.“
Spustio je pogled na šake i zavrteo glavom. „Sad sam, znači,
albino? Ne približavaj mi se da moja sreća ne bude prešla na tebe. Sve
mi se čini kao da sam juče krenuo po artefakt u taj šumarak. Znao
sam da onde vreba nekakva opasnost, ali me je sveopšti strah
svejedno zatekao nespremnog. A sada, posle tolikih protraćenih
godina u transu izazvanom strahom, nastavljam tačno tamo gde sam
stao.“
„Zašto si krenuo po artefakt?“
„Bio je to tajni zadatak“, kazao je Voren. „Iz određenih razloga
smatrali smo da je tajna Utočišta za bajke provaljena i meni je zapalo
u zadatak da premestim artefakt.“
„Ко ti je to naredio?“
Voren ju je odmerio od glave do pete. „Ја sam član tajne
organizacije koja se bori protiv Društva zvezde Večernjače. Ništa više
ne mogu da ti kažem.“
 „Član si Vitezova zore?“
Voren podiže ruke uvis. „Baš lepo. Ko ti je to kazao?“
„Dejl.“
Voren je zavrteo glavom. „Njemu poveriti tajnu ili je ispisati preko
neba, na isto se svodi. Bilo kako bilo, odgovor je da, imali smo razloga
da mislimo da je Društvo otkrilo Utočište za bajke i trebalo je da ja
pronađem artefakt.“
„Jesi li spreman da završiš ono što si počeo?“
„Zašto da ne? Izgleda da je bez mene ovde zavladalo rasulo. Vreme
je da vratimo sve na svoje mesto. Moja oprema nije tamo gde sam je
ostavio, ali s njom ili bez nje, biće bolje da požurimo ako želimo da
uhvatimo tvog brata pre nego što uđe u kulu. Pretpostavljam da Hugo
nije u blizini.“
„Vanesa ga je poslala u najudaljeniji ćošak Utočišta za bajke i
naredila mu da tamo ostane“, rekla je Kendra.
„Ni štale nisu baš blizu, tako da odlaskom po konja nećemo
uštedeti na vremenu. Znam put do Doline. Jesi li za noćno pešačenje?“
„Jesam“, reče ona. „Mendigo bi trebalo uskoro da se vrati. On je
začarani lutak čovekove veličine i može donde brže da nas odnese
nego što bismo stigli peške.“
„Začarani lutak? Ti nisi prosečna tinejdžerka izgleda. Kladim se da
bi mogla da mi ispričaš neke zanimljive priče.
Kendri je bilo drago što je osetila divljenje u njegovom glasu, ali se
nadala da se to ne vidi na njenom licu. Otkud sad da se seti trenutka
kada ga je poljubila? Neočekivano je postala svesna načina na koji
stoji i ušeprtljala se jer nije znala šta bi s rukama. Ne srne više da
obraća pažnju na to koliko je sladak. Nije trenutak da se zatreska!
„Jednu ili dve bih mogla“, uspela je da kaže.
„Odoh da potražim opremu“, rekao je Voren, pohitavši do
ormarića.
„Imam rukavicu koja me čini nevidljivom kada mirujem“, rekla je
Kendra. „I nekoliko magičnih napitaka, mada nisam baš sigurna čemu
služe.“
„Aha“, primetio je on dok je preturao po ladicama. „Odakle ti sve
to?“
„Rukavica je pripadala čoveku po imenu Kolter.“
„Kolteru Diksonu?“ žurno je upitao. „Zašto govoriš o njemu u
prošlom vremenu?“
„Postao je nemi albino isto kao i ti. Ali je sada verovatno dobro,
osim što je zaključan u tamnici zajedno s Dejlom.“
„Džekpot!“ objavio je Voren.
„Šta?“
„Keksići“, reče on i gurnu jedan u usta. „А napici, odakle ti oni?“
„Od tipa po imenu Tanu. I on je bio nemi albino, ali ne znam gde se
trenutno nalazi.“
„Čuo sam za Tanua, gospodara napitaka“, rekao je Voren, „mada
ga nikada nisam upoznao.“
Kendra je u tom trenutku čula tiho zveckanje kuka. Otrčala je do
ulaznih vrata. Mendigo se zaustavio kod trema. „Stigao nam je
prevoz“, rekla je Kendra.
„Samo trenutak“, doviknuo je Voren. Ubrzo se vratio s namotajem
konopca preko ramena i sekirom u ruci. „То je najbolje šta sam uspeo
da pronađem“, rekao je on i podigao sekiru.
„Mendigo može da nas ponese“, rekla je ona. „Snažniji je nego što
izgleda.“
„Možda, ali bićemo brži ako ja budem trčao pored njega. Idemo.“
„Mendigo, odnesi me najbrže što možeš do mesta na kojem si
upravo ostavio Seta“ naredila mu je Kendra. „I nemoj usput da izgubiš
Vorena.“
Pokazala je prstom Vorena da ne bi došlo do greške. Popela se
Mendigu na leđa i oni krenuše žustrim korakom.
Voren je u početku uspevao da ih prati, ali je morao da trči što ga
noge nose. Ubrzo je ostao bez daha i počeo da šišti. Kendra je naredila
Mendigu da i njega ponese, i Voren je popustio. „Nemam ni daha ni
snage u nogama kao nekada“, izvinio se on.
Voren je bio znatno krupniji od Seta i Kendre i Mendigo nije mogao
brzo da trči dok ga je nosio. Povremeno je Voren insistirao da minut ili
dva trči, kako bi što pre stigli.
Noć je bila na izmaku. Konačno su stigli do Doline. Zvezde na istoku
su bledele, a nebo je postajalo sve svetlije. Mendigo je ubrzo stigao do
nevidljive granice koju nije mogao da pređe.
„Ne može da uđe u šumarak, kao ni Hugo“, primetio je Voren. „Da je
Hugo bio sa mnom one noći, ne bih izgubio tolike godine.“
„Mendigo, spusti nas“, rekla je Kendra. „Ostani na straži i motri na
uljeze.“
„Šta nam je ovo?“ promrmljao je Voren, sagnuo se i zagledao u tle.
„Šta?“ upitala je Kendra.
„Mislim da je tvoj brat bio ovde. Pođi sa mnom.“
 Voren je otrčao do drveća, stežući sekiru.
Kendra je jedva uspevala da drži korak s njim. „Možda nas u
šumarku vrebaju i neke druge opasnosti“, primetila je ona.
„Sumnjam“, odvratio je Voren. „Ovo je bilo povratnikovo područje
od kada je artefakt sakriven u šumarku i osnovano Utočište za bajke.
Malo je onih koji bi se usudili da kroče na ovo ukleto mesto.“
„Stani malo“, reče Kendra. „Evo Setovog pribora za hitne slučajeve.
Izgubio ga je kada je prvi put došao u šumarak.“
Kendra je podigla kutiju od pahuljica.
„Prvi put?“ upitao je Voren.
„Duga priča“, odvratila je Kendra.
„Pogledaj“, reče Voren. „Evo ključa. Tvoj brat nije u kuli. Ili je ranjen,
ili ubijen. Bolje da požurimo.“
Kaskali su između drveća. Voren je u jednoj ruci držao sekiru, a u
drugoj ključ. „Šta je ono tamo?“ upitao je Voren. „Baterijska lampa?“
I Kendra je ugledala snop svetlosti pri tlu. Kada su prišli, uverila se
da je u pitanju baterijska lampa. Ako je suditi po slabom svetlu,
baterije su na izdisaju. Pored baterijske lampe ležao je skelet u ritama.
A preko skeleta potrbuške se ispružio njen brat.
Voren je kleknuo pored Seta, opipao mu puls i okrenuo ga na leđa.
Set je i dalje stezao prazna klešta. Snop baterijske lampe otkrio je
ružne šarene tragove na Setovom grlu. Voren se nagnuo da bolje
pogleda. „Vrat mu je u modricama i oprljen, ali diše.“
„Zar ne bi trebalo da Vanesa ima kontrolu nad njim?“ upitala je
Kendra. „Znaš već, žena narkobliks?“
„Ovo nije prirodan san“, rekao je Voren. „Možda ima vlast nad njim,
ali nije u stanju da pokrene udove koji odbijaju da se pokrenu. Platio je
strašnu cenu da bi savladao povratnika... očigledno je bilo čupavo.
Tvoj brat mora da ima lavlje srce, bez obzira na napitak!“
„Veoma je hrabar“, rekla je Kendra dok su joj se oči punile suzama
a usne podrhtavale. „Mogu li da pozajmim baterijsku?“ Voren joj pruži
lampu i ona pronađe bočicu s napitkom u kutiji od pahuljica. „Bio je
veoma ponosan što mu je Tanu dao napitak koji će ga povratiti u
kritičnom trenutku.“
„То bi moglo da mu pomogne“, rekao je Voren. Otvorio je bočicu,
podigao Setovu glavu i sipao mu malo tečnosti u usta. Set je nešto
nepovezano promrmljao i zakašljao se. Posle nekoliko trenutaka,
Voren mu je dao još malo. Set je istog časa progutao napitak.
Otvorio je oči i nabrao veđe. „Ti!“ izgovorio je slabim i hrapavim
glasom.
„Izlazi iz njega, veštice“, naredio je Voren.
Set se sablasno osmehnuo i zakolutao očima. Sada su mu se videle
samo beonjače. „Šta se dogodilo?“ zadahtao je. Glas mu je i dalje bio
hrapav. „Povratnik?“
„Uspeo si“, rekao je Voren.
„Izlečen si“, promrmljao je zbunjeno Set, zagledavši se u Vorena.
„Nisam znao... da će se to dogoditi. Kendra, i ti si došla?“
„Pitaj ga nešto što samo on zna“, rekao je Voren. „Ovo bi mogao biti
trik.“
Kendra je trenutak razmišljala. „Koji desert ti se prošle godine
smučio u školskoj kantini?“
„Pita od višanja“, slabim glasom je odgovorio Set.
 „Koja je bila tvoja omiljena senka na zidu koju je tata pravio?“
„Pile“, rekao je on.
„On je“, samouvereno je kazala Kendra.
„Možeš li da sedneš?“ upitao je Voren.
Setova glava se blago zaklatila unapred. Prsti su mu se grčili.
„Osećam se kao da me je pregazio parni valjak. Kao da je sve...
istisnuto iz mene. Boli me grlo.“
„Potrebno mu je vreme da se oporavi“, rekao je Voren. „А ja moram
da uđem u kulu. Narkobliks zna da je put slobodan. Oslobodila je Seta
samo zato što je već krenula ovamo. Kendra, pomenula si da joj
pomažu veliki đavolak i neki čovek, ali možda ona ima još veza ovde u
rezervatu. Mislim da mogu da izađem na kraj sa zamkama. Neka
Mendigo tebe i brata odnese na neko bezbedno mesto.“
„Hoću da pođem s tobom“, zakreštao je Set.
„Danas si već dovoljno uradio“, rekao je Voren. „Vreme je da predaš
baklju dalje.“
„Daj mi još malo tog napitka“, rekao je Set.
„Napitak ne može da promeni tvoje stanje“, odvratio je Voren. „Ali
bi zato Kendra trebalo da popije nekoliko gutljaja da bi ostala budna.“
Kendra ga je poslušala. Već posle prvog gutljaja prenula se kao da
ju je neko ošamario.
Voren je podvukao ruke ispod Seta i podigao ga. Kendra je uzela
ključ i sekiru, ali joj je Voren kazao da ih ostavi. Brzim koracima
zaputio se nazad do Mendiga.
„Hoćeš li da ja pođem s tobom u kulu, Vorene?“ upitala ga je ona
kada ga je sustigla.
 „Suviše je opasno“, odvratio je on.
„Možda bih mogla da pomognem“, rekla je ona. „Prošle godine
posetila sam svetilište vilinske kraljice na ostrvu u ribnjaku i podigla
vilinsku vojsku, koja je onda spasla Utočište za bajke od demona po
imenu Bahumat.“
„Molim?“
„Jeste, uradila je to“, potvrdio je Set.
„Ti baš imaš šta da ispričaš“, rekao je Voren.
„Vile su me obdarile ponečim“, nastavila je Kendra, ne želeći da
otkrije da je od vilinskog soja. „Vidim u mraku i govorim sve jezike
kojima se služe vile. Više mi nije potrebno mleko da bih videla magična
stvorenja. Dodirom mogu da napunim magične predmete koji su ostali
bez energije. Sfinga izgleda misli da bi to moglo biti zgodno kada su u
pitanju neki artefakti.“
„I te kako“, složio se Voren. „Kao dodatno obezbeđenje, predloženo
je da se energija namerno ispumpa iz artefakata.“
„Bez mene možda ne bi mogao da upotrebiš artefakt čak i da ga
nađeš“, rekla je Kendra.
„Verujem da mogu uspešno da izbegnem zamke u kuli“, rekao je
Voren, „ali ne znam kakve su. Nisam nepogrešiv, kao što je to šumarak
i pokazao. Shvataš li šta može da se dogodi ako kreneš sa mnom?“
„Mogli bismo oboje da umremo“, rekla je Kendra. „Nema mesta u
Utočištu za bajke koje danas nije opasno. Poći ću s tobom.“
„Još jedan par očiju i ruku može dosta da pomogne“, pristao je
Voren. „А ta tvoja sposobnost da svaki artefakt ponovo napuniš
energijom može se pokazati presudnom. Mendigu ćemo poveriti da
čuva Seta.“
„То nije fer“, promrmljao je Set.
„Hoćeš da ti vratim rukavicu?“ upitala je Kendra.
„Tebi će biti potrebnija“, odlučno je kazao.
Izašli su iz šumarka i pohitali ka Mendigu. Voren je predložio
Kendri da naloži Mendigu da odnese Seta do štala. Kendra je naredila
Mendigu da odnese Seta do štala i da ga čuva, da ne dozvoli da mu se
bilo šta desi i da mu čitav jedan dan ne dopusti da bilo gde ode, ako u
međuvremenu od nje ne dobije drugačije naređenje. Mendigo je
otkaskao sa Setom u naručju.
Voren i Kendra su se trčeći vratili do osušenog skeleta povratnika
po ključ i sekiru. Kendra je krenula za Vorenom dublje u šumu. Nije
bilo mnogo grmlja, ali što su dalje odmicali, to je drveće gušće raslo i
bilo je više mahovine i imele. Stigli su do mesta na kojem je drveće bilo
toliko gusto da su se njegove grane preplitale i gotovo obrazovale zid.
Kada se Voren na silu probio kroz tu živu prepreku, izbili su na
čistinu oivičenu drvećem i osvetljenu toplim sjajem zore. Njome je
dominirala poveća izdignuta platforma od crvenkastog kamena.
Gotovo da je ličila na pozornicu na otvorenom. Kamene stepenice s
jedne strane platforme omogućavale su lak pristup.
Voren je pojurio uz stepenice. Kendra ga je pratila u stopu. Cela
čistina bila je prekrivena gustim poljskim cvećem i korovom, međutim,
na kamenoj platformi nije ih bilo. Glatka površina bila je prošarana
crnim i zlatnim mrljama. U središtu prostrane platforme nalazilo se
okruglo udubljenje od kojeg se koncentrično širio veliki broj kružnih
žlebova sve do same ivice platforme. Uski žlebovi nizali su se na
rastojanju od metar i dvadeset centimetara. Gledani odozgo, žlebovi bi
ličili na metu, a udubljenje na centar te mete.
Voren je stavio složeni kraj ključa u okruglo udubljenje. Da bi
poravnao različita ispupčenja s urezima u udubljenju morao je da
pomera ključ napred-nazad i da ga postepeno gura dublje. Kada je
dugački ključ ušao tridesetak centimetara u rupu, začulo se
škljocanje.
„Jesi li sigurna da želiš da nastaviš?“ upitao je Voren. „Kada uđemo,
nema nam povratka.“
„Kako to misliš?“ upitala je Kendra.
„Za one koji ne stignu do kraja i ne osvoje nagradu nema povratka
s ovakvih mesta. Tako su osmišljena jer njihovi tvorci ne žele da
istraživači rešavaju zagonetku deo po deo. Zamke na povratku biće
mnogo nemilosrdnije od onih koje štite napredovanje do artefakta.“
„Idem s tobom“, rekla je Kendra.
Voren se zacrveneo od napora dok je čvrsto stežući dršku
pokušavao da okrene ključ. Okrenuo se za sto osamdeset stepeni i
stao.
Platforma se zatresla. Kada se spoljni prsten spustio i nestao u
tami, postalo je jasno da kružni žlebovi predstavljaju razmake između
koncentričnih kamenih krugova. Za prvim prstenom spustio se i drugi,
a za njim naredni, i tako redom. Masivni prstenovi podizali su veliku
buku kada bi pali na tle.
Voren je privukao Kendru. Njih dvoje su i dalje stajali u središnjem
krugu s ključem. Iako su svi prstenovi otpali, središnji je i dalje stajao
na svom mestu. Kada je pogledala dole, Kendra je videla da je prvi
prsten, gledano sa spoljne strane, pao najdalje, a svi ostali malo bliže
u odnosu na prethodni, tako da su zajedno obrazovali konusno
stepenište. Od vrha platforme do podnožja odaje bilo je najmanje
deset metara. Naredni prsten u odnosu na središnji krug, u kojem su
stajali Kendra i Voren, nalazio se samo metar i dvadeset centimetara
niže, onaj posle njega metar i dvadeset niže u odnosu na ovaj, i tako
sve do dna.
„Više ne prave ulaze kao nekada“, primetio je Voren. Povukao je
ključ. Metal je melodično zavibrirao i deo ključa u udubljenju odvojio
se od ostalog dela. Ključ se više nije završavao složenim nizom
ispupčenja i useka, već vitkim vrhom koplja s dve oštrice. „Vidi ti ovo.
„“Ne može biti dobro“, primetila je Kendra.
„Aha, verovatno se pretvara u oružje s razlogom“, rekao je Voren,
gledajući dole u odaju. „Za sada ne nazirem nikakvu nevolju.“
„Navlačim rukavicu“, kazala je Kendra i nestala.
„Nije loša ideja“, prokomentarisao je Voren.
Kendra mu je mahnula i pritom se ponovo pojavila. „Deluje samo
dok mirujem.“
„Da li znaš čemu služi bar neki od napitaka?“ upitao je Voren.
„Znam da neki mogu da nas smanje na dvadesetak centimetara
visine“, kazala je ona. „Znam i da su u nekim bočicama zatvorena
osećanja, mada nisam sigurna u kojoj bočici je koje osećanje. Set
verovatno zna još za neke napitke. Trebalo je da ga pitamo.“
Voren je počeo da se spušta s jednog prstena na drugi. ,,U krajnjem
slučaju, uvek ih možeš nasumice probati“, rekao je on. „Nadajmo se da
do toga neće doći.“
 Odaja nije bila mnogo veća od najšireg prstena. Izgleda da se pod
sastojao od jedne jedine ploče, koja je predstavljala temelj. U odaji su
se nalazila samo dvoja vrata na suprotnim krajevima prostorije. Jedan
zid bio je prekriven natpisima na raznim jezicima, kao i sa nekoliko
ponovljenih poruka na engleskom.

Kendra je pretpostavila da su i poruke na drugim uvaženim

jezicima bile sličnog sadržaja.
„Zašto su je napisali na engleskom toliko puta?“ upitala je Kendra.
„Ја je na engleskom vidim samo jednom napisanu“, rekao je Voren.
„Oh, vilinski jezici“, dosetila se Kendra.
Stigli su do prstena na dnu. „Ostani blizu mene“, naložio joj je
Voren. „Gazi samo po mestima po kojima sam ja prethodno gazio. Budi
spremna na sve.“
Drškom ključa lupnuo je nekoliko puta po tlu pre nego što je sišao.
Kendra ga je sledila.
„Koja vrata da probamo?“ upitala je Kendra.
„Ti izaberi“, reče on. „Pismo-glava.“
Kendra je uprla prst u jedna vrata. Voren je prvi krenuo ka njima,
ispitujući tle štapom kao kakav slepac. Vrata su bila od običnog,
teškog drveta. Bila su okovana gvožđem i očigledno u dobrom stanju.
Voren je ispitao tle s jedne strane vrata i poslao Kendru da tamo stane
sa sekirom u ruci. Nestala je čim se umirila. Voren je otvorio vrata,
držeći ključ kao da je koplje.
Iza vrata ih ništa nije čekalo osim stepeništa koje se zavojito
spuštalo naniže. Voren je ugasio baterijsku lampu, koja je ionako bila
na izdisaju. Pokušao je da kucne najviši stepenik drškom ključa, ali je
ona prošla pravo kroz njega.
„Kendra, pogledaj“, rekao je Voren. Drška ključa prošla je kroz
nekoliko prvih stepenika i nestala. „Lažne stepenice. Verovatno
maskiraju ambis od nekoliko stotina metara.“
Prešli su na drugu stranu prostorije i ponovili ceo postupak kod
drugih vrata. I iza ovih vrata nalazilo se stepenište koje je takođe
predstavljalo samo iluziju. Voren se nagnuo daleko napred i bockao
ključem da utvrdi da li su sve stepenice lažne ili samo prvih nekoliko.
Međutim, ispostavilo se da ništa od onoga što im je bilo nadohvat ruke
nije opipljivo.
Voren je prvi krenuo da obilazi oko prostorije, lupkajući po podu i
zidovima. Stigli su do mesta na kojem je ključ prošao kroz zid. Voren
se nagnuo kroz iluziju, i Kendra ga je čula kako lupka ključem.
„Pravo stepenište je ovde“, objavio je on. Kendra je prošla kroz
nematerijalni zid i ugledala kameno stepenište koje je zavijalo naniže.
Belo kamenje umetnuto u zid prigušeno je svetlelo.
„Na ovakvim mestima nikad ne znaš šta može biti privid“, rekao je
Voren. Bocnuo je ključem jedan od sjajnih kamenova. „Jesi li ikada
videla sunčev kamen?“
„Nisam“, odvratila je Kendra.
„Sve dok sunce obasjava jedan jedini kamen, sve sestrinsko
kamenje deli svetlost“, rekao je on. „Taj kamen se verovatno nalazi na
vrhu nekog od obližnjih brda.“
Dok su silazili, naišli su na nekoliko mesta na kojima su iluzorni
stepenici premošćavali rupe u stepeništu. Voren je pomagao Kendri da
preskoči te praznine. Konačno su stigli do podnožja stepeništa i još
jednih vrata.
Ponovo je Voren poslao Kendru da stane pored vrata dok ih je
otvarao. „Čudno“, promrmljao je dok je ispitivao tle pre nego što je
prošao kroz vrata. „Dođi, Kendra.“
Provirila je kroz vrata. Soba je bila velika i kružnog oblika, s
kupolastom tavanicom. Belo kamenje umetnuto u tavanicu
osvetljavalo je prizor. Pod je prekrivao duboki sloj zlatastog peska. Na
suprotnom zidu prostorije bila su nacrtana vrata. Zidove levo i desno
od njih krasili su murali koji su prikazivali po tri čudovišta. Kendra je
ugledala plavu ženu s telom zmije i šest ruku, minotaura, ogromne
kiklope, tamnokosog muškarca koji je od struka naviše bio ljudsko
biće, a od struka naniže imao telo i noge pauka, oklopljenog zmijolikog
muškarca s komplikovanom frizurom i patuljka u ogrtaču s
kapuljačom. Iako su slike bile pomalo izbledele, videlo se da ih je
uradio veliki majstor.
Voren podiže šaku. Za Kendru je to bio znak da treba da stane.
Ključ je utonuo u pesak pred njim. „Pesak je na pojedinim mestima
podmukao“, reče on. „Pazi gde staješ.“
 Da bi izbegli živi pesak, do nacrtanih vrata na suprotnom kraju
prostorije stigli su držeći se zida. Crtež je predstavljao vrata od gvožđa
s ključaonicom ispod kvake. Voren je oklevajući dodirnuo crtež. Slika
vrata na trenutak se zamreškala, a onda su vrata neočekivano postala
stvarna i više nisu predstavljala samo mural.
Voren se okrenuo na peti s ključem visoko podignutim u vazduh i
osmotrio je ostale murale u prostoriji. Ništa se nije dogodilo. Konačno
se ponovo okrenuo ka vratima i pritisnuo kvaku. Vrata su bila
zaključana. „Da li stvorenja na zidu imaju išta zajedničko?“ upitao je
Voren.
Kendra se usredsredila na upoređivanje. „Sva imaju ključić oko
vrata“, reče ona. Ključevi nisu upadali u oči. Bili su mali i ovlaš
nacrtani, ali je svako naslikano stvorenje imalo po jedan.
„Imaš li ideju kako da prođemo kroz ta vrata?“ upitao je Voren.
Očigledno mu je nešto već palo na pamet.
„Mora da se šališ“, rekla je Kendra.
„Zar to oboje ne želimo?“ upitao je on. „Stari koji su osmislili ovo
mesto očigledno su umeli da se zabavljaju.“
Poveo je Kendru oko prostorije. Izbegavao je živi pesak i proučio je
crteže svakog stvorenja ponaosob.
„Meni su svi ti ključevi isti“, reče on pošto je proučio patuljka.
„Mislim da se igra sastoji u tome da izaberemo zlotvora kojeg mislimo
da možemo savladati.“
„Mrsko mi je da budem okrutna“, rekla je Kendra, „ali razmišljam o
patuljku.“
„Ја bih njega izabrao poslednjeg od svih“, kazao je Voren. „Ne nosi
nikakvo oružje, sigurno je jak u magiji. Na prvi pogled deluje kao
najlakša meta, a to gotovo sigurno znači da je najopasniji.“
„Koga onda?“ upitala je Kendra. Minotaur je nosio težak buzdovan.
Kiklop je vitlao toljagom. Plava žena držala je dva mača. Bauk, kako je
Voren nazvao zmijolikog muškarca, stezao je par sekira. A polučovek-
polupauk imao je koplje i bič.
„Pretpostavljam da je minotaur najmanje opasan“, na kraju je
kazao Voren. „Ženu i patuljka bih poslednje izabrao, a kiklop je gotovo
isto onoliko spretan koliko je i snažan. Minotaur ima najglomaznije
oružje. Njegov buzdovan ima ograničen domet i sprečiće ga da na
vreme izbegne vrh mog koplja.“
„Hoćeš da kažeš: ključa“, primetila je Kendra.
„Pomoću jednog ključa doći ćemo do drugog.“
Kendra je osmotrila Minotaura. Crno krzno, široko razmaknuti
rogovi, ogroman. Za glavu viši od Vorena. „Misliš li da možeš da ga
savladaš?“ upitala je Kendra.
Voren je ispitivao pesak i obeležavao rupe u njemu. „Da se nisi
pomerila“, rekao je on. „Minotaur će te možda namirisati, a ja ne želim
da zna gde se tačno nalaziš. Držaćeš sekiru, a ako se slučajno dogodi
da izgubim ključ, dodaćeš mi je. Ako padnem, minotaur će prevrnuti
prostoriju da te nađe. Ako ostaneš mirna, možda će ti se ukazati
prilika da jednom zamahneš sekirom“
„Ali ti misliš da možeš da ga središ?“ ponovila je Kendra.
Voren je pogledao sliku minotaura i podigao ključ. „Zašto da ne? I
ranije sam se provlačio kroz iglene uši. Baš bi mi dobro došlo oružje
koje obično koristim. Možda bi mogla da mi pomogneš da obeležim
mesta sa živim peskom. Upotrebi sekiru.“
Proveli su mnogo više vremena nego što se to Kendri dopalo da bi
obeležili mesta s izdajničkim peskom. Sve vreme je bila svesna da su
im Vanesa i Erol na tragu. Kada su konačno obeležili sva mesta na
pesku, Voren je postavio Kendru tako da se između nje i minotaura
nalazio najveći potez živog peska. Potom je prišao muralu.
„Jesi li spremna?“ upitao je Voren.
„Valjda jesam“, odvratila je Kendra, stežući dršku nevidljive sekire,
dok joj je srce udaralo kao ludo.
„Možda mi pođe za rukom da već na početku zadam udarac“,
rekao je on. Zatim je dodirnuo sliku minotaura i podigao ključ. Bio je
spreman za napad. Mural je trenutak trepereo, potom je nestao. Oštar
vrh ključa zvučno je udario o zid, a minotaur se pojavio iza Vorena.
„Iza tebe!“ vrisnula je Kendra.
Voren se sagnuo i sklonio u stranu, za dlaku izbegavši udarac koji
bi mu prosuo mozak. Minotaur je žestoko zamahnuo buzdovanom.
Oružje je bilo veliko i teško, ali je minotaur bio dovoljno snažan, tako
da u njegovim rukama nije delovao nezgrapno.
Voren se okrenuo ka minotauru. Stajao je na nekoliko koraka od
njega i držao spreman ključ. „Zašto mi lepo ne predaš ključić?“ upitao
je Voren. Minotaur je frknuo. Kendra je čak na drugom kraju
prostorije mogla da namiriše zver, osećao se na govedinu.
Minotaur se zaleteo, a Voren ga je spretno izbegao. Voren je
zabacio ruku unazad kao da namerava da baci ključ, a minotaur je
podigao buzdovan da se zaštiti. Fintirajući da će da ga gađa ključem,
Voren je skočio napred i iskoristio dužinu ključa da ogrebe minotaura
po njušci. Minotaur je urliknuo i stao da juri Vorena po prostoriji.
Voren je bežao pokušavajući da navede minotaura na živi pesak i
trudeći se da ga drži što dalje od Kendre. Ili je minotaur shvatio
značenje linija na pesku, ili je instinktivno znao gde ne treba da stane,
u svakom slučaju, izbegavao je živi pesak jednako uspešno kao i
Voren.
Minotaur je onjušio vazduh i okrenuo se ka Kendri. „Dođi ovamo,
kukavice!“ povikao je Voren i uputio se ka njemu mlatarajući ključem.
Minotaur je hrabro krenuo Vorenu u susret, držeći buzdovan okrenut
na stranu. Namerno je ostavio grudi nezaštićene ne bi li namamio
Vorena da napadne.
Posle nekoliko lažnih napada, Voren je zagrizao mamac i usmerio
vrh ključa ka minotaurovim grudima. Minotaur je slobodnom šakom
zgrabio ključ ispod vitkog vrha i istrgao ga Vorenu iz ruke. Pritom je
uspeo da ga privuče bliže sebi i zamahne buzdovanom.
Voren se savio unazad i uspeo da ostane na nogama. To ga je
spasio. Buzdovan ga je promašio za nekoliko centimetara. Minotaur je
brzo okrenuo ključ, uhvatio ga za drugi kraj i hitnuo ga poput koplja.
Voren nije uspeo da izbegne ključ i njegov vrh mu se zabio u stomak.
Minotaur je pobednički zaurlao i zaleteo se u Vorena, koji je u
međuvremenu izvukao ključ i, posrćući, sklonio se u stranu. Vrh koplja
bio je crven od njegove krvi. Koprcajući se i bacajući pesak unaokolo,
Voren je uspeo da između sebe i minotaura ostavi malu površinu živog
peska.
Kendra je zavitlala baterijsku lampu i pogodila minotaura u leđa.
Zver se okrenula, ali je ona u međuvremenu ponovo postala nevidljiva.
Minotaur je podigao baterijsku, onjušio prvo nju pa vazduh i zaputio se
ka Kendri.
Voren je zaobišao živi pesak, oslanjajući se na ključ kao da je štaka
i stao da se približava minotauru s leđa. Minotaur se okrenuo i pojurio
ga. Voren je poskočio i završio leđima okrenut ka širokom potezu
živog peska.
„Vorene, živi pesak!“ povikala je Kendra.
Bilo je suviše kasno, prekoračio je liniju iscrtanu na pesku i jedna
noga mu je potonula sve do butine, a on je telom pao napred na tvrđi
pesak. Minotaur je jurnuo prema njemu držeći buzdovan visoko u
vazduhu u nameri da zada konačni udarac. Brzo poput mišolovke,
Voren se ključem odgurnuo uvis i zario mu oštri vrh koplja odmah
ispod ključne kosti s namerom da mu probode srce. Minotaur nabijen
na ključ se ukipio i frknuo. Buzdovan mu je ispao iz dlakavih šaka i
tresnuo na pesak. Voren je okrenuo ključ i zario ga još dublje, bacivši
minotaura na leđa. Teško dišući, uspeo je da izvuče nogu iz živog
peska.
Kendra je dotrčala do njega. „Super trik!“ povikala je ona.
„Očajnički“, reče on. „Bilo je sve ili ništa.“
Šakom je prekrivao ranu na stomaku. Otresao je vlažni pesak koji
mu je obavijao nogu. „Verovatno ne bi upalio da nije pomislio da sam
smrtno ranjen. Umalo da bude u pravu.“
„Је li gadno?“ upitala je ona.
„Rana je duboka, ali čista“, odvratio je on. „Ključ je ušao i izašao.
Rane u stomaku je teško pročitati. Zavisi od toga šta je probijeno.
Donesi ključić.“
 Kendra je čučnula pored palog minotaura. Smrad stoke koji je širio
oko sebe još manje joj se dopadao ovako izbliza. Ključić je visio na
lepom zlatnom lancu. Jako ga je povukla i lančić je pukao. „Uzeh ga“,
rekla je Kendra.
„Donesi i veliki“, zamolio ju je Voren. Veliki ključ još je bio zariven u
minotaurove grudi. Kendra je morala da se odupre nogom o zver da bi
ga izvukla. Voren je skinuo košulju. Krv je jako odudarala od njegove
blede kože. Kendra je skrenula pogled. Smotao je košulju i pritisnuo je
na ranu, koja se nalazila nekoliko centimetara od pupka. „Nadajmo se
da će ovo zaustaviti krvarenje“, rekao je. „Možeš li da mi odsečeš
komad konopca?“
Kendra je upotrebila oštar vrh krvavog ključa da odseče konopac,
koji je Voren potom upotrebio da bi zavezao košulju preko rane.
Obrisao je krv s vrha koplja o pantalone. „Možeš li da nastaviš?“
upitala je Kendra.
„Nemam izbora“, rekao je. „Hajde da vidimo da li minotaurov ključ
odgovara.“
Voren se oslonio o dugački ključ i, stenjući, uspravio se na noge.
Otišao je do gvozdenih vrata, gurnuo minotaurov ključ u bravu i
otvorio ih.
 DVADESETA GLAVA

Grobnica

P ored otvorenih vrata spiralno se spuštalo još jedno stepenište. Put

je osvetljavalo mnogo više sunčevih kamenova nego ranije. Voren
je bockao stepenike. Bili su čvrsti. „Kendra“, reče on, „obriši linije oko
nekoliko rupa u pesku blizu ulaza u prostoriju.“
Kada se Kendra vratila, Voren je opipavao puls na vratu. Kapljice
znoja su mu orosile čelo. „Kako si?“ upitala je ona.
„Nisam loše“, pokušao je da je uveri. „Naročito za nekog ko je
upravo bio podvrgnut neželjenoj operaciji. Imamo minotaurov ključić.
Ako zatvorimo vrata za sobom, naša prijateljica narkobliks verovatno
će morati da pribavi ključ za sebe.“
„U redu“, pristala je Kendra, zakoračila na stepenište zajedno s
Vorenom i zatvorila vrata. Okrenula se ka njemu i nestala.
„Možda bi trebalo da držiš rukavicu pri ruci zbog naredne pretnje“,
rekao je Voren. „Teško mi je da pratim gde se nalaziš kada zastanemo.
„Kendra je skinula rukavicu. Sve dok se kreću i istražuju kulu, ionako
joj nije od neke koristi. Za navlačenje rukavice treba joj tek nešto malo
više vremena nego da se umiri. Nastavili su da silaze stepenicama. Na
lažne stepenike naišli su tek pred sam kraj.
„Dopada mi se raspored“, izjavio je Voren dok ih je preskakao.
Štrecnuo se pri doskoku. Oslonio se o zid i šakom pritisnuo ranu.
„Taman pretpostaviš da su sve stepenice prave, a onda se strmoglaviš
i slomiš vrat.“
U podnožju stepenika nisu ih čekala nikakva vrata, već se kroz
lučni prolaz ulazilo u prostranu odaju sa složenim mozaikom na podu.
Mozaik je prikazivao veliku bitku majmuna koja se vodila na visokom
drveću. Prikazana je iz perspektive posmatrača koji stoji na tlu, što je i
te kako dezorijentisalo one koji su gledali mozaik stojeći na njemu.
Voren je dao znak Kendri da bude u pripravnosti i ušao u
prostoriju. Ispostavilo se da je lučni prolaz na suprotnom kraju odaje
jedini izlaz. Zadovoljan što nisu suočeni ni sa kakvom neposrednom
opasnošću, Voren je pozvao Kendru da ga sledi.
Istog trenutka kada je stupila u prostoriju, sekira je nestala iz njene
ruke. Ispod nje, visoko na drvetu, razdrao se šimpanza. Vitlajući
Kendrinom sekirom, pomahnitali majmun skočio je s visoke grane i
pao naviše, ka tlu. Šimpanza je izleteo iz mozaika i materijalizovao se
ispred Kendre, vitlajući sekirom.
Kendra je vrišteći pobegla od šimpanze koji je mlatarao sekirom i
stala da navlači rukavicu. Voren je dojurio šimpanzi s leđa i hitnuo
ključ u trenutku kada se razjareni majmun dao u poteru. Ključ je
pomahnitalu zver proburazio između lopatica. Šimpanza je tresnuo o
pod. Dugačka ruka mu se trzala, a sekira je poletela preko sićušnih
pločica. „Ne uzima) sekiru“, upozorio ju je Voren. „Svrha ove odaje je
da nam oduzme sve oružje.“
„Osim ključa“, rekla je Kendra.
Voren se stenjući sagnuo i izvukao ključ. Vrh je i ovog puta obrisao
o pantalone. „Pretpostavljam da bismo morali da ubijemo sve
majmune s mozaika ako bismo hteli da prođemo kroz ovu prostoriju s
bilo kakvim oružjem u ruci osim ključa.“
Kendra spusti pogled. Bilo je na stotine majmuna, među kojima
nekoliko desetina snažnih gorila. „Možda je dobro što nisi poneo sa
sobom svu opremu.“
Voren se žalosno osmehnuo. „Šališ se. Ne bih baš da skončam tako
što će me iskasapiti gomila majmuna. Hajdemo.“
Prošli su kroz lučni prolaz na suprotnom kraju i krenuli da silaze
niz još jedno stepenište. Sve stepenice bile su prave, a u njihovom
podnožju zatekli su još jedan lučni prolaz, nešto uži od prethodnih.
Voren je prvi ušao u cilindričnu prostoriju. Pod je bio udaljen
nekoliko stotina metara. Široko raspoređeno sunčevo kamenje
obezbeđivalo je dovoljno svetlosti. Oko vrha prostorije obilazio je uzak
nogostup bez ograde, u ravni s ulazom. Krov je bio prekriven
bodljikavom žicom. Kendra nije videla načina da siđe... zidovi su bili
glatki i okomiti sve do dna, gde je jedva uspevala da nazre nešto na
sredini poda.
„Nisam siguran da smo poneli dovoljno dugačak konopac“, našalio
se Voren, zakoračivši na nogostup. „Mislim da je ovo naše odredište.
Kako stojiš s visinom?“
„Ne baš najbolje“, odvratila je Kendra.
„Sačekaj ovde“, rekao je on. Zaputio se duž nogostupa,
isprobavajući vazduh ključem, kao da traga za nevidljivim
stepeništem. Kendra je uočila nišu na suprotnom kraju široke
prostorije. Voren je stigao do niše i uzeo nešto iz nje. Podigao se nekih
pola metra, pogledao uvis ka šiljcima i lagano se spustio.
„Mislim da shvatam“, doviknuo je. Ponovo je zavukao šaku u nišu.
Usledio je blesak koji ga je zbacio s nogostupa. Kendra je gledala bez
daha kako Voren pada ka udaljenom podu. Prvo je usporio, a onda se
zaustavio i počeo da se penje. Polako se približavao Kendri. Zaustavio
se u ravni s nogostupom i ostao da lebdi na sredini prostorije.
Pored ključa, Voren je držao i kratki beli štap. „Ne mogu da se
pomeram s jedne na drugu stranu“, objasnio je. Odlebdeo je do samih
šiljaka, pažljivo se uhvatio za jedan i odgurnuo ka Kendri. Kretao se
uglavnom onako kao što je Kendra zamišljala da se kreću astronauti
pri nultoj gravitaciji.
Voren se spustio na nogostup kraj nje. Kratki štap od slonovače bio
je izrezbaren, a vrh mu je bio crn. Držao je štap paralelno s podom, ali
je crni vrh nakrivio uvis čim se spustio na nogostup.
„То ti omogućava da letiš?“ upitala je Kendra.
„Рrе bi se moglo reći da obrće gravitaciju. Kada okreneš crni kraj
naniže, gravitacija vuče naviše. Postrance, dobijaš nultu gravitaciju.
Okreneš li crni vrh malo uvis, gravitacija te malo povuče nadole.
Shvataš?“
„Mislim da shvatam“, reče ona.
 „Pazi na krov“, upozorio ju je.
„Jesi li ovo već radio?“ upitala je.
„Nikada“, odvratio je on. „Na ovakvim mestima naučiš da
eksperimentišeš.“
Pružio joj je štap i ona ga je uzela. „Hoću da ga isprobam na
stepeništu, gde nema šiljaka.“
„Samo napred“, reče on.
Kendra se vratila do stepeništa. Polako je pomerala vrh štapa dok
nije stajao postrance. Nije se osećala nimalo drugačije. Malo je
poskočila i to joj je bilo sasvim normalno.
„Mislim da ovde ne deluje“, rekla je ona.
„Čarolija mora da se odnosi samo na ovu prostoriju“, primetio je
on. „Ра ipak je to veoma jaka čin, nikada nisam čuo za sličnu. Nemoj
zaboraviti da tim štapom menjaš smer gravitacije. Dovoljno je da
okreneš štap i da se promeni pravac tvog kretanja. Kada sam ga
okrenuo za vreme pada, prvo sam usporio, zatim se zaustavio i na
kraju krenuo naviše. Poželjno je da ostaviš prostora za zaustavljanje
da ne bi završila kao šiš-kebab.“
„Neću dozvoliti da se previše ubrzam“, kazala je Kendra.
„Odlična ideja“, kazao je Voren. I nemoj slučajno da pokušaš da
uzmeš još neki štap. Imao sam utisak da me je pogodila munja.
Kendra je krenula za Vorenom duž nogostupa, držeći štap. Vodila
je računa da crni vrh bude okrenut naviše, jer nije želela da odjedri na
šiljke. Kada su stigli do niše, videla je u njoj još devet štapova, koji su
bili zataknuti u rupe crnih vrhova okrenutih naviše.
„Hajde da se postaramo da niko ne može da nas sledi“, predložio je
Voren, dohvatio jedan štap i bacio ga s ivice piste. Umesto da padne,
štap je dolebdeo nazad i vratio se u istu rupu iz koje ga je Voren
izvadio. Ponovo je uzeo štap. Kada ga je pustio, štap se opet vratio u
rupu.
„Bolje da se držimo ovih, inače ćemo ostati nasukani dole“,
primetila je Kendra.
Voren je klimnuo i uzeo jedan štap za sebe. Okrenuo je crni vrh tek
malo uvis i zakoračio s ivice. Padao je sasvim polako. Kendru je
ponovo podsetio na astronauta.
Kendra je polako pomerala vrh štapa. Iako se nije pomerala,
zadivilo ju je smanjivanje gravitacije. Bio je to čudan osećaj. Kao da je
ispod vode. Kada je crni vrh štapa okrenula blago ka tlu, odlebdela je
uvis. Stopala joj više nisu dodirivala nogostup. A kada je malo okrenula
štap u drugom pravcu, ponovo se spustila.
Stekavši poverenje u štap, Kendra je zakoračila s piste i stala
lagano da pada. Osećanje je bilo neverovatno. Sanjala je o tome da ode
u svemir i iskusi nultu gravitaciju, a evo jc sad ovde, u kuli ispod
zemlje, isprobava nešto veoma nalik tome. Ošamućujuća praznina
ispod njenih nogu nije više delovala tako strašno jer je sada mogla da
kontroliše gravitaciju tek pokretom zgloba.
Voren je krenuo naviše ka njoj. „Eksperiment sa štapom“, primetio
je on. „Ništa drastično, samo da stekneš praksu u podizanju, spuštanju
i zaustavljanju. Veoma je ekspeditivno. Osećam da će nam dobro doći
pre nego što završimo s ovim ovde.“
Voren se iznenada strmeknuo u bezdan. Kendra ga je gledala kako
usporava i zaustavlja se. „Zar nisi kazao ništa drastično“, doviknula
mu je.
Suknuo je uvis poput rakete i ponovo se poravnao s njom. „Jesam,
ali sam mislio na tebe“, odvratio je pre nego što se ponovo sjurio
naniže.
Kendra je malo-pomalo okretala crni vrh naviše, zbog čega se
spuštala postepeno. Naglo je okrenula vrh štapa u drugom pravcu i
usporila spuštanje. Osetila se kao jojo loptica. Kada je postavila štap
paralelno s tlom, zaustavila se otprilike na pola puta do poda.
Kendra je podigla pogled ka udaljenim šiljcima na tavanici.
Okrenula je crni vrh naniže i istog časa suknula ka gvozdenim
stalaktitima. To ju je potpuno dezorijentisalo. Osećanje je bilo potpuno
isto kao kada padaš naglavačke ka tlu, a šiljci su se sve brže
približavali. U panici je okrenula štap u suprotnom pravcu. Jojo efekat
je ovog puta bio još snažniji. Bilo joj je potrebno mnogo više da uspori
nego što je predvidela i uopšte joj se nije dopalo koliko se približila
šiljcima. Još se nije ni oporavila od prethodne avanture, a već je bila
nagnuta ka podu visoke odaje. Počela je da se okreće oko sebe i
delimično je izgubila osećanje u kom pravcu treba da okrene štap ne
bi li usporila pad. Morala je da izvrši nekoliko ispravki pre nego što je
povratila kontrolu i prestala nekontrolisano da juri čas gore, a čas
dole.
Kada se konačno umirila, Kendra se nalazila na dve trećine puta od
poda i lebdela je blizu zida. Lagano se odbacila od njega.
„А ja mislio da sam hazarder“, doviknuo joj je Voren.
„Nisam baš nameravala da budem ovoliko odvažna“, priznala je
Kendra, trudeći se da on ne primeti koliko je uzdrmana. Još je malo
eksperimentisala s podizanjem i spuštanjem, uvežbavala
zaustavljanje i orijentaciju. Na kraju se meko spustila na pod pored
Vorena i normalizovala gravitaciju tako što je crni vrh štapa okrenula
naviše.
Osim pijedestala u središtu, prostorija je bila prazna. Pod je bio od
uglačanog kamena, na kojem se nisu videli spojevi. Na pijedestalu je
bila crna mačka od crnog stakla u prirodnoj veličini.
„Је li to artefakt?“ upitala je Kendra.
„Рrе bih rekao da gledamo u riznicu“, odvratio je Voren.
„Hoćemo li je razbiti?“ upitala je Kendra.
„То bi mogao biti dobar početak“, rekao je Voren.
„Kako se osećaš?“ upitala je Kendra.
„Ranjeno“, reče on, „ali funkcionišem. Ubrzo bi moglo da postane
gadno. Ako dođe do toga, možda bi mogla da odletiš do nogostupa.
Nadam se da će narkobliks imati milosti prema tebi. Ali ne pokušavaj
da izađeš iz kule. Nisam se šalio kada sam ti pričao o zamkama
postavljenim da spreče svakoga ko pokuša pre vremena da izađe.“
„U redu“, rekla je Kendra. „Neću te šutnuti.“
Voren je malo podigao vrh štapa i skočio. Preleteo je preko
Kendrine glave i lagano se spustio iza nje. Malo se štrecnuo i uhvatio
za bok. „Vidiš, možeš i da smanjiš gravitaciju kada ti to ide u prilog.
Ponekad je korisno.“
Kendra je nakrenula štap, osetila da postaje sve lakša i skočila.
Klizila je kroz vazduh u dugačkoj, usporenoj paraboli. „Ukapirala.“
„Jesi li spremna?“ upitao je Voren.
„Šta će se dogoditi?“ upitala je Kendra.
 „Razbiću mačku pa ćemo videti“
„Šta ako se krov sruši na nas?“ upitala je.
Voren se zagledao u udaljenu tavanicu. „То neće biti dobro.
Nadajmo se da su šiljci postavljeni samo da bi se na njih natakli oni
koji nespretno rukuju štapovima za gravitaciju.“
„Misliš li da se u toj mački nalazi nešto strašno?“ upitala je Kendra.
„Mogao bih se opkladiti. Bolje da požurimo. Ko zna koliko još
imamo vremena pre nego što se narkobliks pojavi. Jesi li spremna?
Rukavica?“
Kendra je navukla rukavicu i postala nevidljiva. „Jesam.“
Voren je bockao mačku oštrim vrhom ključa. Vrh koplja glasno je
lupkao po figurini, ali se ona nije razbila. Potom ju je nekoliko puta
ubo. Klink, klink, klink. „Nisam baš siguran da bi trebalo da je
razbijemo“, reče on. Prišao joj je sasvim blizu, dodirnuo je prstom i
odskočio s ključem na gotovs.
Staklena mačka je zasvetlucala i pretvorila se u pravu mačku. Tiho
je zamjaukala. Oko vrata joj je visio ključić.
Kendra je osetila da je napetost malo popustila, „је li ovo neka
šala?“ upitala je.
„Ako jeste, poentu još nismo shvatili.“
„Možda ima besnilo“, rekla je Kendra.
Voren se oprezno približio crnoj mački. Skočila je s pijedestala i
počela da se šunja ka njemu. Ništa nije ukazivalo na to da ta mačka
nije obična mršava domaća mačka. Voren je čučnuo i dopustio
životinji da mu lizne šaku. Pomazio je nežno mačku i odvezao traku na
kojoj je visio ključ. Mačka je istog časa zasiktala i zamahnula šapom
ka njemu. Voren se uspravio i povukao, zamišljeno gledajući ključić.
Mačka je lučno izvila leđa i pokazala zube.
„Postala je zla“, primetila je Kendra.
„Ona i jeste zla“, ispravio ju je Voren. „Ovo sasvim sigurno nije
obična domaća mačka. Još nismo videli pravu prirodu našeg
protivnika.“
Divlja mačka je pljuvala i siktala.
Voren je proučavao veliki ključ. Okretao ga je i detaljno pregledao.
,,A-ha!“ kazao je i uvukao ključić u rupu ispod samog zašiljenog vrha.
Kada je okrenuo sićušni ključ, drška na suprotnom kraju velikog
ključa se odvojila i pala na pod uz zveket. Na dršku se nastavljala
tanka dugačka oštrica. Osovina velikog ključa krila je mač čija se
jedino drška videla!
Voren je podigao mač i fijuknuo njime kroz vazduh. Oštro sečivo
bilo je dugačko i glatko, i opasno se presijavalo na svetlosti sunčevog
kamenja. „Sada oboje imamo oružje“, rekao je Voren. „Ti uzmi koplje!
Sada kada je mač izvađen mnogo je bolje izbalansirano.“
Ne skidajući pogled sa mačke, Kendra je prišla i uzela koplje od
Vorena. „Kako se ovo koristi?“ upitala je.
„Koristi ga za ubadanje“, objasnio joj je Voren. „Pretpostavljam da
je suviše teško za tebe i da ne bi mogla efikasno da ga baciš.
Usredsredi se na bežaniju ako upadnemo u nevolju.“
„U redu“, odvratila je ona i nekoliko puta proburazila vazduh vežbe
radi.
Mačka se bez ikakvog upozorenja zaletela ka Kendri. Kada je
zamahnula kopljem, mačka je skrenula ka Vorenu, koji joj je mačem
odsekao glavu. Zatim se nekoliko koraka udaljio od lesa, ne skrećući
pogled sa njega. I glava i telo mačke proključali su kao da su puni crva
koji se migolje. Glava se istopila u čorbastu baru. Telo bez glave se
ispovrtalo iznutra, otkrivajući pritom mišiće i kosti. To se dešavalo sve
dok bućkanje konačno nije prestalo i crna mačka ponovo postala cela.
Mačka je zasiktala na Vorena i dlaka duž lučno izvijenih leđa joj se
nakostrešila. Sada je bila veća, veća od bilo koje domaće mačke koju
je Kendra ikada videla. Voren je zakoračio ka mački. Pobegla je
istežući se. I naredna dva puta kada joj je Voren prišao, mačka je
odjurila i na kraju se vratila na pijedestal.
Voren je prišao pijedestalu. Mačka je iskezila zube i pustila kandže.
Na kraju je skočila na njega. Zamahnuo je mačem i presreo mačku,
koja je pala na pod. Voren ju je potom još nekoliko puta ubo da joj
prekrati muke, pa se povukao.
Beživotno telo ponovo je počelo da pulsira i da se zamućuje.
„Ovo mi se nimalo ne sviđa“, smrknuto je kazao Voren. Prišao je
mački i stao da ubada bućkavu masu od krzna, kostiju i organa. Imao
je utisak da je posle svakog zadatog udarca postajala sve veća, pa se
povukao i pustio da se bućkanje okonča.
Ponovo rođena crna mačka više uopšte nije ličila na domaću
mačku. Ne samo što je bila baš velika već su joj i šape bile
proporcionalno veće i imale su opakije kandže, a na krajevima ušiju
imala je resice kao u risa. I dalje je bila potpuno crna. Ris je žestoko
urliknuo i pokazao zastrašujuće zube.
„Nemoj ponovo da je ubiješ“, rekla je Kendra. „Samo će biti sve
gore.“
 „U tom slučaju se nikada nećemo dočepati artefakta“, dodao je
Voren. „Та mačka je vault, a mač i koplje su i dalje ključevi. Da bismo
došli do artefakta, moramo da ubijemo sve njene inkarnacije.“
Crni ris se šćućurio, lukavo odmeravajući Vorena. Kada je Voren
tobože krenuo napred, ris se nije trgnuo.
Kao da vreba pticu, ris je počeo da se približava Vorenu vukući se
po tlu. Voren ga je čekao, spreman da zada udarac. Držeći se tla i ne
dajući glasa od sebe, ris je jurnuo na Vorena. Mač je sevnuo, zaparao
ga, ali je ris uspeo da probije Vorenovu odbranu i da besno zagrebe i
ujede Vorena za nogu preko pantalona. Žestoki uzvratni udarac
okončao je mahnito grebanje. Ris je ostao nepomično da leži.
„Brzo“, požalio se Voren, dok se hramajući udaljavao i krv mu
kapala kroz pocepanu nogavicu.
„Da li te je gadno povredio?“ upitala je Kendra.
„То su samo površinske rane. Najviše su nastradale Pantalone“,
rekao je Voren. „Ali uspeo je da stigne do mene. Nisam siguran da mi
se dopada šta to govori o mojim refleksima.“
Krzno leša počelo je da se nadima.
„Da li bi ti koplje bilo od veće koristi?“ upitala je Kendra. „Mogao bi
da je ubodeš pre nego što se približi.“
„Možda“, kazao je Voren. „Hajde da se zamenimo.“
Otišao je do nje i oni razmeniše oružje. „Hramlješ“, primetila je
Kendra.
„Malo me boli“, rekao je. „Izdržaću.“
Ris je urliknuo, još čilije i snažnije nego ranije. Kada se uspravio na
sve četiri, glava mu je sezala do iznad zavoja na Vorenovom stomaku.
„Velika maca“, primetila je Kendra.
„Mac, mac“, mamio ju je Voren, polako joj prilazeći s kopljem u
ruci. Nabildovani ris se ushodao, ali je ostajao izvan dometa. Kretao se
samouvereno i graciozno, vrebajući priliku. Ris se zaleteo na Vorena
pa se povukao. Još jednom je lažno napao, a Voren se u nekoliko
složenih koraka povukao.
„Počinjem da se osećam kao miš“, požalio se Voren. Jurnuo je
napred uperenog koplja, ali ris je odskočio u stranu i zadobio samo
površni udarac pre nego što se pogrbljen i brz kao metak zaleteo na
Vorena i podleteo pod koplje. Voren je odskočio visoko u vazduh.
Ris se istog časa okrenuo i pojurio ka Kendri. Iako je bila nevidljiva,
životinja je tačno znala gde se nalazi. Kendra je okrenula šipku i
suknula uvis, zaustavivši se petnaest metara iznad poda. Kendra nije
postala nevidljiva kada se podizanje okončalo. U vazduhu nije bilo
šanse da se potpuno umiri. Bez obzira na položaj šipke, uvek je
postojalo blago zanošenje, koje očigledno sprečava rukavicu da
deluje. Voren je lebdeo pet-šest metara ispod nje i sevao pogledom na
risa. Podigao je pogled prema Kendri i usredsredio se na nešto iza nje.
„Imamo društvo“, rekao je.
Kendra je podigla pogled i ugledala Vanesu i Erola kako se otiskuju
s nogostupa. „Šta ćemo sad?“ upitala je Kendra.
Voren je mahnuo kopljem da otera risa i spustio se na tle. Već u
narednom trenutku odskočio je pod uglom koji ga je doveo blizu
Kendre. „Daj mi mač“, kazao je.
„Predlažem primirje“, doviknula im je raspoloženo Vanesa, kao da
je u pitanju igra. Kendra je predala Vorenu mač, a on je njoj dao koplje.
Tokom razmene su se polako razdvojili.
„Nije loša ideja, pošto mi imamo oružje“, zarežao je Voren.
„Koliko puta si pogubio čuvara?“ upitala je Vanesa.
„То se tebe ne tiče“, odvratio je Voren. „Priđi bliže.“
Vanesa je zastala, a Erol je ostao da lebdi blizu nje. Erolovo odelo
bilo je pocepano. Jedno oko mu je bilo ljubičasto i natečeno, a obraz
izgreban.
„Ne izgledaš baš dobro, Vorene“, primetila je Vanesa.
„Kao ni tvoj prijatelj“, odvratio je on.
„Mislim da bi vama dvoma dobro došla mala pomoć“, rekla je
Vanesa.
„Šta ga je to snašlo?“ upitao je Voren. „Da nije bauk?“
Vanesa se osmehnula. „Povređen je pre nego što smo ušli u kulu.“
„Uzeo sam zlatnu polugu s trema iza kuće“, kazao je Erol.
„Očigledno je ukradena trolu. Presreo nas je kada smo napustili
dvorište i nije bio nimalo učtiv.“
Kendra je pokrila usta da bi prikrila smeh. Erol ju je ošinuo
pogledom. „Pravo ime ti je Kristofer Fogel?“ upitala je Kendra.
„Koristim razna imena“, ukočeno je odvratio. „То su mi roditelji
nadenuli.“
„Izabrali smo da se borimo protiv kiklopa“, rekla je Vanesa. „Ima
dosta gole kože pogodne za moje strelice. Sekira i majmun su nam
pomogli da shvatimo kako u obližnju odaju ne treba da uđemo
naoružani. Ali ova mačka bi mogla da prestavlja problem. Koliko je već
puta umrla? Mi smo je videli jedanput da umire.“
„Biće bolje da napravite nalevo krug i da se čistite odavde“, rekao je
Voren. „Nadam se da ne računaš na nečiju pomoć“, primetila je
Vanesa. „Pronašli smo Tanua u šumi i pobrinuli se za njega. Spavaće
do sutra u ovo doba.“
„Iznenađena sam što si lično došla“, ogorčeno je kazala Kendra.
„Kada su finese u pitanju, više volim vlastito telo“, rekla je Vanesa.
„Nemamo nameru nikoga da povredimo, Kendra“, rekao je Erol.
„Samo želimo da uzmemo artefakt i da vas sve ostavimo na miru. Ovo
bi još moglo dobro da se završi po tebe i tvoju porodicu.“
Voren je trgnuo zglavak i suknuo uvis, popevši se do njih. „Izvini što
smo izvan domašaja“, kazala je Vanesa.
Iako su lebdeli na istoj visini, bili su poprilično udaljeni jedni od
drugih. „Ili ćete otići, ili ću ja nedvosmisleno zahtevati da to uradite“,
rekao je Voren i preteći podigao mač.
„Mogli bismo da se borimo“, smireno je primetio Erol, „ali veruj mi,
ma koliko da je hrabra, neće mi dugo trebati da devojčici otmem
koplje.“
Erol se odgurnuo o Vanesu i njih dvoje odjezdiše ka naspramnim
zidovima. Lagano su doleteli do samih zidova i ostali blizu njih kako bi
u svakom trenutku mogli da se odgurnu.
„Ako se upustimo u borbu, svi ćemo zadobiti povrede koje ne
možemo sebi da priuštimo“, kazala je Vanesa. „Zašto ne bismo prvo
zajedničkim snagama pogubili zver?“
„Zato što ne želim da mi zabodete nož u leđa“, kazao je Voren.
„Ne misliš valjda da odavde možeš otići bez artefakta?“ upitao je
Erol. „Na ovakvim mestima uvek postoje zaštite koje to ne
dozvoljavaju.“
 „Svestan sam toga“, odvratio je Voren. „Mogu da izađem na kraj s
mačkom.“
„Koliko puta si ubio zver?“ Ponovo ga je pitala Vanesa.
„Tri puta“, odgovorio je Voren.
„Ovo joj je, znači, četvrti život“, rekao je Erol. „Obesi me ako ih
nema bar devet.“
„Čak i da nisi ranjen, ovaj čuvar bi bio previše za tebe kao i za
svakog drugog ko bi mu se sam suprotstavio“, kazala je Vanesa. „Ako
udružimo snage, možda bismo imali šanse.“
„Ne nameravam da vam dam oružje“, rekao je Voren.
Vanesa klimnu Erolu. Oboje se sjuriše niz zid i poravnaše s
Kendrom. Voren se spustio zajedno sa njima, ali pošto nije imao
načina da kontroliše bočno kretanje, nije mogao da se umeša. Vanesa
i Erol su se odgurnuli od zida i zaplovili ka Kendri. Ona je nagnula
šipku i odlebdela uvis, a Vanesa i Erol su istog časa podesili svoje
kretanje prema njenom.
Približavali su joj se iz suprotnih pravaca. U najboljem slučaju
mogla bi jednog od njih da ubode kopljem. Voren se spustio gotovo do
tla, ali ga je razjareni ris sprečavao da ga dodirne. Ucmekao ga je
mačem. Kendru je uhvatila panika kada je videla da joj se Vanesa i Erol
približavaju, pa je bacila koplje u Vorenovom pravcu i doviknula mu:
„Hvataj!“
Koplje se prevrtalo u vazduhu i umalo da potkači Vorena pre nego
što je uz zveket palo na pod pored risa. Zver koja je prerasla risa
urličući i sa izbačenim kandžama štitila je koplje. Vanesa i Erol su
zaronili ka tlu u želji da se domognu ispuštenog oružja. Erol je tresnuo
o tle mnogo jače nego što je verovatno nameravao i sav se ugruvao.
Vanesa se savršeno prizemljila.
Kada se Voren spustio ka risu, koji je siktao i škljocao zubima,
kandža je udarila mač. Vanesa je jurnula ka risu preko poda. Kendra
je videla da je mali beli štap proleteo pored nje vraćajući se ka vrhu
prostorije i odmah joj je bilo jasno da je Erol ispustio šipku. Pošto mu
se Vanesa približavala otpozadi, a Voren zamahivao mačem odozgo,
ris je, ne obazirući se na Vanesu, pojurio ka Erolu, koji je nesigurno
ustajao. Vanesa je zaronila i zgrabila koplje istovremeno kada i Voren.
Bespomoćni Erol je vrisnuo i šepajući počeo da se povlači od risa koji
je kidisao, sve vreme se oslanjajući na desnu nogu.
Voren je pustio koplje i skočio ka mestu na kome je ris trebalo da
se susretne s Erolom. Vanesa je potrčala preko poda. Ris je skočio, a
Erol je nestao i ponovo se pojavio bočno u odnosu na njega. Ris je
doskočio i skrenuo u stranu, nastojeći da ostane Erolu na tragu. Erol je
raširio ruke i dok se povlačio, izbacio je oblak dima i mnoštvo
zapaljenih iskrica. Kada je neustrašivi ris skočio kroz taj plameni
blesak, Erol je podigao ruke da se odbrani. Teški ris oborio je Erola,
ščepao ga za podlakticu, stao da je cima i da ga vuče. Vanesa je stigla
pre Vorena i zarila koplje duboko u bok životinje. Voren se spustio
pored nje i odsekao risu glavu.
Kendra je sve to posmatrala odozgo, hipnotisana od užasa. Erola
nije volela, ali bilo je strašno gledati kako nekoga tako povređuju. Sve
se odigralo strašno brzo! Dim se vijugavo podizao s mesta na kojem su
iskre oprljile risa.
„Požuri, donesi mu drugi štap za gravitaciju“, povikala je Vanesa.
 „Možeš da držiš samo jedan“, rekao je Voren, zakoračivši ka njoj.
„Onda odstupi!“ zadahtala je Vanesa, držeći koplje kao da
namerava da se brani. Voren je suknuo uvis. Mrtvi ris se bućkao.
Odsečena glava se topila. Vanesa je pogledala uvis, kao da razmišlja
da li ipak da odjuri po štap, a onda je pogledala u zamućeni leš. „Erole,
ustani“, naredila je.
Ošamućen i povređen, mađioničar se pridigao, oslanjajući se na
jednu nogu. Iscepani rukav bio mu je sav krvav. „Popni mi se na leđa“,
rekla je ona i okrenula se od njega.
Popeo joj se na leđa i Vanesa je skočila uvis. Popela se nekih šest
metara pre nego što je usporila, zaustavila se i krenula nazad ka tlu.
Crni vrh štapa bio je okrenut pravo nadole, ali se ona i dalje spuštala.
Oživljena mačka je urliknula. Glava joj je ovog puta bila drugačijeg
oblika, a telo mnogo mišićavije. Mačka je sada bila panter.
„Erol je krupniji od nje“, prošaputao je Voren Kendri. „Gravitacija
njega vuče nadole, a nju nagore, ali on je teži.“
Voren stisnu usne. „Daj njemu štap!“ povikao je.
Vanesa se batrgala. Ili ga nije čula, ili nije marila. „Pusti me!“
zatražila je ona, ali se Erol očajnički držao za nju.
„Nemoj da gledaš“, kazao je Voren.
Kendra je zatvorila oči.
Panter je skočio, kandžama zaparao Erola i povukao i njega i
Vanesu na pod. Erol je pustio Vanesu i ona je nepovređena suknula
uvis kao metak, a panter je dokrajčio njenog partnera.
Vanesa je projurila pored Vorena i Kendre, potom je usporila i
spustila se, ostavši da lebdi nedaleko njih. „Ја imam koplje, ti imaš
mač“, rekla je dahćući, pomalo nesigurnim glasom. „Čuvar verovatno
ima još nekoliko života. Šta kažeš da sklopimo primirje?“
„Zašto si nas izdala?“ optužila ju je Kendra.
„Jednog dana oni kojima služim zavladaće svime što postoji“,
odvratila je Vanesa. „Ne povređujem više no što moram. Trenutno se
naše potrebe poklapaju. Moramo poraziti čuvara da bismo pobegli s
ovog mesta, a nijedno od nas neće uspeti samo za sebe.“
„А kada se dočepamo artefakta?“ upitao je Voren.
„Bićemo srećni što smo živi i što smo stigli do naredne raskrsnice“,
kazala je Vanesa. „То je jedino što mogu da vam obećam.“
„Uopšte neće biti lako pobediti tog čuvara“, priznao je Voren. „Šta
kažeš, Kendra?“
Dva para očiju bilo je uprto u Kendru. „Ја njoj ne verujem“
„Za to je malo kasno“, primetila je Vanesa.
„Trebalo je da mi budeš učiteljica i prijateljica“, rekla je Kendra.
„Zaista si mi se dopala.“
Vanesa se iscerila. „Naravno da sam ti se dopala. Prilikom
upoznavanja sam primenila isti pristup kao i Erol. Spasla sam te od
navodne pretnje da bi stekla poverenje u mene. Podrazumeva se da
sam prethodno pomogla u organizovanju dotične pretnje. Posetila
sam tvoj grad veće pre nego što se kobold pojavio u tvojoj školi i
ugrizla tvoju razrednu dok je spavala. Kasnije je kobold postavio
ekserčić na njenu stolicu da bi je uspavao, posle čega sam ja stvar
preuzela u svoje ruke i dobro te preplašila.“
„То si bila ti?“ upitala je Kendra.
„Morala si da imaš valjani razlog da prihvatiš Erolovu pomoć, a mi
smo ti ga obezbedili. A kada si shvatila da je Erol zapravo pretnja, ja
sam ti pritekla u pomoć.“
„Šta je s Kejsom?“ upitala je Kendra.
„Koboldom? Pretpostavljam da je na nekom novom zadatku. Bio
nam je potreban samo da bi te uznemirio.“
„Da li je gospođa Prajs dobro?“
„Sigurna sam da će s njom biti sve u redu“, kazala je Vanesa.
„Nismo želeli da joj naudimo. Ona je bila samo sredstvo za postizanje
cilja.“
„Nisam siguran da shvatam moralnu pouku ove lekcije“, primetio je
Voren. „Ne veruj ljudima koji ti pomažu?“
„Рrе bi se moglo reći, vodi računa kome veruješ“, odvratila je
Vanesa. „I nemoj da ljutiš Društvo. Mi smo uvek za korak ispred
drugih.“
„То znači da ne bi trebalo da se udružimo“, kazala je Kendra.
„Nemate izbora“, mračno se nasmejala Vanesa. „Isto kao ni ja. Niko
od nas ne može da pobegne odavde. Ako se budemo borili jedni protiv
drugih, niko odavde neće otići živ. Ne možete sebi dozvoliti da odbijete
moju pomoć. Niti ja mogu sebi dozvoliti da odbijem vašu. Bio on albino
ili ne, Voren je iz minuta u minut sve bleđi.“
Kendra je pogledala pantera ispod sebe. A zatim se zagledala u
Vorena. „Šta ti misliš?“
Uzdahnuo je. „Iskreno da ti kažem, biće bolje da se udružimo s
njom ako želimo da ubijemo tu mačku. Biće to pravi izazov za oboje.“
„U redu“, pristala je Kendra.
„Imaš li bilo šta vredno u toj kesici?“ upitala je Vanesa.
 „Verovatno, ali ne znamo čemu služi koji napitak“, odvratila je
Kendra.
„Mislim da vam u tome ne mogu pomoći“, rekla je Vanesa. Zatim je
pogledala Vorena. „Košulja ti se natopila.“
I zaista, košulja koju je vezao oko stomaka bila je sva krvava. Naga
prsa prekrivao mu je znoj. „Dobro sam. U svakom slučaju bolje nego
Kristofer.“
„Prilično dobro baratam mačem“, rekla je Vanesa.
„Još mogu da ga držim“, odvratio je Voren.
„То je fer, neka svako zadrži ono što je našao“, reče ona. „Strpljenje
je naše najbolje oružje. Ako ovo obavimo kako treba, možemo da ga se
rešimo a da ni ne dodirnemo tlo.“
„Ti ćeš biti naše oči, Kendra“, rekao je Voren, spustivši se. I Vanesa
je potonula ka tlu. Kendra je lebdela, ne ispuštajući iz vida opasnog
pantera koji je tumarao ispod nje, s vremena na vreme podižući
pogled ka letećim ljudima.
Vanesa i Voren udaljili su se jedno od drugog i spustili dovoljno
nisko da bi mogli da draže i zadirkuju pantera. Čim bi skočio ka njima,
oni bi se podigli van njegovog domašaja. Vanesa je konačno uspela da
zauzme povoljan položaj i hitne koplje panteru među rebra. Panter je
nastavio da se muva unaokolo i koplje je na kraju ispalo. Voren je
odmamio pantera, a Vanesa je uspela da povrati oružje.
Nastavili su da razdražuju pantera, dok ga Vanesa nije ponovo
pogodila kopljem. Životinja se ubrzo srušila i Voren ju je dokrajčio
mačem. „Oštro sečivo“, primetila je Vanesa. „Duboko zaseče.“
Lebdeli su iznad poda s oružjem na gotovs i gledali kako se panter
pomalja iz vlastitog leša. Sada je bio veličine tigra. Nije prošlo mnogo
vremena pre nego što je blistavo crno krzno bilo sve izbodeno kopljem
i velika zver konačno podlegla povredama.
„Nisi baš vredan s tim mačem“, prokomentarisala je Vanesa.
„Upotrebiću ga kada dođe vreme“, odvratio je Voren.
„Evo ga sedmi život“, rekla je Vanesa.
Ovog puta, uz snažnu riku koja je odjeknula kroz visoku prostoriju,
panter se reinkarnirao u životinju veličine konja, s kandžama poput
bodeža i sabljastim očnjacima. Iz moćnih ramena izrasle su mu četiri
gamizave crne zmije s crvenim pegama.
„Е, to je prava mačka“, rekao je Voren.
Voren i Vanesa nastavili su da izazivaju ogromno stvorenje, ali ono
nije nasrtalo na njih. Umesto toga, selo je na sredinu prostorije, tako
da se pijedestal našao između njega i Vanese. Njih dvoje su se spuštali
sve niže i niže pokušavajući da izmame čudovište iz zaklona.
Čudovište je na kraju sasvim neočekivano jurnulo na Vorena i
opasno visoko skočilo. Prestravilo ih je. Voren je suknuo uvis najbrže
što je mogao, ali je jedna od zmija prethodno uspela da ga potkači po
listu. Vanesa nije bila baš u idealnom položaju, međutim, iskoristila je
prvu priliku da hitne koplje. Pogodilo je čudovište iznad zadnje noge.
Ono je dreknulo i skočilo i na nju, ponovo dostigavši izuzetnu visinu, ali
ju je za dlaku promašilo.
„Ujela me je za list“, rekao je Voren.
„Jedna od zmija?“ upitala je Vanesa.
„Aha.“
Voren je zavrnuo nogavicu da pogleda tragove ujeda.
 Čudovište je čučalo ispod njih s kopljem u nozi, u blizini pijedestala.
Odbacujući se nogama i koristeći gravitaciju u malim dozama, Vanesa
je stigla do Vorena. Kretala se poput meduze.
„Pozajmi mi mač“, kazala je Vanesa. „Taj otrov sigurno nije
dobronameran.“
„Jedan od ovih napitaka je protivotrov“, rekla je Kendra.
„А pet drugih verovatno je otrovno“, odvratila je Vanesa. „Vreme je
od velike važnosti, Vorene. Bićeš mi potreban.“
Voren joj je dao mač. Vanesa se spustila strašno blizu tla, mnogo
niže nego što se Voren nalazio kada ga je džinovsko stvorenje
potkačilo. Svirepa mačka zaletela se i ustremila na nju. Umesto da
pobegne uvis, kao što je čudovište očekivalo da će uraditi, Vanesa se
spustila još niže, zamahnula mačem i rasporila mu stomak.
Vanesa je tresnula o tle i istog časa odmaglila, mada nije bilo
potrebe. Čudovište je ležalo na boku, zmije su mlatarale unaokolo, telo
se grčilo. Voren se spustio na zemlju i uzeo koplje, pa se ponovo
pridružio Vanesi u vazduhu.
„Dolazi još jedno“, objavila je Vanesa kada je telo počelo da se
smotava samo u sebe. „Kako si za sada?“ upitala je Vorena.
„Za sada sam dobro“, odvratio je on, ali videlo se da je iscrpljen.
Dva urlika odjeknuše kroz prostoriju kule. Ovom čudovištu, mnogo
većem od bilo kog konja, iznikla je i druga glava. To dvostruko svirepo
stvorenje nije palacalo zmijama, niti je bilo šta drugo na njemu bilo
čudno. Raspomamljeno je koračalo ispod njih. „Da li bi da dražiš ili da
gađaš?“ upitala je Vanesa.
„Bolje da dražim“, rekao je on, pruživši joj koplje, a uzevši od nje
mač.
Voren se spustio niže, ali ne mnogo niže. Čudovište se nije više krilo
iza pijedestala. Koračalo je na otvorenom, kao da ih čika da mu priđu.
Voren se i dalje trudio da ostane izvan njegovog domašaja, ali je ono
skočilo i iz razjapljenih usta štrcnulo nekakvo crno blato. Dvoglavi
panter nije stao direktno ispod Vorena, tako da je mlaz dopro do njega
dijagonalno i poprskao mu grudi i noge.
Voren je istog časa počeo da vrišti. Plamenovi dima dizali su se s
mesta na kojima se ta promenljiva materija zalepila za njega. Ispustio
je mač i mahnito pokušavao da skine mulj koji mu je palio kožu. Voren
se peo sve dok nije stigao do šiljaka u krovu, koje je iskoristio da dođe
do nogostupa, na kojem se srušio.
Vanesa i Kendra sledile su Vorena. Kleknule su na pistu pored
njega. Telo mu je bilo ugljenisano na svim mestima gde ga je mulj
poprskao. „Kiselina, ili tako nešto“, promrmljao je cvokoćući kao da
ima groznicu. Očima je šarao unaokolo.
Vanesa mu je rasekla nogavicu. Meso oko zmijskog ujeda bilo je
naduveno i bezbojno.
„Nema načina da ga izvedemo odavde?“ upitala je Kendra Vanesu.
„Kula nam neće dozvoliti da odemo bez artefakta“, odvratila je
Vanesa. „Tako ona štiti svoje tajne“
„Može li bilo kakva zamka da bude gora od te stvari?“ upitala je
Kendra.
„Da“, odgovorila je Vanesa. „Zamke koje sprečavaju prevremeni
izlazak podešene su da izazovu sigurnu smrt. Čuvara možemo da
pobedimo, ali zamke verovatno ne bismo mogli. Daj mi tu vrećicu s
napicima. Voren umire. Bolje da se oslonimo na puku sreću nego na
nikakvu.“
Vanesa je razgledala bočice. Neke je čak i otvorila da pomiriše
sadržaj. A glave čudovišta ispod njih su rikale.
„Neću nikakav napitak“, dahćući je izgovorio Voren. „Daj mi koplje.“
Vanesa ga je pogledala postrance. „Nisi u stanju... „
„Koplje“, ponovi on, sedajući.
„Ovo bi moglo da ti kupi malo vremena“, rekla je Vanesa, podigavši
bočicu. „Mislim da prepoznajem ovaj napitak. Ima lako raspoznatljiv
miris. Od njega će ti telo postati gasovito. Za to vreme, otrov se neće
širiti, kiselina neće paliti, a krv neće teći.“
Vanesa je pružila bočicu Vorenu.
Voren je iskrivio usne u grimasu i odmahnuo glavom.
Vanesa mu je potom pružila koplje.
Voren ga je ščepao i otkotrljao se preko ivice nogostupa. Šipkom je
kontrolisao propadanje, ali se veoma brzo spuštao. Voren je kriknuo...
bio je to primalni, varvarski izazov. Dvoglavo čudovište zarežalo je na
njega. Voren je ponovo kriknuo, tačno iznad tog čudovišta od mačke.
Razjapljenih čeljusti, čudovište se propelo na zadnje noge.
Držeći spremno koplje, Voren se strmoglavio punom brzinom
poslednjih deset metara i velikom silinom zario koplje između dva
vrata trenutak pre nego što je udario o nesavitljivi pod. Više od dve
trećine koplja žarilo se u telo te moćne zveri, koja je napravila
nekoliko pijanih koraka, zaklatila se i srozala na pod.
Kendra je gotovo otela bočicu Vanesi i skočila s nogostupa.
Zapljusnuo ju je nalet vetra jer se sjurila pod punom gravitacijom.
Okrenula je šipku naopako i počela da usporava. Na kraju ju je
položila vodoravno i zaustavila se tačno pored Vorena.
Voren je bio ruina, ležao je licem okrenut ka tlu, bio je bez svesti i
jedva da je disao. Kendra ga je uhvatila obema rukama i okrenula na
leđa. Trgnula se kada je nešto u njemu zakrckalo. Usta su mu bila
otvorena. Zabacila mu je glavu, ne obazirući se na škljocanje koje je
pritom proizveo njegov vrat, i sipala napitak u njegova usta. Adamova
jabučica mu je zaigrala i veliki deo tečnosti iscurio je sa strane.
Telo čudovišta ponovo je oticalo i talasalo se, kao da će doći do
erupcije. Vanesa je cimala koplje, izvlačila ga malo-pomalo,
naslanjajući se na njega svom snagom.
„Skloni se, Kendra“, doviknula je Vanesa. „Ovo još nije gotovo.“
Kada je Kendra vratila pogled na Vorena, on je već bio paperjast i
providan. Pokušala je da ga dodirne, ali je njena šaka prošla kroz
njega kao da je magla i malo ga rasturila. Kendra je potrčala preko
poda i dohvatila mač. Vanesa je iza njenih leđa konačno uspela da
iščupa koplje.
Kada se Vanesa odbacila u vazduh, Kendra je ostala da posmatra
pojavljivanje devete verzije čuvara. Rastvorio je dugačka krila. Iz
raznih tačaka na njegovim leđima izniklo je dvanaest zmija. Mahao je
s tri teška repa, a tri glave su istovremeno urliknule. Kendra je stajala
iza zveri, pa opet umalo da ogluvi. Velika krila su zalepetala i zver je
poletela, krenuvši u poteru za Vanesom.
Kendra je zinula okamenjena od straha. Kada bi raširilo krila,
čudovište bi prekrilo pola odaje nalik na pećinu. Brzo se uzdizalo.
Kada joj je ponestalo mesta za penjanje, Vanesa je počela da se
spušta umesto da nastavi s dizanjem. Čim se približila progonitelju,
hitnula je koplje. Oružje je samo ogrebalo čudovište i nastavilo da
pada ka podu, okrećući se u vazduhu. Sve tri glave pokušale su da
ugrizu Vanesu i sve tri su je promašile. Odbila se o mišićavo telo zveri i
stropoštala ka tlu dok su se zmije trudile da je potkače. Vanesa je u
poslednjem trenutku uspela da uspori spuštanje, ali je ipak tresnula, i
to samo trenutak pošto je koplje udarilo o pod.
Kao i Erol pre nje, ispustila je štap i on je odlebdeo put tavanice.
Puzeći je krenula da dohvati koplje. Drhtala je od zmijskog ujeda i
vukla polomljenu nogu. Troglavi đavo likujući je urlikao dok se
spuštao. Kendra je iza čudovišta ugledala dve prilike kako padaju ka
njoj.
Vanesa se oslonila o koplje i uspravila, okrenula se ka troglavoj
monstruoznoj mački kada se ova spustila ispred nje. Mačka je ostala
izvan domašaja, posmatrala je. Kendra je prepoznala Tanua i Koltera.
Obojici je koža i dalje bila bela. Brzo su se spuštali. Podigla je obe ruke i
počela da im maše.
Tanu se spustio pored Kendre u trenutku kada su troja usta zasula
Vanesu vrelim blatom, napravivši bolne plikove na njenoj koži. Tanu je
istrgnuo vrećicu Kendri iz ruke i sasuo sadržaj jedne bočice u usta.
Zatim je prihvatio mač koji mu je Kendra pružila. Dok je Vanesa
vrištala, Tanu se širio. Udvostručio se u visini, usled čega je ostao bez
odeće. Krupni čovek postao je džin, a mač je u njegovoj šaci delovao
kao nož.
Troglavo čudovište se okrenulo tek kada je Tanu zaurlao i počeo da
ubada, udara sečimice, odseca krila i zmije, ne prestajući čak ni dok
ga je neman parala kandžama, a zmije ujedale. Tanuova teška ruka
nemilosrdno se spuštala dok se čudovište nije složilo na gomilu, a
Tanu se srušio preko zveri, krvareći iz ljutih rana.
Kendra je posmatrala u užasu kako leš čudovišta počinje da ključa.
Tanu se brže-bolje udaljio od njega. Ovog puta, umesto da se smota u
sebe, leš se istopio i nestao, kao da nikada nije ni postojao.
Kolter i Kendra potrčaše do Tanua, koji je ležao na boku. Beli
Samoaćanin pokazao je ka mestu na kojem se do malopre nalazilo
čudovište. Tamo se nalazio bakarni čajnik u obliku mačke, čiji je rep
obrazovao sisak. Kolter ga je podigao. „I nije bogzna šta“, primetio je
on.
„Možda ću morati da ga dodirnem“, rekla je Kendra i uzela čajnik
od njega. U početku je bio lak, ali je potom postajao sve teži.
Spoljašnost čajnika nije se promenila, ali je Kendra osetila razliku.
„Puni se.“
„Sipaj“, zadahtao je Tanu.
Tanu je imao tri duboke nepravilne brazgotine preko mesnate
mišice. Kendra mu je sipala zlatni prah iz čajnika na rane. Najveći deo
praha rasplinuo se pri dodiru. Brazgotine su nestale, ne ostavivši
ožiljke. Tanu je izgubio ogromni komad mesa s ramena, ali kada je
Kendra ispunila zjapeću ranu prahom iz čajnika, ona se zatvorila, a
koža koja se pojavila preko nje izgledala je kao nova.
Dok je Kendra istresala prah iz čajnika u obliku mačke po Tanuu,
njegova bela koža povratila je zdravu smeđu boju i sve rane zatvorile
su se i nestale. Tanu je zatresao glavom. Iz kose mu je primula zlatasta
prašina.
 Kendra je pohitala do Vanese, koja je ležala i stenjala, usahla i
neprepoznatljiva. Nije bila u stanju ni da se pokrene, niti da bilo šta
kaže. „Trebalo bi da je izlečim“, rekla je Kendra.
„Voleo bih da mogu da kažem ne“, reče Tanu, „ali treba to da
uradiš.“
„Tehnički gledano, nismo u rezervatu“, podsetio ih je Kolter. „Ono
što se ovde dogodi, ovde i ostaje.“
„Ne dajte joj da priđe blizu oružju“, upozorila ih je Kendra.
Kolter je šutnuo koplje dok je Kendra sipala prah iz čajnika po
Vanesi. Prah ozdravljenja se obnavljao i nastavljao da ističe sve dok
Kendra nije prestala da ga sipa, posle čega je Vanesa ponovo bila
savršena i bez ijednog ožiljka. Sela je i u čudu se zagledala u čajnik.
„Ništa nije moglo da izleči te opekotine“, zaprepašćeno je rekla ona.
„Bila sam šlepa i skoro gluva.“
„Gotovo je sad“, rekao je Tanu Vanesi. „Ispred ulaza čekaju neki jači
i od nas.“
Vanesa ništa više nije kazala.
Kolter je ostao blizu nje s mačem u ruci. „Pretpostavljam da se
podrazumeva da nikada nećeš izići iz transa ako sklizneš u njega.“
Kendra je otišla do Erola i posula ga prahom. Ništa se nije
promenilo. Bio je mrtav.
„Možda bismo mogli da spasemo Vorena“, kazala je Kendra.
„Primetio sam da je gasovit“, rekao je Tanu, privezavši pocepanu
odeću oko bedara. „А to znači da je živ. Napitak ne bi delovao da je bio
mrtav. Mora da je na pragu smrti, jer bi se u protivnom slobodno
kretao unaokolo u gasovitom stanju. A on leži ošamućen. Imajući u
vidu snagu praha u tom artefaktu, siguran sam da ćemo uspeti da ga
povratimo. Dejl će ti biti doživotno zahvalan.“
„Vanesa je kazala da te je pronašla u šumi i uspavala“, rekla je
Kendra.
„Lagala je“, odvratio je Tanu.
„Blefirala“, preformulisala je Vanesa.
„Kada sam došao k sebi, zaputio sam se ka kući“, nastavio je Tanu.
„Obazrivo sam prišao, ali mora da sam stigao nedugo pošto je Vanesa
krenula ovamo. Obio sam brave od tamnice. Mnogo je lakše ušunjati
se u taj zatvor nego išunjati se iz njega. Deka i baka su ti dobro.
Povratili su registar, a ispred kapija Utočišta za bajke čekali su nas
prijatelji.“
Nedugo potom, Tanu je povratio normalnu veličinu i manje-više
sredio odeću. Stajali su pored sablasnog dimnog Vorenovog obličja
dok se gas nije sjedinio i on povratio svoje čvrsto stanje. Čim je mogla
da ga dodirne, Kendra ga je posula prahom iz čajnika, izlečivši njime
polomljene kosti i otrovano tkivo, opekotine i rasparane organe. Voren
je seo i zatreptao u neverici. Kada je uklonio košulju natopljenu krvlju
sa stomaka, ispod nije bilo nikakvih tragova. Voren više nije bio albino.
Imao je tamnu kosu i prodorne kestenjaste oči.
Kendra je zaprašila i Koltera i izlečila njegov albinizam.
„Trebalo bi da požurimo“, kazao je Tanu. „I Dejlu će biti potrebno
malo tog praha. Od susreta s baukom je hrom.“
Vezali su Vanesi ruke istim onim konopcem kojim je Voren
privezao košulju na ranu i odlebdeli do nogostupa. Tanu je nosio
Vanesu. Štapove su vratili u nišu. Nikakav majmun nije se uzmuvao
dok su prelazili prekomozaika, mada im je još preostalo da se pažljivo
popnu stepenicama. Dejla su zatekli u prostoriji s peskom, gde su na
zidovima ostali samo plava žena, polu-pauk i patuljak.
Dejl je pomahnitao od sreće kada je ugledao brata živog i zdravog, i
njih dvojica su dugo ostali zagrljeni. Tek kada su se razdvojili, Kendra
je uspela da priđe dovoljno blizu Dejlu i izleći mu noge. Kada je s
njegovim nogama ponovo sve bilo u redu, Dejl se u čudu zagledao u
čajnik, otirući suze radosnice. Zvanično jc izjavio da je sada sve video.
Kendru je čekalo još jedno iznenađenje. Kada su konačno stigli do
najviše prostorije u kuli i uspeli se uz konopac s čvorovima do kamene
platforme u nekada ukletom šumarku, tamo je zatekla Sfingu i
gospodina Liča, koji su došli da ih pozdrave.
 DVADESET PRVA GLAVA

Nema kutija

P ričaj mi opet o mački, zamolio ju je Set. Sedeo je na krevetu

prekrštenih nogu i pokušavao da žonglira s tri kocke.
„Opet?“ upitala je Kendra, podigavši pogled s knjige. „Ne mogu da
verujem da sam propustio najžešću stvar koju je iko ikada video“,
požalio se Set. Kontrolu nad kockama izgubio je već posle dva bacanja.
„Džinovska troglava zver koja leti, bljuje kiselinu i sva je u zmijama. Da
nemaš svedoke, bio bih ubeđen da si sve izmislila samo da bi mene
mučila.“
„Nije bilo baš zabavno“, rekla je Kendra. „Bila sam gotovo ubeđena
da ćemo svi umreti.“
„I oborio je Vanesu strašnim mlazom kiseline“, oduševljeno je
nastavio. „Da li je vrištala?“
„Nije mogla da vrišti“, odvratila je Kendra. „Samo je jaukala.
Izgledala je kao da ju je neko umočio u lavu.“
„А sve to da bi se sačuvala najšantavija stvar koja je ikada
postojala: otrcani stari čajnik.“
„Čajnik koji je izlečio tvoje zombijevske rane“, odvratila je Kendra.
„Znam da je koristan, ali izgleda kao promašaj s neke najgore
garažne prodaje. Tebi se dopada samo zato što si ga oživela svojom
vilinskom vudu magijom.“
Ponovo je počeo da žonglira i odmah izgubio ritam, ispustivši jednu
kocku na pod.
Deda je otvorio vrata tavanske spavaće sobe. „Sfinga kaže da je
spreman, ako i dalje želite da nam se pridružite“, raportirao je on.
Kendra se osmehnula. Lepo je bilo videti dedu kako ponovo hoda
unaokolo kao nekada. Za nju je izlečenje deke Sorensona
predstavljalo najveće čudo. Ostale povrede bile su skorašnje i nisu
stigle da postanu stvarne u njenoj svesti. Čajnik je, što se nje tiče,
samo sprao sećanje na ružan san. Ali deka je bio u kolicima od kada je
stigla u Utočište za bajke ove godine. Kada ga je videla kako seče gips,
ustaje i korača unaokolo, to je na nju ostavilo i te kakav utisak.
„Dođavola“, rekao je Set i skočio s kreveta. „Suviše toga sam
propustio, ali ovo neću.“
I Kendra je ustala, mada su njena osećanja bila mnogo
protivurečnija od Setovih. Ne bi mogla reći da je želela da prisustvuje
izricanju konačne presude Vanesi zato što je to za nju nešto novo ili da
bi likovala, jedino joj je bilo važno da dođe do bilo kakvog zaključka što
se tiče Vanesine izdaje.
Sfinga je bio taj koji je predložio Nemu kutiju. Prethodnog dana,
nakon što su utamničili Vanesu, seli su i ispričali se jedni s drugima.
Baka i deka gotovo ništa nisu znali o proteklim događajima. Set ih je
očarao pričom o tome kako je savladao povratnika. Kendra i Voren
ispričali su im o silasku u kulu i borbi s mačkom. Tanu, Kolter i Dejl
obavestili su ih o spašavanju, o tome kako je đavolak koji je čuvao
stražu u šumarku pobegao kada ih je ugledao da dolaze sa Sfingom i
kako je bauk povredio Dejla.
Sfinga je objasnio da je bio u pokretu jer je imao dokaze da mu je
Društvo zvezde Večernjače na tragu. Kada im je umakao, zabrinuo se
što niko iz Utočišta za bajke ne odgovara na njegove pozive, a još više
se zabrinuo kada je zatekao kapiju zaključanu i kada niko nije došao
da mu je otvori. Tanu se javio na telefon tek kada je oslobodio deku, i
on mu je otvorio kapiju.
Na kraju je razgovor skrenuo na Vanesu. Problem je bio u tome što
je ona narkobliks i što će zauvek imati moć nad onima koje je ugrizla,
čim utonu u san. „Moramo je zatvoriti negde gde neće moći da koristi
svoju moć“, naglasio je Sfinga. „Ne možemo očekivati da će je
gospodin Lič čuvati do kraja života.“
U tom trenutku gospodin Lič je stražario ispred vrata njene ćelije.
„Zar pesak iz artefakta ne može da izleći i one koje je Vanesa
ujela?“ upitala je Kendra.
„Proučavao sam artefakt“, rekao je Sfinga. „Izgleda da leći samo
telesne povrede. Ne verujem da je u stanju da izleći bolesti uma. Prah
je istog časa uklonio tragove njenih ujeda, ali ne deluje na mentalnu
vezu koju ostvare ti ugrizi.
„Znaš li neki zatvor koji bi mogao da umanji njenu moć?“ upitao je
deka.
Sfinga je nekoliko trenutaka ćutao, a onda je klimnuo glavom, kao
da sam sebi potvrdno odgovara. „Rešenje je krajnje jednostavno.
Nema kutija u tvojoj tamnici savršeno će odgovarati našim
potrebama.“
„А šta ćemo s onim ko trenutno boravi u njoj?“ upitala je baka.
„Poznat mi je istorijat trenutnog zatvorenika u vašoj Nemoj kutiji“,
kazao je Sfinga. „On je politički veoma značajan, ali nema talente koji
bi zahtevali toliko moćan kavez. Znam mesto s kojeg takođe neće moći
da pričini nikakvu štetu.“
„Ко je on?“ upitao je Set.
„Radi bezbednosti svih ovde prisutnih, identitet zatvorenika mora
ostati tajna“, odvratio je Sfinga. „Većini vas to ime ništa neće značiti i
nema razloga za znatiželju. Bio sam prisutan kada je zatvoren u kutiju
i kutija zapečaćena. Bio je vezan i imao je kapuljaču na glavi. Ostali
koji su prisustvovali tom događaju nisu uspeli da ga prepoznaju tako
prerušenog. Dosta vremena posvetio sam njegovom hvatanju i svojski
sam se trudio da se o njemu ništa ne sazna. Sada ću tom anonimnom
zatvoreniku obezbediti novi zatvor da bismo u Nemu kutiju mogli da
strpamo tip zločinca za koji je predviđena. Vanesu ne možemo da
pogubimo, jer je naš zatvorenik. Moral nam to ne dozvoljava. Ipak, ne
možemo blago da kaznimo njenu izdaju, niti da joj pružimo ni
najmanju priliku da nanese još zla.“
Svi su se složili da je to dobar plan. Set je tražio da prisustvuje
razmeni zatvorenika. I Kendra se pridružila tom zahtevu. Sfinga je
kazao da nema ništa protiv, pošto trenutni stanar Neme kutije nosi
masku i sav je kamufliran. Deda im je dao dozvolu da prisustvuju tom
činu.
Dok je silazila s dekom i Setom niz stepenice, Kendri je prošlo kroz
glavu da je dotična kazna u mnogo pogleda gora od pogubljenja.
Koliko je shvatila, boravak u Nemoj kutiji podrazumeva vekove i
vekove neprekidne samoće. Kutija održava zatvorenika u obamrlom
stanju, ali on ipak nije potpuno bez svesti. Ona nije mogla da zamisli da
jedan jedini dan bude potpuno lišena svih čula, a kamoli godinu dana,
a ova kazna je podrazumevala uspravno stajanje u za to prikladnom
prostoru tokom više ljudskih života. Mogla je da zamisli psihološke
posledice koje na zatvorenika ostavlja takva produžena izolacija.
Kendra je bila povređena što ju je Vanesa izdala i bilo joj je drago
što je izvedena pred lice pravde. Smatrala je da je produženi boravak
u Nemoj kutiji prestroga kazna čak i za najgnusniji zločin, mada je
morala priznati i da je Sfinga bio u pravu... ne smeju Vanesi da dozvole
da ubuduće ima kontrolu nad onima koje je ujela.
Baka je bila u kuhinji i svi zajedno su sišli u tamnicu. Gospodin Lič je
upravo izvodio Vanesu iz ćelije, čvrsto je držeći za mišicu. Sfinga je
smrknuto klimnuo glavom. „Ponovo se razilazimo“, rekao je on.
„Nadam se da naš naredni susret neće biti pod prinudom.“
Tanu, Kolter, Dejl i Voren nisu želeli da prisustvuju ovom činu. Mala
skupina se u tišini zaputila niz hodnik ka svom odredištu. Gospodin Lič
je išao prvi i vodio Vanesu. Kendra nije mogla da joj vidi lice. Vanesa je
na sebi imala jednu od bakinih starih kućnih haljina, ali je svejedno
koračala visoko podignute glave.
Ubrzo su stigli do visokog ormana, koji je Kendru podsetio na
mađioničare i njihove ljupke pomoćnice koje nestaju. Sfinga se
okrenuo prema njima. „Dozvolite mi da još jednom naglasim da ste svi
odreda pokazali izuzetnu hrabrost i karakter prilikom osujećivanja
ovog podmuklog pokušaja da se ukrade artefakt koji bi mogao dovesti
do uništenja. Kendra, Sete, vas dvoje ste ispoljili zadivljujuću hrabrost.
Nedostaju mi reči kojima bih izrazio svoje iskreno divljenje i
zahvalnost. Kada oslobodimo zatvorenika, gospodin Lič i ja moraćemo
smesta da odemo odavde. Budite uvereni da smo odabrali bezbedan
dom kako za artefakt, tako i za zatvorenika iz Neme kutije. Stena
ćemo telefonom obavestiti kada budu na sigurnom i obezbeđeni.
Ostanite ovde i nemojte progovarati sve dok ne odemo sa
zatvorenikom iz Neme kutije. Ne bih da vam čuje glasove ili da na neki
drugi način nasluti ko ste.“
Sfinga se potom okrenuo ka Vanesi. „Imaš li šta da kažeš pre nego
što otkriješ zašto je zovemo Nema kutija? Samo pazi... bilo bi dobro da
svaka reč koja pređe preko tvojih usana bude izvinjenje.“
U glasu mu se nazirala pretnja.
Vanesa je pogledala svakog od njih ponaosob. „Izvinjavam se što
sam vas prevarila. Ni u jednom trenutku nisam želela nikog od vas
fizički da povredim. Lažno prijateljstvo je nešto grozno, Kendra, i
mada ti je možda teško da u to poveruješ, ostajem tvoja prijateljica po
peru.“
„Sad je dosta“, kazao je Sfinga. „Ne pozivaj se na večnu vernost.
Žao nam je zbog sudbine koja te je snašla i što si sebi natovarila na
vrat ovakvu bedu. Tragala si za zabranjenim znanjem i počinila
neoprostivu izdaju. Nekada sam ti verovao, ali to se neće ponoviti.“
 Sfinga je otvorio orman. Unutrašnjost je bila optočena purpurnim
filcem. Kutija je bila prazna. Set je ispružio vrat, pa zbunjeno pogledao
Kendru. Gde je dosadašnji zatvorenik?
Gospodin Lič je ugurao Vanesu u kutiju. Pogled joj je bio hladan, ali
joj je vilica podrhtavala. Sfinga je zatvorio vrata i orman se okrenuo za
sto osamdeset stepeni. Gospodin Lič je otvorio vrata istovetna prvima i
pred njima se ukazao isti prostor, samo s druge strane. Međutim,
unutra nisu ugledali Vanesu.
Umesto nje u kutiji je stajala nekakva prilika od glave do pete
umotana u jutu. Preko glave joj je bila navučena gruba vreća, oko
vrata ovlaš stegnuta lancem. Ruke su joj bile privezane uz bokove
debelim konopcima. Noge okovane.
Gospodin Lič je spustio šaku na rame tajanstvenog zatvorenika i
izveo ga iz kutije. Sfinga je potom zatvorio vrata. Kendra, Set, baka i
deka gledali su za zatvorenikom, koji se, vukući noge, udaljavao
hodnikom između Sfinge i gospodina Liča. Baka je obuhvatila Kendru
oko struka i utešno je stisnula.

Te noći Kendra nikako nije mogla da zaspi. U glavi joj se sve vrtelo
od događaja koji su se zbili u proteklih nekoliko dana. Toliko toga su
prošli. Imala je utisak da se vratila u Utočište za bajke pre sto godina.
Noć uoči Ivanjdana se primakla. Deka je skrenuo Setu pažnju na to
da svoje živote stavljaju u njegove ruke samim tim što mu dozvoljavaju
da ostane u rezervatu tokom te opasne večeri. Njen brat je sve redom
uveravao da je naučio lekciju i da će se sve vreme držati podalje od
prozora ako mu ne bude naloženo drugačije. Kendra se gotovo
iznenadila kada je shvatila da mu i ona, kao i deda, apsolutno veruje.
Dok je ležala u mraku, Kendra se stalno vraćala na Vanesine
poslednje reći. Bile su joj izuzetno čudne: „Ostajem tvoja prijateljica po
peru.“
Kendra je znala da je to suludo, ali bila je ubeđena da ta njena
izjava ima i dublji smisao.
Morala je da sazna da li je u pravu. Zbacila je prekrivače, otvorila
ladicu nahtkasne i iz nje izvadila voštanu sveću umita koju joj je dala
Vanesa. Bosonoga je prešla preko tavana i sišla niz stepenište u
hodnik.
Kendra je polako otvorila vrata dekine i bakine sobe. Kao i svi ostali
u mračnoj kući, i oni su čvrsto spavali. Ključevi tamnice visili su na
klinu pored kreveta. Deka se kleo da će napraviti kopije i sakriti ih na
strateški važnim mestima u slučaju da dođe do novog preuzimanja.
Kendra je oklevala. To što je nameravala da uradi pre bi priličilo
Setu. Zar ne bi bilo bolje da svoje sumnje jednostavno poveri deki i baki
i zamoli ih da krenu s njom? Ali oni joj možda ne bi dozvolili da pročita
Vanesinu oproštajnu poruku, a to nije smela da dozvoli iako bi mogli
biti u pravu. Nije isključeno da je poruka okrutna. A možda greši,
možda nema nikakve poruke. U tom slučaju ispala bi smešna.
Kendra je tiho skinula ključeve s klina i izašla iz sobe. Sve je bolja u
šunjanju. Nema sumnje da joj ide na ruku to što vidi u mraku. Na
prstima je sišla u predvorje.
Da li će stvarno zateći poruku? Laknulo bi joj u mnogo pogleda ako
bi zid ćelije bio prazan. Šta je Vanesa imala da kaže? Iskreno da se
izvini? Da objasni? Pre će biti da će zateći neku pakost. Kendra se
ukočila kad joj je kroz glavu prošla ta mogućnost.
Ma kako da glasi poruka, morala je da je pročita. Nije želela da joj
drugi čitaju poštu, bar dok je ona prva ne pogleda.
Kendra je uzela šibice iz kredenca u kuhinji i sišla stepenicama
koje vode u podrum. Lako će stići do Vanesine ćelije. Držali su je u
četvrtoj ćeliji s desne strane, nedaleko od ulaza u tamnicu.
Vanesa nije mogla bogzna šta da napiše, jer ju je gospodin Lič sve
vreme držao na oku, uveravala je Kendra samu sebe, iako nije bila baš
sigurna u to. Njemu je naređeno da joj ne dozvoli da zapadne u trans i
zagospodari ljudima. Može se desiti da nije sve vreme zurio u Vanesu.
Kendra je otključala gvozdena vrata tamnice i ušla. Goblini nisu
mogli da joj upute nijednu zamerku. Dobili su šest tuceta jaja, tri žive
guske i kozu zato što su pomogli Kendri i Setu kada su se u tamnici
pojavili u smanjenom izdanju. Ako ode pravo do Vanesine ćelije i
potom skrene levo, ta tajna poseta tamnici ne bi trebalo da izazove
nikakve nevolje. Možda ta ideja i nije baš u Setovom maniru, kao što
joj se u prvi mah učinilo.
Otključala je Vanesinu ćeliju i ušla. Od kada su joj vile izmenile vid,
Kendri je postalo sasvim normalno da u potpunom mraku makar
nazire stvari. Ćelija se ni po čemu nije razlikovala od ostalih koje je
videla: kameni zidovi i pod, tvrd krevet, rupa u ćošku za vršenje nužde.
Kresnula je šibicu i upalila sveću. U tom trenutku bila je uverena da
neće zateći nikakvu poruku.
Pod svetlošću svece umita pojavile su se nagomilane, ali čitljive
reći. Pokrivale su mnoge delove poda. Poruka je bila mnogo duža nego
što je Kendra pretpostavila da će biti. Po smeru reći zaključila je da ih
je Vanesa ispisivala dok je čučala leđima okrenuta vratima. Najveći
deo pisanija nalazio se u delovima ćelije koji se nisu mogli videti kroz
mali prozor.
Čuđenje i nemir sve su više ispunjavali Kendru dok je čitala sledeću
poruku:

Draga Kendra,
Moram s tobom da podelim obaveštenje od životne važnosti.
Neka to bude moja poslednja lekcija tebi i pucanj ispaljen u
moje poslodavce izdajnike. Trebalo bi da si već savladala lekciju
koju sam ti održala odmah po upoznavanju. Koji je udžbenički
način na koji se Društvo infiltrira? Prvo stvoriš pretnju, a onda
pritekneš u pomoći stekneš poverenje. Erol je to uradio tebi i
Setu. Potom sam ja to isto uradila tebi, tvom deki i tvojoj baki,
pretvarajući se da sam deo rešenja, a ne izvor problema. I
jesam vam pomagala do određenog trenutka, kada sam vas
izdala. Neki drugi već veoma dugo, i to krajnje suptilno i
strpljivo, koriste taj model ponašanja. Pod tim mislim na
Sfingu.
Refleksno ćeš posumnjati u moje reći, a ja ne mogu da dokažem
da sam u pravu. Sposobnosti koje posedujem omogućile su mi
pristup tajnama koje su pobudile moju radoznalost, i kada sam
zagrebala malo dublje, iskopala sam istinu koja je trebalo da
ostane skrivena. On podozreva da ja znam njegovu tajnu i zbog
toga će me zatvoriti u Nemu kutiju. Svakako bi više voleo da
može da me pogubi. Radim za njega, ali ne bi trebalo da znam
identitet svog poslodavca. Malo je onih koji poznaju zagonetnog
vođu Društva zvezde Večernjače. Mislim da Sfinga već
mesecima naslućuje da sam otkrila njegov pravi identitet.
Prevara koju je smislio može da prođe samo ako je diskrecija
zagarantovana i ako se posebna pažnja posveti pojedinostima.
Ja sam u njegovom umu postala prepreka.
Sfinga je mogao da vam kaže kako ima odgovarajući zatvor za
mene, zatvor u kome neću moći da koristim svoje moći. Mogao
je da me povede sa sobom. Da je to uradio, bila bih mu večno
zahvalna. Nisam mogla da naslutim kakve su mu namere, ali je
Lič, koji zapravo ne shvata situaciju, pomenuo Nemu kutiju, i
zato sam svoju osvetu nažvrljala na podu.
Zamisli kakav je to genijalan potez za Sfingu. Pošto sam
provaljena kao izdajnik, Društvu više nisam od koristi. Kada me
zatvori u najbezbedniji zatvor na čitavom imanju i na taj način
učini još nejasnijom dvoličnu istinu, on će ispasti junak i pravi
prijatelj Utočišta za bajke. U slučaju da su njegove sumnje tačne
i da ja znam njegov pravi identitet, na taj način zauvek bi me
izbrisao iz jednačine.
Šta još? Oslobađa zatvorenika koji je izvan svake sumnje
moćan saveznik! I odnosi artefakt koji me je poslao da za njega
pronađem!
Sve je ovo možda izmišljotina. Otvori četvore oči, vreme će
potvrditi moju verziju događaja. Sfinga toliko mnogo zna i
predviđa opasnosti zato što igra na obe strane. Izazove
opasnost, a onda je ukloni i deli savete dok se ne steknu svi
uslovi za izdaju. Ko zna koliko je artefakata već sakupio? On na
tome radi vekovima! Imajući u vidu šta je sve preduzeo u
Utočištu za bajke i u Brazilu, očigledno je zaključio da je kucnuo
čas za agresivnu igru. Povedite računa, počeo je uspon Zvezde
Večernjače.
Da je imao poverenja u mene, njegova tajna bila bi sačuvana.
Međutim, on me je prezreo i potcenio, i zato sada otkrivam
njegovu tajnu. Više mu nisam odana. Znam još mnogo toga što
bi moglo biti od koristi tebi i tvom deki i tvojoj baki.
Možda me više ne smatraš prijateljicom, ali bar sam ti razbila
iluzije,
Vanesa.
 ZAHVALNICE

Pisanje knjige je privatna stvar, ali kada podelite knjigu s drugima,

onda to postaje javna stvar. Ima mnogo ljudi kojima treba da zahvalim
što je Utočište za bajke stigla dovde.
Moja žena najviše učestvuje u ćelom procesu. Čita ono što napišem
glavu po glavu, od nje dobijam prve povratne informacije i ohrabrenje.
Ne samo što mi je najbolji prijatelj već mi pomaže i da nađem vremena
za pisanje i brine se da u našem domaćinstvu sve funkcioniše kako
treba... zahvalnost koju njoj dugujem ne da se iskazati.
Kris Šebinger iz Šedou Mauntija nalazi se na čelu marketinga i
brine se o svemu. Emili Vots je urednica izdanja... politura koju ona
dodaje doprinosi sjaju. Brendon Dorman pretvara reči u upečatljive
slike, a dizajneri Ričard Erikson i Šeril Dikert Smit koriste te slike i
svoju veštinu za stvaranje vizuelnog identiteta knjige. Džared Krof i
prijatelji brinu se o kul izgledu Fablehaven.com. Moja sestra Samer
koordinira turneju, putuje sa mnom i pomaže mi da se glas o Utočištu
za bajke širi dok podstičem čitaoce da probude vlastitu maštu
čitanjem.
Kada čitam svoju knjigu, u svakom trenutku znam šta sledi. To
može da prestavlja problem kada pokušam da razdvojim ono što mi je
u glavi od onoga što stvarno piše u knjizi. Da bih znao da li se priča
razvija kako treba, tražim povratne informacije od čitalaca kojima
verujem. Oko ove knjige pomogli su mi Džejson i Natali Konforto, Majk
Valton, Skot i Lesli Švendiman, Kris Šebinger, porodica Frimen, Emili
Vots, Majk Kripen, Liza Mangum, Pen, Geri, Samer, Čeri, Nensi,
Tamara, Tak, Liz, Rendi i ostali.
Mnogo toga treba naučiti o poslovnoj strani pisanja. Zahvalan sam
Orsonu Skotu Kardu što mi je dao neke dobre savete i bio ljubazan
mentor, Barbari Bovi što je pristala da mi bude agent, ljudima iz
Sajmona i Šustera, koji objavljuju džepno izdanje knjige, i divnim
ljudima u Šedou Mauntinu, koji mi pomažu da priču o Utočištu za
bajke podelim s čitaocima širom sveta.
Pisci zavise od čitalaca koji nekome pomenu knjigu koju su s
uživanjem pročitali. Zahvalan sam Robertu Feniju što je pomogao da
moje knjige dospeju na internet, Doni Korbin-Sobinski što je prevalila
dodatni kilometar u Konektikatu, kao i brojnim članovima porodice,
prijateljima, zaposlenima u knjižarama, nastavnicima i bibliotekarima
koji čitaocima skreću pažnju na ovaj serijal.
Na kraju, najviše se oslanjam na čitaoce koji odbace nevericu i
dopuste priči o Utočištu za bajke da oživi u njihovim umovima. Hvala
što mi posvećujete vreme!
Rođaka Nikol Ajpju kazala mi je da neki njeni prijatelji ne veruju da
sam joj rođak. Jesam! Čak je i jedan lik u knjizi dobio ime po njenom
bratu Tanuu.
Nemojte propustiti treću knjigu serijala Utočište za bajke, kao ni
moj prvi roman koji izlazi iz okvira Utočišta za bajke, Rat
poslastičarnica.
 VODIČ ZA ČITAOCE

1. U prvom poglavlju knjige Kendra, zahvaljujući svojoj sposobnosti

da prepozna magična stvorenja, vidi Kejsija Henkoka onakvim kakav
stvarno jeste, kao zlog kobolda. Da li mislite da je pravilno postupila
što svojim prijateljicama nije rekla ništa o njemu? Šta bi ti uradio/la
kada bi osetio/la da treba da upozoriš prijatelja/icu na nešto ili na
nekoga, ali ti je neprijatno ili se plašiš da to uradiš?
2. Kolter je sakupljač magičnih relikvija, Tanu je majstor za
napitke, a Vanesa poznavalac magičnih stvorenja. Koji od ovih
„stručnjaka“ bi najviše voleo/la da te podučava? I zašto?
3. Na stranicama 106-9 Kendra bira jednu od Tanuovih bočica s
osećanjima, sram. Pošto je dejstvo napitka iščilelo, ona shvata da je
previše dala na značaju nevažnim problemima. Kako naša osećanja
mogu da prikažu stvari u mnogo gorem svetlu nego što stvarno jesu?
Šta možemo da uradimo kada smo uhvaćeni u „čaroliju“ negativnog
osećanja?
4. Na stranici 120 Set pita Dejla šta će da radi ako ne bude uspeo da
pronađe lek za brata Vorena. Dejl odgovara: „Neću znati da je taj dan
došao jer nikada neću prestati da pokušavam.“ Kako održavaš nadu
kada i posle bezbrojnih pokušaja da rešiš problem imaš utisak da ništa
ne deluje? Da li si ikada nastavljao/la da pokušavaš i na kraju ipak bio
uspešan/na u nečemu što ti na početku nije polazilo za rukom?
5. Na stranama 132-35 opisuje se trampa između bake Sorenson i
duha, na kraju koje baka biva pretvorena u kokošku. Da li si ikada
osetio/la da bi mogao/la da vladaš situacijom za koju znaš da će biti
opasna?
6. Da imaš magičnu rukavicu kao što je Kolterova, kako bi je
koristio/la? Kako bi mogao/la da pomogneš ljudima? Kakav bi magični
predmet najviše voleo/la da izmisliš? Šta bi on radio? Zašto bi želeo/la
da imaš takvu moć?
7. U devetoj glavi opisuje se Kendrin i Setov susret sa Sfingom. Šta
misliš, zašto se nije jednako odnosio prema njima, posebno dok su
igrali stoni fudbal? Da li je poželjno prema svima se uvek odnositi
jednako, ili ponekad pojedinci zahtevaju poseban tretman? Zašto?
8. Bez poverenja nema ni dobrog i dugog prijateljstva. Kendru su
izdali ljudi kojima je verovala. Koliko si voljan/na nekome da veruješ?
Ako otkriješ da te je neko slagao, da li bi njemu/njoj oprostio? Ako bi,
šta bi ta osoba morala da uradi da bi ponovo stekla tvoje poverenje?
9. Set i Kolter se parališu od straha pri susretu s povratnikom. Da li
je strah uvek loš? Može li strah ikada biti dobar? Zašto smatraš da
može, odnosno da ne može biti dobar? Ako si u stanju da prevaziđeš
jedan strah, koji bi to bio?
10. U prvoj knjizi serijala Setova odvažnost stvorila je mnoge
probleme. U drugoj knjizi sve bi propalo da nije bilo njegove hrabrosti.
Kakva je razlika između hrabrosti i nesmotrenosti? Da li je lako uvek
uočiti razliku?
11. Kada goblini Slago i Vurš reše da skuvaju Kendru i Seta, Kendra
uspeva da ih ubedi da će ih deka i baka bogato nagraditi ako ih puste.
Goblini se prisećaju: „Sten i Rut su uvek cenili odanost“ i „poznat je po
tome da uvek fer nagradi dobro delo (Sten)“. Kako se stiče ugled fer
osobe ili osobe koja ima mnoge dobre kvalitete? Kako tebi može da
koristi dobar ugled ili dobar ugled tvojih roditelja?
12. Kada tokom bitke koju je vodio s povratnikom Set gotovo
zaboravi šta je to hrabrost, on se priseća svih koji su mu pomogli i koji
zavise od njega. Da li ti je razmišljanje o onima koje voliš ikada
pomoglo da se ohrabriš? Kako ti razmišljanje o onima koje voliš
pomaže da napraviš bolji izbor u životu?
13. Šta misliš o kraju ove knjige? Postoji li bilo koji razlog da se
poveruje u poruku s kraja knjige? A iz kojih razloga to ne bi trebalo
učiniti?
 Treća knjiga

Brendon Mal
Prevela
Mirjana Živković
Naslov originala

FABLHAVEN, GRIP OF THE SHADOW PLAGUE

Brandon Mull

Ilustracije
Brendon Dorman
Za Su, Mardž, Džona i Gledis, koji su živi dokaz
da bake i deke mogu da budu prijatelji i junaci
 Pohvale za
Utočište za bajke

„Knjige iz serijala Utočište za bajke toliko su zabavne da

sam prve tri pročitao u jednom dahu. Listao bih njihove
stranice do 4.40 ujutro. Svaka naredna knjiga bila je bolja od
prethodne! Brendon Mal je veoma talentovan pisac fantastike
i jedva čekam da pročitam još neko njegovo delo. Serijal
Utočište za bajke spada među nekoliko fantazija u kojima
sam najviše uživao u proteklih nekoliko godina. Žao mi je što
ove knjige nisam mogao da pročitam kada mi je bilo deset ili
dvanaest godina.“

Kristofer Paolini, autor serijala Eragon

 PRVA GLAVA

Nipsiji

J ednog sparnog avgustovskog dana Set je hitao jedva vidljivom

stazom i osmatrao gusto lišće sa svoje leve strane. Visoko drveće
obraslo u mahovinu nadnosilo se nad zelenim morem od žbunja i
paprati. Bio je sav ulepljen, pošto vlaga nije dozvoljavala znoju da se
osuši. Set je povremeno pogledavao preko ramena i trzao se na svaki
zvuk koji bi dopro iz žbunja. Ne samo što je opasno lutati po Utočištu
za bajke bez pratnje, već se plašio i da bi neko mogao da ga vidi
ovoliko daleko od dvorišta.
Tokom dugog toplog leta uspeo je da usavrši iskradanje u šumu.
Ekskurzije na koje je odlazio s Kolterom bile su zabavne, ali
nedovoljno česte, tako da nisu zadovoljavale njegovu glad za
pustolovinama. Prožimalo ga je posebno uzbuđenje kada bi se sam
otisnuo u opasne poduhvate po rezervatu. Dobro je upoznao šumu oko
glavne kuće i na taj način sam sebi dokazao da je u stanju bezbedno da
je istražuje, iako su deka i baka stalno naglašavali koliko su zabrinuti.
Smrtonosne situacije izbegavao je tako što se retko udaljavao od kuće,
a izbegavao je i oblasti za koje je znao da su veoma opasne.
Današnji dan bio je izuzetak.
Danas se zaputio na tajni sastanak i sledio je dobijena uputstva.
Iako je bio siguran da je pravilno protumačio uputstva, Set je
počeo da se nervira jer je mislio da mu je promakla poslednja oznaka.
Ovaj trag daleko od glavne kuće do sada nije sledio. I dalje je budno
motrio na žbunje s leve strane staze.
Tokom leta je mnogo ljudi došlo u Utočište za bajke i otišlo iz
njega. Za doručkom je deka Sorenson obavestio Seta, Kendru, Koltera
i Dejla da će se Voren i Tanu vratiti kući te večeri. Set je bio uzbuđen
što će ponovo videti prijatelje, ali je dobro znao da, što je više ljudi u
kući, to su manji izgledi da se iskrade u neku neovlašćenu ekspediciju.
Posle današnjeg dana verovatno izvesno vreme neće moći da se izvuče
i sam lunja unaokolo.
Taman kada je počeo da se obeshrabruje, Set je ugledao štap s
velikom šišarkom na vrhu, poboden u zemlju nedaleko od staze. Zalud
je brinuo da će mu promaći... visoki marker video se nadaleko. Set se
zaustavio pored štapa, izvadio kompas iz pribora za hitne slučajeve,
utvrdio u kom se pravcu nalazi severoistok i zaputio se u pravcu koji
nije bio baš vertikalan u odnosu na dotadašnji jedva vidljivi trag.
Pred njim je bio blagi uspon. Set je zaobišao neke trnovite biljke u
cvatu. Ptice su cvrkutale među lišćem na granama iznad njegove
glave. Leptir sa širokim treperavim krilima plovio je vazduhom bez i
najmanjeg daška povetarca. Set je znao da je u pitanju pravi leptir. Da
je bila vila, on bi je prepoznao.
„Psst“, zasiktao je nečiji glas iz žbunja sa strane, „ovde sam.“
Set se okrenuo i ugledao satira Dorina, koji je izvirivao iznad
sjajnog grma širokih listova. Satir mu je dao znak rukom da priđe.
„Zdravo, Dorine“, rekao je Set tiho i dotrčao do mesta na kome je
satir čučao. Tamo je zatekao i Nevila, koji se takođe krio. Njegovi
rogovi bili su nešto duži, koža malo pegavija, a dlaka nešto crvenija
od Dorinove.
„Gde je zver?“ upitao je Nevil.
„Obećao je da ćemo se ovde naći“, uveravao ih je Set. „Mendigo
ga pokriva u štali.“
„Ako se ne pojavi, dogovor otpada“, zapretio je Nevil.
„Doći će“, kazao je Set.
„Jesi li doneo robu?“ upitao je tobože nonšalantno Dorin, ali nije
uspeo da prikrije očajanje u pogledu.
„Četrdeset osam baterija tipa AAA“, rekao je Set. Otvorio je
platnenu vreću i dopustio satirima da prokontrolišu šta je u njoj. Na
početku leta Set im je dao nekoliko desetina baterija kao nagradu što
su njemu i sestri pomogli da se uvuku u dekinu kuću pod izuzetno
teškim okolnostima. Satiri su ih koristili za portabl televizor i već su
uspeli sve da ih istroše.
„Pogledaj ih, Dorine“, uzbuđeno je izgovorio Nevil.
„Predstoje nam mnogi sati zabave“, sa strahopoštovanjem je
promrmljao Dorin.
„Samo sport!“ povikao je Nevil.
„Drame, sitkomi, crtaći, sapunske opere, tok-šou emisije, kvizovi,
rijaliti programi“, sa uživanjem je nabrajao Dorin.
„Brojne predivne darne“, preo je Nevil.
„Čak su i reklame neverovatne“, oduševljavao se Dorin. „Tolika
tehnološka čuda!“
„Sten bi odlepio da zna“, razdragano je promrmljao Nevil.
Set je shvatio da je Nevil u pravu. Deka Sorenson se svojski trudio
da ograniči upotrebu tehnologije u rezervatu. Nije želeo da uticaj
modernog doba pokvari magična stvorenja koja borave u Utočištu za
bajke. Čak ni u svojoj kući ne drži televizor.
„A gde je zlato?“ upitao je Set.
 „Nije daleko“, rekao je Nevil.
„Zlato je mnogo teže naći od kada je Nero premestio svoje blago“,
izvinio se Dorin.
„Zlato do kojeg se može doći“, ispravio ga je Nevil. „Znamo za
mnoga mesta u Utočištu za bajke na kojima je skriveno blago.“
„Najveći deo tog blaga je ili proklet, ili se čuva“, objasnio je
Dorin. „Na primer, znamo jednu jamu ispod velikog kamena u kojoj
su skriveni predivni dragulji, ako ti ne smeta da zaradiš hroničnu
infekciju koja izjeda meso.“
„Kao i neprocenjivu kolekciju pozlaćenog oružja u skladištu koje
čuva osvetoljubiva porodica džinova ljudoždera“, dodao je Nevil.
„Ali malo dalje ima dosta zlata koje niko i ništa ne čuva“, obećao
je Dorin.
„Ipak mislim da bi trebalo dodatno da me platite, jer vam je
potrebna moja pomoć da dođete do njega“, požalio se Set.
„Ne budi nezahvalan, Sete“, prekorio ga je Nevil. „Ugovorili smo
cenu. Pristao si. Fer je fer. Ne moraš da nam pomogneš da dođemo do
tog zlata. Možemo da otkažemo celu stvar.“
Set je prelazio pogledom s jednog jarcočoveka na drugog. Zatim je
uzdahnuo i zatvorio rajsferšlus na platnenoj torbi. „Možda ste u pravu.
Mislim da )e ovo suviše opasno.“
„Možda bismo mogli da uvećamo tvoj deo za dvadeset procenata“,
brže-bolje je kazao Nevil i spustio dlakavu šaku na torbu.
„Trideset“, monotono je rekao Set.
„Dvadeset pet“, parirao mu )e Nevil.
Set je ponovo otvorio rajsferšlus na torbi.
Dorin je zapljeskao i nekoliko puta udario kopitima po tlu.
„Obožavam srećne završetke.”
„Ništa nije gotovo dok ne dobijem zlato“, podsetio ih je Set. „Jeste
li sigurni da će to blago biti stvarno moje, da po njega neće doći
nikakav razjareni trol?“
„Nije pod kletvom“, rekao je Nevil.
„Nikakva moćna bića neće tražiti kaznu“, izjavio je Dorin.
 Set je prekrstio ruke na grudima. „Zašto vam je onda potrebna
moja pomoć?“
„U ovom tajnom skladištu nekada se nalazio slobodan novac do
kojeg je bilo najlakše doći u celom Utočištu za bajke“, rekao je Nevil.
„Uz pomoć tvog ogromnog telohranitelja, to ponovo može postati
mačji kašalj.“
„Hugo neće morati nikoga da povredi“, želeo je da se osigura Set.
„Opusti se“, kazao mu je Nevil. „Razgovarali smo o tome. Golem
neće morati ni mrava da zgazi.“
Dorin podiže šaku. „Neko dolazi.“ Set ništa nije čuo. Nevil je
onjušio vazduh.
„To je golem“, raportirao je Nevil.
Nekoliko trenutaka kasnije Set je začuo Hugove teške korake.
Nedugo potom golem se probio kroz rastinje. Hugo je ličio na
majmuna, bio je napravljen od zemlje, gline i kamenja, bio je čvrste
građe i imao disproporcionalno velike šake i stopala. Trenutno mu je
jedna ruka bila nešto kraća i tanja od druge. Hugo je tu ruku bio
izgubio u okršaju s Olohom Proždrljivcem, i uprkos čestom kupanju u
blatu, ona se još nije do kraja ponovo oblikovala.
Golem se zaustavio. Nadnosio se nad Setom i satirima, koji su mu
jedva dopirali do masivnih prsa. „Sete“, izgovorio je golem dubokim
glasom koji je zvučao kao da se melje ogromno kamenje.
„Zdravo, Hugo“, odvratio je Set. Golem je tek nedavno počeo da
izgovara jednostavne reči. Razumeo je sve što bi mu bilo ko kazao, ali
se retko verbalno izražavao.
„Drago mi je što te vidim, veliki“, veselo je kazao Dorin, mahnuo
mu i uputio široki osmeh.
„Hoće li sarađivati?“ procedio je Nevil kroz jedan kraj usta.
„Hugo nije obavezan da me sluša“, kazao je Set. „Ja ga zvanično
ne kontrolišem kao baka i deka. Polako uči da donosi vlastite odluke.
Nas dvojica smo ovog leta učestvovali u nekoliko pustolovina. Obično
pristane na sve što predložim.“
„U redu onda“, kazao je Dorin, pljesnuo šakama i odlučno ih
protrljao jednu o drugu. „Nevile, moj druže u kopanju zlata, možda se
vratimo u posao.“
„Hoćete li mi konačno objasniti šta mi to radimo?“ zamolio ih je
Set.
„Da li si čuo za nipsije?“ upitao je Nevil.
Set je odmahnuo glavom.
„To su ti sićušna stvorenja“, počeo je da objašnjava Dorin,
„najmanji su od svih vilinskih naroda.“ Satir se s iščekivanjem
zagledao u Seta.
Set je ponovo odmahnuo glavom.
„Najsrodniji su brovnijima, ali su mnogo manji od njih“, rekao je
Nevil. „Kao što već znaš, brovniji su stručnjaci za popravljanje,
spasavanje i inventivno recikliranje. Nipsiji su takođe vrhunski
umetnici, ali oni vole da krenu otpočetka. Prilikom nabavke sirovina
oslanjaju se na prirodne resurse.“
Dorin se nagnuo ka Setu i kazao mu u poverenju. „Nipsije
fasciniraju sjajni metali i svetlucavo kamenje, i imaju kliker da ih
pronađu.“
Nevil je namignuo.
Set je prekrstio ruke. „Šta će ih sprečiti da povrate svoje blago?“
Nevil i Dorin su prasnuli u smeh, a Set se namrštio. Nevil mu je
spustio šaku na rame. „Sete, nipsiji su otprilike ovolicni.“ Nevil je
podigao palac i kažiprst. Bili su razmaknuti malo više od centimetra.
Dorin je frknuo kada je pokušao da obuzda smeh. „Ne mogu da lete i
nemaju nikakvu magiju kojom bi nas napali ili nam naudili.“
„U tom slučaju, ne vidim šta će vam moja pomoć da dođete do tog
zlata“, bio je uporan Set.
Kikotanje se utišalo. „Ali zato mogu da pripreme zamke i posade
opasne biljke“, priznao je Dorin. „Ti mali štipavci očigledno su se
uvredili što smo im Nevil i ja nametnuli danak, pa su se zaštitili od
nas. Hugo bi trebalo bez problema da nas unese u njihovo carstvo.“
Set je začkiljio. „Zašto deda ne pomogne nipsijima?“
„Bez uvrede“, rekao je Nevil, „ali mnoga stvorenja u Utočištu za
bajke pristala bi štošta da istrpe samo da izbegnu da se ljudi umešaju u
to. Neka te ne brine da bi ti nikogovići mogli da se požale Stenu... on
od njih neće čuti ništa o ovome. Šta kažeš? Hoćemo li po to zlato?“
„Povedi nas“, pristao je Set. Okrenuo se ka golemu. „Hugo, hoćeš
li nam pomoći da posetimo nipsije?“
Hugo je podigao zemljanu šaku. Palac i kažiprst gotovo su mu se
dodirivali. Zatim je jedva primetno klimnuo.
Napredovali su kroz žbunje sve dok Nevil nije podigao pesnicu u
znak upozorenja. Set je sa ivice čistine ugledao prostranu livadu s
travnatim uzvišenjem u sredini. Strane uzvišenja bile su strme i naglo
su se završavale na nekih šest metara iznad tla, kao da je vrh
zaravnjen. „Hugo će nam biti potreban da nas uvede u uzvišenje“,
prošaputao je Nevil.
„Hoćeš li?“ Set je upitao golema.
Hugo je bez problema smestio Nevila na jedno rame, Dorina na
drugo, a Seta u pregib veće ruke. Golem se dugačkim koracima
zaputio preko livade ka uzvišenju. U blizini podnožja uzvišenja, korov
oko Hugovih stopala počeo je da se uvija i škljoca. Set je gledao kako
se trnovite puzavice obavijaju golemu oko zglavaka, a zelene glave
biljaka mesožderki zaleću na njegove listove.
„Upravo to je deo problema“, pokazao je Dorin. „Mali štipavci
posadili su sve moguće otrovne biljke oko svoje teritorije.“
„Pokvarene štetočine“, brundao je Nevil. „Hramao sam nedelju
dana.“
„Imali smo sreće što smo izvukli živu glavu“, rekao je Dorin.
„Moramo da stignemo na drugu stranu uzvišenja.“
„Padine brda preplavljene su zamkama“, objasnio je Nevil. „Na
suprotnom kraju čeka nas zapečaćeni ulaz.“
„Hugo, zaobiđi brdo“, rekao je Set.
Agresivne biljke nastavile su da šibaju, da se uvijaju i da grizu, ali
Hugo je napredovao ne obraćajući pažnju na njih. Na suprotnoj strani
brda naišli su na nepravilnu gromadu čovečje visine umetnutu u
podnožje padine. Oko kamena se nalazila bara gnjecavog mulja.
 „Naloži Hugu da pomeri kamen u stranu“, predložio je Dorin.
„Čuo si ga“, rekao je Set.
Hugo je zagazio u klizavi mulj, koji je navalio na njegova
ogromna stopala. Zatim je slobodnom rukom uklonio kamenu
gromadu, kao da je ova od hartije, i otkrio ulaz u tunel.
„Spusti nas kod ulaza“, rekao je Nevil.
„I nemoj dozvoliti mulju da uđe“, dodao je Dorin.
„Molim te da to uradiš“, molećivim glasom kazao je Set.
Hugo je spustio Seta na ulazu u tunel, a satire pored njega. Golem
se okrenuo i počeo da šutira mulj. Na sve strane letele su lepljive
gromuljice i niti.
„Dobro dođe ovaj Hugo“, priznao je Nevil i klimnuo u Hugovom
pravcu.
„Moramo i mi jednog da nabavimo“, složio se Dorin.
Set je zurio u zidove tunela. Bili su od uglačanog belog kamena
prošaranog plavim i zelenim nitima. Zapetljane rezbarije prekrivale su
celokupnu površinu zidova, od poda do tavanice. Set je prelazio
prstom preko složenih crteža.
„Nije previše traljavo“, prokomentarisao je Nevil.
Set se udaljio na korak od zida. „Ne mogu da verujem koliko je
detaljno sve urađeno.“
„Sačekaj da vidiš Sedam kraljevstava“, rekao je Dorin.
Njih trojica nastaviše kratkim tunelom. Krov je bio dovoljno visok
da nijedan od njih nije morao da se pogrbi.
„Pazi gde staješ“, rekao je Nevil. „Vodi računa da ne zgaziš nekog
nipsija. Njihovi životi nisu manje vredni od bilo čijeg drugog. Ako
slučajno ubiješ nipsija, zaštita koju ti obezbeđuje sporazum sklopljen
prilikom osnivanja Utočišta za bajke prestaće da važi za tebe.“
„On ti to govori zato što je jednom prilikom stao na vagon za
snabdevanje i obeznanio vozača“, poverio mu je Dorin.
„Potpuno se oporavio“, ukočeno je odvratio Nevil.
„Ne vidim nijednog nipsija ovde u tunelu“, izvestio ih je Dorin
pošto se sagnuo da osmotri glatki mermerni pod.
 „U tom slučaju oprezno nastavi ka suprotnom kraju“, preporučio
mu je Nevil.
Set nije očekivao da će ga obasjati sunce kada iziđe iz tunela. Brdo
nije imalo vrh... sredina je bila izdubljena, tako da su padine
obrazovale kružni zid oko jedinstvene unutrašnjosti. „Vidi ti to“,
promrmljao je Set.
Celokupna unutrašnjost brda bila je u minijaturnim pejzažima,
koje su činili sićušni zamkovi, zdanja, fabrike, skladišta, radnje,
mlinovi, pozorišta, arene, mostovi. Arhitektura je bila složena i
raznolika. Vrhovi tornjeva uzdizali su se visoko, krovovi su bili strmi,
kule spiralne, svodovi tanani, dimnjaci kao od kartona, baklahini
raznobojni, staze oivičene stubovima, vrtovi na više nivoa, a kupole su
se presijavale. I sve je to bilo lepo ukomponovano.
„Uživaj u Sedam kraljevstava nipsija“, rekao je Nevil.
„Vidiš li onu tamo četvrtastu zgradu?“ upitao je Dorin, pokazujući
prstom. „Onu sa stubovima i statuama s prednje strane. To je riznica
Trećeg kraljevstva. Možemo od nje krenuti ako budu odbili da
sarađuju.“
Među veličanstvenim zdanjima u Sedmom kraljevstvu, od kojih su
ona najviša Setu jedva sezala do kolena, jurile su hiljade minijaturnih
bića. Na prvi pogled ličila su na insekte. Posle kraćeg preturanja po
priboru za hitne slučajeve, Set je čučnuo u blizini izrezbarenog tunela
gde je kopala ekipa nipsija i zagledao se u neverovatno sitne radnike
kroz lupu. Na sebi su imali kicošku odeću i nisu se uopšte razlikovali
od ljudi, iako nisu bili viši od centimetar i po. Skupina koju je Set
posmatrao uzbuđeno je mahala rukama u njegovom pravcu dok se
žurno udaljavala. Oglasila su se zvona i mnogi nipsiji pobegli su u
kuće ili rupe u tlu.
„Oni se nas plaše“, primetio je Set.
„I treba da nas se plaše“, preteći je izgovorio Nevil. „Mi smo
njihovi džinovski vrhovni gospodari, a oni su biljkama grabljivicama i
muljem mesožderom pokušali da nas spreče da uđemo.“
„Pogledajte tamo, pored jezera“, zacvileo je Dorin i pokazao
rukom. „Oborili su naše statue!“
Kipovi koji su neverovatno podsećali na Nevila i Dorina, od kojih
je svaki bio viši od pola metra, ležali su unakaženih lica u blizini
praznih postolja.
„Neko ovde umišlja da je važniji nego što jeste“, zarežao je Nevil.
„Ko je oskrnavio spomenik vrhovnim gospodarima?“
Metež na prepunim ulicama se nastavio. Svi su mahnito
pokušavali da se sklone s ulica i uđu u zgrade. Desetine nipsija
nesmotreno je silazilo sa skela zgrade u izgradnji. Nipsiji naoružani
minijaturnim oružjem okupili su se na krovu kraljevske riznice.
„Oko roga se okuplja delegacija“, kazao je Dorin, pokazujući u
pravcu kule visoke četrdeset pet centimetara na čijem vrhu se nalazio
veliki megafon boje bisera.
Nevil je namignuo Setu. „Vreme je da otpočnemo pregovore.“
„Jeste li sigurni da je ovo u redu?“ upitao je Set. „To što uzimamo
od malenih?“
Dorin je pljesnuo Seta po leđima. „Glavna zabava nipsija je da
nanjuše džepove s rudom. Time što ćemo malo štrpnuti od bogatstva
koje su pohranili, mi im zapravo činimo uslugu: imaće šta da rade!“
„Zdravo, Nevile i Dorine“, zacvrkutao je jedan glasić. Iako ga je
megafon pojačao, bio je kreštav i jedva se čuo.
Vodeći računa gde staju, Set i satiri su se nagnuli napred. „Mi,
nipsiji Trećeg kraljevstva, presrećni smo što ste se posle dugo
vremena konačno vratili.“
„Presrećni, stvarno?“ upitao je Nevil. „Nismo baš očekivali da ćete
nas u znak dobrodošlice dočekati otrovnim biljkama.“
Nipsiji na kuli međusobno su se posavetovali pre nego što su
odgovorili. „Žao nam je ako vam je zaštita koju smo nedavno podigli
zadala muke. Smatrali smo da imamo prava da pojačamo bezbednost
zbog izvesnih potencijalnih i vrlo neprijatnih pljačkaša.“
„Malom škljocavcu gotovo je pošlo za rukom da celu stvar
predstavi kao da ne govori o nama“, promrmljao je Dorin.
„Veoma su umešne diplomate“, složio se Nevil. Podigao je glas.
„Primetio sam da su naši spomenici zapušteni. A da ne pominjem
koliko tek danak kasni.“
Delegacija na kuli ponovo je zbila redove pre nego što je
odgovorila. „Izvinjavamo se zbog nedostatka zahvalnosti s naše
strane“, zaskvičao je glasić. „Dolazite u teška vremena. Kao što znate,
Sedam kraljevstava od pamtiveka živi u miru i blagostanju, koje samo
povremeno prekidaju uvredljiva potraživanja izvesnih džinovskih
stranaca. Međutim, u poslednje vreme zadesila su nas mračna
vremena. Šesto i Sedmo kraljevstvo ujedinili su se u ratu protiv nas
ostalih. Nedavno su desetkovali Četvrto kraljevstvo. Mi i Drugo
kraljevstvo primili smo na hiljade izbeglica. Peto kraljevstvo je pod
opsadom. U Prvom kraljevstvu govori se o povlačenju, o masovnoj
seobi u novi zavičaj.
Kao što znate, mi nipsiji nikada nismo bili skloni ratovanju.
Očigledno je na građane Šestog i Sedmog kraljevstva neko izvršio
rđav uticaj. Plašimo se da se neće smiriti dok nas sve ne pokore. Dok
mi ovde razgovaramo, njihove pomorske snage plove ka našim
obalama. Ako istovremeno vi napadnete našu zajednicu s leđa, bojim
se da bi Sedam kraljevstava bilo zavijeno u crno. Međutim, ako nam u
ovom tragičnom času ponudite pomoć, rado ćemo vas bogato
nagraditi.“
„Dajte nam nekoliko trenutaka da razmislimo“, kazao je Nevil i
povukao Dorina i Seta bliže sebi. „Mislite li da je u pitanju trik?
Nipsiji često nedostatke uslovljene sitnom građom nadoknađuju
lukavstvom.“
„U središnjoj bari vidim veliku flotu crnih brodova“, kazao je
Dorin. Najveći od tih brodova nisu veći od Setovih cipela, ali ih je
zato na desetine.
„Aha“, složio se Nevil. „Pogledaj levo. Izgleda da je Četvrto
kraljevstvo stvarno u ruševinama.“
„Ali ko je ikada čuo da nipsiji ratuju?“ zapitao se Dorin.
„Najbolje će biti da pročavrljamo sa Sedmim kraljevstvom“, rešio
je Nevil. „I čujemo njihovu verziju događaja.“
 „Vratićemo se“, obavestio je Dorin nipsije na kuli. On i Nevil
okrenuli su se da pođu.
„Koji si ti?“ dopro je iz megafona cvrkutavi glas. „Ti koji nemaš
rogove.“
„Ja?“ upitao je Set, položivši šaku na grudi. „Ja sam Set.“
„Oh, mudri i razboriti Sete“, nastavio je glas, „molimo te da
nagovoriš jarcodžinove da nam priteknu u pomoć. Nemoj dozvoliti da
ih zavedu opake glavešine izdajničkih kraljevstava.“
„Videću šta mogu da uradim“, kazao je Set i pohitao za Nevilom i
Dorinom, ne dižući pogled s tla da ne bi spljeskao kog nipsija.
Sustigao je satire ispred kraljevstva okruženog zidom od crnog
kamena i stegovima od samurovine koji su se vijorili. Ulice tog
kraljevstva bile su takoreći prazne. Gotovo svi nipsiji koje su uspeli da
uoče nosili su oklope i bili naoružani. I u ovom kraljevstvu postojala
je kula sa megafonom.
„Ovaj zid je nov“, primetio je Dorin.
„Ne sećam se da je sve bilo ovako crno“, primetio je Nevil.
„Stvarno deluje ratobornije“, zaključio je Dorin.
„Penju se na kulu“, primetio je Nevil, pokazavši glavom ka crnom
megafonu.
„Pozdravljamo vas, znameniti vrhovni gospodari“, zaskvičao je
glasić. „Vratili ste se na vreme da prisustvujete kulminaciji naših
napora i da učestvujete u podeli plena.“
„Zašto ratujete s ostalim kraljevstvima?“ upitao je Nevil.
„To je vaša zasluga“, odvratio je govornik. „Sedam kraljevstava
otposlalo je brojne družine u potragu za metodama koje bi
onemogućile vaš povratak. Najdalje je stigla moja družina. Mnogo
toga smo naučili. Vidici su nam se proširili. Dok su druga kraljevstva
podizala odbranu, mi smo tiho vrbovali Šesto i Sedmo kraljevstvo i
razvijali ratnu mašineriju. Konačno, zašto bismo radili kada možemo
da uzmemo od drugih. Za vas to nije ništa novo, je li tako?“
Nevil i Dorin nelagodno se pogledaše.
„Šta ste nama namenili da uradimo?“ upitao je Dorin.
 „Naša pobeda je sasvim izvesna, ali ako ubrzate čas našeg
trijumfa, prilikom nagrađivanja bićemo velikodušniji od bilo kog
drugog kraljevstva. Najveći deo našeg bogatstva nalazi se ispod
zemlje, a tu tajnu oni nikada ne bi s vama podelili. Siguran sam da su
ostali tražili od vas da nas zaustavite. Ako to pokušate, nećete se dobro
provesti. Sklopili smo savez s novim gospodarom, koji će jednog dana
postati vladar svega. Ako se suprotstavite nama, suprotstavićete se i
njemu. Svi koji mu prkose moraju da nestanu. Pridružite nam se.
Izbegnite bes našeg gospodara i domognite se lepe nagrade.“
„Mogu li da pozajmim tvoju lupu?“ upitao je Dorin.
Set pruži satiru uveličavajuće staklo. Dorin njime pređe preko
gradskih zidina do ispražnjenog trga, čučnu i poče da proučava prilike
na kuli. „Morate ovo da vidite, verujte mi“, trezveno ih je
posavetovao.
Dorin se sklonio u stranu. Prvo je Nevil dugo gledao kroz lupu, a
za njim i Set. Sićušna bića na kuli izgledala su drugačije od onih koje
je Set do sada video. Koža im je bila siva, oči krvave, a iz usta su im
virile kljove.
„Šta se to dogodilo s vama?“ upitao je Nevil.
„Na površinu je izbio naš pravi izgled“, odvratio je glas preko
megafona. „Ovako izgledamo kada se oslobodimo svih iluzija.“
„Neko ih je na neki način iskvario“, prosiktao je Dorin.
„Ne mislite stvarno da im pomognete?“ upitao je Set.
Nevil je odmahnuo glavom. „Ne, ali ne bi bilo mudro ni odupreti
im se. Možda ne bi trebalo da se mešamo.“ Pogledao je u Dorina.
„Uskoro ćemo morati na sastanak koji je ranije zakazan.“
„Tako je“, podržao ga je Dorin. „Umalo da zaboravim na ostale
naše obaveze. Ne želimo da razočaramo, ovaj, hamadrijade. Ne
smemo da kasnimo. Biće bolje da krenemo.“
„Nemate vi zakazan nikakav sastanak“, optužio ih je Set. „Ne
možemo napustiti dobre nipsije i dozvoliti da budu uništeni.“
„Ako si toliki junak“, rekao mu je Nevil, „idi i zaustavi
mornaricu.“
 „Moj zadatak je bio da nas uvedem ovamo“, odvratio je Set. „Ako
želite baterije, morate sami da zaradite zlato.“
„U pravu je“, priznao je Dorin.
„Ne moramo mi ništa da zaradimo“, izjavio je Nevil. „Možemo da
uzmemo koliko nam je potrebno iz riznice Trećeg kraljevstva i
zbrišemo odavde.“
„Nipošto“, kazao je Set, odrično odmahnuvši rukom. „Ne
prihvatam isplatu u ukradenom zlatu posle onoga što se dogodilo sa
Nerom. Treće kraljevstvo vam je ponudilo poštenu nagradu ako im
pomognete. Kazali ste mi da nam nipsiji ne mogu ništa. Da li se to
promenilo zato što su neki od njih postali zli? Odustajem i od dodatnih
dvadeset pet procenata.“
„Hmmm.“ Nevil se počešao po bradi.
„Pomisli samo šta ćemo sve gledati“, podsticao ga je Dorin da
prihvati.
„U redu“, reče Nevil. „Ne bih voleo da ova mala civilizacija bude
uništena, ali nemojte mene kriviti ako jezivi nipsiji i njihovi bezočni
gospodari budu krenuli u hajku na nas.“
„Zažalićeš ti za ovo“ urlali su neprijateljski nastrojeni nipsiji kroz
megafon.
„Stvarno?“ upitao je Nevil i probio kopitom gradski zid. Otkinuo
je megafon s kule i bacio ga preko ruba izdubljenog brda.
„Ja ću otići da prekinem opsadu Petog kraljevstva“, ponudio se
Dorin.
„Ni makac odavde“, naredio je Nevil. „Zašto bismo im pružili
priliku da se obračunavaju s obojicom.“
„Stvarno su ti se zavukli pod kožu“, zakikotao se Dorin. „Šta će da
urade?“
„Ovde je nešto mračno na delu“, smrknuto je kazao Nevil. „Ako
rešim da im se usprotivim, onda mogu i sam da završim posao.“
Otkinuo je krov sa zgrade koja je delovala prilično čvrsto i izvadio iz
nje šaku sićušnih zlatnih šipki, koje je potom ubacio u vrećicu koju je
nosio obešenu o pojas. „Ovo vam je lekcija“, kazao je Nevil i zavukao
šaku u riznicu po drugi put. „Ne pokušavajte da pretite džinovskim
vrhovnim gospodarima. Mi radimo ono što nam je volja.“
Nevil je otišao do bare. Čak i tamo gde je bila najdublja, voda mu
je sezala samo do cevanica. Okupio je brodove iz flotile i krenuo s
njima nazad ka Sedmom kraljevstvu. Usput je kidao jarbole i
razbacivao vesla po gradu.
„Pazi da ne ubiješ nekog od njih“, upozorio ga je Dorin.
„Pazim“, odvratio je Nevil, gacajući po bari i podižući talase, koji
su gromovito udarali o krhke dokove. Kada je i poslednji brod ostavio
na praznoj pijaci, Nevil je prešao do Petog kraljevstva i počeo da lomi
male naprave za opsadu i katapulte koji su napadali utvrđene lokacije
oko grada, uključujući i glavni dvorac.
Set je posmatrao ono što se oko njega dešavalo s nepodeljenim
zanimanjem. Imao je utisak da gleda razmaženo dete koje lomi
igračke. Ali kada se malo bolje zagledao, shvatio je da satirovi
postupci utiču na veliki broj života. Iz perspektive nipsija, džin od tri
stotine metara protutnjao je kroz njihov svet i u nekoliko minuta
promenio tok očajničkog rata.
Nevil je pokupio nekoliko stotina napadačkih trupa iz Petog
kraljevstva i premestio ih u Sedmo. Potom je uništio nekoliko mostova
koji su Šestom kraljevstvu omogućavali pristup u Peto kraljevstvo.
Ukrao je nekoliko zlatnih ukrasa iz ponosnih kula u Šestom
kraljevstvu i sistematično uništio njihovu zaštitu. Nevil se na kraju
vratio do kule Sedmog kraljevstva na kojoj se nalazio megafon.
„Upozoravam vas, vratiću se ako ne prestanete da ratujete.
Narednog puta nećete ovako dobro proći.“ Nevil se okrenuo ka Dorinu
i Setu. „Idemo.“
Njih trojica odoše do Trećeg kraljevstva, koje se nalazilo u blizini
izrezbarenog tunela što je vodio nazad do Huga. „Učinili smo šta smo
mogli da bismo prekinuli ovaj vaš rat“, izjavio je Nevil.
„Svi pozdravljaju džinovske vrhovne vođe!“ doviknuo je glasić
kroz biserni megafon. „Današnji dan proglašavamo za praznik kojim
ćemo slaviti vaše junaštvo. Podići ćemo i obnoviti vaše spomenike.
Nijedan im neće biti ravan. Uzmite sve što želite iz kraljevske
riznice.“
„Da znate da hoću“, kazao je Nevil i rascepio zid. Zatim je
zahvatio neverovatno malo zlatnih, srebrnih i platinastih novčića
zajedno s nekoliko relativno velikih dragih kamenova. „Budite na
oprezu, nipsiji. Nešto nije u redu s vašim kohortama u Šestom i
Sedmom kraljevstvu“
„Živeo Nevil!“ uzviknuo je kreštavi glasić. „Živeo Dorin! Živeo
Set! Mudre savete dali su nam naši hrabri zaštitnici!“
„Izgleda da smo za sada ovde završili“, zaključio je Dorin.
„Odlično obavljen posao“, izjavio je Set, udarivši Nevila po
leđima.
„Nije loše za jedan dan“, frknuo je Nevil, lupkajući šakom po
nabreklim vrećicama. „Nekoliko kraljevstava je spaseno, dva su
ponižena, a i došli smo do blaga. Hajde da izmerimo plen. Čekaju nas
emisije na televiziji.“
 DRUGA GLAVA

Još jedan

Z a Kendru Sorenson više nije postojala potpuna tama. Sedela je u

prohladnom hodniku tamnice ispod glavne kuće u Utočištu za
bajke, leđima oslonjena o kameni zid, kolena privučenih uz grudi.
Gledala je u veliki orman s ukrasima od zlata. Mađioničari u takav
orman zatvaraju pomoćnice koje treba da nestanu. I pored toga što je
hodnik bio u mraku, mogla je sasvim lako da razabere obrise Neme
kutije. Hodnik je bio mračan, boje prigušene, ali njoj nisu potrebni ni
sveća ni baklja da bi se kretala sumornim hodnicima, što nije slučaj
čak ni s goblinima čuvarima. Izoštreni vid samo je jedna od brojnih
posledica toga što je prethodnog leta postala od vilinskog soja.
 Kendra je znala da je u sanduku Vanesa Santoro. Očajnički je
želela da razgovara s bivšom prijateljicom, iako Kendrina porodica
umalo nije izginula zbog Vanesine izdaje. Njena želja da stupi u vezu
s Vanesom nije imala mnogo veze s nostalgičnim sećanjima na
njihove negdašnje razgovore. Kendra je žudela da joj Vanesa razjasni
poslednju poruku koju je nažvrljala na podu ćelije neposredno pre
nego što je bila osuđena na Nemu kutiju.
Kada je otkrila poruku koju je Vanesa ostavila, Kendra je o tome
istog časa obavestila deku i baku. Deka je nekoliko minuta namršteno
zurio u slova koja su zasijala kada ih je obasjala sablasna svetlost
sveće od voska umita, odmeravajući uznemirujuće optužbe koje je
ostavila očajna izdajnica. Kendra se još sećala njegove prvobitne
presude:
„Ovo je ili najbolnija istina s kojom sam se ikada suočio, ili
genijalna laž.“
Ni skoro dva meseca kasnije nisu ništa bliže tome da potvrde ili
poreknu dotičnu poruku. Ako u toj poruci ima istine, Sfinga, najveći
saveznik čuvara, zapravo je njihov najveći prerušeni neprijatelj.
Poruka ga je optuživala da svoju bliskost sa zaštitnicima magičnih
rezervata koristi za sprovođenje u delo zlokobnih planova Društva
zvezde Večernjače.
S druge pak strane, ako je poruka bila lažna, to bi značilo da je
Vanesa oklevetala najmoćnijeg prijatelja čuvara ne bi li stvorila
unutrašnji razdor i onima koji su je zarobili nametnula razlog da je
oslobode iz zatočeništva u Nemoj kutiji. Bez pomoći spolja, ona će
tamo ostati zatvorena u stanju obamrlosti sve dok neko drugi ne bude
zauzeo njeno mesto. Moglo bi se dogoditi da na to čeka vekovima,
stojeći uspravno u mrkloj tišini.
Kendra je protrljala cevanice. Ako namerava privremeno da
oslobodi nekadašnju prijateljicu iz Neme kutije i obavi s njom kratak
razgovor, Kendra će morati da nađe nekoga ko će za to vreme da
zauzme njeno mesto, inače ništa od toga. Povrh svega, Vanesa je
narkobliks. Tog leta, pre nego što su je raskrinkali, ujela je gotovo sve
prisutne u Utočištu za bajke. Ako bi izašla iz Neme kutije, mogla bi da
kontroliše svakog od njih čim budu zaspali. Kendra će morati da
sačeka da se svi slože s njenim predlogom pre nego što dobije priliku
da popriča s Vanesom. Ko zna koliko bi to moglo potrajati! Poslednji
put kada su razgovarali o tome, niko nije bio za to da Vanesi pruže
šansu da objasni šta je htela da kaže. Deka i baka su o uznemirujućoj
poruci obavestili Vorena, Tanua, Koltera, Dejla i Seta. Svi oni su
prethodno morali da im se zakunu da nikome neće ni reč reći o tome.
Potom su preduzeli određene korake da utvrde istinitost poruke na
podu. Nadali su se da će noćas, kada se Tanu i Voren vrate iz svojih
pohoda, imati malo više informacija. Ako se to ne desi, da li bi ostali
mogli konačno zaključiti da je kucnuo čas da čuju šta još Vanesa ima
da kaže? Narkobliks ih je stavio na Tantalove muke kada je.
nagovestio da zna mnogo više od onoga što stoji u poruci. Kendra je
ubeđena da bi Vanesa mogla da baci još malo svetlosti na dotičnu
stvar. Rešila je da se i ovog puta zauzme za to da čuju šta Vanesa ima
da kaže.
Na kraju hodnika pojavila se nekakva treperava svetlost. Slago je
zavio za ugao. Jezivi goblin nosio je kofu čija je sadržina bila
prekrivena pokoricom u jednoj ruci, dok je u drugoj stezao baklju.
„Opet zabušavaš u tamnici?“ doviknuo je Kendri, zastavši na trenutak.
„Možemo mi da te uposlimo. Plata je neverovatna. Voliš li sirovo
kokošje meso?“
„Ne bih da vam kvarim zabavu“, obrecnula se Kendra. Nije bila
baš mnogo ljubazna prema Slagu i Vuršu od kada je umalo nisu
poslužili kao glavno jelo baki i deki.
Slago se iskezio. „Čovek bi pomislio da su ti u taj sanduk zatvorili
najdražeg ljubimca, koliko se duriš.“
„Nisam se ja zakačila za nju“, ispravila ga je Kendra.
„Razmišljam.“
 Duboko je uvukao vazduh i samozadovoljno prešao pogledom po
obližnjem delu hodnika. „Teško da mogu da zamislim inspirativnije
okruženje“, priznao je on. „Ništa ne može da pokrene točkiće bolje od
uzaludnih jauka osuđenika.“
Goblin je nastavio da se približava, oblizujući se. Bio je nizak,
koščat, zelenkast i imao je okrugle okice i uši poput krila slepog miša.
Delovao joj je mnogo strašnije kada je privremeno bila visoka samo
petnaestak centimetara.
Umesto da prođe pored nje, on se ponovo zaustavio. Ovog puta
zagledao se u Nemu kutiju.
„Baš bih voleo da znam ko se pre nje nalazio unutra“, promrmljao
je sebi u bradu. „Decenijama sam se to svakodnevno pitao... a sada
nikada neću saznati.“
U Nemoj kutiji zatočen je bio jedan te isti tajni zatvorenik od kada
je bila doneta u Utočište za bajke, pa sve dok Sfinga tog tajanstvenog
stanara nije zamenio Vanesom. Sfinga je uporno tvrdio da Vanesa
jedino u Nemoj kutiji neće moći da kontroliše ostale dok spavaju. Ako
je Vanesina poslednja poruka tačna, i stoga ako je Sfinga zao, onda je
on verovatno oslobodio nekog od starih moćnih saradnika. Ako je
poruka lažna, u tom slučaju je Sfinga jednostavno premestio dotičnog
zatvorenika u neki drugi zatvor. Niko od njih nije video tog tajnog
zatvorenika, već samo okovanu priliku kojoj je gruba vreća od jute
bila navučena na glavu.
„Ni ja ne bih imala ništa protiv da saznam ko je on“, rekla je
Kendra.
„Omirisao sam ga, znaš“, uzgred je pomenuo Slago, pogledavši
Kendru postrance. „Pritajio sam se u senkama dok ga je Sfinga
sprovodio.“ Očigledno se ponosio samim sobom zbog toga. „Možeš li
na osnovu toga da kažeš bilo šta o njemu?“ upitala je Kendra,
zagrizavši mamac.
„Oduvek sam imao pouzdan njuh“, rekao je Slago i obrisao
nozdrve podlakticom ljuljajući se na petama. „Sasvim sigurno je
muško. Bilo je nečeg čudnog u njegovom mirisu, neobičnog, teško
raspoznatljivog. Ako mene pitaš, on nije samo ljudsko biće.“
„Zanimljivo“, primetila je Kendra.
„Žao mi je što nisam uspeo da ga omirišem iz veće blizine“,
vajkao se Slago. „Probao bih ja, ali sa Sfingom nema šale.“
„Šta znaš o Sfingi?“
Slago slegnu ramenima. „Isto što i svi drugi. Navodno je mudar i
moćan. Miriše baš kao čovek. Ako je nešto drugo, onda to savršeno
krije. Čovek ili ne, veoma je star. Miriše na neko drugo doba.“
Slago, razume se, ne zna za poruku. „Deluje kao dobra osoba“,
rekla je Kendra.
Slago slegnu ramenima. „Mogu li da ti ponudim malo glopa?“
Zamahnuo je kofom ispred nje.
„Preskočiću ovaj put“, rekla je Kendra, trudeći se da ne udahne
smrad truleži.
„Tek skinut sa vatre“, rekao je on. Kendra je odmahnula glavom i
on se udaljio. „Uživaj u tami.“
Kendra samo što se nije osmehnula. Slago nije imao pojma koliko
dobro vidi i kada nema svetlosti. Verovatno je mislio da obožava da
sedi sama u mraku. A to bi značilo da je njegov tip devojke. A pošto
joj je prešlo u naviku da provodi vreme sama u tamnici, možda i nije
bio daleko od istine.
Kada je goblin nestao s vidika a narandžasto treperenje njegove
baklje zamrlo, Kendra je ustala i položila dlan na glatko drvo Neme
kutije. Uprkos činjenici da ih je Vanesa izdala, uprkos tome što je
dokazano da je lažljivica, uprkos tome što je svima bilo jasno da ima
motiva da se pretvara kako poseduje vredno obaveštenje, Kendra je
verovala u poruku na podu i čeznula da sazna nešto više o tome.

Kada im se pridružio za večerom, Setovo lice nije odavalo ama baš

ništa, kao u najboljeg pokeraša. Kolter, stručnjak za magične relikvije,
spremio im je veknu od mesa s pečenim krompirima, prokelj i sveže
zemičke. Svi su već sedeli za stolom deka, baka, Dejl, Kolter i
Kendra.
„Tanu i Voren još se nisu pojavili?“ upitao je Set.
„Javili su se pre nekoliko minuta“, odvratio je deka, podigavši svoj
novi mobilni telefon. „Tanuov avion je kasnio. Usput su stali da nešto
pojedu. Trebalo bi da stignu za sat vremena.“
Set je klimnuo. Popodne je bilo veoma unosno. Svoj deo zlata već
je bio sakrio u spavaćoj sobi na tavanu, koju je delio s Kendrom.
Kožnu vrećicu s blagom umotao je u šorts za fizičko i gurnuo je na
dno jedne od fioka. Još nije mogao da poveruje da je uspeo da sakrije
zlato pre nego što je iko uspeo da sabotira njegov uspeh. Sada mu je
samo preostalo da se pravi mrtav ‘ladan. Pitao se koliko li vredi to
zlato. Najmanje nekoliko stotina hiljada. Uopšte nije loše za nekog ko
još nije napunio trinaest godina.
Jedini problem su nipsiji. Nema sumnje da deka Sorenson, kao
čuvar rezervata, zna za njih. Set je bio prilično siguran da će deka
Sorenson želeti da sazna šta im se dogodilo kako bi mogao da
sprovede podrobnije istraživanje. Ko je zli gospodar kojeg su
pomenuli ratoborni nipsiji? Da nije Sfinga? U Utočištu za bajke bilo je
dosta sumnjivih kandidata. Set je bio ubeđen da sukob nije okončan,
iako se Nevil postarao za to da zastrašujući nipsiji ne pobede one fine.
Da nije ništa preduzeo, dobri nipsiji bili bi zbrisani s lica zemlje.
Set je ipak oklevao. Ako im otkrije šta je saznao o nipsijima, deka
će znati da je bio u zabranjenoj oblasti Utočišta za bajke. Ne samo što
bi izgubio sve privilegije, već bi sasvim sigurno morao da vrati i zlato.
Setu se steglo srce kada je pomislio koliko bi se svi razočarali u njega.
Možda će deka otkriti šta nije u redu s nipsijima u rutinskom
obilasku rezervata. Ali imajući u vidu mere zaštite koje su preduzeli,
deka možda nema u planu da ih poseti u skorijoj budućnosti. Hoće li
otkriti šta se događa na vreme da spreči tragediju? Od kada je Kendra
pronašla Vanesinu poslednju poruku, svi su toliko zaokupljeni
događanjima izvan Utočišta za bajke i Set sumnja da će bilo ko obići
nipsije u skorijoj budućnosti. Postoji čak mogućnost da deka ne zna za
njih.
„Ipak ćemo se večeras sastati da porazgovaramo o tome šta su
Tanu i Voren otkrili, zar ne?“ Kendra je zvučala zabrinuto.
„Svakako“, odvratila je baka, uzimajući prokelj.
„Zna li se da li su bili uspešni?“ upitala je Kendra.
 „Znam samo da Tanu nije uspeo da pronađe Medoksa“, rekao je
deka. Medoks je trgovac vilama koji se usudio da uđe u pali rezervat u
Brazilu. „A Voren se pošteno naputovao. Nisam hteo da rizikujem i
preko telefona razmatram pojedinosti onoga što u potaji želimo da
saznamo.“
Set je svoje parče vekne od mesa zalio kečapom i zagrizao. Bila je
gotovo vruća, ali strašno ukusna. „Šta je s našim roditeljima?“ upitao
je Set. „Da li vas i dalje pritiskaju da nas vratite kući?“
„Ponestaje nam izgovora i ne znam koliko ćemo još moći da
produžimo vaš ostanak“, rekla je baka i uputila deki zabrinuti pogled.
„Škola počinje za nekoliko nedelja.“
„Ne možemo da se vratimo kući!“ uzviknula je Kendra. „Sve dok
ne dokažemo da je Sfinga nevin. Društvo zna gde stanujemo i ne plaši
se da nam čak i tamo priđe.“
„Potpuno se slažem s tobom. Ali ostaje problem kako da ubedimo
vaše roditelje.“
Kendra i Set proveli su u Utočištu za bajke čitavo leto, tobože da
bi se brinuli o povređenom deki. On je zaista bio povređen kada su
stigli, ali ga je artefakt koji su uzeli iz izvrnute kule izlečio. Prvobitni
plan bio je da Kendra i Set ostanu nekoliko nedelja. Baka i deka uspeli
su preko telefona da produže njihov boravak na više od mesec dana.
Kendra i Set su nastavili da javljaju roditeljima da se sjajno zabavljaju,
a baka i deka stalno su naglašavali od kolike su im pomoći.
Posle mesec dana deki je bilo jasno da su njegov sin i snaja postali
veoma nestrpljivi, pa ih je pozvao da dođu na nedelju dana. Baka i
deka su zaključili da će biti najbolje da im pomognu da otkriju istinu o
Utočištu za bajke, kako bi svi zajedno mogli otvoreno da razgovaraju
o opasnosti kojom su Kendra i Set okruženi. Međutim, i pored svih
tragova koje su im ostavili i nagoveštaja koje su ponudili, Skot i Marla
odbijali su da shvate. Na kraju im je Tanu pripravio čaj od kojeg su
postali otvoreni za predloge i deka je uspeo da produži boravak dece u
Utočištu za bajke za još mesec dana. Za svaki slučaj stavio je i lažni
gips. A sada je i tih mesec dana gotovo na izmaku.
 „Tanu se vraća“, podsetio ih je Set. „Možda bi mogao tati da uvali
još malo onog čaja.“
„Moramo uraditi nešto na duge staze“, kazala je baka. „Trenutne
pretnje mogu potrajati godinama. Možda je Društvo zvezde
Večernjače prestalo da se zanima za vas pošto se artefakt više ne
nalazi u Utočištu za bajke. Ali instinkt mi govori da nije tako.“
„I rneni“, složio se deka s njom, značajno se zagledavši u Kendru.
„Možemo li naterati mamu i tatu da prozru iluziju iza koje se kriju
ovdašnja stvorenja?“ upitala je Kendra. „Kako bi bilo da im
jednostavno date mleko i usmerite ih prema vilama? Možda da ih
odvedete u štalu da vide Violu?“ Deka je zavrteo glavom. „Nisam
siguran. Potpuna neverica je snažan inhibitor. U stanju je u toj meri da
zaslepi pojedinca da ne vidi očigledne istine, bez obzira na to šta drugi
rade ili govore.“
„Mleko na njih ne bi delovalo?“ upitao je Set. „Možda i ne bi“,
kazao je deka. „To je jedan od razloga zašto puštam ljude da tajne
Utočišta za bajke otkriju preko tragova. Kao prvo, na taj način mogu
da izaberu da li žele ili ne da saznaju istinu o ovom mestu. I drugo,
znatiželja slabi njihovu nevericu. Nije potrebno posebno jako verovati
da bi mleko delovalo, ali se potpuna neverica teško prevazilazi.“
„Ti misliš da mama i tata uopšte ne veruju u njih?“ upitala je
Kendra.
„Mislim da oni uopšte ne veruju u mogućnost da mitska stvorenja
postoje“, izjavio je deka. „Ostavio sam im mnogo očiglednije tragove
nego tebi i Setu.“
„Čak sam povela i razgovor s njima u kome sam im rekla gotovo
sve osim gole istine o Utočištu za bajke i mojoj ulozi ovde“, rekla je
baka. „Zaćutala sam kada sam primetila za zevaju u mene kao da mi je
mesto u kakvom azilu za umobolne.“
„Njihova neverica u izvesnom smislu je korisna za njihovu
bezbednost“, napomenuo je deka. „Ona može da ih zaštiti od uticaja
crne magije.“
Set se namrštio. „Hoćeš da kažeš da magična stvorenja postoje
samo ako verujemo u njih?“
Deka je obrisao usta salvetom. „Ne. Ona postoje bez obzira na to
da li veruješ u njih ili ne, ali obično je potrebno da bar malo verujemo
ako želimo da ostvarimo odnos s njima. Štaviše, većina magičnih
stvorenja ne voli nevericu u toj meri da je se kloni, otprilike isto kao
što bismo se ti ili ja potrudili da izbegnemo neprijatan miris. Neverica
je delimično razlog što su mnoga stvorenja rešila da pobegnu u ovakve
rezervate.“
„Postoji li mogućnost da bilo ko od nas prestane da veruje u
magična stvorenja?“ pitala se Kendra.
„Ne zamajavaj se time“, frknuo je Kolter. „Niko se nije trudio više
od mene. Većina nas jednostavno to iskoristi na najbolji mogući
način.“
„Prilično je teško posumnjati kada jednom stupiš u vezu s njima“,
složio se Dejl. „Verovanje preraste u saznanje.“
„Ima i onih koji saznaju za ovaj život i pobegnu od njega“, kazala
je baka. „Izbegavaju rezervate i supstance kao što je Violino mleko,
koje mogu da im otvore oči. Kada okrenu leđa svemu što je magično,
njihovo znanje se uspava.“
„Meni to zvuči krajnje razumno“, promrmlja Kolter.
„Baka i deka Larsen su se pre vremena povukli iz našeg tajnog
društva“, rekao je deka.
„Baka i deka Larsen znali su za magična stvorenja?“ uzviknuo je
Set.
„Isto onoliko koliko i mi, a možda i više“, odgovorila mu je baka.
„Povukli su se negde u vreme kad se Set rodio. Svi smo gajili velike
nade u vaše roditelje. Upoznali smo ih jedno s drugim i neprimetno
podsticali da se zabavljaju. Kada su Skot i Marla odbili da se
zainteresuju za našu tajnu, baka i deka Larsen kao da su se predali.“
„Družili smo se s Larsenovima od kada su vaši roditelji bili mali“,
napomenuo je deka.
„Stanite malo“, rekla je Kendra. „Da li su baka i deka Larsen
stvarno umrli nesrećnim slučajem?“
 „Koliko smo uspeli da utvrdimo, jesu“, odvratila je baka.
„Povukli su se iz naše zajednice deset godina pre toga“, rekao je
deka. „To je bio samo nesrećni slučaj.“
„Nikada ne bih rekao da oni znaju za tajne rezervate“, primetio je
Set. „Nisu mi bili taj tip.“
„I te kako su bili taj tip“, uveravala ih je baka, „ali su odlično
umeli da čuvaju tajne i sjajno su igrali svoje uloge. U prošlosti su se
često bavili uhođenjem. Oboje su bili u vezi s Vitezovima zore.“
Kendri nikada nije palo na pamet da su njeni preminuli baka i deka
bili upućeni u tajno znanje kao i Sorensonovi. Zbog toga su joj u tom
trenutku nedostajali više nego ikada. Bilo bi divno da može ovu
neverovatnu tajnu da podeli s njima! Baš čudno da dva para upoznata
s tajnom imaju decu koja odbijaju da veruju u nju. „Kako ćemo
ubediti mamu i tatu da nam dozvole da ostanemo ovde?“ upitala je
Kendra.
„Prepustite deki i meni da poradimo na tome“, obećala je baka i
namignula. „Imamo na raspolaganju još nešto više od nedelju dana.“
Obrok su završili u tišini. Svi su zahvalili Kolteru na vekni od
mesa dok su zajedno raščišćavali sto.
Deka ih je poveo u dnevnu sobu. Svako je našao mesto da sedne.
Kendra je prelistavala drevnu knjigu bajki. Nije dugo prošlo pre nego
što je ključ začangrljao u bravi i ulazna vrata se otvorila. Ušao je
Tanu, visoki čovek sa Samoe razbacanih ali opuštenih ramena. Jednu
mišićavu ruku držao je u povoju. Sa suprotnog ramena gospodara
napitaka klatila se torba puna predmeta čudnih oblika. Posle njega je
ušao Voren. Na sebi je imao kožnu jaknu, a lice mu je krasila brada od
tri dana.
„Tanu!“ Set je otrčao do krupnog Samoaćanina. „Šta se
dogodilo?“
„Ovo?“ upitao je Tanu, pokazavši na povređenu ruku.
„Aha.“
„Neuspeli manikir“, odvratio je on dok su mu tamne oči
svetlucale.
 ,J ja sam se vratio“, napomenuo je Voren.
„Jesi, ali ti nisi krišom ušao u pali rezervat u Južnoj Americi“,
prezrivo mu je rekao Set.
„I ja sam imao nekoliko bliskih susreta“, promrmljao je Voren. „I
te kakvih.“
„Drago nam je što ste se obojica bezbedno vratili“, kazala je baka.
Voren je prešao pogledom po dnevnoj sobi i nagnuo se ka Tanuu.
„Izgleda da smo zakasnili na sastanak.“
„Umiremo od znatiželje da čujemo šta ste otkrili“, kazala je
Kendra.
„Može čaša vode?“ šmrknuo je Voren. „Kako bi bilo da nam
pomognete oko torbi? Možda srdačan stisak ruke? Inače ću pomisliti
da sam vam potreban jedino zbog obaveštenja koja donosim.“
„Mani se teatralnosti i sedi“, rekao je Dejl. Voren se namrštio na
starijeg brata.
Tanu i Set uđoše u sobu i sedoše jedan pored drugog. Voren se
skljokao na sofu pored Kendre.
“Drago mi je što smo svi ovde“, rekao je deka. „Mi prisutni u ovoj
sobi jedini znamo da je Sfinga optužen za izdaju. Apsolutno je
neophodno da to tako i ostane. Ako se ispostavi da je ta optužba tačna,
ne smemo smetnuti s uma da se njegove namerne i slučajne uhode
nalaze svuda. Ako se pak ispostavi da je dotična optužba lažna, ovo
nije trenutak za širenje glasina koje bi mogle da izazovu razdor.
Imajući u vidu sve kroz šta smo zajedno prošli, uveren sam da
možemo imati poverenja jedni u druge.“
„Šta ste novo otkrili?“ upitala je baka.
„Ne mnogo“, odvratio je Tanu. „Uspeo sam da uđem u rezervat u
Brazilu. Tamo vlada pravo rasulo. Demon gmizavac po imenu Licerna
izazvao je potpuno rasulo. Ako je Medoks pronašao zgodno mesto da
se sakrije, možda je s njim sve u redu, ali ja nisam uspeo da ga
pronađem. Isporučio sam kadu i ostavio sam šifrovane poruke s
obaveštenjima gde sam je sakrio. On zna kako se koristi.“
„Bravo“, pohvalio ga je Kolter.
 „O kakvoj to kadi pričate?“ upitao je Set.
Kolter je pogledao deku. Ovaj mu je potvrdno klimnuo glavom.
„Reč je o ogromnoj staromodnoj limenoj kadi koja ima zajednički
transdimenzionalni prostor povezan s istom takvom kadom na
tavanu.“
„To mi ništa ne znači“, kazao je Set.
„Samo trenutak“, kazao je Kolter, ustao i otišao u susednu
prostoriju. Vratio se noseći pohabanu kožnu tašnu. Pošto je nekoliko
trenutaka preturao po njoj, izvadio je dve limene konzerve. „One
funkcionišu isto kao i kade, samo što su manje. Koristio sam ih za
slanje poruka. Uzmi ovu i pogledaj unutra.“ Pružio je Setu jednu
limenu konzervu.
“Prazna je“, raportirao je Set pošto je pogledao u nju.
„Tačno“, složio se Kolter. Iz džepa je izvadio novčić i ubacio ga u
konzervu koju je on zadržao. „Proveri ponovo.“
Set je pogledao u konzervu i na dnu ugledao novčić. „Unutra je
novčić!“ uzviknuo je.
„Isti kao i u mojoj“, objasnio je Kolter. „Konzerve su povezane.
Dele isti prostor.“
„Da li to znači da sada imamo dva novčića?“ upitao je Set.
„Samo jedan“, ispravio ga je Kolter. „Izvadi ga.“
Set je izručio novčić na dlan, a Kolter je podigao svoju konzervu.
„Vidiš, moj je nestao. Izvadio si ga iz svoje konzerve.“
„Strava“, zaprepašćeno je izgovorio Set.
„Medoks može da upotrebi kadu da se vrati kući, ako uspe da je
pronađe“, objasnio je Kolter. „Jedina caka sastoji se u tome da na
ovom kraju mora biti neko ko će ga izvaditi iz nje. Bez pomoći spolja,
može da iziđe jedino iz kade u koju je ušao.“
„To znači, ako bi se na drugoj strani našao neko da nam pomogne
da izađemo, mogli bismo da odemo u rezervat u Brazilu iz stare kade
na tavanu?“ upitao je Set.
Baka je podigla obrve. „Ako žarko želiš da te proždere
gargantuovska zmija demon, onda da.“
 „Stanite malo“, prekinula ih je Kendra. „Zašto se Tanu nije vratio
kući preko kade?“
Tanu se zakikotao. „Plan je i bio da upotrebim kadu pošto je
isporučim, ali sam o istom trošku pokušao da utvrdim da li je iz
brazilskog rezervata uklonjen artefakt. Nažalost, nisam uspeo da
pronađem mesto na kojem je artefakt skriven. Licerna mi je presekao
put do kade. Prava je sreća što sam uspeo da se prebacim preko zida.“
„Ovde je reč o vašoj strani tavana, je li tako?“ upitao je Set.
„Tajnoj strani... ne onoj na kojoj mi spavamo.“
„Pun pogodak“, primetila je baka.
„Kako si sredio ruku?“ zanimalo je Seta.
„Da budem iskren“, zaustio je snebivljivo Tanu, „pri skoku s vrha
zida na tle.“
„Pomislih da te je demon potkačio“, uzdahnuo je Set, pomalo
razočarano.
Tanu mu se žalosno osmehnuo. „Ne bih bio ovde da jeste.“
„Da li si našao bilo kakav dokaz koji bi svedočio da je Sfinga
izazvao pad rezervata u Brazilu?“ upitao je deka.
„Nisam našao potvrdu da je bio u rezervatu“, kazao je Tanu.
„Našao se u toj oblasti ubrzo pošto su nevolje počele, ali on se uvek
pojavljuje kada nešto krene naopako. Da li je došao da pomogne ili da
smeta, nemam pojma.“
„Kako si ti prošao, Vorene?“ upitao je deka. „Ima li vesti o petom
tajnom rezervatu?“
„Još ništa. Stalno slušam o istih četiri, o onima za koje već znamo.
U Australiji, Brazilu, Arizoni i Konektikatu. Niko nije znao da mi
kaže gde se nalazi peti.“
Deka je klimnuo. Videlo se da je malkice razočaran, ali da nije
iznenađen. „A ona druga stvar?“
„Sfinga je vešt u zametanju tragova“, kazao je Voren, uozbiljivši
se. „I ne spada u one koje možeš otvoreno nešto da pitaš. Kada sam
pokušao da otkrijem njegovo poreklo, imao sam utisak da lutam kroz
lavirint pun ćorsokaka. Svaki put kada bih napravio nekoliko koraka u
novom pravcu, naletao sam na novi zid. Bio sam na Novom Zelandu,
Fidžiju, u Gani, Maroku, Grčkoj, na Islandu... Sfinga je živeo na svim
tim mestima i u svima njima imaju različite teorije o tome ko je on
zapravo i odakle dolazi. Neki kažu da je on avatar zaboravljenog
egipatskog boga, neki da je morska zmija prokleta da luta po kopnu, a
neki da je arapski princ koji je stekao besmrtnost tako što je prevario
đavola... sve te priče su različite, i svaka je neverovatnija od
prethodne. Razgovarao sam s čuvarima, magičnim bićima,
istoričarima, kriminalcima, nema s kim nisam. Tip je pravi duh. Priče
koje sam čuo suviše su različite. Ako mene pitate, smatram da je on
sam raširio sve te glasine da bi onemogućio upravo ovakvu istragu
koju sam ja pokušao da sprovedem.“
„Sfinga je oduvek bio tajanstven i upravo zbog toga podložan je
optužbama sličnim onoj koju je iznela Vanesa“, primetio je deka.
„A Vanesa je to znala“, istakao je Kolter. „Laka je meta za
opanjkavanje. I ovo nije prvi put da se to desilo.“
„Tako je, ali obično su optužbe tek neosnovano trabunjanje onih
koji ga se plaše“, rekla je baka. „Ovog puta posredni dokaz je strašan.
Njeno objašnjenje savršeno se uklapa u sve što se dogodilo.“
„Postoji razlog zbog kojeg ne osuđujemo ljude na osnovu
posrednih dokaza“, kazao je Tanu. „Vanesino nepoštenje osetili smo
na svojoj koži. Lako se može desiti da je činjenice iz datih okolnosti
iskoristila da isprede ubedljivu laž.“
„Imam još neke vesti“, objavio je Voren. „Vitezovi zore održavaju
prvo okupljanje posle više od deset godina. Obavezno je prisustvo
svih vitezova.“
Kolter je uzdahnuo. „To nikada nije dobar znak. Poslednje takvo
okupljanje na kojem sam bio održano je kada su na svetlo dana izašli
čvrsti dokazi da se Društvo zvezde Večernjače ponovo oglasilo.“
„I ti si vitez?“ upitao je Set Koltera.
„Polupenzionisani. Ne bi trebalo da pričamo o tome, ali ako ne
mogu vama da verujem, onda ne mogu nikome. Uostalom, još malo pa
ću biti bivši vitez.“
 „Ima još nešto“, nastavio je Voren. „Kapetan želi da dovedem
Kendru na skup.“
„Molim?“ uzviknuo je deka. „Pa to je nečuveno!“
„Na skupštine se pozivaju samo vitezovi“, rekla je baka.
„Znam, znam, ne pucajte u glasnika“, kazao je Voren. „Žele da je
uvedu u red.“
„U njenim godinama!“ povikao je deka, zajapurivši se u licu. „Da
li ih sada regrutuju već u porodilištu?“
„A svi znamo ko je kapetan“, primetio je Voren, „iako se nikada
otvoreno ne pojavljuje.“
„Sfinga?“ nagađala je Kendra.
Deka je zamišljeno klimnuo, ugrizavši se za donju usnu. „Da li su
naveli bilo kakav razlog?“
„Kapetan je rekao da ona ima talente koji će nam biti od velike
koristi u prevazilaženju predstojeće oluje“, rekao je Voren.
Deka je zario lice u šake. „Šta sam to uradio!“ zastenjao je. „Zato
što sam odlučio da je predstavim Sfingi, on sada želi da iskoristi njene
sposobnosti, kako u dobru, tako i u zlu.“
„Ne možemo to dozvoliti“, bila je nepopustljiva baka. „Ako je
Sfinga ujedno i vođa Društva, onda je ovo neosporno zamka. Ko zna
koliko je još vitezova na njegovoj strani!“
„Radio sam s mnogim vitezovima“, rekao je Tanu. „Video sam ih
kako rizikuju i kako se žrtvuju. Jemčim vam da su većinom iskreni
zaštitnici rezervata. Ako vitezovi rade na štetu naše stvari, oni to rade
zato što su prevareni.“
„I ti si vitez?“ upitao je Set.
„Tanu, Kolter i Vanesa su vitezovi isto kao i Voren“, rekao je
deka.
„Vanesa se nije baš pokazala“, podsetio ih je Set.
„A to nam ipak nešto govori“, rekla je baka. „Čak i da je Sfinga
častan čovek, Vanesa je živi dokaz da među vitezovima ima izdajnika.
Sastanak kojem će prisustvovati svi vitezovi može biti opasan po
Kendru.“
 „Gde će se održati?“ upitao je deka.
Voren se počešao po glavi. „Ne bi trebalo da vam kažem, ali
polovina nas dobiće pozivnice već sutra, a ostali imaju prava da znaju.
U okolini Atlante, u domu Veslija i Merion Ferbanks.“
„Ko su oni?“ upitao je Set.
„Milijarderi zaluđeni vilama“, objasnila mu je baka. „Imaju
privatnu kolekciju vila i zvrkova.“
„Koje su debelo platili“, dodao je deka. „Ferbanksovi nemaju
predstavu o tome kolika je naša zajednica. Nikada nisu videli nijedan
rezervat. Oni su autsajderi, korisni kao finansijeri s vezama.“
„I imaju veliko zdanje pogodno za okupljanja“, dodao je Kolter.
„Ali poslednji put ste se okupili pre više od deset godina, zar ne?“
upitala je Kendra.
„Nije bilo jedinstvenog okupljanja“, ispravio ju je Tanu.
„Jedinstveno okupljanje podrazumeva da dođu svi bez izuzetka.
Vitezovima je tajnovitost veoma važna, zato su takva okupljanja retka.
Obično se okupljaju manje skupine. Na velika okupljanja dolazimo
prerušeni. Jedino je kapetanu poznat identitet svih članova bratstva.“
„A može se desiti da je upravo on izdajnik“, rekla je Kendra.
„Tako je“, složio se Voren, „ali ne vidim kako bismo mogli da
odbijemo poziv.“
Deka je podigao obrve i zagledao se u njega. Dao je Vorenu znak
rukom da objasni šta je time hteo da kaže.
“Jedina stvar koju ne smemo sebi da dozvolimo, u slučaju da je
Sfinga zapravo naš neprijatelj, jeste to da mu damo do znanja da
sumnjamo u njega. Ako je verovati Vanesi, uopšte se ne dovodi u
sumnju kako će se osvetiti ako sazna da smo otkrili njegovu tajnu,
naravno pod uslovom da je protiv nas.“
Deka je nevoljno klimnuo. „Ako namerava bilo šta da preduzme
protiv Kendre, verovatno to neće uraditi dok bi trebalo da je pod
njegovom zaštitom. Svestan je da mnogi pretpostavljaju da je on
kapetan Vitezova. Pitam se zašto li traži da i ona prisustvuje skupu?“
„Možda ima talisman koji treba napuniti“, nagađala je baka.
„Njena sposobnost da jednim jedinim dodirom ponovo napuni
energijom magične predmete je jedinstvena.“
„Možda je čak u pitanju artefakt iz Brazila“, promrmljao je Tanu.
Svi u sobi zaćutali su kada je to rekao, svesni šta bi to značilo.
„A možda je Sfinga na našoj strani“, sve ih je podsetio Kolter.
„Kada je to jedinstveno okupljanje?“ upitao je deka.
„Za tri dana“, rekao je Voren. „Znate i sami da vreme i mesto
sastanka uvek saopšte u poslednjem trenutku, ne bi li sprečili
sabotažu.“
„Jesi li i ti vitez?“ Set je upitao deku.
„Bio sam“, odvratio je deka. „Nijedan čuvar nije u tom bratstvu.“
„Hoćeš li i ti poći?“ upitala ga je Kendra.
„Na okupljanja bratstva pozivaju se jedino redovni članovi.“
„Tamo ćemo biti Tanu, Voren i ja“, kazao je Kolter. „Slažem se da
Kendra, bez obzira na Sfingine prave namere, treba da prisustvuje
skupu. Mi ćemo je štititi.“
„Da li bismo mogli da smislimo uverljiv izgovor za njeno
odsustvo?“ upitala je baka.
Deka je polako odmahnuo glavom. „Da ne sumnjamo u Sfingu,
izašli bismo mu u susret i ispunili njegov zahtev. Svaki izgovor koji
bismo mu ponudili mogao bi da izazove sumnju.“ Okrenuo se ka
Kendri. „Šta ti imaš da kažeš na to?“
„Izgleda da će biti bolje da pođem“, rekla je ona. „Bila sam u
mnogo opasnijim situacijama. Ako želi da mi naudi, Sfinga će morati
da obelodani ko je. Uostalom, nadajmo se da Vanesa nije u pravu. Da
li mislite da bi nam razgovor s njom bio od koristi?“
„Mogao bi da nas samo još više zbuni“, obrecnuo se Kolter. „Kako
bilo ko od nas može da veruje u bilo šta što ona kaže? Suviše je
opasna. Ako joj dozvolimo čak i da udahne vazduh, pašćemo joj pravo
u ruke, bar ja tako mislim. Bez obzira da li poruka govori istinu ili ne,
nema sumnje da ju je ostavila s ciljem da se izvuče iz Neme kutije.“
„Moram da se složim s tobom“, kazala je baka. „Smatram da bi u
poruci navela i dokaze koji bi potkrepili optužbu, samo da ih je imala.
Poruka je bila prilično dugačka.“
„Ako se pokaže da je njena optužba tačna, Vanesa bi nam bila od
velike koristi“, rekao je deka. „Možda bi mogla da otkrije imena još
nekih iz svoje organizacije. Ako joj ikada budemo pružili priliku,
moramo biti spremni na to da će ona dotično obaveštenje pokušati da
iskoristi kako bi izbegla povratak u Nemu kutiju, a ta glavobolja u
ovom trenutku uopšte mi nije potrebna. Za sada bih radije da sami
potražimo dodatne dokaze. Možda ćete vas četvoro uspeti da saznate
nešto više o tome na jedinstvenom okupljanju.“
„Da li to znači da i ja idem?“ upitala je Kendra. Odrasli u prostoriji
razmeniše poglede pre nego što su klimnuli.
„Ako smo i to rešili, ostaje nam samo još jedan problem o kojem
treba da porazgovaramo“, primetio je Set. Svi se okrenuše ka njemu.
„Kako da i ja dobijem pozivnicu?“
 TREĆA GLAVA

Razmena otkrića

K endra je ležala potrbuške na krevetu, oslonjena o laktove i nagnuta

nad povećim dnevnikom. Čitala je odlučan iskošeni rukopis kojim
je mogla biti napisana Deklaracija nezavisnosti. Autor dnevnika bio je
Paton Bardžis, bivši čuvar Utočišta za bajke, čovek koji je pre više od
sto godina izmamio najadu Lenu iz jezera. Dok je tokom leta
proučavala Patonov dnevnik, Kendru je sve više i više oduševljavala
Lenina priča.
Iako je postala smrtno biće po izlasku iz vode, starila je mnogo
sporije od Patona. Pošto je Paton izgubio bitku s godinama, Lena je
proputovala svet i na kraju se vratila u Utočište za bajke da se stara o
njemu zajedno s Kendrinim dekom i bakom. Kendra je upoznala Lenu
prethodnog leta i veoma brzo su se sprijateljile. Sve se to okončalo
kada je vilinska kraljica pomogla Kendri da pozove vojsku džinovskih
vila koje su zaustavile vešticu Mjurijel i demona Bahumata, i potom je
zatočile zajedno s njim. Potom su uspele da poprave najveći deo štete
koju je veštica bila napravila, vrate deku, baku, Seta i Dejla u
prvobitno stanje, a Huga oblikuju ispočetka. Čak su i Lenu, koja se
opirala, vratile u ribnjak da ponovo bude najada. Čim se ponovo našla
u vodi, Lena je poprimila nekadašnje osobine najada i nije pokazivala
želju da ponovo iziđe na kopno kada je Kendra pokušala da joj ponudi
pomoć u tome.
Kendra je imala i te kako dobar razlog da prouči zapise unete u
dnevnik. Tokom svog boravka u Utočištu za bajke Vanesa je dosta
vremena posvetila iščitavanju zapisa koje su za sobom ostavili bivši
čuvari. Ako je Vanesa, izdajnica, s toliko žara izučavala istoriju
sadržanu u dnevnicima, onda je obaveštenje koje je tražila u njima
sigurno veoma važno, zaključila je Kendra. Nijedan čuvar nije tako
revnosno vodio dnevnik kao Paton, tako da je Kendra uglavnom
izučavala njegove zapise.
Bio je zanimljiv čovek. Nadgledao je izgradnju nove kuće i
ambara u Utočištu za bajke, kao i izgradnju štala, a sve te građevine i
dalje su u upotrebi. Sprečio je ljudožderke da same sebe istrebe
okončavši drevnu zavadu. Pomogao je da se podigne staklena
opservatorija u obliku kupola koje su služile kao sigurnosne sobe u
rezervatu. Savladao je šest jezika koje govore magična stvorenja, i to
znanje iskoristio je da uspostavi vezu s mnogim veoma strašnim i
nedostižnim stanovnicima rezervata.
Njegova interesovanja prevazilazila su puko održavanje Utočišta
za bajke i poboljšanje uslova u njemu. Umesto da sve vreme boravi u
rezervatu, Paton je mnogo putovao i pre nego što su avioni povezali
gotovo sve tačke na kugli zemaljskoj. Povremeno je otvoreno govorio
o svom boravku na egzotičnim odredištima kao što su rezervati u
drugim zemljama. A ponekad je potpuno izostavljao odredišta iz
svojih ekskurzija. Uživao je da se hvali svojim putovanjima i često je
sebe nazivao najvećim svetskim pustolovom.
U svojim zapisima Paton je bez imalo srama govorio o ambiciji da
nagovori Lenu da bude njegova nevesta. Podrobno je opisao svoje
postepeno napredovanje, kako joj je svirao na violini, pisao pesme,
očaravao je pričama, uvlačio u razgovor. Očigledno je bio opsednut
njome. Znao je šta želi i nije odustao dok nije postala njegova. Kendra
je upravo ponovo čitala zapis u kojem je opisao kulminaciju njihove
romanse:
Uspeh! Pobeda! Slavlje! Ne bi trebalo da sam više među živima, a
ja se nikada nisam osećao ovako živo! Posle zamornih meseci, ne,
godina čekanja, nadanja, težnji, ona se odmara u mojoj kući dok ja
likujem zapisujući ove reči. Nikako ne mogu da se naviknem na
pomisao da se sve ovo dogodilo. Moja dragocena Lena najlepša je
deva koja je ikada hodila kopnom. I nema zadovoljnijeg srca od moga
na celome svetu.
Slučajno sam danas stavio na probu njenu ljubav. Sramota me je
da priznam da sam napravio glupost, ali da se nisam osramotio, ne
bih sada bio ovako ushićen. Dok sam plovio po jezeru, nagnuo sam se
više nego što sam smeo ka svojoj ljubavi i njene bedne sestre istog su
časa iskoristile moju nesmotrenost i povukle me iz čamca. Noćas bi
trebalo da dremam u vodenom grobu. U vodi im nisam ni prineti. Ali
mi je moja ljubav doplivala u pomoć. Lena je bila veličanstvena!
Nadvladala je ni manje ni više nego osam vodenih najada ne bi li me
spasla iz njihovog stiska i iznela na obalu. A da bi čudo bilo potpuno,
i ona mi se pridružila na kopnu, konačno prihvativši moj poziv da se
odrekne besmrtnog života.
Na kraju krajeva, čemu besmrtnost kada si ograničen na mali
tužni ribnjak i društvo sitničavih prijateljica? ja ću joj otkriti čuda
kakva niko od njenog soja nikada nije ni zamislio. Ona će biti moja
kraljica, a ja njen najvatreniji obožavalac i zaštitnik.
Pretpostavljam da bi trebalo da zahvalim njenim pakosnim
sestrama što su pokušale da mi oduzmu život. Da se nisam našao u toj
kobnoj situaciji, možda nikada ne bih uspeo da podstaknem Lenu da
nešto preduzme!
Nije mi promaklo da su mi se mnogi iza leđa rugali i ismevali moje
obožavanje. Očekivali su da se ponovi kobna ludorija koja je uništila
mog strica. Da su samo mogli da se nađu u mojoj koži! Ovo nije
nikakvo udvaranje šumskoj vili, niti naduvana kakva beznačajna
nesmotrenost. Istorija se neće ponoviti, već će biti ustanovljen novi
standard ljubavi koji će važiti vekovima. Vreme će potvrditi moju
odanost! Voljan sam i dušu da stavim na kocku kada je to u pitanju!
Ove reči su ganule Kendru svaki put kada bi ih pročitala. Morala
je da se zapita hoće li jednog dana neko gajiti toliko snažna osećanja
prema njoj. Pošto je već čula Leninu stranu priče, Kendra je dobro
znala da je ona istom merom uzvratila na Patonovo obožavanje i da se
njihova ljubav okončala tek Patonovom smrću. Pokušala je u tom
trenutku da ne misli na Vorena. Tačno je da je zgodan, hrabar i
zabavan. Isto tako, prestar je za nju, a povrh svega joj je i dalji rođak.
Kendra je okretala stranice dnevnika, uživajući u mirisu stare
hartije, i maštala o tome da i ona jednog dana sretne nekoga kao što je
Paton Bardžis.
Na nahtkasni pored njenog kreveta počivala je sveca od voska
umita. Vanesa je otkrila Kendri svojstva tog voska, koji spravljaju vile
iz Južne Amerike, vile koje žive u zajednicama nalik na košnice. Reči
ispisane krejonom od voska umita mogu se pročitati jedino pri
svetlosti sveće napravljene od iste supstance. Vanesa je pomoću ovog
voska ispisala svoju poslednju poruku na podu ćelije u kojoj je bila
zatočena. Kendra je otkrila da je Vanesa u dnevnicima koje je
proučavala pravila beleške voskom umita.
Svaki put kada bi upalila sveću, naišla bi na uputstvo koje bi je
odvelo do podvučenih obaveštenja od ključnog značaja. Identifikovala
je beleške koje je Vanesa napravila kada je dedukcijom zaključila da
je u šumarku u kojem je živeo povratnik skrivena izvrnuta kula.
Pronašla je i nekoliko lažnih tragova koje je Vanesa sledila, a koji su
se odnosili na druge opasne oblasti u Utočištu za bajke, među kojima
su jama s katranom koju posećuju duhovi, otrovna močvara i jazbina
demona po imenu Graulas. Kendra nije uspela da protumači sve
primedbe koje je Vanesa nažvrljala... neke od njih bile su stenografske
i nerazrešive.
Kendra se podigla u sedeći položaj i otvorila fioku, s namerom da
upali šibicu i uz svetlost sveće pretraži još nekoliko stranica. Morala je
nečim da se zabavi kako bi skrenula misli s predstojećeg putovanja u
Atlantu!
„Opet ti nedostaje biblioteka?“ upitao je Set, prepavši je kada je
ušao u sobu.
Kendra se okrenula ka bratu. „Uhvatio si me da čitam“, čestitala
mu je.
„Kladim se da su bibliotekari kod kuće u panici da će ostati bez
posla jer nema Kendre Sorenson da posećuje biblioteku tokom letnjeg
raspusta. Da li ti šalju pisma?“
„Ni tebi ne bi ništa falilo da uzmeš kakvu knjigu u ruke,
eksperimenta radi.“
„Kako da ne. Potražio sam u rečniku definiciju za ’glupan! Znaš li
šta tamo piše?“
„Kladim se da ćeš mi ti reći.“
„Ako ovo čitaš, onda si i ti jedan od njih.“
„Baš si zabavan.“ Kendra se vratila dnevniku i nasumice okrenula
jednu stranicu.
Set je seo na svoj krevet, koji je bio preko puta njenog. „Kendra,
uopšte se ne šalim, mogu da razumem da neko čita neku kul knjigu
zabave radi, ali te stare prašnjave dnevnike? Zar ti niko nije rekao da
su svuda oko nas magična stvorenja?“ Pokazao je prstom ka prozoru.
„A zar tebi niko nije rekao da neka od tih stvorenja mogu da te
pojedu?“ odvratila je Kendra. „Ne čitam ja ove dnevnike zabave radi.
Oni su izvor odličnih obaveštenja.“
„Na primer toga kako su se Paton i Lena cmakali?“
Kendra je zakolutala očima. „Neću da ti kažem. Završićeš u jami s
katranom.“
 „Ima ovde i neka jama s katranom?“ upitao je on i ispravio se.
„Gde?“
„Niko ti ne brani da i sam zaviriš u dnevnike.“ Pokazala je rukom
na veliku gomilu dnevnika pored kreveta.
„Radije ću da završim u jami“, priznao je Set. „I pametniji od tebe
su pokušali da me navuku da čitam“, nastavio je mirno da sedi i zuri u
nju.
„Šta se dešava?“ upitala je ona. „Da ti nije dosadno?“
„Ni izdaleka koliko tebi.“
„Ja se ne dosađujem“, samozadovoljno je izjavila Kendra. „Idem u
Atlantu.“
„To je bio nizak udarac!“ pobunio se Set. „Ne mogu da verujem da
će tebe proizvesti u viteza, a mene ne. Koliko povratnika si ti
uništila?“
„Nijednog. Ali sam pomogla u sređivanju demona, veštice i
ogromnog troglavog krilatog pantera ubitačnog daha.“
„I dalje sam besan što nisam video pantera“, namćorasto je
promrmljao Set. „Tanu i Kolter danas su dobili pozivnice. Izgleda da
sutra krećete.“
„Rado bih ti prepustila da ideš umesto mene“, kazala je Kendra.
„Ne verujem Sfingi.“
„I ne treba da mu veruješ“, složio se Set. „Pustio te je da pobediš u
stonom fudbalu. Rekao mi je. Čova je profesionalac.“
„Kažeš to samo zato što je tebe razbio.“
Set je slegao ramenima. „Znaš šta? Imam jednu tajnu.“
„Nećeš još dugo izdržati posle ovoga što si upravo rekao.“
.“Nikada je nećeš izvući iz mene.“
„Onda ću umreti neispunjena“, odvratila je ona suvo, uzela novi
dnevnik s gomile i otvorila ga. Osećala je da je Set promatra dok se
pretvarala da čita.
„Jesi li ikada čula za nipsije?“ konačno je upitao Set.
„Nisam.“
„Oni su najmanji od svih vilinskih naroda“, obavestio ju je Set.
„Izgradili su male gradove i tako to. Visoki su centimetar i po.
Podsećaju na bubice.“
„Strava“, primetila je Kendra. I dalje je glumila ne
zainteresovanost i prelazila pogledom preko reči. Set se uvek brzo
predavao.
„Da znaš nešto što bi moglo biti opasno, ali možeš upasti u nevolju
ako nekome kažeš i pri tome izgubiti dosta novca, da li bi ikome
rekla?“
„Deko!“ povikala je Kendra. „Set ima nešto da ti kaže o
nipsijima!“
„Izdajice“, progunđao je Set.
„Samo pomažem pametnom Setu da pobedi Seta idiota.“
„Mislim da je pametnom Setu drago“, rekao je on nevoljno, „ali
upozoravam te da se Seta idiota treba čuvati.“

„Da čujem“, počeo je deka, sedajući za radni sto u svojoj

kancelariji, „kako si saznao za nipsije, Sete!“
„Svi znaju za njih, zar ne?“ Osećao se neprijatno u velikoj
naslonjači. U sebi se zakleo da će mu Kendra platiti za ovo.
„Ne bih rekao“, odvratio je deka. „Ne pričam o njima. Nipsiji su
veoma ranjivi. I žive prilično daleko od dvorišta. Znaš li nekakvu
tajnu u vezi s njima?“
„Možda“, vrdao je Set. „Možeš li da mi obećaš da se neću uvaliti u
nevolju ako ti je kažem?“
„Ne“, odvratio je deka, preklopivši šake na stolu u iščekivanju.
„Onda više neću izustiti ni jednu jedinu reč dok se ne posavetujem
s advokatom.“
„Samo se sve više ukopavaš“, upozorio ga je deka. „Ne
pregovaram s delinkventima. S druge pak strane, milostiv sam prema
iskrenima, po tome sam poznat.“
 „Satiri su mi kazali da nipsiji ratuju među sobom“, izlanuo se Set.
„Ratuju? Mora da su satiri pogrešili. Nema miroljubivije zajednice
u celom Utočištu za bajke, osim možda brovnija.“
„Istina je“, bio je uporan Set. „Nevil i Dorin videli su svojim
očima. Šesto i Sedmo kraljevstvo napadaju ostala. Rđavi nipsiji kažu
da imaju novog gospodara. Izgledaju drugačije od ostalih, koža im je
siva, a oči crvene.“
„Satiri su bili veoma iscrpni u opisivanju“, sumnjičavo je primetio
deka.
“Možda su mi i pokazali“, mrzovoljno je priznao Set.
„Baka bi ti iskočila iz kože da zna da provodiš vreme s Nevilom i
Dorinom“, rekao je deka. „I ja se slažem s njom. Teško da bi iko
mogao imati rđaviji uticaj na jednog dvanaestogodišnjaka od dvojice
satira. Samo se ti ugledaj na njih i završićeš kao skitnica. Stani malo!
Da li satiri ponovo potkradaju nipsije?“
Set se trudio da ostane pribran. „Ne znam.“
„Već sam razgovarao s Nevilom i Dorinom o tome da ne smeju
uzimati od nipsija. Rečeno mi je da su nipsiji uspeli da poprave
situaciju. Da pogađam. Protiv moje volje prodao si satirima još
baterija, što ih je nateralo da pronađu novi način da ponovo uđu u
Sedam kraljevstava?“
Set je podigao prst. „Da to nisu uradili, ne bismo znali da su nipsiji
u ratu i mogli su međusobno da se istrebe.“
Deka se zagledao u njega. „Razgovarali smo o ukradenom zlatu.
Ovde ono može da izazove više nevolja nego što vredi.“
„Tehnički gledano, to zlato nije ukradeno“, rekao je Set. „Nipsiji
su ga dali Nevilu zato što je odbio napad Šestog i Sedmog
kraljevstva.“
Deka je stisnuo usne u tanku liniju. „Drago mi je što si to podelio s
Kendrom i što ti je ona pomogla da i mene obavestiš o tome. Drago mi
je što sam saznao da se nešto neobično dešava kod nipsija. Međutim,
razočaran sam što si mi iza leđa prodavao baterije onim večnim
adolescentima, što si primio kao nadoknadu zlato sumnjivog porekla,
a posebno zato što si se bez dozvole toliko udaljio od dvorišta. Do
kraja leta ne smeš izaći iz kuće bez pratnje. A tri dana nećeš ići ni na
izlete s pratiocem, što znači da danas posle podne ti ne ideš s Tanuom
i Kolterom u obilazak nipsija. Zatim, vratićeš zlato meni da bih mogao
da ga prosledim nipsijima.“
Set je oborio pogled i zagledao se u krilo. „Znao sam da je trebalo
da ćutim“, pokunjeno je promrmljao, „ali bio sam zabrinut...“
„Sete, dobro je što si mi sve ispričao. Pogrešio si kada si se oglušio
o naređenja. Do sada je već trebalo da naučiš da to ovde može biti i te
kako pogubno.“
„Nisam moron“, rekao je Set, i ljutito podigao pogled. „Vratio sam
se bez ikakvih problema i doneo korisno obaveštenje. Bio sam pažljiv.
Držao sam se utabanih staza. Satiri su bili sa mnom. Priznajem da sam
napravio nekoliko grešaka dok još nisam znao mnoge stvari o ovom
mestu. Bile su to užasne greške. Žao mi je zbog toga. A opet, neke
stvari uradio sam kako treba. U poslednje vreme lutam unaokolo sam i
nikoga ne obaveštavam o tome. Držim se poznatih mesta. Nikada mi
se ništa loše nije dogodilo.“
Deka je podigao sa stola sićušnu čovekoliku lobanju u kristalnoj
polulopti i odsutno počeo da je prebacuje iz jedne šake u drugu.
„Svestan sam da si mnogo toga naučio od Koltera i ostalih. Siguran
sam da se sada mnogo bolje nego ranije snalaziš u određenim
oblastima Utočišta za bajke. Mogu da razumem da ti je zbog toga sada
teže da poštuješ ograničenja. A ipak, ovo su opasna vremena i mnoge
opasnosti vrebaju u šumama rezervata. To što si se uputio toliko
daleko od dvorišta, i to na nepoznatu lokaciju, oslanjajući se na sud
Nevila i Dorina, samo pokazuje zapanjujući nedostatak zdravog
razuma kod tebe.
„Ako mi ikada padne na pamet da ti dozvolim sam da lunjaš po još
nekim oblastima Utočišta za bajke, moraću da te upozorim na mnoge
zabranjene ali privlačne kutke koje treba izbegavati. Sete, kako da ti
verujem da ćeš se pridržavati mnogo složenijih naređenja ako
tvrdoglavo odbijaš da poštuješ jednostavna? Upravo zbog toga što
stalno kršiš osnovna pravila nisam ti dao da na svoju ruku istražuješ
rezervat.“
„Oh“, nespretno je izustio Set. „Pretpostavljam da to ima smisla.
Zašto mi nisi kazao da je naređenje da ne napuštam dvorište zapravo
proba?“
„Kao prvo, time bih samo još više omalovažio dotično pravilo.“
Deka je spustio na sto kristalnu kuglu zaravnjenog dna u kojoj se
nalazila lobanja. „Ništa od ovoga nije igra. Nisam smislio to naređenje
tek tako. Svašta ti se može dogoditi budeš li lunjao šumom bez
pratnje, čak i kada misliš da znaš šta radiš. Sete, ponekad se ponašaš
kao da misliš da nećeš morati da se pridržavaš pravila dok ne odrasteš.
Naprotiv, odrastanje se uglavnom sastoji u učenju samokontroli.
Poradi na tome, pa ćemo onda razgovarati o povećanju tvojih
privilegija.“
„Mogu li dobrim ponašanjem da zaradim slobodno vreme?
Deka je slegnuo ramenima. „Ko zna šta se sve može dogoditi ako
doživimo i to čudo.“

Malena vila kratke kose crvene poput jagode sletela je na ivicu

mermernog bazena za ptice i zagledala se u vodu. Njena providna krila
kao u vilinkonjica gotovo da se nisu videla na sunčevoj svetlosti.
Grimizna haljinica presijavala se poput rubina. Brzo se okretala i
pogledavala preko ramena u svoj odraz, pućivši usne i naginjući glavu
pod raznim uglovima.
U blizini se doterivala plavokosa vila s istaknutim crnim
oznakama na zaslepljujućim krilima leptira. Imala je bledu kožu i
dugačke uvojke boje meda. Plavokosa vila se zacerekala. Taj zvuk
podsećao je na zvonjavu minijaturnih zvončića.
„Nešto mi je promaklo?“ upitala je crvenokosa vila tobože
nedužno.
 „Pokušavala sam da zamislim svoj odraz s ružnim bezbojnim
krilima“, odvratila je plavokosa vila.
„Kakva neobična podudarnost“, primetila je crvenokosa vila,
prešavši šakom preko kose. „Ja sam upravo zamišljala sebe s velikim
drečavim krilima koja odvlače pažnju od moje lepote.“
Plavokosa vila je podigla obrvu. „Zašto se ne bi pretvarala da imaš
široka, elegantna krila koja uvećavaju, a ne umanjuju tvoju lepotu?
„Pokušala sam, ali sve što sam uspela da smislim bila je užasna
pozadina od nespretnih žutih zavesa.“
Kendra je morala da se osmehne.
U poslednje vreme imala je običaj da se pretvara da drema u
blizini bazena za ptice ili kakve cvetne leje, i osluškuje ogovaranja
vila. Vile su se retko upuštale u razgovor s njom ako bi im se obratila.
Pošto je povela vile u bitku i bila primljena u vilinski soj, Kendra je
postala suviše popularna da bi se to dobro završilo po nju. Sve vile su
sada ljubomorne na nju.
Među srećne posledice dara koji je dobila od vila spadala je i
sposobnost da razume jezik kojim govore, kao i još neke srodne jezike
magičnih stvorenja. Njoj su svi oni zvučali kao engleski. Uživala je da
taj talenat koristi za prisluškivanje.
„Pogledaj samo Kendru kako se ispružila na toj klupi“,
promrmljala je plavokosa vila poverljivo, „ponaša se kao da je
dvorište njeno.“
Kendra je obuzdala smeh. Dopadalo joj se da sluša kada vile
razgovaraju o njoj. Od toga je više volela jedino kada ogovaraju Seta.
„Ja s njom nemam nikakvih problema“, zacvrkutala je crvenokosa.
„Napravila mi je ovu narukvicu.“ Podigla je ruku da pokaže tričariju
tanku poput paukove niti.
„Suviše je mala da bi je mogla napraviti svojim nezgrapnim
prstima“, pobunila se plavokosa vila.
Kendra je znala da je plavokosa vila u pravu. Nikada nikome nije
napravila narukvicu, a kamoli vili. Čudno... iako su veoma retko
razgovarale s Kendrom, vile su se često raspravljale oko toga koja joj
je miljenica.
„Ima mnoge izuzetne talente“, uporno je nastavila crvenokosa.
„Zaprepastila bi se kada bi videla šta sve Kendra poklanja svojim
najbližim prijateljicama. Među nama koje smo se borile rame uz rame
s njom kada smo uhvatile Bahumata postoji posebna veza. Sećaš li se
tog dana? Čini mi se da si ti tada još bila đavolak.“
Plavokosa vila šutnula je vodu, poprskala crvenokosu i isplazila
joj jezik.
„Molim te, draga“, kazala je crvenokosa vila, „ne ponašajmo se
kao đavolci.“
„Mi koje smo izvesno vreme provele kao đavolci znamo tajne koje
vi ne znate“, lukavo je primetila plavokosa vila.
„Ubeđena sam da si veliki stručnjak kada su u pitanju bradavice i
iskrivljeni udovi“, složila se crvenokosa vila.
„Tama nudi drugačije mogućnosti od svetlosti.“
„Poput sablasnog odraza?“
„A kada bismo mogle da budemo zlokobne i divne?“ prošaputala
je plavokosa vila. Kendra je morala da naćuli uši.
„Ne obraćam pažnju na te glasine“, nadmeno je odvratila
crvenokosa vila i odlepršala dalje.
Kendra se nije pomerila sve dok kroz jedva primetno otvorene
kapke nije videla da plavokosa vila odlazi. Razgovor vila završio se
baš čudno. Obnovljene vile nisu često pominjale vreme kada su bile
đavolci. Očigledno su se one koje su bile đavolci toga stidele.
Crvenokosa je onoj drugoj zadala nizak udarac. Na šta li je plavokosa
vila mislila kada ju je pitala da li bi volela da bude zlokobna a divna i
zašto je crvenokosa vila istog časa okončala razgovor?
Kendra je ustala i zaputila se ka kući. Sunce je zaranjalo ka
obzorju. Na spratu se nalazio njen spakovan kofer. Sutra će je prvo
odvesti do Hartforda, odakle će avionom stići do Njujorka, gde će
presesti na let za Atlantu.
Pomalo ju je brinuo taj sastanak s Vitezovima zore. Sve je tako
tajanstveno. Čak i da ne postoji opasnost od izdajnika, imala je utisak
da joj tamo nije mesto. Jedinu utehu donosilo joj je to što će sastanku
prisustvovati Voren, Kolter i Tanu. Ništa strašno ne može da joj se
dogodi dok su oni s njom.
Dok se pela stepenicama na natkriveni trem, Kendra je ugledala
Tanua i Koltera. Hugo je upravo bio dovukao kola s njima do dvorišta.
Kada se golem zaustavio, Tanu i Kolter skočili su s kola i krenuli ka
kući. Obojica su bili mrtvi ozbiljni i videlo se da su se zaputili ka kući
s određenim ciljem. U njihovim pokretima nije se osećala panika, ali
izgledalo je da donose rđave vesti.
„Kako je prošlo?“ doviknula je Kendra.
„Događa se nešto veoma čudno“, odvratio je Tanu. „Pozovi Stena,
kaži mu da moramo da razgovaramo s njim.“
Kendra je utrčala u kuću. „Deko! Tanu i Kolter su nešto otkrili!“
Ne samo što je svojom vikom dozvala deku već su se za njim
pojavili i baka, Voren i Set. „Nipsiji i dalje teraju po svome?“ upitao
je Set.
“Ne znam“, odvratila je Kendra. Okrenula se ka vratima kada su
Tanu i Kolter ušli.
„Šta je bilo?“ upitao je deka.
„Kada smo se približili livadi Sedam kraljevstava, odatle je utekla
nekakva mračna prilika“, rekao je Tanu. „Pojurili smo za njom, ali je
bila suviše brza za nas.“
„Nikada nismo videli takvo nešto“, kazao je Kolter. „Ni metar
visoka, umotana u ogrtač, trči pogrbljena.“ Dok je živo gestikulirao,
Kendra se setila da Kolteru nedostaju mali prst i deo domalog.
„Trol pustinjak?“ upitao je deka.
Tanu je odmahnuo glavom. „Trol pustinjak ne bi mogao da kroči
na livadu. A ova prilika ne uklapa se u opis.“
„Imamo teoriju“, izjavio je Kolter. „Ubrzo ćemo vam je saopštiti.“
„Šta je to trol pustinjak?“ upitao je Set.
„Najmanji od svih trolova“, odvratio je Voren. „Nikada se dugo ne
zadržavaju na jednom mestu, svuda prave privremene jazbine. Na
tihim tavanima, ispod mosta, u buretu.“
 „Nastavi“, podsticao je deka Tanua.
„Ušli smo u brdo. Šesto i Sedmo kraljevstvo ponovo se spremaju
za rat, i pored velike štete koju im je Nevil naneo.“
„Stene, da ne poveruješ“, kazao je Kolter. „Šesto i Sedmo
kraljevstvo zavijeni su u crno i većina stanovnika je naoružana. Nipsiji
u tim kraljevstvima upravo su onakvi kakvima ih je Set opisao. Koža
im je siva, kosa tamna, oči crvene. Pokušali su da podmite Tanua i
mene da im pomognemo i počeli su da nam prete kada smo ih odbili.
Da ne znam da je to nemoguće, rekao bih da su pali.“
„Ali nipsiji ne mogu da padnu, kod njih ne postoji to stanje“,
primetila je baka. „Bar nema zapisa o tome. Vile mogu da se pretvore
u đavolke, nimfe mogu da postanu smrtne, ali ko je čuo da se neki
nipsi preobrazio?“
„Niko“, odvratio je Tanu. „A opet, tako su izgledali. To nas
dovodi do moje teorije. Mislim da je stvorenje koje smo jurili bio
nekakav pali patuljak.“
„Ni patuljci ne mogu da padnu“, huknuo je očigledno uznemireni
deka.
„Kaži to ovome“, promrmljao je Kolter.
„Ništa drugo nam ne pada na pamet“, kazao je Tanu. „Ispitivali
smo nipsije ne bismo li utvrdili šta je izazvalo to stanje. Očigledno je
sve počelo dok su bili u potrazi za nečim što će sprečiti satire da ulaze.
Tada su zlokobni nipsiji sreli svoje nove gospodare.“
„Kada smo zatražili da budu malo određeniji, jednostavno su se
zatvorili“, kazao je Kolter.
„Šta je moglo da izazove pad nipsija?“ mozgao je deka kao da
razgovara sam sa sobom.
„Nikada nisam video ništa nalik tome“, izjavio je Kolter.
„Niti čuo za tako nešto“, dodao je Tanu.
„Nisam ni ja“, uzdahnuo je deka. „U normalnim okolnostima
odmah bih pozvao Sfingu. Možda bi i sada trebalo to da uradim.
Prijatelj ili ne, uvek nam je davao dobre savete i nema mu ravna kada
je znanje u pitanju. Da li ste stekli utisak da se to stanje širi?“
 Tanu je zvučno krcnuo zglavcima. „Neki normalni nipsiji kazali su
nam da su posle invazije na Peto kraljevstvo zli nipsiji odveli dobar
deo nipsija iz tog kraljevstva i da su oni postali kao ovi prvi.“
„Možda bi bilo bolje da Tanu i ja preskočimo okupljanje Vitezova
zore?“ ponudio je Kolter.
„Ne, treba da budete tamo“, rekao je deka. „Želim da sva trojica
pazite na Kendru i da saznate što više.“
„Danas sam prisustvovala čudnom razgovoru između dve vile“,
rekla je Kendra. „Možda ima neke veze s ovim. Razgovarale su o
tome kako bi bilo da su zlokobne kao đavolci, ali divne. Jednoj od njih
ta ideja se izgleda mnogo dopadala. Druga je istog časa odletela.“
„Nema sumnje da se u Utočištu za bajke dešavaju čudne stvari“,
rekao je deka. „Idem da obavim nekoliko telefonskih razgovora.“
Deka, baka i Voren izađoše iz sobe.
„Sete, ostani još malo“, pozvao ga je Tanu. Set ode do ogromnog
Samoaćanina, koji ga je poveo u ugao. Kendra je namerno ostala da
čuje šta ima da mu kaže. Tanu ju je pogledao i nastavio.
„Primetio sam neke zanimljive tragove na livadi Sedam
kraljevstava“, nehajno je kazao Tanu. „Izgleda da je satirima neko
pomogao da uđu.“
„Nemoj da kažeš deki“, preklinjao ga je Set.
„Da smo hteli da mu kažemo, već bismo to uradili“, odvratio je
Tanu. „Kolter i ja smo shvatili da si se već uvalio do guše. Ali od sada
imaj na umu da Hugo nije igračka koja treba da pomaže satirima u
krađi.“
„Primio k znanju“, rekao je Set i osmehnuo se s olakšanjem.
Tanu je pogledao Kendru. „Možeš li ovo da sačuvaš za sebe?“
Pogledom je od nje zatražio potvrdan odgovor.
„Naravno“, odvratila je. „Ispunila sam dnevnu kvotu cinkarenja
Seta.“
 ČETVRTA GLAVA

Novi vitezovi

K ada je traka za prtljag oživela, putnici s Kendrinog leta nagrnuli su

ka otvoru kroz koji će se pojaviti njihove stvari. Usledila je parada
kofera. Mnogi od njih bili su crni i približno iste veličine. Nekoliko ih
je imalo trake vezane oko ručki da bi vlasnici mogli lakše da ih
prepoznaju. Kendra je svoj oblepila stikerima smajlija.
Čudno se osećala dok je s Tanuom, Kolterom i Vorenom čekala
prtljag. Ona je njih povezivala s magičnim napicima, začaranim
relikvijama i natprirodnim stvorenjima. Ovo okruženje suviše je
obično za njih. Tanu je umočio perecu u plastičnu posudicu s
istopljenim sirom. Voren je upravo čitao poslednju stranicu knjige.
Kolter je rešavao ukrštene reći u časopisu koji su dobili tokom leta.
Oko njih su čekali svakojaki putnici. Najbliže njima stajala su dvojica
u izgužvanim odelima i sa skupim satovima. Očigledno su neki
poslovni ljudi.
Kada se njen kofer pojavio, Kendra se provukla između kaluđerice
i neurednog muškarca u ručno boje-noj majici i sandalama. Tanu je
prihvatio kofer pošto ga je skinula s trake. Ubrzo im je stigao i ostali
prtljag.
Tanu je nagurao salvete u posudicu od sira i bacio je u kantu za
otpatke, zatim je uzeo svoj prtljag. Kolter je bacio časopis.
„Da li neko želi da pročita članak o genetski poboljšanom
superšpijunu?“ upitao je Voren, mašući upravo pročitanom knjigom.
„Bestseler je. Ima puno akcije. Neočekivani kraj.“ Ruka mu je krenula
ka kanti za otpatke.
„Mogla bih ja da je prelistam“, rekla je Kendra jer joj se nije
dopala pomisao da baci neoštećenu knjigu. Ubacila je spasenu knjigu
u svoj kofer i zatvorila je ponovo, a zatim izvukla dršku da bi mogla
da vuče kofer za sobom.
Njih četvoro su se iz prostorije za podizanje prtljaga zaputili ka
nizu automatskih vrata. Čovek u odelu i s crnom kapom držao je znak
sa imenom Tanugato ispisanim štampanim slovima, flomasterom.
„Imamo šofera?“ upitala je zadivljena Kendra.
„Ako ideš van grada, limuzina košta tek nešto malo više od
taksija“, objasnio je Tanu.
„Zašto na znaku ne piše moje prezime?“ kukumavčio je Voren.
„Moje prezime je veoma retko“, odvratio je Tanu uz osmeh.
Pozdravio je čoveka koji je držao znak i pokretom ruke odbio njegovu
pomoć oko kofera. Izašli su za čovekom do ivičnjaka trotoara, gde je
bila parkirana crna limuzina sa zatamnjenim staklima i upaljenim
motorom. Vozač, lepo obučen muškarac sa Srednjeg istoka, ubacio je
njihove kofere u prtljažnik i pridržao im vrata da uđu. Voren je
zadržao manji kofer.
„Nikada do sada nisam se vozila u limuzini“, poverila je Kendra
Kolteru.
„Nisam ni ja već dugo“, odvratio je Kolter.
 Ona i Kolter smestili su se naspram Tanua i Vorena. Između njih
je bio poveći prostor. Kendra je šakom prešla preko plišanog
tapacirunga. Vazduh u kolima mirisao je na borovinu s blagim
primesama dima cigarete.
Pošto je Tanu potvrdio vozaču da je adresa na koju treba da ih
odveze ta koju ima, limuzina se ugurala u zakrčenu traku. Vodili su
neobavezan razgovor dok je vozač tražio izlaz za auto-put.
„Koliko će trajati vožnja?“ upitala je Kendra.
„Otprilike jedan sat“, odvratio je Kolter.
„Imaš li još neko uputstvo za mene u poslednjem trenutku?“ pitala
je Kendra.
„Nikome nemoj da otkriješ svoje ime“, kazao je Kolter. „Ne
pominji Utočište za bajke, deku i baku, niti to odakle dolaziš. Ne
otkrivaj godine. Ne pokazuj lice. Ne pravi aluzije na svoje
sposobnosti. Ne pominji Sfingu. Ne govori ako ne moraš. Većina
vitezova trudi se da prikupi što više obaveštenja. To je deo posla. Bez
obzira na to da li su dobri ili loši, što manje znaju, to bolje.“
„Šta mi preostaje da radim?“ upitala je Kendra. „Možda bi bilo
najjednostavnije da navučem rukavicu za nevidljivost i sakrijem se u
neki ćošak!“
„Dozvoli mi da malo pojasnim Kolterovu preporuku da ne
govoriš“, umešao se Tanu. „Slobodno postavljaj pitanja. Potrudi se da
upoznaš ljude. Pošto si nova, imaš valjani izgovor za postavljanje
pitanja. Samo se potrudi da suviše ne otkriješ. Sakupljaj obaveštenja i
ne otkrivaj ništa o sebi. Obrati pažnju na svakog stranca koji se
previše zainteresuje za tebe. Ni sa kim nemoj nigde sama da ideš.“
„Bićemo u blizini, ali ne suviše blizu“, rekao je Voren. „Svi mi
znamo ostale vitezove, neke od njih čak prilično dobro. Oni će nas
lako primetiti. Ne želimo da im olakšavamo posao i jasno stavimo do
znanja da si s nama.“
„jesmo li uspeli da te unervozimo?“ upitao je Kolter.
„Priznajem da sam prilično nervozna“, potvrdila je Kendra.
„Opusti se, zabavljaj se!“ pokušao je da je ohrabri Voren.
 „Kako da ne, ludo ću se zabavljati dok budem pokušavala da se
pridržavam svih uputstava i izbegavala da me kidnapuju“, zastenjala je
Kendra.
„Takvu te volim!“ uzviknuo je Voren.
Ostala kola na auto-putu vozila su s upaljenim svetlima jer se
polako spuštao mrak. Kendra se zavalila na zadnjem sedištu. Upozorili
su je da će možda morati duže nego obično da ostane budna. Pokušala
je malo da odspava u avionu, ali je bila suviše napeta, a ni sedište nije
mogla dovoljno da spusti. Umesto da spava, stavila je slušalice i
slušala razne stanice na radiju, kvizove, stendap komičare, pop
muziku.
Ovde, u zatamnjenoj limuzini imala je malo više mesta i savladao
ju je dremež. Odlučila je da se ne bori protiv njega. Kapci su joj se
spustili i provela je nekoliko minuta na ivici sna. Povremeni komentari
ostalih bili su prigušeni.
U nemirnom snu u koji je zapala, Kendra se obrela na karnevalu i
na belom štapiću držala je slatkiš u obliku plavog oblaka. Kendra je s
četiri godine bila skoro pola sata odvojena od porodice na sajmu, a
scena koja joj je sada bila pred očima bila je nalik na tadašnju. Muzika
izvođena na kaliopi odzvanjala je oko nje. Ferisov točak besomučno
se vrteo, podižući ljude visoko u večernje nebo, posle čega ih je
spuštao, a mehanizam je škripao i stenjao kao da će se sve srušiti.
Kendra je na trenutak u gomili ugledala članove svoje porodice, ali
su oni nestali dok je pokušavala da se probije do njih. Jednom je
pomislila da je videla mamu kako prolazi iza štanda s kokicama, ali
kada je pokušala da je sledi, obrela se ispred visokog stranca sa sedom
afro frizurom. Osmehujući se kao da zna neku tajnu, čovek je otkinuo
veliki komad šećerne vune i natrpao ga u usta. Kendra je sevajući
očima sklonila slatkiš od njega, ali joj je onda debela žena s protezom
čupnula malo šećerne vune otpozadi. Kendra se uskoro probijala
između ljudi, pokušavajući da umakne nepoznatim ljudima koji su
proždirali njenu šećernu vunu. Bezuspešno. Svi su krali od nje i ubrzo
joj je u ruci ostao samo beli štapić.
 Laknulo joj je kada ju je Kolter munuo laktom da se probudi, iako
je uznemirenost i dalje bila prisutna. Mora da su je događaji od te
večeri potresli mnogo više nego što je toga bila svesna, čim je sanjala
jedan tako odvratan san! Voren je otvorio torbu i počeo da vadi odore
i maske. Dugačke odore bile su napravljene od tankog ali jakog
materijala tamnosive boje. Blago su se presijavale. „Još malo pa smo
stigli“, obavestio ju je Voren.
Kendra je otkopčala pojas i navukla odoru preko glave. Voren joj
je pružio srebrnu masku. Kolter je stavio svoju. Sve četiri maske bile
su istovetne. Jednostavna nasmejana maska bila je glatka i sjajna i
prekrivala joj je celo lice. Nešto je pak teža nego što je očekivala.
Kendra je kucnula zglavcima po metalnom čelu. „Jesu li otporne
na metke?“
„Ove tanke nisu“, odvratio je Tanu.
„Stavi kapuljaču“, predložio je Kolter. Maska mu je malo
prigušivala glas. On je već bio stavio kapuljaču, tako da mu se nije
video ni jedan jedini delić glave. Mogao je da bude bilo ko.
Voren je Kendri pružio lagane, prikladne rukavice koje su se
slagale s ogrtačem. Skinula je cipele i obula sive papuče. Voren i Tanu
su stavili maske.
„Kako ću vas prepoznati?“ upitala je Kendra.
„Tanua ćeš najlakše prepoznati, ističe se po gabaritu“, rekao je
Voren, „ali on nije jedini krupni vitez.“ Voren je podigao šaku i stavio
dva prsta na slepoočnicu. „To će biti naš znak. Ti nećeš morati njime
da se služiš jer ćemo te držati na oku.“
Limuzina je sišla s puta i prošla kroz otvorenu kapiju po glatkom
prilaznom putu oivičenom belim statuama devojaka u togama,
junacima u oklopima, životinjama, sirenama i kentaurima. Ispred njih
se ukazalo veliko zdanje.
„Zamak“, u čudu je zinula Kendra.
Osvetljena brojnim svetlima u dvorištu i desetinama električnih
zidnih svećnjaka, tvrđava je bleštala u sumraku koji je osvajao
okolinu. To široko uporište, sagrađeno od žućkastih kamenih blokova,
razmetalo se velikim brojem kružnih kula različite visine, spuštenim
mostom, podignutom rešetkom, prozorima u obliku lancete, otvorima
za strelce i grudobranima povrh zidova. Sluge u livrejama stajale su u
stavu mirno s obe strane pokretnog mosta, držeći svetiljke u rukama.
Kendra se okrenula ka svojim maskiranim saputnicima. „Znam da
sebe nazivate vitezovima, ali ovo?“
„Svi sakupljači vila trude se da budu što ekscentričniji“,
progunđao je Voren. „ali lako se može desiti da ih Vesli i Merion
Ferbanks sve nadmaše.“
Limuzina se zaustavila. Vozač je otvorio vrata okrenuta ka mostu.
Svi su izašli, a Tanu je odvukao vozača na stranu, nešto mu tiho rekao
i dao mu nekoliko novčanica.
Prišao im je sluga u crvenim ženskim gaćicama preko belih čarapa
i sa napuderisanom perikom i dostojanstveno se naklonio. „Dobro
nam došli, poštovani gosti. Molim vas, pođite sa mnom.“
Iza limuzine se zaustavio ulubljeni beli kombi koji je Kendra
odmah uočila. Vozač je imao srebrnu masku. Na jednoj strani
travnjaka nalazila su se dva helikoptera. Na drugom mestu bilo je
parkirano nekoliko desetina automobila, od luksuznih vozila do pravih
krševa.
Kostimirani sluga ispratio je Kendru i njene prijatelje do
pokretnog mosta. Odora joj se sezala do članaka, tako da je mogla
normalno da korača bez osećaja da se talasa. Maska joj je ograničavala
periferni vid, ali je inače sasvim dobro videla.
Skupina je prešla u kaldrmisano dvorište osvetljeno električnim
kadionicama. Kovitlaci insekata kružili su oko izvora svetlosti.
Unaokolo se šetalo i razgovaralo nekoliko skupina prilika u odorama i
sa srebrnim maskama. Stegovi i zastave mlitavo su visili iznad njih na
nepokretnom noćnom vazduhu. Sluga je poveo Kendru i ostale preko
dvorišta do teških, gvožđem okovanih vrata, otključao ih, sklonio se u
stranu i naklonio.
Voren ih je poveo u ukrašeno predvorje na ulazu u hodnik koji je
podsećao na pećinu. S jedne strane predvorja, ispred dve kabine sa
zavesama, nalazio se sto. Za tim stolom sedela je prilika sa srebrnom
maskom. Iza nje stajale su još četiri prilike u odorama i sa srebrnim
maskama oivičenim zlatom.
Pozdravila ih je niska žena u haljini boje sleza. „Dobro nam došli,
putnici, u naše skromno utočište. Želim vam da ovde pronađete
bezbednu luku dok vas dužnost ne odvede negde drugde.“ Bila je
prosečne građe i po svoj prilici ima pedesetak godina. Kestenjastu
kosu uplela je bila na starinski način. Prsten na levoj šaci krasio je
nepristojno veliki dijamant.
„Drago mi je što vas ponovo vidim, gospođo Ferbanks“, kazao je
Voren uglađeno. „Zahvaljujemo što nas primate u svoj dom.“
Pocrvenela je od zadovoljstva. „U svako doba. Poziv vam nije
potreban!“
Iza nje je stajao veseo muškarac s napuderisanom perikom i jeo
ražnjiće od piletine i povrća. „Upravo tako“, potvrdio je i on, brišući
bradu.
„Uvek mi predstavlja zadovoljstvo da dođem ovamo, Vesli“,
potvrdio je Voren i pognuo glavu.
Čovek sa perikom zagrizao je pečurku i klimnuo na isti način.
Voren se okrenuo ka četiri maskirane prilike ispred kabina.
„Sever“, kazao je on i pokazao prstom na sebe. „Zapad.“ Pokazao je
na Tanua i Koltera. Na kraju je pokazao na Kendru i kazao:
„Novajlija.“
„Novajlija na istok“, kazao je čovek koji je sedeo za stolom.
Voren se nagnuo ka Kendri. „Ovo su četvorica poručnika. Oni
proveravaju ko je ispod maske, bezbednosti radi. Svako od njih
nadgleda određenu skupinu, nazvanu po stranama sveta na kompasu.
Tvoj identitet potvrdiće poručnik zadužen za istok.“
Voren je otišao u kabinu s jednom od prilika koje su nosile srebrne
maske oivičene zlatom. Drugi poručnik odveo je Tanua u drugu
kabinu. Voren je odmah izašao s maskom na licu, a treći poručnik,
onaj najviši, poveo je Kendru u ispražnjenu kabinu.
„Skinite masku, molim vas“, kazao je osornim glasom.
 Kendra je skinula masku. Poručnik je klimnuo glavom. „Dobro
nam došla. Možeš da produžiš. Uskoro ćemo još popričati.“
Kendra je vratila masku na mesto i izašla iz kabine u isto vreme
kada i Kolter iz one druge. Zajedno su krenuli za Vorenom i Tanuom
ekstravagantnim hodnikom zastrtim crvenim tepihom čije su ivice bile
ukrašene složenim vezom. Zidovi su bili ukrašeni tapiserijama, a s obe
strane hodnika nizali su se sjajni oklopi. Voren i Tanu prošli su kroz
bela dvostruka vrata u prostrani salon kojim je dominirao ogromni
luster. Svuda unaokolo stajali su ljudi u odorama. U većini slučajeva
skupine su se sastojale od dvoje ili troje koji su razgovarali. Po sobi su
bile raspoređene sofe, stolice i divani na koje su mogle da se smeste
zasebne skupine i razgovaraju u prijatnoj atmosferi. Spolja je ovaj
dom možda ličio na tvrđavu, ali je zato unutra neosporno bio velika
gospodska kuća.
Tanu i Voren razdvojili su se odmah po ulasku u sobu. Sledeći
njihov primer, Kendra je sama otišla u ugao. Nekoliko maskiranih
prilika klimnulo joj je glavom dok je prolazila. Uzvratila im je na isti
način, ali se nije usudila ni reč da prozbori.
Kada je pronašla mesto na kojem je mogla da okrene leđa zidu,
Kendra je osmotrila okupljene. Prilično je visoka za svoje godine, ali
je u ovoj prostoriji jedna od najnižih. Nekoliko vitezova bilo je
neobično visoko, nekolicina je bila abnormalno debela, njih nekoliko
delovalo je široko i krupno, bilo je i dosta žena, a jedna je bila toliko
sitna, kao da ima osam godina. Svi su imali iste srebrne maske i slične
odore. Kendra je izbrojala sve u svemu više od pedeset vitezova.
Najbliža njoj bila je grupa od tri viteza koji su pričali i smejali se.
Posle izvesnog vremena jedan od njihse okrenuo i zagledao u Kendru.
Okrenula je glavu na drugu stranu, ali bilo je kasno, prilika se već bila
zaputila ka njoj. „A šta ti radiš u ćošku?“ upitao ju je vragolasti ženski
glas s jakim francuskim naglaskom.
Kendra je shvatila da je nepoznata osoba žena tek kada je ova
progovorila. Nije joj padao na pamet nijedan dobar odgovor... bila je
isuviše zaokupljena sama sobom. „Čekam da sastanak počne.“
 „Ali ćaskanje je deo sastanka!“ oduševljeno je primetila žena.
„Gde si bila u poslednje vreme?“
Direktno pitanje. Da li da slaže? Odlučila je da bude neodređena.
„Tu i tamo.“
„Ja sam se nedavno vratila iz Dominikanske Republike“, kazala je
žena. „Savršeno vreme. Sledila sam trag navodnog člana Društva,
čoveka koji se raspitivao kako da nabavi daliona.“ Kendra je imala
prilike da vidi daliona od slame dok je početkom leta bežala od kuće.
Vanesa im je objasnila da su oni slični golemima, mada nisu moćni
kao oni. „Kruže glasine da na ostrvu postoji čarobnjak koji može da ih
napravi. Možeš li da zamisliš šta bi značilo da je jedna takva umetnost
preživela? Nisam uspela da potvrdim priču i ko zna da li je to tačno.
Ne prepoznajem te, zvučiš mi mlado, jesi li nova?“
Žena je zvučala krajnje iskreno i Kendra je bila pod velikim
pritiskom jer nije smela ni pred kim da se otvori, a pred ovom ženom
je to lako mogla da učini. Uostalom, Kendra teško da može da sakrije
svoju mladost. „Da, dosta sam mlada.“
„I ja sam mlada počela, znaš...“
„Tu si“, prekinuo ju je Voren. Pored njega je stajala visoka prilika
sa srebrnom maskom oivičenom zlatom.
„Izvinite nas“, izvinio se poručnik Francuskinji. „Mlada dama ima
sastanak s kapetanom.“
„Baš sam htela da kažem da je sigurno novajlija“, uzviknula je
žena. „Drago mi je što sam te upoznala, možda ćemo jednog dana
sarađivati.“
„I meni je drago što sam vas upoznala“, odvratila je Kendra dok ju
je Voren vukao za lakat.
Njih troje izađoše iz prostorije i zaputiše se grandioznim
hodnikom do jednog manjeg. Pošto su prešli i deo tog hodnika, zastali
su ispred vrata od mahagonija. „Vaše prisustvo nije po propisima“,
poručnik je obavestio Vorena.
„Uvođenje maloletnika takođe nije po propisima“, primetio je
Voren. „Obećao sam njenom dedi da je neću ispuštati iz vida.“
 „Poznaješ me, Vorene“, kazao je poručnik. „Gde bi dete bilo
sigurnije nego ovde?“
„Ponovo je ključna reč dete“, bio je uporan Voren. Poručnik je
kratko klimnuo glavom i otvorio vrata. Sve troje uđoše. U prostoriji je
već bilo troje ljudi. Kod širokog ognjišta stajao je neko u srebrnoj
odori i sa zlatnom maskom. Drugo dvoje je imalo srebrne maske i
odore slične Kendrinoj.
„Vorene?“ upitala je prilika sa zlatnom maskom ženskastim
južnjačkim naglaskom. „Šta ćeš ti ovde?“
„Kapetane, kandidatkinja je maloletna“, odvratio je Voren. „Njen
zaštitnik mi je naložio da je ne ispuštam iz vida. To je bio uslov da
dođe ovamo.“
„Razumljivo“, rekla je prilika sa zlatnom maskom. „U redu,
pretpostavljam da možemo da počnemo.“
Kendra se nagnula ka Vorenu. „Kako ona zna ko si...“
„Zanima te kako sam znala da je s tobom ušao Voren?“ upitala je
kapetanica. Kucnula se po maski. Ova zlatna maska vidi kroz sve
srebrne. Moram da znam sve vitezove pod svojom komandom. Lično
ih biram i ne ispuštam ih iz vida. U slučaju da se neko od vas pita,
odgovor je: ne, ovo nije moj pravi glas, to je još jedna od osobenosti
moje maske. Poručniče, da nastavimo!“
Poručnik je skinuo masku. Imao je kuždravu crvenu kosu i pegice
po širokom čelu. Bio joj je strašno poznat, ali Kendra nije mogla da se
seti odakle. „Vas troje novajlija danas ćete postati vitezovi. Današnji
regruti dodeljeni su istoku, i zato sam ja vaš poručnik. Moje ime je
Dugan Fisk. Vi ćete videti moje lice i ja ću videti vaše. Uklonite
maske, molim vas.“
Kendra je pogledala Vorena. On joj je klimnuo glavom i skinuo
svoju masku. I Kendra je učinila isto.
Jedan od novajlija sa srebrnom maskom bio je niži od Kendre.
Kada je skinuo masku, Kendra je ugledala postariju damu, verovatno
stariju i od bake. Imala je usko izborano lice i sedu kosu pokupljenu u
punđu. Drugi kandidat bio je dečko malo viši od Kendre. Bio je vitak i
verovatno još tinejdžer. Bio je zgodan, njegov preplanuli ten bio je
besprekoran, imao je tanke usne i tamne oči. Pogledao je Kendru i
trenutak je zaprepašćeno zurio u nju s takvim iskrenim divljenjem da
je poželela da se ponovo sakrije iza maske pre nego što pocrveni.
Ubrzo je prevazišao prvobitnu zaprepašćenost i uspeo da se sabere.
Blago je podigao obrvu i uglovi usana razvukli su mu se u nesigurni
osmeh.
„Kapetan gotovo uvek zadržava masku“, objasnio je Dugan.
„Svrha postojanja našeg društva sastoji se uglavnom u borbi protiv
tajne i prepredene organizacije Društvo zvezde Večernjače, i zato je
potrebno da i mi budemo tajnoviti. Jedni druge proveravamo, a
kapetan poznaje sve vitezove. Četiri poručnika poznaju vitezove koji
su njima dodeljeni i poznat im je identitet kapetana. Svaki vitez
poznaje poručnika kome podnosi izveštaje, isto kao što vi znate mene.
I svaki vitez poznaje još neke vitezove, kao što ćete vi upravo sada
upoznati jedni druge. Vodite strogo računa da nikome ne otkrijete da
ste članovi ovog društva, čak i kada neko pretpostavi da vi to jeste.“
„Za-za-zašto smo mi istok?“ upitao je dečak, jedva prevalivši
preko jezika prvi slog.
„Ne postoji nikakav određeni razlog“, odvratio je kapetan. „Iako
sebe nazivamo Vitezovi zore, ovo nije vojna jedinica. Titule kao što su
’kapetan’ i ’poručnik’ koristimo jedino lakše organizacije radi. Mi
obaveštenja, zarad sigurnosti svih, svrstavamo po odeljcima. Tvoje
učešće u ovoj skupini potpuno je dobrovoljno. Možeš da napustiš
bratstvo kada god to poželiš. Međutim, zahtevamo od svih da poštuju
tajnost. Da nismo bili ubeđeni da si u stanju da ispoštuješ taj zahtev,
ne bi ni bio ovde.“
„Ako pristaneš da budeš vitez, povremeno ćeš dobijati zadatke koji
odgovaraju tvojoj stručnosti“, kazao je Dugan. „Kada stupiš u
bratstvo, tvoja jedina obaveza biće da dođeš kada te pozovemo i da se
nađeš na usluzi tamo gde bude potrebno. To ćeš morati da poštuješ sve
dok ne istupiš iz bratstva. Svi troškovi koje budeš imao biće ti
nadoknađeni. Takođe ćeš primati stipendiju, koja će biti više nego
dovoljna. Ako izdaš tajne ili ako svojim ponašanjem ugroziš
bezbednost Vitezova zore, zadržavamo pravo da te izbacimo iz
bratstva.“
„Prijatelji smo svih magičnih stvorenja i utočišta u kojima ona
borave“, kazao je kapetan. „Neprijatelji smo svih koji pokušavaju da
im naude i da ih iskorišćavaju. Imate li neko pitanje?“
„Z-z-zar vama nije čudno što ne možemo da saznamo ko su naše
vođe?“ upitao je tinejdžer.
„Svesni smo da to nije idealno rešenje“, priznao je kapetan.
„Nažalost, to je neophodno.“
„Reč koja mi pada na pamet je ’kukavičluk’“, primetio je
tinejdžer.
Kendra je osetila da joj se puls ubrzao. Nikada ne bi očekivala da
će tinejdžer koji muca biti toliko odvažan. Bila je istovremeno i
uzbuđena i bilo joj je neprijatno. Što se visine tiče, kapetan je lako
mogao biti Sfinga. Kako će on reagovati?
„Nazivali su me i mnogo pogrdnijim imenima“, odvratio je
kapetan. Nastavio je da se ponaša prijateljski. „Ti nisi prvi vitez koji
predlaže da se odreknemo maski, ali imajući u vidu nedavnu povredu
bezbednosti o kojoj nisam ovlašćen da govorim, postalo je još važnije
da dobijena obaveštenja raspoređujemo po odeljcima.“
„Ne kažem da treba sve da delimo sa svima“, kazao je tinejdžer.
„J-j-j-j-ja samo želim da znam ko mi daje zaduženja.“
„Pretpostavljam da bih se na tvom mestu isto tako osećao,
Gavine“, kazao je kapetan. „Da li ti je palo na pamet da se iza ove
maske možda krije osoba poznata Društvu? Možda nosim ovu masku
ne sebe radi, već da bih zaštitio ostale vitezove, da bih sprečio Društvo
da preko mene dođe do njih?“
Gavin se zagledao u svoja stopala. „T-to ima smisla.“
„Glavu gore, ja sam postavio to pitanje. Da li vas još nešto brine?“
„Izvinjavam se“, kazala je starija žena, „ali zar ovo dvoje nisu
premladi za ovakvu službu?“
Kapetan je dohvatio žarač i stao njime da gurka cepanicu po vatri,
podižući oblake iskrica. „U ova opasna vremena pooštrili smo zahteve
za ulazak u Bratstvo. Osim besprekorne prošlosti i neospornog dokaza
da je ona ili on pouzdan, potencijalni vitez mora takođe da ima neki
neobičan talenat koji ga kvalifikuje za pružanje krajnje specijalizovane
pomoći.“
„Nemojte izostaviti moju stručnost u rukovanju širokim mačem
koja je priznata u svetu“, pohvalila se starija žena i namignula Gavinu
i Kendri. „To je bila šala.“
„Još nešto?“ upitao je kapetan, zagledavši se u svakog od njih
ponaosob. Svi su se uzdržali od daljih pitanja i komentara. „Onda ću
vas i formalno uvesti u red i ostaviti vas da se družite. Imajte na umu, i
sada i ubuduće, da možete odbiti poziv da pristupite našoj zajednici.
Ako želite da nastavite, podignite desnu ruku.“ Kapetan je prvi
podigao ruku.
Kendra, Gavin i Estela sledili su njegov primer.
„Ponavljajte za mnom: obećavam da ću čuvati tajne Vitezova zore
i da ću pomagati sadrugovima vitezovima u njihovim hvale vrednim
ciljevima.“
Sve troje su ponovili dotične reči i potom spustili ruke.
„Čestitam“, kazao je kapetan. „Sada ste i zvanično vitezovi. Drago mi
je što ste na našoj strani. Imate nekoliko minuta da se upoznate pre
nego što skup zvanično počne s radom.“ Kapetan je otišao do vrata i
izašao iz sobe.
„Nije bilo toliko strašno, zar ne?“ kazao je Voren preko Kendrinog
ramena i potapšao je po leđima. „Ja sam Voren Bardžis, uzgred budi
rečeno“, kazao je ostalim novim vitezovima.
„Estela Smit“, predstavila se starija žena.
„Gavin Rouz“, rekao je tinejdžer.
„Kendra Sorenson“, kazala je Kendra.
„Voren i ja se odavno znamo“, objasnio je Dugan.
„Još iz vremena kada nisi bio poručnik.“ Voren je malo spustio
glas. „Od našeg poslednjeg razgovora si-gurno si bio u prilici da vidiš
kapetana bez maske. Reci nam ko je on.“
 „Jesi li siguran da je u pitanju muškarac?“ upitao je Dugan.
„Devedeset posto. Građen je kao muškarac, hoda kao muškarac.“
„Izvesno vreme nigde te nije bilo“, rekao je Dugan. „Mislio sam
da si odustao od naše stvari.“
„I dalje sam tu“, odvratio je Voren, ne upuštajući se u
objašnjavanje da je nekoliko proteklih godina proveo kao albino
isključenoga mozga. „Kendra, upoznala si Duganovog brata.“
„Njegovog brata?“ upitala je Kendra. A onda je shvatila zašto joj
se Dugan učinio poznatim. „Oh, Medoks! Tako je, preziva se Fisk.“
Dugan je klimnuo. „On zvanično nije vitez, suviše je posvećen
samome sebi, mada nam je u nekoliko navrata pomagao.“
„Izvinjavam se što smo vas isključili iz razgovora! Kažeš da se
zoveš Gavin Rouz... Da li si u nekoj vezi s Čakom Rouzom?“
„M-m-moj otac.“
„Šališ se? Nisam znao da Čak ima dete. On je jedan od naših
najboljih. Zašto nije ovde s tobom?“
„Umro je pre sedam meseci“, odvratio je Gavin. „Božić na
Himalajima. Jedno od Sedam svetilišta.“
Osmeh je zamro na Vorenovom licu. „Žao mi je što to čujem.
Izvesno vreme nisam bio u toku.“
„Lj-lj-lj-ljudi se pitaju zašto želim da nastavim njegovim
stopama“, kazao je Gavin, gledajući u pod. „Mamu nisam upoznao.
Braće i sestara nemam. Tata nikome od vas nije kazao za mene jer nije
želeo da imam s tim bilo kakve veze, bar dok ne napunim osamnaest
godina. Alije podelio sa mnom sve što je znao, mnogo toga me je
naučio. Imam izvesnu prirodnu sklonost za to.“
„Potcenjuješ sebe“, zakikotao se Dugan. „Čakov najbolji prijatelj,
Arlin Santos, skrenuo nam je pažnju na Gavina. Sećaš se Arlina, zar
ne, Vorene? I on je ovde večeras. Godinama su do nas dopirale glasine
da Čak u tajnosti podiže dete. Nismo doduše znali da li je uopšte
povuklo na oca, i ako jeste, koliko. Zapravo, imaćemo zaduženja za
Gavina i Kendru odmah po okončanju skupa.“
„A to zaduženje može da obavi ovde?“ upitao je Voren.
 Dugan je odmahnuo glavom. „Treba da odu na jedno mesto. Sutra
ujutro.“
Voren se namrštio. „Ne bez mene. Dugane, njoj je samo četrnaest
godina.“
„Uputiću te u stvar“, obećao je Dugan. „Važno je. Čuvaćemo je.“
Začulo se kucanje na vratima.
„Maske“, kazao je Dugan i pokrio lice. „Slobodno“, doviknuo je,
pošto su i ostali sledili njegov primer.
U sobu je provirila prilika sa srebrnom maskom. „Vreme je za
skup“, objavio je promukli muški glas.
„Hvala“, Dugan je klimnuo glavom govorniku. „Idemo.“
 PETA GLAVA

Prvi zadatak

D ugan i Voren poveli su ih niz raskošni glavni hodnik. Dok je

prolazila pored oklopa, Kendra je osmotrila svoj izvitopereni odraz
u ploči za grudi: bezimena maska ispod kapuljače. Gavin ju je
sustigao.
„Baš smo se lepo upoznali“, ogorčeno je primetio.
„Nisu nam ostavili mnogo vremena“, složila se Kendra.
„Ne mucam ja uvek, znaš. Samo kada se zbog nečega ne osećam
prijatno. Mrzim kada se to dogodi. Kada počnem da mucam, suviše
pažnje posvećujem izgovaranju reči i problem postane još veći.“
„Ne brini se, nije bilo ništa strašno.“
Nastavili su u tišini. Gavin je išao oborenog pogleda i trljao svoj
rukav između prstiju. Tišina je postala neprijatna.
 „Zamak je baš kul“, kazala je Kendra.
„Nije loš“, odvratio je on. „Čudno, bio sam ubeđen da ću biti
najmlađi vitez, a onda me je za cele dve godine pobedila maltene prva
osoba koju sam sreo. Možda se ispostavi da je kapetan zapravo
nenormalno visok trećak.“
Kendra se osmehnula. „U oktobru punim petnaest godina.“
„Onda si godinu i po mlađa od mene. Mora da imaš neki poseban
talenat.“
„Neki tako misle.“
„Ne pritiskam te da govoriš o tome. Ni ja tebi ne mogu da kažem u
čemu se sastoji moj talenat.“ Bili su blizu kraja hodnika. Gavin
protrlja jednu stranu maske. „Najgore su ove maske. Čim je stavim,
postajem klaustrofobičan. I dalje mi se to ne sviđa. Smatram da maske
samo olakšavaju izdajnicima da se sakriju. Ali valjda ti momci znaju
šta rade, u ovome su mnogo duže od mene. Taj sistem mora da ima i
neke dobre strane. Znaš li zbog čega su se okupili?“
„Ne. A ti?“
„Znam ponešto. D-D-D-Dugan je pomenuo da su zabrinuti zbog
Društva i da moraju da pojačaju obezbeđenje.“
Na kraju hodnika prošli su kroz ogromna vrata i obreli se u
prostranoj balskoj dvorani. Prostoriju su osvetljavali nizovi sićušnih
belih svetiljki, a uglačani drveni pod prigušeno je odražavao njihov
sjaj. Po balskoj dvorani bilo je raspoređeno dvadeset okruglih stolova.
Svaka stolica bila je postavljena što bliže pultu za čitanje na pozornici.
Za svakim stolom bilo je šest stolica i vitezovi su već većinu zauzeli.
Kendra je procenila da ih je prisutno najmanje stotinu.
Samo je za stolovima koji su bili najudaljeniji od pozornice bilo
praznih stolica. Voren i Dugan zauzeli su poslednje dve za stolom
blizu sredine prostorije. Kendra, Gavin i Estela zaputili su se ka stolu
u stražnjem delu koji je bio najdalji od ulaza i smestili se na tri
preostale stolice. Kendra tek što je privukla stolicu ka stolu kada su svi
vitezovi poustajali. Kapetan, u koga je bio uperen snop reflektora,
zaputio se do stalka za čitanje. Zlatna maska mu se presijavala.
Vitezovi zapljeskaše.

Kapetan dade znak vitezovima da sednu. Tapšanje je utihlo i

vitezovi ponovo posedaše.
„Hvala što ste se odazvali pozivu u tako kratkom roku“, kapetan je
govorio u mikrofon. Sada je to bio glas dostojanstvenog muškarca koji
je govorio engleski s izvesnim naglaskom. „Trudimo se da se što ređe
okupljamo, ali sam smatrao da nedavna događanja zahtevaju
održavanje specijalnog sabora. Nisu svi kvalifikovani vitezovi bili u
prilici da dođu. Sedmoro njih je nedostupno, dvoje hospitalizovano, a
dvanaestoro je zauzeto poslovima kojima sam dao prioritet nad
današnjim okupljanjem.
„Znate da ne volim uludo da trošim reči. U proteklih pet godina
Društvo je postalo aktivnije nego što je bilo u bilo kom drugom
razdoblju u istoriji. Ako rezervati nastave da padaju ovom brzinom,
kroz dve decenije više nijedan neće biti operativan. Štaviše, znamo da
su se članovi Društva infiltrirali u naše bratstvo. Ne mislim pod tim da
je došlo do curenja informacija već da među nama ima članova
Društva koji nose maske i odore.“
Ova poslednja primedba izazvala je komešanje, jer su svi vitezovi
u sali počeli da se došaptavaju. Kendra je čula više ljutitih uzvika.
Kapetan je podigao ruke. „Izdajnica koju smo raskrinkali je
uhapšena i sprečena je šteta koju je namera-vala da pričini. Neki od
vas možda su primetili da večeras s nama nisu neki stari prijatelji.
Neki od njih možda su među onim dvadeset jednim koji nisu bili u
mogućnosti da dođu iz opravdanih razloga. Ostali su možda među
onih sedamnaest vitezova koje sam otpustio tokom protekla dva
meseca.“
Ova objava je izazvala novu turu prigušenih komentara. Kapetan
je sačekao da sašaptavanje zamre.
„Ne kažem da su svi ti vitezovi izdajnici, već samo da imaju
sumnjive veze i da su suviše vremena provodili bratimeći se sa
sumnjivim pojedincima. Ti vitezovi su se previše slobodno odnosili
prema tajnim obaveštenjima. Neka nam svima njihova sudbina posluži
kao upozorenje. Nećemo tolerisati otkrivanje tajni i nećemo trpeti
nelojalnost ni u kom obliku. Ulog je suviše veliki, opasnost isuviše
stvarna. Dozvolite mi da pročitam imena razrešenih vitezova kako ne
bi mogli da izvuku više ni jedno jedino obaveštenje od bilo koga od
nas.“ Pročitao je svih sedamnaest imena. Kendri nijedno nije bilo
poznato.
„Ako bilo ko od vas zna kakav konkretni razlog zašto bi trebalo
ponovo da razmotrim izbacivanje nekog određenog pojedinca,
slobodno mi se obratite posle sastanka. Uopšte me ne raduje kada
moram da lišim prava saveznike. Svi ti vitezovi mogli bi nam biti od
koristi u predstojećim danima, nedeljama, mesecima i godinama.
Nemam nameru da desetkujem naše redove. Ipak, više volim da
budemo oslabljeni nego osakaćeni. Tražim od svakog od vas da
postavi sebi nove standarde kada su u pitanju lojalnost, diskrecija i
predostrožnost. Ne otkrivajte tajne, čak ni drugim vitezovima, osim
kada je obaveštenje strašno važno za primaoca. Molim vas da prijavite
sve sumnjive aktivnosti, kao i svako novo obaveštenje do kojeg
dođete. Uprkos svim našim nastojanjima, nije isključeno da među
nama i dalje ima izdajnika.“
Zaćutao je i pustio prisutne da svare njegove reći. U prostoriji je
vladala tišina.
„Okupio sam vas večeras ovde i da bih od vas zatražio izvesna
obaveštenja. Svi vi znate da širom sveta postoje skriveni rezervati.
Osim njih, postoje i izvesna utočišta za koja ne znaju čak ni svi u
Vitezovima zore. Čak ni ja ne znam sve. Neki od vas znaju za
pojedina takva mesta. Ne mogu vam reći koliko me je uznemirilo
saznanje da su sada čak i naša najskrivenija svetilišta postala podložna
napadima. Zapravo, ona velikom brzinom postaju središta aktivnosti
Društva. Tražim od onih koji mogu da identifikuju lokaciju bilo kog
od tih specijalnih utočišta, ili su čuli glasine gde bi se ona mogla
nalaziti, da o tome obaveste svog poručnika ili da se obrate direktno
meni. Čak i ako ste sigurni da već znamo sve što i vi, podstičem vas
da istupite. Radije ću saslušati suvišne izveštaje nego rizikovati da mi
bilo šta promakne. Pošto Društvo veoma uspešno pronalazi ta
najskrovitija utočišta, kucnuo je čas da im Vitezovi zore pruže
aktivniju zaštitu.“
Otpočela je nova tura razgovora. Jedna od maskiranih prilika za
Kendrinim stolom promrmljala je: „Znao sam da se ovo sprema.“
Kendri se ništa od ovoga nimalo nije dopadalo. Ako je Sfinga
kapetan, i ako je pritom i izdajnik, onda će mu sve ovo ići u prilog.
Moći će sve što Vitezovi zore znaju da prosledi Društvu zvezde
Večernjače. Preostalo joj je jedino da se nada da greši.
„Dozvolite mi da ovo izlaganje zaključim nečim pozitivnim. Svi
znaci ukazuju na to da ulazimo u najmračnije poglavlje naše duge
istorije. Dorasli smo, međutim, situaciji. I pored sve većih iskušenja
nastavljamo da nižemo pobede, i dalje smo korak ispred svojih
protivnika. Ne smemo da posustanemo. Nadjačaćemo protivnike
jedino neumoljivom marljivošću i svakodnevnim junaštvom. Oni su
odlučni, oni su strpljivi, oni su pametni. Ali ja poznajem sve vas i
znam da smo dorasli izazovu. Može se desiti da predstojeća sezona
bude za nas najmračnija, ali ubeđen sam da će biti i najslavnija. U
toku su pripreme za prevazilaženje nadolazeće oluje. Mnogi od vas
večeras će dobiti nova zaduženja. Od vas se mnogo tražilo. Od vas se
mnogo traži. I mnogo će se još toga od vas tražiti. Pozdravljam vašu
prošlu, sadašnju i buduću hrabrost. Hvala.“
Dok se kapetan udaljavao od govornice, Kendra je ustala i
pridružila se ovacijama. Njene šake su tapšale, ali ona to nije radila
srcem. Da li su zaista korak ispred Društva zvezde Večernjače? Ili je
upravo slušala propoved prerušenog vođe Društva?
Gavin se nagnuo ka njoj. „Prilično dobar govor. Lep i kratak.“
Klimnula je glavom.
Aplauz je zamro i vitezovi su počeli da ustaju i da se udaljavaju od
stolova. Gavin i Estela otišli su svojim putem, a Kendra se našla
okružena maskiranim strancima. Otišla je do obližnjeg zida zastrtog
zavesom i pronašla staklena vrata koja su vodila napolje. Pritisla je
kvaku i videla da su otključana. Skliznula je u noć.
Iznad njene glave, i s druge strane krova ojačanog mrežom, zvezde
su poput bezbroj tačkica svetlosti osvetljavale nebo bez meseca.
Kendra se obrela u maloj prostoriji sa žičanim vratima na suprotnom
kraju. Kada je prošla kroz ta vrata, Kendra se obrela u ogromnom
žičanom kavezu. Unaokolo je bujalo sočno lišće, bilo je puno drveća i
paprati. Između rastinja je krivudao veštački potok premošćen
vijugavim stazama. U vazduhu se osećao miris cveća.
Kroz tu divljinu u kavezu klizio je veliki broj egzotičnih vila,
svetlucajući među granama i listovima paprati. Nekoliko njih okupilo
se iznad mesta na kojem je potok stvarao baru i tamo je zurilo u svoje
blistave odraze. Većina vila imala je upadljiva krila neobičnih boja.
Dugački providni repovi svetlucali su im u tami. Jedna maljava siva
vila s krilima noćnog leptira i čupercima ružičastog krzna sedela je na
obližnjoj grani. Iskričavo bela vila uletela je u loptasti cvet i pretvorila
ga u tananu svetiljku.
Par vila je dojurio do Kendre i ostao da lebdi ispred nje. Jedna je
bila velika i glavu joj je okruživala složena lepeza od perja. Druga je
imala veoma tamnu kožu i nestvarna krila s tigrovim prugama. Kendra
je u prvi mah pomislila da joj posvećuju neuobičajenu pažnju, ali je
onda shvatila da uživaju u svom odrazu na njenoj maski.
Kendra se setila da gospodin i gospođa Ferbanks skupljaju vile.
Razume se, vile ne možete držati unutra ako uhvaćena vila provede
noć u zatvorenom prostoru, ona se pretvara u đavolka. Prostrani kavez
očigledno ne smatraju zatvorenim prostorom.
„Zbog zaobljenosti maske glava ti izgleda debelo“, podsmehnula
se pernata vila onoj drugoj.
„Iz moje perspektive, tvoja zadnjica je kao balon“, zakikotala se
prugasta vila.
„Kakvo je to ponašanje, devojke?“ upitala je Kendra. „Pazite šta
govorite jedna o drugoj.“
Vile su se zaprepastile. „Jesi li ti to čula?“ upitala je pernata vila.
„Rekla je to na savršenom silvijanu!“
 Kendra je govorila engleski, ali su mnoga magična stvorenja ono
što bi izgovorila na engleskom čula na svom jeziku, zahvaljujući tome
što je bila od vilinskog soja. Na taj način razgovarala je s vilama,
đavolcima, goblinima, najadama i brovnijima.
„Skini masku“, naredila je prugasta vila.
„Ne bih smela“, odvratila je Kendra.
„Gluposti“, bila je uporna pernata vila, „pokaži nam lice.“
„Nema u blizini ljudskih bića“, dodala je prugasta vila.
Kendra je podigla masku, dozvolila im da je na trenutak pogledaju
i potom je ponovo prekrila lice maskom.
„Ti si ona“, jedva je uspela da izgovori pernata vila.
„Tačno je dakle“, zaskvičala je prugasta vila. „Kraljica je izabrala
ljudsko biće za sluškinju.“
„Kako to misliš?“ zapitala je Kendra.
„Ne izigravaj nevinašce“, prekorila ju je pernata vila.
„Ne izigravam“, rekla je Kendra. „Niko nikada nije pomenuo da
ću biti sluškinja.“
„Skini ponovo masku“, kazala je prugasta vila.
Kendra je podigla masku. Prugasta vila je ispružila ruku. „Mogu
li?“ upitala je.
Kendra je klimnula.
Vila je položila sićušni dlan na njen obraz. Postepeno je postajala
sve svetlija. Na kraju je i okolno lišće zasijalo narandžastim prugama.
Kendra je morala da začkilji, toliko je vila jako blistala.
Prugasta vila je sklonila šaku i udaljila se, a jačina njenog sjaja
samo je malo izbledela. I ostale znatiželjne vile okupile su se oko njih.
„Zaslepljuješ me“, kazala je Kendra i podigla šaku da zakloni oči.
„ja tebe?“ Prugasta vila se nasmejala. „Nijedna vila ne gleda u
mene. Ja sam tek mesec koji odražava svetlost sunca.“
„Ja ne sijam“, kazala je Kendra, primetivši da dvadesetak vila koje
su ih okružile zaista zuri u nju.
„Ne sijaš u istom spektru kao ja“, kazala je prugasta vila, „ali
snažno sijaš, mnogo sjajnije od mene. Da zračiš u mom spektru, sve
bismo bile zaslepljene.“
„Jesi li dobro, Joli?“ upitala je pernata vila.
„Možda sam malo preterala, Larina“, odvratila je prugasta vila.
„Da li bi da podeliš iskru?“
Pernata vila odletela je do prugaste. Joli je poljubila pernatu vilu u
čelo. Larina je jače zablistala, a sjaj prugaste vile je za trunku
potamneo. Kada su se razdvojile, njihov sjaj bio je otprilike isti.
Larina je proučavala pojačanu treperavost svog raznobojnog perja.
Sjajna aura obavijala ju je poput duge. „Veličanstveno!“ povikala je
ona.
„Ovako je već podnošljivije“, kazala je Joli, koja je i dalje sijala.
„Da li je ona stvarno ta sluškinja smrtnica?“ upitala je iskričava
bela vila koja je osvetlila cvet.
„Može li biti sumnje?“ uzviknula je Larina.
„Jače si zasvetlela zato što si me dodirnula?“ upitala je Kendra.
„Ti si rezervoar magijske energije kakav do sada nisam srela“,
kazala je Joli. „Sigurno i sama to osećaš?“
„Ne“, odvratila je Kendra. Ipak je znala da u njoj postoji magijska
energija. Kako bi inače mogla ponovo da napuni istrošene magične
predmete? Kendra je preko ramena pogledala u žičana vrata iza sebe i
staklena vrata balske dvorane, preko kojih je bila navučena zavesa.
„Nemojte, molim vas, nikome reći za mene. Moj identitet mora ostati
tajna.“
„Nećemo reći“, zaklela se Larina.
„Trebalo bi da razdelimo svoju energiju“, predložila je Joli.
„Suviše smo svetle. Razlika je očigledna.“
„Po biljkama?“ predložila je Larina.
Joli se zacerekala. „Bašta bi se suviše brzo rascvetala. Odmah bi
pogodili da postoji višak energije. Možemo da je razdelimo između
sebe i da samo delić te energije podelimo s biljkama.“
Okolne vile veselo pozdraviše predlog i okružiše dve najsjajnije.
Razmenjivale su poljupce dok sve vile nisu sijale tek nešto malo
sjajnije nego do tada.
 „Imaš li nešto da nam kažeš?“ upitala je Larina.
„Hvala što ćete čuvati moju tajnu“, rekla je Kendra.
„Mogla si da nam narediš u ime kraljice“, došapnula joj je Joli.
„Da naredim?“
„Svakako, ako želiš da čuvamo tvoju tajnu.“
Nekoliko vila ošinulo je pogledima Joli, a nekoliko ih je
zatreperilo od besa.
„Dobro onda“, nesigurno je kazala Kendra, „u ime kraljice
naređujem vam da nikome ne kažete ko sam.“
„Možemo li još nešto da učinimo za tebe?“ upitala je Larina.
„Ovde je tako dosadno.“
„Kakvo obaveštenje uvek dobro dođe“, rekla je Kendra. „Šta znate
o kapetanu Vitezova zore?“
„Vitezova zore?“ ponovila je Larina. „Ko uopšte obraća pažnju na
njih?“
„Ja sam vitez“, rekla je Kendra.
„Izvini“, rekla je Joli. „Za nas je većina ljudskih stvari...
trivijalna.“
„Tvrdim da pitanje uopšte nije trivijalno“, odvratila je Kendra.
„Nismo obraćale mnogo pažnje na Vitezove i ne bismo znale da ti
odgovorimo“, izvinula se Larina. „O Vitezovima znamo samo to da bi
Vesli Ferbanks dao sve svoje blago da postane jedan od njih.“
„Jesu li gospodin i gospođa Ferbanks dobri ljudi?“ upitala je
Kendra.
„Koliko mi znamo, jesu“, odvratila je Joli. „Prema nama se odnose
ljubazno i veoma su obzirni. Neke od nas čak su se udostojile da
ponekad popričaju s Marion na engleskom.“
„Znaju li oni neke tajne?“ upitala je Kendra.
Vile su se međusobno zgledale, kao da su se nadale da bi neka od
njih mogla nešto znati. „Bojim se da ne“, konačno je rekla Joli. „Taj
par malo šta zna o našem soju. Mi smo za njih samo čudesna novina.
Možda možemo da pustimo glas da nas zanima identitet kapetana
Vitezova zore.“
 „Cenila bih to“, rekla je Kendra. „Da ne znate nešto o tajnim
vilinskim rezervatima?“
Kendra je čula da su se vrata iza nje otvorila. Poskočila je i
okrenula se. Ugledala je priliku u ogrtaču i sa srebrnom maskom kako
hita ka žičanim vratima. Oblizala je usne ispod maske. Ko bi to mogao
biti?
„Kendra“, pozvao ju je Voren. „Žele da ti daju zadatak.“
„U redu“, odvratila je ona, okrenuvši se ponovo ka vilama. „Tajni
rezervati?“
„Žao nam je“, kazala je Larina. „Ne znamo ništa o tajnim
rezervatima. Većina nas dolazi iz divljine.“
„Hvala, ipak, na pomoći“, rekla je Kendra.
„Bilo nam je zadovoljstvo“, zacvrkutala je Joli. „Dođi opet da nas
posetiš.“
Voren joj je pridržao žičana vrata i Kendra je izašla. „Budi srećna
što te niko nije video okruženu pričljivim vilama“, rekao je.
„Jednostavno se dogodilo“, izvinula se Kendra.
„Tanu i ja smo te videli kako izlaziš. Zapodenuli smo razgovor
ispred samih vrata. Motrio sam na tebe kroz zavesu. Jesi li nešto
saznala?“
„Ne mnogo. Samo to da do ovih vila nije stigao glas da treba da
me ignorišu.“ Želela je da kaže još ponešto, ali samo deka, baka, Set i
Sfinga znaju da je Kendra od vilinskog soja. Ako bi mu otkrila da su
vile kazale da je kraljičina sluškinja, možda bi rekla suviše. Većina
njenih prijatelja u Utočištu za bajke misli da su njene sposobnosti
posledica toga što je ovilenjena. O tome pojedini ljudi znaju više nego
o njenom stvarnom stanju.
Niko nije postao od vilinskog soja ima tome više od hiljadu
godina, tako da niko nije mogao da upozna Kendru s pojedinostima.
Iako je znala da to znači da su vile podelile svoju magiju s njom i da
ona sada prebiva u njoj kao što prebiva u njima, nikada nije čula da
neko za nju kaže da je kraljičina služavka, i nije sigurna šta taj izraz
tačno znači. Zna da joj to što je sada od vilinskog soja omogućava da
vidi u mraku, da razume jezike koji imaju veze sa silivijanom, da
može da se odupre izvesnim oblicima kontrole uma, da je u stanju da
napuni ispražnjene magične predmete i da deo energije prenese na
vile. Sfinga je natuknuo da verovatno poseduje i neke druge
sposobnosti, koje tek treba da otkrije. Pošto je zbog tih svojih
sposobnosti mogla da se nađe na meti ljudi kojima bi moglo pasti na
pamet da iskoriste njene talente, deka je zahtevao da to što je ona od
vilinskog soja ostane tajna čak i za prijatelje od poverenja.
Voren je otvorio vrata koja su vodila u balsku dvoranu. Tamo ih je
čekala visoka i krupna prilika. „Je li sve u redu?“ upitao je Tanu.
Voren je klimnuo glavom. Poveo je Kendru na drugi kraj prepune
sobe i izašao s njom ponovo u veliki hodnik.
„S kim treba da se sretnemo?“ upitala je Kendra.
„S tvojim poručnikom“, odvratio je Voren. „Sastanak na brzinu
verovatno znači da je misija važna. Svi vitezovi jedva čekaju da
porazgovaraju s kapetanom i svojim poručnicima.“
„Šta misliš o onome što je kapetan podelio s nama u svom
govoru?“ upitala je Kendra.
Vratili su se u istu onu sobu u kojoj su se ranije sreli s kapetanom.
Osoba ispod maske oivičene zlatom stajala je kod ognjišta. Čim su
Voren i Kendra zatvorili za sobom vrata, Dugan je skinuo masku i
šapnuo im da i oni to urade.
„Kako ti se dopao prvi sastanak kojem si prisustvovala u svojstvu
viteza?“ Dugan je upitao Kendru.
„Unervozila sam se“, priznala je ona.
„Odlično, to je delimično i bio cilj“, kazao je on. „Sada moramo
biti obazriviji nego ikada. Jesi li spremna za zadatak?“
„Svakako“, kazala je Kendra.
Dugan im je rukom pokazao na sofu. Voren i Kendra zajedno su
seli na nju. Dugan je ostao da stoji sa šakama na leđima. „Vorene, da
li si ikada čuo za Izgubljenu mesu?“
Voren se namrštio. „Ne mogu da kažem da jesam.“
„Sigurno znaš da postoje i drugi tajni rezervati kao što je Utočište
za bajke“, kazao je on. „Izgubljena mesa je jedan od njih.“
„Sklonište u Arizoni“, zaključio je Voren. „Znam za njega, ali mu
nisam znao naziv. Nikada nisam bio tamo.“
„Izgubljena mesa nalazi se na zemljištu Navaho Indijanaca. Šta
znaš o predmetima skrivenim u tajnim rezervatima?“
„Postoji pet tajnih rezervata, a u svakom je skriven po jedan
artefakt“, kazala je Kendra. „Kada se svi artefakti nađu na jednom
mestu, mogu da otvore Zzyzx, glavnu tamnicu za demone.“
„Kapetan mi je kazao da ćeš ti to znati“, primetio je Dugan.
„Glavni zadatak Vitezova zore jeste taj da spreče zloupotrebu dotičnih
artefakata. Iz određenih razloga verujemo da je Društvo otkrilo gde se
nalazi Izgubljena mesa. Poslali smo mali tim po tamošnji artefakt, u
želji da ga prebacimo u bezbedniju grobnicu. Tim je naišao na izvesne
probleme i zato ću lično otići tamo da dovršim operaciju. Potrebno je
da Kendra pođe sa mnom jer artefakt treba napuniti pre nego što ga
izvadimo. Koliko smo shvatili, ona ima tu sposobnost.“
Voren je podigao šaku. „Imam nekoliko pitanja. Kao prvo, u
kakvu je nevolju upao sadašnji tim?“
„Pronašli su velike pećine. Negde u njima nalazi se artefakt“,
kazao je Dugan. „Zamke kojima je okružen pokazale su se kao
nepremostiva prepreka za njih troje. Jedan od članova tima je nestao, a
drugi je bio teško ranjen.“
„Idealno za četrnaestogodišnjakinju“, primetio je Voren. „Zašto
moraš da napuniš artefakt?“
„Kapetan misli da ćemo, ako artefakt bude u operativnom stanju,
moći da iskoristimo njegovu energiju da ga bolje sakrijemo.“
„Zna li on koji artefakt je u pitanju?“
„On ili ona ne zna“, odvratio je Dugan.
„Zar aktivirani artefakti neće biti mnogo opasniji budu li pali u
pogrešne ruke?“
Dugan je prekrstio ruke. „Zar stvarno misliš da Društvo neće naći
načina da ih napuni ako ih se ikada dočepa? Kendra će biti sigurnija
ako napuni artefakte. Društvo je neće juriti da pokrene ključeve
tamnice za njih.“
Voren je ustao sa sofe i prešao šakama preko lica. „Dugane, budi
otvoren sa mnom, da li je kapetan Sfinga?“ Prodorno je zurio u
poručnika.
„To je jedna od mnogih popularnih teorija“, osmehnuo se Dugan.
„Nijedna teorija koju sam čuo nije tačna.“
„Upravo to bih i ja kazao da pokušavam da sakrijem istinu,
naročito ako je jedna od teorija tačna.“
„Upravo to bi kazao i da su sve teorije pogrešne’, primetio je
Dugan. „Vorene, moram da te upozorim da je ovakav način ispitivanja
neprihvatljiv.“
Voren je odmahnuo glavom. „Ne mogu da ulazim u to zašto je to
pitanje važno, ali jeste. Baš me briga ko je kapetan, samo da nije
Sfinga. Zakuni se da to nije on.“
„Nemam nameru da se zakunem ni da jeste ni da nije. Ne pritiskaj
me, Vorene. Ionako ću morati da prenesem kapetanu da si veoma
zainteresovan za njegov ili njen identitet. Ne pogoršavaj stvar. Zakleo
sam se. Zarad dobrobiti svih nas, ne smem da otkrijem ništa o vođi
Vitezova.“
„U tom slučaju Kendra ne ide u Izgubljenu mesu“, izjavio je
Voren. „Ako bude potrebno, odreći će se i statusa viteza.“ Voren se
okrenuo ka njoj. „Da li bi ti smetalo da tvoja karijera bude najkraća u
istoriji Vitezova zore?“
„Uradiću sve što ti budeš smatrao da je u redu“, odvratila je
Kendra.
„Ne volim da pretim“, zarežao je Dugan.
„A ja ne volim kad me drže u mraku“, uzvratio je Voren. „Bar me
ti poznaješ, Dugane. Ne tražim da mi otkriješ podatke da bih
zadovoljio svoju znatiželju. Radim to s razlogom.“
Dugan je protrljao čelo. „Da li biste se vas dvoje zakleli da ćete
sledeće obaveštenje zadržati za sebe? Da nikome nećete kazati ni
reč?“
„Obećavam“, kazao je Voren.
 Kendra je klimnula glavom.
„Kapetan nije Sfinga“, izjavio je Dugan. „Dopadaju nam se te
glasine jer odvraćaju pažnju ljudi s istine, i zato ne kvarite. A sada vi
meni kažite zašto vam je bilo toliko važno da saznate da li je kapetan
Sfinga.“
„Šta znaš o onome što se događalo u Utočištu za bajke ovog leta?“
upitao je Voren.
„Dogodilo se nešto neuobičajeno?“ upitao je Dugan.
„Onda ne mogu da ti kažem“, rekao je Voren. „Ništa od ovoga nije
naročito važno, samo sam ja previše oprezan. A obično sam takav
kada je reč o sudbini sveta. Ako kapetan bude smatrao da treba da te
obavesti o onome što se dogodilo, u tom slučaju možda ćemo moći još
o tome da porazgovaramo.“
„Razumem. Kazao sam ti ono što si želeo da saznaš. Jesi ii
spreman da odstupiš i dozvoliš Kendri da pođe u Izgubljenu mesu sa
mnom?“
„Ko još ide?“
„Samo ja, Kendra i Gavin.“
„Novi klinac?“
„Gavin je regrutovan zato što nam je potrebna njegova pomoć da
bismo se snašli u pećinama“, objasnio je Dugan. „Hoćeš li odstupiti?“
„Neću, ali ako obećaš da ćeš držati Kendru podalje od pećina, ako
mi dozvoliš da vam se pridružim i ako ona pristane, razmisliću o
tome. Znaš i sam da bih vam mogao biti od koristi. Još umem da
zaobiđem pokoju zamku.“
„Moraću da pitam kapetana“, kazao je Dugan.
„Razume se“, složio se Voren. „A ja moram da porazgovaram
nasamo s Kendrom kako bih ocenio njenu spremnost da pođe na taj
zadatak.“
„U redu“, kazao je Dugan, ponovo stavio masku i zaputio se ka
vratima. „Ostanite ovde. Odmah se vraćam.“ Potom je izašao.
Voren je čučnuo pored Kendre. „Šta ti misliš o ovome?“
prošaputao je.
 „Možda je soba ozvučena?“
„Sumnjam, ali nije nemoguće.“
„Ne znam“, kazala je Kendra. „Sve vreme mi se mota po glavi da
nas je Vanesa možda navukla da skačemo na svaku senku. Ako je
Sfinga prijatelj i ako ti pođeš s nama, bez oklevanja ću pristati.“
„Evo šta ja mislim“, prošaputao je Voren. „Ako je Sfinga prijatelj,
rado ću pomoći, ali ako je neprijatelj, biće mi još važnije da uđem u taj
rezervat. Krajnje mi je sumnjivo što su krenuli u potragu za novim
artefaktom, upravo zbog toga što, kako izgleda, jedva čekaju da ga
napune. Dugan me nije ubedio da kapetan nije Sfinga. On je dobar
momak, ali slagao bi da zaštiti jednu tako važnu tajnu. Čak i ako
kapetan nije Sfinga, sasvim lako može biti njegova marioneta.
Uostalom, Sfinga često razmenjuje tajne s Vitezovima.“
„Sfinga bi mogao biti na našoj strani“, podsetila ga je Kendra.
„Mogao bi“, priznao je Voren, „ali ako je na našoj strani, ne mogu
da zamislim da bi želeo da iko, pa čak ni on sam, zna lokacije tolikog
broja artefakata. Ako uzmemo u obzir Vanesinu optužbu, onda mi se
ta ideja da u kratkom roku tragamo za više artefakata nimalo ne
dopada. Na kraju krajeva, oni su s razlogom sakriveni na raznim
mestima.“ Nagnuo se bliže i usnama joj gotovo dodirnuo uvo, a onda
joj je, što je tiše mogao, šapnuo: „Moram da uđem u taj rezervat, ne da
bih im pomogao da se dokopaju artefakta, već da bih ga se sam
dokopao. Nema sumnje da će to dovesti do mog razlaza s Vitezovima
zore, ali niko ne bi trebalo da zna lokacije tolikog broja artefakata,
posebno kada postoji sumnja da bi ta osoba mogla biti naš neprijatelj.“
„To znači da bi trebalo da pođemo“, zaključila je Kendra.
„To u velikoj meri komplikuje stvari za tebe“, nastavio je Voren
jedva čujnim šapatom. „Rizično je da tek tako odeš u Izgubljenu mesu
i pomogneš im da dođu do artefakta, a da ne govorimo koliko će tek
biti opasno ukrasti ga od njih! Slobodno izigravaj nevinašce. Ja te
neću direktno umešati. Predstaviću stvar kao da sam izigravao tvog
zaštitnika da bih ostvario vlastite ciljeve. Može se desiti da Dugan
okrivi tebe. Ne mogu da ti garantujem bezbednost, ali postaraćemo se
da Tanu, Kolter i Sten saznaju gde si, kako bi ti pomogli da se na kraju
vratiš kući.“
Kendra je zatvorila oči i pritisnula šakom čelo. Već i na samu
pomisao da se izvuče stomak joj se zgrčio. Ako Društvu na kraju pođe
za rukom da otvori Zzyzx, to će biti kraj sveta. Vredi rizikovati da se
to spreči, zar ne?
„U redu“, kazala je Kendra. „Ako možeš i ti da pođeš s nama,
uradimo to.“
„Mrsko mi je što te stavljam u takav položaj“, prošaputao je
Voren. „Sten će me zadaviti. Iako mi se ne dopada što moram da
rizikujem, a postoji i mogućnost da grešimo, ipak smatram da nam
nema druge nego da pokušamo.“
Kendra je klimnula glavom.
Sedeli su u tišini i slušali pucketanje vatre u kaminu. Iako nije
očekivala da će se čekanje toliko odužiti, Kendri nije bilo dosadno.
Sve vreme je u glavi preispitivala situaciju i pokušavala da predvidi
kako će na kraju sve ispasti. To je bilo nemoguće, ali je uhvatila sebe
da čvrsto stoji iza toga da ona i Voren treba da odu u Izgubljenu mesu
i pokušaju nešto da saznaju. I možda nešto ukradu.
Dugan se vratio tek posle jednog sata. Skinuo je masku čim je
ušao. „Izvinite što ste čekali“, kazao je. „Kapetan je trenutno veoma
zauzet. Pomenuo je da postoje izvesne okolnosti o kojima nisam
mogao ništa da znam u vezi s nevoljama u Utočištu za bajke, koje
opravdavaju tvoju dodatnu obazrivost. Ako Kendra pristaje da ujutro
krene za Izgubljenu mesu, možeš i ti da se pridružiš, Vorene.“
Voren i Dugan pogledaše u Kendru.
„Nemam ništa protiv“, reče ona. Bilo joj je malo žao Tanua i
Koltera. Bez obzira na to kako će njen odlazak objasniti baki i deki,
oni će pobesneti!
 ŠESTA GLAVA

Pošast

S et je namerno bacio lopticu za bejzbol što je više i jače mogao da bi

Mendigu bilo teže da je uhvati. Primitivni drveni lutak krenuo je u
akciju istog časa kada je loptica poletela. Pojurio je preko travnjaka.
Drveni lutak veličine čoveka imao je rukavicu za bejzbol na jednoj
šaci i kačket na glavi. Zlatne kuke koje su mu služile kao zglobovi
začangrljale su kada se bacio preko živice i ispružio ruku s rukavicom
da uhvati lopticu.
Okretni lutak napravio je salto pre nego što je pao na zemlju.
Zakotrljao se, ustao i vratio lopticu Setu. Loptica je zazviždala kroz
vazduh u pravoj liniji umesto da napravi luk i udarila u Setovu
rukavicu. Gotovo mu je oprljila dlan. „Ne bacaj toliko snažno“, izdao
mu je uputstvo Set. „Moje šake imaju nerve!“
Drveni lutak je čučao i čekao da uhvati još jednu nemoguću loptu.
Pošto je uhvatio nekoliko lopti u dvorištu i vežbao udaranje palicom,
Set je bio ubeđen da neki klub iz prve lige može Mendigu da ponudi
višemilionski ugovor. Mendigo nije ispustio nijednu loptu i nijednu
nije promašio. Kada je lutak bacao lopte Setu, slao ih je gde god Set
da zatraži, i to željenom brzinom. Mendigo je bio u stanju da vrati
svaku nisku loptu u željenom pravcu i da stigne do svakog odredišta
pošto udari loptu. Razume se, problem bi mogla predstavljati
podobnost. Set nije bio siguran šta propisuje pravilnik Glavne bejzbol
lige kada je u pitanju džinovski magični lutak.
„Putujuće pozorište“, povikao je Set i visoko bacio loptu. Mendigo
je potrčao pre nego što se loptica odvojila od Setove šake. Sustižući
lopticu, prebacio je rukavicu sa šake na stopalo i izveo savršenu
zvezdu, uhvativši loptu u rukavicu na stopalu dok je stajao na rukama.
Lutak je vratio Setu loptu prilično snažno, ali ne onoliko kao
prethodni put.
Set je udario loptu odozdo i poslao je u drugom pravcu. Igranje
bejzbola s Mendigom ga je zabavljalo iako je znao da je lutak zapravo
njegova dadilja. Situacija je bila napeta od kada su se Kolter i Tanu
vratili i saopštili im da su Voren i Kendra otišli da obave nekakav
zadatak za Vitezove zore. I pored toga što nije znao sve pojedinosti,
Set im je strašno zavideo.
Deka i baka su teško primili tu vest, i od tada su još više štitili
Seta. Tehnički gledano, ona tri dana zabrane, kada nije smeo čak ni u
pratnji da ide na ekskurzije, bila su prošla, ali su mu ipak zabranili da
tog poslepodneva krene s Kolterom i Tanuom.
Deka je nadgledao nipsije dok su ostali bili odsutni i uverio se da
su ratoborni nipsiji bili nemilosrdni u svojoj želji da pokore ostale.
Svašta je pokušao, ali nije uspeo da ih odvrati od tog nauma. Na kraju
je morao da se pomiri s tim da će neukaljane nipsije uspeti da spase
jedino ako ih preseli. Kolter i Tanu trenutno su tragali za novim
prebivalištem za dobre nipsije. Iako je to bio rutinski zadatak, deka je
svejedno zabranio Setu da odlazi u šumu dok ne odgonetnu koja to
nova mračna stvorenja stoje iza svega.
Mendigo je vratio loptu Setu, koji ju je bacio u desnu stranu, niže
nego prethodni put. Mendigo je krenuo za njom, ali je na pola puta
stao i pustio da lopta padne u travu i da se otkotrlja u cvetnu leju. Set
se podbočio. Za razliku od Huga, Mendigo nije mogao da se podiči
slobodnom voljom on je samo izvršavao naređenja. A trenutno je na
snazi bilo naređenje da hvata lopte.
Mendigo je potpuno zaboravio na lopticu i zaleteo se ka Setu u
punoj brzini. Njegovo ponašanje zbunilo je Seta. Mendigo je nekada
bio u službi veštice Mjurijel, ali je početkom leta nekoliko vila
pomoglo Kendri da raskine tu vezu. Sada Mendigo prima naređenja
samo od osoblja Utočišta za bajke. Pokazao se veoma koristan, tako
da je deka sredio da Mendigo može da prođe kroz prepreke koje štite
dvorište i kuću.
Zašto se onda Mendigo zaleće na njega? „Mendigo, stani!“
povikao je Set, ali lutak nije obraćao pažnju na njega. Deka je izdao
Mendigu trajni nalog da ne dozvoli Setu da napusti dvorište. Da se
drveni lutak nije zbunio? Set nije bio ni blizu ivice travnjaka.
Kada je stigao do Seta, Mendigo je podmetnuo rame, obema
rukama obujmio Setove noge, podigao ga u vazduh i potrčao ka kući.
Dok se klatio preko drvenog ramena, Set je podigao pogled i ugledao
skupinu tamnih vila koja je jurila prema njima. Nisu ličile ni na jednu
vilu koju je Set ikada video. Njihova krila nisu se presijavala na
suncu. Odeća im nije svetlucala. Iako je nebo bilo bez oblačka i sunce
peklo, svih desetak vila bilo je obavijeno senkom. Iza svake od njih
protezao se jedva vidljiv, tanak i taman trag. Ove vile su umesto
svetlosti zračile tamu.
Vile su bile sve bliže, ali ni kuća nije daleko. Mendigo je krivudao
ne bi li izbegao mastiljave pruge senki kojima su ih vile gađale. Trava
je pobelela i svenula, cveće je uvelo i izbledelo, lišće se smežuralo i
osušilo. Jedna tamna pruga ošinula je Mendiga po leđima i na smeđem
drvetu pojavio se crni krug.
Mendigo je zaobišao stepenice, popeo se preko ograde trema i
otkloparao do vrata iza kuće. Tu je spustio Seta da bi ovaj otvorio
vrata. Set je potom naredio drvenom lutku da uđe unutra. Brže-bolje je
zatvorio vrata i počeo da doziva deku.
Setu je sada bilo jasno Mendigovo ponašanje. Najvažnije
naređenje izdato lutku glasilo je da u svakoj situaciji zaštiti one koji
žive u Utočištu za bajke. Drveni lutak je predosetio dolazak vila i znao
je da donose nevolju. Seta je ispunilo neprijatno osećanje da bi možda
već bio smeđi smežurani leš na travnjaku, ljudska verzija gnjecave
banane, da nije bilo Mendiga.
„Šta je bilo, Sete?“ upitao je deka čim je izašao iz radne sobe.
„Upravo su me u dvorištu napale zle vile“, jedva je uspeo da
izgovori Set.
Deka ga je ošinuo pogledom. „Da nisi opet pokušao da uhvatiš
neku od njih?“
„Nisam, kunem ti se. Ničim ih nisam isprovocirao“, uporno je
tvrdio Set. „Ove vile su drugačije. Divlje su i tamne. Pogledaj kroz
prozor.“
Set i deka odoše do prozora. Sumorno jato vila upražnjavalo je
svoju magiju na nizu ružinih grmova, pretvarajući zeleno lišće u
smeđe, a latice živih boja u crne.
„Nikada nisam video ovako nešto“, zaprepašćeno je izjavio deka,
posegnuvši za kvakom.
„Nemoj!“ upozorio ga je Set. „Nasrnuće na tebe.“
„Moram to da vidim“, kazao je deka i gurnuo vrata.
Vile su istog časa poletele ka tremu, ispaljujući tamne pruge. Deka
se brže-bolje vratio unutra. Vile su ostale da lebde ispred samog
trema. Njih nekoliko se smejalo. Dve su pravile grimase. Osušile su-
nekoliko biljaka u saksijama na tremu pre nego što su se udaljile.
„Nikada nisam čuo za ovakvo nešto“, rekao je deka. „Kako su
uspele da uđu u dvorište?“
„Uletele su u njega kao da im je tu mesto“, odvratio je Set, „kao i
svaka druga vila.“
„Vile su stvorenja svetlosti“, izgovorio je deka zanemoćalim
glasom i nesigurno, kao da okleva da poveruje u ono što se događa.
„Neki od nipsija su potamneli“, podsetio ga je Set.
Deka se namrštio i protrljao bradu. „Te vile nisu pale. Kada vila
padne, ona postaje đavolak i tada biva proterana iz dvorišta. Ove vile
su potamnele... izmenile su se na neki čudan način i zato im nije
zabranjen pristup u baštu. Nikada nisam čuo za tako nešto. Možda bi
trebalo privremeno da proteram sve vile iz bašte. Dok ne utvrdimo o
čemu je ovde reč. Nisam siguran da mogu da isključim samo tamne.“
„Da li je baka još u kupovini?“ upitao je Set.
„Jeste“, odvratio je deka. „Neće se vratiti najmanje još jedan sat.
Dejl je kod štala. Tanu i Kolter tragaju za mestom na koje bismo
mogli da preselimo dobre nipsije.“’
„Šta ćemo da radimo?“ zanimalo je Seta.
„-Rut ću pozvati telefonom“, kazao je deka. „Upozoriću je da
otvori četvore oči kada bude ulazila u dvorište. Poslaću Mendiga po
Dejla.“
„Možemo li da stupimo u vezu s Tanuom i Kolterom?“ upitao je
Set.
„Ne, ali Hugo je s njima“, odvratio je deka. „Ne preostaje nam
ništa drugo nego da se nadamo da mogu sami da se brinu o sebi.“
Okrenuo se i obratio lutku: „Mendigo, brzom brzinom da si doveo
Dejla iz štala, ne smeš dozvoliti da mu se išta loše usput dogodi.
Zaobiđi sva tamna stvorenja kao što su one vile.“
Deka je otvorio vrata i Mendigo je izjurio na trem, preskočio
ogradu i pojurio preko travnjaka. „Šta ja da radim?“ upitao je Set.
„Stražari kod prozora“, kazao je deka. „Nemoj izlaziti. Obavesti
me ako budeš primetio nešto neobično. Prvo ću pozvati baku, a onda
ću dati sve od sebe da dobijem Sfingu.“
Deka se žurno udaljio, a Set je krenuo od jedne do druge prostorije
i kroz prozore proveravao ima li napolju tamnih vila. Posle tri kruga je
odustao. Očigledno su odletele.
 Provere radi, otvorio je vrata i izašao na trem. I deka je uradio to
isto pre samo nekoliko trenutaka, a tada su tamne vile još bile na
vidiku. Set je bio spreman da se istog časa povuče, ali ga nije napala
nijedna tamna vila. Zar je deka već uspeo da ih protera iz dvorišta? Set
je seo u jednu od stolica okrenutih ka vrtu.
Sinulo mu je da je sada prvi put napolju bez nadzora od kada je
kažnjen zbog posete nipsijima. Istog časa je osetio želju da odjuri u
šumu. Gde bi mogao da ode? Možda do teniskog terena da vidi kako
su Dorin i Nevil. Ili do ribnjaka, da malo gađa kamenjem najade.
Ne. Posle napada vila morao je da prizna, mada nevoljno, da je
deka verovatno bio u pravu kada je kazao da ovo nije vreme za lutanje
po šumi. Uostalom, ako bi ga uhvatili, verovatno bi zauvek izgubio
dekino poverenje i zaradio zabranu izlaska do kraja života.
Primetio je nekoliko normalnih vila koje su lepršale po dvorištu.
Prišle su mrtvim ružama i stale da ih oporavljaju svetlucavim
munjama. Sasušene latice su porumenele. Uvijeni listovi su se
ispravili. Krte peteljke postale su sočne i zelene.
Vile očigledno još nisu proterane,.. one druge mora da su
dobrovoljno napustile dvorište. Set je gledao kako vile oporavljaju
upropašćenu vegetaciju. Nije pokušao da im priđe i pogleda izbliza šta
rade. Nije drag čak ni lepim vilama. Još mu nisu oprostile što je
prošlog leta jednu od njih slučajno pretvorio u đavolka. Tada su ga
kaznile, vila je na kraju vraćena u prvobitno stanje, i on se silno
izvinjavao, ali ga vile i dalje uglavnom preziru.
Uzbuđenje koje su izazvale tamne vile polako je splasnulo jer više
nisu bile na vidiku i Set je počeo da se dosađuje. Kada bi mu deka
poverio ključeve tamnice, on bi već smislio kako da provodi vreme
tamo dole. Jedva čeka da se Mendigo vrati. Želeo bi da se zameni s
Kendrom i upusti se u pustolovinu koja je toliko tajna da mu niko nije
saopštio pojedinosti. Malo je nedostajalo da zažali što nije krenuo u
kupovinu s bakom!
Šta bi mogao da radi? U spavaćoj sobi na tavanu ima mnogo
igračaka, ali ga više ne privlače. Možda bi mogao da pocepa nešto
odeće i ostavi je brovnijima da je zakrpe. Poboljšanja koja oni prave
uvek su zanimljiva.
Set je ustao s namerom da se vrati unutra, ali je u tom trenutku iz
šume izašla nekakva prilika od pare. Maglovito providno obličje
klizeći se zaputilo ka tremu. Set je na svoj užas shvatio da ta sablasna
pojava liči na Tanua, samo što je paperjasta i nematerijalna.
Da li je Tanu ubijen? Da li je ovo njegov duh došao da ih
proganja? Set je smrknuto posmatrao približavanje gasovitog obličja.
„Da li si ti duh?“ doviknuo mu je Set.
Tanu od pare je odmahnuo glavom i napravio pokret rukom kao da
pije iz boce.
„Napitak?“ upitao je Set. „Tako je, imaš napitak koji te pretvara u
gas. Kendra je kazala da ga je Voren upotrebio dok ste se borili protiv
džinovskog pantera!“
Tanu je klimnuo glavom i doplovio bliže. Odnekud je zaduvao
povetarac, skrenuo ga s kursa i privremeno rasturio njegovo maglovito
telo. Kada je povetarac zamro, Tanu se ponovo oblikovao i nastavio
ka tremu. Set nije odoleo. Morao je da gurne ruku kroz nematerijalnog
Samoaćanina. Gas je više ličio na prah nego na maglu. Ni trunka se
nije zadržala na njegovoj šaci.
Tanu je dao Setu znak da otvori vrata kuće. Set ga je poslušao i
ušao za njim u kuću. „Deko, Tanu se vratio! U gasovitom stanju!“
U kući je Tanu postao nekako čvršći. Set je zavukao šaku u
Tanuov stomak i uskomešao paru.
„Šta je bilo, Tanu?“ upitao je deka, dojurivši u sobu s mobilnim u
ruci. „Neka nevolja?“
Samoaćanin je klimnuo.
„Gde je Kolter? Je li on dobro?“
Tanu je odmahnuo glavom.
„Mrtav?“ upitao je deka.
Tanu je blago odmahnuo glavom i slegnuo remenima.
„Da li mu je potrebna naša pomoć?“
Tanu je blago okrenuo dlan jedne šake.
„Nije mu potrebna pomoć ovog časa.“
Tanu je potvrdno klimnuo.
„Preti li nam neposredna opasnost?“
Tanu je odmahnuo glavom.
 „Koliko vremena treba da prođe dok se ne vratiš u normalno
stanje?“
Tanu se namrštio i podigao jednu šaku s raširenim prstima.
„Pet minuta?“ upitao je deka tek da bude siguran.
Tanu je potvrdio klimanjem glave.
Stražnja vrata su se otvorila i u kuću je ušao Dejl s Mendigom.
„Šta se dešava?“ upitao je Dejl primetivši gasovitog Tanua. „Mendigo
se pojavio u štali i kidnapovao me.“
„Iskrsao je problem“. kazao je deka. „Tamne vile napale su Seta u
dvorištu.“
Tanu je razrogačio oči i počeo žustro da gestikulira.
„Tamne vile su i tebe napale?“ upitao je Set.
Tanu je bocnuo Seta prstom i nedvosmisleno klimnuo glavom.
„Da li si danas primetio bilo šta neobično kod bilo koga od
stvorenja u rezervatu?“ deka je upitao Dejla.
„Ništa ni nalik tamnim vilama“, odvratio je on.
„Pozvao sam Rut. Povešće računa u povratku kući. Sfingu i dalje
ne mogu da dobijem.“
„Kada će da očvrsne?“ upitao je Dejl, prelazeći pogledom preko
Tanua.
„Za pet minuta“, odvratio je deka.
„Mogu li da odem po vodu?“ upitao je Dejl.
„Svima bi nam dobro došla“, primetio je deka.
Otišli su u kuhinju i Dejl im je svima sipao po veliku čašu hladne
vode iz frižidera. Dok je Set pijuckao vodu, Tanu se sjedinio i brzo
vratio u pređašnje stanje, što je bilo propraćeno kratkim šištanjem.
„Izvinjavam se zbog ovoga“, kazao je Tanu. „Nisam siguran da
bih uspeo da umaknem bez pomoći napitka.“
„Šta se dogodilo?“ smireno je upitao deka.
Tanu je otpio malo vode. „Kao što smo i planirali, krenuli smo u
potragu za novim domom za fine nipsije. Istraživali smo livadu u
obliku polumeseca u blizini mesta gde se nekada nalazila
Zaboravljena kapela. Znate na koju mislim?“
 „Svakako“, odvratio je Dejl.
Deka je klimnuo glavom.
„I ja bih znao da ste mi dozvolili da istražujem“, progunđao je Set.
„Naišli smo na roj vila koje su se prepirale. Jurcale su unaokolo
poput pasa za borbu. Bilo je tu i svetlih i tamnih vila. Kada bi neka
tamna vila uspela ustima da dodirne svetlu, svetla bi se ugasila i
postala tamna. Ali nismo videli da je ijedna svetla vila uspela da
preobrazi neku tamnu.“
„Koliko je bilo vila?“ upitao je deka.
„Mora da ih je bilo blizu trideset“, odvratio je Tanu. „U početku je
delovalo da su snage izjednačene, ali nije mnogo prošlo i tamnih je
već bilo tri puta više od svetlih. Kolter i ja smo zaključili da će biti
bolje da prekinemo svađu pre nego što sve vile budu izmenjene. On
ima taj kristal koji izaziva ošamućenost kod ljudi, pa je mislio da će
njime bar nakratko uspeti da prekine bitku i svetlim vilama da priliku
da umaknu.
„Onog časa kada smo kročili na čistinu, tamne vile su zaboravile
na svetle i ustremile se na nas. Nismo imali vremena za razmišljanje.
Kolter mi je rekao da smesta popijem napitak i postanem gasovit.
Hugo se isprečio između nas i jata tamnih vila i one su se okomile na
njega. Crnom magijom sasušile su travu na njegovom telu i ostavile
crne tragove po njemu. Kolter je visoko podigao kristal i naredio
Hugu da se povuče u štalu. Ispravno je postupio. Teško da je Hugo
mogao bilo šta da uradi protiv tako brojnog neprijatelja. Golem ga je
poslušao, a vile su se okomile na Koltera. Kristal je omeo njihov let.
Većina je pala na tle. Njih nekoliko uspelo je da sleti na Koltera.
Počele su da ga ujedaju i on je nestao.“
„Da nije navukao rukavicu za nevidljivost?“ pun nade upita Set.
„Nije“, odvratio je Tanu. „Jednostavno je nestao. Ja sam popio
napitak čim su vile krenule na mene i uspeo sam na vreme da
postanem gasovit. Bile su besne, proletale su kroz mene, gađale me
mlazevima crnila, ali kada su se uverile da im je sve uzalud, naprosto
su odletele.“
 „Nisu mogle da ubiju Koltera“, kazao je Dejl. „Bez obzira na to da
li su tamne ili ne, i dalje ih vezuje sporazum. Nalazili ste se na
neutralnom terenu. Nisu mogle da ubiju Koltera jer on nije ubio nikog
u Utočištu za bajke.“
„Upravo zbog toga i mislim da nije mrtav“, kazao je Tanu. „A
opet, bacile su nekakvu kletvu na njega usled koje je ili postao
nevidljiv, ili su ga teleportovale na neko drugo mesto. Pročešljao sam
tu oblast, ali nisam pronašao nikakav dokaz da je nevidljiv. Nikakvo
ulegnuće u travi tamo gde je možda ležao ili stajao. Čuo bih ga da je
pustio glasa od sebe, ali ništa od toga. To je sve što znam. Došao sam
pravo ovamo.“
„Siguran si da se Kolter nije preobrazio u tamnu verziju sebe?“
upitao je deka. „Jednostavno je nestao?“
„Samo to sam video“, odvratio je Tanu. „Možda se pretvorio u
travu, komarca ili kiseonik. Možda se smanjio. Može se desiti da
zakoni ne važe za ta tamna stvorenja i da Kolter više ne postoji ni u
kakvom obliku.“
Deka je uzdahnuo i pognuo glavu. Kada ju je ponovo podigao,
izgledao je baš tužno. „Ne znam da li sam i dalje podoban da budem
čuvar. Možda sam ostario. Možda sam izgubio osećaj. Možda bi
trebalo da se povučem i zatražim od Alijanse konzervatora da imenuje
novog nadglednika umesto mene. U poslednje vreme jedna katastrofa
nadovezuje se na drugu i oni koje najviše volim stradaju usled moje
nesposobnosti.“
„Nisi ti za to kriv“, kazao je Tanu, spustivši mu šaku na rame.
„Znam da ste ti i Kolter stari prijatelji.“
„Ne tražim od vas da saosećate sa mnom“, kazao je deka. „Samo
pokušavam da budem objektivan. Prošle godine dva puta su me
uhvatili. I svaki put rezervat je doveden na ivicu propasti. Može se
desiti da sam postao smetnja i da Utočište za bajke i oni koji ovde žive
više ne mogu da očekuju pomoć od mene.“
„Problemi ne mogu uvek da se izbegnu“, kazao je Dejl, „ali zato
možeš da prebrodiš nevolju i izađeš kao pobednik. To ti je u prošlosti
polazilo za rukom i očekujem da to ponoviš.“
Deka je odmahnuo glavom. „U poslednje vreme nisam rešio
nijednu situaciju. Da nije bilo mojih unuka, koji su rizikovali živote,
kao i vas ostalih i mnogo sreće, Utočište za bajke bilo bi u
ruševinama.“
Set je sada prvi put video deku Sorensona malodušnog. Kako da
ga natera da živne? Požurio je da kaže: „Prvi put sam ja izazvao
nevolju koja nas je snašla. Drugi put nas je izdala Vanesa. Ti nikada
nisi uradio ništa loše.“
„A ovog puta?“ upitao je deka mirnim i tužnim glasom. „Ne samo
što sam dopustio, ne namerno doduše, da tvoja sestra ode na opasan
zadatak hiljadu kilometara odavde, već sam svog najstarijeg prijatelja
poslao u smrt. Kako su mogli da mi promaknu znaci upozorenja?“
„Bićeš nepodoban za čuvara samo ako nastaviš da veruješ u takve
gluposti“, nežno mu je kazao Tanu. „Niko nije mogao ovo da
predvidi. Misliš li da bismo Kolter i ja rizikovali da priđemo vilama da
smo osetili opasnost? Ovo je vreme previranja. Strašni zlotvori
okomili su se na Utočište za bajke. Do sada si uspeo sve da prebrodiš,
isto kao i mi. Dosta sam proputovao i na pamet mi ne pada niko ko bi
bolje od tebe čuvao ovaj rezervat, Stene.“
„Podržavam te“, kazao je Dejl. „Seti se samo ko bi najverovatnije
odredio novog čuvara ako se ti povučeš i ne imenuješ naslednika.“
„Sfinga?“ nagađao je Set.
„Konzervatori u njega imaju najviše poverenja“, priznao je deka.
„Kolter je najverovatnije živ“, kazao je Tanu. „Saberi se, Stene.
Treba nam plan.“
„Hvala svima. Tebi, Tanu, kao i tebi, Dejle, i tebi, Sete.“ Deka je
napućio usne, a pogled mu je postao tvrđi. „Potrebna su nam
obaveštenja. Do Sfinge očigledno ne možemo da dopremo. Imajući u
vidu ozbiljnost situacije, mislim da je kucnuo čas da ispitamo Vanesu
i otkrijemo šta ona još zna.“
 Slago i Vurš vodili su mršavog humanoida koji je podsećao na
pticu niz vlažni hodnik tamnice. Okovani zatvorenik imao je glavu
sličnu galebovoj i bio je prekriven sivim olinjalim perjem. Slago je
držao baklju, a deka je išao pored njih i osvetljavao ih baterijskom
lampom. Kada je snop svetla lampe skrenuo uvis i odbio se o okrugle
crne oči čoveka ptice, on je zabacio glavu i ljutito zakreštao. Vurš je
cimnuo lanac pričvršćen za gvozdenu ogrlicu i naterao pticolikog da
posrne u stranu. Deka je ugasio baterijsku.
„Jeste li spremni?“ upitao je deka, pogledavši Tanua, Dejla i baku.
Tanu je držao lisice, Dejl je stezao palicu, a baka je čvrsto držala
samostrel. Istovremeno su klimnuli.
Deka je otvorio prednju stranu Neme kutije i pred njima se pojavio
prazan prostor u koji je mogao da stane zatvorenik. Goblini čuvari
uveli su pticolikog unutra. Deka je zatvorio vrata i kutija se okrenula
za sto osamdeset stepeni. Sada su se pred njima' nalazila ista vrata,
samo na naspramnoj strani. Deka ih je otvorio i oni ugledaše Vanesu u
bakinoj staroj kućnoj haljini, s bledim osmehom na usnama. Svetlost
baklje isticala je njene prefinjene crte lica. Vanesina koža izgubila je
nešto od svoje boje u odnosu na prethodni put kada ju je Set video, ali
su zato njene tamne oči tinjale. Morao je da prizna da je i dalje
neverovatno lepa.
„Koliko je prošlo?“ upitala je, izašla iz kutije i ispružila ruke da joj
Tanu stavi lisice.
„Šest nedelja“, odgovorio je deka dok je Tanu zaključavao lisice.
„Gde su moje životinje?“
„Neke smo oslobodili“, kazao je deka. „Ostale smo dali onima koji
su u stanju da se staraju o njima.“
Vanesa je klimnula glavom kao da je zadovoljna. Bledi osmeh
pretvorio se u zlobno smeškanje. „Dozvolite mi da pogađam. Kendra
više nije ovde i Utočište za bajke je zadesila neka nesreća.“
 Deka i baka su se oprezno pogledali. „Kako si znala?“ upitala je
baka.
Vanesa je podigla sputane šake visoko iznad glave i izvila leđa.
Zatvorila je oči. „Kada jednom shvatiš kako Sfinga funkcioniše, lako
je predvideti šta će sve preduzeti iz predostrožnosti. Na isti način
predvidela sam da će mi zariti nož u leđa i zatvoriti me u tu bednu
kutiju.“
„Kako si ovo predvidela?“ upitao je deka.
Vanesa se sagla i dodirnula prstima pod, ne savivši noge u
kolenima. „Oslobodili ste me iz kutije i svi ste tako ozbiljni, što je
siguran znak da je u pitanju neka nevolja. Razmotrite okolnosti.
Sfinga ne sme da dozvoli da bude razotkriven kao vođa Društva
zvezde Večernjače. Čak i da vam nisam ostavila poruku, bilo je
dovoljno tragova o tome šta radi da biste na kraju verovatno i sami
posumnjali u njega. Uspeo je da se dočepa artefakta i da oslobodi
prethodnog zatvorenika iz Neme kutije. Ovaj rezervat više mu nije ni
od kakve koristi. Njegov naredni korak verovatno će biti da pokrene
plan kojim će uništiti Utočište za bajke i sve vas zajedno s njim osim
Kendre, za koju podozreva da bi mu još mogla biti od koristi.
Ubeđena sam da je smislio nekakav izgovor pod kojim ju je na vreme
odveo odavde. Svima vam preti strašna opasnost. Kada Sfinga počini
zločin, on se otarasi svih dokaza, razumete li? Potom, sigurnosti radi,
spali i komšiluk.“ Vanesa je zamahivala sputanim rukama s jedne na
drugu stranu, uvrćući se u struku. „Ne mogu da vam opišem koliko mi
prija ovo istezanje.“
„Možeš li da pogodiš na koji način pokušava da uništi Utočište za
bajke?“ upitao je deka.
Vanesa je podigla obrvu. „Neke od Sfinginih strategija lako je
predvideti. Mada to nije slučaj i s njegovim metodama. Bilo šta da je
pokrenuo, vi to verovatno nećete moći da zaustavite. Utočištu za bajke
je odzvonilo. Pretpostavljam da ću biti bezbednija ako me vratite u
Nemu kutiju.“
„Ne brini, Vanesa“, kazala je baka. „Vratićemo te.“
 „Mislim da niste u potpunosti svesni sadašnje opasnosti, zar ne?“
upitala je Vanesa deku.
„Ništa slično nikada nismo videli.“
„Recite mi nešto o tome, možda mogu da pomognem. Radila sam
za Društvo izvesno vreme.“ Vanesa je počela da trči u mestu, visoko
podižući kolena.
„Stvorenja u Utočištu za bajke tamne“, rekao je deka. „Za sada je
promena najuočljivija među nipsijima i vilama stvorenja svetlosti
preobražavaju se u stvorenja tame i po izgledu i po ponašanju. Ne
govorim o palim vilama koje postaju đavolci. Videli smo vile ogrnute
senkom koje magiju koriste da sparuše i unište, umesto da nahrane i
polepšaju.“
„I to stanje se širi?“ upitala je Vanesa, sve brže trčeći u mestu.
„Kao kakva magična pošast“, odvratio je deka. „A da stvari budu
još gore, za tamne vile ne postoje ograničenja, kao ni za svetle, tako da
mogu da uđu i u dvorište.“
Na licu joj se pojavio izraz divljenja. „Slobodno prepustite Sfingi
da smišlja nove načine za brisanje rezervata sa lica zemlje! Nikada
nisam čula za epidemiju kakvu opisujete. Dozvolite mi da nagađam:
iako sumnjate u Sfingu, obratili ste mu se za pomoć, ali od njega ni
traga ni glasa.“
Deka je klimnuo glavom.
„Ne javlja vam se jer očekuje da ćete uskoro biti pokojni. Imate
dve mogućnosti. Jedna je da napustite rezervat. A druga da pokušate
da zaustavite pošast koju je Sfinga stvorio, omanete i na kraju ipak
napustite rezervat. Pretpostavljam da ćete odabrati ovu drugu
mogućnost.“
„Napuštanje Utočišta za bajke ne dolazi u obzir“, rekao je deka.
„Bar dok svi ne uradimo sve što možemo ne bismo li ga spasili. A
sigurno ne pre nego što otkrijemo tajnu koja stoji iza ove pošasti da
bismo mogli da sprečimo njeno pojavljivanje negde drugde.“
Vanesa je prestala da stupa visoko podižući noge. Tek se malo bila
zaduvala. „Bez obzira na to da li možete ili ne da spasete Utočište za
bajke, vaša namera da otkrijete prirodu te pošasti je razborita. Imate li
neki trag?“
„Za sada ne“, rekla je baka. „Tek smo danas shvatili koliko je to
stanje zarazno i kako se brzo širi.“
„Možda bih mogla da vam pomognem ako mi dozvolite“, ponudila
se Vanesa. „Magična stvorenja su moja specijalnost.“
„Kao i kontrolisanje žrtava u snu“, podsetila je baka sve prisutne.
„Mogli biste da postavite stražara“, predložila je Vanesa.
„Pre nego što smo otvorili kutiju, obećali smo sami sebi da se
vraćaš unutra“, kazao je deka.
„U redu, kada sve drugo zakaže i kada se predomislite, znate gde
ćete me naći“, rekla je ona. „Nema kutija i nije tako loša kao što sam
očekivala, zaista. Pošto provedete izvesno vreme u njoj stojećki i
čekajući u tami, zapadnete u trans. Nije to duboki san, ali se isključite,
izgubite pojam o vremenu. Nisam bila ni gladna ni žedna mada bih
sada mogla nešto da popijem.“
„Možeš li da nam pružiš valjani dokaz da je Sfinga izdajnik?“
upitala je baka.
„Teško ćete doći do dokaza. Znam imena drugih izdajnika. Nisam
se ja jedina infiltrirala među Vitezove zore. A znam i jednu tajnu koja
će vas raspametiti. Razume se, neću vam otkriti ništa više ako mi ne
obećate da ćete me osloboditi. Uzgred budi rečeno, gde je Kendra?“
postavila je to pitanje izigravajući nevinašce.
„Na tajnom zadatku“, odvratio je deka.
Vanesa se nasmejala. „Zar je već krenuo po novi artefakt?“
„Nisam pomenuo...“
Vanesa se još glasnije nasmejala, prekinuvši ga. „U pravu si.“
Zakikotala se. „Kendra nije u Arizoni, niti u Australiji. Teško mi je da
poverujem da je Sfinga posle toliko vremena prestao da se obuzdava i
da hita ka cilju. Znate li ko je krenuo s njom?“
„Dovoljno smo joj kazali“, rekla je baka.
„U redu“, rekla je Vanesa. „Želim vam puno sreće sa Sfingom.
Srećno vam bilo i s tom pošasti. Takođe vam želim da ponovo vidite
Kendru.“ Unatraške se vratila u Nemu kutiju, samozadovoljno ih
odmeravajući.
„A mi tebi želimo da izađeš odatle“, rekla je baka. Vanesa je
razrogačila oči kada je shvatila da će baka zalupiti vrata. Baka se
okrenula ka ostalima. „Ne želim da nas drži u šaci zato što se
plašimo.“
„Na kraju će nam ipak možda biti potrebna njena pomoć“, kazao je
deka.
Nema kutija se okrenula i baka je otvorila vrata. Slago i Vurš
preuzeše pticolikog. „Udvostručiću svoja nastojanja samo da to
izbegnemo.“
„Nismo u vezi s Vorenom, tako da Kendra u skorijoj budućnosti
neće imati koristi od toga što Vanesa zna ko su potencijalni izdajnici“,
kazao je deka. „Vanesa ne može da pruži nikakav dokaz da je Sfinga
vođa Društva. A stekao sam utisak da i ona samo nagađa, isto kao i
mi, o tome kako bi trebalo da se suprotstavimo ovoj pošasti.
Pretpostavljam da bismo mogli da se suzdržimo od daljih pitanja, bar
za sada.“
„A šta ćemo sad?“ upitao je Set.
„Moramo da ustanovimo šta je izazvalo pojavu ove pošasti“, kazao
je deka, „kako bismo mogli da pronađemo način da je zaustavimo.“
 SEDMA GLAVA

Izgubljena mesa

P razni put ispred Kendre protezao se u daljinu sve dok nije izbledeo
u treperavoj zamagljenoj vrelini. Njeno mišljenje o pustinji
promenilo se već nekoliko puta tokom vožnje kamionetom koji se
truckao preko pustog krivudavog puta. Bio je to grub predeo...
neravne ravnice ispresecane stenovitim jarugama i mesama platoima
okomitih litica. Mlak vazduh strujao je iz otvora na komandnoj tabli,
odbijajući da se ohladi.
Nisu se sve vreme vozili putevima. Nebrojene kilometre prevalili
su po neobeleženom terenu, što je samo još više isticalo izolovanost
njihovog skrivenog odredišta. Uputstva koja bi putnik mogao da nađe
na internetu ne bi ga odvela ni blizu Izgubljene mese.
Vozač je bio ćutljivi Navaho Indijanac od pedesetak godina za čiju
kožu bi se moglo reći da je uštavljena. Nosio je besprekorno čisti beli
kaubojski šešir i kravatu. Kendra je pokušala da ga uvuče u razgovor.
Odgovorio je na sva direktno postavljena pitanja, ali nije detaljno
objašnjavao, niti se o bilo čemu raspitivao. Zvao se Nil. Jednom se
oženio i bio je u braku manje od godinu dana. Nema dece. Počeo je da
radi u Izgubljenoj mesi još kao tinejdžer. Složio se s konstatacijom da
je dan topao.
Voren, Dugan i Gavin izvalili su se u stražnjem delu kamioneta, u
koji su potrpali i prtljag, i na oči natukli šešire koji su ih štitili od
sunca. Kendri je bilo dovoljno da se seti koliko je tek njima vruće i
koliko su prašnjavi, pa da prestane da se žali na loše hlađenje u
kamionetu.
„Još malo pa smo stigli“, kazao je Nil. Bile su to prve reči koje je
svojevoljno izgovorio od onog: „Ja ću poneti vaš prtljag“, izrečenog
na malom aerodromu u Flegstafu.
Kendra se nagnula napred, tražeći bilo kakav orijentir osim
sprženog tla i tirkizne američke komoljike. Jedino što se nije uklapalo
u okolinu bile su niska ograda od bodljikave žice, kojoj su se polako
približavali, kao i kapija od izbledelog drveta koja će im uskoro
preprečiti put. Ograda od trostruke bodljikave žive protezala se u
nedogled u oba pravca. Na kapiji je visio izbledeli znak na kojem je
pisalo „zabranjen prolaz“. Pozadina je bila crvena, a slova bela.
„Vidim samo ogradu i ništa više“, primetila je Kendra.
Nil ju je pogledao. Toliko je začkiljio da je pomislila da žmuri.
„Vidiš ogradu?“
„Svakako. Bodljikava žica. Da li uspeva bilo koga da zadrži?“
„Trideset godina vozim se ovim putem“, kazao je on. „I dalje ne
mogu da vidim ogradu dok ne prođem kroz nju. Moćna čarolija za
odvraćanje pažnje. Moram da se usredsredim na put. Svaki put isto.
Moram da se izborim sa željom da okrenem kola, iako tačno znam
kuda idem.“
„Oh“, izustila je Kendra. Nije nameravala na sva zvona da obznani
kako čarolija za odvraćanje pažnje ne deluje na nju, ali nije joj palo na
pamet ništa čime bi mogla da objasni kako to da bez problema vidi
ogradu. Evo je ispred njih, tri paralelna niza bodljikave žice
pričvršćena za tanke zarđale motke.
Kada je kamionet stigao do kapije, Nil je usporio i zaustavio
kamionet, otvorio kapiju, vratio se u kola i provezao ih kroz nju. Onog
časa kada je kamionet prošao kroz ogradu, pred njima se ukazao
ogromni plato koji je dominirao predelom. Kendri nije bilo jasno kako
ga do sada nije primetila. Mesa koja se uznosila pred njima ne samo
što je bila ogromna već i upečatljiva. Strme stranice bile su prošarane
belim, žutim, narandžastim i crvenim slojevima.
„Dobro nam došli u Izgubljenu mesu“, kazao je Nil, ponovo
zaustavivši kamionet.
„Ja ću!“ doviknuo je Voren kada je Nil otvorio vrata da ponovo
iziđe. Voren je otrčao do kapije i zatvorio je. Nil je zatvorio svoja
vrata čim je Voren ponovo uskočio u kamionet.
Kendra je primetila da impozantni plato ne predstavlja jedinu
promenu u pejzažu s ove strane ograde. Visokih saguaro kaktusa koji
su zaobljenim zelenim rukama pokazivali put neba bilo je u ovde u
izobilju. Džošuino drveće iskrivljenih grana koje su poprimale
neverovatne oblike raslo je između saguaro kaktusa.
„Pre samo jednog minuta nije bilo ovakvih kaktusa“, primetila je
Kendra.
Nil je odmahnuo glavom. „Ovakvih nije. Mi ovde imamo
drugačiju šumu.“
Kamionet je ubrzao. Sada se kretao po popločanom putu. Asfalt je
bio prilično taman, što bi moglo značiti da je nedavno postavljen. „Je
li to Izgubljena mesa?“ upitala je Kendra, posmatrajući plato.
„Ploča koja je nestala kada je osnovan rezervat. Ovde je zovemo
Obojena mesa. Gotovo niko ne zna, ali Navaho Indijanci dobili su
najveći rezervat u zemlji delimično i zbog toga što je trebalo sakriti
ovo posvećeno mesto.“
„Da li Navaho Indijanci upravljaju njime?“ upitala je Kendra.
„Ne samo oni. Mi Dinei smo novi ovde u poređenju s narodom
Pueblo.“
 „Da li je rezervat već dugo ovde?“ upitala je Kendra. Konačno je
uspela da otkravi Nila.
„Ovo je najstariji rezervat na našem kontinentu, osnovan je
vekovima pre dolaska kolonizatora iz Evrope i u početku je njime
upravljala drevna rasa koju autsajderi nazivaju Anasazi. Rezervat su
zapravo osnovali persijski mudraci. Želeli su da on ostane tajna. U to
vreme, s druge strane Atlantika, nisu znali za ovu zemlju. Mi se i dalje
uspešno borimo da ne dospe na karte.“
„Obojenu mesu nemoguće je videti s druge strane ograde?“ upitala
je Kendra.
„Čak ni pomoću satelita“, ponosno je kazao Nil. „Ovaj rezervat je
suprotnost fatamorgani. Ne vidite nas, ali mi smo tu.“
Kendra je primetila vile koje su letele među kaktusima. Neke su
bile jarkih boja i imale krila leptira ili vilinkonjica, ali je većina bila u
nijansama sličnijim ovozemaljskim. Mnoge su imale krljušti ili ljuske.
Njihova krila podsećala su Kendru na krila skakavaca i buba. Jedna
krznata smeđa vila zalepetala je krilima slepog miša.
Kada je kamionet zavio za ugao, pred njima su se ukazale nove
vrste kaktusa. Lišće nekih od njih podsećalo je na mačeve, drugi su
pak imali duge i tanke ruke, dok su ostale krasile crvenkaste igle.
Kendrin pogled privukao je veliki zec s kratkim parom račvastih
rogova koji je sedeo pored nekoliko loptastih kaktusa i mrdao
njuškom kao da ispituje vazduh.
„Onaj tamo zec ima rogove!“ uzviknula je Kendra.
„Džakalup“, kazao je Nil. „Donosi sreću.“ Pogledao je Kendru ne
pomerivši glavu. „Da li si jutros pila mleko?“
„Voren ima nešto nalik na puter što deluje isto kao i mleko“,
dvosmisleno je odvratila Kendra. Voren je zaista imao takvu
supstancu, spravljenu od mleka džinovskog morža iz rezervata na
Grenlandu. On je jutros i pojeo malo tog putera da bi mogao da vidi
magična stvorenja u Izgubljenoj mesi. Kendra je jedino izostavila da
pomene da ona nije dobila ni komadić, jer njoj ni mleko ni puter više
nisu potrebni da bi videla magična stvorenja.
 Kamionet je savladao uzvišicu i pred njima su se ukazale glavne
zgrade Izgubljene mese. Kendra je prvo uočila ogromni kompleks
pueblo, koji je podsećao na dvadesetak umetnički poređanih kockastih
domova od ćerpiča. Prozori su bili tamni, bez stakla. Drvene grede
štrčale su iz crvenkastosmeđih zidova. Pored puebla nalazila se bela
hacijenda s krovom od crvenog crepa. Hacijenda u obliku potkovice
delovala je znatno modernije od puebla. Visoki vodotoranj sagrađen
na dugačkim štulama bacao je senku na hacijendu.
Na drugoj strani praznog prostora, s jedne strane kuća, nalazile su
se još dve građevine. Jedna je bila ogromna drvena zgrada
zakrivljenog limenog krova. Iako nigde nije videla pistu, Kendra se
zapitala nije li to hangar za avione. Druga je bila niska građevina s
kupolom koja je zaklanjala široku oblast. Džinovska crna glava krave
koja je bila veća čak i od Viole provirivala je kroz veliki otvor iznad
samog tla. Krava je žvakala seno iz ogromnog valova. Kada je videla
tu ogromnu glavu u nivou tla, Kendra je shvatila da krov u obliku
kupole sigurno prekriva izuzetno veliku jamu u kojoj živi krava kolos.
Kamionet je vijugao po putu punom krivina i na kraju se zaustavio
na popločanom delu ispred hacijende. Pre nego što je Nil ugasio
motor, glavna vrata su se otvorila i na njima se pojavila niska
Indijanka. Srebrna kosa bila joj je pokupljena u okruglu punđu, a
preko ramena je prebacila šareni šal. Iako joj je bakarna koža bila
ispucala, imala je žive oči i žustro je koračala.
Posle nje je izašlo još nekoliko ljudi. Jedan muškarac velikog
stomaka i uskih ramena, dugačkih udova i gustih sedih brkova koračao
je pored visoke vitke Indijanke široke vilice i visokih jagodica. Iza
njih je izašla pegava žena kratke smeđe kose koja je u invalidskim
kolicima gurala debeljuškastog Meksikanca okruglog lica.
Kendra se spustila na tle s visokog stepenika kamioneta, dok su
Voren, Dugan i Gavin iskočili iz stražnjeg dela. „Dobro nam došli u
Izgubljenu mesu“, rekla je starija žena s punđom. „Ja sam Roza,
ovdašnja čuvarka. Drago nam je što ste ovde.“
Predstavili su se jedni drugima. Visoka mlađa žena bila je Rozina
kćerka Mara. Ona ni reč nije izgovorila. Visoki mršavko čudne građe,
koji je imao brkove, zvao se Hal. Tami je bila žena koja je gurala
invalidska kolica, i ona je izgleda znala Dugana. Tip u invalidskim
kolicima bio je Havijer. Nije imao jednu nogu, a druga mu je bila
pričvršćena udlagom.
Odlučeno je da Voren i Dugan porazgovaraju s Rozom, Tami i
Havijerom u hacijendi. Nil i Mara pomogli su Vorenu i Duganu da
unesu prtljag u kuću, ostavivši Kendru i Gavina same s Halom, koji
im je dodeljen kao vodič kroz rezervat.
„Ovo )e vrhunac“, izjavio je Hal kada su se ostali udaljili. „Nebo
se ruši na nas, a oni nam šalju dvoje tinejdžera. Nemam ništa protiv
vas, da znate. Prva stvar koju obdareni um nauči u Izgubljenoj mesi
jeste ta da izgled može da zavara.“
„K-k-ko je umro?“ upitao je Gavin.
Hal je podigao obrve. „Mislim da nije na meni da vam to kažem
ako vam već oni to nisu saopštili.“
„I Havijer je tada bio ranjen?“ mozgao je Gavin.
„Tako su mi rekli“, odvratio je Hal, zakačivši palčeve za gajke na
farmericama. Tim pokretom skrenuo je Kendri pažnju na tešku
srebrnu kopču s veličanstvenim losom ugraviranim na prednjoj strani.
„Vruće danas“, primetila je Kendra.
„Ako ti tako kažeš“, ustvrdio je Hal. „Uskoro će sezona monsuna.
Ove nedelje kiša je noću padala u dva navrata. Temperatura se spustila
za nekoliko stepeni od jula.“
„Š-šta ćeš nam pokazati?“ upitao je Gavin.
„Šta god želite“, rekao je Hal, razvukavši usta u osmeh i pokazavši
im zlatan zub. „Vas dvoje dobijate V.I.P. tretman, možda i zato što
možete završiti s R.I.P. 1 tretmanom. Ne daj bože.“
„Z-z-znaš li zbog čega smo ovde?“ upitao je Gavin.
„To me se ne tiče. Pretpostavljam zbog neke gluposti koja se
dogodila u Obojenoj mesi. Sigurno je u pitanju nešto rizično, ako je
verovati Havijeru. Ne volim da zabadam nos tamo gde mu nije
mesto.“
 „Tami je radila s Havijerom i tim nekim ko je umro?“ upitala je
Kendra.
„Jeste“, potvrdio je Hal. „Stvari su krenule naopako, pa su pozvali
pojačanje. Da li ste vas dvoje već bili u nekom ovakvom rezervatu?“
Gavin je klimnuo glavom.
„Aha“, odvratila je Kendra.
„Onda pretpostavljam da pogađate čemu služi krava.“ Pokazao je
glavom ka kupolastoj građevini. „Zovemo je Mejsi. U poslednje
vreme je ćudljiva i zato joj ne prilazite suviše blizu, posebno kada
jede. U onom tamo selu ne živi puno ljudi, ali za vas su spremne sobe
u kući, na čemu ćete biti zahvalni kada budete osetili svežinu iz klima-
uređaja.“
„Kakva je ono zgrada koja liči na hangar?“ upitala je Kendra.
„To je muzej“, rekao je Hal. „Jedinstven muzej, koliko je meni
poznato. Ostavićemo ga za kraj.“ Uzeo je pokrivenu belu plastičnu
kofu s metalnom drškom i ubacio je u stražnji deo kamioneta koji je
Nil vozio. Hal je potom izvadio ključeve iz džepa i otvorio suvozačeva
vrata. „Idemo da se provozamo. Možemo sve troje da se stisnemo
napred.“
Kendra se popela i sela u sredinu. Hal je zaobišao kamionet,
uhvatio se za volan i uskočio u kabinu. „Lepo i prijatno“, kazao je Hal
dok je okretao ključ. A onda se okrenuo da pogleda Kendru i Gavina.
„Nemojte mi reći da ste vas dvoje zaljubljeni golupčići.“
Oboje su brže-bolje odmahnuli glavama.
„Polako samo“, nasmejao se on, poteravši kamionet u rikverc pre
nego što je krenuo zemljanim putem. „Svestan sam da osim zgrada i
Obojene mese ovo mesto deluje kao jedno veliko ništa. A ipak,
iznenadićete se kada budete videli koliko ovde ima skrivenih izvora,
jaruga i lavirinata od peščanika. Da i ne pominjem da je najživlje
ispod površine.“
„Pećine?“ upitao je Gavin.
„Pećine su takve da bi postidele i Karlsbad“, uzviknuo je Hal. „U
pojedine odaje mogao bi da stane fudbalski stadijum i još da ostane
mesta. Ima ni manje ni više nego sedam složenih sistema pećina koje
se protežu stotinama kilometara unaokolo. Nadamo se da ćemo jednog
dana otkriti na koji način su povezane. Da je ovo mesto otvoreno za
javnost, bila bi to pećinska prestonica sveta. Razume se, kao što se
može i očekivati, nikada se ne zna na šta neki pećinar iz hobija može
da naiđe u tunelima ispod Izgubljene mese. Bolje ostanite na površini i
uživajte u veličanstvenim klisurama i prelepim malim mesama.“
„Koja stvorenja žive u tim pećinama?“ upitala je Kendra.
„Potrudio sam se da ne saznam. Jednog od ovih dana sigurno ću
otegnuti papke, ali neću dozvoliti da mi znatiželja pomrsi konce. Što
će reći, ne morate da siđete u te pećine da biste znali da su prepune
svakojakih utvara i bauka koji su mučili ljudsku rasu od pamtiveka.
Idemo. Pogledajte ono tamo ispred nas.“
Zaobišli su strminu i pred njima se ukazalo staro špansko zdanje s
jednim jedinim zvonikom. Smeđi zidovi zgrade blago su se uzdizali i
spuštali. Kamionet je prišao sa zadnje strane, gde su otkrili groblje
opasano niskim zidom.
Hal je zaustavio kamionet. „Ovo groblje i pueblo najstarije su
građevine na imanju“, kazao je. „Najupečatljivija je kosturnica. U njoj
ne samo što se nalazi najveća kolekcija zombija na svetu već je i jedna
od najstarijih!“ Otvorio je vrata sa svoje strane i izašao.
Kendra se okrenula da osmotri Gavinovu reakciju, ali on je već
izlazio iz kamioneta. S groblja je dopirala zvonjava mnogobrojnih
zvončića. „Zombiji?“ ponovila je Kendra u neverici, skliznuvši sa
sedišta na prašnjavo tle. „Misliš na mrtve ljude?“
„Nisu to ljudi“, pojasnio je Hal. „Nisu kao ti i ja.“ Uzeo je kofu iz
stražnjeg dela kamioneta. „Mozak im je kao u pijavice. A više nisu ni
ljudska bića.“
„Je li ovo bezbedno?“ upitala je Kendra.
Hal ih je poveo do niske gvozdene kapije u zidu groblja. „Zombiji
imaju samo jedan nagon. Da jedu. Ako zadovoljiš tu njihovu potrebu,
više nisu-opasni. Mi ovde imamo najbolji sistem za koji sam ikada
čuo.“
 Kendra je prošla kroz kapiju posle Hala i Gavina i ušla na groblje
na kome nije uopšte bilo raskošnih nadgrobnih spomenika. Bili su
mali i stari, beli poput kosti, toliko izlizani da se jedva mestimično
naziralo tek po nekoliko slova ili brojeva. Pored svakog groba nalazila
se mala motka sa zvoncetom i kanapom. Konopci su nestajali u tlu.
Od blizu dve stotine zvončića na groblju, zvonilo je najmanje trideset.
„Potrajalo je izvesno vreme“, kazao je Hal, „ali uspeli su dosta
dobro da istreniraju te zombije. To je urađeno pre mog vremena. Kada
ogladne, zombiji počnu da zvone. Ako dovoljno dugo zvone,
donesemo im malo kaše.“ Podigao je kofu. „Sve dok zadovoljavamo
njihovu glad, oni ostaju tu gde su.“
Hal je prišao najbližem zvoncetu koje je zvonilo. Čučnuo je,
podigao providnu cev koja je bila pobodena u tle i otčepio je. Zatim je
iz stražnjeg džepa izvadio levak. „Da li bi mi pridržao ovo?“ upitao je
Gavina.
Gavin je stavio levak u cev, a Hal je skinuo poklopac s kofe i
počeo da sipa u levak nekakvu lepljivu crvenu tečnost. Kendra je
skrenula pogled kada je gusta tečnost potekla niz cev. Hal je prestao
da sipa, začepio cev i otišao do narednog aktivnog zvonceta. Kendra je
primetila da prvo zvono više ne zvoni.
„Šta bi se dogodilo ako bi prestao da ih hraniš?“ upitao je Gavin,
stavljajući levak u drugu cev.
„Pretpostavljam da i sami možete da pogodite“, odvratio je Hal
dok je sipao jezivi mulj. „Bili bi sve gladniji i na kraju bi prokopali
put do površine da sami nađu hranu.“
„Zašto ih dobro ne nahranite, iskopate i spalite?“ upitala je
Kendra.
„To baš ne bi bilo milosrdno“, prekorio ju je Hal dok je odlazio do
novog groba. „Možda ne razumeš. Za razliku od nemrtvih, zombiji
nemaju ni iskru ljudskosti. Kada bih okončao patnju nekom ljudskom
biću zarobljenom u ovakvom stanju, to bi po meni možda bio čin
milosrđa. Ali zombi nema ni trunku ljudskosti. Zombi je nešto drugo.
Oni su ugrožena vrsta. Nisu lepi ni umiljati, nisu naročito bistri, a ni
brzi. Oni su istrajne grabljivice, u izvesnim okolnostima znaju da budu
smrtonosni, ali nisu baš sposobni da se brane. Pronašli smo način kako
da zombiji budu zadovoljni i da im ne dozvolimo da bilo kome naude,
to jest pronašli smo način da sačuvamo njihovu vrstu, i mi to radimo,
ma koliko to bilo neprijatno. Ne razlikujemo se od konzervatora
divljih životinja koji pokušava da zaštiti ružne slepe miševe, paukove
ili komarce od istrebljenja. Ova utočišta postoje da bi zaštitila sva
magična stvorenja, kako lepa, tako i ružna.“
„Pretpostavljam da to ima smisla“, rekla je Kendra. „Mogu li da
vas sačekam u kamionetu?“
„Kako želiš“, odvratio je Hal i bacio joj ključeve. Skliznuli su joj
između prstiju i pali na suvo tle pored jedne od cevi. Kendra je malo
oklevala, pa ih je brzo podigla i otrčala s groblja.
Dok je išla ka kolima, kroz glavu joj je prošlo da bi se rado
menjala s bratom. Hranjenje zombija krvavim obrocima verovatno bi
bilo vrhunac dana u Setovoj verziji raja. A ona bi vrlo rado vreme
provodila s dekom i bakom, čitala stare dnevnike i spavala u krevetu u
kojem stalno spava.
Kendra je u kamionetu uključila hlađenje, usmerivši ka sebi mlako
strujanje iz svih otvora. Kao da je pokušavala da se osuši fenom.
Zamislila je sebe kako po vrelom danu beži pred hordom proždrljivih
zombija sve dok se ne sruši od srčanog udara, posle čega je oni
prožderu. Potom je zamislila Hala kako izgovara hvalospeve na njenoj
sahrani, objašnjavajući da je Kendrina smrt bila predivna žrtva koja je
omogućila plemenitim zombijima da prežive, na veselje budućih
pokolenja koja će pokušati da pojedu. Kakve je sreće, to je lako moglo
da se dogodi.
Hal i Gavin konačno su se vratili s groblja. Hal je ubacio kofu
pozadi u kamionet i seo za volan. „Gotovo sam potrošio svu kašu“,
kazao je Hal. „Dobro je što uvek ponesem više nego što je potrebno.
Dvadeset zvonaca računam u prometan dan. Trideset dva već je blizu
rekorda.“
„Ku-ku-ku-ku-kuda sad?“ upitao je Gavin. Kendra je primetila da
je jednu šaku stezao u pesnicu dok muca.
„Posetićemo nekoliko znamenitosti, pa ćemo se vratiti do muzeja.“
Hal ih je odvezao do starog mlina ispred kojeg je bio prekriveni bunar.
Potom im je pokazao polja koja se navodnjavaju, na kojima su rintali
muškarci i žene pokušavajući da uzgoje kukuruz i ostale useve. Upro
je prst u udubljenje u tlu u obliku činije koje je navodno napravio
meteor i provozao ih oko ogromnog džošua drveta sa stotinama grana.
Konačno su se vratili nadomak hacijende i puebla. Hal je zaustavio
kamionet ispred muzeja.
Kendra i Gavin sledili su Hala do malih vrata pored dvoje većih
vrata na klizačima. Hal je otključao vrata i oni uđoše. Hangar se
sastojao od jedne jedine ogromne prostorije. Dnevna svetlost ulazila je
kroz visoke prozore. Hal je ispružio ruku i upalio svetlo, oteravši
zaostale senke.
„Dobro došli u Muzej neprirodne istorije“, kazao je Hal. „Ovde se
nalazi najveća zbirka skeleta magičnih stvorenja i ostalih propratnih
rekvizita.“
Tačno ispred Kendre nadnosio se čovekoliki skelet dvostruko viši
od čovečjeg. Lobanja se sužavala u tupi vrh i imala je tri očne duplje,
koje su sačinjavale vrhove trougla. Na bronzanoj pločici pisalo je da je
to stvorenje Mesopotamijski triklop.
Iza najbližeg skeleta nalazilo ih se još mnogo: kosti konja koje su
podupirale kosti gornjeg dela čoveka, a ne konjsku glavu i vrat. Skelet
džina ljudoždera nameštenog da izgleda kao da se bori protiv devet
patuljastih skeleta. Lobanja krave veličine kućišta motora. Bilo je tu i
obešenih tananih skeleta vila. Zatim jedan gorostasni čovekoliki skelet
zakrivljenih kljova i neproporcionalno debelih kostiju koje su dosezale
više od pola razdaljine do visoke tavanice.
Kendra je takođe osmotrila i druge egzotične eksponate. Ogromnu
krljuštavu kožu obešenu o kuke, suvu i mlitavu, koja je očigledno
pripadala stvorenju s četiri ruke i telom kao u zmije. Vibrirajuća
zbirka ljuski od jaja, velikih i malih, bila je raspoređena u staklenoj
vitrini. Neobično oružje i oklop prekrivali su čitav jedan zid. Ogromni
zlatni rogovi štrčali su iznad vrata.
I pored brojnih eksponata u prostoriji koji su privlačili pogled,
Gavin se zaputio pravo ka nema sumnje glavnoj atrakciji. Kendra i
Hal su dotrčali za njim, sustigavši ga na sredini prostorije, gde se
zaustavio i podbočio.
Četvrtinu celokupnog podnog prostora zauzimao je ogroman
skelet zmaja zaštićen kružnom ogradom. Kendra je zurila u duge vitke
kosti krila, kandže na sva četiri stopala oštre poput brijača, pršljenove
vijugavog repa i elegantnog vrata i opake zube na masivnoj lobanji s
rogom. Mlečnobele kosti bile su poluprovidne, kao da su napravljene
od matiranog stakla ili kvarca, što je ogromnom skeletu davalo
eteričan izgled.
„Ko se usudio da izloži kosti pravog zmaja?“ prosiktao je Gavin
kroz stisnute zube.
„U pravu si što se tiče kostiju“, kazao je Hal. „Za razliku od nekih
eksponata, koji su naknadne tvorevine i ko zna šta još, ovo je pravi
pravcijati skelet jednog jedinog zmaja. Biće potrebno mnogo sreće da
se dođe do još jednog ovakvog.“
„Ko je ovo uradio?“ ponovio je Gavin, sevajući pogledom.
Hal je konačno primetio da je Gavin strašno uzbuđen. „Sve piše na
pločici ispred tebe.“
Gavin je odlučno krenuo napred da pročita šta piše na bronzanoj
pločici pričvršćenoj za ogradu.

Gavin je ščepao ogradu toliko čvrsto da su mu tetive iskočile na

nadlanicama. Drhtavo je uvukao vazduh, okrenuo se sav napet i
pogledao Hala kao da je spreman da zada udarac. „Zar niko od vas
nije čuo da su zmajevi ostaci svetinja?“
Hal mu je uzvratio pogled, nimalo se ne uznemirivši. „U nekoj si
posebnoj vezi sa zmajevima, Gavine?“
Gavin je oborio pogled i klonuo. Progovorio je posle nekoliko
trenutaka mirnijim glasom. „M-moj tata je radio sa zmajevima.“
„Šališ se“, zadivljeno je kazao Hal. „Nema mnogo ljudi koji su
sposobni za taj posao. Kako ti se zvao tata?“
„Čarli Rouz.“ Gavin nije podigao pogled.
„Tvoj tata je Čak Rouz?“ jedva je uspeo da izusti Hal. „On se
najviše približio krotitelju zmajeva od vremena Patona Bardžisa!
Nisam znao da Čak ima dete! Mada je oduvek bio prilično tajnovit.
Kako je tvoj stari?“
„Mrtav je.“
Hal se snuždio. „Uh, nisam to čuo. Žao mi je, zaista. Nije čudo što
si se uznemirio kada si ugledao skelet zmaja.“
„Tata je davao sve od sebe da zaštiti zmajeve“, kazao je Gavin,
konačno podigavši pogled. „Najvažnija na svetu bila mu je njihova
dobrobit. Naučio me je mnoge stvari o njima. Ali ne znam mnogo o
Patonu Bardžisu.“
„Paton i nije baš neka vest. Umro je ima tome više od šezdeset
godina. Razumljivo da ga tvoj tata nije mnogo pominjao. Svi koji vole
zmajeve izbegavali bi da pričaju o tome. Priča se... imaj u vidu da to
nije potvrđeno... da je Paton poslednji živi čovek koji je pogubio
odraslog zmaja.“
Kendra je dala sve od sebe da joj izraz lica ostane isti. Ako otkrije
gde je čula za Patona Bardžisa, to će je povezati s Utočištem za bajke.
Bolje da se pravi da nema pojma ko je on.
„Pogubio je odraslog zmaja?“ upitao je Gavin uz osmeh,
očigledno ne poverovavši ni u jednu jedinu reč. „Da li je tvrdio da je
ubio ovog zmaja?“
„Moj deda je upoznao Patona i kaže da on nikada nije tvrdio da je
ubio zmaja. Zapravo je tvrdio upravo suprotno. Što se ovoga ovde
tiče, Paton je kazao da je starog Rantikusa našao tako što je sledio
sumnjive trgovce koji su pljačkali njegove organe i prodavali ih
pojedinačno.“
„Rantikus se ubraja među dvadeset izgubljenih zmajeva“, kazao je
Gavin. „Jedan je od retkih koji se nikada nisu sklonili u kakvo
utočište.“
„Nismo mislili ništa loše kada smo ga izložili“, kazao je Hal.
„Uradili smo to najviše iz poštovanja. Da sačuvamo ono što možemo.
Ne naplaćujemo ulaznice.“
Gavin je klimnuo. „Z-zmajevi mi zbog tate mnogo više znače od
bilo kog drugog stvorenja. Izvinjavam se što sam planuo.“
„Ništa strašno. Žao mi je što nisam znao čiji si, drugačije bih
postupio.“
„Ne bi me doveo ovamo?“ upitao je Gavin.
„Čitaš mi misli“, priznao je Hal.
„Kosti su predivne“, kazala je Kendra, ponovo se usredsredivši na
fantastični skelet.
„Lakše su i jače od bilo čega što znam“, kazao je Hal.
I Gavin se okrenuo ka eksponatu. „Samo drugi zmajevi mogu
propisno da ih uklone. Vreme i prirodni elementi ne mogu im ništa.“
Nekoliko minuta u tišini su posmatrali ostatke zmaja. Kendra je
imala osećaj da bi mogla da zuri u taj skelet dok se ne smrkne. Izgleda
da su zmajevi magični sve do kostiju.
Hal je pomilovao zaobljeni stomak. „Da li je još neko za klopu?“
„Mogao bih nešto da pojedem“, kazao je Gavin.
„Kako jedeš s tim brkovima?“ upitala je Kendra kada su se zaputili
ka izlazu. Hal je s puno ljubavi pomilovao brkove. „To su moji čuvari
ukusa.“
„Izvini što sam pitala“, kazala je Kendra i napravila grimasu.
Ćutke su izašli iz skladišta. Hal je prošao pored kamioneta i
zaputio se ka hacijendi. „Iskreno mogu da kažem da mi je drago što
sam upoznao vas dvoje“, izjavio je Hal dok su se približavali prednjim
vratima. „Jedno od vas je malo gadljivo kada su zombiji u pitanju, a
drugo malo previše saoseća sa zmajevima, ali svi smo mi na neki
način čudni. Kad smo već kod toga, drago mi je što ste ovde i zato što
je Rozina trpeza uvek mnogo bogatija kada imamo društvo.“
„Dopada ti se Roza?“ upitao je Gavin.
„Dopada“, odvratio je Hal. „Tim pre što mi je žena i što ne smem
da se žalim. Izgubljena mesa razlikuje se od nekih drugih rezervata po
tome što je njome uvek upravljala čuvarka. To potiče iz kulture naroda
Pueblo, u kojoj je žena ta koja nasleđuje imanje. Pretpostavljam da će
je Mara uskoro zameniti na tom položaju. Žilava je... odana kao i sve
one, ali nije baš prijateljski nastrojena.“
Hal je otvorio vrata i poveo ih hodnikom do prozračne trpezarije.
U hacijendi nije bilo toliko vruće i bilo je mnogo vlažnije nego
napolju. Kendra je primetila veliki klima-uređaj u prozoru. Voren i
Dugan već su sedeli za stolom s Rozom i Marom.
„Baš smo se pitali kada ćete da se pojavite“, kazala je Roza. „Gde
si ih sve vodio, Kolorado?“
„Tu i tamo“, odvratio je on pomalo uzbuđeno. „Hranili smo
zombije i tako to.“ Maznuo je plavu kukuruznu tortilju iz činije na
stolu i povukao šaku pre nego što je Roza stigla da ga udari kutlačom.
„To sigurno otvara apetit“, primetio je Voren, pogledavši Kendru.
„S-s-spremni smo za jelo“, kazao je Gavin.
„A mi smo spremne da vas nahranimo“, uzvratila je Roza uz
osmeh. „Supa od enčilade, tamales i jelo od kukuruza.“
Tami je dovezla Havijera u trpezariju i otpočelo je dodavanje
hrane. Kendra je pokušala da ne misli na zombije kada joj je Roza
kutlačom sipala crvenkastu supu u činiju. Hrana je izgledala drugačije
i imala je drugačiji ukus od meksičke hrane koju je Kendra do tada
imala prilike da jede. Iako je bila malo previše začinjena za njen ukus,
uživala je u jelu.
Tokom večere su vodili neobavezne razgovore. Uglavnom je
pričao Hal, dok je Mara sve vreme ćutala. Voren i Dugan izvinili su se
posle jela i poveli Gavina i Kendru sa sobom. Voren je odveo Kendru
u spavaću sobu koja je gledala na dvorište i zatvorio vrata.
 „Dugan razgovara s Gavinom“, kazao je Voren. „Ovo će biti tvoja
soba. Nećemo dugo ostati ovde. Sutra krećemo u potragu za
artefaktom. Pristali su da me povedu. Ti samo treba da budeš strpljiva
i ništa da ne preduzimaš.“
„Šta se dogodilo prošli put?“ upitala je Kendra.
Voren joj je prišao i nastavio tišim glasom. „U potragu su išli
Havijer, Tami i tip po imenu Zak. Ulaz u grobnicu nalazi se na vrhu
Obojene mese i pretpostavljam da je uspon do tamo mukotrpan. Nil je
znao put, doveo ih je do ulaza, ali je ostao napolju. Roza im je dala
ključ od grobnice, ušli su bez problema i uspeli da zaobiđu nekoliko
zamki. A onda su naleteli na zmaja.“
„Živog zmaja?“ upitala je Kendra.
„Njihov vođa Zak bio je mrtav pre nego što su shvatili šta se
događa. Havijer je jednu nogu izgubio, a druga mu je povređena. Zmaj
ga nije ujeo... udario ga je repom. On i Tami imali su sreće što su
izvukli živu glavu. Nisu mogli da opišu zmaja, ali su oboje bili sigurni
šta ih je napalo.“
„Gavinov tata se bavio zmajevima“, kazala je Kendra.
„Zato su ga i poveli. Gavin je očigledno rođeni krotitelj zmajeva.
Ne pričaj o tome, njega radi. Upravo zbog toga ga njegov tata nikome
nije pominjao. Kada bi se pročulo ko je, mogao bi da se nađe na meti
isto kao i ti.“
„Šta je to krotitelj zmajeva?“
Voren je seo na krevet. „Da bi to razumela, prvo moraš razumeti
zmajeve, verovatno najmoćniju rasu među magičnim stvorenjima.
Mogu da žive hiljadama godina, mogu da narastu do veličine
stambene zgrade, imaju zastrašujući intelekt, a beskonačna količina
magije utkana im je u svaki delić tela. Gotovo svi smrtnici koji
pokušaju da razgovaraju sa zmajevima bivaju istog časa skamenjeni i
postaju potpuno nemoćni. Ukrotitelj zmajeva u stanju je to da izbegne
i zapodene razgovor s njima.“
„A onda može i da ih kontroliše?“ upitala je Kendra.
Voren se zakikotao. „Niko ne kontroliše zmajeve. Međutim,
zmajevi su navikli da pogledom savladaju sva ostala bića, tako da im
je čovek kojeg ne mogu da slome krajnje zanimljiv. Opasna je to igra,
ali ponekad zmajevi znaju da pokažu naklonost prema tim
pojedincima, koju iskazuju tako što ih ne ubiju.“
„Gavin će znači pokušati pričom da obezbedi prolaz pored
zmaja?“ upitala je Kendra.
„To je zamisao. Ja sam upravo saznao za zmaja, ali njega su već
ranije obavestili. Pretpostavljam da je voljan da rizikuje. A ja sam
dovoljno blesav da krenem s njim.“
„Šta ako zmaj ne padne na priču? Možete li vi ostali da ga
ubijete?“
„Ti to ozbiljno? Čime? Njihove krljušti su poput kamenja, kosti su
mu nesalomive. Svaki od njih ima na raspolaganju jedinstven arsenal
moći, da i ne pominjem zube, rep i kandže. Ne zaboravi da se samo
mali broj ljudi ne skameni u njihovom prisustvu. Zmajevi su vrhunske
grabljivice.“
„Hal je kazao da je Paton Bardžis možda ubio zmaja“, rekla je
Kendra.
„Kako se poveo razgovor o ubijanju zmajeva?“
„Imaju skelet zmaja u muzeju. Dobili su ga od Patona.“
„Paton je uvek poricao da je ubio zmaja. Ne znam zašto mu ne bih
verovao. Veliki čarobnjaci su u stara vremena otkrili kako da pomoću
magije uništavaju zmajeve i zmajevi su zbog toga potražili utočište u
Sedam svetilišta. Ali već vekovima zemljom ne hodi nijedan
čarobnjak koji bi mogao da pogubi zmaja. Jedini za koje sam čuo da
ubijaju zmajeve jesu zverokradice koje maltretiraju mladunce.
Zverokradice te vrste su retke, jer je njihov životni vek kratak.“
„Sedam svetilišta, šta je to?“ upitala je Kendra.
„Viši rezervati od ovih koje si videla“, odvratio je Voren.
„Pojedina magična stvorenja suviše su moćna da bi trpela da ih
nadgledaju ljudska bića. Ona se šalju u Sedam svetilišta. Gotovo niko
ne zna gde se ona nalaze, uključujući i mene. Ali skrenuli smo s
teme.“
 „Pokušaćete da ukradete artefakt od zmaja“, rekla je Kendra.
„Blizu si. Provući ću se pored zmaja kako bih pomogao Duganu
da dođe do artefakta, a onda ću ga ukrasti od njega i sakriti ga na
nekom boljem mestu.“
„Misliš da Gavin stvarno može rečitošću da se provuče pored
zmaja?“ upitala je Kendra.
„Ako je sve ono što Dugan tvrdi tačno, možda. Otac mu je bio
najpoznatiji stručnjak za zmajeve na svetu.
Čak i među čuvarima i Vitezovima zore zmajevi su legendarna
bića. Nikada nisam video živog zmaja. Gotovo niko od nas nije. A
Čak Rouz je živeo među njima po nekoliko meseci i proučavao
njihove navike. Jednog je čak i uslikao.“
„Kako je umro?“
Voren je uzdahnuo. „Pojeo ga je zmaj.“
 OSMA GLAVA

Čovek senka

S et je istisnuo pastu za zube na četkicu i počeo da trlja zube. Jedva

da je video svoj odraz u ogledalu u kupatilu. Situacija u Utočištu za
bajke postala je toliko napeta da je skoro pa prestao da zavidi Kendri
što nije tu. Gotovo. I dalje je ponekad zamišljao nju i Vorena kako se
spuštaju u egipatsku grobnicu i kose mumije i kobre mašinkama.
Nema sumnje da bi takva jedna fenomenalna pustolovina zasenila
tajanstvenu pošast od koje vile tamne.
Pošto je ispljunuo mešavinu paste i vode u lavabo i ispljuskao lice
vodom, Set je izašao iz kupatila i krenuo uz stepenice na tavan.
Malopre je učestvovao u dugom razgovoru koji su vodili deka, baka,
Tanu i Dejl, i sada je pokušavao da sortira sva nova obaveštenja i
smisli način da ih sve spase. Kad bi samo mogao da dokaže da
njegova pobeda nad povratnikom nije bila puka sreća, možda bi
naredni put, kada se ukaže potreba da krenu u neku tajnu misiju,
poveli i njega.
Zastao je na vrhu stepenica i naslonio se na ivicu vrata. Purpurna
svetlost sumraka, koja je sve više bledela, prodirala je kroz prozor
igraonice na tavanu. Deka i ostali pokušavali su da sastave spisak svih
mogućih izvora pošasti. Tvrde da postoje četiri glavna demona u
Utočištu za bajke: Bahumat, koji čami u sigurnom zatvoru pod jednim
brdom; Oloh Proždrljivac, koji će ukočeno stajati u šumi dok ga neki
idiot ne nahrani; Graulas, veoma stari demon, koji je zapravo u
hibernaciji; i demon po imenu Kurisok, koga niko nikada nije video, a
koji živi u jami s katranom.
Set je i protiv svoje pogledao u pravcu dnevnika pored Kendrinog
kreveta. Ona je znala za tu jamu s katranom zato što je iščitavala
dnevnike. Da li je moguće da se na tim stranicama nalaze obaveštenja
koja su deda i ostali prevideli? Verovatno ne. Ako se i nalaze, neka
izvole sami da ih pročitaju.
Odrasli smatraju da su od četvorice demona Bahumat i Oloh
trenutno najopasniji, zato što nikada nisu pristali na sporazum
sklopljen u Utočištu za bajke. U normalnim okolnostima, sva magična
stvorenja po prihvatu u Utočište za bajke moraju da obećaju da će se
pridržavati sporazuma koji postavlja granice unutar kojih mogu da
lutaju i određuje u kojoj meri mogu da povrede druga stvorenja.
Graulas i Kurisok zakleli su se da neće napuštati dodeljene im
teritorije i da će poštovati izvesna pravila. Samo se oni koji su
dovoljno nepromišljeni da uđu u njihove oblasti izlažu riziku.
Međutim, Bahumat se nalazio u Utočištu za bajke i pre nego što je
sporazum sklopljen, a Oloh je došao u Utočište za bajke kao gost.
Gosti su u obavezi da poštuju izvesna automatska ograničenja, ali ona
ostavljaju dovoljno prostora i za stvaranje nevolja, koje će Oloh
sigurno početi da im zadaje čim dovoljno ojača. Bar je Set to tako
shvatio.
Pošast verovatno nije izazvao nijedan od četvorice demona, bar ne
direktno, i to je dosta važno. Nijedan od njih nije imao pristup. Bilo je
i nekolika kandidata u tamnici, ali Dejl je proverio, i svi su oni i dalje
na sigurnom. U močvari je živela veštica koja je obučila Mjurijel, ali
baka tvrdi da izazivanje pošasti uveliko premašuje njene sposobnosti,
a ostali se slažu s njom. Postoji i otrovna močvara puna zlih stvorenja,
ali granice koje ona ne smeju da pređu jasno su određene. Isto je i sa
stanovnicima tunela nedaleko od mesta na kojem živi Nero. Deka je
naveo i mnoga druga mračna stvorenja iz rezervata, ali nijedno od njih
ne vlada crnom magijom u tolikoj meri da bi moglo da izazove pošast.
Na kraju, kada više nisu mogli da se sete nijednog dovoljno
sposobnog sumnjivca, Set je pitao koje stvorenje pohodi staro zdanje u
Utočištu za bajke. Pre nego što su mu odgovorili, odrasle je zanimalo
da čuju otkud on zna da tamo prebiva nekakvo stvorenje. Nikome nije
pomenuo da je bio u toj kući pošto je pobegao od Oloha, jer se plašio
da će se svi redom naljutiti na njega što je ulazio unutra. Objasnio je
da se izgubio i da se nadao da će sa krova moći da odredi gde se
otprilike nalazi. Potom im je ispričao kako se podigao tajanstveni
kovitlac vetra i isterao ga iz kuće, što ga je strašno uzdrmalo i
prestravilo.
Deka mu je objasnio da nisu sigurni šta prebiva u tom zdanju.
Kuća je zaposednuta tokom Noći ivanjske pre više od stotinu godina.
Tadašnji čuvar, Maršal Bardžis, izgubio je život tom prilikom, a
čuvari su upozoreni da od tada izbegavaju staro zdanje.
„Šta god da se smestilo u to zdanje“, zaključio je deka, „dolazi iz
ovog rezervata. Čak i ako je pobeglo iz otrovne močvare, ne bi trebalo
da ima dovoljno moći da izazove pošast s kojom trenutno imamo
posla. Zahvaljujući sporazumu znamo kakva sve stvorenja imamo
ovde, sva su popisana.“
„Kako je bilo koje stvorenje moglo da ostane u tom zdanju posle
Noći ivanjske?“ zanimalo je Tanua. „Vinovnik je trebalo da se vrati u
pređašnje prebivalište po isteku te noći.“
 „Teorijski je bilo ko od njih mogao da ostane ako je uspeo da
izmeni registar, što se izgleda i dogodilo“, objasnio je deka. „Registar
se koristi za izmenu granica i odobravanje pristupa. Paton Bardžis je
uspeo da iscepa sporazum iz registra i da pobegne s tim najvažnijim
stranicama. Da to nije uradio, rezervat je mogao da padne. Dotični
sporazum sada se nalazi u sadašnjem registru. Ipak, šteta pričinjena
starom zdanju nije se mogla popraviti.“
Kovitlac dakle nije izvor pošasti, a nisu ni demoni. Pošast
očigledno nije moglo izazvati nijedno stvorenje iz Utočišta za bajke. A
pošast se i pored toga širila. Na kraju su odlučili da odu na spavanje i
ostave rešavanje problema za sutra. Tog dana je deka preko registra
svim vilama zabranio ulazak u dvorište, ništa drugo nisu preduzeli.
Set je otišao do prozora da posmatra purpurno veče, ali je
odskočio kada je na užarenom nebu ugledao obris nekakve crne
prilike. Odskočio je od prozora i naleteo na teleskop, ali je uspeo da
uhvati skupi uređaj pre nego što se prevrnuo. Ponovo se okrenuo ka
prozoru, napola očekujući da je prilika nestala.
Međutim, još je bila tu. Sada je čučala i nije to bio nikakav obris,
već trodimenzionalna senka u ljudskom obliku. Čovek senka je
mahnuo Setu. Set mu je oklevajući uzvratio na isti način.
Čovek senka je zamlatarao pesnicama kao da je uzbuđen i pokazao
Setu da otvori prozor. Set je odmahnuo glavom. Čovek senka je
pokazao na sebe, zatim je upro prst u sobu i ponovo mu pantomimom
saopštio da otvori prozor.
Set je prošlog leta upao u veliku nevolju kada je otvorio taj isti
tavanski prozor i pustio unutra stvorenje koje se bilo prerušilo u bebu,
a ispostavilo se da je zapravo goblin. Taj uljez izdajnik potom je
pustio u kuću i druga čudovišta. Deka je pre isteka noći bio
kidnapovan, a Dejl privremeno pretvoren u olovo. Setu je to bila dobra
lekcija. Ove godine ostao je u krevetu tokom Noći ivanjske. Uopšte ga
nije privlačilo da proviri kroz prozor.
Razume se, Noć ivanjska je izuzetak, jer tokom te noći granice u
Utočištu za bajke se brišu i razna košmarna čudovišta mogu da uđu u
dvorište. A danas je dan kao i svaki drugi. Opasna stvorenja ne bi
trebalo da imaju pristup u dvorište i da čuče ispred Setovog prozora za
običnih večeri. Da li to znači da je čovek senka prijateljski nastrojen?
A opet, u poslednje vreme i fina stvorenja postajala su opasna.
Možda je ovaj čovek senka nekada mogao da uđe u dvorište i sada,
kada je postao zao, koristi tu privilegiju da nasamari Seta! Ili je možda
upravo on, ma ko on bio, izazvao pošast! Set se stresao od te pomisli.
Nije ona bila sasvim bezveze... mastiljavo crna prilika delovala mu je
kao mogući kandidat za izazivanje pošasti koja svetlost zamenjuje
tamom.
Set je navukao zavese i udaljio se od prozora. Šta mu valja činiti?
Mora nekome da kaže!
Set se stuštio niz stepenice s tavana i pojurio ka dekinoj i bakinoj
sobi. Vrata su bila zatvorena i on poče da lupa na njih. „Uđi“, pozvao
ga je deka.
Set je otvorio vrata. Ni deka ni baka još nisu bili u pidžamama.
„Nešto je ispred mog prozora“, užurbano je prošaputao.
„Kako to misliš?“ upitao je deka.
„Čovek senka. Živa senka u čovečjem obliku. Tražio je da ga
pustim unutra. Koja još stvorenja mogu da uđu u dvorište osim vila?“
„Hugo i Mendigo“, odgovorila mu je baka. „Brovniji žive u tunelu
ispod dvorišta i dozvoljeno im je da ulaze u kuću. Još neko, Stene?“
„Svi ostali samo po pozivu“, rekao je deka. „Povremeno sam
puštao satire u dvorište.“
„Šta ako je taj tip senka izazvao pošast?“ nagađao je Set.
„Stvorenje za koje ne znamo da se nalazi u rezervatu, nekakav senoviti
neprijatelj koji može da’ uđe u dvorište, ali ne i u kuću.“
Deka se zamišljeno namrštio. „Dvorište ima obezbeđenje koje
sprečava većinu stvorenja da uđu. To važi i za iznenadne goste. Kakva
god da je priroda tog čoveka senke, izgleda da se na njega ne odnose
baš sva pravila.“
„Dobro je što bar u kuću ne može da uđe“, kazala je baka.
Deka se zaputio ka vratima. „Treba da odemo po Tanua i Dejla.“
 Set je sledio baku i deku. Otišli su po Tanua i Dejla i objasnili im
situaciju. Jedan za drugim popeli su se stepenicama na tavan. Na čelu
kolone bio je deka, a na začelju Set. Sklonili su teleskop u stranu da
im ne smeta i okupili se oko zastrtog prozora. Baka je držala
samostrel, a Tanu spreman napitak.
Deka je razmaknuo zavese i pred njima se ukazao prazan potez
krova koji se jedva nazirao u sumraku. Set se progurao do stakla i
pogledao u svim pravcima. Čoveka senke više nije bilo.
„Bio je ovde“, gotovo se zaklinjao Set.
„Verujem ti“, kazao je deka.
„Zaista jeste“, bio je uporan Set.
Čekali su i gledali dok je deka šarao baterijskom lampom kroz
blago zakrivljena prozorska okna. Od uljeza ni traga ni glasa. Deka je
isključio baterijsku lampu.
„Noćas nemoj otvarati prozor“, upozorio ga je Tanu. „Ako se
vrati, dođi po mene. Ako ne, pretražiću krov ujutro.“
Tanu, Dejl i deka iziđoše iz sobe. Baka je čekala na vrhu
stepenica. „Hoćeš li biti dobro?“
„Ne plašim se“, odvratio je Set. „Samo sam se ponadao da sam
otkrio nešto korisno.“
„Verovatno i jesi. A ipak, taj prozor ne otvaraj.“
„Neću.“
„Laku noć, mili. Dobro je što si došao da nam kažeš.“
„Laku noć.“
Set se presvukao u pidžamu i bacio na krevet. Podozrevao je da se
čovek senka vratio i da čuči ispred prozora. Zlikovac verovatno ne želi
da ga ostali vide. Ali ako bi Set sada provirio, on bi bio tamo i nemo
molio da ga pusti unutra.
Kada je zaključio da neće uspeti da odagna sumnju, Set je otišao
do prozora i razmakao zavese. Čovek senka nije se vratio.
 Tanu je narednog jutra puzeći prešao preko dela krova ispred
prozora, ali nije našao nikakav trag koji bi ukazao na posetioca. Seta
to nije nimalo iznenadilo. Od kada senke ostavljaju otiske stopala?
Deka je za vreme doručka pokušao da Setovo kretanje ograniči na
kuću, ali mu je posle upornih pritužbi ipak dozvolio da se igra s
Mendigom u dvorištu, pod uslovom da ih neko nadzire s trema.
Deka, baka, Tanu i Dejl čitavog dana iščitavali su dnevnike i druge
knjige iz bogate biblioteke, pokušavajući da nađu bar nagoveštaj o
nečemu nalik na pošast što je ikada zarazilo stvorenja u Utočištu za
bajke. Na smenu su čitali na tremu. Mendigo je dobio naređenje da
unese Seta u kuću čim primeti nešto sumnjivo.
Taj dan je protekao mirno. Set je igrao fudbal i bejzbol s
Mendigom, a posle podne je i plivao. Za ručkom i večerom slušao je
odrasle kako kukaju što ne mogu da nađu ništa što bi im objasnilo šta
se to događa u Utočištu za bajke. Deka još nije uspeo da dobije
telefonom Sfingu.
Set je posle večere izmolio da ga puste napolje na nekoliko
minuta. Hugo se nedavno vratio iz štale pošto je pozavršavao sve
poslove i Seta je zanimalo da vidi šta će se dogoditi ako Mendigo
bude bacao bejzbol lopticu golemu.
Bejzbol palica delovala je sićušno u Hugovoj masivnoj šaci. Set je
kazao Hugu da udari loptu što jače može, a potom je podučio Mendiga
da baci brzu loptu tačno po sredini. Set se sklonio s puta, plašeći se da
mu greškom ne prospu mozak. Nije smatrao da će im biti potreban
hvatač.
Mendigo je snažno zavrljačio loptu, a Hugo je zamahnuo palicom
koju je držao jednom rukom i hitnuo je u nebo. Set je pokušao
pogledom da sledi lopticu koja je nestajala u daljini, ali nije uspeo.
Video je samo da se i dalje pela dok je preletela iznad drveća na
suprotnom kraju dvorišta, što znači da je pala duboko u šumu.
Set se okrenuo ka Tanuu, koji je sedeo na tremu i uživao u zalasku
sunca dok je pijuckao biljni čaj. „Mogu li da pošaljem Mendiga po
nju?“
„Samo napred“, kazao je Tanu, „ako smatraš da vredi ići po nju.“
„Možda od nje ništa nije ostalo.“ Set se nasmejao.
„Bio je to strahovit udarac.“
Set je kazao Mendigu da otrči po loptu, ali lutak nije reagovao.
Kada mu je Tanu ponovio naređenje, drveni lutak je odjurio preko
dvorišta u šumu.
U tom trenutku Set je ugledao čoveka senku kako ulazi u dvorište
blizu mesta na kojem je Mendigo ušao u šumu. Fantom se zaputio ka
Setu žustrim, odlučnim koracima. Set se povukao ka tremu. „Eno ga“,
kazao je Tanu, pokazujući prstom. „Čovek senka.“
Samoaćanin se zbunjeno zagledao u pravcu u kome mu je Set
pokazivao. „Među drvećem?“
„Ne, eno ga u dvorištu, dolazi kroz onu cvetnu leju!“
Tanu je zurio još nekoliko trenutaka. „Ništa ne vidim.“
„Sada je već na travnjaku i brzo nam se približava.“
„I dalje ga ne vidim“, ponovio je Tanu i zabrinuto pogledao Seta.
„Misliš da sam lud?“ upitao je Set.
„Mislim da bi trebalo da uđemo“, odvratio je Tanu, povlačeći se
ka vratima. „To što ga ja ne vidim ne znači da ga ti ne vidiš. Gde je
sada?“
„Stigao je gotovo do trema.“
Tanu je dao rukom znak Setu da ga sledi i ušao u kuću kroz
stražnja vrata. Set je ušao odmah posle Tanua i njih dvojica zatvoriše
vrata. „Dođite brzo“, pozvao je Tanu ostale.
Svi pohitaše u sobu.
„Šta je sad?“ upitao je deka.
„Set vidi čoveka senku u dvorištu“, kazao je Tanu. „Ja ga ne
vidim.“
„Na tremu je“, obavestio ih je Set, gledajući kroz prozor pored
vrata.
„Gde?“ upitao je deka.
„Eno tamo, pored stolice za ljuljanje.“
 „Da li ga još neko vidi?“ upitala je baka.
„Ja ne“, rekao je Dejl.
„Poziva nas da izađemo“, rekao je Set.
Baka se podbočila i sumnjičavo zagledala u Seta. „Da nas ti možda
ne zavitlavaš? To bi bila krajnje neumesna šala, Sete. Situacija u
Utočištu za bajke previše je...“
„Ne izmišljam! Nikada ne bih lagao kada je nešto tako važno u
pitanju. Nije mi jasno zašto ga i vi ostali ne vidite!“
„Opiši ga“, zatražio je deka.
„Kao što sam vam već rekao sinoć, liči na čovečju senku, ali
trodimenzionalnu“, kazao je Set. „Nema tu mnogo šta da se opisuje.
Levu šaku drži podignutu i pokazuje u nju desnom. O bože!“
„Šta je bilo?“ podsticala ga je baka.
„Nedostaje mu mali prst i deo domalog.“
„Kolter“, kazao je deka. „Ili nešto kao Kolter.“
„lli nešto što želi da verujemo da je nešto kao Kolter“, dodala je
baka.
Deka je otišao do vrata. „Upozori nas ako krene ka meni“, rekao je
deka Setu i odškrinuo vrata. Deka se nagnuo napred i doviknuo kroz
prorez. „Ako si prijatelj, ostani gde si.“
„Stoji u mestu“, kazao je Set.
„Jesi li ti Kolter Dikson?“ upitao je deka.
„Klimnuo je glavom“, obavestio ga je Set.
„Šta želiš?“
„Poziva nas da pođemo s njim.“
„Možeš li da govoriš?“
„Odmahnuo je glavom. Pokazuje na mene i poziva me da dođem“
„Set neće poći s tobom“, kazao je deka.
„Pokazao je prvo u sebe, a onda u kuću. Želi da uđe.“
„Ne možemo te pozvati da uđeš. Možda si naš prijatelj i možda ti
je um netaknut, ali u izmenjenom stanju, ili...“
„Podigao je palčeve i klima glavom“, prekinuo ga je Set.
„Ili si iskrivljena verzija Koltera, znaš sve što i on, ali su ti namere
loše.“ Deka je zatvorio vrata i okrenuo se ka ostalima. „Ne smemo
rizikovati i pustiti ga da uđe, niti dopustiti da nas namami u zamku.“
„Preklinje nas“, izvestio ih je Set.
Deka je zatvorio oči, smirio se i ponovo otvorio vrata. „Pomozi mi
da shvatim šta se događa. Slobodno lutaš rezervatom?“
„Palac podignut“, kazao je Set.
„Čak i tamo gde u normalnim okolnostima ne bismo mogli da
odemo?“
„Podigao je oba palca“, kazao je Set. „To mora da je važno.“
„Pronašao si nešto što moramo da vidimo.“
„Pokazuje šakom kao da kaže tako-tako.“
„Možeš da nas odvedeš do obaveštenja od životne važnosti.“
„Podigao je oba palca.“
„Hitno je? Situacija je ozbiljna?“
„Palčevi podignuti.“
„A da pođem samo ja?“ ponudio je deka.
„Palčevi okrenuti nadole.“
„I Set mora da pođe?“
„Palac podignut.“
„Možemo li Tanu i ja da pođemo sa Setom?“
„Slegnuo je ramenima“, obavestio ih je Set. „Ne znaš? Možeš li da
saznaš?“
„Palac podignut.“
„Izvidi da li i mi možemo da pođemo s njim. Ne mogu da
pošaljem Seta samog s tobom, nadam se da razumeš. Niko od nas ne
može da pođe s tobom dok se ne uverimo da nisi zla verzija sebe, koja
jedva čeka da nas izda. Daj nam malo vremena da promislimo. Možeš
li ponovo da dođeš ujutro?“
„Odmahuje glavom“, preneo je Set. „Pokazuje loptu. Sada šakom
štiti oči. Mislim da hoće da kaže da ne može da iziđe po suncu. Tako
je, čuo me je i podigao palac.“
„Onda sutra uveče“, rekao je deka.
„Podigao je palac.“
 „Pokušaj da smisliš kako ćeš nas uveriti da možemo da ti
verujemo.“
„Kucka se prstom po glavi, kao da hoće da kaže da će razmisliti.
Odlazi.“
Deka je zatvorio vrata. „Ne mogu da predvidim kako bi mogao da
nam dokaže da je isti onaj Kolter koga volimo i kome verujemo. Može
da ima sve Kolterovo znanje, a opet da bude pretnja.“
„Zašto mu treba naš poziv da bi ušao u kuću?“ upitao je Dejl.
„Mislim da bi mogao da uđe ako bismo ostavili otvorena vrata“,
rekao je Tanu. „Trenutno je nematerijalan. Nije dovoljno bestelesan da
bi prošao kroz zatvorena vrata, a sam ne može da ih otvori.“
„Kako ćemo utvrditi da je na našoj strani?“ upitao je Set.
„Tvoj je deda možda u pravu“, rekla je baka. „Nisam sigurna da
postoji način za to.“
„U teškoj smo situaciji. Rizikovaću ako meni dozvoli da pođem s
njim“, kazao je deka, „ali neću dozvoliti da Set to uradi.“
„Rizikovaću“, izjavio je Set. „Ne plašim se.“
„Zašto insistira da Set pođe s njim?“ upitao je Dejl.
„Samo Set može da ga vidi“, odvratio je Tanu.
„Tako je“, rekao je deka. „Nije čudo što nije hteo da odustane od
zahteva da Set pođe s nama. To mi nije palo na pamet, tražio sam neki
dublji razlog.“
„Pa ipak“, rekla je baka, „oklevao je da dozvoli ostalima da se
pridruže Setu. Kako to da samo Set može da ga vidi?“
Niko nije mogao da joj odgovori na to pitanje.
„I dalje tvrdiš da ne praviš budale od nas?“ ponovo je baka upitala
Seta, prodorno ga odmeravajući.
„Kunem se“, izjavio je Set.
„Nije u pitanju nikakav trik da bi izašao iz kuće i otišao u šumu?“
navaljivala je baka.
„Veruj mi, da sam samo želeo da odem u šumu, već bih bio tamo.
Kunem vam se da nikada ne bih izmislio ovakvu priču. I nemam
pojma zašto jedino ja mogu da ga vidim.“
 „Verujem ti, Sete“, rekao je deka, „ali mi se ovo nimalo ne
dopada. Pitam se da li bi Kolterova senka mogla da se pokaže još
nekom od nas da je to želeo? Da nije možda odabrao da ga samo Set
vidi? Moramo dati sve od sebe da pronađemo neki smisao u svemu
ovome. Pitanja bez odgovora samo se gomilaju. Predlažem da ponovo
porazgovaramo s Vanesom. Ako može da nam bude od neke koristi,
sada je pravi trenutak da se na nju oslonimo. Možda je radeći za naše
neprijatelje imala prilike da vidi čoveka senku.“
„Nije ona lek za sve“, primetila je baka. „Po svoj prilici nagađaće
isto kao i mi.“
„Naša nagađanja nikuda ne vode“, kazao je deka. „Možda nam
ponestaje vremena. Trebalo bi bar da proverimo.“
„Ja ću ući u kutiju, ako će to ubrzati stvari“, dobrovoljno se
prijavio Dejl. „Pod uslovom da me pustite da izađem.“
„Ona se vraća unutra, ne brini“, obećala je baka.
Baka je uzela samostrel, deka baterijsku lampu. Tanu je otišao po
lisice, ali se vratio praznih ruku. „Da li je neko video moje lisice?
Našao sam samo ključeve.“
„Da li si ih joj uopšte skinuo?“ upitala je baka. Način na koji je
postavila pitanje nagoveštavao je da zna odgovor.
Sišli su u podrum. Kada su stigli do Neme kutije, Dejl je otvorio
vrata i ušao unutra. Baka je zatvorila vrata, Nema kutija se zavrtela i
kada ju je otvorila, pred njima se ukazala Vanesa s lisicama na
rukama.
„Baš vam hvala što ste me ostavili sputanu“, reče ona i iziđe iz
kutije. „Kao da se i bez lisica ne osećam kao učesnica u jeftinoj
mađioničarskoj predstavi. Šta vas sada muči?“
„Kolter se pretvorio u nekakvu tamnu senku“, kazao je deka. „Ne
može da govori. Izgleda da želi da podeli s nama nekakvo
obaveštenje, ali nismo sigurni da možemo da mu verujemo.“
„Nisam ni ja“, rekla je Vanesa. „Nagađate li kako je nastala ta
pošast?“
„A ti?“ odgovorila je pitanjem baka. Izgovorila je to optužujućim
tonom.
„Imala sam vremena da malo promozgam o tome. Do kakvog
zaključka ste došli?“
„Da budem iskren, nije nam jasno kako je mogla ovde da nastane“,
rekao je deka. „Bahumat je zatočen. Oloh je skamenjen, ostale zle
demone vezuje sporazum. Ne pada nam na pamet nijedno biće u
Utočištu za bajke koje je u stanju da probudi tako nešto.“
Dok je govorio, na Vanesinom licu zaigrao je osmejak, koji se
postepeno širio. „Niko od vas nije došao do očiglednog zaključka?“
„Da je pošast došla izvan Utočišta za bajke?“ nagađala je baka.
„Ne nužno“, kazala je Vanesa. „Imam na umu drugu jednu
mogućnost, ali ne želim da se vratim u tu kutiju.“
„Zar ne postoji način da raščiniš vezu koju si uspostavila
ujedima?“ upitao je deka.
„Mogla bih da vas slažem i kažem da postoji“, odvratila je Vanesa.
„Dobro znate da je ta veza trajna. Ali rado ću se zakleti da je nikada
više neću koristiti.“
„Dobro znamo koliko vredi tvoja reč“, primetio je deka.
„Imajući u vidu da trenutno Sfingu smatram većim neprijateljem
nego vi, možete se osloniti na mene mnogo više nego što ste toga i
svesni. Dovoljno sam veliki oportunista da znam kada je kucnuo čas
da promenim stranu.“
„I da shvatiš kada možeš da počiniš još veću izdaju da bi te Sfinga
primio nazad“, dodala je baka. „Ili je Sfinga stvarno na našoj strani, a
tvoj će poslodavac, ma ko on bio, biti srećan kada prvom prilikom
zbrišeš odavde i vratiš mu se.“
„To baš komplikuje stvari“, priznala je Vanesa.
„Vanesa“, obratio joj se deka, „ako nam ne pomogneš da spasemo
Utočište za bajke, mogla bi zaglaviti u toj kutiji vo vjeki vjekov.“
„Nijedan zatvor nije večan“, kazala je Vanesa. „Uostalom, iako ste
slepi kod očiju, pre ili kasnije doći ćete do istog zaključka kao ja.“
„Neka to bude što pre“, kazao je deka, po prvi put povisivši ton.
„Na ivici sam da zaključim kako je Nema kutija suviše dobra za tebe.
Mogu da ti sredim boravak u Dvorani užasa. Nećemo morati dugo da
brinemo hoćeš li nas pohoditi u snu.“
Vanesa je prebledela.
Set je o Dvorani užasa znao samo to da se nalazi na drugom kraju
tamnice, iza krvavocrvenih vrata, i da tamošnjim zatvorenicima nije
potrebna hrana. Vanesa očigledno zna više od njega.
„Reći ću vam“, popustila je Vanesa. „Jasno vam je da bih radije
otkrila nešto što bi moglo da me oslobodi nego otišla u Dvoranu
užasa. Ali ovo nije ta vrsta obaveštenja. Neće vam pomoći ni da
shvatite kako je došlo do zaraze, mada će baciti malo svetlosti na to
koga treba da krivite. Jeste li sigurni da je Sfinga poveo sa sobom
prethodnog stanara Neme kutije? Da ga nije ostavio u rezervatu?“
. „Gledali smo kako odlaze...“, baka je zaćutala.
„Da li ste ih pratili iz svih uglova sve vreme?“ nastavila je Vanesa.
„Da li je Sfinga mogao da oslobodi zatvorenika pre nego što je prošao
kroz kapiju?“
Baka i deka su se zgledali. Potom je deka pogledao Vanesu.
„Gledali smo kako odlaze, ali nismo baš motrili na njih, tako da ne
možemo sa sigurnošću tvrditi da grešiš. Tvoja teorija je prihvatljiva.“
„Imajući u vidu okolnosti“, kazala je Vanesa, „rekla bih da je vrlo
verovatna. Ne postoji drugo objašnjenje.“
Set se stresao kada je pomislio kako tajni zatvorenik umotan u
vreću od jute luta rezervatom i pretvara normalne nipsije i vile u
tamne nipsije i tamne vile. Mora da prizna da je to najsuvisliji odgovor
koji su do sada razmotrili.
„Šta znaš o tom zatvoreniku?“ upitala je baka Vanesu.
„Ništa više od vas“, rekla je Vanesa. „Nemam pojma ko je taj
zatvorenik, niti kako je on, ili ona, ili ono izazvalo pošast, ali
sistemom eliminacije došla sam do zaključka da je verovatni krivac
dotični zatvorenik. A Sfingi to sasvim sigurno ide u prilog.“
„U pravu si, trebalo je da nam padne na pamet ta mogućnost“,
kazao je deka. „Verovatno duboko u sebi još ne mogu da prihvatim da
bi Sfinga mogao biti naš najveći neprijatelj.“
 „Sve su to još samo pretpostavke“, podsetila ih je baka, mada ni
sama nije bila baš ubeđena u to.
„Znaš li još nešto što bi nam moglo biti od pomoći?“ raspitivao se
deka.
„Prvo moram da rešim tajnu ove pošasti“, odvratila je Vanesa.
„Biće mi potrebno vreme da je proučim iz prve ruke. Ako mi
dozvolite da pomognem, sigurna sam da se nećete pokajati“
„Nemamo dovoljno ljudi, ne možemo nikoga da odvojimo da tebe
čuva“, odvratio je deka.
„U redu“, rekla je Vanesa. „Da li biste ovog puta mogli da
ponesete lisice sa sobom?“
Tanu je otključao i skinuo joj lisice s ruku. Vanesa se vratila u
Nemu kutiju. Namignula je Setu. On joj je isplazio jezik. Baka je
zatvorila vrata, kutija se okrenula i pojavio se Dejl.
„Već sam počeo da se pitam nije li sve ovo bilo smišljeno da me
se otarasite“, rekao je Dejl, tresući ruke kao da pokušava da skine
paučinu.
„Da li ti je izgledalo dugo?“ upitao je Set.
„Dovoljno dugo“, odvratio je Dejl. „Unutra gubiš osećaj za sve.
Ništa ne čuješ, ništa ne vidiš, ne osećaš nikakav miris. Počinješ da
gubiš sva čula. Osećaš se kao um bez tela. Gotovo da je opuštajuće, ali
ne na prijatan način. Počinješ da zaboravljaš ko si. Nije mi jasno kako
Vanesa uspeva da složi rečenicu posle nedelja provedenih u toj
praznini.“
„Mislim da ne postoji ništa što bi nju moglo da natera da zaćuti“,
rekla je baka. „Prava je jegulja. Ma šta preduzeli, njoj ne smemo
verovati.“
„Uskratićemo joj poverenje“, kazao je deka, „ali mogla bi nam biti
od koristi i ubuduće. Ponaša se kao da još ima keca u rukavu, a pošto
nije budala, verovatno ga i ima. Kako da otkrijemo identitet
zatvorenika s kapuljačom?“
„Da nije možda Nero nešto video u svom kamenu?“ upitala je
baka.
 „Moguće je“, odvratio je deka. „Ako i nije, možda još postoji
šansa da vidi.“
„Idem ja da ga pitam“, ponudio se Set. Poslednja poseta trolu sa
stene donela je puno uzbuđenja. Pohlepni trol tražio je da mu on
postane sluga u zamenu za korišćenje svevidećeg kamena pomoću
kojeg su hteli da utvrde gde se nalazi deka.
„Nećeš uraditi ništa slično“, rekla je baka. „Onomad ga je masaža
podstakla da nam pomogne. Možda bi ga ista ponuda ponovo dovela u
iskušenje.“
„Poznajući Nera, pošto je na svojoj koži osetio koliko si vešta,
tražiće da mu potpišeš da ćeš doveka ostati njegova maserka pre nego
što nam pomogne“, kazao je deka. „Masaža je za njega tada bila nešto
novo. Ključ je bio u novini. Dokazala si da ga znatiželja motiviše
mnogo više od bogatstva.“
„Možda bi pristao na neki poseban napitak?“ predložio je Tanu.
„Nešto moderno?“ pokušao je Set. „Mobilni ili fotoaparat?“
Deka je sklopio šake ispred usta kao da se moli. „Teško je reći šta
bi moglo da prođe kod njega, ali vredi pokušati nešto u tom stilu.
Imajući u vidu da sa svih strana izviruju stvorenja koja je pošast
izmenila, možda će najteže biti stići do Nera.“
„Šta ako je pošast izmenila i Nera?“ zapitao se Dejl.
„Ako stvorenja svetlosti pretvara u stvorenja tame, onda bi
stvorenja tame mogla da pretvori u još mračnija“, nagađao je Tanu.
„Možda bismo imali više sreće ako pođemo s Kolterom“, podsetio
ih je Set.
„Da bismo odgovorili na ta pitanja, moraćemo da izaberemo i
rizikujemo“, kazao je deka. „Ostavimo donošenje odluke za sutra.“
 DEVETA GLAVA

Staze

K ada ju je tokom noći probudila grmljavina koja je već zamirala,

Kendri se oteo vrisak. Bila je usplahirena i nije znala gde se nalazi.
Buka ju je trgla iz sna kao da ju je neko udario pesnicom u lice. Iako
joj je ovo bila druga noć u Izgubljenoj mesi, u prvi mah u mraku nije
prepoznala sobu, trebalo joj je nekoliko trenutaka da rustični nameštaj
izrađen od čvornovatog drveta smesti u odgovarajuće okruženje.
Da nije grom udario u kuću? Iako je spavala, Kendra je bila
ubeđena da nikada nije čula toliko glasnu grmljavinu. Imala je utisak
da je dinamit eksplodirao u njenom jastuku. Sela je i prebacila noge
preko ivice kreveta. Munja je zaparala nebo jakim sjajem, dovoljno
snažnim da baci senke, što je istog časa bilo propraćeno još jednom
zaglušujućom detonacijom groma.
Kendra je zapušila uši, otišla do prozora i zagledala se u tamu u
dvorištu. Pošto su oblaci zaklanjali svetlost zvezda, a na hacijendi nije
bilo upaljeno nijedno svetlo, u dvorištu bi trebalo da vlada potpuni
mrak. Maglovito je nazirala obrise kaktusa. Dvorište je bilo
ispresecano popločanim putićima, pošljunčenim stazama i raznolikom
pustinjskom florom. U sredini se nalazila fontana. U prvi mah je
pretpostavila da je munja udarila u neki od većih kaktusa i da je on u
plamenu, ali izgleda da to nije slučaj. Kiša nije pala. U dvorištu je
vladala tišina. Kendra je napeto iščekivala naredni blesak munje i udar
groma.
Umesto sevanja i grmljavine, počela je da pada kiša. Prvih
nekoliko sekundi samo je dobovala po tlu, a onda je počela stvarno da
lije. Kendra je otvorila prozor. Uživala je u mirisu koji je kiša
oslobodila iz pustinjskog tla. Jedna vila s krilima majske bube sletela
je na prozorsku dasku. Isijavala je blagi zeleni sjaj, imala je
izvanredno lice i bila je bucmastija od bilo koje vile koju je Kendra
ikada videla.
„Uhvatila te je kiša?“ upitala ju je Kendra.
„Ne smeta mi voda“, zacvrkutala je vila. „Donosi osveženje. Ovaj
mali prolom oblaka proći će za nekoliko minuta.“
„Jesi li videla kako je sevalo?“ upitala ju je Kendra.
„Teško da sam mogla to da propustim. Sijaš gotovo kao munja.“
„Već su mi to rekli. Da li bi ušla u moju sobu?“
Vila se zakikotala. „Dalje od prozora ne mogu. Kasno je, a ti si još
budna.“
„Probudila me je grmljavina. Da li su vile često budne do kasno u
noć?“
„Ne sve. Ni ja obično nisam, ali ni za šta na svetu ne bih propustila
oluju. Tako ih je malo ovde. Obožavam monsune.“
Pljusak je već bio oslabio. Kendra je ispružila ruku i izložila dlan
dobovanju debelih kapi. Magla koja se umešala zamutila je sjaj munje
koja je obasjala oblake mnogo dalje nego prethodni put. Posle
nekoliko otkucaja srca usledio je i udar groma.
Kendra se pitala šta li Voren sad radi. Otišao je s Duganom,
Gavinom, Tami i Nilom do grobnice, sat pre zalaska sunca. Možda se
već i vratio, ili je možda završio u zmajevom stomaku.
„Moji prijatelji su još napolju“, primetila je Kendra.
Vila se zacerekala. „Misliš na one koji pokušavaju da se popnu na
mesu?“
„Videla si ih?“
„Jesam.“
„Zabrinuta sam za njih.“
Vila se ponovo zasmejuljila.
„Nije smešno. Krenuli su da obave opasan zadatak.“
„Jeste smešno. Mislim da oni nikuda nisu otišli. Nisu uspeli da
pronađu stazu do vrha.“
„Nisu se popeli na mesu?“ upitala je Kendra.
„Nije lako uspeti se na vrh.“
„Ali Nil zna put.“
„Bolje rečeno: znao je, kako stvari stoje. Kiša prestaje.“
Vila je bila u pravu. Jedva da je prskala. Vlažni vazduh predivno je
mirisao na zemlju. „Šta znaš o Obojenoj mesi?“ upitala je Kendra.
„Mi ne odlazimo tamo gore. Vrzmamo se oko mese, to svakako,
čitava formacija obavijena je predivnom aurom. Ali u to mesto utkana
je stara magija. Tvoji prijatelji imaju sreće što nisu uspeli da se popnu.
Laku noć.“
Vila je skočila s prozorske daske i odzujala u noć. Krivudajući je
preletela preko krova i nestala s vidika. Kendra se osećala usamljeno
posle njenog odlaska. Negde iznad njene glave zatreperila je munja.
Grom je zaurlao nekoliko sekundi kasnije.Kendra je zatvorila prozor i
vratila se u krevet. Želela je da proveri da li se Voren bezbedno vratio
u sobu, ali nije želela da mu smeta ako je već zaspao. Znala je da će
ujutro čuti šta se dogodilo.
 Kendra nikada ranije nije probala jaja s ranća. Mnogo su joj se
svidela. Nikada joj nije palo na pamet da pomeša jaja s avokadom.
Voren, Dugan i Gavin doručkovali su s njom dok se Roza vrzmala po
kuhinji.
„Niste uspeli da pronađete put do vrha“, konstatovala je Kendra,
sekući jaja viljuškom. Zatekla ih je kako jedu pošto se probudila i
istuširala. Nijedan od njih još nije pomenuo zadatak.
„Odakle ti to?“ upitao je Voren.
„Ne vidim tragove ujeda“, odvratila je Kendra.
„Baš smešno“, primetio je Dugan, pogledavši preko ramena.
Izgleda da ga je brinulo da ih neko ne prisluškuje.
„Ozbiljno“, kazao je Voren.
Kendra je shvatila da ne bi trebalo Duganu i Gavinu da kaže da
može da razgovara s vilama. „Bio mi je dovoljan jedan pogled na vas
pa da mi sve postane jasno. Ponašali ste se suviše normalno.“
„Nil je kazao da se mesa menja“, objasnio je Voren. „Mnoge staze
vode do vrha, ali nijedna od njih nije postojana. Prikazuju se samo
određenim ljudima u određeno vreme.“
„Unajmite helikopter“, predložila im je Kendra i ponovo napunila
usta jajima.
„Nil kaže da mesa to nikada ne bi dozvolila“, rekao je Dugan.
„Verujem mu“, kazao je Gavin. „O-o-o-oseća se magija na tom
mestu, postaneš pospan. Trebalo je da vidite Tamino lice kada nismo
pronašli stazu. Kazala je da se prošli put i te kako dobro videla.“
„Ni Nilu se to nije dopalo“, dodao je Voren. „Pretpostavljam da je
njegov put do vrha bio prilično pouzdan.“
„Penjanje na mesu oduvek je bilo pravi izazov“, kazala je Roza
brišući šake krpom za sudove dok je prilazila stolu. „Upozorila sam
vas da možda neće biti lako. Naročito pošto su drugi bili tamo i
napravili darmar.“
Kendra se setila povratnika, koji je čuvao ulaz u grobnicu u
Utočištu za bajke. Da li je ovde čuvar sama mesa?
„Put do vrha možda će izvesno vreme biti zatvoren“, kazao je Nil
ulazeći u prostoriju s belim kaubojskim šeširom u ruci. Na sebi je
imao farmerice i čizme za pešačenje. „Dešavalo se da po pedeset
godina ili više nijedna staza nije na raspolaganju.“
„Ne možemo da čekamo“, kazao je Dugan. „Moramo da se
popnemo.“
„Mesu ne možete primorati ni na šta“, rekao je Nil, „ali ne gubite
još nadu. Poveo bih Kendru da malo pronjuškamo oko podnožja.“
„Kendru?“ upitao je Voren.
„Videla je ogradu oko Izgubljene mese pre nego što smo ušli u
rezervat“, objasnio je Nil. „Ako je zatvorena staza zvana Sumrak,
možda bi nam te njene oči mogle pomoći da pronađemo neku od
drugih staza.“
Kendra je primetila da je Gavin i Dugan posmatraju sa
zanimanjem. „Rado ću pogledati ako misliš da bi to moglo pomoći“,
kazala je.
„Poći ću s vama“, kazao je Voren.
Nil je klimnuo glavom. „Pridružiće nam se i Mara. Kada ćete biti
spremni za polazak?“
„Daj nam dvadeset minuta“, kazao je Voren, pogledavši Kendru
da proveri da li je to prihvatljivo.
„Biće dovoljno“, rekla je ona.
Voren je na brzinu pojeo ostatak doručka, isto kao i Kendra. Kada
su završili, krenula je za njim do svoje sobe. Zatvorio je vrata za
njima.
„Kako znaš da sinoć nismo pronašli put do Obojene mese?“ upitao
je Voren.
„Kazala mi je noćas jedna vila“, odvratila je Kendra.
„Ubeđen sam da ostali nisu poverovali da je tvoj komentar
posledica čistog nagađanja, ali sumnjam da će otvoreno njuškati.
Ubuduće povedi računa da ne ukazuješ na svoje moći. Dugan zna da si
u stanju da napuniš energijom magične predmete. I to je sve. Ostali ne
znaju čak ni toliko.“
„Izvini“, reče Kendra. „Vodiću računa.“
 „Moramo biti obazrivi. Mislim da Duganu i Gavinu možemo da
verujemo, ali ništa ne prihvatam olako. Siguran sam da je Društvo
poslalo ljude da bi bili sigurni da će artefakt završiti u njihovim
rukama. Nemoj zaboraviti da je prema prvobitnom planu trebalo da u
Utočištu za bajke Vanesa i Erol sami ukradu artefakt. Ovdašnji
izdajnik može biti neko ko već izvesno vreme živi ovde. Ili to mogu
biti Tami ili Havijer.“
„Nadajmo se da je bio Zak“, kazala je Kendra.
Voren se iscerio. „To bi baš bilo lepo, zar ne? Malo sam
istraživao. Tami ima talenat da pronađe i premosti zamke. Havijer je
sakupljač, nekada je radio za nekolicinu vrhunskih trgovaca. Prilično
je iskusan u vađenju iz gadnih situacija. Njihov ugled je solidan, ali
bio je i Vanesin.“
„Da li te brinu Nil ili Mara?“ upitala je Kendra.
„Ako je Sfinga sumnjiv, onda je svako sumnjiv“, odvratio je on.
„Nikome ne veruj. Trudi se da ne napuštaš hacijendu, osim kada sam
ja s tobom.“
„Misliš li da ću moći da pronađem put?“ upitala je Kendra.
Voren je slegnuo ramenima. „Ti prozireš čarolije za ometanje
pažnje. Veća je verovatnoća da ti pronađeš tajnu stazu nego ja.“
„Treba da krenemo.“
Mara i Nil čekali su ih u prljavom džipu s upaljenim motorom.
Voren i Kendra smestili su se pozadi. Nisu dugo vozili putem. Kroz
vetrobransko staklo Obojena mesa izgledala je još veća. Nil je u
jednom trenutku poterao džip uz takvu strminu da je Kendra pomislila
da će se džip propeti i prevrnuti unazad. Truckava, neskladna vožnja
završila se na zaravni posutoj šiljatim gromadama.
Nekoliko stotina metara neravnog terena odvajalo ih je od kamene
litice mese koja je stremila ka nebu. „Strašno je visoka“, rekla je
Kendra, zaklanjajući šakom oči dok je zurila u raznobojni plato. Na
vedrom plavom nebu gotovo da nije bilo oblačka.
Nil joj je prišao. „Potraži oslonce za šake, konopac, pećinu,
stepenište, stazu, bilo šta što nam može omogućiti pristup vrhu. Za
većinu očiju, najveći deo vremena, kao da ne postoji nikakav put do
vrha, to važi čak i za iskusnog alpinistu. Putevi postaju dostupni samo
u određenim trenucima. Na primer, sve donedavno, staza Sumrak
pojavljivala se u vreme zalaska sunca. Obići ćemo mesu bezbroj
puta.“
„Znate li i druge puteve osim staze Sumrak?“ upitao je Voren.
„Znamo i za druge, ali ne i gde da ih potražimo“, odvratio je Nil.
„Jedina koja je još pouzdana jeste Festivalska staza. Otvara se u noći
festivala. Naredna prilika ukazaće se za vreme jesenje ravnodnevice.“
„Pentranje uz mesu tokom festivalske noći bilo bi ludost“, kazala
je Mara svojim rezonantnim altom. „Samoubistvo.“
„To mi zvuči kao vrsta zabave kakvu obožavam“, našalio se
Voren. Mara se pretvarala da ga nije čula.
„Šta ako se popnete gore i ne možete da pronađete put natrag?“
„Obično postoje mnogobrojne staze natrag do podnožja“, kazao je
Nil. „Mesa jedva čeka da se otarasi posetilaca. Nikada nisam imao
problema da siđem, niti sam čuo da je bilo ko imao problema u
povratku.“
„Ti neki možda nisu doživeli da ispričaju svoju priču“, istakao je
Voren.
Nil je slegnuo ramenima.
„Možda će se staza Sumrak ponovo otvoriti?“ primetila je Kendra.
Nil je pogledao uvis. „Ko to zna. Ako mene pitate, mislim da se to
neće desiti mnogo sezona, ali proverićemo večeras. Možda će tvoje
oštro oko primetiti nešto što je meni promaklo.“
Kendra je primetila da Nil nosi zečje šape kao minđuše. „Donose
sreću?“ upitala je Kendra, pokazujući na minđuše.
„Džakalop“, odvratio je Nil. „Ako nameravamo da pronađemo
stazu, biće nam potrebna sva pomoć koja se nudi.“
Uzdržala se od toga da podseti Nila da džakalopu šape nisu donele
mnogo sreće.
Peške su obilazili mesu. Uglavnom su ćutali. Nil je proučavao
strma pročelja sa svega nekoliko koraka udaljenosti. Mara joj je prišla
sasvim blizu i milovala je kamen, a ponekad bi čak i priljubila obraz
uz nepopustljivu površinu. Kendra je proučavala mesu najbolje što je
mogla, kako izbliza, tako i izdaleka, ali nije primetila nikakvu stazu.
Sunce je neumoljivo peklo. Nil je pozajmio Kendri šešir širokog
oboda i malo kreme za sunce. Kada su se konačno vratili do džipa, Nil
je izvadio plastični frižider. Jeli su sendviče i grickalice u hladu.
Posle podneva je počeo da duva topli povetarac. Kendra je
najzanimljivije stvari videla kada je okrenula leđa mesi. Poneku vilu
ili džakalopa u daljini. Pitala se da li džakalopi vređaju Nila zbog
njegovih naušnica. Nijedno biće, uključujući insekte, nije došlo do
same mese. Osećala se napetost. Gavin je u pravu, ima nešto u
vazduhu što uljuljkuje, izaziva pospanost.
Završili su još jedan obilazak mese pre nego što su se povukli u
hlad da pojedu sušeno voće i sušeno meso koje je Nil poneo za večeru.
Kazao im je da će ih poslednji obilazak oko mese dovesti otprilike na
pravo mesto s kojeg treba da potraže stazu Sumrak pre nego što zađe
sunce.
Dok su pešačili, s juga su počeli da se približavaju teški olujni
oblaci. Kada su zastali da popiju malo vode, Mara je osmotrila oblake
koji su se bližili. „Sprema se gadna oluja“, predvidela je.
U vreme kada se sunce spustilo do obzorja, vetar je već bez
prestanka zviždao između kamenja, sablasno jaučući i prodorno
vrišteći prilikom svakoga naleta. Preteći oblaci zatamneli su najveći
deo neba, i jezdili kroz veličanstvene boje na obzorju gde je sunce
zalazilo.
Jedan posebno jak nalet vetra oduvao je Kendri šešir s glave i
naterao je da posrne. Vetar je neujednačeno urlao.
„Trebalo bi da se vratimo do džipa“, kazao je Nil, prelazeći još
jednom pogledom preko mese.
„Staza Sumrak je zatvorena“, svečano je objavila Mara.
Dok su se vraćali ka mestu na kojem su parkirali džip, kiša je
počela da dobuje po okolnom kamenju, ostavljajući po njemu mokre
tragove veličine novčića. Već posle nekoliko minuta kamenje je bilo
tamno i mokro i postalo je klizavo i mestimično opasno.
Do džipa, koji im je sad bio na vidiku, stigli su pentrajući se preko
gomila vlažnog kamenja ili zaobilazeći ga. Kiša je sada već lila. Iako
joj je odeća bila natopljena, Kendra nije drhtala jer je bilo toplo.
Osvrnula se preko ramena i ugledala vodopad koji se slivao niz jednu
stanu mese. Prizor ju je naterao da zastane. Voda nije ravno padala,
spuštala se pod uglom, poskakivala i kotrljala se, poput veselih brzaka
strmog potoka. Nije to bio prirodni potok... voda se kotrljala niz strmo
stepenište uklesano u pročelje mese.
„Stanite“, doviknula je Kendra i uprla prst. „Pogledajte dobro
vodopad!“
Ostalo troje se okrenulo i zagledalo u mesu. „Vodopad?“ upitao je
Voren.
„Nije to pravi vodopad“, ispravila se Kendra. „Voda se sliva niz
stepenište.“
„Vidiš stepenište?“ upitao je Nil.
Kendra im je prstom pokazala put od podnožja mese do vrha.
„Izgleda da se proteže sve do vrha. Sada je tako očigledno, ne mogu
da verujem da je do malopre bilo skriveno! Sigurno ćete hteti da
sačekate da se osuši. Penjanje bi bilo đavolski teško uz svu tu vodu.“
„Poplavljeno stepenište“, izgovorila je Mara s čuđenjem u glasu.
„Ja i dalje ništa ne vidim“, izjavio je Voren.
„Ne vidimo ni mi“, odvratio je Nil. „Odvedi nas do podnožja
stepeništa.“
Kendra ih je povela nazad do podnožja mese. Nije im dugo trebalo
da stignu do stepenica. Odmah posle mesta na kojem se stepenište
završavalo, voda je klokotavo oticala u mračnu pukotinu u tlu. Kendra
je otišla do ivice naprsline i zavirila u nju. Dno se nije videlo. Čula je
bućkanje vode u dubini.
„Čudi me da nismo upali u tu rupu dok smo obilazili oko mese“,
rekla je Kendra, okrenuvši se ka ostalima.
„Ne vidim nikakvu rupu“, kazao je Voren.
„Možeš li da me odvedeš do stepenica?“ upitao je Nil.
 Kendra ga je uhvatila za ruku, zajedno s njim obišla otvor u tlu i
nastavila duž stene dok se oboje nisu našli ispred najnižeg stepenika.
Hladna voda šikljala im je oko listova. „Da li ih sada vidiš?“ upitala je
Kendra.
„Povedi me uz nekoliko stepenika“, kazao je Nil.
Pre nego što je zakoračila na prvi klizavi stepenik, Kendra je
oprezno ispitala teren jer, iako voda nije bila duboka, brzo je nadirala.
S Nilom za petama, popela se uz prva četiri stepenika, ali se onda
okliznula i zamočila šaku i oba kolena u ledeni potok. Nil je uspeo na
vreme da je uhvati i podigne.
„Dosta za sada“, kazao je Nil.
Oprezno su se vratili na ispust, pa zaobišli pukotinu i pridružili se
Vorenu i Mari. „Nisam video stepenište sve dok niste počeli da se
penjete“, kazao je Voren. „A i onda sam imao utisak da se proteže
otprilike samo pet stepenika posle mesta do kojeg ste bili stigli. Morao
sam dobro da se usredsredim da vas ne bih izgubio iz vida.“
„Video sam samo petnaest stepenika ispred sebe“, izjavio je Nil.
„Nastavlja se unedogled“, potvrdila je Kendra, „tu i tamo skreće, a
na nekim mestima izlazi na odmorišta ili ispuste. To stepenište vodi
do samog vrha. Hoće li oluja prestati do jutra?“
„Kada prestane da pada kiša, stepenice će nestati“, izjavila je
Mara. „Upravo zbog toga čak ni ti, obdarena tim vidom, nisi ranije
primetila ni stepenice ni pukotinu. Vekovima niko nije pronašao
Poplavljeno stepenište. Mnogi su pretpostavljali da ta staza postoji
samo u predanjima.“
„Morate da se popnete uz te stepenice po kiši?“ upitala je Kendra.
„To će biti gadno!“
„Možda nam je ovo jedina prilika“, kazao je Nil Vorenu.
Voren je klimnuo. „Treba da odemo po ostale.“
„Kendra će morati da nas vodi“, rekao je Nil. „Osetio sam snagu
čarolije. Morao sam da uložim svu svoju snagu da bih je sledio. Bez
nje nemamo nikakve šanse.“
Voren se namrštio. Voda iz nakvašene kose slivala mu se niz lice.
„Moraćemo da pronađemo drugi način da to obavimo.“
Nil je odmahnuo glavom. „I ovo je bilo na dugačkom štapu, pravo
čudo. Mogu proći godine dok ne pronađeš drugi put. Možda bi trebalo
da ostavimo na miru to što se gore nalazi, ma šta to bilo. Odlično je
čuvano.“
„Povešću vas do vrha ako sam vam potrebna“, kazala je Kendra.
„Neko će morati da bude blizu mene da me voda ne odnese.“
„Ne, Kendra“, kazao je Voren. „Ne preti nam nikakva neposredna
opasnost. Ne moraš to da radiš.“
„Ako ne uzmemo to po šta smo došli, neko drugi bi mogao to da
uradi“, rekla je Kendra. „Ne moram da uđem u grobnicu. Samo da se
popnem uz mesu.“
„Može da sačeka napolju sa mnom“, ponudio je Nil.
„Nije isključeno da za vreme oluje dođe do neke čudne aktivnosti
na mesi“, upozorila ih je Mara. Vetar je zajaukao kao da potvrđuje
njene reči.
„Sklonićemo se u staru meteorološku sobu“, kazao je Nil. „Proveo
sam tamo mirne trenutke na prethodnom putovanju.“
Kendra je pogledala Vorena. Očigledno mu se sve to nije
dopadalo. Podozrevala je da želi da ona to uradi, ali ne zato što je on
pritiska. „Ovo je važno“, navaljivala je Kendra. „Zar nisam ovde da
bih pomogla kada mogu? Hajde da to uradimo.“
Voren se okrenuo ka Nilu. „Prošli put nisi naišao ni na kakvu
nevolju na vrhu mese?“
„Nije bilo prave opasnosti“, rekao je Nil. „Možda je to bila puka
sreća. Nema sumnje da mesa nije uvek bezbedna.“
„Misliš li da možeš zaštiti Kendru?“
„Pretpostavljam da mogu.“
„Hoće li kiša nastaviti da pada?“ Voren je upitao Maru.
„Padaće uz prekide najmanje još nekoliko sati.“
Zaputili su se nazad ka džipu. „Možemo da okupimo ostale i
spremimo se za povratak već za pola sata“, kazao je Voren. „Imate li
opremu za penjanje? Konopce? Orme? Karabinjere?“
 „Za nas šestoro?“ upitao je Nil. „Možda. Skupiću sve što imamo.“
A onda su zaćutali. To je bilo to. Odluka je doneta. Rešili su da
pokušaju.
Dok je išla za ostalima, pažljivo zaobilazeći mokro kamenje,
Kendra se trudila da ne zamišlja sebe sleđenu od straha pri vrhu
poplavljenog stepeništa, kako posmatra veličanstveni prizor pustinje
koji je parališe i od kojeg joj se vrti u glavi. Uprkos Vorenovoj veri u
nju, bilo joj je krivo što ne može da povuče ponudu.
 DESETA GLAVA

Senovite rane

S et je sedeo na stolici na tremu i u neverici proučavao tablu. Tanu je

upravo preskočio dve svoje pločice i sada je imao sedam komada,
dok je Set imao samo tri. Ali Set nije zbog toga bio zaprepašćen.
Ponovo je ispitao planirani potez, spustio šaku na jednog od dva kralja
i preskočio šest Tanuovih figura, krećući se cik-cak po tabli.
Podigao je pogled i zagledao se u Tanua. Samoaćanin mu je
uzvratio pogled širom otvorenih očiju. „Sam si tražio“, nasmejao se
Set, uklonivši sve Tanuove crvene figure osim jedne. Tanu ga je već
bio dva puta zaredom pobedio i sve je bilo crno dok nije video
najgenijalniji potez. „Mislio sam da je moguće izvesti najviše trostruki
skok.“
„Nisam još video toliko skokova u jednom potezu“, kazao je Tanu,
razvlačeći usta u osmeh.
„Stani malo“, kazao je Set. „Smestio si mi! Namerno si to uradio!“
„Šta?“ upitao je Tanu izigravajući nevinašce.
„Hteo si da vidiš da li možeš da stvoriš uslove za najveći skok u
istoriji ove igre. Sigurno si sve vreme manevrisao da bi doveo do
toga!“
„Ti si pronašao taj potez“, podsetio ga je Tanu.
„Namirišem sažaljenje na kilometar. Više bih voleo da me
pregaziš nego da mi puštaš. Da li mi na ovaj način vraćaš za to što
uvek krećem prvi?“
Tanu je zahvatio šaku kokica iz drvene činije. „Kada si crn, kažeš
‘ugalj je stariji od vatre’. Kada si crven, kažeš ‘vatra je starija od
dima’. Kako da držim korak s tim?“
„Čak i da si sve namestio, preskakanje šest uzastopnih figura
pričinilo mi je veliko zadovoljstvo.“
Tanu je razvukao usta u osmeh i otkrio deo zrna zaostao između
zuba. „Najduži mogući skok iznosio bi devet preskočenih figura, ali
nisam siguran da bih uspeo to da namestim u stvarnoj partiji. Moj
prethodni rekord iznosio je pet.“
„Zdravo!“ dopro je do njih nečiji glas s ruba dvorišta, dosta tih
usled udaljenosti. „Stene, Sete, jeste li tu? Zdravo!“
I Set i Tanu pogledaše u pravcu šume. S druge strane, na samoj
ivici travnjaka stajao je satir Dorin i mahao obema rukama.
„Zdravo, Dorine“, doviknuo mu je Set.
„Šta li hoće, šta misliš?“ upitao je Tanu.
„Bolje da proverimo“, kazao je Set.
„Požurite!“ podsticao ih je Dorin. „Hitno je!“
„Dođi, Mendigo“, kazao je Tanu. Preveliki lutak krenuo je za
Setom i Tanuom. Sva trojica preskočili su ogradu trema i potrčali
preko dvorišta ka satiru. Dorinovo lice bilo je crveno, a oči naduvene.
Set nikada nije video veselog satira u takvom stanju.
 „Šta je bilo?“ upitao je Set.
„Nevil“, izgovorio je satir. „Dremao je. Oni opaki mali nipsiji su
mu se osvetili, prišunjali su mu se dok je spavao.“
„Kako je on?“ upitao je Tanu.
Dorin se uhvatio za kosu i odmahnuo glavom. „Nije dobro. Mislim
da se menja, isto kao što su se nipsiji promenili. Morate mu pomoći!
Je li Sten tu?“
Set je odmahnuo glavom. Deka je otišao s bakom, Dejlom i
Hugom da pregovara s Nerom, u nadi da bi im trol sa stene mogao
pružiti kakvo-takvo obaveštenje, ako se uopšte smiluje da pogleda u
svoj svevideći kamen.
„Sten neće biti tu celo poslepodne“, kazao je Tanu. „Opiši nam šta
se događa s Nevilom.“
„Probudio se vrišteći. Zli nipsiji spopali su ga poput muva.
Pomogao sam mu da ih otrese sa sebe, ali su oni pre toga uspeli da mu
nanesu gomilu ranica po vratu, rukama i grudima. Kada smo ih
zbacili, pazeći da nijednog ne ubijemo, mislili smo da je problem
rešen. Imao je mnogo rana, ali su one bile minijaturne. Čak smo se i
šalili na njihov račun i počeli smo da kujemo planove za kontranapad.
Palo nam je na pamet da bismo njihove najvelelepnije palate mogli da
zaspemo balegom.“
„A onda je Nevilu postalo loše“, pokušao je da ga ubrza Tanu.
„Nije prošlo mnogo, a on je počeo da se znoji i bunca. Moglo je
jaje da mu se ispeče na čelu koliko je bio vruć. Legao je i ubrzo počeo
da jauče. Kada sam ga ostavio, imao sam utisak da ga muče košmari i
da su mu grudi i ruke postali dlakaviji.“
„Možda bismo mogli nešto da naučimo posmatrajući ga“, kazao je
Tanu. „Koliko je daleko?“
„Imamo zaklon pored teniskog terena“, kazao je Dorin. „Nije bio
daleko odatle kada sam ga ostavio. Možda bismo mogli da obrnemo
proces. Napici su tvoja specijalnost, zar ne?“
„Ne znam s čime se suočavamo, ali pokušaću“, kazao je Tanu.
„Sete, vrati se u kuću i čekaj...“
 „Nema šanse“, prekinuo ga je Set. „On je moj prijatelj, nije
daleko, bio sam dobar u poslednje vreme, idem s vama.“
Tanu se nekoliko puta lupnuo po bradi debelim prstom. „Nekoliko
proteklih dana bio si strpljiviji nego obično, a i ne bi bilo mudro
ostaviti te samog. Možda će tvoji deka i baka tražiti moju glavu, ali
ako obećaš da nećeš zvocati kad budem Mendigu naredio da te vrati u
kuću, možeš da nam se pridružiš.“
„Dogovoreno!“ uzviknuo je Set.
„Povedi nas“, Tanu je kazao Dorinu.
Satir je krenuo žustrim korakom. Hitali su stazom koju je Set znao
jer je tokom leta mnogo puta odlazio do teniskog terena. Nevil i Dorin
napravili su travnati teniski teren, a Voren ih je snabdeo vrhunskom
opremom. Obojica satira bili su prilično vešti u tom sportu.
Set je vrlo brzo osetio bol u boku. I pored toga što je veoma
krupan, Tanu se brzo kreće. Trčanje ga izgleda ne zamara.
„Nevil je u šupi?“ dahćući je upitao Set dok su se približavali
teniskom terenu.
„Nije u šupi s opremom“, odvratio je Dorin, koji se nimalo nije
zaduvao. „Imamo zaklone po celom rezervatu. Nikada ne znaš kada
ćeš poželeti negde da odmoriš glavu. Nije daleko od terena.“
„Mendigo, ponesi Seta“, naredio je Tanu.
Drveni lutak podigao je Seta u naručje. Set je bio malo uvređen.
Tanu se čak nije potrudio ni da zatraži dozvolu od njega! Teren je sada
već dosta blizu. Iako mu je laknulo što ne mora više da trči i što Tanu i
Dorin mogu još malo da ubrzaju, Setu je bilo krivo što sam nije
predložio da ga Mendigo ponese. Ne voli kada ga potcenjuju.
Sišli su sa staze, protutnjali kroz neko šiblje i izbili na besprekorni
travnjak sveže obeleženog teniskog terena. Dorin ni na trenutak nije
zastao, već je nastavio preko terena i zaronio među drveće s druge
strane. Grane su velikom brzinom promicale pored Seta dok je
Mendigo trčao za ostalima, zaobilazeći drveće i grmlje.
Konačno se pred njima ukazala uredna drvena šupa. Zidovi su bili
izguljeni i neravni, ali nije bilo rupa i naprslina, a čvrsta vrata bila su
lepo uglavljena. Pored vrata se nalazio jedan jedini prozor, izdeljen na
četiri stakla i zastrt zelenim zavesama. Kada su stigli na malu čistinu
na kojoj se nalazila šupa, Mendigo je spustio Seta.
„Održavaj razdaljinu, Sete“, upozorio ga je Tanu, prilazeći šupi s
Dorinom. Satir je otvorio vrata i ušao. Tanu je čekao na pragu. Set je
začuo opako režanje i Dorin je natraške izleteo kroz vrata. Tanu ga je
uhvatio, ali ga je satirova težina naterala da posrne nekoliko koraka
unazad.
Iz šupe je izašlo nekakvo kosmato stvorenje. Bio je to Nevil, ali
opet i nije bio Nevil. Bio je viši i masivniji, i dalje je hodao uspravno
kao čovek, ali je od rogova do kopita bio prekriven tamnosivim
krznom. Rogovi su mu bili duži, tamniji i povijenih krajeva, s oštrim
vrhovima. Lice mu je bilo gotovo neprepoznatljivo, nos i usta spojili
su mu se u njušku, a drhtave usne su pri svakom povlačenju otkrivale
zube oštre kao u vuka. Najviše su ih uznemirile njegove oči: žute i
životinjske sa zenicama u vidu vodoravnih proreza.
Nevil je divljački zarežao, zaleteo se kroz vrata, odgurnuo Tanua u
stranu i oborio Dorina na zemlju. Nevil i Dorin kotrljali su se po tlu.
Dorin je ščepao Nevila za vrat i napeo mišiće ne bi li zadržao na
odstojanju vilicu koja je škljocala.
„Mendigo, sputaj Nevila“, doviknuo je Tanu.
Drveni lutak je pojurio ka satirima koji su se borili. Trenutak pre
nego što je Mendigo stigao do njih, Nevil se oslobodio Dorina,
uhvatio lutka za jednu ispruženu ruku i zavitlao ga kroz vazduh u
šupu. Nevil se potom zaleteo ka Setu.
Set je shvatio da nema šanse da odbije napad zlobnog satira.
Bežanje će mu obezbediti samo nekoliko dodatnih sekundi i odneti ga
još dalje od ostalih, koji bi eventualno mogli da mu pruže pomoć. Zato
je čučnuo i kada je Nevil gotovo stigao do njega, Set mu se bacio u
noge.
Ova taktika iznenadila je pobesnelog satira, sapleo se o Seta i
napravio kolut pre nego što se ponovo osovio na noge. Setu je
dobovalo u glavi od udarca kopitom koji je zadobio. Podigao je
pogled ka Nevilu i ugledao Tanua kako se zaleće u njega s boka i
zakucava satira za tle poput linijskog beka s dozvolom da ubije.
Nevil se brzo oporavio. Otkotrljao se od Tanua, podigao se u
čučanj i skočio na njega. Tanu se pomerio u stranu, podvukao ruke
Nevilu ispod pazuha i prepleo prste na njegovom vratu. Nevil se
otimao i uvijao, ali mu je Tanu nemilosrdno gurao glavu napred,
ulažući u to svu svoju snagu i ne dozvoljavajući mu da se oslobodi.
Mendigo i Dorin pohitaše ka njima.
 Pošto je ispustio glasan krik, negde između režanja blejanja, Nevil
je okrenuo glavu u stranu i zario zube u Tanuovu debelu mišicu.
Sklopio je čeljusti, zgrčio se, pognuo i podigao Tanua iznad sebe.
Oslobodivši se stiska, bacio je Samoaćanina na stomak.
Dorin se zaleteo u svog mutiranog prijatelja, ali ga je Nevil
odalamio nadlanicom. Prasak je ličio na pucanj. Dorin je završio na
tlu. Nevil se pocupkujući udaljio od Mendiga. Dva puta je posegnuo
ka džinovskom lutku, ali ga je Mendigo izbegao. Mendigo se spustio
na sve četiri i počeo da skakuće napred-nazad poput pauka. U jednom
trenutku zaleteo se Nevilu među noge. Pobesneli satir gazio je po
njemu i šutirao ga dok se nije oslobodio, ostavivši Mendiga s
rascepljenom rukom.
„Kupite se odavde!“ povikao je Dorin ustavši. Obraz je već počeo
da mu otiče. „Ne možemo da ga pobedimo. Suviše je kasno. Ja ću ga
zadržati!“
Tanu je dobacio Setu bočicu bez zapušača. Tečnost je izletela kroz
grlić kada ju je uhvatio. „Popij“, rekao je Tanu.
Set je nagnuo bočicu i ispio tečnost. Šištala je i penila dok mu je
klizila niz grlo. Imala je kiselkasti voćni ukus. Nevil se zaleteo u
Dorina. Ovaj se okrenuo, oslonio se šakama o tle i sa oba kopita
udario prijatelja u grudi. Nevil je odleteo uvis.
„Beži, Dorine“, požurivao ga je Tanu. „Ne dozvoli da te dokači.
Mendigo, pomozi mi da se što pre vratim u dvorište.“
Drveni lutak odjurio je do Tanua i ovaj mu se popeo na krkače.
Nije izgledalo da je Mendigo dovoljno snažan da bi mogao da nosi
tolikog čoveka, ali je on ipak prilično brzo potrčao.
Set je osetio peckanje u celom telu. Imao je utisak da napitak
grgolji njegovim venama. Nevil je počeo frkćući da se pridiže. Sada je
svu svoju pažnju usredsredio na Seta i ustremio se na njega iskeženih
zuba i ispruženih ruku. Set je pokušao da potrči. Noge su mu se
pokretale, ali stopala nikako da povuku.
Nevil je prošao kroz njega, a Seta je obuzeo osećaj kao da mu je
celo telo proključalo. Zatim je taj šumeći osećaj malo splasnuo i
primetio je da njegovo telo ponovo poprima oblik. U gasovitom je
stanju!
„Nevile!“ oštro je kazao Dorin, povlačeći se pred svojim
poremećenim prijateljem. „Zašto to radiš? Urazumi se!“
Nevil se podsmehnuo. „Kasnije ćeš mi biti zahvalan.“
„Ostavi me na miru“, nežno je kazao Dorin. „Mi smo najbolji
prijatelji.“
„Neće dugo potrajati“, zarežao je Nevil svojim grlenim glasom.
Set je pokušao da kaže: „Dođi po mene, ti jarcoliki psihopato“, ali
iako je uspevao ustima da oblikuje reči, iz njih nije izašao nikakav
zvuk.
Nevil je zagrmeo i zaleteo se u Dorina, koji se okrenuo i potrčao u
suprotnom smeru od onoga u kojem se zaputio Tanu. Nevila je
očigledno više zanimao stari prijatelj nego Samoaćanin. Dorin se
probijao kroz šiblje s Nevilom za petama. Set je tada prvi put primetio
da Nevil vuče za sobom senku u obliku tankog konopca. Crni konopac
je, uvijajući se, nestajao među drvećem.
Set je ostao sam na maloj čistini. Lebdeo je na desetak centimetara
od tla. Pramenovi čestica u koje se sada pretvorio isticali su iz okvira
njegovog tela, ali se nisu rasipali. Ponovo je pokušao da se pokrene,
mlatarao je i rukama i nogama. Iako mu to nije pošlo za rukom kao ni
malopre, Set je ipak počeo da klizi napred. Ubrzo je otkrio da njegovo
kretanje ne zavisi od pomeranja ruku i nogu. Bilo je dovoljno da
poželi da se pokrene pa da postupno zaplovi u željenom pravcu.I tako
je Set opuštenih ruku i nogu koje su nepokretno visile, polako
zaplovio za Tanuom. Nadao se da će stići do kuće pre nego što
ponovo očvrsne, jer bi Nevil mogao da se vrati. Pošto je bio u
gasovitom stanju, Set nije morao da se drži staza i mogao je u pravoj
liniji da putuje kroz šumu, ali kako staze nisu mnogo krivudale, a nije
mu se dopadao ni osećaj rastakanja oko grana i ostalih prepreka, Set se
i dalje držao staza.
Pošto se njegovo najbrže kretanje jedva moglo uporediti s laganom
šetnjom, tokom celog tog monotonog putovanja Set je bio strašno
napet. Brinuo je za Tanua, a mučilo ga je i to da li je Dorin uspeo da
umakne Nevilu, kao i to šta će da radi ako se Nevil ponovo pojavi.
Nevil se, međutim, nije vratio, a Set je ostao u gasovitom stanju sve
dok nije prelebdeo dvorište i popeo se na trem.
Tanu je otvorio vrata i pustio Seta u kuću. Mendigo je čekao u
blizini. U jednoj drvenoj podlaktici imao je veliku naprslinu. Tanu je
bio zabrinut. „Da li je Dorin uspeo da umakne?“ upitao je.
Pošto nije mogao da govori, Set je samo slegnuo ramenima i
prepleo prste.
„I ja se nadam da jeste. Mislim da će nam moja rana zadati muke.
Pogledaj.“
Tanu je podigao svoju mesnatu ruku. Nije bilo krvi, ali veliki deo
podlaktice više je ličio na senku nego na meso. „Oh, ne!“ Set je
krenuo da izgovori.
„Postaje nevidljiva“, rekao je Tanu. „Isto se dogodilo i Kolteru,
samo je kod mene sporije. Nevidljivi deo se širi. Nemam pojma kako
bih mogao to da usporim.“
Set je odmahnuo glavom.
„Ne brini, nisam očekivao da mi ti daš odgovor na to pitanje.“
Set je još jače odmahnuo glavom, usled čega su se čestice
njegovog lica raspršile uz šištavo peckanje. Odlebdeo je do police i
pokazao prvo na crni povez knjige, a potom na Tanuovu ruku.
„Želiš da vodim beleške o promenama na ruci? Prepustiću tebi da
obaveštavaš ostale. Uskoro ćeš se vratiti u čvrsto stanje.“
Set se osvrnuo po prostoriji. Odlebdeo je do prozora na kojem je
stajala saksija. Sunčevi zraci padali su pod takvim uglom da je saksija
bacala senku. Pokazao je na senku, pa na Tanuovu ruku.
„Ima senku?“ upitao je Tanu. A onda je shvatio. „Ti moju ruku
vidiš kao senku, nije nevidljiva. Isto kao što si video Koltera kao
čoveka senku.“
Set je podigao palac.
„Bolje da izađem napolje, za svaki slučaj. Možda se prozlim kao
Nevil.“
Tanu je izašao na trem. Set je dolebdeo za njim. Stajali su jedan
pored drugoga i ćutke zurili u dvorište. Seta je oblilo osećanje
penušavosti, sve ga je peckalo kao da je boca sode koju je neko tresao
dok pena nije počela da se preliva. Peckanje je prestalo posle šištanja.
Set je opet bio od krvi i mesa i stajao je na tremu.
„Bilo je strava“, kazao je Set.
 „Osećanje je jedinstveno, zar ne?“ primetio je Tanu. „Ostao mi je
samo još jedan gasoviti napitak. Pođi sa mnom, hoću nešto da
probam.“
„Žao mi je zbog tvoje ruke“, rekao je Set.
„Nisi ti kriv. Meni je drago što tebe nije štipnuo.“ Sišli su s trema i
izašli ispod nadstrešnice na sunce. Tanu se trgnuo, uhvatio za senku
podlaktice i pobegao nazad pod nadstrešnicu.“ „Toga sam se i plašio“,
progunđao je kroz stisnute zube.
„Je li bolelo?“ upitao je Set.
„Kolter je kazao da može da dođe tek kada sunce zađe. Izgleda da
sam upravo pokazao zašto. Kada jesunčeva svetlost pala na moju ruku,
nevidljivi deo zahvatila je nepodnošljiva hladnoća. Ne mogu ni da
zamislim kako bi bilo da se proširi po celom telu. Možda bi trebalo da
umotam ruku i nađem neko mesto u hladu daleko od kuće.“
„Ne bih rekao da ćeš se prozliti“, kazao je Set.
„Imaš neki razlog što to kažeš?“
„Nevil nije bio pri sebi“, kazao je Set. „Bio je potpuno van
kontrole. A Kolter je bio smiren. Delovao je normalno, osim što je bio
senka.“
„Kolter je možda samo lukaviji od Nevila“, rekao je Tanu. „Možda
bi se i on ustremio na nas da smo mu pružili priliku.“ Tanu je podigao
ruku. Od zglavka do lakta nestajala je u senci. „Sada se brže širi.“
Znoj mu je orosio čelo. S olakšanjem se spustio na stepenice trema.
Set je na drugoj strani travnjaka ugledao deku Sorensona kako
izlazi iz šume. Iza njega je izašao Dejl, a za njim Hugo, s bakom na
ramenu. „Deko!“ pozvao ga je Set. „Tanu je povređen!“
Deka se okrenuo i kazao Hugu nešto što nisu čuli. Golem ga je
podigao, uspravio baku i potrčao preko travnjaka. Dejl je trčao pored
njega. Hugo je spustio Setovog deku i Setovu baku pored trema. Tanu
je podigao povređenu ruku.
„Šta se dogodilo?“ upitao je deka.
Tanu mu je prepričao nemili susret s Nevilom, opisao mu je koliko
se satir izmenio, kako ih je napao, kako su uspeli da pobegnu i na
kraju mu je kazao da Setu povreda liči na senku. Baka je kleknula
pored Tanua da mu pregleda ruku.
„Ovo ti je napravio jedan jedini ujed?“ upitala je.
„Bio je to pravi ujed“, rekao je Set.
„Male povrede koje su nipsiji naneli Nevilu bile su dovoljne da ga
promene“, rekao je Tanu.
„Kako se osećaš?“ upitala je baka.
„Kao da imam groznicu.“ Senka mu je sada već obavijala celu
šaku, osim vrhova prstiju, i širila se uz ruku. „Čini mi se da nemam
mnogo vremena. Preneću Kolteru vaše pozdrave.“
„Daćemo sve od sebe da vas vratimo u prvobitno stanje“, obećao
je deka. „Pokušaj da se odupreš svim zlim sklonostima.“
„Podići ću oba palca ako budem siguran da mi možete verovati“,
rekao je Tanu. „Daću sve od sebe da vas ne navučem tim gestom.
Možete li da smislite neki bolji način da proverite da li sam još na
vašoj strani?“
„Ne pada mi na pamet ništa drugo“, rekao je deka.
„Moraće da se krije od sunca“, rekao je Set. „Ono u njemu izaziva
bolnu jezu.“
„Niste stekli utisak da Nevilu smeta sunce?“ upitala je baka.
„Nismo“, odgovorio je Set.
„A nije usporilo ni vile koje su pojurile Seta“, dodao je deka.
„Tanu, ostani na tremu do zalaska sunca. Razgovaraj s Kolterom kada
stigne.“
„Kasnije, ako još budem pri sebi, istražiću rezervat da vidim ima li
čega“, promumlao je Tanu i napravio grimasu. „Jeste li bilo šta saznali
od Nera?“
„Zatekli smo ga povređenog na tlu jaruge, priklještenog ispod
teškog debla“, rekao je deka. „Očigledno su mu smestili tamni
patuljci. Ukrali su njegov svevideći kamen i najveći deo blaga.
Povrede koje je zadobio nisu ga ni na koji način izmenile. Hugo je
pomerio deblo i Nero je uspeo sam da se odvuče u svoj brlog.“
Tanu je sve teže disao, čvrsto je zatvorio oči, a niz lice su mu
potekle suze. Cela ruka mu se izgubila u senci. „Žao mi je što... niste
uspeli“, zazviždao je on. „Bolje... uđite unutra... za svaki slučaj.“
U želji da ohrabri Tanua, deka mu je spustio šaku na zdravo rame.
„Vratićemo mi tebe. Srećno!“ Ustao je. „Hugo, želim da odeš do štale
i čuvaš Violu. Budi spreman da odmah dođeš ako te pozovemo.“
Golem se zaputio ka štali. Dejl je potapšao Tanua po zdravom
ramenu. Deka je poveo ostale u kuću, ostavivši Tanua da stenje na
stepenicama trema.
„Zar baš ništa ne možemo da uradimo za njega?“ upitao je Set,
provirivši kroz prozor.
„Ne možemo zaustaviti to što mu se događa“, kazala je baka, „ali
nećemo se smiriti dok ne povratimo Tanua i Koltera.“
Dejl se posvetio pregledanju Mendigove polomljene ruke.
„Da li ste videli bilo kakva mračna stvorenja na putu do Nera?“
upitao je Set.
„Ni jedno jedino“, odvratio je deka. „Držali smo se staza i nismo
zastajkivali. Tek sada shvatam koliko smo imali sreće. Ako
zaključimo da možemo verovati Tanuu i Kolteru, mogli bismo pre
izlaska sunca sutra ujutro da pođemo na poslednji izlet. Ako ne,
možda će biti vreme da razmislimo o napuštanju Utočišta za bajke dok
ne smislimo neki plan i vratimo se.“
„Nemojte odbaciti Tanuovu i Kolterovu pomoć samo zato što ja
moram biti prisutan jer ih jedini vidim“, preklinjao ih je Set.
„Dopalo se to tebi ili ne, ja i to moram uzeti u obzir“, rekao je
deka. „Nemam nameru da te dovedem u opasnost.“
„Ako jedino ja mogu da ih vidim, možda to znači da jedino ja
mogu nešto učiniti da im pomognem“, rezonovao je Set. „Možda
postoji više razloga zbog kojih treba da pođem osim da vam
pomognem da ih sledite. Možda je to naša jedina nada da uspemo.“
„Neću odbaciti ni tu mogućnost“, rekao je deka. „Stene!“ prekorila
ga je baka.
Deka se okrenuo ka njoj i njen izraz je istog časa smekšao.
„Da li si ti to njoj namignuo?“ upitao je Set.
 Deka je gledao Seta s izrazom koji je govorio da ga sve ovo
zabavlja. „Iz dana u dan zapažaš sve bolje.“
 JEDANAESTA GLAVA

Stari pueblo

G avin se pridružio Kendri u predvorju. Nosio je drveno koplje s

glavom izrađenom od crnog kamena. I pored primitivnog načina
izrade, videlo se da je oružje solidno i opasno. Glava je čvrsto nalegala
na motku, a vrh i stranice bili su oštri. Kendra se ipak pitala zašto više
voli koplje od modernijeg oružja.
Kendra je na nogama imala debele čizme, a preko oprane i osušene
odeće prebacila je pončo s kapuljačom. „Očekuješ da ćemo videti
mamute?“ upitala je.
Gavin se iscerio i podigao koplje. „Nisi juče bila s nama i nisi
upućena u pojedinosti. Tehnički gledano, mesa nije deo rezervata.
Starija je. Neukrotiva. Sporazum sklopljen prilikom osnivanja ovog
rezervata neće nas štititi na njoj. Roza je kazala da jedino oružje koje
je napravio narod što je nekada živeo na Obojenoj mesi može da nam
bude od kakve-takve koristi protiv stvorenja koja ćemo tamo sresti.
Ovo koplje je više od hiljadu godina staro. Održavaju ga na poseban
način i zato izgleda kao novo.“
„Da li su prošli put morali da upotrebe oružje?“ upitala je Kendra.
„Po svoj prilici nisu“, kazao je Gavin. „Poneli su ga, ali na putu do
grobnice nisu naišli ni na kakvu prepreku. Nevolje su nastale kada su
stigli do zmaja. Može se desiti da su se stvari izmenile od tada i to me
brine. Staza koju su oni koristili nestala je. Zatim, imao sam utisak da
je vazduh bio znatno teži kada smo juče pokušali da se popnemo.
Mislim da bi trebalo da se povučeš, Kendra. Iskreno to mislim.“
Kendra je imala osećaj da je početak leta i da se vratila u Utočište
za bajke, u vreme kada je Kolter odbijao da je povede na pojedine
izlete zajedno sa Setom samo zato što je devojčica. Istog časa prestala
je da okleva. „Kako mislite da pronađete stepenice bez mene?“
„Nemam ništa protiv da nas dovedeš do podnožja stepenica“,
kazao je Gavin. „Ako ne možemo da se popnemo bez tebe, onda gore
možda nemamo šta ni da tražimo.“
Kendra je polako uvukla vazduh. „Iako sam jedina koja može da
pronađe put koji vodi do vrha, ti i dalje, ko zna zbog čega, misliš da je
tebi mesto tamo gore pre nego meni?“
„Nisam nameravao da te uvredim“, kazao je on, podigavši
slobodnu ruku. „Samo pretpostavljam da nisi iskusan borac.“
Nonšalantno je zamahnuo kopljem kroz vazduh. Začuo se fijuk.
„To će izgledati zaista izvanredno na paradi“, kazala je Kendra
ravnodušno. „Baš ti hvala što brineš.“ Zar nije povela vile u napad
tokom kojeg su zarobile moćnog demona bez ikakve prethodne
pripreme? Zar nije pomogla Vorenu da povrati artefakt iz grobnice u
Utočištu za bajke? A šta je Gavin uradio?
Gavin ju je fiksirao prodornim pogledom i uverljivo izjavio:
„Smatraš me glupim tinejdžerom koji trabunja o tome da devojke ne
treba voditi u pustolovine. Nije tako. Zabrinut sam jer ne znam da li ću
preživeti. Bilo bi mi strašno kada bi neko od vas bio povređen.
Kendra, insistiram da kažeš Vorenu da bi radije ostala.“
 Kendra je morala da se nasmeje. Iznenađenje na njegovom licu,
prelazak iz potpune samouverenosti u nesigurnost samo je dolilo ulje
na vatru. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se povrati i progovori.
Gavin je delovao toliko slomljeno da je poželela da ga razuveri. „U
redu, malopre sam bila sarkastična, ali mnogo si zlatan. Uvažavam
tvoja osećanja. I ja se plašim... deo mene bi vrlo rado poslušao tvoj
savet. Neću ući u grobnicu, kampovaću na mesi s Nilom. Ne radim ja
ovo iz uživanja, već zato što smatram da je vredno rizika.“
Tami je ušla u hodnik u laganoj jakni s kapuljačom, iz koje su joj
virile samo oči, nos i usta. „Ne mogu da verujem da ćemo se popeti uz
vodopad“, primetila je ona. „Crkla sam i dok sam se pentrala putem.“
„Nisi ništa videla gore na mesi prošli put?“ upitala je Kendra.
„Videli smo nešto“, ispravila ju je Tami. „Nešto veliko. Imalo je
najmanje deset nogu i mreškalo se dok se kretalo, ali nijednom nije
prišlo suviše blizu. Mesa ne bi trebalo da predstavlja problem. Ali me
brine ponovni susret sa svim onim zamkama.“
Voren, Nil, Dugan, Hal i Roza stigoše do vrata. Dugan je držao
glomaznu kamenu sekiru, a Voren koplje.
Hal se dogegao do Kendre s palčevima zakačenim za gajke
farmerica. „Stvarno si rešila da povedeš ove ludake uz mesu?“ upitao
je.
Klimnula je glavom.
„Palo mi je na pamet da bih mogao da ti pozajmim ovo.“ Pružio
joj je kameni nož u koricama od jelenje kože.
„Više bih voleo da pođe bez oružja, kao Nil“, kazao je Voren.
Hal počeša brk. „Nil ima talenat za preživljavanje. Ako živiš od
mača, od mača ćeš i umreti, na to misliš? Možda i nije loša ideja.“
Sklonio je nož.
„Imamo opremu za penjanje samo za petoro“, objavio je Voren.
„Ja ću ići na začelju bez orme, držaću se samo za konopac.“
„Jesi li poneo ključ?“ upitala je Rosa.
Dugan je potapšao ranac. „Šta bismo ako stignemo do vrha bez
njega!“
 „Trebalo bi da krenemo“, primetio je Nil.
Kiša je i dalje sipila. Nil je vozio džip, u kojem su bili Kendra,
Voren i Tami. Sledio ga je Dugan u kamionetu, s Gavinom kao
kopilotom. Brisači su se hipnotički pomerali, džip je šljapkao kroz
bare i povremeno ostavljao trag u blatu. U jednom trenutku Nil je
nagazio na gas i oni grmeći proleteše kroz potok, podigavši s obe
strane džipa vodeni mlaz u obliku krila. Ovog puta nisu stigli do mese
direktno kao ranije, više su krivudali i nisu se popeli uz onoliko veliku
strminu. Vožnja je potrajala gotovo dvostruko duže.
Na kraju su se zaustavili na istoj zaravni posutoj gromadama na
kojoj su se parkirali i prethodni put. Nil je ugasio motor i farove. Svi
su izašli iz vozila i prebacili opremu preko ramena. Voren, Dugan i
Gavin uključiše velike baterije otporne na vodu.
„Vidiš li stepenice?“ upitao je Dugan Kendru, čkiljeći zagledan u
kišovitu tamu.
„Jedva“, odvratila je Kendra. Razaznavala je ona Poplavljeno
stepenište mnogo jasnije nego što je želela da prizna, ali nije htela da
im otkrije da sasvim dobro vidi i u mraku.
Obazrivo su krenuli između vlažnog kamenja i zaobišli nekoliko
ulegnuća u kojima se skupila voda. Kendri nije bilo baš jasno zašto
izbegavaju vodu, imajući u vidu šta ih čeka na stepenicama. Kapuljača
njenog ponča pojačavala je dobovanje kiše.
Kada su se približili pukotini u podnožju stepenica, Kendra se
našla pored Nila. „Šta će se dogoditi ako kiša prestane dok smo na
stepenicama?“ upitala je.
„Iskreno da ti kažem, pojma nemam. Voleo bih da sam siguran da
se stepenište neće izgubiti dok smo na njemu. Za svaki slučaj, trebalo
bi da požurimo.“
Voren je pomogao Kendri da stavi ormu, zategne nekoliko kaiševa
i provuče konopac kroz nekakve metalne alke. Kada su svi bili
povezani, Kendra ih je povela duž uskog ispusta između stene i
pukotine.
„Ne gledajte u stepenice“, savetovao je Nil ostale. „Usredsredite se
na onog ispred sebe. To baš neće biti lako.“
Kendra je zagazila u vodeni tok u podnožju stepenica i počela da
se penje. U čizmama je bila stabilnija nego u patikama, u kojima je
prvi put krenula uz stepenice. Kada su stepenice postale strmije,
morala je da se pridržava i rukama. Rukavi i nogavice ubrzo su joj se
natopili. Nikako nije uspevala da uskladi korake kroz vodu koja je
nadirala.
Posle najmanje stotinu stepenika, stigli su do prvog odmorišta.
Kendra se okrenula i pogledala naniže. Zaprepastila se kada je videla
koliko uspon izgleda strmiji iz ove perspektive. Dok se pela nije imala
taj utisak. Ako bi pala, sasvim sigurno bi se skotrljala celom dužinom
kamenog stepeništa, a njen leš voda bi sprala u pukotinu. Povukla se
od ivice da se ne bi spustila niz najbolniji vodeni tobogan u životu.
Kendra se okrenula. Voda ispred njih okomito se slivala nekih
trideset metara pre nego što bi bučno zapljusnula odmorište. Stepenice
su postale strme poput merdevina i protezale su se uvis s jedne strane
slapa.
Kendra je povela ostale uz najstrmije stepenice do tada, trudeći se
da ne obraća pažnju na zvuk vodopada pored sebe. Nijedan stepenik
nije bio dovoljno širok da bi mogla da spusti celo stopalo na njega, a
međuprostor između stepenika često je iznosio i po šezdesetak
centimetara. Pela se oprezno, nastojeći da spusti šake na naredni
stepenik pre nego što zakorači. Nozdrve joj je ispunjavao miris
vlažnog kamena. Svu pažnju usredsređivala je na naredni stepenik.
Nije se obazirala na prazninu iznad sebe, niti je razmišljala o tome da
može da se oklizne i povuče ostale sa sobom niz stepenice. Vetar se
pojačao, skinuo joj kapuljaču i zavijorio njenu dugačku kosu kao da je
zastava. Ruke su joj se tresle od straha i napora.
Zašto li se dobrovoljno prijavila za ovo? Trebalo je da posluša
Gavina. Pokušao je da joj pruži mogućnost da se izvuče, ali ju je
ponos sprečio da razmisli o tome.
Posegnula je za narednim stepenikom, uhvatila se za njega što je
bolje mogla, podigla desno stopalo, a za njim i levo. Pretvarala se da
je na svega nekoliko desetina centimetara od tla dok je neumorno
ponavljala taj iscrpljujući proces.
Konačno je stigla do vrha vodopada i još jednog širokog ispusta.
Nil se izvukao odmah posle nje. Kada je podigla pogled, uverila se da
je čeka još dosta penjanja. Odolela je želji da se osvrne ili pogleda
ispod sebe.
„Odlično ti ide“, hrabrio ju je Nil. „Da li ti je potreban odmor?“
Kendra je potvrdno klimnula glavom. Adrenalin joj se toliko bio
pokrenuo dok se pela uz vodopad da nije ni obraćala pažnju na umor u
udovima. Podigla je kapuljaču i ostala nekoliko minuta na ispustu pre
nego što je nastavila dalje.
Stepenište se sada uspinjalo u cik-cak. Voda je povremeno sledila
stepenike, a ponekad se prelivala preko njih i išla prečicom.
Savladavali su jedno stepenište za drugim od jednog odmorišta do
drugog. Kendru su bolele noge i već joj je ponestajalo daha. Sto se
duže pela, morala je sve češće da se odmara.
Vetar se još jače razduvao, šibao je njen pončo i zasipao je
naletima kiše, tako da je čak i najstabilnije stepenište delovalo
podmuklo. Teško je bilo reći da li se oluja pogoršavala ili je vetar bio
žešći na većoj visini.
Pošto je mic po mic savladala uski ispust, Kendra se obrela u
podnožju poslednjeg stepeništa. Vetar joj je nosio kosu u stranu.
Poslednje stepenište bilo je gotovo isto onoliko strmo kao i ono pored
vodopada, samo što će ovog puta morati da se penju kroz sam slap.
„Ovo je poslednje stepenište!“ saopštila je Kendra Nilu, uspevši
nekako da nadjača oluju. „Prilično je strmo i voda je brza. Da
sačekamo, možda oluja prestane?“
„Mesa pokušava da nas odvrati od našeg nauma“, odvratio je Nil.
„Povedi nas!“
Kendra je šljapkajući krenula napred i počela da se penje i rukama
i nogama. Voda joj je obigravala oko stopala i odbijala joj se od ruku
u lice. Bez obzira na to da li se kretala ili mirovala, imala je osećaj da
brzi tok može svakog trenutka da je otrgne s klizavog stepeništa.
Svaki korak bio je rizičan i vodio ju je sve više, povećavajući
razdaljinu koju će morati da prevali ako bude pala. Ostali su je sledili.
U jednom trenutku oslonila se na jednu nogu i okliznula, jako
udarivši kolenom o stepenik, voda joj je sada kuljala oko butine. Nil ju
je podupro otpozadi i pomogao joj da se pridigne. Pela se sve više, vrh
je u jednom trenutku bio udaljen deset stepenika, zatim pet, a onda je
provirila iznad ivice mese i savladala nekoliko poslednjih stepenika.
Kendra se udaljila od stepeništa i potoka i zastala na čvrstoj steni
prošaranoj baricama.
I ostali su se popeli i okupili se oko nje. Šćućurili su se na vrhu
mese, odolevajući vetru, koji je ovde bio još jači. Munja je zaparala
nebo, prva koju je Kendra primetila od kada su krenuli. Na trenutak su
mogli da vide čitav vrh mese. U daljini, bliže središtu, Kendra je
ugledala drevne ruševine, sloj za slojem ruševnih zidova i stepenica
koji nekada mora da su obrazovali mnogo upečatljiviji pueblo nego
što je onaj u blizini hacijende. Pogled su joj na trenutak privukli
mnogobrojni plesači koji su se divlje propinjali na kiši ispred njima
bližih zidova ruševine. Kombinacija udaljenosti, tame i kiše skrivala je
bećare čak i od Kendrinog oštrog oka.
„Kačine!“ povikao je Nil.
Sredovečni Navaho Indijanac brže-bolje je oslobodio Kendru
opreme za penjanje, ne potrudivši se da ukloni ormu. Munja je ponovo
osvetlila predeo i otkrila im da dotične prilike više nisu zaokupljene
mahnitim plesom. Jurili su ka njima.
„Šta je ovo?“ povikao je Voren.
„To su kačine i ostala srodna bića!“ razdrao se Nil. „Drevni duhovi
divljine. Prekinuli smo obred u čast kiše. Moramo stići do ruševina.
Neka vam oružje bude nadohvat ruke.“
Tami nikako nije uspevala da odveže konopac i na kraju ga je
presekla tomahavkom.
„Kako ćemo stići do tamo?“ upitao je Voren.
„Na proboj ne računajte“, odvratio je Nil i potrčao pogrbljen duž
oboda mese. „Pokušaćemo da ih zaobiđemo.“
 Kendra je krenula za njim. Nimalo joj se nije dopadalo što je ivica
litice na manje od sto metara od nje. Snopovi baterijskih lampi lelujali
su i poskakivali na kiši. Stvarali su pruge sjajnih kapi u vazduhu i
ovalne mrlje na tlu. Kendra je odlučila da ne upali baterijsku lampu.
Svetlost joj je smetala. Može da vidi najmanje petnaest metara u svim
pravcima i bez svetlosti baterijske lampe.
„Imamo društvo!“ doviknuo im je Dugan. Glas umalo da mu se
izgubi u oluji. Kendra je pogledala preko ramena. Snop njegove
baterijske lampe bio je uperen u nekakvu vitku dlakavu priliku s
glavom kojota. Čovekoliko stvorenje stezalo je štap na čijem vrhu su
se nalazile zvečke, a oko vrata mu je visila složena ogrlica od perlica.
Zabacio je glavu i urliknuo. Bio je to prodoran, cvrkutav krik koji se
probio kroz olujnu noć.
Nil se ukopao u mestu. Snopom svetla obasjao je tikvana s
ogromnom obojenom maskom, visokog dva i po metra i ćosavih
grudi, koji im je preprečio put. A možda to nije maska, već njegovo
lice? Vitlao je dugačkom močugom.
Nil se okrenuo oko svoje ose i pojurio ka unutrašnjosti platoa.
Odjednom su se svuda unaokolo pojavile bizarne prilike. Nekakvo
visoko pernato stvorenje s glavom sokola ščepalo je Tami za ruku.
Vuklo ju je za sobom nekoliko koraka, a potom zavitlalo kao da baca
frizbi. Odletela je preko ivice mese. Kendra je u užasu gledala kako se
Tami okreće u vazduhu, mlatara rukama kao da pokušava da pliva i
nestaje s vidika. To stvorenje ju je bacilo veoma daleko, a pošto je
mesa vrlo strma, Kendra je zamišljala kako bačena žena pada sve do
podnožja.
Kendra je uspela da izbegne iskeženog grbavca koji je držao
dugačku flautu, ali se obrela u stisku slatkog krznatog stvorenja s
telom žene i glavom divlje mačke. Vrisnula je i stala da se otima, ali ju
je žena divlja mačka čvrsto držala za mišicu i vukla ka ivici mese. Pete
njenih čizama klizile su po klizavom kamenitom tlu. Osećala je vonj
vlažnog krzna tog stvorenja. Kako li je ponirati ka tlu kroz olujnu noć
uporedo s kišnim kapima?
 A onda se iz tame pojavio Gavin i zamahnuo kopljem. Žena divlja
mačka je urliknula, ustuknula i pustila Kendru. Podigla je šake s
kandžama da se zaštiti. Dijagonalno preko mačjeg lica zjapila je rana.
Gavin je ubadao, zamahivao i udarao. Uspeo je da natera mahnito
stvorenje da se povuče, vešto izbegavajući protivnapade i nastavljajući
da joj nanosi posekotine i ubode dok se sporo povlačila, iskeženih
kljova.
Kendra je bila na šakama i kolenima i iz tog položaja videla je
Dugana kako vitla sekirom pokušavajući da potisne čoveka kojota. A
Voren je kopljem držao na rastojanju džinovskog bronzanog
škorpiona. Pojavio se i Nil. Hitao je ka njoj. Kendra je pogledala
preko ramena i videla da se nalazi svega metar od ivice uzvišenja.
Četvoronoške je krenula u suprotnom pravcu.
Pernati čovek s glavom sokola pridružio se ženi divljoj mački u
napadima na Gavina. Gavin je držaljom koplja zadavao tupe udarce
ženi divljoj mački, dok je pernatog napadača koji je kreštao ubadao
drugim krajem.
Nil je stigao do Kendre i podigao je na noge. „Popni mi se na
krkače i čvrsto se drži“, naredio joj je dahćući.
Kendra nije bila sigurna kako će Nil da umakne mnogobrojnim
neprijateljima s njom na leđima, ali mu se bez reči uspentrala na leđa.
Čim mu je obavila noge oko struka, počeo je da se menja. Pao je
napred kao da namerava da puzi, ali se nije zaustavio onoliko blizu tla
koliko je Kendra očekivala. Vrat mu je odebljao i izdužio se, uši se
izvukle, a torzo mu se naduo. Kendra je posle samo nekoliko trenutaka
već galopirala na kestenjastom pastuvu.
Pošto nije bilo ni sedla ni uzdi, Kendra nije imala za šta da se drži
i sa svakim korakom koji bi konj napravio sve više je klizila. Na putu
im se isprečio onaj džinovski čovek s licem nalik na masku. Držao je
tešku toljagu i spremao se da zamahne. Pastuv je usporio i propeo se.
Prednjim kopitima nekoliko puta je snažno udario krupnog čoveka i
oborio ga na zemlju. Kendra nije uspela da se zadrži na sapima konja,
tako da je i ona završila na tlu u blatnjavoj bari.
 Pastuv se propinjao unaokolo, povlačio se i nasrtao, gazio
oborenog neprijatelja i odbacivao ostale unaokolo. Kendra se osvrnula
oko sebe i videla Gavina kako pravi kolut unapred ne bi li se domogao
tomahavka koji je Tami ispustila. Potom je nastavio vešto i brzo da
okreće koplje, odbijajući čak četiri neprijatelja. U njegovoj blizini
ležala su dva zgrčena, nepokretna tela.
Pogledi su im se susreli. Još je jednom široko zamahnuo kopljem i
potrčao ka njoj. Stvorenja su se dala u poteru za njim. Kendra je
ustala. Kada joj se Gavin približio, zabacio je ruku unazad i zavrljačio
tomahavk ka njoj. Promašio ju je za samo nekoliko centimetara. Crni
kameni deo zario se u rame širokog gromuljičavog čoveka ispupčenog
čela i deformisanog lica. Kendra nije osetila da joj se približava s leđa.
Čovek nakaza ispustio je grleni urlik, a Gavin ju je u tom trenutku
uhvatio za ruku i oni zajedno potrčaše.
Kendra je začula topot kopita pored sebe. Gavin joj je predao
koplje, uhvatio je oko struka i podigao na kestenjastog pastuva.
Zapanjila ju je njegova snaga. U narednom trenutku vinuo se iza nje
na leđa konja. Uzeo je koplje od nje dok je slobodnom rukom nju
pridržavao. „Kreći, Nile!“ povikao je.
Nil je ubrzo galopirao preko mese, prema Kendrinom mišljenju
nemogućom brzinom. Bila je zahvalna što je Gavin tu da je pridržava,
jer ništa nije videla od kiše. On se nimalo nije mučio da ostane na
leđima pastuva koji je jurio, a pri tom je u slobodnoj ruci stezao koplje
kao da je na viteškom turniru.
Kendra je ubrzano treptala ne bi li bar nešto nazrela kroz pljusak.
Ubrzo je prepoznala ruševine. Konj je preskočio preko niske ograde.
Kendra je u tom trenutku osetila peckanje u stomaku. Zaobišli su šut i
srušene zidove i zaustavili se uz zveket kopita po kamenu ispred
otvora bez vrata najočuvanije zgrade među ruševinama.
Konj se istopio ispod Kendre i Gavina i na kiši pored njih obreo se
Nil. Odeća koju je prethodno imao na sebi je nestala. Sada je bio
umotan samo u životinjske kože. „Ostanite ovde unutra dok se ne
vratim“, naredio je, pokazavši palcem ka vratima koja su zjapila.
Protrljao je bok kao da ga boli.
„Jesi li dobro?“ upitao je Gavin.
„Teško održavam svoje drugo obličje“, kazao je Nil, gurkajući
Kendru ka zgradi.
Munja je zaparala nebo nekim čudnim bojama i ruševine obavila
senkama. Odmah potom usledila je strahovita grmljavina i Nil se
ponovo pretvorio u konja i odgalopirao u oluju.
Gavin je uhvatio Kendru za ruku i ona ga je povela u zaklon
zgrade. Deo krova se bio urušio, ali su zato zidovi bili čitavi i
zaustavljali prodiranje vetra, osim kada bi nahrupio kroz vrata.
„Izgubio sam baterijsku lampu“, kazao joj je Gavin.
Kendrina je i dalje visila s orme za penjanje. Nije bila velika kao
baterijske lampe nekih drugih, ali kada ju je uključila, snop svetlosti
bio je prilično jak. Voda koja se slivala kroz otvoreni deo krova tekla
je preko blatnjavog poda i oticala kroz otvorena vratanca u podzemnu
odaju.
„Vidi tebe“, zadivljeno je kazao, „vodiš računa o opremi čak i
kada divlji plesači na kiši pokušavaju da te bace sa stene.“
„Bila mi je pričvršćena za ormu“, objasnila je ona. „Hvala što si
me spasao. Bio si sjajan.“
„Z-z-zato su me i poveli. Svako je u nečemu dobar. Ja zablistam
dok mlatim čudovišta primitivnim kopljima.“
Kendri je bilo neprijatno. Njeno ponašanje tokom napada svima je
jasno stavilo do znanja da nema pojma šta bi trebalo da radi u borbi.
Brže-bolje se pribrala i rešila da prizna pre nego što Gavin počne da
nabraja njene nedostatke. „Bio si u pravu, Gavine, nije trebalo da
pođem. Ne znam šta sam očekivala. Morao si da vodiš računa o meni
umesto da pomažeš ostalima.“
„K-kako to misliš? Ti si bila moj izgovor što sam zbrisao na Nilu s
onog opasnog mesta. Bila si mnogo bolja nego što sam očekivao.“
Kendra je pokušala da se osmehne. Ljubazno od njega što joj ne
sipa so na ranu, ali dobro je znala da ie na teretu. „Ne mogu da
poverujem da Tami više nema“, rekla je ona.
 „Nadam se da ne kriviš sebe zbog toga“, reče on. „Sve se odigralo
suviše brzo, niko nije mogao da je spase. Za-pravo nismo ni znali
kakve su im namere dok je onaj tip s tomahavkom nije zavrljačio
dole.“ Zavrteo je glavom. „Nema nikakve sumnje. Želeli su da nas
oteraju sa svoje mese. Upali smo na pogrešnu zabavu.“
U želji da ublaži bol, Kendra je uhvatila sebe kako priželjkuje da
je Tami potajno radila za Društvo zvezde Večernjače. Čekali su u
tišini, osluškujući vetar koji je oštro duvao među ruševinama. Oluja je
besnela jače no ikad, kao da je ulagala poslednju snagu da ih počisti s
platoa.
Neko je prošao kroz vrata. Kendra je uperila baterijsku lampu u
tom pravcu, očekujući da ugleda Nila, ali umesto njega na pragu je
stajao čovek kojot. Na njegovim grudima, ispod ućebanog krzna
nazirala se gadna rana. Zadržala je dah i umalo da ispusti baterijsku
lampu. Uljez je zatresao štap koji je držao. I pored urlanja vetra,
Kendra je mogla da čuje klepet. Kojot je progovorio ljudskim glasom,
zapevajući na nekom čudnom, cvrkutavom jeziku.
„J-je-si li bilo šta razumela?“ tiho je upitao Gavin.
„Nisam.“
Čovek kojot je režeći postrance ušao u prostoriju. Gavin je stao
ispred Kendre i krenuo napred, držeći koplje. Kendra je imala želju da
odvrati pogled dok su se čovek kojot i Gavin približavali jedan
drugome. Ali umesto da to uradi, stegla je baterijsku lampu kao da je
pojas za spasavanje i uperila snop svetlosti pravo u oči čoveka kojota.
On je okrenuo glavu ne bi li izbegao svetlost, ali je ona uporno
nastavila da prati njegove oči snopom svetla iz baterijske lampe,
omogućivši Gavinu da ga ubode kopljem.
Gavin je nastavio da ubada uljeza, koji je počeo da se povlači. A
onda je jednim naglim pokretom ščepao ko-plje malo ispod vrha i
povukao Gavina ka sebi. Umesto da se odupre, Gavin je skočio napred
i spretno šutnuo čoveka kojota u ranu na grudima. Čovek kojot
posrnuo je unazad, urliknuo, pustio koplje i ispustio svoj štap. Gavin
se zaleteo i stao da zariva kameni vrh koplja u neprijatelja dok čovek
kojot nije pobegao iz prostorije vidajući novozadobijene rane.
Gavin se dahćući udaljio od vrata. „Ako se vrati, dobićeš suvenir
kojota na štapu.“
„Već nam je ostavio suvenir“, primetila je Kendra.
„Da Ii to znači da ti na njega polažeš pravo?“ upitao je Gavin,
sagnuvši se da dohvati štap sa zvečkama. Blago ga je protresao.
„Nema sumnje da je magičan.“ Dobacio ga je Kendri.
„Hoće li me progoniti da bi ga povratio?“ zamišljeno je upitala
Kendra.
„Ako ti ikada uđe u trag, vrati mu ga. Ne bih se brinuo zbog toga.
Pošto je mesa okružena rezervatom, pretpostavljam da je taj kojot
ovde nasukan.“
„Šta ako još noćas dođe po njega?“
Gavin se zlobno osmehnuo. „Kojot na štapu, zar si zaboravila?“
Kendra je snažno protresla štap, osluškujući čangrljanje zvečki.
Napolju se podigao vetar, blesnula je munja i udario grom, što je
zaglušilo čangrljanje. Nastavila je otresito da ga trese, pokušavajući da
čuje zvečke iako je napolju zavijao vetar. Vetar je vrisnuo još jače.
Grad je počeo da dobuje po krovu i upada kroz rupe na krovu. Kuglice
leda rasule su se po podu.
„Ne bih baš toliko jako tresao taj štap da sam na tvom mestu“,
primetio je Gavin.
Prestala je da maše štapom i zvečke su se smirile. Već posle
nekoliko sekundi, grad je prestao, a vetar oslabio. „Štap upravlja
olujom?“ uzviknula je Kendra.
„U najmanju ruku utiče na nju“, kazao je Gavin. Kendra je
zaprepašćeno proučavala štap. Pružila ga je Gavinu. „Zaslužio si ga,
treba da ga zadržiš.“
„N-n-ne“, jedva je izgovorio Gavin. „To je tvoj suvenir.“
Kendra je pažljivo držala štap, trudeći se da ga ne pomera. U
narednom minutu nastupilo je zatišje. Vetar više nije onako snažno
duvao. Kiša je sada samo još sipela.
„Misliš li da su ostali dobro?“ pitala se Kendra.
 „Nadam se da jesu. Ključ je kod Dugana. Ako se ne pojave, možda
ćemo morati da se borimo u povratku.“ Gavin se oslonio na koplje i
pogledao Kendru. „Imajući u vidu šta se dogodilo, sigurno misliš da
sam bio u pravu što se tiče opasnosti, ali ovo je mnogo gore nego što
sam pretpostavio, inače bih upornije zahtevao da ne kreneš. Kako se
osećaš?“
„Dobro sam“, slagala je ona.
„Super si se dosetila da uperiš baterijsku lampu kojotu u oči.
Hvala.“
Vetar i kiša ponovo su se pojačali, ali ipak nisu šibali mesu onako
snažno kao malopre. Munje su počele da sevaju u ustaljenim
razmacima i bile su propraćene urlanjem gromova. Posle petog bleska,
tri muškarca posrćući su prošla kroz vrata. Voren, Dugan i Nil prišli su
Kendri i Gavinu. Dugan više nije imao sekiru. Voren je držao gornji
deo polomljenog koplja. Nil je hramao između njih dvojice. Oni su ga
pridržavali.
„Gadna rabota ono napolju“, primetio je Dugan. „Da Ii ste imali
posetioce?“
„Svratio je čovek k-kojot“, rekao je Gavin.
„Ušao je u prostoriju?“ upitao je unezvereno Nil.
Gavin je klimnuo glavom. „Morao sam da ga oteram kopljem.“
„Onda Kendra i ja ipak nećemo biti bezbedni ovde“, primetio je
Nil. „Ranije se stvorenja koja love po mesine bi usudila da kroče u
sigurnosnu odaju. S druge pak strane, gotovo ništa ne znam o obredu
koji smo prekinuli. Mora da smo na taj način poništili svaku zaštitu.“
„Sasvim sigurno je ušao unutra“, rekla je Kendra. „Ostavio je
ovo.“ Podigla je štap. Nil se namrštio kada ga je ugledao.
„To je njen suvenir“, bio je uporan Gavin.
„Moramo da uđemo u grobnicu“, kazao je Nil. „Noćas će nam
svuda biti bezbednije nego na ovoj mesi.“ Dugan i Voren pomogoše
mu da stigne do otvora u podu.
„Izvini što se nisam pokazao kao dobar telohranitelj“, Voren se
izvinio Kendri. „Napad je bio tako iznenadan, a onda sam video da se
Gavin mnogo bolje stara o tebi nego što sam ja to mogao. Gavine,
nikada nisam sreo boljeg od tvog tate u tuči, ali u tebi ima dostojnog
naslednika.“
„Zahvaljujući svemu što me je naučio“, rekao je Gavin ponosno se
osmehujući.
Ispod njih je zjapio otvor od čije ivice se spuštalo uspravno deblo s
prečkama koje je igralo ulogu merdevina. Kada su uperili snopove
svetla svojih baterijskih lampi u prazninu, ugledali su tle na dubini od
nekih tri i po metra. Prvi je niz merdevine sišao Gavin držeći
Kendrinu baterijsku lampu. Za njim su sišli Dugan, potom Kendra, a
Nil se spustio na jednoj nozi, pridržavajući se obema šakama za
prečke. Međutim, Voren se nije spustio posle Nila. Začuli su kavgu.
Gavin je kao vihor pojurio uz merdevine s kopljem u ruci.
Posle nekoliko napetih trenutaka, Voren i Gavin siđoše niz
merdevine.
„Šta se dogodilo?“ uzviknula je Kendra. „Jeste li vas dvojica
dobro?“
„Ništa od kojota na štapu“, sa žaljenjem je kazao Gavin. „Nije se
pojavio.“
„Ali su se zato pojavili drugi“, primetio je Voren. „Čovek soko i
onaj tikvan nakaza. Slažem se s Nilom. Ne možemo nikoga ostaviti na
površini. Neprijatelja je tušta i tma.“
„Da li nam od zmaja preti manja opasnost?“ upitala je Kendra.
Voren je slegnuo ramenima. „Nijedna opcija nije primamljiva, ali
su grobnice ipak tako pravljene da se u njima eventualno može
preživeti.“
Kendra se nadala da je Voren u pravu. Nije joj izlazilo iz glave da
su samo tri i po čoveka od onih koji su prošli put ušli u ovu grobnicu
iz nje izašla živa.
Dugan je izvadio ključ iz torbe. Bio je to debeo srebrni disk
veličine plitkog tanjira. U središtu podzemne prostorije nalazilo se
veliko kružno udubljenje. Voda se skupljala u tom udubljenju, ali se
nije zadržavala u njemu, več je oticala u dubinu. Svi su se spustili u
kružno udubljenje. Voren je pomogao Nilu da siđe.
„Ova prostorija bila je kiva“, objasnio je Nil. „Mesto na kojem su
se obavljali sveti obredi.“
Dugan je pritisnuo malo ispupčenje na disku. Iz oboda je, uz
prodorno kliktanje, izletelo nekoliko čudno oblikovanih metalnih
zubaca. Kada je pustio dugme, testerasti zupci su se uvukli. Dugan je
kleknuo u središte kružnog udubljenja i gurnuo disk u okruglu rupu.
Savršeno je ulegao. Potom je pritisnuo središte diska i okrenuo ga.
Posle trzavog kloparanja i tutnjave koja je dopirala iz dubine,
kružno udubljenje počelo je da se okreće. Dugan je podigao ruku s
ključa, ali je pod nastavio da se okreće i spušta. Imali su utisak da
stoje na glavi džinovskog šrafa. Okretali su se i postepeno spuštali u
prostranu odaju čiji su nepravilni zidovi podsećali na zidove prirodne
pećine. Kendra je podigla pogled i gledala kako okrugla rupa u
tavanici postaje sve udaljenija. Zvuci oluje su izbledeli. Odjeknuo je
tup udarac, koji je označio da je okretanje podloge pod njima
završeno.
 DVANAESTA GLAVA

Prepreke

D ugan je čučnuo pored Nila. „Kako tvoja noga?" Nilje nabrao čelo i
bocnuo prstom koleno. „Mislim da sam pokidao tetivu. Mnogo će
proći pre nego što ponovo budem mogao normalno da hodam.“
„Ko te je povredio?“ upitala je Kendra.
„Sam sam se povredio“, žalosno je odgovorio Nil. „Tipična
povreda za starca. Trčao sam suviše brzo i suviše dugo preko suviše
tvrdog terena.“
„Nazovi to junačkom povredom“, rekao je Voren. „Trebalo je da
ga vidiš kako je oborio neka stvorenja koja su me saterala u ćošak.“
„Uzmi moje koplje umesto štake“, ponudio je Gavin.
„Svi ćemo imati veće izglede da preživimo ako koplje ostane kod
tebe“, rekao je Nil.
Gavin je pružio Nilu koplje. „Kada iskrsne neka nevolja, ti mi ga
vrati.“
„Ako mislite da ćete lakše obaviti zadatak, mogu ja da ostanem s
Nilom“, ponudila je Kendra.
Voren je odmahnuo glavom. „Da smo mogli da te ostavimo na
površini na nekom bezbednom mestu, to bi bilo u redu. Ako mislimo
da preživimo, ovde dole nam je jedina nada da se držimo zajedno.“
„Tami je pomenula nekakvu nezgrapnu zver prekrivenu noževima
koji usled svoje brojnosti podsećaju na perje“, kazao je Dugan.
Snopom svetla iz baterijske lampe prešao je po unutrašnjosti prostrane
odaje i otkrio tri različite pećine. „Ta zver bi trebalo da se nalazi u
onom tamo prolazu, najširem. Kazala je da ih je sledila i vrebala
priliku da uhvati onog ko zaostane.“
„Kad smo već kod Tami“, zaustila je Kendra, „možemo li mi ovo
da obavimo bez nje? Nije li njen zadatak bio da nas sprovede pored
zamki?“
Dugan je ustao i protegnuo se. „Velika je tragedija što smo je
izgubili i time je zadat ozbiljan udarac misiji, ali podelila je s nama
sve što je znala, tako da nećemo lutati naslepo, bar dok ne prođemo
zmaja.“ Osvetlio je najuži izlaz iz odaje. „Na primer, taj tunel tamo
postepeno postaje sve strmiji a onda se jednom mestu surva u
nedokučivu dubinu. Nama je potrebna ona pećina srednje veličine.“
„T-t-reba da krenemo“, predložio je Gavin.
Voren je sišao s kružne platforme koja ih je spustila u prostoriju i
slomljenim krajem koplja stao da ispituje teren. Ostali su ga sledili.
Dugan je pokušao da pomogne Nilu, ali je Indijanac bez reči odbio
svaku pomoć. Bilo mu je draže da nastavi da hramlje oslonjen o
koplje. Iako se Nil nijednom reči nije požalio, stegnuta vilica i sužene
oči jasno su govorili da trpi bolove.
Voren i Dugan imali su baterijske lampe. Gavin, koji je išao na
začelju, zadržao je Kendrinu baterijsku lampu. Uperio je snop svetlosti
u sjajnu kamenu formaciju u obliku orgulja koje se tope. Ulaz u prolaz
srednje veličine čuvali su visoki stalagmiti, zašiljene kamene izbočine
boje karamele koje su posezale ka stalaktitima iznad njih.
 Pošto su se probili kroz stalagmite, sišli su u strmi, krivudavi
prolaz. Iskrivljeni zidovi u njemu bili su zagasite žute boje. Pojedine
deonice bile su toliko strme da je Nil morao da sedne i sklizne niz
njih. Kendra ih je prelazila čučeći, slobodnom rukom se pridržavajući
za kamena ispupčenja, dok je u drugoj stezala štap sa zvečkama.
Trudila se da ne čangrljaju.
Posle izvesnog vremena do Kendre je počeo da dopire sve glasniji
zvuk vode koja teče. Na kraju su se obreli pred ponorom u kojem je
proticao brzi i duboki potok. Da bi prešli na drugu stranu, moraće da
skaču s jednog grubog kamenog stuba na drugi, a u celoj toj kolekciji
raspoređenih stubova ne postoje ni dva iste visine.
Voren je obasjao tri najšira stuba koji su delovali najprimamljivije.
„Tami nas je upozorila na te stubove, oni su zamke, namešteni su da
se sruše čim neko zakorači na njih. Kao što možete da vidite, ima
dovoljno drugih stubova i alternativnih puteva da se zaobiđu ta tri
najveća.“
Voren je odmotao konopac. Jedan kraj pružio je Duganu i zaputio
se preko stubova. Skakao je s jednog na drugi bez zastoja i posrtanja.
Iako je on to radio krajnje samouvereno, Kendra je napeto iščekivala
da se bezbedno dočepa suprotne strane provalije.
„Priveži konopac za Kendrinu ormu“, doviknuo je Voren.
Dugan je kleknuo i pričvrstio konopac za metalne kopče. „Videla
si kako je on to izveo?“
Kendra je klimnula glavom.
„Ne razmišljaj o tome da možeš pasti“, predložio joj je Gavin,
vrativši joj baterijsku lampu. „Ja ću ti pridržati štap za kišu.“ Predala
mu je štap čoveka kojota.
Kendra je prišla ivici provalije. Zaravnjeni vrh prvog stuba bio je
sasvim blizu. Pokušala je da zamisli da treba da je pred njom kamen u
plitkom potoku, i zakoračila je. Naredni stub bio je zaobljeniji, moraće
da skoči da bi stigla do njega, ali je na njemu dovoljno mesta za oba
stopala. Da nije bilo tamne praznine ispod, taj bi skok bio mačji kašalj,
ali znajući šta je ispod nje, nije mogla da natera sebe da se pokrene.
 „Uhvati se za konopac“, doviknuo joj je Voren. „Ako padneš, ja
ću te izvući, imaj to na umu.“
Kendra je stisnula usne. Ako padne, zaljuljaće se do suprotne
strane ponora i udariti u zid i verovatno usput očešati nekoliko
stubova. Međutim, konopac joj je ulio izvesnu dozu sigurnosti.
Posavetovala je samu sebe da razmišlja kao Set, to jest uopšte da ne
razmišlja, bar je ona tako na to gledala. Skočila je na naredni stub,
malo se zanela i ispravila.
Nastavila je da skače i stupa s jednog stuba na drugi i uspela da
zaobiđe dva od tri najveća. Poslednji izdajnički stub nalazio se sasvim
blizu suprotne strane ponora. Da bi njega zaobišla morala je da koristi
stubove koji su bili tako mali da je na njih mogla da smesti samo
jedno stopalo.
„Obavi to u nizu, Kendra“, posavetovao ju je Voren. „Pet brzih
skokova, to ti je jedna kratka igra školice. Malo ti je ostalo. I ako
padneš, ništa strašno.“
Kendra je planirala korake. Voren je u pravu, ako sada padne, neće
biti tako strašno ni ako udari u zid provalije. Skupila je hrabrost i
skočila jednom, drugi put, treći, četvrti i peti put. Na kraju je izgubila
ravnotežu, ali ju je Voren dočekao raširenih ruku.
Dugan, Nil i Gavin veselo su joj klicali s druge strane provalije.
Voren je odvezao Kendru, pričvrstio na kraj konopca svoju veliku
baterijsku lampu i zabacio je preko provalije Duganu, koji ju je
uhvatio.
„Nilu ne pada na pamet da skakuće sa stuba na stub na jednoj
nozi“, doviknuo je Dugan. „Smatra da će biti najbolje da se zanjiše
preko provalije, što znači da bi sada ja trebalo da pređem i pomognem
ti da ga izvučeš.“
„U redu“, odvratio je Voren.
„Mislim da mogu da ga prenesem preko“, umešao se Gavin. Niko
mu nije odgovorio. „To se ne bi mnogo razlikovalo od vežbe koju me
je tata terao da izvodim. Snažniji sam nego što izgledam.“
„Bilo kako bilo, ja moram da pređem pre vas da bih mogao da vas
prihvatim“, rekao je Dugan i privezao konopac za svoju opremu.
„Kako je Havijer uspeo da se vrati povređenih nogu?“ pitala se
Kendra.
„Tami ga je prenela“, odvratio je Voren. „Havijer je imao napitak
koji mu je smanjio težinu.“
„Kad smo već kod toga, kako su uopšte uspeli da izađu?“ nastavila
je Kendra. „Mislila sam da su ove grobnice osmišljene tako da ne
dozvole povratak onima koji se nisu domogli blaga.“
Voren je klimnuo glavom, posmatrajući Dugana, koji je upravo
otpočeo prelaženje. „I ja sam to tako shvatio. Tami i Havijer su
zaključili da ne mogu da prođu pored zmaja i rešili su da pokušaju da
se vrate. Rizik im se isplatio.“
Iako njegovo kretanje nije bilo graciozno, Dugan je prešao preko
ponora bez problema. Voren je zabacio konopac s privezanom
baterijskom lampom Gavinu, koji ju je uhvatio jednom rukom i odmah
počeo da privezuje Nila.
„Jesi li siguran da ti Nil neće biti suviše težak?“ povikao je Dugan.
Gavin se pognuo i prebacio Nila preko ramena. Umesto odgovora
zakoračio je na prvi stub, a potom skočio i na drugi. Osim što je nosio
Nila preko ramena, Gavin je držao i štap, koji bi začangrljao pri
svakom skoku. Kendri se utroba grčila pri svakom Gavinovom skoku,
a divlje bi se uskomešala kada bi se nespretno zaljuljao na maloj,
zaobljenoj površini stuba. Gavin je malo oklevao na istom mestu na
kojem se i Kendra poslednji put zaustavila. Proučavao je poslednjih
pet skokova kojima će završiti prelaženje. Malo je pomerio Nila i
krenuo da skače s jednog stuba na drugi. Kada je stigao na naspramnu
stranu, pao je na kolena.
„Odlično si to obavio!“ oduševljeno ga je lupio Dugan po leđima.
„Nikada više neću potcenjivati snagu mladih.“
„B-b-bilo je teže nego što sam očekivao“, dahtao je Gavin, „ali
uspeli smo.“
Voren je pomogao Nilu da se pridigne. Smotao je konopac i poveo
ih dublje u pećinu, koja je nastavila da se spušta, mada ne onoliko
strmo kao do tada. Gavin je baterijskom lampom ukazao na svetlucave
slojeve kalcita na vlažnim zidovima pećine. Osvetlio je i šarene
grebene koji su ličili na šunku. Kendra je takoreći mogla da oseti ukus
kamena sa svakim udahom. Vazduh je bio neprijatno hladan. Da joj
bar odeća nije mokra!
Prolaz je postajao sve uži. Na kraju su svi morali da se okrenu
postrance da bi mogli da nastave. A onda se iznenada proširio u
prostranu odaju. Voren je zastao i dao ostalima znak da urade to isto.
„Gušilice?“ upitao je Dugan.
„Da ne poveruješ koliko ih je“, odvratio je Voren. „Polako priđite.
Nemojte skroz izaći iz prolaza.“
Ostali su dopuzili do otvora da osmotre pretrpanu pećinu. U
vazduhu je lebdelo na hiljade lukovica. Bile su prošarane nijansama
cimeta, smeđe i crne. Uglavnom su bile loptaste, mada su im vrhovi
delovali zašiljeno. Tekstura im je bila fibrozna, kao kod kukuruzne
komine. Najmanje su bile veličine loptica za softbol, a najveće su
ličile na lopte za plažu. Sve do jedne sve vreme su se kretale. Kada bi
lenjo dole bdele jedna do druge, nežno su se odbijale.
„Šta je to?“ upitala je Kendra.
„Ako ih dodirneš, pucaju i oslobađaju veoma otrovan gas“,
objasnio je Dugan. „Taj gas može da dopre u tvoj organizam disajnim
putevima, pa čak i u dodiru s kožom. Umire se gotovo istog časa, a
otrov postepeno rastapa telo. Ostaci na kraju isparavaju i taj dim upiju
ostale gušilice.“
„Ako bilo ko od nas dodirne makar i najmanju gušilicu, svi u
pećini će umreti i satima neće moći da se uđe unutra“, rekao je Voren.
Kendra je pokušala da zamisli kako krivudajući prelazi na drugu
stranu prostorije. Najniže gušilice lebdele su tridesetak do šezdesetak
centimetara iznad poda, a najviše blizu tavanice. Nikada nisu
dodirivale zidove. Bile su udaljene jedna od druge, ali ne mnogo, a
pošto su se sve vreme kretale, prostor dovoljno velik da se u njega
smesti neko od njih stalno se ukazivao i nestajao.
„Kuda to pokušavamo da stignemo?“ upitala je Kendra.
 „Postoji nekoliko lažnih prolaza oko oboda prostorije“, rekao je
Dugan, „ali pravi je ona rupa u sredini, ona vodi dalje.“
Kendra je ugledala izdignutu oblast u središtu pećine. Rupa se nije
videla jer je bila okružena kamenjem. Bilo je to dobro mesto za tajni
prolaz, jer su i gušilice bile najgušće upravo u sredini prostorije.
„Tami nam je objasnila da se moramo držati tla“, preneo im je
Voren. „Gušilice nikada ne silaze do samog tla, niti se penju sve do
tavanice. Ni međusobno se ne dodiruju. Kazala je da se gušilice retko
toliko spuste da mogu da dodirnu onog ko leži priljubljen za zemlju.
Zato ćemo puziti i držati se stalagmita uvek kada je to moguće.“
„Možeš li ti to, Nile?“ upitao je Dugan.
Nil je stoički klimnuo glavom.
„Ja ću probati prvi“, kazao je Voren. „Vi se povucite u hodnik.
Upozoriću vas ako se očešem o gušilicu i zagadim pećinu. Ako to
uradim, vratite se do ponora i čekajte. A ako stignem do rupe, javiću
vam.“
Ostali su se povukli dublje u uski prolaz, rasterujući tamu
svetlošću dve baterijske lampe. „Posle njega ideš ti, Kendra“,
obavestio ju je Dugan.
„Zar ne bi trebalo Gavin da bude sledeći?“ predložila je Kendra.
„Ako sve ostalo zakaže, on i Voren mogu da nastave dalje i domognu
se artefakta. Posle njega idi ti, Dugane, kako bi mogao da im
pomogneš, a na kraju ćemo Nil i ja.“
„Zvuči razumno“, složio se Nil.
„Ali ja sam najkrupniji, najverovatnije ću dodirnuti gušilicu čak i
ako se priljubim uz tle“, kazao je Dugan. „Gavin ide sledeći, zatim
Kendra, pa ja, i na kraju Nil.“
Čekali su u tišini. Iz daljine iza njih, Kendra je začula dosta slabu
riku, koja kao da je predstavljala kraj odjeka. „Jesi li čuo?“ Kendra je
šapatom upitala Gavina.
„Aha“, odvratio je on takođe šapatom i stegao ioj šaku da je uteši.
Iako su se nalazili u mračnoj pećini okruženi smrću, Kendra je u tom
gestu videla nešto romantično. Zadržala je šaku u njegovoj, uživajući
u dodiru, i razmišljala o kontrastu između njegovog mucanja i
samouverenosti s kojom ju je štitio na mesi.
„Prošao sam!“ konačno je zaurlao Voren.
„Izgleda da je na mene red“, rekao je Gavin. „Poneću štap,
Kendra. I koplje, Nile... mogao bi da se sapleteš o njega. V-vidimo se
na drugoj strani.“ Pružio je Kendri baterijsku lampu i povikao:
„Vorene, možeš li da mi osvetliš?“
„Naravno“, odvratio je Voren.
Nestao je u hodniku. Kada je povikao: „Kendra, na tebe je red!“
imali su utisak da mu je trebalo mnogo manje vremena nego Vorenu.
Suvih usta i vlažnih dlanova, Kendra je krenula napred. Na mestu
gde je prestajao prolaz, zagledala se u gušilice, koje su se sneno
podizale i spuštale, i lebdele po pećini u bukvalno svim mogućim
kombinacijama. Ugledala je Vorenovu glavu u središtu prostorije.
Držao je baterijsku lampu.
„Kendra, ja ću motriti umesto tebe“, kazao je Voren. „Samo se
priljubi uz tle i sledi svetlo. Pusti mene da te navodim. Vidim i tebe i
sve gušilice u tvojoj blizini. S Gavinom je odlično ispalo.“
„Ali ako neku dodirnem, umrećete zajedno sa mnom.“
„Ako se gušilica rasprsne i gas me ne sredi, srediće me tvoj deda.
Hajde, kreni.“
Kendra se prućila po tlu i počela da puzi. Pod pećine nije bio ni
gladak ni naročito neravan. Polako je gamizala na kolenima i
laktovima, vrckajući guzom. Bila je zahvalna Vorenu što je navodi
svetlom. Pogled je držala prikovan za tle, jedva svesna lopti koje su
poskakivale iznad nje poput grotesknih balona.
Već je bila prešla više od polovine puta do središta pećine kada je
čula Vorena kako oštro uvlači vazduh.
„Priljubi se što više možeš uz tle, Kendra!“ Priljubila je obraz uz
kamen i ispustila vazduh iz pluća, primoravajući sebe da utone u
stenu. „Kad ti ja kažem, okreni se na leđa ulevo. Razmisli dobro šta je
tvoje levo, ni slučajno nemoj da se prevrneš udesno. Spremna? Još
malo, još malo, sada!“
 Kendra se preokrenula na leđa ulevo, ne odvajajući telo od poda.
lako je želela da zatvori oči, nije odolela da ne pogleda. Sve gušilice
okupile su se oko nje. Gledala je kako jedna ogromna gušilica pored
nje zaranja ka podu i zaustavlja se na svega nekoliko centimetara od
poda pećine, tačno na onom mestu gde se do malopre ona nalazila.
Potom je odskočila nešto malo iznad njenog struka.
„Ostani mirna“, napregnutim glasom naredio joj je Voren.
Iako ogromna gušilica nije dodirnula nijednu drugu, svojim
prolaskom usmerila ih je u novim pravcima. Par gušilica veličine lopti
za košarku umalo da se sudari Kendri iznad nosa, bile su toliko blizu
njenog lica da je očekivala da će joj se obe očešati o kožu i rasprsnuti.
Umesto toga, one su se razdvojile, promašivši je za nekoliko
centimetara.
Kendra je, drhteći, polako udahnula vazduh dok je gledala kako se
grozdovi gušilica iznad nje lenjo razilaze. Iz ugla oka potekla joj je
suza.
„Odlično obavljeno, Kendra“, s olakšanjem je rekao Voren.
„Ponovo se preokreni ulevo i sledi svetlo.“
„Sada?“ upitala je Kendra.
„Da.“ Preokrenula se i polako krenula napred, pokušavajući da
umiri disanje.
„Možeš da požuriš“, izdao joj je uputstvo Voren. „Stigla si do
raščišćene oblasti.“
Laktovi su je boleli dok je jurila preko poda pećine. Snop svetla
baterijske lampe vodio ju je prvo udesno, a zatim ulevo.
„Uspori“, kazao je Voren. „Stani, povuci se malo.“
Kendra je podigla pogled i ugledala gušilicu veličine lopte za
odbojku kako dijagonalno pada ka njenoj glavi. Nema sumnje da će se
sudariti!
„Ne kotrljaj se!“ upozorio ju je Voren. „Nalaze se na obe strane!
Oduvaj je!“
Kendra je napućila usne i ispraznila pluća u pravcu gušilice koja
joj se približavala. Uspela je pegavu loptu dahom da skrene s kursa.
 „Ostani mirno da ležiš!“ naredio je Voren.
Ovog puta je ipak zatvorila oči, čekajući u mraku da gušilica
dodirne njenu kožu i rasprsne se.
„U redu je“, kazao je Voren. „Još samo malo, Kendra. Nastavi da
puziš napred.“
Otvorila je oči i sledila snop svetla do prepreke od kamenja na
ivici rupe. Voren je bio tako blizu! Naterao ju je da sačeka, a čim se
vazduh raščistio, rekao joj je da što brže pređe preko kamenja.
Pomogao joj je da se uhvati za gvozdene prečage ušrafljene u kameni
zid rupe. Sišla je niz prečage do mesta na kojem je stajao Gavin. Bila
je iznenađena što je uopšte živa i drhtala je od preživljenog šoka.
„Zvučalo je kao da si imala nekoliko bliskih susreta“, primetio je
Gavin.
„Bilo je grozno“, priznala je Kendra. „Mislila sam da je gotovo.
Jednu sam morala da oduvam.“
„Ja sam o-o-o-oduvao tri“, rekao je Gavin. „Osilio sam se i
pokušao da požurim. To me je umalo koštalo glave. Možda ne bi bilo
loše da sedneš.“
Kendra se skljokala na pod, leđima se oslonila o zid i privukla
kolena uz grudi. Još nije mogla da poveruje daje preživela. Gušilice su
joj nekoliko puta prišle veoma blizu. Pognula je glavu u pokušaju da
se smiri. Pustolovini još nije kraj.
Vrlo brzo posle nje i Dugan je sišao niz prečage i stao pored
Gavina. „Ne bih imao ništa protiv da sam preskočio ovo iskustvo.“
Delovao je uzdrmano. „Bio sam u nekim veoma gadnim situacijama,
ali mi smrt nikada nije bila bliže.“
Kendri je laknulo što nije jedina koja se istraumirala dok je puzila
pećinom.
„Nije Ii naš naredni veliki problem upravo zmaj?“ upitao je Gavin.
„Ako je Tami u pravu“, potvrdio je Dugan. „A do sada je bila.“
U tom trenutku začuli su eksploziju, posle koje je usledio Nilov
prigušeni povik: „Bežite!“
Trenutak kasnije, Voren je skliznuo na tle u podnožju merdevina.
„Hajde, brzo, kreći!“ požurivao ih je on, povukavši Kendru na noge.
Ko bez glave jurnuli su niz neravan prolaz i zavili za nekoliko uglova
pre nego što su usporili.
„Jesi li dobro?“ upitao je Dugan Vorena, obgrlivši ga oko ramena.
„Mislim da jesam“, odvratio je Voren. „Video sam šta se sprema.
Oko Nila se okupio preveliki broj gušilica. Upozorio sam ga i za svaki
slučaj počeo da silazim. Baterijsku lampu ostavio sam oslonjenu o
kamenje na vrhu rupe. Kada sam čuo da je gušilica prsnula, pustio sam
se i uspeo da se dočekam na noge. Srećom nisam iščašio članak.
Mislim da smo bezbedni.“ Okrenuo se i snažno udario pesnicom o zid
pećine i raskrvario zglavke.
„B-b-bio si sjajan“, Gavin je kazao Vorenu. „Da nije bilo tebe, ja
ne bih prošao kroz pećinu.“
„Ni ja“, dodala je Kendra.
Voren je klimnuo glavom u znak zahvalnosti i lagano se izvukao
iz Duganovog zagrljaja. „Dugovao sam Nilu. Spasao mi je život.
Opasno mesto. Loša sreća. Trebalo bi da nastavimo.“
Ostali krenuše za Vorenom. Po prvi put uzbrdo. Kendra se trudila
da ne razmišlja o Nilu, koji nepokretno leži u odaji punoj bizarnih
lebdećih kugli. Shvatila je na šta je Voren mislio kada je kazao da je
bio njegov dužnik. Da nije bilo Nila, i ona bi bila mrtva. A sada je Nil
izgubio život.
Gavin se probio pored Kendre i Dugana, i zgrabio Vorena.
„Čekaj“, izgovorio je užurbanim šapatom.
„Šta je bilo?“ upitao je Voren.
„Osećam miris zmaja“, odvratio je Gavin. „Kucnuo je čas da se
odužim svojim domaćinima za stan i hranu. Ako budem mogao da
nam obezbedim siguran prolaz, zviznuću. Kada uđete u prostoriju, ne
gledajte u zmaja, posebno ne u njene oči.“
„Njene oči?“ upitao je Dugan.
„Osećam miris ženke“, odvratio je Gavin. „Ma šta da se dogodi,
neka vam ne padne na pamet da je napadnete. Ako nešto krene
naopako, bežite.“
 Voren se sklonio u stranu. Gavin je prošao pored njega i zavio za
ugao. Voren, Dugan i Kendra čekali su u tišini. Nisu dugo čekali.
Prolomio se vrisak koji je parao bubne opne i naterao sve troje da
prekriju uši rukama. Potom su naizmenično usledili rika i vrisci,
naizgled suviše snažni da bi ih mogla ispustiti bilo koja životinja.
Jedino stvorenje koje je Kendra ikada čula da ispušta zvuke te jačine
bio je Bahumat, što je baš i nije razveselilo.
Zaglušujuća rika se nastavila. Čak je i kamen pod njihovim
nogama vibrirao od nje. Kendri je ta buka zvučala kao da se je pravi
stotinu zmajeva, a ne jedan. Buka je konačno prestala, a novonastala
tišina sada joj se činila mnogo većom nego ranije. Spustili su šake sa
ušiju. Trenutak kasnije, začuli su prodorni zvižduk.
„To je znak“, rekao je Dugan. „Ja ću prvi. Vorene, ostani s
Kendrom.“
Dugan je krenuo napred, a Voren i Kendra sledili su ga na izvesnoj
udaljenosti. Ubrzo su ispred sebe ugledali svetlost. Dugan je isključio
baterijsku lampu. Stigli su do otvora odaje koja je bila toliko prostrana
da Kendra nije mogla da zamisli kako je stala u mesu. Ogromna
prostorija podsetila ju je na Halov opis pećina u koje može da stane
ceo fudbalski stadijum. Pretpostavila je da preteruje. Očigledno nije.
Kolosalna prostorija bila je osvetljena sjajnim belim kamenjem
umetnutim u zidove, koji su Kendru podsetili na ono iz izokrenute
kule. Visoka tavanica bila je toliko daleko da čak ni Hugo ne bi
mogao do nje da dobaci kamen, pretpostavila je Kendra. Voren i ona
posmatrali su Dugana, koji je nastavio ka središtu prostorije, osmotrio
prizor, pa im mahnuo da priđu.
Prostorija je bila široka i dugačka, ali ne mnogo visoka. Pojedini
stalagmiti uzdizali su se dvanaestak metara u visinu. Iako je znala da
ne bi trebalo da pogleda, Kendra nije odolela da ne usmeri pogled ka
Gavinu, koji je stajao petnaestak metara dalje, okrenut njoj leđima,
široko razmaknutih ruku i nogu, i gledao zmaja koji je sedeo na
zaobljenoj gromadi. Kao da su se takmičili ko će prvi skrenuti pogled,
oboje su bili savršeno mirni.
 Zmajica se sijala poput sveže iskovanog novčića. Njen metalni
oklop sačinjavale su bakarne krljušti koje su se preklapale. Visoko
peraje protezalo joj se od vrha svirepe glave do podnožja vrata. Telo
joj je bilo veličine slona, i to ako se ne uračunaju rep nalik na bič i
povijeni vrat. Par sjajnih krila držala je priljubljen uz bokove.
Zmajicine oči okrenuše se ka Kendri. Svetlucale su poput
istopljenog zlata. Usta joj se malko otvoriše u imitaciji osmeha ustima
ispunjenim otrovnim zubima. „Usuđuješ se da me pogledaš, malena?“
upitala je zmajica. Njene svilene reči odzvanjale su poput gonga.
Kendra nije znala šta joj valja činiti. Osećala se glupo što se
oglušila o data uputstva. Bila je zabrinuta za Gavina, a i zmajica ju je
potpuno opčinila. Vrelina njenog pogleda naterala ju je da zadrhti.
Udovi su joj zanemoćali. Šta je ono Voren kazao o krotiteljima
zmajeva? Većina ljudi se sledi kada im se zmaj obrati. Krotitelji
zmajeva odvrate.
„Mnogo si lepa“, rekla je Kendra najglasnije što je mogla. „Moje
oči nisu odolele!“
„Ova gotovo da je rečita“, promrmljala je zmajica, ne skidajući
pogleda s Kendre. „Priđi bliže, malena moja.“
„Kendra, skreni pogled!“ zatražio je Gavin. „Šaliz, ne zaboravi naš
dogovor.“
Kendra je pokušala da okrene glavu, ali je mišići vrata nisu
poslušali. Pokušala je da zatvori oči, ali su kapci odbili da sarađuju.
Iako je bila skamenjena od straha, um joj je odlično funkcionisao.
„Tvoji saputnici nije trebalo da me pogledaju“, otpevušila je Šaliz,
svetlucavim očima i dalje proždirući Kendru. Zmajica se po prvi put
pomerila, spustila se niže, kao da se sprema na skok.
„Nemoj da se zaboraviš, crve!“ povikao je Gavin.
Zmajica je vratila pogled na njega i začkiljila. „Za tebe sam crv, je
li tako?“
Kendra je spustila pogled na pod. Voren i Dugan stvorili su joj se
svaki s jedne strane i poveli je dalje. Vukla je noge i slušala razgovor
ne dižući pogled.
 „Učtivo ti se obratila, Šaliz“, kazao je Gavin. „Tvoja vrsta ne bi
trebalo da proždire takve bez dobrog razloga.“
„Prekršila je tvoje obećanje i pogledala me. Drugi mi razlog i nije
potreban.“ Reči su joj bile britke poput mačeva koji se sudaraju.
Gavin je progovorio nekim nerazumljivim jezikom, koji se od
ljudskog razlikovao kao skvičanje delfina ili vajkanje kitova. Zmaj je
odvratio na sličan način. Sada je njihov razgovor bio glasniji nego
kada su ga vodili na engleskom.
Kendra je strašno želela da se okrene. Da li je to zmaj i dalje
uticao na nju, ili je jednostavno poludela? Oduprla se toj potrebi i nije
ponovo pogledala Gavina i Šaliz.
Ubrzo su Kendra, Voren i Dugan stigli do podnožja dugačkog i
širokog stepeništa. Prepirka je prestala još dok su se peli njime.
Kendra je pretpostavila da Gavin ponovo zuri u zmaja. Kako li se
izvukao posle uvrede? Kako to da razgovara s njom na njenom jeziku,
jeziku koji očigledno ni vile ne znaju, jer Kendra ama baš ništa nije
razumela? Nema sumnje da je Gavin mnogo više od toga kakvim se
čini.
U nogama su osećali vatru kada su stigli do vrha stepeništa i
zagledali se u duboko usečenu nišu s gvozdenim vratima. Kada su
prišli vratima, uverili su se da su zaključana i da nema ključa. Niko od
njih nije smeo da se okrene dok su čekali.
Konačno su začuli žurne korake po stepeništu. Gavin im je prišao
s leđa, gurnuo zlatni ključ u bravu i otvorio vrata. „Požurite“, kazao je.
Pohrlili su kroz vrata u hodnik s kamenim zidovima. Gavin je
zastao da zatvori vrata i potom požurio da ih stigne. Pod je bio
popločan. Sjajno kamenje sijalo je iz udubljenja u zidovima.
„Govorio si isto kao zmaj“, zaprepašćeno je primetio Dugan.
„Da li vam je sada jasno zašto tata nikome nije pričao o meni?“
upitao je Gavin.
Dugan je bio zadivljen. „Koliko sam shvatio, ti si krotitelj
zmajeva, prirodni talenat, ali ovo...“
„Ako vam je imalo stalo do mene, molim vas da nikome nikada ne
pričate o onome što ste čuli.“
„Izvini što sam pogledala u zmaja“, kazala je Kendra.
„N-n-n-nije važno“, odvratio je Gavin. „Kako si uspela da joj
odgovoriš?“
„Ne znam“, rekla je Kendra. „Nisam mogla da se pomerim, ali mi
je um ostao bistar. Setila sam se da krotitelji zmajeva razgovaraju s
njima. Kada me je zarobila pogledom, pokušala sam i ja. Sve ostalo je
kod mene bilo zamrznuto, ali su mi usta i dalje funkcionisala.“
„Obično se i um paralizuje kada i telo“, rekao je Gavin. „Imaš
priličan potencijal za krotiteljku zmajeva.“
„Kako si ti uspeo da je pogledaš u oči?“ upitao je Voren. „Koliko
sam shvatio, krotitelji zmajeva to izbegavaju.“
„1 t-ti si virio?“ optužio ga je Gavin.
„Taman toliko da te vidim.“
„Izazvao sam Šaliz da slomi moju volju a da me ne dotakne“,
odvratio je Gavin. „Dogovor je bio da nas, ako joj to ne pođe za
rukom, pusti da uđemo i izađemo.“
„Zašto si mislio da bi mogao uspeti!“ uzviknuo je Dugan.
„Imun sam na čari zmajeva“, odvratio je Gavin. „Zahvaljujući
nečemu urođenom, njihov pogled ne može da me opčini. Mogla je
jednim jedinim zamahom repa da me skrati za glavu, ali mlada je i
usamljena i zato je s uživanjem prihvatila izazov. Sigurno je mislila da
ne može da izgubi.“
„Koliko sam uspeo da vidim, stvarno je mala“, primetio je Voren.
„V-v-v-veoma je tajanstvena“, rekao je Gavin. „Šaliz je mladunče,
ali je prilično krupna za svoj uzrast. Sigurno nema više od sto godina.
A ova grobnica ovde je najmanje deset puta duže. Pećina u kojoj
boravi izbrazdana je tragovima kandži i udubljenjima koja je ostavio
mnogo veći i stariji zmaj.“
„Primetio sam“, kazao je Voren. „Gde je roditelj?“
„Pokušao sam da saznam kako je dospela ovamo“, kazao je Gavin.
„Odbila je da odgovori. Čitava ta situacija nekako mi je sumnjiva.
Ipak, najvažnije je da je predala ključ, kao što je obećala.“
 „Ostale je napala bez čekanja zato što je mlada“, kazao je Dugan.
„Tako je“, složio se Gavin. „Zmajevi inače vole da se poigravaju
svojom hranom. Oni mlađi su impulsivniji.“
„Da li su svi zmajevi metalni kao ona?“ upitala je Kendra. „Liči na
robota.“
„Svaki zmaj je jedinstven“, odvratio je Gavin. „Video sam još
neke s metalnim krljuštima, ali ovoliko metalnog kao Šaliz nisam.
Čitavo telo prekriveno joj je legurom bakra. To možete čuti i u njenom
glasu.“
Dugan je prebacio Gavinu ruku preko ramena. „Ne moram ni da ti
kažem da si bio sjajan. Pravo si čudo.“
„H-H-Hvala“, odvratio je Gavin i stidljivo oborio pogled.
Nastavili su dalje. Voren je išao prvi i ispitivao tle polomljenim
kopljem. Upozorio ih je da ne dodiruju zidove i da motre na razapete
žice za saplitanje. Pošto su zašli u deo koji Tami nije istražila, mogli
bi da naiđu na razne opasnosti.
Hodnik se završavao bronzanim vratima. Iza njih su zatekli
spiralno stepenište koje vodi naniže. Nastavili su zavojito da silaze još
dublje pod zemlju, isprobavajući svaki stepenik pre nego što bi celom
težinom stali na njega. Posle nekoliko stotina neprekinutih stepenica,
stepenište se završavalo još jednim bronzanim vratima.
„Ovo bi moglo da bude prebivalište čuvara“, prošaputao je Voren.
„Kendra, ostani pozadi.“
Voren je prvi prošao kroz nezaključana vrata. Potom su ušli Dugan
i Gavin. Kendra je ostala da viri za njima. Prostorija je podsetila
Kendru na unutrašnjost katedrale, ali bez klupa i prozora. Statue su se
nalazile u izdignutim nišama; iz glavne odaje granale su se male
prostorije u kojima su bili smešteni razni ukrasi; izbledeli murali
krasili su zidove i tavanicu, a na suprotnom kraju prostorije dominirao
je ogromni ukrašeni oltar.
Voren, Dugan i Gavin oprezno su stupali kroz prostoriju, okrenuti
u različitim pravcima, dok ih je Kendra posmatrala s vrata. Stigli su do
oltara i osvrnuli se unaokolo, postepeno se opuštajući. Zatim su se dali
u pretraživanje sporednih prostorija. Premetali su razna blaga, ali nisu
našli nikakvog čuvara koji bi im se suprotstavio.
Umorna od čekanja i uverena da joj ne preti nikakva opasnost,
Kendra je ušla u prostoriju. Voren je upravo istraživao oltar.
Oklevajući je dodirivao dragulje.
„Ništa?“ upitala je Kendra.
Voren je podigao pogled. „Može se desiti da još nismo probudili
ili aktivirali čuvara. Ali ako mene pitaš, neko je još davno zbrisao s
ovdašnjim artefaktom. Ne vidim ništa sumnjivo. U ovoj prostoriji
trebalo je da se suočimo s najstrašnijim izazovom, osim ako čuvar već
nije pao.“
„Možda je to objašnjenje zašto su Tami i Havijer uspeli da izađu iz
pećina iako nisu našli artefakt“, primetila je Kendra.
„Tako je, a i zašto je novi zmaj smešten ovde pre samo jednog
veka“, složio se Voren.
Kendra je zaobišla oltar i sledila se kada je pročitala ono što je iza
njega bilo urezano srebrnim slovima. „Jesi li pročitao ovo?“ tiho je
upitala Kendra.
„Ne znam taj jezik“, rekao je Voren.
„Mora da je neki vilinski“, prošaputala je Kendra. „Meni izgleda
kao engleski.“
„Šta piše?“
Pošto se uverila da Dugan i Gavin ne mogu da je čuju, tiho je
pročitala:

Ljubaznošću najvećeg pustolova na svetu,

ovaj artefakt ima novi dom u Utočištu za bajke.
 TRINAESTA GLAVA

Tajni obožavalac

S et je ležao pod prekrivačima u svom krevetu. Bio je potpuno

obučen, ali bos. Ruke je stavio pod glavu i zurio je u kosi krov sobe
na tavanu, u kojoj je vladao mrak. Razmišljao je o razlici između
hrabrosti i gluposti, razlici koju je deka Sorenson stalno naglašavao.
Smatra da se naoružao korisnim definicijama. Glupost je kada
bezrazložno rizikuješ. Hrabrost je kada preduzmeš sračunati rizik da bi
postigao nešto zaista važno.
Da li je on ispadao glup u prošlosti? O da! Kada je provirio kroz
prozor u noći uoči Ivanjdana, to je bilo veoma glupo, upozorili su ga
da to ne čini. Uradio je to iz čiste znatiželje i zbog toga umalo da mu
nastrada porodica. Ovog leta takođe je nekoliko puta rizikovao krajnje
bespotrebno. Razume se, kada se čini da rizik nije velik, njemu ne
smeta da se malo glupira.
A opet, u nekoliko navrata bio je i veoma hrabar. Uzeo je
preveliku dozu napitka za hrabrost kako bi mogao da se suprotstavi
povratniku u nadi da će spasti porodicu. Taj rizik se isplatio.
Da li će biti opasno i da se iskrade iz kuće i krene u šumu za
senkama Koltera i Tanua? Svakako da hoće. Pitanje je samo da li je taj
rizik opravdan.
Ranije, tog poslepodneva Tanu je završio svoj preobražaj u čoveka
senku ispred samog prozora. Čekao je u hladu na tremu sve do zalaska
sunca, a onda je otišao u šumu. Nekoliko časova kasnije, kada se već
potpuno bilo smrklo, neme senke Tanua i Koltera su se vratile. Set ih
je jedini video. Ostale su u dvorištu, na pola puta do kuće, i dozvolile
deki da im se obrati s trema. Tanu im je stavio do znanja da je sve u
redu podigavši oba palca, a onda su dali znak Setu da ih sledi. Pozvali
su i deku da pođe s njima. Kolter im je pantomimom objasnio da će on
poći napred u izviđanje da bi izbegli susrete s opasnim stvorenjima
dok putuju jedan iza drugog.
Deka je, međutim, odbio poziv. Izjavio je da je voljan da ih sledi,
ali bez Seta. Kada im je to saopštio, Set je stao iza njega, krišom
pokazao na deku i odmahnuo glavom, zatim je upro prst u sebe, pa u
njih, i namignuo. Samo je Set mogao da vidi da mu je Tanu salutirao,
stavivši mu do znanja da je primio poruku.
U kući je već izvesno vreme bilo tiho. Ako namerava da sprovede
u delo ono što je mimikom saopštio Tanuu i Kolteru, kucnuo je čas.
Ipak je oklevao. Zar će se stvarno oglušiti o dekino izričito naređenje i
poveriti život senovitim verzijama Tanua i Koltera? Da mu Tanu i
Kolter misle dobro, da li bi dozvolili da se iskrade iz kuće i ode s
njima iako se deka nije složio s tim? Srećom, bili su ubeđeni da će biti
bezbedan i sigurni da će im deka posle svega biti zahvalan.
Šta je sve u igri? Mogli bi da ga odvedu pravo u klopku. Mogao bi
da umre, ili da se i sam preobrazi u senku. A s druge pak strane,
mogao bi da reši tajnu pošasti, povrati Tanua i Koltera i spase Utočište
za bajke.
Set se izvukao iz kreveta, nazuo cipele i počeo da vezuje pertle.
Stvar je bila u tome što je deka spreman da rizikuje vlastiti život iako
nije siguran da senke Tanua i Koltera nameravaju da mu ponude neku
veliku pomoć. On bi krenuo za njima da je mogao sam to da obavi, ali
nije bio voljan da rizikuje Setov život. Za Seta je to bio dokaz da vredi
rizikovati. Ako ga deka suviše voli i ne želi da mu dozvoli da
opravdano rizikuje, onda će on preskočiti deku.
Kada je vezao cipele, Set je izvukao opremu za hitne slučajeve
ispod kreveta. Na prstima je sišao niz stepenice koje su vodile s
tavana, trgnuvši se svaki put kada bi zaškripele. Stigao je do podnožja
stepenica, a u kući je i dalje bio mrak i vladala tišina. Pohitao je
hodnikom i sišao niz stepenice koje su vodile u predvorje. Ušunjao se
u dekinu radnu sobu, povukao lančić i upalio stonu lampu i stao da
pretura po Tanuovoj torbi s napicima. Pošto je ispitao nekoliko bočica,
Set je pronašao onu koju je tražio, ščepao je i zatvorio torbu.
Ugasio je svetlo i odšunjao se do vrata sa zadnje strane kuće.
Otključao ih je i skliznuo u dvorište, koje se kupalo u srebrnoj
mesečini. „Tanu!“ prošaptao je Set. „Koltere!“
Iza živice izroniše dve čovekolike senke, jedna viša i krupnija od
druge. Set je preskočio ogradu trema i doskočio na travnjak. Istog časa
još dve prilike krenule su ka njemu, jedna je bila mnogo veća od
Tanua, a druga tek nešto viša od Koltera.
Set je otvorio bočicu s napitkom koju je poneo i ispio sadržaj. Pre
nego što su Mendigo i Hugo uspeli da stignu do njega, u udovima je
osetio šumeće peckanje i u narednom trenutku već je lebdeo u
vazduhu u gasovitom stanju. Mendigo i Hugo uzalud su pokušavali da
ga uhvate.
Razume se da mu deka nije verovao. Razume se da je naredio
Mendigu i Hugu da mu ne dozvole da napusti dvorište. Zar je Set kriv
što se deka nije setio da sakrije Tanuove napitke?
Kolter i Tanu mahnuše Setu da krene za njima. Set se pokrenuo
snagom volje i lebdeći krenuo za njima što je brže mogao. Mendigo ga
je pratio u stopu, bez prestanka pokušavajući da ga ščepa. Izazivao je
šumeće peckanje svaki put kada bi posegnuo ka njemu svojim
drvenim šakama. Strašno sporo je napredovao. Hugo se vratio do kuće
i stao da udara pesnicom o zid. Set se trudio da ne obraća pažnju na
svetla koja su počela da se pale u kući.
Već je gotovo bio stigao do šume kada je Dejl povikao iza njega.
„Sete, poslušaj deku i smesta se vrati.“ Set je odbio čak i da se okrene,
samo je odmahnuo glavom.
Kada je stigao do ivice šume, deka mu se obratio s trema. „Stani,
Sete, vrati se! Tanu! Koltere! Stanite, saslušajte me, ako već
nameravate to da uradite, bar mi dozvolite da vam se pridružim.“
Senovite prilike su zastale. Set je prekrstio pa raskrstio ruke, sve
vreme nedvosmisleno odmahujući glavom. Ovo je sigurno trik. Čim se
vrati u čvrsto stanje, deka će ga odvući kući. Pokazao im je šakom da
nastave.
„Sete, ne teraj ih da nastave“, zatražio je deka. „Tanu, Koltere, ako
ste zaista pri sebi, sačekajte me.“
Senovite prilike slegnule su ramenima u Setovom pravcu i ostale
da stoje. On je tada počeo još mahnitije da ih tera da nastave. Zar ne
poznaju njegovog deku?
„Mendigo“, pozvao ga je deka. „Povuci se. Ideš sa mnom i Setom.
Hugo, idi po kola. Pretpostavljam da ćemo kolima najbrže stići do
odredišta?“
Tanu je klimnuo. Set se okrenuo i klimnuo glavom deki.
„Moraćemo da sačekamo da očvrsneš“, rekao je deka. „Idem po
baterijsku lampu i da obučem nešto prikladnije.“
Vratio je u kuću. Set je mahnuo Tanuu i Kolteru da krenu, ali su
oni odmahnuli glavama.
„Video sam te“, doviknuo mu je Dejl s trema. „Prestani da ih teraš
prema šumi. Tvoj deka drži reč. Namerava da krene s vama i, ako se ja
pitam, mnogo bolje ćete proći s njim nego bez njega.“
Set se opustio i ostao da lebdi u tami pored senki svojih prijatelja.
Bio je ubeđen da će uspeti da smisli neku novu strategiju da pobegne
ako ga deka prevari.
Deka se vratio obučen za putovanje. Dejlu je naložio da ostane s
bakom i da pobegne iz Utočišta za bajke ako se ne vrate, ili ako se
vrate kao senke. Set je odlebdeo do mesta na kojem je stajao Hugo,
spreman da povuče drvena kola kao da su ogromna rikša. U kola su se
prvo popeli Tanu i Kolter, a za njima su to učinili i deka i Mendigo.
Set je plutao pored njih, čekajući da se preobrazi.
Konačno se i to dosadno čekanje okončalo u šumećem naletu i Set
je uskočio u kola s ostalima. Ljudi senke seli su napred. Deka i Set
pozadi.
„Radim ovo iako znam da ne bi trebalo“, izjavio je deka.
„Moramo da rizikujemo“, Set se trudio da zvuči što odraslije.
„Neću da napustim Tanua i Koltera ako postoji mogućnost da im
pomognem.“
„Idemo, Hugo“, naredio je deka.
Kola su poletela napred i Hugo se žustrim koracima zaputio
stazom. Seta je zapahnjavao topli noćni vazduh dok su kola
napredovala kroz tamu. Na mestu na kojem put račvao, Tanu im je
pokazao u kom pravcu da nastave, Set je to preneo ostalima, a deka je
izdao naređenje Hugu.
Hugo je neumorno kaskao ispred kola u pravcu mesta na kojem je
nekada bila Zaboravljena kapela, odatle su promenili nekoliko staza i
na kraju završili na neravnoj zarasloj stazi kojom Set nikada ranije nije
putovao. Kola su poskakivala i drmusala se preko neravne staze, dok
im Tanu i Kolter nisu mahnuli da stanu.
Deka je upalio baterijsku lampu i obasjao stepenastu travnatu
površinu brda s pećinom na jednoj padini. „Kaži mi da ne pokazuju
prema pećini“, rekao je deka.
„Pokazuju“, odvratio je Set. „Već su iskočili iz kola.“
„Slobodno možemo istog časa da se okrenemo i vratimo kući“,
izjavio je deka. „To je Graulasova jazbina. Graulas je jedan od
najmoćnijih demona u Utočištu za bajke. Ako uđemo u njegovu
jazbinu, bićemo u njegovoj vlasti. To bi bilo ravno samoubistvu.“
Kolter je pokazao prema pećini i kucnuo se senkoprstom po
slepoočnici.
„Graulas zna nešto vrlo važno“, preneo je Set.
I Tanu i Kolter potvrdno su klimnuli i pozvali ih pokretom ruke da
ih slede.
Deka se nagnuo ka Setu i šapnuo mu: „Graulas je verovatno
najmoćniji demon u Utočištu za bajke, mada je poslednjih godina u
hibernaciji. On je poslednji koji bi svojevoljno podelio s nama bilo
kakvo obaveštenje.“
Tanu je pokazao ka pećini, podigao oba palca, otvorio i zatvorio
slobodnu šaku poput usta koja pričaju i pokazao u Seta.
„Graulas želi da razgovara sa mnom?“ upitao je Set. „Deko,
obojica su podigli uvis palčeve. Ovo je mesto na koje su hteli da me
dovedu. Ti sačekaj ovde, a ja idem da izvidim.“
Deka je ščepao Seta za ruku. „Pošao sam s vama da vidim šta im
je na umu. Da pustolovina obećava, nastavio bih, ali ovo je čista
ludost. Ni Mendigo ni Hugo neće moći da kroče na njegovu teritoriju.
Ovde nas ne štiti sporazum. Vraćamo se.“
„U redu“, kazao je Set i oslonio se o kola sa zadnje strane.
Deka je popustio stisak. „Tanu, Koltere, suviše tražite. Vraćamo
se.“
Set se jednim iznenadnim trzajem oslobodio dekinog stiska, skočio
s kola i potrčao uz padinu ka ulazu u pećinu. Ako Mendigo i Hugo ne
mogu da ga slede, onda deka ne može da ga zaustavi.
„Mendigo, vrati Seta ovamo!“ zarežao je deka.
Drveni lutak je iskočio iz kola i počeo da sustiže Seta, ali se onda
neočekivano zaustavio na petnaestak koraka od puta. Set je nastavio
uz padinu, ali lutak nije mogao dalje.
Deka je ustao i podbočio se. „Sete Majkle Sorensone, ovog časa da
si se vratio u kola!“
Set se osvrnuo, ali nije usporio. Senoviti Kolter i Tanu trčali su
jedan s jedne, a drugi s druge njegove strane. Ulaz u pećinu sve im je
bio bliži.
„Sete, čekaj!“ zabrinuto je povikao deka iz podnožja. „Idem s
tobom.“ Setu se nije dopao njegov rezignirani ton.
Zastao je i posmatrao deku kako s mukom tabana kroz visoku
travu s baterijskom lampom u ruci. „Možeš s nama, ali mi ne prilazi.“
Deka ga je ošinuo pogledom i stisnuo zube. „Strašnije od onoga
što se nalazi u toj pećini biće samo kazna koja ti sleduje ako uspemo
da preživimo.“
„Ako preživimo, to će značiti da sam doneo pravu odluku.“ Set je
sačekao da mu deka priđe na nekih deset koraka, a onda je nastavio ka
pećini. „Shvataš li da srljamo u smrt?“ smrknuto je upitao deka.
„Ko može više da nam kaže o pogubnoj pošasti od demona?“
uzvratio je pitanjem Set.
Ispred pećine bila je pobodena visoka drvena motka. S vrha su se
klatili zarđali gvozdeni okovi. Očigledno su nekada za tu motku
vezivane žrtve. Set se stresao od pomisli na to. Tanuova i Kolterova
senka zaustavile su se kod motke. Set im je mahnuo da krenu za njim.
Obojica su odmahnuli glavama i dali mu znak da nastavi.
Kroz otvor pećine mogao je da prođe školski autobus. Dok je
ulazio, Set je shvatio da nije razmislio da li bi možda trebalo sam sebe
da zaustavi. Brinuo je samo da ga deka ne spreči da spase Utočište za
bajke. Nadao se da Tanu i Kolter nisu u vlasti ovog demona.
Kada je ugledao glatke zidove i pod od blata, Set je stekao utisak
da ova pećina nije nastala prirodnim putem... bila je izdubljena. Posle
dva skretanja, pećina se proširila u jednu jedinu, zagušljivu prostoriju
s kupolastom tavanicom, kroz koju je prodiralo nekoliko izuvijanih
korenova.
Istruleo i polomljen nameštaj bio je izmešan s neurednim
gomilama izbeljenih kostiju. Na ogromnom ulegnutom stolu nalazile
su se brojne buđave knjige i voštane barice od istopljenih sveća.
Naspram jednog zida bila su nasumice nagomilana naprsla burad iz
kojih je curilo nešto užeglo. Među polomljenim sanducima Set je
primetio sjaj dragulja.
 Naspram udaljenog, zaobljenog zida prostorije, paučina je
obavijala nekakvo ogromno pogrbljeno obličje. Grudvasta prilika
sedela je na podu, oslonjena o zid od blata i nagnuta na jednu stranu.
Set je preko ramena pogledao u deku. Stajao je nepokretno, samo mu
je podrhtavala šaka u kojoj je držao baterijsku lampu.
„Osvetli to u uglu“, kazao je Set.
Snop svetlosti trenutno je bio uperen u pretrpani sto.
Deka nije odgovorio. Nije se ni pomerio.
A onda je Set začuo glas dublji od bilo kojeg za koji je ikada
pomislio da postoji, bio je spor i nejasan, kao da je onaj koji izgovara
reči na samrtničkoj postelji. „Ti se... mene... ne... plašiš?“
Set je začkiljio ka obličju u uglu umotanom u paučinu. „Naravno
da te se plašim“, kazao je on i zakoračio bliže, „ali prijatelji su mi
kazali da želiš da razgovaraš sa mnom.“
Prilika se promeškoljila, nateravši paučinu da se zatalasa, a prašinu
da se digne u vazduh. „Ti... ne osećaš... strah... kao onda... u...
šumarku?“ Govornik je zvučao tužno i umorno.
„S povratnikom? Kako ti znaš za to? Ne osećam nekadašnji strah.
Strah koji sam tamo doživeo nisam mogao da kontrolišem.“
Prilika se ponovo pomerila. Jedan od najvećih čaršava paučine
pocepao se i nastavio lenjo da se talasa. Glas sličan grmljavini dobio
je malo na snazi. „Tvog starooca... sada je spopao takav strah. Uzmi...
njegovu svetlost... i priđi bliže.“
Set je otišao do deke, koji je i dalje bio nepokretan. Nežno ga je
bocnuo u rebra. Jedini odgovor bio je slabi trzaj. Zašto je deka ovoliko
nemoćan? Da nije Graulas usmerio svoju magiju posebno na njega?
Nepošteni deo Setovog uma poželeo je da deka ostane ovakav, u tom
slučaju ne bi nadrljao ako odavde izvuku žive glave. Set mu je oteo
baterijsku lampu iz ruke.
„Hoće li s dekom sve biti u redu?“ upitao je Set.
„Hoće.“
„Ti si Graulas?“
„Jesam. Priđi bliže.“
 Set se probijao između otpadaka koji su se raspadali. Dok se
približavao demonu, ovaj je jednom debelom skvrčenom šakom
skidao paučinu. Iz odeće mu se dizala prašina. Set je zapušio nos i usta
ne bi li se odbranio od smrada truleži. Iako je demon sedeo na podu, i
to nagnut na jednu stranu, Set jedva da mu je sezao do naduvenog
ramena.
Set je i protiv svoje volje ustuknuo jedan korak kada je
baterijskom lampom osvetlio demonovo lice. Koža mu je bila poput
ćureće glave, crvena, nabrana i mlitava, kao da ju je zahvatila neka
užasna zaraza. Bio je ćelav i nisu mu se nigde videle uši. Iz široke
lobanje, sa strane, štrčala su mu dva ovnovska roga, a mlečna skrama
zamagljivala je hladne crne oči.
„Možeš li da poveruješ... nekada sam bio... jedan od šest demona...
na svetu... kojih su se... najviše plašili i... najviše ih uvažavali?“ upitao
je on, teško dišući. Celo telo bi mu se zaljuljalo svaki put kada bi
šištavo udahnuo.
„Naravno“, rekao je Set.
Demon je zavrteo glavom, pri čemu su mu se zatresli mlitavi
nabori crvenog mesa. „Ne podilazi mi.“
„Ne podilazim, verujem ti.“
Graulas se zakašljao. Paučina je zalepršala, a prašina se
uskovitlala. „Ništa... mi nije privuklo pažnju... stotinama godina“,
umorno je zarežao i zatvorio oči. Disanje mu se usporilo, a glas postao
sigurniji. „Došao sam u ovaj jadni zoološki vrt da umrem, Sete, ali
moja vrsta umire polako, veoma polako. Glad ne može da me pobedi.
Nijedna bolest nije mi ravna. Dremam, ali ne plandujem.“
„Zašto si ovamo došao da umreš?“ upitao je Set.
„Da prihvatim svoju sudbinu. Nekada sam bio velik, Sete. A pasti
s tih ošamućujućih visina u najveću dubinu, svestan toga da postoji
neko ko je mogao to da spreči i toga da nikada neću povratiti ono što
sam izgubio, e to uništava volju. Život ima onoliko smisla koliko mu
pridajemo, a ja sam odavno prestao da se pretvaram.“
„Žao mi je“, rekao je Set. „Imaš velikog pauka na ruci.“
 „Nije važno“, zašištao je demon. „Nisam te pozvao ovamo da me
sažaljevaš. Iako sam uspavan, ne mogu da uspavam i sve svoje
sposobnosti. Iako ne ulažem svestan napor, ne koristim nikakvo oruđe
niti čarolije, ovaj rezervat otvoren je za moja istraživanja, nedostupno
mi je samo nekoliko mesta. Užasavam se beskorisne monotonije svega
tamo napolju i trudim se da to ignorišem, da se okrenem ka unutra, pa
čak ni tada ne mogu da ne primetim najveći deo onoga što se dešava.
Ništa me nije zainteresovalo... dok se nisi ti pojavio.“ Graulas je tada
otvorio oči prevučene mrenom.
»Ja?“
„Iznenadila me je hrabrost koju si pokazao u šumarku. A
iznenađenje je reakcija koju sam odavno zaboravio. Toliko toga sam
video da uvek znam šta mogu da očekujem. Procenjujem šta ima
izgleda da se ostvari i nikada ne grešim. Pre okončanja sukoba s
povratnikom napitak je prestao da deluje. To sam zaključio na osnovu
toga što si prestao da se razmećeš veštačkom hrabrošću. Bilo je
izvesno da ćeš umreti. A ti si ipak uspeo da izvadiš klin, iako sam ja
bio ubeđen da nećeš. Da si odrastao muškarac i prekaljeni, legendarni
junak koji je prošao dobru obuku, naoružan čarolijama i talismanima,
to bi na mene ostavilo i te kakav utisak. Ali da jedan dečak uradi tako
nešto? To je bilo pravo iznenađenje.“
Set nije znao šta da kaže. Posmatrao je demona i čekao.
Graulas se nagnuo napred. „Pitaš se zašto sam te doveo ovamo.“
„Da bi otkrio kakvog sam ukusa?“
Demon ga je smrknuto posmatrao. „Doveo sam te ovamo da bih ti
zahvalio na prvom iznenađenju posle mnogo vekova „
„Nema na čemu.“
Demon blago zatrese glavom. Ili je samo pogledao levo-desno?
„Nameravam da ti zahvalim tako što ću ti darovati ono što ti trenutno
treba. Znanje. Teško da će te ono spasti, ali ko zna? Možda ćeš me
ponovo zadiviti. Imajući u vidu ono što si izveo u šumarku, bilo bi
pogrešno pretpostaviti da nešto nisi u stanju da uradiš. Sedi.“
Set se smestio na prevrnutu policu za knjige koju je nagrizla rđa.
 „Povratnik nije bio niko i ništa bez klina“, zaškripao je Graulas.
„Nemoćno stvorenje ojačano talismanom ogromne zlokobne moći.
Trebalo je da se tvoji prijatelji malo više potrude da pronađu taj klin.“
„Tanu ga je tražio satima“, kazao je Set. „Na kraju je zaključio da
je bio uništen kada sam ga izvukao.“
„Tako moćan talisman nije lako raščiniti. Već je bilo kasno kada
se tvoj prijatelj dao u potragu za njim.“
„Šta se dogodilo s klinom?“
„Prvo se zapitaj šta se tebi dogodilo. Šta misliš, zašto samo ti
možeš da raspoznaš senke svojih prijatelja?“
„Da li mi je klin to uradio?“
Graulas se naslonio leđima na zid i zatvorio oči. Njegovo odvratno
lice iskrivilo se kao da ga je prožeo iznenadni nalet bola. Progovorio
je posle nekoliko trenutaka, ali su mu oči ostale zatvorene. „Talisman
je ostavio traga na tebi. Budi srećan što nisi dodirnuo klin golim
rukama, jer bi on u tom slučaju ovladao tobom. Omogućeno ti je da
vidiš izvesna mračna svojstva koja većina očiju ne primećuje. I postao
si imun na magijski strah.“
„Stvarno?“
„Ljudska bića se užasnu i parališu kada me ugledaju, slično je bilo
i s povratnikom. Izlučivanje straha je deo moje prirode. Ako gajiš
izvesnu sumnju, pogledaj starinu.“
Set je ustao, protresao ruke i razmrdao prste. „Zaista se ne plašim.
Hoću reći, brinem se da li ćeš me nasamariti i ubiti mene i deku, ali
nisam se skamenio kao kada sam se našao pred povratnikom.“
„Vid kojim si obdaren može ti pomoći da pronađeš izvor
magijskog preobražaja stvorenja u Utočištu za bajke“, kazao je
Graulas. „Potamneli prijatelji i dalje su pouzdani. Iako su krhka
stvorenja, ljudi ponekad imaju iznenađujuću snagu. Tu spada i
samosvest. Ta ista magija koja je izmenila stvorenja u Utočištu za
bajke nije uspela da ovlada umovima Koltera i Tanua.“
„Korisno je to znati“, kazao je Set.
Graulas je napravio stanku. Oči i dalje nije otvarao i teško je disao.
„Da li bi te zanimalo da čuješ moje mišljenje o tome kako je Utočište
za bajke pogodila trenutna nevolja?“
„Ima li to neke veze sa zatvorenikom kojeg je Sfinga oslobodio?“
Graulas je tog časa otvorio oči. „Odlično. Da slučajno ne znaš i
identitet tog zatvorenika?“
„Da li to znači da je Sfinga stvarno izdajnik?“ uzviknuo je Set.
„Ne, niko od nas ne zna ko je bio taj zatvorenik. Znaš li ti?“
Graulas je oblizao usne modrim jezikom prošaranim ranicama.
„Uopšte nije bilo sumnje u to ko je on, iako većina ne bi bila u stanju
da nasluti njegov pravi identitet. To je bio Navarog, zli princ,
gospodar zmajeva.“
„Zatvorenik je bio zmaj?“
„Najistaknutiji od svih zmajeva tame.“
„Nije bio krupniji od čoveka.“
„Bio je prerušen, razume se. Mnogi zmajevi mogu da poprime
ljudski oblik kada im to odgovara. Navarog se nije vratio u svoj
prvobitni oblik dok je bio na ovom imanju. Njegov zadatak u Utočištu
za bajke bio je diskretne prirode.“
Set je ponovo seo na policu za knjige koju je nagrizla rđa. „Kažeš
‘bio je’? Da li to znači da je otišao?“
„Napustio je Utočište za bajke istog dana kada ga je Sfinga
oslobodio“, odvratio je Graulas. „Nikada mu nije izdata formalna
dozvola za boravak u rezervatu, tako da zidovi nisu mogli da ga
zadrže. Pre odlaska, međutim, ipak je naneo izvesnu štetu. Prvo je
otišao do šumarka i uzeo klin. Tamni talisman već se bio zario duboko
u tle i zato je promakao Tanuu, ali izašao je na površinu čim je
pozvan. Navarog je klin potom odneo Kurisoku.“
„Drugom demonu?“
„U Utočištu za bajke postoji samo nekoliko mesta do kojih moja
čula ne mogu da prodru. Jedno je kuća u kojoj živiš s dekom i bakom,
kao i dvorište oko nje. Drugo je zdanje u kojem su nekada živeli
čuvari. A treće je maleno područje kojim vlada Kurisok. Ne mogu
tačno da kažem šta je Navarog uradio s klinom, ali bio je kod njega
kada je ušao kod Kurisoka, a kada je izašao odatle, talisman više nije
bio u njegovom posedu. Navarog je pobegao iz rezervata čim je
isporučio klin.“
„Kuda je otišao odavde?“ upitao je Set.
„Od kada sam se vezao za ovaj rezervat, ne mogu da vidim ništa
izvan njegovih granica“, objasnio je Graulas. „Ne mogu ni da
pretpostavim gde je mogao da ode zmaj moćan kao Navarog.“
„Moraću dakle da zaustavim Kurisoka da bih spasao Utočište za
bajke?“
„Biće veoma zanimljivo gledati kako ćeš proći s njim“,
promrmljao je Graulas sa sjajem u očima. Nešto u tom pogledu
ubedilo je Seta da se demon na neki način poigrava njime. „Ne pitaj
me zašto je Navarog otišao kod Kurisoka. Ako je Kurisok ikada
uradio nešto veliko, ja za to nisam čuo. Povremeno je znao da
opustoši, ali uopšte nije veliki strateg. Nekada bi Navarog doneo
talisman prvo kod mene.“
„Da li ti to mene želiš da iskoristiš da napakostiš suparniku?“
„Suparniku?“ zatutnjao je Graulas, gotovo se zakikotavši.
„Odavno sam prestao da se upoređujem s drugima.“
„Kako da zaustavim Kurisoka?“
„Kurisok je takoreći senka, u njemu nema mnogo materije. Da bi
stupio u sadejstvo s materijalnim svetom, vezuje se za domaćina i
pozajmljuje njegov fizički izgled, a zauzvrat mu daruje moć. Posledice
zavise od toga s kim Kurisok stupi u simbiozu.“
„To onda znači da on ne radi sam.“
„Tokom svih ovih dugih godina, nisam još video da tama
preobražava bića tako zarazno kao u ovom rezervatu. Ne znam kako
su to izveli. Kurisoka vezuje zakletva koja mu ne dozvoljava da izađe
izvan granica svog područja ovde u Utočištu za bajke. Mora da se
uortačio s nekim moćnim bićem, a klin sigurno pojačava njegove
sposobnosti.“
„Da li će klin na drugačiji način služiti Kurisoku nego što je služio
povratniku?“
 „Sasvim sigurno“, složio se Graulas. „Taj klin je rezervoar
mračnih moći. Bez njega povratnik ne bi bio niko i ništa. A
zahvaljujući njemu bio je među najopasnijim i najmoćnijim
stvorenjima u Utočištu za bajke. Kurisok je bio strašan i bez klina. A s
tim talismanom njegove sposobnosti verovatno su se dovoljno
uvećale, što bi moglo da objasni ovu zaraznu tamu.“
„Ti si demon, je li tako?“ sumnjičavo je kazao Set. „Bez uvrede,
ali zar ne bi trebalo da te raduje ova pošast?“
Graulas se nakašljao, a njegovo telo na samrti se nadulo. „Klatno
se njiše napred-nazad između svetlosti i tame. Odavno je to prestalo da
me zanima. Ti si taj koji je u meni ponovo zapalio iskru zanimanja,
Sete. Zanima me da vidim kako ćeš izaći na kraj s ovom pretnjom.“
„Daću sve od sebe. Šta još možeš da mi kažeš?“
„Ostalo moraš da provališ uz pomoć prijatelja“, kazao je Graulas.
„Nemaš mnogo vremena. Zarazna tama neumoljivo se širi. Postoje
samo dva bezbedna pribežišta u celom rezervatu, a čak ni ona neće
večno odolevati. Ne mogu da vidim svetilište vilinske kraljice. Ono
odbija tamu. Mnoga stvorenja svetlosti potražila su utočište oko
ribnjaka. A kentauri su se povukli da zaštite oblast u dalekom uglu
rezervata, između prstena od kamenja, koje neće pustiti tamu da uđe.
Ta dva mesta poslednja će pasti.“
„I kuća“, dodao je Set.
„Ako ti tako kažeš“, primetio je Graulas. „Sada moram da se
odmorim. Povedi dedu i odlazite odavde. Ovo je još jedna pobeda
koju možeš da dodaš na svoj spisak. Mali je broj smrtnika koji su
izašli pred mene i preživeli.“
„Samo još nešto“, kazao je Set. „Kako su Kolter i Tanu znali da
mogu da ti verujem?“
„Kolter je istraživao, tragao je za uzrokom pošasti. Došao je kod
mene. Iako mogu jasno da ga vidim i čujem u ovom njegovom stanju,
ne mogu da mu naudim. Kazao sam mu da imam nešto važno da ti
saopštim i ubedio ga da sam tvoj iskreni obožavalac. Kasnije sam
ubedio i Tanua. Srećom po tebe, govorio sam istinu. Hajde, kreni već
jednom. Spasi ovaj jadni i smešni zoološki vrt ako smeš.“
Graulas je zatvorio oči. Njegovo kašasto izborano lice oklembesilo
se i zarozalo kao da je zapao u stanje besvesnosti.
Set je pustio baterijsku lampu da se klati na konopcu koji mu je
bio vezan oko struka. Vratio se do deke i uhvatio ga pod ruku. Izgleda
da je deku kontakt povratio iz transa i Set mu je pomogao da iziđe iz
pećine. Kolter i Tanu čekali su ih napolju. Čim su ponovo izašli na
mesečinu, deka se naglo trgao, zamlatarao rukama i Set ga je pustio.
„Napolju smo“, dahtao je deka.
„Graulas nas je pustio da izađemo“, kazao je Set. „Jesi li razumeo
bilo šta od onoga što nam je saopštio?“
„Ponešto“, odvratio je deka nabranog čela. „Teško mi je bilo da se
usredsredim. Kako si se odupro strahu? I hladnoći?“
„Unutra je zapravo bilo pomalo zagušljivo“, rekao je Set.
„Pretpostavljam da sam imun na magijski strah, verovatno zbog toga
što sam preživeo povratnika. Moramo ozbiljno da popričamo.“
Deka se nagnuo napred i očetkao pantalone. „Jasno ti je da ne
možemo da verujemo Graulasu.“
„Znam, ali moramo i to da razmotrimo. Prilično sam siguran da mi
je kazao istinu. Da je hteo da nam naudi, trebalo je samo da se zavali i
gleda kako propadamo. Bar nam je dao nekoliko tragova koje možemo
slediti.“
Deka je klimnuo i zaputio se ka Hugu i kolima. „Jedno po jedno.
Prvo da se vratimo kući.“
 ČETRNAESTA GLAVA

Povratak kući

S unce je izlazilo i obasjavalo vrh Obojene mese zlatastom svetlošću,

a ruševine puebla bacale su dugačke senke preko ruba najbliže
litice. Mršavi gušter ševrdao je po vrhu ruševnog zida praveći
nepredvidive pauze. Žedno tle i suvi vazduh već su uspeli da upiju
kišu. Topao povetarac i nekoliko paperjastih oblaka kao da su govorili
da oluje nije ni bilo, da je to bio samo san.
Kendra, Dugan, Gavin i Voren udaljavali su se od ruševina preko
crvenkastog kamena. Kada su stigli do ivice mese, Kendra je zavirila u
bezdan, sledeći pogledom pticu grabljivicu koja je pravila široke
krugove, naginjući na povetarcu smeđa krila čas u jednu, čas u drugu
stranu. Vazduh je bio neverovatno čist. Panorama pustinje
prostranstvo zemlje i kamena mestimično ispresecano klisurama nad
kojima su se nadnosile vrleti delovala je toliko sveže da je Kendra
imala utisak da sve to gleda kroz naočari s dioptrijom, koje su joj i te
kako potrebne.
Izlazak iz pećine pokazao se isto onoliko mukotrpnim kao i
ulazak. Posle sveobuhvatne potrage i eksperimentisanja, zaključili su
da artefakt nije skriven, niti prerušen, već da je zaista odnet odatle.
Voren je upozorio Kendru da ni Duganu ni Gavinu ne kaže kako glasi
prevod natpisa na oltaru. Pre nego što su krenuli, svako od njih uzeo je
malo blaga iz odaje.
Kada su se vratili u Šalizinu jazbinu, Kendra je uspela da se
suzdrži i ne pogleda u metalnog zmaja, a Gavin je bakarnoj zveri
poklonio najlepše od ukradenog blaga. Potom je Voren onjušio
vazduh u pećini s gušilicama. Prolazak kroz pećinu bio je zeznut, ali
svi su je uspešno savladali. Kendra je izbegla da pogleda Nila, za koga
je Voren kazao da je već napola ugljenisan.
Dok je prelazila preko provalije, Kendra je pala, ali je zid bio već
sasvim blizu, tako da nije jako udarila na njega i Voren je uspeo
odmah da je izvuče. Ostali su prešli preko procepa bez problema.
Kada su stigli do platforme s koje su krenuli, Dugan je umetnuo ključ
i oni se spiralno popeše do kive.
Bili su prilično napeti dok su izlazili na površinu mese jer nisu
znali koja vrsta neprijatelja može da ih čeka napolju. Gavin je išao
prvi. Laknulo im je kada su se uverili da od stvorenja koja su ih napala
prethodne noći nema ni traga.
Dok je lanzala po obodu mese, Kendra je u ruci držala štap za
dozivanje kiše koji je ukrala čoveku kojotu, a u džepu su joj čangrljali
dragulji. Gavin je stavio na glavu tešku zlatnu krunu ukrašenu safirima
koju je poneo iz grobnice. Dugan je držao putir od kristala i platine.
Voren je imao nekoliko novih prstenova, a u koricama mač s bisernim
balčakom.
Na pola puta do ivice mese, pronašli su stazu koja se strmo
spuštala s platoa, krivudajući napred-nazad. Na povratku nisu upali ni
u kakvu nevolju. Dan je postajao sve topliji, miomirisni povetarac
povremeno bi zaduvao pa prestao, na mesi je vladao mir.
Kada su stigli do podnožja mese, okrenuli su se da još jednom
pogledaju cik-cak stazu kojom su sišli. Kendra se nimalo nije
iznenadila što je nisu ugledali. Zaputili su se ka vozilima. U jednom
trenutku Gavin je primetio Tamin leš između dve gromade u obliku
metka. Dugan i Gavin otišli su da ga osmotre, a Voren je poveo
Kendru dalje, potrudivši se da joj telo nijednog trenutka ne bude u
vidokrugu.
Džip i kamionet bili su parkirani dosta blizu mesta na kojem je
Gavin pronašao Tami. Voren i Kendra čekali su kod vozila dok se
Dugan i Gavin nisu pojavili noseći između sebe umotano telo. Voren
je pritrčao da im pomogne. Zajedno su pažljivo spustili Tamino telo u
gepek kamioneta.
„Nemamo ključeve od džipa“, kazao je Dugan. „Ostali su kod
Nila.“
„Ja ću se voziti pozadi“, ponudio se Gavin.
„Hteo bih nešto da vam predložim pre nego što se vratimo na
hacijendu“, izjavio je Dugan. „U slučaju da je izdajnik i dalje među
nama i da je to neko ko radi u rezervatu, predlažem da se pretvaramo
da je misija bila uspešna.“ Dugan je podigao putir od platine i kristala.
„Predlažem da stavimo putir u sef kao da je u pitanju artefakt. Možda
uspemo da isteramo neprijatelja na čistac koristeći ovo kao mamac.“
Dobro ga je umotao u svoj pončo.
„Odlična ideja“, složio se Voren.
„Nije naodmet ni da uputimo poruku da je artefakt pronađen“,
rekla je Kendra. „To bi moglo da odvrati Društvo od namere da ga
potraži na drugom mestu.“
„Ako ga baš oni nisu odneli“, promrmljao je Gavin.
„Moguće je“, priznao je Dugan. „A dok ne saznamo nešto više o
nestalom artefaktu, najlakše ćemo navesti Društvo na lažni trag
budemo li se ponašali kao da smo izvojevali pobedu.“
 Kendra je na povratku sedela između Dugana i Vorena. Osećala je
izvesnu krivicu što Duganu i Gavinu nije kazala da se artefakt
najverovatnije ne nalazi u rukama Društva zvezde Večernjače, već da
je prebačen u Utočište za bajke. Platili su visoku cenu da bi stigli do
poslednje odaje u grobnici i Kendri je bilo žao što su ubeđeni da je
misija potpuni promašaj. Ali ako je Sfinga izdajnik, ona i Voren ne
smeju da rizikuju da obaveštenje od najveće važnosti do njega stigne
preko Dugana ili Gavina.
Kendra se trudila da ne misli na Tami, koja je ležala u stražnjem
delu kamioneta. Bilo joj je žao što Gavin mora da se vozi pozadi s
lešom. Odbijala je da misli na hrabrog i tihog Nila koga polako
proždiru neobični pećinski baloni. To mu je nagrada što ih je junački
spasavao u borbi.
Kendra jedva da je progovorila celog jutra. Nastavila je da ćuti i
tokom vožnje. Bila je van sebe. Oči su je pekle. Čitave noći bila je na
ivici živaca zbog opasnosti koja im je pretila. Sada kada je opasnost
prošla, više nije mogla da ignoriše umor.
Roza, Hal i Mara izašli su iz hacijende čim se kamionet zaustavio.
Hal se dogegao do njih i pogledao u stražnji deo kamioneta dok su
ostali izlazili.
„Tami?“ upitao je Hal, usredsređen na umotani leš.
Dugan je klimnuo glavom.
„Nema džipa“, primetio je Hal. „Pretpostavljam da je i Nil upao u
nevolju.“
„Gušilice“, prijavio je Dugan.
Hal je klimnuo glavom i odvratio pogled. Roza je gurnula šaku u
usta ne bi li prigušila jecaje. Naslonila se na Maru, koja je zadržala
stoički izraz lica, i nastavila da zuri u njih svojim tamnim očima.
Kendri su se oči napunile suzama dok je gledala kako pate.
„Ušao je u grobnicu“, zaključio je Hal u vidu pitanja.
„Naleteli smo na ozbiljne probleme na mesi“, objasnio je Voren.
„Nil se pokazao kao pravi junak. Da nije bilo njega, niko od nas ne bi
stigao do pećine. Nismo mogli da ostavimo njega i Kendru napolju po
onakvom vremenu i zato su ušli s nama.“
„Pretpostavljam da ste saznali da je kožomenjač“, primetio je Hal.
„Pretvorio se u kestenjastog pastuva i odneo nas na sigurno“,
dodao je Gavin.
„Jeste li našli to što ste tražili?“ upitao je Hal.
Dugan je podigao putir umotan u pončo. „Ostavićemo vas na miru
čim uspemo da rezervišemo let.“
„Javićemo radio-stanicom Suiju da to obavi“, ponudio je Hal. „On
može preko interneta da vam rezerviše karte. Mora da ste imali groznu
noć.“ Spustio je šaku na kamionet. „Slobodno idite unutra, ja ću se
pobrinuti za mladu damu.“
Kendra je krenula za Vorenom ka hacijendi, izbegavši da pogleda
u oči Rozu i Maru. Šta li misle o njima? Za njih su oni stranci koji su
došli u njihov rezervat, odvukli jednog od njihovih prijatelja po tamo
neki artefakt i doneli im vest o njegovoj smrti, ali ne i telo koje bi
mogli da sahrane.
„Jesi li dobro?“ upitao je Voren.
Kendra je bila uverena da ne želi da čuje istinu i zato je potvrdno
klimnula glavom.
„Bila si sjajna“, rekao je Voren. „Prošli smo kroz pravi pakao.
Odmori se, važi? I javi mi ako ti nešto zatreba.“
„Hvala“, kazala je Kendra, ušla u sobu i zatvorila vrata za sobom.
Skinula je čizme i sokne i bacila se na krevet, zarila lice u jastuk i
zaplakala. Suze i prigušeni jecaji pomogli su joj da se oslobodi straha i
tuge od prethodne noći. Ubrzo je iscrpljenost prevagnula i Kendra je
utonula u dubok san.

Kada se probudila, kroz prozor je dopirala rumena svetlost.

Obrisala je krmelje iz očiju i coknula usnama. Usta su joj bila suva, a
ukus u njima ustajao. Kada se uspravila u krevetu, malo joj se zavrtelo
u glavi i shvatila je da ima blagu glavobolju. Poremećaj spavanja
nikada joj nije prijao.
Neko je ostavio čašu vode na njenoj nahtkasni. Kendra je sa
zahvalnošću otpila malo vode i sprala neprijatan ukus iz usta.
Bosonoga je izašla u hodnik i otišla do kuhinje. Mara je podigla
pogled. Upravo je brisala sto.
„Sigurno si gladna“, rekla je Mara svojim promuklim glasom.
„Pomalo“, odvratila je Kendra. „Žao mi je zbog Nila.“
„Znao je u šta se upušta“, ravnodušno je odvratila. „Da li bi ti više
prijalo nešto lagano? Na primer, supa i tost.“
„Ne brini se za mene. Poješću već nešto kasnije. Jesi li videla
Vorena?“
„U dvorištu je.“
Kendra je po hladnim pločicama pohitala niz hodnik i izašla u
dvorište. Iako je sunce već bilo na zalasku, kamenčići na pošljunčenoj
stazi još su bili topli, drobili su se pod njenim nogama i bockali joj
tabane. Nekoliko vila zujalo je kroz vazduh. Voren je stajao na
popločanoj stazi pored kaktusa u cvatu, ruku prekrštenih na leđima.
Okrenuo se i osmehnuo Kendri. „Probudila si se.“
„Verovatno ću probdeti noć.“
„Možda i nećeš. Kladim se da si umornija nego što misliš. Imamo
rezervacije za let sutra u jedanaest ujutro.“
„Odlično.“
Krenuo je ka njoj. „Nešto sam razmišljao. Ne želim da mu
otkrijemo sve što znamo, ali hteo bih da upozorim Dugana na Sfingu,
da mu natuknem neke stvari, čisto da bi obratio pažnju.“
„U redu.“
„Ne želimo da izvestimo Sfingu da smo mu za petama, ali mislim
da ćemo pogrešiti i budemo li naše sumnje zadržali za sebe. Čekao
sam tebe. Želim da budeš prisutna da bi potvrdila priču. Nemoj mu
reći ništa više od mene. Misliš li da ćemo pogrešiti?“
Kendra je malo razmislila. „Riskantno je bilo kome bilo šta reći,
ali mislim da nam je potreban neko kao Dugan da motri na njega.“
 „Slažem se. Dugan je poručnik Vitezova zore i ima dosta veza. On
je jedini od visoko rangiranih vitezova u koga imam poverenja.“
Poveo ju je nazad u kuću. Zaputili su se do jednih zatvorenih vrata i
pokucali.
„Slobodno“, pozvao ih je Dugan da uđu.
Ušli su u urednu spavaću sobu dosta sličnu Kendrinoj. Dugan je
sedeo za stolom i nešto zapisivao u beležnicu.
„Moramo da porazgovaramo“, kazao je Voren.
„Važi.“ Dugan je pokazao na krevet jer je na jedinoj stolici on
sedeo. Kendra i Voren smestili su se na dušek.
„Ovo su nesigurna vremena“, počeo je Voren. „Mogu li nešto da te
pitam, zanima me šta ti misliš o tome. Kendra je ovde da potvrdi moje
reči. Sećaš li -se kada sam te gnjavio da mi otkriješ kapetanov
identitet?“
„Sećam se“, odvratio je Dugan glasom koji je jasno stavljao do
znanja da ne želi o tome da razgovara.
„Završili smo razgovorom o Sfingi. Ostavimo po strani njegovu
vezu s Vitezovima zore. On je odavno jedan od saradnika u koga
imamo najviše poverenja. Pošto si poručnik, blizak si s kapetanom,
želim da ti nešto saopštim. Znaš da je Utočište za bajke jedan od pet
tajnih rezervata...“
„Da.“
„A da li znaš da je Sfinga uzeo artefakt skriven u Utočištu za bajke
početkom leta?“
Dugan je ćutke zurio u njega, blago napućenih usana. Gotovo
neprimetno je odmahnuo glavom.
„Onda sumnjam da si čuo da je sa sobom poveo zatvorenika koji
je bio zatvoren u najbezbednijoj ćeliji na imanju? Pritvorenika koji je
tamo boravio od osnivanja rezervata. Anonimnog ozloglašenog
zatvorenika.“
Dugan je pročistio grlo. „Nisam to znao.“
„Sve to bilo je propraćeno nekim nejasnim okolnostima“, kazao je
Voren. „Ništa od toga ne dokazuje da je Sfinga izdajnik, ali imajući u
vidu to koliki je ulog, kao i prirodu naše sadašnje misije, želim da se
obezbedim da Sfinga ne bude jedina osoba koja zna da je artefakt iz
Utočišta za bajke odnet, ako razumeš šta hoću da kažem.“
Dugan je klimnuo glavom. „Videla si taj artefakt?“ upitao je
Kendru.
„Videla sam ga na delu“, reče ona. „Lično sam ga napunila. Sfinga
je došao u Utočište za bajke i lično ga uzeo.“
„Ako je ono što si nam ranije kazao tačno, tj. ako Sfinga nije na
čelu Vitezova, sigurno ćeš želeti o tome da obavestiš kapetana“, kazao
je Voren. „Ako si nas slagao i Sfinga jeste kapetan, postaraj se da bar
još jedan poručnik sazna za ovo. Niko ne bi trebalo da ima kontrolu
nad većim brojem artefakata.“
„Shvatam implikacije“, kazao je Dugan mirnim glasom.
„Implikacije su sve čime raspolažemo“, kazao je Voren. „Ovo ti
govorim predostrožnosti radi. Ne želimo da optužimo nevinog
saveznika, ali u slučaju da Sfinga stvarno radi za drugu stranu, naše
zebnje ne bi trebalo da stignu do njega. Ako je on izdajnik, dobro se
obezbedio da to niko ne sazna i neće prezati ni od čega da tako i
ostane.“
„Jedan od načina da se zaštitimo od njega bio bi da ga otvoreno
okrivimo“, rekao je Dugan.
„Što oklevamo da uradimo...“, zaustio je Voren.
„Jer nam je očajnički potreban ako je na našoj strani“, završio je
rečenicu Dugan. „Širenje lažnih optužbi o njegovoj nelojalnosti
izazvalo bi nepoverenje i razmirice među ostalima.“
„A ako, kao naš iskreni saveznik, uspešno skriva artefakte i
preduzima mere da niko ne sazna gde se oni nalaze, ne želimo da ga
osujetimo u tome. Nadamo se su naše sumnje neosnovane, Dugane, a
opet, ne smem da prenebregnem ni najmanju mogućnost da smo
možda u pravu. Posledice toga bile bi pogubne.“
„Katastrofalne“, složio se Dugan. „Sada razumem zašto si se
raspitivao o tome ko je kapetan. Nikome neću reći za ovo i držaću oči
otvorene.“
 „To je sve što tražimo“, rekao je Voren. „Znao sam da možemo da
se oslonimo na tebe. Izvini što te gnjavim ovime.“
„Ne izvinjavaj se“, rekao je Dugan. „Na ta način Vitezovi
održavaju poredak. Niko nije u potpunosti oslobođen sumnje. Dobro si
uradio što si svoje sumnje podelio sa mnom. Još nešto?“ Proučavao je
i Vorena i Kendru.
„Ne, koliko znam“, odvratila je Kendra.
„Da se zna“, pomenuo je Voren, „znamo za četiri od pet skrivenih
rezervata. Pored ovoga, Utočište za bajke, zatim oni u Brazilu i
Australiji. Do petog ne možemo da dođemo.“
„Da budem iskren, ni mi“, trezveno je kazao Dugan. „Upravo zbog
toga uporno tragamo za obaveštenjima o skrivenim rezervatima. Dosta
dugo naša politika je bila da ne diramo u te tajne. Iako se o skrivenim
rezervatima retko otvoreno razgovaralo, većina nas pretpostavila je da
će biti dosta da sakupimo dovoljno obaveštenja da bismo saznali gde
se nalazi tih pet rezervata. Priča se da si sprovodio nekakvo
samostalno istraživanje na tu temu.“
Voren se tiho zakikotao dok je ustajao. „Očigledno nije bilo baš
toliko privatno kao što sam mislio. Jedino sam uspeo da dođem do ta
četiri rezervata koja sam već pomenuo, a za njih sam zapravo znao i
pre nego što sam počeo da kopam.“
„Obratiću pažnju na Sfingu i upozoriću te na značajna otkrića. I ti
meni javi ako budeš otkrio nešto novo.“
„Slobodno računaj na to“, kazao je Voren dok je izvodio Kendru
iz sobe.

Kendra se narednog jutra probudila čim je svanulo. Pored nje na

krevetu ležala je knjiga Luisa Lamura u tvrdom povezu, koju je
pozajmila s police u dnevnoj sobi. Očekivala je da neće uspeti da zaspi
i zato se pobrinula za društvo, ali pokazalo se da joj nije bilo potrebno.
Oči su počele da joj se sklapaju već na trećini pročitanog vesterna i
pre ponoći je spustila glavu na jastuk. To je bilo poslednje čega se
sećala.
Kendra je stavila roman na nahtkasnu i ugasila svetlo za čitanje.
Bila je savršeno odmorna i znala je da više neće moći da zaspi, pa se
obukla. Da li su i ostali možda već ustali?
U hodniku ispred sobe vladala je tišina. Otišla je do kuhinje, ali
tamo nije zatekla nikoga. Tokom boravka na hacijendi samo ovog
jutra se prva probudila i nije joj bilo jasno kako to da ostali još spavaju
iako je svanulo.
Otvorila je ulazna vrata i videla Gavina kako dolazi prilaznim
putem. „Dobro jutro“, doviknula mu je Kendra.
„Ako ti tako kažeš“, odvratio je on.
„Šta se dogodilo?“
„Havijer je nestao, kao i sef“
„Molim?“
„Pogledaj džip.“
Kendra je pogledala džip iza Gavina, parkiran na prilaznom putu.
Hal i Mara prethodne večeri su otišli po džip, ponevši rezervne
ključeve. Sada su sve četiri gume na džipu izduvane. „Isekao je
gume?“
„A kamionet nisu uspeli da nađu“, dodao je Gavin. „Svi su otišli u
potragu za njim na motociklima i konjima.“
„Dakle Havijer je špijun?“
„Izgleda da je tako. Bar je artefakt koji je uzeo poslužio kao
mamac. Dugan je svejedno zaista zabrinut. Iako je Havijer u prošlosti
prodavao svoje usluge onome ko najviše plati, poslednjih godina
dokazao se kao izuzetno pouzdan. Ako je Havijer potajno radio za
Društvo, onda špijun može da bude svako, kazao je Dugan.“
„Šta sad?“ pitala se Kendra.
„Mi krećemo po planu. Nameravao sam nešto da pojedem.“
„Zašto me niko nije probudio?“ upitala je Kendra.
„Ni mene niko nije došao da probudi“, odvratio je Gavin.
„Nameravali su da nas puste da se odmorimo posle jučerašnjeg dana.
Iz kreveta me je digla buka motocikala. M-m-moj prozor je na
pročelju zgrade. Jesi li gladna?“
Ušao je u kuću i otišao do kuhinje. Uzeo je mleko iz frižidera i
žitarice iz ostave. „Ja ću doneti činiju“, kazala je Kendra. „Želiš li sok
od pomorandže, ili tost?“
„Da, molim te.“
Dok je Kendra sipala sok i stavljala hleb u toster, Gavin je
postavio sto. Izneo je mleko, činije sa žitaricama i kupine u konzervi.
Kendra je namazala puter na tost i stavila ga na sto, nalila mleko preko
žitarica i počela da jede.
Upravo su prali činije u sudoperi kada je Dugan žurno ušao u
kuću. Odmah za njim stigao je i Voren. „Jeste li imali sreće?“ upitao
je Gavin.
„Pronašli smo napušteni kamionet blizu ulaza u rezervat“,
ogorčeno je raportirao Dugan. „Iskasapio je gume. Mora da je imao
saučesnika koji ga je čekao s druge strane ograde.“
„Ima li uopšte izgleda da na vreme stignemo na aerodrom?“
upitala je Kendra.
„Hal ima rezervne gume.“ Dugan je sebi nasuo čašu vode.
„Trebalo bi da odemo odavde po planu.“ Popio je celu čašu vode.
„Posle svega što se dogodilo, uopšte me ne čudi što će se naš boravak
ovde ovako završiti. Ne bi me iznenadilo da Vitezovima zore nikada
više ne dozvole da kroče u rezervat.“
„Mi mu dođemo kao suprotnost šapi džakalopa“, složio se Voren.
„Dobra strana svega što se izdešavalo bar je to što, za razliku od
Havijera, svom zlom poslodavcu nećemo morati da kažemo da smo
odrali noge i odali se da bismo ukrali lažni artefakt. Mislim da bi
Havijeru ovo ipak mogao da bude mnogo gori dan nego nama
ostalima.“ Pljesnuo je šakama i protrljao ih. „Vreme je za malo
opuštanje jelom. Šta ima za doručak?“
 Set je sedeo na podu pored svog kreveta nagnut nad buđavi
dnevnik i prelazio pogledom preko stranica u potrazi za rečima kao što
su Graulas i Kurisok. Pogledao je na sat. Uskoro će ponoć. Kendra bi
mogla da stigne svakog časa. Nije želeo da sazna da je počeo da čita
Patonov dnevnik. Zezala bi ga u zdrav mozak.
Pogled mu se zaustavio na reči Kurisok i on uspori da bi proučio
ceo pasus.
Danas sam ponovo posetio teritoriju dodeljenu Kurisoku. I dalje
podozrevam da je demon odigrao glavnu ulogu u tragediji koja je
zadesila mog strica. Pojedinostinjoj nemam nameru da zabeležim u
dnevniku koji nije posebno čuvan. Čak se može desiti da ih nikada
nikome ne saopštim, ako moj bol zbog te nesreće ne umine.
Za sada će biti dovoljno da kažem da sam obišao granicu koja
odvaja Kurisokovo kraljevstvo od ostalog dela rezervata i da sam
motrio na njegovu tinjajuću jamu. Ništa nisam otkrio tokom te
smrdljive pustolovine. Ne usuđujem se da zađem dublje u njegovu
teritoriju, a još manje da se lišim zaštite i uzalud dam svoj život.
Nevoljno sam se složio s tim da od ovakvih istraživanja nema nikakve
koristi i konačno sam voljan da prihvatim savet da se suzdržim od
daljih zadiranja u Kurisokovo područje.
Oklevam da prepustim strinu njenoj sudbini, ali žene koju sam
znao više nema. Plašim se da je njeno užasno stanje bespovratno.
Set je već i ranije nailazio na napomene o Kurisoku i njegovoj
jami s katranom, mada nijedan pasus nije otkrivao ni izdaleka onoliko
o demonovoj prirodi koliko su saznali od Graulasa. Set je takođe
naišao i na bezbroj mesta na kojima se pominje tragedija Patonovog
strica. Na ovom mestu, međutim, Patonu se prvi put omaklo da je
Kurisok možda umešan u propast njegovog strica. Sve do sada Set nije
pročitao ništa što se odnosilo na neobično stanje Patonove strine.
Začuo je korake na stepenicama koje su vodile na tavan. Set se
trgao, nespretno zatvorio dnevnik i gurnuo ga pod krevet. Pokušao je
da zauzme nonšalantnu pozu kada su se vrata otvorila i Dejl pomolio
glavu. „Stigli su.“
Set je ustao, laknulo mu je kada je na vratima ugledao Dejla, a ne
Kendru. Njegova sestra je imala nos da namiriše kada nešto smera, a
on nije želeo da ona sazna da je popustio i da se pretvorio u knjiškog
moljca dok je ona išla iz pustolovine u pustolovinu.
Set je sišao s Dejlom u prizemlje. U predvorje su stigli u trenutku
kada je baka ušla na vrata s rukom oko Kendrinog struka. Voren i
deka su uneli prtljag i zatvorili za sobom vrata. Set je prišao Kendri i
nevoljno dopustio da ga zagrli. Kada se odvojio od nje, namršteno ju
je pogledao. „Ako ste se vas dvoje i ovog puta borili protiv nekog
troglavog letećeg pantera, moraćete da mi kupite antidepresive.“
„Nismo“, rekla je Kendra. „Samo protiv zmaja.“
„Zmaja?“ zavidno je ponovio Set. „Propustio sam borbu sa
zmajem?“
„Nismo se borili protiv zmaja“, pojasnio je Voren. „Morali smo da
se provučemo pored njega.“
„Gde ste vi to bili kada ste morali da se kradomice provlačite
pored zmajeva?“ Set je zastenjao. Zazirao je od odgovora, ali morao je
da pita.
„U još jednom tajnom rezervatu“, neodređeno je kazala Kendra,
pogledavši baku.
„Možeš da mu kažeš“, odobrila je baka. „Večeras ćemo ionako
morati da razmenimo obaveštenja. I ovde se mnogo toga dogodilo, a
sigurna sam da i vas dvoje imate šta da ispričate. Moramo sve to da
povežemo kako bismo mogli da nastavimo dalje.“
„Bili smo u rezervatu Izgubljena mesa u Arizoni“, kazala je
Kendra. „Otišli smo po još jedan artefakt. Pomogla sam im da nahrane
zombije.“
Set je prebledeo. „Hranila si zombije“, prošaputao je sa
strahopoštovanjem. Udario se pesnicom po butini. „Zašto me mučiš!
Verovatno ti se uopšte nije dopalo!“
 „I nije“, priznala je Kendra.
Set je pokrio oči šakama. „Imam utisak da se tebi dešavaju
najfenomenalnije stvari samo zato što si suviše devojčica da bi uživala
u njima!“
„Ti si razgovarao s drevnim i moćnim demonom“, podsetio ga je
deda.
„Znam, i to je bilo baš strava, ali ona za to ne mari“, požalio se
Set. „Njoj će biti drago što nije bila na mom mestu. Jedina stvar na
kojoj bi mi pozavidela bila bi da se nađem na čelu parade jašući na
jednorogu dok oko mene balerine pevaju ljubavne pesme.“
„Ne pokušavaj meni da podmetneš svoje tajne snove“, zlobno se
nasmešila Kendra.
Set je osetio da su mu se obrazi malo zarumeneli. „Ne pretvaraj se
da ti je milije što si videla zmaja nego jednoroga.“
„Možda si u pravu“, priznala je ona. „Naročito ako taj jednorog ne
bi pokušao da me hipnotiše i pojede. Mada, i zmaj je bio neverovatan.
Bakreno se presijavala od glave do pete.“
„Ona?“ upitao je Set. „Bila je to zmaj-devojka? E sad mi je malo
lakše.“
„Znam da je kasno“, prekinuo ih je deka, „ali mislim da razmenu
obaveštenja ne bi trebalo da ostavimo za sutra. Moramo početi da
smišljamo plan. Hajdemo u dnevnu sobu.“
Deka, baka, Kendra, Set, Voren i Dejl ostavili su prtljag u
predvorju i smestili se u dnevnoj sobi. Na zaprepašćenje svih osim
Kendre, Voren im je saopštio da je Paton Bardžis preneo bio artefakt
iz Izgubljene mese u Utočište za bajke. Potom im je ispričao i kako je
Havijer ukrao mamac. Deka je obavestio Vorena i Kendru da su
Kolter i Tanu postali senke i šta je Set saznao od Graulasa.
„Ne mogu da verujem da vas je taj stari demon pustio“, rekao je
Voren. „Stvarno mislite da možete da mu verujete?“
„Ubeđen sam da ne možemo da mu verujemo“, rekao je deka, „ali
pošto sam malo razmislio i istraživao, počeo sam da verujem da je
rekao istinu. Možda iz čiste dosade, možda i to spada u nekakav
komplikovani plan Društva, ili možda čak i da bi se lično osvetio
suparniku.“
„Možda ga je stvarno zadivila moja hrabrost“, dodao je Set,
pomalo uvređen.
„Rekao bih da jeste jer te inače ne bi ni primetio. Ipak sam
skeptičan. Teško mi je da poverujem da ga je puko divljenje nagnalo
da nam svojevoljno da toliko važna obaveštenja.“
„A ja se pitam da li je išta od onoga što je kazao istina“, dodala je
baka. „Graulas sedi na više stolica. Nema načina da proverimo bilo
koju njegovu tvrdnju o Kurisoku.“
„S druge pak strane, ništa od onoga što smo otkrili ne pobija ono
što je kazao Setu“, odvratio je deka. „Demon kao što je Graulas nema
običaj da poziva ljudska bića u svoju jazbinu, a još manje da ih pusti
da iz nje izađu živi. Već vekovima nije aktivan, a u hibernaciji je
decenijama. Mora da ga je nešto stvarno zainteresovalo i prenulo iz
malodušnosti.“
„Možda je pošast prekinula njegovu hibernaciju“, rekla je baka.
„Možda je njegov jedini motiv da učestvuje u uništenju ovog
rezervata. Da li smo čitali iste dnevnike? Graulas nikada nije krio
prezir prema Utočištu za bajke. On ovaj rezervat smatra svojom
sramotnom grobnicom.“
„Ni ja ne vidim smisla u njegovim postupcima, ali postoji mnogo
prihvatljivih objašnjenja“, bio je uporan deka. „Sve na šta nam je
ukazao u skladu je s onim što nam je Vanesa rekla o Sfingi. Ide u
prilog činjenici da nismo uspeli da pronađemo klin koji je Set izvadio
iz povratnika. Ukazuje na moguć izvor pošasti. Danas posle podne
Hugo i ja smo istražili ribnjak u kojem sada boravi Lena i uverili se u
to da magija koja čuva svetilište zaista ne dozvoljava tami da mu
priđe. Graulas je kazao da su se tamo okupila mnoga preostala
stvorenja svetlosti, i to je tačno.“
„Nije ti palo na pamet da tako govoriš iz očajanja?“ upitala je
baka.
„Naravno da mi je to palo na pamet! Da bi se uhvatio za slamku,
čovek mora da ima slamku! Ovo nam je prvi razuman trag posle onog
kada je Vanesa napomenula da je u to možda umešan zatvorenik iz
Neme kutije. Zahvaljujući tome imamo na šta da se usredsredimo, a i
zvuči verovatno.“
„Razgovarali ste s Vanesom?“ upitala je Kendra.
„Dva puta“, samozadovoljno je izjavio Set, uživajući u Kendrinom
zveranju.
„Šta je kazala?“ raspitivala se Kendra.
Baka joj je objasnila da je Vanesa kao moguć izvor pošasti navela
dotičnog zatvorenika, da se ponudila da im pomogne u pronalaženju
leka i nagovestila da su joj poznate i druge uhode u redovima
Vitezova zore.
„Pretpostavljala sam da ima korisna obaveštenja“, primetila je
Kendra.
„Koji je naš naredni korak kada je Kurisok u pitanju?“ upitao je
Voren.
„To je pravo pitanje“, rekao je deka. „Ako je taj demon u stanju da
se veže za druga bića i ako u tom slučaju nastaje novo biće, onda
moramo pretpostaviti da bi svako biće u Utočištu za bajke moglo da
bude izvor pošasti. Ko zna koji je odnos mogao da iznedri ovo zlo?“
Set je želeo nešto da doda, ali je morao pažljivo da bira reči. „Dok
sam se malopre igrao na tavanu, oborio sam jedan dnevnik i on se pri
padu otvorio na stranici na kojoj se pominje Kurisok.“ Svi pogledi bili
su uprti u njega. Progutao je knedlu i nastavio. „Paton je smatrao da je
Kurisok umešan u propast njegovog strica.“
„To je jedna od Patonovih velikih tajni“, promrmljala je baka.
„Nikada nije do kraja objasnio kako je skončao njegov stric, ali to je
sasvim sigurno bilo u nekakvoj vezi s padom starog zdanja i razlogom
iz kojeg niko u njega ne sme da uđe. Da li je Kurisok na neki način
uspeo da pređe granice svog kraljevstva?“
Deka je odmahnuo glavom. „On lično nije mogao da napusti svoje
područje. Kao i Graulas, i on je vezan za komad zemlje kojim vlada,
čak i tokom prazničnih dana. Ali je sasvim sigurno mogao da upravlja
zločinom izdaleka.“
„Moje pitanje glasi da li da na izvesno vreme odemo iz Utočišta za
bajke“, rekla je baka. „Ova pošast zahvatila je toliko toga za veoma
kratko vreme.“
„Da nismo naišli na nove tragove, bio bih spreman da napustim
rezervat“, kazao je deka, „ali pojavila su se dva nova razloga zbog
kojih bi trebalo da ostanemo. Treba da istražimo mogući izvor pošasti
i da ispitamo da li se na ovom imanju zaista krije još jedan artefakt.“
Baka je uzdahnula. „U dnevnicima i istorijama nema ničega...“
Deka je podigao prst. „Paton nikada ne bi zabeležio jedno toliko
osetljivo obaveštenje, bar ne otvoreno.“
„Ali je to uradio na mestu zločina?“ sumnjičavo je upitala baka.
„Runama koje Voren, Dugan i Gavin nisu čak ni prepoznali“,
podsetio ju je deka. „Na nekom nepoznatom vilinskom jeziku koji je
jedino Kendra mogla da dešifruje. Rut, ako se artefakt nalazi ovde
negde, moram ostati dok ga ne nađemo, ili bar ne zaključimo da nije
ovde.“
„Možemo li bar decu da pošaljemo kući?“ upitala je baka.
„Deci i dalje preti velika opasnost izvan zidina Utočišta za bajke“,
izjavio je deka. „Možda će doći čas kada će morati da pobegnu iz
rezervata, kada ćete svi morati da odete, ali za sada mislim da su u
kući bezbedni.“
„To ne važi za mene“, ispravio ga je Set. „Ne mogu da ostanem u
kući. Graulas je kazao da moram smisliti kako da zaustavim
Kurisoka.“
Deka je pocrveneo. „Upravo zbog toga ne smeš da se mešaš.
Graulas najverovatnije želi da te namami u nekakvu opasnost. Ako ti
je klin otvorio oči za izvesne mračne elemente, ko zna kako bi još
mogao da utiče na tebe. Ti prvi ne smeš da rizikuješ.“
Voren se zakikotao. „Onda će biti najbolje da ga zatvorimo u
Nemu kutiju.“
Set se iscerio.
„Pomozi mi, Sete, za vlastito dobro, jer ako se ne budeš zrelo
ponašao tokom ove krize, poslušaću Vorenov savet“, zaklela se baka.
„A šta ćemo s našim roditeljima?“ upitala je Kendra. „Da li si se
čuo s njima?“
„Kazao sam im da ćemo vas poslati kući u četvrtak“, kazao je
deka.
„Četvrtak!“ uzviknula je Kendra.
„Danas je petak“, rekao je Set. „Idemo kući za manje od nedelju
dana?“
„Jedino tako sam mogao da ih umirim“, kazao je deka. „Škola vam
počinje one tamo nedelje. Do tada ćemo već nešto smisliti.“
Set se zamišljeno kucnuo po slepoočnici. „Možda bi smo mogli da
zatvorimo mamu i tatu u tamnicu, onda ne bismo morali u školu.“
„Uradićemo ono što moramo“, uzdahnuo je deka. Izgleda da je on
Setov predlog shvatio ozbiljnije od samog Seta.
 PETNAESTA GLAVA

Nedelja brovnija

Ispred Kendre se nalazio tanjir s toplim palačinkama punjenim

jabukama i posutim šećerom u prahu. Zasitila se već posle trećeg
zalogaja. Osmehnula se baki, viljuškom odsekla još jedan zalogaj i
umočila ga u sirup. Baka ju je posmatrala sva srećna. U porodici
Sorenson su se od pamtiveka u subotu za doručak jele palačinke, a
palačinke s jabukama Kendrine su omiljene.
Kendrin slab apetit nije imao nikakve veze s hranom. Još je
pokušavala da zaboravi san od prethodne noći.
Kendra je sanjala da je ponovo na karnevalu, istom onom koji je
sanjala u limuzini, istom onom na kojem se kao dete izgubila, samo
što se ovog puta vozila na Ferisovom točku koji ju je popeo toliko
visoko da su vesela svetla treperila daleko ispod nje, a muzika
izvođena na kaliopi gotovo zamrla, posle čega je ponovo uronila u
mirise, prizore i zvuke festivalskog veselja. Bila je sama na klupi, iako
su se i neki prijatelji i članovi porodice takođe vozili na točku. Iznad i
ispod nje naizmenično su sedeli njeni roditelji, Set, deka, baka, Lena,
Kolter, Tanu, Vanesa, Voren, Dejl, Nil, Tami, Havijer, Mara, Hal i
Roza.
U nastavku vožnje Ferisov točak zabrinjavajuće je ubrzao, tako da
se Kendra na kraju opasno ljuljala napred-nazad i gore-dole, šibana
vetrom. Zupčanici su cičali, putnici vrištali. Ogromni točak zatresao se
i nagnuo. Više nije stajao vertikalno, iako je nastavio da se okreće. Uz
zvuke krckanja drveta i stenjanja metala, pojedinačna sedišta počela su
da se odvajaju i padaju na zemlju.
Kendra nije mogla da razabere ko od njenih prijatelja i članova
porodice pada ka tlu. Pokušala je da natera sebe da se probudi, ali joj
je utisak da je zastrašujuća scena proizvod mašte stalno izmicao. Dok
je napredovala ka najvišoj tački, točak se još više nagnuo preteći da će
svakog trenutka da se prevrne. Ugledala je Seta ispod sebe. Čvrsto se
držao za motku i mlatarao nogama.
A onda se točak prevrnuo na stranu i ona je ispala iz sedišta.
Tumbala se kroz tamu sa svojima voljenima. Šarena karnevalska
svetla postajala su sve jača što je bila bliže tlu. Probudila se trenutak
pre nego što će udariti o zemlju.
Kendra je i bez pomoći profesionalca uspela da protumači san.
Imala je traume od proživljene tragične vratolomije na Obojenoj mesi,
a onda je, kad se vratila kući, saznala da se pošast proširila i da je
zahvatila ne samo stvorenja iz Utočišta za bajke već i Koltera i Tanua.
Proganjao ju je osećaj da se opasnost približava sa svih strana. Rđavi
ljudi su joj za petama. Ispostavilo se da ne može da veruje većini onih
koji bi trebalo da su dobri. Nije bezbedna ni u roditeljskoj kući ni u
Utočištu za bajke. I ona i svi koje voli su u opasnosti.
„Ne moraš da jedeš na silu“, kazala je baka. Kendra je shvatila da
mrljavi palačinke po tanjiru i okleva da uzme naredni zalogaj.
„Malo sam napeta“, priznala je Kendra i stavila u usta viljušku
natovarenu palačinkama, sve se nadajući da izgleda zadovoljno dok
žvaće.
„Ja ću pojesti njene palačinke“, prijavio se Set, koji je svoje već
gotovo smazao.
„Kada prestaneš da rasteš, bićeš kao balon“, predviđala mu je
Kendra.
„Kada prestanem da rastem, neću više ovoliko jesti“, kazao je on i
strpao u usta poslednji zalogaj palačinki. „Uostalom, ja ne moram da
čuvam liniju zbog Gavina.“
„Nije to u pitanju“, pobunila se Kendra, trudeći se da ne pocrveni.
„Probio se pored gepard dame i ukrotio zmaja da bi tebe spasao“,
optuživao je Set. „A i šesnaest mu je godina, što znači da ima
vozačku.“
„Nikada ti više ništa neću kazati.“
„Nećeš ni morati... imaćeš Gavina.“
„Ne gnjavi sestru“, prekorila ga je baka. „Imala je tešku nedelju.“
„Kladim se da bih i ja mogao da krotim zmajeve“, kazao je Set.
„Da li sam pomenuo da sam imun na strah?“
„Najmanje sto puta“, promrmljala je Kendra i gurnula tanjir prema
njemu. „Nije mi jasno, Sete, kako to da se jedan od dnevnika pri padu
otvorio baš na stranici na kojoj se pominje Kurisok. Zapravo mi je
veoma teško da zamislim igru u kojoj knjige padaju i otvaraju se.
Kako se to dogodilo? Da ne znam koliko je beskorisno čitati, još bih
posumnjala da si iščitavao te dnevnike.“
Set nije podigao pogled s tanjira i bez reči je ubacivao hranu u
usta.
„Ne moraš da se stidiš svoje nove ljubavi prema čitanju“, nastavila
je Kendra. „Znaš šta? Mogu da te učlanim u biblioteku, tako bi mogao
da uneseš malo raznovrsnosti među sve te dosadne stare...“
„Stvar je bila hitna!“ izlanuo se Set. „Čitaj sa mojih usana...
hitna... nisam čitao zabave radi. Da umirem od gladi, jeo bih i
asparagus. Da mi neko drži pištolj prislonjen uz glavu, gledao bih
sapunicu. A za spas Utočišta za bajke, pročitao bih i knjigu, jesi li sad
srećna?“
„Samo oprezno, Sete“, rekla je baka. „Ljubav prema čitanju zna da
bude veoma zarazna.“
„Upravo sam izgubio apetit“, izjavio je on, ustao od stola i izjurio
iz prostorije.
Kendra i baka prsnuše u smeh.
Deka je ušao u kuhinju i pogledao preko ramena za Setom. „Šta ga
muči?“
„Kendra ga je optužila da se dobrovoljno prihvatio čitanja“,
ozbiljno je kazala baka.
Deka izvi obrve. „Treba li da pozovem nadležne?“
Baka je odmahnula glavom. „Neću dozvoliti da moj unuk bude
izložen javnom poniženju zato što mu čitanje prelazi u naviku.
Moramo diskretno da se pozabavimo tom brukom.“
„Imam ideju, deko“, objavila je Kendra.
„Da zakucamo daske preko prozora kako ga paparaci ne bi uhvatili
na delu?“ nagađao je deka.
Kendra se zasmejuljila. „Ne, ozbiljnu ideju, u vezi s Utočištem za
bajke.“
Deka joj je dao znak da nastavi.
„Treba da porazgovaramo s Lenom. Ako je to što se dogodilo
Patonovom stricu tajna, i ako je Kurisok bio umešan, možda bi Lena
mogla da nam kaže nešto po bliže o tome. Moramo da saznamo sve
što možemo o tom demonu.“
Deka se znalački osmehnuo. „Mogu ti reći da sam planirao da
svratim do ribnjaka upravo iz tog razloga. Ne treba ni da pominjem da
me strašno zanima da li je ćula za taj artefakt koji je Paton navodno
doneo ovamo.“
„Govorim njihov jezik“, kazala je Kendra. „Mogu da razgovaram s
njom bez posrednika.“
„Voleo bih da mogu da prihvatim tvoju pomoć“, kazao je deka.
„Bistra si i sposobna. Pretpostavljam da bismo uz tvoju pomoć lakše
doprli do Lene. Ali ova pošast je suviše opasna, oboje bismo mogli da
budemo pretvoreni u senke. Tebi i bratu dozvoljavam da ostanete u
Utočištu za bajke samo pod uslovom da ne izlazite !z kuće dok ne
shvatimo šta se to ovde dešava. Vas dvoje ste se ionako već suviše
izlagali opasnosti.“
„Ti si šef“, kazala je Kendra. „Samo sam pomislila da bih ja lakše
mogla da navedem Lenu da priča. Potrebna su nam obaveštenja.“
„To je tačno“, složio se deka, „ali moram da odbijem tvoju
ponudu. Neću dozvoliti da postaneš senka. Da li ja to vidim palačinke
koje niko neće?“
„Dovoljno si ih pojeo“, rekla je baka.
„Pre više od tri sata“, odvratio je deka i seo na Setovo mesto. „Čak
i kada kasno legnemo, mi oldtajmeri ustajemo sa prvim sunčevim
zracima.“ Namignuo je Kendri.
Voren je ušao u kuhinju noseći namotani konopac. „Još jedeš
palačinke?“
„Da se ne bace“, odvratio je deka.
„Ideš li ti s dekom do ribnjaka?“ upitala je Kendra.
„To nam je prva stanica“, odvratio je Voren. „Hugo i ja ćemo
potom u izviđanje. Nameravam da priđem Kurisoku najviše što
mogu.“
„Nemoj previše, da se ne bi vratio kao senka“, opomenula ga je
Kendra.
„Daću sve od sebe da ostanem čitav“, kazao je on, „ali pre nego
što od mene možda ostane samo senka, neću odbiti da pojedem još
nekoliko palačinki, neka to bude moja poslednja želja.“
„U redu“, pristao je deka. „Uzmi tanjir. Podeliću ih s tobom.“

Te noći Kendra se zavalila na jastuk i prelistavala dnevnik,

povremeno krišom pogledavajući u Seta, koji je brzo okretao stranice
drugog dnevnika, povremeno zastajući da prouči kakav pasus.
Pokušala je da se usredsredi na čitanje, ali joj je Set, zadubljen u
knjigu, stalno odvlačio pogled s dnevnika.
„Znam da me posmatraš“, rekao je ne dižući pogled. „Počeću da ti
naplaćujem.“
„Jesi li pronašao bilo šta zanimljivo?“
„Ništa korisno.“
„Ni ja“, kazala je Kendra. „Ništa novo.“
„Iznenađen sam što bilo šta nađeš kada toliko sporo prelistavaš
dnevnik.“
„A ja sam iznenađena što tebi ne promaknu sve važne stvari kada
toliko brzo okrećeš stranice.“
„Ko zna koliko vremena imamo“, kazao je Set, sklopio dnevnik i
protrljao oči. „Danas niko ništa nije otkrio.“
„Kazala sam deki da bi trebalo da mi dopusti da popričam s
Lenom“, kazala je Kendra. „Ako je on bude pozvao, ne verujem da će
se uopšte pojaviti.“
„Mogli bismo noćas da se iskrademo do ribnjaka“, predložio je
Set.
„Jesi li poludeo?“
„Šalim se. Manje-više. Uostalom, Hugo i Mendigo nikada nam ne
bi dozvolili da napustimo dvorište. Laknulo mi je kada mi je deka
kazao da je video Dorina kod ribnjaka. Bio sam ubeđen da ga je Nevil
uhvatio.“
Kendra je zatvorila dnevnik koji je iščitavala. „Deka je saznao
važne stvari od nekih satira i drijada.“
„Samo su potvrdili ono što već znamo.“ Set je očigledno bio
raspoložen za razgovor. „Vesti se šire... pošast je svuda.“
„Voren se bezbedno vratio iz Kurisokovog područja.“
„Nije saznao ništa novo osim da je na straži magloviti džin.“
Kendra je ispružila ruku prema lampi pored kreveta. „Da isključim
svetlo?“
 „Mogla bi. Mislim da će mi se oči istopiti budem li nastavio da
čitam.“
Ugasila je svetlo. „Ne shvatam zašto si se toliko uzbudio što sam
te uhvatila da čitaš.“
„Bilo me je sramota. Šta ako se pročuje?“
„Svi će misliti da si normalan i pametan. Većina ljudi koje vredi
poznavati uživaju u čitanju. Svi u našoj porodici to rade. Baka je
predavala na koledžu.“
„Da, ovaj, ranije sam ti se podsmevao, a sada će svi misliti da sam
licemer.“
Kendra se osmehnula. „Neće, znaće da si se konačno opametio.“
Ništa joj nije odgovorio. Kendra se zagledala u tavanicu,
pretpostavivši da je razgovor završen.
„Šta će se desiti ako ne budemo uspeli da rešimo problem?“ upitao
je Set kada je već počela da tone u san. „Svestan sam da smo i ranije
preživeli neke gadne situacije, ali ova pošast je nekako drugačija. Niko
nikada nije video ništa slično. Zapravo i ne znamo šta je to, a još
manje kako da popravimo štetu. Brzo se širi i pretvara prijatelje u
neprijatelje. Trebalo je da vidiš Nevila.“
„I ja sam zabrinuta“, kazala je Kendra. „Sigurna sam samo u to da
je Kolter govorio istinu... čak i kada si potpuno spreman, ovi rezervati
mogu da budu smrtonosni.“
„Žao mi je što se neki iz Izgubljene mese nisu izvukli“, tiho je
kazao Set, „ali mi je drago što nisam bio tamo da to vidim.“
„I meni“, tiho je odvratila Kendra.
„Laku noć.“
„Laku noć.“

„Kendra, Sete, probudite se, ne bojte se.“ Glas je odzvanjao kroz

mračnu sobu kao da izbija iz zidova.
 Kendra je sela zamagljenog pogleda, ali potpuno budna. Set se već
bio pridigao na jednu ruku i treptao u tami.
„Kendra, Sete, ovde vaš deka“, kazao je taj glas. Ličio je na dekin
glas, samo je bio mnogo glasniji. „Govorim vam s tajnog tavana na
koji smo se sklonili Dejl, Voren, baka i ja. I brovniji su zaraženi i
okrenuli su se protiv nas. Ne otvarajte vrata dok mi ujutro ne dođemo
po vas. Bićete bezbedni sve dok u sobi s vama nema odraslih. I mi
očekujemo da ovde provedemo mirnu noć.“
Set je zurio u Kendru, mada joj se nije zagledao u oči. Shvatila je
da on nju ne može da vidi onoliko jasno kao ona njega.
Deka je ponovio poruku istim rečima. Verovatno je pretpostavio
da je prvi put nisu čuli pošto se nisu odmah razbudili. Potom je
ponovio poruku i treći put, dodavši još nešto na kraju. „Brovniji su
veoma zatvorena zajednica, retko dolaze u vezu s drugim stvorenjima
iz Utočišta za bajke. Njihovo prebivalište ispod dvorišta potpada pod
istu zaštitu kao i ova kuća. Pa ipak, trebalo je da znamo da će pošast
naći načina da dopre do njih. Izvinite na smetnji. Pokušajte malo da
odspavate.“
„Važi“, kazao je Set i upalio lampu pored kreveta.
„Samo nam je još to trebalo“, uzdahnula je Kendra. „Zli brovniji.“
„Kako li izgledaju!“
„Da ti nije palo na pamet da proviriš!“
„Znam, razume se da neću.“ Set je ustao iz kreveta i otrčao do
prozora.
„Šta radiš?“
„Proveravam nešto.“ Povukao je zavese u stranu. „Tanu je napolju.
To jest, njegova senka.“
„Da se nisi usudio da otvoriš prozor!“ naredila je Kendra i ustala iz
kreveta da se pridruži bratu.
„Daje nam znak da ostanemo gde smo“, raportirao je Set.
Kendra je pogledala preko Setovog ramena, ali ništa nije videla na
krovu. A onda joj je u vidokrug dolebdela vila koja se presijavala u
tamnoljubičastim tonovima kao da je osvetljena crnom svetlošću.
 „Pokazuje vile i daje nam znak da ne otvaramo prozor“, kazao je
Set. „Pogledaj, eno još vila s druge strane krova. Teško ih je razaznati
kad su toliko tamne.“ Podigao je palčeve da ih Tanu vidi i navukao
zavese. „Izvesno vreme nije se pojavila nijedna zla vila. Kladim se da
je ovo bila zamka. Brovniji su verovatno dobili zadatak da nas izbace
napolje kako bi vile mogle da nas preobraze.“
„Mislila sam da je deka proterao vile iz dvorišta“, primetila je
Kendra i vratila se u krevet.
Set se ushodao. „Verovatno iz nekog razloga nije delovalo. Nisam
znao da deka može da se čuje u celoj kući.“
„Imaju razne kul stvari na tom tajnom tavanu.“
„Baš šteta što ne postoje vrata koja vode na ovu stranu.“
„Nije važno. Doći će po nas ujutro. Trebalo bi da pokušamo još
malo da odspavamo. Sutra će verovatno biti rusvaj.“
Set je prislonio uvo uz vrata. „Ništa ne čujem.“
„Verovatno s druge strane vrata čeka njih desetak da se ustreme na
nas.“
„Brovniji su švrće. Bile bi mi dovoljne teške čizme, par štitnika za
bradu i proždirač korova.“
Kendra se zakikotala kada je zamislila taj prizor. „Kazao si da su
nipsiji mnogo manji od brovnija, ali to ih nije sprečilo da zaraze
Nevila.“
„Pretpostavljam“, kazao je Set. Otvorio je orman i izvadio nešto
odeće.
„Šta to radiš?“ upitala je Kendra.
„Hoću da se obučem u slučaju da budemo morali da napustimo
sobu na brzinu. Ne gledaj.“
Kada je Set završio, vratio se u krevet. Kendra je pokupila svoju
odeću, ugasila svetlo, upozorila Seta da ne viri i presvukla se. Ušla je
u krevet obuvena.
„Kako su zamislili da zaspim?“ upitao je Set posle nekoliko
minuta.
„Pretvaraj se da se ništa ne događa. Strašno su tihi, možda još
ispadne sasvim obična noć.“
„Pokušaću.“
„Laku noć, Sete.“
„Ne dozvoli brovnijima da te ugrizu.“

Set nije uspeo da zaspi dubokim snom sve do zore, često se naglo
budio sav ukočen, usplahiren i nije znao gde se nalazi. Nekoliko puta
upalio je lampu da se uveri da po podu ne trčkaraju divlji brovniji. Za
svaki slučaj se čak i saginjao i zavirivao ispod kreveta.
Konačno je dočekao da kroz zavese prodre rumena svetlost. Ustao
je iz kreveta ne probudivši Kendru, otišao do prozora i sačekao da
svetlost obasja obzorje. Nije primetio nijednu vilu dok je čekao.
Nekoliko minuta nakon što se razdanilo, Set je začuo škripanje
stepenica koje su vodile na tavan. Prodrmao je Kendru i otišao do
vrata. „Ko je tamo?“
„Drago mi je što ste budni“, doviknuo je Voren. „Ne otvaraj
vrata.“
„Zašto?“
„Minirana su. Zapravo, kada malo bolje promislim, otvori naglo
vrata ako želiš, ali ostani iza njih i pomeri se u stranu. Neka se i
Kendra tamo skloni.“
„U redu.“ Kendra je ustala iz kreveta i stala pored vrata. Set je
čvrsto uhvatio okruglu kvaku, polako je okrenuo i naglo otvorio vrata,
zaklonivši se iza njih. Tri strelice uz zvižduk uleteše u sobu i zabiše se
visoko u zid naspram vrata.
„Odlično obavljeno“, pohvalio ga je Voren. „Pogledaj stepenište.“
Set je provirio kroz vrata. Preko stepeništa su bile izukrštane
mnogobrojne žice, neke visoko, a neke nisko, neke vodoravno, a neke
dijagonalno. Mnoge žice prolazile su preko koturova ili kroz kuke
pričvršćene u zidu. Nekoliko samostrela bilo je montirano visoko u
uglovima stepeništa. Većina je bila usmerena ka tavanskim vratima, a
ostali su ih štitili. Dole u predvorju, na pametno smišljenom postolju,
nalazila se puška okrenuta ka stepeništu.
„Odakle sve ovo oružje?“ upitala je Kendra iza Seta.
„Brovniji su poharali arsenal u tamnici“, rekao je Voren. „Dosta
oružja izrađeno je po porudžbini. Ovo stepenište je samo početak.
Cela kuća je u zamkama i klopkama. Nikada nisam video ovako
nešto.“
„Kako ćemo sići niz stepenice?“ upitala je Kendra.
Voren je blago odmahnuo glavom. „Planirao sam da onesposobim
zamke, ali žice su nezgodno postavljene. Neke od njih pričvršćene su
za više zamki okidača; neke od njih su lažne. Mučim se da utvrdim
koja je žica za šta zadužena. Kada si otvorio vrata, jedna od strelica
okrznula mi je uvo. Nisam je video.“
„Možda bismo mogli da se spustimo s krova“, predložio je Set.
„Bar desetak tamnih vila čeka u zasedi. Trenutno ne dolazi u obzir
da izađete napolje.“
„Zar deka nije proterao vile iz dvorišta?“ upitala je Kendra.
Voren je klimnuo glavom. „Mora da su se tamne vile sakrile negde
blizu kuće pre nego što ih je proterao. Registar ne izbacuje stvorenja
koja su već u dvorištu. On samo sprečava nova da uđu.“
„Zeznuto“, rekao je Set.
„Prošla noć bila je odlično isplanirana“, kazao je Voren. „Ova
pošast ne širi se nasumice. Neko je sproveo usmeren, koordinisani
napad. Najgore od svega jeste to što su se brovniji dočepali registra
pre nego što su se vaši deka i baka probudili.“
„Oh, ne!“ zastenjala je Kendra. „Ako su brovniji izmenili registar,
to bi moglo biti objašnjenje za prisustvo tamnih vila.“
„Tako je, bravo.“ Voren se povukao korak unazad i protegao.
„Uskoro bi bilo šta moglo da uđe u kuću. Moramo da se čistimo
odavde.“
„Da li je sve u redu s Hugom?“ upitao je Set.
„Golem je noći provodio u bezbednoj sobi u ambaru. Vaš deka
preduzima sve što je u njegovoj moći da spreči da Hugo bude zaražen.
Hugo će doći kada ga pozovemo. Ne bi trebalo ništa da mu se dogodi
dok ne završimo ovde.“
„Sada dakle moramo da stavimo život na kocku i siđemo niz te
stepenice“, kazala je Kendra.
„Mogli bismo da gurnemo konjića za ljuljanje niz njih“, predložio
je Set. „Mi se sklonimo i pustimo njega da aktivira većinu zamki.“
Voren je trenutak zurio u njega. „To bi moglo da upali. Sačekaj da
se povučem. Sklonite se od vrata u slučaju da aktiviram jednu ili dve
zamke.“
Set je otišao do jednoroga za ljuljanje i dovukao ga do vrata.
Zakrivljene skijice pod njim poslužiće da lako sklizne niz stepenice,
razmišljao je Set. Da su okolnosti drugačije, možda bi se spustio na
jednorogu niz stepenice zabave radi. Zašto mu fenomenalne ideje
padaju na pamet u pogrešno vreme?
„Spreman sam“, doviknuo je Voren. „Sklonite se što dalje od
vrata. Očekujem da će biti bombardovana gomilom strelica iz
samostrela, običnih strelica i strela.“
Set je postavio konjića za ljuljanje na vrh stepenica i legao iza
njega. „Gurnuću ga stopalima i otkotrljati se u stranu.“
Kendra je stala iza vrata. „Zalupiću vrata čim konjić prođe kroz
njih i skloniti se.“
Set je postavio đonove cipela na zadnjicu jednoroga. „Jedan...
dva... tri!“ Gurnuo je konjića za ljuljanje i otkotrljao se u stranu.
Kendra je zalupila vrata i sklonila se i ona.
 Odjeknuo je pucanj iz puške. Na vratima se pojavila rupa. Kroz
rupu je prozujala strelica iz samostrela i zabila se u naspramni zid, u
kojem je ostala da se klati. Set je čuo konjića za ljuljanje kako tandrče
niz stepenice, napinjanje tetiva na luku i preklapanje udaraca nekoliko
drugih projektila koji su udarili o vrata.
„Baš je bilo strava“, Set je kazao Kendri.
 „Ti si lud“, odvratila je Kendra.
„Odlično si to obavio“, doviknuo mu je odozdo Voren. „Konjić se
nagnuo i promašio nekoliko viših konopaca, ali put je sada koliko-
toliko raščišćen.“
Kada je pogledao niz stepenice, Set je video nekoliko kopalja
ukrašenih perima pobodenih u pod oko mesta na kojem je Voren sada
stajao. Konjić za ljuljanje ležao je na boku, oslonjen o poslednji
stepenik. Nakostrešio se od strelica i nedostajao mu je jedan rog. „Zar
nije bilo strava?“ upitao je Set.
Voren je nakrivio glavu i snebivajući se izjavio: „Izvini, Kendra,
ali zaista je bilo prilično kul.“
„Svim momcima mesto je u azilu za umobolne“, izjavila je
Kendra.
„Pazite kuda stajete dok budete silazili“, opomenuo ih je Voren.
„Zapeta su bar još dva samostrela. Vidite li sekiru zavezanu za taj
tamo konopac? Oslobodiće se i zaljuljati ka vama ako dodirnete onaj
kosi konopac s leve strane.“
Set je krenuo niz stepenice, saginjao se ispod žica i trudio se da
izbegne čak i mlitave konopce koje je konjić za ljuljanje već povukao
za sobom. Kendra je sačekala da stigne do Vorena, a onda je i ona
oprezno sišla.
U hodniku u podnožju stepenica nalazila se nova mreža od žica.
Bilo je i nekoliko samostrela, ali se većina zamki sastojala od
neobičnih katapultova koji su izbacivali noževe i sekirice.
Setu je za oko zapao komadić smeđeg drveta koji je visio sa zlatne
kuke na zidu. „Da li je ovo pripadalo Mendigu?“
Voren je klimnuo. „Video sam nekoliko njegovih delova
unaokolo. Noć je proveo u kući. Brovniji su ga razmontirali.“
Set posegnu za komadićem Iutka. Voren ga uhvati za lakat da ga
zaustavi. „Stani. Svi delići Mendiga montirani su na zamke.“
Baka i deka Sorenson pojaviše se na drugom kraju hodnika.
„Hvala bogu što ste dobro“, kazala je baka, prinevši šaku grudima.
„Ne krećite ovamo. Naša soba je leglo gadnih zamki. Uostalom, svi
moramo da siđemo u prizemlje.“
„Trebalo je da vidite stepenice koje vode na tavan“, kazao je
Voren. „Tamo je bilo više smrtonosnih zamki nego u bilo kom
drugom delu kuće do sada. Set je gurnuo konjića za ljuljanje niz
stepenice i većinu namerno aktivirao.“
„Čuli smo buku i veoma smo se zabrinuli“, kazao je deka. „Kako
ćemo dalje, Vorene?“
„Biće teško preskočiti sve zamke“, kazao je Voren. „Mnoge od
njih zaštićene su kontrazamkama. Najviše šanse imamo ako budemo
silazili jedno po jedno i pojedinačno zaobilazili prepreke. Usmeravaću
svakog od vas.“
„Prvo mene“, kazao je deka.
„Gde je Dejl?“ upitala je Kendra.
„Bio je sa mnorn“, odvratio je Voren. „Dok sam vam pomagao da
napustite tavan, on je nastavio hodnikom i zaputio se u garažu. Želeo
je lično da se uveri da su vozila u redu.“
„Vi ostali napustite hodnik“, kazao je deka.
Baka je nestala s vidika, a Set i Kendra seli su u podnožje
stepenica koje su vodile na tavan.
„Samo obazrivo, Stene“, kazao je Voren. „Neke od razapetih žica
bolje se vide od drugih. Većina se sasvim dobro vidi, ali nekoliko je
od najlona za pecanje ili konca. Kao ta ispred tebe, u visini tvog
kolena.“
„Vidim je“, kazao je deka.
„Ako se slučajno očešeš neku žicu, odmah se baci na pod. Izgleda
da je većina zamki predviđena za napad na uspravne mete.“
Voren je nastavio da navodi Stena niz hodnik. Set i Kendra slušali
su Vorenova uputstva dok je deka silazio u predvorje. Što mu je
strpljenje više popuštalo, to je deka imao sve više zajedljivih
komentara.
Deka je konačno uspeo da stigne do dnevne sobe, a Voren je
počeo da navodi baku. Dok je baka još bila na stepenicama, začuo se
strašan tresak u predvorju. Voren im je doviknuo da niko nije
povređen. Uskoro se pojavio i pozvao Kendru, a Set je ostao sam u
podnožju stepenica da čeka svoj red.
Konačno se Voren vratio i po njega. Setu uopšte nije teško palo da
preskače konopce u hodniku i da se provlači ispod njih. Kada je stigao
na vrh stepeništa koje je vodilo u predvorje, Set se zakikotao. Dedin
sat, orman, vitrina, oklop i teška stolica za ljuljanje prekrivena
ekserima visili su s tavanice predvorja. Vitrina s porculanom
očigledno je takođe tamo bila obešena, ali je pala, ako je suditi po
lomljavi koju je čuo.
Set je oprezno silazio niz stepenice, slušajući Vorena, koji mu je
savetovao koju žicu da preskoči a ispod koje da se podvuče i kako da
se pritom postavi. Na stepenicama su žice preovladavale, što u
hodniku nije bio slučaj, i Set se u nekoliko navrata osećao kao čovek
od gume. Divio se baki i deki što su uspeli da siđu.
Kada je stigao u predvorje, Setu je laknulo jer je u prizemlju bilo
manje zamki nego u hodniku na spratu i na stepenicama. Svi komadi
nameštaja koji nisu poslužili za smeštanje zamki bili su prerađeni u
izmučene i neobične oblike. „Neke od ovih žica bile su suviše blizu
jedna druge“, prokomentarisao je Set, brišući znoj sa čela.
„Mislila sam da si imun na strah“, pecnula ga je Kendra.
„Na magijski strah“, pojasnio je Set. „I dalje imam uobičajena
osećanja. Ništa više od bilo kog drugog ne žudim da me spljeska dedin
sat.“
Dejl je ušao u dnevnu sobu istovremeno se sagnuvši ispod debelog
konopca i prekoračivši preko tanke žice. „Vozila su sabotirana“, kazao
je. „Delovi motora razbacani su po celoj garaži i povezani sa
zamkama.“
„Šta je s telefonom?“ upitao je deka.
„Veze su prekinute“, raportirao je Dejl.
„Za nemaš mobilni?“ upitala je Kendra.
„Brovniji su ga ukrali s komode“, kazao je deka. „Baka i ja smo
srećni što nas nisu zarazili. Zatekli smo u sobi nekoliko brovnija kada
smo se probudili. Da Voren i Dejl nisu nahrupili unutra i nadigli
larmu, ubeđen sam da bi nas ta mala čudovišta preobrazila u senke na
spavanju.“
„Deka vam je bio sjajan“, kazao je Voren. „Držao ih je na
odstojanju čaršavom dok smo se povlačili na tavan kroz vrata ormana
u kupatilu.“
Deka je samo odmahnuo rukom. „Šta je s prednjom kapijom,
Dejle?“
„Išao sam prilaznim putem dokle god sam se usudio, odbijajući
vile pirotehničkim prahom, kao što si mi kazao. Kapija je zatvorena i
zabravljena, čuva je gomila raznih stvorenja.“
Deka se namrštio i počeo da udara pesnicom o dlan druge ruke.
„Ne mogu da verujem da sam izgubio registar. Iskoristili su ga da nas
zaključaju.“
„Sada mogu da puste koga žele u Utočište za bajke“, rekla je
Kendra.
„Ako reše to da urade“, kazao je deka. „Pretpostavljam da je
Vanesa u pravu. Društvo je završilo s Utočištem za bajke. Nemaju
pojma da je ovde možda sakriven još jedan artefakt. Niko neće doći.
Sfinga jednostavno želi da ovaj rezervat uništi sam sebe.“
„Šta da radimo?“ upitao je Set.
„Povući ćemo se u najbliži bastion koji je koliko-toliko bezbedan“,
kazao je deka. „Nadam se da ćemo kod ribnjaka moći da osmislimo
plan.“
„Trebalo je vas dvoje da izvedemo odavde dok smo još mogir,
jadikovala je baka.
„Ne bismo vas ostavili ni po koju cenu“, uveravao ju je Set.
„Smislićemo već neki način da zaustavimo ovu pošast.“
Deka se zamišljeno namrštio. „Možemo li da dopremo do šatora?“
„Mislim da možemo“, odvratio je Dejl. „U garaži su.“
„Šta još treba da ponesemo?“ upitao je deka.
„Imam još pirotehničkog praha s tavana i samostrel“, kazala je
baka.
„Tanuove napitke povezali su sa zamkama u njegovoj sobi“, kazao
je Voren. „Pokušaću da se domognem nekih.“
„Kada se nađeš gore, pokušaj da uzmeš neku Patonovu sliku“,
kazala je Kendra. „Potreban nam je mamac za Lenu.“
„Odlična ideja“, kazao je deka.
„Šta ćemo s Mendigom?“ upitao je Set, pokazavši glavom ka uglu
sobe, odakle se s tavanice klatio torzo drvenog lutka, povezan s
mrežom žica za dva samostrela i dva mala katapulta.
„Ta slagalica ima suviše delova“, kazala je baka. „Sa stavićemo ga
ako se ikada budemo izvukli iz ovoga.“
„Ti i deca ostanite ovde“, deka je kazao baki. „Ja idem po zalihe u
ostavu. Rut, daj Setu malo morževog putera.“
Set se lupio po čelu. „Nije ni čudo što nisam video nijednu tamnu
vilu u dvorištu kada sam jutros pogledao kroz prozor. Kako to da sam
ih video sinoć, iako sam pre toga odspavao?“
„Teško je predvideti u koje doba noći će mleko prestati da deluje“,
kazala je baka. „Jedino ako ostaneš budan možeš biti siguran da će
delovati. Na tavanu imamo zalihu morževog putera. Mi smo danas već
uzeli potrebnu dozu.“
Set je umočio prst u puter koji mu je ponudila i probao ga. „Više
mi se sviđa mleko.“
Voren je potapšao Seta po ruci. „Ako otvoriš frižider, možeš da
završiš sa strelicom u grlu, zato se ti lepo drži putera.“
„Hajde da se podelimo i pokupimo potrebne stvari“, kazao je deka.
„Ova kuća više nije pouzdan zaklon. Ne želim da ostanem ovde ni
trenutak duže nego što moram“
Set je čučnuo pored Kendre, a Voren, Dejl i deka su se udaljili.
Baka se oslonila o zid. Nisu mogli da sednu ni na jedan komad
nameštaja jer je sav bio načičkan ekserima, sečivima i bodljikavom
žicom.
 ŠESNAESTA GLAVA

Utočište

H ugo je žustro koračao preko dvorišta do kuće. Dovukao je prazna

kola kroz živicu i preko cvetnih leja sve do trema. Voren je otvorio
vrata i s trema skočio u kola, prethodno proverivši ima li vila u
vazduhu. Šake su mu bile pune pirotehničkog praha. Za nekoliko
trenutaka, dao je znak i ostalima da izađu.
U kola su se nagurali deka, baka, Kendra, Set i Dejl. Svako od njih
nosio je šator ili vreću za spavanje. „Hugo, odvezi nas do ribnjaka
najbrže što možeš“, naredio mu je deka.
Kola su poletela napred, poskakujući i zanoseći se dok je Hugo
jurio preko dvorišta. Kendra se okliznula i pala na kolena. Izvadila je
šaku punu pirotehničkog praha iz vrećice koju joj je baka bila
poverila. I ostali su spremili prah, svi osim Dejla, koji je u jednoj ruci
držao mrežu, u drugoj luk, a tobolac sa strelama bio mu je prebačen
preko ramena.
Dok su tutnjali preko dvorišta, nisu ugledali nijednu vilu. Hugo je
potom nastavio zemljanim putem. Kendra je znala da ulaz u dvorište s
ribnjakom nije daleko. Čim se ponadala da će stići do svog odredišta
ne naišavši ni na kakav otpor, ispred njih se iznenada pojavilo jato
tamnih vila.
„Pravo ispred nas“, kazao je deka.
„Vidim ih“, odvratio je Dejl.
„Sačekajte da se približe“, upozorio ih je Voren. „Pri ovoj brzini
prah se neće zadržati u vazduhu i neće moći da nas zaštiti. Moramo
zadati direktan udarac.“
Vile su se raštrkale i nagrnule na kola iz svih pravaca. Deka je s
prednjeg dela kola jednim širokim zamahom ruke prosuo prah po
njima. Neke od pristiglih vila skrenule su s kursa kada su počele da
sevaju munje i cvrče iskrice. Kendra je takođe bacila šaku punu
svetlucave srebrne prašine. Elektricitet je zapucketao i poubijao vile
koje su došle u dodir s isparljivom supstancom.
Hugo je nastavio da trči. Povremeno je skretao u stranu da bi
izbegao vile koje su nasrtale. Tamne vile bi zavrištale čim bi neko
bacio prah i ispaljivale senovite zrake na kola. Svaki put kada bi
tamna energija naletela na prah, planuo bi zaslepljujući blesak.
Pred njima se pojavila visoka živica oko ribnjaka. Utabana staza
odvajala se od puta i vodila kroz otvor u živici. Trojica tamnih satira
čuvala su prolaz do ribnjaka. Tamni satiri nisu imali samo noge
jarčeva već i glave.
Dejl je zamahnuo mrežom da otera vile. Čvrsta formacija senovitih
vila fijuknula je ka njima s boka, ali ih je baka spržila prahom.
„Hugo, zaleti se u satire!“ povikao je deka.
Hugo je pognuo glavu i jurnuo ka ulazu. Dvojica satira zgrabila su
trećeg i akrobatski ga lansirala u vazduh, a potom se sklonila s puta
golemu koji im se približavao. Satir bačen u vazduh preleteo je preko
Huga ispruženih dlakavih ruku i iskeženih zuba. Voren je povukao
deku u stranu u poslednjem trenutku. Jarcoliki je spretno doskočio u
kola, a već u narednom trenutku Dejl ga je mlatnuo čekrkom i obojica
su preletela preko ograde kola.
Iako mu niko to nije naredio, Hugo je odskočio u stranu. Dok su
kola prolazila pored njega, on ih je još malo pogurao, jer je hteo da
bude siguran da će projuriti kroz otvor u živici. Golem se zatim
dugačkim koracima zaputio ka Dejlu, koji se i dalje kotrljao po tlu s
jarcolikim. Polovina strelica prosula se bila iz tobolca koji je Dejl
nosio na leđima. Preostala dvojica tamnih satira zaletela se ka Hugu s
različitih strana. Ne zastavši ni na trenutak, golem je napravio pokret
rukom kao da označava kraj trke i istovremeno raspalio nadlanicom
obojicu napadača poslavši ih naglavačke kroz korov.
Dejl je uspeo da se otkotrlja od jarcolikog i upravo je ustajao kada
je Hugo ščepao tamnog satira za ruku, podigao ga visoko u vazduh i
zavrljačio iskeženog đavola na pola glavnog puta. Hugo je zatim
podigao Dejla u naručje i kroz živicu protrčao do livade oko ribnjaka.
Kendra je veselo zaklicala zajedno s ostalima kada su se kola
zaustavila. Desetine tamnih vila rasporedilo se duž živice i ostalo da
lebdi nad njom, ali nijedna nije prešla na drugu stranu. Iskvareni satiri
ustali su i prišli rupi u živici besno režeći. Hugo je nežno spustio
uznemirenog Dejla na tle. Odeća mu je bila iscepana i blatnjava, a
lakat je bio izgreban i krvario je.
„Odlično obavljen posao, stariji brate“, kazao je Voren i skočio iz
kola. Prišao je Dejlu da ga pregleda. „Onaj zlikovac te nije ujeo,
nadam se.“
Dejl je odmahnuo glavom. Voren ga je zagrlio.
Deka je sišao s kola i pozabavio se Hugom. Proučavao je bezbojne
mrlje koje je na njemu ostavila tamna energija vila.
„Tako treba, Hugo!“ uzviknuo je Set.
„Brzo si razmišljao, Hugo“, pohvalio ga je deka.
Golem im je uputio zjapeći nazubljeni osmeh bez dna.
 „Hoće li s njim biti sve u redu?“ upitao je Set.
„Veliki deo zemlje i kamenja od kojih se Hugo sastoji je
privremen“, kazao je deka. „On sve vreme odbacuje i uzima zemlju.
Kao što si imao prilike da vidiš, čak je u stanju da obnovi i ruku ili
nogu. Pošast bi morala duboko da ga zahvati da bi mu ozbiljno
naudila.“
Dok im je deka to govorio, Hugo je u nekoliko pokreta ruke
skinuo bezbojnu zemlju, posle čega je njegovo telo bilo kao i ranije.
Kendra je osmatrala prizor s uzvišene pregrade na kolima. Nije
primetila nikakve promene na ribnjaku. Bio je okružen belom
drvenom rivom, koja je povezivala dvanaest složenih gazeba.
Unutrašnja strana živice bila je uredno potkresana, a livada je izgleda
nedavno pokošena.
Ali tu se svaka sličnost završavala. Na čistini oko ribnjaka, koja je
podsećala na park, nikada do tada nije bila tolika gužva. Svuda
unaokolo vile su lepetale krilima, bilo ih je na stotine, svih nijansi i
vrsta. Egzotične ptice sedele su na drveću koje se nadnosilo nad
ribnjak, a među njima i nekoliko zlatnih sova s ljudskim licem. Satiri
su se ludirali po rivi i u gazebima, lupkajući kopitima po drvenim
daskama dok su jurili vesele devojke koje nisu bile starije od devojaka
viših razreda srednje škole. S jedne strane ribnjaka nalazio se
privremeni, ali uredni logor niskih, nabijenih muškaraca i žena u odeći
kućne izrade. S druge strane je nekoliko gracioznih visokih žena
stajalo i razgovaralo. Bile su u elegantnim odorama, koje su Kendru
podsetile na krošnje drveća. U udaljenom uglu polja, odmah pored
živice, Kendra je uočila dva kentaura koji su zurili u nju.
„Sete, Stene, Kendra!“ povikao je veseli glas. „Drago mi je što ste
svratili!“
Kendra se okrenula i ugledala Dorina kako skakuće prema kolima
u pratnji nepoznatog satira vunastih belih nogu sa smeđim tačkama.
„Dorine!“ povikao je Set i skočio sa kola. „Drago mi je što si
umakao Nevilu!“
„Bila je to jurnjava za pamćenje“, hvalisao se Dorin, blistajući od
ponosa. „Spasla su me oštra skretanja. On jeste postao veći, ali je
izgubio na brzini. Bio je veoma uporan. Da se nisam setio da dođem
ovamo, na kraju bi uspeo da me satera u zamku.“
Kendra je sišla s kola.
Satir belih nogu Dorina munu laktom.
„Ovo je Verl“, predstavio ga je Dorin.
Verl je Kendri poljubio ruku. „Očaran sam“, smejuljio se usiljeno i
ulizički. Imao je zdepaste roščiće i detinjasto lice.
Dorin udari Verla pesnicom u rame. „Sklanjaj ruke od nje,
tupoglavče! Ona je čuvareva unuka.“
„Ja mogu da budem tvoj čuvar“, navaljivao je Verl, mlitavo držeći
njenu šaku.
„Mogao bi na kupanje, Verle“, kazao je Dorin i odgurao ga
nekoliko koraka. Kendra je ignorisala Verla kada se vratio, namignuo
joj i mahnuo prstima. „Ne obraćaj pažnju na Verla“, kazao joj je
Dorin. „Zavrtele su mu mozak sve te nimfe zarobljene ovde zajedno s
njim. Inače mu ne bi prišle ni na kilometar. Tip je poznati trtaroš.“
„Ne mogu da poverujem koliko ovde ima stvorenja“, izjavio je
Set.
Kendra je sledila njegov pogled do skupine kosmatih žutosmeđih
majmunolikih stvorenja koja su izvodila akrobacije na vrhu jednog
gazeba. Svaki od njih kao da je imao nekoliko dodatnih ruku i nogu.
„Nije ostalo još mnogo bezbednih mesta“, kazao je Dorin. „Ovde
se sklonilo čak i nekoliko nipsija... jedini koji nisu potamneli, nema ih
ni za pola kraljevstva. Grade selo ispod jednog od gazeba. Veoma su
brzi.“
„Ko su one visoke žene tamo?“ upitala je Kendra.
„Te veličanstvene dame su drijade. Šumske nimfe. Lakše im je
prići nego vodenim nimfama, ali nisu ni izdaleka onoliko živahne kao
hamadrijade, koje vole da flertuju.“
„Ko su hamadrijade?“ upitao je Set.
„Sve drijade su stvorenja koja žive u šumi. Hamadrijade su
povezane svaka s jednim određenim stablom. Hamadrijade su one
živahne devojke koje se druže sa satirima među paviljonima.“
„Da li bi me predstavio kentauru?“ upitao je Set.
„Imaćeš više sreće ako se sam budeš predstavio“, namćorasto je
odvratio Dorin. „Kentauri su veoma nadmeni. Uvrteli su u glavu da su
satiri neozbiljni. Smatraju da nismo pogodno društvo zato što se
povremeno prepuštamo zabavi. Što se mene tiče, slobodno idi da ih
pozdraviš, možeš i da im se pridružiš i zajedno s njima s visine da
gledaš na ostale.“
„Jesu li oni mali ljudi patuljci?“ upitala je Kendra.
„Nisu nimalo srećni što su isterani na površinu, ali u oluji je dobra
svaka luka. Razne vrste ovde su potražile zaklon. Pojavilo se čak i
nekoliko brovnija, što ne sluti na dobro po tebe.“
„Nemamo više kontrolu nad kućom“, kazao je Set. „Zli brovniji
drpili su registar.“
Dorin je tužno odmahnuo glavom. „Ponekad sve ide nizbrdo i
nikako da se zaustavi.“
„Dorine“, pozvao ga je deka, približavajući im se, „kako se držiš?
Zaista mi je veoma žao zbog Nevila.“
Bolna grimasa iskrivila je Dorinovo lice. „Izdržavam nekako.
Imao je slamu umesto mozga, bio je dugog daha, jurio je za suknjama,
bio je bitanga, ali je isto tako bio moj najbolji drugar. Žao mi je zbog
tvog velikog prijatelja ostrvljanina.“
„Moramo da podignemo ove šatore“, objavio je deka. „Da li bi
nam pomogao?“
Dorinu je istog časa postalo neprijatno. „Ovaj, da, što se toga tiče,
voleo bih da vam pomognem, ali stvar je u tome što sam obećao
nekim patuljcima da ću svratiti da vidim kako su se smestili.“ Počeo je
da se povlači. „Svi vi mi mnogo više značite od njih, ali ne smem
dozvoliti da posebna veza koja postoji među nama utiče na odanost
njima, posebno sada kada mališani nisu u elementu.“
„Razume se“, odvratio je deka.
„Popričaćemo još kasnije, kada se... ovaj... pošto se smestite.“
Okrenuo se i otkaskao.
 Deka je protrljao šake kao da otresa prašinu. „Najsigurniji način da
se otarasiš satira je da pomeneš posao.“
„Zašto si ga oterao?“ upitao je Set.
„Zato što su satiri u stanju da čavrljaju satima, a Kendra i ja
moramo na dok.“
„Sada?“ upitala je Kendra.
„Nema razloga za odlaganje.“
„Da pogađam“, kazao je Set. „Ja nisam pozvan.“
„Previše gledalaca moglo bi da osujeti kontakt“, kazao je deka.
„Slobodno pomozi Vorenu i Dejlu oko šatora. Kendra, nemoj
zaboraviti Patonovu fotografiju.“

Set se zaputio s Kendrom i dekom ka kolima, a onda je skrenuo i

energično se pridružio povorci patuljaka koja je prolazila. Svi do
jednog jedva da su mu dopirali do struka. „Kako ste mi, momci?“
upitao je.
Kada su podigli glave, video je da su sve odreda žene, iako su
imale brade, doduše retke. Jedna od njih pljunula je u pravcu njegovih
stopala. Odskočio je u stranu.
„Izvinite, kratkovid sam“, kazao je Set.
Patuljci su nastavili svojim putem, ne obraćajući više pažnju na
njega. Set je otrčao do ribnjaka. Kome se podižu šatori kada su se sva
ta neverovatna stvorenja ovde okupila radi njegovog uživanja?
Uostalom, Voren i Dejl bez njega će imati prilike da ojačaju bratsku
vezu.
Seta je zadivilo to koliko je bilo satira. Moglo bi se reći da je
pretpostavljao da su Nevil i Dorin jedini, a ovde je izbrojao najmanje
pedeset satira koji su trčkarali unaokolo. Jedni su bili bez košulja,
drugi su imali prsluke. Jedni su imali crno krzno, drugi smeđe, treći
opet riđe, zlatno, sivo ili belo.
 Satiri su imali neverovatnu energiju. Jurili su hamadrijade, plesali
u gomilama, rvali se i izvodili razne akrobacije. Iako su njihove bučne
ludorije mamile, Setovo druženje s Nevilom i Dorinom delimično je
Iišilo satire njihove tajanstvenosti. Više ga je zanimalo da stupi u vezu
sa stvorenjima koja nikada nije video.
Prišao je drijadama, koje su se upravo okupljale. Bilo je tu
dvadesetak vitkih dama, a nijedna nije bila niža od me-tar osamdeset.
Nekoliko njih imalo je bronzanu put poput Indijanki. Neke su bile
blede, ostale rumene. Sve odreda imale su lišće i grančice upletene u
dugačke uvojke.
„Pravilno razmišljaš, brate“, šapnuo mu je nečiji glas u uvo. Set se
trgnuo i okrenuo. Pored sebe je ugledao Verla, koji je zevao u drijade.
„Te drijade su prave cure... to su žene.“
„Ne tražim devojku“, pokušao je da ga uveri Set.
Verl se iskezio poput vuka i namignuo. „Kako da ne, niko od nas
to ne pokušava, mi smo svetska gospoda, mi smo iznad toga. Slušaj,
ako ti ustreba podrška, samo mi uputi znak.“ Gurnuo je Seta ka
ženama kraljevskog držanja. „Crvenokosu sačuvaj za rnene.“
Dve crvenokose koje je Set uspeo da uoči bile su bar za glavu više
od Verla. Zahvaljujući prisustvu napaljenog satira, odjednom je postao
svestan sebe. Te žene ne samo što su ljupke... već ih je bilo toliko
mnogo i bile su toliko visoke da se uplašio. Pokunjeno se povukao.
„Ne, Sete, ne!“ Paničio je Verl dok ga je sustizao. „Nemoj sada da
ustukneš. Bio si na korak do cilja! Ona crnka s leve strane te je
merkala. Da li ti je potreban neko da ti prokrči put?“
„Ti si me unervozio“, promrmljao je Set i nastavio da se povlači.
„Samo sam hteo da upoznam drijadu.“
Verl je znalački zavrteo glavom i lupio ga po leđima. „Zar to nije
san svih nas?“
Set se udaljio do njega. „Hoću malo da budem sam.“
Verl je podigao ruke uvis. „Čoveku je potreban prostor. Vešt sam
u povezivanju. Želiš li da se založim za tebe, da te štitim od
dosadnjakovića?“
 Set je zurio u satira, ne shvatajući šta ga pita. „Pretpostavljam.“
„Dogovoreno“, rekao je Verl. „Kako si upoznao Nevila i Dorina?“
„Slučajno sam krao gulaš od ljudožderke. Zašto?“
„Zašto, on me pita zašto! Ti to mene zavitlavaš? Nevil i Dorin su
najgotivniji satiri u čitavom Utočištu za bajke! Dovoljno je da
namignu i nema te ženske koja neće da padne!“
Set je polako shvatao da je Verl glupan među satirima. Ako misli
da se skloni od njega, moraće to da uradi krajnje suptilno. „Hej, Verle,
upravo sam uhvatio onu crvenokosu kako zuri u tebe.“
Verl je prebledeo. „Nemoj mi reći.“
Set se trudio da ostane ozbiljan. „Sasvim sam siguran u to. Upravo
nešto šapuće prijateljici. I dalje te gleda.“
Verl je šakom zalizao kosu. „Šta sada radi?“
„Nedostaju mi reči da ti to opišem. Izgara za tobom, Verle.
Trebalo bi da odeš i popričaš s njom.“
„Ja?“ zaskičao je on. „Ne, ne, ne još. Bolje da pustim da se to još
malo krčka.“
„Verle, ovo je tvoj trenutak. Trenutak nikada neće biti bolji.“
„Čujem ja tebe, Sete, ali da budem iskren, mislim da nije u redu da
upadnem na tvoju teritoriju. Nisam ja nikakav otimač.“ Verl je
podigao pesnicu i poželeo mu srećan lov.
Set je gledao Verla kako se žurno udaljava, a potom je upravio
pogled na kentaure. Nisu se ni pomerili od kada ih je Set primetio. Od
struka naviše obojica su bili neverovatno razbacani, mišićavi
muškarci. Jedan je imao telo srebrnog konja, a drugi je bio boje
čokolade.
Posle drijada, ti nabusiti kentauri delovali su mu kao mačji kašalj.
Set se zaputio ka njima. Najveći deo puta prevalio je oborenog
pogleda jer su ga oni sve vreme posmatrali dok im je prilazio. Nije
bilo zbora. Najupečatljivija su stvorenja na vidiku.
Kada im se približio, Set je podigao pogled. Sevali su očima na
njega. Set je prekrstio ruke na grudima i pogledao preko ramena.
Trudio se da deluje iznureno i neusiljeno. „Ovi blesavi satiri me
izluđuju.“
Kentauri su nastavili ćutke da ga posmatraju.
„Hoću da kažem da čovek ovde ne može na miru da razmisli o
nevoljama koje su nas nedavno snašle. Ili da razmotri važne stvari,
znate...“
„Ti to nas ismevaš, mladi čoveče?“ upitao je srebrni kentaur
melodičnim baritonom.
Set je odlučio da prekine s glumom. „Samo sam hteo da vas
upoznam.“
„Nemamo običaj da se družimo“, rekao je srebrni kentaur.
„Mogli bismo da se upoznamo kada smo već ovde zajedno
zaglavili“, uzvratio mu je Set.
Kentauri su ga smrknuto odmeravali. „Naša imena teško je
izgovoriti na vašem jeziku“, kazao je smeđi kentaur. Njegov glas bio
je dublji i promukliji. „Moje bi u prevodu glasilo Široko Kopito.“
„Mene možeš zvati Oblakovo Krilo“, rekao je onaj drugi.
„Ja sam Set. Moj deda je čuvar ovde.“
„Nema baš puno prakse u tome“, narugao se Široko Kopito.
„Već je jednom spasao Utočište za bajke“, uzvratio mu je Set.
„Dajte mu vremena.“
„Nijedan smrtnik nije sposoban za taj zadatak“, uveravao ga je
Oblakovo Krilo.
Set je oterao muvu. „Nadam se da grešite. Nisam primetio mnogo
kentaura ovde.“
Oblakovo Krilo raširi ruke, pri čemu mu iskočiše tricepsi. „Većina
naših okupila se u drugom jednom utočištu.“
„Prstenu od kamenja?“ upitao je Set.
„Znaš za Grunhokl?“ iznenađeno je upitao Široko Kopito.
„Nije mi poznat taj naziv. Samo sam čuo da u Utočištu za bajke
postoji još jedno mesto koje odbija tamna stvorenja.“
„I nama je tamo mesto“, kazao je Široko Kopito.
„Zašto onda ne odjurite tamo?“ upitao je Set.
Oblakovo Krilo udari kopitom po tlu. „Grunhokl je daleko odavde.
Imajući u vidu koliko se brzo tama širi, bilo bi neodgovorno od nas da
se zaputimo na toliki put.“
„Da li je bilo ko od vašeg soja zaražen?“ upitao je Set.
Široko Stopalo se namrštio. „Nekolicina. Promenila su se dvojica
koji su s nama bili u izviđanju. Dovde su nas jurili.“
„Nema tog mesta u Utočištu za bajke koje će još dugo moći da
pruža utočište“, izjavio je Oblakovo Krilo. „Pitam se da li postoji
magija koja može unedogled da se odupire ovakvoj sveprožimajućoj
tami.“
„Predstavili smo se“, konstatovao je Široko Kopito, „a sada nas
izvini, mladi čoveče, više volimo da razgovaramo na svom jeziku.“
„U redu, drago mi je što sam vas upoznao“, kazao je Set i kratko
im mahnuo.
Kentauri mu nisu odgovorili, niti su nastavili da razgovaraju na
svom jeziku. Set se udaljio, razočaran što nije čuo kako zvuči njihov
jezik i ubeđen da ga strogo odmeravaju. Dorin je u pravu. Kentauri su
uobraženi.

Kendra je spustila pogled na uramljenu izbledelu crno-belu

fotografiju. Ni staromodna frizura ni gusti brkovi nisu mogli da
umanje Patonovu izuzetnu lepotu. Nije se osmehivao, ali je nešto u
njegovom izrazu nagoveštavalo vragolasto šepurenje. Bila je svesna
da je na njen utisak možda uticalo i sve ono što je pročitala u
njegovom dnevniku.
Deka je uporedo s njom stupio na mali dok, koji se pružao od ivice
jednog od gazeba. S jedne strane doka plutala je kućica za čamce koju
je Paton sagradio. Ribnjak je uglavnom bio miran. Od najada ni traga.
Pogled joj je odlutao do ostrva na sredini ribnjaka, na kojem se među
grmljem nalazilo majušno svetilište vilinske kraljice.
„Pitaću Lenu da li bi najade htele da nam vrate činiju“, kazala je
Kendra.
„Činiju iz svetilišta?“ upitao je deka.
„Nedavno sam razgovarala s vilom po imenu Šijara. Ona mi je
kazala da su najade zadržale činiju kao trofej.“
Deka se namrštio. „One čuvaju svetilište. Pretpostavio sam da će
činija sigurno biti vraćena kraljici ako je njima poverimo, pošto je
nama zabranjeno da posećujemo ostrvo.“
„Šijara je kazala da ne bih bila kažnjena ako bih je lično vratila.
Zvučala mi je iskreno. Nešto sam razmišljala, ako bih uspela da
dođem do činije...“
„...mogla bi da je upotrebiš kao izgovor za bezbedan odlazak na
ostrvo, a kada se već nađeš na ostrvu, mogla bi vilinsku kraljicu da
pitaš šta zna o ovoj pošasti. Šanse za uspeh nisu bogzna kakve, ali
možemo da ih pitamo šta su uradile s činijom.“
„Tako je“, odvratila je Kendra. Zaputila se dokom. Osvrnula se tek
kada je primetila da deka nije pored nje.
„Ostaću ovde i prepustiti tebi da pozoveš Lenu“, kazao je deka.
„Prošli put nisam imao sreće.“
Kendra je otišla do kraja keja i zaustavila se na pola metra od
ivice. Znala je da ne sme da priđe sasvim blizu vode, jer bi najade
mogle da je ščepaju. „Lena, Kendra je! Moramo da razgovaramo.“
„Vidi, molim te, koga je doneo vetar zajedno s beskućnicima“,
dopro je iz vode podrugljivi ženski glas.
„Mislila sam da će je onaj lutak do sada već zadaviti“, prvoj
govornici priključila se još jedna.
Kendra se namrštila. Tokom jedne od prethodnih poseta ribnjaku
najade su oslobodile Mendiga. Pošto su za njega u to vreme još važila
naređenja veštice Mjurijel, drveni lutak ščepao je bio Kendru i odneo
je na brdo na kojem se nekada uzdizala Zaboravljena kapela.
„Mogla bi da pozoveš Lenu“, izjavila je Kendra. „Donela sam joj
poklon koji će želeti da vidi.“
„A ti možeš da se odgegaš odavde na tim tvojim nespretnim
štulama“, upozorio ju je treći glas. „Lena ne želi ništa da ima s
tabanašima.“
Kendra je ovog puta pozvala Lenu još glasnije. „Lena, donela sam
ti sliku tvog najdražeg tabanaša, Patonovu fotografiju.“
„Iskopaj sebi raku i lezi u nju“, prosiktao je prvi glas uz primesu
očajanja. „Čak i glupava gutačica vazduha trebalo bi da shvati kada
neko ne želi da se druži s njom.“
„Ostari i umri“, obrecnula se druga jedna najada.
„Kendra, stani!“ doviknuo joj je poznati glas, snen i muzikalan.
Lenino lice pojavilo se tik ispod površine vode. Izgledala je još mlađe
nego prošli put kada ju je Kendra videla. U njenoj crnoj kosi nije bilo
ni traga od sedih.
„Lena“, oslovila ju je Kendra, „potrebna nam je tvoja pomoć.“
Lena je gledala Kendru svojim tamnim bademastim očima.
„Pomenula si neku fotografiju.“
„Paton je na njoj veoma zgodan.“
„Misliš li da Lena mari za neku staru suvu fotografiju?“ zaskičao
je jedan glas. Ostale najade su se zacerekale.
„Šta ti je potrebno?“ staloženo je upitala Lena.
„S razlogom verujem da je Paton doneo i drugi artefakt u Utočište
za bajke. Mislim na one važne artefakte, one kojih Društvo želi da se
domogne. Znaš li bilo šta o tome?“
Lena je zurila u Kendru. „Sećam se. Paton me je naterao da mu
čvrsto obećam da ću tu tajnu otkriti samo u krajnjoj nuždi. Taj čovek
je ponekad bio smešno tajanstven. Kao da je bilo koja od tih njegovih
tajni uopšte važna.“
„Lena, po svaku cenu moramo da pronađemo taj artefakt. Utočište
za bajke je na ivici propasti.“
„Ponovo? Nije valjda da si mislila da trampiš tu fotografiju za
obaveštenje o artefaktu? Kendra, voda bi je uništila.“
„Nisam nameravala da ti ponudim samu fotografiju“, kazala je
Kendra. „Već samo da je na trenutak pogledaš. Koliko je vremena
prošlo od kada nisi videla njegovo lice?“
Učinilo joj se da je Lena na trenutak delovala povređeno, ali je
gotovo istog časa povratila veselost. „Zar ne shvataš da uopšte nije
važno hoćete li naći taj artefakt ili ne? Tamo gore sve ima kraj. Sve je
prolazno, iluzorno, privremeno. Ta ravna fotografija mog voljenog,
koju možeš jedino da mi pokažeš, beživotno je sećanje na stvarnog
čoveka kojeg više nema. Kao što ni tebe neće biti.“
„Ako zaista nije važno, Lena“, obratio joj se deka s početka doka,
„zašto nam onda ne kažeš? Tebi to obaveštenje ništa ne znači, ali ovde
i sada, za ovo kratko vreme koliko živimo i dišemo, nama je ono
važno.“
„Sada je i matori počeo da kevće“, požalila se najada koju nisu
videli.
„Nemoj da mu odgovoriš, Lena“, podsticao ju je drugi glas. „Pusti
ga da čeka. Umreće dok trepneš.“
Nekoliko glasova se zakikotalo.
„Zar si zaboravila naše prijateljstvo, Lena?“ upitao je deka.
„Reci nam, molim te“, kazala je Kendra. „Zbog Patona.“ Podigla
je sliku.
Lena je razrogačila oči. Probila je licem površinu vode i
oblikovala ustima Patonovo ime.
„Ne teraj nas da te povučemo pod vodu“, upozorio ju je jedan glas.
„Samo me dirni i, tako mi svega, napustiću vas“, promrmljala je
Lena, omađijana slikom koju je Kendra držala.
Lena skrenu pogled na Kendru. „U redu, Kendra. Možda bi on
želeo da ti to kažem. Sakrio je artefakt u starom zdanju.“
„Gde u zdanju?“
„Nećeš ga lako naći. Idi u najseverniju sobu na drugom spratu. Sef
s artefaktom pojavljuje se svakog ponedeljka u podne na jedan minut.“
„Postoji li ključ koji otvara taj sef?“
„Kombinacija: dva puta udesno na 33, jednom ulevo na 22, zatim
udesno na 31.“
Kendra se okrenula ka deki. Upravo je zapisivao brojeve. „Jesi li
zapisao?“ upitala je.
„33-22-31“, ponovio je on, čudno pogledavši Lenu.
 Njegova bivša domaćica stidljivo je skrenula pogled.
„Imam još jedno pitanje“, rekla je Kendra. „Šta je Kurisok uradio
Patonovom stricu?“
„Ne znam“, odvratila je Lena. „Paton mi nikada nije ispričao šta se
dogodilo. Bilo mu je teško zbog toga, a ja ga nisam pritiskala. Mislim
da je nameravao da mi kaže pred kraj života. Stalno mi je ponavljao da
ću jednog dana čuti i tu priču“
„Ne znaš ništa dakle o Kurisoku?“ upitala je Kendra.
„Samo da je demon i da živi u ovom rezervatu. I da se možda na
neki način udružio s utvarom koja je prisvojila zdanje.“
„Kakvom utvarom?“ upitala je Kendra.
„To se dogodilo pre nego što sam postala smrtna. Kao što već
rekoh, nikada nisam saznala pojedinosti. Utvara koja je uništila
Maršala očigledno još prebiva u tom zdanju. Paton je tamo sakrio
artefakt jer je znao da će biti dobro čuvan.“
„Maršal je bio Patonov stric?“
„Maršal Bardžis.“
„Samo još nešto. Sećaš li se srebrne činije koju mi je dala vilinska
kraljica?“
Lena je potvrdno klimnula. „Zaboravi činiju. Bacila si je u ribnjak
i mi smo je prisvojile.“
„Potrebna mi je“, rekla je Kendra. Ostale najade od srca su se
nasmejale. „Moram po svaku cenu ponovo da stignem do vilinske
kraljice, a činija može u tome da mi pomogne. Ona je možda naša
jedina nada da se rešimo ove pošasti.“
„Priđi ivici i ja ću ti je dodati“, mamila ju je najada koju nije
videla. Još nekoliko glasova se zacerekalo.
„Činija je njihova najdraža uspomena“, kazala je Lena. „One, mi,
nikada je se nećemo odreći. Moram da idem. Moje sestre postanu
ćudljive kada provedem suviše vremena blizu površine.“
Kendra je osetila da joj suze naviru u oči. „Jesi li srećna, Lena?“
„Prilično. Sestre su zapele da me rehabilituju. Lepo od tebe što si
mi dozvolila da na trenutak vidim Patona, iako mi je to otvorilo stare
rane. U znak zahvalnosti, rekla sam ti ono što te je zanimalo. Uživaj u
vremenu koje ti je preostalo.“
Lena je zagnjurila u ribnjak. Kendra je zurila za njom, ali ribnjak
je bio dubok i Lena je uskoro nestala s vidika.
Deka je prišao Kendri s leđa i spustio šake na njena ramena.
„Odlično si to obavila, Kendra. Baš dobro.“
„Smežurani je ščepao odvratnu“, primetio je jedan glas.
„Gurni je unutra!“ povikao je drugi.
„Hajdemo odavde“, kazala je Kendra.
 SEDAMNAESTA GLAVA

Pripreme

N ajveći od tri šatora koje je Dejl poneo iz kuće bio je najprostraniji

šator koji je Set ikada video. To četvrtasto čudovište imalo je široke
purpurne i žute štrafte i strmi zakrivljeni krov koji se završavao
visokom središnjom motkom s barjakom na vrhu. Pokretno krilo na
širokom ulazu bilo je podignuto šipkama i obrazovalo je poveću
nadstrešnicu. Manji šatori takođe su bili prilično prostrani, ali njihova
veličina i boja nisu bile toliko ekscentrične.
Set je sedeo na ulazu šatora u kojem će boraviti on, Voren i Dejl.
Baka i deka biće u velikom, a Kendra je dobila zaseban šator. Setu se
to nimalo nije dopalo, ali nažalost, na pamet mu nije pao nijedan
razlog zašto drugačije da se razmeste. Odlučio je da spava u jednom
od gazeba ako vreme i dalje bude prijatno.
Jedna bosonoga drijada došla je do dekinog šatora. Dugačka
kestenjasta kosa sezala joj je do ispod struka, a njena odeća podsećala
je na svetlucavo jesenje lišće.
Morala je da se sagne da bi ušla u šator. Koliko je onda visoka?
Dva metra i deset, ili čak više?
Set je video nekoliko zanimljivih likova kako ulaze u dekin šator i
izlaze iz njega tokom proteklog sata. Kada je pokušao da uđe, baka ga
je oterala, obećavši mu da će uskoro i on učestvovati u razgovorima.
Kroz vazduh je projurila crvena vila, krila nalik na cvetne latice.
Set nije bio siguran da li je izronila iz dekinog šatora ili je prozujala
preko vrha i došla sa zadnje strane. Trenutak je ostala da lebdi
nedaleko od Seta pre nego što je nestala s vidika.
Dok je odsutno čupkao travu, Set je odlučio da neće dozvoliti da
ga i dalje isključuju. Deka i baka očigledno više vole sami da sakupe
vesti i mišljenja, a njemu potom serviraju samo ono što smatraju
podobnim za njegov nedotupavni mozak. Ali glavna zabava sastoji se
upravo u tome da čuje neredigovane pojedinosti od tih stvorenja lično.
Bez obzira šta njegovi deka i baka mislili o tome, Set je dovoljno zreo
da izađe na kraj sa svime što bi oni mogli da čuju. Uostalom, nije on
kriv što su zidovi šatora tanki, zar ne?
Ustao je i otišao iza žuto-purpurnog šatora i seo na travnjak, u
hlad, leđima okrenut platnenom zidu. Dok se naprezao da čuje, trudio
se da deluje kao da je besposlen i da mu je dosadno. Čuo je samo buku
koju su pravili satiri što su se igrali na drvenoj rivi.
„Nećeš ništa čuti“, kazao mu je Voren, zaobišavši šator.
Set je istog časa skočio na noge kao krivac uhvaćen na delu.
„Samo sam hteo da se malo odmorim u hladu.“
„Magija ne dozvoljava da iz šatora dopre bilo kakav zvuk... znao
bi to da si nam pomogao da ga podignemo.“
„Izvini, ja sam...“Voren je podigao šaku. „Da sam na tvom mestu,
i ja bih jedva čekao da upoznam sva ta stvorenja koja su se ovde
okupila. Ne brini, došao bih ja po tebe i odvukao te za uši da nam je
stvarno bila potrebna tvoja pomoć. Jesi li se zabavio?“
„Kentauri nisu bili baš fini“, rekao je Set.
„Stekao sam utisak da su razgovarali s tobom. Već je i to samo po
sebi podvig.“
„Koji je njihov problem?“
„Ukratko, arogantni su. Sebe smatraju najvišim nivoom
postojanja. Prema njihovom mišljenju, ostalo nije vredno pomena.“
„I vile su manje-više takve“, primetio je Set.
„I jesu i nisu. Vile su tašte i uglavnom su im svi naši poslovi
dosadni, ali iako se pretvaraju da im je svejedno šta mislimo o njima,
to nije tačno. Kentauri niti traže, niti cene naše divljenje...
najverovatnije im se ono podrazumeva. Za razliku od vila, kentauri
zaista sva ostala stvorenja smatraju manje vrednima od sebe.“
„Zvuče kao moj nastavnik matematike“, dodao je Set.
Voren se nasmejao.
Set je primetio nekoliko tamnih vila koje su lebdele s druge strane
najbližeg dela živice zida. „Ova pošast strefila je i kentaure kao i sve
ostale.“
„Sumnjam da bi pokazali bilo kakvo zanimanje da i sami nisu
pogođeni“, kazao je Voren. „Ako ćemo pravo, imaju izvesno pokriće
za tu svoju oholost. Kentauri su sjajni mislioci, nadareni umetnici i
neverovatni ratnici. Neumereni ponos je njihov najveći nedostatak.“
„Sete!“ pozvala ga je baka iz šatora. „Dejle! Vorene! Kendra!
Dođite da se posavetujemo.“
„Eto vidiš“, rekao je Voren, kome je izgleda takođe laknulo.
„Čekanje se okončalo.“
Set se zapitao nije li Voren zaobišao šator da proveri da ii je zaista
tačno da se iz njega navodno ništa ne čuje. Dok su se vraćali ka
prednjoj strani šatora, prošli su pored drijade u jesenjoj haljini i
ostarelog satira sede bradice s duboko usečenim borama smejalicama.
Kendra je povukla rajsferšlus i izašla iz svog šatora. Dejl je dotrčao iz
pravca privremenog logora patuljaka. Baka i deka sačekali su ih na
ulazu u šator. Pozvali su ih da uđu. I Sten i Rut delovali su umorno i
zabrinuto.
Šator je bio toliko velik da je Set gotovo očekivao da će biti
opremljen nameštajem, međutim, unutra je zatekao samo dve smotane
vreće za spavanje i nešto opreme u jednom uglu. Svi su posedali na
dosta udoban pod, jer je šator počivao na gipkim busenovima.
Sunčeva svetlost koja se probijala kroz žutu i purpurnu tkaninu
ispunjavala je unutrašnjost čudnim tonovima.
„Imam jedno pitanje“, rekla je Kendra. „Ako su zli brovniji ukrali
registar, zar ne mogu da izmene pravila i puste tamna stvorenja da uđu
ovamo?“
„Većina granica i međa u Utočištu za bajke određena je
sporazumom prilikom osnivanja rezervata i ne može se promeniti sve
dok je taj sporazum na snazi“, objasnila je baka. „Registar nam je
jednostavno omogućavao da regulišemo ulazak u rezervat kao celinu i
da određujemo koja stvorenja smeju da prođu kroz prepreke koje
obezbeđuju naš dom. Magične prepreke koje štite ovu oblast razlikuju
se od većine granica u Utočištu za bajke. Većina granica ustanovljena
je da bi ograničila ulazak određenim rasama... postoje izvesni sektori u
koje je dozvoljen pristup vilama, satirima, maglenim džinovima i tako
dalje. Nekima je dozvoljeno da lutaju po većim oblastima nego
drugima, u zavisnosti od toga koliko su opasni po ostale. Pošto se
većina ograničenja odnosi na rase, kada su se svetla stvorenja
pretvorila u tamna, ona su zadržala pravo ulaska u iste oblasti kao i do
tada.“
„Međutim, međa oko ribnjaka i ovog polja propušta bića koja
imaju veze sa svetlošću, a odbija ona koja su povezana s tamom“,
kazao je deka. „Čim neko stvorenje počne da naginje više tami nego
svetlosti, ono više nema pristup ovamo.“
„Koliko dugo ovo mesto može da odbija tamu?“ upitao je Set.
„Kad bismo bar znali“, odvratila je baka. „Možda dugo, možda još
samo jedan sat. Ne preostaje nam ništa drugo nego da čuvamo leđa.
Gotovo da nam je ponestalo opcija. Ako uskoro ništa ne preduzmemo,
rezervat će pasti.“
„Porazgovarao sam sa svojim najpouzdanijim vezama među
stvorenjima koja su se ovde okupila“, kazao je deka, čije je držanje
najednom postalo službeno, „u pokušaju da odredim koliku podršku
možemo da očekujemo od različitih rasa. Razmenio sam par reči bar
sa po jednim delegatom većine njih, osim sa predstavnicima brovnija i
kentaura. Sve u svemu, sva ovdašnja stvorenja osećaju se kao da su
saterana u ćošak i pošast im je uterala priličan strah u kosti, tako da
verujem da možemo računati na znatnu pomoć ako bude potrebe.“
„A ipak ne želimo da bilo ko od njih bude ovde dok razmatramo
strategiju“, kazala je baka. „Uskratili smo im izvesna ključna
obaveštenja. Ako se zaraze, većina njih, ako ne i svi, sigurno bi nas
izdali.“
„Zašto se sva ta stvorenja potpuno promene?“ upitala je Kendra.
„Set je kazao da su Kolter i Tanu nastavili da nam pomažu bez obzira
na to što su se preobrazili.“
„Postavljaš teška pitanja“, primetio je deka. „Kratak odgovor
glasio bi da pošast drugačije deluje na stvorenja koja nisu magična, na
smrtna bića, ljude. Ostalo je podložno nagađanju. Magična stvorenja
uglavnom su ono što jesu. Trude se da budu manje samosvesni od
ljudi, a više da se oslanjaju na instinkte. Mi ljudi smo u sukobu sami
sa sobom. Naša uverenja nisu uvek u skladu s našim instinktima, a
naše ponašanje ne odražava baš uvek naša uverenja. Sve vreme smo
razapeti između dobra i zla. Vodimo rat između onoga što jesmo i
onoga što se nadamo da ćemo postati. Istrenirani smo da se borimo
sami sa sobom. A rezultat toga je da mi ljudi, u poređenju s magičnim
stvorenjima, lakše potiskujemo svoje prirodne sklonosti i svesno
biramo svoj identitet.“
„Ne shvatam“, rekao je Set.
„Svako ljudsko biće naklonjeno je kako svetlosti tako i tami“,
nastavio je deka. „Tokom života uvežbamo da se priklonimo jednom
ili drugom. Da je napravio drugačiji izbor, junak na glasu mogao je
postati bedan zlikovac. Pretpostavljam da su se umovi Koltera i Tanua
oduprli tami na način koji većina magičnih stvorenja ne može ni da
zamisli, i zato biva preobražena.“
„I dalje mi nije jasno kako neko fin kao Nevil može u trenutku
postati onako zao“, kazao je Set.
Deka je podigao prst. „Većinu magičnih stvorenja ne delim na
dobre ili zle. Na to što jesu uglavnom utiče njihovo ponašanje. Da bi
bio dobar, moraš da praviš razliku između ispravnog i pogrešnog i da
se trudiš da izabereš ono što je ispravno. Da bi bio stvarno zao, moraš
uraditi suprotno. Da li si dobar ili zao, to je stvar izbora.
„Umesto dobra ili zla, stvorenja u Utočištu za bajke su ili svetla, ili
tamna. Neka od njih su graditelji, neka su hranitelji, neka su samo
razigrana. Neka od njih uništavaju, neka su prevaranti, neka žude za
moći. Neka vole svetlost, neka tamu. Ako promenite njihovu prirodu,
njihov identitet je sledi bez mnogo otpora. Kao kada se vila pretvori u
đavolka, ili đavolak ponovo postane vila.“ Deka je pogledao baku.
„Da li previše filozofiram?“
„Malkice“, rekla je ona.
„Najteže je odgovoriti na pitanja koja počinju sa ‘zašto’, jer se
odgovori uglavnom svode na nagađanja“, kazao je Dejl.
„Mislim da shvatam šta hoćete da kažete“, javila se Kendra.
„Demon poput Bahumata automatski mrzi i uništava zato što misli da
nema izbora. On ne dovodi u pitanje svoje postupke, niti se opire
savesti. Za Mjurijel pak možemo reći da je više zla od njega jer je
svesno odabrala da služi tami.“
„Nevil se znači ponašao drugačije zato što to više nije Nevil“,
zaključio je Set. „Pošast ga je potpuno smlavila. On je sada nešto
drugo.“
„To je osnovna ideja“, kazao je deka.
Voren je uzdahnuo. „Ako bi izgladneli medved pojeo moju
porodicu, iako nije imao nikakve zle namere, iako je samo medved i u
prirodi mu je da predstavlja pretnju, svejedno bih ga ubio.“ Po
Dejlovom glasu se dalo zaključiti da mu ovaj razgovor ide na živce.
„Tog medveda svakako bi trebalo zaustaviti“, složila se baka.
„Sten samo hoće da kaže da nećeš kriviti medveda na isti način na koji
ćeš kriviti odgovornog čoveka.“
„Shvatam ja u čemu je razlika“, kazao je Voren. „Moje mišljenje o
magičnim stvorenjima je drugačije. Mogu da navedem mnoga
stvorenja koja su odlučila da čine dobro ili zlo bez obzira na svoju
prirodu. ja, za razliku od Stena, smatram da su tamna stvorenja i te
kako odgovorna za ono sto jesu.
„To je tvoje pravo“, rekao je deka. „Posredi je akademsko pitanje,
mada bi neko od onih koji se slažu s tobom to iskoristili kao izgovor
da iskorene sva stvorenja tame, što ja smatram krajnje gnusnim.
Slažem se s tim da stvorenja svetlosti znaju da budu smrtonosna,
uzmite recimo u obzir najade koje dave nevine sporta radi. I sama
vilinska kraljica ubija one koji se nepozvani približe njenom svetilištu.
A opet, i stvorenja tame znaju ponekad da budu korisna. Setite se
samo Graulasa, dao nam je važno obaveštenje, ili goblina koji
pouzdano patroliraju našom tamnicom.“
„Na stranu ova fascinantna rasprava“, mrzovoljno je kazala baka,
„naš prioritet je da zaustavimo ovu pošast po svaku senu. Na samoj
smo ivici uništenja.“
Svi su klimali glavama.
Deka je pomalo razočarano zategao košulju i promenio temu.
„Lena nije znala bogzna šta o Kurisoku. Potvrdila nam je samo to da
je u vezi sa zlikovcem koji sada vlada starim zdanjem. Doduše, dosta
toga otkrila nam je o drugom artefaktu.“ Preneo im je pojedinosti o
lokaciji sefa, vremenu kada će se pojaviti i saopštio kombinaciju.
„Možeš li bar da naslutiš o kakvom artefaktu je reč?“ upitao je
Voren.
„Nije rekla“, odgovorila mu je Kendra.
„Artefakt može da upravlja prostorom ili vremenom“, kazala je
baka. „Može da poboljša vid. Ili može da podari besmrtnost. Četiri
artefakta koja još nisu pronađena navodno imaju upravo te moći.“
„Misliš li da bi nam taj artefakt mogao pomoći da zaustavimo
pošast i popravimo sve što se desilo?“ upitao je Set.
 „Ostaje nam da se nadamo“, rekla je baka. „Za sada je najvažnije
da ga što pre pronađemo. Rizikovaćemo i otići do tog zdanja ne samo
da bismo došli do artefakta već i da bismo obavili korisno izviđanje.
Svaka sitnica koju uspemo da otkrijemo o Kurisoku i svima koji su s
njim povezani može nam pomoći da odgonetnemo misteriju pošasti.“
Dejl je pročistio grlo: „Ne protivrečim ti, Stene, ali imajući u vidu
ono što znamo o starom zdanju, velike su šanse da se niko od nas ne
vrati.“
„Znamo da u tom zdanju postoji nekakav kovitlac“, priznao je
deka, „ali te glasine pokrenuo je Paton, koji je očigledno imao razloga
da odvrati ljude od tog mesta.“
„Zato što je tamo sakrio artefakt“, rekla je Kendra.
„A znamo i nekog ko je slučajno ušao u zdanje i preživeo“,
nastavio je deka.
Sve su se okrenuli ka Setu. „Izgleda da je tako. Tog dana nisam
popio mleko. Upravo sam bio pobegao od Oloha i nisam sačekao da
vidim šta me je to progonilo. Možda sam upravo zato uspeo da se
izbavim odande.“
„I meni je to palo na pamet“. rekla je baka.
„Lutanje po rezervatu bez mleka ima svojih prednosti, ali i mana“,
rekao je deka. Ako nisi u stanju da vidiš magična stvorenja, onda ona
moraju da ulože veći napor da bi opazila tebe, to je dokazano. Treba
pomenuti i to da se mnoga stvorenja tame hrane strahom. Ako ne vidiš
kakva zapravo jesu, manje se bojiš, a njihova motivisanost da nanesu
zlo splašnjava.“
„A opet, to što ne vidiš magična stvorenja ne znači da ona nisu tu“,
umešao se Dejl. „Ako lutaš po rezervatu bez mleka, lako možeš iz
blaženog neznanja upasti u smrtonosnu zamku.“
„To je loša strana“, potvrdio je deka.
Baka se nestrpljivo nagnula napred. „Ipak, mi znamo kuda idemo,
pretpostavljamo šta nas tamo čeka i nećemo skretati s puta ni u
odlasku ni u povratku. Ako ne popijemo mleko, možda ćemo lakše
proći pored utvare i stići do sefa. Sete, koliko dugo si bio u zdanju pre
nego što te je kovitlac pojurio?“
„Nekoliko minuta“, kazao je Set. „Dovoljno da se popnem na
drugi sprat, izađem na krov, orijentišem se, vratim u sobu i krenem niz
hodnik.“
„Izgleda da ćemo morati da se odreknemo mleka, nema nam
druge“, kazao je Voren. „Kažeš da će se sef sutra pojaviti?“
„U podne“, odvratio je deka. „Kada je uvedeno pomeranje
vremena?“
„Negde u vreme Prvog svetskog rata“, odvratila je baka.
„Verovatno posle izrade sefa.“
„Držimo se standardnog vremena i nadajmo se da taj sef nije
pametan kao moj mobilni i da se automatski ne ažurira“, primetio je
deka. „Cilj nam je da budemo u toj sobi sutra u jedan posle podneva.“
„Dejl i ja možemo to da obavimo“, ponudio je Voren.
„Treba i ja da pođem“, rekao je Set. „Ako ja budem tamo, Kolter i
Tanu mogu da izvide stvar.“
„Njih dvojica ne mogu na sunce“, podsetio ga je deka. „A mi to
moramo da obavimo oko podneva. Predostrožnosti radi, nemoj im to
ni pominjati, pošto ne mogu da nam pomognu.“
„Možda će sutra biti oblačno“, pokušao je Set. „Osim toga, ja sam
jedini već bio u tom zdanju. Znam na koju je prostoriju mislila Lena.
A šta ako se ta utvara posluži magijskim strahom? U tom slučaju
jedino se ja neću ukočiti!“
„Razmotrićemo tvoju hrabru ponudu“, kazao je deka.
„Gubici su neminovni“, rekla je baka, namrštenog čela. „Suviše
toga je na kocki i ne smemo da omanemo. Potrebno nam je što više
ljudi koji će poći u potragu za sefom iz što više pravaca. Neki od nas
neće uspeti, ali ostali moraju da se probiju.“
„Slažem se“, kazao je deka. „Dejl, Voren, Rut i ja treba složno da
krenemo u ofanzivu.“
„A ja?“ bio je istrajan Set.
„Mogla bih i ja da pođem“, ponudila se Kendra.
„Ti ne možeš da zatvoriš oči pred magičnim stvorenjima“, deka je
podsetio Kendru. „Tvoja sposobnost da vidiš i da budeš viđena mogla
bi omaškom da nas oda.“
„Možda bi vam bilo od koristi da imate nekoga ko može da vam
kaže šta se stvarno događa“, nastavila je Kendra da ih uverava.
„Ponećemo moržev puter“, kazao je Voren. „Skinućemo koprenu s
očiju ako se bude ukazala potreba za tim.“
„Ide nas petoro onda“, kazao je Set kao da je to već rešeno. „I
Hugo.“
„Hugo obavezno“, kazao je deka. „Mada nisam siguran da će nas
biti petoro.“
„Ići ću za vama“, predložio je Set. „Ući ću unutra samo ako to
bude imalo smisla. U protivnom ću se povući. Razmislite. Ako ne
uspemo, ionako ćemo svi biti osuđeni na propast. A ja vam mogu biti
od pomoći.“
„U pravu je“, složio se Voren. „Biće nam drago što je s nama ako
nas obuzme strah. Poznato nam je da toliki strah postoji.“
„U redu“, kazao je deka. „Možeš sa nama, Sete. Ali Kendra ne
može. Ništa lično, mila. Tvoja sposobnost da vidiš magična bića zaista
bi mogla da nas liši jedine prednosti koju imamo.“
„Da li nam je potrebna pomoć nekog drugog bića?“ upitao je Set.
„Sumnjam da ona mogu da uđu u zdanje“, rekla je baka.
„Možda mogu da naprave diverziju“, predložio je Voren. „Da
odvuku pažnju. Izvan živice čekaju nas mnoga stvorenja tame.“
„Odlično razmišljaš“, rekao je deka i živnuo. „Možemo da
pošaljemo nekoliko skupina u različitim pravcima. Vile, satire i
drijade.“
„Idealno bi bilo kentaure“, dodala je baka.
„Srećno“, promrmljao je Dejl.
„Set je danas razgovarao s njima“, obavestio ih je Voren. „Možda
možemo da se oslonimo na njihov ponos.“
„A možda bi udovoljili deci ako bi bila dovoljno očajna“,
promumlao je deka. „Bez obzira na njih, porazgovaraću s
predstavnicima ostalih ovdašnjih rasa. Prikupićemo dovoljno pomoći
da sutra izazovemo pometnju. Nemojte zaboraviti, sutra ujutro nema
morževog putera. Sutra oko ribnjaka moraju da lete leptirići, pasu
koze, izviruju mrmoti i šetaju srne.“
„A šta je sa zlatnim sovama?“ upitala je Kendra. „Onima koje
imaju lica?“
„Astride?“ upitala je baka. „Malo se o njima zna. Retko priznaju
druga stvorenja.“
„Pripremiću kola“, rekao je Dejl. „Ako smo svi slepi i pokriveni,
možda Hugo uspe neprimećene da nas prokrijumčari do zdanja.“
„Zar neće krenuti za Hugom?“ upitao je Set.
„Golem nije laka meta“, odvratila je baka. „Mnogi potencijalni
neprijatelji radije će ga zaobići“
Deka lupi šakom o šaku i žustro ih protrlja. „Nemamo mnogo
vremena. Počnimo s pripremama.“

Sunce je već bilo na zalasku kada su se Kendra i Set nevoljno

zaputili preko velikog napuštenog travnjaka ka kentaurima. Zlatasti
sjaj isticao je nabrekle mišiće na njihovim grudima, ramenima i
rukama dok su stoički zurili u pravcu ribnjaka.
„Mislim da je trebalo da ostaneš u šatoru“, prosiktala je Kendra.
„Suviše si plahovite naravi. A moraćemo iskreno da ih zamolimo za
uslugu.“
„Zar me stvarno držiš za glupaka?“ odvratio je Set pitanjem.
„Svako ume da moli.“
Kendra ga je sumnjičavo pogledala. „Da li si u stanju ponizno da
preklinješ za uslugu krelca koji će ti to natrljati na nos?“
Oklevao je. „Svakako.“
„Potrudi se da ne upropastiš ovo“, upozorila ga je Kendra,
spustivši ton do šapata. „Upamti, dok budemo puzili pred njima, mi
ćemo zapravo njima manipulisati. Ponos je njihova slabost, a mi ćemo
to iskoristiti da bismo dobili ono što nam je potrebno. Mogu da likuju
koliko hoće, ali ako obave ono što tražimo od njih, na konju smo.“
„A ako nas glatko odbiju?“ upitao je Set.
„Bar smo probali“, jednostavno je kazala Kendra. „I ostaće na
tome. Ne možemo sebi dozvoliti dodatne probleme, zato što nas sutra
čeka dugačka vožnja. Da li si u stanju pristojno da se ponašaš?“
„Jesam“, odvratio je on. Ovog puta zvučao je sigurnije nego
malopre.
„Samo se ponašaj u skladu s onim što ću govoriti“, kazala je
Kendra.
„Dozvoli mi da te prvo predstavim.“
Kentauri uopšte nisu obraćali pažnju na njih dok su se približavali.
Kada su se Kendra i Set konačno našli pred njima, kentauri su
nastavili svečano da zure u nešto što je samo njima bilo zanimljivo.
„Široko Kopito, Oblakovo Krilo, ovo je moja sestra Kendra“,
kazao je Set. „Želela je da vas upozna.“
Oblakovo Krilo se udostojio da ih pogleda. Široko Kopito nije.
„Došli smo kod vas zbog nečeg vrlo hitnog“, kazala je Kendra.
Oblakovo Krilo je načas spustio pogled na nju. Srebrne dlake na
njegovim slabinama se zgrčiše. „Već smo odbili poziv vašeg starooca
da se s njim posavetujemo.“
„Nismo došli da ponovimo poziv“, kazala je Kendra. „Smislili
smo plan kako da dođemo do predmeta koji bi nam mogao pomoći da
zaustavimo ovu pošast. Mnoga ovdašnja stvorenja ponudila su svoju
pomoć, ali nemamo vođu, zato ste nam vi potrebni.“
Sada su je gledala obojica.
Kendra je nastavila. „Moramo da odvratimo pažnju stvorenja tame
koja nadziru ovu oblast da bi moj deka i još nekoliko njih mogli da se
iskradu i odu po pomenuti predmet. Nijedno drugo stvorenje nema
brzinu, niti je u stanju da povede juriš kroz glavni otvor u živici.“
„Nama bi mogli da se suprotstave samo pokvareni kentauri i niko
više“, razmišljao je Oblakovo Krilo, gledajući Široko Kopito.
„Možemo da ostavimo daleko za sobom čuvare satire kad god
hoćemo“, kazao je Široko Kopito.
„Kako da znamo da nam ovaj plan garantuje vođstvo?“ upitao je
Oblakovo Krilo.
Kendra se spetljala i pogledala Seta.
„Deka je voljan da rizikuje svoj život i živote članova svoje
porodice ne bi li ostvario taj plan“, rekao je Set. „Ne možemo
garantovati da će uspeti, ali budemo li pokušali, bar ćemo imati kakve-
takve izglede.“
„Bez vaše pomoći, nećemo saznati ishod“, preterala je Kendra.
„Molim vas.“
„Potrebni ste nam“, kazao je Set. „Ako plan uspe, spasićete
Utočište za bajke mog nesposobnog deke“, pogledao je Kendru,
tražeći od nje da ga podrži.
Kentauri su se nagnuli jedan prema drugome i nečujno se
posavetovali.
„Rukovođenje vam je zaista očajno“, objavio je Široko Kopito,
„ali to nije naš problem. Moramo da odbijemo.“
„Šta?“ povikao je Set. „Vi to ozbiljno? E onda mi je drago što je
ovde pola rezervata. Svi će videti ko besposličari kada je Utočište za
bajke u opasnosti.“
Kendra je ošinula brata pogledom.
„Baš nas briga za sudbinu satira i ljudi, a još manje kako će
reagovati na našu nezainteresovanost“, izjavio je Oblakovo Krilo.
„Hvala u svakom slučaju“, kazala je Kendra i zgrabila Seta za ruku
da ga odvuče. Cimnuo je ruku i oslobodio se.
„Dobro“, nastavio je da se svađa Set. „Samo da znate, ja sutra
izlazim s ostalima. Srećno vam bilo. Da vidim kako ćete izići na kraj s
činjenicom da je jedan dečak hrabriji od vas.“
Kentauri su se ukočili.
„Da li ja to grešim, ili nas je štene nazvalo kukavicama?“ upitao je
Oblakovo Krilo opasnim tonom. „Naša odluka da ne predvodimo vašu
diverziju nema nikakve veze sa strahom. Zaključili smo da je vaš
poduhvat osuđen na propast.“
 Široko Kopito ljutito se zagledao u Seta. „Siguran sam da se
ljudsko dete pogrešno izrazilo.“
Set je prekrstio ruke na grudima i ćutke mu uzvratio pogled.
„Ako ne želi da povuče uvredu“, zloslutno je zaustio Široko
Kopito, „zatražiću zadovoljenje, i to smesta Niko, bio mali ili veliki,
neće ukaljati moju čast.“
„Misliš na dvoboj?“ upitao je Set u neverici. „Dokazaćeš da si
hrabar tako što ćeš prebiti dete?“
„U pravu je“, kazao je Oblakovo Krilo i spustio šaku na rame
Širokog Kopita. „Ko se s decom zamajava ostane popišan.“
„Vas dvoje ste za nas mrtvi“, izjavio je Široko Kopito. „Odlazite.“
Kendra je pokušala da odvuče Seta, ali bio je suviše jak za nju.
„Sve sam mišić, a nigde kičme“, zarežao je Set. „idemo da
pronađemo nekog satira da nas predvodi. Ili možda patuljka. Ostavimo
uplašene ponije da se i dalje diče lažnom časti.“
Kendra je imala želju da zadavi brata.
„Prešli smo preko tvoje uvrede iz sažaljenja“, pušio se Široko
Kopito. „A ti ni pored toga ne odustaješ?“
„Mislio sam da sam mrtav“, rekao je Set. „Odluči se već jednom,
zakeralo.“
Široko Kopito stegao je šake u pesnice, a ogromni mišići na
rukama su mu nabrekli. Na debelom vratu iskočile su mu vene. „U
redu. Sutra u zoru ti i ja ćemo rešiti pitanje moje časti.“
„Nećemo“, odvratio je Set. „Ne borim se s mazgama. Buve su
trenutno moja najveća briga. One, i stvarni problemi koje treba rešiti.
Samo izvoli, ubij me u mom šatoru.“
„Široko Kopito ima pravo da te izazove na dvoboj posle namerno
nanete uvrede“, izjavio je Oblakovo Krilo. „Ja sam svedok.“ Ispružio
je ruku i pokazao na okolni predeo. „Štaviše, ovo mesto je utočište za
stvorenja svetlosti. A ti si ljudsko biće, što znači da si ovde uljez. Kao
i najade -u ribnjaku, Široko Kopito mogao bi da te pogubi ako mu se
prohte i da prođe nekažnjeno.“
Kendra je osetila kako joj se stomak grči. Set je delovao
uzdrmano.
„Ali time nećeš dokazati da si častan“, izjavio je Set gotovo
smirenim tonom. „Ako ti je stalo do časti, budi na čelu sutrašnje
diverzije.“
Kentauri su priljubili glave i tiho porazgovarali. Posle nekoliko
trenutaka su se razdvojili.
„Sete Sorensone“, naglašeno je izgovorio Široko Kopito.
„Nijednom za sve ove duge godine niko mi se nije ovako otvoreno
suprotstavio. Tvoje reči su neoprostive. Jasno mi je da si ih izgovorio
u želji da pridobiješ moju pomoć, mada si to uradio na potpuno
pogrešan način, kao što je bilo pogrešno i laskanje kojim ste se na
početku poslužili. Zbog bezobrazluka što si odbio da mi iziđeš na
dvoboj, trebalo bi da te zgromim ovog časa. Ali znajući da si se
odvažio da izgovoriš te reči iz očajanja, na trenutak ću zaustaviti svoju
šaku i zaboraviti da smo ikada vodili ovaj razgovor ako me na
kolenima zamoliš za oproštaj, izjaviš da si lud i proglasiš sam sebe
kukavicom.“
Set je oklevao. Kendra ga je munula laktom, ali je on ipak
odmahnuo glavom. „Neću da uradim ništa od toga. Ispao bih prava
kukavica kad bih uradio takvo nešto. Povlačim samo to da je moj deka
loše upravljao rezervatom. Bio si u pravu kada si kazao da smo se
pretvarali da ti laskamo.“
Metal je zazvečao i Široko Kopito izvuče ogromni mač iz korica.
Kendra do tada nije primetila kanije koje su mu visile na boku.
Kentaur je podigao sečivo.
„Ovo mi ne pričinjava zadovoljstvo“, zamišljeno je promumlao
Široko Kopito.
„Imam bolju ideju“, kazao je Set. „Ako sutra povedeš diverziju i ja
se živ vratim, izaći ću ti na dvoboj. Tako ćeš na pravi način da
odbraniš svoju čast.“
Kendri se učinilo da je kentauru laknulo. Kratko je porazgovarao s
Oblakovim Krilom.
„U redu“, kazao je Široko Kopito. „Postigli ste ono što ste želeli,
mada će to da vas košta. Sutra ćemo biti na čelu vaše diverzije.
Prekosutra u zoru, rešićemo problem koji si izazvao svojom
drskošću.“
Kendra je stegla Setovu šaku. Ovog puta dozvolio joj je da ga
odvede odatle. Oglasila se tek kada su već bili dobrano odmakli od
kentaura. „Šta je tebi?“ jedva se savladala da ne vikne.
„Nagovorio sam ih da nam pomognu“, kazao je Set.
„Znao si da su arogantni, znao si da možda neće hteti da pomognu,
a ti si ih vređao i vređao! Osim toga što si sam sebi potpisao smrtnu
presudu, ugrozio si i naše šanse da spasemo Utočište za bajke!“
„A opet nisam mrtav“, kazao je on, potapšavši se po stomaku kao
da je zapanjen što je još živ.
„Umalo da budeš. A verovatno ćeš uskoro i biti.“
„Bar još dva dana neću.“
„Ne trči pred rudu. Još nismo ispričali baki i deki šta se dogodilo.“
„Nemoj im reći“, preklinjao ju je Set. Odjednom ga je obuzelo
očajanje. „Situacija je i bez toga prilično loša. Uradiću sve što želiš,
samo nemoj da im kažeš.“
Kendra je podigla ruke. „Sada moliš.“
„Ako im kažeš, neće mi dozvoliti da idem s njima u zdanje, a biću
im potreban. Još će nepotrebno i da se brinu. Neće biti usredsređeni na
poduhvat i praviće greške. Slušaj, možeš im kasnije reći. Možeš me
prikazati kao belosvetskog glupaka ako želiš. Samo sačekaj dok ne
poharam zdanje.“
To je već imalo smisla. „U redu“, pristala je Kendra. „Sačekaću do
sutra posle podne.“
Malo je nedostajalo da promeni mišljenje kada je videla njegov
osmeh.
 OSAMNAESTA GLAVA

Staro zdanje

K endra se oslonila na glatku ogradu gazeba i posmatrala nekoliko

desetina stvorenja koja su zauzimala položaje po polju. Drijade i
hamadrijade okupile su se oko udubljenja u živici kroz koja se mogao
izvršiti prodor. Dorin je poveo skupinu satira do glavne rupe pored
staze. Grupice vila patrolirale su vazduhom u svetlucavim
formacijama. Široko Kopito i Oblakovo Krilo zauzeli su položaje na
sredini polja, blizu Huga i kola.
Nisu sva stvorenja učestvovala. Većina vila lepršala je u blizini
letvi koje su sačinjavale rešetku na drvenoj rivi, zabavljale se među
cvetovima. Svi patuljci do jednog utekli su u svoje šatore, požalivši se
prethodno dedi da trčanje nije njihova jača strana. Posakrivala su se i
druga stvorenja nalik na životinje. Mnogi satiri i nimfe pratili su šta se
dešava iz ostalih gazeba.
Podnevna vrelina bila je neprijatna čak i u hladu. Kendra je
usporeno mahala šakom pred sobom. Nije mogla da vidi Seta, baku,
Vorena, a ni Dejla. Razmontirali su jedan šator, legli u kola i pokrili se
njime. Deka je stajao ispred kola i podbočen nadgledao poslednje
pripreme.
Kendra je održala reč i nikome nije pomenula Setov dogovor sa
Širokim Kopitom. Baka i deka bili su presrećni kada su čuli da će im
kentauri pomoći da izvedu diverziju. Kendra se svojski trudila da i ona
bude isto toliko zadovoljna.
Deka je podigao maramicu u vazduh, kratko mahnuo njome i
pustio je da padne. Kada je svilenkasti kvadratić dodirnuo tle,
Oblakovo Krilo se propeo, a konjski mišići uzburkali su mu se ispod
srebrne dlake. U jednoj ruci stezao je ogromni luk, a preko širokih
leđa visio mu je tobolac sa strelama veličine koplja. Široko Kopito je
izvadio iz korica svoj ogromni mač. Kada je zamahnuo njime, polirana
oštrica uhvatila je sunčeve zrake.
Kentauri su zajedno pojurili preko trave ka otvoru u živici.
Kopitima koja su se kretala toliko brzo da su bila kao nevidljiva
podizali su uvis busene treseta, galopirajući s takvom lakoćom da je
Kendra ostala bez daha. Rame uz rame probili su se kroz otvor i
pregazili tamne satire koji su nameravali da ih spreče.
Iz grla dvadeset satira zaorio se pobednički poklič. Odvojili su se
od živice s obe strane rupe i krenuli za kentaurima. Kada su izbili na
drugu stranu, raspršili su se u svim pravcima. S njima je trčalo i
nekoliko hamadrijada. Satiri su bili brzi i spretni, ali su ih nimfe ipak
posramile. One su naizgled više letele nego što su trčale i s lakoćom su
ostavljale za sobom progonitelje.
Kendra se osmehnula u sebi. Nijedan napaljeni satir nikada neće
uhvatiti hamadrijadu koja ne želi da bude uhvaćena!
Drijade i satiri su se, često četvoronoške, provlačili kroz skrivene
otvore u živici duž oboda polja. Vile su preletale preko živice zida i
nestajale put neba kada bi ih pojurile njihove senovite sestre. Satiri
koji su sve to posmatrali s drvene rive počeli su da zvižde, udaraju
kopitima i uzvikuju ura. Mnoge najade isplivale su na površinu. S
glava im se cedila voda. Razrogačenim očima posmatrale su gungulu.
Usred sve te zbrke, Hugo je pojurio napred povukavši kola za
sobom. Deka se sakrio ispod šatora s ostalima. Kendra je zadržala dah
kada je nezgrapni golem neometano protutnjao kroz otvor u živici i
kada su kola tandrčući nestala s vidika.
Pošto su kola prošla kroz glavni otvor, nekoliko visokih drijada
krenulo je za njima. Na drugoj strani razišle su se u različitim
pravcima. Za njima su se vukle lepršave odore i dugačke kose. Satiri i
hamadrijade počeli su da se vraćaju. Provlačili su se ispod živice ili
prolazili kroz otvor. Jedni su se smejali, drugi bili usplahireni.
Kendra se okrenula da ponovo pogleda najade, njihova kosa
obrasla u korov presijavala se od mulja, a vlažna lica delovala su im
iznenađujuće krhko i mlado za stvorenja čija se omiljena zabava
sastoji u davljenju ljudi. Kendra je uhvatila pogled jedne od njih i
mahnula joj. Na to su sve one brže-bolje zaronile.
U nekoliko narednih minuta vile, satiri i drijade nastavili su da se
vraćaju. Na polju su ih raširenih ruku čekali njihovi prijatelji. Većina
je potom nastavljala nestrpljivo da iščekuje dolazak ostalih voljenih.
Prošlo je još nekoliko minuta i povratnici su se proredili. Kroz
otvor su u punom trku projurili kentauri, čije su slabine bile
prekrivene penom, ostavivši roj tamnih vila ispred živice. U tobolcu
Oblakovog Krila nalazile su se samo još dve strele.
Ni pun minut posle njih, izvrdavajući i boreći se protiv nekoliko
tamnih satira, kroz rupu je prošao i Dorin, predvodeći skupinu očajnih
satira. Pet-šest satira je odgurnulo protivnike, posrćući prošlo kroz
otvor u živici i bacilo se u naručja prijatelja.
Kendra je ugledala poznatu priliku na ivici polja. Bio je to Verl.
Njegovo snežno belo krzno bilo je zamršeno i prljavo, grudi i ramena
bili su mu izujedani i izgrebani. Naprezao se da zakorači. Uspeo je da
stigne do polja, ali je razrogačio oči u panici kada ga je nevidljiva
prepreka sprečila da uđe. Kendra je gledala kako se njegovo detinjasto
lice krivi i pretvara u lice jarca, kako njegovo belo krzno tamni. Crni
satiri su ga blejeći napali s leđa i oborili. Nekoliko trenutaka kasnije,
kada je Verl ustao, imao je glavu jarca i krzno crno poput samurovine.
Satiri i hamadrijade povukli su se od otvora. Kendra je sišla niz
stepenice gazeba i potrčala ka Dorinu.
„Jesu li uspeli da umaknu?“ dahćući je upitao satir.
„Jesu“, odvratila je Kendra. „Strašno mi je žao Verla.“
„Gadno stvarno“, složio se Dorin. „Dobro je što se većina nas
vratila. Najgore je bilo kada je jato tamnih vila sateralo u ćošak jednu
od najmoćnijih drijada. Brzo su uspele da je promene, a onda je ona
krenula na nas. Vidim da su se i kentauri vratili.“ Pokazao je glavom u
pravcu Širokog Kopita i Oblakovog Krila, koji su stajali okruženi
uzbuđenim satirima, smrknuto trpeći njihovo ponizno laskanje.
„Bili su brzi“, kazala je Kendra.
Dorin je klimnuo glavom dok je pokušavao da obriše blato s
ključne kosti. „Odlično trče, a umeju i da se bore. Oblakovo Krilo
zakucao je dva tamna satira za drvo jednom jedinom strelom. Široko
Kopito je zavrljačio tamnu drijadu u jarak. Negde pred kraj pojavio se
tamni kentaur i primorao ih da se povuku.“
Široko Kopito i Oblakovo krilo okrenuli su leđa svojim
obožavaocima i otkasali. Kendra je sva očajna zurila u mišićava leđa
Širokog Kopita. Ako Set preživi vratolomije u zdanju, sačekaće ga
smeđi kentaur. Kendra se zapitala ne bi li njenom bratu bilo bolje da
se pretvori u senku.

Set je zajedno s još četiri tela udisao ustajali topli vazduh pod
šatorom. Zatvorio je oči i pokušao da se usredsredi na nešto drugo
kako ne bi mislio na trenutnu nelagodnost koja ga prožima. Zamišljao
je kako bi bilo prijatno proviriti ispod šatora i osetiti vetar na licu dok
Hugo juri putem. Dan je bio topao i sparan, ali ni prineti zapari pod
šatorom.
Za Seta je ovo jutro bilo nadnaravno. Gledao je koze i srne kako
lutaju po polju i mrmote kako se okupljaju u svom kampu pored
ribnjaka. Deka je proveo dosta vremena razmatrajući plan s dva konja
i izdajući naređenja neobično pokretnoj gomili kamenja.
Kendra je Setu pokazala koja koza je Dorin i bila im je prevodilac
kada su jedan drugome poželeli sreću. Set je čuo samo blejanje i
meketanje.
Čitav prizor oko ribnjaka delovao je toliko ludački da se Set na
trenutak zapitao ne izaziva li mleko zapravo ludilo. A kada ga je
gomila kamenja podigla i nežno spustila na kola, bilo mu je jasno da
se tu događa i nešto više od onoga što njegove oči razabiraju. Kola su
iznenada poskočila i Set je udario glavom o njihov bok. Uhvatio se za
glavu i otpuzio ka sredini pretrpanih kola, gde je glavu položio na
prekrštene ruke i pokušao da se opusti dok je udisao zagušljiv vazduh.
Na početku vožnje bio je uplašen jer je dobro znao da se tamna
stvorenja mogu stuštiti na njih u svakom trenutku. Što su dalje
odmicali, međutim, izgledi za to bili su sve manji. Plan je očigledno
uspeo. Sada samo treba da stignu do zdanja pre nego što se poguše.
Setova glavna briga postale su neprijatnost i dosada. Dok je ležao
praktično nepomičan i sav znojav, zamišljao je da prislanja lice uz
otvor klima-uređaja i da ga zapahnjuje svežina. Zamišljao je kako
ispija naiskap veliku čašu ledene vode. Čaša je toliko hladna da ga
bole šake, a voda toliko ledena da mu zubi cvokoću.
Ležao je pored Vorena i želeo da razgovara s njim, ili bar da se
jedan drugome šapatom požale, ali mu je bilo strogo zabranjeno da
izusti ijednu jedinu reč. Odlučio je da se pridržava naređenja. Mirovao
je i ćutao, čak je potiskivao i kašalj. A kola su se u međuvremenu i
dalje kotrljala.
Set je gurnuo ruku u džep i napipao grumen morževog putera u
plastičnom omotu. Svi su imali kod sebe malo morževog putera, za
svaki slučaj. Možda će u nekom trenutku za njih biti bolje da vide
magična stvorenja nego da i dalje budu slepi kod očiju. Poželeo je da
ga pojede, tek da bi nečim skrenuo misli s ovog mučenja. Kako se nije
setio da ponese neku bombonu? Ili vodu? Tugovao je za svojim
priborom za hitne slučajeve, koji je ostao ispod kreveta. Kako mu nije
palo na pamet da ga uzme pre nego što se spustio niz stepenice pune
zamki? Unutra je imao šarene bombone! Vožnja je postala truckavija,
kao da je Hugo vukao kola preko džinovske daske za pranje rublja. Set
je čvrsto stegao vilicu da bi sprečio klopotanje zuba. Mucave vibracije
sprečavale su ga da misli.
Kola su se konačno naglo zaustavila. Set je čuo šuškanje. Deka je
provirio ispod šatora.
„Nalazimo se na ivici dvorišta“, tiho je objavio deka. „Kao što sam
se i plašio, Hugo ne može dalje. Izlazimo. Za sada ne vidim nikakvu
opasnost.“
Set je bio zahvalan što može da ispuzi ispod šatora. Bilo mu je
lakše kada je video da su i ostali zajapureni i znojavi isto koliko i on.
Odeća mu se zalepila za telo, i mada vazduh nije bio onako svež
koliko se nadao da će biti, ipak je bio prijatniji od zapare u kolima.
Iza kola se protezao put popločan oštećenim kamenim pločama, s
obe strane oivičen ostacima starih brvnara i koliba. Mnoge kamene
ploče bile su pomerene i iz nastalih pukotina rastao je visoki korov.
Sad mu je bilo jasno zašto je pred kraj putovanja imao utisak da se
voze preko daske za pranje rublja. Set je već jednom prošao tuda,
trebalo je da se seti o čemu je reč!
Put se ispred njih pretvarao u prilaz u obliku petlje koji je vodio do
samog golemog zdanja i potom se vraćao nazad. U poređenju s
vremešnim putem i oronulim građevinama pored njega, zdanje je bilo
u odličnom stanju. Zgrada je bila dvospratna i oslanjala se na četiri
veličanstvena stuba s prednje strane. Puzavice su izvršile invaziju na
sive zidove, a teške zelene žaluzine štitile su prozore.
Set je otvorenih usta zurio u zgradu, pokušavajući da shvati u
čemu je ta sablasna razlika u odnosu na izgled zdanja koji je upamtio.
Sada se iz svih pravaca na stotine vitkih crnih konopaca sticalo u
njemu, ulazeći kroz zidove. Njih nekoliko bilo je prilično debelo, dok
je većina bila tanka i jedva se videla. Senoviti konopci vijugali su u
svim pravcima od imanja. Mnogi od njih nestajali su u tlu, dok su se
pojedini obavijali oko okolne vegetacije.
„Kakve su to žice?“ upitao je Set.
„Žice?“ upitao ga je deka.
„Konopci, strune, šta god“, pojasnio je Set. „Svuda ih ima.“
Ostali su se zabrinuto zagledali u njega.
„Ne vidite ih?“ Set je znao odgovor i pre nego što ga je čuo.
„Nema nikakvih žica“, potvrdio je Voren.
„Već sam video takve konopce“, kazao je Set. „Bili su povezani sa
stvorenjima tame. Izgleda da svi ti konopci vode do zdanja.“
Deka je napućio usne i huknuo. „Otkrili smo izvesne nagoveštaje
da je krivac stvorenje koje je na neki način uspelo da se udruži s
Kurisokom. Takođe smo saznali da je utvara koja se javlja na ovom
imanju u nekakvoj vezi s demonom.“
„Šta bi to moglo da bude?“ upitao je Voren.
„Bilo kakvo stvorenje“, odvratio je deka. „Kada se udružilo s
Kurisokom, postalo je nekakvo novo biće.“
„A ako se udružilo s demonom, kako može da bude ovde?“ upitao
je Dejl. „Kurisok ne može da napusti svoju oblast.“
Deka je slegnuo ramenima. „Ako treba da nagađam, rekao bih da
je u pitanju veza na daljinu. Nešto kao tamni konopci koji očigledno
povezuju čudovište u zdanju s potamnelim stvorenjima širom
rezervata.“
„Hoćemo li ipak po taj artefakt?“ upitao je Voren.
„Ne vidim šta drugo“, odvratio je deka. „Može se desiti da
Utočište za bajke ne preživi do naredne nedelje. Možda nam je ovo
poslednja šansa. Osim toga, ne možemo planirati da pobedimo to što
ovde boravi dok ne utvrdimo šta je posredi.“
„Slažem se“, rekla je baka.
Dejl i Voren samo su klimnuli glavom.
 Deka je pogledao na sat. „Bolje da krenemo dok još možemo.“
Huga su ostavili pored kola, a deka je ostale poveo ka stepeništu
ispred ulaza. Set je sve vreme bio na oprezu i osmatrao okolinu u
potrazi za sumnjivim životinjama, ali nije primetio nikakav znak
života. Nije bilo ni ptica, ni veverica, ni insekata.
„Tišina“, sumnjičavo je promumlao Dejl.
Deka je podigao šaku i zavrteo kažiprstom, predloživši im da
obiđu zdanje. U neposrednoj blizini kuće Set je bio primoran da
dodirne neke od tamnih konopaca. Laknulo mu je kada je utvrdio da
su neopipljivi poput senke. Set je bio spreman za napad u svakom
trenutku, naročito dok su obilazili oko ćoškova, ali su čitavu zgradu
obišli ne naišavši ni na jednu prepreku. Uočili su nekoliko dovoljno
niskih prozora kroz koje bi eventualno mogli da uđu, kao i vrata iza
kuće.
„Prošlog puta ulazna vrata bila su otključana?“ deka je šapatom
upitao Seta.
„Jesu.“
„Rut i ja ćemo ući kroz njih“, kazao je deka. „Voren na vrata iza
kuće. Dejle, ti odaberi neki od bočnih prozora, a ti, Sete, sačekaj
napolju. Ako pretrpimo neuspeh, ti se smesta vrati do Huga. Ostani
samo ako budeš imao valjani razlog da to ne uradiš, i obavesti sestru i
ostala stvorenja. Ako postanemo senke, pokušaćemo da stupimo s
vama u vezu. Ne zaboravite, moramo da stignemo do najsevernije
sobe na drugom spratu.“ Rukom je pokazao koja je severna strana
zdanja. „Verovatno se nalazi na kraju hodnika. Kombinacija za
otvaranje sefa je 33-22-31.“ Pogledao je na sat. „Imamo nekih sedam
minuta.“
„Šta će biti znak za pokret?“ upitao je Voren.
„Zvižduk“, kazao je deka, prinevši dva prsta usnama.
„Obavimo to već jednom“, kazao je Dejl.
Voren i Dejl zaviše za ugao zdanja i nestadoše s vidika, a deka i
baka krenuše uz stepenice. Deka je pritisnuo kvaku ulaznih vrata,
uverio se da nisu zaključana i koraknuo unazad, ne skidajući pogled sa
sata. Set je snažno stisnuo pesnice. Kada je opustio prste, video je da
je noktima utisnuo male polumesece u dlanove.
Ne skidajući pogled sa sata, deka je polako podigao prste do
usana. Kroz tišinu se razlegao prodorni zvižduk. Baka je ušla kroz
prednja vrata odmah posle deke, stežući u jednoj ruci samostrel, a u
drugoj eksplozivni prah. Deka je potom zatvorio vrata.
Neko je na bočnoj strani kuće lomio drvo i razbijao staklo. Set je
pretpostavio da to Dejl ulazi kroz prozor. Ponovo je zavladala tišina.
Set je razmrdao ruke i nekoliko puta raširio i skupio prste na
nogama. Imao je osećaj da mu srce kuca u dlanovima. Zuriti u
utihnulu kuću pravo je mučenje. Mora da vidi šta se unutra dešava.
Kako može da proceni da li postoji valjani razlog da uđe i pomogne
ako ne zna šta se dešava? Set se popeo stepenicama na prednji trem,
gurnuo ulazna vrata i provirio kroz nastalu pukotinu. Unutrašnjost
kuće nije se promenila u međuvremenu... bila je lepo nameštena, ali
sve u njoj prekrivali su ukrasi od paučine i prašina u debelim
slojevima. Baka i deka stajali su skamenjeni u podnožju stepeništa. Na
vrhu stepenica ugledao je kovitlac prašine koji se podizao od poda do
tavanice. Sve žice i konopci različite debljine sticali su se u tom
kovitlacu, u ugrušku senke čiji je oblik neodređeno podsećao na
ljudsku priliku.
Set je zakoračio kroz vrata. Vazduh je bio leden. Iz usta mu je
izlazio beličasti dah. Ruka u kojoj je baka držala samostrel
podrhtavala je kao da se upinje da je podigne.
Kovitlac prašine počeo je đa klizi niz stepenice. Setovi skamenjeni
deka i baka nisu ni pokušali da mu se sklone s puta. Iako on nije
iskusio parališući užas kojije obuzeo deku i baku, hladnoća je bila
stvarna, a prizor stravičan. Ako ništa ne preduzme, njegovi deka i baka
osuđeni su na propast... crno središte senovite pošasti stuštiće se na
njih.
Izvadio je moržev puter iz džepa, pocepao kesu, umočio vrh prsta
u njega i gurnuo prst u usta. Kada je progutao puter, prizor je postao
jasniji. Stub prašine je nestao i zamenila ga je avetinja od žene uvijena
u crne halje. Njena bosa stopala lebdela su na nekoliko centimetara od
stepenica.
Set ju je prepoznao! To je isto ono priviđenje koje mu se ukazalo
na tavanskom prozoru u Noći ivanjskoj prošle godine! Borila se pored
Mjurijel i Bahumata u bici u Zaboravljenoj kapeli!
Sve tamne niti sticale su se u njoj. Njena odeća i koža utapali su se
u senku. Oči su joj bile crne praznine. Ustalasane trake materijala
protezale su se od tog priviđenja prema deki i baki. Pokretale su se kao
da ih mami lagani povetarac.
„Deko! Bako!“ povikao je Set. Nisu se pomerili. „Stene! Rut!
Bežite!“ Set je vrisnuo toliko glasno da je izgubio glas. Ni deka ni
baka nisu se trgnuli. Priviđenje je zastalo. Njene jame bez duše na
trenutak su se zagledale u Seta. Set je potrčao ka deki i baki. Kretao se
brže od tkanine, ali je morao da pređe veću razdaljinu. Žilice od crnog
materijala stigle su prve i ščepale deku i baku Sorenson poput pipaka.
Set se klizajući zaustavio i u šoku gledao kako ih senka savladava.
Set se okrenuo i istrčao kroz prednja vrata. Deka i baka postali su
senke. Mora da požuri. Možda još može da spase Dejla ili Vorena.
Dok je trčeći obilazio kuću, Set je uporno pokušavao sam sebe da
ubedi kako će naći načina da deku i baku vrati u prvobitno stanje. I
Tanua i Koltera. Pitao se koliko je još vremena ostalo dok se sef ne
pojavi. Čak i ako niko drugi ne uspe da stigne do prostorije na drugom
spratu, on mora. Mora se dočepati artefakta.
Razvaljene žaluzine i razbijeno staklo pokazali su mu kroz koji je
prozor Dejl ušao. Set je skočio, uhvatio se za ispust i podigao na
njega. Dejl je stajao leđima okrenut ka prozoru u prašnjavom salonu.
Bio je nepokretan.
„Dejle, povuci se“, prosiktao je Set. „Moraš da izađeš odatle.“
Dejl ničim nije pokazao da je čuo upozorenje. Nije se trgnuo. A
onda je Set kroz vrata, s druge strane Dejla, ugledao priviđenje koje je
klizilo ka njima.
Set je skočio na tle i odjurio iza kuće. Možda mu pođe za rukom
da ustrči uz stepenice dok ta dama senka bude prisvajala Dejla.
 Širom je otvorio vrata iza kuće i ugledao Vorena raskrečenog na
suprotnom kraju kuhinje. Izgleda da je pokušao da puzi pre nego što
se skamenio.
Koliko dugo bi mu trebalo da izvuče Vorena napolje? Da li će za
to vreme propustiti šansu da se popne na drugi sprat? Možda, ali ne
može tek tako da ga ostavi tamo! Set je čučnuo, podvukao ruke ispod
Vorena i počeo da vuče krupnog čoveka preko pločica ka vratima.
„Sete“, zadahtao je Voren.
„Tu si?“ iznenađeno je upitao Set.
Voren je podvukao stopala pod sebe i Set mu je pomogao da
ustane. „Tako je hladno... kao u grobu“, promrmljao je Voren.
„Moramo da požurimo“, uzviknuo je Set. Krenuo je preko kuhinje,
ali ga Voren nije sledio. Ponovo se bio ukočio.
Set se vratio do Vorena i uhvatio ga za ruke. Oči su mu ponovo
živnule.
„Tvoj dodir“, promrmljao je Voren.
„Trči“, kazao je Set, odvukavši prijatelja do predvorja. Voren je
usput posrtao, ali je uspeo da postigne zavidnu brzinu. Stigli su do
podnožja stepenica i počeli da se penju. Voren je teško disao i saplitao
se, ali je ipak nekako napredovao uz stepenice, pridržavajući se
slobodnom rukom za gelender. Set se trudio da ga što jače vuče.
Kada se osvrnuo i pogledao niz stepenice, Set je video da se
priviđenje senka vraća u predvorje. Odore su joj se širile i talasale sa
snenom sporošću dok je klizila ka njima, levitirajući napred i uvis.
Set i Voren stigli su do hodnika na prvom spratu i prošli pored
fotografije Patona i Lene na zidu. Set je držao Vorena obema
rukama... dodatni kontakt izgleda da ga je okrepio. Posrćući su stigli
do podnožja stepeništa koje je vodilo na drugi sprat u trenutku kada je
avetinja prispela na prvi i lebdeći se zaputila niz hodnik.
Uspeli su da prevale dobar deo puta do drugog sprata, ali se Voren
u jednom trenutku gadno sapleo, iskliznuo Setu iz ruku i skotrljao niz
nekoliko stepenika. Završio je kao nepokretna gomila. Set se stuštio
do njega i obema rukama stegao jednu Vorenovu.
 Voren se zagledao u njega, zenice su mu bile neravnomerno
proširene, a iz ugla usta curkala mu je krv. „Idi“, Voren mu je nemo
pokazao. Zavukao je šaku u vrećicu za pojasom i napunio je
eksplozivnim prahom.
Priviđenje senka pojavilo se u podnožju stepenica, a iza njega su
se vukle bezbrojne tamne žice. Voren je bacio prah na nju. Nije se
začulo ni pucketanje, niti je usledio blesak. Njene lepršave halje
potekle su ka njima.
Set je pustio prijatelja i pojurio uz stepenice, preskačući po dve
odjednom. Ako ne uspe da se dočepa artefakta, sve ove žrtve biće
uzaludne. Na drugom spratu pojurio je hodnikom ka severnom kraju
zdanja. Laknulo mu je kada je video koliko brzo može da trči kada ne
mora da vuče Vorena. Pogled mu je sve vreme bio uprt u vrata na
kraju hodnika. Brzo je pokretao noge i ruke sve dok ramenom nije
udario o vrata i ščepao kvaku.
Vrata su bila zaključana.
Set se udaljio nekoliko koraka i šutnuo ih. Zatresla su se, ali se
nisu otvorila. Od udarca ga je zabolela cevanica. Ni drugi udarac
nogom u vrata nije urodio plodom. Povukao se nekoliko koraka,
sagnuo i jurnuo spuštenih ramena, preobrazivši se u projektil. Nije
ciljao u vrata, već iza njih. Drvo je puklo i rascepilo se, vrata su se
širom otvorila i Set se stropoštao unutra na sve četiri.
Ustao je i što je bolje mogao zatvorio razvaljena vrata. Soba u koju
je provalio bila je prostrana i imala je dva zatvorena prozora. Ogromni
orijentalni ćilim prekrivao je pod od tvrdog drveta. Duž jednog zida
bile su police za knjige. Pored kreveta s baldahinom, u delu za
sedenje, nalazilo se nekoliko stolica. Sef nigde nije video.
Da li su bili u pravu što nisu uzeli u obzir pomeranje sata? Možda
se sef već bio pojavio i nestao? Ili tek treba da se pojavi? Možda je sef
već tu, ali je skriven. Ma kako da glasi odgovor na sva ova pitanja,
Setu je preostalo svega još nekoliko sekundi pre nego što se pridruži
ostalima kao senka.
Odjurio je do police za knjige, mahnito vadeći gomile knjiga u
nadi da će u zidu pronaći skriveni sef. Kada to nije urodilo plodom,
okrenuo se i stao pogledom da seva po prostoriji. A onda ga je
ugledao, nalazio se u uglu u kome ga trenutak ranije nije bilo težak
crni sef, visok gotovo kao i Set, sa srebrnim brojčanikom na sredini.
Set se stuštio ka sefu i stao da okreće brojčanik. Okretao se glatko,
za razliku od brojčanika na njegovom ormariću, koji je bio veoma
ćudljiv, i blago je kliknuo na svakom odgovarajućem broju. Okrenuo
je brojčanik dvaput udesno do broja 33, zatim jednom ulevo do 22, a
onda se vratio na 31. Kada je povukao ručicu, vrata su se tiho otvorila.
 Na podu sefa nalazio se jedan jedini predmet, zlatna kugla
tridesetak centimetara u prečniku. Na njenoj uglačanoj površini bilo je
nekoliko brojčanika i dugmadi. Set nije mogao ni da pretpostavi čemu
služi taj neobični uređaj.
Izvadio je kuglu iz sefa. Bila je nešto teža nego što je izgledala. U
sobi je bilo hladno kada je ušao, ali je temperatura sada naglo padala.
Koliko li je blizu gospa senka? Možda je već pred vratima.
Set je odjurio do prozora i otvorio žaluzine. Ispred ovog prozora
nije bilo krova, a dvorište je daleko od njega. U očajanju je počeo da
pritiska dugmad na kugli.
A onda odjednom više nije bio sam u sobi.
Pred njim se pojavio visoki brkati muškarac. Na sebi je imao belu
košulju zavrnutih rukava, sive pantalone s tregerima i crne čizme. Bio
je prilično mlad i čvrste građe. Set je istog časa prepoznao brkajliju s
fotografija. Bio je to Paton Bardžis.
„Ti mora da si najmlađi obijač sefova kojeg sam ikada video“,
prijateljski je kazao Paton, a onda mu se izraz lica promenio. „Šta se
dešava?“
Vrata sobe uz tresak su se otvorila. Na pragu je lebdelo priviđenje.
Znoj je istog časa orosio Patonovo čelo i on se ukočio. Pokušao je da
se okrene, ali je njegovo telo uspelo samo nekoliko puta blago da se
trgne. Set ga je uhvatio za ruku i Paton se istog časa okrenuo oko
svoje ose ka priviđenju. „Zdravo, Efira.“
Priviđenje je ustuknulo.
„Šta ti se dogodilo?“ Dok je govorio, Paton se povlačio ka
prozoru, ne ispuštajući Setovu ruku iz svoje. „Pretpostavljam da je
tama uvek predstavljala silaznu spiralu.“
„Nema krova“, tiho ga je upozorio Set.
Paton se okrenuo i skočio na ispust prozora. Izvukao je ruku iz
Setove i skočio, ali ne dole, već uvis. Izvio se i dohvatio grede na
krovu iznad. Obuhvatio je gredu nogama i podigao se. Zatim je
ispružio jednu ruku. „Hajde.“
Efira je dolebdela u sobu besnog izraza lica. Odmotavala je
tkaninu, koja se mreškajući zaputila ka Setu. Stežući kuglu u jednoj
ruci i slepo verujući Patonu, Set se popeo na ispust, ispružio slobodnu
ruku i odgurnuo se. Paton ga je čvrsto uhvatio za zglob i podigao na
krov.
„Moramo što pre odavde“, kazao je Set.
„Ko si ti?“
 „Čuvarev unuk. Utočište za bajke na ivici je uništenja.“
Paton je jurio preko krova, šindra je stenjala i pucala pod njegovim
čizmama. Set ga je sledio. Paton je trčao ka uglu krova u čijoj blizini
je raslo visoko drvo. Ne misli valjda da skoči!
Paton se bez oklevanja otisnuo s krova i uhvatio za granu, koja se
pod njegovom težinom povila i pukla. Pustio ju je i uhvatio se za onu
ispod nje. Prebacujući šaku preko šake, Paton je napredovao ka stablu.
Kada je stigao do njega, zanjihao se i seo na granu. „Baci mi
hronometar.“
„Očekuješ od mene da skočim?“
„Kada je skok jedino rešenje, onda skočiš. I pokušaj da ne
promašiš. Baci kuglu.“
Set je bacio kuglu Patonu, a ovaj ju je spretno uhvatio jednom
rukom. „Koju granu da odaberem?“
„Vidiš onu levo od mene“, kazao mu je Paton. „Ostavio sam ti
najbolju.“
Dotična grana bila udaljena gotovo tri metra od krova i na nekih
metar i po, dva ispod njega. Neće mu biti teško da je promaši.
Zamislio je kako šakama udara o granu, ali ne uspeva da se čvrsto
uhvati za nju.
„Ne razmišljaj“, naredio je Paton. „Zatrči se nekoliko koraka i
skoči. Izgleda teže nego što jeste. Svako bi to mogao.“
Set se zagledao u tle ispod. Pad s ove visine gotovo sigurno bi ga
ubio. Povukao se preko šindre, koja mu je krckala pod nogama.
Kada je pogledao preko ramena, Set je ugledao priviđenje kako
lebdi ka njemu duž krova. To je bio dodatni podsticaj koji mu je bio
potreban. Napravio je tri koraka i bacio se s krova. Dok je padao,
grana se izdigla u susret njegovim ispruženim rukama. Trapavo se
uhvatio za nju, ali je nije ispustio. Grana se samo zatresla, nije pukla.
I Set je poput Patona krenuo ka deblu prebacujući šaku preko šake.
Paton se već spuštao. Set je nesmotreno silazio, brinula ga je, naime,
ona dama senka iznad njega. Grane su prestajale na neka tri metra od
tla. Trenutak je ostao da visi, a onda se pustio. Paton ga je uhvatio.
 „Znaš li kako ćemo da se izgubimo odavde?“ upitao je Paton.
„Hugo“, rekao je Set. „Golem.“
„Povedi.“
Pojurili su preko dvorišta. Set se osvrnuo, ali više nije video Efiru.
„Gde je otišla?“
„Efira prezire sunce“, kazao je Paton. „Teško joj je i na krov da
iziđe. Nikada nije bila naročito brza, a deluje mi i potištenije nego
ikad. Zna da ne može da nas uhvati, zato nije krenula u poteru za
nama. Imaš li pojma šta joj se dogodilo?“
„Znaš li za povratnika u šumarku u Dolini okruženoj s četiri
brda?“
Paton ga je iznenađeno pogledao. „Da, znam za njega.“
„Mislimo da se Kurisok dočepao klina od kojeg je poticala
povratnikova snaga.“
„Kako je povratnik ostao bez klina?“
Stigli su do kola i popeli se u njih. „Kreni, Hugo“, dahtavo je
kazao Set, „što brže možeš, trči ka ribnjaku.“ Kola su zakloparala po
zapuštenom putu. Set je našao malo eksplozivnog praha i podelio ga s
Patonom. „Ja sam izvukao klin.“
„Ti?“ zapanjeno ga je pogledao Paton. „Kako?“
„Kleštima, a zapravo pomoću napitka za hrabrost.“
Paton je posmatrao Seta sa osmehom na licu. „Mislim da ćemo se
nas dvojica odlično slagati.“
„Motri na stvorenja tame“, kazao je Set. „Između Kurisoka, dame
senke i tog klina počela je da se širi pošast koja po celom Utočištu za
bajke stvorenja svetlosti pretvara u stvorenja tame. Tamne vile,
patuljci, satiri, drijade, kentauri, brovniji... svi odreda. Kada tama
zahvati ljudska bića, ona se pretvore u ljude senke.“
Paton se zlobno smeškao. „Izgleda da sam uleteo u veću gužvu
nego što sam planirao.“
„Sto me podseti“, rekao je Set, „otkud ti ovde? Nisi čak ni star.“
„Hronometar je jedan od artefakata. On ima moć nad vremenom.
Niko ne zna šta on sve može. Naučio sam nekoliko trikova. Pritisnuo
sam određenu dugmad na hronometru, znajući da ću se, kada ponovo
budu pritisnuta, pojaviti u tom trenutku u vremenu i ostati tri dana.
Možda si ti pritisnuo dugme i pozvao me ovamo.“
„Šališ se“, rekao je Set.
„Pritisnuo sam to dugme samo kao dodatnu predostrožnost da bih
mogao da zaštitim artefakt. Pretpostavio sam da će lopov koji ga
ukrade pritisnuti dotično dugme i da ću uspeti da mu ga ukradem kada
se pojavim. Nisam ni sanjao da ću se uvaliti u ovakvu nepriliku.“
„Moj deka Sorenson je senka. Kao i moja baka. Svi su postali
senke osim moje sestre Kendre.“
„Zašto idemo do ribnjaka?“
„Tamni brovniji zauzeli su kuću. Tamna stvorenja, međutim, ne
mogu da uđu u ribnjak.“
„Svetilište, tako je.“ Paton se zamislio. Oklevajući je progovorio:
„Šta je sa Lenom? Da li je već umrla?“
„Nije, ponovo je postala najada.“
„Šta? To nije moguće.“
„U poslednje vreme dogodilo se mnogo nemogućih stvari“, rekao
je Set. „Duga je to priča. Lena nam je kazala za sef. Trebalo bi da se
zavučemo pod šator“, kazao je Set i stao da ga navlači preko glave.
„Zašto?“
„Svuda unaokolo su tamna stvorenja. Nismo popili mleko pre
nego što smo se zaputili ka zdanju. Sakrili smo se ispod šatora i
nijedno tamno stvorenje nije nas gnjavilo.“
Paton je pogladio brkove. „Ja ne moram da pijem mleko da bih
ovde video ta stvorenja.“
„Malopre sam pojco malo morževog pulera, tako da ih sada i ja
vidim. Neće nam mnogo koristiti da se sakrijemo.“
„Posle onoga što se desilo u zdanju, kladim se da možemo
očekivati ozbiljnu zasedu. Trebalo bi da izbegavamo staze. Neka
Hugo ostavi kola i odnese nas do ribnjaka najkraćim putem.“
Set je razmislio o tome. „Moglo bi da uspe.“
„Svakako da će uspeti“, kazao je Paton i namignuo mu.
 „Hugo, stani“, naredio je Set. Golem ga je poslušao. „Kola ćemo
ostaviti ovde, a ti ćeš nas odneti što bržemožeš nazad do ribnjaka.
Potrudi se da nas ne vidi nijedno stvorenje. Ponesi i šator, biće nam
potreban u utočištu.“
Golem je prebacio šator preko ramena, uzeo Seta u jednu ruku a
Patona u drugu, sišao s puta i otkaskao u šumu.
 DEVETNAESTA GLAVA

Dvoboj

D orin je trčao duž drvene rive, dobujući kopitima po izbledelim

daskama. Sledio je Rondusa, naočitog satira krzna boje meda i
roščićima izvijenim u stranu. Rondus je dahćući presekao kroz jedan
gazebo i stuštio se niz stepenice na livadu. Dorin je bio samo nekoliko
koraka iza njega. Zaleteo se u krupnog satira. Zajedno su se zakotrljali
preko trave, od koje su im ostali zeleni tragovi po koži.
Dorin je brzo ušao i krenuo za malenom hamadrijadom kratke
paperjaste kose. Rondus se zaleteo u sitnog mršavog satira i obmotao
noge oko njega u divljačkom zagrljaju. Maleni satir zakevtao je i
srušio se.
 Kendra je sedela u stolici od pruća u obližnjem gazebu i
posmatrala ragbi trening. Svako ko bi bio oboren postajao je obarač.
Igra se završavala kada bi i poslednji učesnik bio oboren. Poslednji
oboreni postajao je prvi obarač u narednoj rundi.
Hitra hamadrijada već je nekoliko puta spretno umakla Dorinu, aii
on je uporno nastavio da je juri dok konačno nije uspeo da spusti šaku
na njen struk, podigne je u naručje i posedne na travu. Satiri su obarali
jedni druge kao da je cilj igre nanošenje povreda, ali su se prema
hamadrijadama nežnije odnosili. Hamadrijade su im krotko uzvraćale
uslugu dozvoljavajući im da ih uhvate. Pošto je ranije tog dana videla
hamadrijade u akciji, Kendra je dobro znala da satiri ne bi uspeli ni da
im priđu kada bi one odlučile da im to ne dozvole.
Kendra je najviše uživala da gleda kako hamadrijade obaraju
satire. Nimfe se nikada nisu bacale na njih, niti su se obavijale oko
njih. Obarale su satire na busenje trave savršeno naciljanim guranjem i
gurkanjem, ili saplitanjem. Ono što je izgledalo veoma teško kada bi
to radili satiri, delovalo je krajnje lako kada bi to radile hamadrijade.
Raspojasana igra pomogla je Kendri da na trenutak zaboravi na
brige. Šta ako se niko ne vrati iz posete zdanju? Šta ako su svi njeni
prijatelji i članovi porodice preobraženi u senke i ne bude mogla ni da
ih vidi? Koliko će vremena proći dok i ona ne krene njihovim putem?
„Zašto nam se ne pridružiš u ovom krugu?“ upitao je Dorin,
pozvavši je s travnjaka.
„Nisam baš spretna u obaranju“, kazala je Kendra. „Više volim da
gledam.“
„Igra nije toliko gruba koliko izgleda“, kazao je Dorin. „Prema
tebi sigurno nećemo biti grubi.“
U tom trenutku Hugo je protrčao kroz otvor u živici s druge strane
poljane, odbacujući tamne satire u stranu. Seta je držao visoko u
jednoj ruci, a nekakvog stranca u drugoj. Hugo je usporio tek kada se
našao na poljani.
„Slobodno mi iščupajte rogove i zovite me jagnjetom“,
promrmljao je Dorin. „Paton Bardžis!“
 „Paton Bardžis?“ upitala je Kendra.
„Hajdemo“, kazao je satir, već trčeći preko trave.
Kendra je preskočila ogradu gazeba i pojurila za Dorinom. Gde li
su kola? Gde su baka i deka, Voren i Dejl? Otkud Paton Bardžis s
Hugom i Setom?
Golem je spustio Patona i Seta na zemlju. Paton je prvo namestio
tregere i doterao rukave.
„Paton Bardžis!“ povikao je Dorin. „Vratio si se iz mrtvih!
Trebalo je da znam da ćeš se pre ili kasnije ponovo pojaviti.“
„Drago mi je što nisi šugav i ne režiš“, rekao je Paton uz osmeh.
„Ražalostio sam se kada sam čuo za Nevila. A ti mora da si Kendra.“
Kendra se zaustavila pred njim, malo zadihana od trčanja. Delovao
joj je poznato jer je videla mnogo njegovih fotografija, ali u prirodi je
još zgodniji. „To si zaista ti. Čitala sam tvoj dnevnik.“
„Onda si u prednosti“, kazao je Paton. „Jedva čekam da se
upoznamo.“
Kendra je potom pogledala Seta. „A ostali?“
„Senke“, odvratio je Set.
Kendra je šakama prekrila oči. Nije želela da brizne u plač pred
Patonom.
„Ono stvorenje u zdanju zapravo je dama koja nam je došla do
prozora u Noći ivanjskoj. Ona je izvor ove pošasti.“
„Ne treba da te bude sramota što si tužna, Kendra“, kazao je Paton.
Kendra je podigla suzne oči. „Odakle si se ti stvorio?“
Paton je prvo pogledao Dorina, a onda podigao zlatnu kuglu.
„Predmet iz zdanja omogućio mi je da privremeno dođem ovamo.“
Kendra je klimnula glavom, shvativši da ne želi da priča o
artefaktu pred satirom.
Sve bliži topot kopita sve ih je naterao da se okrenu. Oblakovo
Krilo lagano je dogalopirao do njih i zaustavio se ispred Seta. Kentaur
se zagledao u Patona i malo nakrivio glavu. „Paton Bardžis. Kako si
uspeo da produžiš život?“
„Svi mi imamo svoje male tajne“, odvratio je Bardžis.
 Oblakovo Krilo pređe pogledom na Seta. „Široko Kopito ti čestita
na bezbednom povratku. Želi da te podseti na tvoju sutrašnju
obavezu.“
„Nisam zaboravio“, odvratio je Set.
„Kakvu obavezu?“ umešao se Paton.
„Set mora da odgovara zbog svojih nečuvenih uvreda“, odvratio je
Oblakovo Krilo.
„Dvoboj?“ uzviknuo je Paton. „Kentaur protiv deteta? To je nisko,
čak i za Široko Kopito.“
„Bio sam prisutan“, rekao je Oblakovo Krilo. „Široko Kopito je
pružio mladiću nekoliko prilika da se izvuče.“
„Zahtevam da razgovaram sa Širokim Kopitom“, kazao je Paton.
„Uveren sam da će pristati“, odgovorio mu je Oblakovo Krilo i
otkasao.
„Bio je učtiv prema tebi“, s divljenjem je izgovorio Set.
„I te kako ima razloga da bude učtiv“, odvratio je Paton. „Nedavno
sam kentaurima u Utočištu za bajke dao nešto njima najvrednije. Ovaj,
nedavno gledano iz mog ugla, a davno za vas. Nego, kaži mi šta je to s
tim dvobojem.“
Set je pogledao Kendru. „Kada smo jutros krenuli ka zdanju,
gomila ovdašnjih stvorenja izjurila je kroz otvor u živici da stvori
pometnju kako bi Hugo mogao da umakne s nama u kolima. Želeli
smo da kentauri predvode juriš, pa smo Kendra i ja otišli da ih
zamolimo. Kada su nas odbili, nazvao sam ih kukavicama.“
Paton se štrecnuo. „Kentauri čuju samo uvrede. A onda?“
„Pokušali su da ga nateraju da povuče reč, ali je on nastavio da im
se suprotstavlja“, dodala je Kendra.
„Na kraju sam pristao na dvoboj ako budu predvodili napad“,
kazao je Set.
„I oni su to učinili?“ upitao je Paton.
„Odlično su obavili posao“, potvrdila je Kendra.
Široko Kopito i Oblakovo Krilo galopirali su ka njima. Paton je
tiho zviznuo. „Namerno si uvredio Široko Kopito, on te je izazvao na
dvoboj, ti si prihvatio uslove, a on je svoje odradio.“
„Tako je“, potvrdio je Set
„Onda je Oblakovo Krilo u pravu, moraš izaći Širokom Kopitu na
dvoboj.“
Kentauri su se zaustavili ispred Patona. „Pozdravljamo te, Patone
Bardžise“, kazao je Široko Kopito na brzinu spustivši i podigavši
glavu.
„Koliko sam shvatio, namerio si da tražiš satisfakciju od ovog
mladića“, kazao je Paton.
„Njegova drskost bila je nepodnošljiva“, odvratio je Široko
Kopito. „Dogovorili smo se da rešimo stvar sutra u zoru.“
„Dečak mi je sve ispričao“, kazao je Paton. „Potpuno razumem
zašto je njemu vaše odbijanje da učestvujete u diverziji izgledalo kao
kukavičluk.“
„Uz sve dužno poštovanje, nemaš razloga da se mešaš u ovo“,
kazao je Široko Kopito.
„Tražim da dečaku oprostite uvredu koju vam je naneo“, kazao je
Paton. „Možda se prevario što se tiče vaših motiva, stoga je
ravnodušnost protumačio kao kukavičluk, ali njegove namere hvale su
vredne. Ne vidim šta bi prolivanje njegove krvi rešilo.“
„Upravo zbog toga što smo uzeli u obzir njegove hrabre namere,
pomogli smo im da izvedu dotični manevar“, odvratio je Oblakovo
Krilo. „Time smo ispunili svoj deo pogodbe. Povrede koje je zadobio
Široko Kopito ne smeju proći nekažnjeno.“
„Povrede?“ upitao je Paton Široko Kopito. „Zar su tvoje vrednosti
toliko krhke? Da li je poniženje bilo javno?“
„Ja sam bio prisutan“, kazao je Oblakovo Krilo, „kao i dečakova
sestra.“
„Sklopili smo obavezujući dogovor“, odlučno je izjavio Široko
Kopito.
„Onda pretpostavljam da ćemo zahtevati da sa mnom sklopiš
dogovor“, kazao je Paton. „S moje tačke gledišta, Široko Kopito, tvoja
spremnost da se boriš s jednim detetom, bez obzira na vrstu
provokacije, neosporni je znak kukavičluka. I zato te sada odrastao
muškarac naziva kukavicom pred prijateljem, dečakom, devojčicom i
satirom. Štaviše, smatram da je tvoja nezainteresovanost veća mana
nego kukavičluk i osuđujem celu tvoju rasu zbog tragičnog traćenja
mogućnosti.“ Paton je prekrstio ruke na grudima.
„Povuci to što si rekao“, smrknuto ga je upozorio Široko Kopito.
„Nisam se s tobom posvađao.“
„Grešiš. Jesi se sa mnom posvađao. I nećemo to rešavati sutra ili
prekosutra, već sada. Preuzimam na sebe sve za šta okrivljuješ ovog
dečaka, podržavam i ponavljam svaku uvredu koju je izgovorio, a
nudim ti sledeće uslove: dvoboj će se održati sada; ako me ubiješ,
pitanje dečaka biće rešeno, a ako ja tebe nadvladam, pitanje dečaka
biće rešeno. U oba slučaja svi dugovi biće otplaćeni. A ti ćeš dobiti
priliku da ovo rešiš sa muškarcem i izbeći ćeš besmislenu parodiju od
dvoboja.“
„Parodiju?“ uvređeno je upitao Set.
„Ostavi to za kasnije“, procedio je Paton kroz ugao usta.
„U redu“, kazao je Široko Kopito. „Nisam zaboravio uslugu koju
si učinio mom narodu i zato prihvatam izazov, Patone Bardžise.
Nimalo me ne raduje što ću morati da te pogubim, ali smatraću da su
svi dugovi prema mojoj časti plaćeni.“
„Ja sam tebe izazvao na dvoboj“, kazao je Paton. „Izaberi oružje.“
Široko Kopito je oklevao. Kratko se posavetovao s Oblakovim
Krilom. „Bez oružja.“
Paton je klimnuo. „Granice?“
„Unutar živice“, kazao je Široko Kopito. „Izuzimaju se šuma i
ribnjak.“ Paton je prešao pogledom po datoj oblasti. „Potreban ti je
prostor za trčanje. Nemam ništa protiv. Siguran sam da mi nećeš uzeti
za zlo što neću koristiti sav raspoloživi prostor.“
„Moramo raščistiti poljanu“, kazao je Oblakovo Krilo.
Paton je pogledao Dorina. „Nateraj patuljke da se premeste na
drvenu rivu. I skloni te šatore.“
„Smatraj to rešenim, Patone“, rekao je Dorin i otrčao.
 „Kada poljana bude raščišćena“, kazao je Oblakovo Krilo, „daću
znak za početak borbe.“
Široko Kopito i Oblakovo krilo otkasaše odatle.
„Možeš li da ga središ?“ upitao je Set.
„Nikada se nisam oprobao protiv kentaura u borbi na život ili
smrt“, priznao je Paton, „ali ne bih da utvrđujem da li bi ti preživeo ili
ne. U jednu stvar budi siguran nisi mogao da računaš na milosrđe.
Kentauri su propustili mnoge važne ratove jer nisu hteli da pomognu,
ali ako im dirneš u čast, boriće se na život i na smrt.“
„Ako umreš, nećeš moći da se vratiš u svoje vreme!“ uzviknuo je
Set. „Istorija će se promeniti!“
„Nemam nameru da izgubim“, izjavio je Paton. „A ako ipak
izgubim u ovom trenutku u vremenu, moj život ionako se već završio
ne vidim kako bi ono što se sada dogodi moglo da promeni ono što se
već dogodilo.“
„Ako se ne vratiš, ono što se već dogodilo nikada se neće
dogoditi!“ povikao je Set.
Paton je slegao ramenima. „Možda. Sada je suviše kasno da se
povučem. Bolje da se usredsredim na to da pobedim. Kada je skok
jedino rešenje...“
„...onda skočiš“, završio je Set umesto njega.
„Kendra“, pozvao ju je Paton, „pretpostavljam da su ti već rekli da
blistaš poput anđela.“
„Rekle su mi vile“, odvratila je Kendra.
„Da li tvoj brat to zna?“
„Zna.“
„Tebe nisu vile samo dodirnule. Da nisi postala od vilinskog
soja?“
„To bi trebalo da bude tajna“, kazala mu je ona.
„Za većinu će i biti“, rekao je Paton. „A ja mislio da je veliki
uspeh kada te vile samo dodirnu! Sete, nikada nemoj previše
naduvavati vlastito mišljenje o sebi. Uvek će postojati neko ko će te
poniziti!“
 „I tebe su vile dodirnule?“ upitala je Kendra.
„To je jedna od mojih malih tajni“, rekao je Paton. „Moraćemo da
se ispričamo ako preživim ovo.“
Skupina satira već je bila nasrnula na Kendrin šator. Druga je
rastavljala onaj veliki. Brojna ekipa izvršila je invaziju na privremeni
logor patuljaka.
„Nikada nisam videla satire da toliko naporno rade“, primetila je
Kendra.
„Gotovo da nema toga šta ne bi uradili sporta radi“, izjavio je
Paton. „Raščistiće poljanu očas posla. Požuri da nađeš neko mesto s
kojeg ćeš nas gledati.“
„Zašto Široko Kopito nije izabrao mač?“ upitao je Set.
Paton se nasmešio. „Zna koliko volim da koristim mač.“
„Nije fer“. požalila se Kendra. „On ima kopita.“
Paton ju je potapšao po ramenu. „Moli se za mene.“
„Srećno!“ poželeo mu je Set.
„Hvala.“
„Bilo mi je zadovoljstvo“, odvratio je Paton. „Uvek će mi dobro
doći još jedno pero na šeširu. Samo mi je žao što sam propustio prvi
razgovor! Ne znam šta bih dao da sam video kako dečak tvojih godina
kritikuje jednog kentaura!“
Kendra i Set uputiše se ka rivi od drveta.
„Ako Paton zbog tebe nastrada, nikada ti to neću oprostiti“, kazala
je Kendra. „Ne želim to da gledam.“
Dok su Kendra i Set zauzimali položaje na drvenoj rivi, satiri su
sklanjali ostatke šatora s poljane. Kendra je primetila da jedan satir
nosi nevoljnog patuljka ispod miške. Osvrnula se na ribnjak, ali nije
videla nijednu najadu u njemu. Šta li bi Lena pomislila kada bi znala
da je Paton ovde, i to ne samo na fotografiji, već Paton od krvi i mesa,
i to u najboljim godinama?
Idući ka rivi od dasaka, Paton je mahnuo gledaocima. Satiri i
najade uzvratili su mu klicanjem. Kao da se nameštao da svi imaju
dobar pogled.
 Oblakovo Krilo kaskao je, kraljevskog držanja, ka rivi od dasaka.
Podigao je mišićavu ruku. „Dvoboj između Patona Bardžisa i (nekako
čudno je zarzao) počeće na moj znak. Pozor. Sad!“ rekao je i spustio
ruku.
Široko Kopito je ravnomernim hodom dolazio preko poljane. Izraz
lica mu je bio strog, a masivni mišići su mu poigravali. Paton se nije
pomerio s mesta. Stajao je opuštenih ruku. Široko Kopito je prešao u
furiozni galop. „Spremi se da se braniš, čoveče!“ zagrmeo je Široko
Kopito.
Kendra je jedva odolevala da ne okrene glavu. Paton je delovao
sitno i bespomoćno kada se pobesneli kentaur ustremio na njega.
Zgromiće ga! Paton se u poslednjem trenutku sklonio u stranu s
nonšalantnošću matadora i kentaur je projurio pored njega.
Široko Kopito se okrenuo i spremio za naredni juriš. „Nisam došao
da plešem“, izjavio je kentaur. Ovog puta Široko Kopito se još
silovitije zaleteo na Patona. Paton se izmakao u levu stranu. Kada je
Široko Kopito skrenuo, Paton je zakoračio u drugu stranu. Dok je
Široko Kopito tutnjao pored njega, Paton se okrenuo oko svoje ose i
pošteno udario kentaura pesnicom u sapi.
Kentaur je od udarca zaševrdao. Široko Kopito je gadno posrnuo,
uz bolan izraz lica, i jedva izbegao da ne padne. Gledaoci su prvo
saosećajno uzdahnuli, a onda zapljeskali. Posebno su satiri glasno
izražavali svoje odobravanje.
Široko Kopito je usporio i okrenuo se. Fiksirajući Patona
ubilačkim pogledom, kentaur je krenuo ka njemu. Paton je zategao
košulju i smireno sačekao da mu priđe. Kada je Široko Kopito došao
blizu Patona, propeo se na zadnje noge i stao da mlatara oštrim
kopitima. Paton se povukao tek toliko da mu ne bude u dometu.
Široko Kopito je strpljivo nastavio da prilazi i da se propinje,
zamahujući prednjim kopitima. Paton se sve vreme trudio da ostane
tek malo izvan domašaja. „Nisam ovde da bih plesao“, oponašao ga je
Paton zlobno se smeškajući.
Gledaoci su se zakikotali.
 Široko Kopito se razljutio, nesmotreno stao da se propinje, udara
kopitima o tle, zabacuje glavu i mlatara pesnicama. Paton je okretno
pocupkivao, saginjao se i uvijao, i na kraju se našao bočno od
podivljalog kentaura, skočio mu na leđa, obuhvatio ga rukama oko
vrata i nastavio da ga jaše poput kakvog kauboja na rodeu. Dok je
skakao i povijao glavu, Široko Kopito je pokušavao da dohvati
Patona. Paton je prvom zgodnom prilikom pustio kentaurov vrat i
uhvatio Široko Kopito za ruke, skliznuo s njegovih leđa i naglo
povukao kentaura ka tlu.
Paton se jednom šakom odupro o mesnatu mišicu Širokog Kopita i
savio kentaurovu ruku pod neprirodnim uglom. Ispostavilo se i da
bolno steže jedan njegov prst. Kentaurovo lice se iskrivilo od agonije.
Kada je Široko Kopito pokušao da ustane, Kendra je čula kako je
nešto krcnulo. Kentaur je prestao da se opire, a Paton je premestio
stisak.
„Ja vladam situacijom“, glasno ga je upozorio Paton. „Pokori se,
ili ću ti lomiti kost po kost.“
„Nikada“, otrovno je zadahtao Široko Kopito.
Paton je na trenutak popustio stisak, malo povio ruku i udario
kentaura po uvetu. Široko Kopito je urliknuo. Paton je brže-bolje
ponovo ščepao njegovu ruku i još je više izvrnuo.
„Dvoboj je završen, Široko Kopito“, kazao je Paton. „Ne želim da
te trajno osakatim, niti da te lišim čula. Pokori se.“
Kapljice znoja sijale su na zajapurenom licu Širokog Kopita.
„Nikada.“
Okupljeni su ćutali.
Paton je još jače pritisnuo ruku, koja je podrhtavala. „Šta je gore?
Pokoriti se ili ležati pred publikom dok te ljudsko biće ponižava golim
rukama?“
„Pogubi me“, preklinjao ga je Široko Kopito.
„Kentauri gotovo da su besmrtni“, kazao je Paton. „Nije mi
namera da dokazujem zašto kažemo da ste ‘gotovo’ besmrtni. Zakleo
sam se da ću biti bolji od tebe, a ne da ću te pogubiti. Ako baš budem
morao, onesposobiću te do kraja tvog života. Bićeš nepobitni
spomenik ljudske nadmoći.“
A onda je istupio Oblakovo Krilo. „Prepušten si mu na milost i
nemilost, Široko Kopito. Ako Paton odbija da ti okonča život, moraš
se pokoriti.“
„Pokoravam se“, popustio je Široko Kopito.
Gomila je zagrmela. Kendra je zaprepašćeno zurila. Laknulo joj je.
Jedva da je primećivala da je oduševljeni satiri gurkaju sa svih strana.
Videla je kako Paton pomaže Širokom Kopitu da ustane, ali od buke
nije čula reči koje su razmenili. Kendra je krenula da se probija kroz
gužvu prema travnjaku. Nije ni bila svesna koliko satiri ne vole
kentaure dok nije videla kako rone suze radosnice i grle jedni druge.
Dok se Široko Kopito gegajući udaljavao s Oblakovim Krilom,
Kendra i Set su otrčali do Patona. Ni satiri ni drijade nisu se okupili
oko njega. Očigledno su više voleli da slave s odstojanja.
„To je bilo neverovatno“, kazao je Set. „Čuo sam da je nešto
puklo...“
„Prst“, kazao je Paton. „Upamti ovaj dan, Sete, i pazi da ponovo
ne uvrediš kentaura. Ne volim da povređujem pobeđenog neprijatelja.
Proklet taj tvrdoglavi ponos Širokog Kopita!“ Paton stegnu vilicu. Da
li su se to njegove oči zamaglile?
„Sam je kriv“, podsetila ga je Kendra.
„Pristao sam da se borim protiv njega samo zato što životinja
jedna nije htela drugačije da reši stvar“, kazao je Paton. „Iz istog
razloga sam ga i povredio. Pa opet, ne mogu da mu se ne divim koliko
se opirao da se pokori. Nije mi pričinilo zadovoljstvo što sam morao
da ga slomim, iako znam da bi on mene ubio da je bio na mom
mestu.“
„Žao mi je što je do toga došlo“, kazao je Set, „ali hvala ti.“
„Nema na čemu. Samo trenutak.“ Paton je obavio šake oko usta i
povikao: „Satiri, drijade i ostali gledaoci... ali to se posebno odnosi na
satire. Cena ove zabave je vraćanje poljane u pređašnje stanje. Hoću
da sve šatorske motke budu na svojim mestima. Jesmo li se razumeli?“
 Satiri mu nisu odgovorili, ali su krenuli da izvrše njegovo
naređenje.
Paton se okrenuo ka Kendri i Setu. „Ako sam dobro shvatio, Lena
je tamo u ribnjaku.“
„Tako je“, odvratila je Kendra. „Ponovo je najada.“
Paton se podbočio i frknuo. „Pretpostavljam da ću onda ja morati
da odem do ribnjaka i pozdravim gospođu.“
 DVADESETA GLAVA

Istorija

I ako se Lena protiv svoje volje vratila u vodu, svojevoljno je tamo

ostala, rekapitulirao je Paton dok je sa Setom i Kendrom osmatrao
pristanište iz gazeba. Iako se pun samopouzdanja zaputio bio na
razgovor s Lenom, sada se unervozio, jer nije bio siguran kako će da
reaguje.
„Tako je“, kazala je Kendra, „mada nikada nije bila ravnodušna
kada bi te neko pomenuo. Mislim da će doći čim je budeš pozvao.“
„Najade su čudne“, kazao je Paton. „Mislim da su one najsebičnije
od svih bića u Utočištu za bajke. Vile te primete ako im laskaš,
kentauri se iznerviraju ako ih uvrediš, ali nema ničeg težeg nego
pridobiti pažnju jedne najade. One misle samo na zabavu.“
„Zašto onda dave ljude?“ upitao je Set.
„Sporta radi“, odvratio je Paton. „Zašto bi inače to radile? U tome
nema mnogo zlobe. One jedino umeju da plivaju. Sjajno se zabavljaju
dok nekoga dave, njima je to smešno. Osim toga, najade su strastveni
sakupljači. Lena je jednom pomenula da imaju odaju punu vrednih
sitnica i skeleta.“
„Lena se razlikuje od ostalih najada“, rekla je Kendra. „Njoj je
stalo do tebe.“
„Samo se nadam da nije zaboravila sve one lepe godine kada se
vratila u vodu“, uzdahnuo je Paton. „Lena je na kraju ipak uspela da se
izdvoji od ostalih najada, zainteresovala se za mene. Malo-pomalo
počela je da mari i za nekog drugog osim za sebe. Počela je da uživa u
mom društvu. Ostale su je mrzele zbog toga. Nije im se dopadalo što
je počela da se pita postoji li i nešto više u životu od baškarenja u
beskorisnoj posvećenosti sebi. Ipak, sada me brine da se njen um
možda nije vratio na staro. Kažete da se Lena priseća našeg braka s
lepim emocijama?“
„Mislim da nije uspela da se snađe posle tvoje smrti“, kazala je
Kendra. „Otišla je da upozna svet, ali se na kraju vratila bila ovamo.
Znam da joj se nimalo nije dopadalo što stari.“
„Uveren sam da nije“, osmehnuo se Paton. „Leni se ne dopadaju
mnogi aspekti smrtnosti. Bili smo u braku pet godina, gledano iz mog
ugla, razume se, i naš odnos nije bio nimalo jednostavan. Imali smo
žučnu raspravu neposredno pred moj dolazak ovamo. Tek nam
predstoji pomirenje. Da je Lena u moje vreme dobila ponudu da se
vrati u vodu, verujem da bi je rado prihvatila. Drago mi je što čujem
da je naš brak ipak opstao. Hajde da saznamo da li me još voli!“ Sa
strepnjom je posmatrao vodu.
„Moramo je nagovoriti da im uzme činiju“, kazala je Kendra. „Bar
da pokuša.“ Tokom razgovora u gazebu Kendra mu je objasnila kako
je postala od vilinskog soja i pomenula da se nada da će preko činije
uspeti po drugi put da stigne do vilinske kraljice.
 „Da mi je moja violina“, jadikovao je Paton. „Tačno znam koju
bih joj melodiju odsvirao. Ni prvi put mi nije bilo lako da se udvaram
Leni, ali bar sam imao vremena i sredstava. Nadam se da će me
ponovo prihvatiti. Više bih voleo da se rvem s još jednim kentaurom
nego da otkrijem da se ohladila prema meni.“
„Postoji samo jedan način da to saznaš“, kazao je Set.
Paton je sišao stepenicama iz gazeba na pristanište, povlačeći
rukave i nameštajući košulju. Set je krenuo za njim, ali ga je Kendra
zadržala. „Gledaćemo odavde.“
Paton je koračao duž pristaništa. „Tražim Lenu Bardžis!“ povikao
je. „Moju ženu.“
Odgovorilo mu je mnoštvo glasova koji su se preklapali.
„Nemoguće.“
„On je mrtav.“
„Malopre su skandirali njegovo ime.“
„Sigurno je u pitanju neki trik.“
„Zvuči isto kao on.“
Nekoliko glava izvirilo je iz vode kada je stigao na kraj pristaništa.
„Vratio se!“
„Oh, ne!“
„Đavo lično!“
„Nemojte joj dozvoliti da ga vidi!“
Voda u blizini pristaništa se uzburkala. Lena je provirila na
površinu. Oči su joj bile razrogačene. Ostale najade istog časa su je
povukle nazad. Posle jednog trenutka ponovo je izbila na površinu.
„Patone!“
„Evo me, Lena“, kazao je. „Šta radiš u vodi?“ Trudio se da zvuči
kao i obično i da pokaže tek malu znatiželju.
Lena je ponovo nestala. Voda se zapenušala. Ponovo su se čuli
glasovi.
„Videla ga je!“
„Šta da radimo?“
„Suviše se migolji!“
 Lena je povikala: „Pustite me da ovog časa ne bih napustila
ribnjak!“
Trenutak kasnije njena glava ponovo se pojavila iznad površine.
Ushićeno je zurila u Patona. „Otkud ti ovde?“
„Došao sam u budućnost“, odvratio je on. „Ovde sam u trodnevnoj
poseti. Dobro bi nam došla mala pomoć...“
Lena je podigla šaku da ga ućutka. „Ni reč više, čoveče“, strogo je
naredila. „Posle velike patnje ponovo živim svojim pravim životom.
Ne pokušavaj da me zbuniš. Potrebno mi je da izvesno vreme budem
sama i saberem misli.“ Namignula mu je i nestala ispod vode.
Kendra je čula najade kako se iznenađeno i s odobravanjem
došaptavaju. Paton je ostao gde jeste.
„Čuo si je“, sarkastično mu je doviknuo jedan glas. „Slobodno
otpuzi nazad u grob!“
Ovaj komentar bio je propraćen nervoznim cerekanjem, a onda je
Kendra začula glasove pune očajanja.
„Zaustavite je!“
„Uhvatite je!“
„Lopužo!“
„Izdajice!“
Lena se poput delfina vinula iz vode na kraju pristaništa. Paton ju
je uhvatio i snažno zagrlio, pri čemu mu je skvasila košulju i
pantalone. Lena je na sebi imala svetlucavi zeleni kombinezon. Duga
sjajna, vlažna i teška kosa bila joj je prebačena preko ramena poput
šala. U jednoj šaci s kožicama među prstima stezala je srebrnu činiju
iz svetilišta vilinske kraljice. Lena je oslonila čelo o Patonovo i
pronašla njegove usne. Kožice među njenim prstima rastočile su se
dok su se ljubili.
Najade su jadikovale i psovale oko celog pristaništa.
Ljuljuškajući Lenu u naručju, Paton se zaputio nazad ka gazebu.
Kendra i Set sišli su niz stepenice na pristanište. Paton je spustio Lenu
na zemlju.
„Zdravo, Kendra“, Lena ju je pozdravila toplim osmehom. Bila je
to ona... bile su to njene oči, njeno Iice, njen glas... ali bila je
drugačija. Desetak centimetara viša nego ranije, koža joj je bila glatka
i bez nepravilnosti, obline istaknute, a telo u dobroj formi.
„Prelepa si“, kazala je Kendra, pošavši da je zagrli.
Lena je koraknula unazad i uhvatila Kendru za ruke. „Pokvasiću
te. Baš si porasla, mila. A ti, Sete, postao si pravi džin!“
„Samo u poređenju sa sićušnim najadama“, kazao je Set
zadovoljno. Malo se ispravio, tako da je sada bio za pola glave viši od
nje.
„Imaćeš Patona samo na tri dana“, podsetila je Kendra prijateljicu,
jer nije želela da ova zažali zbog svoje odluke.
Lena je predala Kendri činiju neuništivog sjaja, a potom se s puno
ljubavi zagledala u muža, milujući mu lice. „Napustila bih ribnjak i
samo za tri minuta.“
Paton je povio glavu i protrljao svojim nosom njen.
„Mislim da bi trebalo da ih ostavimo same“, zgađeno je kazao Set,
vukući Kendru.
Paton je uhvatio Setov pogled. „Nemojte da idete. Moramo da
razmotrimo gomilu stvari.“
„Šator na žute i purpurne pruge zvučno je izolovan“, kazao je Set.
„Odlično.“ Paton je za ruku poveo Lenu uz stepenice do gazeba.
„Neposredno pred tvoju smrt kazao si mi da ćemo jednog dana
ponovo biti zajedno, mladi i zdravi“, kazala je Lena. „Tada sam
mislila da imaš u vidu nebo.“
Paton joj se vragolasto osmehnuo. „Verovatno sam mislio na ovo.
A ne bih imao ništa protiv ni neba.“
„Ne mogu da ti opišem koliko je uzbudljivo ponovo biti mlad“,
ushićeno je kazala Lena. „I ti izgledaš kao mladić. Koliko ti je godina,
trideset šest?“
„Blizu si.“
Lena je zaćutala, izvukla ruku iz njegove i prekrstila ruke. „Stani
malo. Ti si na početku našeg braka otputovao u budućnost da me
posetiš i nikada mi to nisi kazao.“
 „Očigledno nisam.“
„Ti i tvoje tajne.“ Vratila je ruku u njegovu. Nastavili su preko
polja ka prugastom šatoru. „Šta si radio pre nego što si došao ovamo?“
„Poslednja stvar koju sam uradio bilo je pritiskanje dugmeta na
hronometru“, kazao je Paton poverljivo, pokazavši glavom ka kugli
koju je nosio Set. „Krio sam se u zdanju. Pre nego što sam ga
zaključao, pritisnuo sam dugme koje će me poslati napred kroz vreme
u trenutak kada neko pritisne to isto dugme“
„Ja sam ga pritisnuo“, objavio je Set.
„Taj artefakt pomenuo si mi tek u šezdesetima“, prekorila ga je
Lena. „Retko sam znala šta smeraš.“
„Upravo smo se bili posvađali“, kazao je Paton. „Oko draperija u
spavaćoj sobi, sećaš li se? Svađa je počela oko zavesa, a završila se
optužbama da ne ispunjavam obećanja...“
„Sećam se te svađe!“ nostalgično je kazala Lena. „Mislim da si
tada poslednji put povisio ton. Bilo je to teško razdoblje za oboje.
Trebalo je imati srca. Nedugo potom smo se uhodali. Imali smo divan
brak, Patone. Pored tebe sam se osećala poput kraljice, tako da mi nije
bilo teško da ti uzvraćam istom merom.“
„Neću da slušam o tome“, rekao je Paton i pokrio uši. „Radije bih
gledao kako se naš odnos razvija.“
Stigli su do šatora i ušli. Paton je spustio krilo šatora nakon što su
ušli. Posedali su na pod, okrenuti jedni drugima.
„Ne mogu da poverujem da si tako spremno napustila ribnjak“,
Kendra je kazala Leni. „Želela sam da izađeš iz ribnjaka od kada si
ponovo ušla u njega.“
„Lepo od tebe što si došla po mene“, odvratila je Lena. „Sećam se
da si prvo pokušala da me nagovoriš. U umu mi je vladala zbrka.
Drugačije je radio. Bila sam izgubila dosta od onoga što sam stekla
kao smrtnica. Nedovoljno da bih se stvarno uklopila, ali dovoljno da
ostanem tu gde jesam. Život u ribnjaku toliko je lak da se to ne može
opisati. Takoreći bez smisla, ali lišen bola i gotovo lišen misli. Mnogo
toga mi nije nedostajalo iz vremena koje sam provela kao smrtnica.
Moglo bi se reći da je povratak u ribnjak na neki način podsećao na
umiranje. Nisam više morala da se nosim sa životom. Želela sam da
ostanem mrtva sve dok nisam ugledala Patona.“
„Sada ponovo razmišljaš čiste glave?“ upitao ju je Paton.
„Ista sam kao pre“, kazala je Lena. „Ili bi možda trebalo da kažem:
kao u mladosti. S ovakvim umom, sa ili bez tebe Patone, nikada ne bih
odabrala obamrlost ribnjaka. Ta čarolija deluje na mene samo kada
sam u njemu. Pričajte mi o toj pošasti.“
Kendra i Set upoznali su je sa svim pojedinostima. Set joj je
ispričao o svom susretu s Graulasom i o konopcima u zdanju koji su
povezani s Efirom. Lena se rastužila kada je čula da su baka, deka i
ostali postali senke. Paton se veoma iznenadio kada su pomenuli
Navaroga.
„Ako Navarog zaista više nije u zarobljeništvu, još ćete vi čuti za
njega. Navarog važi za najpokvarenijeg i najopasnijeg zmaja. Priznat
je za princa među demonima i nema toga što će ga sprečiti da oslobodi
čudovišta u Zzyzxu.“
Razgovor se potom poveo o artefaktima. Kendra i Set podelili su s
njima sve što znaju o pet artefakata i ispričali su im kako su uspeli da
dođu do artefakta iz izvrnute kule, koji isceljuje. Kendra im je potom
u glavnim crtama iznela svoje podvige na Izgubljenoj mesi i kazala im
je da Vitezovi zore ništa ne znaju o jednom od tajnih rezervata.
„Pesak pobožnosti se dakle nalazio u izvrnutoj kuli“, kazao je
Paton. „Nikada nisam proverio. Hteo sam da zamke ostanu
netaknute.“
„Zašto si odneo hronometar iz Izgubljene mese?“ upitala je
Kendra.
Paton je počešao brk. „Što sam više razmišljao o tim artefaktima
koji su u stanju da otvore kapije zatvora velikih demona, to mi se
manje dopadalo što toliko ljudi zna gde su skriveni. Vitezovi zore žele
dobro, ali takve organizacije obično čuvaju tajne od zaborava i trude
se da ih šire. Znao sam samo jednu osobu na svetu kojoj bih poverio
tako važne informacije. A to sam bio ja. I zato sam preuzeo na sebe da
otkrijem sve što mogu o artefaktima kako bih se pobrinuo da ih što
teže nađu. Jedini artefakt koji sam premestio bio je onaj iz Izgubljene
mese.“
„Kako si prošao pored zmaja?“ upitala je Kendra.
Paton je slegnuo ramenima. „Nisam ni ja bez talenata, a jedan od
njih je i kroćenje zmajeva. Daleko sam od najveštijih krotitelja
zmajeva koje ćeš sresti, zapravo teško da bih dobio prolaznu ocenu, ali
mogu da s njima vodim normalan razgovor a da ne izgubim kontrolu
nad svojim sposobnostima. Artefakt u Izgubljenoj mesi čuvao je opaki
zmaj po imenu Rantikus, bio je pokvaren do srži.“
„Zmaj iz muzeja zvao se Rantikus“, prisetila se Kendra.
„Tako je. Ispod Izgubljene mese nalazi se nepregledna mreža
pećina. Posle iscrpnog istraživanja saznao sam za skupinu goblina koji
imaju pristup Rantikusovoj jazbini. Goblini su ga obožavali kao boga i
kroz tajni ulaz donosili su mu darove, uglavnom hranu. Nije mala
stvar ubiti zmaja to je pre zadatak za čarobnjake nego za ratnike.
Međutim, postoji jedna veoma retka travka koju nazivaju kćerkom
očaja. Iz nje se dobija otrov, jedini otrov koji može da ubije zmaja.
Naći tu travu i napraviti otrov predstavljalo je priču za sebe. Kada sam
se domogao otrova, prerušio sam se u goblina i odneo Rantikusu
mrtvog vola natopljenog otrovom.“
„Kako to da ga Rantikus nije namirisao?“ pitao se Set.
„Taj otrov za zmajeve nema miris. Da nije tako, ne bi ni delovao
na njih. A bio sam i dobro prerušen. Preko svoje kože navukao sam
goblinsku.“
„Otrovao si ga?“ uzviknuo je Set. „I upalilo je? Onda si zaista
istrebljivač zmajeva!“
„Pretpostavljam da sada mogu da kažem da jesam. Za svog života
nisam želeo da se to pročuje.“
„Sam si pokrenuo neke od tih glasina“, progunđala je Lena.
Paton je nakrivio glavu i povukao okovratnik. „Na stranu tašta
slava, pošto sam se rešio Rantikusa, pobedio sam četu sablasnih
vitezova koji su čuvali artefakt, u bici koju bih radije zaboravio. Da
bih izbegao sumnje da sam premestio hronometar, morao sam da
obezbedim novog čuvara. Kada su me poslovi odveli u Virmrust,
jedno od utočišta zmajeva, maznuo sam jaje i podmetnuo ga u
Izgubljenu mesu. Zmaju sam dao ime Šaliz i motrio sam na nju dok je
bila mala. Ubrzo potom goblini su preuzeli brigu o njoj i moja pomoć
više nije bila potrebna. Nekoliko godina kasnije donirao sam
Rantikusove kosti muzeju.“
„Jesi li ubio još nekog zmaja?“ znatiželjno je upitao Set.
„Nije uvek dobro ubiti zmaja“, iskreno je kazao Paton. „Zmajevi
su sličniji ljudima od većine magičnih stvorenja. Veoma su
samosvesni. Neki su dobri, neki zli, a mnogi od njih su između ta dva.
Ne postoje dva istovetna zmaja, a i malo je sličnih.“
„I nijednom zmaju nije drago kada neko izvan njihove zajednice
pogubi nekog od njih“, dodala je Lena. „Većina to smatra
neoprostivim zločinom. Zato sam zahtevala od Patona da poriče da je
ubio te zmajeve.“
Set je upro prstom u Lenu. „Kazala si ‘zmajeve! Da li to znači da
ih je bilo više?“
„Nije trenutak za oživljavanje davnih pustolovina koje nemaju
nikakve veze sa sadašnjim neprilikama“, kazao je Paton. „Mogu da
popunim neke rupe koje vas muče. Znam mnogo o Efiri, više nego što
bih voleo.“ Oborio je pogled, a mišići vilice su mu se zategli. „Nikada
nikome nisam ispričao njenu tragičnu priču. Mislim da je kucnuo čas.“
„Govorio mi je da ću jednog dana ćuti i tu priču“, kazala je Lena.
„Jesi li mislio na ovaj sad trenutak?“
„Pretpostavljam“, odvratio je Paton i prekrstio ruke. „Veoma
davno, Utočištem za bajke upravljao je moj stric Maršal Bardžis.
Nikada nije zvanično postao čuvar...moj ponosni deda zadržao je
titulu, ali je svu odgovornost preneo na Maršala, koji se pokazao kao
sjajan čuvar rezervata. Nije bio vešt u borbi, ali je zato bio dobar
diplomata i divan mentor. Žene su bile njegova velika slabost. Saletale
su ga, ali nije mogao da se skrasi ni sa jednom. Maršal je bio vinovnik
mnogih skandala i imao je za sobom tri propala braka pre nego što ga
je zaludela izvesna hamadrijada.
„Od tri nimfe u Utočištu za bajke, ona je bila najpametnija,
najtananija, najviše je flertovala, uvek se smejala i predvodila igre i
pesmu. Dopala mu se, čak je postao opsednut njome. Kada bi Maršal
krenuo u poteru, nije bilo te žene koja bi mogla da mu se odupre, pa ni
ova živahna hamadrijada. Udvaranje je bilo kratko i strastveno.
Zaklinjali su se jedno drugom na večnu ljubav i ona se na kraju
odrekla svog drveta i udala za njega.
„Ne bih rekao da je Maršal planirao da je izda. Ubeđen sam da je
iskreno verovao da će se konačno smiriti i da će uspeti da pobedi svoje
nestalno srce kada osvoji hamadrijadu. Međutim, nije mogao protiv
svoje prirode i nije prošlo mnogo pre nego što je njegova zaluđenost
počela da čili.
„Ta hamadrijada zaista je bila izuzetna žena, zavređivala je da je
partner voli. Brzo je postala moja omiljena rođaka. Zapravo,
zahvaljujući njoj bio sam ovilenjen. Na nesreću, naše druženje bilo je
kratkog veka.
„Već posle nekoliko meseci, brak se raspao. Hamadrijada je bila
slomljena. Odrekla se besmrtnosti iz pogrešnih razloga. Izdaja ju je
strašno pogodila. Otrovala joj je razum. Napustila je Maršala i nestala.
Tražio sam je, ali nisam uspeo da je nađem. Godine su prošle pre nego
što sam konačno povezao šta se dogodilo s Efirom.
„Tvoja strina je dama senka!“ uzviknuo je Set.
„Sada mi je jasno zašto nisi želeo da mi ispričaš tu priču“, tužno je
primetila Lena.
„Efira je pošto-poto želela da ponovo postane hamadrijada“,
nastavio je Paton. „Nije priznavala da je tako nešto nemoguće. Ona je
u tome videla jedinu moguću naknadu za nanetu joj nepravdu. Tokom
te svoje očajničke potrage, razvezala je jedan od čvorova Mjurijel
Tagert. Potom je posetila i vešticu u močvari, koja ju je uputila na
Kurisoka. Na kraju je Efira s njim sklopila pogodbu koja će joj
omogućiti da ponovo postane besmrtna.
„Da biste razumeli ono što se posle zbilo, morate znati da je život
hamadrijade neraskidivo povezan s određenim drvetom. Kada drvo
umre, umire i ona, osim ako veza semenom prvobitnog drveta ne bude
preneta na novo drvo. Pošto njihovo drveće može ponovo da nikne,
hamadrijade su praktično besmrtne. Ali drveće istovremeno
predstavlja i njihovu slabost, a tu tajnu treba pošto-poto sačuvati.
„Kada je Efira postala smrtnica, izgubila je vezu sa svojim
drvetom. Svaka magija, međutim, može da se raščini. Efira je i dalje
znala gde se nalazi njeno drvo. Kurisok joj je naredio da ga poseče i
ona je to uradila vlastitim rukama. Zatim ga je spalila i poslednje
semenke odnela demonu.
„Veza između Efire i njenog drveta bila je prekinuta, ali kao i
svaka druga prekinuta magija, mogla se ponovo uspostaviti. Kurisok
se povezao s tim semenjem, a preko semenja i s Efirom, i obnovio
vezu.“
„Ali ona nije ponovo postala hamadrijada“, shvatila je Kendra dok
ju je obuzimala jeza. „Postala je nešto drugo.“
„Nešto novo“, složio se Paton. „Postala je tamna i avetinjska,
ukaljana demonskom moći, negativ onoga što je nekada bila. Veza s
Kurisokom samo je još više pojačala njenu želju da se osveti. Pošto je
i dalje imala pravo da uđe u zdanje, ona se vratila i uništila Maršala i
još neke koji su tamo živeli. Uspeo sam da iscepam glavne stranice
sporazuma iz registra i da pobegnem.“
„Kako si uspeo sve ovo da povežeš?“ upitala je Kendra.
„Morao sam da saznam šta se dogodilo, to je bilo jače od mene.
Mnoge pojedinosti posledica su zaključivanja, ali ubeđen sam da su
tačne. Ispitao sam Mjurijel i vešticu iz močvare. Pronašao sam drvo
koje je Efira posekla i spalila. Na kraju sam otišao do jame s katranom
i posmatrao tamno drvo. Žao mi je što se tada nisam odvažio da ga
posečem. Pretpostavljam da je klin iz povratnika zaboden u to
prokleto drvo i da je time Kurisokova moć postala još veća, isto kao i
Efirina, zbog čega je tama koja joj nagriza grudi postala zarazna. Na
isti način na koji je Kurisok nju preoblikovao tako što je nastanio
drvo, on sada može preko nje da preoblikuje i ostale.“
 „Jesi li ikada posetio Efiru?“ upitala je Kendra.
„Retko sam prilazio zdanju“, kazao je Paton. „Ostavljao sam joj
poruke, svoju i Leninu sliku iz perioda odmah posle venčanja.
Nijednom mi nije odgovorila. Ponovo sam ušao u to zdanje samo da
bih sakrio hronometar u sef.“
„Kako si uneo sef unutra?“ upitao je Set.
„Otišao sam do zdanja u noći prolećne ravnodnevice“, kazao je
Paton. „Tokom prethodne festivalske noći primetio sam da Efira luta
rezervatom. Bilo je rizično, ali smatrao sam da se isplati rizikovati da
bih sakrio artefakt na sigurno.“
„Patone“, nežno ga je oslovila Lena. „Mora da ti je ta priča bila
veliki teret! Sigurno je bila uzrok strašnih bri-ga sve vreme dok si mi
se udvarao i tokom našeg braka! Kako si uopšte uspeo da se zaljubiš u
mene?“
„Sada ti je jasno zašto sam oklevao da ti ispričam tu priču“, kazao
je Paton. „Pošto sam dozvolio sebi da me privučeš, zakleo sam se da
će naš odnos biti drugačiji i da ćeš ti imati sve ono što je Efiri bilo
uskraćeno. Ipak, ta priča me je svejedno proganjala. I još me proganja.
Oni koji su znali priču o Efiri i Maršalu dovodili su u pitanje moju
moć rasuđivanja kada sam te izveo iz vode. Poslao sam daleko odavde
one koji nisu umeli da ćute. Uprkos rešenosti da učinim sve kako bi
naš odnos procvetao, bilo je trenutaka kada me je mučila sumnja.
Nisam mogao ni da zamislim kako bi ta priča uticala na tebe, jer je
opasnost bila veća.“
„Drago mi je što je nisam čula u prvim godinama braka“, priznala
je Lena. „U tom slučaju teško razdoblje bilo bi još teže. Ipak, znaj:
Efira je dobro znala koliko rizikuje. Svi mi to znamo. Nije morala da
uništi svoje postojanje, bez obzira na izdaju. Iako ne želiš da pokvariš
tajne našeg zajedničkog života, treba ovo da znaš: napravila sam dobar
izbor. Dokazala sam to ponovo odabravši tebe, zar ne?“
Patona su preplavila osećanja. Na nadlanicama su mu iskočile
vene. Uspeo je samo da klimne glavom.
„Baš nije fer prema tebi, Patone, što razgovaraš sa mnom pošto
sam prošla kroz ceo naš smrtni odnos. Još nisi potpuno sazreo u
muškarca kakav ćeš biti. U tvom životu, naš odnos još nije sazreo. Ne
želim da te opterećujem nagoveštajima o tome kakav će biti naš život,
niti tražim da se osećaš obaveznim da ga takvog prihvatiš. Ne brini,
prepusti se. Sada kada se osvrnem, mogu reći da mi se sve dopalo, i
kakav si čovek bio u početku, i kakav si kasnije postao.“
„Hvala“, kazao je Paton. „Situacija je krajnje izuzetna. Moram reći
da je pravo olakšanje što me je ovde čekao moj najbolji prijatelj.“
„Sačuvajmo neke od ovih reči za kasnije“, kazala je Lena,
pogledavši Kendru i Seta.
„Tako je“, složio se Paton. „Sada svi znate tajnu o Kurisoku i Efiri
koju sam toliko dugo čuvao.“
„A sada najvažnije pitanje“, rekao je Set. „Kako da ih
zaustavimo?“
U šatoru je zavladala tišina.
„Situacija je krajnje ozbiljna“, rekao je Paton. „Biću iskren prema
vama. Nemam pojma.“
 DVADESET PRVA GLAVA

Vilinski soj

S vi u šatoru su se smrkli. Kućna muva koja je izvodila akrobacije

iznad Patona i Lene neuobičajeno je bučna. Kendra je prešla
šakama preko podne prostirke, opipavajući konture tla ispod.
Zabrinuto je pogledala Seta.
„A šta ćemo s ovim?“ upitao je Set i podigao hronometar. „Možda
bismo mogli da otputujemo malo u prošlost i sprečimo pojavu
pošasti.“
Paton je odmahnuo glavom. „Mesecima sam pokušavao da
odgonetnem tajnu hronometra. Bije ga glas da je od svih artefakata
njega najteže koristiti. Iako navodno ima više funkcija, ja sam uspeo
da otkrijem samo nekoliko.“
„Jesi li otkrio nešto korisno?“ upitao je Set, prebirajući po blago
ispupčenom brojčaniku na kugli.
„Pažljivo s tim“, oštro ga je upozorio Paton. Set je istog časa
ostavio brojčanik na miru. „Znam koje dugme treba pritisnuti da bi se
otputovalo u trenutak u budućnosti kada neko pritisne to isto dugme.
Prokljuvio sam kako da podesim hronometar da se sef pojavi jednom
nedeljno na minut. I mogu privremeno da usporim vreme, to jest da se
ostatak sveta kreće brže od osobe koja je u posedu hronometra. Ne
vidim kako bi bilo koja od ovih funkcija mogla da nam pomogne da
izađemo na kraj s brigama koje nas trenutno more.“ „Budući da nam
je ponestalo ideja“, kazala je Kendra, „možda nam je vilinska kraljica
jedina šansa. Mogla bih da vratim činiju na ostrvo i objasnim joj
situaciju. Možda ona može da nam pomogne.“
Paton je čupkao poderotinu na rukavu u blizini lakta. „Ne
razumem baš najbolje šta to znači biti od vilinskog soja, ali znam
dosta toga o svetilištu. Jesi li sigurna da će vraćanje činije biti
dovoljan izgovor za stupanje na zabranjeno tle? Pre tebe, Kendra, niko
nije kročio na to ostrvo i ostao živ.“
„Vila po imenu Šijara nagovestila je da bih mogla to da uradim
bez posledica“, odvratila je Kendra. „Osećam da je tako, mada ne
mogu da objasnim zašto imam takav osećaj. Inače se svaki put
prestravim kada zamislim sebe kako se vraćam na ostrvo. Moj instinkt
se slaže s onim što mi je ta vila kazala. Činiji je tamo mesto. Trebalo
bi da mi njeno vraćanje obezbedi pristup“
„Šijara?“ ponovio je Paton. „Poznajem Šijaru... srebrna krila,
plava kosa. Smatram je jednom od najpouzdanijih vila u Utočištu za
bajke. Nekada je bila bliska Efirina prijateljica. Pošto su me vile
dodirnule i Efira nestala, Šijara je postala moja najbliža poverenica za
stvari koje se tiču vilinskog sveta. Ako bih ikada bio primoran da
tražim savet od neke vile, onda bi to bila ona.“
„I ti možeš da pričaš s vilama?“ upitao je Set.
„To je jedna od prednosti koju stičeš kada te vile dodirnu“, kazao
je Paton. „Inače je njihov jezik, silvijan, izuzetno teško savladati,
mada ima i onih koji su uspeli da ga nauče. Čitam i govorim njihove
tajne jezike, kao i Kendra. Zahvaljujući tome uspela je da dešifruje
natpis koji sam ostavio u grobnici u Izgubljenoj mesi.“
„Bio je na tajnom vilinskom jeziku?“ upitala je Kendra. „Ne mogu
da razlučim koji jezik čujem, govorim, odnosno čitam. Sve mi to
izgleda kao engleski.“
„Za to treba vremena“, kazao je Paton. „I<ada vila govori, ti čuješ
engleski, ali s vremenom ćeš uspeti da naslutiš i pravi jezik koji
koristi. U početku je teško razlikovati jezike, verovatno zato što
prevod klizi. Ako se samo malo potrudiš, postaćeš svesnija reči koje
čuješ i izgovaraš.“
„Zašto si uopšte ostavio poruku u grobnici?“ pitala se Kendra.
„Vilinski jezik koji ne može da se nauči dobro je čuvana tajna“,
kazao je Paton. „Taj jezik nije u stanju da razume nijedno stvorenje
tame. Smatrao sam da moram bar da nagovestim šta sam uradio da bih
sprečio paniku ako Vitezovi otkriju da artefakt nije tamo gde bi
trebalo da bude, te sam ostavio poruku na tajanstvenom jeziku koju će
samo prijatelj svetlosti biti u stanju da razume.“
„Pošto veruješ Šijari, misliš li da neće biti problema ako odem na
to ostrvo?“ upitala je Kendra.
„Ti to znaš bolje od mene“, priznao je Paton. „Da okolnosti nisu
ovako strašne, preklinjao bih te da se ne upuštaš u tako opasnu
pustolovinu. Ali u velikoj smo neprilici. Ako me pitaš da li verujem da
će vilinska kraljica moći da nam pomogne da odolimo ovoj pošasti,
teško je reći, ali već ti je jednom pomogla, a bolja je makar i mala
nada nego nikakva.“
„Onda idem da probam“, odlučno je kazala Kendra.
„Kada moraš da skočiš, onda skočiš“, složio se i Set.
„Prelazak ribnjaka biće opasan“, upozorila ju je Lena. „Najade su
ljute. Želeće da povrate činiju. Hoće da se osvete za moj odlazak.
Bolje da te Paton preveze preko.“
„To se podrazumeva“, kazao je Paton. „Imam izvesno iskustvo u
izbegavanju tih opasnosti“, kazao je Paton i namignuo Leni.
Bivša najada izvila je obrve. „A iskusio si i da te one povuku u
ribnjak, ako me sećanje dobro služi.“
„Sve više zvučiš kao ona Lena koju znam“, primetio je Paton uz
osmeh.
„Deka i baka sigurno će se pojaviti kao senke. Čim sunce zađe,
motriću na okolinu. Možda oni mogu da nam pomognu bez obzira na
to što su senke.“
„Da li bismo u međuvremenu mogli da odemo do ribnjaka?“
upitala je Kendra.
„Moramo napasti za videla“, izjavio je Paton.
Set je hronometar stavio u ruksak u kojem je ranije nosio opremu
za kampovanje. Stavio ga je na leđa i oni zajedno izađoše iz šatora.
Napolju su se bili okupili znatiželjni satiri, patuljci i drijade. Stali su
uzbuđeno da se došaptavaju i pokazuju na Patona.
Dorin je dokaskao do Patona. „Pokaži mi zahvat koji si primenio
na Širokom Kopitu!“
„Moraću da odbijem ako želite da sprečimo epidemiju osakaćenih
satira“, kazao je Paton. Podigao je uvis obe šake i povisio ton. „Vratio
sam se samo nakratko. Putovao sam kroz vreme, i nameravam da
promenim pravac ove pošasti pre nego što odem.“ Nekolicina
prisutnih zapljeskala je i počela da zviždi. „Nadam se da mogu da
računam na vašu pomoć ako mi bude zatrebala.“
„Sve za tebe, Patone!“ povikala je jedna hamadrijada i uzdahnula.
Lena ju je ošinula pogledom. .
„Biće nam potrebno malo privatnosti kod ribnjaka dok se budemo
približavali svetilištu“, kazao je Paton. „Značiće nam vaša saradnja.“
Paton je ispratio Kendru do najbližeg gazeba. Bila je strašno
napeta dok ju je vodio uz stepenice i duž daščane rive. Prethodni
prelazak ribnjaka svrstavala je među najstrašnija sećanja. Najade su se
svojski trudile da prevrnu njen čamčić. Ovoga puta srećom je još dan,
a neće biti ni sama.
Paton je sišao stepenicama na kej pored kućice za čamce. Otišao je
do plutajuće šupe i jednim jedinim dobro odmerenim udarcem noge
razvalio vrata.
„Paton ulazi u kućicu za čamce!“ povikao je likujući jedan glas
ispod vode.
„Konačno ćemo obogatiti našu kolekciju i njegovim kostima!“
drala se druga najada.
„Pogledajte ko je s njim!“ jedva je izgovorio prvi glas.
„Vivibliks koji ga je digao iz groba!“ narugao se novi glas.
„Čuvajte se njene zombijevske magije“, otpevušila je druga
najada.
„Činija je kod njih!“ primetila je besna najada.
Glasovi su postali tiši i užurbaniji.
„Požurite!“
„Okupite se!“
„Nemamo vremena za gubljenje!“
Glasovi su se izgubili čim su Paton i Kendra ušli u kućicu za
čamce. Unutrašnjost se nije promenila. Dva čamca na vesla plutala su
na vodi, jedan je bio nešto širi od drugog, a pored njih se nalazio i
mali čamac na pedale. Patonovi koraci odzvanjali su kućicom za
čamce dok je išao po vesla. Izabrao je najveći par vesala i spustio ih u
onaj širi čamac. Potom je u čamac spustio i drugi par vesala. Ta su bila
nešto manja od prvih.
„Izgleda da će nam naše podvodne protivnice zagorčati odlazak na
ostrvo“, primetio je Paton. „Jesi li sigurna da želiš ovo da uradiš?“
„Jesi li ti siguran da možeš da me prevezeš na ostrvo?“ upitala je
Kendra.
„Ubeđen sam da mogu“, kazao je Paton.
„U tom slučaju, moram da probam.“
„Da li bi htela da uzmeš činiju?“
Kendra ju je podigla. „Naravno. Ti ćeš sigurno imati pune ruke
posla.“
Paton je povukao polugu pored oštećenih vrata i počeo da okreće
ručicu. Klizna vrata na drugom kraju kućice za čamce postepeno su se
otvarala. Čim prođu kroz njih, naći će se u ribnjaku. Paton je odvezao
čamac na vesla i ušao u njega. Pružio je ruku Kendri i pomogao joj da
uđe. Čamac se zaljuljao kada je kročila u njega.
„Uspela si da stigneš do ostrva u tom čamčiću?“ upitao je Paton,
pokazavši glavom na čamac s pedalama.
„Da.“
„Hrabrija si nego što sam mislio“, osmehnu se Paton.
„Ne znam da veslam, ali znam da okrećem pedale.“
Paton je klimnuo glavom, „Nemoj zaboraviti da se nagneš na
suprotnu stranu od one na koju pokušaju da nas prevrnu. A opet,
nemoj se naginjati suviše, jer mogu da obrnu taktiku i izbace te iz
čamca na drugu stranu.“
„Razumem“, rekla je Kendra i pogledala preko ivice čamca,
očekujući da najade nagrnu na njih svakog časa.
„Ne mogu nam ništa dok smo u kućici za čamce“. kazao je Paton.
„Mogu da počnu da nas gnjave tek kada izađemo napolje.“ Gurnuo je
vesla u rašlje i pripremio ih za veslanje. „Jesi li spremna?“
Kendra je klimnula glavom. Nije se uzdala u svoj glas.
Ispod površine vode nedaleko njih doprlo je kikotanje. Nekoliko
glasova ućutkalo je one koje su se smejale.
Paton je uronio lopatice vesala u vodu i snažnim zaveslajima izveo
čamac iz kućice. Onog trenutka kada je čamac na vesla prošao kroz
vrata, počeo je da se izdiže i ljulja. Paton je s grimasom na licu žustro
upravljao veslima, pokušavajući da umiri čamac. Čamac se vrteo,
propinjao, naginjao. Kendra je pokušavala da zauzme položaj na
sredini malog plovila, ali ju je žestoko guranje bacalo s jedne strane na
drugu. U jednoj ruci stezala je činiju, dok se drugom trudila da održi
ravnotežu.
„Nikada nisu bile ovoliko uporne“, zastenjao je Paton, istrgavši
veslo iz najadinih ruku.
Desna strana čamca opasno se izdigla. Imali su utisak da je gura
mnogo ruku. Paton se bacio u desnu stranu i stao veslom da bode
vodu. Desna strana čamca naglo se spustila, a leva izdigla uvis. Malo
je nedostajalo da Kendra završi u vodi. Paton se bacio na drugu stranu
i uspeo da umiri čamac.
Borba je besnela još nekoliko minuta. Najade su neumorno
pokušavale da prevrnu čamac i istovremeno su ga vukle sve dalje od
ostrva. Čim bi sputio vesla u vodu, najade bi ih ščepale, te je on trošio
mnogo snage na to da ih oslobodi iz nevidljivih ruku. A čamac se u
međuvremenu okretao i ljuljao kao na vašaru.
Što je prolazilo više vremena, to je napad postajao sve drskiji
umesto da oslabi. Šake s kožicama između prstiju posezale su iz vode
ne bi li se uhvatile za rub čamca. U jednom trenutku čamac se baš
gadno zaljuljao. Kendra je udarila o bok i pred njom je izronio par
ljubičastih očiju. Bleda najada izdigla se iz vode, jednom šakom se
uhvatila za ivicu čamca, dok je drugom posegnula za činijom.
„Sklanjaj se, Narinda!“ povikao je Paton i zavitlao veslom.
Odlučna najada se iskezila i još više izdigla iz vode. Kendra je
sklonila činiju od Narinde, ali je najada uspela da je uhvati za rukav i
počne da vuče u vodu.
Paton je odalamio najadu po glavi pljosnatim delom vesla. Najada
je vrisnula i pomahnitala. Pustila je Kendru i nestala podigavši uvis
mlaz vode. Jedna druga šaka uhvatila se za ivicu čamca. Paton je istog
časa udario veslom po prstima s kožicom.
„Ostanite u vodi, dame“, upozorio ih je Paton.
„Platićeš nam za tu svoju odvažnost“, zarežala je najada koju nisu
videli.
„Do sada ste iskusile samo pljosnatu stranu vesla“, nasmejao se
Paton. „Delim packe, ne povređujem. Ako ovako nastavite, sleduju
vam ozbiljnije povrede.“
Najade su i dalje ometale napredovanje čamca, ali više nisu
posezale iz vode. Patonovi zamasi veslima postali su brži i plići. S
svakim zamahom podizao je mlazeve vode u vazduh. Sada je
najadama bilo teže da uhvate vesla i čamac je počeo da napreduje ka
ostrvu.
„Kjatro, Narinda, Uline, Hajri, Pino, Zoli, Frindl, Jauko!“ dozivala
ih je Lena. „Voda nikada nije bila prijatnija.“
Kendra se okrenula i videla Lenu, koja je sedela na ivici
pristaništa, veselo se osmehivala i mlatarala nogama po vodi. Iza nje
je stajao Set napetog izraza lica.
„Lena, nemoj!“ doviknuo joj je Paton.
Lena je počela polako da pevuši. Bosim stopalima polako je
podizala male mlazeve vode. A onda je naglo izvukla stopala iz vode i
udaljila se nekoliko koraka od ivice pristaništa. Nekoliko šaka s
kožicama uznemirilo je površinu ribnjaka.
„Ovo je bilo blizu“, požalila se Lena. „Umalo da me se dočepate!“
Povukla se nekoliko koraka unazad, ponovo umočila palac u vodu i
ponovo u poslednjem trenutku odskočila i izbegla još jednu šaku koja
je želela da je ščepa.
„Najade nikada nisu bile ovako ujedinjene i uporne“, promrmljao
je Paton. „Lena pokušava da im skrene pažnju. Prihvati se slobodnog
vesla.“ Kendra je spustila činiju u krilo i dohvatila rezervno veslo koje
je Paton poneo. Čvrsto ga je uhvatila po sredini i stala brzo da ubada
lopaticama vodu čas s jedne, čas s druge strane čamca. Povremeno bi
vrhom vesla udarila o nešto. Čula je sve više groktaja i pritužbi.
Paton je počeo dublje da uranja vesla u vodu i čamac je poleteo ka
ostrvu. Ohrabrena ovim, Kendra je još žustrije ubadala vodu, teško
dišući od napora. Toliko se bila usredsredila na mlaćenje najada da je
nespremna dočekala nasukavanje čamca na obalu.
„Izlazi“, naredio je Paton.
Kendra je spustila veslo, uzela činiju i otišla do pramca. Trenutak
je oklevala. To što je jednom preživela posetu ostrvu nije nikakva
garancija da će je ponovo preživeti. Šta ako je njena samouverenost
bez osnova? Ostali koji su se odvažili da kroče na ostrvo istog časa
bili su preobraženi u paperjaste maslačke. Onog trena kada njeno
stopalo dodirne blatnjavu obalu, mogla bi se raspršiti u paperjasti
oblak semenja maslačka koji će razvejati povetarac.
A ako reši da ne rizikuje, nema nikakve sumnje da će postati senka
u palom rezervatu kojim će vladati demon i zla hamadrijada. Na neki
način više joj se dopadalo da završi kao seme maslačka.
Bez obzira na sve, već je donela odluku i sada samo mora da skupi
hrabrost i sprovede je u delo. Najade bi mogle da odvuku čamac nazad
u vodu svakog trenutka!
Spremna na najgore, iskočila je iz čamca na blatnjavu obalu
ostrva. Kao i prethodnog puta kada je poseti-la svetilište, dotični
trenutak bio je pravi antiklimaks. Nije se pretvorila u seme. Ništa nije
ukazivalo na to da je uradila bilo šta neuobičajeno.
Kendra se osvrnula da pogleda Patona i podigla palčeve uvis. On
joj je neusiljeno salutirao. Trenutak kasnije, čamac je bio odvučen
nazad u vodu, u kojoj je počeo da se vrti.
„Ne brini se za mene“, raspoloženo joj je doviknuo Paton i snažno
zamahnuo veslom po površini vode. „Idi da razgovaraš s kraljicom.“
Kada je prethodni put bila na ostrvu, Kendra nije znala gde se
nalazi svetilište i namučila se da ga pronađe. Ovoga puta zaputila se
dijagonalno preko ostrva i progurala kroz grmlje do staze koja je
vodila pravo do njenog odredišta. U ruci je držala činiju. Na sredini
ostrva pronašla je potočić koji je žuboreći izvirao iz tla i niz blagu
padinu ulivao se u ribnjak. Na izvorištu se nalazila lepo izrezbarena
statua vile visoka nekih pet centimetara.
Kendra je čučnula i spustila činiju ispred minijaturnog postolja na
kojem je stajala figurina vile. Istog trenutka Kendra je osetila miris tek
procvetalog cveća na bogatom tlu pored mora.
Hvala, Kendra. Jasno da jasnije ne može biti čula je te reči u svom
umu.
„Jesi li to ti?“ prošaputala je Kendra, uzbuđena što je tako brzo
uspostavila kontakt.
Jesam.
„Čujem te jasnije nego prošli put.“
Sada si od vilinskog soja. Ulažem mnogo manje napora da doprem
do tvog uma.
„Ako možeš lako da dopreš do mene, zašto već nisi razgovarala sa
mnom?“
 Ne nastanjujem tvoj svet. Prebivam negde drugde. Moja svetilišta
označavaju mesta na kojima može da se oseti moj direktni uticaj. Ona
su tačke u kojima kontaktiram s vašim svetom.
Dotične misli pratila je nekakva razdraganost. Ta kombinacija
misli i osećanja stvorila je u Kendri osećaj kao da do tada ni sa kim
nije zaista komunicirala. „Zovu te vilinska kraljica“, kazala je Kendra,
„ali ko si ti zapravo?“
Ja sam molea. Ne postoji reč u tvom jeziku koja bi me prigodno
opisala. Ja nisam tek neka vila. Ja sam ta vila. Majka svih vila,
najstarija sestra, zaštitnica, prva. Zarad dobrobiti svojih sestara,
prebivam izvan vašeg sveta, u kraljevstvu koje tama nije dodirnula.
„Utočište za bajke je u opasnosti“, kazala je Kendra.
Iako retko mogu da se obratim njihovim umovima, očima svojih
sestara ipak vidim sve što one naseljavaju. Mnoge moje sestre iz tvog
okruženja zaražene su užasnom tamom. Ako bi ta tama zagadila i
mene, sve bi bilo izgubljeno.
Kendra je jedan trenutak bezuspešno pokušavala nešto da kaže, jer
se osetila odbačenom. Shvatila je da je to mračno osećanje poteklo od
kraljice i da je deo komunikacije. Kada je to osećanje minulo, Kendra
je ponovo progovorila. „Kako da zaustavim tu tamu?“
Tama dolazi od predmeta koji ima neverovatno jaku crnu moć. Taj
predmet mora biti uništen.
„Klin koji je Set izvukao iz povratnika“, kazala je Kendra.
Taj predmet potpiruje bol iskvarene hamadrijade i jača snagu
demona. Taj nečisti predmet umetnut je u drvo.
Kendra je na trenutak videla kvrgavo crno drvo pored bare s
katranom koja se pušila. Klin je štrčao iz izmučenog debla. Kendru su
počele da peku oči od tog prizora i prožela ju je duboka žalost. Iako
joj niko nije objasnio ovu sliku, Kendra je bila sigurna da gleda drvo
očima tamne vile onako kako ga doživljava vilinska kraljica.
„Kako da uništim taj klin?“ upitala je Kendra.
Usledila je poduža pauza. Čula je Patona kako udara veslima po
vodi odupirući se napadima najada.
 „A da opet uvećamo vile?“ upitala je Kendra.
Pred njenim očima istog časa iskrsla je slika džinovskih crnih vila.
Bile su istovremeno i užasne i prelepe dok su savijale drveće i lučile
senke. Pored ostalih smetnji, još se oporavljam od iscrpljenosti. Bilo
je potrebno mnogo energije da se vile preobraze i da ti postaneš od
vilinskog soja.
„Šta si mi uradila?“ upitala je Kendra. „Neke vile nazvale su me
tvojom sluškinjom.“
Kada sam se zagledala u tvoje srce i um i osvedočila se kolika je
tvoja odanost onima koje voliš, izabrala sam te za svog predstavnika
na ovom svetu dok traje ova kriza. Ti jesi moja sluškinja, moja
nadzornica. Ti i ja crpimo energiju iz istog izvora. To povlači za
sobom i velika prava. Naređuj vilama u moje ime i one će te slušati.
„Vile će me slušati?“ upitala je Kendra.
Ako im izdaš naređenje u moje ime i ako ne budeš koristila zalud
tu privilegiju.
„Kako se zoveš?“
Kendra je odgovor osetila kao melodični smeh. Moje pravo ime
mora ostati tajna. Biče dovoljno da izdaješ naređenja u ime kraljice.
Kendra se u tom trenutku setila da joj je vila u zdanju u kojem su
se sastali Vitezovi zore predložila da izda naređenje u ime kraljice.
„Mogu li vile da mi pomognu da uništim klin?“
Ne. Vile nemaju dovoljno moći za to. Samo talisman prožet
ogromnom svetlosnom energijom može da raščini taj tamni predmet.
„Znaš li gde mogu da nađem talisman pun svetlosti?“
Usledila je još jedna duga pauza. Mogla bih ja da ti ga napravim,
ali onda bih uništila ovo svetilište.
Dok je čekala, Kendra je imala viziju. Imala je osećaj da posmatra
ostrvo i svetilište iz visine i da oni jedini sijaju u posvemašnjoj tami.
Voda u jezeru je potamnela i vrvela je od ružnih, nakaznih najada.
Riva od dasaka i gazebi su propali. Tamne vile lepršale su među
trulim otpacima. Potamneli patuljci, satiri i drijade lutali su između
sasušenih stabala i sprženih polja.
 Ovo svetilište nije vredno tolikog uništavanja. Radije ću izgubiti
jedno dragoceno mesto kontakta s tvojim svetom nego što ću gledati
svoje sestre osuđene na neprosvećeno ropstvo. Usredsrediću energiju
koja štiti ovo svetilište u jedan jedini predmet. Pošto iskujem talisman,
više neću imati uticaja na ovo mesto.
„Neću više moći da stupim s tobom u vezu?“ upitala je Kendra.
Ne s ovog mesta. Čim taj talisman pređe na drugu stranu živice,
ribnjak i ostrvo biće lišeni svake odbrane.
„Šta treba da radim s tim talismanom?“ upitala je Kendra.
Zadrži talisman. Energija u tebi pomoći će mu da ostane stabilan i
pun energije. Sve dok je u tvom posedu, talisman će stvarati kišobran
od energije koji će štititi one oko tebe. Ako dovedeš talisman u kontakt
s tamnim predmetom, oba će biti uništena. Samo da znaš. Ko god da
dovede u vezu te predmete - nestaće.
Kendra je progutala knedlu. Usta su joj bila suva. „Da li to ja treba
da uradim?“
Ne moraš. Više bih volela da preživiš ovo. Ali bilo da ti to obaviš
ili neko drugi, ako svetlost i tamni predmeti mogu biti spojeni, žrtva će
se isplatiti. Povratiće se dosta onoga što je potamnelo.
„Da li ćemo posle toga moći da obnovimo tvoje svetilište?“ upita
Kendra s puno nade.
Svetilište neće biti moguće obnoviti.
„I nikada više neću ćuti od tebe nijednu reč?“
Ovde ne.
„Moraću da pronađem neko drugo svetilište. Smem li da mu
priđem ako ga nađem?“
Kendra je osetila smeh pomešan s naklonošću. Pitaš se zašto su
moja svetilišta toliko dobro zaštićena. Kada stupam u kontakt s tvojim
svetom, ja sam ranjiva. Ako zlo pronađe moje kraljevstvo, patiće sva
bića svetlosti. Zarad njihove dobrobiti, moram paziti da moje
kraljevstvo ne bude upropašćeno i zato toliko revnosno štitim svoja
svetilišta. Pravilo je da svi uljezi moraju da nestanu. Retko pravim
izuzetke.
 „Da li imam pristup tvom svetilištu zato što sam od vilinskog
soja?“ upitala je Kendra.
Ne nužno. Ako ikada pronađeš još jedno svetilište, odgovor potraži
u svojim osećanjima. Imaš u sebi dovoljno svetlosti da te vodi.
„Plašim se da pokušam da uništim klin“, priznala je Kendra. Nije
želela da se razgovor s kraljicom završi.
Ni ja nisam rada da uništim ovo svetilište. Kendra je osećala
koliko je tužna zbog toga. Ponekad radimo ono što moramo.
„U redu“, kazala je Kendra. „Daću sve od sebe. Samo još jedno
pitanje. Ako preživim ovo, šta bi trebalo da radim? Mislim, kao neko
ko je od vilinskog soja.“
Proživi dobar život. Odupiri se zlu. Pružaj više nego što uzimaš.
Pomozi i drugima da se tako ponašaju. Ostalo će doći samo od sebe.
Skloni se od svetilišta.
Kendra se povukla od minijaturnog kipa na sićušnom stubu. Vid
joj se zamaglio i preplavila su je osećanja. Osećala je ukus meda,
jabuka, mesnatih pečuraka i čiste vode. Do nozdrva joj je dopirao
miris pokošenih polja, vlažne trave, zrelog grožđa i oporih trava. Čula
je fijuk vetra, razbijanje talasa, grmljavinu i tiho kuckanje pačeta koje
razbija ljusku jajeta. Osetila je da joj sunce greje kožu i da je lagana
magla hladi. Trenutno ništa nije videla, ali je zato istovremeno
probala, mirisala, čula i osećala hiljadu različitih stvari, a sve je to bilo
razgovetno i očigledno.
Kada joj se vid povratio, Kendra je videla da se sićušni kip vile
svetluca. Instinktivno je začkiljila i zaklonila oči, zabrinuvši se da joj
ta jarka svetlost trajno ne ošteti vid. Kada je provirila, uverila se da joj
sjaj ne nanosi bol. U nadi da joj sjaj neće naškoditi, zagledala se u kip
širom otvorenih očiju. Ostatak sveta postao je bezizražajan, isušen,
turoban. Sva boja i sva svetlost stekle su se u figurini veličine palca.
A onda se kip raspao i krhotine kamena rasule su se uz zvonjavu.
Na malom postolju ostao je zaslepljujući kamičak u obliku jajeta.
Kamičak je na trenutak blesnuo jače nego što je kip sijao. Svetlost se
polako prigušila, upio ju je kamen i jajasti kamičak postao je krajnje
neugledan. Isticao se samo po tome što je bio tako beo i gladak.
Boja se vratila u svet. Kasno poslepodnevno sunce ponovo je
zasijalo. Kendra više nije osećala prisustvo vilinske kraljice.
Kleknula je i podigla glatki kamičak. Nije imala nikakav poseban
osećaj dok ga je držala, a težio je upravo onoliko koliko je očekivala.
Iako više nije sijao, ona je bila ubeđena da je taj kamičak talisman.
Kako je sva moć koja je štitila svetilište mogla da stane u tako mali,
neugledni predmet?
Kendra se osvrnula oko sebe i videla da je Paton uspeo da vrati
čamac na obalu. Pohitala je ka njemu da najade ponovo ne bi odvukle
čamac pre nego što stigne.
„Ne moraš da žuriš“, kazao je Paton. „Pod kontrolom su.“
„Nismo oduševljene time“, promumlao je neki glas ispod vode.
„Ćuti“, prekorila ju je neka druga najada. „Ne bi trebalo da
pričamo.“
„I prošli put imala sam besplatnu vožnju nazad“, rekla je Kendra
ulazeći u čamac.
„Nosiš li dobre vesti?“ upitao ju je.
„Uglavnom“, rekla je Kendra. „Bolje da sačekamo da se vratimo u
šator.“
„To je u redu“, složio se Paton. „Reći ću samo jedno... taj kamen
šljašti gotovo kao i ti.“
Kendra je pogledala kamen. Bio je besprekorno beo i gladak, ali
nije ispuštao nikakvu svetlost. Sela je. Paton je spustio vesla preko
kolena. Vođen nevidljivim rukama, čamac na vesla udaljio se od obale
i zaputio ka kućici za čamce. Kada je podigla pogled, Kendra je
ugledala zlatnu sovu s ljudskim licem, koja ju je posmatrala s visoke
grane. Iz oka joj je kanula suza.
 DVADESET DRUGA GLAVA

Svetlost

S et je s Lenom čekao u gazebu iznad doka. Nijedan satir, drijada ili

patuljak nisu ostali na daščanoj rivi, niti u bilo kom od preostalih
paviljona. Paton ih je zamolio da se udalje, a oni su to i učinili.
Kendra i Paton sedeli su zavaljeni u čamcu dok su se spokojno
vraćali ka obali. Očigledno su ih vukle iste one najade koje su ih
malopre napadale. Setu je bilo žao što nije video šta je to Kendra
radila na ostrvu, ali ona je najveći deo vremena provela iza grmlja.
Lena mu je opisala zaslepljujuću svetlost, koju Set takođe nije video.
„Sjajno si navukla one najade“, kazao je Set.
„Nema toga što ne bih učinila da ih sprečim da udave mog muža“,
odvratila je Lena. „Nikada neću prestati da volim svoje sestre, ali one
umeju da budu prava napast! Drago mi je što mi se ukazala prilika da
ih namagarčim.“
„Misliš li da je Kendra uspela?“
„Nema nikakve sumnje da je ostvarila kontakt. Samo je kraljica
mogla da naredi najadama da ih bezbedno vrate na obalu.“ Lena je
začkiljila. „Ostrvo mi izgleda nekako drugačije. Ne bih umela da
kažem u kom smislu. Posle bleska čitava oblast odaje neki drugačiji
utisak.“ Lena je napućenih usana posmatrala ulazak čamca na vesla u
kućicu koja je za njega predviđena.
Set se sjurio na pristanište i stigao do vrata kućice za čamce u
trenutku kada su Kendra i Paton izlazili. „Jesu li vesti dobre?“ upitao
je Set.
„Prilično dobre“, odvratila je Kendra.
„Kakvo je to jaje?“ raspitivao se Set.
„To je kamičak“, ispravila ga Kendra i čvrsto ga stegla u ruci.
„Sve ću vam ispričati, ali tek kada se budemo vratili u šator.“
Paton je zagrlio Lenu. „Bila si divna“, kazao je, ovlaš je poljubivši
u usta, „mada moram da priznam da mi nije bilo drago što si se toliko
približila najadama. Malo je onih koje bi radije povukle na dno
ribnjaka.“
„Malo je onih koje bi im bilo teže da uhvate“, samozadovoljno je
odvratila Lena.
Popeli su se stepenicama u gazebo, pa sišli niz nekoliko stepenika
na travu. Ka njima su se žustrim koracima zaputile tri visoke drijade i
preprečile im put ka šatoru. Ona u sredini, najviša od svih, drijada
koju je Set video da razgovara s dekom i bakom. Kestenjasta kosa
sezala joj je do ispod struka. Drijada s njene leve strane po svoj prilici
je Indijanka i na sebi je imala odeću boje zemlje. Drijada s desne
strane bila je platinasta plavuša u odori koja je podsećala na smrznuti
vodopad. Sve tri graciozne žene bile su bar za glavu više od Patona.
„Zdravo, Lizeta“, Paton je prijateljski pozdravio drijadu u sredini.
„Mani se pozdrava, Patone Bardžise“, kazala je ona namršteno se
nadnoseći nad njim. Glas joj je bio melodičan, ali opor. „Šta ste uradili
sa svetilištem?“
„Svetilištem?“ upitao je Paton i znatiželjno pogledao preko
ramena. „Nešto nije u redu?“
„Uništeno je“, odlučno je obznanila drijada plavuša.
„Nakon što si nam naložio da se sklonimo“, dodala je Indijanka.
Lizeta je začkiljila i zagledala se u Kendru. „A tvoja prijateljica
svetli jače od sunca.“
„Nadam se da ne insinuirate da smo mi srušili spomenik“,
namršteno se usprotivio Paton. „Ne samo što ne želimo to da uradimo
već ne raspolažemo ni sredstvima za to! Vilinska kraljica je razrušila
svetilište iz nekih svojih razloga.“
„Jasno ti je da je rezervat zauvek izgubio vezu s Njenim
veličanstvom“, kazala je Lizeta. „A to je neprihvatljivo.“ I ona i ostale
dve preteći se nagnuše napred.
„Šta je za vas neprihvatljivije: to, ili da se na Utočište za bajke i
sve u njemu spusti bespovratna tama?“ upitao je Paton.
Drijade su se malo opustile.
„Imate li plan?“ upitala je Lizeta.
„Da li je Kendra ikada jače sijala?“ uzviknuo je Paton. „Njen sjaj
je simbol boljih vremena koja dolaze. Dajte nam nekoliko minuta da
se posavetujemo u privatnosti, potom ćemo vam saopštiti plan kako da
povratimo Utočište za bajke. Strategiju koju ćemo primeniti predložila
je sama vilinska kraljica.“ Paton je pogledao Kendru kao da se nada da
govori istinu. Kendra je jedva primetno klimnula glavom.
„Nadam se da imate zadovoljavajuće objašnjenje za ovo
skrnavljenje“, smrknuto je pripretila Lizeta. „Ovaj dan biće oplakivan
dokle god bude postojao makar jedan list ili potok.“
Paton je podigao ruku uvis i potapšao Lizetu po ramenu. „Gubitak
svetilišta težak je udarac za sve koji vole svetlost. Osvetićemo ovu
tragediju.“
Lizeta se sklonila u stranu, a Paton je poveo ostale između
natmurenih drijada. Iako su se privremeno primirile, visoke žene
očigledno nisu bile zadovoljne.
Kada su Set, Kendra i Lena stigli do šatora, Paton je ušao za njima
i ponovo navukao krilo.
„Šta se dogodilo?“ upitao je Set.
„Vilinska kraljica uništila je svetilište da bi napravila ovo.“ Kendra
je podigla kamičak da ga svi vide.
Paton je začkiljio. „Nije čudo što se toliko sijaš.“
„Ne vidim nikakvu svetlost“, požalio se Set.
„Ne mogu sve oči da je vide“, kazala je Lena, koja je takođe
začkiljila.
„Zašto ja ne mogu da je vidim?“ upitala je Kendra. „Kamičak je
svetleo samo dok ga je vilinska kraljica pravila.“
„Svetlost kamena mora da se sjedinila s tvojom unutrašnjom
svetlošću“, kazao je Paton. „Sigurno ti je teško da je razlikuješ od
ostale svetlosti. Pretpostavljam da vidiš u mraku.“
„Vidim“, kazala je Kendra.
„Bez obzira na to da li je raspoznaješ ili ne, ti u sebi nosiš mnogo
svetlosti, Kendra“, kazao je Paton. „A sada kada imaš i kamen, zračiš
mnogo jače nego pre. Onima koji mogu da spoznaju takvu svetlost,
svetliš poput svetionika.“
Kendra je stegla kamen. „Vilinska kraljica ispunila je ovaj kamen
svom moći koja je štitila svetilište. Kada iznesem kamen iz ove
oblasti, stvorenja tame moći će da uđu ovamo. Ako kamenom
dodirnemo klin u drvetu, oni će uništiti jedan drugi.“
„Super!“ uzviknuo je Set.
„Postoji caka“, kazala je Kendra. „Vilinska kraljica je rekla da će
onaj ko ta dva predmeta dovede u vezu umreti.“
„Nema problema.“ Paton je pokretom šake odbacio svaku
zabrinutost. „Lično ću razrešiti tu dilemu.“
„E nećeš“, uznemireno je kazala Lena. „Moraš da mi se vratiš.
Tvoj život ne može ovde da se okonča.“
„Ono što smo imali već se dogodilo“, kazao je Paton. „To ne može
da promeni ništa što ću ovde uraditi.“
 „Ne pokušavaj da me navučeš, Patone Bardžise“, zarežala je Lena.
„Decenijama sam trpela tvoje mirovne ugovore. Poznajem te bolje
nego što ti poznaješ sam sebe. Uvek tražiš izgovor da zaštitiš druge na
svoju štetu... delimično iz plemenitog osećaja dužnosti, a delimično
uzbuđenja radi. Veoma dobro znaš da bi mogao izbrisati najveći deo
našeg odnosa ako se ne vratiš u prošlost. Cela moja istorija mogla bi
da se izmeni. Odbijam da ostanem bez našeg zajedničkog života.“
Paton ju je gledao kao krivac. „Postoje mnoge neizvesnosti kada je
u pitanju putovanje kroz vreme. Koliko je meni poznato, hronometar
je jedini uspešan uređaj za putovanje kroz vreme koji je ikada
napravljen. Većina njegovih mogućnosti još nije ispitana. Ne zaboravi
da sam se, u tvojoj prošlosti, vratio kući posle putovanja kroz vreme.
Siguran sam da ima onih koji bi tvrdili da ništa što bih sada mogao da
uradim ne može da protivreči toj stvarnosti. Ako umrem dok sam
ovde, negde drugde, duž neke alternativne vremenske linije, možda će
postojati Lena koju više neću videti. Ali tvojoj istoriji ne preti nikakva
opasnost. Bezo bzira na to šta se meni dogodi, ti ćeš najverovatnije
nastaviti da živiš ovde kao da se ništa u tvojoj prošlosti nije izmenilo.“
„Meni ta teorija ne zvuči baš ubedljivo“, usprotivila se Lena. „Ako
grešiš, i ne vratiš se, mogao bi potpuno da izmeniš istoriju. Moraš se
vratiti. Čekaju te važne dužnosti. Ne samo mene radi već i za dobrobit
bezbroj drugih. Patone, imala sam lep život. Ako neko od nas mora da
umre, onda bi to trebalo da budem ja. Mogu da krenem dalje bez
ikakvog žaljenja. To što sam te ponovo videla savršena je kulminacija
mog smrtnog života.“ Gledala je Patona s takvim neskrivenim
obožavanjem da je Set skrenuo pogled.
„Zašto bi bilo ko morao da umre?“ upitao je Set. „Zašto ne bismo
gađali klin kamenom? U tom slučaju niko zapravo ne bi spojio ta dva
predmeta.“
„Mogli bismo da pokušamo“, kazao je Paton. „To podrazumeva
dodatni rizik. I samo prilaženje drvetu biće izazov.
„Ja bih mogao to da uradim“, izjavio je Set.
Lena je zakolutala očima. „Ti i Kendra ne dolazite u obzir.
Talismane mora dovesti u vezu neko drugi.“
„Stvarno?“ upitao je Set. „Šta ako se svi budete paralisali od straha
kada budemo stigli tamo?“
„Efira možda neće zračiti magijski strah istom snagom kao unutar
svoje jazbine“, kazao je Paton. „Možda čak ni ne stigne do
Kurisokove oblasti. Osim toga, pošto sam krotitelj zmajeva, i ja sam u
velikoj meri otporan na magijski strah.“
„Sledio si se tamo u kući“, podsetio ga je Set.
Paton je nakrivio glavu i ovlaš klimnuo njome. „Ako bude
potrebe, možeš da me uhvatiš za ruku i odvedeš sasvim blizu, a onda
ću ja obaviti ostalo.“
„Kamičak mora da bude kod mene što duže, da bi ostao stabilan i
napunjen“, rekla je Kendra. „Možda bi ja trebalo to da uradim.“
„Deca ne“, naglasio je Paton. „Moj najnoviji cilj je da ne dozvolim
da se ijedno dete žrtvuje za mene.“
„Pošto sam od vilinskog soja, mogu da naređujem vilama“, kazala
je Kendra. „Postoji li nešto što bi one mogle da urade?“
„Od kada možeš da naređuješ vilama?“ izvalio je Set.
„Upravo sam saznala da mogu“, odvratila je Kendra.
„Neka onda jedna od vila spoji kamičak i klin!“ oduševljeno je
kazao Set. „Vile me ionako mrze od samog početka. Možda uspete da
navedete sve njih da zajedno unište klin!“
„Sete!“ progunđala je Kendra. „To nije smešno!“
„Ako bismo naterali vilu da preuzme na sebe samoubilačku misiju,
to bi imalo ozbiljne posledice“, upozorio ih je Paton. „Ne dopada mi
se ta ideja.“
„A ja mislim da je sjajna!“ ponovio je Set cereći se.
„Možda bih mogla da potražim nekog dobrovoljca“, predložila je
Kendra. „U tom slučaju niko nikoga ni na šta ne bi primorao.“
„Slobodno prestanite da razmišljate u tom pravcu, uzaludno je“,
kazala je Lena. „Nijedno stvorenje svetlosti ne može da uđe u
Kurisokovu oblast.“
Kendra je podigla kamičak u obliku jajeta. „Vilinska kraljica je
kazala da sve dok držim ovaj kamen, kišobran svetlosti štiti sve oko
mene.“
„To je dobro znati“, promrmljao je Paton. „Ako moć koja ovu
oblast čini svetilištem svetlosti uđe u uporište tame, priliv pozitivne
energije možda bi mogao da dozvoli stvorenjima svetlosti da uđu.“
„Hajde da regrutujemo nekoliko vila“, kazao je Set i oduševljeno
zapljeskao. „Bolje one nego mi.“
„Vile mogu da nam posluže kao rezerva“, odvratio je Paton.
„Samo da znate, vile su krajnje nepouzdane. I ne dolazi u obzir da
namerno primoramo neku vilu da umre za nas. Mnogo više me
uzbuđuje to što ćemo možda uspeti da nagovorimo neke odgovornije
saveznike da nam se pridruže i pomognu da stignemo do tog drveta.“
„Ako sve drugo zakaže, ja ću obaviti taj zadatak“, zaklela se Lena.
„Mlada sam, okretna, jaka. Mogu ja to.“
Paton je prekrstio ruke. „Dozvoli mi da revidiram svoj najnoviji
cilj... takođe ne želim da proživim život bez žene koja se žrtvovala za
mene. Ako vile ne uspeju svojevoljno da unište talisman, ja ću baciti
kamen. Odlično ciljam. U tom slučaju niko neće dodirivati predmete
kada se spoje.“
„A šta ako promašiš?“ upitala je Lena.
„Brinućemo o tome ako se dogodi.“
„Foliraš nas, znam da ćeš lično spojiti ta dva predmeta“, ljutila se
Lena.
Paton je nevino slegao ramenima.
„Da li ti je ikada palo na pamet da možda svetu više vrediš živ
nego mrtav?“ mumlala je Lena.
„Da mi je suđeno da umrem radeći nešto opasno, to bi se već
odavno dogodilo.“
Lena ga je udarila. „Nadam se da neću biti prisutna onog dana
kada će ti se te tvoje odvažne reči olupati o glavu.“
„Bićeš prisutna“, odvratio je Paton, „rugaćeš mi se i upirati prstom
u mene.“
„Neću ako budeš u sanduku“, progunđala je Lena.
 „Kada bi trebalo to da obavimo?“ upitao je Set.
„Dan je na izmaku“, kazao je Paton. „Biće nam potrebno sunce
kada krenemo u tu mračnu pustolovinu. Predlažem da krenemo ujutro
i povedemo sve koji pristanu da nam se pridruže.“
„I ja idem s vama, je li tako?“ želeo je da se obezbedi Set.
„Ne možemo te ostaviti bez zaštite od mračnih uticaja“, kazao je
Paton. „Ovo je igra na sve ili ništa. Bez obzira na to da li ćemo
pobediti ili izgubiti, uradićemo to zajedno, udružićemo talente i
sredstva.“
„Kad smo već kod talenata“, javila se Lena, „Set bi trebalo da ode
do one rupe u živici i proveri da li su stigli neki ljudi senke, i ako jesu,
da li imaju neke novosti za nas.“
Set je tek tada primetio koliko su zidovi šatora na žute i purpurne
pruge pocrveneli, obasjani suncem na zalasku. „Idem odmah“, kazao
je.
„Idem i ja s tobom“, ponudila se Kendra.
„Lena i ja idemo da zamolimo za pomoć stanovnike Utočišta za
bajke“, kazao je Paton. „Kazaćemo im da nam je vilinska kraljica
podarila moć da napadnemo Kurisoka i zaustavimo pošast. Za svaki
slučaj, nećemo reći ništa više od toga, jer svako obaveštenje može da
stigne do ušiju neprijatelja.“
„Ukapirao sam“, kazao je Set i izašao iz šatora. Ostali su ga sledili.
Kada su Patona opkolili satiri, drijade, patuljci i vile, Kendra i Set
izvukli su se iz gužve i zaputili ka glavnom ulazu. Nekoliko vila
lebdelo je uporedo-s Kendrom, kao da žele da budu što bliže njoj, ali
kada je Paton počeo da objašnjava situaciju, istog časa odletele su do
njega.
Kada su Kendra i Set stigli do otvora u živici, tamni satiri koji su
tamo bili na straži povukli su se na pristojnu udaljenost. Njih nekoliko
je čak ljutito zablejalo. Čkiljeći su gledali Kendru i maljavim šakama
štitili divlje oči.
„Izgleda da zaslepljuješ nakazne satire“, kazao je Set. „Šta misliš,
hoće li taj tvoj kamen sprečiti baku i deku da priđu?“
 „Možda će im moj sjaj pomoći da nas nađu“, kazala je Kendra.
Set je seo u travu. Sunce je već bilo iznad vrhova drveća zapadno
od poljane. „Uskoro će moći da dođu.“
„Šta misliš, ko će se pojaviti?“
„Nadam se sve šestoro.“
Kendra je klimnula. „Baš šteta što neću moći da ih vidim.“
„Pretpostavljam da jedna osoba ne može da ima sve moguće
magijske sposobnosti u svemiru. Ne propuštaš mnogo, prepoznajem ih
samo po obrisima.“
Set je počeo da bere sićušne plave cvetiće. Kendra je privukla
kolena uz grudi i obgrlila ih rukama. Senke su puzile preko poljane
dok sunce nije zašlo i sumrak progutao čistinu.
Kendri je prijala tišina, a Set nije nalazio snage da započne
razgovor. Zurio je kroz rupu u živici u nadi da će ugledati poznatu
senku u blizini tamnih satira koji vrebaju s druge strane otvora. Dok je
živopisni zalazak sunca postajao sve tamniji, temperatura je pala za
nekoliko stepeni.
Konačno je samo jedna crna prilika prošla između uznemirenih
satira. Silueta se gegala prema otvoru u živici kao da prkosi snažnom
vetru. Set se uspravio. „Počinje.“
„Koga vidiš?“ upitala je Kendra.
„Nizak je i mršav, možda je to Kolter.“ Set je glasno upitao: „Jesi
li to ti, Koltere?“
Prilika je s vidnim naporom podigla šaku i pokazala da joj
nedostaju prsti. Nastavio je da se približava, ali kao da mu je svaki
naredni korak sve teže padao.
„Muči se“, kazao je Set. „Verovatno zbog te tvoje svetlosti.“
„Da se povučem?“
„Možda bi trebalo.“
Kendra je ustala i udaljila se od otvora u živici.
„Stani!“ povikao je Set. „Mlatara rukama. Poziva te da se vratiš.
Ne, ne samo da se vratiš, želi da mu priđeš.“
„Šta ako to nije Kolter?“ zabrinuto je upitala Kendra.
 „Ne može da prođe kroz otvor“, kazao je Set. „Ostani dovoljno
daleko da ne može da te ščepa.“
Set i Kendra krenuše ka otvoru i zaustaviše se na dva koraka od
ulaza. Kolter se povio. Tresao se od napora koji je ulagao u svaki
korak, ali je uspeo da nastavi dalje.
„Gde je?“ upitala je Kendra.
„Gotovo je stigao do otvora“, kazao je Set. „Izgleda kao da će se
onesvestiti.“
Kolter je uspeo da prevali još nekoliko koraka. A onda je zastao,
nagnuo se napred i oslonio šaku o butinu. Drhtao je i upirao se da
podigne drugu ruku, ali mu to nije uspelo.
„Pruža ruku ka nama“, kazao je Set. „Priđi malo bliže.“
„Ne smem mu dozvoliti da me dodirne!“ uzviknula je Kendra.
„Samo korak“, rekao je Set. „Mislim da dalje ne može.“
„A da se ja ipak povučem?“
„Želi da budeš blizu njega.“
Kendra je obazrivo istupila još pola koraka i Set je na trenutak
video kako se meso pojavljuje ispod senke.
„Vidim ga!“ kriknula je Kendra i prinela šake usnama. „Bar malo,
i to jedva.“
„I ja“, kazao je Set. „Do sada nisam video da se senkama to
dešava. Mislim da ga isceljuješ. Da! Klima glavom. Priđi bliže!“
„Šta ako me zarazi?“
„Samo još malo. I dalje neće moći da te dohvati.“
„Šta ako se pretvara da ne može da priđe bliže?“
„Pao je na kolena!“ povikao je Set.
„Vidim“, kazala je Kendra i načinila još pola koraka ka otvoru u
živici. Kolter je na trenutak postao jasniji, povio se još više napred i
obe šake spustio na butine. Lice mu se iskrivilo u bolnu grimasu od
strašnog napora. Pokušavao je da drži glavu podignutu, ali ona se
svejedno lagano spuštala na grudi.
„Pomozi mu!“ uzviknuo je Set.
Kendra je zakoračila u otvor u grmlju i uhvatila Koltera za rame.
Istog časa se ceo pojavio i skljokao kroz otvor u živici na stazu, gde je
ostao da leži teško dišući.
„Koltere!“ uzviknuo je Set. „Vratio si se!“
„Jedva“, zašištao je on, zajapuren od nedavnog naprezanja. „Na
jedvite jade. Dajte mi... nekoliko minuta.“
„Baš smo srećni što si živ!“ uzbuđeno je kazala Kendra, dok su joj
suze zamagljivale vid.
„Trebalo bi... da se sklonimo... od ulaza“, dahtavo je kazao i
puzeći se udaljio od otvora u živici.
„Dvojica satira upravo su odjurila“, podneo je izveštaj Set.
„Žele da... jave ostalima... da Kendra može da nadjača tamu“,
dahtao je Kolter. Seo je i nastavio duboko da diše. Polako se opuštao.
„Jesi li video moju svetlost?“ upitala je Kendra.
Kolter se zakikotao. „Jesam li je video? Tvoja svetlost me je
opekla, Kendra, zaslepela me je. Pomislio sam da će me pojesti.
Opekla me je drugačije od sunca. Sunčeva svetlost samo nanosi bol.
Hladan bol. Tvoja svetlost me je i mamila i pekla. Osim što mi je
nanosila bol, ona me je i grejala. To je bilo prvi put da me je nešto za-
grejalo od kada su me senovite vile preobrazile. Osetio sam da se tama
koja me je zaposela povlači pred tvojom svetlosti, i to mi je dalo nadu.
Palo mi je na pamet da bih mogao nestati, ili biti pročišćen ako se
dovoljno približim toj tvojoj svetlosti. Šta god da se dogodi, došao bi
kraj mom ledenom bivstvovanju.“
„Kako ti je bilo kao senci?“ upitao je Set.
Kolter se stresao. „Hladnije nego što bih mogao da ti opišem.
Običan čovek ukočio bi se mnogo pre nego što bi stigao da iskusi
hladnoću koju sam ja iskusio. Sunčeva svetlost je tu hladnoću
pretvarala u pravu agoniju. Dok sam bio senka, bilo mi je teško da se
usredsredim. Osećanja su mi bila zbrkana. Bio sam neutešan. Potpuno
prazan. Um je želeo da se isključi. Sve vreme sam bio u iskušenju da
se srušim i da se valjam u vlastitoj praznini. A ipak, znao sam da
moram da se borim protiv toga. Tanu mi je pomogao da ostanem
priseban nakon što je i on bio preobražen.“
 „Gde je Tanu?“ upitala je Kendra. „Šta je s ostalima? Jesi li video
baku i deku?“
Kolter je odmahnuo glavom. „Svi su otišli. Sreo sam se nakratko s
Vorenom i Dejlom. Kao senke smo mogli da komuniciramo, ali je to
više ličilo na telepatiju nego na govor. Upozorili su me da ih ona juri i
da je već odvela Stena i Rut. Dogovorili smo se da se ponovo nađemo
i razišli. Niko od ostalih nije stigao. Ja sam došao ovamo, nadajući se
da ću moći da vas upozorim na ono što se dogodilo ostalima. Ti si
sijala, ja sam prišao, i evo nas ovde.“
„Šta im je Efira uradila?“ upitala je Kendra.
„Tako se zove?“ upitao je Kolter. „Voren i Dejl su pretpostavljali
da ih je negde zatvorila. Sklonila. Teško je reći. Kaži mi, Kendra,
zašto si toliko jako sijala?“
„Zar više ne sijam?“ upitala je.
Kolter ju je odmerio od glave do pete. „Pretpostavljam da sijaš, ali
moje oči to ne vide.“
Pogledala je u pravcu tamnih satira, koji su se povukli još dalje od
živice. „Obavestićemo te o svemu kasnije, na mestu gde ne mogu da
nas čuju. Vilinska kraljica dala mi je poklon pun svetlosne energije.“
Utišala je glas do šapata. „Možda nam pomogne da zaustavimo
pošast.“
„Mene je, nema sumnje, izlečila“, kazao je Kolter. „Mada je
strašno bolelo. Mislim da ovo iskustvo slobodno mogu da svrstam
među najgore uspomene.“ Istegao je ruke. „Izgleda da ćemo nas troje
morati da spasemo ostale.“
„Pomaže nam i Paton Bardžis“, kazao je Set.
Kolter se zakikotao. „Kako da ne, pretpostavljam da će nam priteći
u pomoć i Pol Benijan. Moramo da proverimo da li je Pekos Bil
slobodan.“
„Nije šala“, potvrdila je Kendra. „Paton je doputovao kroz vreme,
ovde je. Čim ga je ugledala, Lena je ponovo napustila ribnjak, tako da
je i ona s nama.“
Kolter nije uspeo da obuzda osmeh. „Zavitlavate me.“
 „Misliš da bismo zbijali neslane šale u odsudnom momentu?“
upitao je Set.
„Odrastao sam uz priče o Patonu Bardžisu“, kazao je Kolter s
izvesnom žudnjom u glasu. „Oduvek sam sanjao da ga upoznam.
Umro je ubrzo posle mog rođenja.“
„Verujem da se nećeš razočarati“, uveravao ga je Set.
„Možeš li da hodaš?“ upitala je Kendra. „Možemo da ga
dovedemo ovamo.“
Kolter se, stenjući, uspravio na noge. Set ga je pridržao kada se
zaljuljao. „Prestani da me tetošiš“, rekao mu je Kolter. „Potrebno mi je
pola sekunde da se priberem.“
Kolter se zaputio ka šatoru odmerenim, ali pomalo nesigurnim
koracima. Set je ostao blizu njega. Bio je spreman da ga prihvati ako
se saplete. Posle nekoliko koraka Kolter je postao sigurniji i povratio
je prirodno držanje.
„Evo ih“, kazala je Kendra, pokazujući prstom na drugu stranu
polja. Paton i Lena brzo su im se približavali, držeći se za ruke.
„Vidi, molim te“, promrmljao je Kolter. „Ko bi pomislio da ću
upoznati Patona Bardžisa glavom i bradom.“
„Pronašli ste prijatelja“, doviknuo je Paton Kendri i Setu.
„Koltere!“ povikala je Lena. „Prošlo je toliko vremena!“ Plešući
im se približila i uzela njegove šake u svoje, odmeravajući ga od glave
do pete.
„Tako si mlada“, divio joj se Kolter.
„Paton Bardžis“, kazao je Paton i pružio ruku. Kolter je, kao
ošamućen, ščepao njegovu šaku i protresao je.
„Kolter Dikson“, uspeo je da prozbori.
„Pretpostavljam da si bio senka?“ upitao je Paton.
„Privučen Kendrinom svetlošću, doteturao sam se što sam bliže
mogao do otvora u živici. Kada me je dodirnula, njen sjaj je odagnao
tamu.“
Paton je odmerio Kendru. „Pretpostavljam da je vredelo rizikovati,
jer se rizik isplatio. Mada, da si i ti zaražena, završili bismo i pre nego
što smo počeli.“
„Kako je prošlo s ostalima?“ upitao je Set.
„Sutra možemo očekivati znatnu pomoć“, predvideo je Kolter.
„Jesi li voljan da nam se pridružiš, Koltere?“
„Svakako“, rekao je on nervozno, prelazeći šakom preko
uglavnom ćelave glave. Pritom je zalizao i pramen kose na sredini.
„Laknulo mi je kada sam čuo da si ovde.“
„Biće mi drago da pomognem ako mogu“, kazao je Paton, „ali sve
nade polažemo u Kendru. Trebalo bi da se povučemo u šator i da te
upoznamo s pojedinostima. Sutra će biti odlučena sudbina Utočišta za
bajke.“
 DVADESET TREĆA GLAVA

Tama

K ada se Kendra probudila u svom šatoru, već je bilo prilično toplo.

Bila je sva krmeljiva, zato što je kasno legla. Paton i Lena proveli
su noć u velikom šatoru. Set i Kolter u onom drugom. Dok je ležala na
leđima u vreći za spavanje koja joj se uplela oko nogu, Kendra je
osećala da se bukvalno ulepila od znoja. Kako to da se već odavno nije
probudila kada je u njenom šatoru toliko zagušljivo?
Jajasti kamičak počivao joj je na dlanu u istom položaju u kom je
bio kada je zaspala. Primetila je između prstiju glatki kamen što nije
zračio ni toplotu ni svetlost koju bi ona mogla da uoči, ali joj je dao
moć da jednim jedinim dodirom povrati Koltera u prvobitno stanje. Da
li bi na isti način mogla da povrati bilo koje stvorenje koje je
potamnelo? Ostali su verovali da bi mogla.
Kada se setila šta je čeka, Kendra je poželela da je ponovo savlada
dremež bez snova. Ako je vilinska kraljica u pravu, ko god da dovede
u vezu svetlosni kamičak i tamni klin danas će umreti. Nadala se da su
Set i Paton nešto smislili, da će bacanje kamena ili neki sličan trik
rešiti problem i da neće biti ljudskih žrtava. A ako svi ostali pokušaji
omanu, ako niko drugi ne bude mogao da izvede taj podvig, Kendra se
pitala hoće li imati hrabrosti da se žrtvuje. Ako će time spasti prijatelje
i porodicu, onda će njena žrtva imati smisla. Nadala se da će biti
dovoljno hrabra da preduzme sve što je potrebno.
Gurnula je kamičak u džep, obula cipele i vezala pertle. Otpuzila
je do vrata šatora, povukla rajsferšlus i izašla napolje. Iako je bio
topao, sveži vazduh doneo joj je olakšanje posle zapare u skučenom
šatoru. Kendra se potrudila da vrhovima prstiju koliko-toliko dovede
kosu u red. Pošto je spavala obučena, imala je strašnu potrebnu da se
istušira.
„Ustala je!“ razdrao se Set i potrčao ka njoj, noseći ruksak s
hronometrom. „Izgleda da ćemo ipak moći danas to da obavimo.“
„Zašto me niste probudili?“ napala ga je Kendra.
„Paton nam nije dozvolio“, kazao je Set. „Hteo je da se odmoriš.
Spremni smo.“
Kada se okrenula, Kendra je ugledala upečatljivu skupinu satira,
drijada, patuljaka i vila na poljani između šatora i otvora u živici. Svi
su zurili u nju. Prešla je pogledom preko okupljenih. Bila je potpuno
svesna da je upravo izmilela iz pregrejanog šatora u istoj odeći koju je
nosila i juče.
Iz daljine se približavao Hugo vukući kola. S jedne njegove strane
kaskao je Oblakovo Krilo, a s druge Široko Kopito. U kolima su bili
Paton, Lena i Kolter.
„Odakle Hugu kola?“ upitala je Kendra.
„Paton ga je u zoru poslao po njih“, odvratio je Set.
„I kentauri će s nama?“ upitala je.
 „Pridružiće nam se gotovo sva stvorenja“, oduševljeno ju je
obavestio Set. „Paton im je kazao da će ova oblast ostati bez zaštite
čim pređemo na drugu stranu živice. Osim toga, svi ga poštuju, čak i
Široko Kopito.“
„Dobro jutro, Kendra“, veselo je zagrmeo Paton kada je Hugo
zaustavio kola blizu dece. Delovao je poletno dok je stajao s jednom
nogom na ogradi kola. Da li joj se samo čini, ili je to njegova odeća
oprana i zakrpljena? „Da li si se odmorila i jesi li spremna za pokret?“
Kendra i Set zaobiđoše Huga i zastadoše kod bočne strane kola.
„Valjda jesam“, odvratila je ona.
„Našao sam tri dobrovoljca koji će nam pomoći da spojimo
talismane ako se ukaže potreba“, kazao je Paton, pokazavši na tri vile
koje su lebdele u blizini.
Kendra je prepoznala Šijaru, koja je imala kosu plavu kao mastilo
i srebrna krila. Prepoznala je i vitku albino vilu crnih očiju koja ju je s
ostalima odnela u bitku protiv Bahumata. Treća je bila sićušna čak i za
vilu, imala je ognjena krila u obliku cvetnih latica.
„Pozdravljam te, Kendra“, kazala je Šijara. „Voljne smo da se
odreknemo svega što imamo i izvršimo poslednju želju naše kraljice
koju nam je saopštila u posvećenom svetilištu.“
„Vi ste naša rezerva“, podsetio ih je Paton. „Sve tri morate ostati
skrivene tokom čitave bitke. Nećemo tražiti vašu pomoć ako nam ne
bude bila apsolutno neophodna.“
„Nećemo izneveriti našu kraljicu“, zaskvičala je crvena vila
najtanušnijim glasom koji je Kendra ikada čula.
Paton je skočio s kola. „Jesi li gladna?“ upitao je i pružio joj
salvetu punu koštunjavih plodova i bobica.
„Nemam baš apetit“, priznala je Kendra.
„Trebalo bi nešto da pojedeš“, podsticao ju je Kolter. „Biće ti
potrebna snaga.“
„Dobro onda“, popustila je Kendra.
Paton joj je dao salvetu. „Znaš, ako bi bile dovoljno motivisane,
vile bi mogle da opreme Huga za bitku.“
 Kendra je žvakala koštunjave plodove i bobice. Koštunjavi
plodovi bili su gorki. „Jesi li siguran da su jestive?“
„Hranljive su“, uveravao ju je Paton. „Zamolio sam vile da opreme
Huga, ali većina nije voljna da to uradi.“
„Ja sam se ponudila da pomognem“, zacvrkutala je albino vila.
„Vas tri morate da sačuvate snagu. Kendra, ako želimo golema
valjano da opremimo, u tome bi morao da učestvuje veliki broj vila.“
„Hoćeš da im izdam naređenje?“ upitala je Kendra žvaćući drugu
turu neprijatnih plodova.
Paton je nakrivio glavu i dodirnuo brk. „To će ih propisno
izmoriti, ali biće nam od velike koristi ako Hugo bude u vrhunskoj
formi.“
Kendra je pljunula koštunjave plodove koje je žvakala. „Izvini, ali
od ovoga mi se povraća. Imaš li vode?“
Lena je s kola dobacila čuturicu Patonu. On ju je otvorio i pružio
Kendri. Otpila je nekoliko gutljaja. Zagrejana voda imala je ukus
metala. Usne je obrisala rukavom.
„Onda?“ upitao je Set i pogledao u Huga.
Hoće li vile zaista poslušati njeno naređenje? Pretpostavila je da
postoji samo jedan način da to sazna. „Ovo naređenje ne odnosi se na
vas tri“, kazala je Kendra pouzdanoj trojci koja je lebdela u blizini.
„Razumele smo“, odvratila je Šijara.
„Vile iz Utočišta za bajke“, povikala je Kendra svojim
najautoritativnijim glasom. „Za dobrobit rezervata i u ime vaše
kraljice, naređujem vam da opremite golema Huga za bitku.“
Vile su sa svih strana pojurile ka njima i obrazovale svetlucavi
višebojni tornado oko Huga. Neke vile letele su u smeru kazaljke na
satu, a neke u suprotnom smeru. Ševrdale su jedne pored drugih, ali se
nisu sudarale. Golema su počeli da pogađaju živopisni mlazevi
svetlosti. Gomile vila odvajale su se od vrtloga i obrazovale šire
prstenove. Dok su neke vile i dalje mahnito kružile oko golema,
nepokretni oreoli od vila koje su lebdele cvrkutali su desetine melodija
koje su se preklapale.
 Tle je zatutnjalo. Kroz busenje na Hugovim stopalima počelo je da
izleće nazubljeno kamenje. Kada se tle pod njim uzburkalo, golem je
posrnuo. Čokoti u obliku konopaca puzili su uz njegovo telo.
Isprevrtana zemlja potekla je uz njegove snažne noge i Hugo se naduo.
Postao je širi, deblji i viši.
Vrtlog vila počeo je da se rastura i zapevanje je postajalo sve tiše.
Veliki broj vila polako je sleteo na tle. Očigledno su se istrošile.
Komad tla na kojem je Hugo stajao postao je stabilniji.
Hugo je zastrašujuće urliknuo. Sada je bio sigurno za metar viši i
znatno krupniji. Smeđi čokoti s dugačkim trnjem ukrštali su mu se na
grudima i obavijali udove. Iz ramena, nogu i ruku štrčalo mu je
kamenje oštro poput vrhova kopalja, a na leđima su mu izbile reckave
kamene ploče. Skupina vila poklonila je golemu ogromnu toljagu
napravljenu od komada čvrstog drveta i kamena veličine nakovnja.
Vile koje su mu isporučile toljagu takođe su se u spirali spustile na
tle. Vile koje su imale još dovoljno snage da lete malaksalo su se
kretale unaokolo. Nekoliko vila na tlu je izgubilo svest.
„Kako se osećaš, Hugo?“ povikao je Set.
Golemova šljunkovita usta razjapila su se u osmeh. „Veliko.“ Glas
mu je bio dublji i grublji nego ikad.
„Sve vile koje žele da krenu s nama neka se utovare u kola“,
pozvao ih je Paton. „Podstičem one koje su u stanju da se kreću da
pomognu onima koje su se onesvestile.“ Iz džepa je izvadio kutijicu
od slonovače i pozvao prstom Šijaru i druge dve vile iz rezervnog
tima. „Vama je mesto ovde unutra.“ Vile su dobrovoljno uletele u
kutiju.
Lena je s lakoćom skočila s kola i stala nežno da skuplja
onesvešćene vile. Pomogli su joj Kolter, Paton i Set. Mnoge vile same
su se popele u kola.
Kendra je u početku ćutke gledala ostale. Vile su na njen zahtev
utrošile svu energiju i sada su iscrpljene. Stotine njih bi u
predstojećem sukobu mogle da završe kao tamne vile upravo zato što
su slabe, ali se nijedna nije oglušila o naređenje. Moć da primora
druge da izvršavaju njena naređenja otreznila ju je, čak uplašila.
Kendra je čučnula i počela da skuplja pale vile, pažljivo spuštajući
krhka mlitava tela na dlan. Šačica onesvešćenih vila gotovo da nije
imala nikakvu težinu. Njihova providna krila kao da su bila slepljena
za kožu i ličila su na komadiće toaletnog papira. Vile u njenoj šaci
jarko su zasijale, ali se nijedna nije probudila. Dok je spuštala tanana
telašca u kola, shvatila je da mora krajnje obazrivo da koristi
novostečenu sposobnost. Ne želi omaškom da naškodi tim prelepim
sićušnim stvorenjima.
Paton se popeo u kola i mahnuo rukama. Sve kretanje na poljani je
prestalo i sve oči su se zagledale u njega. „Kao što znate, decenijama
sam nadgledao ovaj rezervat“, počeo je on snažnim glasom. „Gajim
duboku ljubav prema Utočištu za bajke i prema svim bićima koja ovde
prebivaju. Pretnja s kojom smo suočeni nadilazi sve što sam ovde
iskusio. Utočište za bajke nikada nije bilo bliže uništenju. Danas
krećemo u uporište tame. Neki od nas možda neće moći da uđu, ali
zauvek ću biti zahvalan svima koji su voljni da pokušaju. Ako nam
pomognete da stignemo do drveta pored jezera katrana, okončaćemo
pošast senke. Da krenemo?“
Na njegovo pitanje odgovorili su klicanjem koje je gromoglasno
odjeknulo. Kendra je posmatrala satire kako vitlaju toljagama, drijade
kako mašu štapovima i patuljke kako tresu čekićima. Kentauri su se
kraljevski propinjali. Široko Kopito držao je visoko podignut mač, a
Oblakovo Krilo tresao je svoj ogromni luk. Bio je to prizor za
pamćenje, ali se Kendra već u narednom trenutku setila da je dovoljan
jedan ugriz da svi ti saveznici postanu njihovi neprijatelji.
„Jesi li spremna, Kendra?“ upitao je Paton i pružio joj ruku.
Kendra je shvatila da su se Set, Lena i Kolter već pridružili Patonu
u kolima. Iscrpljene vile bile su smeštene na bezbedno mesto. Došlo je
vreme da se krene.
„Mislim da jesam“, kazala je Kendra i prihvatila njegovu ruku. S
lakoćom ju je podigao u kola.
„Hugo“, kazao je Paton, „zaštiti nas ako bude potrebe i odvuci nas
do drveta pored jezera katrana, u srcu Kurisokove oblasti. Kreći se
brzo, ali nemoj ostaviti daleko za sobom one koji su rešili da nas
slede, osim ako ti ja ne izdam posebno naređenje.“
Hugo je morao dosta da se pogrbi da ne bi previše podigao prednji
deo kola. Dok su se kola kotrljala, Kendra je zurila u kamenje i oštro
trnje koje je štrčalo iz golema. Hugo je izgledao kao da je pristupio
nekoj družini bajkera.
Satiri, patuljci i drijade napravili su prolaz kolima, a onda su
krenuli u korak s njima ili iza njih. Kada su se kola približila otvoru u
živici, tamni satiri su se povukli.
Dok su kola prolazila kroz živicu, Kendra nije osetila ništa
posebno. Osvrnula se; ribnjak i paviljoni izgledali su isto kao ranije.
Tamni satiri pred njima su pobegli u šumu i raštrkali se. Hugo je
krenuo putem u pravcu brda na kojem se nekada nalazila Zaboravljena
kapela. Hamadrijade su skakutale pored kola, neke od njih držale su se
za ruke sa satirima. Visoke drijade kretale su se uporedo s njima, ali
na većoj udaljenosti, klizeći između drveća neometane od grmlja. I
kentauri su se probijali kroz šumu, i uglavnom ih nisu videli. Patuljci
su trčkarali iza kola nimalo dostojanstveno i teško dišući, ali nisu
zaostajali.
„Tvoja svetlost nas natkriljuje poput kupole“, primetio je Paton.
„Ja je ne vidim“, odvratila je Kendra.
„Poprimila je oblik tek kada smo prošli kroz živicu“, kazala je
Lena. „Onda je postala uočljiva, podseća na jasnu poluloptu u čijem
središtu smo mi.“
„Da li sve pokriva?“ pitala je Kendra.
„Kupola seže mnogo dalje od najdalje drijade“, kazao je Paton.
„Baš me zanima koliko će biti efikasna protiv naših neprijatelja.“
Pokazao je prstom niz put.
Skupina neprijatelja postavila im je zamku na putu. Navukli su
debla i drač i napravili upečatljivu barikadu. S obe strane barikade
čučali su tamni patuljci i zli satiri. Kendra je uočila dve visoke žene
tamnosive kože i bele kose koje su provirivale iznad blokade. Tamne
drijade imale su oštre i divne crte lica i upale oči. Iznad barijere su
lepršale senovite vile.
Hugo je nastavio istom brzinom. Nije ni požurio, ni usporio.
Kendra je čvrsto stezala kamen u šaci. Satiri i hamadrijade odlučno su
stupali s obe strane kola, a dri-jade su šaputale dok su napredovale
kroz šumu izvan staze. Patuljci su bučno stupali na začelju.
Kada su kola stigla na stotinak metara od barikade, tamne drijade
zaklonile su oči. Na sedamdesetak metara su tamne drijade, zlokobni
satiri i jezivi patuljci počeli da se povlače. Tamne vile su se raštrkale.
Kada su kola stigla na pedeset metara od barikade, potamnela
stvorenja su sva do jednog počela da se povlače, većina njih je sišla sa
staze i pobegla u šumu.
Hamadrijade, satiri i patuljci oko kola ispustiše pobednički poklič.
„Hugo, raščisti stazu“, naredio je Paton.
Golem je odložio toljagu, spustio kola i počeo da razbacuje debla i
kamenje praveći prolaz. Teški predmeti pravili su veliku buku dok su
padali po okolnoj šumi.
„Izgleda da je naša zaštita čvrsta“, Paton je kazao Kendri. „Nije
čak bilo potrebe da ih tvoja svetlost dodirne. Pitam se šta bi se
dogodilo da ih je prestigla.“
Hugo je završio s raščišćavanjem staze i nastavio da vuče kola
iako ga Paton nije podstakao da to uradi. Prošli su pored mesta na
kojem je nekada stajala Zaboravljena kapela i zaputili se Kendri
nepoznatim stazama. Naišli su na dve barikade koje niko nije čuvao.
Od tamnih stvorenja nije bilo ni traga ni glasa. Očigledno se proneo
glas o njihovom dolasku.
Prešli su preko nepoznatog mosta i nastavili dosta uskom stazom,
kojom su kola jedva uspevala da se kreću. Kendra nikada nije putovala
toliko daleko od glavne kuće u Utočištu za bajke. Satiri i hamadrijade
i dalje su bili dobro raspoloženi dok su trčkarali pored kola. Izgleda da
su se umorili samo patuljci, koji su se mrštili i huktali na začelju.
„Vidim crni zid“, objavio je Set kada su stigli na vrh blage
uzvišice na putu. „Sve iza njega izgleda mračno.“
 „Gde?“ upitao je Paton, nabravši čelo.
„Tamo napred, u blizini visokog panja.“
Paton je počešao brkove. „Tamo počinje Kurisokovo kraljevstvo,
ali ja ne nazirem tamu.“
„Ni ja“, rekao je Kolter.
„Ja samo vidim da drveću posle panja nedostaje snaga“, kazala je
Lena.
Set se ponosno osmehnuo. „Liči na zid od senke.“
„To će biti proba“, kazao je Paton. „Nadam se da će svi koji
ostanu u našoj blizini biti u stanju da pređu tu granicu. Ako ne budu
uspeli, nas petoro ćemo nastaviti peške.“
Široko Kopito i Oblakovo Krilo dokasaše do kola. Oblakovo Krilo
pripremio je strelu u luku. Široko Kopito je stezao mač. Kendra je
primetila da je jedan prst na šaci Širokog Kopita bezbojan i natečen.
„Stigli smo do pale provincije“, potvrdio je Oblakovo Krilo.
„Ako ne budemo mogli da uđemo, maltretiraćemo neprijatelje i
pokušati da neke od njih odvučemo odavde“, izjavio je Široko Kopito.
Paton je podigao glas. „Ostanite u blizini kola. Ako bilo ko ne
bude u stanju da uđe u kraljevstvo tame, Široko Kopito će vas otpratiti
u poslednje pribežište u Utočištu za bajke, svetilište koje posećuje
njegova vrsta. Ako uspemo da prodremo kroz tamu, ostanite blizu nas
i po svaku cenu zaštitite decu.“
Hugo nije usporio za vreme ovog kratkog razgovora. Ogromni
panj pored puta bio je sve bliže. Sva stvorenja, zajedno s drijadama,
zbila su se oko kola.
„Zid se povlači“, objavio je Set.
„Svetlost ispred nas bledi“, raportirao je trenutak kasnije Paton.
„Izgleda da se svetlost i tama potiru i stvaraju neutralnu teritoriju“,
nagađala je Lena. „Očekujte nevolje.“
Hugo nije usporio ni dok je prolazio pored panja. Sva stvorenja
ostala su s njima.
„Nisam mislio da će moja kopita ikada grabiti ovim oskrnavljenim
tlom“, nadmeno je promrmljao Oblakovo Krilo.
 „Ne vidim više našu kupolu“, tiho ih je upozorio Paton. „Samo sjaj
oko Kendre.“
„Tama nas zaobilazi u širokom luku“, rekao je Set.
Kendra nije primećivala nikakvu neuobičajenu svetlost ili tamu,
samo stazu koja je vijugala i nestajala ispred njih u gustom šumarku.
Između drveća pojavio se groteskni kentaur. Krzno mu je bilo crno,
koža kestenjasta. U šaci je stezao težak buzdovan. Gusta griva
protezala mu se od vrha glave niz sredinu leđa. Bio je znatno viši od
Širokog Kopita i Oblakovog Krila.
„Uljezi, čuvajte se“, opomenuo ih je tamni kentaur dubokim
režanjem. „Vratite se, ili se spremite da budete uništeni.“
Luk je zavibrirao kada je Oblakovo Krilo odapeo strelu. Tamni
kentaur je pomerio buzdovan i skrenuo vitki projektil.
„Ti si izdajnik svoga roda, Olujno Čelo“, optužio ga je Široko
Kopito. „Povuci se.“
Tamni kentaur se iskezio i pokazao prljave zube. „Predajte
devojčicu i idite u miru.“
Oblakovo Krilo je izvukao drugu strelu. Dok je ciljao, tamni
kentaur je promenio položaj buzdovana. „Nemam metu“, promrmljao
je Oblakovo Krilo.
„Tražim dozvolu da krenem u boj“, zarežao je Široko Kopito i
postrance pogledao Patona.
„Napred!“ zagrmeo je Paton i izvukao mač. Kendra je u njemu
prepoznala mač koji je Voren poneo iz grobnice u Izgubljenoj mesi.
Voren mora da ga je poneo kada su otišli po šatore. „Juriš!“
Kada je Hugo pojurio ka kentauru, kola su se neočekivano nagnula
na stranu. Kendra se uhvatila za ogradu kola da ne padne unazad i
pogledala u noge da slučajno ne bi zgazila onesvešćene vile dok menja
položaj. Čula je topot kentaurovih kopita. Kada je podigla glavu,
videla je da tamni kentaur vitla buzdovanom iznad glave i da su mu
napeti svi mišići na kestenjastoj ruci.
Iz šume je izašao još jedan tamni kentaur, nešto manji od prvog.
Iza ovog kentaura pojavile su se četiri tamne drijade, nekoliko tamnih
satira i dvadesetak minotaura. Većina minotaura bila je rutava i
nikakva. Nekolicina je imala polomljene rogove. Neki su bili crni,
neki crvenkastosmeđi, neki sivi, a nekolicina je bila gotovo plava.
Nadnoseći se nad svim tim stvorenjima, stupala su trojica muškaraca
džinova odevenih u prljava krzna. Kosa im je bila dugačka i zamršena,
a guste brade ulepljene katranom. Čak i ovako uvećan, Hugo im je
jedva sezao do struka.
„Magloviti džinovi!“ povikao je Set.
„Skloni nas od džinova, Hugo“, naložio je Paton.
Kola su se udaljila od kolosalne trojke. Široko Kopito i Olujno
Čelo zaleteše se jedan na drugoga u punom galopu. Džinovi počeše da
se guraju u želji da presretnu kola. Satiri, hamadrijade i drijade
opkoliše tamne satire, tamne drijade i minotaure. Zadihani patuljci
trčali su za njima, trudeći se da ne zaostanu.
Prvi su se sukobili Široko Kopito i Olujno Čelo. Olujno Čelo je
buzdovanom izbio Širokom Kopitu mač iz ruke, a onda su se sudarili i
mahnito zakotrljali po tlu. Strela Oblakovog Krila probila je ruku
drugog tamnog kentaura. Drijade su se vitlajući štapovima stuštile na
minotaure. Graciozno su se vrtele, skakale i izvrdavale, i po želji
zadavale žestoke udarce, bez mnogo muke izlazeći na kraj s dlakavim
zverima. Ali kada su se tamne drijade priključile borbi, veoma brzo su
uspele da ujedu i preobraze dve svetle drijade, koje su potom
primorale ostale svetle drijade da se povuku i pregrupišu.
Kada su magloviti džinovi krenuli na njih ogromnim koracima,
postalo je jasno da Hugo neće moći da ih izbegne. „Pozabavi se
džinovima, Hugo!“ naredio je Paton.
Hugo se kretao u dugačkim skokovima. Spustio je kola i zaleteo se
na džinove, visoko podigavši ogromnu toljagu. Džin predvodnik je
zamahnuo batinom na Huga, ali se ovaj sagnuo i udario džina po
čašici kolena. Džin je zaurlao i srušio se na tle. Druga dva džina
sklonila su se s puta Hugu. Golem je pikirao na jednog od džinova, ali
pošto je netremice motrio na Kendru, džin ga je glatko preskočio.
Lizeta, najviša od drijada, projurila je pored jednog od džinova.
Glava joj je sezala tek malo iznad njegovog kolena. Ubadala ga je u
golenjaču drvenim štapom. Besan zbog bockanja, džin se okrenuo i
pokušao da je zgazi. Za dlaku izbegavajući stopala džina, koji se sve
više nervirao, uspela je da odmami tikvana od kola.
Paton, Lena i Kolter skočili su s kola čim su se ova zaustavila.
Delovali su sićušno kada su se našli pred poslednjim džinom koji je
pristizao. Ogromna zver pokušala je da šutne Patona, ali se on zavrteo
u stranu, jedva uspevši da izbegne udarac. Džin je ispružio ruku da ga
ščepa, međutim, Paton mu je rasporio dlan.
„Patone!“ pozvala ga je Lena, koja je uspela da zađe džinu s leđa.
Paton je bacio mač svojoj ženi. Uhvatila ga je za dršku i zasekla
džinu petu. Skljokao se i uhvatio za presečenu tetivu.
Džin kojeg je Hugo oborio jurnuo je napred s divljačkom
grimasom na licu. Hugo se vratio i zadao mu nekoliko preciznih
udaraca koji su ga sputali.
Džin koji se upirao da zgazi Lizetu primetio je da su njegovi
drugovi pali i uhvatio Kendrin pogled. Namrštio se, ostavio Lizetu i
jurnuo na kola. Hugo je zavrljačio svoju ogromnu toljagu i pogodio
džina u potiljak kamenom veličine nakovnja. Džin je poleteo napred.
Njegove ispružene ruke završile su na nekoliko koraka od kola. Na
trenutak je podigao glavu. Pogled mu je bio neusredsređen. Potom je
završio licem u prašini.
Džin koga je Lena posekla zagrmeo je i seo, uspeo da ustane i
krene napred, šutne kola, razbije ih i prevrne. Kendra je poletela, ali
kamičak nije puštala iz šake. Tresnula je na leđa. Odjednom je postala
svesna da ne može da udahne. Usta su joj bila otvorena, a mišići torza
su se napinjali, ali vazduh nije ni ulazio, ni izlazio. Uhvatila ju je
panika. Da nije polomila kičmu? Da li je paralizovana?
Posle još jednog očajničkog pokušaja da udahne, uspela je da
napuni pluća vazduhom. Primetila je da zanemoćale vile lepršaju oko
nje i traže pribežište pored prevrnutih kola. Hugo je sustigao džina
kojeg je Lena posekla. Džin je udario pesnicom nenaoružanog golema
i ovaj se otkotrljao, a onda je zarežao i čkiljeći se zagledao u zglavke
koje je oštro kamenje i trnje osakatilo.
Set je kleknuo pored Kendre. „Jesi li dobro?“
Klimnula je glavom. „Samo sam ostala bez vazduha.“
Set je ustao i podigao sestru na noge. „Je li još kod tebe?“
„Jeste.“
Set je pogledao preko Kendrinog ramena i razrogačio oči. „Dolazi
pojačanje!“
Kendra se okrenula. Prema njima je jurilo šest tamnih drijada.
Nisu dolazile iz pravca iz kojeg su pristigla ostala tamna stvorenja.
Iznad njih je jedrilo preteće jato senovitih vila.
Kendra je pogledala preko ramena. Paton, Lena i Kolter nadmetali
su se s petoricom minotaura. Oblakovo Krilo rvao se s tamnim
kentaurom, koji mora da je izmenjena verzija Širokog Kopita. Olujno
Čelo i povređeni tamni kentaur pravili su rusvaj među satirima i
hamadrijadama, pretvarajući ih u stvorenja tame. Džin koga je Lena
onesposobila, i pored zadobijenih povreda, nastavio je da odbija
Hugove napade.
Set i Kendra značajno su se pogledali. Oboma im je bilo jasno da
im niko neće priteći u pomoć.
Šest tamnih drijada približavalo se nadljudskom brzinom.
Podsećale su na mačke iz džungle dok su nečujno jurile. Zraci crnila
sipali su poput kiše iz nadolazećeg oblaka tamnih vila. Senoviti zraci
Kendri nisu mogli ništa, ali zato je Set kevtao kada bi ga pogodili.
Njegova odeća i meso na tim mestima bi istog časa postajali
nevidljivi. Neke od svetlih vila uspele su da uzlete u želji da presretnu
tamne, ali je većina vrlo brzo bila preobražena.
„Beži, Kendra“, požurivao ju je Set dok mu se nevidljiva mrlja
širila preko vilice.
„Ovog puta neću“, kazala je Kendra. Tamne drijade bile su suviše
brze i nije bilo nikakvih izgleda da će im umaći.
Tamne drijade su brzo pristizale, crvene oči su im se sijale, a kroz
rastavljene tanke usne videli su im se odvratni otrovni zubi. Jedna
tamna drijada zgrabila je Seta, podigla ga u vazduh jednom rukom i
zarila mu zube u vrat. Otimao se, ali ga je siva drijada čvrsto držala i
trenutak kasnije već je postao nevidljiv.
Šest drijada je obrazovalo prsten oko Kendre. Kao da su oklevale
da je napadnu. Kendra je preteći podigla kamičak. One su se trgle i
povukle nekoliko koraka. Jedna od tamnih drijada je s odlučnim
izrazom lica skočila napred da ščepa Kendru. Čim su se njeni sivi prsti
obavili oko Kendrinog zgloba, potpuno se izmenila. Bleda, ravna kosa
postala je kovrdžava i tamna. Posivelo meso postalo je zdravo i jedro.
Zapanjena, visoka prelepa žena posrćući se udaljila od Kendre i
okrenula prema tamnim drijadama.
Kendra se bacila na drugu tamnu drijadu i udarila svoju
iznenađenu metu po ruci dok je drijada nesigurno uzmicala. Drijada je
istog časa povratila svoju plamenocrvenu kosu, negovani ten i
lepršave odore. Veličanstvena drijada koju je Kendra prvu povratila
oborila je i prikovala za tle jednu tamnu drijadu. Kendra je dotrčala do
njih i potapšala tamnu drijadu po obrazu. Tamna drijada se istog časa
pretvorila u visoku Azijatkinju.
Nevidljivi prsti obuhvatiše Kendrin zglavak i Set je ponovo bio tu.
„Mogao sam to da uradim i brže da si mirovala“, prodahtao je.
Delovao je pomalo nesigurno.
„Nije bilo vremena“, kazala je Kendra i pojurila za četvrtom
tamnom drijadom. Ponašala se kao da se nalazi na dečjem igralištu i
da se igraju šuge. Preostale tri tamne drijade su se povlačile. Set je
posrtao za Kendrom.
Drijada koju je Kendra jurila sve je više odmicala, pa je Kendra
zastala da razmisli šta bi joj bilo probitačnije da uradi. Svuda oko kola
senovite vile pretvarale su veliki broj svetlih vila u tamne. Kendra je
potražila drugi cilj... vile su suviše male i brze da bi na njih gubila
vreme. Dobri patuljci su konačno pristigli na bojno polje i nasrnuli na
minotaure, obarajući ih čekićima. I tamna strana dobila je pojačanje...
gobline i tamne patuljke. Sve veći broj tamnih vila pristizao je u borbu
i preobražavao satire i hamadrijade.
Set je ščepao Kendru za ruku. „Nevolja na pomolu.“
 Uočila je problem trenutak pošto je to kazao. Magleni džin koji je
do tada bio u nesvesti probudio se i dremljivo je puzio prema njima.
Kendra nije imala pojma kako će njen svetlosni talisman uticati na
njega, pošto ovaj nije u tamnom stanju kao što je to slučaj s goblinima
i minotaurima tama je deo njegove prirode.
Kada je Kendra počela da se povlači, džin je skočio i bacio se na
nju s takvom brzinom da nije bilo izgleda da ga izbegne. Njegova
ogromna ruka obuhvatila ju je oko struka. Na trenutak se pojavila
zaslepljujuća svetlost i džin se skljokao podalje od nje. Nekoliko
trenutaka se grčio, a onda se ponovo zanesvestio. Dlan mu je bio
oprljen, pušio se i na njemu su počeli da se javljaju plikovi.
Blesak svetlosti je privremeno zalepio okolna tamna stvorenja.
Kendra je odjurila do mesta na kojem je potamnela verzija Širokog
Kopita pokušavala da zarije zube u Oblakovo Krilo. Uloživši svu
preostalu snagu, Oblakovo Krilo je povukao Široko Kopito ka Kendri
i ona ga je pljesnula po sapima. Široko Kopito se istog časa povratio u
pređašnje stanje.
Oblakovo Krilo je pokazao Kendri kestenjastu ranu na ruci koja se
brzo širila. Izlečila ju je jednim dodirom. „Neverovatno“, s
odobravanjem je kazao.
Bitka se nastavila, ali su se sada tamna stvorenja trudila da ostanu
što dalje od Kendre dok su nemilosrdno preobražavali satire, patuljke i
drijade. Hugo je uspeo da uhvati za vrat džina s kojim se tukao, i
ogromna zver se konačno srušila. Tri drijade koje je Kendra
preobrazila pomagale su Patonu, Leni, Kolteru i Lizeti da se odbrane
od skupine tamnih hamadrijada. Polovina Patonovog lica i jedna ruka
više se nisu videli.
Kendra i Set su im pohitali u pomoć, i tamne hamadrijade su se
povukle, okomivši se na lakši plen.
Paton je zagrlio Kendru i istog časa ponovo su mogli celog da ga
vide. „Odlično ti ide, draga moja, ali ta tamna stvorenja suviše brzo
preobražavaju previše naših saveznika. Moramo stići do drveta pre
nego što ostanemo sami.“
 „Znam put“, ponudila se da ih povede prva tamna drijada koju je
Kendra preobrazila. „Ime mi je Rea.“
„Hugo, Široko Kopito, Oblakovo Krilo, ovamo!“ pozvao ih je
Paton. Golem i kentauri pohitaše do njih. „Odvedite nas do drveta.
Rea će nam pokazati put.“
Druge dve drijade koje je Kendra preobrazila odlučile su da ostanu
da se bore. Lizeta, čija je jesenja odora bila sva u dronjcima, odlučila
je da krene s Reom.
Široko Kopito je popeo Kendru i Seta na leđa. Oblakovo Krilo je
poneo Patona. Hugo je pokupio Koltera i Lenu. „Povedi nas“,
predložio je Oblakovo Krilo.
Rea i Lizeta su trčale ispred ostalih, za njima su jurili Široko
Kopito u sredini, Hugo s jedne njegove stane, a Oblakovo Krilo s
druge. Široko Kopito gotovo da je klizio po tlu, te se Kendra nije
plašila da će pasti. Visoko je držala kamičak. Tamna stvorenja
sklanjala su im se s puta. Kada se osvrnula, Kendra je primetila da ih
na izvesnoj udaljenosti prate dva tamna kentaura i nekoliko tamnih
drijada.
Rea je zapanjujućom brzinom uletela u šumu iz koje su se bila
pojavila tamna stvorenja. Drveće je bilo gusto, ali nije bilo mnogo
šiblja. Kendra je čvrsto držala kamičak, dok su visoka stabla
promicala s obe strane.
Nije mnogo prošlo pre nego što su se naglo zaustavili na obodu
doline u obliku činije. Kendra je imala utisak da zure u krater. Na
sredini tog dubokog ulegnuća nalazila se bara u kojoj se krčkao mulj.
Na crnoj površini koja se pušila povremeno su se javljali mehurovi.
Jedina biljka u stenovitoj dolini bilo je čvornovato drvo pored jezera s
katranom. To izmučeno, iskrivljeno drvo bez lišća bilo je tamnije čak i
od mulja koji se krčkao.
Drijade su se u skokovima stuštile niz strmu padinu doline. Za
njima su krenuli i kentauri. Kendra se nagnula unazad i nogama
stegnula kentaura kada se sjurio niz strmu padinu, prateći kopitima
nagib terena. Kendra je osetila knedlu u grlu, iako nisu naglo poleteli
napred. Padina se izravnala i nekim čudom ona i Set i dalje su bili na
leđima kentaura koji je bučno kloparao preko stenovitog tla. Tri tamna
kentaura, četiri tamne drijade, nekoliko bauka u oklopima i debeo
kiklop koji je vitlao helebardom izronili su iz skrovišta među
gromadama i šupljinama u tlu. Crno drvo nije daleko... možda
pedesetak metara. Ali put im je preprečilo suviše tamnih stvorenja.
„Zbijte se uz Kendru!“ naložio im je Paton.
Oblakovo Krilo, Široko Kopito, Rea, Lizeta i Hugo se zaustaviše.
Iza sebe su začuli topot kopita kada su se dva tamna kentaura
sjurila niz padinu u pratnji nekoliko tamnih drijada. „Njen dodir će
raščiniti vašu tamu“, Olujno Čelo je upozorio ostale.
„Moju neće“, urliknuo je debeli kiklop.
„Spaliće te“, upozorio ga je Olujno Čelo. „Uspela je jednim
jedinim dodirom da savlada džina.“
Tamna stvorenja su se uzmuvala. Kiklop je delovao nesigurno.
„Ne plašite se“, dolinom je odjeknuo hladan probojan glas.
Sve oči se okrenuše ka delu doline iza namučenog drveta. S oboda
je lebdeći počela da se spušta žena avetinja obmotana senkom. Njena
halja se nekako čudno talasala, kao da se nalazi ispod površine vode.
„Oh, ne“, zadahtao je Set iza Kendre.
„Devojčica ovde ne može da napravi trajnu štetu“, nastavila je
Efira. „Ovo je naša oblast. Moja tama utuliće njenu iskru.“
„Ne prilazi, Efira!“ povikao je Paton. „Ne mešaj se. Donosimo ti
oslobođenje iz turobnog zatvora u kojem si bila zatočena.“
Efira se ledeno i sumorno nasmejala. „Nije trebalo da se u ovo
mešaš, Patone Bardžise. Nije mi potreban spasilac.“
„Nas to neće zaustaviti“, odvratio je on nešto tiše.
„Ne možeš ni da zamisliš kolika je moja moć“, prela je ona dok se
klizeći približavala.
„Suviše tame može da zaslepi“, upozorio ju je Paton.
„Kao i previše svetlosti“, odvratila je ona. Sada je zaštitnički
lebdela ispred crnog drveta.
„Na tome ćeš uskoro biti i te kako zahvalna.“ Paton je munuo
Oblakovo Krilo petom. „Juriš! Hugo, pregazi naše protivnike!“
Hugo je spustio Lenu i Koltera i jurnuo na korpulentnog kiklopa.
Tikvan je uspeo da zarije helebardu u Hugov bok pre nego što ga je
golem ščepao i bacio u jezero s katranom. Rea i Lizeta stupiše u borbu
s tamnim drijadama, terajući ih od kentaura. Oblakovo Krilo i Široko
Kopito krenuše u galop, dobujući kopitima po kamenom tlu i
odbacujući neprijatelje u stranu. Paton je Širokom Kopitu dao znak da
zaobiđe Efiru dok on bude jurio ka njoj.
U želji da spreči oba kentaura, žena avet je klizila postrance. Iz nje
su u svim pravcima isticale tamne hvatalice od tkanine. Čim je ta
tkanina stigla do Oblakovog Krila, noge su mu zaklecale i on se srušio
na stenovito tle, pri čemu je polomio desnu prednju nogu i levu ruku.
Paton je skočio i spretno se dočekao na noge. Trenutak kasnije,
Oblakovo Krilo je ustao, ali je sada čudno šepao. Bio je viši, deblji, a
put mu je bila kestenjasta.
Drugi pipak od tkanine obmotao se oko prednje noge Širokog
Kopita. Kentaur je zastenjao i naglo se zaustavio. Široko Kopito se
znojio i stenjao, u jednom trenutku se zaljuljao, ali je uspeo da ostane
na nogama. Počeo je da se preobražava isto kao Oblakovo Krilo, ali je
dejstvo ubrzo izbledelo. Kendra je osetila da se kamičak u njenoj šaci
zagreva. Široko Kopito, na čijim leđima je sedela, takođe je postajao
sve topliji. Šaka joj je sijala crvenim sjajem. Između njenih prstiju
potekli su zraci svetlosti. Stvorenja tame su se povukla. Široko Kopito
je pod njom zadrhtao, na trenutak potamneo, pa se vratio u pređašnje
stanje.
„Efira ne može da ga promeni“, prošaputao je Set.
Novi pipci tamne tkanine vijugavo krenuše napred da se obmotaju
oko kentaura. Kamen je postajao neprijatno topao. Efira se namrštila i
usredsredila. Široko Kopito je disao sve brže. Zadrhtao je, a mišići su
mu se zgrčili od bola. Kendra je neodređeno bila svesna da se Hugo
rve s tamnim stvorenjem u koje se pretvorio Oblakovo Krilo.
Kendra je osećala da kamičak sve jače blista i otvorila je pesnicu,
preplavivši čitavu oblast jarkom belom svetlošću. Tamna stvorenja
povukla su se još dalje. Urlikala su, ruku podignutih ispred očiju. Efira
je zasiktala i obavila još nekoliko senovitih pipaka oko Širokog
Kopita.
Široko Kopito je stegao šake u pesnice, žile na debelom vratu su
mu poiskakale, a iz dubine njegovog grla izleteo je bolni krik. Kentaur
je podavio noge poda se i beživotno se srušio na zemlju. Kamen više
nije sijao. Široko Kopito više nije disao.
Efirina lelujava tkanina odgamizala je od Širokog Kopita i
posegnula ka Kendri. Kendra se odgurnula od mrtvog kentaura i
pokušala da izbegne tkaninu, ali se jedna zmijolika traka ipak očešala
o nju. Onog trenutka kada ju je tkanina dodirnula, kamen je zasijao
jarkim sjajem i deo tkanine nestao je u belom plamenu.
Efira je kriknula i zateturala se kao da je primila udarac. Ostali
pipci tkanine povukli su se od Kendre i Seta.
„Kendra!“ odlučno ju je pozvao Paton. „Kamen!“
Paton je stajao nedaleko od Efire, znatno bliže crnom drvetu od
Kendre. Imajući poverenja u njegov sud, bacila mu je kamen, koji je
on uhvatio obema rukama. Kolter i Lena hitali su ka Patonu. Hugo je
bacio osakaćenog i potamnelog kentaura Oblakovo Krilo u jezero s
katranom.
Efira se namrštila, podigla dlan i okrenula ga od sebe. Kendra je
osetila da ju je zapahnuo talas straha i primetila da su zasijali i njena
koža i kamen koji je Paton držao. Osećala je da strah pokušava da
ovlada njome, ali je to osećanje splasnulo pre nego što je uspelo dublje
da prodre u nju. Lena i Kolter više nisu trčali. Nepokretno su stajali i
drhtali. Kolter je pao na kolena.
I Paton se tresao. Napravio je nekoliko ukočenih koraka. Dugačke
talasaste trake tkanine posegnule su ka njemu. I Set je potrčao ka
njemu. Stigao je trenutak pre tkanine i ščepao Patona za šaku.
Uzevši kamičak između palca i kažiprsta, Paton je dodirnuo
kamenom najbliži pipak tkanine. Tkanina je nestala uz žestoki blesak.
Efira je vrisnula i ponovo povukla dugačke trake tkanine. Kolter se
pridigao, a Lena je ponovo pojurila ka Patonu. Preteći podigavši
kamičak i držeći se za Seta, Paton je pojurio oko Efire. Žena senka je
iz nemoćnog besa Patona ošinula pogledom, a onda se okrenula oko
svoje ose da bi mogla da ga prati očima.
Paton je pustio Seta i dao mu rukom znak da se vrati do Kendre.
Set se, oklevajući, povukao. Efira je zatvorila oči i podigla oba dlana.
Lena se ponovo zaustavila, a Kendra je jarko zasijala. Paton je
nastavio kao da ga pritiska veliki teret. Izgleda da je paraliza uzimala
sve više maha, ali on je i ipak teškim koracima nastavljao ka drvetu.
Kada se našao na tri metra od crnog drveta, podigao je ruku u kojoj je
držao kamičak kao da drži strelicu za pikado.
Kendra je tada prvi put primetila klin blizu podnožja stabla. Efira
je otvorila oči i zaurlala. Lakim pokretom ruke Paton je bacio
kamičak. Zakotrljao se kroz vazduh tačno ka klinu. Kada se sjajni
kamičak primakao, iznenada je promenio pravac, poleteo u stranu i
odbio se o kamenito tle ka jezeru s katranom.
„Šta se dogodilo?“ povikao je Set u neverici.
„Odbili su jedan drugog“, zastenjala je Kendra.
Tamna tkanina istegla se od Efire ka mestu u blizini tamnog drveta
na kojem je čučao pogrbljeni Paton. Paton je trzavim pokretima
izvadio iz džepa kutijicu i otvorio je. Iz nje su izletele tri vile.
Trenutak kasnije pipci tkanine obavili su se oko Patona i on je nestao.
Tamne drijade i bauci saleteli su Huga. Napadali su ga mačevima i
toljagama, pokušavajući da ga odguraju u katran. Hugo im je uporno
odolevao, povremeno i sam zadajući pokoji udarac.
Tamni kentaur Olujno Čelo galopirao je duž asfaltnog jezera,
očigledno s namerom da se dočepa kamička. Šijara je prva stigla do
kamena. Kada ga je dodirnula, njen prirodni sjaj pojačao se stotinu
puta. Zaslepljujuće sijajući pala je na tle. Očigledno se onesvestila. I
druge
dve vile pokušale su da podignu kamičak, ali su se ta kođe
onesvestile, sijajući tako jako da vam poteku suze.
 Kendra i Set potrčali su ka kamenu, iako im je bilo jasno da će
kentaur prvi stići do njega i da im Efira stoji na putu. Olujno Čelo je
spustio ruku i podigao kamičak. Istog časa se malo smanjio, a
kestenjasta put povratila mu je zdravu, prirodnu boju. Njegovo
konjsko krzno postalo je belo prošarano sivim.
Olujno Čelo kao da je uzeo u ruku usijani ugarak. Istog časa
ispustio je kamen koji je treperio.
„Olujno Čelo!“ pozvala ga je Kendra, zaustavivši se blizu Lene.
„Potreban nam je taj kamen!“
Efira je zalebdela ka preobraćenom kentauru, posegnuvši za njim
svim svojim pipcima tkanine. On se trgnuo, podigao kamen i bacio ga
trenutak pre nego što su crni pipci uspeli da ga se dočepaju i da ga
ponovo potamne.
Kamen je bacio suviše daleko. Preleteo je preko Kendre i Seta,
odskakutao preko tvrdog tla i zaustavio se blizu Koltera. Kolter je
uspeo da priđe kamenu u obliku jajeta, puzeći kao da na leđima nosi
veliki teret. Efira se okrenula ka njemu i podigla dlan. Kolter se na
trenutak sledio. Znoj mu je orosio čelo, lice se iskrivilo od napora, ali
je uspeo nesigurno da nastavi da puzi. Kada više nije mogao da puzi,
vukao se na stomaku. Usporeno je pružao ruku dok konačno nije
ščepao kamen. Drhtavo je podigao ruku, pridržavajući kamičak
kažiprstom ispred palca, kao da namerava da ga hitne poput klikera.
„Ovde sam!“ doviknula mu je Kendra, mašući rukama.
„Sete“, prosiktala je Lena, koja je nepokretno stajala.
Set ju je uhvatio za ruku. Čim je ponovo mogla da se kreće,
potrčala je s njim prema drvetu. Trčala je toliko brzo da je on jedva
stopalima dodirivao tle.Kolter je izbacio kamičak jednim snažnim
pokretom palca. Jajasti kamen začangrljao je po tlu i zaustavio se
nekoliko metara od Kendre. Efira je lebdeći krenula ka palom kamenu,
dok su joj hladne oči sevale. Kendra se bacila na kamičak, podigla ga i
okrenula se da dočeka utvaru koja se primicala.
Efira je raširila senovitu tkaninu u koju je bila umotana i ispružila
dlanove ka Kendri. Kendra i kamen su zasijali. Osećala je da je strah
zapahnjuje, ali i da ne može da dopre do nje. Efira je predstavljala
stravičan prizor, kojeg se uplašila još one noći kada je ugledala tu
utvaru kroz tavanski prozor, ali Kendra je sada razmišljala samo o
tome kako da prinese kamičak klinu.
Efira je prišla bliže, pipajući oko sebe raširenim prstima i
ispruženim rukama. Ovog puta neće upotrebiti tkaninu... želi da stupi
u direktan kontakt.
Kendra je osetila kako se nečiji prsti obavijaju oko njenog članka.
Kada je spustila pogled, ugledala je na trenutak inače nevidljivog
Patona na kolenima i šakama. Lice mu je bilo izduženo kao da je sav
život isisan iz njega. Podigao je šaku, nemo se ponudivši da uzme
kamen.
„Kendra!“ Lenin jasan glas dopro je iza Efire. „Baci mi kamičak!“
Kendra je jedva nazirala bivšu najadu iza Efire. Samo povremeno
uspela bi, kroz ustalasane otkose tamne tkanine, da je ugleda kako drži
Seta za ruku. Nije bilo vremena da smireno razmisli šta joj valja činiti.
Ako je Efira dodirne, žena avet mogla bi da uništi kamen. Tada više
ne bi mogli da reše pitanje klina i Kurisoka. Paton joj nije delovao kao
da je u stanju ponovo da stigne do drveta, naročito sada kada mu se
Efira isprečila na putu. Suviše je iscrpljen.Kendra je bacila kamičak.
Nije to uradila naročito dobro, ali se Lena bacila i uspela da ga
uhvati.
Efira se okrenula i usredsredila na novu metu.
Lena i Set približili su se crnom drvetu. Drvo je počelo da
podrhtava kao da predoseća opasnost. Grane su škripale i povijale se.
Izdigao se čak i jedan koren, kao da drvo namerava da pobegne.
Paton je ispružio onemoćalu šaku prema svojoj ženi. „Ne“,
prošaputao je. Kendra nikada nije čula da neka reč zvuči tako
usamljeno, tako poraženo.
Nekoliko metara od debla, Lena je odgurnula Seta. Na trenutak je
uhvatila Patonov pogled, nežno se zagledala u njega s poluosmehom
na usnama i skočila. Doskočila je nadomak klina i trzajući se nastavila
dalje. Kretala se poput lutke kojoj je presečeno pola konaca. Deblo
odvratnog drveta blago se povilo. Grane su se savile da joj prepreče
put. Lena je uz napor, polako pružala šaku ka deblu dok kamen nije
došao u dodir s klinom.
 Na trenutak je izgledalo kao da su sva svetlost i sveukupna senka
privučeni u ta dva predmeta, kao da je svet urušio u jednu jedinu
tačku. A onda je ka spolja krenuo udarni talas koji se sastojao od
svetlosti i tame, toplote i hladnoće. Udarni talas nije pogodio Kendru.
Prošao je kroz nju, na trenutak je lišivši svake misli. Zatreperila je
svaka čestica u njenom telu, posebno zubi i kosti.
Usledila je tama.
Kendra je donekle uspela da povrati čula. Efira je čučala ispred
nje, više nije bila ni avet ni nečovek, već uplašena žena u crnim
ritama. Usta je otvorila kao da će nešto da kaže, ali nije pustila ni
glasa. Širom otvorenim očima dvaput je trepnula. A onda su se ostaci
njene crne halje raspali, telo joj je ostarilo i rasplinulo se u oblaku
prašine i pepela.
Iza mesta na kojem je Efira stradala ležalo je raspolućeno drvo,
koje više nije bilo neprirodno crno, već trulo do srži. U blizini drveta
nalazila se sluzava gomila kaše. Tek kada je uočila zube i kandže,
Kendra je shvatila da su to ostaci Kurisoka. Nedaleko od drveta, Set je
ležao raskrečen na leđima. Počeo je polako da se meškolji. Lena je
ležala licem okrenuta ka tlu u podnožju debla. Nije se pomerala.
Ponovo stari kentaur Oblakovo Krilo iskobeljao se iz jezera s
katranom iza Kendre, hramajući na povređenoj nozi. Telo mu je bilo
gnjecavo od mulja koji se pušio. Malo dalje, bauci su bežali od
kentaura i drijada koji su se vratili u pređašnje stanje. Set je seo i
protrljao oči. Široko Kopito i dalje je beživotno ležao tamo gde je pao.
Paton se pridigao, načinio nekoliko koraka posrćući i srušio se na
kamenito tle. Ponovo je ustao i ponovo pao. Na kraju je, onako
iscepan i prljav, nastavio na rukama i kolenima do Lene, privukao je k
sebi i pridigao u naručje, ljuljuškajući njeno mlitavo telo čvrsto
priljubljen uz nju, dok su mu ramena podrhtavala.
 DVADESET ČETVRTA GLAVA

Pozdravi

D va dana kasnije Kendra se bila izvalila na leđa iza živice u dvorištu

i osluškivala razgovor koji su vodile vile. Bašta oko nje bila je u
punom cvatu, lepša no ikad, kao da su vile pokušavale da se izvine.
Nekoliko vila žalilo je za tamnim stanjem. Koliko Kendra može da
zaključi, samo su ona stvorenja koja su uživala što su postala tamna
zadržala kakvo-takvo sećanje na to iskustvo.
Kendra je čula kada su se vrata iza kuće otvorila. Još je neko rešio
da pokuša da je oraspoloži. Zašto ne mogu da je ostave na miru!
Pokušali su svi odreda... deka, baka, Set, Voren, Tanu, Dejl, čak i
Kolter. Ništa od svega što bi bilo ko od njih mogao da kaže ne može
da izbriše krivicu zbog ubistva Lene. Situacija jeste bila beznadežna i
verovatno je to bio jedini način da je reše u svoju korist, ali ipak, da
nije bacila kamen Leni, Lena ne bi umrla.
Niko je nije pozvao. Čula je korake na tremu.
Zašto ne mogu da se odnose prema njoj kao prema Patonu? Bez
reči im je stavio do znanja da mu je potrebno vreme za tugovanje, i
niko ga nije gnjavio. Odneo je Lenino telo do ribnjaka, nežno ga
položio u čamac na vesla, zapalio plovilo i gledao kako gori. Te noći
prespavao je na otvorenom. Narednog dana, pošto su se uverili da su
obnovljeni brovniji uklonili sve zamke i opravili kuću, Paton je
najveći deo vremena proveo u spavaćoj sobi. Kada bi rešio da se
pridruži ostalima, bio je snužden. Nije pominjao Lenu, pa to nisu činili
ni ostali.
Kendra nije bila baš potpuno nesrećna. Bilo joj je neopisivo drago
što su neke drijade pronašle baku, deku, Vorena, Dejla i Tanua
zatvorene u kavezu duboko u šumi pored starog panja, nepovređene.
Bilo joj je drago što su se sva stvorenja koja su potamnela vratila u
pređašnje stanje, što satiri i drijade ponovo veselo đipaju u šumi, što
su se nipsiji vratili u svoje šuplje brdo, što obnavljaju svoja
kraljevstva. Laknulo joj je što Efira više ne predstavlja pretnju, što je
pošast pobeđena i što je Kurisok skončao. Smatrala je da je pravedno
što je demon završio kao neraspoznatljiva gomila pudinga.
Kendra nije mogla da se raduje zbog cene koju su platili za tu
pobedu i zbog uloge koju je ona odigrala. Ne samo što je žalila za
Lenom i Širokim Kopitom već nije mogla da odagna ni izvesna pitanja
koja su je mučila. Šta bi bilo da je skočila s Širokog Kopita pre nego
što je umro i dozvolila mu da se pretvori u tamu umesto što ga je
držala zarobljenog između svetlosti i tame dok ga ta bitka nije ubila?
Šta bi bilo da je hrabro upotrebila kamen da udalji Efiru i sama
nastavila ka klinu da ga uništi?
„Kendra“, pozvao ju je blago promukli glas.
Pridigla se. Bio je to Paton. Odeća mu je i dalje bila iscepana, ali
ju je oprao. „Nisam mislio da ću te ponovo videti.“
 Šake je držao iza leđa. „Moja tri dana su na izmaku. Uskoro ću se
vratiti u svoje vreme. A pre toga voleo bih malo da popričam s
tobom.“
U pravu je! Uskoro odlazi. Kendra se tog časa setila o čemu je
želela da porazgovara s njim pre nego što ode. „Sfinga“, žurno je
kazala Kendra. „Možda bi mogao da sprečiš velike nevolje, on je
verovatno...“
Podigao je prst. „Već sam razgovarao s tvojim dekom o tome. I to
pre samo nekoliko minuta, zapravo. Nikada nisam baš mnogo verovao
Sfingi. Ako misliš da je sada nedostižan, probaj da mu uđeš u trag u
moje vreme. Sreo sam ga samo jednom, i to je bio pravi podvig. U
mom vremenu mnogi veruju da je Društvo zvezde Večernjače zauvek
nestalo. Sfinga je bio veoma ljubazan prema nama čuvarima, ali
izdaleka. Biće veoma teško pronaći ga, a još teže naći nekoga da vas
podrži protiv njega. Videću šta mogu da učinim.“
Kendra je klimnula glavom. Zurila je u travu, skupljajući hrabrost.
Podigla je pogled, a suze su joj zamutile vid. „Patone, mnogo mi je
žao...“
Ponovo je podigao prst da je ućutka. „Ni reč više. Bila si
veličanstvena.“
„Ali da sam...“
Odmahnu je prstom. „Ne, Kendra, nisi imala izbora.“
„A Široko Kopito“, promrmljala je Kendra.
„Niko od nas nije mogao to da predvidi“, kazao je Paton.
„Nadmetali smo se s neistraženim moćima.“
„Oko mene stalno umiru“, prošaputala je Kendra.
„Razmišljaš o onome što je bilo“, odlučno je kazao Paton. „Ljudi
oko tebe koji je trebalo da umru žive. Senke se vraćaju svetlosti. Ti i
Lena sve ste nas spasle. Bilo bi mi draže da sam to bio ja, dao bih sve,
baš sve da je tako, ali to su samo pusti snovi.“
„Jesi li dobro?“
Oštro je izdahnuo. Ličilo je na polusmeh-polujecaj. Prešao je
prstom preko brkova. „Trudim se da ne mislim da sam mogao sam da
uništim taj klin umesto što sam ga gađao kamičkom. Trudim se da ne
razmišljam o tome kako sam izneverio svoju nevestu.“ Napravio je
pauzu. Mišići vilice su mu se pokretali. „Moram nastaviti dalje. Imam
novi zadatak. Da volim Lenu dok je živa onoliko koliko zaslužuje. Da
nikada više ne posumnjam u njenu ljubav, niti svoju. Da joj se ceo
predajem, svakog dana, bez izuzetka. Da krijem od nje kako će se njen
život završiti, ali da sve vreme odajem počast njenoj žrtvi. Ja sam u
jedinstvenom položaju, izgubio sam je, ali je još imam.“
Kendra je klimnula, pokušavajući da potisne suze, njega radi.
„Proživećete zajedno dug i srećan život.“
„Očekujem da tako bude“, kazao je Paton. Toplo joj se
osmehujući, pružio je ruku da je podigne. „Ako sam ja završio s
tugovanjem, onda je vreme da i ti prestaneš. Bili smo u smrtnoj
opasnosti. Trebalo je svi da nestanemo. Odluka koju si donela bila je
neophodna.“
I ostali su Kendru uveravali u to. Tek kada je to čula od Patona,
iskreno je poverovala da je to istina.
Povukao ju je na noge. „Stigao ti je prevoz.“
„Prevoz?“ ponovila je Kendra. „Zar već?“ Zaputili su se ka tremu.
„Uskoro će podne“, kazao je Paton. „Čuo sam kada je kazao da
donosi neke vesti. Nisam dozvolio da me vidi.“
„Misliš li da bi trebalo da odem kući?“ upitala je Kendra.
„Tvoji deka i baka su u pravu“, uveravao ju je on. „To je najbolje
rešenje. Dovoljno dugo si bila odvojena od roditelja. Zabrinuti
prijatelji sve vreme će te držati na oku... kod kuće, u školi, gde god da
pođeš.“
Kendra je neodređeno klimnula glavom. Paton je zastao kod
stepenica koje su vodile na trem. „Zar nećeš da uđeš?“ požurivala ga
je Kendra.
„Još ću jednom otići do ribnjaka“, kazao je Paton. „S ostalima sam
se već pozdravio.“
„Onda je to konačno.“
„Ne baš“, rekao je Paton. „Jutros sam razgovarao s Vanesom.
Privremeno sam stavio jednog od goblina u Nemu kutiju. Teška je to
žena... nisam uspeo da je slomim. Verujem da ima neka korisna
obaveštenja. Ako sve ostalo zakaže, u nekom trenutku mogli biste da
razmislite o tome da se nagodite sa njom. Ali nipošto joj nemojte
verovati. Stenu sam kazao to isto.“
„U redu.“
„Koliko sam shvatio, ti si pronašla moj Dnevnik tajni“, kazao je
Paton.
„Dnevnik je tvoj? Nema bogzna šta u njemu.“
Paton se osmehnuo. „Razočaran sam, Kendra. Znaš da je tvoj deda
napisao ‘Pij mleko! a ne ja. Sve što sam napisao u dnevniku napisao
sam tajnim vilinskim jezikom, i to voskom umita.“
„Voskom umita?“ Kendra se lupila dlanom po čelu. „Nije mi to
palo na pamet! Za vosak sam saznala godinu dana nakon što sam
pročitala dnevnik, tako da više nisam obraćala pažnju na njega.“
„E pa, obrati pažnju na taj dnevnik. U njemu se ne nalaze sve moje
tajne, ali ćeš naći neke koje bi se mogle pokazati korisnima. A ja ću,
budi uverena, nastaviti da ga vodim. Teška vremena ni izdaleka još
nisu prošla za tebe i tvoju porodicu. Iz svog doba učiniću sve što
mogu.“
„Hvala, Patone.“ Tešilo ju je to što je znala da će joj se ponovo
javiti putem dnevnika i da će naći načina da joj pomogne.
„Drago mi je što smo se upoznali, Kendra.“ Čvrsto ju je zagrlio.
„Zaista si izuzetna... i to je mnogo dublje od bilo čega čime su vile
mogle da te daruju. Drži na oku onog tvog brata. Ako sam sebe ne
ubije, jednog dana mogao bi spasti svet.“
„Hoću. I meni je drago što smo se upoznali. Zdravo, Patone.“
Okrenuo se i potrčao. Samo jednom se osvrnuo da joj mahne.
Kendra ga je posmatrala dok je nestajao u šumi.
Kendra je duboko udahnula, prešla preko trema i ušla u kuću.
„Srećan rođendan!“ uzviknuli su brojni glasovi.
Kendri je trebalo nekoliko trenutaka da se razabere kada je
ugledala ogromnu tortu s petnaest svećica. Do njenog rođendana bilo
je više od mesec dana.
Baka, deka, Set, Dejl, Tanu i Kolter složno zapevaše. I Nevil i
Dorin bili su tu i doprinosili su sveopštem raspoloženju. Tu je bio i
Dugan. On će ih dakle otpratiti do kuće. Kada su završili s pevanjem,
Kendra je ugasila svećice. Baka ju je slikala.
„Do mog rođendana ima još nekoliko nedelja!“ ukorila ih je
Kendra.
„To sam im i ja rekao“, nasmejao se Set, „ali oni su želeli sada da
ga proslave, jer tog dana neće biti s tobom.“
Kendra se osmehnula prijateljima i porodici. Pretpostavila je da su
joj priredili slavlje više zbog toga što je u poslednje vreme bila
ćudljiva nego da bi obeležili dan kada je rođena. Osmehnula se. „Kada
nekome priredite rođendansko slavlje mesec dana ranije... iznenađenje
je zagarantovano! Hvala.“
Set se nagnuo ka njoj. „Da li te je Paton oraspoložio?“ prošaputao
je on. „Obećao je da hoće.“
„Jeste.“
Set je zavrteo glavom. „Nema toga što taj tip nije u stanju da
uradi!“
„Čula sam da Dugan ima neke vesti“, kazala je Kendra.
„To može da sačeka“, kazao je Dugan. „Ne mili mi se da prekinem
slavlje. Uzgred budi rečeno, Gavin te pozdravlja. Na zadatku je, inače
bi te zajedno sa mnom otpratio kući.“
„Ako me budeš terao da čekam da čujem vesti, samo ću o tome
sve vreme razmišljati“, ustrajala je Kendra.
„Slažem se“, podržao ju je Set.
Dugan je slegnuo ramenima. „Sten već zna ponešto od ovoga, ali
imajući u vidu stepen vaše umešanosti, mogu i ostale da obavestim. Ili
bi trebalo da kažem: većinu.“ Napravio je pauzu i značajno pogledao
Nevila i Dorina.
„Moj fino podešeni društveni vetrokaz detektuje mig“, kazao je
Nevil.
„Možda bi trebalo da se sklonimo na nekoliko minuta“, predložio
je Dorin. „I porazgovaramo o nekim našim tajnama.“
Dvojica satira zaputila su se ka vratima.
„Velikim tajnama“, naglasio je Nevil. „Tajnama zbog koji san ne
dolazi noću na oči i zbog kojih se grizu nokti.“
„Tajnama od kojih vam se ukovrdža kosa“, složio se Dorin.
Dugan je sačekao da se satiri udalje iz sobe, a onda je nastavio
tiše. „Sfinga je izdajnik. Izvini, Vorene, što sam te slagao da on nije
kapetan Vitezova zore. Zakleo sam se da ću čuvati tu tajnu. U ono
vreme još sam mislio da je vredi čuvati.“
„Kako si se uverio u njegovu izdaju?“ upitao je Voren.
„Razgovarao sam s ostalim poručnicima o artefaktu otkrivenom u
Utočištu za bajke. Niko od njih nije čuo za to, što je nedopustivo
kršenje protokola. Nas četvorica smo se suočili sa Sfingom, spremni
smo bili da ga uhapsimo. Nije se pobunio kada smo mu naveli
sumnjive okolnosti, već je polako ustao i kazao da je razočaran što
nam je toliko trebalo da posumnjamo u njega. Uzeo je bakarni štap sa
svog stola i nestao. Zamenio ga je krupan muškarac, koji je istog časa
hitnuo štap kroz prozor, preobrazio se u ogromnog grizlija i napao nas.
Nije bilo lako boriti se protiv grizlija u skučenom prostoru. Trevis Rajt
je zadobio ozbiljne povrede. Umesto da pokušamo da uhvatimo
neprijatelja, bili smo primorani da pogubimo zver. Kada smo krenuli u
poteru za Sfingom, od njega nije bilo ni traga ni glasa.“
„Znači, istina je“, snuždeno je promrmljao Kolter. „Sfinga je naš
veliki neprijatelj.“
„A ja sam kriva što je pobegao“, uzviknula je Kendra. „Ja sam
vratila moć tom štapu koju je iskoristio da se teleportuje!“
Deka je odmahnuo glavom. „Da nije imao štap, Sfinga bi sigurno
smislio neke druge strategije za povlačenje.“
„Šta li je s gospodinom Ličom, njegovim telohraniteljem?“ pitao
se Set.
„Gospodina Liča niko danima nije video, i još se nije pojavio“,
raportirao je Dugan.
„Pošto je obelodanio na čijoj je strani, Sfinga bi mogao da požuri s
ostvarivanjem svojih planova“, primetila je baka. „Moramo biti
spremni na sve.“
„Imam još neke zabrinjavajuće vesti“, požurio je da doda deka.
Dugan se namrštio. „Izgubljena mesa je pala. Koliko nam je
poznato, preživeli su samo Hal i njegova kćerka Mara.“
„Šta se dogodilo?“ jedva je uspela da upita Kendra.
„Od Hala smo saznali šta se dogodilo“, kazao je Dugan. „Prvo se
mladi bakarni zmaj oslobodio iz lavirinta u mesi i munjama napao
glavnu zgradu. Potom je oživelo nekoliko skeleta iz muzeja na imanju.
I oni su krenuli u napad. Najveću štetu prouzrokovao je ogromni
skelet zmaja... verovatno ga je oživeo neki moćni vivibliks.
Oslobodilo se i nekoliko desetina zombija. Kao i u Utočištu za bajke,
neko je želeo trajno da zatvori rezervat. Zavera u Izgubljenoj mesi je
uspela.“
„Vanesa je bila u pravu“, promrmljala je Kendra, „kada Sfinga
počini zločin, on spali okolinu da prikrije tragove.“
„Mi smo zmaja ostavili u mesi“, kazao je Voren. „Lično smo ga
zaključali.“
„Znam“, kazao je Dugan. „Sabotaža.“
„Imamo li razloga da sumnjamo u Hala ili Maru?“ upitao je Voren.
„Senka sumnje mora da padne na preživele kada se dogodi takva
nesreća“, rekao je Dugan, „ali oni su sami stupili u vezu s nama i
mislim da su iskreno žalili za Rozom i ostalima. Ako mene pitate,
krivac ostaje bezimen.“
„Ili nosi ime egipatskog spomenika“, ogorčeno je kazao Set.
Dugan je spustio bradu. „Tačno, iza napada verovatno stoji Sfinga,
ali i dalje nismo sigurni ko je izvršavao naređenja.“
„Pošto je uzeo ono što je hteo iz Utočišta za bajke i Izgubljene
mese, pokušao je da zbriše oba rezervata“, tupo je kazala Kendra.
„Ovde je doživeo neuspeh“, rekla je baka, „kao što će i na kraju
doživeti neuspeh.“
Kendra bi više volela da te reči ne zvuče toliko prazno.
„Činimo sve što možemo“, kazao je Dugan. „Prioritet nam je da na
Kendru i Seta narednih meseci stalno motri bar po dvoje. Oh, Kendra,
da ne zaboravim, Gavin me je zamolio da ti dam ovo pismo.“ Pružio
joj je sivi koverat prošaran mrljicama.
„Srećan ti rođendan!“ značajno je uzviknuo Set.
Kendra se trudila da suzbije crvenilo dok je sklanjala koverat.
„Draga Kendra“, improvizovao je Set, „ti si jedina devojčica koja
me je stvarno osvojila i smatram da si veoma zrela za svoje godine...“
„Ko je za tortu?“ prekinula ga je baka, pružajući prvo parče Kendri
i sevajući očima na Seta.
Kendra je uzela tortu i sela za sto, zahvalna što joj se pružila
prilika da se pribere. Otkrila je da su tortu napravili brovniji. Kada je
zasekla parče kašikom, naišla je na kremaste slojeve fila od vanile,
vlažne mrlje čokoladnog musa, lepljive džepove od karamela i
mestimične grudvice džema od malina. Nije znala kako, ali svi ti razni
ukusi nisu se neprijatno sudarali. Nije mogla da se seti ukusnije
rođendanske torte.
Kasnije je deka ispratio Kendru do tavana. Tamo je zatekla svoje
torbe spakovane i spremne.
„Tvoji roditelji očekuju da vas Dugan večeras isporuči“, kazao je.
„Obradovaće se što vas vide. Mislim da je malo nedostajalo da pozovu
FBI.“
„U redu.“
„Paton se pozdravio s tobom?“ upitao je.
„Jeste“, odvratila je Kendra. „Kazao mi je nešto vrlo važno o
Dnevniku tajni.
„Pomenuo je da treba da ti ga poverim. Naći ćeš ga u torbi,
zajedno s još nekim rođendanskim poklonima. Kendra, otkriće
hronometra za sada ćemo prećutati, čak ni Duganu nećemo reći za
njega, sve dok ne budemo sigurni kome možemo da verujemo.“
„Dopada mi se ta ideja“, kazala je Kendra. Zagledala se deki u oči.
„Plašim se da idem kući.“
„Posle svega što se dogodilo, pomislio bih da ćeš se više plašiti da
ostaneš ovde.“
 „Nisam sigurna da želim da se Vitezovi zore staraju o meni. Svi
oni možda rade za naše neprijatelje!“
„Jedan od stražara uvek će biti Voren, Kolter ili Tanu. Samo
onima kojima najviše verujem dozvoliću da te čuvaju.“
„Mislim da me je to umirilo.“
Set je uleteo u sobu u pratnji Dejla. „Dugan kaže da je spreman.
Voren ide s nama. Jesi li spremna, Kendra?“
Nije bila spremna. Volela bi da može neko vreme da se povuče u
hibernaciju posle velikog gubitka, teške pobede i proživljene strašne
traume. I to ne na dva dana, već na dve godine. Da ima dovoljno
vremena da se sabere. Zašto život mora uvek neumoljivo da ide dalje?
Zašto su svaka pobeda ili poraz propraćeni novim brigama i novim
problemima? Pored toga što će morati da se navikne na srednju školu,
sigurno će je moriti brige kakve sve zavere Sfinga možda kuje i kako
se u njih uklapa Navarog, zli zmajski princ.
Uprkos svojoj nesigurnosti, Kendra je klimnula. Deka i Dejl poneli
su njen prtljag i ona siđe za njima niz tavanske stepenice. Kolter ju je
sačekao u hodniku i pozvao rukom da uđe u njegovu sobu. Zatvorio je
vrata za njom.
„Šta je bilo?“ upitala je Kendra.
Podigao je štap sa zvečkama koji je donela iz Izgubljene mese.
„Kendra, imaš li predstavu o tome šta ovo može da uradi?“
„Učinilo mi se da je pojačao oluju na Obojenoj mesi.“ Odmahnuo
je glavom. „Magični artefakti su moja specijalnost, ali za sve ove
godine naišao sam na svega nekoliko koji su po snazi ravni ovom
štapu. Juče sam malo eksperimentisao s njim. Tresao sam ga napolju
manje od petnaest minuta i uspeo da prizovem oblake na inače vedrom
nebu. Što sam više tresao zvečke, to se vreme više pogoršavalo.“
„Auu.“
„Donela si iz Izgubljene mese pravi štap za prizivanje kiše koji
radi.“
Kendra se osmehnula. „Gavin ga je nazvao mojim suvenirom.“
„Gavin mora da je veoma velikodušna osoba. Ovakav predmet je
neprocenjiv. Dobro se staraj o njemu.“ „Hoću“, kazala je Kendra i
uzela štap. „Da ga ostavim ovde?“
„Tvoj je, ponesi ga sa sobom. Ko zna kada ti može zatrebati. Na
vidiku su brojne nevolje.“
„Hvala, Koltere. Vidimo se.“
„Da, uskoro će moja smena da motrim na tebe i Seta.“ Kada je
ostala sama na nekoliko trenutaka, Kendra je izvadila koverat,
pocepala ga i izvukla Gavinovo pismo. Polako je razmotala jedan
jedini list hartije, trudeći se da ne misli na gluposti koje je Set nagađao
da pišu u njemu.

Draga Kendra,
Strašno mi je žao što ne mogu da te otpratim do kuće.
Kakve lude vesti donosi Dugan, a? Nikako da poverujem da
se sve okrenulo naglavačke! Znao sam da nešto nije u redu
kada dobri momci nose maske... ali sad je gotovo. Otišao
sam na novi zadatak. Nije ni izdaleka opasan kao onaj kroz
koji smo zajedno prošli, ali to je ipak još jedna šansa da
pokažem da mogu biti od koristi. Uputiću te u pojedinosti
kasnije.
Pogodi zašto volim pisma - nema mucanja!
Neverovatna si, Kendra. Želim da znaš koliko mi je drago
što sam te upoznao. Voleo bih da, kad dođe jesen, i na mene
dođe red da čuvam tebe i tvog brata. Nadam se da ćemo se
uskoro bolje upoznati.
Tvoj prijatelj i obožavalac,
Gavin

Kendra je ponovo pročitala pismo, triput proverila onaj deo u

kome se kaže da je neverovatna i onaj u kome želi bolje da je upozna.
Nije se potpisao samo sa „tvoj prijatelj“ već kao „tvoj prijatelj i
obožavalac“.
Dok joj je osmeh podizao krajeve usana, Kendra je presavila
pismo, gurnula ga u džep i izašla iz kuće, zadivljena saznanjem koliko
je tanka linija koja razdvaja strah od budućnosti i iščekivanje iste.

sken: solicitor
obrada: BABAC
 Zahvalnice

Volim da ispisujem poslednje reči romana. Deluje mi kao čudo

kada priča koja je apstraktno postojala u mom umu konačno dobije
konkretan oblik. Meseci potrebni da se ideje pretoče u reči kulminiraju
u naletu zadovoljstva kada završim prvu fazu pisanja i mogu da
pređem na poliranje priče. Bez obzira na nesavršenosti u prvoj verziji,
za mene je veliko olakšanje to što znam da priča postoji i van moje
mašte.
Mnogi su doprineli tome da treći nastavak u serijalu Utočište za
bajke postane stvarnost. Žena i deca imaju puno razumevanja, pomažu
mi da nađem vremena za pisanje i moje romane čine boljim. Oni su ti
zbog kojih je moj život izvan pisanja vredan življenja. Prve reakcije na
ono što napišem dobijam od žene i njeni komentari uvek mi pomognu
da zaokružim ideje i izbrusim tekst.
Prvi čitaoci od kojih dobijam komentare jesu moja žena Meri, Kris
Šebinger, Emili Vots, Taker Dejvis, Pamela i Geri Mal, Samer Mal,
Brison i Šeri Mal, Nensi Fleming, Rendi i Liz Saban, Majk Valton,
Vesli Saban, Džejson i Natali Konforto i porodica Frimen. Tadž Mal
je nameravao da pomogne, ali su ga u tome sprečile gimnazija i video-
igre. Moja sestra Tifani ovog puta je bila pošteđena jer ima puno posla
u Brazilu.
Brendon Dorman je opet uradio fenomenalne korice. Ljupki
kentaur koga je nacrtao probudio je u meni desetogodišnjaka. Ričard
Erikson je nadgledao elemente crteža, Emili Vots mi je pomogla da
ostanem pošten kao urednik, a slovoslagač je bila Lori Kuk. Zahvalan
sam im na njihovom hvale vrednom doprinosu!
Veliku zahvalnost dugujem i markentiškom timu u Šedou
Mauntinu, koji predvodi Kris Šebinger zajedno s Gejl Haladej,
Patrikom Muirom, Endži Godfrej, Tifani Vilijams, Meri En Džouns,
Bobom Grouvom i Robertom Staut. I ovog puta je moja sestra Samer
Mal organizovala turu i putovala sa mnom dok sam posećivao škole i
držao predavanja o čitanju i stvaranju. Veoma sam joj zahvalan na
pomoći i društvu. Takođe želim da zahvalim Bojdu Uaru i timu
prodavaca, Liju Broadhedu, Džonu Rouzu i Loniju Lokhartu, kao i
svima u Šedou Mauntinu koji se zalažu za to da moje knjige stignu u
ruke čitalaca.
Dok sam putovao po zemlji i posećivao škole, biblioteke i
knjižare, mnogi ljubazni ljudi pozivali su me u svoje domove. Veliku
zahvalnost dugujem porodici Bagbi iz Kalifornije, MakKalebovima iz
Ajdaha, porodici Gudfelous iz Oregona, Adamsovima iz Merilenda,
porodici Noviks iz Kalifornije, Kolin i Džonu iz Misurija,
Flemingovima iz Arizone, klanu Panos iz Kalifornije,
MakDonaklovima iz Nevade, porodici Brauns iz Montane,
Milerovima iz Virdžinije, Virigsovima iz Ohaja, ljudima s koledža
Monmaut i Geriju Malu iz Konektikata. Posebnu zahvalnost dugujem
Robertu Marston Feniju, autoru Lutijelove pesme, koji je raširio vest
preko interneta.
Nisam zahvalio Niku Džejkobu na početku. Bio je jedan od mojih
najboljih prijatelja u gimnaziji i često je nalazio vremena da pročita
gluposti koje sam u to vreme pisao. Njegovi saveti i podsticaj bili su
mi važni dok sam stasavao u pisca.
Hvala, dragi čitaoče, što nisi odustao od serijala Utočište za bajke.
Već radim na četvrtoj knjizi. Ako uživaš u ovoj priči, molim te da je
pomeneš i drugima. Tvoja lična preporuka mnogo znači!
Svrati na BrandonMull.com ili Fableheaven.com ako želiš da
saznaš nešto više o meni i mojim knjigama.
1 R.I.P. je akronim od rest in peace - počivaj u miru. (Prim. prev.)
 Četvrta knjiga

Brendon Mal
Prevela
Mirjana Živković
Naslov originala

FABLHAVEN, SECRETS OF THE DRAGON SANCTUARY

Brandon Mull

Ilustracije
Brendon Dorman
 Posvećeno Krisu Šobingeru,
prvobitnom čuvaru Utočišta za bajke
 PRVA GLAVA

Dnevnik

K endra Sorenson žustro je kresnula glavu palidrvceta o hrapavu stranu pravougaone kutije za šibice.
Šakom je zaštitila plamen i upaljenu šibicu prinela pocrnelom fitilju patrljka sveće. Čim je plamen
zahvatio fitilj, protresla je šibicu i ugasila je. Tanki plamenovi dima vijugavo su se dizali uvis.
Kendra je sedela za radnim stolom u svojoj spavaćoj sobi, zagledana u ostatke šibice. Iznenadila ju je
brzina kojom je plamen progutao palidrvce. Gornja trećina šibice bila je ugljenisana i samo što nije
otpala. Pretvorila se u nešto neprepoznatljivo. Razmišljala je o pošasti u Utočištu za bajke koja je velikom
brzinom pretvorila mnoge stanovnike magičnog rezervata od bića svetlosti u stvorenja tame. Ona, njena
porodica i prijatelji uspeli su da zaustave pošast i vrate sva stvorenja u prvobitno stanje pre nego što je
rezervat uništen, ali je to životom platila najada Lena.
Trgnuvši se iz razmišljanja, Kendra je odložila upotrebljenu šibicu na stranu, gurnula tri ključića u
zaključani dnevnik, otvorila knjigu i stala žurno da okreće stranice. Ovo joj je bila poslednja sveća od
voska umita. Ne sme uludo da troši to posebno osvetljenje, jer je jedino pomoću njega mogla da pročita
tajne reči ispisane na stranicama dnevnika.
Dnevnik tajni ponela je sa sobom kada je iz Utočišta za bajke krenula kući. Nekada je pripadao
Patonu Bardžisu, bivšem čuvaru, koga je Kendra sasvim neočekivano upoznala kada je prošlog leta
doputovao iz prošlosti. Reči na stranicama dnevnika ne samo što su bile ispisane tajnim vilinskim jezikom
već je to urađeno voskom umita, što će reći bile su nevidljive. Pojavljivale su se jedino kada na njih padne
svetlost sveće od voska umita. Kendra je tada mogla da ih dešifruje samo zahvaljujući tome što je od
vilinskog soja.
Poznavanje vilinskih jezika samo je jedna od sposobnosti kojima je više stotina džinovskih vila
obdarilo Kendru kada su je obasule poljupcima. Od tada vidi u mraku, na nju ne deluju magični trikovi
koji obmanjuju um, te prozire iluzije koje većinu magičnih stvorenja skrivaju od očiju smrtnika, a takođe i
vile moraju da izvrše svako njeno naređenje.
Kendra je pogledala preko ramena i oslušnula. U kući je vladala tišina. Mama i tata vikendom su
počeli uveče da odlaze na trčanje u rekreativni centar, u nadi da će im to preći u naviku pre Nove godine.
Sumnjala je da će njihova rešenost potrajati duže od nekoliko nedelja, ali za sada joj to omogućava da na
miru prelistava dnevnik. Njeni roditelji slepi su za magični svet koji su ona i njen brat otkrili. Kada su je
uhvatili da čita knjigu punu nekakvih čudnih simbola pri svetlosti sveće, pomislili su da to ima veze s
nekim bizarnim kultom. Nije mogla da im kaže da ta knjiga sadrži tajne bivšeg čuvara Utočišta za bajke.
Pošto nije htela da joj roditelji oduzmu dnevnik, Kendra ga je tobože vratila u biblioteku i od tada ga je
čitala samo kada je sigurna da je izvesno vreme niko neće ometati.
Prisustvo roditelja skraćivalo joj je raspoloživo vreme za čitanje, a i zaliha sveća od voska umita bila
je ograničena, tako da Kendra još nije stigla da pročita dnevnik od korica do korica, mada ga je celog
prelistala. Glas u tom dnevniku bio joj je poznat prethodno je u Utočištu za bajke pročitala mnoge
Patonove beleške u dnevnicima koji nisu bili toliko tajni. Dok je prelistavala Dnevnik tajni, Kendra je
pronašla priču u kojoj Paton nadugačko i naširoko opisuje kako je Efira postala avet. Nije izostavio ni
jednu jedinu sumornu pojedinost. Pročitala je i pasuse u kojima je zapisao najintimnije strahove po
pitanju svog odnosa s Lenom. Kendra je saznala i da ispod starog zdanja postoji prolaz koji vodi do
pećine, da su u Utočištu za bajke pohranjena razna blaga i oružje, i da u podnožju malog vodopada postoji
jezerce u kojem neustrašivi lovac na blago može da uhvati kućnog duha. Pronašla je obaveštenja o tajnoj
odaji na kraju Dvorane užasa u tamnici Utočišta za bajke, kao i lozinke i procedure potrebne za ulazak u
nju. Čitala je o putovanjima u Indiju, Sibir i na Madagaskar. Upijala je obaveštenja o različitim
rezervatima na sve četiri strane sveta. Iščitala je teorije o mogućim pretnjama zlikovaca, uključujući i
mnoge navodne zavere Društva zvezde Večernjače.
Večeras je, pri prituljenoj svetlosti sveće od voska umita, pronašla omiljeni zapis u dnevniku, ispisan
poznatim Patonovim rukopisom.

Pre samo nekoliko sati vratio sam se iz jedinstvene pustolovine i jedva čekam da pribeležim vlastite
misli. Nisam mnogo razmišljao o tome ko bi trebalo da pročita tajna obaveštenja sakupljena na ovom
mestu. U trenucima kada bi mi to prolazilo kroz glavu, neodređeno sam dolazio do zaključka da beležim
stvari samo iz svog interesa. Sada mi je, međutim, jasno da će te reči stići do nekoga i da je njeno ime
Kendra Sorenson.
Kendra, veoma sam se obradovao kada sam to otkrio, ali mi se istovremeno učinilo da to saznanje
nosi u sebi i nešto zloslutno. Suočavaš se s veoma teškim vremenima. Nešto od onoga što ja znam moglo
bi da ti bude od pomoći. Nažalost, najveći deo toga može da te dovede u nezamislivu opasnost. Sve vreme
sam sa sobom vodim žučne rasprave pokušavajući da razlučim koje obaveštenje bi te moglo dovesti u
prednost u odnosu na neprijatelje, a koje u opasnost. Veliki deo onoga što znam u stanju je da nanese više
štete nego koristi.
Tvoji neprijatelji u Društvu zvezde Večernjače neće prezati ni od čega, jer su čvrsto rešili da sakupe
pet artefakata koji mogu da otvore Zzyzx, tamnicu za najozloglašenije demone. Koliko nam je poznato, u
vreme kada sam te ostavio, uspeli su da se domognu samo jednog artefakta, dok je tvoj sposobni deka
došao do drugog. Znam nešto o dva artefakta koja vam nedostaju i verovatno bih mogao da saznam još
ponešto ako se potrudim. Oklevam, međutim, da to podelim s tobom. Ako ti ili ostali pokušate da
pronađete dotične artefakte ili da ih zaštitite, mogli biste nenamerno da dovedete naše neprijatelje do
njih. Ili biste mogli da budete povređeni u pokušaju da ih se dokopate. Nasuprot tome, ako Sfinga žudi da
dođe do tih artefakata, verujem da će na kraju i uspeti u svom naumu. U izvesnim okolnostima našoj
stvari bi išlo u prilog da znaš ono što ja znam kako bi zadržala artefakte van njegovog domašaja.
Stoga sam odlučio da se oslonim na tvoju moć rasuđivanja, Kendra. U dnevniku neću navesti nikakve
pojedinosti, jer ko bi mogao da odoli takvom izazovu, bez obzira na svoj integritet! Ali ću zato u skrivenoj
odaji iza Dvorane užasa maskirati dalje pojedinosti o mestima na kojima su skrivena ta dva artefakta.
Obelodani to obaveštenje samo ako budeš smatrala da je to apsolutno neophodno. U protivnom, nemoj
nikome ni pomenuti da se zna gde se artefakti nalaze. Budi diskretna, strpljiva i hrabra. Nadam se da za
svoga života nećeš morati da obelodaniš to obaveštenje. Ako pak budeš primorana to da uradiš,
obaveštenje o tome gde se nalazi skrivena odaja čeka te na stranicama ovog dnevnika. Otidi do te odaje i
ogledalom potraži poruku na tavanici.
Kendra, voleo bih da budem tu da ti pomognem. Tvoji voljeni su snažni i sposobni. Veruj pravim
ljudima i donosi mudre odluke. Drži na uzdi onog tvog brata. Srećan sam što imam tako izuzetnu rođaku.

Dobujući prstima po stolu, Kendra je ugasila sveću. Voštani patrljak mogao se još jednom upaliti, ali
neće dugo goreti. Deka je do sada verovatno uspeo da nabavi još sveća od voska umita, ali Leško će doći
do njih. Zavalila se u stolici i čupkala donju usnu. Pored školskih obaveza i dobrovoljnog rada u dnevnom
boravku nije imala kad na pravi način da se posveti dotičnoj stvari.
Ni sa kim još nije podelila Patonovu poruku. Verovao je u njenu razboritost i nije joj se žurilo da izda
to poverenje. Paton je u pravu čim obaveštenje o tome gde se nalaze artefakti procuri, odmah će se javiti
oni koji će želeti da ih se domognu. Sfinga će sigurno vrebati priliku da iskoristi svaki takav pokušaj, i što
se toga tiče, Paton je u pravu. Neće pominjati skrivene artefakte sve dok ne zaključi da je to uistinu
neophodno.
Kendra je čitave te jeseni bila u vezi s dekom i bakom. Nisu otvoreno telefonom razgovarali o
tajnama, ali su pronašli načina da prenesu potrebna obaveštenja na uvijen način. Otkada je Sfinga
razotkriven kao vođa Društva zvezde Večernjače, imali su utisak da su sve aktivnosti dotičnog društva
prestale. Međutim, svi su znali da je Sfinga tamo negde, da motri i kuje zavere, i čeka pogodan trenutak
da zada udarac.
Dvojica pripadnika Vitezova zore sve vreme su motrila na Kendru i Seta i, kada je to bilo potrebno,
krišom su im dostavljali obaveštenja. Do sada se nije desilo ništa neobično. Iako su se pojedinci koji su
štitili Kendru i Seta smenjivali, uvek je bar jedan od njihovih telohranitelja bio odani prijatelj kao što su
Voren, Tanu ili Kolter. Poslednja četiri dana na njih je motrio Voren s Elizom, kojoj su navodno mogli
verovati.
Kendra je uzdahnula. Posle sveg izvrdavanja u poslednje dve godine, sumnjala je da će ikada više bilo
kome slepo verovati. Možda je i to jedan od razloga zbog kojeg nikoga nije obavestila o Patonovoj
poruci.
Nešto je zašuštalo iza nje. Okrenula se i ugledala presavijeni list hartije kako prolazi ispod vrata.
Otišla je do vrata, podigla beli list, odmotala ga i prešla pogledom preko otkucanog spiska. Što je duže
čitala, to je više čkiljila. Odlučno je izašla iz sobe, zaputila se niz hodnik i zastala na otvorenim vratima
Setove sobe.
„Zar stvarno očekuješ da dobiješ paraglajder za Božić?“ upitala je Kendra mlađeg brata.
Set je podigao pogled s radnog stola za kojim je crtao guštere u svesci za domaći iz matematike.
„Siguran sam samo u to da ga neću dobiti ako ga ne budem tražio.“
Kendra je podigla spisak. „Ko je još ovo dobio?“
„Mama i tata, to se podrazumeva. A poslao sam kopije imejlom svim našim rođacima, čak i nekim
veoma dalekim koje sam pronašao preko interneta. Poslao sam primerak i Deda Mrazu, za svaki slučaj.“
Kendra je prišla bratu i mahnula mu listom hartije ispred nosa. „Nikada do sada nisi imao ovako
sulude zahteve. Komplet palica za golf izrađenih po narudžbini? Džakuzi? Motocikl?“
Set joj je oteo spisak iz ruke. „Nabrajaš samo skupe stvari. Ako nemaš para za stolicu za masažu,
možeš da mi kupiš zmaja, video-igru ili neki film. Na mom spisku želja ima ideja za svačiji džep.“
Kendra je prekrstila ruke na grudima. „Ti si stvarno težak slučaj.“
Set je širom otvorenih očiju zurio u nju, s blago uvređenim izrazom koji je obično imao kada nešto
krije. „Šta ću dobiti za Božić to je jedno, stisnite se koliko hoćete, ali ne možete da mi zabranite da
tražim. Ko si ti, onaj Grinč što hoće da pokvari Božić?“
„Obično Božiću prilaziš strateški, tražiš ono što zaista želiš... i obično to i dobiješ. Nikada nisi tražio
nešto što je skuplje od bicikla ili sistema za video-igre. Tvoj spisak poklona bio je realan. Otkud ova
promena?“
„Previše analiziraš stvari, profesorka“, uzdahnuo je Set vrativši joj spisak. „Jednostavno sam procenio
da bih ove godine mogao da pucam na veliko.“
„Zašto si poslao spisak dalekim rođacima koji čak ni ne znaju za tebe?“
„Možda je neko od njih milijarder a usamljenik, ko zna? Imam osećaj da će ovo biti moja srećna
godina.“
Kendra je odmeravala brata. Otkada se leto završilo, ne izgleda više kao klinac. Ne prestaje da raste,
ruke i noge su mu mršave, lice se izdužilo, a brada postala izraženija. Tokom jeseni nisu proveli zajedno
mnogo vremena. On je imao svoje prijatelje, a ona se privikavala na srednju školu. Ali raspust se
primakao, počeće za manje od nedelju dana.
„Upozoravam te, ne glupiraj se“, kazala mu je Kendra.
„Baš ti hvala na sjajnom savetu“, odvratio je on. „Da li smem da te citiram u svom dnevniku?“
„Nemoj mi reći da vodiš dnevnik.“
„Moraću da počnem ako nastaviš da prosipaš ovakve mudrosti.“
„Imam savršen uvodni pasus za tebe“, predložila mu je Kendra, sevajući očima. „Dragi dnevniče,
danas sam sebi kupio sjajne božićne poklone zlatom koje sam ukrao u Utočištu za bajke. Pokušao sam da
se pretvaram da su mi te poklone poslali dalji rođaci milijarderi, ali nikoga nisam uspeo da zavaram, a
Vitezovi zore uhvatili su me i zatvorili u prljavu tamnicu.“
Set je otvorio pa zatvorio usta, iz kojih nije izišao nikakav zvuk. Imao je na umu nekoliko mogućih
odgovora, ali je odustao. Tek pošto je pročistio grlo, uspeo je konačno da procedi: „Nemaš nikakve
dokaze za to.“
„Kako su uspeo da izneseš zlato?“ uzviknula je Kendra. „Mislila sam da je deka zaplenio blago koje
ste ti i satiri uzeli od nipsija.“
„Ne želim da razgovaram o tome“, bio je uporan Set. „Nemam pojma o čemu pričaš.“
„Mora da si imao nekoliko tajnih skladišta i deka nije uspeo sve da ih pronađe. Ali gde ćeš pretvoriti
zlato i dragulje u lovu? U zalagaonici?“
„Kakva glupost“, Set je ostao pri svome. „Sve mi se više čini da tvoj um radi kao um kriminalaca.“
„Podigao si gard, ali sam te pre samo minut prozrela. To zlato nije bilo ni Nevilovo ni Dorinovo, oni
nisu mogli da ti ga daju! Posle svega što se letos dogodilo, kako si mogao da izađeš iz kuće s džepovima
punim ukradenog blaga? Nemaš nimalo obraza!“
Set je poraženo uzdahnuo. „Deka i baka nisu ga koristili.“
„Tako je, Sete, oni su čuvari Utočišta za bajke. Trude se da zaštite stvorenja i predmete koji su tamo
skriveni. To ti je isto kao da kradeš iz muzeja!“
„I ti si uzela štap za prizivanje kiše iz Izgubljene mese, zar ne? A Voren je zadržao mač koji je tamo
pronašao.“
Kendra je pocrvenela. „Tehnički gledano, Obojena mesa nije deo rezervata Izgubljena mesa. I ja ne
nameravam da prodam štap za kišu da bih kupila gliser! Niti Voren ne pokušava da trampi mač za
električne sanke! Ti predmeti su kod nas da bismo ih zaštitili, a ne da bismo ih prodali upola cene!“
„O’ladi, sve zlato je još kod mene.“
„Možda bi trebalo da ga daš meni na čuvanje.“
„Nema šanse“, frknuo je Set. Nevoljno ju je pogledao. „Ali ću vratiti blago deki kada naredni put
odemo kod njega.“
Kendra se opustila. „S tim bih mogla da se pomirim.“
„Šta mi drugo preostaje kada živim s najpoznatijom tračarom na svetu. A da te isplatim, da li bi onda
ćutala? Mogao bih da ti kupim neke strava božićne poklone.“
„Nisam zainteresovana za paraglajder.“
„Ne mora da bude paraglajder, može bilo šta“, ponudio je Set. „Haljine, nakit, poni... bilo koja ženska
glupost.“
„Najvažnija stvar koju želim ove godine jeste to da moj mlađi brat konačno odraste i da ne moram
više da izigravam njegovu dadilju.“
„Uvek mogu za malo zlata da unajmim neke rmpalije da te kidnapuju i drže u zatočeništvu dok ne
prođu praznici“, premišljao se Set.
„Srećno ti bilo“, kazala je Kendra, zgužvala otkucani spisak i bacila ga u korpu za otpatke pored
radnog stola. Nepravilna loptica od hartije odskočila je od ruba kante i pala na pod.
 Set je sedeo na stolici, sagnuo se i brže-bolje je ščepao i bacio u đubre. „Odličan pogodak.“
„Odličan spisak“, Kendra je izašla u hodnik i vratila se u svoju sobu. Još se osećao miris sveće, pa je
otvorila prozor i pustila unutra malo hladnog vazduha. Mahala je nekoliko trenutaka rukama da rastera
miris, zatvorila prozor i bacila se na krevet.
Čak i kod kuće, daleko od Utočišta za bajke, i pod stalnim nadzorom telohranitelja iz senke, Set i
dalje pronalazi načina da stvara nepotrebne nevolje! Jednim delom svog bića želela je Patonovu poruku
da podeli s bratom. Trenutno je on jedini s kim može da razgovara o problemu te vrste. Ipak, nije se
usuđivala da mu dozvoli da dođe do tog obaveštenja iz Dnevnika tajni. Uopšte nije sumnjala da bi on već
našao načina da to znanje iskoristi na pogrešan način.
Set je osećao da mu nešto taji kada je dnevnik u pitanju, i to je dovelo do malog razdora među njima.
Kada su razgovarali o tome, davala mu je neodređene odgovore i njemu je bilo jasno da mu ne govori sve
što zna. Međutim, pošto nije umeo da pročita tajanstveni tekst, nije mogao ništa da uradi. Nije mogao da
je natera da s njim podeli ono što zna.
Kendra se prevrnula na stomak, zavukla šaku pod dušek i izvukla pet koverata uvezanih gumicom.
Nije morala da čita Gavinova pisma, sva ih je znala napamet. A opet, uživala je u tome da ih drži u ruci.
Obećao je da će pokušati da se ubaci na mesto njenog čuvara, ali se još nije pojavio. Kao krotitelj
zmajeva, ima neobične veštine, koje su u poslednje vreme bile neophodne u nekim udaljenim delovima
sveta. Bar joj je slao pisma, koja su joj uručivali telohranitelji. U njima joj je pričao o tome kako je
jednom dugačkom vitkom zmaju vadio tumore iz ljigave kože, kako je proučavao retkog zmaja koji živi u
vodi i koristi guste oblake mastila za zbunjivanje lovine, kako je spasao tim stručnjaka za magične biljke
od malog ali svirepog zmaja koji tka mreže poput pauka.
Ma koliko zmajevi bili zanimljivi, Kendra mora da prizna da su joj najdraži oni delovi pisama u
kojima pominje da mu nedostaje i da jedva čeka ponovo da je vidi. U svakom pismu koje je ona njemu
napisala jasno mu je stavila do znanja da i ona jedva čeka njega da vidi, mada se trudila da ne zvuči
previše nestrpljivo. Zatvorila je oči i pokušala da se priseti njegovog lika. Da li je u njenim sećanjima
zgodniji nego što u stvari jeste? Dovoljno joj je bilo da nekoliko trenutaka drži pisma, posle čega ih je
vraćala pod dušek. Dala je sve od sebe da Set ne sazna za njihovu prepisku. Ionako voli da je zadirkuje da
se zatreskala u Gavina. Zamislite samo šta bi bilo kada bi njen brat pronašao dokaz da je to u izvesnom
smislu tačno!
Odozdo se začula buka koju su podizala vrata garaže prilikom otvaranja. Roditelji su se vratili.
Kendra je skočila s kreveta, uzela dnevnik i patrljak sveće sa stola i gurnula ih na najvišu policu u svom
ormanu. Ispred njih je stavila gomilu složenih džempera. Otvorila je školsku torbu i stavila na sto svesku i
nekoliko udžbenika, iako je bila završila domaći.
Duboko je udahnula. Trebalo je da pregura još samo dva dana u školi. Tokom zimskog raspusta moći
će da se opusti i razmisli o stvarima koje je muče. Izašla je iz sobe i otišla do stepenica. Potrudila se da
nabaci neusiljeni izraz lica s kojim će izaći pred roditelje.
 DRUGA GLAVA

Boclukovica

P rljavog škripavog snega bilo je svuda oko gimnazije Vilson, te je Kendra silazila niz stepenice bliže
gelenderu. Gomile zaleđenog snega bile su raštrkane svuda duž ivice ulice, a neravnomerne hrpe
oivičavale su trotoar. Iako je izgledalo da je očišćen, Kendra je oprezno koračala u strahu da ne naiđe na
led. Magloviti svetlosivi oblaci iznad nje davali su monotonu nijansu ovom hladnom danu.
Dokono je mlatarala školskom torbom i zavirivala na mesta po kojima su njeni telohranitelji obično
bazali. Primetila je Elizu oslonjenu o parkirani automobil s druge strane ulice. Rešavala je ukrštene reči.
Nije se s njom susrela pogledom, ali je Kendra znala da je ova drži na oku. Eliza verovatno ima nekih
trideset, četrdeset godina, mršava je, srednje visine i ima ravne šiške. Kendra se pitala da li je Voren
smatra lepom.
Kada je skrenula levo na pločnik koji je išao paralelno s ulicom, Kendra je nastavila da osmatra
okolinu. Uglavnom joj nije bilo teško da primeti Vorena, ali danas se nije trudila zato što on verovatno
čuva Seta.
Kendra je žurno prešla preko pešačkog prelaza, prošla pored biblioteke i stigla do ogromnog
rekreacionog centra. U tom četvrtastom zdanju od cigala bili su bazen, sala za vežbanje, teren za košarku,
tri terena za skvoš, svlačionice i prostorija u kojoj je bio produženi boravak za decu. Kendra je
svakodnevno do pet sati dobrovoljno radila u produženom boravku. Bio je to lak posao, a katkad bi imala
vremena čak i da uradi nešto od domaćeg zadatka.
Časovi u najbližoj osnovnoj školi završavali su se pre časova u gimnaziji, tako da su deca već bojila,
slagala kocke, svađala se oko igračaka i trčala unaokolo kada je Kendra ušla u dnevni boravak. Nekoliko
mališana koji su se zatekli u blizini vrata oslovilo ju je sa „gospođice Sorenson“. Niko od njih nije znao
da se zove Kendra.
Na drugom kraju prostorije Reks Taner je podučavao jednog pegavog mališana da nahrani ribice u
akvarijumu. Reks je čovek srednjih godina i tamnog tena, poreklom iz Bruklina. Vodi produženi boravak
i uvek se trudi da atmosfera bude opuštena. Ume sa decom i prilična je flegma.
Kada je dečak nahranio ribicu, Reks je primetio Kendru i mahnuo joj da dođe do njega, osmehujući
joj se srdačnije nego obično. Ima kovrdžavu kosu, guste brkove i nosi naočari blago zatamnjenih stakala.
Ostavlja utisak loše maskiranog tipa. Kada je prišla, Kendra je osetila da se oko njega kao i obično širi
miris old spajsa.
„Zdravo, Rekse“, pozdravila ga je Kendra.
„Drago mi je što te vidim, Kendra, drago mi je što te vidim.“ Reks nije pravio razliku između dece i
odraslih kada im se obraćao. Uvek je to radio kao da vodi emisiju za decu. Pljesnuo je dlanovima i
protrljao šake. „Danas ćemo se baviti čulima. Smislio sam veoma uzbuđljivu vežbu. Dođi da ti pokažem.
Zanima me tvoje mišljenje.“
Sledila ga je do stola na kojem se nalazilo pet kartonskih kutija u nizu. S bočne stranice svake kutije
bila je rupa.
„Da li treba pipajući da pogodim šta je unutra?“ upitala je Kendra.
„Upravo tako“, kazao je Reks. „Pokušaj da pogodiš šta dodiruješ. Kreni sleva udesno.“
Kendra je zavukla šaku u prvu kutiju i prešla prstima preko nekakvih malih masnih kugli. „Ljigave
očne jabučice“, nagađala je ona.
„Oguljena zrna grožđa“, otkrio joj je Reks. „Pokušaj da pogodiš šta je u drugoj.“
Kendra je zavukla šaku u drugu kutiju. „Crevca?“
„Knedle.“
U trećoj kutiji nalazile su se gumice za brisanje različitih veličina, to je uspela da pogodi. U prvi mah
je pomislila da je četvrta prazna, a onda je napipala nešto što joj je ličilo na krompir. Već je zaustila da
kaže da je unutra krompir kada ju je to nešto ubolo za prst. Kendra je vrisnula i povukla šaku. „Šta je to
bilo?“ povikala je.
„Jesi li dobro?“ upitao je Reks.
„Da pogađam, kaktus!“ Kendra je sisala jagodicu. U ustima je osetila krv.
„Nisi daleko. Kaktus-smokva. Jestivo voće. Zakleo bih se da sam uklonio sve bodlje!“
Kendra je odmahnula glavom. „Jedna ti je promakla.“
Reks je zatreptao. Bio je kao potpuno izbačen iz ravnoteže. „Odmah ću da ti donesem hanzaplast.“
Kendra je pogledala prst. „Nema potrebe.“
„Možda će biti bolje da ograničimo vežbu na četiri kutije“, odlučio je Reks.
„Verovatno. Šta je u poslednjoj, zarđali žileti?“
„Vlažni sunđeri.“
„Da nisi nekima od njih skupljao razbijeno staklo?“
Reks se zakikotao. „Ne bi trebalo da su opasni.“ Podigao je kutiju s kaktus-smokvom. „Vratiću ovo u
kancelariju.“
„Odlična ideja“, kazala je Kendra.
Dok je Reks odnosio kutiju, prišla joj je Ronda, bucmasta majka troje dece koja radi sa skraćenim
radnim vremenom u dnevnom boravku, uglavnom u poslepodnevnoj smeni. „Jesi li dobro?“ upitala je.
„Reks mi je dao da opipam kaktus-voćku. Propisno me je ubola, ali dobro sam.“
Ronda je odmahnula glavom. „Fin je momak, ali ponekad ume da bude pravi tupavko.“
„Ništa strašno. Drago mi je što se nije ubo neki petogodišnjak.“
Ostatak poslepodneva protekao je bez problema. Kendra nije imala nikakav hitan domaći zadatak,
tako da je mogla da se opusti i uživa s decom. Vodila je muzičke stolice i nekoliko krugova drugih igara.
Reks im je pročitao priču, a Ronda je, kada je došlo vreme za pevanje, svirala na ukuleleu. I vežba
opipavanja sjajno je prošla. Kada je sat iznad lavaboa pokazao 4.55, Kendra je počela da skuplja svoje
stvari.
Upravo je prebacivala torbu preko ramena kada joj je Reks prišao s leđa. „Imamo problem, Kendra.“
Kendra se okrenula, šarajući pogledom po prostoriji, misleći da je neko nešto polomio ili se neko dete
povredilo. „Šta je bilo?“
„Imam iznerviranog roditelja na vezi u mojoj kancelariji“, izvinio se Reks. „Možeš li da dođeš na
trenutak, molim te.“
„Svakako“, kazala je Kendra, pokušavajući da pogodi šta je razlog poziva. Da nije bila nepravedna
prema nekom detetu poslednjih dana? Nije mogla da se seti nikakvog ispada. Zbunjeno je krenula za
Reksom u njegovu kancelariju. On je zatvorio vrata i navukao roletne. Telefonska slušalica ležala je na
stolu. Pokazao je na telefon. „Ko je na vezi?“ upitala je šapatom.
Reks je glavom pokazao ka naspramnom uglu prostorije. „Prvo baci pogled iza ormana za kartoteku.“
Kendra se namrštila i krenula ka visokom metalnom ormanu za kartoteku. Pre nego što je stigla do
njega, iza njega je izašla neka devojčica. Devojčica koja je bila pljunuta Kendra. Iste visine, iste boje i
dužine kose, istog lica. Mogla je da bude njena bliznakinja, ili nekakav trik pomoću ogledala. Kendrina
dvojnica je nakrenula glavu, osmehnula se i mahnula.
Kendra se sledila, pokušavajući da se razabere u ovoj bizarnoj situaciji. U nekoliko proteklih godina
videla je neke nemoguće stvari, ali je nijedna nije iznenadila kao ova.
Iskoristivši pauzu koja je usledila posle prvog iznenađenja, Reks ju je napao otpozadi. Jednom rukom
obuhvatio ju je oko pasa i grubo privukao sebi. Pritisnuo joj je smrdljivu krpu na nos i usta. Otimala se i
uvijala, ali su je isparenja iz krpe brzo ošamutila. Soba se zaljuljala i Kendri više ništa nije izgledalo
hitno. Čula su joj otupela, skljokala se naspram Reksa i izgubila svest.

Kendra je polako dolazila sebi. Prvo je čula žamor dece i roditelja izdaleka. Kada je htela da se
protegne, shvatila je da su joj ruke i noge vezane. Polako se razbuđujući, prisetila se svoje slike u ogledalu
i toga kako ju je Reks neobjašnjivo napao. Kada je pokušala da vikne, shvatila je da su joj usta zapušena
krpom.
Tek tada je otvorila oči. Ležala je na podu, vezana za dugački komad šperploče iza Reksovog stola. U
slepoočnicama joj je dobovalo. Pokušala je da se oslobodi, ali je bila dobro vezana i ploča joj je sputavala
pokrete. Kendru je uhvatila panika. Usredsredila se na to da diše na nos i osluškivala sve dok brbljanje
dece i roditelja nije utihlo.
Kendri su kroz glavu prolazile nepovezane misli. Da li bi nekako mogla da pozove vile u pomoć? Već
mesecima nije videla ni jednu jedinu vilu. Da li joj to što je od vilinskoga soja daje bilo kakvu prednost u
neprilici koja ju je zadesila? Ništa joj nije padalo na pamet. Glava joj je pucala, potreban joj je kafetin.
Možda će je Voren spasti. Ili Eliza. Kendri je bilo žao što je ne čuva Gavin. Gde li je on? Poslednje pismo
stiglo je iz Norveške. Zašto su joj natrpali toliko tkanine u usta? jedna fluorescentna svetiljka na tavanici
se gasila. Možda će Ronda krenuti u potragu za njom ako joj bude nedostajala? Neće, tu na scenu stupa
Kendrina dvojnica. Hohštaplerka će najverovatnije zavarati i Vorena i Elizu. Odakle je došla? Da nije
Reks član Društva zvezde Večernjače? Ako jeste, onda je sigurno nekakav tajni agent aktiviran posle
mnogo godina, jer već dugo radi u dnevnom boravku.
Vrata kancelarije su se otvorila. Kendra je u očajanju počela da se nada, ali ta nada je uminula čim se
Reks nadneo nad nju. „Ostali smo samo ti i ja, mala“, kazao je ljubazno i čučnuo.
Kendra je pokušala da se požali, ali je krpa prigušila njene reči. Očima ga je preklinjala.
„Ne dopada ti se krpa u ustima?“
Kendra je odmahnula glavom.
„Obećavaš da ćeš gubicu držati zatvorenu? Veruj mi da ću ti odmah ponovo nagurati krpu u usta
budeš li pisnula.“ Otvorio je fioku i izvadio nekakvu bočicu i krpu. Otčepio je bočicu, nakvasio krpu i
odložio je na stranu. „Zažalićeš ako počneš da vičeš. Posle druge doze otkrićeš šta je prava glavobolja.
Pratiš li ti mene?“
Kendra ga je gledala širom otvorenih očiju. Potvrdno je klimnula glavom.
Reks je skinuo traku s njenih usta i izvukao krpu natopljenu pljuvačkom. Kendra je nekoliko puta
coknula ustima. Jezik joj se bio osušio. „Zašto, Rekse?“
Osmehnuo se, čkiljeći iza zatamnjenih stakala. „Reks ti to ne bi uradio, mala. Zar još nisi shvatila? Ja
nisam Reks.“
„Jesi li ti neko ko može da promeni svoj oblik?“
„Sve si bliže.“
 „Dvojica ste“, nagađala je Kendra. „Kao što je tu bila još jedna ja.“
Reks je seo na stolicu pored stola. „Hoćeš da te prosvetlim? Da budem iskren, potičem s drveta.
Prvobitno sam bio voćka. Boclukovica. Ne bi trebalo više da postojim, ali evo me.“
„Ne shvatam.“
Osmeh mu je blago podigao krajeve usana. „Kada si u igri dodira zavukla šaku u kutiju, boclukovica
te je ubola. Treba pažljivo rukovati boclukovicama. Pretvaraju se u prvo biće koje ubodu.“
„Moj klon nekada je bio kaktus-smokva?“
„Neverovatno smo mi voće. Treba nam dvadesetak minuta da se preobrazimo. Tokom transformacije
nastavljamo da izvlačimo materiju i hranljive sastojke iz drveta s kojeg smo ubrani. Potom se ta
neverovatna veza prekida, poživimo tri ili četiri dana i rasplinemo se, umiremo.“
Kendra je zurila u Reksa i razmišljala o mogućim posledicama. „Znači, Kendra boclukovica
predstavljaće se kao ja.“
„Ona je izvanredna kopija. Ima čak i najveći deo tvojih sećanja. Obaviće odličan posao dok te bude
menjala. Tvoji čuvari neće je provaliti.“
Kendra se namrštila. „Ako ima moju ličnost, zašto mi ne pomogne?“
Reks je spojio dlanove i počeo da lupka vrhovima prstiju jedne šake o vrhove prstiju druge. „Nema
ona tvoju ličnost, već sećanja. To jest većinu sećanja. Kao i svaka druga boclukovica, i ona ima savest.
Isti slučaj je i sa mnom. To što mogu da doprem do Reksovih sećanja ne znači da on vodi igru. Mi
boclukovice izvršavamo naređenja koja dobijemo odmah posle preobražaja. Moj kurs je zacrtan. Reks je
bio komplikovan. Ja nisam. Stvoren sam da bih te oteo. Dok je Ronda vodila čas pevanja, ja sam izdavao
naređenja tvojoj dvojnici.“
„Mogao bi da se oglušiš o naređenja i pustiš me, zašto da ne? Ljudi koji su te stvorili su zli! Ne želiš
da pomažeš zlikovcima, zar ne?“
Reks se zakikotao i razvukao usta u osmeh. „Štedi dah. Boclukovice su plitkoumno odane, Kendra.
Naša svest funkcioniše drugačije od vaše. Mi izvršavamo ono za šta smo programirani. Bez obzira na
Reksove zaštitničke misli kada si ti u pitanju, ja u tebi vidim samo neprijatelja. Nemaš sreće. Prestaću da
postojim za dan ili dva, ali do tada moram da ispunim svoj zadatak.“
„Šta treba da uradiš sa mnom?“ prošaputala je Kendra.
„Da te isporučim svom tvorcu.“
„Ko te je stvorio?“
Podigao je obrve. „Videćeš.“
„Idemo li negde daleko?“
Slegnuo je ramenima.
„Da li Sfinga stoji iza ovoga?“
„Da li bi trebalo da mi bude poznato to ime?“
Kendra je stisnula usne. „Koji je zadatak dobila druga boclukovica?“
„Njen glavni zadatak je da zameni tebe. Ako tvoji čuvari pretpostave da pajkiš, neću imati problema
da te odvedem odavde.“
„Šta još ona treba da radi?“
Reks je klimnuo glavom i nagnuo se napred. „Rekli su mi da ćeš imati puno pitanja i da ćeš pokušati
da me ubediš da ti pomognem. Rekli su mi da ti objasnim šta se dogodilo, jer će te to smiriti. Rekli su mi
samo ono što treba da znam i ništa više od toga, i ja sam ti kazao sve što znam.“
„Ko te je programirao?“
„Za sada smo završili s pričom.“
„Rekse, ne čini to, poznaješ me, ne želiš da me povrediš. Ubiće me, Rekse. Povrediće moju porodicu.
Rekse, molim te, nemoj me predati njima, ovo je pitanje života ili smrti. Pokušavaju da unište svet.“
Osmehivao se. Očigledno mu je njena molba zvučala ljupko i patetično. „Dosta brbljanja. Znam šta
radim, u ovoj sam koži već više od jednog dana. Ne možeš me zbuniti, niti ubediti. Uživajmo u muzici.
Baš volim muziku. Do sada nikada nisam imao uši. Nemoj da vrištiš, nemoj ništa da pokušaš. To će samo
pogoršati stvari.“
Reks je uključio radio na stolu i pojačao zvuk. Kendra je pretpostavila da je klasični rok trebalo da
priguši svaki zvuk koji bi se eventualno usudila da ispusti. Zaglušujuće gitare i vrištanje pevača nisu joj
dali da misli.
Hoće li iko prozreti ovu prevaru? Hoće li Voren dojuriti da joj pomogne? Možda Eliza, ili Set? Ali oni
sigurno ne znaju da je neko drugi zauzeo njeno mesto. Dok joj nije otkrio ko je, Kendri uopšte nije palo
na pamet da bi Reks mogao biti lažnjak. Ako Kendrina dvojnica ima njena sećanja, koja bi obaveštenja
mogla da podeli s njihovim neprijateljima? Šta bi mogla da ukrade? Kome bi mogla da naudi?
Reks je ostao da sedi na stolici pored Kendre. Strpljivo ju je posmatrao, povremeno udarajući u
zamišljene bubnjeve. Očigledno nije nameravao da spusti gard. Ma koliko da se trudila, nije uspevala da
smisli kako da se izvuče iz ove neprilike. Bila je to savršena zamka koju niko nije mogao da predvidi.
Mora da Sfinga stoji iza ovoga. Hoće li je Reks odvesti do njega? Kada? Kendra je zatvorila oči, pokušala
da potisne muziku iz glave i očajnički se trudila da smisli kakav-takav plan.
 TREĆA GLAVA

Dvojnica

S et je žvakao komadić tosta i posmatrao sestru kako istresa zadivljujuće veliku gomilu čokoladnih
pahuljica u činiju. Kada je dodala mleko, napravio se brežuljak i pahuljice su se prelile na sto. Dok su
pucketale van činije, pokupila je nekoliko njih sa stola i ubacila ih u usta. Potom je zarila kašiku u činiju.
„Mnogo gladna danas?“ upitao je Set.
Kendra ga je pogledala. „Baš ih volim.“
„To ti je treća činija. Da nisi na nekakvoj antidijeti?“ Slegla je ramenima i zahvatila kašikom gomilu
pahuljica.
„Znam šta ti je. U žalosti si“, zadirkivao ju je on, zagrizavši tost. „Nema škole do posle Nove godine.
Nema testova, nema zadataka, šta ćeš sa sobom?“
„Danas se ne dešava ništa važno u školi. Možda i ne odem.“
Set se nasmejao. „Dobra ti je ova. Ako nećeš u školu, kuda ćeš? U bioskop prekoputa? Da potrošiš
malo siće u tržnom centru?“
Kendra je slegla ramenima.
Set je proučavao sestru. „Šta ti je danas? Gotovo nikada ne diraš moje čokoladne pahuljice.“
„Verovatno sam zaboravila koliko su ukusne.“
Zavrteo je glavom u neverici, silno se zabavljajući. „Znaš li da si stigla gotovo do dna kutije, a tamo
se krije čokoladni prah. Odličan je. Mogla bi i njega da smažeš.“
Kendra je pogledala u kutiju, pomirisala unutrašnjost i na kraju izručila ostatak pahuljica u činiju.
Promešala ih je kašikom i nastavila da jede. Već kod prve kašike razrogačila je oči. „U pravu si.“
„Treba da popiješ i mleko s dna. Ono što ostane na kraju uvek je najukusnije.“
Kendra je klimnula i halapljivo strpala u usta još jednu punu kašiku.
Set je pogledao na sat. „Trebalo bi da krenem da mi ne pobegne autobus, ali ako ozbiljno misliš da
eskiviraš školu, ostajem da vidim i to čudo.“
Kendra je zurila u njega kao da je u iskušenju da to stvarno i učini, ali je na kraju ipak zakolutala
očima. „Valjda me poznaješ.“
„Nisam siguran. Umalo da me prevariš. Tata je već otišao na posao, mama je na času slikanja.
Možemo da preskočimo danas školu.“
 „Bolje požuri. Nema ko da te odveze ako budeš propustio autobus.“
Set je zgrabio školski ranac i zaputio se ka vratima.
„A da pospremiš sto za sobom?“ povikala je Kendra.
„Da li bi ti to uradila umesto mene? Prepustio sam ti najslađe pahuljice.“
„Prava si napast!“
Set je izišao. 1 dalje je bio ozlojeđen što mu je Kendra osujetila planove za raskošni Božić. Toliko se
naradio prvo je morao da odvuče baterije u Utočište za bajke da ih trampi za zlato, koje satiri nisu imali,
pa je morao da se naplati od nipsija, onda je dedi vratio samo deo zlata, a ostatak je prokrijumčario
napolje a sve to uzalud. Mogao je da odvoji malu količinu zlata koju će vratiti dedi kada se ponovo nađe u
Utočištu za bajke. A sve dok je Kendra u blizini, ko zna kada će mu se ukazati prilika da neprimećen
zameni zlato za novac?
Njegova sestra ovog jutra se baš čudno ponašala, u to nema nikakve sumnje. Uhvatio ju je kako miriše
ukrasni sapun u kupatilu. Držala je u šakama cvetne pupoljke od lavande i udisala njihov miris zatvorenih
očiju. Iz iskustva je znao da će tri činije čokoladnih pahuljica izazvati ozbiljne stomačne probleme.
Kendra bi za doručak obično pojela nešto zdravo i nikada nije preterivala. Šta joj je trebao onaj komentar
o eskiviranju škole? Ona se s tim stvarima nije čak ni šalila. Da mu bar nije dala ideju da pobegne iz
škole. Razne primamljive mogućnosti sada mu padaju na pamet.
Kada je Set ugledao žuti autobus kako zavija za ugao, pohitao je ka autobuskoj stanici vodeći računa
da se ne oklizne i ne padne jer bi ga svi videli. Stigao je u poslednjem trenutku i istog časa zaboravio na
sve ostalo osim na zezanje sa drugarima.

Kada je izišao iz autobusa posle škole, Set je imao osećaj da mu je veliki teret pao s pleća. Zimski
raspust nije ni prineti letnjem, ali ipak će imati dovoljno vremena da se pretvara da nikada više neće
morati u školu. Na putu do kuće šutirao je sneg sa zaleđenih smetova.
Ulazna vrata bila su zaključana. Mama je pomenula da će možda morati nešto da obavi. Izvadio je
ključ i ušao u kuću.
Otišao je do kuhinje i krenuo u potragu za grickalicama po kuhinjskim ormarićima. Ponestalo im je
najboljih stvari, pa je morao da se zadovolji čipsom i čokoladnim mlekom. Posle užine se skljokao pred
televizor i stao da menja kanale, ali program se, razume se, sastojao od samih naklapanja i još gorih
stvari. Izvesno vreme je sedeo ispred televizora i menjao kanale u nadi da će raznovrsnost moći da
nadoknadi kvalitet, ali se na kraju ipak predao. Čim je u očajanju isključio televizor, dobio je ideju.
Mama nije kod kuće, tata je na poslu. I možda poslednji put na neko izvesno vreme i Kendra je
odsutna. Znao je da povremeno dobija pisma od Gavina. Dok je u oktobru tražio Dnevnik tajni, Set je
pronašao dva pisamca u fioci sa soknama. Oba su sadržala razna fenomenalna obaveštenja o zmajevima.
Kendra je potom našla neko novo mesto za skrivanje pisama. Bio je siguran da ih je primila još, ali u
poslednje vreme nije bio u prilici da pažljivo pretraži njenu sobu.
Dok je hitao uz stepenice, Set je bio dobro raspoložen i osećao se pomalo krivim. Otrčao je do
Kendrine sobe i zavirio između police za knjige i zida. Ništa. Nekada je tu držala Dnevnik tajni.
Očigledno je i njega premestila na neko skrovitije mesto, isto kao i pisma.
Počeo je da otvara fioke. Preturao je po uredno složenoj odeći u njima trudeći se da ne napravi nered.
Iako je dobro znao da je od najveće važnosti da za sobom ne ostavi nikakav trag, imao je želju da ubrza
potragu tako što će izbaciti njene gluposti na pod i isprevrtati nameštaj. Zašto njegova sestra ima toliko
fioka, toliko odeće?
Kada mu je dosadilo to sporo napredovanje, zapitao se koliko mu je zapravo stalo da pročita ta pisma.
Stao je nasred sobe, podbočio se i pogledom prešao od poda do tavanice. Kendra nije moron. Gde bi
mogla da sakrije ta pisma? Na kom skrovitom mestu? Možda ih je zalepila selotejpom ispod radnog stola?
Nije, tamo nema ničega. U otvoru za ventilaciju u zidu? Nisu ni tamo. Između stranica mamutskog
rečnika? Nisu ni tamo.
Set se usredsredio na njen orman. Da nisu u kutiji za cipele? U cipeli? Na polici? Iza i ispod nekih
džempera na najvišoj polici pronašao je Dnevnik tajni i malo sveće od voska umita.
Iznenadio se što nešto tako važno i dalje drži nadohvat ruke. On bi ga sakrio ispod izolacije na tavanu
ili na nekom drugom skrajnutom mestu.
Kendra nije znala da je Set jednom prilikom već bio pronašao Dnevnik tajni. Upalio je sveću od voska
umita i neko vreme razbijao glavu nad nerazgovetnim simbolima. Kada je shvatio da nikada neće
odgonetnuti šta u njemu piše bez njene pomoći, Set je pažljivo vratio dnevnik iza police za knjige.
Set je prelistao dnevnik za svaki slučaj. Možda je pisma čuvala u njemu. Nije, sve same prazne
stranice. Razmišljao je da li da joj očita lekciju i sakrije dnevnik na nekom drugom mestu. Mada, ako bi
to uradio, Kendra bi znala da je njuškao po njenoj sobi i samo bi se uvalio u nevolju.
A onda je, bez ikakvog upozorenja, Kendra ušla u sobu.
Set se ukočio. Pogledao je u sestru, pa u dnevnik koji je držao u rukama. Šta će ona kod kuće?
Trebalo je da se vrati iz dnevnog boravka tek za sat vremena!
„Šta to radiš?“ oštro ga je optužila Kendra.
Set je pokušao da ostane miran dok je pokušavao da se povrati od iznenađenja i smisli uverljiv
odgovor. Čim je sreo sestrin strog pogled, odustao je od pokušaja da sakrije dnevnik. Bilo je kasno za to.
Već ga je videla. „Samo sam proveravao da li si ga sakrila na sigurno.“
„Nemaš prava da ulaziš ovamo i preturaš po mojim stvarima“, odlučno je kazala.
„Nisam napravio nikakvu štetu. Samo mi je bilo dosadno.“ Podigao je dnevnik. „Nisi ga baš dobro
sakrila.“
Kendrine ruke su visile pored tela. Čvrsto stegnute pesnice su zadrhtale. Kada je progovorila, bilo je
jasno da se jedva suzdržava. „Ne pretvaraj se da si moj pas čuvar. Za početak, Sete, moraš priznati da to
što si uradio nije u redu. Ne možeš se pretvarati da je to okej.“
„Narušio sam tvoju privatnost“, priznao je on.
Malo se opustila. „Da li je to bilo u redu, ili je bilo pogrešno?“
„Nije u redu što si me uhvatila.“
Zacrvenela se u licu. Na trenutak je izgledalo kao da će se ustremiti na njega. Set je bio zatečen
njenom reakcijom. „Da li si to radio i ranije?“ upitala je napetim glasom.
Set je znao da bi trebalo da je smiri. A opet, kada se ljudi ovoliko naljute na njega, čak i kada su u
pravu, on postaje ratoboran. „Da li bi mi poverovala kada bih ti rekao da sam se prvi put ušunjao u tvoju
sobu baš danas kada si se ranije vratila kući? Kakav maler!“
„Znam da misliš da je sve jedna velika šala, da za tebe ne važe nikakva pravila, ali neću dozvoliti da
ovo prođe tek tako.“
Bacio je dnevnik na njen krevet. „Smiri se, ionako ne mogu da ga čitam.“
Frknula je. „Iznenadila bih se kada bi bilo šta pročitao s nekom namerom.“
„Znaš li šta volim da čitam? Ljubavna pisma. Ta su mi omiljena.“
Kendra se tresla od besa. Primetio je da joj je pogled na trenutak odlutao do kreveta. Set je zatomio
osmeh. Šta je to s njom danas? Obično je mnogo pametnija. I nikada nije bila ovoliko ljuta. „Izlazi“,
pušila se ona. „Videćeš ti kada mama i tata dođu kući.“
„Uvući ćeš mamu i tatu u ovo? Planiraš da im kažeš za Gavinova pisma i tajni dnevnik iz Utočišta za
bajke? Razmisli malo.“
Lica iskrivljenog od besa, Kendra se zaletela na njega. Set je bio viši od sestre, ali ne mnogo, i ubrzo
se posrćući udaljavao od nje, odbijajući svirepe udarce. Šta je to s njom? Pokušavala je pesnicama da ga
udari u lice! Dok su bili mlađi, često su se rvali, ali nikada ga nije ovako napala. Nije želeo da je prikuje
za tle, niti da je gurne, jer bi je to još više razjarilo. Zato se branio što je bolje umeo i manevrisao najbolje
što je mogao. Cilj mu je bio da stigne do vrata.
Srećom, Kendra nije krenula za njim u hodnik. Zaustavila se na pragu svoje sobe, besno sevajući
očima i stežući šakama okvir vrata kao da se suzdržava od daljnjeg nasilja. Odozdo se začula škripa
garažinih vrata koja su se automatski otvarala. Kendrin izraz lica je smekšao i postao zabrinut.
Možda se čak malo i stidela. „Drži se podalje od moje sobe“, kazala je ukočeno i zatvorila vrata.
Kada se našao u svojoj sobi, Set je pogledao modrice koje su počele da mu izlaze na podlakticama.
Nešto očigledno nije u redu s njegovom sestrom. Možda ima problema u školi? Da nije dobila neku
četvorku? Možda je primila loše vesti od Gavina. Bez obzira na to šta je posredi, moraće nekoliko dana da
bude popustljiviji prema njoj. Očigledno ju je nešto toliko uznemirilo da se drastično promenila.

Seta je te noći probudilo tiho kucanje na prozoru njegove sobe. Uspravio se u krevetu i začkiljio u
digitalni sat, koji je pokazivao 3.17. Utihlu sobu osvetljavala je jedino svetlost časovnika i mesečina koja
je prodirala kroz blago zažarene zavese. Da mu se to kucanje nije pričinilo? Uronio je nazad u jastuk,
sklupčao se i umotao u jorgan. Pre nego što je stigao ponovo da zaspi, kucanje se ponovilo. Bilo je toliko
tiho da je to mogla biti i grančica koja grebe po prozoru nošena blagim povetarcem. Samo što u blizini
njegovog prozora nema nijednog drveta.
Čim je shvatio da mu se kucanje nije pričinilo, Set se razbuđio. Iskobeljao se iz kreveta i otišao do
prozora. Povukao je zavesu u stranu i ugledao pomalo unezverenog Vorena kako čuči na uskom ispustu
krova, s druge strane stakla. Već je bio uklonio spoljnu mrežu s prozora.
Set je ispružio ruku da otvori prozor, ali je zastao. Već se jednom poprilično opekao kada je
nesmotreno otvorio prozor. Ima stvorenja koja mogu da poprime drugi oblik zahvaljujući iluzijama.
Voren je klimnuo glavom, stavivši mu do znanja da razume njegovo oklevanje. Pokazao je na ulicu.
Set je prislonio lice uz staklo i ugledao Elizu pored jednih od kola koja su vozili. Mahnula mu je.
Možda to nije pravi dokaz, ali Set je bio siguran da su to oni. Otvorio je prozor. Pored njega je
prohujao zaprepašćujuće hladan vazduh.
Voren se uvukao unutra. Koliko je Setu poznato, ovo je prvi put da je neko od njegovih telohranitelja
ušao u kuću. U vreme kada ih je Tanu čuvao, on i Set su često razgovarali, ali uvek napolju. Mora da se
dogodilo nešto izuzetno kada je Voren ovako upao.
„Nećeš se pretvoriti u goblina i pokušati da me ubiješ?“ prošaputao je Set.
„Ovo sam stvarno ja“, tiho je odvratio Voren, „mada verovatno nije trebalo da me pustiš unutra, iako
si video Elizu. Društvo neće prezati ni od čega da te se dočepa.“
„Da odem po Kendru?“ upitao je Set.
Voren je podigao obe šake. „Ne, prišao sam ti na ovaj način da bismo mogli nasamo da
porazgovaramo. Eliza i ja smo zabrinuti za tvoju sestru. Da li si primetio da se u poslednje vreme čudno
ponaša?“
Set je istog časa osetio strašnu krivicu. „Danas nije bila pri sebi, ali ja sam za to kriv. Uhvatila me je
kako njuškam po njenoj sobi i odlepila.“
Voren se zamišljeno zagledao u Seta. „Da li je njena reakcija bila preterana?“
Set je zastao. „Nije trebalo da budem tamo. Bila je u pravu što se naljutila. Mada je ipak preterala.“
Voren je klimnuo glavom kao da se Setov opis uklapa u njegova očekivanja. „Kendra se iskrala iz
kuće malo posle jedan. Preskočila je ogradu dvorišta iza kuće. Eliza je bila na straži. Primetila ju je i
pratila je s odstojanja.“
„Kendra zna da ne sme nigde bez vas“, prekinuo ga je Set. „Zašto bi pokušala da vam umakne? To ne
liči na nju.“
„U pravu si, to se ne uklapa u njen obrazac ponašanja, ali to nije sve. Eliza je sledila tvoju sestru do
poštanskog sandučeta, u koje je Kendra ubacila pismo. Nadam se da shvataš, Sete, da je naš zadatak da
vas zaštitimo od spoljnih uticaja, ali i od vas samih. Kada je Eliza bila sigurna da se Kendra bezbedno
vratila kući i pošto je proverila da li sam na straži, vratila se do poštanskog sandučeta. Otvorila ga je,
pronašla pismo koje je Kendra poslala i proverila šta u njemu piše.“
„Vi čitate našu poštu?“ uznemireno je upitao Set.
 „Rutinska provera“, uveravao ga je Voren. „Moramo biti sigurni da nećete slučajno otkriti nešto što bi
moglo da nas kompromituje. A to posebno važi za pisma koja se šalju pod ovako sumnjivim okolnostima.
Ne proveravamo pisma koja preko nas šaljete baki i deki, samo ona namenjena nekome spolja.“
„Pretpostavljam da je Kendra zabrljala?“
Voren je podigao koverat. „Nije slučajno poslala ovu poruku. Pogledaj.“
Set je uzeo koverat. Voren je uključio baterijsku lampu. Koverat je bio naslovljen na T. Barkera, post
restant u Monmautu, u Ilinoisu. „Imaš li predstavu ko je to?“ upitao je Set.
„Nemam pojma. A ti?“
Set se zamislio. „Ne mogu da se setim nikakvih Barkera. Koliko je meni poznato, ne znamo nikoga u
Ilinoisu.“
„Pročitaj pismo.“
Koverat je bio stručno otvoren. Nije bio pocepan, niti je bilo tragova nasilnog otvaranja. Lako se
mogao ponovo zalepiti i poslati. Izvadio je presavijen list hartije i pročitao sledeće:

Draga Torina,
Ne ispuštaju me iz vida. Nisam sigurna da li ću ugrabiti još koju priliku da pošaljem kakvo
obaveštenje. Nisam sigurna da li prisluškuju telefone i zato ću se i ubuduće držati pisama.
Uzgred budi rečeno, za sada je sve u redu. Niko ništa ne sumnja, mada je Set pravi davež.
Imam veoma važno obaveštenje. Pronašli su jedan artefakt! Hronometar je u njihovom
posedu i nalazi se u Utočištu za bajke! Imaju i dnevnik Patona Bardžisa. On tvrdi da zna gde se
nalaze ostali artefakti. U dnevniku ne navodi dotične lokacije, ali ih je pohranio u tajnoj
prostoriji iza Dvorane užasa u tamnici Utočišta za bajke.
Pokušaću ponovo da se javim pismom ako saznam nešto važno. Pre nego što završim ovde,
pokušaću da sakrijem Patonov dnevnik blizu stare kućice na drvetu kod potoka koji teče duž
Avenije Hotorn.
Vaša odana,
Kendra Sorenson

Set je podigao pogled ka Vorenu. „Šta se to dešava?“

„Sreća naša što proveravamo poštu, mada nismo očekivali ovakvu poruku. Zamisli samo kakve bi bile
posledice ako bi ova poruka dospela u pogrešne ruke.“
„Ovo mi liči na njen rukopis.“
„Ubeđen sam da ga je Kendra napisala.“
„Da nije Vanesa izašla iz Neme kutije? Možda je ona upravljala Kendrom dok je ova spavala.“
Voren je odmahnuo glavom. „I meni je to palo na pamet, pa sam pozvao tvog deku. Proverio je.
Vanesa je i dalje u svom zatvoru. Mada, možda to nije daleko od istine.“
„Mora da je neko ucenjuje ili upravlja njome. Nikada nas ne bi izdala! Ne svojevoljno!“
„Slažem se s tobom, ali to pismo predstavlja nedvosmisleni dokaz izdaje. Eliza ne poznaje Kendru baš
najbolje. Želi da je stavi pod nadzor.“
Set je ustao. „Ne može da zatvori Kendru!“
„Smiri se. Ne kažem da je to jedina mogućnost. A opet, bez obzira na metod, imajući u vidu šta je sve
u pitanju, neophodno je da smesta ućutkamo Kendru. Ne želim da zatvorim tvoju sestru, ali moramo da
saznamo o čemu je ovde reč.“
„Da se suočimo s njorn?“ pitao se naglas Set. „Da joj saspemo sve u lice, pa da vidimo kako će
reagovati?“
„Voleo bih da čujem kako će sve ovo objasniti. Ja nisam uspeo da dođem do razumnog objašnjenja.“
„Jedino što meni pada na pamet jeste to da neko kontroliše njen um.“
Voren je slegnuo ramenima. „Ništa više ne može da me iznenadi posle ovog pisma. Ma šta da
preduzmemo, ne smemo da uznemirimo tvoje roditelje.“
 „Želiš li da se suočiš s njom sada?“
„Ovo ne može da čeka. Uostalom, ako je sada zaskočimo, uhvatićemo je nespremnu. Ako je malo
ošamućena, možda ćemo uspeti da izvučemo iskrene odgovore iz nje.“
„U redu.“ Set je poveo Vorena do vrata. „U pravu si, mamu i tatu ne želimo da probudimo.“
„Ne vole da im u kuću upadaju nepoznati muškarci usred noći?“
Set se sumorno zakikotao. „To baš ne bi bila ugodna scena.“
„Hajde da otkrijemo zašto tvoja sestra šalje pisma koja bi mogla da nas unište.“
Set je izveo Vorena u hodnik i na prstima prišao vratima Kendrine sobe. Pokušao je tiho da ih otvori.
„Zaključana su“, nemo je oblikovao reči ustima. Nagnuo se ka Vorenu. „Nije nam potreban ključ. Biće
dovoljna i ukosnica ili spajalica. Nešto tanko da gurnem u rupu i podignem rezu.“
Voren je podigao prst i iz džepa izvadio nešto što je ličilo na profesionalni pribor za obijanje brava.
Tiho je uvukao jedan od tankih instrumenata u rupicu pored kvake i brava je kliknula. Pošto je vratio alat
u džep, Voren je naglo otvorio vrata i ušao u sobu. Set ga je pratio u stopu.
Kendra je sedela prekrštenih nogu na krevetu i čitala nekakvo pismo. Podigla je iznervirano pogled,
ali kada je ugledala Vorena, vidno se zabrinula. „Šta je bilo?“ upitala je.
Set je zatvorio vrata.
„Rano si ustala“, kazao je Voren.
„Loše spavam“, odvratila je Kendra, presavijajući pismo.
„Moramo da porazgovaramo“, kazao je Voren.
Kendra se promeškoljila. Očigledno joj je bilo neprijatno. „Zašto?“
Voren je podigao koverat koji je ranije te noći poslala.
Lice joj je u prvom trenutku izražavalo čisti užas. A onda se namrštila. „Kako se usuđuješ da otvaraš
moju ličnu...“
„Ne trudi se“, prekinuo ju je Voren. „Ako mi smesta iskreno ne odgovoriš, vodimo te odavde. U
ovom pismu nema ničeg ličnog. Ono predstavlja čistu izdaju. Zašto, Kendra? Objasni, smesta!“
Kendra je šarala pogledom po sobi kao da će u njoj naći odgovor. „Nisam ga poslala neprijatelju.“
„Nisam ni kazao da jesi“, odvratio je Voren. „Slanje ovakvog obaveštenja bilo kome izvan našeg
kruga predstavlja gadnu izdaju. Nikada nisam čuo za Torinu Barker. Ko je ona?“
„Molim te, Vorene, moraš da mi veruješ, ti znaš da ja nikada ne bih...“
„Pokušaću da sakrijem Patonov dnevnik u blizini stare kućice na drvetu kod potoka duž Avenije
Hotorn“, pročitao je Voren. Spustio je pismo. „U pravu si, Kendra, nikada ne bih pretpostavio da možeš
da uradiš ovako nešto. Objasni svoj postupak.“
Otvorila je, a onda zatvorila usta, iz kojih nije izašla nijedna reč. „Molim te, Vorene, prestani s
pitanjima, morala sam to da uradim, naterali su me, ne mogu da objašnjavam.“
Voren ju je lukavo proučavao. „Meni ovo liči na glumu, Sete, a tebi?“
„Laže“, složio se Set.
U narednom trenutku Kendra se razbesnela. „Ne mogu da verujem da se tako odnosite prema meni.“
„A ja ne mogu da verujem da tako trapavo menjaš taktike“, rekao je Voren. „S kim ja razgovaram? Ne
bih rekao da se iza ovih reči krije Kendrin um.“
„To sam ja, Vorene, naravno da sam ja. Sećaš li se kako sam ti pomogla da se povratiš u prvobitno
stanje kada si bio albino? Sećaš li se kako smo se s Vanesom suočili s troglavim panterom? Pitaj me šta
god želiš.“
„Zašto si zaboravila kombinaciju koja otvara tvoj ormarić?“ pitao se Voren.
„Molim?“
„Gledao sam te danas u školi. Morala si da pozoveš dežurnog da ti otvori ormarić. Zašto?“
„Zašto zaboravljamo?“ pobunila se Kendra nesigurnim glasom. „Ne pamtim dobro brojeve.“
„Zašto si se danas ranije vratila kući iz dnevnog boravka?“ pitao ju je Set.
„Reks se razboleo. Gospođa koja ga je menjala kazala je da nema ništa protiv ako ranije odem.“
Set je koraknuo ka sestri. „To ne liči na Kendru. U pravu si, Vorene. Ovo nije ona. Mislim da od
jutros to nije ona.“
„Ja sam tvoja sestra“, uporno je tvrdila Kendra, preklinjući ga pogledom. Gurnula je šake duboko u
džepove.
Set je odmahnuo prstom. „Nisi. Sasvim sigurno nisi moja sestra. Znaš li šta si ti? Ti si prase! Nikada
nisam video da neko pojede toliko čokoladnih pahuljica!“
Voren je ščepao Kendru za ruku. „Moraš da pođeš sa mnom, ko god da si, dok ne budemo sigurni da
si oslobodila Kendrin um.“ Oštro je kazao.
Kendra je slobodnu šaku naglo prinela usnama i nešto progutala. Voren ju je gurnuo na krevet i
pokušao da joj očisti usta prstom. Kendra se nasmejala. „Zakasnio si, Vorene“, uspela je da izgovori i
pored toga što je držao prst u njenim ustima. Zakašljala se. „Brzo deluje i ne ostavlja gotovo nikakav trag.
Svi će misliti da je infarkt.“
„To je bio otrov?“ upitao je uznemireno Set.
Kendra je napućila usta u njegovom pravcu i klimnula glavom. „Nema više starije sestre. Nadam se da
se vas dvojica“, počela je da zapliće jezikom, ali se povratila, „ponosite sobom.“
Telo je počelo da joj se grči.
„Učini nešto!“ požurivao ga je Set.
Voren se nagnuo napred i uhvatio Kendru za bradu. „Ko god da si, platićeš za ovo.“
„Sumnjam!“ Kendra se zagrcnula.
Grčenje je prestalo. Voren je proverio puls na njenom vratu. „Ne diše.“ Prineo je uvo njenim grudima
i počeo sa oživljavanjem.
Set je sve to užasnuto promatrao. Kolena su mu klecala dok je Voren neumorno pokušavao da oživi
njegovu sestru. Bilo bi mu draže da je budna i besna, da ga udara, bez obzira na to da li neko upravlja
njenim umom ili ne... sve je bolje od ovoga!
Posle nekoliko minuta, Voren se konačno udaljio od tela. „Sete, ne znam šta da kažem.“
„Bolje da odeš“, zajecao je Set, obraza vlažnih od suza. „Mama i tata ne smeju da te zateknu ovde.“
„Trebalo je da... nisam shvatio...“
„Ko je to mogao da predvidi?“ promuklo je kazao Set. Prišao je sestri, pokušao da nađe puls,
pomilovao je po licu, tragajući za bilo kakvim znacima života. Nije ih bilo.
Voren je pomogao Setu da je pokriju. Mama i tata misliće da je mirno preminula u snu. Set nije
mogao da zaustavi suze.
Voren je na kraju pomogao Setu da se vrati u svoju sobu i legne u krevet, zatim je klisnuo kroz prozor
i vratio mrežu na prozor. Set nije mogao da zaspi. Veoma brzo jastuk mu je bio potpuno mokar. Nikako
nije mogao da izbaci iz uma beživotno telo u sestrinoj sobi. Posle svega što su prošli zajedno, Kendre više
nije bilo.
 ČETVRTA GLAVA

Zarobljenik

K ada se vozilo zaustavilo u tami, Kendra nije imala pojma da li su stigli na konačno odredište. Nalazila
se u pretrpanoj prikolici koju je vuklo smeđe vozilo, bila je vezana i usta su joj bila zapušena krpom.
Poklekla je pred sumornom teorijom da bi ostatak života mogla provesti u seljakanju od jednog do drugog
logora.
Prethodni dan provela je vezana za drvo u nekom kampu daleko u šumi. Hranili su je pasiranim
jabukama, zapečenim pasuljem i pudingom iz konzerve. Skromna vatra rasterivala je hladnoću. Postajalo
je nepodnošljivo kada bi vetar oduvao dim u njenom pravcu. Pre toga su je iz dnevnog boravka usred noći
prebacili u prikolicu i vozili satima glavnim i krivudavim sporednim putevima.
Lažni Reks nije bio pričljiv, ali se trudio da joj bude bar donekle udobno. Trenutno je bila umotana u
nekoliko jorgana i ležala na nekoliko jastuka. Prevarant od boclukovice se postarao da ne bude ni gladna
ni žedna, ali je zato bilo mnogo drugih neugodnosti. Nije mogla da ode u pravi toalet, krpa u ustima bila
joj je odvratna i bila je baš čvrsto vezana, što ju je posebno nerviralo.
Vrata sa zadnje strane prikolice iznenada su se podigla i dve prilike uperile su baterijske lampe u
Kendru. Treptala je i čkiljila dok su se prilike približavale. Umotali su je u jedan od jorgana i izneli iz
prikolice. Kendra je odlučila da se ne otima. Čemu? Vezana je i usta su joj zapušena, ako bi se opirala,
mogli bi da je ispuste na glavu. Dok su je ti nepoznati nosili, krajičak jorgana spao joj je s lica i Kendra je
pred sobom, pod zvezdanim nebom, ugledala veliku napuštenu kuću. U toj svojoj čauri doneli su je na
trem i uneli je u kuću. Iako unutra nije gorelo svetlo, nije bilo te tame koja bi mogla da zaslepi Kendru.
Uspela je da primeti da je unutrašnjost u boljem stanju nego što je spoljašnost nagoveštavala. Nagnula se
u stranu dok su je nepoznate osobe nosile uz stepenice, pa se opet izravnala kada su je uneli kroz
dvostruka vrata i spustili na uglancani pod jarko osvetljene sobe.
Kada je podigla pogled, Kendra je videla da je jedan od onih koji su je nosili Reksov dvojnik, a drugi
krupni bradonja s tamnim naočarima. Njih dvojica su se povukli i Kendra se usredsredila na sobu. Zidove
su ukrašavala živahna platna apstraktne umetnosti, koja su s ukusom osvetljavale pruge svetlosti s
tavanice. Stilski sat na ukrašenom okviru kamina nalazio se u žiži neonske lampe okačene iznad njega.
Dinamične metalne skulpture različite veličine činile su ovu prostoriju još posebnijom.
„Oko tebe se dakle digla tolika prašina“, zaključio je ženski glas.
Kendra se okrenula ka ženi. Na prvi pogled je procenila da joj je više od pedeset godina, bila je vitka i
odevena u elegantnu crvenu haljinu. Bila je upadljivo, ali stručno našminkana. Šaka na kuku svetlucala se
od prstenja. Plava kosa bila joj je kratka, frizura malo previše mladalačka za njene godine.
Žena se zaputila ka Kendri lupkajući visokim potpeticama. Iz tašne je izvadila skakavac. U narednom
trenutku već je mogla da vidi oštricu. Kendra se zagledala u nju širom otvorenih očiju. Nečitljivog izraza
lica, žena se nagnula i isekla traku preko Kendrinih usta ne ogrebavši joj obraz.
„Da se nisi usudila da vrisneš“, progunđala je žena. „Niko te neće čuti, a moji živci to ne mogu da
podnesu.“
„U redu“, kazala je Kendra.
Žena se osmehnula. Usne su joj bile pune, usta velika. Zubi savršeni. Svetloplave oči bile su joj
prilično razmaknute, nos malo predebeo, uši male, a lice srcoliko. lako pojedinačno gledano nisu sve crte
njenog lica delovale privlačno, celokupan utisak bio je zadivljujući. Godine su pokušavale da naruše
njenu lepotu borama, ali se ona kozmetikom očigledno uspešno borila protiv njih. „Jesam li ja otmičar
kojeg si očekivala?“
„Šta ćeš sa mnom?“ hrabro je upitala Kendra.
„Odvezaću te ako obećaš da nećeš napraviti lom. Sigurno ti delujem kao da sam zarđala, ali veruj mi
da pored mene ne možeš da prođeš. Potrudiću se da zažališ ako probaš.“
„Ne delujete staro“, kazala je Kendra. „Neću pokušati da pobegnem, znam da imate sledbenike.“
„Opasno si se približila mojoj dobroj strani“, kazala je žena dok se saginjala držeći nož. Oštar nož tiho
je presekao konopce.
Kendra je sela i stala da masira zglavke u koje su joj se urezali konopci. „Ko si ti?“
„Ja sam Torina“, odvratila je žena. „Tvoja domaćica, tvoja tamničarka, tvoja prisna prijateljica... šta
god želiš.“
„Mislim da bi otmičarka najbolje odgovaralo.“
Torina je nakrivila glavu, odsutno se poigravajući bisernom ogrlicom. „Drago mi je što si srčana. U
poslednje vreme malo sam se pritajila, a to znači da živim u straćari u gradiću na Srednjem zapadu i
udišem isti vazduh s kozama, svinjama i kravama.“ Zatvorila je oči i stresla se. Njene kristalnoplave
zenice ponovo su se pojavile i zagledale u Kendru. „Možda bi ti mogla da uneseš malo živosti.“
„Jesi li ti nekakva veštica?“ nagađala je Kendra.
Torina se zlobno osmehnula. „Mogu da svarim drskost ako je učtivo izrečena. Srećom po tebe, u svoje
vreme upoznala sam neke opasne veštice i zato me tvoje pitanje ne vređa. Nisam veštica, ali razumem se
u magiju. Unutar ovih zidova moj identitet nije nikakva tajna. Ja sam lektobliks.“
„U stanju si da isisaš mladost iz ljudi?“
„Nije loše“, zadivljeno je kazala Torina. „Da, isisavam vitalnost iz drugih da bih ostala mlada. Uzdrži
se pametnih komentara jer već duže vreme to nisam radila, što objašnjava moj ne baš svež izgled. Ne
volim da zloupotrebljavam tu svoju sposobnost.“
„Meni izgledaš sveže“, pokušala je da je uveri Kendra.
Torina je osmotrila Kendru kroz poluspuštene kapke. „Odlično glumiš iskrenost. Koliko bi mi dala
godina?“
Kendra je slegla ramenima. „Između četrdeset pet i pedeset.“ Namerno joj je dala nekoliko godina
manje. Poštenije bi bilo reći između pedeset pet i šezdeset.
Sumnjičavo je odmeravajući, Torina se kratko i veselo nasmejala. „Mom telu su trenutno šezdeset dve
godine.“
„Šališ se! Zaista izgledaš mnogo mlađe“, rekla je Kendra kojoj nije promaklo da je Torini drago što
tako misli. „A ako isisavaš život iz drugih, sigurno imaš više od šezdeset dve godine.“
„Svakako, dete moje! Nikada ti neću otkriti koliko mi je stvarno godina! Mislila bi da razgovaraš s
mumijom!“
Dok je posmatrala pomodarku koja ju je kidnapovala, Kendra je drhtavo uzdahnula. „Nameravaš li da
isisaš i moju mladost?“
Torina se zakikotala. Njen osmeh istog časa postao je nekako nepostojan. Smeh je trebalo da odbaci tu
mogućnost kao smešnu, ali je on u sebi sadržao i prizvuk grabljivice. „Ne, Kendra, ludice, Sfinga bi me
skratio za glavu! Uostalom, pridržavam se izvesnih pravila. Ne odobravam isisavanje života iz dece. Posle
toga zakržljaju i pretvore se u nakaze. Ne bi bilo fer.“ Torina je zastala i počešala ugao usana dugačkim
noktom. „Ako bi pokušala da pobegneš, doduše, ne bih imala izbora, morala bih da te sprečim sredstvima
koja su na raspolaganju mojoj vrsti.“ Oči su joj se zacaklile.
„Što se toga tiče, ne moraš da se brineš“, izjavila je Kendra.
„Ne brinem se“, složila se Torina. „Na svim prozorima su šipke. Nevidljive su, da ne bi privlačile
neželjenu pažnju. Vrata su zaključana i ojačana. Mogu da te ostavim bez nadzora, ali ti ni tada ne bi
mogla da se nadaš da ćeš mi pobeći. A imam i stražare i psa šaptača.“
Baka i deka Sorenson imaju psa šetača koji čuva zatvorenike u podrumu. Kendra nije znala mnogo o
njima. „Šta tačno radi pas šaptač?“
„Čudno da me to pitaš“, primetila je Torina i zaputila se ka vratima kroz koja je Kendra ušla. Otvorila
je vrata i izdala naređenje na nekom nepoznatom jeziku.
Kroz vrata je ušao hladan vazduh. „Budi sasvim mirna, Kendra.“
Kendra je ukočeno sedela na drvenom podu dok se ledeni vetar kovitlao oko nje. Vazduh se staložio,
blago uskomešao i postao još hladniji. Od hladnoće koja joj se uvlačila u kosti zubi su počeli da joj
cvokoću. Zadržala je dah dok ju je ledeni vazduh nekako čudno milovao. Torina je izdala još jedno
nerazumljivo naređenje i džep hladnog vazduha izleteo je kroz vrata.
„Pas šaptač te je onjušio i upoznao tvoj miris, sad bekstvo ne dolazi u obzir“, kazala je Torina i
zatvorila vrata. „Šipke na prozorima suvišne su kao i moji saradnici, koji će, uveravam te, budno motriti
na tebe. Suvišne su i čarolije kojima sam obezbedila vrata.“
„Shvatila sam“, smrknuto je kazala Kendra.
„Za tvoje dobro, nadam se da jesi. Draga moja, znam da nisi ti za to kriva, ali vonjaš na nagorelo drvo
i biljni sok. Žao mi je što si morala toliko da provedeš napolju. To je okrutno i neuobičajeno mučenje, ali
jadni Reks zaista se potrudio da ostane neprimećen. Naš prvi zadatak biće da te upristojimo. U mom
kupatilu naći ćeš čistu odeću, kao i sve ostalo što bi ti moglo zatrebati.“
Torina je prstom pozvala Kendru da pođe za njom i lupkajući potpeticama zaputila se ka vratima iza
kojih se nalazilo ukusno namešteno kupatilo. Kendra je prešla šakom preko granitne ploče i bacila pogled
na skupine naizgled veoma skupih kozmetičkih preparata. U vazduhu su se mešali opojni mirisi finih
sapuna i losiona. Prigušene svetiljkice obrubljivale su ogledalo iznad ploče. Kendra se pogledala u
ogledalu i pomislila da izgleda neobično lepo.
„Prosto je neverovatno koliko ten izgleda bolje pri slabom osvetljenju“, primetila je Torina. „Ovde su
ti stvari.“ Prešla je šakom po debelom mekom peškiru i pokazala na zeleno-belu kariranu haljinu. „Na
raspolaganju su ti džakuzi i tuš-kabina. Što se tiče šampona i gelova za tuširanje, sve što je moje to je i
tvoje. Sada ću te ostaviti. Biću u blizini ako ti išta zatreba.“
„Hvala“, kazala je Kendra.
Torina je izašla i zatvorila vrata za sobom. Kendra ih je zaključala. Kupatilo je imalo prozor s mutnim
staklom. Bio je dovoljno velik da se kroz njega neko provuče. Kendra ga je otvorila da bi proverila da li
su nevidljive šipke samo trik. Kroz njega bi lako mogla da se popne na krov, ali kada je ispružila šaku,
napipala je metalne šipke koje su onemogućavale izlazak, baš kao što je Torina i rekla. Uzdahnula je i
zatvorila prozor. Kendra je prekrstila ruke na grudima, oslonila se o zid i prešla pogledom preko
raskošnog kupatila. Gotovo da bi više volela da su je zatvorili u neku prljavu ćeliju. Ovako je imala osećaj
da je sve lažno. Nisu joj se dopadali to tobožnje prijateljstvo i sav taj komfor. Kendru je Torina podsećala
na privlačnu tropsku biljku koja se sprema da proguta insekta koji ništa ne sumnja.
Mada, kad se već našla u ovom divnom kupatilu da bi se istuširala, zašto to ne bi i uradila. Kendra se
skinula. Pod je bio lepljiv od laka za kosu, osetila je to čim je stala bosim stopalom na njega. Prijao joj je
topli tuš, kao i mirišljavi šampon za telo. Pošto se oprala, Kendra je ostala još malo pod tušem. Oči su joj
bile zatvorene, udisala je paru, uživala u vodi koja joj se slivala niz leđa. Nije želela da prekine ovaj
predah u kojem je bila sama sa sobom.
 Na kraju je ipak zatvorila vodu i obrisala se peškirom. Obukla je čisti veš i kariranu haljinu. Sve joj je
savršeno pristajalo.
Kendra je otključala vrata i vlažne kose vratila se u pomodarsku spavaću sobu. Torina je brže-bolje
skinula naočari i bacila časopis o slavnima u stranu. Nekako čudno je smotala naočari i gurnula ih u
tašnicu. Potom je ustala. „Pomislila sam da nikada nećeš izaći.“
„Tuširanje mi je veoma prijalo.“
„Haljina ti divno stoji. Okreni se.“
Kendra joj je udovoljila.
„Baš lepo“, s odobravanjem je kazala Torina. „Trebalo bi nešto da uradimo s tom tvojom kosom.“
„Nisam baš raspoložena.“
„Možemo malo da je oblikujemo. Ili možemo da zasučemo rukave i prionemo na posao. Možda bi
volela crvene i zlatne pramenove? Ne? Možda neko drugo veče. Samo da znaš da nisam amater.“
„Verujem ti, ali ostaviću to za neki drugi put.“
Torina se osmehnula. „Hoćemo li u obilazak? Ili da te odvedem pravo u tvoju sobu?“
„Malo sam umorna.“
„Naravno, mila moja, ali sigurno si i uznemirena jer se nalaziš na nepoznatom mestu. Dozvoli mi bar
da ti pokažem akvarijum, potom ću te pustiti da se odmoriš.“
„Ti si šef.“
Torina ju je povela u hodnik lupkajući potpeticama i njišući kukovima. Kendra je išla za njom i divila
se dekoru. Koliko li je koštalo da se jedna ovako velika kuća tako lepo opremi?
„Imamo jedinstven akvarijum“, prokomentarisala je Torina i otvorila ukrašena dvostruka vrata. „Služi
nam i kao biblioteka.“
Kendra je zastala na vratima, zapanjena prizorom ispred sebe. Police za knjige protezale su se od poda
do tavanice. Samo su ih mestimično prekidale niše u kojima su bili izloženi antički naučni instrumenti.
Čitalac je mogao da se opusti na glomaznim kožnim sofama i u naslonjačama pored kojih su se nalazili
lepi stočići za odlaganje raznih stvari. Osim svetala na tavanici, ujednačeno osvetljenje obezbeđivale su i
brojne lampe. Kendra se, međutim, nije zbog toga sledila na vratima.
Desetine riba plutalo je kroz vazduh kao da plivaju u vodi. Što je duže zurila u prizor pred sobom, to
je uočavala više pojedinosti. Kroz sobu su patrolirali zraci različitih veličina, a krilata peraja nežno
lepetala. Hobotnica se držala za jednu stranu otomana. Egzotične ribe jarkih pruga i mrlja sinhronizovano
su plivale u jatima. Ljuskari su puzili preko poda, mrdajući antenama. Pegava ajkula duga skoro dva
metra preteći je kružila po biblioteci.
Prizor pred Kendrom bio je krajnje bizaran, ali je ona ipak udisala naizgled normalan vazduh. Ništa u
toj sobi nije bilo čak ni vlažno.
Torina je nonšalantno ušla u prostranu biblioteku naseljenu ribama. „Nije li divna? Uđi!“
„A ajkula?“ upitala je Kendra.
„Šinga? To je leopard-ajkula. Nikada nam nije pravila ozbiljne probleme. jegulje umeju da budu
hirovite... samo se kloni kugle i sve će biti u redu.“
Kendra je oklevajući ušla u prostoriju, oduševljena ribama koje su plivale svuda oko nje. „Smem li da
ih dodirnem?“
„Naravno. Pokušaj onu veliku na žute pruge.“
Dotična riba upravo je promicala Kendri nadohvat ruke, pomerajući peraja kao da je u vodi, i Kendra
je prešla prstom po njenom boku. Bila je pomalo ljigava i iznenađujuće stvarna. „jesu li to prave ribe?“
Torina se iscerila. „Naravno.“
Kendra je primetila da se jedna narandžasta riba s nizom bodlji približava vratima. „Da zatvorimo
vrata?“
„Ne mogu da izađu odavde.“
Kendra je čučnula pored hobotnice i iskrenula glavu ne bi li videla dugmiće na kracima. Telo
hobotnice se savilo i počelo nekako čudno da pulsira, te se Kendra brže-bolje odmakla od nje. U blizini su
plutala tri morska konjica. Pored lampe je jedna mala riba gutala deliće nečega što je plutalo. „Ovo je
strava. Po kom principu radi?“
„Želiš li jednostavan odgovor?“ upitala je Torina, stavivši svoju savršeno izmanikiranu šaku na bok.
„Magija.“ Zamišljeno je stisnula usne. „Kako da ti to laički objasnim? Zamisli da je u uporednoj
stvarnosti ova biblioteka puna vode. Sve to obezbeđuje čvrsta posuda. Zatim zamisli da su te ribe u stanju
da istovremeno naseljavaju obe stvarnosti. One su u sadejstvu sa obe stvarnosti, a mi ne vidimo vodu. Taj
opis nije baš najbolji, ali predočava ideju na pravi način.“
„Neverovatno“, uz uzdah je izgovorila Kendra, zabrinuto prateći pogledom vitku ajkulu koja je
promicala gotovo nadohvat ruke.
„Ni seoska dvorišta oko nas, ni stoka koje ima više nego nas, ni nebrojeni kilometri imanja ne mogu
da nam uskrate nekoliko zaista prefinjenih i prijatnih stvari.“
„Kako ih hraniš?“
„Ponekad proždiru jedne druge, mada imamo i magične redare koji posebno motre na ajkulu. Obično
hranu ostavljamo, isto kao i njih, da lebdi u obe stvarnosti, a one je lako nađu.“ Torina je pljesnula
dlanovima. „Dovoljno sam zloupotrebljavala tvoje strpljenje. Dozvoli mi da te otpratim u sobu.“
Kendra je dozvolila Torini da je žurno izvede u hodnik. Nekoliko puta osvrnula se da pogleda taj
nadrealni akvarijum, pitajući se kako iko može da čita tamo unutra. Torina je povela Kendru uz nekakve
stepenice do trećeg sprata. Duž uskog hodnika protezala su se mnogobrojna vrata. Kendra je primetila
starca koji je virio kroz jedna od njih, ali se povukao kada su se približile. Ne obrativši pažnju na njega,
Torina je ispratila Kendru do trećih vrata sa desne strane.
Iza vrata su je dočekali krevet s fiokama, komoda, polica za knjige, dva noćna stočića, skroman radni
sto i malo kupatilo. Ova jednostavna soba imala je samo jedan prozor, a na zidovima nije bilo ničega.
„Ovo će biti tvoja soba dok budeš ovde“, rekla je Torina. „Slobodno istražuj ovaj sprat, ali te molim
da bez poziva ne lutaš po ostalom delu kuće. Ne bih da budem prinuđena da te smestim na neko manje
komforno mesto.“
„Prilično si fina za otmičarku“, kazala je Kendra. „Previše fina. Sve mi je ovo veoma čudno. Da ne
nameravaš da me utoviš i pojedeš?“
Torina je napućila usne i počešala ugao oka. „Aluzije na veštice postaju zamorne, mila.“
„Šta ćeš uraditi sa mnom? Spomenula si Sfingu!'
„Sama si odgovorila na postavljeno pitanje. Uradiću ono što mi Sfinga naloži.“
Kendri su se osušila usta. „Hoće li on doći ovamo?“
Prepredeni osmeh zaigra na Torininim usnama. „Nisam mu ja čuvarka, ali očekujem da dođe, pre ili
kasnije. Vidiš, mila, nemam ni najmanju želju da ti još više otežam situaciju u kojoj si se našla. Veruj mi,
odavde ne možeš da pobegneš i niko te neće naći. Ne ljuljaj čamac i ja ću se potruditi da ti boravak ovde
bude podnošljiv!“
Kendra je sumnjala da bi mogla da izvuče još neko korisno obaveštenje iz Torine. „U redu, pokušaću
da budem dobra.“
„Lepo spavaj, Kendra.“
Torina je izašla i zatvorila vrata za sobom.
Kendra je sela na samu ivicu kreveta. Šta li će Sfinga hteti ocl nje? Obaveštenje? Saradnju? Hoće li je
mučiti? Da li bi mogla da izdrži mučenje? Veoma je star i sigurno zna milion i jedan način da natera ljude
da progovore. A ona mora da zaštiti silne tajne. Da li će želeti da iskoristi njene vilinske sposobnosti da
napuni neke istrošene magične predmete? Hoće li naći načina da pomoću njenih sposobnosti naudi onima
koje ona voli?
Zamislila je lažnu Kendru u svom krevetu. Šta li radi njena dvojnica? Hoće li nauditi Setu ili njenim
roditeljima? Šta ako dvojnica ima uvid u njena sećanja? Da li već otkriva tajne? Kendra je spustila glavu
u šake. Možda će sve tajne koje zna već biti otkrivene kada Sfinga dođe.
U tom trenutku je začula tiho kucanje. Ustala je s kreveta i otvorila vrata. Napolju su čekala dva
starija muškarca, jedan je bio u kolicima, a drugi ga je gurao.
 „Dobro nam došla“, kazao je čovek u kolicima. Seda kosa bila mu je razbarušena. Imao je naočare
debelih stakala u ramu od roga, kariranu pidžamu i fikane papuče. U krilu su mu počivale presavijene
novine.
„Možemo li da uđemo?“ upitao je onaj koji je gurao kolica. Ćelavo teme bilo mu je posuto žutim
pegama.
„Šta želite?“ upitala je Kendra, ne sklanjajući se s puta.
„Da se predstavimo“, kazao je čovek u stolici. „Mi smo tvoje nove komšije.“
Čovek iza stolice tišim glasom je dodao: „Znamo neke korisne stvari.“ Namignuo je.
Kendra se sklonila u stranu. „Da nije kasno?“
„Baš nas briga da li je kasno“, odvratio je čovek u kolicima. „Ovde su dani uglavnom isti. Da ti se
smuči. Novo lice je vest za naslovnu stranu.“ Ćelavko je uveo kolica u sobu.
„Ja sam Kendra.“
„Hejden“, kazao je tip u kolicima. „Drugi čudak je Kodi.“
„Nismo mi stvarno čudaci“, kazao je Kodi. „Meni su trideset dve. Hejdenu dvadeset osam.“
„Oh, ne, isisala je život iz vas!“ prosikta Kendra. „Kako je bilo? Smem li uopšte da pitam?“
„Prvi ujed je brz“, kazao je Kodi. „Posle njega ostaješ paralisan. Potom se priljubi i osetiš kako život
ističe iz tebe. Telo ti vene. Kao da te ispumpava. Ništa ne boli. Imaš utisak da sanjaš. Teško je to opisati.“
„Torina je odlična glumica“, upozorio ju je Hejden. „Ne veruj joj, ni na trenutak.“
„Zašto živite ovde s njom?“ pitala se Kendra.
„Njeni smo zatvorenici“, kazao je Hejden. „Torina mudro bira žrtve. Ja nemam bliskih rođaka. Čak i
kada bih se nekako iskobeljao odavde, ne bih imao gde da odem. Kome treba stari nesposobnjaković.“
„Isti slučaj“, dodao je Kodi.
„Zato sarađujemo“, kazao je rezignirano Hejden. „I to je bolje nego druga mogućnost koja nam se
nudi.“
„Ne želiš da završiš u podrumu“, upozorio ju je Kodi. „Neki drugi koji su u istoj situaciji kao i mi
završili su tamo. Nije nimalo prijatno. Neki se nikada ne vrate.“
„Koliko vas ima?“ upitala je Kendra.
Hejden je napumpao obraze i polako ispustio vazduh. „Trenutno sedmorica. Dvojica u podrumu.
Jedan je na samrtnoj postelji. Jedan uglavnom ne izlazi iz sobe. Tih neki tip. A Kevin je njen ljubimac.
Upija svaku njenu reč. Kloni se Kevina.“
„Dvojica su umrla otkad sam ja ovde“, dodao je Kodi.
„Nešto se tu ne slaže“, požalila se Kendra. „Govorite o nekoliko stotina godina života. Ima li ovde
puno lektobliksa?“
„Samo ona“, kazao je Hejden. „Stara je i popušta. Poput baterije na punjenje koja više ne traje dugo.
Svake godine ostari bar za dvadeset pet.“
„Pre će biti oko trideset“, potvrdio je Kodi.
„Od nas ukrade četrdeset do pedeset godina i potroši ih za manje od dve.“
„To je užasno“, rekla je Kendra.
„Trudi se da ne pretera“, kazao je Kodi. „Ne voli bore, ali ako bi previše ljudi nestalo, morala bi celu
operaciju da premesti na neko drugo mesto, da nađe novu jazbinu. Ovde je nekih dvadeset godina, koliko
smo uspeli da se razaberemo.“
Hejden je podigao novine iz krila i počeo da ih odmotava. „Krenula je u potragu za svežom krvi. Već
nedelju dana daje ovaj oglas u okolnim gradićima.“ Kendri je pokazao sledeći oglas:

Imućna udovica
traži mladog kompanjona
ne.budi.usamljen@gmail.com

„To je mamac za žrtve?“ uzviknula je Kendra.

 „Nas dvojica smo bili dovoljno glupi da se upecamo“, kazao je Kodi.
„Zvučalo mi je kao lako zarađeni novac“, priznao je Hejden. „Bio sam znatiželjan.“
„Ne mogu reći da je potpuno bez savesti, znaš“, kazao je Kodi.
„Posebno kada se raspriča“, prekinuo ga je Hejden i zakolutao očima.
„Govori sebi da isisava godine kopačima zlata. Da uzima od onih koji uzimaju. Razume se, mi nismo
u prilici da bilo šta ikada uzmemo. A ona se ne trudi da otkrije kakvi smo mi to ljudi.“
„Nismo gori od ostalih. Nismo zlobni. Jednostavno smo naleteli na pogrešan oglas.“
„A to će se uskoro desiti još nekom jadničku.“
„A onda ćemo imati još jedno novo lice.“
Kodi je podigao obrvu. „Lakše je patiti u društvu.“
Uprkos tome što su tvrdili da imaju oko trideset godina, njih dvojica su se ponašali kao nastrane
starkelje. To je Kendru navelo da se zapita koliko su ostarela tela uticala na njihovu psihu. „Kad smo već
kod novih lica“, reče ona, „šta ste to hteli da mi kažete? Rekoste da znate nešto što bi mi moglo biti od
pomoći.“
Hejden je namestio naočari. „Ne veruj joj. Nemoj biti neposlušna da ne bi završila u podrumu. Nemoj
da je naljutiš.“
Kodi ju je pogledao sa svečanim izrazom lica. „Video sam kako isisava poslednje godine iz tipa koji
ju je stalno vređao. Ona se podmladila, a on je... umro. Obično svom plenu na kraju ostavi nekoliko
godina. Oseća se donekle krivom i većini ostavi bar nešto. Ali nemoj da je naljutiš. Ne možeš ni da
zamisliš kakve je sve gadosti sposobna da uradi.“
„Plašiš devojku“, požalio se Hejden. „Ovo ti je najbolji savet... laskanje čini čuda. Čak i kada zna da
masno lažeš, Torina ne može da odoli. To je zapravo patetično. Ja mislim da je njoj očajnički potrebno da
joj se neko divi, strašno ceni zašećerene opaske, posebno one koje se tiču njenog izgleda.“
„Trenutno je dodatno ranjiva jer joj se vide godine“, složio se Kodi.
Hejden je promrmljao: „Bilo da je stara ili mlada, uvek žudi za komplimentima. Nemoj misliti da će
te pustiti odavde, ali bar će ti olakšati život ako budeš igrala na kartu njene taštine.“
„Poslušaj mudre reći“, kazao je Kodi i namignuo.
„Predstavili smo se i sada bismo mogli mladu damu da ostavimo na miru“, objavio je Hejden.
„Gde ti se žuri“, požalio se Kodi. „Samo još jedno pitanje, Kendra. Kaži nam ćime si to privukla
njenu pažnju? Zašto te je Torina dovela ovamo?“
„Ne pritiskaj je da ti se ispovedi već pri prvom susretu“, zarežao je Hejden.
Kodi ga je ućutkao.
„Mislim da me je dovela ovamo zato što znam nešto što je zanima“, rekla je Kendra.
„Iz njenog si sveta“, potvrdio je Kodi. „Nisi neka devojka s ulice.“
„Znam da se među nama kriju magična stvorenja, kao i opasni ljudi poput nje“, potvrdila je Kendra.
Hejden i Kodi samo nemo klimnuše glavom.
„Ne znamo mnogo o nadnaravnom“, kazao je Kodi. „Samo one informacije koje smo napabirčili
otkako boravimo ovde.“
„Budi oprezna“, posavetovao ju je Hejden. „Trudićemo se da pazimo na tebe i da osluškujemo.“
Kodi je odgurao Hejdena iz sobe.
„Vidimo se sutra, Kendra“, kazao je Kodi.
„Laku noć, momci. Žao mi je što ste ovde.“
Hejden se okrenuo u stolici i upro prstom u nju. „Nama je još više žao što si ti ovde.“
 PETA GLAVA

Oplakivanje

S nežna pokorica svetlucala je na zimskom suncu, odbijajući svetlost u vidu zaslepljujućih šara kao da su
groblje preplavili dijamanti. Na kraju je sve jači povetarac odgurao prethodnicu flote pretećih oblaka
preko sunca, prigušio bleštavilo, ostavio na groblju hladnoću i učinio ga turobnim. Cveće i barjakčići
mestimično su dodavali malo boje grobovima koji su se gušili u snegu.
Set je, uredno očešljan i u teget odelu, sedeo leđima oslonjen o obelisk od dva i po metra, laktova
položenih na kolena. Sako nije mogao da ga zaštiti od hladnoće, ali on to jedva da je primećivao. Njegova
sestra nedavno je položena u porodičnu grobnicu pored bake i deke arsen. Tiho je saopštio roditeljima da
mu je potrebno nekoliko minuta da provede sam.
U Setovim očima nije bilo suza. Verovatno je u proteklih nekoliko dana isplakao sve suze do kraja
života. Otupeo je i presahnuo, kao da su sva osećanja isceđena iz njega.
Čuo je škripu nečijih koraka po zaleđenom snegu. Neko mu je prilazio s leđa. Trenutak kasnije deka
Sorenson nadneo se nad njega sa rukama u džepovima. „Držiš li se, Sete?“
Set nije odvajao pogled od dekinih cipela. „Dobro sam. A ti?“ Još nisu imali prilike da porazgovaraju.
Deka i baka Sorenson u poslednjem trenutku stigli su na službu.
„Možeš da zamisliš“, uzdahnuo je deka. „Ovo je nepodnošljiv košmar. Pokušavamo da shvatimo šta
se zapravo dogodilo.“
Set je istog časa podigao glavu. „Jeste li naišli na neki trag?“ To mu je bilo potrebno. Svi su govorili
samo o gubitku. Njemu su bili potrebni odgovori.
„Jesmo. Kada budeš spreman, možemo...“
„Spreman sam“, prekinuo ga je Set. „Moram da znam kako i zašto.“
Deka je klimnuo glavom. „Neki naši prijatelji provalili su u mrtvačnicu i obavili neformalnu
autopsiju. Izgleda da je to stvarno Kendra. Bar sad znamo da nije zamenjena, ali nam i dalje nije jasno
kakva kontrola uma je ovde posredi.“
„Nije ličila na sebe“, izjavio je Set. „Nije vladala sobom.“
„Siguran sam da nije“, složio se deka. „I Voren je uveren u to. Reks Taner, čovek koji je vodio dnevni
boravak u kome je dobrovoljno radila, pronađen je mrtav u svom stanu tokom vikenda. Šta znaš o
njemu?“
„Ništa, ali to je veoma sumnjivo.“
 „Sa sigurnošću možemo da pretpostavimo da je to što se dogodilo Kendri, ma šta to bilo, poteklo iz
dnevnog boravka. Ali trag je hladan.“ Deka se osvrnuo unaokolo i pokazao rukom. „Roditelji su ti otišli.
Kazao sam im da ću te ja vratiti kući. Nisu bili u stanju da se prepiru. Želim da upoznaš nekoga.“
Set je začuo još nečije korake. Ovi su bili mnogo tiši od dekinih dok su se približavali. Pod njihovom
težinom sneg je šuštao, a ne škripao. Iza obeliska se pojavio ćelavi crnac u dugom kožnom kaputu i
tamnim, uglačanim čizmama. Nadgrobni spomenici prekriveni snegom odslikavali su se u njegovim
naočarima za sunce.
„Sete, ovo je Trask“, kazao je deka. „On je detektiv i pripada Vitezovima zore. Pomoći će nam da sve
ovo razjasnimo.“
„Ličiš na detektiva“, kazao je Set. „Voziš li motor?“
Trask ga je netremice gledao. „Moje saučešće.“ Po tonu kojim je to kazao, moglo se zaključiti da s
njim nema šale.
„Jeste li već nešto pronašli?“
Trask je pogledao deku, koji mu je klimnuo glavom. „Proteklih nekoliko dana proveo sam u
Monmautu u llinoisu.“
„Adresa na pismu“, setio se Set.
„Motrio sam na poštansko sanduče. Izvesno vreme proveo sam na lokalnom koledžu, upoznao grad i
okolinu. Lepo mesto. Za sada nemamo ništa. Ostavio sam nekoga da motri na poštu.“
„Drago mi je što ste krenuli tragom pisma“, kazao je Set.
„Ni izdaleka nismo završili“, obećao je Trask. „Želim iz prve ruke da čujem sve što ti se učinilo
čudnim u ponašanju tvoje sestre.“
Set mu je ispričao kako se Kendra ponašala za doručkom, da se ranije vratila iz dnevnog boravka,
rekao mu je da je preterala kada ga je zatekla u sobi i prepričao konačno suočenje s Vorenom.
„Sve se to dogodilo istog dana“, potvrdio je Trask.
„Aha. Osim ovog poslednjeg jezovitog sukoba s Vorenom, koji se zapravo dogodio rano ujutro
narednog dana.“
„Da li se i dan ranije čudno ponašala?“
„Veče pre toga bila je povučenija nego obično. Nije izlazila iz svoje sobe.“
„Nakon što se vratila iz dnevnog boravka“, zaključio je Trask.
„Tako je“, rekao je Set. „Prethodnog dana ponašala se uobičajeno.“
Trask je okrenuo glavu ka deki. „Sve ukazuje na dnevni boravak. Eliza je bezbroj puta proverila
prozore dok je Kendra bila tamo. Sve je bilo u redu. Razgovarao sam s Rondom Redmond, ženom čije se
radno vreme uglavnom poklapalo s Kendrinim. Predstavio sam se kao privatni detektiv. Ona tvrdi da joj
Kendra tog dana nije bila pred očima jedino kada ju je Reks pozvao u svoju kancelariju na nekoliko
minuta da razgovara telefonom s nekim od roditelja. Rondu smo stavili pod danonoćnu prismotru i
zavirili smo duboko u njenu prošlost. Ma šta da ispliva na površinu, ona je izgleda samo slučajni
posmatrač.“
„To nas dovodi do današnjeg dana“, obratio se deka Setu.
„Želim da pomognem da saznate još nešto“, kazao je Set. „Možda biste mogli da me upotrebite kao
mamac.“
Deka je odmahnuo glavom. „Ne smemo da rizikujemo ništa slično dok ne otkrijemo s čim imamo
posla.“
„Voren i Eliza nisu šalabajzeri“, kazao je Trask. „A nisam ni ja. Ovo je izvedeno krajnje promišljeno.
Otkrićemo šta je posredi, ali za to će biti potrebno vreme. Ako ti ništa više ne pada na pamet, Sete,
najbolje ćeš nam pomoći ako odeš s dekom u Utočište za bajke.“
„U Utočište za bajke?“
„Tanu već priprema tvoje roditelje“, kazao je deka.
„Imajući u vidu koliko su potreseni zbog Kendre i znajući koliko je Tanu umešan s napicima, uskoro
će i sami zaključiti da će biti najbolje da Božić provedeš s bakom i sa mnom.“
 „Ne“, tiho je odbio Set. „Želim da budem ovde i pomognem u istrazi.“
„Ovde ne možemo tako dobro da te zaštitimo kao u Utočištu“, kazao je Trask. „Postoji mnogo razloga
za zabrinutost. Nismo sigurni da je osoba koja se predstavljala kao tvoja sestra poslala samo ono jedno
pismo. Ko zna šta su sve do sada saznali. Moramo da zauzmemo gard dok ne proniknemo u situaciju.“
„Ustaj“, kazao je deka i pružio mu ruku u rukavici.
Set ju je prihvatio i dopustio deki da ga povuče. Kada je ustao, mogao je bolje da proceni Traskovu
visinu. Zaputili su se preko groblja okovanog snegom.
„Jesi li ušao u trag Kendrinim stvarima?“ deka je upitao Seta.
„Sakrio sam dnevnik i pisma, kao što mi je Voren kazao. Pronašao sam i štap za prizivanje kiše iz
Izgubljene mese. Prilično dobro ga je sakrila iza izolacije u ormanu. Prosekla je mali otvor, gurnula štap
unutra, a onda prilično vešto zatvorila rupu. Trebalo mi je vremena da provalim.“
„Te stvari ćemo poneti sa sobom“, kazao je deka.
„Deko“, oklevajući ga je oslovio Set, „prošlog leta sam izneo nešto zlata iz Utočišta za bajke. Smatrao
sam da sam ga zaslužio posle obavljenog posla sa satirima, pa nisam sve vratio. Kendra me je uhvatila.
Još dok je bila ona stara Kendra. Ona više nije ovde da me natera da ga vratim, ali želim da znaš da ću ja
to uraditi. Vratiću sve do poslednje mrvice.“
Deki su zasuzile oči. Potapšao je Seta po leđima i klimnuo glavom u znak odobrenja.

Poslednji put kada je išao u Utočište za bajke kolima, Set se vozio na zadnjem sedištu Vanesinih
drečavih sportskih kola. Znatno sporije je napredovao u kabastom automobilu koji je vozio deka.
Deka i baka proveli su dva dana tešeći Setove skrhane roditelje dok je Tanu pomagao Vorenu, Elizi i
Trasku u istrazi ubistva. U ta dva dana nije se ama baš ništa dogodilo, što je bilo frustrirajuće. Nisu otkrili
nijedan novi trag. Neprijatelji nisu povukli nijedan potez. Takođe nisu uspeli da pronađu nikakvu vezu
između Reksa i Društva zvezde Večernjače. Izgleda da je nadzornik u dnevnom boravku bio nevina žrtva.
Trask, Voren i Eliza ostali su da nastave s poslom. Neobično tih i zamišljen, Tanu se vozio pored
Seta. Pojas jedva da je bio dovoljno dugačak da obuhvati masivno telo Samoaćanina. Baka je sedela
napred s dekom.
Set je pokušao da odspava, ali nikako nije mogao udobno da se namesti. Njegova mašta nije prestajala
da smišlja scenarije koji objašnjavaju šta se dogodilo Kendri. Pokušao je da ostane otvorenog uma, išao je
čak dotle da se zapitao da li je zaista bila žrtva magične kontrole uma. Možda ju je neko brutalno
ucenjivao, u tom slučaju stres je mogao da izmeni njenu ličnost. Ali šta je Kendru moglo da nagna da izda
porodicu? Možda je mislila da ih štiti od nečeg goreg. Čega to?
Zazvonio je mobilni i deka se javio. Posle samo jednog trenutka, naglo je ubrzao. „Jesi li kazao
Duganu?“ upitao je deka. „Nastavi. Uradi sve što možeš za njega, požurićemo.“ Deka je odložio telefon
na stranu.
„Šta se dogodilo?“ uznemireno je upitala baka.
„Medoks se pojavio na tavanu“, odvratio je deka. „U lošem je stanju. Mršav, prljav, povređen,
bolestan. Kolter i Dejl preduzimaju sve što mogu.“ lako je bio oduševljen što čuje da se trgovac vilama
vratio, Set se rastužio što čuje da je bolestan i slab. Bar je živ. „Došao je pomoću kade?“ upitao je Set.
Prethodnog leta saznao je da je Tanu odneo veliku limenu kadu u pali brazilski rezervat da bi Medoksu
obezbedio portal da se vrati. Ta kada deli isti prostor s identičnom kadom na tavanu Utočišta za bajke.
Kad bi se nešto stavilo u jednu od kada, to bi se pojavilo u obe, i na taj način omogućilo bi saučesniku da
ga uzme iz one druge. Kada su kade daleko jedna od druge, povezani prostor dozvoljava predmetima da u
trenutku prevale velike razdaljine.
„Jeste“, odvratio je deka. „Posle toliko vremena. Odlično obavljeno, Tanu.“
„Koliko sam shvatio, Medoksu će biti potrebno lečenje“, kazao je Tanu.
„Upravo zato sam nagazio gas“, odvratio je deka.
 „Kiša nikada samo ne pada, ona lije“, primetila je baka.

Kada je automobil sišao s puta, Set se kroz prozor zagledao u skelete drveća. Iznenadio se koliko
daleko može da vidi kroz šumu kada nema lišća na drveću i kada od grmlja ostanu samo zamršene
grančice. Do sada je u Utočištu za bajke boravio uvek leti. Sada je sve smeđe i sivo. Medu lišćem koje je
trulilo na tlu mogle su se videti mestimične gomilice snega.
Automobil je pojurio prilaznim putem, zatim kroz kapiju i stigao do kuće. Vrtovi oko kuće i dalje su
bili u cvatu, što je bilo krajnje neobično. Set je shvatio da su vile sigurno zaslužne za ovo neverovatno
zelenilo.
Kada su se zaustavili, Tanu je izleteo iz kola i uleteo u kuću. Čim je saznao šta se dogodilo, počeo je
da sređuje napitke i sastojke. Set je utrčao u kuću odmah za njim.
Dejl je stajao u predvorju. „Zdravo, Sete.“
„Gde je Medoks?“ upitao je Set, jer nije video kojim putem je otišao Tanu.
„U dekinoj i bakinoj spavaćoj sobi. Njihov krevet je bio najbliži kadi.“
„Kako je on?“
Dejl je tiho zviznuo. „Pamti i bolje dane, ali će se izvući. Svaki put si sve viši.“
„Tebe još nisam dostigao.“
Deka i baka ušli su zajedno. „Gde je on?“ upitala je baka.
Dejl ih je uz stepenice poveo do sobe u kojoj je Tanu sedeo u stolici pored kreveta i preturao po torbi
s napicima. Kolter je stajao oslonjen o zid u uglu. Medoks je ležao na krevetu, usne su mu bile suve,
obrazi rumeni, a prljava riđa brada prekrivala mu je pola lica. „Drago mi je što te vidim, Stene“, zakreštao
je, istegavši vrat.
„Samo ti mirno lezi“, savetovao mu je Tanu. „Čuvaj reči za kasnije.“ Samoaćanin se okrenuo prema
deki. „Ima temperaturu, neuhranjen je i strašno je dehidrirao. Verovatno ima i parazite. Zglob mu je
slomljen. Iščašen članak. Blagi potres mozga. Sav je u posekotinama i modricama. Ostavite me neko
vreme s njim.“
Deka je ostale izveo iz sobe. Kolter je pošao s njima. Okupili su se malo dalje u hodniku.
„Da li je nešto otkrio?“ upitao je deka prigušenim glasom.
„Artefakt nije kod njega, ali ga se ni Društvo nije dočepalo“, kazao je Kolter dok je šakom prelazio
preko ćelave glave, nameštajući pramen sede kose po sredini. „Zna gde se nalazi grobnica u kojoj je
sakriven artefakt. Nemam pojedinosti. Dejl i ja smo pokušavali da ga nateramo da se odmara.“
„I dalje nema nagoveštaja gde bi mogla da bude ta prostorija s druge strane Dvorane užasa?“ upitao je
deka.
Kolter se stresao. „Tamo je samo prazan zid. Uložio sam dosta vremena u istraživanje, iako nisam baš
lud za tim mestom.“
„Nisi pronašao prostoriju iz Kendrinog pisma?“ upitao je Set. „Mislio sam da ti znaš za nju pošto si
čuvar.“
„Ta tajna nije nam bila prosleđena“, kazala je baka.
„Čak nismo ni sigurni da želimo da saznamo gde se nalazi taj eventualni artefakt“, objasnio je deka.
„Za sada samo želimo da dođemo do obaveštenja o njemu, da bismo mogli da ga potražimo ako se ukaže
potreba.“
„Šta se tačno nalazi u Dvorani užasa?“ upitao je Set. „Nikada mi ne kažete ništa određeno.“
„Opasna stvorenja o kojima ne treba niko da se brine“, odvratio je Kolter. „Njima nisu potrebni ni
hrana ni piće. Bića poput povratnika kojeg smo sreli u šumarku.“
„Da li i ona zrače strah?“ upitao je Set.
„Neka od njih zrače“, rekao je Kolter. „Zato je vraški teško obavljati poslove tamo dole. Da su
okolnosti drugačije, klonio bih se tih ćelija.“
 „Možda bih ja mogao tamo dole da tragam za tom prostorijom, pošto magični strah ne utiče na mene.“
Baka je odmahnula glavom. „Ne, Sete, upravo zbog toga je za tebe u izvesnom smislu opasnije da
budeš tamo. Ta stvorenja predstavljaju pravu pretnju. Strah je ponekad dobar. Tera nas da poštujemo
moć. Većina tih bića mogla bi da uništi Utočište za bajke ako bi se našla na slobodi.“
„Ne mislim da ih oslobodim! Nisam blesav!“
„Ali te zanima kako izgledaju“, nagađao je deka.
„Jesi li ih ti video?“ upitao je Set. „Kako... stani malo, ti to mene testiraš.“
„Znatiželja je mnogima došla glave“, kazao je deka. „I umalo u prošlosti da sravni sa zemljom
Utočište za bajke, ako me pamćenje dobro služi.“
„Pridržavaću se tvojih pravila“, rekao je Set. „Ako mi kažeš da ne virim, neću čak ni da pomislim to
da uradim.“
„Ako se ukaže potreba za tom tvojom imunošću na strah, iskoristićemo je“, obećao je deka.
„Ako se ukaže potreba“, promrmljao je Set. „Kladim se da nećete da se ubijete od traženja. Koltere,
kako si znao da je Medoks prošao? Hoću da kažem, mogao je da izađe samo iz one kade u koju je ušao,
tako to funkcioniše, zar ne? Da bi izašao na našoj strani, morao je neko fizički da ga iznese iz kade.“
„Upravo tako“, potvrdio je Kolter. „Postavili smo Mendiga da sve vreme motri na kadu. Pravo da ti
kažem, ne bismo još dugo držali tog prevelikog lutka tamo. Posle toliko meseci već smo gotovo prestali
da se nadamo.“
Tanu je otvorio vrata spavaće sobe i provirio. „Sad mu je stanje stabilno. Dobro reaguje na lečenje.
Savetovao sam mu da odspava, ali Medoks insistira na tome da porazgovara s vama. Svima vama.“
„Da li je u stanju?“ upitala je baka.
„Biće s njim sve u redu. Odlučan je. Lakše će se opustiti ako ga prvo budemo saslušali.“ Deka ih je
poveo nazad u sobu. Medoks se uspravio, oslonjen na jastuke. Koža mu se presijavala od znoja, a usne
mu više nisu bile onoliko ispucale. Prodorno se zagledao u njih.
„Ne morate da zurite u mene kao da sam u mrtvačkom sanduku“, kazao je Medoks jačim glasom nego
malopre. „Iako je dušek veoma udoban, još nisam na samrtnoj postelji. Već bih ja ustao, ali mi Tanu ne
dozvoljava.“
„Sigurno imaš štošta da nam ispričaš“, požurivao ga je deka.
„Aha, a i naučio sam nekoliko lekcija. Prvo i najvažnije nikada ne prihvatajte zadatke od Vitezova
zore.“ Namignuo je Setu. „Gde ti je sestra?“
Svi odrasli čudno se zgledaše.
„Mrtva je“, ravnim glasom odvratio je Set. „Društvo je se dočepalo.“
Medoks je prebledeo. „Izvini, Sete, nisam imao pojma. Kakva tragedija!“
„Nisi ti za to kriv“, uveravao ga je Set. „I sam si bio u velikoj nevolji.“
„Kako si preživeo?“ upitala je baka.
„Uglavnom sam se krio u pećinama. Na vlažnim, mračnim, uskim mestima. Pronašao sam mesta na
kojima Lucerna nije mogao da dopre do mene. Jeo sam grozne stvari, insekte, gljive i tome slično.
Izgubio sam pojam o vremenu. Gotovo da nisam mogao da promolim glavu a da nešto ne pokuša da mi je
odgrize. Svi otvori pećine bili su danonoćno pod jakom stražom, i kada je padala kiša, i kada je sijalo
sunce. Zato sam prokopao novi izlaz, otrčao do kuće i našao kadu. Da nisam pronašao Tanuovu šifrovanu
poruku u kojoj me obaveštava da imam besplatnu vožnju do kuće, i dalje bih šljapkao po napola
preplavljenim pećinama.“
„Drago mi je što je moja misija poslužila svrsi“, dao im je do znanja Tanu.
„A sada me je ponovo spasao tim svojim neverovatnim napicima. Dugujem ti na kvadrat, prijatelju.“
„Gluposti“, Tanu je odmahnuo rukom. „Rizikovao si život za nas.“
„Drago nam je što si izvukao živu glavu“, kazao je deka. „Počeli smo već da gubimo nadu.“
Medoks je namignuo. „Nikada više da me niste otpisali. Preživeo sam svašta u životu.“
„Kolter je pomenuo da znaš gde se otprilike nalazi artefakt“, kazala je baka.
„Znam“, odvratio je Medoks. „Mogao bih da vam nacrtam kartu iii bih mogao da vam budem vodič.“
 „Biće dovoljna i karta“, rekao je deka. „Moraćemo vrlo brzo da krenemo tamo, a ti nisi u stanju da
ideš na teren.“
„Iznenađen sam što se nisi vratio u pratnji vila“, kazao je Kolter.
„Umalo da se vratim“, kazao je Medoks, a oči su mu živnule. „Naišao sam na neke egzotične
primerke. Patentirao sam nekoliko metoda kako da ih namamim i sprijateljim se s njima, čak i u onakvim
okolnostima. Bez pomoći vila ne bih uspeo da preživim u pećinama. Hteo sam da ponesem neke sa
sobom, ali na kraju sam jedva uspeo da izvučem živu glavu. Proćerdana prilika.“
„Sada bi trebalo da se odmoriš“, požurivao ga je Tanu.
„A karta?“ požalio se Medoks.
„Uskoro ćemo ti doneti sve što ti je potrebno“, obećala je baka. „Zatvori oči i povrati snagu.“
Medoks se osvrnuo po sobi i pogledao svakog od njih ponaosob. „Hvala vam što ste me izvukli
odande i obezbedili mi mesto da se iskrcam. Vaš sam dužnik.“
„Upravo je obrnuto“, kazao je deka. „Mi dugujemo tebi što si se odvažio da kreneš u jednu tako
opasnu misiju. A sada se odmori.“
Medoks je zatvorio oči i utonuo u jastuke.
 ŠESTA GLAVA

Svevideće oko

U redu, Kendra, kazao je Hejden, uzimajući vešto oblikovanu kraljicu kažiprstom i pakem. „To kako se
figure kreću i jedu samo je mali deo igre. Najvažnije je razumeti međusobni položaj figura i njihove
vrednosti. Znam sistem koji rangira vrednost figura na koristan način. Zamisli da ova kraljica vredi devet
poena.“ Spustio ju je i prešao na druge figure. „Topovi vrede pet poena, konji i lovci tri, pioni jedan poen.
To bi trebalo da ti pomogne da sračunaš da li se rizik isplati.“
„A šta je s kraljem?“
„Razmisli.“
„U pravu si. On je najvažniji. Njemu zapravo ne možeš da odrediš vrednost.“
„Odlično. Beli kreće, što će reći da je na tebe red.“
Kendra je proučavala niz piona. Mogla je da pomeri jednog od osam piona za jedno ili dva polja
unapred. „Postoji li najbolji početni potez?“
„Prvi potezi i te kako određuju dalji tok igre. Eksperimentiši.“
Kendra je grizla usnu. „Nije li šah za starce?“
Hejden je podigao obrve. „Da li ti ja ličim na mladića? Noge me ne slušaju. To mi na neki način
ograničava mogućnosti. Šah je vežba za um. Uzbuđen sam što mi se pružila prilika da obučavam novog
protivnika.“
Kendra je dohvatila piona ispred svoje kraljice i pomerila ga dva polja napred.
Vrata Hejdenove sobe su se otvorila i ušao je Kodi. „Imamo posetioca“, objavio je Kodi.
„Koga?“
„Poslednju muvu koja je uletela u Torininu mrežu“, odvratio je on.
Kendra je ustala. „Još jedna osoba kojoj želi da isisa život!“
Hejden je povukao isti potez kao Kendra i blokirao njenog piona, tako da nije mogla da nastavi dalje.
„Navići ćeš se na to“, promrmljao je Hejden.
„Moramo ga upozoriti“, izjavila je Kendra.
„Može se desiti da to ne prođe baš najbolje“, kazao je Kodi. „Samo ćemo naljutiti Torinu i svima
zagorčati život, uključujući tu i novu žrtvu.“
„Nemojte mi reći da ste se definitivno odustali?“ optužila ih je Kendra.
„Prihvatili smo neizbežno“, smirivao ju je Hejden. „Sedi.“
 „Ne hvala“, kazala je Kendra i izjurila iz sobe. Kodi se sklonio da je propusti.
„Tvrdoglava“, čula je da je Kodi promrmljao iza njenih leđa. Suviše brzo je koračala da bi razabrala
šta je Hejden odvratio.
Stigla je do kraja hodnika i krenula niz stepenice. Šta je najgore što može da joj se dogodi? Da joj
Torina isisa mladost? Da je ubije? Zaključa u podrum? Kendra je stezala pesnice. lonako je već
zatvorenik. Nema svrhe pretvarati se da je gošća. Ovako će možda nekome uspeti da pomogne, a može se
dogoditi da pritom pomogne i sebi. Ako ne bude koristila ovakve prilike, nikada neće umaći odavde.
Kendra je sišla na drugi sprat. Razbacani goblin u odelu stajao je na vrhu stepenica koje vode u
prizemlje. Tanka crvena koža bila mu je zategnuta preko isturenih jagodica i više nego upadljive brade.
Na bočnim stranama ispupčenog čela jasno su se isticale groteskne zavojite vene. „Vraćaj se gore“,
zarežao je on, pokazavši neravne zube.
„Moram da razgovaram s Torinom“, zatražila je Kendra. „Hitno je.“
„Ne izvodi“, frknuo je goblin.
„Prvi put te vidim“, kazala je Kendra. „Zašto bih te poslušala? Moram da razgovaram s Torinom.
Hitno je.“
„Zašto misliš da je ovde dole? Gospodarica je zauzeta. Kasnije će doći do tebe. Tvoje mesto je gore.“
Kendra je pokušala da ga zaobiđe i siđe niz stepenice, ali ju je debeli goblin uhvatio za ruku svojom
grubom šakom.
„Ovo se tebe ne tiče“, prosiktala je Kendra. „Moram da siđem. Dobro znaš da ne mogu da napustim
kuću. Pusti me, ili će te Sfinga pretvoriti u mleveno meso.“
Trenutak su sevali očima jedno na drugo. Posle kratkog oklevanja, žuljeviti prsti iznenada su popustili
stisak i pustili njenu ruku.
„Nisam siguran da možeš da naređuješ Sfingi“, zakikotao se goblin.
Kendra je pojurila niz stepenice. Goblin je očigledno gajio izvesne sumnje što se toga tiče, ali njoj je
bilo svejedno. Pohitala je kroz prazno predvorje i zastala tek kada je u salonu ugledala mladića koji se
divio velikoj slici u pozlaćenom ramu. Ofucani kofer i prenatrpanu platnenu torbu ostavio je oslonjene o
obližnju sofu.
„Ko si ti?“ upitala je Kendra s vrata.
Mladić se okrenuo. Imao je tamnu kosu do ramena, usukane brkove i nekoliko bubuljica na bledom
licu. Na sebi je imao crnu majicu i uske farmerice. „Ja sam Ras. Jesi li videla Torinu?“
Kendra je ušla u sobu. „Jesi li ovde zbog oglasa?“
„Pogodila si. Jesi li ti rođaka?“
„Kidnapovana sam. Torina me je zatvorila ovde. Moraš smesta da odeš odavde!“
Ras se zakikotao. „Ta ti je dobra. Dopada mi se. Da li bi trebalo da pobegnem vrišteći i pozovem
pajkane?“
„Ne šalim se“, kazala je Kendra. „Hajde.“
Potrčala je ka ulaznim vratima. Ras ju je sledio s izrazom blage znatiželje na licu.
Kendra je povukla vrata. Bila su zaključana. Očajnički je drmusala kvaku. „Pomozi mi da ih
razvalim.“
„Kakav je to prvi utisak“, i dalje se kikotao Ras. „Mesto ti je na filmu.“
Kendrino razočaranje bilo je toliko da su joj suze navrle na oči. „Ovo nije gluma, Rase. Ona je
psihopata. Drži pod ključem i starce i decu. Nemamo vremena! Molim te da mi pomogneš. Odlazi odavde
i stupi u vezu sa Skotom Majklom Sorensonom ili Marlom Kejt Sorenson. Žive nadomak Ročestera. Moje
ime je Kendra. Vodim se kao nestala.“
Kendra je kroz suze primetila da je Rasu konačno postalo neprijatno. Počeo je da grize nokte.
„Šta to radiš, mila?“ upitao je svilenkasti glas. Torina je silazila niz stepenice u crnoj večernjoj haljini
sa šljokicama koje su se presijavale. „Majka ti neće doći pre četiri.“ Ras je prelazio pogledom s Kendre na
Torinu.
„Beži odavde, Rase“, preklinjala ga je Kendra.
 „Kendra, poštedi Rasa svojih budalaština. Zašto ne odeš da se igraš u dvorištu? Tetka Torina mora
nešto da se dogovori s našim novim prijateljem.“
Kendri je bilo jasno da je uhvaćena na delu. Dublje od ovoga nije mogla da zaglibi, pa je rešila da
zaigra na sve ili ništa. „Rase, pođi sa mnom pozadi. Hoću nešto da ti pokažem.“
„Doći će za nekoliko minuta. Moramo da porazgovaramo o stvarima koje nisu za dečje uši.“ Torina je
lupkajući potpeticama otišla do Rasa i uzela njegovu šaku u svoju. „Možemo da popričamo u salonu.“
„Ne dozvoli joj da te ugrize, Rase, isisaće život iz tebe“, upozorila ga je Kendra. „Zajedno možemo da
je savladamo i da se izgubimo odavde.“
Torinin ozareni osmeh tek je neznatno izbledeo. „Sada sam vampir, znači? To je nešto novo! Mlada
damo, cenim bujnu maštu, ali tvoje ponašanje graniči se s drskošću. Džejmisone? Otprati Kendru u njenu
sobu, molim te.“
„Odmah, gospođo“, odvratio je grubi glas. Goblin u odelu počeo je da silazi niz stepenice. Sevao je
očima na Kendru. Kada je pogledala Rasa, Kendra je shvatila da njemu to čudovište od goblina verovatno
izgleda kao običan batler, da ne prozire njegovo pravo obličje.
Kendra je potrčala ka stražnjem delu kuće, ali joj je goblin presekao put i bolno je ščepao za ramena.
Kendra je vrištala, otimala se i pokušavala da šutne goblina, koji ju je usmeravao ka stepenicama.
„Kakva predstava!“ uzviknula je Torina. „Budi uverena da ću o ovome obavestiti tvoju majku, mlada
damo.“
„Pogledaj ih!“ vrištala je Kendra. „Vrata su zaključana, a mene odvlače odavde! Izvedi zaključak,
Rase!“
„Šta se događa?“ nervozno je upitao Ras.
„Devojka ima mentalnih problema“, prela je Torina. „Otkriću ti jednu tajnu.“
Goblin je prebacio Kendru preko mesnatog ramena. Kendra se zagledala u Rasa i videla da ga Torina
nosem mazi po vratu, a kada je počeo da trza nogom i zapretio da se skljoka, Torina ga je čvrsto uhvatila.
Goblin je nastavio da se penje uz stepenice i par joj je nestao s videla.

Pognuta nad radnim stolom u svojoj sobi, Kendra je besomučno presavijala list hartije. Hartija je bila
gotovo neupotrebljiva koliko je bila izgužvana. Još jednom je pokušala da poboljša jedini model koji je
koliko-toliko bio upotrebljiv, ali rezultat ni ovog puta nije bio zadovoljavajući.
Presavila je list hartije i dobila poznati osnovni model. Zatim je snažno pritisla nabore u nadi da će
aviončić ostati u sadašnjem stanju. Kada je završila, podigla je aviončić od hartije i stala da ga proučava
iz raznih uglova. Nema nikakve sumnje da ne bi pobedio ni na jednom takmičenju na kojem se ocenjuju
lepota i funkcionalnost. Gotovo da je čula Seta kako se smeje njenom neuspelom pokušaju.
Zašto nikada nije naučila da pravi avione od hartije? Njen brat je umeo da napravi najmanje šest
različitih aviončića, a svi su odlično leteli. Bili su slatki i jednostavni i on im je dodavao pukotine ili
nabore na karoseriji radi akrobatskih efekata.
Avion koji je ona uspela da napravi posle nekoliko bednih promašaja leteo je tek nešto bolje od
zgužvane hartije. Odnela je ružni aviončić do prozora, otvorila ga i provukla ruku između nevidljivih
šipki. Sobu je preplavio hladni vazduh. U međuvremenu je naučila da će aviončić najbolje poleteti ako ga
izbaci blagim trzajem iz zgloba. Tamna noć prikriće njegov let i ako bude imala malo sreće, neki
prolaznik ujutro će pronaći bar jednu poruku.
Zovem se Kendra Sorenson. Kidnapovali su me. Molim vas da obavestite policiju. A onda i Skota
Majkla Sorensona ili Marlu Kejt Sorenson. Žive nadomak Ročestera, u državi Njujork. Ovo nije šala.
Čim je goblin zaključao Kendru u sobu, odlučila je da krene u pohod aviončićima, koji su
vazduhoplovni ekvivalent pismima u boci. Kendra je razmatrala pod kojim uglom da izbaci ovaj aviončić.
Ključ je začangrljao u bravi.
Kendra je hitnula aviončić, brže-bolje zatvorila prozor i okrenula se ka vratima. Torina je
samouvereno ušla u sobu. Na sebi je imala istu drečavu haljinu kao i malopre, ali je ona sada bila
drugačije popunjena jer joj se telo u međuvremenu zaoblilo. Ruke i noge bile su joj čvrste i preplanule,
koža meka i zdrava. Više nije bila onako upadljivo našminkana, već se oslanjala na svoju prirodnu
neverovatnu lepotu. Pobednički je gledala Kendru poput kakve kraljice maturske večeri spremne za
najvažniju noć u svom životu.
Pošto se neprijatna pauza odužila, Kendra je shvatila da Torina čeka da joj uputi kompliment.
„Izgledaš predivno“, kazala je Kendra.

„Svako može da kaže šta mu je volja“, nonšalantno je odvratila Torina i položila šaku na svoj vitki
struk. „Dijeta, vežbanje, farmaceutski preparati, hirurški zahvati, spa-tretmani, kozmetika, ali ništa od
toga ne može da zameni mladost.“
„Iscedila si ga?“
„Mnogo nemilosrdnije nego što bih to uradila da se nisi umešala“, izjavila je Torina, oštro je
pogledavši.
„Zašto?“
Zatvorila je vrata i ušetala u sobu. „Lišavam se mnogih zadovoljstava zbog ovakvog načina života,
Kendra. Moglo bi se reći da mi poigravanje s lovinom donosi najviše zadovoljstva. Morala sam da se
zadovoljim primerkom koji ni izdaleka ne ispunjava moje kriterijume. A onda si mi ti još pokvarila
zabavu, naterala me da zbrzam stvar.“
„Baš mi je žao što se nisi super zabavljala dok si mu isisavala život“, izvinila se Kendra.
„Da se nisi usudila da me ismevaš, gospođice“, prosiktala je Torina. Od besa su joj se zategle
mladalačke crte lica. Na vratu su joj iskočile žile.
„Mnogo si lepa kada se ljutiš“, teatralno je izgovorila Kendra.
Torinin bes istog časa pretvorio se u ludački smeh. „Iako zbijaš šalu sa mnom, Kendra, misliš ono što
si rekla, a to znači da je u izvesnom smislu tačno to što si kazala.“ Obrisala je suzu iz ugla oka, otišla do
stola i počela da skuplja hartije i otvara fioke, iz kojih je pokupila sav dodatni pribor za pisanje. „Nema
više aviončića. Pokupili smo one koje si do sada bacila. Origami ti nije jača strana.“
„Nisu bili baš neki“, priznala je Kendra.
„Blago rečeno“, promrmljala je Torina. „U normalnim okolnostima premestila bih te u podrum zbog
ovog što si danas uradila. Dala sam ti popriličnu slobodu, a ti mi ovako vraćaš. Ali uvek kada povratim
mladost obuzme me izvesna euforija, a i Sfinga treba sutra da dođe, tako da možeš ostati ovde zaključana
dok ne bude spreman za tebe.“
Kendri istog časa zaklecaše kolena. „Sfinga?“
„Zašto misliš da sam se zadovoljila trećerazrednim primerkom kao što je Ras?“ Nedvosmisleno je
upitala Torina i puknula prstima kao da želi da privuče Kendrinu pažnju. „Čitaj između redova. Želela
sam da dočekam šefa u najboljem mogućem izdanju, da ostavim utisak na njega. Nisi li ti ista ona devojka
koja je navodno sredila Vanesu Santoro?“
„Poznaješ Vanesu?“
„Poznavala sam Vanesu. Prošlo vreme. Kao što ti je poznato, Sfingina ljubimica zagrizla je više nego
što može da sažvaće. Više nije u igri. Priča se da ti imaš neke veze s tim. Ne mogu da dokučim kakve.
Hoću da kažem, Vanesine sposobnosti bile su precenjene, ali nije bila nesposobna!“
„Šta Sfinga hoće od mene?“ upitala je Kendra.
Torina joj je uputila osmeh grabljivice. „Odlično pitanje. Ostaviću te da mozgaš o tome dok sutra ne
pošalje po tebe. Lepo spavaj.“ Zaputila se ka vratima. „Uzgred budi rečeno, mila, nemoj uzalud probdeti
noć u smišljanju bekstva. Pas šaptač je dobio naređenje da te pusti da tumaraš po kući. Dok mu ne izdam
drugačije naređenje, od sada će ti dozvoliti da se krećeš samo po ovom spratu. Kada te jednom onjuši,
nema šanse da ga nadmudriš.“
„Stani, mogu li samo...“
Torina je odlučno zatvorila vrata i presekla je u pola rečenice. Kendra je čula da je brava kliknula.
Vratila se do prozora i zagledala u tamu. Malo je verovatno da će uspeti da zaspi.

***

Neko je kucao na vrata. Kendra je počela da žmirka usled jarke svetlosti koja je ulazila kroz napola
navučene zavese. Nije se odmorila. Često se budila tokom noći jer je sanjala uznemirujuće snove koji bi
isparili čim bi probala svesno da ih razmotri u budnom stanju. A kada je konačno uspela da utone u dubok
san, neko je, razume se, počeo da lupa na vrata.
„Pozvala bih te unutra, ali vrata su zaključana“, doviknula je sanjiva Kendra.
„Imam ključ.“ Izgleda da je to bio Kodi. „Donosim ti doručak.“
Kendra je protrljala oči. Zaspala je obučena. „Uđi onda.“
Vrata su se otvorila i u sobu je ušao Kodi s poslužavnikom u ruci. „Kajgana, kobasica, slanina, tost,
jogurt i sok“, nabrojao je on dok je spuštao poslužavnik na sto. „Sjurila si se niz stepenice, razbesnela
Torinu i dobila prvorazredni doručak. Možda bi trebalo i ja da budem malo manje popustljiv!“
„Ne budi ljubomoran. Možda mi je ovo poslednji obrok.“
Kodi je slegnuo ramenima. „Očekuju posetioce. Rekli su mi da ti prenesem da bi trebalo pristojno da
se ponašaš. Eto, preneo sam ti.“
„Želiš li slaninu ili nešto drugo?“
Oklevao je. „Ne mogu da uzmem tvoju hranu.“
„Slobodno uzmi. I kobasicu. Nema šanse sama sve to da pojedem.“
„Ako si voljna da se odrekneš režnja slanine i malo kobasice, napravio bih sendvič za doručak. Tost
imam.“ Kodi je stavio malo slanine i kobasice na salvetu i izašao iz sobe. Ponovo je čula da je brava
škljocnula.
Kendra je sela za sto. Istopljeni sir, slepljeni komadići šunke, rastresita jaja. Kobasice su se presijavale
od masnoće, ali su bile ukusne, a slanina hrskava baš kako treba. Dok je pijuckala sok, vrata su se ponovo
otključala i ušla je Torina u koketnoj letnjoj haljini i sandalama.
„Stigao je“, objavila je, usplahirena kao šiparica. „Spavala si obučena? Moramo da te operemo i
sredimo, Kendra.“ U njenom glasu osećalo se uzbuđenje koje se odražavalo i u izrazu lica. Izgledala je
kao da će uskoro pozdraviti svoju omiljenu rok zvezdu.
„Stvarno misliš da ga je briga šta imam na sebi?“ upitala je Kendra dok je žvakala tost.
„Mene je briga“, kazala je Torina. „Dopada ti se doručak? Ja sam ti ga spremila.“
„Ne brini, postaraću se da Sfinga sazna kakva si domaćica.“
„Nedostajaće mi muzika tvog sarkazma“, kazala je Torina i napućila usta. „Jesi li završila s jelom?“
„Nisi mi dala baš mnogo vremena.“
„Poranio je“
„A da preskočimo tuširanje?“
Torina se nervozno zakikotala. „Uozbilji se, ili ću naložiti Džejmisonu da te izriba.“
Kendra je ispila sok do kraja. „Pobedila si.“ Na brzinu je uzela još jedan zalogaj tosta dok je ustajala i
krenula za Torinom u raskošno kupatilo sprat niže. Već posle nekoliko minuta stajala je pod mlazom
tople vode, pitajući se kako će se završiti predstojeći susret. Sfingu nije videla od prethodnog leta, kada je
krijući se pod maskom prisustvovao okupljanju Vitezova zore. Ko zna šta će joj uraditi sada kada je
raskrinkan.
Pokušala je da ne razmišlja o raznim mogućnostima. Samo će se potresti ako bude brinula. Mora da se
opusti i bude spremna da izađe na kraj sa svim problemima koji iskrsnu.
Pošto se istuširala i obrisala, Kendra je obukla crne pantalone i bluzu koju joj je odabrala Torina.
Kada se pogledala u ogledalo, zaključila je da uopšte ne izgleda loše. Vratila se u Torininu sobu. Plavuša
lektobliks nije želela da je pusti dok joj ne sredi kosu. Kendra je nevoljno sela na stolicu ispred ogledala u
kupatilu i Torina se bacila na pravljenje uvojaka.
„Šta kažeš?“ konačno ju je upitala Torina i nanela joj još malo laka za kosu.
 Kendra je okrenula glavu prvo na jednu, onda na drugu stranu. Konačni rezultat bio je fantastičan.
„Sada mogu na sudar.“
„Drago mi je što ti je i dalje do šale. Potvrđujem da si prošla moju inspekciju. Hoćemo li?“
Kendra je sledila Torinu do prizemlja. Dok su išle u zadnji deo kuće, Kendra je krajičkom oka videla
skupinu odraslih koji su razgovarali u dnevnoj sobi, ali je bila usredsređena na to gde se Torina zaputila,
tako da ih nije bolje osmotrila. Kada je stigla do teških drvenih vrata, Torina je dva puta pokucala,
otvorila vrata i počastila Kendru sladunjavim osmehom koji je značio više nisi moja briga.
Kada je Kendra ušla u radnu sobu, Sfinga je ustao da je pozdravi. Poslednji put ga je videla bez maske
ispred Neme kutije u Utočištu za bajke. Bio je jednostavno odeven. Na sebi je imao smeđu košulju koja
nije bila uvučena u pantalone od odela i bio je bos. Lice na osnovu kojeg je bilo teško odrediti mu godine
uokviravali su dredovi s perlicama. Kendra je neodređeno bila svesna da je neko zatvorio vrata za njom.
Sfinga je uzeo njenu šaku u svoje. „Veoma mi je drago što te ponovo vidim, Kendra“, kazao je
ležernim glasom s naglaskom koji je naterao Kendru da zamisli tropska ostrva. Dobrodošlica je bila topla
i nežna i malo je nedostajalo da se opusti.
„Volela bih da i ja mogu da kažem to isto“, oprezno je odvratila Kendra dok je izvlačila šaku iz
njegovih.
„Izvoli“, kazao je on i pokazao jednu od dve stolice koje su stajale jedna naspram druge. Oboje su
seli. „Imaš i te kako mnogo razloga da budeš ozlojeđena.“
„Ti si izdajica“, kazala je Kendra. „Zašto se pretvarate da ste fini, a držite me zatvorenu? I Torina pati
od istog poremećaja ličnosti. Šta hoćeš od mene?“
„Neću ti nauditi“, smireno je odvratio Sfinga. „Moram da porazgovaram s tobom. Nije bilo lako
saterati te u ćošak otkad više nisam u milosti tvojih voljenih.“
„Hoćeš da kažeš: otkad si ukrao artefakt iz Utočišta za bajke, oslobodio princa demona iz
zarobljeništva, spalio Izgubljenu mesu i ubio Lenu?“
Sfinga se nagnuo napred i zagledao u nju svojim očima kao bez dna. „Oduvek sam se divio onima
koji imaju duha, Kendra. Ne krivim te što u meni vidiš neprijatelja. Svestan sam bola koji sam naneo
svojim potezima. Međutim, posle ovog tvog komentara moram da ti postavim jedno pitanje. Zašto si
zatvorenika iz Neme kutije nazvala princem demonom?“
Kendra je prekorila samu sebe zbog ove omaške. Što manje bude rekla, to bolje. Nema razloga da
Sfinga sazna da znaju da je u Nemoj kutiji pre Vanese boravio demonski zmaj po imenu Navarog. Svaka
sitnica koju Kendra eventualno otkrije Sfingi o tome šta ona i njena porodica znaju mogla bi da ga dovede
u povlašćeni položaj. „Onako.“
Ćutke ju je promatrao. „Nije bitno“, na kraju je zaključio. „Kako se Torina odnosila prema tebi?“
„Danas mi je sredila kosu. Mislim da je zacopana u tebe.“
„Da li ti je pokazala akvarijum?“
„Strava je.“
„Slažem se. Kako je Set?“
„Kaži ti meni“, odvratila je Kendra. „Zar ti moja dvojnica ne podnosi izveštaje?“
„Neverovatno voće, te boclukovice. Gotovo svi koji znaju šta su to boclukovice veruju da su
istrebljene, ali zahvaljujući tome što sam dugovečan i što sam posetio mnoga mesta, znam gde još raste
jedno drvo boclukovica. Ne rađa mnogo plodova godišnje, a i oni koje rodi moraju se upotrebiti unutar
određenog vremena ili postaju beskorisni.“
„Da li je lažni Reks otišao?“
„Obličja koja boclukovice poprimaju mogu da prežive svega nekoliko dana. Poslužio je svrsi.“
Kendra je skrenula pogled. „A šta je s pravim Reksom?“
„Stvarno mi se dopadaš, Kendra. Na nesreću, mi smo na različitim stranama u ovoj ogorčenoj borbi.
Iznenadila bi se kada bi znala ko je sve sa mnom u ovome. Sukob se svodi na ovo: ti i oni s kojima si se
udružila verujete u to da magična stvorenja po svaku cenu treba držati u zatočeništvu, dok ja verujem da
bi ona trebalo da budu slobodna. Reks je, na nesreću, bio žrtva ovog neslaganja mišljenja. Nije on ni prvi
ni poslednji. Bilo ih je i biće ih još mnogo na obe strane.“
„Jesam li ja sledeća?“ pitala se Kendra.
„Ne bih rekao“, odvratio je Sfinga. „Nadam se da nisi. Moram da izvedem eksperiment. I hoću od
tebe jedno obaveštenje. Pomozi mi da dođem do odgovora na moja pitanja i moći ćeš da se vratiš kući.
Odmah, i to živa i zdrava. Neki tvrde da je hrabrost trpeti zarad nekog cilja. To ima smisla samo onda
kada je pobeda moguća. U stanju sam da iz tebe izvučem potrebna obaveštenja i protiv tvoje volje.
Smatram da je mudro prihvatiti neizbežno. Kendra, gde je artefakt koji je bio sakriven u Izgubljenoj
mesi?“
Njegov glas uljuljkivao ju je u nekakav trans i malo je nedostajalo da mu Kendra odgovori. Čvrsto je
stegla rukohvat stolice i stegla usne.
„Kendra, siguran sam da je hronometar kod vas ili da bar znate gde se nalazi.“
Kendra je zatvorila oči. Njegov pogled bio je suviše prodoran, imala je utisak da je u stanju očima da
prosvrdla put do njenog uma i otkrije istinu. „Ne znam o čemu govoriš.“
„Moraš podeliti sa mnom svaki trag u vezi s izgubljenim artefaktima. Daj mi to što tražim i uskoro ćeš
biti slobodna. Ako odbiješ da podeliš sa mnom to obaveštenje, ja ću ga se već domoći, veruj mi, Kendra.“
Kendra je otvorila oči. „Nemaš čega da se domogneš. U Izgubljenoj mesi nismo našli nikakav
artefakt. Kada sam se vratila u Utočište za bajke, nekakav demon pokušavao je da uništi rezervat, pa smo
ga ubili. Kraj priče. Pokušaj da uzmeš to što hoćeš. Ja nemam šta da ti dam.“
Sfinga ju je fiksirao pogledom. Kada se jedva primetno osmehnuo, na obrazima su mu se pojavile
jamice. „Imaš ti mnogo više da daš nego što si svesna, Kendra. Dozvoli mi da ti predstavim svoje
saradnike.“
Vrata su se otvorila. U sobu uđoše bucmasti muškarac ružičaste kože i crnkinja s pompadur frizurom.
Veoma stara smeđa dama oštre sede kose spustila je sasušenu šaku na njegov lakat. Njen ofucani šal
domaće proizvodnje bio je u kontrastu s njegovim odelom na uske pruge.
„Kendra, želim da upoznaš Darijusa i Nanoru“, kazao je Sfinga.
„Oduševljen sam“, šmrcajući je izgovorio Darijus, odmerivši Kendru od glave do pete. Nanora je
ćutke zurila u nju. Nije valjda da balavi? „Koliko sam shvatio, nisi baš voljna da podeliš s nama ono što
znaš o artefaktima.“
„Nemam šta da podelim.“
„Pusti mene da prosudim o tome“, kazao je Darijus. Imala je utisak da se baš trudi da bude ljubazan.
Prislonio je palac uz slepoočnicu. Nanora je podigla šake iskrivljene od artritisa, ispreplela prste na
krajnje komplikovan način i provirila kroz pukotinu jednim okom. Darijus se namrštio i prišao za jedan
korak. Nanora se povukla za jedan korak.
Očigledno pokušavaju da joj pročitaju um. Uloživši svu snagu u to, Kendra je putem uma odaslala
poruku: „Oboje ste idioti.“
Darijus je pogledao u Sfingu, koji je jedva primetno klimnuo glavom. „Budi mirna, Kendra“, kazao je
Sfinga.
„Ne razmišljaj o artefaktima“, tepao je Darijus dok se naginjao napred i spuštao prst na Kendrino čelo.
Čvrsto je zatvorio oči. Kendra je zurila u široki zlatni prsten na njegovom debeljuškastom malom prstu.
Nanora je prišla bliže, zamljackala i otkrila prisutnima da nema zube.
„Suviše je svetlo“, zaškripala je Nanora. Zvučala je kao da su joj usta puna pljuvačke.
Darijus je odstupio zbunjenog izraza lica. „Ništa. U pravu si. Ona će biti zanimljiv kandidat.“
„Nisam iznenađen“, rekao je Sfinga. „Neka gospodin Lič donese predmet.“
„Ako želiš, mogli bismo da pokušamo...“
Sfinga ga je prekinuo podigavši šaku.
„U redu“, kazao je Darijus i povukao se iz sobe.
„Tvoj um nije moguće pretražiti, Kendra“, kazao je Sfinga. „Medijumi nisu jedini uz čiju pomoć
mogu da dođem do tvojih tajni, ali su najmanje dosadni.“
„Bar su ušli iako ih nisi naglas pozvao“, primetila je Kendra. „To je u izvesnom smislu bilo
upečatljivo.“
Darijus se vratio u pratnji gospodina Liča i prilike s maskom. Gospodin Lič je sa strahopoštovanjem
nosio mali crveni jastuk. Svilena ružičasta krpa prekrivala je nekakav predmet na jastuku. Sfinga je
pokazao rukom na nizak stočić. Darijus ga je dovukao između Kendre i Sfinge. Gospodin Lič je spustio
jastuk na njega.
Sfinga je ispružio ruku i uklonio maramicu. Na jastuku je počivao loptast kristal s mnoštvom faceta.
„Ovo je Okulus.“
„Deluje skupo“, kazala je Kendra.
„Klekni pored stola“, naložio joj je Sfinga, „i položi šaku na kuglu.“
„Da li treba ponovo da je napunim? Hoće li isisati sve moje tajne?“
Gospodin Lič je upro prst u kristal i kratko zagroktao. Visoki Azijat ozbiljnog izraza lica nadneo se
nad Kendrom. I dok je još mislila da je Sfinga saveznik, gospodin Lič je u njoj budio nervozu.
Sfinga je podigao šaku. „Gospodin Lič pokušava da kaže da ćemo te, ako odbiješ da poslušaš,
primorati da dodirneš taj kristal. To će biti mnogo opasnije po tebe nego da se dobrovoljno povinuješ.“
„Šta je to?“ upitala je Kendra.
„Okulus. Beskrajno sočivo. Svevideće oko. Prototip svih svevidećih kamenova i bezvrednih uređaja
koji služe za virkanje, a koji su napravljeni po njemu. Taj artefakt potiče iz brazilskog rezervata.“
„Pronašao si još jedan artefakt!“ povikala je Kendra.
„U vreme kada smo prvi put razgovarali, govorio sam o strpljenju. Mnogo vekova bio sam strpljiv,
učio sam, pripremao se, infiltrirao. Međutim. badava strpljenje bez volje da se nešto preduzme kada se
ukaže prilika. Dugo očekivana prilika konačno mi se ukazala. Doći ću do svih artefakata brže nego što
možeš i da zamisliš.“
„Neću ti ga napuniti.“
Sfinga se tiho nasmejao. „Okulusu nije potrebna tvoja energija. Taj artefakt radi. Nas zanima možeš li
da preživiš njegovu upotrebu.“
Kendra se osvrnula po sobi i osmotrila sva ta lica zagledana u nju. „Kako to misliš?“
„To je artefakt koji omogućava da vidiš sve i svja, Kendra.“
„Zašto ga onda ne upotrebiš za pronalaženje preostalih artefakata?“
„Većina umova nije u stanju da se izbori s nepreglednim čulnim informacijama koje pruža Okulus.
Već su četvorica naših najboljih ljudi završila u stanju mentalne ukočenosti. Imajući u vidu da si ti, pošto
si od vilinskog soja, zaštićena izvesnom magijom, zanima nas da li ćeš uspeti tamo gde su naše kolege
zakazale.“
„Odbijam“, kazala je Kendra.
„Ako ti na silu stavimo šaku na kuglu, ona će sasvim sigurno da ovlada tvojim umom, Kendra, ali ako
to dobrovoljno uradiš, pod mojim vođstvom, postoji šansa da preživiš.“
„Ako mi spržite mozak, nećete saznati šta znam o artefaktima.“
„Dovoljno znamo“, kazao je Sfinga. „Dobili smo iscrpan imejl od tvoje dvojnice koju smo stvorili.
Posumnjala je da je neko prati dok se vraćala kući nakon što je ubacila pismo u poštansko sanduče i
odlučila da rizikuje i pošalje imejl, za svaki slučaj. U imejlu je objasnila da se tvoj deda dočepao
Hronometra i da se on nalazi u Utočištu za bajke, te da je Paton Bardžis ostavio tragove koji ukazuju na
preostale artefakte. Znamo da ti tragovi čekaju da budu otkriveni u skrivenoj prostoriji s druge strane
Dvorane užasa u tamnici Utočišta za bajke. Već sprovodimo u delo plan pomoću kojeg ćemo doći do tog
obaveštenja. Tvoja dvojnica nije mogla tačno da se seti kako se dolazi do te prostorije. Nikada sve ne
upamte. Voleo bih da se domognem tog obaveštenja, ako znaš lozinku ili okidač... Budi uverena da ćemo
ući u tu prostoriju, sa tobom ili bez tebe. Voleo bih da mi pomogneš i u prevođenju dnevnika, a ako ne
budeš htela, pronaći ćemo nekoga ko govori taj jezik. Najviše od svega me zanima da li si u stanju da
preživiš Okulus. To je verovatno najmoćniji od svih pet artefakata. Trenutno mi je najvažnije da ovladam
njime. Verujem da ćeš preživeti.“
Kendra nije znala šta da kaže.
 „Razmisli o ovome, Kendra“, nastavio je Sfinga. „Ako ovladaš Okulusom, moći ćeš svuda da zaviriš,
sve da prepoznaš, a mi nećemo biti nimalo mudriji. Možda saznaš kako možeš da nam umakneš ili pre nas
stigneš do narednog artefakta. Mnogo je razloga zbog kojih bi mogla biti zainteresovana da zaviriš svuda
oko sebe Okulusom. Mogućnosti su neiscrpne.“
„Zašto mi onda daješ priliku da to uradim?“ upitala je Kendra. „Da bi kasnije mučenjem to
obaveštenje izvukao iz mene?“
„Trenutno je u lokalnoj pošti čovek koji budno motri na poštansko sanduče u nadi da će presresti
ubicu. Tog čoveka ovamo su poslali tvoji deka i baka da uhvati ljude koji su im ubili unuku. Znam kako
taj čovek izgleda. Želim da upotrebiš Okulus i da mi ga podrobno opišeš. To je prvi test. Hoćeš li
dobrovoljno probati?“
„Malo sutra“, odbrusila je Kendra.
Sfinga je pogledao gospodina Liča. Visoki Sfingin sledbenik ščepao je Kendru odmah ispod lakta,
primorao je da ustane sa stolice i počeo ka Okulusu da spušta njenu ruku iako se opirala.
„Stani“, povikala je Kendra. „Uradiću to! Ne prisiljavaj me! Uradiću.“
„Sada?“ upitao je Sfinga.
„Sada.“
Sfinga je klimnuo i gospodin Lič ju je pustio. Kendra je kleknula pored stola i stala da razgleda
složene facete na kristalnoj kugli. „Bilo bi dobro da zatvoriš oči“, posavetovao ju je Sfinga. „Okulus će
postati tvoje čulo vida. Mnoge vizije nadmetaće se za tvoju pažnju. Tvoj zadatak je da usredsrediš pogled
na poštu i zanemariš sve ostalo. Pronađi tog čoveka. Vizuelno ćeš biti dezorijentisana. Ako izgubiš
kontrolu, smeš da podigneš šaku s kristala. Opiši šta vidiš, a ja ću ti rečima pomoći da se izboriš s tim.“
„A ako mi razori um i ja poludim?“ upitala je Kendra.
„Bićeš još jedna žrtva našeg sukoba. Želim ti sve najbolje. Opusti se i usredsredi.“
Kendra je duboko udahnula. Pošto nije mogla da smisli nikakav izgovor, ispružila je drhtavu ruku ka
kristalu. Sićušne duge namigivale su iz te svetlucave kugle. Kada su se njeni prsti sasvim približili kugli,
zatvorila je oči.
Istog trenutka kada su njeni prsti dodirnuli hladnu površinu kugle, imala je utisak da je otvorila oči,
iako je sasvim jasno osećala da su i dalje zatvorene. Zurila je u Sfingu. A onda je shvatila da vidi i
gospodina Liča, koji je stajao iza nje. Kao da ima još jedan par očiju na potiljku. Ne, i više od toga. Mogla
je da vidi i ono što se nalazi spreda, i ono što je pozadi, gore i dole, levo i desno, i to sve u isto vreme.
Nije bilo slepih tačaka.
„Vidim u svim pravcima“, kazala je Kendra.
„Odlično“, hrabrio ju je Sfinga. „Nastavi da gledaš i tvoje vidno polje će se raširiti.“
Bio je u pravu! Ne samo što vidi u svim pravcima već je videla i sebe, kao da ima oči van tela. Sfingu
je videla spreda, pozadi, odozgo i sa strane. 1 sobu je sagledavala iz stotinu različitih uglova. Nisu to bili
samo delići ili odeljci, već jedna jedina slika kao bez šavova koja joj je zaokupljala ceo um. Kada je
pokušala da razmišlja o perspektivi, zavrtelo joj se u glavi.
„Sada vidim sobu iz svih pravaca“, kazala je Kendra.
„Možeš da vidiš i izvan ove sobe“, kazao je Sfinga.
Kendra je pokušala da osim sobe sagleda i hodnik i njen vidokrug iznenada se proširio. Doživela je to
kao vrtoglavicu. Sada je videla sve sobe u kući iz mnogih pogodnih tačaka. Imala je utisak da je njen um
priključen na hiljade kamera, ali umesto da premešta pogled s jednog ekrana na drugi, ona je simultano
gledala kroz sve kamere. Leopard-ajkula krstarila je bibliotekom. Torina je užurbano pripremala ručak od
gomile jela u kuhinji. Kodi je igrao šah s Hejdenom. Đavoli su jurcali kroz zidove kuće poput pacova.
Nikako joj nije polazilo za rukom da se na bilo šta usredsredi, jer je suviše toga zapažala. „Vidim Torinu
u kuhinji. Vidim celu kuću.“
„Usredsredi se na spoljašnjost kuće. Istraži grad. Pronađi poštu. Pronađi tog čoveka.“
Dok se njen vid širio van zidova kuće, Kendru je obuzeo osećaj sličan prvom sunovratu na
rolerkosteru, samo što je sada padala u svim pravcima istovremeno. Njena tačka gledišta se razgranala.
Posmatrala je grad iz visine, gledala sićušne krovove, ali i oblačno nebo. Zurila je i u prometne ulice.
Videla je unutrašnjost kuća i radnji. Njen pogled je sezao i u vlažne odvodne kanale, na prašnjave tavane,
u mračne garaže i pretrpane ormane. Istovremeno je posmatrala sve ljude u gradu iz svih uglova. Svaku
sobu u svakoj zgradi. Spoljašnost i unutrašnjost svakih kola. Vidno polje koje je izazivalo peckanje u
njenom umu nastavljalo je da se širi. Više ništa nije moglo da ga zaustavi. Iz vasione je posmatrala zemlju
i formacije oblaka. Videla je gradove kao na dlanu i svakog čoveka u njima. Posmatrala je sve pregrade
do jedne u svakom soliteru. Prodirala je u pećine, šume i okeane. Videla je krave, srne, ptice, zmije,
insekte. Glodare u tlu. Zmajeve na vrletima. Njen pogled zadirao je u bolnice, cirkuske šatre i zatvore.
Videla je ogolelu površinu meseca.
Kendra više nije bila svesna svog tela, kristala, niti Sfinge. Bila je bespomoćna pred bujicom
senzornih impulsa, jer je sve videla odjednom i sve što je videla bilo je u pokretu. Bilo je to previše za
nju, nije bila u stanju čak ni da počne da analizira ono što je videla jer je to premašivalo njeno celokupno
dosadašnje iskustvo. Ni na šta nije mogla da se usredsredi. Nije čak bila u stanju ni jasno da razmišlja.
Svesnu misao ugušio je neshvatljivi, preterani nadražaj.
A onda je uočila nešto u toj meri novo i sjajno da joj je skrenulo pažnju sa svega ostalog. Predivno
lice obliveno svetlošću. Fizičko otelovljenje čistote. Lice je zurilo u Kendru. Ne samo u njenom pravcu...
Kendra je na neki način znala da je ta žena vidi, za razliku od svih ostalih u njenom beskrajnom vidnom
polju.
Pusti kristal.
Ta misao stigla je do nje na poznati način. Ne u obliku reči namenjenih njenim ušima. Komunikacija
se obavljala mislima i osećanjima, um je opštio s umom. Kendra je shvatila da vidi vilinsku kraljicu.
Pusti kristal.
Kakav kristal? U tom trenutku Kendra se setila da ima i telo, da je u istoj prostoriji sa Sfingom i da
učestvuje u nekakvom eksperimentu. I dalje je videla sve iz svakog ugla, ali kao iz nekakve daljine.
Usredsredila se na to prelepo lice. Polako je počela da koristi zaboravljena čula. Iz daljine je začula glas
koji ju je dozivao po imenu i osetila je da prstima nešto dodiruje.
Pusti kristal.
Kendra je povukla ruku sa hladne staklaste površine. Sve ono što je do tog trenutka videla nestalo je
kao da je neko izvukao utikač. Pala je unazad na laktove i zatreptala. Ograničenost sadašnjeg vidnog polja
ju je zaprepastila. Morala je da okreće glavu da bi osmotrila sva iznenađena lica oko sebe.
Sfinga je čučnuo iznad nje i iskezio se, pokazavši bele zube. „Dobro nam došla natrag, Kendra“,
kazao je. „Znaš ko sam, zar ne?“
„Nikad više“, jedva je uspela da izgovori Kendra.
Svi u sobi su žamorili. Stekla je utisak da su zadivljeni.
„Mislio sam da možda ništa nećeš videti. Da će ti to što si od vilinskog soja potpuno zakloniti um od
vizije. A opet, ti si sve videla i razabrala.“
„Jedva“, kazala je Kendra. „Nisam znala ni gde sam ni ko sam. To je bilo suviše.“
„Kao da si umakla kada si pogledala izvan kuće“, ispipavao je Sfinga.
„To je kao da pokušaš da popiješ cunami“, kazala je Kendra. „Koliko dugo je trajalo?“
„Deset minuta“, kazao je Sfinga. „Blago si se tresla i grčila, isto kao i ostali. Već smo bili izgubili
nadu da ćeš se sama od sebe vratiti. Šta te je vratilo? Kada su napadi počeli, očekivao sam da ćeš završiti
kao biljka.“
Kendra nije htela da mu kaže za vilinsku kraljicu. Njeno kraljevstvo mora da ostane skriveno. „Baka
me je videla. Baka Sorenson. Shvatila je da je vidim i kazala mi je da pustim kristal.“
Sfinga je poučavao Kendru. „Nisam znao da je Rut vidovita.“
Kendra je slegla ramenima. „Suština je u ovome: ako budeš želeo još jednom da dodirnem to čudo,
moraćeš silom da staviš moju ruku na njega i poštedi me priče o tome da mi pritom ne brišeš um. Ne
postoji način da kontrolišem ono što sam videla. Nisam bila u stanju da se usredsredim. Bila sam ništa.“
„Bila si dobra, Kendra“, kazao je Sfinga. „Iako eksperiment nije bio sto posto uspešan, mnogo toga
smo saznali. Sada sam siguran da nisi u stanju da zauzdaš Okulus. Pošto sam prisustvovao i ostalim
pokušajima, smatram da nisi glumila, jer si se ponašala potpuno isto kao i tvoji prethodnici. Svi smo
videli kada te je Okulus savladao. Trebalo mu je manje vremena nego s ostalima.“
Kendra je pogledala u Okulus, koji je nevino svetlucao na jastuku, poput obične svetlucave tričarije iz
kakve muzejske zbirke. Pa ipak, ona nikada više neće u njemu videti umetničko delo koje se presijava.
Okulus je kapija koja vodi u ludilo samo.
Sfinga je ukrstio pogled sa svima prisutnima ponaosob. „U suštini smo ovde završili. Sutra ćemo se
iseliti. Kendra, možeš da se vratiš u svoju sobu. Zahvaljujemo ti na saradnji. Odmori se, ali planiraj da
kreneš s nama u cik zore.“
 SEDMA GLAVA

Sabotaža

D ok se ležaljka ljuljala napred-nazad, Set je zurio u ogolele grane iznad glave koje su se ocrtavale
naspram olovnosivog neba. Satir je, zavaljen u sličnoj visećoj ležaljci s njegove desne strane, tiho
svirao u flautu od trske. Iako je bilo hladno, nije imao košulju. Drugi satir, onaj s crvenijom dlakom i
dužim roščićima, ležao je u ležaljci još dalje. Oko vrata je imao prugasti šal koji je sezao sve do zemlje.
„U pravu si‘‘, priznao je Set. „Ovo je nešto najudobnije u celoj vaseljeni.“
„Zar si sumnjao u nas?“ izvalio je Nevil dok je nameštao vuneni šal. „A nismo ni daleko od dvorišta,
tako da Sten neće moći da se okomi na nas.“
„Nahranili ste me i učinili sve da mi bude zaista prijatno“, kazao je Set. „Pretpostavljam da želite
nešto da me zamolite.“
„Misliš da imamo neki prikriven motiv?“ zinuo je u čudu Nevil. „Šokiran sam i zgranut! Zar stvarno
misliš da ne možemo da pomognemo starom prijatelju da se opusti a da nemamo neki skriveni motiv?“
Dorin je prestao da svira. „Ostali smo bez baterija.“
„Tako sam i mislio“, kazao je Set. „Da li vi uopšte imate predstavu o tome šta je to štednja? Prošli put
dao sam vam brdo baterija.“
Nevil je prekrstio ruke na kosmatim grudima. „Da li si ikada imao televizor na baterije? Makar neki
mali? Baterije se očas posla istroše.“
„Osim toga gledamo televiziju non-stop dok nam ne ponestane baterija“, dodao je Dorin, zbog čega
ga je drugar popreko pogledao.
„To bi mogla biti nova zlatna šansa za tebe“, nagovarao ga je Nevil.
„Morao sam da vratim zlato koje sam prošli put zaradio“, kazao je Set. „Nisu mi dozvolili da ga
zadržim. U pravu su: ne možete da mi poklonite nešto što nije vaše. Krademo od rezervata.“
„Kakva krađa?“ zapenušao je Nevil. „Sete, potraga za blagom nije krađa. Misliš li da trolovi poput
Nera dolaze do svog blaga zvaničnim kanalima? Misliš li da bilo ko ima koristi od bogatstva nagomilanog
u kriptama ili pećinama? Ako novac nije u opticaju, ekonomija stagnira. Mi smo junaci, Sete. Trudimo se
da zlato bude u opticaju za dobrobit globalnog tržišta.“
„I da bismo mogli i dalje da gledamo televiziju“, pojasnio je Dorin.
„Stvarno mislim da ne bi trebalo da nastavimo da uzimamo zlato“, kazao je Set. „Iznošenje blaga iz
Utočišta za bajke liči mi na pljačku muzeja.“
 „A može li nešto drugo umesto zlata?“ predložio je Nevil. „Imamo dosta vina. Sami ga pravimo.
Vrhunsko je, vredi mnogo. Možeš da ga prodaš i zaradiš, a to onda neće biti krađa.“
„Ne nameravam da postanem trgovac vinom“, izjavio je Set. „Nemam ni trinaest godina.“
„A šta kažeš na blago koje nije ničije?“ upitao je Dorin. „Nije ukradeno. Spaseno je.“
Nevil se lupkao po nosu. „Počeo si da razmišljaš, Dorine, to me raduje. Sete, malo smo pecali u jezeru
s katranom tamo gde je živeo Kurisok. Otkada ga se Lena otarasila, njegovo područje postalo je ničija
zemlja.“
„Nije ostavio testament“, našalio se Dorin.
„Pronašli smo neke zanimljive predmete. Gomilali su se godinama u mulju. Neki su bezvredni, a neki
neprocenjivi.“
„Ima li kostiju?“ upitao je Set.
„I kostiju, i oružja, oklopa, tričarija, opreme“, nabrajao je Nevil. „Zanimljive stvari sklanjamo. Još
nismo naišli na zlato, ali lovimo mrežom po mulju samo u dokolici. Ako pristaneš da prihvatiš blago iz
njegovih dubina, provodićemo tamo više vremena.“
„Moram da pitam deku šta misli o tome“, kazao je Set.
„Stena?“ očajno je povikao Nevil. „Otkad ti to Stena moraš da konsultuješ za sve? Zabraniće sve
poslovne transakcije redom! Kao prvo, ne odobrava to što gledamo televiziju!“
„Šta se to dogodilo s tobom, Sete?“ upitao je Dorin. „Kao da nisi pri sebi.“
„Teško je to objasniti“, kazao je Set.
„Dorine, promašio si zanimanje!“ uzviknuo je Nevil. „Trebalo je da postaneš terapeut. Sve vreme nam
je pred očima, ali nismo videli. Dečka nešto muči. Šta je u pitanju, Sete? Šta je oduzelo vetar tvojim
jedrima?“
„Društvo je ubilo Kendru“, nevoljno je kazao.
Oba satira su zaćutala i postala melanholična.
„To se nedavno dogodilo. Ni o čemu drugom ne mogu da razmišljam. Još nismo dokučili šta se
zapravo dogodilo. Moram to da otkrijem.“
„Žao mi je što to čujem, Sete“, nežno je kazao Dorin.
„Ne pominji to pred Verlom“, upozorio ga je Nevil. „Mogao bi da se baci u ponor. Samo o Kendri
priča ovih dana. Jadničak je očaran njome. Stalno ga podsećam na to da je ona Stenova unuka. Uopšte ne
mari što je suviše mlada. Kaže da će da sačeka. Govorim mu da se satiri ne vezuju za jednu devojku. A on
kaže da se ne vezuje. Kaže da ga je zarobila i protiv njegove volje i da će zauvek biti njen zarobljenik.
Tim rečima.“
Set se zakikotao.
„Proći će ga“, kazao je Dorin. „Verl je blesav.”
„Daćemo ti malo vremena“, popustio je Nevil. „O poslu možemo da razgovaramo kada dođeš sebi.“
„Znam koliko vam znače te baterije, momci. Možda bih mogao da odem po njih i da vam ih donesem
bez ikakve...“
Dorin se iznenada uspravio i zaljuljao ležaljku. „Nešto dolazi.“
„Nešto veliko“, potvrdio je Nevil i obujmio šakom uvo. „Brzo se približava. Ali Set je hteo nešto da
nam kaže u vezi s baterijama, zar ne, Sete?“
Set se pridigao na lakat. Sada je i on čuo teški topot iz daljine. „Hugo?“ nagađao je Set.
„Mora da je on“, rekao je Nevil, „ali zašto se približava toliko brzo?“
„Ko zna“, odvratio je Dorin. „Rmpalija se baš čudno ponaša u poslednje vreme.“
Na vidiku se stvarno pojavio Hugo, čovekolika gomila kamena, zemlje i gline. Poslednji put kada ga
je video vile su ga bile uvećale i opremile za boj. Sada je ponovo ličio na sebe, samo što je možda bio
malo viši i deblji.
Hugo je napravio još jedan ogroman skok i stvorio se kod ležaljki, usled čega je sve unaokolo
zadrhtalo. „Hugu... nedostaje... Set“, izjavio je golem glasom koji je podsećao na odronjavanje kamenja.
Set nikada nije čuo golema da ovako jasno izgovara reči.
 „Zdravo, Hugo!“ kazao je Set i ustao iz ležaljke. „I meni je drago što tebe vidim! Baš dobro govoriš!“
Golem je razvukao usta u nepravilni osmeh.
„Sve mi se čini da je naša žurka zvanično prekinuta“, kukao je Nevil.
Hugo se zagledao u Seta.
„Želiš li da se igraš?“ upitao je Set.
„Da“, odvratio je Hugo.
„Znaš li šta je prava zabava?“ tiho je promrmljao Nevil Setu. „Vađenje blaga iz jame s katranom.“
„Nevile, to je baš daleko od dvorišta“, prošaputao je Set.
„Čuvam... Seta“, promumlao je golem.
„Tako je“, kazao je Nevil. „Samo mi je palo na pamet. Ne mogu da se odbranim od raznih ideja.
Samo vi idite.“
„Uskoro ćemo prirediti još jednu žurku u ležaljkama“, obećao je Dorin.
„Svakako, momci“, kazao je Set. „Šta želiš da radimo, Hugo?“ To jednostavno pitanje bilo je neka
vrsta testa. Golem se još nije bio navikao na to da ima sopstvenu volju. Trudio se da nešto smisli bez
sugestija sa strane.
„Dođi“, kazao je Hugo i ispružio ruku.
Set ju je brže-bolje ščepao i Hugo ga je podigao na rame. Set voli satire, ali mu je laknulo kada mu se
ukazala prilika da pobegne od njih. Razgovor je postao suviše ozbiljan čim je skrenuo na Kendru. Bilo
mu je žao što ne može svima koje zna o jednom trošku da saopšti da je njegova sestra mrtva i da mu je
potrebno malo vremena da se s tim izbori na svoj način. Prepričavanje tragedije isuviše je bolno. Možda
će uspeti da zaboravi na gubitak dok se bude zamajavao s Hugom.
Golem se teškim koracima zaputio ka dvorištu i velikom drvetu na suprotnom kraju travnjaka koji je
bilo zeleno iako je zima. Set je prepoznao drvo na kojem se nalazila kućica pre nego što je razbesneo vile,
koje su je srušile zajedno sa njim. Ostaci su davno uklonjeni i na mestu stare kućice sada se nalazila nova.
Ova je veća i čvršća od prethodne i podupire je par masivnih štapova.
„Napraviti“, kazao je Hugo i upro prst u kućicu na drvetu.
„Ti si je sagradio?“ upitao je Set. Kako su te velike šake uspevale da barataju alatkama potrebnim da
se sagradi nešto kao što je kućica na drvetu?
„Set... pogleda“, kazao je Hugo i podigao Seta na drveni ispust ispred vrata s bočne strane kućice.
Set je ušao unutra. Nije bilo mnogo nameštaja, ali je zato soba bila prostrana. Pod je izgleda veoma
čvrst, a zidovi debeli. Na sredini je bila stara gvozdena peć sa dimnjakom koji je prolazio kroz krov.
Pošto golem zbog svoje veličine nije mogao da uđe u kućicu, Set se nije dugo zadržao u njoj. Odmotao je
lestvice od kanapa koje su se nalazile kraj vrata i sišao.
„Hugo, to je najfenomenalnije skrovište ikada napravljeno!“
„Srećan“, rekao je Hugo.
Set je zagrlio stvorenje od zemlje. Jedva je uspeo dopola da ga obujmi rukama oko struka. Golem ga
je potapšao po ramenu.
Set se odvojio od njega. „Jesi li je sam napravio?“
„Hugo... ideja. Sten... pomogne.“
„Hajdemo do kuće. Želim i deki da zahvalim.“
Hugo je podigao Seta i otkaskao do kuće. Spustio ga je u blizini trema. Set je uleteo unutra. „Hugo
baš dobro priča!“ doviknuo je iako nikoga nije video s mesta pored vrata na kojem je zastao. „Pokazao mi
je kućicu na drvetu! Ima li koga?“
Začuo je nekakvo tiho dobovanje. Učinilo mu se da dolazi iz podruma. Zar su svi dole u tamnici?
Kada je otvorio vrata podruma, lupanje je postalo mnogo jače. Neko je udarao u vrata naspram
stepeništa. Začuo je ženski glas koji su prigušivala teška vrata tamnice. „Dejle! Stene! Hej! Rut! Tanu!
Upomoć! Ima li koga? Hej!“
Set se sjurio niz stepenice. „Vanesa?“
„Sete? Idi po deku i baku. Požuri!“
 „Kako si izašla iz Neme kutije?“
„Nemam vremena za objašnjenja. Među vama je špijun. Požuri, što pre ih dovedi ovamo!“
Set se okrenuo i potrčao uz stepenice. U glavi mu se vrtelo. Kako je Vanesa uspela da izađe iz Neme
kutije? Možda je više ne drže u njoj? Da li su ga deka i baka lagali? Da nije ona kontrolisala Kendru? To
bi tek bilo sumanuto, zar ne?
Projurio je kroz kuhinju, stigao do predvorja i potrčao na drugi sprat. „Deko! Bako! Gde ste?“
I dalje nije bilo odgovora.
Protrčao je kroz dekinu i bakinu sobu i otvorio vrata koja su vodila u kupatilo. Na mestu gde bi
trebalo da se nalaze vrata kupatilskog ormana, dočekala su ga vrata od čelika s velikim točkom. Set je
uneo brojeve koje je upamtio prethodnog leta, povukao polugu i teška vrata su se otvorila.
„Ima li koga?“ povikao je Set s podnožja stepeništa koje je vodilo na tajnu stranu tavana.
„Sete“, pozvao ga je deka.
„Vanesa je izašla iz Neme kutije“, obznanio je Set. „Želi da razgovara s vama.“
Začuo je korake. Deka, baka i Tanu pojuriše niz stepenice.
„Šta ste tamo radili?“ upitao je Set.
„Imali smo sastanak“, kazala je baka. „Gde je ona?“
„Kod vrata tamnice“, odvratio je Set. „Lupa na vrata i doziva vas.“ Troje odraslih projurilo je pored
Seta. Baka je držala samostrel. Tanu je zavukao šaku u vrećicu s napicima. „Gde su ostali?“
„Dejl je otišao do štala da obiđe životinje“, obavestio ga je Tanu. „Medoks je sišao u tamnicu da
pomogne Kolteru u potrazi za skrivenom odajom u Dvorani užasa.“
Tanu je svratio do svoje sobe po baterijsku lampu i lisice. Set je u stopu pratio deku i baku dok su
silazili stepenicama u predvorje, a potom u podrum. Tanu ih je sustigao u podnožju stepenica.
Deka je prišao vratima tamnice. „Kako si izašla iz Neme kutije?“ povikao je.
„Otvori vrata, Stene“, odvratila je Vanesa. „Moramo da porazgovaramo.“
„Kako da znam da zatvorenici iz tamnice nisu na tvojoj strani i da se ne spremaju da nas pregaze?“
„Zato što sam te zvala“, odvratila je Vanesa. „Da je ovo bila zamka, oslonila bih se na iznenađenje.“
„Moraćeš više da se potrudiš“, kazao je deka. „Gde je Kolter?“
„U Nemoj kutiji.“
Deka i baka zabrinuto se zgledaše.
„A Medoks?“ upitao je Tanu.
„On je problem“, rekla je Vanesa. „Imam ključ, Stene. Komuniciram s vama na ovaj način u želji da
umanjim šok i izbegnem borbu. Na vašoj sam strani.“
Ključ je začangrljao u bravi i vrata su se otvorila. Vanesa je stajala sama s druge strane. U ruci je
držala baterijsku lampu. Iza nje se protezao mračni hodnik s ćelijama. Bila je neverovatno privlačna iako
je na sebi imala jednu od bakinih kućnih haljina. Duga crna kosa, tamne oči i gladak maslinasti ten.
„Medoks me je oslobodio“, kazala je. „Tražio je da mu pomognem da vas sve savlada i uđe u tajnu
prostoriju iza Dvorane užasa.“
„Molim?“ povikala je baka.
„To zapravo nije Medoks, Stene“, kazala je Vanesa. „Ugrizla sam ga i uspavala. Pođite sa mnom.“
Troje odraslih krenulo je za narkobliksom niz turobni hodnik. Set je išao na začelju. Laknulo mu je
kada mu niko nije zabranio da pođe s njima.
„Ko je ako nije Medoks?“ upitala je baka.
„Boclukovica“, odvratila je Vanesa.
„Boclukovice više ne postoje“, pobunio se Tanu. „Istrebljene su pre nekoliko vekova.“
Vanesa se okrenula da ga pogleda. „Sfinga zna gde ih još ima. Ja sam to znala i pre nego što sam
potvrdu dobila od ovog lažnog Medoksa.“
„Priznao je?“ upitao je deka.
„Pretpostavio je da sam na njegovoj strani“, objasnila je Vanesa. „Pokušao je da me privuče na svoju
stranu.“
 Stigli su do kraja hodnika, koji se na tom mestu račvao levo i desno. Vanesa je skrenula desno.
„Nema kutija je levo“, istakao je deka.
„Medoks je desno“, rekla je Vanesa. „Izvukla sam iz njega koliko sam mogla pre nego što sam ga
onesposobila ispred Dvorane užasa.“
„Da li to znači da je pravi Medoks mrtav?“ upitao je Tanu.
„Bio je živ kada su napravili dvojnika“, rekla je Vanesa. „Od boclukovice možete napraviti nečijeg
dvojnika samo ako je taj neko živ. Ali Medoks je bio u lošem stanju, što se odrazilo i na kopiju.
Boclukovica je potvrdila da je Medoks bio živ poslednji put kada ga je videla.“
„Šta je tačno boclukovica?“ upitao je Set.
„Vrsta magičnog voća koja može da izvuče uzorak živog tkiva i potom izraste u dvojnika dotičnog
organizma“, objasnila je Vanesa. „Dvojnik je gotovo istovetan i ima većinu sećanja.“
Set se namrštio. „To znači da može da se predstavi kao neko drugi, i to prilično uspešno, ali je
istovremeno i nekako drugačiji.“
„Upravo tako“, potvrdila je Vanesa.
„Možda je to objašnjenje za ono što se dogodilo Kendri?“ uzbuđeno je rekao Set. „Možda je i ona
zamenjena nekom boclukovicom!“
Deka je zastao u pola koraka. I ostali su učinili isto. Polako se okrenuo ka Setu s dva prsta na usnama.
Izraz lica mu je bio nedokučiv. „Moguće je“, promrmljao je. „To se i te kako uklapa.“
„Možda je još živa“, uzbuđeno je rekla baka.
Set je prigušeno jeknuo dok je pokušavao da potisne suze nade i olakšanja koje su mu, nezvane,
navrle na oči.
„Šta se dogodilo Kendri?“ upitala je Vanesa.
„Mislili smo da je mrtva“, kazao je deka. „Uhvatili smo je kako pokušava da doturi neke tajne
Društvu. Kada se Voren suočio s njom, ona se otrovala. Pomislili smo da je neko upravljao njenim
umom.“
„U pravu si“, kazala je Vanesa. „To baš liči na boclukovicu. Sfinga neće žuriti da naudi Kendri.
Svestan je da mu može biti od velike koristi. Dođite.“
Nastavili su dalje i zavili za ugao.
„Šta ćemo sad?“ upitao je Set.
„Obavestićemo o ovome Traska“, kazao je deka. „Vanesa, ako je Sfinga poslao boclukovicu da te
oslobodi, zašto si nam to kazala?“
„Sfinga je rešio da me oslobodi tek kada sam mu postala strateški važna“, hladno je odvratila.
„Smatrao je da boclukovica neće moći sama da stigne do skrivene prostorije, pa je Vanesa Santoro
najednom zaslužila da bude spasena. Odavno je trebalo da zaslužim njegovu odanost. Godinama sam bila
jedan od najboljih operativaca, koliko sam samo puta rizikovala život zbog njega, uspešno sam išla iz
jedne misije u drugu. A on me je odbacio onog trenutka kada je pretpostavio da bih mogla da mu
zasmetam. Boclukovica je naučila napamet ceo govor, objasnila mi da je moje utamničenje od samog
početka trebalo da bude samo privremeno, da je to bila taktička nužnost. Sfinga je toliko ponosan da misli
da ću dotrčati cvileći do njega čim mi se ukaže prilika. Čeka ga iznenađenje, međutim. Ne verujem mu
više, a izgubila sam veru i u njegovu misiju. Neću se smiriti dok ga ne sredim.“
Baterijske lampe osvetljavale su nekakvu priliku ispruženu na podu hodnika ispred njih. Svi zajedno
su otrčali do nje i zagledali se u Medoksa.
„Možeš li da ga oživiš?“ upitala je baka.
Vanesa je čučnula nad Medoksom i stala prstima da mu pretražuje glavu. Trgnuo se i viknuo. Ona se
udaljila od njega, a on je seo i zatreptao, jer mu je snop svetla baterijske lampe bio uprt u oči. Skrenuo je
pogled ka Vanesi. Videlo se da je na oprezu.
„Šta je ovo?“ upitao je, trljajući glavu. „Stene, šta se dogodilo?“
„Verujemo da ti nisi Medoks“, kazao je deka.
Medoks se zakikotao u neverici. „Nisam Medoks? Šališ se. Ko sam onda?“
 „Boclukovica“, obavestila ga je baka.
Medoks je pogledao Vanesu. „To vam je ona rekla? Stene, nećeš valjda poverovati lažljivici kao što je
ona? Kolter smatra da bismo s Vanesom mogli da porazgovaramo o onome što se dogodilo Kendri. Da
ispitamo zna li nekog iz Društva ko živi u Monmautu. Mislili smo da zajedno možemo da iziđemo na kraj
s njom, ali je izletela iz Neme kutije poput tornada i savladala nas. To je sve čega se sećam.“
„Monmaut u Ilinoisu, kažeš?“ ponovila je Vanesa. „Tamo su odveli Kendru? Sigurno su je odveli kod
Torine Barker, Stene. Ona je lektobliks i prisno sarađuje s Sfingom.“
„Znaš li gde živi?“ upitala je baka sa žurbom u glasu.
„Nikada nisam videla njenu jazbinu“, odvratila je Vanesa. „Samo znam za nju.“
„Stene, daj mi mobilni“, kazala je baka. „Prijem ovde dole nije nikakav. Idem odmah da pozovem
Traska.“
„Stani malo, verujete njoj?“ nepovezano je izgovorio Medoks. „Mislite da sam nekakvo voće koje
govori?“
Baka je uzela mobilni i zaputila se niz hodnik. Deka je sevao očima u Medoksovom pravcu. „Da,
upravo to mislim. I savetujem ti da otvoriš dušu. Kakve su vesti iz Brazila? Šta se stvarno dogodilo u Rio
Branku?“
Medoks se tiho zakikotao, oborio pogled i zacrveneo se. „Veruješ njoj, a ne meni“, promrmljao je sebi
u bradu. Zatim je podigao glavu. „Stene, znam da si rastrojen zbog Kendre, ali ja ne mogu da ti
pomognem. Ja sam Medoks. Sećaš se one noći u Šri Lanki? Dobio si ful i osvojio onaj ogromni prsten.“
„Idemo da oslobodimo Koltera iz Neme kutije“, kazao je deka. „Ako se njegova priča ne bude
podudarala s tvojom, nateraću te da zažališ što smo uludo potrošili vreme.“
„Ne trudi se“, obrecnula se boclukovica, sevajući očima na Vanesu. „Platićeš ti za ovo', pripretio je,
zagledavši joj se u oči.
„Nikada nisam bila ljubitelj trulog voća“, smireno je prokomentarisala Vanesa.
„Tvoja misija je završena“, izjavio je deka. „Šta možeš da nam kažeš?“
„Ne mnogo“, odvratila je boclukovica.
„Pretraži sećanje“, predložio mu je deka. „Poznato ti je šta sve Tanu može da uradi pomoću napitaka.
Ili bih mogao da te upoznam s utvarom iza tih vrata iza tebe. Jesi li ikada video utvaru, prijatelju?“
„Pogrešno si me razumeo“, odvratila je boclukovica. „Ne znam bogzna šta. Zar misliš da bi rizikovali
da me pošalju ovamo glave pune osetljivih obaveštenja? Znam nešto malo o ovoj misiji i to je sve.
Društvo je saznalo za tajnu prostoriju na kraju Dvorane užasa. Tražili su da se dočepam šifrovanih poruka
Patona Bardžisa o mestima na kojima su skriveni tajni artefakti. Objasnili su mi gde je Vanesa zatočena i
kako funkcioniše Nema kutija. Pretpostavili su da će mi ona pomoći. Nastao sam u glavnoj kući u Rio
Branku, pored kade koja me je prebacila ovamo. Medoksova sećanja na Rio Branko za koja znam
uglavnom se odnose na skrivanje u pećini i manje-više je bilo onako kao što sam vam opisao, sve dok nije
uhvaćen. Drže ga zatočenog. Pristao sam da mi nanesu povrede da bih delovao autentično. To je sve što
znam.“
„To bi moglo biti tačno“, rekla je Vanesa. „Teško da bi rizikovali da boclukovica otkrije šta su
isplanirali.“
Tanu je preokrenuo boclukovicu na stomak i lisicama joj sputao ruke na leđima. Kada se Tanu
udaljio, boclukovica se nije ni pomerila.
„Imaju li artefakt?“ upitao je deka.
„Nemam pojma“, odvratila je boclukovica. „Mada sam im kazao gde je skriven. Medoks je bar to
uspeo da sazna.“
„Šta sad?“ deka je upitao Vanesu.
„Mogli bismo njega da ubacimo u Nemu kutiju, a Koltera da izvadimo odande“, predložila je Vanesa.
„Plašio sam se da ćeš to predložiti“, kazao je deka. „Pošto si većinu nas ugrizla, možeš da nas
kontrolišeš dok spavamo. Sigurni smo od tebe jedino dok si u Nemoj kutiji.“
„Zar nisam zaslužila da mi bar malo verujete?“ upitala je Vanesa.
 „Van svake sumnje“, kazao je deka, „ali možeš nas prevariti zarad neke važnije stvari u budućnosti.
Ne smemo ti dozvoliti da vidiš obaveštenja s druge strane Dvorane užasa.“
„Razumem ja tebe“, kazala je Vanesa. „Šta me briga za nekakvu boclukovicu? Možda sam vam je
izručila da bih stekla vaše poverenje. A da sam htela da vas izdam, onda to sigurno ne bih izvela na ovaj
način. Držala bih se scenarija koji mi je lažni Medoks doneo. To je bila prilika zlata vredna. Kolter je već
bio van igre. Imala sam ključeve tamnice i mogla sam da se oslonim na boclukovicu. Mogla sam da igram
na kartu iznenađenja i sve vas pohvatam. Potom sam mogla bez žurbe da krenem u potragu za željenim
obaveštenjima.“
„U tom slučaju ne bi nam kazala za lektobliksa u Monmautu“, dodao je Set.
„Ne morate da mi ukažete potpuno poverenje“, kazala je Vanesa, podbočivši se. „Ne otkrivajte mi
tajne, ali mi dozvolite da vam pomognem. Znam dosta toga. A i ugrizla sam mnoge u svoje vreme, među
kojima je i nekoliko članova Društva. Dozvolite mi da iskoristim svoje sposobnosti i pomoći ću vam da
povratite Kendru.“
„Ubedljiva si, nema šta“, uzdahnuo je deka. „Šta ti kažeš, Tanu?“
„Rut se to nimalo neće dopasti“, izjavio je Tanu, „ali Vanesa je u pravu. To što nam je izručila
boclukovicu uopšte nije bio mudar potez ako nije na našoj strani. I samo saznanje da Sfinga ima
boclukovice predstavlja neprocenjivo obaveštenje.“
„Sete?“ upitao je deka.
Set je bio toliko polaskan što deku zanima njegovo mišljenje da mu je trebalo nekoliko trenutaka da se
sabere. „Mislim da bi trebalo da gurnemo boclukovicu u Nemu kutiju i pustimo Vanesu da špijunira za
nas.“
Vanesa je izvila obrvu. „Stene?“
„Tanu je u pravu što se tiče Rut“, kazao je deka. „Ona će se usprotiviti svakom ustupku kada si ti u
pitanju. Moraćemo da te držimo ovde dole u nekoj od ćelija, bar u prvo vreme. Potrudićemo se da ti bude
udobno. Vanesa, dobro me slušaj. Ako preuzmeš kontrolu nad bilo kim od nas dok spavamo, smatraću to
nepobitnim dokazom da si u dosluhu s našim neprijateljima, a kazna za to je smrt.“
„Razumela“, odvratila je ravnodušno.
Deka je klimnuo. „Dobro bi nam došla tvoja pomoć. Čim to bude moguće, potraži usnule članove
Društva koji bi mogli da nam pomognu da pronađemo Kendru.“ Deka se sagnuo i pomogao boclukovici
da ustane. „Hajde da oslobodimo Koltera.“
 OSMA GLAVA

Neobični ruksak

U sobi je bilo mračno, ali Kendri to nije smetalo. Nije mogla da zaspi i zurila je u tavanicu. Posmatrala je
napredovanje sićušnog pauka preko bezobličnog belog prostranstva. Pitala se kako li soba izgleda
malom pauku koji naglavačke mili po tavanici. Pošto je znala da pauci imaju mnogo očiju, sada je na novi
način zamišljala kako vide svet.
Čim bi se setila susreta s Okulusom, zavrtelo bi joj se u glavi. Pola dana kasnije shvatila je da to
iskustvo više ne može da ponovi u svojoj glavi. Ono što je videla strahovito ju je dezorijentisalo i znatno
se razlikovalo od načina na koji je oduvek videla stvari i od načina na koji ih sada vidi. Maglovito se
prisećala da je posmatrala svet iz nekoliko milijardi perspektiva.
Šta ako Sfinga ili neko drugi iz Društva ovlada Okulusom? Za njih tada više ne bi bilo tajni. Društvo
bi bilo u stanju da vidi svakoga i sve, i svuda da zaviri.
Stresla se od same pomisli na to. Sutra će krenuti sa Sfingom i njegovom svitom nakaza. Kuda li će je
odvesti? Hoće li joj se tokom putovanja ukazati prilika da pobegne? Da li bi možda mogla da pobegne s
Okulusom? Kakav bi to udarac bio za Društvo!
Vrata njene sobe su se otvorila. Nije čula škljocanje brave, ali je krajičkom oka uočila nekakvo
kretanje. Ukočila se. Pojavila se nečija ruka i spustila nešto na pod.
„Zdravo“, tiho je kazala Kendra, „ko je to?“
Vrata su se zatvorila.
Kendra je prebacila noge preko ivice kreveta i otišla do vrata. Otvorila ih je, provirila, ali u slabo
osvetljenom hodniku nije bilo nikoga. Da li su njena vrata čitave noći otključana? Ili ih je taj nevidljivi
posetilac nečujno otključao?
Na podu kod vrata zatekla ie ruksak od žućkastosmeđe kože, o koji je bio oslonjen list hartije. Kendra
ga je podigla i pročitala ove reči:

Moraš noćas da pobegneš. U ruksaku se nalazi ekstradimenzioni pregradak. Lako ćeš se

smestiti u njemu. Kada uđeš unutra, nećeš osetiti ni ako ruksak bude spljošten, ako ga guraju ili
ispuste. U prednjem džepu naći ćeš boclukovicu. Ubodi sama sebe, sačekaj da se dvojnica
uobliči i potom joj izdaj naređenja. Ostavi je kao svoju zamenu i beži što dalje odavde. Požuri!
 Poruka nije bila potpisana. Kendri je bilo drago što je mogla da je pročita ne paleći svetlo. Nije bilo
potrebe da skreće pažnju na svoju sobu sad kad joj se ukazala prilika da pobegne. Srce joj je ludački
tuklo. Otvorila je vrata, otišla do vrha stepenica i oslušnula. U kući je vladala tišina. Ako nikoga ne
probudi, trebalo bi da obezbedi sebi nekoliko sati prednosti.
Vratila se u sobu da pregleda ruksak. Da nije u pitanju neki trik? Možda se Sfinga samo poigrava s
njom. Ili je beleška prava? Možda je neko stvarno rešio da joj pomogne. Sfinga i Torina više nemaju
potrebe da igraju igre, njihov je zatvorenik. Ne moraju više da budu suptilni. Ako je poruka iskrena,
trebalo bi da požuri.
Kendra je otvorila spoljni džep ruksaka. Gurnula je ruku unutra i nabola se na nešto što ju je podsetilo
na tajanstvenu kutiju iz rekreativnog centra. Umesto da povuče ruku, obuhvatila je prstima voćku i
izvadila je iz džepa.
Boclukovica je bila ljubičasta, suvoparna, hrapava i nepravilnog oblika. Nije nikakav stručnjak, ali joj
je voćka delovala kao prava. I ubod je bio pravi. Ostavila je voćku uza zid blizu prozora i vratila se do
ruksaka.
Zar će stvarno stati unutra? Kendra je otkopčala veliku klapnu koja je prekrivala glavni otvor ruksaka
i pogledala unutra. Umesto da vidi unutrašnjost ruksaka, ugledala je nekakvu prostoriju s prljavim podom
od škriljca i naprslim zidovima od ćerpiča. Duž jednog zida bili su nagomilani izbledeli sanduci i burad.
Gvozdene prečage spuštale su se niz zid pored otvora i omogućavale lak silazak u taj neverovatni prostor.
Kendra je u neverici zurila u tu prostoriju. Izgleda da nema ograničenja kada su u pitanju čuda
stvorena pomoću magije. Pokušala je da pogodi ko joj je dao ovaj neverovatni poklon. Niko joj nije padao
na pamet. Šta bi Sfinga dobio time što joj daje lažnu nadu? Šta ako zaista ima nekog tajnog saveznika?
Kendra je pogledala voćku. Koliko li će trajati preobražaj? Ni pod razno nije želela da druga Kendra
luta unaokolo bez ikakvih uputstava. Proces se za sada sporo odvija. Imaće sasvim dovoljno vremena da
uđe u ruksak i ispita sobu.
Kendra je provukla glavu kroz otvor. Šta li se nalazi u burićima? Možda unutra nade još nešto što će
joj dobro doći? Razvukla je otvor ruksaka, skliznula unutra i počela da se spušta niz lestvice.
Na podu ju je čekala neupaljena svetiljka. Kendra se nije osvrnula na nju... biće joj dovoljan njen
vanredno oštar vid. Prostorija je bila visoka otprilike tri metra, četiri i po široka i šest metara dugačka. Na
tri zida, blizu tavanice, primetila je male otvore. Prišla je namirnicama naslaganim uz jedan zid. Sve je
delovalo oronulo i bilo je prekriveno paučinom. Pojedini predmeti bili su nasumično razbacani između
gomila kontejnera: urolani ćilim, staromodni teniski reket, preparirana glava antilope, tegla klikera,
nekoliko štapova za pecanje, iscepane baštenske rukavice, nekoliko prljavih rolni ukrasnog papira,
oštećena stolica od pruća, nekoliko uramljenih slika, istruleli kalemovi konopaca, neupotrebljene sveće i
oštećena školska tabla.
Teško da bi bilo šta od toga moglo da joj posluži. Kendra je pokušala da otvori sanduk, ali je poklopac
izgleda bio zakucan. Pronašla je nekakve zarđale grabulje i njima odigla poklopac. Unutra je pronašla
bale sivog sukna.
Pokušala je da otvori bure, ali je odustala čim je omirisala sadržaj. Kakva god da se hrana nalazila
unutra, odavno se pokvarila.
Odložila je grabulje i udaljila se. Ovo što je upravo radila podsetilo ju je na preturanje po odavno
napuštenoj garaži. Pretpostavila je da bi u belešci bili pomenuti korisni predmeti da ih je bilo u ruksaku.
Kendra se vratila do lestvica i popela se uz njih. Provukla se kroz otvor ruksaka i vratila u polumračnu
spavaću sobu. Obišla je boclukovicu i otkrila da je narasla do veličine fudbala i da se malo izdužila.
Kendra se presvukla. Potrudila se da odabere neupadljivu odeću u kojoj joj neće biti hladno. Odlučila
se za kombinaciju u kojoj je bila na razgovoru sa Sfingom i jaknu koju je imala na sebi kada su je oteli.
Od ostatka odeće napravila je zavežljaj i ubacila ga u ruksak.
Sela je prekrštenih nogu pored ruksaka i ponovo pročitala belešku. Očigledno je trebalo da naloži
boclukovici dvojnici da kroz nevidljive šipke na prozoru izbaci ruksak, u koji će ona prethodno ući. Kada
se nađe na tlu pokrivenom snegom, izaći će iz ruksaka i pobeći. Kuda da pođe? Pretpostavljala je da bi
mogla da sakrije ruksak ispod kakvog grma i da ostane skrivena u njemu sve do jutra. Da li će uspeti da
pronađe telefon i pozove svoje? To verovatno neće biti lako usred noći u ovom malom gradu.
Hoće li dvojnica uspeti da zavara psa šaptača? Na osnovu Torininih reči stekla je utisak da to
stvorenje identifikuje metu pomoću mirisa, što znači da će pas šaptač biti zadovoljan ako kopija bude
mirisala na nju. Kendrin miris zauvek će ostati u kući. Razume se, može iskrsnuti problem ako pas šaptač
uspe da je nanjuši kada se nađe napolju. Onaj ko je ostavio ruksak smatra da će prevara uspeti. Vredi
rizikovati, jer se ionako nalazi u očajnom položaju.
Kendra se četvoronoške zaletela ka krevetu i oslonila o njega. Boclukovica je veoma sporo rasla.
Uspevala je da uoči promene samo ako bi na nekoliko minuta skrenula pogled, pa ga potom vratila na
voćku.
Da li da pozove Hejdena i Kodija da pobegnu zajedno s njom? Ako je ocinkare, propašće joj jedina
šansa za bekstvo. Prevremeno ostareli muškarci ogorčeni su zbog onoga što im je Torina uradila, ali
izgleda da su se pomirili sa sudbinom. Možda neće biti zainteresovani za bekstvo. Konačno, Torina im je
obezbedila besplatan starački dom, a to drugde ne bi imali.
Ipak, ne može im uskratiti mogućnost da sami odluče, to ne bi bilo fer, zar ne? Možda u potaji žude da
se vrate u normalno društvo. Sigurno bi stali u prostrani ruksak, mada bi se Hejden možda namučio da
siđe niz lestvice. Obojica su bili fini prema njoj. Ne bi bilo u redu tek tako da ih napusti.
Nije morala da im kaže da namerava da pobegne. Mogla je da sačeka s objašnjenjem dok ne pristanu.
Ako ne prihvate njenu ponudu, ne mora da im pomene ni dvojnicu ni ruksak. Neće čak ni znati da je
pobegla, pretpostaviće da se predomislila.
Boclukovica je i dalje sporo rasla. Kendra se pitala u kom će trenutku početi da liči na ljudsko biće.
Za sada je podsećala na veliku ljubičastu tropsku biljku jam. Kendra se oslonila o krevet i zatvorila oči,
ubeđujući samu sebe da neće zadremati. Kako bi mogla da zaspi kada joj predstoji očajničko bekstvo? Ali
nema sumnje da joj je prijalo da zatvori oči! Nije dugo prošlo, a utihla kuća, mračna soba, dan pun
događaja i kasni sat urotili su se protiv nje i ona je utonula u san.
Kendru je probudilo krckanje i praskanje kao kada puca mlado drvo. Boclukovica je i dalje imala
nepravilan oblik, ali je već bila veća od Kendre. Prsti su probili ljubičastu ljusku voćke i pokušavali da je
ogule. Kendra je otpuzala do ogromne voćke i što je tiše mogla pomogla da se otvor proširi.
Ubrzo potom Kendra je sela i nastavila da posmatra svoju identičnu kopiju kako se izvlači iz
vlaknaste ljuske. Dvojnica je čak bila odevena u istovetnu odeću koju je Kendra imala na sebi kada se
ubola!
„Ja sam Kendra“, obavestila je pridošlicu.
„Ne vidim te“, odvratila je dvojnica.
„Ne vidiš u mraku?“
Dvojnica je napravila pauzu pre nego što je odgovorila. „Ne. A trebalo bi. Sećam se da sam videla u
mraku. Sada ne mogu.“
„Izgleda da moje moći nisu prenosive“, promrmljala je Kendra.
„Očigledno nisu“, složila se dvojnica. „Šta treba da radim?“
„Utamničila me je jedna zla dama“, kazala je Kendra. „Treba da me zameniš.“
Dvojnica je malo razmišljala o tome. „Nema problema.“
„Znaš da si voćka“, kazala je Kendra.
„Potpuno sam svesna toga.“
„Gde si rasla?“ upitala je Kendra.
„Daleko odavde. U to vreme nisam mogla jasno da razmišljam. Dopada mi se ovo telo!“ Savila je
prste i duboko udahnula. „Koliko osećaja!“
„Sećaš li se vremena kada si bila voćka?“ pitala se Kendra.
Dvojnica je nabrala čelo. „Neodređeno. Ništa nije bilo ovako oštro ni neposredno kao što je sada. Bila
sam svesna svetlosti, toplote, da rastem, da me majka drvo hrani. A kasnije i da sam odvojena od drveta.
Tanana veza postojala je sve dok se nisam ispilila. Zahvaljujući toj vezi majka drvo nastavila je da me
hrani izdaleka da bih mogla da izrastem u tvoju dvojnicu.“
„Čak si i odevena isto kao ja. Kako je to moguće?“
„Ko zna! Zahvaljujući magiji, pretpostavljam. Isto kao što sam počela da razmišljam kao ti onog
trenutka kada sam te kušala.“
„Uvrnuto“, kazala je Kendra.
„Tražiš od mene samo da te oponašam?“
„Mislim da imam za tebe još nekoliko uputstava.“
„Postojim da bih ih izvršila“, izjavila je dvojnica.
„Prvo, nemoj Sfingi, Torini, niti bilo kom drugom da otkriješ ništa što je važno. Po svaku cenu
sačuvaj tajne koje znaš. Drugo, saznaj sve što možeš o njihovim planovima, a onda pokušaj da pobegneš i
da me izvestiš.“ Saopštila joj je broj dekinog mobilnog. „Sfinga će te ujutro odvesti odavde.“
„Sećam se toga.“
„Drži oči i uši otvorene. Iskoristi svaku priliku da naudiš Društvu zvezde Večernjače.“
„Hoću, slobodno računaj na mene. Hoćeš li pozvati Hejdena i Kodija da ti se pridruže?“
„Šta ti misliš o tome?“
Dvojnica je slegla ramenima. „Izgleda da smatraš da bi trebalo.“
„U pravu si“, kazala je Kendra. „Kada se vratim i uđem u ruksak, proturi ga kroz šipke na prozoru i
baci.“
„Važi.“
„Sledićeš samo moja uputstva, je li tako?“ želela je da bude sigurna. „Ostali bi bili presrećni da te
otkriju i pridobiju na svoju stranu.“
„Slušaću samo tebe. Dobro ću obaviti posao. Ako ti ne zabrljaš, Sfinga nikada neće saznati da sam
uljez.“
„Osim ako ne pokušaju da iskoriste moje moći“, kazala je Kendra. „Moraćeš da smišljaš izgovore.“
„Prepusti to meni.“
„Koliko li je sati?“
„ja ne vidim, zar si zaboravila? Zar ono tamo na stolu nije sat?“
„Oh da“, i Kendra je postala svesna sata. „Još malo pa će pola četiri ujutro. Bolje da požurim.“ Otišla
je do vrata. „Odmah se vraćam.“
Kendra je na prstima otišla do Hejdenove sobe. Vrata nisu bila zaključana. Otvorila ih je, šmugnula
unutra i otišla do podesivog kreveta na kojem je Hejden tiho hrkao. Prodrmala je njegovo koščato rame.
„Hejdene, probudi se“, prosiktala je.
Hejden je odbacio prekrivače i otkotrljao se od nje. Još ga je jednom prodrmala. Hejden se dahćući i
šmrkćući uspravio u krevetu. „Šta je bilo?“ upitao je.
„Ja sam, Kendra.“
„Kendra? Koliko je sati?“ Zurio je u njenom pravcu, ali zapravo nije gledao u nju, što ju je podsetilo
na to da, za razliku od nje, on ne vidi u mraku.
„Kasno je, Hejdene, mislim da mogu da se izvučem odavde. Da li bi pošao sa mnom?“
Nekoliko trenutaka razmišljao je o njenom predlogu. „Ti to ozbiljno misliš?“
„Da. Otkrila sam bezbedan i pouzdan način da pobegnem.“
„Kada?“
„Sada ili nikada.“
Pročistio je grlo. „Bolje da ostanem. Samo bih te usporio.“
„Ne bi me usporio. Nemoj ostati zbog mene.“
Počešao se po nosu. „Nisam očekivao da mi se ukaže ovakva prilika.“ Potapšao se nekoliko puta po
grudima i namrštio. „Kada malo bolje razmislim, bolje da ostanem. Nemam kuda da odem, ne znam šta
bih radio. Izgleda da više neću moći da se žalim što me drže zatočenog.“
„Jesi li siguran?“ proveravala je Kendra.
„Jesam. Želim ti sve najbolje. Da li ti je potrebna moja pomoć?“
 „Samo te molim da ne pričaš o ovome“, kazala je Kendra.
„Ništa ne brini. Srećno!“
„Hvala, Hejdene.“
„Jesi li pitala Kodija?“
„Nisam još.“
Shvatila je da se dvoumi. „U redu, u redu. Čak i da on pode s tobom, bolje je da ja ostanem. To je
moja poslednja reč.“
„Ko zna“, kazala je Kendra, povlačeći se ka vratima, „možda plan propadne. Mada mislim da je
veoma dobar.“
„Koliko sam čuo, ionako bi sutra otišla odavde.“
„Upravo zato moram da se izvučem još noćas.“
„Želim ti sreću.“
„I ja tebi.“
Kendra je izašla, zatvorila vrata i zaputila se ka Kodijevoj sobi. Tiho je otvorila vrata.
„Ko je?“ uznemireno je upitao Kodi.
„Ja sam, Kendra.“
„Kendra?“ ponovio je Kodi, tek nešto tiše.
Kendra ga je nežno opomenula. „Tiše malo. Ne želim da me ukebaju. Moram da te pitam nešto što ne
može da čeka do jutra.“
„Svakako, uđi“, prošaputao je. „Izvini, prepala si me.“
„Znam pouzdan način da odemo odavde. Ja odlazim još noćas. Možeš da pođeš sa mnom ako želiš.
Biće lako.“
Kodi je seo i upalio lampu za čitanje. Zaklonio je oči dok se nisu privikle na svetlost. „Znam da si
zabrinuta što ćeš morati sutra da pođeš sa Sfingom, ali odavde nema šanse da odeš. Ako pokušaš na silu,
ujutro će biti samo još gore.“
„Nisu to puste želje“, bila je uporna Kendra. „Imam pomoć spolja i siguran način da pobegnem
odavde. Mislim, odmah. Nećeš me usporiti i ne bi trebalo da bude suviše teško. Želiš li da pođeš ili ne?“
„Jesi li pitala Hejdena?“
„Odbio je.“
Kodi je uzeo gotovo praznu čašu za vodu sa stočića pored kreveta. Otpio je gutljaj i ponovo je spustio
na sto. „Ako je bekstvo bezbedno kao što kažeš, ne bih imao ništa protiv da odem odavde. Budem li
napolju uspeo da pronađem neko udobno mesto za Hejdena, mogu da se vratim po njega.“
„Poći ćeš sa mnom?“ upitala je Kendra.
„Ako budem smatrao da je način na koji misliš da pobegneš razuman, da, pridružiću ti se.“
„Obuci se i dođi u moju sobu. Požuri i budi tih.“
Kodi je izbacio noge ispod prekrivača. Bile su bele i mršave. „Brzo ću ja“, uveravao ju je.
Kendra je otrčala niz hodnik. Biće mnogo pitanja zbog Kodijevog nestanka. Nije imala boclukovicu
koja bi njega zamenila. Sigurno će ispitivati Hejdena, jer su on i Kodi veoma bliski. Da li bi mogli da
posumnjaju u autentičnost Kendrine dvojnice? Možda, ali ako Kodi želi da pođe s njom, ne dolazi u obzir
da ga ostavi.
Kada se vratila u sobu, Kendra je zatekla svoju dvojnicu kako sedi na krevetu. Ljuska prekomerno
izrasle voćke je nestala. „Šta si uradila s ljuskom?“ upitala je Kendra.
„Pokupila sam je i ubacila u ruksak“, odvratila je dvojnica. „Idu li i starci s tobom?“
„Samo Kodi“, odvratila je Kendra. „Njegov nestanak izazvaće mnoga pitanja. Moraš se praviti luda.“
„Ponosićeš se mnome“, rekla je dvojnica. „Ništa neće posumnjati.“
Kendra je bila uverena da se može pouzdati u svoju dvojnicu. Kao da se uzda u samu sebe. „Hvala!
Sigurna sam da ćeš biti sjajna.“
Kendra je sela na krevet pored dvojnice. Nije joj se dopadalo što toliko mora da čeka Kodija i već je
htela ponovo da ode do njegove sobe kada je tiho ušao. Iz njegove sobe dopirala je slaba svetlost i
osvetljavala ga je. Na sebi je imao tamnozeleni mantil i odgovarajući filcani šešir sa smeđom trakom i
posuvraćenim obodom.
„Izgledaš baš moderno“, primetila je Kendra.
„Torina mi je dala ovu odeću“, kazao je Kodi. „U pravu si što se tiče Hejdena. Svratio sam da
pokušam da ga nagovorim, ali je čvrsto odlučio da ostane. Kako ćemo pobeći?“
„Ući ćemo u ovaj ovde ruksak“, odvratila je Kendra.
„Ruksak“, u neverici je ponovio Kodi. „Izvini, Kendra, ali ne vidim ni prst pred okom.“
Kendra je upalila svetlo.
„Sada vas je dve?“ zinuo je u čudu Kodi.
„Duga priča“, odvratila je Kendra. Podigla je klapnu na ruksaku. „Ovaj ruksak ima magičnu pregradu.
Spusti se niz lestvice. Ja ću se pobrinuti za ostalo.“
„Sada sam stvarno sve video“, promrmljao je starac, zavirujući u ruksak.
Morao je malo da se promigolji i Kendra je morala malo da ga pridrži, ali je Kodi na kraju ipak uspeo
da spusti noge na prečage i počne da silazi. Velikodušna usta ruksaka raširila su se dok je provlačio
ramena kroz otvor. Da je Kodi bio krupan muškarac, teško da bi prošao.
„Samo baci torbu kroz prozor“, Kendra je podsetila svoju dvojnicu. „Javiću ti kada budem spremna.“
„Čekaću tvoj znak“, potvrdila je dvojnica.
„Zdravo“, kazala je Kendra. „I hvala.“
„Postojim da bih izvršavala tvoja naređenja. Hvala tebi na zanimljivoj misiji.“
Kendra je ušla u neosvetljenu prostoriju u ruksaku. Kada je stigla do dna, pogledala je ka dvojnici,
koja je odozgo zurila u nju, i podigla palčeve. „Spremni smo.“
Klapna na ruksaku se spustila. Kendra je čekala. Nije osetila nikakvo kretanje.
„Šta se događa?“ upitao je Kodi. „Ne vidim ni prst pred okom.“
„Baciće ruksak kroz prozor.“
„Kroz prozor? Na trećem smo spratu!“
„Ovde unutra ništa nećemo osetiti.“ Nadala se da će biti tako.
Kendra je čula da neko tamo gore otvara prozor. Trenutak kasnije čula je kako ruksak udara o tle.
Prostorija se nije ni nagnula ni zatresla.
Kendra je izvukla oštećenu stolicu od pruća iz gomile stvari naguranih uza zid. „Sedi“, ponudila je
Kodiju.
Pletena stolica zaškripala je kada je Kodi seo. I pored toga što su mnoge trščice bile slomljene,
nedostajale ili štrčale, činilo se da će stolica izdržati. Kendra je odjurila do prečaga u zidu i popela se do
zatvorenih usta torbe. Kada je stigla do vrha, odgurnula je klapnu.
„Kuda ćeš?“ raspitivao se Kodi.
„Odneću ruksak na neko bezbedno mesto“, kazala je Kendra. „Samo ti mirno sedi.“
„Ti naređuješ.“
Kada je prošla kroz otvor, Kendra se obrela u bočnom dvorištu velike kuće. Prozor spavaće sobe kroz
koji je ispala bio je u mraku. U kući je i dalje vladala tišina. Od psa šaptača nije bilo ni traga ni glasa.
Kendra je zatvorila ruksak, podigla ga i pohitala preko škripavog snega. Srećom, sneg je već prilično
ugažen, tako da neće biti strašno ni ako ostavi tragove. Za svaki slučaj vukla je noge tako da eventualni
otisci budu izobličeni.
Stigla je do trotoara i krenula putem. Okliznula se na led i tresnula, udarivši lakat. Nekoliko trenutaka
ostala je da sedi na tlu, udišući ledeni vazduh dok joj se hladnoća betona uvlačila u odeću, a tek onda je
ustala i nastavila dalje. Upamtila je da su u ovom kraju kuće velike, stare i da su podignute na prostranim
parcelama. Prvo mora što više da odmakne svojim neprijateljima. Prošla je nekoliko ulica u pravcu centra,
bar je mislila da ide ka centru. Tek je bilo prošlo četiri i zaleđene ulice bile su tihe. Kroz oblake na nebu
nije dopirala nikakva svetlost.
Što je dalje odmicala, to su kuće postajale sve manje i zbijenije. Većini bi dobro došlo malo više
pažnje. Neke su bile dosta propale, dvorišta oko njih obrasla u korov, tremovi klimavi, a krovovi ulegli. Iz
obora pored jedne od kuća zalajao je veliki pas, što je Kendru nateralo da ubrza.
Kuća iz koje je pobegla ostala je daleko iza nje. Nastavila je da se osvrće preko ramena jer još nije
mogla da poveruje da je tako lako umakla. Koliko daleko će morati da ode pre nego što negde gurne
ruksak i sakrije se u njemu do jutra?
Kola su zavila za ugao ispred nje. Obasjala ju je svetlost farova. Kendra je znala da će biti mnogo
sumnjivije ako bude pokušala da se sakrije. Ako ostane mirna, kola će najverovatnije proći pored nje i
nastaviti svojim putem. Kola su, međutim, usporavala. Možda je neki dobri Samarićanin samo želeo da
proveri da li je sve u redu s devojčicom koja sama šeta noću? Ili je možda u pitanju neki psihopata koji
mnogo voli devojčice prepuštene same sebi u mraku? Ili je neko iz kuće već primetio da nema Kodija?
Kada su se kola zaustavila blizu nje, Kendra je pokušala da pobegne od njih u dvorište najbliže kuće.
„Kendra“, pozvao ju je prigušeni glas.
Kendra se osvrnula i ugledala crnca kako izlazi iz srebrnog sedana. Naletela je na kapiju i zatresla
celu drvenu ogradu, ali nije znala kako da je otvori. Zgrabila je vrh kapije. Krhotine su joj se zarile u šake,
ali se ona ipak podigla uvis.
Snažne ruke su je uhvatile i otrgle od ograde. Kada je stopalima dodirnula tle, nečija šaka zatvorila joj
je usta. Druga šaka sputala joj je ruke uz telo i čvrsto je držala. „Ja sam prijatelj tvog deke“, prošaputao je
čovek. „Ja sam jedan od vitezova zore.“
Neko je u kući upalio svetlo. Kendra je prilično glasno malopre udarila u kapiju.
„Dođi“, kazao je on i poveo je ka sedanu. „Sada si bezbedna.“
„Kako da znam da ti mogu verovati?“ upitala je Kendra, nevoljno se vukući za njim.
„Ne možeš to da znaš“, odvratio je. „Zovem se Trask. Čitave noći vozikam se unaokolo, kao uostalom
i Voren, Eliza i Dugan. Poznaješ ih, zar ne?“
Otvorio je zadnja vrata i Kendra uđe unutra. Šta drugo da uradi? Stranac je brz i snažan. Ako bi
ponovo pokušala da pobegne, ovog puta još lakše bi je uhvatio. Očajnički je želela da mu veruje. Trask je
seo za volan. Motor nije ni gasio. Ako je suditi po kožnim sedištima i modernoj instrument-tabli, sedan je
veoma skup.
„Kako si me pronašao?“ upitala je Kendra.
Trask je krenuo i počeo da ubrzava. Kendra je primetila muškarca kako čkilji kroz osvetljeni prozor
kuće. Proređena kosa bila mu je zamršena i štrčala na sve strane. „Stenu Sorensonu dojavljeno je da noćas
možda lutaš ulicama Monmauta. Obaveštenje je bilo tačno.“
„Neko mi je pomogao da pobegnem.“
Klimnuo je glavom. „Uklapa se.“
„Tražio si me?“ upitala je Kendra.
„Ja sam detektiv. Pozvan sam bio da istražim tvoje ubistvo. Tek smo danas posumnjali da bi mogla
biti živa.“
„Gde ćeš me odvesti?“
Izvadio je sladak telefon. „Naći ćemo se s Vorenom i ostalima, a potom te vodimo pravo u Utočište za
bajke.“
 DEVETA GLAVA

Dvorana užasa

K reni, zatutnjao je Hugo povlačeći se od krkljanca.

Set i Dugan krenuli su svojim maršrutama, upirući se da ostanu na nogama u sve dubljem snegu.
Nevil je dobro čuvao Dorina i ostao je uz njega kada je ovaj presekao ulevo. Verl se poput senke zalepio
za Seta i nije ga puštao. Međutim, kada je Set napravio fintu, Verl je naseo i Set je nastavio dalje.
Hugo je bio najbolji kvoterbek svih vremena. Propisano zadržavanje lopte od šest sekundi za njega je
bilo svetinja i uspešno je obuzdavao potrebu da pojuri. Za njega nije postojalo ograničenje koliko daleko
može da baci loptu, njegovi pasovi uvek su bili krajnje precizni i nikoga nije favorizovao.
Set je pogledao iza sebe uvis. Zaslepljujući kovitlaci snega preplavili su vazduh i ometali mu vid. I
dalje je trčao. Verl ga je sledio sa dva koraka zaostatka. Set više nije mogao da vidi ni Huga ni satire.
Koliko daleko je otrčao? Četrdeset pet metara? Možda pedeset.
Među uskovitlanim pahuljama pojavilo se nekakvo tamno obličje koje je siktalo kroz vazduh. Set je
ispružio ruke. Iako ga je lopta udarila dok je bio u pokretu, imao je utisak da pokušava da uhvati meteor.
Samo je Hugo mogao da baci loptu tako daleko i gotovo pravolinijski!
Set je izgubio oslonac i pao u sneg, ali loptu nije ispustio. Stezao ju je na grudima. Nekoliko trenutaka
ostao je da leži u brazdi koju je napravio u snegu. Na vratu je osetio ledeno peckanje. Oklevao je da
ustane jer je znao da mu se sneg zavukao u kragnu i da će mu skliznuti niz leđa čim se pomeri.
„Šta se dogodilo?“ povikao je Nevil.
„Uhvatio ju je“, odvratio je Verl. „Tačdaun.“
„Opet?“ žalosno je upitao Nevil. „Sledećeg puta ja čuvam Seta.“
„Samo izvoli“, uzbuđeno je pristao Dorin. „Baš bih voleo da me Verl pokriva.“
„Utakmica je nameštena!“ pobunio se Nevil.
Verl je uklonio sneg sa Setovog vrata i pomogao mu da ustane. Dobroćudni satir imao je kudrave bele
noge sa smeđim mrljama, zdepaste roščiće i lice malo detinjastije od Nevilovog i Dorinovog. Bio je u
debeloj smeđoj rolki, dok su druga dvojica bili nagi do pojasa.
„Hvala“, kazao je Set.
„Ne mogu da verujem da je nisi ispustio“, kazao je Verl, jer je on ispustio nekoliko sličnih paseva.
„Ni ja“, priznao je Set. „Hugo snažno baca.“
 „Sada bi trebalo da gubitnici napuste teren“, uzdahnuo je Verl i otkaskao da se pripremi za naredno
izbacivanje lopte.
„Sete!“ pozvala ga je baka s trema. „Na prilaznom putu su neka kola.“
„Kendra!“ uzviknuo je i ispustio fudbal. „Moram da idem, momci.“
Verl se istog časa vratio prešao šakama preko gotovo mokre rolke. „Kako izgledam?“ nervozno je
upitao.
„Kao princ“, kazao je Set. „Nemoj zaboraviti, ako nemaš petlje, ništa od slave.“ Obavestio je Verla da
će Kendra danas stići i pothranjivao njegove nade da bi mogao da je osvoji. Otkad je saznao da su
pronašli njegovu sestru, Set je ponovo bio onaj stari.
„Ne znam“, cvileo je Verl, osmatrajući šumu. „Nevil i Dorin upozorili su me da je Kendra suviše
mlada. Kazali su mi da će me Sten živog odrati bude li saznao koliko se divim njegovoj unuci.“
„Samo budi džentlmen“, kazao je Set. „Toliko si čekao na ovaj trenutak.“
„Radije bih to uradio na svoj način“, vrdao je Verl, povlačeći se. „Možda u balonu. Na izletničkom
ručku. Ili s cilindrom na glavi.“
„Kako god želiš“, odvratio je Set i potrčao ka tremu. Ubedio je deku da dozvoli satirima da udu u
dvorište kako bi mogao da igra s njima ragbi na snegu. Bilo mu je potrebno nešto što će mu zaokupiti
misli dok ne stigne njegova sestra. Snežna oluja odložila je njen dolazak za više od jednog sata.
„Jesi li ti to pravio otiske u snegu?“ upitala je baka.
Kada je stigao do natkrivenog trema, Set je počeo da maše rukama i lupa nogama, otresajući sneg sa
sebe. „Verl me je čuvao, tako da sam često dobijao loptu“, kazao je Set. „Verl i nije neki čuvar, ali zato
Nevil snažno baca. Dva puta sam se preturio hvatajući njegove lopte.“
„Ne bi trebalo da divljaš sa satirima“, prekorila ga je baka.
„Sneg ublažava padove, a jakna mu dođe kao jastuče za sve delove tela“, uveravao ju je Set. „Dorin i
ja smo vodili sa 49:35.“
Baka mu je pomogla da se očisti. Kada je ušao u kuću, Set je izuo čizme i skinuo jaknu. Čuo je kako
se ulazna vrata otvaraju i pohitao u predvorje.
Kendra i Voren upravo su ulazili u kuću. Preko Kendrinog obraza protezala se crvena pruga dokaz da
je dremala u kolima. Set je potrčao ka njoj suznih očiju i snažno je zagrlio.
„Auu“, kazala je Kendra, pa je i ona njega zagrlila. Iznenadio ju je ovaj izliv nežnosti.
„Tako mi je drago što si dobro“, kazao je Set, pokušavajući treptanjem da odagna izdajničke suze.
„Sahranili smo te.“
„Čula sam. Čudan je to osećaj kad znaš da postoji nadgrobna ploča s tvojim imenom.“
„Da je moja, držao bih je u sobi“, izjavio je Set. „Možda bih od nje napravio uzglavlje. Možeš li da je
zamisliš? 'Ovde leži Set Sorenson.'„
„Čujem da imate boclukovicu Medoksovog dvojnika“, kazala je Kendra i promenila temu.
„Aha, prestao je da govori kada smo ga raskrinkali. Vanesa kaže da će vrlo brzo umreti ako ga
izvadimo iz Neme kutije. Njegova vrsta ne traje dugo.“
„Kako je to čudno, Vanesa više nije u Nemoj kutiji!“
„Pomogla nam je da te pronađemo“, rekao je Set. „Iskoristila je svoje moći i saznala da će ti noćas
neko pomoći da pobegneš. Zbog toga su svi patrolirali ulicama čitave noći.“
„Stani malo“, kazala je Kendra. „Vanesa im je dojavila da ću pobeći? Od koga je to saznala?“
„Neće da kaže. Otkrila je samo to da je osoba koja joj je doturila dotično obaveštenje u potaji na našoj
strani i da niko ne sme da sazna ko je ona. Znamo da je otputovala do tog spavača i došla do obaveštenja,
i to je sve. Sigurno je u pitanju neko ko je znao da ćeš dobiti taj ruksak.“
„Trask me je pronašao. Prestravila sam se jer nisam znala ko je. Voren je kazao da nisu tačno znali
gde me drže.“
„Vanesa je tvrdila da ne zna tačnu adresu“, objasnio je Set. „Znala je da Torina živi u Monmautu i
saznala je da će ti izdajnik pomoći da pobegneš. Nije htela da nam kaže od koga je to saznala. Mogu li da
pogledam taj tvoj ruksak?“
 „Šta znaš o njemu?“
„Mnogo toga. Celo jutro smo pričali samo o tome!“
Kendra je skinula ruksak s leđa.
„I ti i taj starac uspeli ste da se smestite unutra?“ upitao je Set.
„Kodi zapravo ima trideset dve godine, a izgleda kao da mu je najmanje sedamdeset. Torina je
iscedila svu mladost iz njega. Ona je lektobliks. Mislim da Kodi želi da joj se osveti. Ostao je s Traskom.“
Podigla je glavnu klapnu na ruksaku i Set je zavirio unutra.
„Strava! Kako to da se uvek tebi dešavaju najneverovatnije stvari? Ovo je najbolji mogući pribor za
hitne slučajeve!“
„Iznenađen sam što se neko odrekao jedne tako vredne stvari“, primetio je Kolter, prišavši im s leda.
„Umetnost stvaranja ekstradimenzionog prostora je izgubljena. Taj ruksak je retka i izuzetno vredna stvar.
Neko se baš potrudio da te oslobodi.“
„Zdravo, Koltere“, kazala je Kendra.
Zagrlio ju je. „Moraćemo da ispitamo sadržaj, za svaki slučaj, možda je tvoj nepoznati dobrotvor
želeo da prokrijumčari neželjene goste u Utočište za bajke. Ne znaš ko ti ga je dao, je li tako beše?“
„Nemam pojma.“
Baka, deka, Dejl i Tanu ostali su po strani dok je Kendra pričala sa Setom, ali sada su se okupili oko
nje i poželeli joj dobrodošlicu. Svima je laknulo što se bezbedno vratila. Set se povukao. Čekao je da
poplava lepih želja splasne.
Baka je odgurala Kendru u kuhinju i ponudila joj razna jela. Kendra je poželela samo toplu čokoladu,
pa je Dejl stavio šerpu s mlekom na peć.
„Šta ćemo s Vanesom?“ upitala je Kendra kada je sela za sto.
„Bolje da ne načinjemo tu temu“, obrecnula se baka. „Ubeđena sam da nam je pomogla iz nekih
svojih razloga. Toj ženi se ne može verovati. Lagala nas je i izdala i uopšte mi nije jasno zašto joj je Sten
dao i toliku slobodu. Trebalo bi smesta da se vrati u Nemu kutiju.“
„Zaštitila nas je od uljeza, a to joj uopšte nije išlo u prilog“, deka je podsetio ženu. „I pomogla nam je
da vratimo Kendru. Možda ćemo moći da je iskoristimo, samo moramo da budemo veoma obazrivi.“
„Od početka nam nešto taji“, kazala je baka. „Ko zna s kim je razgovarala dok je bila u tom svom
transu i šta je sve otkrila. Samo napred, Stene, nastavi da je koristiš. Dečaci vole da se igraju vatrom. Ali
nemojte da mi dođete plačući kada se opečete. Videćemo ko će koga na kraju da iskoristi.“
„Vanesa ima i te kako razloga da mrzi Sfingu“, primetio je Voren.
„To joj baš zgodno dođe“, odvratila je baka.
„Saznala sam nešto veoma važno“, objavila je Kendra, zureći u šake. „Nisam o tome htela da pričam
pred
Traskom, Duganom ili Elizom, niti da pominjem preko telefona.“
„Zatajila si to i od mene?“ upitao je Voren. „Vožnja je bila duga i tako dosadna.“
„Smatrala sam da treba da sačekam dok se svi ne okupimo u Utočištu za bajke“, izvinila se Kendra.
„Videla sam se sa Sfingom. U njegovom posedu je artefakt iz Brazila. Nazivaju ga Okulus.“
Deka se žacnuo. „Toga sam se i plašio. Čim sam shvatio da je među nama boclukovica Medoksov
dvojnik, počeo sam da podozrevam da se Društvo dočepalo artefakta.“
„Jesu li naučili da ga koriste?“ bojažljivo je upitao Kolter.
„Ne bih rekla“, odvratila je Kendra. „Naterali su me da ga isprobam.“
Deka je udario pesnicom po radnoj površini i pocrveneo. „Okulus je najopasniji od svih artefakata“,
zarežao je on. „Kako to misliš, naterali su te?“
„Primorali su me da položim šaku na njega“, odvratila je Kendra. „U početku sam mogla da gledam u
svim pravcima, kao da imam dodatne oči. Zatim sam imala osećaj da se moje oči nalaze u celoj prostoriji
i da mi istovremeno pokazuju na desetine perspektiva. Posle toga su moje oči bile svuda po celoj kući, pa
po celom gradu, a na kraju i po celom svetu.“
„Šta si videla?“ znatiželjno je upitao Set.
 „Sve i ništa“, odvratila je Kendra kao da neko pohodi njen um. „Bilo je to previše za mene. Ni na šta
nisam mogla da se usredsredim. Zaboravila sam i ko sam i gde se nalazim.“
„Kako se to završilo?“ upitala je baka.
„Nisam mogla dovoljno jasno da razmišljam da bih podigla šaku s kristala“, objasnila je Kendra.
„Zavirila sam u mesto na kojem živi vilinska kraljica i uspela da se usredsredim na nju. Naredila mi je da
sklonim šaku s Okulusa. Pobegla sam zahvaljujući njenoj pomoći.“
„Mogla si da izgubiš razum“, pušio se od besa deka.
„Ne bih rekla da je bilo ko od njih uspeo do sada da ovlada njime“, kazala je Kendra. „Da jesu, mi
više ne bismo imali ni jednu jedinu tajnu. Sfinga je izgleda veoma odlučan.“
„Da li to znači da moramo da uđemo u odaju iza Dvorane užasa?“ upitao je Tanu.
„Bez odlaganja“, kazao je deka. „Društvo je u sve većoj prednosti. Moramo delati pod pretpostavkom
da će uskoro moći sve da vide. Moramo da saznamo sve što možemo ne bismo li anulirali tu prednost.“
„Zar ne bismo mogli nekako da iskoristimo Hronometar?“ upitao je Set. „Zar nam ne bi dobro došlo
da malo putujemo kroz vreme?“
„Proučavao sam dotični uređaj“, raportirao je Kolter. „Ostvario sam izvestan napredak, mada je
Hronometar veoma složen i opasan.“
„O njemu ne znamo mnogo“, dodala je baka. „Nemamo nikakvo uputstvo.“
„Kod njih je artefakt koji isceljuje svaku ranu i još jedan koji im omogućava da sve vide“, kazao je
Set. „Pomoću Okulusa će pronaći ostale. Znamo šta Hronometar može. A šta mogu preostala dva
artefakta?“
„Jedan obezbeđuje moć nad prostorom“, odgovorio mu je Kolter. „A drugi daje besmrtnost.“
„Ako se domognu svih pet, moći će da otvore zatvor s demonima“, kazala je Kendra.
„Zzyzx“, dahtavo je izgovorio Set.
„A to bi bio kraj sveta“, dodao je deka. „Društvo zvezde Večernjače na taj način uspešno bi okončalo
misiju koju je samo sebi nametnulo i nastupila bi noć.“
Baka je sipala toplo mleko u šolju, dodala čokoladu u prahu i promešala. Šolju je spustila pred
Kendru.
„Hvala“, kazala je Kendra. „Voren je pomenuo da ste doneli ovamo Dnevnik tajni“
„Na tavanu je“, obavestio ju je Set. „Na našoj strani tavana.“
„U njemu se nalazi lozinka za otvaranje tajne sobe“, rekla je Kendra. „Biće mi potrebna sveća od
voska umita.“
„Dopunio sam zalihe“, kazao je deka. „Imamo ih dovoljno.“
Kendra je otpila gutljaj čokolade. „Možemo to odmah da obavimo.“
„Trebalo bi prvo da se odmoriš“, navaljivala je baka.
Kendra je odmahnula glavom. „Spavala sam u kolima. Sumnjam da se rđavi momci odmaraju.“

Sumorni hodnik u tamnici protezao se i levo i desno. S obe strane nizale su se ćelije, ali nijedna se nije
mogla meriti s vratima pred kojima se Set našao. Bila su napravljena od krvavocrvenog drveta i okovana
crnim gvožđem. Kolter je stajao s jedne strane, a deka i Kendra s druge. Posle podužeg moljakanja, Set je
iskamčio da ga povedu sa sobom.
Kolter je držao upaljenu baklju. Deka je nosio ključ i ogledalo. Kendra je uz grudi stezala Dnevnik
tajni. Set je imao baterijsku lampu.
„Držite se podalje od vrata u hodniku“, podsetio ih je deka. „Na svakim vratima nalazi se špijunka.
Nemoj da mi neko slučajno proviri unutra! Verujte mi da ne želite da se zagledate u oči fantoma. Da niste
dodirnuli nijedna vrata! Ko prekrši ovo pravilo biće istog časa izbačen iz Dvorane užasa i nikada više
neće smeti tamo da se vrati.“ Dok je to govorio, gledao je u Seta. Kolter i Kendra takođe su gledali u
njega.
 „Šta je bilo?“ upitao je Set.
„Stalno tražiš priliku da se dokažeš“, kazao je deka. „Nemoj da uprskaš.“
„Nećeš ni znati da sam ovde“, obećao je Set.
„Mnoga od ovih stvorenja zrače strah i ostala uznemirujuća osećanja“, upozorio ih je Kolter. „Ona se
nalaze u specijalnim ćelijama koja ublažuju dotične efekte. Slobodno kažite ako ta osećanja postanu
prejaka. Kendra, vodi računa da te ne obuzmu depresija, očajanje ili strah. Sete, baš me zanima kako će
tamo unutra da se pokaže tvoja imunost na magični strah.“
Deka je uvukao ključ u vrata. Prislonio je dlan na crveno drvo i promrmljao nekoliko nerazumljivih
reči dok je okretao ključ. Vrata su se otvorila prema unutra.
Kolter je prvi ušao u mračni hodnik i svojom bakljom upalio one na zidu. Treperava svetlost baklji
preteći je osvetljavala kamene zidove i pod. Set je ušao posle deke i odmah primetio da je vazduh vidno
hladniji nego u ostalom delu tamnice. Bio je čak toliko hladan da je video svoj dah.
Hodnik nije bio dugačak... baklja na suprotnom zidu već je bila upaljena. S obe strane hodnika bilo je
po osam vrata, sva su bila od izdržljivog čelika i na njima su bili uklesani arhaični simboli i piktogrami.
Sva su imala ključaonice i na svima su bile zatvorene špijunke.
„U pravu si“, kazala je Kendra prigušenim glasom. „Ovo je pogano mesto.“
„Možeš da osetiš tamu“, prošaputao je Kolter. „Je li sve u redu, Sete?“
„Samo mi je malo hladno.“ Osim što su teška vrata koja su se kupala u svetlosti baklji izazivala u
čoveku jezu i osim uznemirujućih nagađanja o tome ko bi se mogao nalaziti iza njih, nije osećao ništa
zlokobno.
Deka ih je poveo ka kraju hodnika. Kolter se držao začelja. Kada je prošao pored drugih vrata, Set je
začuo tiho, paučinasto šaputanje. Osvrnuo se ka Kolteru. „Čuješ li?“
„Tišina zna da se poigra s našim ušima“, odvratio je Kolter.
„Nije to. Zar ne čuješ glasove koji nešto nerazumljivo šapuću?“
Kolter je zastao. „Čujem samo pucketanje baklje. Ovde je tiho kao u grobnici. Da li ti to mene zezaš?
Zaostali smo.“
Ubrzali su i sustigli Kendru. Set se usredsredio na blebetavo šaputanje. Kada je to učinio, počeo je da
razaznaje poneku reč.
„Sam... žedan... bol... glad... agonija... milost... žeđ.“
Nije bilo lako razabrati reči jer su se mnogi glasovi preklapali. Kada mu je koncentracija popustila,
zvuci su se ponovo pretvorili u nerazumljive besmislice.
Set se okrenuo da pogleda Koltera, ali mu je ovaj samo mahnuo da nastavi dalje. Zašto on ne može da
čuje glasove? To sablasno blebetanje nije samo u Setovoj glavi. Čuo je zbrkani šapat razgovetno kao i bat
svojih koraka.
Ubrzo su stigli do poslednjih vrata na kraju hodnika. Zid ispred njih bio je podignut od kamenih
blokova na kojima je mogao da vidi samo tri držača s bakljama. Drugog dokaza da tu postoje vrata nije
bilo. Bar ga Set nije video.
Kendra je otvorila Dnevnik tajni, a deka je upalio sveću od voska umita. Kolter je virio preko njenog
ramena.
„Piše da treba da upalimo baklje s leve i desne strane. Zatim da položimo jednu ruku na središnji zidni
svećnjak, a drugu na kameni blok sa srebrnom niti.“
Kolter je prineo baklju sasvim blizu zida i s dekom stao da ispituje kamene blokove.
„Čuješ li glasove koji šapuću?“ Set je upitao Kendru.
Udarila ga je pesnicom u rame. „Prestani. Možda ti ne osećaš strah, ali ja sam na ivici živaca.“
„Ne šalim se“, rekao je Set.
„Nemoj.“
Set se odvojio od nje. Šapat je bio jasniji nego ikad. Počeo je da razabire rečenice. „Čujem te“,
prošaputao je Set najtiše što je mogao, tek nešto glasnije nego da samo usnama oblikuje reči.
Isprepleteno šaputanje namah je prestalo. Seta je podišla jeza od koje su mu se nakostrešile dlake na
vratu. To nije reakcija na magični strah. Osetio je jezu jer je bio siguran da su glasovi utihnuli zbog onoga
što je rekao. Tokom te preteće tišine, Set je bio siguran da su sva bića u Dvorani užasa svesna njegovog
prisustva.
„Pomozi mi, Veliki, molim te, pomozi mi“, prosiktao je jedan jedini glas, prekinuvši tišinu.
Svilenkasti šapat dopirao je iz ćelije s njegove leve strane.
Set je stisnuo zube. Deka i Kolter raspravljali su o tome na kojem su od tri kamena bloka srebrni
tragovi najizrazitiji. Kendra je stajala 'pognute glave i zatvorenih očiju. Izgleda da niko osim njega nije
čuo taj gmizavi glas.
„Ko si ti?“ prošaputao je Set.
„Oslobodi me i služiću ti vo vjeki vjekov“, zakleo se glas.
Set je zurio u vrata. Želeo je da vidi ko mu se to obraća. Ali deka će ga živog odrati ako proviri.
„Da, da, pogledaj me, budi milostiv prema meni, poštedi me, Mudri, i biću tvoj sluga pokorni.“
Deka je jednu šaku položio na kameni blok, a drugu na zidni svećnjak. Kendra je stajala pored njega i
govorila mu šta treba da kaže.
Sablasni glas je postao jači. „Pogledaj me, Moćni, sažali se na mene, razgovaraj sa mnom, odgovori
mi.“
„Sete!“ pozvao ga je Kolter, prišavši mu s bakljom u ruci i pucajući prstima. „Šta te privlači tim
vratima?“
Set je odvojio pogled od gvozdenih vrata. „Čujem glas.“
Deka se okrenuo od zida. „Glas? Zlikovac iz te ćelije ne govori.“
„Ja ga čujem“, kazao je Set. „Traži da ga oslobodim. Kaže da će mi služiti.“
„Govori da čuje glasove otkad smo ušli“, primetio je Kolter. „Nisam ga ozbiljno shvatio“
„Zaista si čuo glasove?“ upitala je Kendra.
Glas iz ćelije nastavio je da ga preklinje. „Pomozi mi, Veliki, oslobodi me.“
„Vi stvarno ništa ne čujete?“ proveravao je Set.
„Nisam siguran šta to znači“, rekao je deka, pomno proučavajući Seta, „ali mislim da bi smesta
trebalo da odeš odavde.“
Set je klimnuo glavom. „Mislim da si u pravu.“
Deka je trepnuo. Uputio je Kolteru zabrinut pogled. „Odvedi ga gore.“
„U redu.“ Kolter je uhvatio Seta za lakat i poveo ga nazad ka krvavocrvenim vratima.
„Čekaću“, obećao je glas iz ćelije. „Molim te.“
Set je šakama pokrio uši dok je izlazio jer su i iz ostalih ćelija počeli da dopiru slabi preklinjući
glasovi. Pevušio je ne bi li se odbranio od njih sve dok se nije vratio u obični deo tamnice.
Dok su išli ka stepenicama koje su vodile u kuhinju, Set je spustio ruke sa ušiju. „Šta se to tamo
dešavalo? Šta je to sa mnom?“
Kolter je odmahnuo glavom. „Stalno mi se vraća kako si ti jedini mogao da nas vidiš dok smo bili
senke u vreme kada je pošast harala Utočištem za bajke.“
„Graulas je kazao da je to zato što sam izvukao klin iz povratnika. Mislio sam da više neću vidati
senovita stvorenja pošto je klin uništen i pošast suzbijena.“
Kolter je zastao. Baklja mu je nekako čudno osvetljavala lice. „Ma kako da glasi objašnjenje tvog
stanja, da sam na tvom mestu, držao bih se podalje od senovitih stvorenja.“
„To ima smisla“, kazao je Set trudeći se da mu glas ne zadrhti.

Kendra je stajala pored deke i zurila u vrata kroz koja su Kolter i Set izašli. Bila je veoma zabrinuta za
brata, mada nije bila načisto u kojoj meri je ono što se dešava sa Setom bila posledica mračnih osećanja
izazvanih atmosferom u dvorani.
„Jesi li ikada čuo za tako nešto?“ konačno je upitala Kendra.
 Deka se zagledao u nju. Izraz njegovog lica jasno joj je kazao da je na trenutak zaboravio da je ona tu.
„Ne, nisam siguran šta to znači. Samo znam da mi se ne dopada. Ti ništa nisi čula, je li tako beše?“
„Ni reč“, odvratila je Kendra, „ali sam zato bila i uplašena, i tužna, i usamljena. Sve vreme sam
morala da podsećam samu sebe na to da su ova osećanja lažna.“
„Najbolje bi bilo da nađemo obaveštenje koje nam je potrebno i da se izgubimo odavde.“ Deka je
spustio jednu ruku na zidni držač, a drugu na kameni blok za koji je zaključio da sadrži najjasniju srebrnu
žilu. „Šta treba da kažem?“
Kendra je pročitala iz dnevnika. „Niko ne zaslužuje ove tajne.“
Deka je svečano ponovio te reći.
Čitav središnji deo zida raspršio se u oblaku prašine.
„Vidi ti to“, promrmljao je deka.
„Oni koji su došli pre mene bili su mudriji od mene“, pročitala je Kendra i zakašljala se.
Deka je svečano ponovio i ove reči.
„Taj drugi deo onesposobljava zamke“, objasnila je Kendra i zatvorila dnevnik.
Deka je skinuo baklju sa zida i krenuo prvi kroz maglu od prašine. Kendra je šakom prekrila nos i usta
i krenula za njim. Takođe je čkiljila da joj grube čestice ne bi ušle u oči.
Posle četiri, pet metara iznenada su izašli iz oblaka prašine. Pred njima se prostirala dvorana, a levo i
desno od njih nalazio se poslednji par gvozdenih vrata. Kendra se trudila da ne zamišlja šta bi sve moglo
da se krije u tim tajnim ćelijama.
Deka je prvi krenuo niz hodnik. Na njegovom kraju nalazila su se dvadeset četiri stepenika, niz koja je
sišao. U podnožju stepenica prošli su kroz luk i obreli se u prostranoj sobi. Gladak pod, zidovi i tavanica
bili su od belog mermera prošaranog sivim vijugama. Na sredini prostorije nalazila se kamena fontana.
Voda nije tekla, ali je bazen bio pun. Duž zida protezali su se razni predmeti: oklopi, uspravljeni
sarkofazi, ukrašene skulpture od žada, groteskne maske, krcate police, živopisne marionete, kipovi iz
različitih kultura, arhaične mape, oslikane lepeze, uokvireni svici, starinske životinje sa vrtuljaka,
ukrašene urne, buketi staklenog cveća, lobanja triceratopa i težak zlatni gong.
„Mnogi od ovih predmeta bili bi neprocenjivi muzejski primerci“, primetio je deka prelazeći
pogledom po sobi s bakljom iznad glave.
„Da li )e Paton sve to doneo ovamo?“ pitala se Kendra.
„On i oni pre njega“, rekao je deka. „Najviše me zanimaju knjige.“ Prišao je najbližoj polici. „Puno
knjiga na nemačkom i latinskom. Nijedna na engleskom. Neke jezike uopšte ne prepoznajem. Neki od
njih su možda vilinski.“
„Ne prepoznajem ni jednu jedinu reč“, rekla je Kendra.
Deka se okrenuo i osmotrio prostoriju. „Patonova poruka nalazi se na tavanici?“
„Moraču da upotrebim ogledalo da bih je pročitala.“
Čuli su korake na stepenicama ispred odaje, a onda se pojavio Kolter s bakljom i Setovom
baterijskom lampom. „Vidi ti ovo“, promrmljao je, šarajući snopom svetlosti po prostoriji.
„Tražimo poruku na tavanici“, obavestila ga je Kendra. „Verovatno na vilinskom jeziku, ispisanu
unatraške.“
„Potraži složene skupove simbola“, uputio ju je deka.
Njih troje su se razdvojili. Bazali su po prostoriji, ne skidajući pogled sa tavanice. Kendra je držala
baterijsku lampu, a ostali baklje. Gledajući uvis, saplela se o ivicu fontane i umalo da upadne u staklastu
vodu. Nastavila je mnogo opreznije.
Nekoliko delova tavanice ukrašavale su neobične oznake. Svaki put kada bi neko od njih pronašao
kakav sumnjivi skup šara, Kendra bi stala ispod oznaka i podmetnula ogledalo da ih sagleda iz raznih
uglova. Posle nekoliko razočaravajućih pokušaja, Kolter je uočio izrazito složen skup simbola iznad
gonga. Kada je Kendra osmotrila te simbole u ogledalu, ugledala je dugačku poruku, koja je naizgled bila
napisana na običnom engleskom.
„Evo ga nešto“, kazala je Kendra.
 „Šta piše?“ upitao je deka.
Kendra je u početku čitala veoma tiho:

Okulus se nalazi u rezervatu Rio Branko u Brazilu. Čuvari imaju ključ od grobnice, koja je
smeštena u blizini vrha Tri glave, s kojeg se tri ogromne kamenčuge nadnose nad najveću reku.
Moraćete da se popnete da biste stigli do glavnog ulaza.

Pročitala je reči naglas zbog ostalih.

„Malo smo zakasnili što se Okulusa tiče“, požalio se Kolter.
„Ima još nešto“, rekla je Kendra.
„Nastavi da čitaš“, požurivao ju je deka.

Translokator možete naći u Australiji, u Opsidijanskoj pustoši. Čuvari znaju gde se nalazi
grobnica. Pošto je u grobnicu praktično nemoguće ući bez ključa, preduzeo sam dodatne mere
opreznosti, tako da je do ovog artefakta teže doći nego do ostalih. Ključ grobnice sakrio sam u
Leglu zmajeva, jednom od tri svetilišta zmajeva u koje ljudi nemaju pristup. Tamo se nalazi moj
lažni grob. Ispod nadgrobnog spomenika pronaći ćete trag koji će vas odvesti do tog mesta. U
Leglo zmajeva niko ne može da uđe bez ključa glavne kapije i štiti ga najmoćnija čarolija za
odvraćanje za koju ja znam.
Ključ koji otvara kapiju Legla zmajeva je prvi rog jednoroga. Znam za samo jedan takav
rog, i to onaj koji sam poklonio kentaurima u Utočištu za bajke. To je njihov najvredniji
talisman i tako se prema njemu i odnose.

„Je li to sve?“ upitao je deka kada je Kendra zaćutala.

„Jeste“, odvratila je ona.
„Čini mi se da bi bilo najbolje da Translokator zasad zaobiđemo“, promumlao je Kolter.
„Verovatno si u pravu“, složio se deka. „Paton se baš potrudio oko prepreka.“
„Šta je Translokator?“ upitala je Kendra.
„Artefakt koji ima moć nad prostorom“, odvratio je Kolter. „Verovatno je u pitanju nekakav uređaj za
teleportaciju.“
„Pročitaj ponovo taj zapis“, rekao je deka.
Kendra ga je poslušala.
Deka i Kolter zamišljeno su ćutali kada je završila.
„Šta podrazumeva pod tim da u Leglo zmajeva ljudi nemaju pristup?“ upitala je Kendra.
„Četiri svetilišta zmajeva primaju ljude u posetu“, rekao je deka. „Malo je onih koji znaju za njih, a
još manje onih koji bi iskoristili priliku da uđu, mada bi ih uglavnom lepo dočekali. Ostala tri svetilišta
znatno manje su gostoprimljiva.“
„Ali ta tri najgora sigurno nisu potpuno zatvorena za ljude“, kazala je Kendra. „Paton je bio u njima.“
„U teoriji, ljudi mogu da ih posete ako uspeju da prođu kapiju i dobiju dozvolu od čuvara“, kazao je
Kolter. „Ne mogu ni da zamislim kakve bi ih tamo sve opasnosti čekale. U poređenju sa svetilištima
zmajeva, Utočište za bajke izgleda kao zoološki vrt za ljubimce.“
„Onda sam na Kolterovoj strani“, kazala je Kendra. „Čak i da se domognemo artefakta, pitanje je da li
bismo uspeli da ga sakrijemo na neko bolje mesto.“
„Ne bismo“, rekao je deka. „Dobili smo obaveštenje koje nam je bilo potrebno. Hajde da vidimo kako
ti je brat.“
 DESETA GLAVA

Hotel

S nežne pahulje nemo su, nošene vetrom, napadale tavanski prozor. Prašinasti nanosi prekrivali su niža
stakla. Set je koračao po sobi i udarao o pod gumenom lopticom. Nikako mu nije izbijao iz glave
sablasni zatvorenik koji se obratio jedino njemu. Teško mu je bilo da razabere da li bi trebalo da se plaši
ili da bude zaintrigiran.
Set je čuo korake na stepenicama. Vrata spavaće sobe su se otvorila i na njima se pojavio deka.
„Da li ste saznali nešto o artefaktima?“ upitao je Set. „Jesmo. Jedna poruka odnosila se na Okulus.
Druga je govorila o artefaktu koji je i dalje skriven. Kako se osećaš?“
Set je udario lopticom o pod. „Dobro. Čudno. Ne znam.“ „Hajde da sednemo.“ Deka je seo na jedan
krevet, a Set se bacio na drugi. „Očigledno te je uznemirilo ono što se dogodilo u tamnici.“
Set je bacio lopticu tako da se vratila. „Moglo bi se reći.“
„Nemoj mi reći da te jedno takvo iskustvo, mislim na to što čuješ spektralne glasove, inače ne bi
uzbudilo?“ Deka je znatiželjno zurio u njega.
„Svakako da bi. Hoću da kažem da je zaista super to što mogu da ih čujem. Ponudili su se da mi služe
i ne mogu da kažem da ne bih voleo da imam zombija za slugu. Ko ne bi? A opet, to nekako nije bilo u
redu. Suviše je jezovito. Deko, šta ako sam postao zao kada sam uništio povratnika? Ne plašim se
smrtonosnih stvorenja. Vidim nevidljive senovite ljude. Čujem šapat tvojih najnakaznijih zatvorenika.“
„Zašto bi bio zao ako razabireš mračne elemente koje drugi ne primećuju?“ odlučno ga je upitao deka.
„To isto važi i za hrabrost. Svi smo mi nadareni i sposobni za nešto. Način na koji koristimo tu nadarenost
određuje kakvi smo.“
„Nisam se uopšte uplašio“, kazao je Set. „Hoću da kažem da se nisam paralisao od straha. Glasovi su
bili sablasni, ali mogao bih da se naviknem na njih. To je ono što me plaši. Taj glas sve vreme mi je
laskao, govorio mi je da sam mudar i moćan. Ne želim da mi se dive utvare! Ubeđen sam da mi je
smeštao. Nisam siguran da verujem sam sebi, deko. Želeo sam da provirim u tu ćeliju. Da vi niste bili
tamo, verovatno bih to i učinio!“
„Oduvek si bio znatiželjniji od većine“, rekao je deka. „To što si znatiželjan ne znači da si zao. Kao
što te ni laskave reči nekog zlokobnog bića ne čine zlim. Ta utvara se nadala da će te nagovoriti da je
oslobodiš. I to je sve. Zlikovac bi rekao bilo šta samo da te ubedi.“
 „Najgore od svega je to što sam zaista znatiželjan. Ma koliko to zvučalo bolesno, voleo bih da čujem
šta još ima da kaže ta utvara. Ne zato što se dvoumim da li da je pustim napolje, već zato što je
zanimljivo. Da li ti je sada jasno zašto nemam poverenja u samog sebe? Sišao bih dole zato što mi je to
zanimljivo, a onda bi me to što prebiva tamo dole verovatno prevarilo ili hipnotisalo, i dok udariš dlanom
o dlan Utočište za bajke napale bi zle utvare.“
„A opet nisi dole, već ovde i razgovaraš o mogućim opasnostima“, kazao je deka. „Radiš upravo ono
što bi trebalo da uradi svaka razumna i odgovorna osoba. Samo nemoj da poklekneš pred tom tvojom
znatiželjom.“
„Kako to da ih ja čujem, a drugi ne?“
„Iskreno da ti kažem, ne znam, ali znam da postoji razlika između onoga što čuješ i onoga što slušaš.
Ne možeš se uvek oglušiti o ono što čuješ. Ali zato možeš da kontrolišeš ono što ti privlači pažnju, na
čemu odlučiš da se zadržiš.“
Set je bacio lopticu uvis i uhvatio je. „To ima nekog smisla. Svejedno se ježim od svega toga.“
„Pošto smo sada svesni te tvoje sposobnosti, držaćemo te podalje od sličnih okolnosti. Zapravo,
delimično sam i zbog toga želeo da porazgovaramo. Da li znaš koji je sutra dan?“
„Baš sam se pitao kada ćeš to da potegneš. Sutra je zimska kratkodnevica.“
Deka je podigao ruku. Set mu je bacio gumenu lopticu i deka je nastavio da udara njome o pod kao i
Set do tada. „Nisam želeo to da pominjem ranije da bih izbegao uzbuđenje. Stvari su i bez uzbuđenja pred
noć proslave prilično napete.“
„Zar ne treba da se pripremimo, izrezbarimo bundeve i tako to?“
„Svetiljke od bundeva predstavljaju dodatne mere opreza, ali nisu baš podesne po ovom vremenu.
Razmišljao sam da ti i Kendra tu noć provedete s bakom u hotelu.“
Set je dao deki znak da mu baci lopticu i ovaj je to učinio. „Zar nije opasno napuštati rezervat?
Društvo bi moglo da krene za nama.“
„Odmerili smo svako za i protiv. Ne dopada mi se ideja da vas lišim zaštite koju nudi Utočište za
bajke, ali čini mi se da festivalske noći postaju sve nasilnije. Ako Društvo namerava da nas napadne u
našem domu, onda će se to najverovatnije dogoditi noćas, kada zlokobna stvorenja mogu da predu
granicu i uđu u dvorište. Glasovi koje si čuo u Dvorani užasa olakšali su mi donošenje odluke. Tokom
prazničnih noći rezervatom luta suviše utvara i senki. Ne želim da budeš ovde ako njihovi glasovi mogu
da dopru do tebe. Poslaćemo s vama Vorena i Tanua, za svaki slučaj. Platićete gotovinom. U pitanju je
samo jedna noć.“
Set je klimnuo. Hitnuo je lopticu u zid, ali nije uspeo da je uhvati kada se odbila. Gledao je kako se
kotrlja po podu. „Mogu da se pomirim s tim. Nisam raspoložen da celu noć slušam kako mi čudovišta
šapuću šašave stvari. Kad smo već kod Tanua i Vorena, gde su oni?“
„Dok smo mi tragali za Patonovim porukama, oni su ispitivali Vanesu uz bakinu pomoć.“
„O čemu?“
„Pokušavamo da odlučimo šta ćemo s njom. Ukazala nam je na nekolicinu mogućih izdajnika među
Vitezovima zore. Ne znaš nikoga od njih. 1 dalje tvrdi da zna neku veoma važnu tajnu, koju neće da
podeli s nama dok je ne budemo oslobodili.“
„Ne možemo je pustiti“, kazao je Set. „Baka je u pravu kada kaže da nas možda vuče za nos.“
„To je tačno, ali ako je stvarno okrenula leđa Sfingi, Vanesa bi mogla da bude i te kako vredan
saveznik.
Već nam je dobrovoljno dala brdo obaveštenja. Teško da mogu da je krivim što želi da zadrži nekog
keca u rukavu dok je držimo u zatvoru.“
„Da li ćemo ikada preći u ofanzivu?“ upitao je Set. „Trebalo bi da uhvatimo Sfingu i povratimo
artefakte.“
„Pokušavamo. Trask sve vreme motri na kuću u kojoj su držali Kendru. Kendrin prijatelj Kodi
snabdeo ga je svim potrebnim podacima. Verujemo da je Sfinga još unutra. Noćas ćemo izvršiti pretres.
Nisam veliki optimista, mada bih voleo da budem. Sfinga je kao jegulja, začas se izmigolji.“
 Set je ustao sa kreveta. „Kada krećemo u hotel?“
„Vanesa uporno traži da razgovara s Kendrom, a i tvoja sestra nema ništa protiv. Razgovoru će
prisustvovati i vaša baka. Posle toga spremićemo vas za polazak.“

Kendra je znala da je iza vrata ćelije čeka njena nekadašnja prijateljica. Želela je da porazgovara s
Vanesom još od trenutka kada je pre mnogo meseci ova bila zatvorena u Nemu kutiju. Skoro svi su već
razgovarali s Vanesom, a onima koji nisu preneta su obaveštenja do kojih su došli u tim razgovorima, ali
Kendra nije bila tu u vreme kada se razgovaralo s Vanesom. Poslednji put Vanesa je direktno stupila u
vezu s njom putem beleške nažvrljane na podu ćelije.
„Ne moraš to da radiš“, rekla je baka.
„Želim da razgovaram s njom“, potvrdila je Kendra. „Samo sam malo nervozna.“
„Jesi li sigurna?“
Nije bila sigurna, ali je svejedno potvrdno klimnula glavom.
Držeći samostrel u pripravnosti, baka je gurnula ključ u bravu i otvorila vrata ćelije. Vanesa je ležala
na poljskom krevetu u modernoj odeći. Svetiljka koja je radila na bateriju počivala je na stolu zatrpanom
knjigama. Iznad toaletnog stočića prekrivenog raznim kozmetičkim preparatima visilo je ogledalo.
Očigledno su se potrudili da joj obezbede kakav-takav komfor.
„Zdravo, Kendra“, pozdravila ju je Vanesa i ustala.
„Zdravo“, odvratila je Kendra.
„Žao mi je.“
„I treba da ti bude žao.“
Vanesa je bila krajnje ozbiljna. „Toliko ti dugujem.“
„Umalo sve da nas pobiješ.“
„Kendra, zaslužuješ izvinjenje nad izvinjenjima. Izlečila si me. Bila sam sagorela i nije mi bilo spasa,
od smrti me je delilo samo nekoliko minuta. Posle izdaje koju sam počinila, niko te nije mogao kriviti što
si dozvolila da stradam. Čak ni ja sama. Godinama sam odano radila za Sfingu. A kako mi se to vratilo?
Zlikovac mi je zabio nož u leda čim mu više nisam bila potrebna. Tebe sam obmanula, izdala i tvoje
voljene dovela u opasnost. A ti si opet bila milostiva prema meni. Želim da znaš da nisam ni slepo odana,
niti potpuno pokvarena. Nikada te više neću izdati.“
Kendra se premeštala s noge na nogu jer joj je bilo neprijatno. „Hvala, Vanesa. Sigurna sam da ti je
jasno zašto mi je teško da poverujem u tvoje izvinjenje, ali cenim to što si se izvinila i nadam se da misliš
to što kažeš.“
„Bila bih glupa da te krivim što sumnjaš u mene. Strpljivo ću raditi na tome da ti dokažem da sam
iskrena.“
Baka je ogorčeno frknula. „Ili ćeš strpljivo kupovati vreme dok ti se ne ukaže prilika za još jednu
izdaju koja će nas osakatiti.“
„Upravo zbog toga ne mogu da vam zamerim što ste odlučili da me za sada držite u ovoj ćeliji“,
složila se Vanesa. „Bila bih mnogo efikasnija da mogu slobodno da lunjam unaokolo, ali shvatam da bi to
bio preveliki pritisak na vaše poverenje. Nažalost.“
„Želela si da me vidiš da bi se izvinila?“ upitala je Kendra. Razgovor joj je teže padao nego što je
pretpostavila. Istovremeno je prema Vanesi osećala naklonost i mržnju. Želela je što pre da ode odatle.
„Uglavnom“, kazala je Vanesa. „Takođe želim da podelim s tobom i neka obaveštenja.“
„Kazali su mi da ne želiš da nam otkriješ neke tajne.“
„Moja najveća tajna ne sme još da bude otkrivena“, kazala je Vanesa. „Dobri ljudi koji su na vašoj
strani u ovom sukobu bili bi dovedeni u opasnost ako bih obelodanila tu istinu. Za sada vam ide u prilog
što ne želim ništa da vam kažem o tome. Možda će doći dan kada će se to promeniti. Osim toga, ta
poslednja tajna na neki način je i moj kec u rukavu, koji mi u nekom trenutku može obezbediti izlazak iz
zatvora. Sada sam na vašoj strani, ali nisam rada da skončam u kavezu.“
„Kažu da si mi ti pomogla da pobegnem“, rekla je Kendra.
„Uspostavila sam kontrolu nad jednim spavačem i saznala da si pod Sfinginim nadzorom. Takođe sam
saznala da je u planu tvoje oslobađanje. I Vitezovi imaju svoje uhode. Otkrila sam gde te drže i upozorila
Stena. Nisam lično učestvovala u tvom oslobađanju. Ko je bio sa Sfingom?“
Kendra je ispričala Vanesi o Torini i gospodinu Liču, a zatim je što je bolje mogla opisala i druge koje
je videla u Sfinginom društvu.
Vanesa je klimnula glavom. „Nisam iznenađena što su pokušali da testiraju Okulus uz pomoć osoba
sa paranormalnim moćima. Da pogađam, i tebi su pokušali da zavire u um?“
„Jesu.“
„I nisu uspeli?“
„Bili su prilično zbunjeni.“
„Ugrizla sam te, Kendra, ali nikada nisam uspela da uspostavim kontrolu nad tobom. Tvoj um je
zaštićen. Niko od pomenutih neprijatelja nije mnogo zanimljiv osim Sfinge i gospodina Liča. Torina
umišlja da je veliki igrač, a zapravo je samo osrednji. Zanima me taj neko s maskom. Da nije u pitanju
zatvorenik iz Neme kutije?“
„Mogao bi da bude bilo ko“, rekla je baka.
„Želim obe da vas upozorim“, kazala je Vanesa. „Sfinga je krajnje strpljiv. Da ne misli da mu je put
do cilja čist, nikada ne bi istupio ovako otvoreno. Računajte s tim da ima plan kako da se domogne svih
artefakata. Čuvajte se. Veoma je dobar u predviđanju nepredviđenih situacija. Može vam se desiti da mu
dopadnete šaka kada pokušate da ga zaustavite.“
„Svesni smo opasnosti“, kazala joj je baka.
„Dozvolite mi da vam održim malu lekciju iz istorije. Vekovima je vođa Društva zvezde Večernjače
bio briljantni Rodes. Tokom godina broj glasina o njegovom pravom identitetu bivao je sve veći. Lukavi
bliks gospodar. Čarobnjak. Demon. Društvo je s vremena na vreme mislilo da je umro ili izgubio
zanimanje za zbivanja oko sebe, ali on bi se uvek ponovo pojavio. Bio je strpljiv. I neverovatno tajnovit.
Niko od nas nikada ga nije video.
„Tokom poslednjih deset godina Rodes je postao aktivniji nego ikad. Kao i naš veliki arhineprijatelj
Sfinga. Talenat koji posedujem omogućava mi da uvek dođem do obaveštenja. Pre nego što sam dobila
zadatak da povratim artefakt iz Utočišta za bajke, neke stvari počele su da se povezuju. Obrela sam se u
maloj skupini članova Društva koji su podozrevali da bi Sfinga i Rodes mogli biti ista osoba.
„Pošto je potvrđeno da su Sfinga i Rodes zaista jedna te ista osoba i da ta osoba radi u korist Društva,
članove Društva obuzeće oduševljenje kao nikada do sada. Mnogi članovi su tokom godina bivali sve
manje aktivni, ali ova vest doprineće tome da se ponovo popune redovi Vitezova. Očigledno da je, posle
tolikih vekova čekanja, kraj blizu.“
„Nisam čula za Rodesa“, kazala je baka.
„Kao što sam već rekla, bio je veoma tajnovit“, odvratila je Vanesa. „Mnogo više čak i od Sfinge.
Njegovo ime smemo da izgovorimo samo pod izvesnim okolnostima.“
„Torina ga je nazvala Sfinga”, napomenula je Kendra.
„Nisam iznenađena“, rekla je Vanesa. „Imali smo običaj da Rodesa zovemo Lodestar, ali on će sada
koristiti svoj identitet kao Sfinga da podigne moral. Rut, Kendra, vekovima je istraživao kako rade
artefakti da bi bio spreman kada ih nađe. Računajte s tim da će požuriti da se dočepa ostalih artefakata i
odmah nakon toga otključaće tamnicu s demonima.“
„Hvala na upozorenju“, rekla je baka. „Da li je to sve?“
„Želim jasno da vam stavim do znanja da ću uhoditi Društvo koristeći svoje sposobnosti“, rekla je
Vanesa. „Čim saznam nešto novo, obavestiću vas. Neću uspostaviti kontrolu ni nad jednim od vas dok
spavate. Ako to uradim, slobodno me ubijte.“
„Šta ako budeš prosleđivala tajne našim neprijateljima dok nastanjuješ one koji spavaju?“ izazivala ju
je baka.
 „Kao prvo, ne otkrivajte mi tajne koje bih mogla s njima da podelim. Drugo, vama su očajnički
potrebna obaveštenja... jer je Sfingina pretnja stvarna i neposredna. Treće, trebalo bi bar malo da mi
verujete. Neću vas razočarati.“
„Stena si već prodala“, uzdahnula je baka. „Dobro znaš da sam skeptična kada je u pitanju tvoj
preobražaj. Volela bih da grešim“, kazala je baka i otvorila vrata ćelije.
„Samo trenutak“, kazala je Kendra. „Znaš li ko je ostavio ruksak u mojoj sobi?“
Vanesa ju je zamišljeno gledala. „Samo pretpostavljam, ali je i to deo tajne koju ne smem da otkrijem.
Budite uvereni da imamo tajne saveznike.“
„Hajdemo, Kendra“, zlovoljno je kazala baka. „Nije ovo mesto na kojem ćemo dobiti odgovore.
Nema svrhe da nastaviš s pitanjima.“
„Doviđenja za sada“, kazala je Vanesa.
„Vidimo se“, odvratila je Kendra.

Sneg se više nije spuštao s mračnog neba. Grtalice su očistile uglavnom sve puteve, ali je baka ipak
krajnje pažljivo ušla na parking Pristojne krčme. Iako je vozila sporo, automobil je ipak nekoliko puta
proklizao na zaleđenim ulicama.
Pristojna krčma bila je velika drvena kuća s uglavnom praznim i napola očišćenim parkingom. Baka
je zaustavila automobil. Tanu je otišao unutra da proveri i osmotri mesto, dok su ostali čekali u kolima.
Set bi više voleo da baka isključi grejanje, ali je topao vazduh i dalje izlazio kroz proreze.
„Umreću od srčanog udara na snegu“, promrmljao je. To je bila već treća primedba na grejanje. Baka
nije obraćala pažnju na njega. Nekoliko trenutaka lomio se oko toga da li da u znak protesta skine košulju.
„Malo je pretoplo“, primetio je Voren.
„U ovom automobilu ne vlada demokratija“, odvratila je baka.
Nekoliko minuta kasnije, Tanu se vratio s karticama za otključavanje. Izvadili su torbe i ušli u krčmu.
Plamenovi su poigravali u kaminu u predvorju, a u vazduhu se osećao miris sredstva za čišćenje s
mirisom limuna. Popeli su se liftom na drugi sprat i zaputili zastrtim hodnikom do svojih soba, koje su
bile vrata do vrata.
Prvi je ušao Voren i podrobno proverio sobu dok su ostali stajali u hodniku. Svima se činilo da su
dugo čekali dok nije ponovo izašao i otključao druga vrata. Baka, Tanu, Kendra i Set uđoše u prvu sobu.
„Ja ću spavati na pomoćnom ležaju“, ponudio se Tanu.
„Ja sam sitnija“, rekla je Kendra.
„Ja sam obezbeđenje“, odvratio je Tanu. „Nema rasprave.“
Plan je bio da baka, Kendra i Tanu spavaju u toj, a Set i Voren u susednoj sobi. Set je odmotao
sapunčić koji je našao pored lavaboa. Usledilo je otresito kucanje na vratima koja su spajala dve sobe.
Set se progurao do njih. „Kako glasi lozinka?“
„Lozinke su za seka-perse“, odvratio je Voren prigušenim glasom.
„Odgovara mi“, rekao je Set, otključao i otvorio vrata.
„Mislim da su sobe čiste“, izgovorio je Voren. „Nadam se da ćemo imati dugu i dosadnu noć.“
Set je dohvatio svoj kofer i odneo ga u drugu sobu. Bila je istovetna s prvom, ali nije imala pomoćni
ležaj. Dok je podizao kofer na krevet, krajičkom oka je u naspramnom uglu pored prozora ugledao
nekakvo kretanje.
Okrenuo se i zagledao u prazan ugao. Da li je prozor otvoren? Da zavesa nije odletela u stranu? Svi
ostali su u susednoj sobi.
Pomno se zagledao i ponovo primetio treptaj, nakratko su se pojavili nečija šaka i deo noge. Delovi
tela pojavljivali su se niotkuda i isto tako brzo nestajali. Set je viknuo i posrćući napustio ugao sobe.
Voren je uleteo u sobu. Zaustavio se u mestu i osvrnuo unaokolo. „Da li je to bila proba?“
Set je začkiljio i pomno se zagledao. „Mislim da u onom tamo uglu ima nečeg.“
 „Onom tamo?“ upitao je Voren.
Na trenutak je u vazduhu zatreperilo celo telo... visoki i mršavi goblin čvornovate glave, smežuranog
nosa, s kljovama koje štrče. Koža mu se sijala u nijansama roze i narandžaste, kao da je sva u ožiljcima od
opekotina. „Jesi li video!“ povikao je Set, ponovo odskočivši unazad.
„Ja ništa nisam video“, rekao je Voren i izvadio par noževa, od kojih je jedan bio duži od drugog.
Na vratima je stajao Tanu s puškom na strelice u ruci. „Ni ja ništa ne vidim.“
„Ili u onom uglu tamo stoji goblin, ili sam ja na najboljem putu da poludim“, bio je uporan Set,
glasom koji je podrhtavao. Goblin trenutno nije bio vidljiv.
Voren je spremio oba noža i krenuo ka uglu. Goblin se ponovo pojavio, nepravilne nosnice širile su
mu se i sevao je očima u Setovom pravcu. „Ponovo ga vidim“, obavestio ih je Set i pokazao prstom.
Voren je zavrljačio manji nož u ugao. Goblin se izvio i odskočio u stranu, jedva uspevši da izbegne
oštricu. Nož je završio u zidu. Goblin ga je izvukao i zaleteo se na Vorena.
„Nož je nestao!“ primetio je Voren.
„Dolazi!“ upozorio ga je Set. Goblin više nije pulsirao. Set ga je sada jasno video.
Tanu je prišao Setu. „Gde je?“
Voren se povlačio, naslepo mlatarajući nožem. Goblin je izbegavao njegove očajničke zamahe i
pritom čak uspeo da ga potkači po grudima. Voren se bacio napred, ali je goblin zakoračio u stranu,
izbegao nož i iskoristio priliku da Vorena baci na pod.
„Tamo je“, kazao je Set i pokazao prstom.
Tanu je snažno dunuo.
Goblin je zastao i zagledao se u strelicu s perjem koja mu je virila iz zgloba. Zateturao se, uspeo da se
umiri i potom tresnuo o pod.
„Da li je to Vanesina duvaljka?“ upitao je Set.
„Jeste“, odvratio je Tanu. „Začinio sam malo napitak za spavanje na strelicama, tako da je sada
gotovo smrtonosan.“
Set je pokazao ka palom goblinu. „Vidiš li ga sada?“
»Ne.“
Voren se posrćući uspravio i opipao krvavi trag na grudima.
„Je li duboko?“ upitao je Tanu.
„Imam kožni oklop ispod košulje“, odvratio je Voren. „Nakaza me je ipak propisno ogrebala. Moji
noževi su uvek naoštreni.“ Voren je čučnuo i podigao nož za bacanje s mesta na koje je ovaj pao.
Iz hodnika je doprlo opako režanje. Tanu je dobacio Setu napitak. Izvadio je još dve bočice i otišao u
susednu sobu. „Morate postati gasovite!“ obavestio je baku i Kendru.
Set je letos probao napitak od kojeg se postaje gasovit. Sad je trebalo ponovo da postane gasoviti Set.
A kada se pretvori u gasovitu verziju samog sebe, nijedno od bića s kojima se do sada suočio što neće
moći da mu naudi, ali neće biti u stanju da pomogne Vorenu i Tanuu.
Umesto da popije napitak, čučnuo je pored goblina. Zbog čega ostali ne mogu da ga vide? Set je
nagađao da je posredi nešto magično nalik Kolterovoj rukavici. Goblin je bio jednostavno odeven: crna
svilena košulja, komotni crni šorts i sandale. Za pojas mu je bio zadenut par dugačkih oštrih igala za
pletenje i konopac za davljenje. Snažnu mišicu krasila mu je upadljiva srebrna narukvica.
Set mu je strgnuo narukvicu i stavio je na svoju ruku. I dalje je video goblina, ali i svoje telo. Kada bi
u prošlosti navukao Kolterovu magičnu rukavicu i umirio se, njegovo telo postajalo je providno čak i za
njega samog. A pošto su njegove oči ko zna zašto uspevale da prozru goblinov trik, ne može da zna da li
ga sad ostali vide ili je samo ukrao kitnjasti komad nakita.
Voren i Tanu izjurili su u hodnik, a Set je ponovo čuo režanje. Izleteo je iz sobe i zinuo u čudu kada je
na kraju hodnika ugledao Tanua i Vorena naspram sivog vuka koji je dostizao veličinu konja. Iz krzna
ogromnog vuka već su virile tri strelice s perjem, kao i Vorenov nož za bacanje. Svirepi vuk sve vreme je
škijocao zubima u Vorenovom pravcu. Voren je jedva uspevao životinju da drži na odstojanju dok se
postepeno povlačio reckajući je dugačkim nožem po njušci. Tanu je ispalio još jednu strelicu iz duvaljke,
pa ispustio oružje kako bi mogao da pretura po vrećici s napicima.
Baka je izašla iz svoje sobe sa samostrelom u jednoj ruci i napitkom koji joj je Tanu dao u drugoj. Set
je razvukao usta u osmeh. Očigledno nije bio jedini koji nije želeo da postane gasovit i propusti akciju.
Baka je pogledala kroz Seta u bitku koju su Voren i Tanu vodili s vukom, podigla oružje i pažljivo
naciljala. Set se bacio u stranu. U tom trenutku je prozor na kraju hodnika, iza bake, eksplodirao u
paramparčad i kroz njega je uletelo nekakvo krilato mišićavo stvorenje.
Baka se zavrtela u mestu, a rogata gargojla, sva izgrebana i krvava, uspela je nekako da se pridigne i
pojuri niz hodnik s trozupcem u ruci, smotanih krila. Baka je podigla samostrel i odapela strelu. Projektil
je nestao u glavi stvorenja i gargojla je poletela unazad. Srušila se na pod kao da je licem naletela na neki
nevidljivi zrak.
Kada se okrenuo, Set je video da se vuk povlači pred Vorenom. Noge su mu klecale, a njuška mu je
bila sva ranjava i vlažna. Tanu je držao napitak nadomak usana. Voren je vitlao dugačkim nožem. Vuku
su noge popustile i on se sručio na pod, gde je ostao da leži kao nepokretna gomila krzna i krvi.
Narukvica na Setovoj ruci postajala je sve toplija. Skinuo ju je u poslednjem trenutku. U narednom
više ne bi mogao da je dodirne. Odbacio je narukvicu i video kako je blesnula i nestala pre nego što je
dodirnula pod.
„Sete!“ uzviknula je baka. „Otkud si se ti stvorio?“
„Goblin je imao nekakvu narukvicu za nevidljivost. Gotovo se usijala i raspala.“
„Možda je ostala bez energije“, rekla je baka, „ili je bila zaštićena čarolijom samouništenja u slučaju
krađe.“

Voren i Tanu kratko su se posavetovali. Voren je otrčao niz hodnik u pravcu predvorja, a Tanu se
zaputio ka baki i Setu. „Hvala što si oborila gargojlu, Rut“,
kazao je Tanu. „Mora da nas je pratila nebom kada samo napustili Utočište za bajke. Ovde nismo
bezbedni. Hajdemo po stvari. Voren će se pobrinuti da okolina bude čista.“
Pramenasta, eterična verzija Kendre dolebdela je iz sobe i zagledala se u oborenu gargojlu i vuka.
„Ne brini, Kendra“, kazao je Set, provukavši šaku kroz njeno nematerijalno telo. „Ja ću poneti tvoj
kofer.“
 JEDANAESTA GLAVA

Zakucavanje u kapiju

K endra se probudila među uštirkanim čaršavima.

Vrat joj se ukočio jer je ležala na previše jastuka. Roletne su bile spuštene, zbog čega je hotelska
soba uglavnom bila u mraku, ali je zato čula tuš. Sela je da proveri koliko je sati. Displej je pokazivao
8.23.
Protegla se i zastenjala. Prethodne noći vozili su se više od sat vremena pre nego što su odabrali novi
hotel. Tanu i Voren odvukli su glomaznog vuka i gargojlu napolje i bacili ih u kontejner.
Žilavi goblin trenutno se nalazio u drugoj sobi sa Setom i Vorenom. Vezali su ga i zapušili mu usta.
Tanu im je ostavio još napitaka za uspavljivanje za grotesknog zatvorenika. Sobe ovog puta nisu bile
spojene, mada su se nalazile u istom hodniku.
Kendra je čula da je voda prestala da teče. Oslobodila se zategnutih čaršava i skliznula s kreveta.
„Budna si?“ pitala je baka iz susednog kreveta.
„Aha. I ti si se probudila?“
„Budna sam već izvesno vreme, ali leškarim u mraku. U hotelskim sobama uvek se nekako ulenjim.“
Kendra je podigla roletne i sobu je preplavila siva svetlost. „Ima li vesti od deke?“
„Zvao je. Racija je propala, nisu uhvatili Sfingu. Kuća je bila prazna. Zatekli su samo niz zamki i
nekoliko staraca.“
„Jesu li pronašli Hejdena?“
„Jesu“, odvratila je baka. „Ne brini za svoje prijatelje. Vitezovi imaju pozamašan fond za ovakve
žrtve.“
„Dakle, Sfinga, Torina i svi ostali uspeli su da umaknu?“
„Nestali su bez traga.“
„Jesu li pokupili boclukovicu?“ pitala se Kendra.
„Nisu pronašli nikakvu lažnu Kendru, verovatno je...“
„Kako je protekla zimska kratkodnevica?“
„Tvoj deka kaže da je bilo žestoko, ali bezbedno. Imajući u vidu ono što se dogodilo, možda je trebalo
da ostanemo u Utočištu za bajke i istrpimo sve to. Razume se, lako je pametovati kada je sve gotovo.“
Tanu je iz kupatila izišao u majici i šortsu, vlažne kose. „Dočekasmo živi novi dan“, kazao je i
razvukao usta u osmeh.
„Odlično obavljeno“, kazala je baka. „Set smatra da možemo krenuti nazad.“
„Voren i ja smo cele noći osmatrali hotel i okolinu“, rekao je Tanu. „Sve je bilo tiho. Set im je
pomrsio račune zahvaljujući tome što je video goblina. Vuk i gargojla trebalo je da budu samo rezerva.“
„Misliš da motre na nas?“ upitala je baka.
„Sve mi se čini da nam je Društvo izgubilo traga. Ipak ćemo svi odreda biti bezbedniji u Utočištu za
bajke.“
Baka je ustala iz kreveta. „Šta ćemo s goblinom?“
„Utovarili smo ga u gepek, čvrsto je vezan i propisno drogiran. Pritisnućemo ga čim se nađe u
tamnici.“
„Počnimo da se pakujemo.“
Kendra je otišla u kupatilo da se umije. Dok se ona spremala, ostali su spakovali stvari. Išla je sa
Setom ka liftu, vukući za sobom kofer s točkićima. Set je bio zamišljen.
Nagnula se ka njemu i naletela ramenom na njegovo. „Vidiš nevidljive ubice, a?“
„Laknulo mi je što je bio tamo. Počeo sam da se pitam da možda nisam lud pošto jedini čujem glasove
zombija.“
„Da sam na tvom mestu, ne bih odbacila teoriju o ludilu bez naknadne istrage.“
„Mene bar nije kidnapovao dvojnik.“
„Stvarno zvuči pomalo shizoidno.“ Stigli su do lifta. Kendra je pritisnula dugme sa strelicom koja je
pokazivala nadole.
„Zašto si ti morala da pritisneš dugme?“ požalio se Set.
„Ponašaš se kao da imaš tri godine.“
„Ja sam zvanični pozivač liftova. Volim kada dugme zasvetli.“
„Pravi si glupan.“
Vrata lifta su se otvorila. Kabina je bila prazna. Voren je požurio da stigne na vreme.
„Da li je stvarno prazna?“ upitala je Kendra i krenula sa jednog kraja kabine na drugi ispitujući prazan
prostor iz raznih uglova.
„Baš smešno“, odvratio je Set. „Mislim da jeste.“
Voren im se pridružio u liftu. Set je pritisnuo taster s oznakom L. Zatim je pritisnuo i 5,4, 3 i 2. „Ko
će pre do prizemlja?“ rekao je i izleteo iz lifta pre nego što su se vrata zatvorila, ostavivši kofer unutra.
„Mislim da će stići pre nas“, konstatovao je Voren i oslonio se o zid.
„Ako ga ne kidnapuju na putu do prizemlja.“
„Tanu je već dole. Za koji trenutak stići će i Rut.“
Vrata su se otvarala na svakom spratu i pred njima se pojavljivao sličan prizor. Na drugom spratu ipak
je neko upao u kabinu. Kada su se vrata otvorila u prizemlju, ugledali su Seta, koji se pretvarao da mu je
dosadno.
„Uspeo sam da pritisnem skoro sve tastere“, likovao je dok je uzimao kofer.
„I zaradio si pedeset poena za idiotizam“, kazala je Kendra. „To ti je novi rekord.“
„Ono što ti nazivaš poenima za idiotizam, za mene su fenomenalni dolari.“
Tanu je dovezao automobil do ulaza u hotel. Svetlosivi oblaci ispuštali su retke snežne pahulje. Voren
je utovario prtljag, a Kendra je ušla u auto. Odmah posle nje ušla je i baka. Insistirala je da ona vozi pošto
je Tanu probdeo noć.
Povratak u Utočište za bajke bio je dosadan. Putevi su bili pregledni, ali je baka svejedno vozila
oprezno. Da stvar bude još gora, tokom drugog dela puta morali su da slušaju Setovo kukumavčenje zbog
grejanja. Na kraju ga je baka ipak isključila.
Konačno su sišli s glavnog puta na prilazni. Kendra je dremala kada je baka uzviknula: „Šta je to?“
Podigla je glavu i ugledala kola koja su se zabila u kapiju Utočišta za bajke. Hauba je bila gadno
zgužvana, a iz auspuha su u zimski vazduh isticala zagušljiva isparenja. Nije prepoznala vozilo.
„Zaustavi auto“, povikao je Voren. „Pozovi Stena.“
 Baka je nagazila kočnicu i automobil se posle kraćeg klizanja zaustavio. Čuli su zavijanje sirene
oštećenih kola.
„Ovo je sigurno zamka“, promrmljao je Tanu i počeo da otvara vrećicu s napicima.
Mobilni je zazvonio pre nego što je baka stigla da pozove deku. Javila se. „Ovde smo, vidimo... Pre
koliko? U redu, sačekaćemo.“
Baka je prekinula vezu i ubacila u rikverc. „Kola su se pre nekoliko trenutaka zabila u ogradu. Sten
kaže da se vratimo na put dok ne otkrije o čemu je reč.“
Suvozačeva vrata na oštećenim kolima su se otvorila i iz njih je ispala neka devojka. Nekako čudno je
stala da puzi ka kapiji i pokušala da se podigne uz šipke od kovanog gvožđa. Devojka je izgledala isto kao
Kendra.
„Oh, pobogu!“ uzviknula je Kendra. „Bako, zaustavi auto. To je moja boclukovica.“
Baka je nagazila kočnicu, tako naglo da su svima glave poletele unazad. „Tvoja boclukovica?“
„Ona koju sam napravila pre bekstva. Kazala sam joj da pokuša da pribavi bilo kakva obaveštenja,
pobegne i dođe u Utočište za bajke. Dala sam joj adresu.“
„I dalje mislim da je verovatno posredi zamka“, upozorio ih je Tanu.
„Dopustite da proverim“, ponudio se Voren, otvorio vrata i iskočio iz automobila. S nožem u ruci
pojurio je ka smrskanim kolima. Kendra je prelazila pogledom preko bezlisne šume pod snegom s obe
strane raščišćenog prilaznog puta, ali nije uočila ni ljude niti bilo kakva stvorenja.
„Kola su potpuno uništena, a kapija nije čak ni ulubljena“, primetio je Set. „Kako je to moguće?“
„Kapija je mnogo čvršća nego što izgleda“, kazala je baka. „Seti se gde smo. Izgled može da zavara u
Utočištu za bajke.“
Voren je stigao do onesposobljenog automobila. S nožem spremnim u ruci, provirio je kroz prozor
kola. Devojka kod kapije okrenula se ka njemu. Bila je izbezumljena od straha. Krv joj je curila iz rane na
čelu. Podigla je šake da se zaštiti i skljokala se na tle.
Voren je spustio šaku u kojoj je držao nož i pokazao joj prazan dlan. Dok se obraćao devojci, ona se
malo opustila. Puna nade, nakrenula je glavu da bi videla pristigli automobil.
Kendra je izašla iz kola. Za njom su izašli i baka i Tanu, pozivajući je da se vrati, ali ona nije obraćala
pažnju na njih. Kada je ukrstila pogled sa svojom dvojnicom, lice devojke istog se časa ozarilo. Kendra je
otrčala do nje, drobeći hladan šljunak.
„Došla si“, rekla je Kendra kada joj je dovoljno prišla. Morala je glasno da govori da bi je ćula, jer je
sirena slupanih kola i dalje zavijala.
„Rekla si mi da dođem“, odvratila je dvojnica, oslonivši se o vrata. „Leva noga mi je slomljena. Kao i
levi skočni zglob.“
„Zašto si se zabila u kapiju?“ upitala je Kendra. U međuvremenu su pristigli baka, Tanu i Set. Ćutke
su slušali njihov razgovor.
„Bila sam uplašena. Donosim vam važno obaveštenje. Nisam znala koliko su blizu. Učinilo mi se da
je kapija klimava.“
„Baš si se udesila“, primetila je Kendra.
„Većina povreda je odranije. Brazgotina na čelu ponovo se otvorila prilikom sudara.“
Kendra je odmerila dvojnicu. „Došla si ovamo sama, svojom voljom, je li tako? Ovo nije nikakva
zamka?“
„Ne znam da li me gone ili ne. Ne bih rekla. Dolazim izdaleka“
Deka, Dejl i Kolter približavali su se kapiji. Dejl i Kolter vozili su se na terencima. Hugo je nosio
deku.
„Dozvolite mi da vam saopštim novosti“, rekla je dvojnica. „Osećaću se mnogo bolje kada više ne
budu samo u mojoj glavi. Sfinga je upotrebio Okulus. Imao je problema, ali je preživeo.“
„Šta je saznao?“ upitala je baka.
Dvojnica je nekoliko puta zatreptala kada je pogledala baku. „Čudno mi je što te vidim uživo, van
svojih sećanja. Ovaj, pokušavao je da utvrdi lokaciju ključa za artefakt zvani Translokator. Pre toga je
kupio obaveštenje od člana porodice koja upravlja rezervatom Opsidijanska pustoš u Australiji. Paton je
očigledno uzeo ključ iz rezervata i sakrio ga.“
„Da li je Sfinga saznao gde ga je sakrio?“ upitala ju je Kendra.
Dejl je otključao kapiju. Dvojnica, koja se do tada leđima oslanjala o nju, žacnula se i nagnula napred
kako bi Dejl mogao da je otvori. „Jeste. Ključ se nalazi u Leglu zmajeva, svetilištu zmajeva severno od
Montane. Planira da pošalje nekoga po imenu Navarog da ga uzrne.“
Baka je prinela šaku usnama. „Princa demona. Crnog zmaja.“
„Stvorenje koje ste pustili iz Neme kutije“, kazala je dvojnica. „Bilo kako bilo, korišćenje Okulusa
iscrpelo je Sfingu. Da nije bio slab i u žurbi, teško da bih mu umakla.“
„Kako si uspela da pobegneš?“ upitala je baka.
„Iskočila sam iz kola u pokretu“, odvratila je dvojnica, „ali dopustite mi da ispričam redom. Sfinga je
upotrebio Okulus u Torininoj kući narednog jutra po Kendrinom bekstvu. Nisu imali pojma da smo
zamenile mesta. Niko nije ni primetio da nema Kodija. Sfinga je bio uzbuđen jer je mislio da je provalio
kako da koristi Okulus a da pritom ne izgubi razum. Odložio je odlazak da bi ga isprobao. Bila sam u sobi
dok je on to radio.
„Uspeo je, mada je na kraju izgledalo kao da ga je samo dodirnuo i odmah potom pustio. Kada se
oslobodio Okulusa, bio je ošamućen ali i uzbuđen, odmah je počeo da kuje planove kako da dođe do
ključa koji je u Leglu zmajeva. Izveli su me iz sobe, tako da nisam bogzna šta čula. Znam samo ono što
sam vam kazala.
Otprilike sat vremena nakon što se Sfinga povratio iz transa, neko je primetio da je kuća pod
prismotrom. Sfinga je bio besan. Odveli su me kroz podzemni tunel do druge kuće, udaljene najmanje
jedan blok. Tamo su ih čekala kola i odmah smo napustili grad.
„Odmah posle prvog zaustavljanja na pumpi, počela sam da se pretvaram da mi je muka od vožnje i
zamolila ih da otvore prozor. Ruke su mi bile vezane. Prozor su spustili dok smo ubrzavali uz rampu i ja
sam se istog časa naglavačke bacila napolje. Išli smo brzo. Polomila sam nogu i skočni zglob i zaradila
neki gadan osip. Niz kamiona koji je išao iza nas se zaustavio i Sfinga je morao da nastavi.“
„Šta si kazala tim ljudima?“ upitao je Set.
Dvojnica je razvukla usta u osmeh. „Zdravo, Sete. Kazala sam tom krupnom, finom kamiondžiji da je
stric pokušao da me kidnapuje. Laž je delovala verodostojno. Ruke su mi još bile vezane.“
„Gde su te odveli?“ upitala je Kendra.
„Nazad do pumpe. Pretvarala sam se da zovem porodicu. Nisam mogla da se setim broja dekinog
mobilnog. Hteli su da me odvezu u bolnicu. U tom trenutku je na pumpu pristigla jedna starica. Bila je
sama. Ušla je unutra i otišla pravo u toalet. Rekla sam kamiondžijama da i ja moram do toaleta i
othramala za njom. Saterala sam je u ćošak dok je bila još u pregratku i kazala joj da je kamiondžija
nasilnik koji me je pokupio na putu dok sam stopirala. Naglasila sam da moram da pobegnem od njega.
Zamolila sam je da se pretvara da je moja baba-tetka i da me odvede u bolnicu. Pristala je.“
„Pretvarala si se da ti je ta žena rođaka!“ rekao je Set.
„Poverovali su i nekako nas pustili“, kazala je dvojnica. „Starica nije znala koliko sam povređena,
mada je mogla da vidi ogrebotine i krv. Kazala sam joj da je bolnica samo bila izgovor da umaknem
kamiondžiji i zamolila je da me odvede svojoj kući da telefoniram. Posrećilo mi se. Živela je blizu i nije
imala mobilni.
„Kada smo stigle kod nje, ponovo sam glumila da zovem deku. Kazala sam joj da dolazi po mene, ali
da živi na dva sata odatle. Pozvala me je da večeram s njom. Bila je zaista fina. Primetila sam da ima
kompjuter, pa sam je pitala da li bih mogla da proverim poštu. Srećom sam uspela da upamtim ulicu i broj
prilaznog puta Utočišta za bajke. Ulogovala sam se i odštampala uputstvo kako da stignem dovde. Dok je
ona spremala večeru, napisala sam poruku. Objasnila sam joj da se radi o životu ili smrti i obećala da ću
joj vratiti kola i da će dobiti novčanu nadoknadu. Uzela sam samo jednu kreditnu karticu iz njenog
novčanika, drpila ključeve kola, šmugnula napolje i ukrala joj kola.“
„Da pogađam“, rekao je Set, „to su ta kola.“
 Dvojnica je klimnula glavom. „Njena adresa je na uputstvima koja su na suvozačevom sedištu. Možda
biste mogli umesto mene da ispunite obećanje. Morala sam po svaku cenu da dođem ovamo.“
„Kroz mnogo toga si prošla“, kazala je baka. „Imaš sreće što te policija nije uhapsila, a Društvo da i
ne pominjem. Upotrebila si karticu da kupiš benzin?“
Dvojnica je klimnula. „Nije radila poslednji put kada sam probala. Rezervoar je gotovo prazan.“
„Postaraćemo se da ta žena dobije nova kola i izdašnu nagradu“, obećao je deka. „A sada će biti
najbolje da te odnesemo do kuće. Tanu će se postarati za tvoje povrede.“
Tanu je podigao dvojnicu. Napravila je grimasu i nekako se smestila u njegovom naručju. Pazio je da
je pri hodu mnogo ne pomera.
„Odlično si obavila posao“, pohvalila je Kendra svoju dvojnicu.
„Laknulo mi je što sam vas našla. Nisam bila sigurna da ću stići dovde.“
Beskrajno zavijanje sirene iznenada je prestalo. Dejl i Voren su podigli haubu i nagnuli se nad
uništeni motor.
„Ista je ti“, promrmljala je baka Kendri kada je Tanu malo odmakao. „To nije prirodno.“
„I potrajaće još dan ili dva“, kazala je Kendra. „Biće to druga mrtva Kendra ove nedelje.“

Set je sedeo na sofi u dnevnoj sobi i lupkao prstima po kolenima kao da su mu ona bubnjevi. Deka je
sazvao hitan sastanak. Svi su čekali da Tanu siđe sa sprata, gde je pregledao boclukovicu. Svi su bili
zamišljeni i ćutali su.
Set je namršteno prelazio pogledom po sobi. Hoće li ovi ljudi uspeti da zaustave Sfingu, koji je sve
bliži svom cilju? Više od polovine njih suviše je staro ili suviše mlado. Niko ne spori da su pregrmeli
nekoliko Sfinginih napada, ali ako ćemo pravo, on stalno dobija ono što želi. I niko nije uspeo da izvede
nijedan uspešan napad na njega. Set je ubeđen da je kucnuo čas da krenu u ofanzivu.
Tanu je sišao niz stepenice i ušao u sobu.
„Kako je?“ upitala je baka.
„Gadno je uganula skočni zglob. Noga joj je slomljena, ali moglo je da bude i gore. Manji prelom.
Propisno se odrala i ima ozbiljan potres mozga. Nije mi jasno kako je uspela da stigne kolima dovde. Baš
je srčana. Dao sam joj napitak protiv bolova i nešto što će ubrzati njen oporavak.“
„Samo što neće poživeti dovoljno dugo da uživa u oporavku“, promrmljala je Kendra.
„Svesna je kratkoće svog života“, kazao je Tanu. „Stalno ponavlja da želi s tobom da razgovara,
Kendra. Nada se da može još nekako da ti bude od koristi pre nego što umre.“
„Mogli bismo da je strpamo u Nemu kutiju“, rekao je Set. „Radije bih nju čuvao u limbu nego zlog
Medoksa. Nikad se ne zna kada nam može zatrebati Kendrina dvojnica.“
„Zar to za nju ne bi bilo mučenje?“ upitala je Kendra.
„Meni se čini da je zadovoljna sve dok ima neki cilj“, rekao je Tanu.
„Možemo da joj predložimo“, kazao je deka. „Da vidimo šta ona misli o tome.“
„Ispitaćemo te mogućnosti s dvojnicom posle sastanka“, kazala je baka.
„Imam jedno neprijatno pitanje“, kazao je Voren. „Da li bi Kendra boclukovica mogla biti
podmićena? Ili je možda u pitanju druga boclukovica, a ne ona koju je Kendra ostavila u kući u
Monmautu?“
„Sten i ja smo razmišljali o tome“, kazala je baka. „Sfinga je očigledno saznao da je ključ u Leglu
zmajeva. Nije mogao da izvuče to obaveštenje iz Kendre ili boclukovice, jer je Kendra to saznala tek
pošto je pobegla. Ne vidimo šta bi, strateški gledano, dobio ako bi nas obavestio o tome što je saznao. U
stvari, izvesnije je da bi Sfinga želeo dotično otkriće pošto-poto da sakrije od nas kako bi sam krenuo u
potragu za kijučem u Leglu zmajeva. Motrićemo na Kendrinu dvojnicu, ali Sten i ja verujemo u tačnost
njenog izveštaja.“
„Stani malo“, kazao je Set i razrogačio oči. „Šta ako je Kendra koju smo mi spasli samo još jedna od
dvojnica? Šta ako ovo zapravo nije Kendra! Možda je ona dovela loše momke u našu hotelsku sobu!
Možda još nismo videli pravu Kendru! Možda je i dalje njihova zatvorenica.“
Svi su se okrenuli ka Kendri. „To sam stvarno ja“, uveravala ih je Kendra. „Zar ne postoji nekakav
test, neki način da se to utvrdi?“
„Pročitala je poruku koju je Paton ostavio u skrivenoj odaji“, kazala je baka. „Boclukovica ne bi
mogla da ponovi poruku. Samo moćna vilinska magija može da omogući nekome da pročita te reči.“
Deka je klimnuo glavom. „Slažem se. A opet, cenim što si na oprezu, Sete. Svi moramo biti na
oprezu. Sve moramo proveravati. Ništa ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Hteo bih da se ponovo
usredsredimo na Sfingu i Translokator.“ Deka je sažeo ono što su on, Kendra i Kolter saznali o tome gde
se nalazi Translokator i gde je Paton sakrio neophodan ključ.
„Kakve su šanse da je Sfinga došao do prvog roga jednoroga?“ promrmljala je baka.
„Kolike su bile šanse da nade boclukovice?“ odvratio je pitanjem Kolter.
„Koliko su retki rogovi jednoroga?“
„Jednorozi spadaju u magična bića koja se najređe sreću“, odgovorio je deka. „Verujemo da još
postoje, ali nismo sigurni u to. To su nedostižna stvorenja izuzetne čistote, a njihov rog ima velika
magična svojstva. Veoma davno, pohlepni čarobnjaci gotovo su ih istrebili. Tokom života svakom
jednorogu izrastu tri roga. Tokom odrastanja odbace prva dva, kao što ljudima ispadnu mlečni zubi. Rog
iz Utočišta za bajke jedini je prvi rog za koji znam da bilo gde postoji.“
„A opet, to ne znači da Sfinga neće negde drugde naći još neki“, istakao je Kolter.
„Ne bi bilo mudro da računamo na to da neće uspeti“, složio se Voren, „posebno ako je uspeo da
ovlada Okulusom. Već će on nekako, negde, pronaći neki rog.“
„A možda ga se već dokopao“, smrknuto je kazala baka.
„Ako već treba da brinemo zbog toga“, rekao je deka, „ne vidim šta bismo drugo mogli da uradimo
osim to da pre Sfinge stignemo do ključa u Leglu zmajeva. Svi dobro znamo koliko je Sfinga snalažljiv.
Pošto zna gde se nalazi ključ koji otvara grobnicu u rezervatu u Australiji, pronaći će načina da ubaci
Navaroga u svetilište zmajeva. A kada se dočepa ključa grobnice, biće samo pitanje vremena kada će doći
i do Tranaslokatora.“
„A da li mi možemo da zaštitimo ključ grobnice bolje od zmajeva u Leglu zmajeva?“ upitao je Tanu.
„Možemo da se postaramo da stalno bude u pokretu“, odvratio je deka. „Možemo da ga upotrebimo ili
negde prebacimo. Pošto Sfinga zna gde se trenutno nalazi, samo je pitanje vremena kada će ga se
dočepati.“
„Onda je naš prvi zadatak da dobijemo rog od kentaura“, kazala je baka.
Dejl je zviznuo. „Neka vam je sa srećom. Taj rog je najvrednija stvar koju imaju. Gaje duboko
poštovanje prema Patonu zato što im ga je dao. Zahvaljujući energiji koju poseduje rog, Grunhold je bio
bezbedno utočište za vreme pošasti senke.“
„Da li bismo mogli da ih ubedimo da nameravamo samo da ga pozajmimo?“ predložio je deka.
„Možemo vratiti rog posle obavljene misije.“
„Ako nas zmajevi ne pojedu“, napomenuo je Kolter.
„Nećemo ih lako ubediti“, kazala je baka.
„Najblaže rečeno“, bio je siguran Dejl.
„Zašto ga ne bismo ukrali?“ predložio je Set.
Ostali su se smrknuto nasmejali.
„Ma koliko to neprijatno zvučalo“, kazao je Voren, „na kraju ćemo možda upravo to morati da
uradimo. Da li neko zna gde ga drže?“
„Kentauri su ponosito društvo i drže se po strani“, kazao je deka, „ali tehnički gledano, ja kao čuvar
imam pravo jednom godišnje da ih posetim bez straha da će mi se nešto desiti. Inače imaju pravo da
pogube svakog ko zađe na dodeljenu im teritoriju. Samo dva puta iskoristio sam to pravo. Oni nisu
prijatno društvo.“
„Cilj nam je da se što više približimo rogu. Prouči položaj njihovog područja kako bismo mogli da
isplaniramo prepad ako to bude potrebno. Kasnije im možemo reći da smo ga pozajmili.“
„Ako odbiju da nam pozajme rog, bar ćemo obaviti izviđanje“, zaključio je Voren.
„Odmah ću ih obavestiti da dolazimo u posetu“, rekao je deka. „Već sutra ćemo otići do njih.“
„Idem i ja“, izjavio je Set.
„Kentauri ti nisu baš naklonjeni“, podsetio ga je deka. „Zbog tvoje drskosti Paton je morao da ponizi
Široko Kopito. Drži se podalje od njihove teritorije.“
„Kriviće sve nas za smrt Širokog Kopita“, primetila je baka.
„Zato treba da povedemo Kendru“, kazao je deka. „Široko Kopito joj je pomogao da zaustavi pošast.
Njen zadatak biće da iskaže poštovanje kentaurima zbog žrtve Širokog Kopita. Išlo bi nam u prilog ako bi
uspela to da uradi iskreno. Ne možemo očekivati da izbegnemo razgovor o tome.“
„Rado ću se izviniti“, kazala je Kendra. „Strašno mi je žao što je umro, a zaista je bio zaslužan za spas
rezervata.“
„Moraćeš da budeš veoma oprezna“, kazala je baka. „Oni ne žele tvoje sažaljenje. Ponos im neće
dozvoliti da prihvate bilo šta slično, ali ako pokažeš da si im iskreno zahvalna zbog podnete žrtve i pritom
im staviš do znanja da si svesna njegove uloge u spasavanju Utočišta za bajke, to bi moglo da pomogne.“
„Da to nije opasno za Kendru?“ upitao je Kolter. „Zar kentauri neće upravo nju više od drugih kriviti
za njegovu smrt? Ona ga je tada jahala.“
„Možda hoće“, kazao je deka, „ali neće moći da joj naude, jer će je štititi moje pravo da ih jednom
godišnje posetim. Štaviše, oklevaće da otvoreno okrive devojčicu za njegovu smrt. Mnogo bolje zvuči to
da ga je pogubio moćni demon.“
„Ko još treba da krene s tobom?“ upitao je Tanu.
„Većina vas“, odvratio je deka. „Što više pari očiju bude procenjivalo situaciju, to bolje.“
„Osim mojih“, promrmljao je Set.
„Ne smemo ostaviti Seta nezaštićenog u kući“, kazao je Kolter.
„Nezaštićenog?“ požalio se Set. „Da li ti to pokušavaš da podriješ moje samopoštovanje?“
„Dejl se češće od svih nas sretao s kentaurima“, kazao je deka. „Rut je umešni pregovarač. Voren,
Tanu i Kolter su prekaljeni pustolovi i imaju iskustva u nalaženju čuvanih predmeta. Povrh toga, Kolter je
stručnjak za magične predmete.“
„Ja mogu da zauzmem tvrđavu“, uveravao ih je Set.
„Ja ću ostati“, uglas su se ponudili Voren, Tanu i Kolter.
„Voren će ostati sa Setom u kući“, izjavio je deka. „Sete, to što želimo da te zaštitimo nema nikakve
veze s tvojom hrabrošću, već s tvojim godinama.“
„Možda bih mogao da se prerušim i krenem s vama“, predložio je Set.
„Ne smemo olako da shvatimo ovu misiju“, primetila je baka. Moramo ostati krajnje uljudni tokom
cele posete. Ako nam ne pođe za rukom da dobijemo rog, Sfinga će se lako dokopati ključa. Tvoj odnos s
kentaurima je ugrožen, Sete. Možda bi i mogli da pređu preko herojske smrti Širokog Kopita, međutim,
uvredu nikada ne zaboravljaju.“
„Mrzim što mi neke stvari iz prošlosti prave probleme i u budućnosti“, promrmljao je Set.
„To znači da si krenuo putem mudrosti“, odvratio je deka.
 DVANAESTA GLAVA

Grunhold

S et je trupkao preko dvorišta u podstavljenim čizmama. Na bujnom zelenom travnjaku i u treperavim

cvetnim lejama nije se zadržalo nimalo snega. Vile su ga otopile.
S druge strane dvorišta sve jači vetar otresao je najveći deo snega s golih grana drveća i njime
poprskao okolno tle. Sivo prostranstvo bezobličnih oblaka prekrivalo je nebo od obzorja do obzorja.
Prošle noći prebacili su boclukovicu Kendru u Nemu kutiju, a iz nje uklonili lažnog Medoksa, kojeg
su ostavili da skonča u jednoj od ćelija tamnice jer će mu uskoro isteći rok trajanja. Boclukovica Kendra
bila je uzbuđena zbog toga što će joj Nema kutija produžiti život. Setu je bilo krajnje neobično što je do
sada sreo tri verzije svoje sestre.
Kada je stigao do kraja dvorišta, Set se zaputio u šumu. Snežna pokorica pucketala je pod njegovim
koracima, a noge su mu uranjale u prhki sneg najmanje pola metra dubok. Na mestima gde su se nalazili
snežni nanosi, sneg je nadmašivao visinu njegovih čizama.
“Zdravo, Sete!“ doviknuo mu je Dorin iz viseće mreže.
Nevil je iskliznuo iz svoje i uronio kopitima u duboki snežni nanos. „Dobio si našu poruku?“
„Video sam je s prozora.“ Neko je ugazio reči „viseće mreže danas“ u snegu s druge strane dvorišta,
na mestu koje se videlo s tavanskog prozora.
„Primetili smo da nisi bio među onima koji su nešto ranije otišli“, kazao je Dorin. „Kuda su se
zaputili?“
„Do kentaura.“
„Danas imaš sreće“, kazao je Nevil. „Gledaće na njih s visine i posprdno.“
„Želeo sam da pođem s njima. Znam da kentauri znaju da budu kreki, ali su baš strava.“
„Ni na trenutak ne sme da poveruješ u to da su strava“, opomenuo ga je Dorin. „Dodatni par nogu
pretvara ih u pompezne lovce.“
„Biće ti mnogo bolje s nama“, kazao mu je Nevil. „Dva kopita su sjajna stvar. Četiri su ubojita.“
„Drago mi je što vas vidim, momci“, kazao je Set, osmehnuvši se prvi put tog dana.
„Ležaljka te čeka“, ponudio mu je Nevil. „Udobno se smesti. Razmišljali smo o razgovoru koji smo
onomad vodili i imamo za tebe novi predlog.“
„Mislim da će ti se ovaj dopasti“, kazao je Dorin.
 Set je seo u njegovu ležaljku, udario jednu čizmu o drugu da strese sneg i potom podigao noge.
„Slušam.“
„Još smo nekoliko puta provukli mrežu kroz jamu s katranom“, počeo je Nevil.
„Znamo da se ne osećaš prijatno kada treba da izneseš iz Utočišta za bajke kakvu dragocenost“,
primetio je Dorin.
„Ali šta ako nađemo nešto što možeš ovde da koristiš?“ predložio je Nevil. Stao je da pretura po
velikoj gruboj vreći i izvadio metalni oklop za grudi, siv poput dima i veoma sjajan.
„Oho“, izustio je Set i seo.
„Strava je, zar ne“, rekao je Dorin.
„Sete, ovaj oklop za grudi iskovan pomoću magije je nesalomiv“, objasnio je Nevil dok ga je okretao
ka Setu. „Napravljen je od najlakše i najjače magične legure koja je ikada stvorena. U davna vremena
vodili su se ratovi zbog oklopa ovakvog kvaliteta. Neki imućni gospodar rado bi ispraznio riznicu u
zamenu za jedan ovakav komad.“
Dorin je pokazao ka oklopu. „Danas su ovakve stvari mnogo ređe. Ovaj oklop za grudi nema cenu.“
„Šta tražite za njega?“ upitao je Set, pokušavši da zvuči opušteno.
Nevil i Dorin se zgledaše. Dorin je klimnuo, a Nevil je kazao: „Devedeset šest baterija tipa AAA.“
Set se jedva suzdržao da ne prsne u smeh. Zar će stvarno da se rastanu od dragocenog oklopa zbog
baterija? „Daj da ga vidim.“
Nevil je predao oklop za grudi Setu. Bio je lak kao da je od plastike, ali kada je pokušao da ga savije,
metal nije popustio.
„Šta kažeš?“ upitao je Dorin.
„Tanak je“, izjavio je Set. Navukao je na lice svoju najbolju masku za cenkanje i sumnjičavo
razgledao oklop.
„Tanak?“ uzviknuo je Nevil. „Hugo nije uspeo ni da ga ogrebe kovačkim čekićem. To što je lak samo
mu diže cenu. Neće ti ograničavati pokrete, a zaustaviće svaku oštricu i strelu.“
„Šta će meni oklop?“ upitao je Set, namerno ih mučeći. „Nisam vitez. Možda je ovaj oklop nekada
predstavljao najveću moguću nagradu, ali, momci, svaki predmet vredi samo onoliko koliko je kupac
voljan da ga plati.“
Nevil i Dorin nagnuli su se jedan prema drugom i počeli da se domunđavaju.
„Sedamdeset dve baterije je naša poslednja ponuda“, izjavio je Nevil.
Set je slegnuo ramenima. „Znamo se već izvesno vreme, momci. Dopadate mi se, ali ne znam, kladim
se da bi vam Nero dao nešto zlata za ovo.“
„Zar nisi čuo najnovije vesti?“ upitao je Nevil i zaškrgutao zubima. „Baterije se više ne mogu kupiti
zlatom.“
„Baterije su nam zaista potrebne“, molio je Dorin. „Propuštamo silne emisije.“
Set je jedva uspevao da obuzda osmeh. Satiri mora da su očajni, obično su mnogo razumniji u
pregovorima. „Moraću da razmislim do sutra.“
„Poigrava se s nama“, optužio ga je Dorin, začkiljivši. „I uživa u tome. Ko želi da postane vitez više
od Seta Sorensona?“
„Provalio si ga“, složio se Nevil i ispružio ruku. „Vrati ga“
Set je prsnuo u smeh. „Razvedrite se momci.“
„Pokušali smo ozbiljno da razgovaramo s tobom“, ukočeno je kazao Nevil i prstima mu dao znak da
vrati oklop. „U pravu si, Sete. Vrednost je subjektivna stvar. Pošto ga niko ne želi, vratićemo oklop u
jamu s katranom.“
Set je pročistio grlo i uozbiljio se. „Razmislio sam i rešio da prihvatim vašu ponudu.“
„Uuuuh, šteta“, zalelekao je Dorin. „Licitacija je zaključena.“
Nevil je istrgnuo oklop Setu iz ruke. „Cena je skočila na sto dvadeset baterija. Što je sigurno mnogo
više nego što bi nezainteresovani posmatrač poput tebe bio voljan da plati.“
„U redu, slušajte“, kazao je Set, trudeći se da ne zvuči nervozno. „Oklop je zaista sladak. I mogao bi
da posluži. Nije trebalo da vas zadirkujem. Znam koliko se izbezumite kada vam ponestane baterija.
Dosađivao sam se pa sam pokušao da glumim teškog pregovarača.“
„Ti nas jedini snabdevaš baterijama“, kazao je Nevil. „Razbijali smo glavu zbog ovoga. Ne smeš da
nas zadirkuješ zbog baterija.“
„Što više gledamo televiziju, to nam je više potrebna“, objasnio je Dorin.
Set je podigao obrve. „Provodite previše vremena ispred televizora. Postajete mrzovoljni. Deka je
možda u pravu. Kako bi bilo da prekinete gledanje televizije na neko vreme i naučite da cenite prirodu.“
„Poslednjih četiri hiljade godina cenili smo prirodu“, zastenjao je Nevil. „Sve smo pokapirali. Biljke
su lepe i lepo mirišu. Za nas je novo i egzotično finale penjanja uz stenu.“
„Radite sa svojim životom šta vam je volja“, kazao je Set. „Jasno vam je da želim taj oklop, ali
Društvo se okomilo na nas kao nikada do sada, što znači da može proći nekoliko nedelja pre nego što
uspem da odem u prodavnicu. Ako mi date taj neprocenjivi oklop za grudi, isporučiću vam 120 baterija
tipa AAA što pre budem mogao.“
„Dogovoreno“, kazao je Nevil, bacivši oklop nazad Setu.
„Opremili smo ga trakama, možeš da ga staviš i tako odneseš kući“, kazao je Dorin.
„Mogu li sada da izađem?“ upitao je neko iza Seta.
„Svakako“, odvratio je Nevil.
„Verle?“ upitao je Set, okrenuvši se u ležaljci.
Pegavi satir se pojavio držeći veliki pravougaoni predmet umotan u smeđu hartiju. „Potrebna mi je
tvoja pomoć.“
„Gde si bio?“ upitao je Set.
„Čučao sam iza nanosa. Nevil je kazao da ne smem da se pojavim dok ne zaključi posao s tobom.
Uzgred budi rečeno, šta su baterije?“
„Mali cilindri puni energije“, odgovorio mu je Dorin, „ali nemoj da naprežeš mozak time.“
„Dobro“, kazao je Verl i stao da cepa smeđu hartiju s predmeta koji je držao. U pitanju je bio Kendrin
portret u uglju.
„Oho“, uzviknuo je Set. „Prilično je realističan. Jesi li ga ti nacrtao?“
„Kao i mnoge druge“, stidljivo je priznao Verl. „Prvo sam slikao nas dvoje zajedno na vrtešci, kako
veslamo u kanalu, plešemo vaker na balu. Dorin me je upozorio da ne preterujem. Konačno sam se
odlučio za ovo upečatljivo viđenje moje muze. Mislim da ne postoji bolji način da joj kažem koliko je
volim od opijanja njenom lepotom. Da li bi bio ljubazan da joj ga odneseš?“
„Nema problema“, kazao je Set i razvukao usta u osmeh.
„Pocrvenim i pri samoj pomisli da ona drži mojih ruku delo“, priznao je Verl dok mu je predavao
platno.
„I mi“, uveravao ga je Nevil.
„Silno će joj se dopasti“, kazao je Set, pokušavajući da preuzme platno, ali Verl nije hteo da ga pusti.
„Jesi li siguran, Verle?“ rugao mu se Dorin. „Previše je sentimentalno. Stenu se neće dopasti.“
Verl je pustio sliku. „Da, siguran sam. Odnesi je Kendri i pozdravi je u moje ime.“
Set je osetio i čuo tutnjavu koja se pretočila u reči. Dođi, Sete. Set se zagledao u Nevila i Dorina.
„Momci, jeste li čuli ovo?“
„Šta?“ upitao je Dorin. „Da je Verl zapečatio svoje poniženje? Jasno i glasno!“
„Neki glas me doziva po imenu“, kazao je Set.
Poseti me noćas. Nemamo puno vremena. Glas je podsećao na grmljavinu izdaleka.
„Ništa?“ upitao je Set.
Satiri su odmahnuli glavama.
Tiha grmljavina je zamrla.
Nevil je blago udario pesnicom Seta po ruci. „Jesi li dobro, drugar?“
Set je primorao sebe da se osmehne. „Dobro sam. U poslednje vreme čujem nekakve glasove. Bolje
da se vratim u dvorište.“ Skliznuo je iz viseće mreže.
 „Zadrži oklop“, rekao je Nevil. „Ali nemoj zaboraviti da nam duguješ...“
„Sto dvadeset baterija“, završio je rečenicu Set.

Četiri kentaura stoika čekala su na granici svog područja. Osim vučjih koža preko snažnih ramena,
njihova mišićava torza bila su naga. Oblakovo Krilo je onaj srebrni s ogromnim lukom. Drugi je
Namršteno Čelo, koga je Kendra uglavnom imala prilike da vidi kao crnog kentaura. Dlaka na njegovom
konjskom telu bila je bela i prošarana sivim mrljama. Imao je veliko čelo i dugačku ravnu kosu. Jedan od
nepoznatih kentaura imao je zlatastu dlaku i nije bio toliko mišićav kao ostali. Poslednji kentaur bio je
kestenjaste boje i imao je kovrdžavu crvenkastosmeđu kosu.
Hugo je zaustavio kola ispred kentaura. Deka im je ranije objasnio da Hugo neće moći da uđe u
kraljevstvo kentaura.
„Pozdravljamo te, Stene Sorensone“, izjavio je Oblakovo Krilo jasnim, muzikalnim baritonom.
„Dobar dan, Oblakovo Krilo“, otpozdravio je deka. „Olujno Čelo, Brzi Korače, Krvavi Trnu,
pretpostavljam da ste dobili moju poruku.“
„Golem nam je juče doneo vest o vašem dolasku“, odvratio je Oblakovo Krilo. „Mnogo vas je došlo.“
„Moramo da se posavetujemo sa Sivom Grivom“, kazao je deka.
Oblakovo Krilo je pognuo glavu. „Na to imate pravo jednom per annum.“
„Doveo si i devojku“, optužio ga je Olujno Čelo dubokim i grubim glasom.
„Došla je da izrazi zahvalnost zbog plemenite žrtve Širokog Kopita“, kazao je deka.
„Ne treba nam njena zahvalnost“, zaškripao je Olujno Čelo.
„Svejedno smo ovde“, odvratio je deka i krenuo da silazi s kola.
„Ostanite u kolima“, naložio im je Oblakovo Krilo. „Mi ćemo vas dalje vući.“
Zlatasti kentaur i crvenkasti kentaur istupiše i prihvatiše se ručki koje je Hugo koristio kada je vukao
kola. Deka im je ranije objasnio da bi kentauri mogli da im ponude svoje usluge čak i ako ne zatraže
pomoć, a sve da bi skratili njihovu posetu.
Trenutno su se nalazili na udaljenom kraju močvarnog zemljišta u Utočištu za bajke. Pri kraju je put
kojim su došli obilazio oko močvare. Iza njih je para visila iznad smrdljive nezaleđene muljevite vode, na
mestima gde su mahovina i visoke slabunjave biljke rasle uprkos zimi.
Ne izgovorivši više ni reč, kentauri su krenuli laganim galopom da vuku kola. Kendra je u sebi
ponovila uputstva koja joj je dao deka. Osim za vreme razgovora, kentauri gledanje u oči shvataju kao
izazov. Treba da ćuti, osim u određenim prilikama, na koje će joj deka ukazati. Svi su dobili naređenje da
ljubazno prihvate uvrede i da ih ne pobijaju. Bilo joj je drago što je njen brat, koji i te kako ume da
razbesni kentaure, ostao kod kuće.
Kentauri su ih vukli kroz prostrani vinograd i miomirisni voćnjak naseljen raznim voćkama. Vile su
letele kroz vegetaciju, potiskujući sneg i omogućavajući voćkama da rađaju i kada im vreme nije. Kendra
ih je videla u tolikom broju jedino oko glavne kuće i u blizini svetilišta vilinske kraljice. Medu drvećem je
primetila i ženke kentaura kako s lakoćom balansiraju ogromnim korpama punim voća. Žene su bile
umotane u krzna i imale su grubu, hladnu lepotu.
Izbivši na drugu stranu voćnjaka, prešli su u snegom prekriven šumarak sav od visokog zimzelenog
drveća. Kendra je povremeno kroz drveće videla paviljone. Kada su kola izbila iz šumarka, pred njima se
pojavio ogromni kameni blok. Visina megalita dostizala je deset metara, a širina mu je bila tri puta manja.
Levo i desno od njega Kendra je ugledala još dva monolita, koji su se savijali i gubili u daljini obrazujući
prsten oko širokog brda.
„Nastavićemo pešice“, objavio je Oblakovo Krilo. „Dobro došli u Grunhold.“ Kentauri koji su ih
vukli spustiše kola.
Kendra je sišla zajedno s ostalima i s četvoricom kentaura obišla oko megalita i zaputila se uz blagu
padinu. Staza je krivudala oko živica i polja, ispod lučnih rešetki od letvi, uz rampe i preko malih
ukrašenih mostova.
Kao i u vinogradu i voćnjaku, i ovde su raznobojne vile ispunjavale vazduh i održavale rascvetalu
vegetaciju. Kendra je među terasastim vrtovima primetila uspravljeno kamenje različitih oblika i veličina,
manje rođake megalita koji su okruživali podnožje brda. Povremeno je viđala muškarce i žene kentaura
kako tumaraju ili razgovaraju, ne pokazujući neko naročito zanimanje za posetioce. Ponegde je primetila
zjapeće ulaze usečene u brda. Kendra se pitala koliko duboko se protežu ti tuneli u senci.
Kada su se približili vrhu brda, Kendra se zagledala u primitivne dolmene na vrhu. Pet masivnih
uspravljenih kamenova u svojstvu stubova pridržavalo je ogromnu kamenu ploču i zajedno s njom
obrazovalo improvizovano sklonište. Čovek bi pomislio da je bila potrebna vojska divova da podigne
ogromnu ploču na ostale kamenove. Ispod tog masivnog završnog kamena čekao je zamišljeni kentaur
boje olujnog oblaka. Dugačka seda kosa bila je iste boje kao i gusta brada i dlaka na konjskom delu tela.
Obrve i rep bili su mu tamnije sive boje. lako je delovao starije od ostalih kentaura, nije imao bore.
Možda mu je torzo bio malo ugojeniji nego kod drugih, ali nijedan kentaur nije bio mišićaviji od njega.
„Pozdravljam te, Stene Sorensone“, intonirao je Siva Griva dok su se približavali. „Šta dovodi tebe i
tvoje u Grunhold?“
„I ja tebe pozdravljam, Siva Grivo“, formalno je odgovorio deka. „Došli smo da odamo počast
uzvišenom Širokom Kopitu i da te nešto zamolimo.“
„Uđite“, pozvao ih je Siva Griva povlačeći se.
U dolmenu je postojala prostrana prostorija u koju je uspelo da se smesti pet kentaura i šestoro
posetilaca ljudske rase. U tom skloništu nije bilo nameštaja, tako da su ostali da stoje jedni naspram
drugih, kentauri s jedne strane, ljudi s druge. Kendra je nervozno pogledala uvis u ogromnu ploču iznad
njihovih glava. Ako padne, završiće kao palačinke.
„Ne poznajem sve iz tvoje družine“, primetio je Siva Griva.
„Sećaš se moje žene Rut i mog pomoćnika Dejla“, stao je da nabraja deka. „Ovo je Tanugato, čuveni
gospodar napitaka. Kolter, dugogodišnji prijatelj i stručnjak za magične relikvije. I moja unuka Kendra.“
„Ista ona Kendra koja je jahala Široko Kopito kada je preminuo?“ upitao je Siva Griva pogledavši
Oblakovo Krilo.
„To je ona“, odvratio je deka. „Široko Kopito je doneo nju i vilinski kamen u Kurisokovo kraljevstvo.
Da nije bilo njegove srčanosti, Utočište za bajke obavila bi tama.“
„Nedostaje nam“, rekao je Siva Griva. „Široko Kopito bio mi je kao sin. Ispričaj mi kako je umro.“
Kendra je pogledala deku. Samo je ovlaš klimnuo glavom. Morala je da se nagne unazad da bi mogla
da vidi Sivu Grivu. Smrknuto je iz visine zurio u nju. Usta su joj se namah osušila. Pokušala je da suzbije
nervozu, podsetivši samu sebe na to da kentauri ne mogu da ih povrede. Ovo je službena poseta i kentauri
ne smeju da ih povrede. Treba samo da im ispriča šta se tačno dogodilo i da to uradi što dopadljivije.
„Jahali smo ka crnom drvetu u koje je bio zaboden klin. Pošast smo mogli da zaustavimo samo ako taj
klin uništimo. Kamen koji mi je dala vilinska kraljica imao je moć da neutrališe pošast. Pomoću tog
kamena lečila sam ljude i ostala stvorenja koje je zahvatila pošast. Ona mi je kazala da će i kamen i klin
biti uništeni kada ih dovedem u vezu.
„Tamna stvorenja napadala su nas sa svih strana. Hamadrijada Efira, koja je bila povezana s tim
drvetom, učestvovala je u širenju pošasti zajedno s Kurisokom. Napala je Široko Kopito da bi zaštitila
drvo. Dodirom je mogla da potamni svako biće. Pitajte Olujno Čelo. Kada je Efira dodirnula Široko
Kopito, on je bio u kontaktu sa mnom, a ja sam u ruci držala dotični kamen, i tako se on našao zarobljen
između dve moći. Kamen ga je sprečio da potamni, ali ga je naprezanje ubilo.
„Široko Kopito je uspeo da nas dovede dovoljno blizu drvetu i na kraju smo uspeli u svom naumu.
Moja prijateljica Lena izgubila je život kada je spojila kamen i klin. Da nam Široko Kopito nije pomogao,
sve bi propalo. Strašno mi je žao što je umro. Nisam imala pojma da će nastradati kada se nađe između
moći kamena i moći klina. Žalim za njim. Bio je veliki junak.“
Kendra je primetila da se roj vila okupio u blizini dolmena dok je govorila. Pokušala je da ne obraća
pažnju na njih kako bi mogla da se usredsredi na odgovor Sive Grive.
 „Sve sam to već čuo od onih koji su bili prisutni. Zahvalan sam ti što si iskreno prepričala šta se
dogodilo i pridružujem ti se u žaljenju.“ Potom je skrenuo pogled na deku. „Da li je vredelo izgubiti
jednog od najboljih zarad spasa rezervata? Smatram da nije, ali zarad trenutnih ciljeva, složiću se s vama
da je Široko Kopito umro junačkom smrću, i neka ostane na tome. Pomenuo si nekakvu uslugu...“
„Nadali smo se da ćemo videti prvi rog koji je kod vas“, kazao je deka.
Siva Griva je razmenio zaprepašćene poglede s Oblakovim Krilom i Olujnim Čelom. Njegov tamni
rep zviznuo je kroz vazduh poput biča. „Niko ne sme da vidi Dušu Grunholda.“
„Moj predak vam je poklonio prvi rog u znak milosti“, podsetila ga je baka.
Siva Griva je udario kopitom o tle. „Dobro mi je poznato poreklo našeg talismana. Dobrovoljno nam
je dat. Ako treba da razgovaramo o naknadama za usluge učinjene u prošlosti, mogao bih da potegnem
smrt Širokog Kopita kao više nego dovoljan znak zahvalnosti.“
„Nisam htela da kažem da polažemo pravo na taj rog“, rekla je baka. „Samo sam htela da istaknem da
nigde ne stoji da jedino kentauri polažu pravo na njegovu upotrebu. Ljudi su u prošlosti uspešno čuvali
Dušu Grunholda.“
„S kojim ciljem si napravila ovu opasku?“ upitao je Siva Griva.
„Svetu se loše piše“, krajnje ozbiljno izjavila je baka. „Zlokobne sile skupljaju talismane s namerom
da otvore veliku tamnicu Zzyzx i oslobode demone iz starine.“
„To su zaista strašne vesti“, saglasio se Siva Griva, „ali kakve to veze ima s nama?“
„Tražimo rog da bismo došli do ključa koji će nam omogućiti da zaštitimo jedan od talismana“, rekao
je deka. „Ako uspemo da zaštitimo talismane, sprečićemo otvaranje tamnice za demone.“
Siva Griva se tiho posavetovao s Oblakovim Krilom, koji je stajao sa njegove desne strane, a potom i
sa Olujnim Čelom s leve. „Izneli biste Dušu Grunholda iz Utočišta za bajke?“
„Vratili bismo ga za nekoliko dana“, rekla je baka. „Ne tražimo nikakvu pomoć, samo da nam
nakratko pozajmite rog.“
Siva Griva je polako odmahnuo glavom. „Ako bi horde demona pobegle iz Zzyzxa, jedino bi nas
Duša Grunholda mogla odbraniti od njih. Ne možemo da se izložimo tolikom riziku. Suviše tražite.“
„Ako demoni pobegnu iz Zzyzxa, Grunhold će postati ostrvce u moru zla“, naglasio je deka. „Rog
neće uspeti da odbrani Grunhold kada ga napadnu horde demona. Međutim, ako sprečimo bekstvo
demona iz Zzyzxa, Grunhold bi mogao da opstane zauvek.“
„Ne smemo izložiti opasnosti naš cenjeni talisman“, odvratio je Siva Griva. „Kada ste oltar vilinske
kraljice lišili moći, vi ste ga uništili, i njeno svetilište je zauvek ostalo oskrnavljeno. Neću promeniti
odluku. Smislite drugi način da postignete cilj. Dušu Grunholda nećemo pozajmiti ni vama ni bilo kom
drugom.“
„Možemo li bar da pogledamo rog?“ upitao je deka. „Talismane koji mogu da otključaju Zzyzx
možemo zaštititi tako što ćemo se obezbediti da naši neprijatelji ne mogu da ukradu rog od vas. To je od
životne važnosti.“
Siva Griva se zlobno osmehnuo. „A možda samo želite da ispitate kako biste sami mogli da drpite
rog?“
„Rog ne sme biti ukraden“, potvrdila je baka. „Nemamo ni najmanju želju da vas pokrademo.“
„Trebalo bi da znate da je Dušu Grunholda nemoguće ukrasti“, izjavio je Siva Griva. „Rog jednoroga
može samo da se nađe ili pokloni. On zrači takvu čistotu da bi čak i najveći nitkov osetio krivicu i
žaljenje već i pri samoj pomisli da ga ukrade i ne bi bio u stanju da izvede pljačku.“ Impozantni kentaur
značajno je pogledao baku. „Čak i ako bi lopov ubedio sebe da mu je namera samo da ga pozajmi.“
„Šta ako naši moćni neprijatelji pronađu način da zaobiđu grižu savesti?“ raspitivao se deka. „Mogao
bih da postavim stražare, uz vaš pristanak, razume se.“
„Imamo mi stražare, najbolje u ovom rezervatu“, izjavio je Siva Griva. „Uostalom, Duša Grunholda
nalazi se u dubinama ovog brda, u samom središtu lavirinta Tauran.“
„Lavirinta nevidljivih zidova?“ uzviknuo je Kolter.
Siva Griva je klimnuo glavom. „Istog onog koji moja vrsta koristi od davnina. Ubitačne čarolije
vezuju nevidljive prepreke. Uljez koji dodirne bilo koji zid istog časa biva oboren.“
„Kontakt te vrste takođe uključuje alarm“, dodao je Olujno Čelo.
„Naši neprijatelji dokazali su da su neverovatno snalažljivi“, zabrinuto je kazao deka.
„I dalje sumnjaš?“ narugao se Siva Griva. „U središtu nerešivog lavirinta uljeze čeka planinski trol
Udnar, mada je on zapravo suvišan.“
„Planinski trol?“ uzviknuo je Dejl. „Kako ste uspeli da zadobijete njegovu vernost?“
„Sklopili smo sporazum koji uključuje obilne količine hrane i pića“, ravnodušno je odvratio Siva
Griva.
„Kako stoje stvari s ulazom u lavirint?“ upitala je baka.
Siva Griva je zaćutao i polako prešao pogledom s jednog ljudskog bića na drugo. „Ulaz u veliku
šupljinu ispod brda je zapečaćen. Pojedinosti ću zadržati za sebe da nam niko od vas nesmotreno ne bi
naneo štetu.“
„Ne bismo se usudili da pokušamo da dođemo do roga“, uveravao ga je deka. „Kao što i sam kažeš, to
bi bilo nemoguće. Nadamo se da će se i naši neprijatelji obeshrabriti iz razloga koje si upravo naveo.
Možda možemo da lociramo neki drugi prvi rog.“
„Mudro rečeno“, izjavio je Siva Griva. „Ne zaboravi da bi svaki pokušaj krađe Duše Grunholda
značio zapodevanje rata s kentaurima. Iako nam je dodeljeno zasebno kraljevstvo, dozvoljeno nam je da
lutamo najvećim delom Utočišta za bajke, s izuzetkom nekoliko izolovanih oblasti. Rat s kentaurima bio
bi kraj za vaš rezervat.“
„Upravo zbog toga zaputili smo se čak ovamo da zamolimo za uslugu u skladu s protokolom“,
pokušala je da ga umiri baka.
„Razočarani smo što ste odbili da nam pozajmite rog“, priznao je deka. „Mnogo zla moglo bi da
proistekne iz te odluke, kako napolju, tako i ovde kod kuće. Mada priznajemo da je to vaše pravo.“
„Onda je naše pregovaranje okončano“, objavio je Siva Griva. „Vratite se na svoje područje u miru.“
„Iz pouzdanih izvora znamo da su naši neprijatelji zainteresovani za rog“, rekla je baka. „Budite na
oprezu.“
Siva Griva im je okrenuo leđa.
„Nisu nam potrebni saveti ljudskih bića“, pojasnio je Oblakovo Krilo. „Dozvolite nam da vas
ispratimo do granice našeg kraljevstva.“
„U redu“, formalno je odvratio deka. „Zbogom, Siva Grivo.“
Kendra je zajedno s ostalima izašla iz ogromnog kamenog zaklona. Roj vila ostao je da lebdi u blizini,
znatiželjno je gledajući. Kada je malo duže ostala usredsređena na njih, nekoliko vila je odletelo,
verovatno pokušavši da deluje nezainteresovano. jedna od onih vila koje su ostale delovala joj je poznato.
Bila je mršavija od većine i imala je vatrena krila u obliku cvetnih latica.
„Znam te“, kazala je Kendra.
Vile koje su ostale okrenule su se i ljubomorno zagledale u malu crvenu vilu. „Da“, otcvrkutala je vila
i istog časa doletela bliže Kendri. Ostale su zakolutale očima i razišle se.
„Ti si jedna od tri vile koje su nam pomogle kada smo porazili pošast senke.“
„Tako je. Čula sam vaš razgovor sa Sivom Grivom.“
„Nije prošao baš najbolje.“ Kendra je primetila da je Olujno Čelo krišom posmatra. Sumnjala je da
može da razume vilu, ali Kendra je govorila engleski. Utišala je glas rešena da pažljivo bira reči.
„Kentauri se nikada neće rastati od roga“, obavestila ju je vila.
„Možeš li nam pomoći da dođemo do njega?“ prošaputala je Kendra, zaostavši za ostalima i motreći
na kentaure.
Sićušna vila se zvonko nasmejala. „Teško, ali znam gde možete naći ulaz u lavirint.“
„Kaži nam gde, molim te.“
„Rado. Uzgred budi rečeno, ako odbijem, možeš da mi narediš da otkrijem sve što znam. Ne zaboravi
to ubuduće. Mnoge vile ne žele da pomognu. Ulaz se nalazi ispod najjužnijeg zaštitnog kamena.“
„Onog džinovskog?“ upitala je Kendra, pokazavši glavom ka ogromnim megalitima u podnožju brda.
 „Da“, potvrdila je vila.
„Zar nisu preveliki? Ko to može da pomeri?“ prošaputala je Kendra.
„Preveliki, nego šta“, složila se vila, „i vezani za to mesto čarolijama. Ali dva sata pred zoru, kamenje
maršira. Menjaju mesta. Za to im treba jedan sat. Tokom tog sata ulaz u lavirint je širom otvoren.
Kentauri jedino tada mogu da uđu.“
„To ogromno kamenje samo se kreće?“
„Svih dvadeset. Neverovatan prizor.“
„Da li mnogo kentaura ulazi u lavirint?“
„Ne često.“
„Možeš li još nešto da mi kažeš?“
„Uspevam da razaberem neke rečenice na tauranskom. Vežbe radi slušam njihove razgovore. Znam da
se mali broj kentaura snalazi u lavirintu. Ulaze u njega samo da bi odneli trolu hranu. Vole svoj rog i ubili
bi da ga zaštite. Ne idi po njega, Kendra.“
„Hvala“, iskreno je kazala Kendra. „Ne bi trebalo suviše dugo da razgovaramo. Kentauri su ionako
već sumnjičavi.“
„Bilo mi je zadovoljstvo.“ Sićušna vila je odjurila.
Kendra se zajedno s ostalima vratila do kola. Ni reč nije progovorila dok su se vozili kroz zimzeleni
šumarak, voćnjak i vinograd. Kada su stigli do ivice turobne močvare koja se pušila, kentauri su kola
predali Hugu, koji ih je čekao na istom mestu na kojem su ga ostavili.
Kada su odmakli, Kendra se premestila do deke. „Možemo li da porazgovaramo o onome što se
dogodilo?“ upitala je.
Deka se osvrnuo unaokolo. „Mislim da možemo, ali moramo da budemo tihi.“
„Znam gde počinje lavirint.“
„Molim?“ zaprepastio se deka. „Kako si to saznala?“
„Kazala mi je vila. Ulaz je sakriven ispod najjužnijeg kamena čuvara. Tako je vila nazvala džinovsko
kamenje u podnožju brda. Dva sata pre svitanja kamenje se premešta s jednog mesta na drugo i ulaz ostaje
otvoren otprilike jedan sat.“
„Odlično obavljeno, Kendra“, kazao je deka. „Na nesreću, nisam baš siguran da možemo to da
iskoristimo. Malo je stvorenja koja imaju veću snagu od planinskih trolova. Niko od nas ne ume da se
snađe u tauranskom lavirintu. Čak i da ne postoje te prepreke, rog je nemoguće ukrasti. Ne možemo ga
uzeti, moraju da nam ga daju. Ili grešim?“
U međuvremenu su se svi okupili oko njih dvoje i slušali razgovor.
„Nemam ideju kako bismo mogli da pozajmimo rog bez dozvole“, kazao je Tanu.
„Ni ja“, složio se Dejl.
„Najpametnije će nam biti da krenemo u potragu na nekom drugom mestu“, predložio je Kolter.
„Negde u svetu mora postojati još koji prvi rog.“
„Utrkivali bismo se sa Sfingom“, kazala je baka. „A on ima Okulus.“
Deka se namrštio. „To je možda tačno, ali i tračak nade bolji je od nikakve nade.“
 TRINAESTA GLAVA

Šarmer senki

S eta je iz sna probudio alarm na ručnom satu. Petljao je oko sićušnih dugmića dok pištanje nije prestalo.
Oslonivši se na lakat, posmatrao je nepomičnu izraslinu na Kendrinom krevetu. Izgleda da nije čula
alarm.
Ipak je malo sačekao. Kendra ume da bude lukava. Kao da ima šesto čulo kada treba sprečiti neki
nestašluk. Minuti su prolazili, ali Set nije ustajao iz kreveta. Njegov um je to vreme iskoristio da se
potpuno razbudi.
Nešto ranije tog dana, nakon što su se ostali vratili iz posete kentaurima, rekli su Setu i Vorenu šta su
tamo otkrili. Svi zajedno odlučili su da krenu u potragu za prvim rogom jednoroga izvan Utočišta za
bajke.
Set je ćutke počeo da kuje vlastite planove. Poslepodne je proveo razmišljajući o glasu koji je čuo dok
je razgovarao sa satirima. Prvo je pretpostavio da je u pitanju neki slučajni duh koji luta šumom. Kasnije
mu je pala na pamet mnogo ubedljivija mogućnost. Sada je bio ubeđen da je to bio glas demona Graulasa.
Kada je došao do tog zaključka, plan je počeo da poprima oblik. Sigurno je uspeo da zadivi Graulasa
svojim doprinosom u rešavanju problema zvanog senka pošasti. Isto se dogodilo i kada je porazio
povratnika. Set je bio ubeđen da ga demon zove da dođe njemu.
A pošto ga je Graulas poziva, to može samo da znači da ima neko korisno obaveštenje. Mogućnosti su
brojne. Možda bi Graulas mogao da objasni zašto Set čuje glasove duhova. Konačno, mračne tajne su
njegova specijalnost. Nada se da bi ga Graulas mogao uputiti u to kako da ukradu rog kentaurima. Možda
bi poseta demonu bila dovoljna da Set spase stvar.
Deka i baka uvek su ga podsticali da uči na svojim greškama. Set je već dovoljno dobro upoznao deku
i baku i zna da mu nikada neće dozvoliti da poseti demona. Preterano su zaštitnički nastrojeni. Ako bi im
pomenuo tu mogućnost, bili bi na oprezu i uradili bi sve što je u njihovoj moći da ga zaustave. I tako je
Set odlučio da nikome ne pominje svoje planove, ali je ipak ostavio poruku ispod kreveta. Za svaki slučaj,
ako nešto krene naopako i on se nikada ne vrati.
Da nije u pitanju zamka? Da je Graulas želeo da ga ubije, mogao je to da učini kada ga je Set prošli
put posetio. Da li bi, ako ode da poseti Graulasa, još nekoga doveo u opasnost? Ne bi, ne vidi kako bi to
moglo da se desi. A šta ako greši i ako ga zapravo ne doziva Graulas? Šta ako taj tajanstveni glas pripada
nekom sasvim drugom? Ako svrati nepozvan, da li bi ga demon mogao ubiti kao uljeza? Možda. Ali
Sfinga je na putu da se dočepa i trećeg artefakta, a Setovi prijatelji i porodica hvataju se za slamku. Neko
mora da krene u napad. Set je zaškrgutao zubima. Kada potonu sve lađe, zar nije njegov posao da sredi
stvar? Naravno da jeste.
Skotrljao se s kreveta, pričvrstio nesalomivi oklop za grudi i preko njega obukao kamuflažnu košulju.
Obukao je farmerke i ušnirao čizme, uzeo kaput, rukavice i šešir. Potom je izvukao pribor za hitne
slučajeve, koji je stajao ispod kreveta. U tom priboru bilo je svakojakih stvarčica koje bi mogle dobro
doći nekome ko je sam u šumi u potrazi za pustolovinom. Pored standardne opreme kao što su baterijska
lampa, kompas i džepni nožić, lupa, zviždaljka, ogledalo i razne grickalice, Set je zadržao napitak od
kojeg se postaje gasovit, a koji mu je Tanu dao u hotelu. U nastaloj zbrci Tanu je zaboravio da zatraži da
mu ga Set vrati.
Set je gurnuo jastuk pod prekrivače, otpuzao do vrata, tiho sišao niz stepenice, sve vreme osluškujući
da li se iza njega Kendra meškolji i da li je neko ispred njega budan i šetka se unaokolo. U kući je i dalje
bilo tiho i on je nečujno otišao do garaže, pronašao bicikl i izvezao ga napolje. Bilo mu je žao što nema
petlje da pozajmi automobil, ali ga je brinulo da bi buka mogla nekoga da probudi i okonča njegov izlet
pre nego što i počne. Hugo i Mendigo motrili su na dvorište negde iz tame. Set se nadao da će uspeti
nečujno da se provuče pored njih. Takođe se nadao da nisu dobili izričito naređenje da mu ne dozvole da
ode u šumu.
Temperatura je ove noći bila poprilično ispod nule. Neprimetni oblaci zaklanjali su svu svetlost s
neba. Nekoliko svetlucavih vila jurcalo je među cvećem u dvorištu i obezbeđivalo jedino osvetljenje. Set
se popeo na bicikl i uskoro otkrio da teške čizme nisu pogodne za okretanje pedala. Postalo mu je malo
lakše kada je dobio na brzini.
Znao je put do pećine u kojoj živi Graulas. Koliko je Setu poznato, Hugo je čistio sneg s glavnih staza
u Utočištu za bajke. Nadao se da će se u to uveriti na putu do pećine. U protivnom će možda morati da
ostavi bicikl i nastavi pešice.
Set je napredovao preko travnjaka ka određenoj stazi. Začkiljio je u mraku i zaleteo se kroz cvetnu
leju. Morao je da pritisne kočnicu do daske i okrene bicikl da bi izbegao grmove ruža. Odlučio je da hoda
pored bicikla dok ne odmakne dovoljno od kuće da može da upali svetlo na njemu.
U trenutku kada je izlazio iz dvorišta na stazu, jedna ogromna ruka ščepala ga je za rame i podigla u
vazduh. Bicikl je pao na tle. Set se prestravio i viknuo pre nego što je shvatio da ga je to Hugo uhapsio.
„Kasno“, zatutnjao je golem.
„Spusti me“, zatražio je Set mlatarajući nogama. „Umalo da crknem od straha!“
Hugo je spustio Seta na tle.
„Idi kući“, kazao je Hugo i pokazao prema kući.
„Jesi li dobio naređenje da me vratiš kući?“ upitao je Set i zavukao šaku u pribor za hitne slučajeve.
„Ja straža“, kazao je Hugo.
„Tako je. Kazali su ti da čuvaš dvorište, a ne da izigravaš moju dadilju.“
„Šuma loša. Set sam.“
„Hoćeš da pođeš sa mnom?“ pokušao je Set da ga nagovori dok je nervoznim prstima tražio bočicu s
napitkom.
„Ja straža“, ponovio je odlučnije Hugo.
„Shvatam, dobio si naređenje. Ali i ja sam dobio naređenje. Moram da obavim veoma važan zadatak.“
„Sten ljut.“
„Hoćeš da kažeš da deka ne želi da pobegnem? Naravno da ne želi. Misli da još nosim pelene. Zbog
toga uvo radim usred noći. Moraš mi verovati, Hugo. Priznajem da sam u prošlosti pravio gluposti, ali
sam ponekad i izvadio stvar. Moram nakratko da se ušunjam u šumu. Ne radim to iz nekog idiotskog
razloga. Ovog puta ne želim zlato. U osnovi pokušavam da spasem svet.“
Golem je nekoliko trenutaka ćutao. „Nije bezbedno.“
„Nije potpuno bezbedno“, priznao je Set, „ali ja sam se pripremio. Vidiš? Imam čak i ovaj Tanuov
napitak. Već sam bio na tom mestu. Neću skretati sa staze i biću obazriv. Da sam tražio dozvolu, ne bi me
pustili. Zato moram ovako, jer mi ništa drugo ne preostaje. Moraš mi verovati.“
Hugo se okrenuo i pogledao put kuće. Set je u tami jedva nazirao diva od zemlje. „Hugo ide.“
„Poći ćeš sa mnom? Ne moraš da mi se pridružiš. Ne želimo da dvorište ostane na izvol’te.“
Hugo je pokazao s druge strane dvorišta. „Mendigo.“
„I Mendigo je na straži?“ potvrdio je on.
„Set ide. Hugo dođe.“
Setu je laknulo. Nije očekivao da će imati ovoliko sreće. Pitao se da li bi Hugo pristao da je znao kuda
se zaputio. To je mogao da sazna samo na jedan način.
„Hugo, odnesi me do pećine u kojoj živi Graulas.“
Hugo je podigao Seta. „Set siguran?“
„Moramo da odemo do njega. Možda ima važna obaveštenja koja bi mogla sve da nas spasu. Sećaš li
se kako je bilo prošli put? Deka nije želeo da idem tamo, ali smo na kraju dobili obaveštenje koje nam je
pomoglo da zaustavimo pošast.“
Hugo se dugačkim koracima zaputio u šumu. Kretao se brzo. Kada nije vukao kola, golem je više
voleo da ide preko polja nego da se drži puteva i staza. Led i sneg drobili su se pod golemovim ogromnim
stopalima. Gole grane promicale su pored njih u tami. Hugo je premeštao Seta i tako ga štitio od grana.
Ovo je mnogo bolje od vožnje biciklom po zaleđenim putevima!
Set nije računao na Hugovu pomoć. Čuo je da je deka izdao golemu naređenje da štiti dvorište i zna
da se golem do sada nijednom nije oglušio o bilo koje naređenje. Set nije bio svestan koliko je Hugo
postao samostalan.
Trupkali su kroz noć već toliko dugo da je Set počeo da brine da će dobiti promrzline, a onda se
golem konačno zaustavio i spustio ga. Noć je bila suviše tamna da bi Set mogao da razabere bilo kakav
orijentir, ali je pretpostavio da iznenadno zaustavljanje znači da su stigli do odredišta. Golem nije mogao
da stupi na tle dodeljeno Graulasu. Ako se Set uvali u neku nevolju, biće prepušten sam sebi.
Set je izvadio baterijsku lampu iz pribora za hitne slučajeve. Snop svetla je obasjao padinu pod
snegom koja je vodila do strmog brda, na čijoj se bočnoj strani nalazila pećina. Set je trljanjem delimično
uspeo da oživi utrnule uši, zatim je bolje namestio kapu, podigao kragnu kaputa i zaštitio lice.
„Hvala na vožnji“, kazao je Set. „Brzo se vraćam.“
„Čuvaj se.‘‘
Dok je kroz sneg tabanao prema pećini, Set je počeo da se pita da li je razumno postupio kada se
upustio u ovu pustolovinu. Usred noći sam se uputio ka pećini zlog i moćnog demona. U nadi da će ga to
osokoliti, okrenuo se i uperio snop svetla baterijske lampe u Huga. Dok je stajao na snegu obasjan belom
svetlošću, golem je izgledao drugačije, podsećao je na nekakav čudan, primitivan kip. Teško da ga pogled
na njega može utešiti.
Set je stisnuo zube i ubrzao. Ako hoće da prođe kroz ovo, ne bi bilo zgoreg da to onda što pre obavi.
Odlučno je prošao pored trule motke s koje su se klatili zarđali okovi, ali je zastao ispred prostranog
otvora pećine. Malo je nedostajalo da se okrene i vrati, ali je ipak naterao sebe da uđe.
Set je hitao duž prokopanog tunela, ali pre nego što je stigao do zagušljive prostorije u kojoj se
korenje zavojito spuštalo sa zasvođene tavanice, morao je nekoliko puta da skrene. Prva stvar koje je
postao svestan bila je neprirodna toplota. Druga je bio miris, sladunjav i odvratan, podsetio ga je na miris
trulog voća.
Pošto je prvo prešao snopom svetla baterijske lampe preko nameštaja koji je trulio, polomljenih
sanduka, bledih kostiju i buđavih knjiga, Set je zadržao snop na masivnoj prilici oslonjenoj o zid. Video je
i čuo da ta prilika usporeno i isprekidano uvlači i ispušta vazduh. Gromuljičava spodoba se promeškoljila,
zatalasala paučinu i sela. Baterijska lampa obasjala je prašnjavo lice niz koje su se cedili nabori
inficiranog mesa. Par zavojitih ovnovskih rogova štrčao je s ćelave glave, a mlečna opna zamagljivala je
hladne crne oči. „Ti... došao“, zazviždao je demon nemoguće dubokim glasom.
„Stvarno si me zvao“, kazao je Set. „Tako sam i mislio.“
 „I ti si... me čuo.“ Demon na samrti dobio je napad kašlja od kojeg je prašina poletela u vazduh. Kada
je grč popustio, Graulas je pljunuo zamotuljak zelenkastog šlajma u ugao. „Priđi.“
Set je prišao ogromnom demonu. Čak i kada je Graulas sedeo na tlu, Set mu je jedva sezao do
opuštenog ramena. Što je bliže prilazio, smrad se sve više pojačavao i pretvarao u užeglu mešavinu truleži
i zaraze. Set se jedva savladavao da se ne ispovraća.
Graulas je zatvorio oči i nagnuo glavu unazad. Glomazna prsa nadimala su mu se poput ogromnog
meha.
Svaki put kada bi se napeo da udahne, Set je čuo vlažni hropac.
„Jesi li dobro?“ upitao je Set.
Demon je klatio grotesknom glavom napred-nazad, a mesnati nabori pri istezanju. vrata drhturili su
mu kao pihtije. Polako je izgovorio: „Budniji sam nego što sam bio kada smo prošli put razgovarali, ali
svejedno umirem. Kao što sam ti već pomenuo prethodni put, smrt je spora kada je moja vrsta u pitanju.
Meseci su poput minuta. Na neki način zavidim Kurisoku.“
„Je li on stvarno mrtav?“
„Napustio je ovu sferu postojanja. Njegovo novo prebivalište nije ovako prijatno. Nema sumnje da će
me tamo sačekati kada stignem.“ Majušni pauk silazio je s vrha jednog roga viseći sa srebrne niti.
„Zašto si želeo da me vidiš?“ upitao je Set.
Demon je pročistio grlo. „Bio si dovoljno glup da dođeš. Da si shvatio ko sam, ne bi ti palo na pamet
da mi se približiš. A možda i nisi bio baš tako glup, jer ponovo nameravam da ti pomognem. Kaži mi
kako teče razvoj tvojih sposobnosti.“
„Sasvim dobro, čuo sam te dok sam bio u šumi sa satirima. U tamnici sam čuo šta su utvare šaputale.
A pre neki dan sam video goblina iako je bio nevidljiv.“
Demon je podigao skvrčeni debeli prst i lupnuo njime nekoliko puta po deformisanoj rupi na glavi.
„Dopadalo se to meni ili ne, moje opažanje seže daleko izvan ovog ćumeza. Odavde mogu da osmatram
najveći deo rezervata. Nedostupno mi je samo nekoliko zaštićenih mesta. Dok nije umro, nisam mogao da
zavirim u Kurisokovo područje. Tada su se zavese sklonile i mogao sam da ga vidim. Kada si izvukao
klin iz povratnika, on je ostavio znak na tebi. Kada je klin uništen, našao si se u blizini i deo njegove moći
prešao je na tebe, obeleživši te još dublje.“
„Obeležio me je?“
„Klin te je osposobio. Spremio za još veća dostignuća. Jasna mi je tvoja potreba. Dok je putovala
nezaklonjenim putevima, tvoja porodica je razgovarala o predmetu koji žele da dobiju od kentaura. Tvoj
deka bi trebalo da je oprezniji. Čuo sam svaku reč.“
„Potreban im je rog jednoroga koji je kod kentaura“, kazao je Set. „Nadao sam se da ti možda znaš
kako bismo mogli da dođemo do njega.“
Graulas se zakašljao. Grudi su mu se sve više napinjale i on bi se svaki put sve jače zagrcnuo. Na
kraju se skljokao na stranu i dočekao na lakat. Set se udaljio nekoliko koraka od njega, pitajući se hoće li
biti svedok davljenja drevnog demona, kome bi šlajm mogao doći glave. Graulas je teško disao, uz to i
balavio, i kremasta tečnost curila mu je iz ugla usta, ali je ipak nekako uspeo ponovo da se pridigne u
sedeći položaj.
„Prvi rog jednoroga je moćna stvar“, zaškripao je Graulas. „Pročišćava sve što dodirne, leči svaku
bolest. Neutrališe svaki otrov. Eliminiše svaku boleštinu.“
„Želiš li da te njime izlečim?“
Demon se ponovo zakašljao. A možda se i zakikotao. „Boleština je postala sastavni deo mog bića.
Toliko sam truo da bi me dodir prvog roga verovatno ubio. Meni rog nije potreban. Ali znam kako možeš
da dođeš do Duše Grunholda. Ako želiš rog, moraš da šarmiraš senke.“
„Molim?“
„Šarmer senki uživa u društvu stvorenja noći. Njegovim osećanjima niko ne može da manipuliše.
Ništa ne može da promakne njegovom pogledu. On čuje i razume tajne jezike tame.“
„Jesam li ja šarmer senki?“ oklevajući je upitao Set.
 „Po svemu osim po tituli. Klin je postavio snažne temelje. Nameravam da to ojačam i da te i zvanično
proglasim saveznikom noći. Na taj način tvoje sposobnosti postaće usredsređenije.“
„Hoću li postati zao?“ prošaputao je Set.
„Nisam kazao da ćeš biti saveznik zla. Svaka moć može da se koristi i ovako i onako. Možeš je
upotrebiti da činiš dobro, ili da činiš zlo. Ti već poseduješ tu moć. Ja ću ti samo pomoći da bolje ovladaš
njome. Da je koristiš onako kako želiš.“
„Kako će mi to pomoći da dođem do roga?“ upitao je Set.
Demon se zagledao u njega, odmeravajući ga zamagljenim očima. A onda je promišljeno kazao: „Ko
može da se snađe u nevidljivom lavirintu? Onaj ko ga vidi. Ko može da prođe pored planinskog trola?
Onaj ko se s njim sprijatelji. Ko može da ukrade prvi rog jednoroga? Onaj ko je operisan od osećanja
krivice.“
„Zaista si slušao šta deka govori.“
„Silno će me zabaviti da kentaure vidim ponižene“, kazao je Graulas. „Ti si prvi šarmer senki posle
nekoliko vekova. A možda ćeš biti i poslednji. Preostalo je malo onih koji mogu da učvrste tu čast. Kod
tebe je većina svojstava u zametku. To ništa ne može da uništi. Bolje da završimo započeto. Tama te je
dodirnula, kao što je svetlost prigrlila tvoju sestru.“
„To mi zvuči sumnjivo“, vrdao je Set, povlačeći se. Da li zapravo želi da mu demon na samrti učini
uslugu? Zar smrad truleži nije najbolji znak da bi trebalo da ode odavde?
Graulas se stenjući oslonio o naprsli stub ograde i s mukom se pridigao na noge. Rogovima
zavojnicama gotovo je dodirivao tavanicu. Gestikulirajući kao da oslikava vazduh, demon je počeo da
zapeva na nekom grlenom jeziku. Negde pri kraju, Set je počeo da razaznaje reči. „...tešitelj utvara,
prijatelj trolova, savetnik demona, ovim se potvrđuje kao šarmer senki i priznaje za istog.“
Graulas je spustio ruke i bupnuo o tle. Drvo se rascepilo pod njim, a prašina podigla.
„Jesi li dobro?“ upitao je Set.
Demon se tek malo zakašljao. „Jesam.“
„Zašto si pred kraj prešao na engleski?“
Uglovi demonovih usta su zaigrali. „Nisam. Čestitam.“
Set je na trenutak pokrio oči. „Nisam ti dozvolio to da uradiš!“ Smrknuto je posmatrao demona.
„Bojim se da sam gadno pogrešio što sam došao ovamo.“
Graulas je oblizao ispucale usne pomodrelim jezikom. „Ne mogu od tebe napraviti zlicu, kao što ni ti
ne možeš od mene napraviti dobricu. Misliš da će se tvoj identitet na neki način promeniti ako prihvatiš
pomoć demona. Nekada sam bio veoma zao. Namerno zao. S vremenom, što sam bivao slabiji i što sam
više propadao, sve sam manje čeznuo za tim da budem moćan. Apatija je zamenila pohlepu. Ne
razgovaraš sa zlim demonom. Zli demon ubio bi te istog trena kad bi te ugledao. Razgovaraš s ljušturom
koja truli. Moj se život odavno okončao. Kada sam već pomislio da nikada više ništa neću osećati, ti si
uspeo da mi privučeš pažnju. Bio sam dovoljno znatiželjan da ti pomognem. Ne radim to iz ličnog
interesa. Slobodno koristi svoju nadarenost kako god želiš.“
Set se namrštio. „Izgleda da nisam postao zao.“
„Izbori određuju karakter. Nisi svojevoljno postao šarmer senki. Okolnosti kojima nisi u stanju da
upravljaš nametnule su ti nove sposobnosti. Ako ništa drugo, to što si šarmer senki trebalo bi da zaštiti
tebe i one koje voliš od zla. Sada mnogo jasnije vidiš i čuješ. Magija ne može da te zbuni u toj meri da ne
znaš šta osećaš. Naći ćeš se u situacijama koje ćeš pokušati da rešiš razgovorom, a ne borbom.“
„Da li sada govoriš engleski?“
„Da.“ Demona je spopao još jedan strašan napad kašlja tokom koga se Graulas ispružio na bok i
zatvorio oči. Kada je prestao da kašlje, kazao je: „Moram da se odmorim.“
„Kada treba da krenem po rog?“ upitao je Set.
„Odmah“, hrapavo je odvratio demon, glasom koji je sve više slabio. „Noćas.“
„Kako ću videti nevidljivi lavirint?“ upitao je Set.
Graulas je uzdahnuo. „Isto kao što vidiš mene. Tvoje sposobnosti su se stabilizovale.“
 „Imam još pitanja. Šta možeš da mi kažeš o Sfingi? Znamo da je vođa Društva zvezde Večernjače.“
„Vekovima sam zatvoren u ovom rezervatu“, ošamućeno je zastenjao Graulas. „Svetska politika
odavno je prestala da me zanima. Sećam se drevne Indije i Kine. Ne znam mnogo o Sfingi. Kada je
posetio Utočište za bajke, delovao mi je kao čovek, ali čak je i meni teško da otkrijem avatara.“
„Navaroga si otkrio.“
„Navaroga sam već bio sreo. I njegovog avatara. To je drugo.“
„Možda ću morati da se borim protiv Navaroga.“
Demon je frknuo. „Nemoj da se boriš protiv Navaroga.“
„Ima li on neku slabost?“
Graulas je jedva primetno otvorio oči. „Usredsredi se na rog. Nero će te podučiti kako da hodaš sa
senkama i kako da se sprijateljiš s trolovima.“
„Nero?“ upitao je Set.
Odostrag je začuo uglađeni glas. „Ponovo se srećemo, Sete Sorensone.“
Set se okrenuo i uperio baterijsku lampu u trola. Prepoznao je reptilske crte lica, iskolačene okrugle
oči i svetlucavo crno telo sa žutim pegama. „Šta ćeš ti ovde?“
„Šarmer senki“, usiljeno i slatkorečivo je izgovorio Nero. „Ko bi rekao? Kad samo pomislim da sam
te spasao da ne padneš i da umalo da te pretvorim u svog slugu...“
„Zar ti ne živiš daleko odavde?“
Dugački sivi jezik izleteo je iz trolovih usta i liznuo desno oko. „Gospodar Graulas okom, a ja
skokom.“
„Ovde si da bi mi pomogao?“ upitao je Set.
„Potreban ti je mentor. Graulas želi da te podučim nekim stvarima i da krenem s tobom u Grunhold.“
„Ti ne možeš da uđeš u Grunhold.“
„Ne mogu, ali ti si smrtnik i ti možeš. Kao šarmer senki mogao bi čak i da preživiš.“
Set se ponovo okrenuo ka Graulasu. „Jesi li i dalje budan?“
Demon mljacnu. „Bilo da sam budan ili spavam, uvek slušam.“
„Zaista želiš da noćas pođem u Grunhold?“
„Bolja prilika neće ti se ukazati“, zarežao je demon i prevrnuo se. „A sada me ostavi, dečače.“
Set se zagledao u Nera. „Dobro. Kako da preživim?“
Trol liznu i drugo oko. „Kao šarmer senki možeš da hodaš kao senka. Ako se udaljiš od jarke
svetlosti, bićeš gotovo nevidljiv. Bićeš vrlo, vrlo nejasan. Dok se budeš držao senke, čak će i oči na
oprezu prelaziti preko tebe. Naročito kada miruješ. To će ti pomoći da se približiš ulazu.“
„Hoću li videti u mraku?“
„Ugasi baterijsku lampu.“
Set ga je poslušao. Ništa nije video. „Očigledno neću.“ Ponovo je upalio lampu.
Nero je slegnuo ramenima. „Možda tvoj vid ne prodire kroz tamu, ali bi s vremenom ostali talenti
trebalo da isplivaju na površinu. Ne postoje dva istovetna šarmera senki.“
„Kakvi talenti?“
„Čuo sam za šarmere senki koji su u stanju da ugase plamen, projektuju strah, snize temperaturu u
prostoriji.“
Set se osmehnuo. „Možeš li to da me naučiš?“
„Te veštine kod tebe će se javiti same od sebe, ili pak neće. Vratimo se na predstojeći zadatak.
Gospodar Graulas mi kaže da te u Grunholdu čeka planinski trol. Pored toga što su poznati po svojoj
neverovatnoj veličini i snazi, nije nikakva tajna ni da je njihov soj veoma glup. Tikvan će u tebi videti
saveznika noći. Ali ne zaboravi da je zadužen da čuva rog. Nemoj mu pokazati da se plašiš. Prihvati
njegovo prijateljstvo, koje ćeš verovatno steći odmah. Potom ga moraš ubediti da si varalica i da hoćeš da
ukradeš rog iz obesti. Planinski trolovi vole šale.“ Trol je ispružio šaku s kožicama između prstiju.
„Je li to banana?“ upitao je Set.
Trol je bacio bananu preko ramena i spretno je uhvatio iza leđa. „Rog ćeš zameniti bananom. U tome
će se sastojati tvoja vragolija. Trolu bi to trebalo da se dopadne.“
Set se nasmejao. „Šališ se?“
„Nipošto.“
„Odakle ti banana?“
„Imam ja snabdevače. Pojedini satiri uzgajaju tropsko voće.“
Set je prekrstio ruke na grudima. „Nevidljiv ili ne, lavirint bi mogao da predstavlja problem, zar ne?“
„To je najteži deo“, rekao je Nero. „Trik je u tome da uvek skrećeš levo ako te instinkti izdaju.
Zaokreni desno samo kada ne možeš levo. Na kraju ćeš sistematski pokriti sav teren u lavirintu i pronaći
svoje odredište.“
„Ulaz će biti otvoren samo jedan sat.“
„Već sam ti rekao da će lavirint biti najteži deo.“
Set je seo na prljavo burence. „Ako ostanem unutra, moraću da se snađem do naredne noći, kada će se
ulaz ponovo otvoriti. Moji će odlepiti. Kako ćemo stići do Grunholda?“
Nero je protrljao šake. „Najbolje kroz močvaru. Imam splav. Mogu da te iskrcam u blizini južne
strane kruga od kamenja.“
„Nadam se da ću uspeti da ubedim Huga.“
„Video sam da si stigao s golemom. Ako bi nas on odneo do splava, uštedeli bismo na vremenu.
Moramo da požurimo već je prilično kasno.“
 ČETRNAESTA GLAVA

Srce i duša

T amo gore, s leve strane, izdavao je uputstva Nero. „Savršeno, sada možeš da nas spustiš. Odavde ja
preuzimam.“
Hugo je spustio Seta na tle. Set je odmah upalio baterijsku lampu. Golem je držao Nera za članke.
Trol je visio naglavačke i zurio u kamene šupljine golemovih očiju. „Ne smeš povrediš Set“, upozorio ga
je Hugo. Reči su iz njega izlazile poput kamenčuga koje stružu jedna o drugu.
„Dajem ti reč da neću“, zakleo se Nero sa šakom na grudima.
Golem je okrenuo Nera i spustio ga na tle, ali je nastavio da ga drži za ruku. Nero je pokušao da je
izvuče, ali ga je Hugo i dalje čvrsto držao.
„Sada možeš da me pustiš“, kazao mu je Nero.
Golem se nagnuo napred i uštinuo Nera za vrat. „Ne smeš povrediš Set.“
„Ja sam na njegovoj strani“, jedva je uspeo da procedi trol. „Kunem se.“
„Pusti ga, Hugo“, kazao je Set. Golem je pustio trola i ispravio se. „Ako me ipak povredi, smeš da ga
spljeskaš.“
„Baš ti hvala na poverenju“, ogorčeno je procedio Nero trljajući vrat.
„Set ne ide“, zagrmeo je Hugo.
„Moram da pokušam, Hugo. Stigli smo dovde. Moram da završim ono što sam započeo.“
„Moramo stići do Grunholda pre nego što kamenovi čuvari počnu da marširaju“, ubacio se Nero.
„Biće ti potrebna svaka sekunda.“
Set je zagrlio Huga, a golem je njega potapšao po leđima. „Hugo pode.“
Set je odmahnuo glavom. „Suviše si veliki. Potopio bi splav. A i ne podnosiš baš najbolje vodu,
raspadaš se u njoj. Sačekaj nas ovde. Moraćeš brzo da me podneseš kući kada se vratim.“ Set je sledio
Nera do splava.
Golem je podigao šaku u znak pozdrava. „Čuvaj se.“
„Odmah se vraćam“, obećao je Set.
Nero je gurnuo splav u vodu i skočio na njega. Četvrtasti splav bio je tek nešto veći od dušeka. Nije
imao zaštitnu ogradu. Najviši delovi plovila bili su klinovi za sidrenje, koji su štrčali tridesetak
centimetara iznad vode. Trol je ščepao dugačku motku i rukom pozvao Seta da mu se pridruži. Set je
skočio na ravno plovilo. Oslonivši se na motku, trol je odgurnuo splav od obale. Površina tamne vode
koja se pušila malko se zamreškala.
„Ugasi svetiljku“, promrmljao je Nero. „Od sada ne smemo da privlačimo pažnju.“
Set je isključio baterijsku lampu. Sada ništa nije video. Slušao je tihe zvuke vode koja zapljuskuje
splav. „Ti vidiš u mraku?“ prošaputao je.
„Vidim.“
„Vidiš li mene?“
„Naravno.“
„Zar ne bi trebalo da sam nevidljiv?“
„Hodanje sa senkama deluje samo pre nego što te primete. Kada te posmatrač ugleda, nejasnoća više
ne može da te sakrije.“
Set je razmislio o tome. „Šta ako ti se kasnije prišunjam?“
„Onda te moje oči možda ne bi videle.“
Set je sedeo prekrštenih nogu. Vazduh u močvari više nije bio onako hladan. Nozdrve mu je zapahnuo
težak, ustajao miris. „Zašto mi pomažeš?“
„Ti si saveznik noći“, kazao je Nero. „Graulas je Njegovo demonsko visočanstvo. Veoma davno bio
je leva ruka kralja demona Gorgora. Graulasov sam veliki dužnik. On mi je dao svevideći kamen.“
„Sačekaćeš me dok ne maznem rog?“
„Bilo da se vratiš noćas ili sutra, ja ću te čekati na splavu u blizini mesta na obali gde ću te iskrcati.
Tišina! Nešto se približava.“ Set je napeto osluškivao, ali ništa nije čuo. Nero je čučnuo pored njega i
prošaputao mu na uvo. „Lezi.“
Set se ispružio potrbuške. Osetio je da trol leži pored njega. Trenutak kasnije u daljini je čuo kako
nešto šljapka kroz vodu. Dolazilo je ka njima. Set je zažalio što nema sestrine oči da pogledom prodre
kroz potpunu tamu. Ko bi to mogao biti? Ako je suditi po zvucima koje proizvodi, u pitanju je neko
krupan. Zadržao je dah.
Šljapkanje je prilazilo sve bliže. Ritam šljapkanja govorio je da je u pitanju neko džinovsko stvorenje
koje hoda kroz vodu. Jedna noga korakne napred, pljus, za njom druga, pljus, pa opet jedna, pljus, pa
druga...
Nero se odvojio od Seta. U močvari je vladao mrkli mrak. Šljapkanje se čulo iz sve veće blizine.
Splav se zaljuljao na ustalasanoj vodi i krenuo napred, klizeći sve dalje od putanje kojom je dolazio taj
neko ko im se preteći približavao. Set je začuo glasno disanje iznad i iza njih.
Pošto ništa nije video, zatvorio je oči i usredsredio se na to da što više utiša vlastito disanje. Dotično
stvorenje prošlo je na maloj udaljenosti iza njih, nije zastalo i ubrzo je šljapkajuća pretnja počela da se
udaljava. Nero je nastavio ozbiljno motkom da odguruje splav tek kada je zvuk potpuno uminuo.
„Šta to bi?“ prošaputao je Set.
„Magleni džin“, odvratio je Nero. „Ni oni ne vide u mraku kao ni ti. Nasumice tumaraju po močvari.
A ako te nađu, gotov si.“
„Bio je blizu.“
„Suviše blizu. Imali smo sreće što nas nije nanjušio ili čuo. Zver mora da je imala neko odredište na
umu.“
„Ovde nije duboko“, kazao je Set.
„Močvara je retko gde duboka. Maglenom džinu seže otprilike do butina. A sada ućuti. Ubrzo ćemo
stići do obale kentaura. Ako te uhvate na svojoj teritoriji, budi uveren da će te ubiti, kao što bi te ubio i
svaki džin.“
Set je ućutao. Razmišljao je o predstojećoj misiji i na taj način ubijao vreme. Spremao se da sam uđe
u tajno uporište kentaura naoružan samo bananom. Ako ga kentauri uhvate, ne samo što će umreti već će
izazvati i rat. To ga je otreznilo.
Splav se bez upozorenja nasukao na blatnjavu obalu punu trske. „Stigli smo“, prošaputao je Nero.
„Udalji se od vode. Drži se senke. Budi brz jer je već kasno.“
 „Hvala na prevozu“, uzvratio je Set šapatom. „Vidimo se uskoro.“
Set je skočio sa splava. Trska je zašuštala. Ukočio se, čučnuo, oslušnuo. Kada se na njega nije obrušio
nikakav pomahnitali kentaur, pognuo se i krenuo napred, sve vreme pazeći gde staje. U daljini, između
drveća, počeo je da nazire treperavi sjaj vatre. Zaputio se ka njoj.
Lišće na obodu močvare ubrzo je ustuknulo pred zimzelenim biljkama. Nije bilo mnogo šiblja, pa je
Set trčao od jednog drveta do drugog sve dok nije ugledao veliko brdo. Prvim planom dominirala je
čudovišna silueta kolosalnog kamena. Na brdu su gorele kadionice i baklje i otpozadi su osvetljavale
megalit.
Set je izvadio kompas. Jedva je uspeo da izvrši očitavanje pri treperavoj svetlosti udaljenih
plamenova. Odredio je u kom pravcu se nalazi sever i vrlo brzo utvrdio koji je od megalita najjužniji. Bio
je to drugi zdesna.
Baklje nisu ni izdaleka osvetljavale celo brdo. Nervozni plamenovi samo su povremeno davali malo
svetla. Setu se u prvom trenutku učinilo da nema nigde nikoga, a onda je počeo da uočava kentaure
raspoređene oko osnove brda. Vrebali su iz džepova tame podalje od zapaljenih kadionica. Izbrojao je
trojicu i pretpostavio da ih sigurno ima još na drugoj strani ulaza. Umesto da se okupe oko najjužnijeg
kamena, kentauri su se raširili, kao da čuvaju čitavo brdo. Njihov raspored nije ukazivao na to da imaju
omiljeni kamen među megalitima.
Kentauri očigledno ne žele da bilo ko na osnovu rasporeda čuvara otkrije gde se nalazi ulaz.
Raštrkanost bi mogla da mu ide u prilog. Obezbeđuje mu prostor za delanje. U ravnici između zimzelenih
biljaka i osnove brda nije bilo nikakvog zaklona, ali je bila u mraku. Ako zaista ima sposobnost koju mu
je Nero opisao, trebalo bi da se bez problema prikrade i šunjajući se duž osnove brda stigne do najjužnijeg
megalita. Ako ne, uhapsiće ga čim ispuzi iz zaklona.
Spustivši se na šake i kolena, Set je krenuo polako napred ne ispuštajući iz vida najbližeg kentaura.
Stražar smeđih ruku prekrštenih na grudima stajao je na tridesetak metara odatle. Set je ubrzo ostavio
daleko iza sebe zaklon od drveća. Povremeno je imao utisak da kentaur zuri pravo u njega, a onda bi se
zamišljeno lice okrenulo. Za sada je sve u redu.
Set nije imao pojma kakvo kretanje bi moglo da potre njegovu nejasnoću i privuče pažnju, zato je
napredovao veoma sporo. Puzao je ka najbližem megalitu. Stomak mu se zgrčio od brige. Kada se nađe
blizu velikog kamena, on će ga zakloniti od pogleda s brda. Nevolja je u tome što je najjužniji kamen
udaljen još stotinak metara.
Kada je stigao do megalita, Set je ustao. lako je bilo hladno, znojio se. Krenuo je oko džinovskog
kamena s namerom da ponovo osmotri brdo. U trenutku kada je brdo počelo da se pomalja, tle je
zadrhtalo.
Set se ukočio. Vibriranje je preraslo u podrhtavanje, podrhtavanje u jaku tresku i megalit pored njega
počeo je da se odiže od tla. Set je pao potrbuške na tle i počeo da puzi ka brdu. Uvukao se u najbliži grm i
umirio, čekajući da neki od kentaura podigne uzbunu.
Treska je iznenada prestala.
Set se osvrnuo i preko ramena video da donja strana kamena lebdi na nekih metar i po od tla. Megalit
se zapravo podigao četiri i po metra, jer su tri metra kamena do tada bila ispod zemlje. Na mestu gde je
počivao taj kolosalni kamen zjapila je mračna jama. Potom je megalit polako počeo da se pomera u
stranu.
Sat je otkucavao.
Set ima na raspolaganju jedan sat da ude, savlada lavirint, sprijatelji se s trolom, uzme rog, vrati se
kroz lavirint i neprimećen izađe.
Pridigao se na kolena da osmotri okolinu. Proverio je da li su kentauri i dalje na istom položaju i da
možda nekog čuvara nije prevideo. Sve je bilo kao i pre. Najbliži kentaur bio je desetak metara uz padinu.
Jasno ga je video zahvaljujući svetlosti baklje postavljene na brdu nešto iznad sebe.
Set je počeo da puzi duž osnove brda, pazeći da se između njega i stražara u svakom trenutku nalazi
neki grm ili živica. U nekoliko navrata je morao da puzi preko brisanog prostora. Napredovao je sporo, ali
nijedan stražar nije dao znak za uzbunu.
Živci su mu najviše stradali dok je puzao preko brisanog prostora na nekih deset metara od stražara.
Bio je na pola puta preko međuprostora u senci kada je spustio koleno na suvu grančicu i ona pukla. Set
se zaustavio, spustio glavu, napeo mišiće u panici.
Krajičkom oka je video da je kentaur krenuo da ispita šta je posredi. Jedina šansa bila mu je da se
ukipi i da se nada da je mnogo manje vidljiv nego što se oseća. Kentaur se zaustavio tik pored njega. Ako
bi ispružio ruku, dodirnuo bi njegovo kopito. Set se usredsredio na to da što nečujnije diše. Da li kentaur
može da ga namiriše? Ruke je već dosta dugo držao u istom položaju i to mu je sve teže padalo.
Kentaur se konačno povukao i vratio na svoj položaj u tami ispod visoke živice. Set je nastavio dalje,
trudeći se da napreduje što nečujnije.
Setu je srce lupalo kao ludo kada se konačno poravnao s jamom koja je pripadala najjužnijem
megalitu. Ogromni kamen lebdeo je malo dalje odatle i uopšte mu nije smetao. Još jednom će morati da
pređe preko brisanog prostora da bi stigao do same jame.
Ovlaš se ugrizao za jezik i ispuzao, odolevši iskušenju da pojuri preko ogoljenog prostora. Bio je
daleko od bilo kakvog zaklona kada je začuo topot kopita. Polako je okrenuo glavu. S leve strane
približavalo mu se nekoliko kentaura. Nosili su baklje i gurali ogromna kola natovarena hranom.
Kentaur koga Set nije ranije primetio izašao je iz skrovišta. Sada je bio iza njega. Kentaur je počeo da
grokće, grgolji i njišti. Jezik kentaura više je podsećao na zvuke koje ispuštaju konji nego na ljudski
govor.
Kentauri koji su se približavali odgovorili su na svoj čudan način na njegov pozdrav i zaputili se ka
ulazu u lavirint.
Kada se kentaur iza Seta laganim galopom zaputio da pozdravi drugare, njih dvojica na trenutak su se
pogledali. Set je zaključio da će to možda biti jedino pristojno ometanje pre nego što ostali budu stigli do
njega, pa je ustao, odjurio pogrbljen do jame i naslepo zaronio u nju.
Srećom, zidovi jame nisu bili okomiti. Set se otkotrljao do dna. Ponovo mu je laknulo što niko nije
podigao uzbunu. Ustao je. Na jednoj strani jame dominirao je zaobljeni ulaz. Nije bilo vrata i Set je uleteo
unutra.
Tle pod njegovim nogama sada je bilo čvrsto i glatko. Dugački tunel postojano je vodio naniže,
uranjajući u brdo i nastavljajući ispod njega. Ne želeći da se slučajno očeše o zid, Set je uključio
baterijsku lampu i šakom zaklonio njen kraj kako bi smanjio snop svetlosti. Posle kraćeg vremena
primetio je plavičasto zračenje odozgo i ugasio baterijsku lampu.
Tunel kojim je trčao odveo je Seta do prostrane pećine. S visoke zasvođene tavanice visili su teški
gvozdeni lusteri, obasjavajući prostoriju difuznom svetlošću. Visoke prepreke od tamnog gvožđa sezale
su do polovine prostorije, sprečavajući ulaz. Bilo je samo pet otvora. Nije bilo načina da utvrdi da li ostali
vide te gvozdene zidove. Njemu su delovali i te kako čvrsto.
Tunelom je počeo da odzvanja topot kopita i Set je skliznuo kroz jedan od otvora u lavirint. Sada se
između njega i ulaza u pećinu nalazila prepreka. Nije daleko odmakao. Ako bude pažljiv, prisustvo
kentaura moglo bi da mu ide u prilog. Mogao bi da ih prati iz daljine. U tom slučaju ne bi morao mnogo
da luta po lavirintu. Podigao se na prste i spremio se da potrči u slučaju da je izabrao pravi otvor i
kentauri krenu ka njemu.
Kada je spustio pogled na tle, primetio je da gvozdeni zidovi ne bacaju senku. Blaga svetlost lustera
širila se ravnomerno, ništa je u tome nije ometalo. U trenutku je shvatio u čemu je njegov problem.
Ako kentauri ne vide zidove lavirinta, onda on ne može da se sakrije iza njih!
Sudeći po jačini topota kopita, kentauri će uskoro izaći iz tunela. Set je izjurio iz lavirinta i pohitao ka
otvoru tunela. Zaustavio se s jedne strane otvora i prišao zidu koliko se najviše usudio. Svetlost lustera
ovde je bila prigušena. Da li je dovoljno mračno da proradi njegova sposobnost hodača sa senkama?
Verovatno ne. Um mu se paralisao. Samo je na brzinu pogledao kentaure koji su pristizali. Kolica za vuču
bila su velika gotovo kao vagoni. I bila su natovarena hranom. Kako bi bilo da pokuša da se preveze na
prvima koja se pojave? Ako se pogne i ostane ispred kolica, možda ga kentaur koji ih gura neće videti.
 Prvi kentaur samo što nije stigao do njega. Čuo je škripu točka prvih kolica i jednolični topot kopita.
Kada su kolica iz tunela promolila nos u pećinu, Set je iskočio ispred njih, uskočio unutra i spustio se što
je niže mogao. Osetio je da je prislonio obraz uz nešto meko i prekriveno grubim dlakama. Trebalo mu je
nekoliko trenutaka da shvati da je u pitanju praseće uvo. Kolica su do vrha puna nedavno zaklanih svinja,
od kojih su mnoge velike gotovo kao Set!
Gomila mrtvih svinja bila je toliko visoka da Set nije mogao da vidi kentaura koji je gurao kolica.
Uvukao se među svinje što je dublje mogao. Ko zna da li će ova kolica ostati na čelu, ili šta bi se moglo
dogoditi pošto savladaju lavirint? Mora da pokuša da se zakopa. Svinje su teške i nisu mu ostavljale
mnogo prostora, ali je uspeo bar delimično da se sakrije.
Kolica su ušla u lavirint, glatko klizeći skrenula su desno, zatim levo, a onda su se vratila blago
udesno. Set se trudio da upamti svaki zaokret. Ako ga ne otkriju, moraće sam da se vrati kroz lavirint.
Pitao se kako se kentauri kreću tako sigurno ako ne vide zidove. Ili su uspeli krajnje precizno da upamte
rutu, ili slede nekakve tajne markere na tlu ili tavanici. S svog mesta na kolicima, Set se usredsredio na
gvozdene zidove, ali se ubrzo pogubio zahvaljujući brojnim skretanjima. Otkrio je da se bolje orijentiše u
prostoriji ako zidove prati samo krajičkom oka i proučava tavanicu.
Vijugali su kroz lavirint duže nego što se to Setu dopadalo. Pokušao je da vodi računa o tome koliko
puta su se vratili istim putem i utvrdi približni položaj u odnosu na nepokretne lustere. Konačno su stigli
do otvorene oblasti blizu središta pećine. U sredini prostrane pećine nalazio se kamen veličine frižidera. U
njegovoj blizini sedeo je planinski trol. Bio je ogroman, pogrbljen i načičkan šiljcima. Leđima je bio
okrenut prema kentaurima, ali je Set mogao da vidi njegove debele udove i tvrdu kožu. I dok sedi, trol je
najmanje tri puta viši od Seta. Stvorenje je bilo vezano za metalnu alku na tlu lancem s karikama debelim
kao Setov struk.
Kentaur je iznenada podigao kolica i Set se našao usred lavine mrtvih svinja. Dok je ležao ispod teške
svinjske gomile, čuo je kako i ostala kolica izbacuju ono što su donela. Loša strana njegovog položaja bila
je ta što svinje prete da ga prignječe. A dobra to što pomalo može da diše i niko ga ne vidi.
Čuo je da se kentauri povlače. S titanskim trolom nisu razmenili ni jednu jedinu reč.
Kada je topot kopita zamro, ka njemu su se zaputili mnogo teži koraci. Zveket lanca bio je
gromoglasan. Set je živo zamišljao kako trol trpa mrtve svinje u usta, a s njima i jednog dečaka. Pokušao
je da se izmigolji, ali su svinje bile preteške. Zaglavio se.
„Zdravo!“ izgovorio je Set, ali ne suviše glasno.
Trol je zastao.
„Zdravo!“ ponovo je pokušao Set.
Začuo je nekoliko koraka vrlo blizu i pritisak svinja počeo je da se smanjuje. Posle nekoliko
trenutaka, Set je bio otkopan. Ovo je njegova šansa. Mora da se ponaša prijateljski. Ne sme sad da bude
nesiguran. Podigao se na kolena.
Trol se nadnosio nad njim i njegove žute oči su sevale. Sav je bio mesnat i naboran poput nosoroga.
Okrutni šiljci štrčali su mu iz ramena, mišica, butina, golenjača, a njihova dužina kretala se od dužine
noža do dužine mača. Zver je smrdela kao kavez pun majmuna.
„Zdravo“, kazao je veselo Set, mahnuo i nasmešio se. „Ja sam Navarog. Kako si?“
Trol je frknuo i zarežao u isto vreme. Njegov dah samo je još više pojačao odvratni smrad u pećini.
Set je drhtavo ustao. „Ja sam šarmer senki. Saveznik noći. Trolovi su mi miljenici. Baš si velik. Vidi ti
te šiljke! Mora da si najjači trol koji je ikada postojao!“
Trol se osmehnuo. Četiri donja zuba sezala su mu gotovo do nosa.
„I mislio sam da ćemo postati prijatelji“, nastavio je Set, udaljujući se od mrtve svinje. „Kako ti se
dopada ovde?“
Trol je slegnuo ramenima. „Zašto ti u hrani?“ Izgovarao je reči kao da kontrolisano podriguje.
„Uvežbavam trik. Nasamariću kentaure.“
Trol je seo, uzeo jednu svinju i čitavu je strpao u usta. Kosti su odvratno krckale dok je žvakao. „Ja
voleti šale.“
 „Ova koju planiram baš je smešna. Nisam čuo tvoje ime.“
Trol je bučno progutao svinju i obrisao usta. „Udnar.“ Narednu svinju uhvatio je za zadnje noge, malo
mahao njome iznad usta, a onda je ispustio u čeljusti. „Svinje dobre.“
„I ja volim prasetinu.“
Udnar je dohvatio treću svinju i pružio je Setu. „Uzrni.“
„Ne mogu“, izvinuo se Set. „Pojeo sam jednu u dolasku ovamo, sit sam. Mnogo sam sitniji od tebe.“
„Ti uzeo, ne pitao?“ optužio ga je trol, podigavši glas.
„Ne, ovaj, nisam pojeo tvoju. Poneo sam jednu od kuće. Malu. Po mojoj meri.“ Udnar je izgleda bio
zadovoljan. Nagnuo se ka drugoj gomili, dohvatio bundevu veličine lopte za plažu i ubacio je u usta.
„Kakvu šalu?“
Set je izvadio bananu iz pribora za hitne slučajeve. „Znaš li šta je ovo?“
„Banana.“
Set je duboko udahnuo da se smiri. Molio se da je Nero u pravu što se tiče planinskih trolova i
šegačenja. „Prirediću kentaurima iznenađenje da pukneš od smeha. Zameniću Dušu Grunholda ovom
bananom.“
Planinski trol zablenuo se u njega i razrogačio oči. Ogromnom šakom prekrio je usta. A potom je
preko nje stavio i drugu. Ogromno stvorenje počelo je da se trese. Zatvorio je oči i niz obraze su mu
potekle suze. Kada je spustio šake, trol se oglasio kao sirena za maglu koja muca.

I Set je počeo da se smeje zajedno s njim. Trol koji umire od smeha bio je prizor i po, a kada se tome
doda još i olakšanje, dođe ti da se valjaš od smeha.
Trol je konačno prestao da se smeje. Sada je još samo glasno dahtao.
„Gde staviš Dušu?“ upitao je Udnar.
„Sakriću je, samo nakratko. Na nekoliko dana. Biće to odlična šala.“
 „Vratiš je“, proveravao je trol. Veselosti je nestalo.
„Vratiću je za nekoliko dana“, obećao je Set, „ali moraću krišom da je odnesem na izvesno vreme da
bi šala uspela.“
„Kentauri polude“, ozbiljno je kazao Udnar.
„Verovatno, ali možeš li da zamisliš njihova lica kada dođu da vide rog i umesto njega zateknu
bananu?“
Udnar je ponovo prsnuo u smeh i zatapšao. Kada se smeh stišao, trol je proždrao još jednu svinju. „Ti
smešan. Govoriš dobar dagiš. Udnaru nedostaje dagiš.“
„Volim dagiš. Najbolji jezik na svetu. Gde držiš Dušu?“ Set je i te kako bio svestan da vreme odmiče.
Trol je pokazao prstom na kamen u središtu prostorije. „Duša u srcu.“
„Ta stena je srce?“
„Srce Grunholda.“
Set je otrčao do kamena. Udnar je počeo da razbija buriće i ispija sadržaj. Set je pronašao rog na
suprotnoj strani kamena. Upadljivo je štrčao iz čašice u koju je bila utaknuta gornja polovina.
Set je izvukao rog iz rupe. Bio je dugačak skoro pola metra i završavao se tupim vrhom na kraju
zavojnice.
Set nije očekivao da će biti ovoliko težak, a pritom gladak i sjajan kao poluprovidni biser. Strašno mu
se dopao, ali ga nije mučilo osećanje krivice što ga uzima.
U rupu je gurnuo bananu. Bila je malo preširoka. Uvrtao ju je i gurao dok se nije povila naviše umesto
naniže.
Trol se dogegao do njega i srušio se od mahnitog smeha kada je ugledao bananu. Set se sklonio od
životinje koja je mlatarala glomaznim nogama u ekstazi. „Mnogo, mnogo smešno“, dahtao je Udnar,
podigavši se u sedeći položaj.
„Moram da idem“, objavio je Set, zaputivši se ka jedinom otvoru u gvozdenoj prepreci.
„Uskoro se vratiš?“ upitao je trol.
„Računaj na to“, uveravao ga je Set. „Znaš li neki trik za savlađivanje lavirinta?“
„Ne diraš zidove“, upozorio ga je Udnar.
„Neću. Kada primete bananu, nemoj im reći da si mi pomogao. Pretvaraj se da ne znaš kako sam to
izveo. Tako će se naljutiti samo na Navaroga šaljivdžiju. Zdravo, Udnare. Uživaj u svinjama! Vidimo se
uskoro!“
„Vratiš se što pre, Navarog.“
Set je spremio rog u pribor za hitne slučajeve i potrčao. Pitao se da li kentauri mogu da osete da je
Duša izvađena iz Srca. Bez obzira na to, vreme mu ističe. Koliko li još ima vremena dok džinovsko
kamenje ne počne da maršira? Pola sata? Više? Manje? Zašto do sada nijednom nije pogledao na sat?
Bio je uveren da su po izlasku iz lavirinta skrenuli prvo desno, jer je u to vreme samo na to pazio. Na
narednom račvanju može da nastavi levo ili pravo. Svi gvozdeni hodnici izgledaju mu isto.
Nero je kazao da je tajna lavirinta u tome da sve vreme skrećeš levo. Set je pretpostavio da to važi i za
povratak... samo što će sada morati da skreće desno. Najveći deo vremena proveli su vijugajući po jednoj
strani prostorije i činilo mu se da bi ga skretanje ulevo udaljilo od te strane. Odlučio je da skreće samo
desno, ali da ne ispušta iz vida tavanicu. Odustaće od toga ako mu položaj lustera bude delovao pogrešno.
Set je potrčao. Imajući u vidu da će se od sada sve uglavnom svoditi na nasumična skretanja, od kojih
će neka biti ispravna a neka pogrešna, što se brže bude kretao, to je veća verovatnoća da će uspeti da
izađe na vreme. Kada bi naišao na ćorsokak, istog časa vraćao se nazad. Isto je činio i kada bi nekim
hodnikom stigao do dela prostorije kojim se nije provezao u kolicima. Vrlo brzo je počeo da dahće i da se
znoji. Mišići nogu već su ga boleli.
Umor ga je naterao da uspori. Svaki put kada bi mu se neko raskršće ili naizmenična uspinjanja i
spuštanja učinili poznatima, on bi se ohrabrio. Ali najveći deo vremena ništa nije uspevao da prepozna.
Stalno je gledao na sat. Možda je propustio da pogleda koliko je bilo sati pri ulasku u pećinu, ali je
znao koliko je prošlo od kada je krcnuo nazad. Deset minuta. Petnaest. Dvadeset. S prolaskom svakog
minuta, sve se manje nadao da će na vreme stići do izlaza.
Ne odvajajući pogled od tavanice, Set je konačno zaključio da se nalazi blizu izlaza. Pošto je u ovom
delu prostorije bio samo na početku, vraćao se u njega uvek kada bi ga hodnici odveli suviše daleko.
Prestao je da skreće samo desno i ubrzo je imao osećaj da bezbroj puta prolazi istim hodnicima. Posle
izvesnog vremena upamtio je raskršće na kojem je mogao da bira između pet opcija. Kada je ponovo
stigao do njega, već je bio isprobao četiri od pet ponuđenih ogranaka i zato je odmah potrčao nepoznatim
gvozdenim hodnikom. Posle još dva skretanja, izašao je iz lavirinta i pred njim se ukazao tunel koji je
vodio na površinu.
Set je pogledao na sat. Prošio je više od trideset minuta otkad je krenuo nazad. Teško dišući, pojurio
je uz strmi tunel i stigao do jame. Džinovski kamen iznad njegove glave vraćao se na mesto. Megalit je
već prekrivao više od tri četvrtine jame i zaklanjao svetlost baklji na brdu.
Pošto nije video nijednog kentaura, Set se tiho popeo uz stranu jame naspram brda i zastao pri samom
vrhu. Ako dobro proceni vreme, mogao bi džinovski kamen da iskoristi kao zaklon. Ako pogreši,
pretvoriće se u prah.
Ogromni kamen lebdeo je tačno iznad jame. Polako je počeo da se spušta. Set je izašao iz jame i ostao
priljubljen uz tle dok se kamen iza njega vraćao na mesto. Ispred njega nalazilo se zimzeleno drveće čije
su se iglice ocrtavale po ivicama vatri na brdu. Najveći deo tla do drveća bio je u senci megalita.
Set je polako puzao napred. Ako sada pojuri, mogli bi da ga primete i sve bi pokvario. Polako se
približavao zimzelenom drveću. Kada je zastao i osvrnuo se, ugledao je kentaure čuvare koji su sa svojih
stražarskih mesta u senci namršteno zurili u noć. Izgleda da nisu čak ni podozrevali da je rog izvađen iz
udubljenja.
Stigavši konačno do zaklona koje je mu je pružalo zimzeleno drveće, Set je ustao i odjurio do ivice
močvare. Tamo nije bilo ni trola ni splava.
„Nero“, zasiktao je. „Nero, vratio sam se.“ Bio je u iskušenju da snopom svetlosti baterijske lampe
pređe preko vode, ali je odlučio da ne rizikuje. Neki od kentaura mogao bi da primeti svetlo. „Nero!“
nešto glasnije pozvao ga je Set.
Glas iz tame ga je ućutkao. Čekao je u tišini dok nije čuo kako voda zapljuskuje splav. Set je ugledao
trola tek kada se približio.
„Ukrcavaj se“, prošaputao je Nero.
Set ga je poslušao. Splav se zaljuljao kada je skočio na njega. Nero je to iskoristio da splav motkom
odgurne od obale.
„Vidim te“, prošaputao je Set.
„Sviće. Moramo da požurimo nazad do golema. Ako nas ugleda neki magleni džin, biće svašta. Jesi li
obavio posao?“
„Imam rog“, rekao je Set. „Kentauri pojma nemaju.“
Kao odgovor na njegove reči, iz daljine je doprlo produženo, tiho jecanje roga. Kada su mu se
pridružili i ostali, močvarom se pronelo zvučno naricanje. „Znaju“, obrecnuo se Nero i liznuo oko. Počeo
je glasnije i brže motkom da odguruje splav. „Sada si begunac. Golem mora da te prokrijumčari u
dvorište što je pre moguće.“
„Hoće li me kentauri svuda tražiti?“ upitao je Set.
„Svuda. Srećom, ne mogu da trče po vodi. Moraće da zaobiđu močvaru da bi došli do tebe. Ako
golem požuri, biće sve u redu.“
Kada su stigli do Huga, na istoku je nebo već bilo sivo i Set je sasvim dobro video. Skočio je sa
splava na blatnjavu obalu. „Hvala, Nero.“
„Briši odavde“, požurivao ga je trol.
„Kući, Hugo! Najbrže što možeš! Kentaure izbegavaj po svaku cenu!“
Golem je podigao Seta u naručje i nestao među drvećem.
 PETNAESTA GLAVA

Rogovi pozivaju na uzbunu

K endra se probudila. Bila je uznemirena. Prevrnula se na drugu stranu i začkiljila u sivilo koje je pre
svitanja prodiralo kroz prozor na tavanu. Okrenula se na drugu stranu i zagledala u Seta sklupčanog na
svom krevetu. Ni glava mu nije virila ispod ćebadi. Zatvorila je oči. Nema nikakvog razloga da ustane pre
svitanja.
A onda je začula otegnuti zov roga u daljini. Da li ju je to probudilo? Prvom rogu odgovorio je drugi,
drugačijom visinom tona. Nikada nije čula da šumama u Utočištu za bajke odjekuje zvuk roga.
Ponovo je pogledala Seta. Baš se čvrsto sklupčao. Obično ne spava s glavom pod prekrivačem.
Otišla je do njegovog kreveta i zavirila ispod zgužvanih čaršava. Zatekla je samo jastuke. Pogledala je
ispod kreveta i uverila se u to i da nema ni pribora za hitne slučajeve.
Kendra ne voli da izigrava tužibabu, ali kada ima brata kao što je Set, šta joj drugo preostaje? Nije od
onih koji samo kradu kolačiće iz tegle. U Utočištu za bajke njegova pustolovna priroda povremeno ih je
dovodila u situacije opasne po život.
Kendra je tiho pokucala na vrata dekine i bakine sobe, i odmah ušla, ne sačekavši poziv. Njihov
krevet bio je prazan. Set ipak nigde nije otišao. Možda su svi budni osim nje. Ali zašto je onda Set ćušnuo
jastuke ispod prekrivača?
Pohitala je niz stepenice i zatekla deku i baku s Tanuom i Kolterom na tremu iza kuće. Svi su stajali
kod ograde, zagledani u drugu stranu dvorišta. Zvučni jecaji brojnih rogova dopirali su do njih iz različitih
delova šume. Neki kao da su bili veoma blizu.
„Šta se dešava?“ upitala je Kendra.
Baka je okrenula glavu. „Kentauri su zbog nečega uznemireni. Retko se toliko udaljavaju od
Grunholda, a nikada još nisu tako slobodno duvali u rogove.“
Kendru podiđoše žmarci. „Nema Seta.“
Ostali se okrenuše. „Kako nema?“ upitao je deka.
„Ne znam kada je otišao“, odvratila je Kendra. „Nagurao je jastuke ispod prekrivača. I poneo pribor
za hitne slučajeve.“
Deka je pognuo glavu i šakama pokrio oči. „Taj dečak će nas uništiti.“
„Rogovi se ne bi oglasili da su ga uhvatili“, primetio je Kolter.
 „To je tačno“, složila se baka.
Voren im je prišao iza leđa, trljajući oči. Kosa mu je bila sva razbarušena. „Šta se dešava?“
„Set je očigledno naljutio kentaure“, kazao je deka.
„Nije valjda otišao po rog?“ upitala je baka. „Nije valjda toliko blesav.“
„Da je otišao po rog, kentauri bi ga uhvatili“, kazao je Voren. „Pre će biti da je ljut što ga nismo
poveli u Grunhold. Verovatno je otišao u razgledanje.“
Deka je toliko čvrsto stezao ogradu trema da su mu na nadlanicama iskočile vene. „Trebalo bi da
pošaljemo Huga za njim.“ Podigao je glas. „Hugo? Dođi!“
Čekali su. Niko se nije pojavio.
Deka se, bolnog izraza lica, okrenuo prema ostalima. „Nije valjda uspeo da nagovori Huga da mu se
pridruži?“
„Mendigo!“ pozvala je baka.
Trenutak kasnije drveni lutak čovečje veličine dojurio je preko travnjaka, čangrljajući zlatnim kukama
koje su zamenjivale zglobove. Zaustavio se kod trema.
„Da li je Hugo otišao sa Setom?“ upitala je baka.
Lutak je pokazao ka šumi.
„Nije čudo što ga kentauri nisu uhvatili“, kazao je Tanu. „Ako je s Hugom, trebalo bi da se vrati.“
„A ja ću morati da se nosim s posledicama“, progunđao je deka. „Kentauri uljeze ne dočekuju uz
smešak.“
„Šta možemo da uradimo?“ upitala je Kendra.
Deka je kratko i jasno odbrusio. „Da čekamo.“
„Ko je za sok od ceđenog voća?“ upitala je baka.
Svi su bili za osim deke. Baka je upravo bila krenula u kuću kada je Tanu povikao: „Evo ga.“
Kendra je pogledala ka drugoj strani dvorišta. Hugo je krupnim koracima upravo izleteo iz šume
noseći Seta pod miškom. Golem se zaputio pravo ka tremu, gde je Seta konačno osovio na noge. Učinilo
joj se u prvi mah da njen brat deluje zabrinuto, ali je ubrzo postalo jasno da jedva potiskuje osmeh. Zov
rogova nastavio je da odzvanja kroz šumu. Usamljene note povremeno su se preklapale.
„Nešto je smešno?“ strogo je upitao deka.
„Nije“, odgovorio je Set, i dalje se trudeći da ostane ozbiljan.
Deka se tresao do besa. „S kentaurima nema šale. A tebi čovek ne može verovati. Kažnjen si do
daljnjeg. Ostatak boravka ovde provešćeš zaključan u ćeliji u tamnici.“
Baka je položila šaku na dekinu ruku. „Stene!“
Deka ju je otresao i udaljio se od nje. „Ovog puta neću ublažiti kaznu. Očigledno smo bili suviše
popustljivi u prošlosti. Nije on glup. Dobro zna da ovakvim ponašanjem dovodi u opasnost i sebe i svoju
porodicu. A zbog čega? Da bi na trenutak video nekoliko kentaura! Neozbiljna zabava! Hugo, kako si
mogao da mu se pridružiš u ovome?“
Golem je pokazao u Seta. „Rog.“
„Da, čujemo ratne rogove“, nestrpljivo je kazao deka. Zatim je zastao i izraz lica mu je smekšao.
„Hoćeš da kažeš da si otišao da spaseš Seta pošto si začuo zvuk rogova?“
„Ne“, opovrgnuo je Set. Više se nije osmehivao. Potom je izvadio nešto iz pribora za prvu pomoć.
„Pokušava da ti kaže da imamo Dušu Grunholda.“ Rekavši to, podigao je biserni rog jednoroga.
Svi na tremu u neverici su zurili u njega.
„Proklet da sam“, promrmljao je Kolter.
Deka se prvi povratio i istog časa napeto je osmotrio drveće. „Unutra! Smesta!“
Set je vratio rog u pribor za prvu pomoć i popeo se preko ograde trema. Voren ga je srdačno potapšao
po leđima. „Bravo!“
„Hugo, nastavi da patroliraš dvorištem“, kazao je deka. „Sve vreme si bio ovde, nigde nisi išao sa
Setom.“
Kendra je ošamućeno krenula za bratom u kuću. Kako je uspeo da se dokopa roga? Zar su kentauri
potpuno zakazali? Šta je sa stražarima, lavirintom, trolom? Šta je s krivicom koja ne dozvoljava da rog
bude uzet?
Smestili su se u dnevnoj sobi.
„Da čujem, koliko si stvarno ljut na mene?“ upitao je Set, podigavši sjajni rog, dok se osmeh ponovo
prikradao na njegovo lice.
„Mnogo manje“, priznao je deka, i sam potiskujući osmeh. „Bar nas nisi doveo u opasnost iz pukog
ćefa. Mada ti to svejedno nije bilo baš pametno. Kako ti je pošlo za rukom?“
„Prvo sam otišao do Graulasa.“
„Demona?“ uzviknula je baka.
„Dok sam bio napolju sa satirima, čuo sam kako me doziva, isto kao što sam čuo onu utvaru u
tamnici. Pomislio sam da bi Graulas mogao da objasni šta se to dešava sa mnom, pošto su mračne stvari
njegova specijalnost. Kazao mi je da me je klin pretvorio u šarmera senki.“
„Šarmera senki?“ ponovio je Kolter, mršteći se.
„Aha“, odvratio je Set. „Zato sam mogao da vidim nevidljivog goblina u hotelu i zato sam čuo one
glasove. Već sam bio stekao najveći deo moći. Graulas mi je samo pojasnio stvari i ozvaničio moj status.“
Odrasli su se zgledali s nelagodnošću.
„Ispričaj nam kako si se domogao roga“, stade da ga požuruje deka.
Set im je ispričao celu pustolovinu. Rekao im je da mu je Nero pomogao da stigne do Grunholda, da
je puzeći prošao pored kentaura, ispričao im je kako je nasamario planinskog trola i kako se navrat-nanos
vratio u dvorište.
„Nije te video nijedan kentaur?“ želeo je da bude siguran deka.
„Ni na trenutak“, uveravao ga je Set.
„A trolu si kazao da ti je ime Navarog?“ ponovila je baka.
„Tako je.“
„Nema sumnje da će kentauri posumnjati na nas“, umorno je kazao deka, „ali bez dokaza ne mogu da
krenu u rat. Kazaćemo im da smo pokušali da ih upozorimo čim smo saznali da je Društvo možda krenulo
u potragu za rogom. Neće hteti da priznaju da smo im ukrali rog ispred nosa, pa će možda prihvatiti
ponuđeno objašnjenje.“
„U međuvremenu bi trebalo da krenemo ka Leglu zmajeva“, kazao je Voren. „Kada se dokopamo
ključa koji otvara australijsku grobnicu, možemo rog vratiti kentaurima. Pretvaraćemo se da smo ga uzeli
Društvu.“
„Ne smemo da vučemo ishitrene poteze“, odvratio je deka. „Trebalo bi da se posavetujemo s vođama
Vitezova zore. Misija u Leglu zmajeva mora da uspe. Nismo dovoljno stručni da sami oformimo valjanu
ekipu.“
„Podržavam ideju“, promrmljao je Kolter.
„Biće nam potrebni krotitelji zmajeva“, složio se Tanu.
„Ja idem, to se podrazumeva“, objavio je Set. „Ja sam nabavio rog.“
Deka se okrenuo ka njemu. „Još nisi pomilovan, mladiću. Uzdrži se neosnovanih pretpostavki.
Odlaskom kod kentaura strašno si rizikovao, i to bez našeg odobrenja.“
„Da li bi mi ikada odobrio da pokušam?“
„Imamo sreće što si uspeo“, nastavio je deka, ne obazirući se na njegov komentar. „Da nisi, bio bi
mrtav, a mi bismo bili u ratu. I još nešto, moramo da ispitamo šta tačno podrazumeva status šarmera
senki. Oni se pominju u starim pričama za laku noć. Uglavnom su zlikovci.
Nemamo pojma da li stvorenja tame sada mogu, i u kojoj meri da dopru do tebe.“
„Šta ako je Graulas sada, u stanju da nas uhodi tvojim vidom?“ upitala je baka.
„Ne bih rekao da to tako funkcioniše“, kazao je Set.
„Gotovo ništa ne znamo o šarmerima senki“, ponovio je deka. „Daćemo sve od sebe da saznamo nešto
više.“
„Ne nadaj se suviše“, promrmljao je Kolter.
 Deka se nagnuo napred i ljubazno zagledao u Seta. „Pravo da ti kažem, ne znam šta da radim s tobom.
Pokazao si neverovatnu hrabrost kada si izašao pred Graulasa. I kada si se dočepao roga. Znam da si to
uradio iz dobrih namera, da si sračunato rizikovao. Štaviše, ispalo je dobro. Uspeo si da ga uzmeš rog, i to
je bio podvig i po. Ali dok ne saznamo nešto više o tvom statusu šarmera senki, i imajući u vidu da si bez
dozvole mnogo rizikovao, bojim se da ću ipak morati da te kaznim.“
„Da me kazniš?“ zabezeknuto je ponovio Set i ustao, držeći rog u ruci. „Baš dobro što nisam pronašao
lek za rak možda bi me tada uhapsio.“
„Slažem se ovog puta s tvojim dekom“, rekla je baka. „Volimo te i ponosimo se tobom. Ovog puta se
rizik koji se preduzeo isplatio, ali ipak ne možemo da nagradimo takvo ponašanje. Upravo zato što te
volimo, moramo da te naučimo da budeš oprezan, da ti ta tvoja hrabrost ne bi došla glave.“
„Odvagao sam opcije i mudro izabrao“, odvratio je Set. „Nisam tek tako krenuo da pozajmim rog.
Odlučio sam da pokušam tek kada mi je Graulas pokazao da imam realne šanse za uspeh zahvaljujući
veštinama koje sam stekao kao šarmer senki. Bilo je ili ja, ili niko. Šta bi Paton uradio?“
Voren se zakikotao. „On bi obrijao kentaure, uronio ih u med, prekrio perjem i okačio kao ukrase na
jelku.“ Kendra, Set i Tanu su se nasmejali. „Samo kažem.“
„Malo onih koji žive kao Paton Bardžis umire u krevetu“, smrknuto je kazala baka, prekinuvši
kikotanje.
„Ne znamo šta da radimo s tobom, Sete“, rezignirano je kazao deka. „Kada se sve uzme u obzir,
možda su tvoje odluke bile razumne. Da smo ti dozvoljavali da više rizikuješ, možda bi nam se i obratio.
Nemoj misliti da želim da te prekorevam zato što si bio hrabar i uspešan.“
„Onda nemoj!“ brže-bolje je kazao Set. „Samo se raduj što imamo rog! Znam da me volite, ali
ponekad se to ispreči između nas. Budi iskren, da li bi mi dozvolio da odem Graulasu da sam zatražio
dozvolu?“
Deka je pogledao baku. „Ne bih“, priznao je on.
„Ne dozvoljavate mi da se izlažem bilo kakvom riziku zato što smatrate da morate da me štitite. Čak i
onda kada time možete svima nama da naškodite. Ako ne zaustavimo Sfingu, nikoga nećete moći da
zaštitite. Nisam se glupirao. Ponekad je neophodno rizikovati.“
„Baka i ja moraćemo o tome da razmislimo“, kazao je deka.
„Samo imajte u vidu da moje nove sposobnosti mogu zgodno da dođu u svetilištu zmajeva“, kazao je
Set.
„Odlazak u Leglo zmajeva po svemu sudeći biće samoubilačka misija“, kazala je baka. „Čitavo
svetilište predstavlja smrtonosnu zamku. Bez obzira na kaznu, imaj na umu da ćemo morati da pošaljemo
malu ekipu najiskusnijih operativaca.“
Set se podbočio. „Ne možete tek tako da me izostavite.“
„Ne odlučuješ ti koga ćemo izabrati, a koga ne“, odlučno je izjavila baka.
„Nagrađen će biti svako ko ne bude morao da pođe“, huknuo je Kolter.
„Dobro, vratiću ovaj glupi rog kentaurima pre nego što mi saopštite da nisam izabran da idem u Leglo
zmajeva“, pripretio je Set. „Pokušajte da mi ga uzmete!“
„To neće biti lud provod“, kazao je Kolter.
„To što ćemo videti strava zmajeve tebe, razume se, ne zanima“, zarežao je deka koji je očigledno
počeo da gubi strpljenje.
„Mada će biti strava“, promrmljao je Voren, zbog čega ga je Tanu munuo laktom.
Setove oči napunile su se suzama. Otvorio je usta kao da će još nešto reći, ali se samo okrenuo i
izjurio iz prostorije.
„Šta ćemo s tim dečakom?“ uzdahnula je baka.
„Ne znam“, odvratio je deka. „Da nije odlučio da ode po rog, još bismo tapkali u mestu. Možda on
jedini među nama jasno sagledava stvari.“
Baka je odmahnula glavom. „Ne zavaravaj se. Njemu je i dalje najvažnije da doživi neku pustolovinu.
Spasavanje sveta za njega je sporedna, mada korisna stvar. Za njega je sve ovo i dalje samo igra.“
 „Paton je bio isti takav“, napomenuo je Voren. „Uradio je mnoge dobre stvari, delimično i zato što je
uživao u uzbuđenju.“
„Mislim da je Setu stalo“, javila se i Kendra. „Više nije u pitanju samo zabava. Mislim da polako uči.“
„Noćas je prošao mnogo toga“, kazao je Tanu.
„I nije uopšte spavao. Ni njemu samom nije jasno šta oseća.“
„Mogu da porazgovaram s njim“, ponudila se Kendra.
„Ne, pusti ga da sanjari“, odvratila je baka. „Dobar je on dečak. Smiriće se i biće ga sramota što je
onako prasnuo ako ga budemo ostavili da se malo krčka.“
„U pravu je kada kaže da ne možemo da mu oduzmemo rog“, istakao je Voren. „Može se čak desiti da
ne možemo da ga upotrebimo bez njega. I dalje se vodi kao ukradeno vlasništvo. Možda je on jedini koji
je u stanju da ne podnese krivicu zbog toga.“
„Preći ćemo most kada budemo morali“, izjavio je deka. „Kunem se da će me taj dečak sahraniti. A
sada idem da pozovem Dugana. Poručnici bi trebalo da su u stanju da okupe ekipu.“
„Idem po...“, zaustila je baka, ali ju je iznenadni zvuk roga prekinuo. Bio je mnogo glasniji od ostalih
i kao da je dolazio iz velike blizine.
Voren je izjurio iz prostorije. „Već su na ulazu u dvorište“, doviknuo je.
„Ja ću to da sredim“, kazao je deka. „Nadam se da je Set u pravu kada tvrdi da nemaju nikakav
dokaz.“
„Dozvoli mi da pođem s tobom“, predložila je Kendra. „Bićemo manje sumnjivi, delovaćemo
iznenađeno.“
Videlo se da deka želi da odbije, a onda se izraz njegovog lica promenio. „Zašto da ne! U pravu si, ne
treba da steknu utisak da se zbog nečega branimo. Treba da delujemo zaprepašćeno što ih vidimo ovde.
Ali ja ću da vodim razgovor.“
Dejl se spotičući spustio niz stepenice, krmeljiv i u pidžami. „Kakva je ovo gungula?“
„Dejle“, pozvala ga je baka. „Izađi na trem i gledaj Stena dok bude razgovarao s kentaurima. Nemamo
pojma zašto su došli.“
Deka je poveo Kendru napolje. Prešli su preko travnjaka do mesta na kojem je stajao Oblakovo Krilo
pored visokog kentaura svetloplave dlake.
„Pozdravljam te, Oblakovo Krilo“, kazao je deka kada su prišli. „Nisam očekivao da ću te tako brzo
ponovo videti.“
„Mani se lažne učtivosti“, zarežao je plavi kentaur. „Vrati Dušu.“
„Stani malo, obuzdaj se“, odvratio je deka ne baš prijateljskim tonom. „O čemu ti to pričaš? Nisam
siguran da smo se upoznali.“
„Onaj Koji Gleda U Nebo je naš duhovni vođa“, objasnio je Oblakovo Krilo.
„Kada sam se danas probudio“, kazao je Onaj Koji Gleda U Nebo, „moć koja je štitila Grunhold je
oslabila. Srce je ostalo, ali je Duša odbegla. Pronašli smo ljudske tragove koji vode do močvare. Na
suprotnoj strani močvare pronašli smo slične tragove, kao i nesumnjive otiske vašeg golema. Golemovi
tragovi bili su veoma sveži i vodili su pravo do vašeg dvorišta.“
Deka je zaprepašćeno zurio u Onoga Koji Gleda U Nebo. „i ti misliš da to znači da je neko od nas
uzeo rog?“ Kendra nije imala pojma da je njen deka toliko dobar glumac. Njegova neverica delovala je
krajnje uverljivo. „jedan od naših uhoda nedavno nam je poslao obaveštenje da bi naši neprijatelji mogli
da pokušaju da se dočepaju roga. Obavestili smo o tome vašeg kralja. Poslao sam Huga da,
predostrožnosti radi, motri na sve što mu se učini sumnjivim.“
„Juče ste tražili da vam pozajmimo Dušu“, podsetio ga je Oblakovo Krilo.
„Tako je, zatražili smo. Rog bi nam dobro došao. Znali smo da ga žele i naši neprijatelji. Nije nam
palo na pamet da ga ukrademo. Ako smo nameravali da ga ukrademo, zašto bismo skretali pažnju na sebe
posetom? Zašto bismo vas upozorili da ga dobro čuvate?“
Onaj Koji Gleda U Nebo se namrštio. „Kada je to neophodno, možemo tajnim načinom da
komuniciramo s našim planinskim trolom, Udnarom. Pomenuo je ime Navarog.“
 „Navarog!“ uzviknuo je deka. „Zmaj! Princ demon? Donedavno je bio zatvoren. Čuli smo da je
ponovo u inostranstvu. To ne sluti na dobro.“
„Demonski zmaj nije mogao da uđe u Grunhold“, izjavio je Onaj Koji Gleda U Nebo.
„Navarog može da poprimi ljudski oblik“, zamišljeno je kazao deka. „On je moćan gospodar demona.
Možda čak raspolaže magijom potrebnom da se obmane vaša odbrana. Ako je kasnije ponovo promenio
oblik i pobegao, to bi objasnilo zašto niste našli njegove otiske.“
„Ili je bio u dosluhu s vama i golem ga je doneo ovamo“, kazao je Oblakovo Krilo, ali očigledno više
nije bio toliko siguran u to.
Deka se nasmejao. „Kako da ne, zmaj Navarog, taj demon princ, sada je naš potrčko.“
Onaj Koji Gleda U Nebo se namrštio. „Udnar je prijavio da se uljez kretao neljudski brzo i da mu se
podsmehnuo otkrivši mu kako se zove, kao da se nimalo ne boji odmazde. Ostavio je bananu umesto
Duše.“
„To su loše vesti“, kukao je deka. „Naši neprijatelji upotrebiće rog da bi nam naneli veliku štetu.“
„Tvrdite da nemate ništa s krađom“, želeo je da bude siguran Onaj Koji Gleda U Nebo.
Deka je slegnuo ramenima. „Mislite li da je iko ocl nas mogao da zaobiđe svekoliko obezbeđenje koje
štiti vašu Dušu? Ako otkrijemo bilo kakav trag, prvo ćemo vama javiti.“
„U redu“, popustio je Onaj Koji Gleda U Nebo. „Pratićemo šta se događa.“ Kentauri su se okrenuli i
odgalopirali kroz bezlisnu šumu.

Set je koračao napred-nazad tavanom, čvrsto stežući rog u ruci. Bio je ubeđen da će uspešan pohod
koji je izveo biti važniji od ozlojeđenosti koju je izazvao svojom neposlušnošću. I bio je, u izvesnoj meri.
A ipak, kada se sve sabere, ima utisak da ih je ponovo razočarao.
Zašto toliko želi da pođe s njima u Leglo zmajeva? Da li su ostali u pravu? Da li želi da pođe kao
turista? Da li je njegov glavni motiv da vidi zmajeve? lli iskreno veruje da će njegovo prisustvo nešto
promeniti?
Da, bilo bi strava videti zmajeve. Ne treba da laže sam sebe. Želi da pođe u Leglo zmajeva zbog
zmajeva, ali ne samo zbog njih. Društvo zvezde Večernjače već je bilo tamo gde žive i kidnapovalo mu
sestru. Sfinga je pokazao da nigde više nisu bezbedni. On nikada neće odustati. Moraju ga zaustaviti pre
nego što otvori zatvor za demone i uništi svet.
Set sada poseduje izvesne moći. Ko zna, možda bi mogao postati fantastični krotitelj zmajeva pošto je
imun na manipulaciju magijom. A to neće znati ako mu ne budu pružili šansu da se dokaže. Gavin je
navodno njihov glavni krotitelj zmajeva, a i on je još praktično dete.
Set bi sasvim sigurno mogao biti od koristi u Leglu zmajeva. Uvek iznalazi način da postigne cilj.
Opasno bi bilo i sedeti kod kuće skrštenih ruku dok Sfinga preuzima vlast u svetu.
Nije trebalo da se toliko naljuti na deku i baku. Ako nastavi da ih ljuti, samo će još više umanjiti svoje
šanse da ga povedu. Oni ne reaguju na pretnje, već na razumna objašnjenja. I zaslužili su da ih poštuje.
Ali strašno ga nervira što mu svi odreda stalno govore šta sme, a šta ne!
Čuo je korake na stepenicama. Vrata su se otvorila i ušla je Kendra. Osmotrila je sobu i pogledom
prešla preko njega. Čelo joj se nabralo. „Sete!“
Zavese su bile navučene i u sobi je bilo prilično mračno. On je stajao podalje od vrata, ali nije se krio.
Kendra se okrenula da ode.
„Ovde sam“, javio se Set.
Trgnula se i okrenula. „Tu li si! Gde si bio?“
„Sve vreme ovde.“
„Uh, mislim da to hodanje sa senkama zaista deluje. Nije baš toliko mračno ovde.“
Set je slegnuo ramenima. „Da li si i ti nameravala da me grdiš?“
„Zapravo sam htela da se uverim u to da si dobro. I da pogledam taj rog jednoroga.“
 Set ga je podigao. „Teži je nego što izgleda.“ Proučavao ga je ocenjivački. „Rekao bih da vredi oko
deset miliona fenomenalnih dolara.“
„Ili deset miliona idiotskih poena. Zavisi od toga kako gledaš na stvari. Mogu li da ga dotaknem?“
Set se sumnjičavo namrštio. „Da li su te poslali da mi uzmeš rog?“
Kendra ga je prekorno pogledala. „Nisu. Ne bih rekla da ih pogađaju tvoje pretnje. Samo me zanima
kakav je.“
„Nisam siguran da bih smeo da ti ga dam“, kazao je Set. „Na kraju krajeva, ukraden je. Šta ako budeš
osetila krivicu kada ga dotakneš? Mogla bi da poludiš i pokušaš da ga vratiš kentaurima.“
„Ti si ga pozajmio, ne ja. Zašto bih ja osetila krivicu ako ti nemaš ništa protiv da ga dodirnem?“
Set je prelazio palcem preko glatke površine roga. „Ako mogu tebi da ga pozajmim, to znači da mogu
da » ga poverim i njima. U tom slučaju ne bi morali da me uključe u tim koji će ići u Leglo zmajeva.“
„Pre ili kasnije moraćemo da utvrdimo da li možeš nekom da ga daš. Zašto da to ne uradimo odmah?
Ako misliš da pokušavam da ti ga uzmem, dozvoli mi da ga držim samo minut. Potom ću morati da ga
vratim.“
Set je uzdahnuo. „Dobro, možeš da ga držiš minut“, kazao je i pružio joj rog.
Kendra ga je uzela. „U pravu si, stvarno je teži nego što izgleda.“
„Ne osećaš krivicu?“
„Nikakvu. Tako je beo.“
Set se namrštio. „Izgleda da im ipak neću biti potreban.“
Kendra mu je vratila rog. „Ko zna šta će odlučiti.“
„Znam ja šta će odlučiti“, rekao je Set. „U Patonovoj poruci stoji da Leglo zmajeva štiti moćna
čarolija odvraćanja. Što znači da ćeš ti morati da pođeš, iako se to nikome neće dopasti. Ostala mesta
popuniće stariji, kao što je Voren. Njihova jedina briga biće da me zaštite. Smatraće da nemam dovoljno
iskustva i zanemariće činjenicu da sam već dokazao da nisam ništa manje kvalifikovan od drugih.“
„Nije mi jasno zašto toliko želiš da pođeš“, odvratila je Kendra. „I sama pomisao na to da ću možda
morati da pođem s njima izaziva u meni želju da povratim.“
„Čak i ako se Gavin pridrži grupi?“
Kendra je pocrvenela. „Svašta. Kakve to ima veze? Nas dvoje se samo dopisujemo.“ Ugrizla se za
donju usnu. „Misliš li da bi im mogao biti potreban?“
„Sasvim sigurno. Leglo zmajeva je svetilište zmajeva, a on je pravo čudo kada je reč o kroćenju
zmajeva. Biće to vaš drugi sastanak u smrtonosnom parku s divljim životinjama! Sledećeg puta bi trebalo
da odete na mini golf.“
„Pravi si čudak“, kazala je Kendra. „Nisi mi odgovorio na pitanje. Zašto toliko želiš da pođeš?“
„Da li bih voleo da vidim zmajeve? Naravno, ko ne bi! ()sim tebe, naravno. Važniji razlog je krajnje
jednostavan. Moramo da zaustavimo Sfingu, ili smo propali, a ja sam siguran da mogu pomoći da to i
ostvarimo.“
„Pomoći možeš na razne načine“, kazala mu je Kendra.
„U pravu si. Možda bih mogao da ti spakujem ručak.“
„Ne moraš baš sve ti da odradiš.“
„Ne moram. Prepuštate mi samo dosadne stvari. Možda ću Sfingi napisati strogo pismo.“
Kendra mu je položila šaku na rame. „Ma šta da se dogodi, obećaj mi da nećeš napraviti nikakvu
glupost.“
„Niti bilo šta fenomenalno. Zavisi kako gledaš na stvari.“
„Obećaj.“
Set je milovao rog. „Videćemo.“
 ŠESNAESTA GLAVA

Pokret

B ožić je oduvek bio Kendrin najdraži praznik. Kada je bila mlađa, za nju je to bio dan kada se magija
prepliće sa stvarnošću, kada se obustavlja svakodnevna rutina i kada, pod plaštom mraka, posetioci
sleću s neba i uvlače se u odžake noseći poklone. Nadala se da će uspeti da ostane budna dovoljno dugo
da uhvati Božić Batu na delu, ali bi uvek zaspala pre nego što bj došao i morala je da se zadovolji
tanjirom punim mrvica od sitnih kolača i jednim hvala ispisanim na parčetu hartije.
Što je bivala starija, to je Božić postajao sve značajniji, jer se tada viđala s prijateljima i porodicom.
Podrazumevao je uživanje u ćuretini i jagnjetini, koje je jela iz lepih porcelanskih tanjira nagizdanim
srebrnim priborom za jelo kod bake i deke Larsen. Na kraju božićnog ručka uvek bi se davila u piti.
Vrtoglavo iščekivanje od prethodne večeri nije je napuštalo zahvaljujući datim i primljenim poklonima i
atmosferi opčinjenosti koja je vladala na sam dan praznika.
Ovaj Božić bio je drugačiji.
Kao prvo, njeni roditelji misle da je mrtva. Kao drugo, praznik ju je iznenadio. Obično se nedeljama
unapred radovala Božiću. Ove godine čak se nije ni setila da je Badnje veče dok joj Set to nije pomenuo
pre nego što su legli. Kako bi i mogla da misli na takve stvari kada joj je um zaokupljen potencijalno
smrtonosnom misijom?
Kendra je zaključila da bi njen brat trebalo da postane muška gatara. Ispravno je pretpostavio da će
ona, Voren i Gavin biti članovi udarne sile. I Tanu je bio uključen u tu ekipu. Deka je naveo iste razloge
koje je Set predvideo. Njen brat je bio u pravu i kada je kazao da će njega izostaviti.
Srećom, Set je primio tu vest znatno bolje nego što je očekivala. Baki i deki izgleda je laknulo zbog
toga i bili su iznenađeni kada je predao rog bez nepotrebne larme. Kendra je pretpostavila da sve to treba
da zahvale na činjenici da je njen brat očekivao takvu odluku. Bez obzira na razlog zbog kojeg je Set sve
to mirno prihvatio, uspeo je da ostavi utisak na baku i deku, pa su odustali od toga da ga formalno kazne.
Kendri je ponekad bilo žao bake i deke kada pokušavaju da izađu na kraj sa Setom. Ako ga ne zaključaju
u ćeliju, kako da kazne snalažljivo dete koje odbija da sedi u kući?
Kendra je trenutno bila sama u dnevnoj sobi i uživala u mirisu pita koje su se pekle u kuhinji. Nisu
imali jelku, ali su baka i deka napunili čarape slatkišima, a poklone za nju i Seta umotali u šarenu hartiju.
Podozrevala je da je za Božić dobila sve ono što joj je bilo potrebno za predstojeću misiju: dobre čizme,
debeli kaput, nove rukavice. Bar će imati šta da odmotava.
Božićnu večeru imaće u vreme ručka da bi ona, Voren i Tanu stigli na let. Do večeri će se naći s
Gavinom.
Duganom, Traskom i Marom u Kalispelu u Montani. Odatle će se prebaciti na odredište privatnim
helikopterom.
Najčudnije će se osećati kada bude videla Gavina i Maru. lako je poricala, Kendra se prilično
zatreskala u Gavina dok su se dopisivali tokom jeseni. A susret s Marom biće čudan jer je od njihovog
poslednjeg viđenja ova izgubila majku i dom. Deka joj je objasnio da se Mara posle uništenja Izgubljene
mese pridružila Vitezovima zore i da je brzo postala jedan od operativaca u kojeg imaju najviše
poverenja.
Set je ušao u sobu spolja, obraza rumenih od hladnoće. „Kendra, neko ti je doneo poseban poklon.“
„Kako to misliš?“
„Dođi da vidiš.“
Set ju je odveo na trem iza kuće, gde je zatekla Verla. Na sebi je imao rolku, a na glavi crni cilindar.
Delovao je isprepadano. Oslanjao se o ogradu trema krajnje neprirodno, trudeći se da deluje nonšalantno.
Kada je otvorila vrata, provukao je prste kroz kosu iznad jednog uveta i nespretno se osmehnuo. Izašla je
na trem. Set ju je pratio u stopu.
Verl je istog časa počeo da vergla kao da izgovara naučeni tekst. „Baš mi je drago što te vidim,
Kendra! Divno vreme danas! Nadam se da si lepo provela praznik. Meni je bilo fenomenalno! Uživao
sam u predivnom doručku. Jeo sam puding od šljiva i orahe.“
„I meni je drago što te vidim, Verle“, učtivo je kazala Kendra. „Mnogo mi se dopala slika koju su mi
nacrtao.“
Sav se ozario. „Sitnica“, likovao je on, odmahnuvši šakom. „Povremeno se površno bavim
umetnošću.“
„Veoma je veran prikaz.“
Verl je čupkao dlake na nogama. Trudio se da uhvati njen pogled, ali čim bi uspeo, odmah je okretao
glavu.
„Plašim se da je moj skromni portret već zastareo. Moram pokušati da naslikam novi. Od poslednjeg
si se još više rascvetala. Svakim danom sve si lepša.“
Set je stajao pored Kendre. Pokušao je kašljanjem da zamaskira smeh.
„Veoma si ljubazan, Verle.“
„Nadao sam se da ću moći da ispoštujem svečane običaje ovog praznika tako što ću ti uručiti još jedan
poklon.“
„Oh, nisi morao“, kazala je Kendra.
„Nisam mogao da odolim.“ Verl se sklonio u stranu i otkrio tajanstveni predmet visok otprilike jedan
metar i prekriven crvenom tkaninom. „Nadao sam se da ću ti dati poklon koji će odgovarati tvojoj lepoti.
Najveličanstveniji poklon koji sam mogao da ti dam jesi ti sama!“
Verl je poput mađioničara povukao tkaninu i otkrio kip u togi koji je držao visoko podignut grozd.
Kip je predstavljao Kendru. Set je ponovo zakašljao. Čovek bi pomislio da će se udaviti. Kip je bio
veoma vešto izrađen.
„Au“, kazala je Kendra, „baš liči na mene.“
Verl ju je počastvovao iskrivljenim osmehom. „Nikada nisam imao tako žestoko nadahnuće. Moje
šake je vodilo divljenje koje osećam prema tebi.“
„Moram nešto da popijem“, jedva je uspeo da izgovori Set i skliznuo u kuću. Oči su mu suzile.
Zatvorio je vrata za sobom i prasnuo u smeh.
„Set voli da me grdi“, zakikotao se Verl. „Ne smeta mi da mi se tu i tamo naruga, kao što ni njemu ne
smeta da se ja narugam njemu. jedan prema drugom osećamo gotovo... bratsku ljubav.“
„Zaista si obavio sjajan posao“, kazala je Kendra i čučnula pred kip. „To je suviše. Nije trebalo. Znaš,
nameravala sam da nabavim poklon za tebe, ali se u poslednje vreme svašta izdešavalo.“
 Verl je odmahnuo obema rukama. „Ne, stani, molim te, ne treba mi nikakav poklon. Blagi pogled,
ljubazna reč, to će biti više nego dovoljno, moja gospo. Samo tvoje postojanje čini me tvojim večnim
dužnikom.“
„Svestan si toga da imam petnaest godina?“
„I te kako. Pomirio sam se s tim da nikada nećemo biti par. Smatraj me za svog obožavaoca, nekoga
ko se izdaleka divi tvojoj eleganciji. Sve velike ljubavne priče imaju u sebi nešto tragično.“
Kendra je ustala i osmehnula se. „Hvala, Verle, kip je prelep. Očigledno si uložio mnogo truda. Srećni
praznici!“ Skinula mu je šešir i coknula ga u čelo.
Verlovo lice ozarilo se poput božićne jelke. Šarao je pogledom unaokolo i kršio prste. Sreo je Kendrin
pogled i kruto se naklonio. „Srećan Božić.“ Potom se okrenuo od nje i stegao šaku u pesnicu. Čula je da
je promrmljao nešto kao: „Nevil mi duguje sat gledanja televizije.“ Potom je preskočio ogradu trema i
otrčao kroz dvorište.
Ona je i dalje u ruci držala njegov šešir.
Set se vratio na trem. „Ulepšala si mu celu godinu.“
„Ne mogu da verujem da je isklesao kip.“
„Prestani već jednom da pupiš i da se pretvaraš u predivnu mladu devojku.“ Kendra ga je udarila
pesnicom u mišicu. „Rekao sam ti, momak se gadno zatelebačio. Zar je zaboravio šešir? I njega je
napravio, samo da znaš.“
„Šta da radim s njim?“
„Ostavi ga na tremu. Hoćeš li uneti unutra svoj spomenik?“
„Neka za sada ostane napolju. Ali čemu grožđe i toga?“
Set je otvorio vrata. „Verlov um je prava misterija, koju bolje da ne istražujemo. Baka je kazala da će
ručak uskoro biti gotov. Da li bi pomogla u postavljanju stola za svoj poslednji obrok?“
„To nije nimalo smešno! Šta ako je to zaista moj poslednji obrok?“
Set je zakolutao očima. „Siguran sam da nije. Verovatno ćete nešto prezalogajiti na aerodromu.“
Ručak se sastojao od ogromne šunke i priloga od ananasa, belog luka, krompir-pirea, šargarepe
zaslađene smeđim šećerom, boranije i vrućih puter-kiflica. Za desert su imali pitu od bundeve, pitu od
jabuka, pitu s orasima i sladoled od vanile.
Set je jeo kao da sipa hranu u rupu bez dna. I desert je slistio na brzinu, izvinio se i ustao pre svih
ostalih. Kendra nije bila gladna. Jedva da je uspela nešto da pojede. Obrok je završila toplim parčetom
pite od jabuka.
Posle jela baka i deka su izgovorili nekoliko reči na rastanku, ali Kendra nikako nije uspevala da se
usredsredi. Odlazak u Izgubljenu mesu s Vorenom za nju je bilo užasno iskustvo, a ovo putovanje lako bi
moglo da bude još gore. Voren je bio zadužen da se stara samo o njoj. Poručnici su želeli petočlani tim,
kojem su dodali Kendru, ali i Vorena da je štiti. Ona i Voren ne bi trebalo da učestvuju u akciji, već da
ostanu skriveni u čuvarevom domu. Ali Kendra je već imala prilike da na svojoj koži iskusi kako takvi
planovi mogu da se izjalove. O Leglu zmajeva malo se zna. Navodno je Paton jedini koji se pre mnogo
decenija usudio da ode tamo.
Kendra je složila hrabar izraz lica. Bilo joj je jasno da moraju poći u tu misiju i znala je da mora
delovati samouvereno i pretvarati se da jedva čeka da krene da bi baka i deka pristali da je puste. Na kraju
su prevagnuli njena spremnost i velika važnost poduhvata. Deka i baka dozvolili su joj da pođe.
Čas za polazak došao je pre nego što je Kendra bila spremna da krene. Popela se s Dejlom na tavan da
uzme prtljag, očekujući da će se tamo pozdraviti sa Setom. Ali umesto Seta, zatekla je na krevetu sjajni
oklop za grudi, siv poput dima, a na njemu poruku.

Draga Kendra,
Srećan Božić! Ovaj oklop za grudi napravljen je od superčvrstog metala zvanog adamant.
Dobio sam ga od satira i želim da ga nosiš u Leglu zmajeva. Mislim da je dovoljno mali da bez
problema možeš da ga nosiš ispod odeće. Meni je malo tesan, tako da će tebi verovatno bolje
 pristajati.
Nadam se da ćeš mi oprostiti što se neću lično oprostiti s tobom. Teško mi pada što su me
zaobišli. Pronašao sam mesto u šumi na koje odlazim kada moram da razmislim. Bezbedno je i
nije daleko, i neću dozvoliti da me se kentauri dočepaju ili tako nešto. Stekao sam neke veoma
dobre prijatelje u Utočištu za bajke. Oni će mi pomoći da prestanem da se durim. Kaži baki i
deki da se ne brinu. Možda ću izvesno vreme ostati tamo. Ako budu želeli da me zatvore u
tamnicu kada se vratim, u redu.
Čuvaj se. Nemoj dozvoliti da te pojedu zmajevi. I lepo se provedi.
Voli te tvoj Set.

Kendra je presavila poruku. Istovremeno je bila veoma ljupka i veoma sebična. Kako može ponovo da
odjuri u šumu posle svega što se dogodilo! Svi imaju pregršt briga i ne moraju baš da im pridodaju još
jedan bespotrebni nestanak njenog brata. Uzela je oklop i zapitala se da li nešto toliko lagano može da
pruži bilo kakvu zaštitu. Ako je suditi po težini, oklop za grudi kao da je napravljen od sasvim tankog
lima. Kazao je da je superjak. Kucnula je zglavcima nekoliko puta po oklopu i pretpostavila da verovatno
i jeste.
Kada je kazala deki za poruku, on ju je namršteno pročitao i protrljao oči. Saopštio je ostalima sadržaj
poruke i zamolio Vorena i Tanua da provere da Set ne pokušava da se sakrije u kola ili ranac. Deka je
uveravao Kendru da će rešiti problem i zatražio od nje da što pre zaboravi na to.
Kendra je pokazala Kolteru oklop za grudi, pošto su magični predmeti bili njegova specijalnost.
Kolter ga je dosta dugo držao sa strahopoštovanjem i pažljivo ga ispitivao. Potom ga je vratio Kendri i
posavetovao je da ga nikom ne pokazuje. Upozorio ju je da ima ljudi koji bi ubili za oklop od adamanta,
uveravao ju je da je od neprocenjive vrednosti i potvrdio joj da je natprirodno izdržljiv, što joj je i Set
kazao.
Kendra je morala da se pozdravi s dekom i bakom i uđe u automobil, čiji je motor već radio, pre nego
što je bila spremna za to.

Iako je put bio oivičen visokim nanosima snega, hladna noć u Kalispelu bila je zaprepašćujuće vedra.
Na nebu bez meseca zvezde su sijale jače. Kendra ih nikada do tada nije videla u tolikom broju. Dok su
čekali ispred malog aerodroma da Tanu iznajmi automobil, Voren joj je pokazao blede tačkice koje su se
postepeno pomerale u pravim linijama preko nebeskog svoda posutog zvezdama i objasnio joj da su to
sateliti.
Kada se iznajmljeni auto zaustavio na parkingu hotela, Kendra se unervozila. Zabrinuto je dobovala
prstima po butinama. Voren je pozvao hotel da proveri da li su ostali stigli. Već i pri samoj pomisli da će
videti Gavina unervozila se. Da li se Verl tako osećao danas pre pod ne? Odjednom joj njegovo ponašanje
više nije bilo tako smešno.
Duboko je udahnula. Najbolje će biti da se ponaša prijateljski. Sav pritisak koji oseća posledica je
njene suviše bujne mašte. Ovo je opasna misija, a ne sudar. Ako se među njima ikada jave romantična
osećanja, to će biti samo prirodni nastavak njihovog prijateljstva.
Vatra je tutnjala u kaminu u predvorju hotela. Na crvenom itisonu isticala se zlatna šara ljiljana.
Ćelavko s naočarima u flanelskoj košulji sedeo je blizu vatre i čitao knjigu. Kendra ga je sumnjičavo
odmerila. U ovom trenutku za nju je svako potencijalna uhoda. Bilo joj je žao što Set nije s njima, jer bi
mogao da proveri ima li u blizini nevidljivih neprijatelja.
Dok ih je Tanu prijavljivao na recepciji, neko je pozvao Kendru s drugog kraja predvorja. Okrenula se
i ugledala Gavina, koji joj je prilazio toplo se osmehujući. Kada je stigao do nje, na brzinu ju je zagrlio.
Bilo joj je krivo što zagrljaj nije duže potrajao.
Još je bolje izgledao nego poslednji put kada ga je videla. Prirodno taman ten sada mu je bio još više
preplanuo, obrazi istaknutiji. I dalje je bio vitak i kretao se graciozno i samouvereno poput plesača. Čini
joj se i da je malo viši. „Drago mi je što te vidim“, kazala je Kendra, trudeći se da zvuči veselo i
nonšalantno.
„Čuo sam da su te k-k-k-kidnapovali“, zamucao je on.
„Pročulo se. Ali uspela sam da pobegnem.“ Pogledala je prema čoveku koji je čitao knjigu. Da li je
mudro da o tome razgovaraju u njegovoj blizini?
„To je Aron Stoun“, kazao je Gavin. „On je jedan od vitezova zore i pilotiraće našim helikopterom.“
Ne podigavši pogled s knjige, Aron joj je salutirao s dva prsta.
Prišao im je Voren i lupio Gavina po leđima. „Jesi li spreman za još malo sakaćenja? Nije ti bilo dosta
ono u Izgubljenoj mesi?“
Gavin mu se tek ovlaš osmehnuo. „P-p-pripazite se vas dvoje da vas ne uvučem u neke smrtonosne
situacije.“
Tanu je završio s prijavljivanjem na recepciji i mahnuo im da ga slede. Gavin im je u liftu objasnio da
su ostali spremni za sastanak. Kendra je ostavila prtljag u sobi pre nego što se pridružila ostalima u
apartmanu na kraju hodnika.
Kada je ušla, Dugan je ustao sa svog mesta. Bio je pravi medved guste riđe kose i čela posutog gustim
pegama. Veoma je ličio na svog brata Medoksa. „Žao mi je što si uvučena u ovo“, kazao joj je dok su se
rukovali.
Trask je sedeo na krevetu i na krilu glancao apsurdno veliki samostrel koji je izbacuje dve strelice
odjednom. To oružje kao iz crtanog filma gotovo da je preveliko za nošenje. Mara je bila oslonjena o zid
na suprotnom kraju prostorije, ruku prekrštenih na grudima. Izraz lica bio joj je nedokučiv. Majica koju je
imala na sebi isticala je njenu vitku i atletsku građu i delovala je izuzetno belo naspram njene bakarne
kože.
„Drago mi je što smo svi ovde“, kazao je Trask tihim glasom. „Maro...“
Zapalila je šibicu i prinela je debeloj beloj sveći.
„Sve dok sveća gori, nikakav uljez neće moći da prisluškuje naš razgovor“, objasnio je Trask. „Ne
želim da razglabam cele noći, ali mislio sam da treba da odvojimo nekoliko minuta da sredimo misli i
uverimo se da smo svi na istoj strani.“ Pritom je gledao u Kendru. „Učešće u ovoj misiji je na
dobrovoljnoj bazi. Misija ne može biti opasnija. Ovo svetilište zmajeva s razlogom je zatvoreno za
posetioce. Gotovo ništa ne znamo o tome kako funkcioniše, niti šta nas čeka unutra. Paton nikada nije
mnogo pričao o Leglu zmajeva, možda zato što nije želeo da ljudi diraju ključ koji je tamo sakrio.
Možemo da pretpostavimo da postoji čuvar. To je gotovo sve što znamo. Može se ispostaviti da je ovo
putovanje bez povratka. Možda ćemo svi umreti. To nam nije cilj, ali je činjenica. Ne želim da budem
ovde, ali sam ovde zato što osećam da me naši neprijatelji primoravaju na to. Ako i dalje želite da
učestvujete u ovoj misiji i činite to svojevoljno, želim da mi to i kažete.“
Svako je u svoje ime to potvrdio, uključujući i Kendru. Poslednja je bila Mara. Ona je svoj pristanak
prošaptala.
Trask je klimnuo glavom. „Od kada Čarli Ros više nije sa nama, mene smatraju glavnim krotiteljem
zmajeva među Vitezovima zore. Nisam u istoj ligi s Čakom Rosom, niti imam urođeni talenat njegovog
sina Gavina. Zajedno s Duganom, jedan sam od četvorice poručnika Vitezova. Veoma dugo sam detektiv.
Imam mnoge veštine, ali nisam pravi krotitelj zmajeva. Kada se nađem pred zmajem, moram da uložim
celog sebe da se ne bih pogubio. Proveo sam izvesno vreme u četiri svetilišta zmajeva koja su otvorena za
posete ljudi. Potrudio sam se da naučim sve što sam mogao o njihovom ponašanju. Među mojom
opremom nalazi se i šest strelica s vrhovima od adamanta. Većina zmajeva u njima bi videla samo
bezopasne igračke. I bili bi u pravu. Leglo zmajeva nećemo preživeti ako se budemo oslonili na silu.
Preživećemo ga samo ako se ne upustimo u borbu.“
„S-s-s-slažem se“, kazao je Gavin.
Trask je odložio samostrel. „Plan je da Kendra pomogne Aronu da stigne do livade koja se nalazi na
tri kilometra od kapije Legla zmajeva. Ako bismo pokušali helikopterom da preletimo zid i uđemo u
svetilište, niko od nas ne bi preživeo magična prepreka proteže se kilometrima u nebo. Po izlasku iz
helikoptera, Kendra će nas odvesti do kapije, koju ćemo otvoriti pomoću prvog roga jednoroga. Imajući u
vidu kapiju na Zmajevom ostrvu, pretpostavljamo da se kapija zaključava s obe strane i da čarolija za
odvraćanje deluje u oba smera. Kendra i rog najverovatnije će nam biti potrebni i pri ulasku i pri izlasku.
To je njena glavna uloga u ovoj misiji. Voren je s nama samo kao njen zaštitnik.
„Kendra i Voren ostaće s čuvarem, a mi ostali treba da pronađemo ključ koji je sakrio Paton Bardžis.
Može se desiti da pronalaženje ključa bude najteže od svega. Znamo samo da se trag možda nalazi ispod
lažnog nadgrobnog spomenika Patonu Bardžisu. Možda će nam biti potrebna Kendrina pomoć da ga
prevedemo.“
Trask je skliznuo s kreveta i počeo da šparta po sobi. „Narednih dana moraćemo da se oslanjamo jedni
na druge i da se držimo zajedno. Rekao sam vam ponešto o sebi. Voleo bih da se svako od vas predstavi i
ukratko iznese na koji način namerava da pomogne. Poverenje će nas ujediniti. Dok je Sfinga bio na čelu
Vitezova zore, on se oslanjao na tajne i nepoverenje. Nikada mi se nije dopadao taj sistem. Zašto bismo se
krili iza maski ako smo među prijateljima? Navodno je svako znao samo deo obaveštenja zbog uhoda, ali
na kraju nas je to udaljilo jedne od drugih. Na taj način olakšali smo uhodama da delaju među nama i da
nas vode. Kendra, znam da imaš veliku tajnu, isto kao i Gavin. Društvo zna za Kendrinu tajnu i
najverovatnije nagađa koja bi mogla biti Gavinova. Ako naši neprijatelji znaju naše tajne, zašto ih ne bi
znali i prijatelji kojima najviše verujemo?
Svako od vas neka sam odluči koliko želi da otkrije. Pokušajte da budete što otvoreniji. Počnimo od
Dugana.“ Trask je potom seo.
Dugan je pročistio grlo. „Ja sam poručnik Vitezova zore. Nisam krotitelj zmajeva, ali sam prekaljeni
pustolov, gorštak i prirodnjak. Trask je vođa našeg tima, a ja sam ovde da bih ga podržao.“
Potom je ustao Tanu. „Ja sam Tanugato, zovite me Tanu. Ja sam gospodar napitaka i vitez sam već
više od dvadeset godina. Svetilište zmajeva trebalo bi da je bogato sastojcima koji se nigde drugde ne
mogu naći. Nadajmo se da će moj najveći doprinos biti spravljanje napitaka. U slučaju krajnje nužde, da
znate, takođe sam iskusni iscelitelj.“
Išli su u krug i sada je na red došla Kendra. Sve oči bile su uprte u nju kada je progovorila. „Vitez sam
svega nekoliko meseci. Moja jedina sposobnost jeste to što sam od vilinskog soja, i Sfinga to zna.“
Primetila je da Gavin i Mara zaprepašćeno zure u nju. „Vidim u mraku, mogu da naređujem vilama i
razumem gotovo sve jezike koji su u vezi sa silvijanom, jezikom vila. Čarolije odvraćanja ne deluju na
mene i zato ću vas ja odvesti do kapije. Mislim da se svi nadamo da nam je Paton ostavio neki trag na
tajnom vilinskom jeziku koji ja mogu da čitam. To bi bilo to.“
Voren je udario šakom o šaku. „Ja sam Voren Bardžis, praprabratanac legendarnog i pomalo
ozloglašenog Patona Bardžisa. Škorpion sam i volim da igram badmington i dame, i da gnjurim.“
Napravio je pauzu očekujući da se prolomi smeh, ali je uspeo da izmami samo nekoliko osmeha.
„Kendrin sam rođak u drugom kolenu. Sarađujem s Vitezovima desetak godina, od kojih sam nekoliko
proveo u mentalnoj ukočenosti u Utočištu za bajke. Ovde sam da bih zaštitio Kendru. Poneli smo neke
veoma korisne stvarčice, među kojima je i ruksak s prostranim ekstradimenzionim skladištem. Napunili
smo ga zalihama kao što su mleko u prahu, puter od morža, drvena lutka čovečje veličine po imenu
Mendigo. Ekstradimenzioni odeljak može svako od vas da koristi kao skladište. Čime mogu da se
pohvalim? lednom prilikom polomio sam pola kostiju u telu dok nisam pogubio džinovskog dvoglavog
pantera.“
Potom je istupila Mara. Isprsila se i visoko podigla glavu kao da prkosi i kao da je spremna na borbu.
Progovorila je ozbiljnim, zvonkim altom: „Ja sam Mara Tabares. Trebalo je da nasledim položaj
upravnice rezervata Izgubljena mesa, ali je došlo do prevrata u kojem je moja majka ubijena. Zmaj i
uhoda iz Društva odigrali su glavnu ulogu u toj prevari. Oduvek sam neobično povezana s divljim
životinjama. Vešt sam tragač i posmatrač vetra. Neki kažu da bih možda mogla da postanem krotiteljka
zmajeva.“ Potom je ućutala.
„I te kako“, dodao je Trask. „Radio sam s Marom u oktobru na Uzvišenim stenama i mogu vam reći
da je ostala prisebna za vreme podužeg razgovora s parom odraslih zmajeva, što je i te kakav podvig.
Izvinjavam se na upadici. Gavine...“
Gavin se počešao po vratu. Pogled je samo povremeno podizao s poda. „Pretpostavljam da svi znate
da je moj tata Čarli Ros. D-d-doslovce sam odrastao na Smrznutim vrhovima, svetilištu zmajeva na
Himalajima. Moj je tata bio u jakoj vezi s tamošnjim zmajevima. Mama mi je umrla na porođaju, nakon
čega je tata sredio da budem prihvaćen kao zmajski brat. To vam je nešto slično Kendrinoj pripadnosti
vilinskom soju zmajevi su me prihvatili i preneli na mene deo svojih moći. G-g-govorim njihove jezike.
Ako me ubiju zmajevi, biće izazvani na dvoboj kao da su pogubili zmaja. Status zmajskog brata ima
izvesnog uticaja i na moje fizičke sposobnosti nešto sam jači i b-brži nego što izgledam.“
Provukao je prste kroz kosu. „Već dugo niko nije bio zmajski brat. Tata je brinuo da zbog tih svojih
sposobnosti ne postanem meta i zato me nikome nije pominjao. Posle tatine smrti, tatin najbolji prijatelj
Arlin doveo me je Vitezovima zore. Pošto je Sfinga bio na čelu Vitezova kada sam im se pridružio, on je
uglavnom upoznat s onim šta mogu i zato smo p-p-prilično sigurni da Društvo zna ko sam. Ipak se i dalje
trudimo da pojedinosti, mislim na činjenicu da sam zmajski brat, ne udaramo na sva zvona u slučaju da ne
znaju baš sve.“
Trask je ustao. „Hvala vam na iskrenom predstavljanju. Kao što vidite, okupili smo grupu i po. Svako
od vas bar se jednom našao u prisustvu zmaja, mada nekolicina nikada nije bila ni u jednom svetilištu
zmajeva.
„Dozvolite mi da vam saopštim neke pojedinosti o zmajevima, a onda idemo na spavanje. Gavine,
slobodno se umešaj kad god nađeš za shodno. Zmajevi su magični od otrovnih zuba do repa. Oni stari
spadaju među najstarija stvorenja na planeti. Veoma su inteligentni, imaju vlastite jezike, ali često govore
i stotine drugih. Ne postoje dva istovetna zmaja. Različito nastupaju, na različite načine koriste dah i
bacaju čini. Slično ljudima, zmajevi imaju među sobom različite ličnosti. Neki su pravedni, a neki zli.
„Teško je komunicirati sa zmajevima. Većina ljudi u prisustvu zmaja se parališe i zanemi. Nikada
nemojte pogledati zmaja u oči, to može samo Gavin. Ako to uradite, pašćete u zanos i bićete
onesposobljeni.
„Pošto zmajevi nisu navikli da komuniciraju s ostalim stvorenjima, ako želite da preživite susret sa
zmajem, najbolje vam je da s njim zapodenete inteligentan razgovor. Njima je to zabavno i često su
spremni da poštede onog ko se tako postavi.
„Svetilišta zmajeva razlikuju se od ostalih rezervata koje ste posetili. Čuvar svetilišta, koji je obično i
čuvar kapije, uživa izvesnu zaštitu koja se ne odnosi na posetioce. Oni od nas koji se zapute dalje od
prebivališta čuvara zapravo će zakoračiti u divljinu. Zmajevi neće biti naša jedina briga. Dotična svetilišta
zamišljena su kao domovi za stvorenja koja su suviše velika i suviše moćna da bi mogla da koegzistiraju s
bićima u tradicionalnijim rezervatima. O Leglu zmajeva malo toga se zna. Ko zna šta sve tamo možemo
sresti. Gavine, imaš li neki savet za nas?“
Gavin je slegnuo ramenima. „Dobro smo naoružani. Oružje koje ćemo poneti sa sobom može nam
dobro doći protiv nekih stvorenja koja bismo mogli sresti. Ali zaboravite na oružje ako vam zapreti neki
zmaj. Vaš osnovni cilj je da zapodenete razgovor, potom da uteknete ili da se sakrijete. Ljudska bića ne
mogu da se nose sa zmajevima. Nekada su postojale ubice zmajeva. To vreme odavno je prošlo.
„Moj tata je koristio ovu metaforu: zmajevi na nas gledaju kao mi na miševe. Nismo naročito ukusni.
Ne predstavljamo stvarnu pretnju. Ako im se nađemo na putu, ubiće nas da im ne zagadimo područje. Ali
ako zapodenemo razgovor s njima, gledaće na nas kao što bismo mi gledali na miša koji govori.
Postajemo iznenađujuća novina, ljupki ljubimac. Ako se nađete u prisustvu zmaja, osnovni cilj neka vam
bude da ga zabavite i da na njega ostavite utisak. Igrajte ulogu d-d-d-dragocenog miša kojeg nijedno
ljudsko biće ne bi ubilo.“
„Odličan savet“, složio se Trask. „lma li pitanja? Nema? Odlično. Prešli smo osnovno. Ponosan sam
što radim sa vama. Hajde da se naspavamo, sutra ćemo imati uzbudljiv dan.“
Mara je potom ugasila sveću.
 Neravni zid sanduka bockao je Setovu ruku. Kutija s puterom od morža u džepu pritiskala mu je
butinu. Promenio je položaj, ali je pritom nezgodno povio vrat napred, tako da mu je brada gotovo
dodirivala grudi. Ustajali vazduh u sanduku zaudarao je na prašinu i trulo drvo. Poželeo je da izbuši rupu
u jednoj od stranica. Koža mu je bila glatka od znoja. Tepih ispod kojeg je ležao kao pod šatorom bio je
poput neželjenog ćebeta u tami.
Najtužnije je bilo to što bio gotovo siguran da više ne mora da se krije u tom zagušljivom i
prenatrpanom sanduku. Malo je verovatno da će bilo ko sići lestvicama pre narednog jutra. Čvrsto se
držao za lestvice blizu otvora ruksaka dok Voren nije poželeo Kendri laku noć. Tada je za svaki slučaj
sišao i sakrio se. Neko je mogao da reši tu da odloži još nešto pre nego što ode na spavanje.
I dalje je sve bilo tiho. Verovatno bi već mogao da prekine to klaustrofobično mučenje, ali nije želeo
da upropasti priliku da s ostalima otputuje u Leglo zmajeva. Pronašao je nekoliko prostranijih sanduka, ali
je ovaj bio osovljen uza zid i sa svih strana štitile su ga ostale pohabane posude. Niko ga neće pronaći u
ovom sanduku sa spuštenim poklopcem, ispod tepiha.
Tanu ga nije primetio kada je pretraživao unutrašnjost ruksaka pred sam polazak. Krupni Samoaćanin
temeljno je pretražio prostoriju snažnim snopom svetlosti baterijske lampe. Čak je podigao i poklopac
sanduka u kojem se Set krio, ali nije pogledao ispod tepiha.
Set se pitao šta li baka i deka trenutno rade. Kada se spusti noć, potpuno će odlepiti. Misliće da je
otišao da luta po šumi u kojoj se potom ili izgubio, ili su ga zarobili, a možda i ubili. Bilo mu je svejedno
za šta će se na kraju opredeliti, važno mu je bilo samo da ne naslute istinu.
Nije sam doneo odluku da se sakrije u ruksak. Deka ga je na Badnje veče odveo u radnu sobu da mu
saopšti kako neće biti deo ekipe koju šalje po ključ u Leglo zmajeva. Pošto je već razmišljao o tome da se
sakrije u ruksak ako ništa drugo ne upali, Set je, da ne bi izazvao sumnju, stoički primio vest.
Pošto su ostalim članovima porodice saopštena imena sedmoro članova tima, Set se povukao u sobu
da razmisli i tamo zatekao Vorena kako vrti loptu za košarku na vrhu prsta.
„Baš šteta što ne ideš s nama“, kazao je Voren, ne skidajući pogled sa lopte.
„Navikao sam“, odvratio je Set. „Uvek propustim najbolje.“
„Razmisli, i to brzo.“ Voren mu je bacio loptu. Set ju je uhvatio i oštro vratio. „Koliko žarko želiš
negde da se smestiš?“ upitao ga je Voren.
„Da se smestim?“
Voren se iscerio. „Ne izigravaj naivka preda mnom. Namirišem lažnu nevinost na kilometar. Sigurno
si u velikom iskušenju dok razmišljaš o tom ruksaku. Moraćemo da ga ponesemo zbog zaliha, to se
podrazumeva. A u njemu ima puno mesta. 1 mnogo mesta na koja se čovek može sakriti.“
„Baš si kreten“, kazao je Set.
„O’ladi. Nisam ovde da bih ti sipao so na ranu. Nadao sam se da ćeš to uraditi.“
Voren je ustao i stao da dribla loptu. „Smatram da si u pravu. Imaš neobične sposobnosti koje bi nam
mogle dobro doći. Da nisi izvukao onaj klin iz povratnika, ja bih još bio nemi albino. Da nisi bio u starom
zdanju kada smo došli po Hronometar, nikada ne bismo pronašli Patona i Utočište za bajke bi palo. Ja
sam vernik, Sete. Nisam ovde da bih te naterao da pođeš, ali ako to želiš, ja te neću obeshrabriti. Sutra
posle podne ostaviću ruksak na zadnjem sedištu kola i postaraću se da automobil ne bude zaključan“
„Želiš da me nasamariš. Deka te je nagovorio. Ovo je zamka.“
„Nije prevara, kunem se. Ne smemo sebi dozvoliti da uprskamo u Leglu zmajeva. Sfinga ima Okulus.
Ne smemo mu dozvoliti da se dočepa Translokatora. Pomisli samo šta bi se dogodilo kada ne bi bilo
mesta koje Sfinga ne može da vidi i na koje ne može da ode! Šta bi ga sprečavalo da prigrabi sve
artefakte? Koliko bi prošlo pre nego što bi otvorio Zzyzx? Tada niko od nas ne bi imao gde da se sakrije.
Sviđalo se to tebi ili ne, više ne možemo da izbegavamo rizik. Ako želiš u Leglo zmajeva, biće mi draže
da budeš tamo nego da se dosađuješ u Utočištu za bajke.“
Taj razgovor je bio dovoljan da Set prelomi. Napisao je poruku u kojoj je dao objašnjenje za svoje
odsustvo i, kao što je Voren obećao, posle božićnog ručka zatekao je stražnja vrata automobila otključana,
a ruksak na zadnjem sedištu.
Od kada je ušao u ruksak, Setovo jedino društvo bio je Mendigo. Za razliku od Huga, ovaj preveliki
lutak nije imao volju, niti ličnost. Nije govorio, jedina svrha njegovog postojanja bila je da izvršava
naređenja. Nekada )t* ta drvena spodoba izvršavala naređenja veštice Mjurijel. Sada je bio odan
Sorensonovima.
Set je i dalje bio u sanduku i znojio se u zagušljivoj taini. Pored izdašnih zaliha spakovanih za ostale,
Voren je u starom sanduku ostavio i hranu za Seta. Kada bude siguran da su ostali zaspali, nagradiće se s
nekoliko energetskih štanglica i puterom od kikirikija. Ali pre nego što je došao do tog zaključka, čuo je
trenje drveta o drvo, kao da je neko podigao poklopac sanduka. Nije čuo da je neko sišao niz stepenice.
Kada je provirio ispod tepiha, nije ugledao nikakvo svetlo. Čuo je tiho škripanje kao da neko otvara
sanduk, šuštanje kese i žvakanje jabuke.
Neko se služi njegovim zalihama hrane!
Žvakanje je postajalo sve glasnije sa svakim novim zalogajem. Posle sočnog ugriza postepeno je
slabilo, a onda bi ponovo postalo glasno i sve bi krenulo ispočetka. Ko je to mogao da jede jabuku?
Mendigo sasvim sigurno nije. Lutak ne jede. Set je siguran da bi čuo da je neko sišao niz stepenice, a
svima osim Kendri bilo bi potrebno svetio. Da li je moguće da je Kolteru promakao uhoda koji se ovde
unutra krije još od vremena kada je Kendra dobila ovaj magični ruksak?
Set se malo pomerio i izvadio baterijsku lampu. Pored sanduka je ležala drvena bejzbol palica koju je
mogao da upotrebi kao oružje. Oklevao je jer ga je brinulo šta će ugledati. Preduzeće nešto čim bude čuo
da je nepoznati ponovo zagrizao jabuku, obećao je sebi.
Nevidljivi kradljivac hrane ponovo je zagrizao jabuku i Set je ustao, odgurnuo poklopac sanduka i
upalio baterijsku lampu. Snop svetla je uhvatio malog zdepastog goblina prevelike glave, prljave
zelenkaste kože, dugačkih zašiljenih ušiju i širokih ustiju bez usana. Goblin se zagledao u svetlo, držeći u
debeljuškastoj šaci ogrizak od jabuke. Oči su mu sevale poput bronzanih novčića.
„Ko si ti?“ upitao je Set grubim glasom, uzimajući palicu.
„Mogao bih i ja tebe to da pitam“, odvratio je goblin smireno, mada mu je glas bio razdražljiv.
Set je napipao palicu. „Tamaniš moje zalihe.“
„A ti si nepozvan ušao u Bubdin dom.“
„Ovaj ruksak pripada mojoj sestri.“ Ne sklanjajući snop svetla baterijske lampe s goblina, Set je
krenuo preko burića i kutija ka praznom delu prostorije. Zdepasti goblin sezao je Setu do tik iznad struka.
„Ako joj kažem da si ovde, izbaciće te.“
„I ti se kriješ“, primetio je goblin, prepredeno se smeškajući.
„Možda, mada ću biti srećan da se otarasim uhode.“
„Uhode? Ti si saveznik noći. Dobro govoriš dagiš. Mislio sam da znaš ko Bubda.“
„Hajde, kaži mi.“
„Trol pustinjak.“
„Čuo sam za trolove pustinjake“, kazao je Set. „Krijete se na tavanima i ispod mostova. Nikada nisam
sreo nijednog od vas.“
„Bubda nije želeo sretne tebe. Ali ti ne hteo odeš i Bubda ogladneo.“ Trol je nagurao ogrizak u usta
zajedno sa semenkama.
Set je stigao do dela poda koji nije bio prekriven sanducima i ostalim stvarima. Bejzbol palicu držao
je uz telo. Nema potrebe da preti ako može da nastavi prijateljski razgovor. „Koliko dugo već živiš
ovde?“
„Dugo. Kada nađeš pravo mesto, nema potrebe se seliš. Mračno je. Dobro snabdeveno. Tajno je. Ali
dvoje pravi gužvu.“
„Zoveš se Bubda?“
„Da.“
„Ja sam Set. Provešću ovde samo nekoliko dana. Polom će sve ovo ponovo biti samo tvoje. Kako to
da te Kolter do sada nije pronašao?“
Bubda je čučnuo, uvukao ruke i nestao. Izgledao je kao pravo pravcijato bure. Kada se ponovo
uspravio, iluzija se okončala. „Bubda ume dobro se sakrije.“
„To je bilo strava“, kazao je Set. „Možeš li da preuzmeš oblik i drugih stvari?“
„Bubda zna mnogo trikova, ali nikada ne pokaže sve do jednog.“
„Jesi li ti sakupio sve ove stvari?“ Set je prešao baterijskom lampom po sobi.
„Neke bile ovde. Neke Bubda doneo. Bubda nade šta Bubdi treba.“
„Ovde provodiš najveći deo vremena?“
„Skoro uvek ovde. Bolje tako.“
„A gde je toalet?“
„Pazi koje bure otvaraš.“
Set se zasmejuljio. „Dobro bi mi došao toalet. Već sam hteo da se iskradem napolje“
„Kako hoćeš. Možda odeš da se ne vratiš?“
Set je odmahnuo glavom. „Zaglavio si sa mnom na nekoliko dana. Zar nisi usamljen?“
„Bubda voli se krije. Bubda voli se odmara.“
„Trebalo bi da smo prijatelji. Ja sam saveznik noći. Govorimo isti jezik.“
„Bubda voli bude sam. Drugi ga smaraju. Ti si drugi, Sete. Bolji od nekih. Možda bolji od većine. Ali
nema najboljeg.“
„Hoćemo li se slagati?“ upitao je Set. „Da li ćeš pokušati da mi naudiš dok spavam?“
Bubda je slegnuo ramenima. „Za sada te Bubda ne gnjavio. Bubda čekao da odeš. Bubda može još
čeka.“
Set je bacio pogled na džinovskog drvenog lutka. „U redu. Potrudi se da mi ne pojedeš svu hranu. I
nemoj da jedeš od drugih. Ako primete da nešto nedostaje, gotovi smo. Jesi li razumeo?“
„Bubda zna. Bubda uzimo hranu samo gde ti uzimo hranu. Bubda ima drugu hranu.“
Set se pitao na kakvu je to Bubda hranu mislio. Da li je jeo pokvarene splačine iz starih burića? Set
umalo da povrati kada mu je to prošlo kroz glavu. „U redu. Izgleda da smo cimeri.“
„Još?“ upitao je Bubda i pokazao na sanduk.
„Svakako, Bubda. Uzmi još malo. Ti ne diraš mene, ja ne diram tebe.“
Trol je napućio usne i klimnuo glavom. „Dogovoreno.“
Bubda je jedva sezao Setu do grudi, ali bio je težak i imao je oštre duge nokte. Set se odšunjao do
Mendiga i šapnuo mu: „Ne ispuštaj Bubdu iz vida. Ako mi priđe na manje od tri metra dok spavam, obori
ga. Isto važi ako mi se prišunja u bilo koje doba. Jesi li me čuo?“
Mendigo je klimnuo glavom.
 SEDAMNAESTA GLAVA

Leglo zmajeva

H elikopter je jedrio preko vedrog neba, šibajući elisama hladni vazduh. Kendra je sedela pored pilota,
gledala kroz velike zaobljene prozore i uživala u pogledu na šumu pod snegom od kojeg joj je zastajao
dah. Lepotu ove neravne panorame koja se sastojala od smrznutih vrhova i ledenih jezera nije imala s čim
da uporedi.
Nedugo posle poletanja, Kendra je zaključila da nikada neće biti pilot helikoptera. Gomila brojčanika
i raznih naprava budila je u njoj strah. Aron Stoun određivao je pravac palicom koja mu je štrčala među
nogama. Drugu palicu koristio je kada je hteo da podigne ili spusti helikopter, a nožne pedale služile su
mu za pomeranje repa s jedne na drugu stranu. Smatra da nikada ne bi uspela da se izbori s koordinacijom
kretanja i stekne potrebno znanje.
„Idi više desno, Arone“, kazala je Kendra. Pilot je ponovo skrenuo s pravca u kojem se nalazio par
blagorodnih vrhova u odnosu na koje su svi ostali ličili na patuljke. Trask je kazao da su te planine
zapravo dva najviša vrha u Severnoj Americi, ali da to niko ne zna zahvaljujući moćnoj čaroliji za
odvraćanje pažnje koja štiti svetilište.
„Jesi li sigurna da vidiš dve visoke planine?“
„Gledam pravo u njih.“
Aron je podigao vizir na šlemu i začkiljio. „Da li gledaš u one tamo vrhove?“ Pokazao je daleko od
pravca u kojem su išli.
„Ne, oni koje ja vidim mnogo su viši. Oni su najviši vrhovi u okolini.“
Ponovo je spustio vizir. „Čudno. Obično uspevam da zaobiđem čarolije za odvraćanje pažnje.“
Kada su se još malo približili, Kendra je primetila da na padinama impozantnih planina nema snega,
kao ni u divljini oko njih. Pretraživala je pogledom brda i doline u potrazi za zmajevima i ostalim
stvorenjima, ali nije ugledala ni jedne ni druge. Počela je da nazire bledu dugu koja je svetlucala ispred
njih i podsećala na auroru borealis. Planine koje su se uzdizale u nebo bile su sve bliže.
„Približavamo se“, kazala je Kendra.
„Vidiš li srce?“
Kendra je prelazila pogledom po šumi prekrivenoj snegom ispod njih tražeći čistinu u obliku srca.
Helikopter je trebalo da se spusti na srcastu livadu, s koje će putovanje nastaviti peške. „Još ne.“
Nastavili su dalje. Aron je polako počeo da spušta helikopter. Senka helikoptera ispod njih odizala se i
spuštala u zavisnosti od obrisa terena. Na mnogobrojnim padinama obasjanim suncem caklio se sneg.
Kendra je uočila čistinu čiji je oblik donekle podsećao na bubreg. „Da nije ono?“ upitala je ona i pokazala
prstom.
Aron je sledio njen prst sve do tla. „Ne bih rekao.“
„Ponovo si skrenuo s kursa. Vrati se udesno.“
Tražena livada pojavila se pred njima za manje od minuta. Nikako nisu mogli da promaše to belo srce
među drvećem, manje nego što je Kendra očekivala. „Evo nas“, objavila je Kendra. „Arone, skreni još
malo udesno. Vidiš li je?“
„Vidim. Imaš oštro oko. Odlično obavljeno, Kendra.“ Podigao je glavu i osmotrio obzorje. „I dalje ne
vidim te planine.“
„Nalaze se pravo ispred nas. Sada smo ispod njihovih vrhova.“
„Šališ se.“
„Ti vrhovi nisu jedini, ima i mnogo nižih od njih“, podnela je izveštaj Kendra. „Vidim stenovite
prevoje i strma brda. To mi liči na neravan teren unutar svetilišta. Vidim i nekoliko jezera koja nisu
smrznuta. Snega ima samo na vrhovima.“
„Čudno“, kazao je Aron.
„Misliš li da ćeš uspeti sam da dođeš po nas?“
„Ostavićemo radio i far na čistini. Proučio sam topografiju dok sam tragao za orijentirima izvan
svetilišta. Mislim da ću moći sam da se vratim. Ako ne, osloniću se na Traska i instrumente.“
Imajući u vidu koliko puta je skrenuo s pravca u kojem se nalazi svetilište, Kendra je sumnjala da će
uspeti da se vrati bez ičije pomoći. Srećom pa ima na raspolaganju raznorazne instrumente.
Aron je meko spustio helikopter na polje prekriveno snegom. Gledana s tla, čistina više nije ličila na
srce. Trask, Dugan, Voren, Tanu, Mara i Gavin izađoše jedno za drugim iz helikoptera i počeše da
istovaruju opremu. Za njima je izašla i Kendra.
Elise su nastavile da se okreću. Kada su istovarili opremu, Trask je uvukao glavu u pilotsku kabinu da
razmeni nekoliko reči s Aronom. Potom su se svi povukli i gledali kako elise ubrzavaju i kako se crveno-
beli helikopter bučno diže u nebo, podižući snežne talase i razbacujući ih preko polja.
Iako je sijalo sunce, vazduh je bio veoma hladan. Voren je pomogao Kendri da bolje navuče kapu,
namesti zaštitne naočare i podigne kragnu da bi se što bolje zaštitila od hladnoće. Kendra se u debelom
kaputu osećala kao astronaut. Voren joj je pomogao da pričvrsti krplje na čizme. Dugan joj je namestio
ormu koju je prikačio za alpinistički konopac. Kendra će ići na čelu. Nadali su se da će konopac pomoći
ostalima da ne skrenu s puta.
Tanu je pokušavao da zagreje šake u rukavicama udarajući ih jednu u drugu. „Jesmo li sigurni da ne
želimo da uđemo u ruksak i pustimo Kendru da nas odnese do kapije?“
„Razgovarali smo o tome“, žurno mu je odgovorio Voren. „Šta ako iskrsne neka nevolja a mi smo
unutra? Nema razloga da nas Kendra nosi do tamo. Ako sve drugo zakaže, možemo isprobati ruksak.“
Tanu je slegnuo ramenima i klimnuo glavom.
Trask je došao do njih teško gazeći kroz sneg pošto je kamuflirao veliki plastični kontejner na ivici
šume. „Jesmo li spremni?“ Svi iza Kendre bili su ormama i karabinjerima prikačeni za konopac.
„Jesmo“, odvratio je Dugan.
Trask se zakačio odmah iza Kendre. Preko ramena se obratio ostalima. „Ne obraćajte pažnju na to gde
idete. Samo sledite vođu. Vidiš li vrhove, Kendra?“
„Aha.“
„Da ii ih još neko vidi?“ raspitivao se Trask. „Ogromne planine koje ne možete promašiti? Ne bih
rekao.
Ne vidim ih ni ja. Što se više budete usredsređivali na to gde pokušavamo da stignemo, to ćete
izvesnije skrenuti u pogrešnom pravcu. Sledite konopac. Bez obzira na to šta vi mislili, konopac je u
pravu. Povedi nas, Kendra.“
„Sve vreme treba da idem ka tim planinama?“ proveravala je Kendra.
„Tako je. Ako budemo išli u tom pravcu, trebalo bi da naletimo bar na zid. Potom ćemo potražiti
kapiju.“
 Kendra se zaputila ka drveću. Ostali su je sledili. Bila je svesna da nema nikakvo iskustvo u
snalaženju u prirodi i plašila se da će omanuti kao vodič. Trudila se da ih vodi najkraćim putem između
drveća i najlakšim uz svaku padinu. Ne bi bilo dobro da mora da se vraća istim putem, njen glavni cilj bio
je da to izbegne. Ostali će morati da se odupiru dejstvu čarolije za odvraćanje i zato se nadala da će ih
voditi najsigurnijim i najdirektnijim putem koji pronađe.
Zbog krplji se kretala nezgrapno, ali su one i nju i ostale održavale povrh prhkog snega. Nad njom su
se nadnosili visoki četinari grana otežalih od snega. Kendra je uživala u svežem mirisu snega i drveća.
Hladnoća joj uopšte nije smetala jer je na sebi imala odgovarajuću odeću, a i kretala se.
Gegala se uz padine i zaobilazila čestare bez lišća i zamke. Odlučno je povlačila konopac kada bi
ostali skrenuli u pogrešnom pravcu. Povremeno bi s kakvog drveta pala gomila snega i prigušeno udarila
o tle. Zimzelene grane na pojedinim mestima zaklanjale su joj pogled na planine, ali bi ih uvek ugledala
bar na trenutak ili dva i uspevala da održi one koji su je sledili na pravom putu.
Trask je verovao da se čistina na koju su se spustili nalazi tri kilometra od kapije. Do tog zaključka
došao je na osnovu nekih starih rukom nacrtanih mapa koje je pronašao u arhivama Vitezova. Kendra se
pitala koliko će joj dugački biti ti kilometri dok bude tabanala kroz sneg, uglavnom uzbrdo. Posle
izvesnog vremena svaki naredni korak na krpljama sve teže joj je padao.
Kada se uspela uz jednu dugačku padinu i stigla do prevoja, otkrila je da je dovela ekipu na vrh
pročelja visokog deset metara. Moraće da idu paralelno s liticom bar stotinak metara pre nego što budu
mogli da nastave dalje. S tog izdignutog mesta Kendra je uspela kroz drveće da ugleda masivnu kapiju.
Nema sumnje da je iskovana od zlata. Sastojala se od gusto postavljenih vertikalnih šipki i nije bila
umetnuta niti u zid, niti u ogradu, već je slobodno visila. Umesto da se nadovezuje na opipljiv zid, kapija
je bila smeštena usred prepreke od prizmatične svetlosti koja se prelivala u svim duginim bojama.
Raznobojna prepreka koja se protezala visoko u vazduh svetlucala je poput polarne svetlosti, ali je
svejedno čvrsto stajala na mestu. Kendra je zastala na ivici ponora i zagledala se u konopce, točkove i
ploče svetlosti, koji su treperili, preklapali se i sudarali u beskrajnim kombinacijama.
Trask je cimnuo konopac. „Bolje da se vratimo.“
„Ne, treba samo da idemo duž ove male litice dok ne budemo mogli da nastavimo dalje. Vidim
kapiju.“
„Pogrešila si put“, tužno je kazao Dugan. „Nije trebalo da se nađemo ovde.“
Svi koji su se držali za konopac gledali su unazad, u pravcu suprotnom kapiji i zadivljujućoj igri
svetlosti. Počeli su udruženim snagama da je vuku nazad i Kendra je ubrzo morala posrćući da krene za
njima.
„Ne verujte sebi“, kazala je Kendra.
„Stigli smo do stene koju ne možemo preći“, usprotivio se Trask.
„Stanite!“ povikala je Kendra, odupirući im se. „Vaši instinkti su slepi. Neću dozvoliti da se
povredite. Vidim kako možemo da stignemo do kapije.“
„Zatvorite oči“, zatražio je Voren. „Čvrsto ih zatvorite i sledite je.“
„Tako je“, složila se Kendra. „Neću dozvoliti da se nađete blizu ivice. Dozvolite mi da vas vodim.“
Ostali nisu bili ubeđeni da će uspeti i mrmljali su svako za sebe, ali su ipak zatvorili oči. Kendra se
sada više nego ranije naginjala napred. Ostali su pokušavali da odlutaju, iako su išli zatvorenih očiju, jer
je svako za sebe nagađao kuda su se zaputili. Odvela ih je do mesta na kojem je prestajala provalija i
odakle su mogli direktno da stignu do kapije.
„Ostanite sa mnom!“ naredila je Kendra kada su ostali počeli da je vuku u pogrešnom pravcu.
„Vodiš nas ka zoni lavina“, u panici je povikao Dugan.
„U pravu je“, složila se Mara.
Povukli su je toliko snažno da je pala. Vukli su je preko snega, sve dalje od prizmatične prepreke.
Kendra im je u očajanju dovikivala: „Stanite! Stanite! Idete u pogrešnom pravcu!“
„Zanemarite svoje instinkte“, doviknuo je Gavin.
„Nastavite u pravcu u kojem vas ona vuče“, složio se Voren.
 Tanu se ukopao u mestu, tako da nisu mogli da nastave u pogrešnom pravcu. „Ne otvarajte oči“,
zaurlao je Samoaćanin.
„Osećam opasnost“, bila je uporna Mara.
„Tvoja čula su zbrkana“, odlučno je kazala Kendra. „Blizu smo kapije. Ne razmišljajte, samo me
sledite.“
„Slepa vera“, kazao je Gavin.
„Slepa vera“, složio se Trask.
Kendra je ustala i ponovo se zaputila u dobrom pravcu, trudeći se da korača što brže da bi ostale
sprečila da zastajkuju i premišljaju se na putu do odredišta. Bili su blizu. Kucnuo je čas da potrči.
Izbili su iz šume na prostrano polje pokriveno snegom. Sada im ništa nije ometalo pogled na visoku
zlatnu kapiju i svetlucavi zid. Kendra je pojurila napred. Teško je disala, ali je odlučno vukla konopac.
Oči su joj upijale kaleidoskopske kovitlace svetlosti koji su se protezali do ivice njenog vidnog polja u
oba pravca. Spore spirale mreškale su se i uvijale. Kada se okrenula, videla je da njeni saputnici, iako
žmure, okreću glave od tog prizora. Sledili su je ukočeno i oklevajući, ali su je sledili.
Čudno se osećala dok se primicala prepreci koja je svetlucavo zračila. Šareni zid suviše je ličio na
dugu ili fatamorganu. Dotična iluzija trebalo je da iščezne kada se posmatrač približi. Međutim, prepreka
je ostala na mestu, sevala je i svetlucala, i ispunjavala celo Kendrino vidno polje dok su se približavali
pozlaćenoj kapiji.
„Zaustavite se“, konačno je povikala Kendra, na korak-dva od sjajne kapije. Kada se osvrnula, videla
je da ostali drhte.
„Ostanite gde jeste“, zarežao je Trask.
Gavin i Voren spustili su se na kolena. Mara je jecala i pravila grimase. Dugan je usiljeno pevušio
neku jednostavnu melodiju. Čelo mu se orosilo graškama znoja. Tanu je duboko udisao, kao da želi da
pročisti pluća. Široke nosnice su mu podrhtavale, a široka prsa širila se i skupljala.
Kendra je povukla rajsferšlus na jakni i zavukla šaku u unutrašnji džep, u koji je stavila rog jednoroga.
Morala je da skine rukavicu jer je prsti nisu slušali u njima. Potom ih je obavila oko glatkog roga.
„Nastavljamo“, pokušala je da ohrabri svoje saputnike i nastavila da ih vuče. Morali su da prevale
poslednjih nekoliko koraka do kapije. Pošto nije videla nikakvu ključaonicu, vrhom roga dodirnula je
sredinu vrata. Čim je kontakt uspostavljen, metal je zasijao i kapija se tiho otvorila. Čak i gledane izbliza,
šarke kapije očigledno su bile umetnute jedino u providnu prepreku od svetlosti. Klecajući je povukla
ostale kroz otvor.
S druge strane prepreke više nije morala da ih vuče. Ostali su otvorili oči i okupili se oko nje
zbunjenog izraza lica, kao da su se tek probudili. Vazduh više nije bio leden. Visoka trava bila je posuta
sitnim poljskim cvećem. Ovde se sneg zadržao samo na drveću, ali ne i na tlu, osim na nekoliko mesta u
hladu. Ispred njih se nalazio sivi kameni zid s okruglim kulama na uglovima i podignutim pokretnim
mostom u sredini čije je tamno drvo bilo okovano gvožđem. Široki zid bio je visok nekih šest metara, a
kule na uglovima oko devet. Nijedna zgrada iza tih zidina nije bila mnogo viša. Na grudobranima nije
bilo vidljivih čuvara niti stražara. Utvrđenje je delovalo propalo i jadno, i više je ličilo na napuštenu
tvrđavu nego na dvorac u kojem neko živi. Zlatna kapija zatvorila se za njima.
„Dobro došli u Leglo zmajeva“, promrmljao je Trask.
Kendru je obuzeo nemir dok je gledala tu čvrstu i nemu tvrđavu. „Da pokucamo?“ pitala se ona.
Tanu se počešao po glavi i zagledao u ogromne planine. „Kako to da ih nismo videli?“
Iz najbližeg gaja prolomila se rika kao da se oglasilo hiljadu lavova. Kendra se trgla i okrenula. Iz gaja
se iskralo zlatnocrveno stvorenje. Dugačko telo mu se uvijalo i talasalo poput trake. Dva para krila od
zlatnog perja rastvorila su se i poterala zmijolikog zmaja ka kapiji.
„Ostanite mirni“, brže-bolje je kazao Gavin. „Ne pomerajte se s mesta. Ne posežite za oružjem. Ne
gledajte ga u oči.“
Kendra je skrenula pogled i samo je krajičkom oka pratila zmaja koji im se približavao. Velika krila
raširila su se i proizvela vetar kada se zmaj spustio blizu njih. Kendra se ukočila od straha. Taj strah je bio
instinktivan i porazan. Da li se zec tako oseća kada ugleda sokola koji se obrušava na njega? Zmajeva
glava podsećala je na glavu džinovskog lava zlatnocrvenog krzna i grimizne grive. Osam pari nogu
podupiralo je to telo prekriveno krljuštima. Zmaj je bio upola viši od Traska i duži od dva školska
autobusa.
„Posetioci“, preo je zmaj dubokim i zainteresovanim glasom. „Retko imamo posetioce. Ovo je opasno
područje. Ja sprečavam nedostojne da udu. Da li bilo ko od vas može da govori?“
„Ja mogu da razgovaram s tobom, moćni“, kazao je Gavin.
„A možeš i da me gledaš u oči. Neverovatno! Šta je s tvojim saputnicima?“
„Ja mogu da govorim“, kazao je Trask. „Tražimo čuvara.“
„I ja mogu da govorim“, dodala je Mara.
Kendra je drhtala. Nije bila sigurna da može da pokrene ruke ili noge, ali je uspela da procedi. „Mogu
i ja.“
Zmaj je nakrivio lavlju glavu. „Kakva neverovatna skupina ljudskih bića. Četvoro od sedmoro uspelo
je da zadrži kakvu-takvu kontrolu. Jedno od njih potpuno vlada sobom. Ko može da se pomeri?“
Mara i Trask otišli su do Gavina i stali levo i desno uz njega. Gavin je nonšalantno pozdravio zmaja.
Kendra je pokušala da savlada paralizu udova, ali nije uspela.
zmaj je zavrteo glavom i rastresao gustu grivu. „Troje? Zašto ne i četvrta? Razumem, iako poseduje
čudnu energiju, ona nije pravi govornik zmajevima. Kakav posao vas dovodi u Leglo zmajeva?“
„T-t-tražimo audijenciju kod čuvara“, kazao je Gavin.
„To je u redu“, odvratio je zmaj. „Agada ćete naći u kuli Crnog bunara. Ja sam Kamarat. Radim s
Agadom. Prošlo je mnogo godina od kada nisam proveravao posetioce.“ Kamarat se zaputio napred i
onjušio Vorena, a potom i ruksak. „U tome ima mnogo više nego što bi se dalo očekivati, ali ništa me od
toga mnogo ne uzrujava.“ Zmaj je stao pred Traska ispuštajući plavobelu paru kroz nozdrve. „Šta vas
dovodi u Leglo zmajeva?“
„Tražimo ključ daleke grobnice“, odvratio je Trask. Namrštio se tek kada je izgovorio te reči.
„Ključ? Zanimljivo.“ Zmaj je potom otišao do Mare. „Šta se još nadate da ćete postići?“
„Želimo ključ i želimo da preživimo“, odvratila je ona.
Zmaj se uspravio poput kobre i nadneo nad njih, mlatarajući s dva para nogu kroz vazduh. „U redu,
možete da prođete. Budite upozoreni. Leglo zmajeva nije za one sa slabim srcem.“
Pozlaćena krila raširila su se i zmaj je poleteo uzburkavši vazduh. Uvijao je izduženo telo i šibao
njime kao bičem. Zadivljena gracioznošću tog veličanstvenog stvorenja, Kendra ga je gledala kako se
spiralno uzdiže put neba. Spuštanje pokretnog mosta bilo je propraćeno kloparanjem opreme i zveketom
teških lanaca. Od zlatne kapije do pokretnog mosta vodila je utabana staza dovoljno široka da se njome
provezu teretna kola. Trask se zaputio ka tvrđavi.
„Da li je uobičajeno da zmaj dočekuje posetioce na kapiji?“ upitala je Kendra Gavina kada je
uskladila korak s njim.
„N-n-n-nikada nisam video tako nešto. Trebalo bi da upozorimo ostale. Ne mogu reći ni da sam ikada
sreo zmaja sličnog Kamaratu.“
„Da li je Trasku i Mari udahnuo serum istine?“
„Ili nešto slično. Hej, odlično si to obavila. U glavi mi nije bilo baš najbistrije dok nas nisi povukla
kroz kapiju.“
„Svi mi imamo svoje specijalnosti.“ Nadala se da zvuči nonšalantno, a ne hvalisavo.
Stigli su do pokretnog mosta i prešli preko plitkog suvog šanca ispunjenog trnovitim grmljem.
Gvozdeni zubi podignute rešetke preteći su se nadnosili nad njima dok su prolazili kroz debeli zid posle
kojeg se protezalo popločano dvorište. Pred njima se ukazala čvrsta siva zgrada sa grudobranima. Kroz
visoke i uske prozore nije prodirala nikakva svetlost. Ispred teških vrata koja su vodila u kamenu
građevinu čekale su ih tri prilike.
U sredini je stajao najviši minotaur koga je Kendra ikada videla. Oslanjao se o bojnu sekiru s
dugačkom drškom kao da je štap. Njegovo rundavo krzno bilo je svilenkasto i kestenjasto kao u irskog
setera, a preko jednog oka nosio je crni povez. S njegove leve strane stajalo je stvorenje nalik na kentaura,
samo što je imalo telo losa. Smeđu kožu tog stvorenja narušavalo je nekoliko ožiljaka, a najjeziviji od njih
protezao se od uveta do polovine grla. Držao je crni luk, a imao je tobolac sa strelama. Uglačani rog visio
mu je s ramena na kožnoj uzici. Desno od njega stajala je mršava žena bez kose, s četiri ruke i kožom kao
u zmije. Tankim jezikom ispitivala je vazduh. U donjem paru ruku držala je nazubljene bodeže.
Minotaur je stupio napred. Iskrenuo je glavu da bi zdravim okom mogao da osmotri pridošlice. „Šta
vas dovodi u tvrđavu Crni bunar?“ osorno je upitao.
Traskove ruke visile su pored tela, dlanova okrenutih od njega. ,Ja sam Trask. Dolazimo kao prijatelji
i nadamo se da ćemo ovde prenoćiti. Jesi li ti Agad?“
Minotaur je frknuo, pri čemu su mu se nozdrve raširile. „Agad će vas primiti u visokoj dvorani.“
Zatim je rukom pokazao na ženu zmiju. „Simrin će vas odvesti. Oružje i opremu ostavite u čuvarevoj
kućici.“ Sekirom je pokazao na građevinu pored glavnog ulaza. „Aketaur će vam pomoći.“ Kentaur s
telom losa krenuo je ka njima.
„Hajde da to obavimo“, promrmljao je Trask i zaputio se ka čuvarevoj kućici.
Ćutljivi aketaur pokazao im je gde da ostave opremu. Voren je spustio ruksak tek pošto se
posavetovao s Traskom i ovaj mu kratko klimnuo glavom. Kendra je zadržala rog jednoroga u
unutrašnjem džepu kaputa.
Kada su odložili stvari, Kendra i ostali krenuše za Simrin kroz dvoranu nalik na pećinu po čijim su
krovnim gredama bile načičkane vrane. Žena zmija bila je niža od Kendre i koračala je kao da gamiže.
Povela ih je kroz vrata u zadnji deo dvorane, zatim uz stepenice na drugi sprat i onda kroz zatvorenu
pasarelu u susednu zgradu. Kendra je kroz prozor osmotrila dvorište obraslo u paprat, grmlje i čvornovato
drveće. Vegetaciju su nadgledali oštećeni kipovi po kojima su se mestimično uhvatili lišajevi. Njihova
mermerna lica gotovo da su bila izlizana.
Simrin ih je povela uz nekoliko stepenika i kroz velika dvokrilna vrata u usku odaju zaobljenoga
svoda. Dnevna svetlost prodirala je kroz uske zašiljene prozore čija su stakla bila obrubljena olovom i
padala na dugački kameni sto sa po dvanaest stolica sa svake strane. Na čelu stola, u najvećoj i
najukrašenijoj stolici sedeo je debeo postariji muškarac kojem je talasasta seda brada završavala u krilu.
Težak ogrtač obrubljen samurovinom padao mu je s pogrbljenih ramena preko svilene crvene odore koju
je nosio ispod. Svaki prst krasio mu je prsten s dragim kamenom. Jeo je navlažene komade mesa, koje je
vadio iz izdubljenog tvrdog okrajka crnog hleba.
Starac im je pokazao na stolice pored sebe. „Izvolite, pridružite mi se“, pozvao ih je on, ližući palac.
Trask i Dugan zauzeše stolice najbliže postarijem čoveku. Kada su se svi smestili, Trask je upitao:
„Jesi li ti Agad?“
„Ja sam Agad, čuvar Legla zmajeva.“ Starac je umočio prste u drvenu činiju s vodom i obrisao ih
platnenom salvetom. „Tražite ključ koji je ovde ostavio Paton Bardžis.“
Oklevali su s odgovorom. Bradati čovek hladno ih je posmatrao. „Tačno“, konačno je odvratio Dugan.
Agad je otpio gutljaj iz teškog pehara. „Paton je bio prijatelj ovog svetilišta sve dok s kolegom odavde
nije prokrijumčario jaje zmaja. Taj njegov podvig fatalno se završio.“
„Čula sam da mu je ovde grob“, izlanula se Kendra.
Agad se zagledao u nju. „To nije opštepoznata stvar, ali da, kosti su mu zakopane ovde, u Crnom
bunaru. Samo su kosti od njega ostale.“ Starac se okrenuo ka Trasku. „Ovo nije okruženje za šarmantne
devojke. Ključ nećete naći. Savetujem vam da smesta odete odavde.“
„Ne smemo da se vratimo“, kazao je Trask. „Nadali smo se da ćemo devojku i njenog zaštitnika moći
da ostavimo u tvrđavi dok mi ostali budemo tragali za ključem.“
„Avaj“, zalelekao je Agad prekrstivši ruke, „uzalud ste dolazili. Ako ne želimo da zaratimo sa
zmajevima, posetioci smeju da potraže zaklon unutar zidina tvrđave Crni bunar jedino prve i poslednje
noći boravka.“
Kendra i Voren razmeniše zabrinute poglede.
„Uveren sam da možemo da napravimo izuzetak kada je dete u pitanju“, kazao je Dugan.
 „Bojim se da uslovi primirja ne dozvoljavaju nikakve izuzetke“, uzdahnuo je Agad, „međutim, ako
želite da mi udovoljite, voleo bih nasamo da popričam s devojčicom.“
„Nameravali smo da zatražimo pomoć...“, zaustio je Trask.
Agad je podigao ruku. „Ja nadgledam tvrđavu i čuvam kapiju. Ne mešam se mnogo s raznim
stanovnicima ovog svetilišta i nimalo me ne zanima dnevni red posetilaca. Ovu devojčicu očigledno su
usvojile vile, a mene odavno čisto akademski zanimaju takve retke pojave. Imaćete kakve-takve šanse da
izvučete od mene neki savet ako mi dozvolite da nasamo popričam s njom.“
Voren je spustio šaku na Kendrino rame i ustao. „Kako da...“
„Ja sam gospodar ove tvrđave i čuvar ovog utočišta. Od mene zavisi hoćete li umreti ili ne, jer vi ste
ovde samo posetioci. Ona će biti bezbednija sa mnom nego u vašem društvu. Čvrsto obećavam da ne
nameravam da naškodim mladoj dami.“ Agad nije podigao glas, ali im je svojim držanjem jasno stavio do
znanja da raspravom ništa neće postići.
„Razgovaraću s njim“, izjavila je Kendra. „Slobodno idite, nisam ni najmanje zabrinuta.“

Agad se osmehnuo kao da je Kendra ovom svojom izjavom zvanično stavila tačku na tu stvar.
„Simrin će vas odvesti do vaših odaja. Devojčin otmeni zaštitnik može da sačeka ispred ove dvorane.“
Kendra je došapnula Trasku i Vorenu nekoliko reči i ostala da sedi na svom mestu dok su ostali
izlazili vukući noge. Simrin je za sobom zatvorila velika vrata na kraju odaje.
„Priđi bliže“, pozvao ju je Agad. „Hoćeš li da jedeš?“
„Nisam gladna“, odvratila je Kendra dok je prelazila na stolicu najbližu njemu.
„Imaš li nešto protiv da ja nastavim s jelom?“
„Nipošto. Samo izvolite.“
Starac je nastavio da ubacuje u usta natopljene komadiće mesa koje je prstima vadio iz činije od
hleba, držeći laktove gotovo prislonjene uz grudi. „Odavno se pitam kada ćeš se pojaviti.“
„Kako to misliš?“
 „Paton mi je kazao da će jednog dana u potragu za ključem možda doći devojčica koja je od vilinskog
soja. jesi li ovde dobrovoljno? Nadam se da te ti tvoji saputnici nisu kidnapovali.“
„Oni su mi prijatelji“, uveravala ga je Kendra. „Ovde sam s određenom namerom.“
„Očekuješ da ćete se domoći ključa?“
„Moramo. Naši neprijatelji znaju za ključ. Oni još nisu došli po njega, zar ne?“
Agad je odmahnuo glavom. „Nisu. Vas sedmoro ste naši prvi gosti posle dugo vremena.“
„Kako si znao da sam od vilinskog soja?“
„Kakav bih ja bio čarobnjak ako ne bih video taj izdajnički sjaj koji te prati, draga moja Kendra.“
„Znaš kako se zovem.“
„Paton mi je mnogo toga ispričao o tebi.“ Agad je ubacio u usta još jedan komadić mesa koji se cedio.
Crveni sok ostavio je trag na njegovim brkovima.
„Mislila sam da su čarobnjaci izumrli“, kazala je Kendra.
„Nisi daleko od istine. Preživelo je tek nekoliko pravih čarobnjaka. Oh, simulanata, magova, veštica i
sličnih imaš koliko hoćeš, ali mi smo postali veoma retki. Znaš li da su svi pravi čarobnjaci nekada bili
zmajevi?“
„Vi ste zrnaj?“
„Nisam više. Mnogi odrasli zmajevi mogu da uzmu ljudsko obličje. Većina se zadovoljava time da se
povremeno preobrazi iz jednog u drugo. Veoma davno, jedan veoma mudar zmaj po imenu Arkadijus
otkrio je da su se njegove magične sposobnosti znatno uvećale kada je za stalno prihvatio ljudsko obličje.
Njegovim stopama krenuli su oni koje je magija najviše zanimala.“
„Pretpostavljam da te to čini odličnim čuvarem svetilišta zmajeva.“
Agad je obrisao usne salvetom. „I da i ne. Ne sporim to da veoma dobro razumem zmajeve. I zato
znam da zmajevi ne vole baš mnogo one koji su odlučili da zauvek prihvate ljudskost. S jedne strane
smatraju nas slabima, s druge su pak ljubomorni na nas i u izvesnom smislu krive nas za opšte
nazadovanje zmajeva.“
„Zašto krive čarobnjake?“
„Imaju i te kako mnogo razloga za to. Čarobnjaci spadaju među najčuvenije ubice zmajeva. Isto kao i
kod ljudi, i kod zmajeva postoje savezi i neprijateljstva. A ti savezi i neprijateljstva nisu nestali kada su
neki od zmajeva poprimili ljudsko obličje. Tokom tog procesa čovečanstvo je otkrilo kako se ubijaju
zmajevi. Štaviše, čarobnjaci su odigrali glavnu ulogu u zatvaranju zmajeva u svetilišta.“ Pokvasio je prste
u činiji s vodom i obrisao šake salvetom.
„Mogu li ostali zmajevi da pogode da ste i vi nekada bili zrnaj?“
„Samo ako vide kakve sve čarolije mogu da izvedem. Ili ako su me u davnini videli kako se
preobražavam. U normalnim okolnostima, preobražaj je u toj meri savršen da čak ni zmaj ortak ne može
da identifikuje zmaja u ljudskom obličju. Čovek avatar praktično predstavlja savršenu masku.“
„Da li vam se dopada da budete ljudsko biće?“
Čarobnjak joj se osmehnuo samo krajičkom usta. „Postavljaš teška pitanja. Zmaj više voli da bude
zmaj kada je zmaj. Tolerišemo to što smo ljudska bića samo kada smo u ljudskom obličju. Prelaženje
tamo-amo može da dezorijentiše. Obličje za koje se odlučimo utiče na naš um. Evo, na primer, ja ne
mogu baš u potpunosti da se setim kako je biti zmaj. Uživam u tome što sam postao tako vrstan
čarobnjak. I mahom uživam u načinu na koji ljudska bića razmišljaju i sagledavaju svet. Da li žalim zbog
nečega? I te kako. Ali sve u svemu, pošto se istorija ne može ponoviti, zadovoljan sam odlukom koju sam
doneo.“
„Odlučili ste se na to veoma davno?“
Agad je oštro ispustio vazduh. „Pre mnogo hiljada godina.“
„To znači da polako starite?“
„Ništavno brže od nekog zmaja.“ Otpio je gutljaj iz pehara. „Ali skrenuli smo s teme. Hteo sam da
razgovaram s tobom o Patonu.“
„Stekla sam utisak da ga mrzite.“
 „To je samo za javnost. Tačno je da nije bio baš popularan među ovdašnjim zmajevima, čak i pre
nego što je maznuo jaje. Ali ja znam istinu. Jaje koje je uzeo pripadalo je zmajici po imenu Nafija, kojoj
je prešlo u naviku da jede svoje mladunce. Zmajevi se retko pare i želeo sam da njeno najnovije mladunče
preživi. Paton je prokrijumčario jaje na bezbedno mesto. Da bih umirio zmajeve, pred njima sam besneo,
izmislio da je Paton nastradao i tobože sahranio njegove ostatke u dvorištu crkve.“
„Znate li gde je sakrio ključ?“
Agad je odmahnuo glavom. „Čak ni meni nije poverio tu tajnu, mada ako budeš malo kopala oko
njegovog spomenika, pronaći ćeš neke čudne oznake na delu ukopanom u zemlju. Pretpostavljam da
možeš da odgonetneš tajni vilinski jezik.“
„Mogu. Možete li nam pomoći da dođemo do ključa?“
„Tužno je to, ali ne mogu da vam ponudim gotovo nikakvu pomoć. Zmajevi me ne vole. Sve dok
boravim u tvrđavi Crni bunar, štiti me moćna magija pojačana drevnim primirjem. Ako bih napustio ove
zidine, zmajevi bi proždrali i mene i moje pomoćnike. Isto bi se dogodilo i kada bih prekršio primirje time
što bih vam dozvolio da ostanete ovde duže nego što je dozvoljeno.“
„Kako možete da budete čuvar ako nikada ne izlazite odavde?“
„Moji pomoćnici izlaze iz ovih zidina i oni su moje oči i uši. To baš nije posao na kojem bi im se
moglo pozavideti. Osim toga, mnoge stvari primetim zahvaljujući magičnim sredstvima.“ Čarobnjak se
zavalio u svojoj stolici. „Nisam lagao kada sam im kazao da neće uspeti.“
„Moramo da pokušamo“, kazala je Kendra. „Naši neprijatelji su veoma snalažljivi.“
„Čak i ako vam pođe za rukom da uzmete ključ, možete li ga čuvati bolje od zmajeva?“
„Naši neprijatelji znaju da je ovde i naći će načina da ga se dočepaju. Moramo da ga premestimo.“
„Imaju Okulus. Ponovo će ga naći.“
Kendra se zagledala u njega. „Kako znate da imaju Okulus?“
„Osetio sam da me neko špijunira. Nisam uspeo da identifikujem posmatrača, ali sam osetio pogled. I
ranije su me proučavali Okulusom.“
„Može li nam pomoći neko od vaših pomoćnika?“ pokušala je Kendra.
„Ne smem da rizikujem. Zmajevi ne praštaju. Izvan ove tvrđave vi ste uljezi i ne smem da dozvolim
da vaša misija uzdrma krhko primirje. Osim toga, nijednom od mojih pomoćnika ne može se baš verovati.
Znam da me neki od njih uhode za račun određenih zmajeva. Ne mislim da bi vam moji pomoćnici
naudili unutar ovih zidova i prekršili moja naređenja, ali ni u to ne mogu da budem sasvim siguran. Samo
jaki mogu da prežive na ovakvom mestu.“
Kendra je prekrstila ruke na stolu. „Dobro onda. Kada bi trebalo da pogledam taj spomenik?“
„Izdaću uputstva Simrin da ti pokaže groblje. Iskradi se kasnije s jednim ili dvojicom saputnika.
Potrudite se da vas ne vide moji pomoćnici. Uklonite tragove kada odete.“ Stari čarobnjak odgurnuo se o
rukohvate i ustao. „Nikome nemoj otkriti da sam Patonov prijatelj, čak ni svojim prijateljima. Kaži im da
me je zanimalo to što si od vilinskog soja. Sutra ću tebi i saputnicima koje odabereš dati neke savete. To
je najviše što mogu da učinim.“
„Bićemo zahvalni na svemu što možete da uradite za nas.“
Čarobnjak ju je potapšao po ruci. „Voleo bih da mogu da kažem da će to biti dovoljno.“
 OSAMNAESTA GLAVA

Tvrđava Crni bunar

K ada je šakom prekrio plastičnu čašu, Set je osetio da ga svrbe dlanovi. „Idemo, šestice“, promrmljao je,
sklonio šaku sa šolje i izručio pet kockica na poklopac kutije za jamb.
„Tri petice“, objavio je Bubda.
„Nijedna šestica.“ Set je proučavao listić. „Petice sam već upisao. I dalje mi je potreban kare. Može i
petica.“ Pokupio je kockice i bacio trojku i četvorku. Treći put dobio je jedan i šest.
„Nemaš kare“, kazao je Bubda. „Upisaćeš jednu šesticu?“ „Bonus ionako neću dobiti. Ni od ostalih
nemam po tri. Najbolje da precrtam jamb.“
Bubda je stavio kockice u čašu, osmehnuo se od uveta do uveta i odlučno protresao čašu. Trol
pustinjak je u ovoj partiji već dobio jamb i obezbedio kolonu. Set je iz dosade stao da kopa po starim
stvarima u skladištu. Kutija za jamb bila je staromodnog dizajna, kao da je iz pedesetih ili šezdesetih.
Nekoliko listića ranije je iskorišćeno, ali bilo je još dosta praznih. Pronašao je i dve male drvene olovke.
Set je u početku igrao sam sa sobom dok trol nije počeo preko njegovog ramena da prati šta on to radi.
Bubdina znatiželja je kriva što su započeli maraton u jambu.
Trol je bacio kockice u poklopac kutije.
„Četiri keca“, objavio je Set. „Kečeve već imaš. Mogu da posluže kao kare, a ako upišeš triling
kečeva, to će biti zaista jadno. Probaj da dobiješ ful.“
Bubda je odmahnuo glavom i uzeo samo jednu kocku, ostavivši četiri keca po strani. „Bonus za jamb
je sto poena.“
U drugom bacanju dobio je šesticu. Nešto je progunđao, ščepao je, ponovo bacio i dobio keca.
„Jamb!“ zagraktao je Bubda i podigao obe pesnice.
Setu nije preostalo ništa drugo nego da zavrti glavom. „Pravi si srećković.“ Bubda je već bio dobio
devet od trinaest partija.
Bubda se ludirao. Koračao je ukrug, udarao se šakom po boku i vrteo prstom iznad glave. Set je
zažalio što je kazao trolu da svaki dobijeni jamb zaslužuje pobednički ples.
Neko je podizao klapnu na ruksaku. Bubda je jurnuo ka piramidi od sanduka. Zavukao je glavu, savio
udove i pretvorio se u čudno deblo. Kada je taj neko krenuo da silazi niz lestvice, Set se povukao u ugao,
nadajući se da će ga zaštititi njegova sposobnost da hoda sa senkama. Kako je mogao da dozvoli da ga
jamb dovede u opasnost?
Kada se prilika koja je sišla niz prečage pojavila u njegovom vidokrugu, Set je odahnuo. „Sam sam“,
doviknuo je Voren prigušenim glasom. Setu se dopalo kada je upitnim pogledom prešao preko njega ne
uočivši ga.
„Ovde sam“, kazao je Set i istupio.
„Nije loše“, pohvalio ga je Voren. „Pojavio si se niotkud.“
„Šta ima novo?“
„Izvini što do sada nisam mogao da sidem ovamo. Rano je da ostali saznaju da si ovde.“ Voren je
bacio pogled na pod. „Jesi li ti to igrao jamb?“
„Teško mi pada dosada. Sada je noć, zar ne?“
Voren je klimnuo glavom. „Nalazimo se u tvrđavi. To ti je nekakav mali zamak.“
„Znam šta je tvrđava.“
„Kendra i još neki traže tragove na groblju. Nisam bio rad da je ostavim samu, ali hteo sam da
proverim kako si.“ Voren je prepričao Setu susret s Agadom i kazao mu da će ujutro svi zajedno morati
da nastave dalje.
„Stigli smo, znači“, konstatovao je Set. „Kako bi bilo da jednostavno iziđem i obavestim ih da sam
tu?“
„Nisam siguran kako će ostali to primiti.“
„Neće te baciti pod autobus zato što si mi pomogao. Pretvaraću se da sam sve sam izveo.“
„Ne brinem se zbog toga. Samo želim da članovi tima nastave da sarađuju i budu usredsređeni. Tvoje
pojavljivanje moglo bi da unese razdor. Ovde ćeš biti sigurniji nego igde drugde, a kada napustimo
tvrđavu, sve vreme bićeš s nama. Mislim da bi bilo pametno da budeš naša rezerva. Ako upadnemo u
neku gužvu iz koje nas ti možeš izvući, predstavljaćeš i te kakvo pojačanje.“
„U redu, to ima smisla.“
Voren se sagnuo i pokupio crvene kockice. Protresao ih je u smeđoj čaši i izručio na poklopac kutije.
„Vidi ti to. Kenta.“ Ispravio se. „Uvalio sam se kao nikada do sada. U iskušenju sam da sakrijem ruksak
na nekom mračnom mestu u tvrđavi i da se potom zavučem u njega s tobom i tvojom sestrom.“
„Zašto to i ne uradiš?“
„Agad je čarobnjak i ne sme da nas zadrži ovde. Provaliće nas ako pokušamo da sakrijemo ruksak.
Kamarat, zmaj na ulaznoj kapiji, onjušio je ruksak čim smo se pojavili. Ne bih rekao da u celom ovom
glupom svetilištu postoji jedno jedino bezbedno mesto. Moramo obaviti ono zbog čega smo došli i otići
odavde.“
Voren je otišao do jedne od kutija sa zalihama i izvadio energetsku štanglicu. Drugu je dao Setu.
Skinuli su omote i počeli da žvaću.
„Ma šta da uradiš“, kazao je Set punih usta, „potrudi se da me ne ostaviš ovde suviše dugo. Ne mogu
u nedogled da igram jamb, pre ili kasnije ću odlepiti.“
„Imaću to u vidu.“

Noć je bila tiha i ni izdaleka onoliko hladna koliko je Kendra očekivala. Temperatura sigurno nije pala
ispod nule. Iznad njihovih glava sjalo je toliko zvezda da su se čak i poznata sazvežđa gubila u tom
izobilju.
Nadgrobni spomenici na groblju iza skromne kapele unutar tvrđave bili su u različitim stadijumima
oronulosti. Mnogi su bili napukli ili im je nedostajao deo. Neke su kiša i vetar potpuno uglačali. Neki su
se pijano nakrivili. Nekoliko grobova obeleženo je bilo samo gomilama kamenja. Tri su bila ukrašena
grubo istesanim granitnim kuglama veličine lopte za plažu. Kendra je bez dodatnog osvetljenja uspela da
pročita većinu natpisa na spomenicima. Trask i Gavin slepo su je pratili, uzdajući se u njene oči.
Spomenik na grobu Patona Bardžisa bio je očuvaniji od većine, a slova čitljivija. Sezao joj je do
struka i na njemu je pisalo:

Paton Bardžis
 Savet mudrima:
Stupajte lako međ zmajevima

Kendra je naglas pročitala ove reči, pa zaobišla spomenik da pogleda drugu stranu. „Ovde ništa ne
piše.“ Kada bi se setila da i ona ima lažni nadgrobni spomenik u svom rodnom gradu, obuzimalo ju je
neko čudno osećanje. Njeni roditelji i dalje veruju da je tamo pokopana. Tako je najbolje. Ako će
zahvaljujući tome biti bezbedni, onda vredi.
Trask i Gavin su čučnuli i počeli da kopaju tvrdu zemlju ašovima. Kendra je osmatrala groblje. Mara,
Dugan i Tanu tamo negde su čuvali stražu, dok je Voren vodio računa da se ne ugasi svetlo u nekim od
dodeljenih im odaja.
„Ovo je kao da pravimo rupu u gvožđu“, požalio se Gavin.
Trask je zastao, otvorio bočicu koju mu je pozajmio Tanu i poprskao tle. Posle nekoliko trenutaka
nastavili su da kopaju. Sada su mnogo brže napredovali. Kendra je bila napeta. U tvrđavi je vladala
despotska atmosfera. Taj čvrsti kompleks, projektovan tako da se u njega smesti mala vojska, bio je
prevelik i suviše prazan kada u njemu boravi samo šačica ljudi. Bilo je previše parapeta, suviše
zamračenih prozora i niša, previše mesta za skrivanje. Stalno se pitala da li ih neko posmatra. Dok su
njeni prijatelji zadirali sve dublje u prkosnu zemlju, zvuke koje su pravili prilikom kopanja pojačavali su
neprirodni odjeci. Kendra je prelazila pogledom preko okolnih zidova tragajući za neprijateljskim očima.
Na pamet joj je pala Simrin. Nešto ranije u toku dana videla je ženu zmiju kako se penje uz vertikalnu
površinu poput tropskog guštera, dlanova položenih na zid umesto da se drži za njega. Da li ih Simrin
sada uhodi, zuri u njih s kakvog visokog mračnog mesta, spremna da o svemu obavesti zmajeve?
Kendra je tokom dana naletela i na druga stvorenja osim minotaura, žene zmije i aketaura. Videla je
ogromnog grbavog džina ljudoždera mesnatih mišica i s licem kao suva šljiva kako prelazi preko dvorišta
s nakovnjem pod miškom. Toj grmuljičavoj zveri jedno oko bilo je veće od drugog i imalo je krastavu
ćelu oivičenu retkom žutom kosom. Takođe je primetila čovečuljka koji joj je jedva sezao do struka, a
koji je skakutao unaokolo na vitkim nožicama kao skakavac. Ko zna kakve je još neobične pomoćnike
Agad regrutovao?
„Ovaj nadgrobni spomenik ukopan je dublje nego što bi se pretpostavilo“, dahtao je Trask.
„Da li se već nazire koja reč?“ upitao je Gavin.
Kendra je čučnula i ugledala prvi red poruke. „Da.‘‘ Izvadila je hemijsku olovku i hartiju koju je
ponela sa sobom. Zaključili su da će biti najbolje da zapiše natpis kako ne bi morali da diskutuju o tragu
na otvorenom.
Trask i Gavin roptali su dok su zarivali ašove i uklanjali zemlju oko duboko ukopanog nadgrobnog
spomenika. Trask je ponovo poprskao zemlju napitkom kojim ih je snabdeo Tanu, a Gavin je počeo da
napada zemlju malim pijukom. Blesak svetlosti naterao je Kendru da podigne pogled. Uhvatila je kraj
zvezde padalice koja je proletela nebom. Kada su uspeli da otkriju celu poruku, oko poveće rupe nalazio
se prsten od kamenja i zemlje. Kapljice znoja orosile su Traskovu ćelavu glavu. Iako je natpis bio ispisan
sitnim slovima, Kendra je bez po muke pročitala poruku. Sela je na ivicu rupe i prepisala reči.

Predmet koji želite je gvozdeno jaje veličine ananasa. Gornja polovina sva je u izbočinama.
Jaje je skriveno u riznici tajnog hrama zmajeva, među predmetima koji su za zmajeve sveti. Ulaz
je dobro čuvan. Uspeh malo verovatan. Ne uzimajte druge predmete. Ne obazirite se na
rukavice. Nije baš uputno stvoriti od zmajeva neprijatelje. Nijednom zmaju nemojte reći da
tražite hram, čak ni Agadu. Uputstva kako da dođete do hrama možete dobiti kod oltara vilinske
kraljice u blizini vodopada Rascepljeni veo.

„Završila sam“, kazala je Kendra i presavila hartiju.

Trask i Gavin počeli su da zatrpavaju rupu. Vraćali su kamenje i zemlju na mesto što su bolje mogli.
Dok je čekala, Kendra je još nekoliko puta pročitala poruku. Nije čak ni pretpostavila da vilinska kraljica
ima oltar ovde u svetilištu. Nije videla ni jednu jedinu vilu. Kendra bi očigledno morala da se pridruži
ostalima čak i da im je Agad dozvolio da ostanu u tvrđavi. Ako oltar vilinske kraljice iole liči na onaj u
Utočištu za bajke, onda je Kendra jedina koja može da preživi odlazak do njega.
Trudila se da ne zamišlja na kakve bi sve prepreke mogli naići ako uspeju da pronađu hram zmajeva.
Već joj je sada bilo jasno da se Paton ozbiljno pripremio pre nego što je sakrio Translokator.

Set je pokušao da se odupre, međutim, glasovi su bili strašno uporni. Nekoliko minuta zadržao se pri
samom vrhu lestvica i slušao šaputave molbe, uzalud pokušavajući da potisne znatiželju. Brbljivi hor
podsećao ga je na Dvoranu užasa. Nerazgovetni glasovi u toj meri su se preklapali da je većinu reći teško
bilo razabrati... najčešće reči bile su „glad“, „žeđ“ i „milost“.
Voren mu je verovao da će ostati tu gde jeste. Set nije želeo da napravi glupu grešku, bar ne ovde u
Leglu zmajeva, gde je toliko toga na kocki. A opet, kada je počelo šaputanje, nije mogao da ga ignoriše.
Šta ako ti utišani glasovi vode do važnih tajni koje samo on može da otkrije? Ovo bi mogla biti njegova
šansa da svima dokaže da ih može pratiti u pustolovinama.
Gurnuo je kožnu klapnu ruksaka, izašao u čuvarevu kućicu, čučnuo i primirio se. S druge strane vrata
čekalo ga je mračno i utihlo dvorište. Kada je izašao iz ruksaka, razabrao je da blebetavi šapat dolazi iz
jednog jedinog pravca i da stiže do njegovih ušiju iz dubine same tvrđave.
Set je, držeći se zidova, polako izašao u mračno dvorište. Pogled mu je odlutao ka zvezdanom svodu.
Zahvaljujući tome što nema svetla, trebalo bi da bude gotovo nevidljiv za sve jer sada hoda sa senkama.
Rizikuje što napušta ruksak, ali mogućnost da dođe do korisnih obaveštenja o svetilištu suviše je
primamljiva. Možda čak uspe da se udruži s nekim moćnim stvorenjem. Očajne situacije ponekad
zahtevaju preduzimanje ekstremnih mera.
I da budemo iskreni, ako ništa drugo, to je prilično dobar razlog da izađe iz zagušljivog skladišta.
Oštar planinski vazduh već mu je popravio raspoloženje.
Spuštene rešetke i podignuti most nisu mu dozvolili da izađe van zidina. Prekoputa kapije na mesečini
se nazirala glavna zgrada, u koju se moglo ući kroz jednostruka teška vrata. Napet i na oprezu, Set je
krenuo oko dvorišta ka vratima okovanim gvožđem ne odvajajući se od zidova. Na njegovo oduševljenje,
vrata su bila otključana.
U prostoriji iza njih, koja je nalikovala pećini, Set se premišljao da li da izvadi baterijsku lampu. Bilo
je suviše mračno i ništa nije video, ali je ipak zaključio da ne bi trebalo da rizikuje čak ni s prigušenim
snopom svetlosti na jednom ovako upadljivom mestu. Umesto da se osloni na vid, sledio je zbrkano
brbljanje. Glasovi su postajali sve glasniji što je dalje odmicao prostorijom, povremeno udarajući
golenjačama, nožnim prstima i ispruženim šakama o prepreke koje nije video.
Konačno je stigao do zida, a onda i do vrata. Rizikovao je i na trenutak upalio baterijsku lampu,
zaklonivši snop svetlosti šakom. Otkrio je stepenište koje je vodilo naviše i još jedno koje je vodilo
naniže. Šapat je očigledno dopirao iz donjeg dela zgrade. Možda tvrđava ima tamnicu kao što je ona u
Utočištu za bajke.
Kada je začuo grebanje odozgo, Set je isključio baterijsku lampu i priljubio se uza zid. Zvuk nogu
koje neko vuče bio je neprirodan. Trenutak kasnije čuo je tog nekog kako tiho i obazrivo silazi niz
stepenice. Osoba koju nije video stigla je do podnožja stepenica i zastala. Set je čuo ujednačeno disanje.
„Bili su na groblju“, rekao je tihi glas, „iskopavali su Patonov grob.“
„Jesu li bilo šta uzeli?“ upitao je tihi ženski glas.
„Nisu. Izgleda da su ih zanimale oznake na nadgrobnom spomeniku.“
„Jesu li se vratili u svoje sobe?“
„Koliko znam, jesu.“
„Drži oči otvorene. Obići ću njihovo krilo.“
Set je i dalje ukočeno stajao u tami i zabrinuto stezao baterijsku lampu. Na osnovu boje glasova
pretpostavio je da su razgovor vodili žena zmija koju mu je Voren opisao i minotaur, ali nije mogao da
bude siguran. Čuo je da se meki koraci udaljavaju prostorijom u obliku pećine.
Kada je pretpostavio da je ponovo sam, Set je počeo da razmišlja o povratku u ruksak. Da je očekivao
da tvrđava vrvi od uhoda, ostao bi u svom skrovištu. Međutim, šaputavo blebetanje nije prestajalo i bila bi
prava sramota da ne završi ono što je započeo, kada je već izašao. lzgleda da ono dvoje čiji je razgovor
čuo nisu sišli niz stepenice. Set je naslepo krenuo ka stepeništu koje je vodilo naniže.
Kretao se obazrivo koliko je to moguće u tami. Sišao je niz dva dugačka niza stepenica, prošao kroz
vrata, nastavio hodnikom, naišao na nekakav ulaz i sišao niz zavojito stepenište. Šapat se sve vreme
pojačavao. Posle izvesnog vremena zabrinuo se da li će uspeti da registruje bilo kakav drugi zvuk.
Šakama je napipao gvozdena vrata, čija je površina bila gruba i izjedena rđom, a prstima kvaku. Vrata
su zazvečala, otvorila se i propustila još pomamniju bujicu zagonetnog šapata. Zveket vrata uznemirio je
Seta. Oni koji šapat ne osećaju celim svojim bićem možda bi čuli lomljavu nečeg metalnog koja je
dopirala iz velike daljine.
Setu je srce tuklo kao ludo u grudima dok je stajao na vratima, skupljajući hrabrost da nastavi. Crnilo
ispred njega bilo je suviše zloslutno i suviše glasno, pa je ponovo izvadio baterijsku lampu. Ovako
duboko ispod tvrđave ne bi trebalo da ima prozora kroz koje bi spolja neko mogao da vidi svetlost. Snop
svetla baterijske lampe otkrio mu je kratki hodnik koji je vodio do zaobljenog zida odaje koju je koliko-
toliko nazirao. Oprezno nastavivši, Set je dospeo u odaju s kružnom rupom u podu koja je podsećala na
usta puna nedokučive tame. Iz tog bunara dopiralo je blebetanje, siktanje, preklinjanje. Dopirale su i
pretnje. Hladnoća iz vazduha uvlačila se Setu u kosti.
Oko rupe nije bilo nikakve zaštitne ograde. Da nije upalio baterijsku lampu, Set je lako mogao da
upadne u nju. Ne bi ni znao šta ga je snašlo. Naježio se pri samoj pomisli na to. Prečnik rupe iznosio je
oko tri metra, a sobe u kojoj se nalazila ne više od deset. Dugački lanac vijugao je po podu i obrazovao
nekoliko teških gomila. Jedan kraj bio je pričvršćen za zid, dok se drugi završavao u blizini kružnog
bunara. Svaka oksidisana alka imala je dve rupe, jednu za prethodnu i drugu za narednu alku u nizu.
Set je otišao do ivice rupe i uperio snop svetla baterijske lampe u dubinu. Uspeo je da prodre
pogledom dosta duboko, ali svetlost ipak nije stigla do dna. Čim je uperio snop, šaputavi glasovi su
pomahnitali.
„Tišina“, promrmljao je. Šaputanje je prestalo.
Iznenadna tišina mnogo više ga je nervirala od prethodnog žamora. Iz dubine rupe podigao se blagi
povetarac.
Set se zabrinuo da bi ga vlasnici šaputavih glasova mogli videti i isključio baterijsku lampu. Prostorija
je uronila u neprobojnu tamu.
„Pomozi nam“, prošaputao je žaloban, sasušen glas. „Smiluj se.“
„Ko ste vi?“ prošaputao je Set, trudeći se da obuzda cvokotanje.
„Mi smo oni koji su utamničeni u dubinama“, odvratio je glas.
„Kakvu pomoć...“
„Lanac!“
Hor ostalih sablasnih glasova ponovio je zahtev. „Lanac, lanac, lanac, lanac.“
Set je pročistio grlo. „Tražite da vam spustim lanac?“
„Služićemo ti hiljadu godina.“
„Ispunićemo ti svaku želju.“
„Nikada više nećeš biti poražen.“
„Zaboravićeš šta je to strah.“
„Svi će pred tobom klečati „
Glasovi su nastavili da obećavaju sve dok Set nije prestao da razabira šta govore.
„Tišina“, zatražio je Set. Glasovi su se povinovali. „Ništa ne razumem kada svi govorite u isti glas.“
„Mudri gospodaru“, zaustio je jedan hrapavi glas, a ostali mu se nisu pridružili, „potpuno smo izgubili
osećaj za vreme i mesto. Ne zaslužujemo ovaj ponor. Potreban nam je lanac. Pošalji nam lanac. Gde je
lanac?“
Pridružili su mu se i ostali utvarni glasovi. „Lanac. Lanac. Lanac...“
„Pssst“, kazao je Set. Glasovi su i ovog puta ućutali. „Igraćemo igru zvanu tišina. Gubi onaj ko prvi
progovori. Potrebno mi je nekoliko trenutaka da razmislim.“
Set je upalio baterijsku lampu i uperio je u zarđali lanac. Kada bi ga celog odvio, sigurno bi dosegao
duboko u rupu. A kada ga spusti, neće moći sam da ga izvuče jer je lanac suviše težak. Obišao je oko
rupe. Nijedno od bića koje nije video nije izgovorilo ni reč. Roditelji bi ga ponekad naterali da učestvuje u
ovoj igri dok se voze kolima. On pobedniku nije morao čak ni da obeća nagradu.
„Imam za vas nekoliko pitanja“, kazao je Set. „Neka mi na njih odgovara samo jedan od vas.“
„Ja ću“, odvratio je strastveni glas.
„U redu. Nalazimo se u svetilištu zmajeva. Šta znate o Leglu zmajeva?“
Nekoliko trenutaka nije bilo odgovora. „Ne znamo mnogo o svetilištima, ali možemo da ubijamo
zmajeve. Pobićemo ih na stotine za tebe. Njihovo blago krasiće tvoju dvoranu. Nema tog neprijatelja koji
će ti se suprotstaviti. Daj nam lanac.“
„Nešto mi govori da ćete se popeti i pojesti me ako vam budem spustio lanac.“
„Nisi daleko od istine.“ Ovaj glas dopro je iza Seta.
Opaska ga je u toj meri iznenadila da umalo nije upao u rupu. Ispustio je baterijsku lampu i ova se
strmoglavila u crnilo. Tokom pada osvetljavala je sve niže delove beskrajne jame i dva puta se odbila o
njene stranice. Svetlost je nestala pre nego što je Set ugledao dno. Čak nije ni čuo da je udarila o njega.
Zapaljena baklja istog časa rasterala je tamu u prostoriji. Držao ju je starac dugačke brade ogrnut
teškim ogrtačem. Set se udaljio od zjapeće rupe. „Ti si sigurno Agad“, kazao je. „Umalo zbog tebe da me
strefi srčka.“
„A ti si sigurno uljez iz ruksaka“, uzvratio je Agad. „Kamarat te je osetio, kao i trola pustinjaka i
neobičnu skalameriju. Zmaj je bio u pravu. Mlad si i imaš status šarmera senki.“
„Ne želim nikom da naškodim.“
Agadu je zaigralo jedno oko. „Baš zanimljivo što si prvo došao do crnog bunara.“
„Sledio sam šaputanja. Tek odnedavno sam šarmer senki.“
„E pa, ovo je sigurno najopasnija prostorija u celoj tvrđavi i verovatno jedna od najopasnijih u celom
svetilištu. Pitam se da te možda nije nešto privuklo ovamo. Paton je kazao da si sklon nestašlucima, mada
nije pomenuo da si punopravni šarmer senki!“
„Paton me je pominjao?“ upitao je Set.
„Kazao mi je da mogu da očekujem i tebe ako se devojčica pojavi. Pretvaraću se da sam uveren da ti
nikada ne bi spustio taj lanac.“
„Lanac? Nema šanse! Šališ se?! Nadao sam se da bih mogao da izvučem neka obaveštenja od njih ili
tako nešto.“
Agad je otišao do najbliže gomile namotanog lanca i seo na nju. Dao je Setu znak bakljom da i on
sedne, i
Set ga je poslušao. „Bića u Crnom bunaru rekla bi ti bilo šta samo da se dočepaju slobode, a čim bi se
oslobodila, njihova obećanja istog trena bi isparila. Ne upuštaj se s tom vrstom bića ni u šta, Sete. Ona
nikada ništa ne daju, samo uzimaju.“
„Šta će ti uopšte taj lanac?“
Pitanje je navelo Agada da se i protiv svoje volje osmehne. „Ako neko zna da upravlja njima, da ih
vodi, ako se usuđuje da ih oslobodi nakratko i pod određenim uslovima, stanovnici Crnog bunara mogu
biti veoma korisni. Ali čak i ja bih se samo u krajnjoj nuždi odlučio na to.“
„Možda bi ubuduće mogao da zaključavaš ta vrata.“
Agad se ovoga puta još više nasmešio. „Ostavio sam prostoriju namerno otključanu jer sam očekivao
tvoju posetu. Neka se zna da smo ti i ja jedini u tvrđavi Crni bunar koji mogu ovamo da uđu.
Sveprožimajući strah jači čak i od užasa koji seju zmajevi štiti crni bunar od nedostojnih.“
„Da li bih ja mogao da naučim da ih kontrolišem?“
 Čarobnjak ga je odmerio. „Možda, ali da li bi trebalo da pokušaš da naučiš? Mislim da ne bi. Ti
neosveštani zlikovci okomiće se na tebe čim im se ukaže prilika. Potraži saveznike prijatnije od njih. 1
pored toga što imam nekoliko hiljada godina iskustva, retko sam pokušavao da ih iskoristim, i dalje
smatram da sam opasno ranjiv kad su oni u blizini.“
Set je kroz odeću osećao hladnoću lanaca. „Da li bi mogao da ne kažeš ostalima za ovo? Većina njih
ni ne zna da sam pošao s njima. Krijem se kao rezerva. Razumeš šta hoću da kažem, pojaviću se samo u
vanrednim okolnostima.“
„Da ih izazoveš ili ispraviš? Tvoji prijatelji bi se po svoj prilici naljutili kada bi saznali da si došao do
crnog bunara.“
„Ionako misle da sam idiot.“
Agad se nakašljao. „Paton nije tako mislio. U tebi je video sebe u mladim danima. To ga je zabrinulo
jer je mnogo puta za dlaku izbegao preranu smrt. 1 ja u tebi vidim veliki potencijal, Sete Sorensone.
Većina onih koji hodaju sa senkama pokvareni su do srži. Čini mi se da je s tobom obrnut slučaj. Povedi
računa dok si ovde. Svetilište zmajeva nije dobro mesto za nesmotrene. Ako hrabrost budeš valjano
koristio, ona ti može biti od koristi. Znatiželja, odvažnost, žeđ za pustolovinama... te stvari najverovatnije
će te odvesti u smrt.“
„Potrudiću se da to upamtim.“
Agad se tužno osmehnuo. „Naučio sam da ne treba suviše da se vezujem za posetioce. Bez obzira na
to da li ćete ostvariti cilj zbog kojeg ste došli ili ne, već i puko preživljavanje predstavljaće
nezanemarljivu pobedu. Trebalo bi da se vratiš u ruksak.“
„Važi. Hvala na savetu.“
Čarobnjak je ustao. „Pretpostavljam da se podrazumeva da ne očekujem da te ikada više zateknem u
blizini crnog bunara.“
„Držaću se podalje od glasova. A što se tiče onoga da ne kažete ostalima...“
Agad mu je namignuo. „Ako ti ne kažeš, neću ni ja.“

Preteći oblaci skoro celog jutra zaklanjali su najveći deo sunčevih zraka. Tako je bilo i dok se Kendra
šetala najvišim zidom tvrđave. Nebo iznad nje bilo je plavo i jasno, ali su se sa svih strana gomilali olovni
oblaci kao da se svetilište nalazi u samom središtu uragana. Iz nepredvidivih pravaca stizao je povetarac
koji bi uzburkao vazduh.
Ispred nje se lelujala Simrin. Savitljive krljušti na njenim leđima blago su se mreškale pri svakom
koraku. Iza Kendre su išli Trask, Gavin i Tanu. Njih je odabrala za ovaj poslednji razgovor s Agadom.
Simrin im je objasnila da Agad želi da se nađe s njima u kuli na jednom od uglova tvrđave.
Kendra se probudila s bolnim grlom. Nadala se da će grlo prestati da je grebe kada ustane, ali bilo joj
je sve gore. Imala je utisak da se bol u grlu pojačava svaki put kada proguta pljuvačku. Podsećala je samu
sebe na to da zatraži lek od Tanua.
Kod zaobljene kule, na mestu gde su se dva zida sekla, Simrin je otvorila teška hrastova vrata okovana
gvožđem i sklonila se da prođu. Kendra je povela ostale u kružnu prostoriju prečnika šest metara. Uski
vertikalni otvori za streke prekrivali su dobar deo zida. S jedne strane drvene lestvice vodile su do
vratanca u tavanici. Kada su svi ušli, Simrin je zatvorila hrastova vrata i ostala napolju.
Agad ih je čekao na suprotnoj strani prostorije. U ruci je držao dugačak i tanak prut. Pod između njih
prekrivala je reljefna mapa Legla zmajeva dva visoka vrha, izobilje pošumljenih padina, više dolina,
nekoliko jezera, mnogobrojni potoci i sićušni model tvrđave Crni bunar.
„Dobar dan“, pozdravio ih je Agad. „Smatrao sam da će Manja odaja s kartom biti pogodna za ovaj
razgovor. Imao sam u vidu i Veću odaju s kartom, ali tamo se pojedinosti suviše dobro vide. Čuvar mora
sa sačuva neke tajne.“
„Izgleda da nećemo imati baš lepo vreme danas“, primetio je Trask.
 Agad se prepredeno zagledao u njega. „Da li je to komentar ili pitanje? Sigurno ste primetili da u
Leglu zmajeva nema snega?“ Kucnuo je štapom po jednom od dva vrha koja su se isticala svojom
visinom. „Na Olujnom grebenu živi nebeski džin Tronis. On ne samo što je najveći živi džin za kojeg se
zna već je i nadareni vrač. Leglo zmajeva smatra svojom oblašću i vradžbinama reguliše klimu. Zmajevi
ga preziru, ali njegovo uporište je neosvojivo, a i odgovara im što Tronis stišava vetrove. Zmajevi ne vole
da lete po oluji.“
„Nisam imao pojma da na svetu još ima nebeskih džinova“, kazao je Tanu.
„Dobro došli u Leglo zmajeva.“ Agad se osmehnuo. Lupnuo je štapom i po drugoj planini. „U blizini
Mesečevog zupca, višeg od dva vrha, živi Celebrant Pravedni. Svi ga priznaju za kralja svih zmajeva. Bez
krila ne možete da se popnete na te planine.“
„Koja još stvorenja možemo da očekujemo da ćemo sresti?“ upitao je Gavin.
Agad je pogladio bradu. „Obične zmajeve i one koji bljuju vatru, krilate reptile s glavom zmaja,
baziliske, grifine, džinove, planinske trolove. Rokovi i feniksi spadaju među naše najmoćnije stanovnike.
Čak i sitna divljač zna da bude veoma opasna. Iako ovde živim već vekovima, čak ni ja nisam u stanju da
pobrojim sve što vreba pod kapom nebeskom, lišćem i kamenom u Leglu zmajeva. Ne moram ni da vam
naglašavam da posetioci ne treba da se nadaju da će dočekati starost. Potrudite se da vaša poseta bude
kratka.“
„Možda bi mogao da nam pomogneš da je skratimo“, rekao je Trask. „Treba da nađemo oltar vilinske
kraljice.“
Agad je pogledao Kendru. „Pretpostavljam da to objašnjava prisustvo vaše mlade prijateljice. Žao mi
je što moram da vas obavestim da se oltar nalazi na obodu Olujnog grebena, unutar granica koje Tronis
ljubomorno čuva. Kažete da baš tamo morate da odete zarad posla koji vas je ovde doveo?“
„Nažalost, tako je“, potvrdio je Trask.
Čarobnjak se štrecnuo. „Neposredna okolina oltara trebalo bi da vam pruži zaklon od Tronisa i ostalih
zlikovaca. Na nesreću, većina onih koja tamo zakorači istog časa biva zbrisana. Ako se Tronis kojim
slučajem dočepa nekoga od vas, imajte na umu da džin nije budala. Postoji razlog zbog kojeg već toliko
dugo živi u blagostanju na svetoj zemlji za kojom žude svi zmajevi u Leglu zmajeva. Ti razlozi
prevazilaze njegovu neshvatljivu sirovu snagu. Mogu da se pohvalim da sam zaslužan za njegovu najveću
slabost... stavljanje neuklonjive kragne koja će ga udaviti čim prvi put slaže. Pred nebeskim džinom ne
izgovarajte moje ime. Tronis me ne voli. Gde bi vas još mogao odvesti vaš zadatak?“
Saputnici su se zgledali. „Nismo sigurni“, naposletku je priznala Kendra.
Koristeći štap za naglašavanje, Agad im je pokazao najbolji put od tvrđave Crni bunar do oltara
vilinske kraljice. Put je dosta vijugao, ali im je objasnio da će tim zavojitim putem izbeći najopasnija
stvorenja. Potom im je pokazao i druga opasna mesta: klisuru koju posećuju planinski trolovi, pošumljenu
dolinu koja je dom desetinama vajverna, visoki prolaz blizu gnezda rokova i brojne jazbine zmajeva.
Kendra se nadala da ostali imaju bolje pamćenje od nje.
Agad se konačno udaljio od mape i oslonio štap o zid. „Ako vam ova karta pomogne da se
orijentišete, imaćete bar neke izglede da preživite. Ne zaboravite da ništa nije izvesno. Bilo gde i bilo kad
možete upasti u nevolju. Ovo je svetilište za grabljivice, a one su često u pokretu.“
„Hvala na savetima“, kazala je Kendra. Agad je na trenutak sklopio oči, bio je to spori treptaj.
„Zahvalićete mi tako što ćete preživeti. Potrudite se da ne uništite neku košnicu sa stršljenovima. Imam
nevolja napretek i bez posetilaca koji ih stvaraju.“
„Kako da po obavljenom poslu odemo iz Legla zmajeva?“ upitala je Kendra.
Čarobnjak je protrljao brkove. „Ušli ste na kapiju i morate tuda i izaći. Upotrebite isti ključ. Ako
želite, možete ovde potražiti utočište poslednje noći. Imate li još koje pitanje?“
„Da li bi mogao da mi daš neke sastojke za napitke?“ hrabro je upitao Tanu. „Posebno bi mi dobro
došle supstance dobijene od zmajeva. Na taj način diskretno bi nam pomogao.“
Čarobnjak je nakrivio glavu i počešao se iza uveta. „Tačno. Teško bi bilo pratiti trag sastojaka do
mene. Pođi sa mnom po završetku razgovora. Možda možemo da se trampimo. Sigurno imaš neke stvari
koje su retkost u Leglu zmajeva.“
„Rado ću trgovati s tobom“, kazao je Tanu.
„Postoje li pravila protiv ubistva z-z-zmajeva?“ upitao je Gavin.
Čarobnjak ga je strogo pogledao. „Očekuješ da ćeš se boriti s njima?“
„Pitanje je hipotetičko.“
Agad se namrštio. „Za razliku od nekih drugih svetilišta, ovde se ubistvo zmaja ne kažnjava, ali kao
što verovatno znate, nijedan zmaj ne gleda dobronamerno na ubicu zmajeva, osim ako je smrt nastupila u
uslovima dogovorenim pre dvoboja.“
Gavin je klimnuo glavom.
Čarobnjak je ovlaš odmahnuo glavom. „Molim te, potrudi se da ne izgubiš život i osudiš prijatelje na
propast zato što si se pobio s nekim zmajem.“
„Nemam nameru da se borim sa zmajevima“, uveravao ga je Gavin. „Samo bih da znam osnovna
pravila.“
„Kamarat je rekao da mu se čini da imaš iskustva sa zmajevima“, kazao je Agad.
„Mlad sam, ali me je tata mnogo toga naučio. Čak Rouz.“
„Nikad čuo za njega.“ Agad je krenuo ka vratima. „Moramo vas izvesti izvan zidina pre podneva.
Posle postupite kako god želite, ali ja vam preporučujem da se krijete i da požurite.“
„Baš mi je žao što nisam mogao da dovedem i ostale da vide ovu sobu s mapom“, kazao je Trask.
„Voleo bih da im prenesem neka od tvojih uputstava.“
Dok je prolazio kroz vrata, Agad je podigao pogled ka nebu. „Imaš moju dozvolu, samo požuri.“
Starac je potapšao Kendru po ramenu. „Srećno. Nadam se da ćete naći to što tražite i da cena neće biti
previsoka.“
Agad se udaljio s Tanuom.
Kendra se okrenula ka Trasku i Gavinu. „Da li vam je ovaj razgovor bar malo pomogao?“
Trask je ovlaš slegnuo ramenima. „Što više saznajemo o tome šta nas tamo čeka, to mi se manje
dopada. A opet, više volim da budem uplašen nego slep. Hajdemo po ostale.“
Dok je išla s Traskom i Gavinom, Kendra je proučavala njihovog vođu. Trask je izgleda najsposobniji
među njima. Visok je, snažan, vešt i s obe noge na zemlji. Kreće se samouvereno. Brzo donosi odluke.
Ponaša se kao čovek koji je sve video.
Nije joj se dopalo što je čula da se i on plaši.
 DEVETNAESTA GLAVA

Krotitelj zmajeva

U vreme kada je Kendra sa svojim saputnicima krenula preko spuštenog mosta, čitavo nebo već je bilo
prekriveno oblacima. Sivi svod tačno iznad svetilišta delovao je svetlije od tmine koja je okruživala
Leglo zmajeva. Počeo je da pada i sneg, a povremeni naleti vetra raznosili su pahulje na sve strane. Kada
je pogledala s druge strane prepreke od duge, videla je da izvan svetilišta pada mnogo gušći sneg.
Kendra se sa žaljenjem osvrnula na zid oko tvrđave Crni bunar. Ona i njeni prijatelji na otvorenom su
mnogo ranjiviji nego unutar zidina. Tamo u hotelu, Gavin im je kazao da zmajevi gledaju na ljude kao što
ljudi gledaju na miševe. Ona se u ovom trenutku osećala poput miša ubačenog u kavez sa zmijama.
Unutar granica Legla zmajeva, zmajevi ili ostale mistične grabljivice mogu da ih zaskoče ispod svakog
drveta, iz bilo koje pećine, iza bilo kog uzvišenja. Ne postoji ni jedan jedini siguran zaklon. Samo je
pitanje vremena kada će privući pažnju.
Uz padinu su se zaputili u nepovezanoj skupini. Tanu joj je dao pastilu za grlo, ali je i dalje osećala
grebuckanje. Dok se tvrđava Crni bunar smanjivala iza njih, Kendra je posmatrala ostale. Trask je
delovao odlučno i samouvereno. Njegovi koraci bili su dugački i odlučni. Tanu i Mara bili su zamišljeni.
Dugan je delovao smireno, kao da je pošao u običnu šetnju da uživa u prirodi. Voren je sve vreme bacao
štap u vazduh, očigledno pokušavajući da izbroji koliko će se puta okrenuti pre nego što ga uhvati. Gavin
je išao na začelju i nervozno palčevima trljao dlanove. Oči mu ni trenutka nisu mirovale.
Prolazili su ispod visokih kedrova i borova kojima je kapriciozni vetar pomerao grane iznad njihovih
glava. Kendra je ispod drveća videla gomile otpalih iglica, isprepletene grančice, nekoliko kamenova koji
su štrčali, a s vremena na vreme i poteze starog, prljavog snega. Sićušne pahulje koje su u ovom trenu
padale nisu se zadržavale na tlu. Zapravo, malo je pahulja uopšte uspevalo da stigne do tla od ovog
drveća.
„Da izvadimo lutka?“ upitao je Voren. „Mendigo bi mogao da traga za pretnjama. Nije nam ni od
kakve koristi dok je u ruksaku.“
„Napravićemo pauzu na vrhu ovog grebena i izvaditi ga“, kazao je Trask.
Što su se više približavali vrhu grebena, to je teren postajao strmiji. Kendra se pridržavala obema
šakama dok se pentrala ka prevoju. Teren je s druge strane bio još strmiji. Sneg je na trenutak prestao da
se kovitla, ali se vetar pojačao. Iznad njih su se uzdizali viši grebeni i brda, kamene kičme, pošumljeni
ispusti, kamena pročelja i na kraju ogoljene okomite stene Olujnog grebena. Levo od njih i nešto dalje,
Mesečev zubac stremio je u nebo. Njegov vrh zaklanjali su sočni sivi oblaci.
Kendra se setila pogleda na svetilište iz helikoptera, kao i mape u tvrđavi Crni bunar. Uzela je kao
orijentir visoke planinske vence i pokušala da zamisli neke od jaruga, dolina, livada, potoka i jezera koje
nije videla.
„Pogledajte preko jaza“, kazao je Dugan.
Na narednom prevoju iz drveća se promolilo nekakvo nezgrapno tamno obličje. To stvorenje imalo je
gradu medveda, rundavo krzno jaka i kljun sokola. Zver se propela na zadnje noge. Bila je dvostruko viša
od bilo kog grizlija i ispuštala je zvuke negde između kreštanja i rike.
„Šta je to?“ prošaputala je Kendra.
„Nisam siguran“, promrmljao je Trask. „Poslednji je čas da izvadimo oružje.“
Trask i Voren otvorili su ruksak i sišli u skladište. Medvedoliko čudovište nastavilo je uz naspramni
greben dok nije stiglo do vrha i nestalo na drugoj strani, mlateći ćosavim repom s loptastim završetkom.
„Pogledajte iznad oboda Olujnog grebena“, kazala je Mara, zureći u nebo.
Kendra je sledila njen pogled i u daljini videla dve siluete koje su teturale kroz vazduh, krila raširenih
pod oštrim uglovima. Nedostali su im dugački vratovi i repovi zmajeva, mada su i ta stvorenja što lete
bila prilično velika i imala po četiri noge.
„Grifini“, kazao je Tanu.
Gledali su kako se ta stvorenja obrušavaju i kruže izvodeći akrobacije i na kraju zajedno nestaju s
vidika. „Pronašli su plen“, prokomentarisao je Dugan.
Minut ili dva kasnije, Trask i Voren izašli su iz ruksaka u pratnji Mendiga, koji je umesto zglobova
imao zlatne kuke koje su čangrljale. Pored ogromnog samostrela, Trask je nosio i par odgovarajućih
mačeva ukrštenih na leđima i istovetne bodeže za pasom. Voren je držao mač koji je doneo iz Izgubljene
mese. Mendigo je nosio koplje od dva metra i tešku bojnu sekiru. Mara je uzela koplje, a Dugan je
prihvatio sekiru.
„Za vas, momci, nema oružja?“ upitala je Kendra Tanua i Gavina.
Tanu se okrenuo i pokazao Kendri pištolj za ispaljivanje strelica zadenut za pojas. „Ja se uzdam u
strelice za uspavljivanje i napitke.“
Gavin je zavrteo svoj štap za hodanje. „Meni je ovo za sada dovoljno. Najbolje će biti da izbegavamo
sve živo. Ali nije zgoreg biti naoružan ako nam pripreti nešto manje.“
„Kao što su džinovski sokomedvedi“, kazala je Kendra.
Osmehnuo se. „Tako je.“
„Mendigo“, zaustio je Voren, „kreni u izviđanje terena. Ne udaljavaj se suviše od nas. Upozori nas na
svaku eventualnu pretnju. Nemoj dozvoliti da nas bilo koje biće iznenadi. Naš cilj je da izbegavamo
susrete. Ako iskrsne neka nevolja, najvažnije je da zaštitiš Kendru, pa tek onda nas ostale. Odvedi je u
ruksak ako opasnost naglo postane veća. Naš glavni cilj je da izbegavamo sukobe, ali upotrebi silu da nas
zaštitiš ako bude potrebe. Ubij ako moraš da bi nas zaštitio, ali samo ako ne vidiš drugog izlaza.“
Drveni humanoid je klimnuo i odskakutao niz naspramnu stranu grebena. Tandrkao je niz greben s
rasklimatanom gracioznošću. Kendra ga je ubrzo izgubila iz vida među drvećem.
„Izvesno vreme ćemo ići prevojem grebena“, kazala je Mara, „a onda ćemo sići u pošumljenu dolinu.“
„Hajdemo“, rekao je Trask i prebacio veliki samostrel preko ramena.
Put ih je vodio preko različitih terena. Napredovali su preko kamenih oblutaka, prelazili uske potoke,
livade zarasle u grmlje i išli obodom jajolikog jezera. U blizini jednog ribnjaka u senci, polegali su
potrbuške iza oborenog debla i gledali zmajoliko stvorenje crnih krila, s dve krljuštave noge, repom
škorpiona i vučjom glavom kako šljema galone vode. Videli su još grifinova. Kružili su u visinama, ali im
se nijednom nisu približili. U jednom trenutku, u blizini prevoja nekog brda Mara je pokazala prstom u
stub tamnog dima koji se dizao u daljini.
Kada se spustila noć, sklonili su se u plitku jarugu naspram udubijenog zida od gline ispod stenovitog
ispusta. Mara je napravila logorsku vatru, oko koje su obilato večerali zahvaljujući zalihama u ruksaku.
Jeli su usoljenu govedinu i povrće iz konzerve, te sušeno voće i sos od jabuka. Posle jela su izlomili
krekere, čokoladu i maršmelou da naprave omiljenu poslasticu. Gavin i Tanu su pustili da vatra zahvati
njihove maršmeloe i jeli ih oprljene, a Kendra je više volela da svoje strpljivo peče dok ne postanu
zlatastosmedi.
Voren je ponudio Kendri da joj napravi mali kupolasti šator, ali pošto su se ostali zadovoljili debelim
postavljenim vrećama za spavanje u nepropusnim bivcima, i Kendra je odabrala bivak. Iako su imali
Mendiga, stražara koji nikada ne spava i koji je špartao unaokolo, odlučili su da neko od njih uvek bude
na straži. Dugan je napomenuo da bi mogli da se sklone u ruksak, ali ih je Voren podsetio da bi unutra
mogli da se nađu u stupici i da bi ruksak trebalo da im bude poslednje pribežište.
Kendra je prva stražarila. Sedela je pored ugljevlja ugašene vatre i zurila u nejasno okolno drveće dok
je sneg mestimično provejavao, ne zadržavajući se na tlu.
Pokušala je da ne razmišlja o tome kakvi užasi u noći patroliraju van njenog vidokruga. Srećom pa
imaju Mendiga, koji će je upozoriti pre nego što im se bilo šta smrtonosno suviše približi.
Otprilike na polovini njenog stražarenja, do Kendrinih ušiju doprlo je svirepo režanje, koje je
odjekivalo duž jaruge. Grančice su pucale, a kamenje se kotrljalo. Trebalo joj je nekoliko minuta da se
opusti nakon što je opasno režanje utihnulo. Kasnije, kada je Dugan došao da je zameni, vazduh se umirio
i zajedno su osluškivali spori lepet ogromnih krila u visinama, koji je podsećao na ritmičko lepršanje
nekakve ogromne cerade.
Naredno jutro bilo je hladno i tle je bilo pokriveno mrazom. Oblaci su i dalje okruživali Leglo
zmajeva, ali više nisu formirali kompaktan svod, niti im je boja bila preteća kao prethodnog dana. Po
povratku sa straže, Kendra je neočekivano brzo zaspala i dobro spavala. Topla čokolada koju joj je Tanu
spremio pomogla joj je da skupi hrabrost i napusti udobnu i toplu vreću za spavanje. Dok je pijuckala
toplu čokoladu, Kendra je u nju ubacivala maršmelou i gledala kako se topi i pretvara u penu. Napitak je
bio pripravljen s mlekom u prahu iz Utočišta za bajke da bi i ostali mogli da vide magična stvorenja.
Mara ih je vodila čitavo jutro i tokom ranog popodneva. Neverovatno dobro je upamtila mapu Legla
zmajeva i s lakoćom ju je upoređivala s okolnim predelom. Njoj su prepuštali da presudi kada nisu bili
sigurni u kom pravcu treba da nastave i na kraju su uvek stizali do orijentira koji bi dokazao da je bila u
pravu. Prešli su preko vododerine na prirodnom kamenom mostu. Putovali su kroz klisuru koja je bila
tako uska da ni dvoje od njih nije moglo uporedo da ide, a visoko iznad glava videli su samo uski potez
neba. Puzeći po obodu zaobišli su mirnu dolinu kroz koju je prolazio krivudavi potok, u nadi da neće
privući pažnju baziliska, koji prema Agadovim rečima živi u njoj.
Tokom pešačenja su nešto prigrizli, a ručak su pojeli tek kada su se zaustavili na vrletnom vrhu brda.
Kržljavi četinari prekrivali su padine, a sam vrh krasilo je samo ćoškasto kamenje. Kendra je, šćućurena
među kamenim gromadama, pojela sendvič, malo prezrelu bananu i energetsku štanglicu i na slamku
popila dva soka u tetrapaku.
Dok su pakovali ostatke ručka, Mendigo je dotandrkao preko stenovitog vrha brda i pokazao u pravcu
iz kojeg je došao. Lutak im je dao znak da beže na drugu stranu.
Mara se brže-bolje popela između dve gromade, dugačkom smeđom šakom zaklonila oči i zagledala
se u pravcu iz kojeg je Mendigo došao. „Vidim peritona, krilatog jelena“, prijavila je ona. „Ne, vidim ih
nekoliko, tačnije celo krdo. Brzo se približavaju! Bežite odavde!“ Skliznula je niz gromadu i otkotrljala se
preko kamenja koje ne prašta. Ustala je s gadno oguljenim laktom i dubokom brazgotinom na kolenu.
„Trčite ka drveću“, požurivao ih je Trask, držeći spreman samostrel.
Dugan je uhvatio Kendru za ruku i pomogao joj da se uzvere uz kameni vrh do zemlje i drveća. Kada
se osvrnula, ugledala je velikog krilatog jelena kako klizi petnaestak metara iznad vrha brda. Jelen je imao
debeo vrat načičkan crnim rogovima, zlatnu dlaku, a krila i stražnji delovi bili su mu prekriveni perjem.
Ubrzo su se pojavili i ostali peritoni. Kendra ih je izbrojala više od deset pre nego što se saplela i završila
ispružena na vlažnoj prostirci od suvih borovih iglica.
Iza njih se prolomio strašan urlik, imitacija grmljavine i motora mlaznjaka, koji je parao bubne opne.
Prevazišao je čak i strašnu riku demona Bahumata koju je Kendra ranije imala prilike da čuje. Periton je
tresnuo o tle blizu Kendre i oštrim kandžama zaorao zemlju. Škljocnuo je čeljustima u nameri da je se
dočepa. Njegovi oštri zubi promašili su je za nekoliko centimetara. Odmah potom ponovo je skočio uvis i
raširio krila. Drugi jedan pognutih rogova spustio se nadomak Dugana. Dugan je odskočio u stranu i
obreo se iza debla, koje se isprečilo između njega i okrutnih raklji. Ni ovaj periton nije ostao da se bori,
već se smesta vratio u vazduh. Napadali su kao preko volje, onako u prolazu.
Kendra se bacila iza jednog stabla, u nadi da će je ono zaštititi od rogova, kopita i zuba. I levo i desno
od nje peritoni su se odgurivali od tla, krila privremeno priljubljenih uz telo. Čim bi se vinuli u vazduh,
ponovo bi ih raširili i stali da mašu. Očigledno su u vazduhu mogli da ostanu samo izvesno vreme... ta
stvorenja su zapravo pravila džinovske klizeće skokove.
Jedan periton je pomahnitao kada se zapleo u granje obližnjeg drveta. Blejao je, skvičao i mlatarao
rogovima. Perje mu je otpadalo dok nije proleteo kroz izukrštane grane i nespretno pao na tle. Stvorenje
nalik jelenu pridiglo se i, vidno hramajući, okrenulo se ka Kendri. Iskezilo se i otkrilo opake žute zube s
kojih je kapala pena.
Krdo je u stampedu napuštalo tle svuda unaokolo. Na ljudska bića gotovo da nisu obraćali pažnju, ali
je zato povređeni periton jurnuo na Kendru, vukući strašno iskrivljenu nogu. Drvo iza kojeg se Kendra
sakrila nije imalo nijednu granu koju bi mogla da dohvati, te je pojurila na drugu stranu. Dok se periton
režeći približavao, Mendigo se podvukao pod njega, uhvatio ga za povređenu nogu i stao da je cima i
vuče. Mutirani jelen penio je i škljocao zubima, upirući se da nastavi napred. Dugan je pobesnelom
stvorenju prišao s boka, zarežao i zario mu sekiru u vrh vrata. Noge slične jelenjim su zaklecale i čovek i
periton završili su na tlu.
Drugi prodorni urlik odjeknuo je iznad njihovih glava i prigušio sve ostale zvuke. Kada je pogledala
uvis kroz grane drveća, Kendra je ugledala ogromnog plavog zmaja koji je velikom brzinom preletao
iznad njih. Peritoni ih ne napadaju! Oni beže od zmaja!
Mara se iznenada stvorila pored Kendre i podigla je na noge. „Zmaj sustiže peritone“, rekla je ona i
povela Kendru nizbrdo, putem kojim se krdo popelo. „Mogli bi da se vrate ovuda.“
Kendra se okrenula i videla da Dugan trči za njima. Traska je videla krajičkom oka. Trčao je paralelno
s njima, ali nešto niže. A gde su Voren, Tanu i Gavin?
Kendra, Mara i Dugan trčali su dijagonalno nizbrdo. Što su se više spuštali, to su borovi bili viši. Nisu
morali da vode računa o rastinju jer ga gotovo nije ni bilo, već samo o nesigurnosti, tom nerazdvojnom
pratiocu svakog brzog spuštanja po neravnom terenu. Zmaj je ponovo zagrmeo. Zaglušujući urlik pogodio
je Kendru poput fizičkog udarca. Blesnula je munja i udario grom.
„Dolaze“, upozorila ih je Mara i podigla koplje.
Peritoni su se približili klizeći iznad brda i odbacujući se o njega. Neki su leteli tik iznad vrhova
drveća, dok su ostali vešto izbegavali četinare. Krdo se raspršilo, neki su išli pravo uzbrdo, a neki su
dolazili dijagonalno. Bilo ih je najmanje pedeset.
Zaslepljujuća munja pogodila je vrh drveta nešto niže i raspolutila deblo uz zaslepljujuću kišu iskrica.
Odmah za njom usledila je zaglušujuća grmljavina, koju je propratila još glasnija i produžena rika.
Kendra je trčala nasumice, zaboravljajući da bi mogla da padne dok je pokušavala da drži korak s
Marom, koja je trčala neljudski brzo. Čula je bat Duganovih koraka iza sebe i njegovo ubrzano disanje.
Mara se zaustavila kod jednog izuzetno debelog drveta i Kendra se, klizajući se, spustila u čučanj pored
nje. Svuda oko njih zatutnjila su kopita peritona koji su se odbacivali uvis posle doskoka na šumsko tle.
Krilati jeleni ispunili su vazduh iznad njihovih glava na različitim visinama. A onda je zmaj zaklonio
nebo. Krljušti su mu se presijavale u plavim i ljubičastim nijansama. Velika čeljust je škljocnula i stražnja
polovina jednog peritona tresnula je o šumsko tle. Iza nje su se vukle vlažne trake.
„Kreni“, prošaputala je Mara i one pojuriše pravo nizbrdo. Trask ih je sačekao pored drveta.
„Vratiće se s druge strane“, predviđao je on. Ćelava glava presijavala mu se od znoja.
Zmaj je ponovo zagrmeo. Ovog puta bio je prilično daleko iza njih. Kendra, Trask, Mara i Dugan
sjurili su se nizbrdo i zaustavili na obodu prostrane livade.
„Čučnite“, rekao je Trask i kleknuo pored jednog debla, podigavši samostrel.
Kendra je čučnula pored Mare. Medu peritonima je vladala panika. jurili su nizbrdo, odbacivali se
uvis i klizeći se udaljavali preko livade, neki prilično visoko, a neki gotovo dodirujući grmlje. Kendra je
zinula kada se na izvesnoj udaljenosti od njih pojavio ogromni plavi zmaj i počeo da kruži ka čistini.
Peritoni na livadi i iznad nje pokušali su da izbegnu predstojeću opasnost, ali je zmaj kidisao preko
naspramne strane livade, obarajući peritone u vazduhu kandžama i repom.
Dok je prelazio preko čistine, zmaj je okrenuo glavu. Kendra je na trenutak ugledala oko koje je
zveralo, bistro poput safira. Zmaj je napravio zaokret i zakočio iz sve snage, ispruživši krila kao
padobrane. Dok je zaranjala ispod vrhova drveća, ogromna grabljivica orala je kroz visoke borove i
svojim glomaznim telom bučno obarala drveće pre nego što se s treskom zaustavila.
„Video nas je“, uglas su izgovorili Mara i Trask.
„Glave gore“, upozorio ih je Dugan. Mnogi peritoni na livadi krenuli su nazad i ponovo su im se
približavali.
Većina peritona sletela je na trideset do pedeset metara od oboda livade. Skakali su i mahnito lepetali
krilima pokušavajući da savladaju bar prve vrhove drveća. Kendra je videla da se jedan periton gadno
sapleo. Umesto da skoči, proklizao je tik iznad tla, široko raširenih pernatih krila. Kada se približio
drveću, periton je izgubio snagu i zaribao po tlu, sravnivši sa zemljom hrpu grmlja.
Dok se stvorenje teturavo podizalo, Mara je izletela iz zaklona, odbacila koplje i ščepala peritona za
rogove. Mišići njenih vitkih ruku napeli su se kada je periton stao da se zanosi i otima, ali to je kratko
potrajalo. Čim se smirio, Mara je pritisla čelo uz njegovu njušku. Dok su žena i stvorenje stajali zajedno,
Kendra je spustila pogled i primetila da periton baca neodgovarajuću senku ljudskog oblika.
S druge strane livade, zmaj je izišao iz šume hodajući smotanih krila i istežući vrat poput kakvog
košmarnog dinosaurusa. Iz rožnate glave štrčale su mu lepo oblikovane bodlje i hrbati. lako je bila daleko,
Kendra je osetila da je obuzima parališući strah. Ogromni zmaj približavao im se galopom, krila
priljubljenih uz telo. Uglačane krljušti presijavale su mu se metalnim sjajem u nijansama plave i purpurne.
Trask je podigao Kendru u naručje i istrčao na livadu. Mara je već bila uzjahala peritona veličine losa
i Trask je poseo Kendru ispred nje. Mara je zarila pete u peritonove bokove i ovaj je jurnuo napred, trčeći
duž oboda livade koja se protezala paralelno s drvećem, noseći ih sve dalje od zmaja koji je jurišao.
Vulkanska grmljavina iza njih naterala je Kendru da šakom prekrije uvo. Drugom je morala da se drži.
Periton je poskočio, a Kendri se podigla dijafragma kao da je na rolerkosteru. Krila su zalepetala, ali se
nisu vinuli u visinu. Kendra se osvrnula preko ramena i videla da zmaj poleće u poteru za njima. Dugan i
Trask mlatarali su rukama, pokušavajući da na sebe skrenu pažnju pobesnele zveri, ali zmaj na njih uopšte
nije obratio pažnju.
Mendigo je izleteo iz šume lomeći grane i obreo se na livadi držeći ruksak za kožni kaiš. Lutak je
bacio ruksak ka Kendri i Mara ga je uhvatila u trenutku kada je periton ponovo skočio. Ovog puta uspeo
je da se popne nešto više.
Ogromna senka zaklonila je Kendru, a Mara se nagnula ka drveću. Periton je zaokrenuo i odjednom
su vijugali između borova. Sevnula je munja i jedno drvo rascepilo se na dva dela. Mara je dodala Kendri
ruksak. Naredni put kada je periton dodirnuo tle, Mara je skočila s njega i otkotrljala se po tlu.
Čim se oslobodio Marine težine, periton se popeo više u vazduh. Kendra je sada videla i ostale
uplašene peritone koji jure kroz šumu. Zmaj je iznad drveća ponovo urliknuo.
Kendra i njen periton izleteli su iz zaklona drveća, ali su već iznaći ribnjaka na travnatoj čistini počeli
da gube na visini. lzgleda da je jašući na peritonu privukla zmajevu pažnju. Kada je shvatila da joj on
neće pomoći da pobegne, skočila je s krilatog pegaza i dva puta odskočila od površine ledene vode pre
nego što se zaustavila u plićaku. Njen periton je pljusnuo u plićak, pa ponovo poleteo i nestao među
drvećem.
Kada je ustala, Kendri je voda sezala do butina. Zaputila se kroz vodu, koja ju je usporavala ka obali,
petljajući oko klapne ruksaka. Ako bi ušla unutra, možda bi promakla zmaju. Ali dok je izlazila iz vode,
zmaj so spustio na travu pored ribnjaka, ispunivši čitavo polje na obali. Ovaj zmaj bar deset puta je veći
od Šaliz, bakarnog zmaja koji je opustošio Izgubljenu mesu. Kendra se zagledala u oči nalik na užarene
safire.
„Jarko sijaš, malena“, kazao je zmaj. Svaka reč zvučala je kao da je u neusklađenom akordu izvikuju
tri žene.
 Kendra se cedila i drhtala, ali nije mogla da se pomeri. Želela je da mu odgovori, ali je vilica nije
slušala, kao da je bila slepljena. Usne su joj se trzale. Odgovor je čekao u njenom umu. Želela je da kaže:
„Ni izdaleka kao ti“, ali su njena usta odbila da izgovore reči. Kendra je jedva čujno zastenjala.
„A oproštajna beseda?“ upitao je zmaj. „Kakvo razočaranje.“

Set je visio s prečage nadomak izlaza iz ruksaka. Odozgo je pogledao Bubdu. „Zmaj se dočepao
Kendre. Ona ne može ni da bekne.“
„Ti tu ništa ne možeš“, posavetovao ga je trol. „Odloži borbu za neki drugi dan.“
Ruksak je bio zatvoren, tako da Set ništa nije video, a unutra se ionako nije osećalo nikakvo kretanje
za vreme bežanije. Jedino mu je preostalo da osluškuje mahnitu jurnjavu. Nije imao pojma šta su peritoni,
ali je razabrao da ih je mnogo i da ih juri neki zmaj. Gromovita rika oterala je Bubdu u najdalji ugao
skladišta, u kojem se sada naježen krio.
„Ja sam šarmer senki“, rekao je Set. „Možda mogu da i razgovaram sa zmajem.“
„Bolje da odigramo partiju jamba.“
„Poželi mi sreću.“ Set je odgurnuo klapnu i izašao iz i ruksaka. Obreo se u polju pored Kendre, u
blizini namreškanog ribnjaka. Zmaj je bio krupniji nego što je mogao da pretpostavi: njegova rožnata
glava bila je veća od kola, kandže duže od mačeva, telo pozamašno brdo prekriveno svetlucavim
krljuštima. Po veličini se moglo uporediti samo s kitovim.
„Još jedan?“ uzviknuo je zmaj odzvanjajućim trostrukim glasom. „Slični aspekti... brat i sestra, rekao
bih, potpune suprotnosti, jedno tamno, drugo svetlo. Da nemaš možda oštriji jezik od svoje sestre?“
Set više uopšte nije bio svestan Kendrinog prisustva. Nije se plašio, nije se ni paralisao, ali je bio
krajnje očaran. Njegove oči su dragulji koje je oživela unutrašnja vatra. Potpuno je izgubio osećaj žurbe
pred tim hipnotišućim pogledom.
„Dvostruko razočaranje“, jadikovao je zmaj. „Pretpostavljam da vam je ćutljivost porodična osobina.
Koga prvo da prožderem? Brata ili sestru? Svetlo ili tamno? Možda oboje zajedno?“
Zmaj je vratio pogled na Kendru, pa je i Set pogledao sestru. Da li je to zmaj malopre kazao da
namerava da ih pojede? U glavi mu se vrtelo. Nije želeo da umre. Nije želeo da umre ni njegova sestra.
Pripremajući se da oseti na sebi zmajeve zube, stegao je njenu ruku svojom. Sasvim neočekivano, Setov
um potpuno se razbistrio.
„Ni jedno ni drugo!“ bubnula je Kendra. „Zar ne bi trebalo prvo da se upoznamo?“
„Ona govori“, uzviknuo je zmaj i začkiljio, „ali zašto sa zadrškom?“
Set se zagledao zmaju u oči. „U početku smo bili preneraženi.“ Zmaj je i dalje impozantan, ali Seta
više ne muči čarolija koja mu je do malopre zamagljivala um.
„Do sada nismo videli tako spektakularnog zmaja“, složila se Kendra.
Zmaj je spustio glavu blizu njih. Osećali su vlažne izdisaje iz njegovih širokih nozdrva. „Jeste li već
razgovarali sa zmajevima?“
„Samo s nekolicinom“, odvratila je Kendra. „I nijedan nije bio ovako impresivan kao ti.“
„Omela si me u lovu“, obrecnuo se zmaj. „Strašno dugo nisam video ljudska bića. Svaka novina
pomrsi mi račune. Vama ovde nije mesto.“
„Ne planiramo dugo da ostanemo“, kazao je Set.
Zmaj je melodično zapevušio, što je Set protumačio kao kikotanje. „Pokvarili ste mi planove. Možda
bi trebalo da vam uzvratim uslugu.“
„Nismo ukusni“, upozorio ga je Set. „Kendra je koščatija nego što izgleda, a ja se ne kupam baš
često.“
„A da odigramo jednu igru“, predložio je zmaj. „Oku piću ostale iz vaše družine. Čini mi se da ih ima
još šestoro. Poješću četvoro najdosadnijih, a ostale ću uposliti kao sluge u svojoj jazbini.“
„Neće moći!“ doviknuo je strogi glas. Set se okrenuo i ugledao Gavina kako izlazi iz šume. Prethodno
ga je video jedino na fotografiji.
Zmaj je podigao pogled. „Treći koji govori, mlađahan skoro kao i ostalo dvoje. Ni svetao ni taman.
Mogao bih da te stavim između drugo dvoje i napravim sendvič. Koji je to sadista od čoveka poslao decu
u Leglo zmajeva?“
„Kendra, Sete, uđite u ruksak“, naredio je Gavin.
Zmaj je kandžom zakačio kaiš i sklonio ruksak u stranu. „Neprihvatljivo.“
Gavin je otvorio usta čak toliko da su mu se videli kutnjaci i stao da vrišti i skiči. Njegovo glasanje
podsećalo je na pojačano ćeretanje delfina. Zmaj je odgovorio još glasnijim tonovima koje kao da je neko
na jedvite jade izvlačio iz žičanih instrumenata. Razmenili su nekoliko kreštavih replika pre nego što je
zmaj vratio svoj užareni pogled na Kendru i Seta.
„Imate jedinstvenog zaštitnika“, priznao je zmaj. „Nisam imao pojma da u svetu još ima zmajske
braće. Iz poštovanja prema njegovom jedinstvenom statusu i neverovatnoj elokvenciji, poštedeću vas i
vaše prijatelje. Sigurno vam je laknulo, uživajte. Ne zadržavajte se ovde.“
Zmaj je skočio put neba, raširivši ogromna krila. Set je podigao ruku i zaklonio oči pred kratkom
olujom. Kada se vinuo u vazduh, zmaj je brzo nestao s vidika, zaputivši se nazad ka većoj livadi.
Gavin je dotrčao do njih. „Jesi li dobro?“ upitao je Kendru.
„Dobro sam. Ovo je moj brat.“
„P-p-p-pretpostavio sam“, promucao je Gavin.
Kendra je ščepala Seta za mišicu i prodrmala ga. „Šta ti radiš ovde?“
„Polako!“ otresao je njenu ruku. „Zar si stvarno mislila da sam otišao da se durim u šumi Utočišta za
bajke? Valjda me bolje poznaješ. Sakrio sam se u ruksak. I dobro sam učinio. Zar ne shvataš šta se
dogodilo? Zajedno možemo da krotimo zmajeve!“
„Bio sam zadivljen“, kazao je Gavin. „Gledali ste Nafiju u oči i sasvim prirodno razgovarali. To niko
od ostalih ne bi mogao. Kratko sam vas posmatrao pre nego što sam se oglasio.“
„Kako su ostali?“ upitala je Kendra.
Gavin se štrecnuo. „T-T-Tanu je gadno tresnuo. Mislim da se onesvestio. Vorena su proburazili.
Odmah na početku jedan periton potkačio ga je rogovima. V-v-vukao ga je dosta dugo. Izvini što sam te
načas izgubio iz vida. Pokušavao sam da mu pomognem.“
„Hoće li se izvući?“ upitala je Kendra.
„Povređen je, ali će se oporaviti.“
„Šta si kazao zmaju?“ upitao je Set.
„Samo sam bio strog. Oni smatraju da je to vrlo ljupko. I razume se, poslužio sam se time što sam
zmajski brat. Kazao sam Nafiji da ste svi pod mojom zaštitom.“ Gavin je osmotrio Kendru od glave do
pete. „Sigurno ti je hladno.“
„Do sada nisam osećala hladnoću“, kazala je ona. Ruke je ukrstila na grudima. Set je primetio da
drhti.
Gavin je otrčao po ruksak. „Uđi unutra i nađi rezervnu odeću. Stvari ionako nisu baš najbolje, samo
nam fali da zakačiš još i upalu pluća.“
Kendra je klimnula i ušla u ruksak. Set je prebacio klapnu.
„Hoćemo li da potražimo Vorena i ostale?“ upitao je Set.
„Čitaš mi misli.“
 DVADESETA GLAVA

Grifini

V orena su našli skrivenog ispod zapetljane klopke, kod koje ga je Gavin ostavio. Kendra se još
presvlačila u skladišnom prostoru ruksaka. Dugan, Gavin i Set podigli su i uklonili trule grane. Voren
je pogledao Seta i bledo mu se osmehnuo. Desna strana košulje bila mu je natopljena tamnom krvlju.
„Izgleda da je maca pobegla iz džaka“, promrmljao je.
„Znao si da je Set u ruksaku?“ upitao je Dugan. „Može se reći da sam ga namirisao.“
Gavin je čučnuo da pogleda rane na Vorenovom ramenu i gornjem delu grudi. Voren se žacnuo kada
je Gavin dodirnuo natopljenu tkaninu blizu mesta uboda. „Gadno“, izjavio je Gavin.
„Oštri rogovi“, zadahtao je Voren. „Nije baš slavan način da se ode s ovog sveta. Nemojte slučajno da
napišete na mom nadgrobnom spomeniku da me je proburazio jelen. Okrivite zmaja.“
„Biće s tobom sve u redu“, uveravao ga je Dugan. Glas mu je odisao većim samopouzdanjem nego
pogled.
„Gde je Tanu?“ upitao je Voren.
„Veliki momak se prostro“, odvratio je Dugan. „Izgubio je svest. Mara i Trask pokušavaju da ga
povrate.“
„Šta je zaustavilo zmaja?“ upitao je Voren.
„Gavin je razgovarao s njim“, odvratio je Set. „Na jeziku zmajeva. Bilo je da odlepiš. Smirio ga je i
oterao od nas.“
„Set i Kendra odlično su se pokazali“, pohvalio ih je Gavin.
„Izvinite što sam zakazao“, promrmljao je Voren. „Jelen me je natakao na rog i nastavio da trči. To je
potrajalo dosta dugo. Osetio sam na vlastitoj koži kako je toreadoru i imao vremena o svemu da dobro
razmislim.“
Trask i Mara su stigli trčeći nizbrdo. Predvodio ih je Tanu. Mišićavi Samoaćanin ošinuo je Seta
pogledom. „Šta ćeš ti ovde?“
„Preskočio si me tokom inspekcije“, odvratio je Set.
„Savršeno“, promrmljao je Tanu. Spustio se na kolena pored Vorena. „Izvini što kasnim.“
„Čuo sam da si udario glavom“, kazao je Voren.
Tanu se posramljeno osmehnuo i prešao šakom preko guste tamne kose. „Ne znam šta se dogodilo.
Sigurno sam se sapleo i udario o kamen“, rekao je Tanu vadeći nož.
Voren je iskrivio lice u grimasu kada je Tanu počeo da seče i sklanja u stranu košulju na njegovim
grudima. „Žao mi je kamena.“
 Tanu je slegnuo ramenima. „Dobro me je lupio. Nikada do sada ništa nije uspelo da me onesvesti.
Tvrda lobanja.“ Odsekao je veliki komad tkanine.
Voren je sumnjičavo pogledao nož u njegovoj ruci. „Da ti se možda ne vrti ili tako nešto?“
„Najbolje radim kada sam ošamućen.“ Tanu je otcepio još jedan deo krvave košulje. Potom je odložio
nož, zaronio u torbu i izbunario bočicu, skinuo poklopac i otpio gutljaj.
„A da meni daš malo toga?“ zakerao je Voren.
Tanu je začkiljio i stegao zube, zatim je oštro odmahnuo glavom. „Siguran sam da ovo ne želiš. Ovaj
napitak će me pročistiti, izoštriti mi čula. A ti ćeš, veruj mi na reč, poželeti da tvoja otupe.“
„Dobro, ti si lekar.“
Tanu je ponovo zavukao šake u torbu. „Ne baš pravi.“
„Slažem se, ali si čovek od medicine.“
„Probaj ovo.“ Tanu je sipao malo napitka na vatu i prošao njome Vorenu ispred nosa.
„Uh“, uzviknuo je Voren i ukrstio očima. „To je već nešto.“ Tanu se nagnuo napred i pedantno naneo
nekakvu pastu na rane od uboda.
Kendra je podigla klapnu ruksaka. Gavin se sagnuo i pomogao joj da izađe.
„Kako je Voren?“ upitala je Kendra dok je izlazila.
„Trebalo bi da bude dobro“, odvratio je Tanu. „Moraćemo da ga smestimo u taj tvoj ruksak da se
odmori i iz njega uzmemo rog jednoroga.“
„Hoće li ga on izlečiti?“ upitao je Set.
Tanu je odmahnuo glavom. „Rog ne leči. On samo pročišćava. Ako ga bude držao u ruci, rog bi
trebalo da spreči infekciju i da se suprotstavi otrovima.“
Kendra je klimnula. „A ti, kako si?“
Tanu je slegnuo ramenima. „Malo me boli glava. Zapravo mi je najviše povređen ponos.“
„Tebi je povređen ponos?“ primetio je Voren zaplićući jezikom. „Mene je proburazio jelen!“
„Džinovski magični leteći jelen s kljovama“, rekao je Set, ponovivši poput papagaja opis koji je nešto
ranije čuo od Gavina.
„To zvuči malo bolje“, složio se Voren. „Set je od sada zadužen za epitaf na mom nadgrobnom
spomeniku.“
„Ćuti“, stišavao ga je Tanu, „opusti se, diši. Moraš da se odmaraš.“
Gavin i Kendra udaljili su se nekoliko koraka. Set im se pridružio. Sestra ga je ošinula pogledom. „Šta
je bilo?“ upitao je on.
„Ne bi trebalo da si tu“, obrecnula se Kendra.
„A da mi se zahvališ što sam te spasao?“
„Gavin bi me spasao. To je njegova specijalnost. Pogledaj Vorena. Ne može da stoji na nogama, a tek
što smo krenuli. Ne želim da pogineš“
„N-n-ne bih da vas prekidam“, kazao je Gavin, „ali Set bi te sigurno spasao, Kendra. Nisam siguran
da bih stigao na vreme. Nafija je bila raspoložena za lov. Ne bi dugo čekala pre nego što bi se obrušila na
tebe.“
Kendra je zakolutala očima. „Setu ovde nije mesto. Nepozvan se ukrcao. Leglo zmajeva je
smrtonosna zamka. Bez obzira na to da li ću ja umreti ili ne, ne želim da on bude ubijen.“
„Ni ja ne želim da budem ubijen“, složio se Set. „Radije bih živeo još dugo. Delimično i zato što
znam da bi na mom nadgrobnom spomeniku napisala: ‘Rekla sam ti’. Verovala ili ne, ni ja ne želim da ti
umreš. Nisam baš rad da te još jednom sahranjujem.“
Kendra je prekrstila ruke i zavrtela glavom. „Drago mi je što si mi pomogao, zaista. Baš šteta što će te
deka i baka ubiti.“
„Prvo moramo da izađemo iz Legla zmajeva“, odvratio je Set. „Rešavajmo jednu po jednu krizu,
molim te.“
„Da li ste znali da, kada se uhvatite za ruke, vas dvoje postajete krotitelji zmajeva?“ upitao je Gavin.
Set je odmahnuo glavom. „Ne, ali to na neki način ima smisla. Razmišljao sam o tome. Dok nas je
Efira napadala u Utočištu za bajke, ni Voren ni ja nismo se plašili dok smo se dodirivali.“
„Kada sam se suočila sa zmajem, um mi je bio bistar“, pričala je Kendra, „ali nisam mogla da nateram
usta da se pokrenu. Bila sam paralisana. Oslobodila sam se čim me je Set dodirnuo.“
„Ja se nisam ni uplašio ni ukočio“, dodao je Set, „ali me je zmaj opčinio. Nisam mogao da
razmišljam. Kada je skrenuo pogled s mene i kazao da će nas ubiti, instinktivno sam uhvatio Kendru za
ruku. Delimično da bih nju utešio, a delimično da bih utešio sebe. Nisam želeo da umrem sam. A onda
sam odjednom mogao sasvim jasno da razmišljam.“
„Neverovatno“, kazao je Gavin. „Nikada nisam čuo za tako nešto.“
„A ja nikada nisam čuo da neko govori jezik zmajeva kao ti“, Set se zakikotao. „U početku sam mislio
da si odlepio.“
„Bio sam svestan vaših pogleda“, kazao je Gavin. „Znam kako izgledam. I kako zvučim. Poput
poludelog pevca.“
„Taj poludeli pevac spasao nam je živote“, kazala je Kendra. „Hvala.“
Gavin je slegnuo ramenima. „Zato sam ovde.“
„Znaš li šta me ljuti?“ upitala je Kendra. „Sa Šaliz sam mogla da razgovaram. Sledila sam se, ali sam
uspela da progovorim. I s Kamaratom sam razgovarala. Ali kada se Nafija zagledala u mene, vilica je
odbila da me posluša.“
„Šaliz je bila mlada, a i ja sam joj odvlačio pažnju“, objasnio je Gavin. „Kamarat je bio blag prema
nama. Zmajevi mogu namerno da nas potčine svojoj volji kada žele da dominiraju nama. Stariji su bolji u
tome. Nafija vas je počastila vrhunskim užasom. Mada, kad ste se uhvatili za ruke, to vam izgleda uopšte
nije smetalo.“
„Sasvim dobro sam se osećao kada sam uhvatio Kendru za ruku“, kazao je Set. „Mada sam i dalje
strepeo da li će nas pojesti.“
„To je lako moglo da se desi“, poverio im je Gavin. „Kada su zmajevi u pitanju, nema nikakve
garancije. Laskanjem možete da odobrovoljite one mlade. Stariji više vole srčanost i jaku ličnost.
Uglavnom.“
Prišao im je Trask. „Jeste li dobro vas troje?“
„Jesmo“, odvratila je Kendra. „Osim što mi ne polazi za rukom da se naljutim na brata što je ovde,
zato što mi je spasao život.“
Trask je klimnuo glavom. „Set će morati da se suoči s posledicama svog postupka. Ne mogu da
kažem da je mudro izabrao, ali sada ne možemo da uradimo ništa po tom pitanju, pa ćemo to što je on tu
morati da iskoristimo najbolje što možemo. Tanu je povio Vorena. Hajde da ga utovarimo u ruksak i
krenemo dalje.“
Kendra je dobacila Trasku ruksak.
„Tamo je i jedan trol pustinjak“, kazao je Set. „Mislim da već dugo živi unutra. Dosta je fin. Zove se
Bubda. Besomučno smo igrali jamb. On po Vorena neće predstavljati pretnju, zar ne?“
„Hvala ti što si nas opomenuo“, kazao je Trask. „Trolovi pustinjaci obično ne prave probleme.
Uglavnom skupljaju otpatke i žele da ih svi ostave na miru. Popričaću s njim, proceniti ga. Kažeš da se
zove Bubda?“
„Da nije Sfingina uhoda?“ upitala je Kendra. „Ruksak sam dobila pre nego što sam otišla od Torine.“
„Sumnjam“, kazao je Trask. „Trolovi pustinjaci su štetočine među trolovima. Nemaju nikakvu
korisnu magiju. Nemaju saveznike. Umeju vešto da se uvuku u pretrpane prostore i sakriju u njima... i to
je uglavnom to.“
Nije bilo nimalo lako ubaciti Vorena u ruksak jer su ga lekovi ošamutili. Trask se držao za lestvicu, a
Tanu je spustio Vorena. Na dnu su čekali Dugan i Mara.
Setu je bilo žao što nije tamo dole da čuje razgovor s Bubdom. Nadao se da ga neće povrediti. Trol
jeste prgav i povučen, ali Set je ubeđen da ne predstavlja nikakvu pretnju. Bubda je samo želeo da bude
sam. Trask je po povratku kazao Setu da se ništa ne brine. Bubda je upravo onakav kakvim ga je
zamišljao, i u zamenu za malo hrane zakleo se da neće ni prići Vorenu.
 Tog dana pešačili su preko izrazito kamenitog predela. Zaobilazili su prevrnute gromade i ostalo
izmrvljeno kamenje. Popeli su se uz strmu padinu prekrivenu žgoljavim drvećem, povremeno su hodali uz
nagib, a povremeno se pridržavali za rastinje povijeno od vetra. Izvesno vreme išli su duž prevoja čije se
obe strane strmoglavljuju u ponor.
Set je bio presrećan što je napolju... miris bora, hladan razređen vazduh, potoci oivičeni ledom, puni
glatkih kamenčića. Uživao je da gleda grifine kako kruže po nebu i čudovište nalik medvedu koje je
proždiralo nedavno ubijene životinje dok su mu se iz kljuna klatili komadi mesa. Ostali su uglavnom
odmah prihvatili njegovo prisustvo, jedino ga je Tanu nekoliko puta razočarano pogledao.
Suton je bio blizu kada se oskudan trag koji su sledili završio kod visoke pukotine u kamenoj steni.
„Rascep zvan Korak u stranu“, prepoznala ga je Mara.
„Zadire u stenu gotovo petnaest metara“, kazao je Trask. „Agad je kazao da na nekim mestima krupni
ljudi jedva uspevaju da se provuku. Od rascepa Korak u stranu do našeg prvog odredišta ima samo
nekoliko kilometara. Sutra bi trebalo da stignemo do oltara.“
„Hoćemo li kampovati s ove strane?“ upitao je Dugan.
Trask je pogledao u nebo. „Izlaz iz klisure je na području Tronisa, nebeskog džina. U Leglu zmajeva
nema bezbednog mesta, ali mislim da je ova strana malo gostoljubivija od one druge.“
Vratili su se do šumarka niskih četinara gustih iglica i tu su podigli logor. Na nepravilnoj izduženoj
čistini bilo je dovoljno mesta samo da zapale vatru i prostru vreće za spavanje. Večerali su čili iz
konzerve, kukuruzni hleb i pečeni krompir, a za desert su imali energetske štanglice.
Set je dobio Vorenovu vreću za spavanje i njegov bivak. Prva je stražarila Mara. Dobro ušuškan u
vreći za spavanje, Set je posmatrao zvezde i iščuđavao se koliko su daleko. Nije mu bilo teško da smanji
razdaljinu zamišljajući da su sićušne tačke svetlosti na crnoj tavanici. Ali ako su mu kolena klecala kada
bi pogledao s litice, zašto se to isto ne bi desilo i kada se zagleda preko milijardu kilometara praznog
prostora? Dok je razmišljao o tome, zavrtelo mu se u glavi. Od tih zvezda deli nas nepregledan prostor, a
kada shvatimo koliki, ne preostaje nam ništa drugo nego da zinemo u čudu. Neverovatno, ali izgleda da je
cela vaseljena iznad njega uređena kao i njegov akvarijum.
Premišljao se da li da se iskobelja iz vreće za spavanje i pravi Mari društvo da bi joj brže prošlo
vreme. Boravak u ruksaku poremetio mu je san. Ubedio je sebe da će zažaliti ako sada ostane budan, jer
će kasnije morati da stražari. Zatvorio je oči i pokušao na silu da se opusti.

Kendra je te noći stražarila treća. Dugan ju je nežno probudio i podsetio da posle nje treba da stražari
Set. Klimnula je i izvukla se iz vreće za spavanje, umotala u ćebe i primakla maloj vatri.
Dok je tako sama sedela, pitala se zašto uopšte stražare. Mendigo će u svakom slučaju prvi dići
uzbunu, ma ko da je na straži. Mada im ni Mendigovo upozorenje neće biti od neke koristi. Svi su bili
budni kada ih je lutak upozorio na peritone, pa je na kraju ipak nastala gadna zbrka.
Leglo zmajeva nije Utočište za bajke. Ovdašnja stvorenja su ogromna. Da je zmaj poput Nafije želeo
da umru, oni bi umrli. Preživeli su zmaja samo zato što ga je Gavin ubedio da ih ne ubije. Nije mogao da
je primora. Uzdali su se u njenu velikodušnost i ona je odlučila da ih pusti. Nema nikakvih izgleda da
pobede ta stvorenja, pa čemu onda straža?
Zagledala se u nebo, tragajući za satelitima koji se kreću među zvezdama. Pojavio se i mesec.
Postajao je sve puniji i njegova svetlost prigušivala je sjaj zvezda. Posle nekoliko minuta pažnju joj je
privuklo lagano, postojano kretanje prigušene tačkice svetlosti.
Ponovo je spustila pogled na tle kada je začula čangrljanje koje je najavilo Mendiga. Nije žurio, ali
nema sumnje da je dolazio. Nije ga ni videla ni čula kada je prošli put bila na straži.
Lutak je izronio iz šume zimzelenog drveća s visokom, prelepom ženom za sobom. Ljupka strankinja
imala je aristokratske crte lica kao isklesane jagodice, besprekornu kožu, zapovednički pogled. Vitko telo
obavijala joj je lepršava providna haljina, a stopala zlatne sandale. Najveću pažnju privlačila je njena
kosa, svetlucava srebrnastoplava kaskada. Osim nonšalantnog samopouzdanja, ništa na toj ženi nije
nagoveštavalo zašto luta po opasnom planinskom svetilištu usred noći. Teško joj je bilo odrediti godine.
Iako je imala sede u kosi, Kendra bi na prvi pogled rekla da ima između dvadeset i trideset godina, ali
strankinjina veličanstvena gracioznost govorila je da je znatno starija. Mendigo je išao pored nje i držao je
za ruku.
„Imamo posetiteljku“, razglasila je Kendra dok je ustajala. Palo joj je na pamet da bi ta žena mogla
biti drijada, ali ni u tom slučaju nema nameru sama da se suoči sa strankinjom.
„Ne mislim vam loše“, doviknula je žena muzikalnim i nežnim glasom.
Kendra je čula svoje saputnike kako se meškolje u vrećama za spavanje.
„Ko si ti?“ upitala je Kendra.
„Pusti mene“, progunđao je Gavin, navlačeći kaput pošto je ispuzao iz vreće za spavanje.
Traskova ruka bila je na samostrelu.
Žena se zaustavila na nekoliko koraka od Kendre. Iako je na nogama imala ravne sandale, bila je viša
od metar i osamdeset. „Još nisi pogodila? Već smo se srele.“
„Nafija?“ prošaputala je Kendra.
Žena je pocrvenela. „U ljudskom obličju zovu me Nisa. Došla sam da pomognem.“
Gavin je prišao i stao pored Kendre. „Kako možeš da nam pomogneš?“ upitao je.
Nisin pogled postao je prepredeniji kada se susreo s njegovim. „Poznajem teren.“
„T-t-t-to ti verujem“, odvratio je Gavin.
„Baš ljupko mucaš“, rekla je Nisa, gotovo flertujući.
Gavin je stisnuo usne. „Zašto želiš da nam pomogneš?“
Nisa se osmehnula svojim savršenim usnama. „Nedostaju mi ljudi. Gotovo da sam zaboravila kako je
to preuzeti njihovo obličje, a onda ste se vi pojavili. Ko zna kada će ljudi ponovo doći? Najpribližniji
vama ovde u Leglu zmajeva jeste stari otpadnik Agad.“
„Ti si onda zmaj koji čezne za društvom ljudi?“ sumnjičavo je upitao Gavin.
„Ne bilo kojih ljudi“, odvratila je ona i zakoračila bliže Gavinu. Bio je nešto niži od nje, tako da ga je
gledala s visine. „Za društvom zmajskog brata.“ Zatim je pogledala Kendru. „I nekoliko krotitelja
zmajeva. To je moj tip ljudi.“
Gavin je pogledao Kendru. Delovao je uznemireno. Kendra je bila ubeđena da razume zašto. Njihovo
krajnje odredište bio je Hram zmajeva. Nema tog zmaja koji bi im dozvolio da uđu u njega.
„Verovatno ne bi htela na sva ona mesta na koja mi nameravamo da idemo“, slabašno je prozborio
Gavin.
Nisa se nasmejala. „A gde vi to, ljudi, nameravate da idete gde zmajevi ne bi bili dobrodošli? Možda
se nadate da ćete se sprijateljiti s Tronisom Užasnim? Slaba verovatnoća. Zaputili ste se na teritoriju na
koju on pomno motri.“
„Mi smo na tajnom zadatku“, kazao je Gavin. „Ne možemo da prihvatimo tvoje društvo.“
Nisa je začkiljila. „Veoma čudna skupina ljudskih bića, nema šta. Ne žele da prihvate zaštitu koju im
nudi jedan zmaj.“
Gavin je prekrstio ruke na grudima. „Pretpostavljam da ti u obličju zmaja ne bi palo na pamet da
vodiš računa o našim potrebama.“
Nisa se pevljivo nasmejala kroz stisnute usne. „U pravu si što se toga tiče. Kao zmaj, nisam mnogo
velikodušna. Hajde da malo eksperimentišemo, važi?“
Gavin je ispružio obe šake. „N-n-n-ne, molim te.“
Nisa je nabrala nos. „Baš mi se dopada to mucanje.“
„Ne želimo da te uvredimo“, kazao je Gavin s nagoveštajem preklinjanja u glasu, „ali moramo da
budemo obazrivi i...“
„I zmaj bi u vašoj družini bio suvišan“, kazala je Nisa s iskricama u očima. „Razumem. Ne želim da
vam se namećem. Ako tako želite, ostaviću vas da na miru sutra skončate. Uskoro ćete saznati da nisu svi
stanovnici Legla zmajeva toliko... predusretljivi kao ja. Zapravo, ako su glasine tačne, čak ni ja ne bih
uživala da me uhvate u vašem društvu, bez obzira na obličje u kojem sam.“
„Glasine?“ upitala je Kendra.
„Ona govori!“ nasmejala se Nisa. „Da li je to dozvoljeno, zmajski brate? Vidim da više voliš kada ti
vodiš razgovor. Da, glasine. Priča se da je Navarog primećen pred kapijom Legla zmajeva.“
„Navarog?“ povikao je Gavin.
„Pretpostavljam da ste čuli za njega“, rekla je Nisa. „On je toliko zao zmaj da su ga proglasili za
počasnog demona! Bije ga strašan glas. Jedan je od nekolicine zmajeva koji su izbegli da budu
čoporativno odvedeni u svetilišta. Posetioci su inače ovde prava retkost. Da njegovo iznenadno zanimanje
za Leglo zmajeva nema neke veze s mojim novim prijateljima ljudima?“
„To je strašna vest“, priznao je Gavin. „Nije viđen u svetilištu?“
Nisa se lukavo osmehnula. „Koliko znam, nije. Ako je princ demon ovde zbog vas, dozvolite mi da
vas ja prožderem umesto njega. Ja bih to uradila bez mnogo vike, drame. Biću nežna.“
„Hvala na ponudi“, kazao je Gavin. „Mislim da ćemo ipak rizikovati.“
„Kapije Legla zmajeva su jake“, kazala je Nisa. „Ako nema ključ, čak ni Navarog neće moći da uđe.
Možda bi trebalo da zatražite od Agada da vas zaposli. Ako je Navarog ispred jedinog izlaza, postupili
biste mudro ako biste ostali duže nego što ste planirali.“
„Razmotrićemo tu mogućnost“, odvratio je Gavin.
„Hrabri mali mucavac“, veselo je primetila Nisa. „Upravo si saznao da ćeš sasvim sigurno umreti, a ti
i dalje nastojiš da ostaneš pribran. Možda stvarno zaslužuješ da budeš zmajski brat.“
„Voleo bih da mislim da je tako“, rekao je Gavin i oborio glavu.
Nisa je zagrlila Kendru. „Oduševljena sam što sam te upoznala“, rekla je Nisa. Ispružila je šaku prema
Gavinu. On ju je prvo lupio po šaci, a onda je njenu šaku prineo usnama i ovlaš je poljubio. „Kakav
kavaljer. Ovaj susret gotovo da je ispunio moja očekivanja, mada bih volela da mogu malo duže da
ostanem u vašem društvu. Nema veze, neću se nametati. Žao mi je što sam vam donela rđave vesti. Ako
vam je za utehu, bilo je gotovo izvesno da ćete ovde skončati čak i da se Navarog ne šunja oko kapije.
Uživajte u poseti dok možete.“
Nisa se okrenula i nestala u mraku. Nijednom se nije osvrnula.
Kendra je ščepala Gavina za ruku. Uzvrtio joj je stisak.
„Da li je mogla da nas zaštiti?“ prošaputala je Kendra.
Gavin je odmahnuo glavom. „Da smo je pozvali da nam se pridruži, mogli smo već sada da se
oprostimo od života, imajući u vidu kuda smo se zaputili.“
Prišao im je Trask sa samostrelom u ruci. „Bila je laka meta.“
Gavin je frknuo. „Mogao si da ispališ strelicu. Bila je ranjiva. Ali da si to uradio, već bismo svi bili
mrtvi. Ništa ne bi odvratilo zmajeve od toga da je osvete.“
„Palo mi je to na pamet“, kazao je Trask. Uzdahnuo je. „Nije mi drago što čujem da nam je Navarog
na tragu, ali pretpostavljam da smo to i očekivali.“
„Situacija je ipak mnogo lošija nego što smo se nadali“, odvratio je Gavin.
Niko mu nije protivrečio.

Kendra se narednog jutra probudila s nekom zlom slutnjom. Uznemirile su je vesti koje im je donela
Nisa. Nikako nije mogla tačno da se seti šta je sanjala, ali upamtila je da je u snu bilo mnoštvo žena koje
su se pretvarale u zmajeve i puno trčanja. Bar bi prvi deo dana trebalo da bude relativno bezbedan. Dok
budu putovali kroz rascep Korak u stranu, nikakvo ogromno čudovište neće moći da dopre do njih.
Kendra je odnela Vorenu doručak. .Bio je dobro raspoložen, iako je disao plitko i teško, a uvek kada
bi promenio položaj, na licu mu se očitavao bol. Zajedno su popili toplu čokoladu. Kendra je pojela i
energetsku štanglicu. Voren je odbio i zadovoljio se s nekoliko kriški pomorandže.
Posle doručka su ubacili vreće za spavanje u ruksak i otišli do rascepa. Pukotina u stenovitom zidu
protezala se bar trideset metara u visinu, sužavajući se ka vrhu, tako da se završavala pre njega. Kendra
nikada nije videla toliko visoku i usku pećinu.
Ušli su u raspuklinu s Traskom i Gavinom na čelu. Dugan i Tanu bili su na začelju. Dosta dugo dvoje
ljudi moglo je bez problema da ide uporedo. Ubrzo pošto su krenuli morali su da upale baterijske lampe.
Kendra je svoju uperila naviše i zagledala se u svod pukotine visoko iznad njih. Na kraju su morali da
nastave u koloni po jedan. Na jednom mestu Tanu i Dugan morali su čak da se okrenu postrance da bi se
provukli kroz tesnac. Kendra se trudila da ne zamišlja zidove koji se približavaju i njihovu malu skupinu
pretvaraju u žele.
Na suprotnom kraju rascep je bio visok najviše dvanaest metara, ali je zato bio znatno širi nego na
početku. Nekoliko poslednjih stotina metara četvoro je moglo da ide uporedo.
Posle rascepa Korak u stranu nastavili su da idu stenovitim ispustom koji se s jedne strane
strmoglavljivao u dubinu, a s druge peo u visinu. Širina ispusta je varirala, povremeno je bio širok
nekoliko metara, a povremeno ni metar. Kendra je grizla usnu i naginjala se ka stenovitom zidu dok su
prolazili najuže delove, prevlačeći prstima po grubom hladnom kamenu. Trudila se da ne gleda u suvu
klisuru daleko ispod njih. Ispust se postepeno spuštao i postajao sve širi. Na kraju su stigli u oblast koja je
nasumice bila posuta gromadama veličine kamiona.
Trask se naglo zaustavio i podigao pesnicu. Kada je pogledala ispred sebe, Kendra je ugledala grifina
na širokom zaravnjenom kamenu pred njima. Bio je viši od konja i imao je glavu, krila i kandže orla i
stražnje noge lava. Dugački povijeni kljun delovao je kao da je napravljen za kidanje, a zlatastosmeđe
perje presijavalo se na svetlosti.
Grifina je jahao patuljak u grimiznom sedlu. Imao je bronzani ten, crne oči i čekinjavu bradu, a na
glavi je nosio gvozdeni šlem reckavog oboda. S opasača mu je visio kratki mač, a u ruci je držao ulubljeni
štit ukrašen žutom pesnicom. Čovečuljak je prineo ustima megafon napravljen od crnog krzna. „Na
današnji dan zarobio vas je patuljak.“
Trask je uperio samostrel u čovečuljka.
„Spustite oružje, gospodine“, zatražio je patuljak, nimalo zabrinut.
„Neće moći“, zarežao je Trask. „Prilično sam dobar s ovim. Sklizni s grifina ka meni.“
Megafon je delimično sakrio patuljkov osmeh. „U kraljevstvu Tronisa Veličanstvenog uljezi ne izdaju
naređenja. Ako položite oružje i pođete mirno s mnom, neće vam se ništa desiti. Bar ne u početku.“
Trask je odmahnuo glavom. Samostrel je i dalje bio uperen u patuljka. „Ako ponovo zineš, sleduje ti
svađa. Nekom treba taj tvoj konj. Gubi se odavde, maleni. Ni tebi ni džinu nećemo ništa. Samo smo u
prolazu.“
Patuljak je spustio megafon i ovlaš mamuznuo grifina. Stvorenje je skočilo iza gromade.
Kendra je čula nalet vetra trenutak pre nego što se grifin bez jahača pojavio iza njih i zario ogromne
kandže Trasku u ramena. Snažna krila su se spustila i stvorenje je hitro podiglo Traska sa zemlje. Drugi
grifin je ščepao Dugana na sličan način, a treći je pokupio Tanua.
Gavin je prikovao Kendru za tle. Mara se zavrtela i zarila koplje u stomak grifina koji je posegnuo ka
njoj. Stvorenje je zakreštalo i udaljilo se s dugačkim kopljem zarivenim duboko u stomak. Doletelo je još
nekoliko grifina raširenih kandži.
„U ruksak“, odlučno je naredio Gavin Kendri u uvo. Skinuo joj je ruksak s ramena i podigao glavnu
klapnu. „I ti, Sete“, pozvao ga je. „Ulazi unutra.“
Grifini koji su promašili u prvom naletu upravo su se okretali i spremali za naredni. Kendra ih je
izbrojala sedam, bez onog iza gromade i onih koji su već pokupili plen.
Gavin ju je uhvatio za rame i gurnuo naglavačke u ruksak. Bio je to neobičan način da se krene niz
lestvice, ali je ipak uspela da se uhvati za prečku, okrene i pravilno siđe. Kendra se žurno spustila da
napravi mesta za brata. Čula je dreku nekoliko grifina... nijedna ptica ne bi mogla ovoliko duboko i
glasno da krešti.
„Odličan skok na nos“, prokomentarisao je Voren, pridigavši se na lakat. Pored njega je stajala
upaljena električna svetiljka. „Šta se napolju dešava?“
 „Napad grifina“, dahćući je odvratila Kendra, zureći u otvor ruksaka. „Mnogo ih je.“
„Grifini obično ne napadaju ljude.“
„Već su odneli Traska, Tanua i Dugana.“
„Oh, ne.“
Kendra je u neizvesnosti gledala u otvor ruksaka. Neko je prebacio klapnu preko njega.

Set se prebacio do Gavina i počeo da ulazi u ruksak. Jednom nogom već je bio kročio unutra kada se
jedan grifin zaleteo u njega svom snagom i odbacio ga naglavačke preko ispusta. Seta su od udara boleli
laktovi i rame i trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati da on nije bio meta. Grifin je pokupio Gavina i
već je s njim jurio put neba.
Tri grifina su se u formaciji obrušila na Maru. Ona je napravila zvezdu i umakla vođi, zatim se izvila i
jedva uspela da izbegne ispružene kandže drugog, ali je treći uspeo da je ščepa. Mlatarala je nogama dok
se stvorenje udaljavalo s njom.
Set je začuo čangrljanje. Mendigo je bio u izviđanju, ali se sada trčeći vraćao. „Mendigo!“ povikao je.
Dva grifina obrušila su se na Seta, ali se on otkotrljao i ostao da leži priljubljen uz gromadu. Grifini su
ostali praznih kandži iako je Set osetio nalet prašine koju su podigli svojim prolaskom. Umesto da samo
proleti, naredni grifin spustio se pored Seta i kreštavo ga ukorio. Lutak je bio udaljen od njih svega
nekoliko koraka.
„Uzmi ruksak i beži!“ povikao je Set, terajući lutka. „Pobrini se da Kendra bude bezbedna!“
Kandže su uhvatile Seta za ramena, snažna krila su se spustila i već je bio u vazduhu. Iskrenuo je vrat
da pogleda šta se dešava iza njega i video da je Mendigo uspeo da stigne do ruksaka pre grifina, da ga je
uzeo i napravio kolut napred. Drvenko se sagnuo i izbegao narednog grifina na putu do ivice stene, a onda
je skočio s nje i nestao u klisuri.
Da li Mendigo može da preživi pad s tolike visine? Šta li je s Kendrom? Set iz iskustva zna da se u
skladištu ne oseća kretanje ruksaka. Mogu da ga bacaju i da rade s njim šta im se prohte, unutra se osećaš
stabilno. Nada se da to važi i za bacanje ruksaka sa stene!
Kada je ponovo pogledao ispred sebe, Set je video da se vrlo brzo penju ka Olujnom grebenu. Mara,
Gavin, Tanu, Dugan i Trask ispred njega su virili iz kandži grifina. Nijedan od ostalih grifina, osim onog s
patuljkom, nije imao jahača. Set je osećao oštre kandže čak i kroz zimsku jaknu, iako mu se nisu zarile u
kožu. Kada je pogledao dole, ispod čizama je u daljini video stenovito tle i stotine metara praznog
prostora između. Ako bi ga grifin ispustio, sleteo bi bez padobrana. Srećom, izgleda da su ga džinovske
kandže čvrsto držale.
Nije mogao poreći da ga je ovaj let s grifinom oraspoložio. Stvorenje je zavijalo čas levo, čas desno i
povremeno se propisno naginjalo na jednu ili drugu stranu, usled čega je Set osećao štipanje u stomaku.
Grifin bi s vremena na vreme snažno zamahao krilima, posle čega je klizio kroz vazduh, koji je Setu
zviždao oko ušiju. Peli su se sve više i više. Set je na kraju imao utisak da ispod sebe gleda mapu Legla
zmajeva, sa svakim minijaturnim drvetom, grebenom, stenom, jezerom i jarugom.
Što su se više peli, na Olujnom grebenu bilo je sve više snega. Set nije mogao da vidi vrh planine ni
kada bi podigao pogled, jer su se nalazili suviše blizu nje. Vazduh je postajao sve hladniji. jutro je bilo
relativno toplo, tako da nije imao rukavice. Uspeo je da povuče rajsferšlus na jakni do kraja, ali je vetar
koji su stvarali svojim prolaskom nastavio da odnosi toplotu. Masirao je uši i naizmenično gurao šake u
džepove i trljao ih.
Set je konačno ugledao vrh planine. Odmah ispod samog vrha, na prostranoj izbočenoj steni, ugledao
je ogromno zdanje koje su delimično podupirali stubovi. Izvaljeno zdanje imalo je kose krovove
pokrivene škriljcem, velike dimnjake i široke kamene natkrivene terase. Što su se više približavali
neverovatnoj zgradi, to su njene razmere postajale upečatljivije. Ograda oko terasa viša je od njegove
kuće... isto je važilo i za ulazna vrata.
 Dok je njegov grifin sledio ostale do prostrane natkriljene terase ispred kolosalnih vrata, Set je shvatio
da je trebalo da očekuje da prebivalište bude ogromno. Na kraju krajeva, ovo je ipak dom najvećeg džina
na svetu.

Kendra je osluškivala metež gotovo s vrha lestvica. Žestoki krici grifina mešali su se s povicima
njenih prijatelja. Čula je da je Set naredio Mendigu da uzme ruksak, potom je čula huk vetra kada su
poleteli s litice, kao i pucanje drveta pri sudaru s kamenom kada su se prizemljili.
Kendra je očajnički stezala lestvice, spremna za udar, ali u unutrašnjosti skladišta ništa nije osetila.
Prostorija se nijednom nije nagnula, zaklatila, niti zatresla. Čula je čangrljanje i škljocanje dok je
Mendigo posrtao preko stenovitog tla klisure. Poslednje što je čula bilo je struganje kože po kamenu.
Grifini su ponovo zakreštali. U očajničkoj želji da sazna šta se dešava, Kendra se popela na najvišu
prečagu i polako izvirila iz ruksaka. Kada je dovoljno proturila glavu, ugledala je malu šupljinu u steni.
Videla je i Mendiga. Nije imao jednu ruku, a torzo mu je krasila velika brazgotina. Saginjao se, okretao i
sklanjao u stranu sve dok ga kandže grifina nisu dohvatile i odnele. Drugi grifin poneo je njegovu ruku. A
onda je treći gurnuo kandže u šupljinu, ali nije mogao da dohvati ruksak. Stvorenje je zakreštalo, a
Kendra se brže-bolje povukla nazad unutra.
„Šta se dešava?“ upitao je Voren.
„Mendigo je s nama skočio sa stene. Završili smo u klisuri. Gurnuo nas je u pukotinu u steni. Izgleda
da grifini ne mogu da dohvate ruksak.“
„Ostani gde jesi“, posavetovao ju je on. „Ne izviruj.“
„Nisam sigurna da ćemo moći sami da izađemo odavde. Pećina je prilično mala. Neću moći da se
iskobeljam iz torbe.“
„Ne pokušavaj dok ne odu.“
„Šta ako patuljak siđe ovamo?“ upitala je Kendra. „Možda je dovoljno mali da se uvuče u pukotinu i
stigne do nas.“
„Raspuklina je mala?“ upitao je Voren.
„Tesna i uska“, odvratila je Kendra. „Nisam čak sigurna ni da bi Mendigo stao u nju. Verovatno nas je
samo ubacio unutra. Čak bi i patuljak mogao biti prevelik.“
„U tom skučenom prostoru mogla bi patuljka da natakneš na to tamo koplje.“
Kendra je pogledala tanko oružje oštrog vrha. „U pravu si. Mada, ne čujem ništa. Da proverim?“
„Budi obazriva. Sačekaj nekoliko minuta. Uveri se da su stvarno otišli. Ako jesu, bilo bi pametno da
nas premestiš u neko drugo skrovište.“
Kendra je uzela koplje. Ponovo se popela na najvišu prečagu pričvršćenu za zid, odgurnula klapnu i
zagledala se kroz otvor šupljine u suvu i praznu klisuru. Nije videla nijednog neprijatelja. Razume se,
grifin je mogao da čeka pored raspukline da joj kandžama otkine glavu čim se promoli odatle. Čekala je,
posmatrala i osluškivala. Na kraju je odlučila da proveri može li uopšte da izađe iz ruksaka.
Pokušavala je nekoliko minuta. Odguravala se šakom o zidove i pod raspukline ne bi li pomerila
ruksak, ali ništa nije vredelo. Jedva je uspela da provuče glavu i ramena iz njega. Na kraju se poražena
spustila niz lestvice. Raspuklina je bila pretrpana. Čak i ako bi uspela nekako da izađe, svojim telom bi
ispunila skučeni prostor i zaglavila se u nekakvoj steni kao u materici. Ne bi mogla ni da se pomeri.
Ona i Voren za sada su bezbedni.
A s druge strane, našli su se u klopci.
 DVADESET PRVA GLAVA

Džinovski problem

L edeni vetar duvao je preko prostrane natkriljene terase na kojoj su se šćućurili Set, Trask, Tanu, Mara,
Dugan i Gavin. Grifini su ih spustili na nju i ostali da vrebaju u blizini, spremnih kljunova i kandži.
Grifin kojeg je jahao patuljak spustio se na prvi stepenik koji je vodio do kolosalnih vrata zdanja.
Čovečuljak je podigao rundavi megafon. „Sada ste u potpunosti prepušteni na milost i nemilost
Tronisu i njegovim miljenicima! Čak i da nema nevidljivog džina i njegovih grifina, ne biste mogli da
siđete s planine. Odložite oružje. Ne preostaje vam ništa drugo do da ponizno sarađujete.“
Trask je spustio glomazni samostrel, izvadio mačeve iz korica, povadio bodeže zataknute za pojas i
izvukao nož za bacanje iz čizme. Klimnuo je glavom ostalima. Dugan je pustio da mu borbena sekira
ispadne iz ruke i zvekne o pod. Tanu je ispustio ispaljivač strelica. Mara je bacila nož. Gavin i Set nisu
imali nikakvo oružje.
„Doneli ste mudru odluku“, izjavio je patuljak. „Nije sramota potčiniti se ponositim grifinima. Ili
lukavom patuljku koji ih predvodi.“
„Nemoj nam reći da si ti Tronis!“ zastenjao je Dugan.
Patuljak se zakikotao. „Ja sam džinov patuljak. Njegovo veličanstvo pojaviće se kada mu to bude
odgovaralo.“
Velika vrata iza patuljka širom se otvoriše. „Odgovara mi sada“, zagrmeo je snažan glas, ne mnogo
dubok, ali veoma moćan.
Iz zdanja je izašao nezamislivo krupan muškarac, nekoliko puta veći od maglenih džinova u Utočištu
za bajke. Set mu nije sezao ni do polovine listova. Nije bio deformisan poput džina ljudoždera. Sve je na
njemu bilo normalno osim veličine. Bio je ćelav i imao je nekoliko žutih mrlja na lobanji i sasvim kratke
šiške koje su počele da sede. Njegovo mudro lice bilo je samo mestimično izbrazdano borama, usta su mu
bila široka, nos poduži, a obrve prošarane. Set bi mu dao šezdesetak godina. Bio je odeven u belu togu i
imao je nešto kilograma viška, što se videlo po podbratku i nedostatku struka. Oko vrata je nosio usku
srebrnu ogrlicu.
Još dva grifina sletela su na natkriljenu terasu zdanja. Jedan je ispustio Mendiga, koji je skliznuo i
otkotrljao se po tvrdoj površini. Lutkov načeti torzo se raspolutio. Drugi grifin ispustio je drvenu ruku.
„Odavno nisam video ljudska bića“, prokomentarisao je džin više zamišljenim nego osornim glasom.
„Baš glupo od vas što ste zalutali u senku moje planine. Uljeze ne uzimam olako, ma koliko bili sićušni ili
naivni. Uđite unutra da vas odmerim.“
Tronis se sklonio s vrata.
 „Čuli ste Njegovo veličanstvo“, zalajao je patuljak. „Ja ću se pobrinuti za vaše oružje. Vucite ta vaša
jadna trupla unutra.“
Mendigo je privukao gornji deo tela do ruke i upravo ju je kačio na zlatne kuke kada je Set čučnuo
kraj njega. „Čekaj nas ovde“, prošaputao je. „Ako umremo, pokušaj da nađeš Kendru i da joj pomogneš.“
„Ustaj, dečače“, zarežao je patuljak.
Trask je krenuo prvi. Do ulaznih vrata vodila su tri stepenika, a svaki od njih bio je toliko visok da Set
nije mogao da ih dohvati. S jedne strane nalazile su se lestvice koje su sitnijima omogućavale lakši
pristup. Popeli su se uz troje lestvice, otišli do vrata i savladali prag.
Zastali su na vratima da se malo dive golemoj oskudno nameštenoj prostoriji iza sebe. Na kamenom
ognjištu bila je zapaljena ogromna vatra, čiji su plamenovi poigravali i poskakivali, a drvo pucalo i iz
njega izletale uvis iskre. U jednom uglu nalazio se gargantuovski oklop Tronisove veličine. Na zidu pored
oklopa visili su štit, koplje, buzdovan sa šiljcima i mač u koricama, kojima je mogao da rukuje samo džin.
Tronis je seo u monstruoznu stolicu pored stola većeg od teniskog terena. Nagnuo se napred, sklopio šake
i zamišljeno se zagledao u njih.
„Priđite bliže“, požurivao ih je i pozivao prstom. „Raznorodna skupina junaka, što se moglo i
očekivati, mada su dvojica mladi nego što sam mogao da pretpostavim. Bliže, priđite bliže, ne stidite se!
To je već bolje. Ko će biti vaš vođa?“
„Ja“, glasno je izjavio Trask.
„Ne moraš da vičeš“, kazao je džin. „Znam da vam se čini da sam veoma daleko, ali odlično čujem. Ja
sam Tronis. Da čujem vaša imena.“
Trask ih je predstavio.
„Drago mi je. Kaži mi, Trask, šta vas dovodi u Leglo zmajeva?“
„To je naša stvar.“
Džin je podigao obrvu. „Bila je vaša stvar. Sada ste moji zatvorenici i bolje bi ti bilo da odgovaraš na
moja pitanja.“
„Ne želimo da naudimo nikome u Leglu zmajeva, a ponajmanje tebi“, kazao je Trask. „Došli smo po
artefakt koji nije magičan, ali bi mogao da pomogne da mnoga gadna stvorenja ostanu u zatvoru.“
Tronis se počešao po bradi. „Gadna stvorenja? Da ne misliš na džinove?“
„Ne mislim na džinove“, odvratio je Trask, „već na demone.“
„Retki od nas se slažu s demonima“, stavio im je do znanja džin. „Razborit odgovor, ali nedovoljan.
Da li bi mi to malo pojasnio?“
„Ništa više ne mogu da kažem.“
Džin je razočarano zavrteo glavom. „U redu. Pita od šestoro neće biti bogzna šta, ali pretpostavljam
da je bolje išta nego ništa.“
„Ne želimo da postanemo nadev za pitu“, pobunio se Set.
Tronis je napućio usne. „Šta onda, sufle? Hmmm, ima u tome nečeg.“
„Ako odlučiš da nas pojedeš, planućemo očas“, kazao je Set, „ali ako nas zadržiš kao zabavljače, to
može da potraje unedogled.“
„U pravu si“, priznao je džin. „Sete, koliko imaš godina?“
„Trinaest.“
„Pretpostavljam da si najmlađi u ovoj družini.“
„Tako je.“
Džin je nabrao čelo. „Ne gledaš na stvari kao sav ostali svet. Da nisi tako mlad, još bih pomislio da si
šarmer senki.“
„Veruj svojoj intuiciji. Ja jesam šarmer senki.“
„To bi moglo biti objašnjenje za tvoje poznavanje džigantija.“
„Šta kaže?“ upitao je Trask.
„Samo sam primetio da Set govori jezik džinova. Pokušaću da razgovaram s tobom na engleskom,
Sete, zbog tvojih prijatelja, ali posle možemo da nastavimo na mom jeziku. Nedostaje mi džiganti. Gde
smo ono stali? Pite, sufle? Ne, zabava. Zabavno će biti s tobom razgovarati na džigantiju, a zanimaće me i
da čujem kako je jedno dete postalo šarmer senki. Možda bih mogao da pristanem na pitu od petoro i
stimulativni razgovor.“
„Ne“, odbio je Set. „Tanu je gospodar napitaka, Mara krotiteljka divljih životinja. Nas nekoliko smo
krotitelji zmajeva. Gavin je pravi profesionalac. Mogli bismo da budemo korisni bar koliko i taj patuljak.“
„Korisniji od Zoga? Možda, ali ne bi isto zvučalo. Džinov patuljak. Od prvog dana mi se dopada kako
to zvuči. Odgovori mi, Sete, koga smatraš najzgodnijim od svojih saputnika?“
Set je pogledao Maru. Pošto je bila jedina žena među njima, odluka nije bila teška. „Maru.“
„Moraću da se složim“, prijateljski je kazao Tronis. „Šteta što nije deset puta viša. Ili je možda baš
dobro što nije, ako se uzme u obzir šta trenutno oseća prema meni.“ Džin je ustao, koraknuo, čučnuo i
podigao Maru. Vratio se na stolicu i stavio je na butinu. Prkosno ga je gledala. „Jesi li ti Indijanka iz
plemena Hopi?“
Nije mu odgovorila.
Tronis ju je ćutke posmatrao. „Pretpostavljam da nisi raspoložena za razgovor. Šta je bilo, nisam
dovoljno divalj za tebe pa nemaš želju da me ukrotiš? Nije važno. Nisam ni računao da ćeš bilo šta reći.“
Obuhvatio je njenu glavu palcem i kažiprstom. „Sete, srčan si, i ja se divim toj osobini. Možda bi svojom
energijom mogao da spaseš neke od prijatelja. Želim da mi podrobno objasniš šta tražite ovde u Leglu
zmajeva. Ako to ne uradiš, vaša najljupkija saputnica tragično će završiti. Potom će ista sudbina snaći još
nekog. Pa još nekog. Sve njih, jednog za drugim. Ali ne i tebe. Tebe ću izvesno vreme zadržati. Možda
možeš da mi pomogneš da napravim koru.“
Setov um grozničavo je radio. Vredi li tajiti svrhu misije ako će svi zbog toga nastradati? Društvo već
zna za ključ. Navarog čeka ispred kapije. Mora smesta da donese odluku. Ako će spasti ostale time što će
džinu reći ono što ga zanima, zašto to ne bi i učinio?
„U redu“, kazao je Set. „Kazaću ti, ali prvo spusti damu.“ Izbegao je da pogleda ostale u oči jer nije
želeo u njima da vidi osudu.
„Prava odluka, mladiću“, kazao je Tronis i sagnuo se da spusti Maru. „Izvini, dušo, ništa lično.
Znatiželjan sam, šta mogu. Sete, dođi ovamo, popni se na sto.“
Set je otrčao do stolice. Tronis ga je pokupio ogromnom šakom i nežno položio na površinu stola.
Kada je spustio pogled, ostali su mu izgledali veoma daleko, kao da stoji na vrhu strmine.
„Kaži mi, kojim poslom ste došli u Leglo zmajeva?“ požurivao ga je Tronis.
„Tražimo ključ.“
„Za šta tačno?“
„Ključ koji otvara grobnicu začaranog rezervata koji se nalazi daleko odavde.“
„Šta se nalazi u toj grobnici?“
„Artefakt.“
„Kakav artefakt?“
Set je oklevao. „Nismo sigurni. Mislimo da bi to mogla biti spravica zvana Translokator. Tar artefakt
je jedan od ključeva koji otvaraju Zzyzx.“
„O-ho“, džin je ispustio vazduh. „Kako će iskopavanje ključeva koji otvaraju Zzyzx da nas zaštiti od
soja demona?“
„Nismo jedini koji tragaju za ključevima koji otvaraju Zzyzx“, objasnio je Set. „Neki rđavi ljudi žele
da otvore zatvor. Premeštamo ključeve da ih se oni ne bi dočepali.“
Tronis je izazivao Seta sumnjičavo zureći u njega. „A kako da znam da zapravo vi niste ti rđavi? Na
kraju krajeva, ti si šarmer senki.“
„U pravu si, pretpostavljam da je to teško dokazati. Ali ja ne lažem. Zbog toga smo ovde.“
Tronis je krckao zglobove. „U potrazi ste za ključem da biste došli do drugog ključa. Da li ste
očekivali da ćete taj ključ naći na mojoj planini?“
„Ne bih rekao.“
„Zašto ste joj se onda nesmotreno približili?“
 „Pokušavali smo da nađemo put do mesta na kojem je ključ skriven.“
„A gde bi to moglo biti?“
„Mi... ovaj... nismo baš sigurni.“
Džin se zagledao u njega. „Počinješ da vrdaš. Ne iskušavaj moje strpljenje. Da li treba da dokažem da
se nisam šalio kada sam kazao da ću spljeskati tvoje prijatelje? Kaži mi šta znaš o mestu na kojem je
skriven ključ.“
Set je uzdahnuo. Pogledao je prijatelje na podu. Nije mogao da pročita izraze njihovih lica. Džin bar
nije zmaj. „Ključ se nalazi u Hramu zmajeva. Nismo sigurni gde je to, zaista.“
Džinove oči sevnuše. „Nameravate da se suprotstavite čuvarima Hrama zmajeva?“ Tronis se okrenuo
ka ostalima. „Da li je ovo neka šala, gospodine vođo?“
„Dečak govori istinu“, odvratio je Trask.
Tronis se ponovo okrenuo ka Setu. „Onda ste hrabriji od mene. Ili nesmotreniji. Ili jednostavno
neobavešteni. Imate li vi uopšte pojma kakav zadatak je pred vama?“
„Sami smo ga sebi na neki način zadali“, odvratio je Set.
Džin je počeo da se smeje kao lud. Set ga je ćutke gledao. Kada je razdraganost splasnula, Tronis je
otro suzu iz oka. „Svaki zmaj u Leglu zmajeva pogubiće vas istog časa kada sazna da planirate da uđete u
Hram zmajeva, a da ni ne pominjem odlazak do tamo. I tri neumoljiva stražara.“
„Ko su ti stražari?“
Džin je slegnuo ramenima. „Koliko sam shvatio, prvi je hidra. Ime joj je Hespera. Što se tiče ostala
dva, nemam pojma... mada njihove usluge neće ni biti potrebne. Kakve su vam šanse da prođete pored
hidre?“
„Smislićemo već nešto“, odlučno je kazao Set.
Džin se ponovo nasmejao. „Ludo se zabavljam. Baš si me razonodio. Čak bih mogao da kažem da
sam oduševljen. Ovo je mnogo bolje od bilo kakve pite. Možda će čak nadmašiti i sufle. Obožavam
apsurdnosti!“
„Potcenio si me, i to mnogo!“ kazao je Set.
Tronis se sabrao. „Nisam hteo da te uvredim. Očigledno ste u velikoj stisci jer se inače ne biste
odlučili na ovaj očajnički potez. Imaš trinaest godina, šarmer si senki, što znači da si mnogo više nego što
se čini na prvi pogled. Ubeđen sam da i tvoji prijatelji imaju neke skrivene talente. A ipak nemoj
zaboraviti da su grifini uspeli da vas se dočepaju! Ako su zmajevi sokolovi, onda su grifini vrapci. A
hidra će biti soko s dvadeset glava!“
„Moramo da pokušamo“, jednostavno je kazao Set.
„Pokušaćete jedino ako ja odustanem od toga da vas uključim u recept“, izjavio je džin. „Bila bi prava
šteta protraćiti ovako neobične sastojke. Možda možemo da se nagodimo.“ Prstima je dodirivao srebrnu
ogrlicu. „Vidiš li ovaj prsten oko mog vrata?“
„Vidim.“
„Da nisi slučajno razgovarao s Agadom čarobnjakom?“
„Jesam.“
„Jesi?“ uzviknuo je Dugan.
„Duga priča“, uzvratio je Set.
Džin je nastavio, ne obazirući se na upadicu. „Da li si svestan toga da će me ova ogrlica zadaviti i
zdrobiti mi dušnik ako izgovorim laž?“
„Agad mi to nije lično kazao, ali čuo sam glasine.“
„Dobro je znati da vest o mojoj kletvi stiže do ušiju svake pridošlice“, suvo je primetio Tronis. „Agad
je veoma zadovoljan svojim postignućem. I treba da bude, jer i ja se pomalo razumem u čarolije i nije me
lako nasamariti. Godine sam protraćio pokušavajući da skinem ogrlicu, da raščinim čaroliju, ali sam na
kraju zaključio da će biti jednostavnije da uvek govorim istinu. Hoću da kažem da ću održati reč ako
postignemo dogovor. Moraću, jer ću u protivnom umreti.“
Set se podbočio. „Kako da znamo da je ta čarolija stvarna i da nisi pronašao načina da je zaobiđeš?“
 „Pretpostavljam da je to teško dokazati. Bilo kako bilo, uveravam vas da ne lažem. I da budem iskren,
nisi u prilici da sumnjaš u mene.“
„Kakav dogovor imaš na umu?“
Tronis je počastvovao Seta lukavim osmehom. „Povlađuj mi malo dok ti ne objasnim. Džin mog
gabarita strašan je protivnik, čak i kad nije upućen u magiju. Nema sumnje da se svako prepadne kada me
ugleda. Ali taj prvi pogled ne otkriva milenijume koje sam proživeo, čarolije kojima sam ovladao, moju
varljivu okretnost, veštinu u rukovanju oružjem, kao ni stvarnu snagu koju imam, sirovu moć koja uveliko
prevazilazi sposobnosti mog velikog kostura.
„Većina zna da je koža džina zastrašujuće elastična. Osmotri na trenutak moj dodatni oklop.“ Pokazao
je na ratnu opremu u uglu. „Razmisli o količini čelika potrebnoj da se napravi jedan tako veličanstveni
oklop i dodatnoj bezbednosti koju on obezbeđuje. jesi li ikada čuo za džina s oklopom? Odeni me u
oklop, daj mi oružje i savladaću na otvorenom svakog zmaja u ovom svetilištu, osim možda Celebranta.
„Pa opet, i pored svega toga, nikada se nisam odvažio da krenem na Hram zmajeva.“ Tronis se
značajno zagledao u Seta. „Ne zato što je lokacija hrama tajna. Imam dve kugle u susednoj prostoriji,
jednu belu i jednu crnu. Crna mi pomaže da podešavam klimu. Bela je za gledanje. Iz moje svešteničke
kuće na Olujnom grebenu, mogu da vidim najveći deo Legla zmajeva i veliki deo sveta iza zidina. lako ne
mogu da prodrem u Zamak zmajeva, znam tačno gde se nalazi.
„Zmajevi su poznati po tome što gomilaju blago. 1 ja sam štitim zavidnu riznicu. Šta misliš, koliko
hramova zmajeva postoji na svetu?“
„Jedan“, nagađao je Set.
„Tri, po jedan u svakom zabranjenom svetilištu. U tim hramovima čuvaju se najistaknutija blaga iz
svih riznica, najmoćniji primerci koje su sakupili svi zmajevi na svetu. 1 u svakom hramu nalazi se
izvesni talisman koji zmajevi nipošto ne žele da dopadne smrtnicima u ruke. Zmajevi su delimično pristali
da dođu u svetilišta u zamenu za te talismane. Znaš li koji se talisman nalazi u Hramu zmajeva ovde u
Leglu zmajeva?“
„Rukavice“, nagađao je Set. Voren mu je preneo bio poruku koju je Kendra prepisala s Patonovog
groba.
„Tačno. Čuvene Mudračeve rukavice. Prema legendi, kada čovek koji ih nosi nešto naredi, zmajevi
moraju da poslušaju. Misliš li da bi mi jedne takve rukavice dobro došle?“
„Verovatno, pošto živiš u svetilištu zmajeva.“
Tronis je odmahnuo glavom. „Ne bi. Ne bih mogao da ih navučem ni na mali prst. Mudračeve
rukavice namenjene su čarobnjacima smrtnicima. Čak bi se i Agad namučio da ovlada njima, a da ne
govorimo o tebi ili tvojim prijateljima. Ako ste mislili da ih ukradete, nijedan zmaj na planeti neće
mirovati dok vam ne povadi drob.“
„Ne zanimaju nas rukavice“, bio je uporan Set, „već ključ.“
„Tako znači! Odgovori mi na ovo: Hram zmajeva je veoma star, te kako je onda taj vaš ključ dospeo
unutra?“
„jedan čovek ga je tamo ostavio.“
„Provukao se pored tri stražara, je li tako? Baš neobično.“
„Taj tip je uradio mnoge naizgled nemoguće stvari.“
Džin je oslonio lakat na sto. „Ko je bila ta moćna varalica?“
„Paton Bardžis.“
Tronis je klimnuo glavom. „Potrudio sam se da naučim imena svega nekolicine smrtnika, ali njegovo
mi je poznato. Možda je stvarno sakrio taj vaš ključ u hramu zmajeva. Možda vam je kazao kako da uđete
unutra. To je malo verovatno, ali uspeli ste da me zainteresujete. Zbog toga sam i pomenuo sporazum.
„Nisam zaobilazio Hram zmajeva zato što me nije zanimao. U njemu nema ničeg zbog čega bih sve
rizikovao, ali ima nekih stvari koje bih voleo da imam. Dragocene figurine, na primer. Taj komplet se ne
razdvaja. Sastoji se od zmaja urađenog u crvenom kamenu, snežnog džina isklesanog u belom mermeru i
himere od žada. U kompletu su još i kula od oniksa i levijatan od ahata. Donesite i njih. Da, donesite svih
pet figurina i možda ćete upoznati i moju velikodušnu stranu.“
Set se trudio da prikrije zaprepašćenje. „Zar se zmajevi neće razbesneti ako ih ukrademo?“
Tronis je nestrpljivo odmahnuo rukom. „Biće besni ako uopšte uđete u hram. Uzimanje tih nekoliko
figurina neće mnogo pojačati njihov bes. Rukavice su druga stvar. Njih ostavite gde jesu.“
Trask je povisio glas. „Hoćeš li nas pustiti ako se zakunemo da ćemo ti doneti te figurine?“
Džin je podigao prst. „I više od toga. Pripremiću vas za poduhvat. Nahraniću vas, opremiti i moji
grifini odneće vas do ulaza u Hram zmajeva. Ostaje nam, međutim, jedan problem. Ja ne mogu da lažem.
Ne bi trebalo ni da vi možete mene da prevarite. Dok sam bezuspešno pokušavao da se oslobodim ogrlice,
uspeo sam da napravim sličnu ogrlicu-davilicu. Svakom od vas napraviću po jednu. Ako mi donesete
figurine, skinuću vam ogrlice i bezbedno vas sprovesti do kapije Legla zmajeva. Ako me budete izigrali,
svi ćete se ugušiti.“
„Šta ćeš nam dati?“ upitao je Set. „Mislim, od opreme?“
„Ako već treba da se odreknem pite, treba bar da se nadam da će mi se investicija vratiti. Mogu da
vam dam jednu do dve doze dragocenog zmajskog otrova. Možda mač čija je ivica od adamanta ili koplje
s vrhom od istog metala. To su pravi rariteti, koje, budite uvereni, ne bih voleo da izgubim, ali kakva
korist od gomile predmeta koji se nikada ne koriste?“
„To zvuči mnogo bolje nego da završimo kao nadev za pitu“, priznao je Set.
Tronis je pogledao u Traska. „Šta ti kažeš, gospodine vođo? To je jedina ponuda koju ćete od mene
dobiti. Ne zaboravite da ja ne lažem. Neće vam se pružiti druga šansa. Smatram da sam bio neverovatno
velikodušan. Oni od vas koji ne prihvate moju ponudu slobodno neka se oproste od života.“
Trask se kratko i tiho posavetovao s ostalima. „Tvoja ponuda bolja je od sigurne smrti“, priznao je
Trask. „Prihvatamo.“
Tronis je lupio dlanom po stolu. Set se zateturao i pao na kolena. U ušima mu je zvonilo. „Hajdemo
do riznice da vas opremim“, oduševljeno je kazao džin. „Staviću vam davilice kako bih bio siguran da je
priča koju mi je dečko ispričao tačna. Ništa vas neće spasti ako je lagao o vašim namerama. Ako se
ispostavi da priča nije izmišljena, večeras ću se gostiti mojim sićušnim borcima, a ujutro ćete poći da
steknete slavu ako bude prilike!“
 DVADESET DRUGA GLAVA

Rakstus

M rzovoljni Bubda sedeo je na rascepljenom buretu, ukrštenih stopala i ruku prekrštenih na grudima.
„Bubda razmisli o tome“, kazao je. „Pitaj ponovo naredne nedelje.“
„Moraš odmah da probaš“, bila je uporna Kendra. „Ako se grifini vrate, izbaciće nas odavde. Ostaćeš
bez doma.“
„Vas izbaciti. Bubda ne naći.“
„Mi smo te našli“, podsetio ga je Voren.
Bubda je samo odmahnuo rukom. „Ti varao. Znao Bubda ovde. Bockao Bubda s grabulje.“
„Ako nas odvedu, kazaćemo im za tebe“, pripretila mu je Kendra.
Trol pustinjak se namrštio. „Gde je Set? Bubdi nedostaje Set! Set priča dagiš. Set igra jamb.“
Kendra se trudila da zvuči iskreno i umiljato, a ne iznervirano i besno. „Ako želiš ponovo da vidiš
Seta, moramo pokušati da izvadimo ruksak iz pećine.“
Bubda je skočio s bureta. „Ne! Bubda mrzi nebo! Bubda ne izlazi! Bubda sakrije.“ Čučnuo je, obavio
ruke oko sebe i sakrio glavu. Istog časa pretvorio se u otrcano drveno bure.
„Neka odluči partija jamba“, predložio je Voren.
Bubda je podigao glavu. „Jamb?“
„Igraćemo sve troje“, nastavio je Voren. „Ako Kendra ili ja pobedimo, ti ćeš pokušati da izvučeš
ruksak.“
„Ako Bubda pobedi?“
„Dobićeš priliku da ponovo igraš protiv nas“, veselo je kazala Kendra.
Bubda se namrštio. „Bubda nije budala. Bubda pobedi, nema više zanovetanje.“
„To je fer“, pristao je Voren.
Bubda se ozario. „Vi ne pobedite. Bubda šampion u jamb.“ Odgegao se do kutije s listićima i
kockicama.
Kendra je naučila da igra jamb kod bake i deke Larsen. Još se sećala večeri provedenih za kuhinjskim
stolom s roditeljima, bakom, dekom i Setom. Jeli su perece prelivene čokoladom, pili pivo od korena
lovora i igrali jednu partiju za drugom. Baka Larsen je pobeđivala češće od ostalih, bar se Kendri tako
činilo, iako je znala da osim nekoliko osnovnih strategija kojih se treba pridržavati, ishod partije
uglavnom zavisi od sreće.
Ako ona ili Voren pobede, Bubda će morati bar da pokuša da izvuče ruksak iz raspukline. Uopšte joj
nije drago što mora da se osloni na plastične kockice da bi izašla odavde, ali bar su u prednosti jer igraju
dvoje protiv jednoga.
Na lo-aju niko nije dobio jamb. Bubdu je upropastilo to što je jurio pet istih i zbog toga propustio da
dobije bonus u gornjem delu kolone, a nije bacio ni kentu iz prve. Morao ]e da upiše čak i mali kare. I
Kendra i Voren imali su bolje rezultate od njega zahvaljujući uzdržanijoj igri.
„Ne valjaju kockice“, ljutnuo se Bubda kada u poslednjem bacanju nije dobio petu trojku. „Igramo
ponovo.“
„Dogovorili smo se“, podsetio ga je Voren. „Možemo da odigramo još jednu partiju, ali prvo moraš
da nam učiniš uslugu.“
Nerazumljivo mrmljajući, Bubda se oteturao do prečaga u zidu i popeo se uz njih. Naizgled se sasvim
lako provukao kroz otvor ruksaka. Vratio se već posle nekoliko sekundi, i dalje mrmljajući sebi u bradu.
„Izneo si ga napolje?“ upitala je Kendra.
Trol je kratko klimnuo glavom.
„To je bilo brzo!“ uzviknula je Kendra.
Bubda se nasmešio, podigao ruku, nakrivio glavu i zaplesao u mestu. U jednom trenutku, dok se vrteo
i njihao, podsetio ih je na vitku i gipku zmiju, telo gotovo da mu je bilo savitljivo. A onda je spustio ruku
i iluzije je nestalo. „Igramo ponovo jamb?“
„Ja ću igrati s tobom“, ponudio se Voren. „Šta si video napolju, Bubda?“
„Kamenje“, odvratio je trol.
„A neka stvorenja? Bilo šta živo?“
Bubda je odmahnuo glavom.
Voren se okrenuo ka Kendri. „Trebalo bi da kreneš gornjom stranom i pronađeš neko bolje mesto za
ruksak.“
Kendra je pohitala ka lestvicama.
„Otvori četvore oči“, savetovao ju je Voren. „Kreći se brzo. Nemoj ostati suviše dugo napolju.“
„Paziću“, obećala je Kendra.
Progurala se kroz otvor i obrela u dubokom klancu, ispred same raspukline u steni. Iznad nje se
uzdizala visoka strma litica, slična strmom pročelju naspramne strane klanca. Klanac se uglavnom spuštao
i udaljavao od Olujnog grebena i vijugajući nestajao u oba pravca.
Na brzinu je prešla pogledom po okolini. Nije otkrila nijednog neprijatelja, ali ni neko zgodno mesto
na kojem bi mogla da sakrije ruksak. Izgleda da im ne preti nikakva neposredna opasnost. Kada je
čučnula, pogled joj je privukao dugačak komad smeđeg drveta koji je očigledno otkinut s Mendiga.
Podigla ga je.
Dok je čvrsto stezala dugački iver pod plavim nebom u samotnoj klisuri, ophrvala ju je težina onoga
što se dogodilo s grifinima. Oči su počele da je peku od suza, ali je odolela. Zašto da krije ruksak? Ko će
doći da ih spase? Njenog brata i njene prijatelje odneli su leteći lavovi. Najverovatnije su mrtvi.
Kendra se skljokala na tle. Trask, Tanu i Dugan bar su bili živi kada su ih grifini odneli. Videla je
svojim očima. Ta svirepa stvorenja nisu odmah počela da ih čereče. Sukob joj nije ličio na krvavi pir.
Patuljak je tražio da se predaju. Ima razloga da veruje da su Set i ostali negde živi. Ali takođe ima razloga
da pretpostavi da grifini njima hrane svoje bebe u džinovskim gnezdima.
Voren joj je kazao da se ne zadržava. Zašto? Da bi našla novo mesto za ruksak pre nego što se grifini
vrate. U redu, ali zašto? Da bi se krili dok im ne ponestane hrane? Ko će doći da ih spase? Ako su uopšte
još živi, ostali sigurno željnije iščekuju spasioca od Vorena i nje.
Voren je povređen. Verovatno želi da ostane skriven dok se dovoljno ne oporavi da može da
pomogne. Kendra, međutim, sumnja da imaju mnogo vremena. Nema načina da otkrije kuda su se grifini
zaputili. Krila ne ostavljaju otiske. Ima dve mogućnosti. Da pokuša da se vrati do kapije, ili da pokuša da
stigne do vilinskog oltara.
Navarog ih navodno čeka pred kapijom. Ako odluči da se vrati, to bi značilo da napušta Seta i ostale,
kao i potragu. Mora nastaviti dalje. Ako je verovati Mari, nalazili su se blizu vilinskog oltara kada su ih
grifini napali. Ako bi uspela da nađe put koji vodi do vrha stene, možda bi imala kakve-takve šanse.
Možda zidovi klanca nisu baš toliko visoki i strmi, ali da bi to utvrdila, mora da počne da se penje.
Trebalo bi da obavesti Vorena. Ne bi bilo fer da ga ostavi da se pita je li živa. Mogao bi da, uprkos
povredama, pokuša da se popne uz lestvice.
Kendra se vratila u skladište. Voren je duvao u plastičnu čašu i mućkao kockice. „Vorene?“ pozvala
ga je Kendra.
Prestao je da čangrlja kockicama. „Našla si skrovište?“
„Mislim da bi ipak trebalo da pokušamo da stignemo do vilinskog oltara.“
Namrštio se. „Tek za nekoliko dana biću od neke koristi.“
„Set, Gavin i ostali neće se vratiti.“
Voren je nekoliko narednih trenutaka ćutao. „Nikad se ne zna. Možda se i vrate. Mada ne smemo da
računamo na to.“
„Pokušaću da nas vratim na mesto s kojeg smo pali.“
„Nemoj slučajno da se vereš uz stene“, upozorio ju je Voren. „Ovo nije pogodno mesto za padanje.“
„Biću pažljiva.“
„Na prvi nagoveštaj nevolje, sakrij ruksak i uskoči unutra. Otvor ruksaka možemo da branimo ako
budemo morali.“
„U redu.“
„Manje priče, više jamba“, pokušao je da im privuče pažnju Bubda.
Voren je ponovo začangrljao kockicama. „Čuvaj se.“
„Hoću.“ Kendra je izašla kroz otvor ruksaka.
Stenovito tle klanca uopšte nije bilo pogodno za hodanje i Kendra je polako i obazrivo birala gde će
da stane dok se pela uz postupni uspon ka Olujnom grebenu. Dok se sunce pelo sve više i više na
horizontu, nijedna strana klanca nije nudila baš neku senku. Prijalo joj je malo toplote, ali se osećala
izloženo. Ako bi neprijateljske oči pogledale u klisuru, ne bi im promakla. Bez obzira na sve, dobro
napreduje. Do sada nije videla ni jedno jedino stvorenje osim tri velika vilinkonjica.
Kendra je već htela da napravi pauzu za ručak kada je, zavivši za ugao, neočekivano ugledala kraj
klisure. Pored nesavladivih kamenih zidova s leve i desne strane, sada se i ispred nje na stazi isprečio isti
takav zid. Iz klisure se nije moglo izaći putem kojim je išla celog jutra.
Kendra je u prvom trenutku dobila želju da vrišti, ali je shvatila da bi buka mogla da privuče
grabljivice. Želela je da udara pesnicom o najbliži zid klisure, ali je zaključila da nije vredno oguljenih
dlanova. Umesto toga se spustila na kolena, pognula glavu i zaplakala.
Kada im je konačno dozvolila da poteku, više nije mogla da zadrži tople suze. Telo joj se treslo od
jecaja. Bilo joj je drago što je brat sada ne vidi. Smejao bi se njenim suzama. Ali ne želi sad da razmišlja o
bratu. To bi samo još više pogoršalo stvari. Suze su neumoljivo nastavile da teku.
„Ne plači“, kazao je nečiji ljubazni glas iza nje.
Kendra je ustala i okrenula se. Još je brisala suze s vlažnih obraza kada se našla oči u oči sa zmajem.
Kolena su joj klecala dok se povlačila. Bio je to najmanji zmaj kojeg je do sada videla. Njegovo telo po
veličini nije premašivalo telo kakvog krupnog konja, mada su dugačak vrat i rep i te kako doprinosili
njegovoj dužini. Njegov sjajni oklop od srebrnobelih krljušti presijavao se u bojama duge, a glava kao da
mu je bila od uglačanog hroma, toliko je bila jarka. Jednom reči, zmaj je bio mršav i vižljast kao da je
stvoren da bude brz. Kendra se začudila kada je shvatila da se nije paralisala kao pred ostalim zmajevima.
„Ne brini“, kazao je zmaj, „neću te pojesti.“ Imao je glas mužjaka, koji je pomalo podsećao na
samouverenog tinejdžera, ali su reći koje je izgovarao zvučale bogatije i punije nego što bi i jedno ljudsko
biće moglo da zamisli.
„Nisam uplašena“, kazala je Kendra.
„Nikada nisam izazivao neki strah“, gotovo tužno je odvratio zmaj. „Drago mi je što se ne plašiš.“
„Hoću da kažem da se nisam paralisala kao u prisustvu nekih zmajeva“, objasnila je Kendra, ne želeći
da ga omalovaži. „Mada sam i te kako uplašena. Sigurna sam da si mogao da me iscepkaš na komade da
si hteo.“
 „Neću ti učiniti ništa nažao. Svetlucaš poput vile. Više od vile, da budem tačan. I više od prijatelja
vila. Zapravo sam vrebao priliku da te upoznam.“
„Molim?“
„Stalno si bila okružena drugim ljudima.“ Zmaj je okrenuo glavu na drugu stranu. Da nije stidljiv?
„Uhvatila si moj pogled čim ste ušli u Leglo zmajeva. Sledim te od tvrđave Crni bunar.“
Kendra se počešala po čelu. „Suviše svetlucaš da bi mogao da se sakriješ. Kako to da te nismo
primetili?“
Zmaj je iznenada nestao, kao da je njegovo postojanje izbrisano. A onda se vratio. „Mogu da
postanem gotovo nevidljiv.“
„Aha, sad mi je jasno.“
„Na sreću, imam još neke talente osim toga što sam žgoljav.“
„Porašćeš.“
„Hoću li? Nisam baš mnogo napredovao poslednjih nekoliko vekova.“
„Vekova?“ ponovila je Kendra. „Nisi mlad?“
„Ja sam odrasli zmaj“, odvratio je zmaj s izvesnom gorčinom u glasu. „Zmajevi nikada ne prestanu
potpuno da rastu, iako se proces usporava kada ostariš, a ja sam odavno prošao doba kada počinje
usporavanje. Ali dosta o meni. Plakala si.“
„Imala sam loš dan“, odvratila je Kendra.
„Video sam. Grifini su ti odneli prijatelje.“
„Jedan od njih je moj brat.“
„Set, je li tako? Malo sam prisluškivao. Uzgred, ja sam Rakstus.“
„Drago mi je.“ Kendra je pogledala uz zidove klisure. „Pokušavam da izađem odavde, ali izgleda da
sam se zaglavila.“
„Baš jesi“, složio se Rakstus. „Samo krilata stvorenja mogu da izađu odavde. Da si se zaputila na
drugu stranu, naišla bi na vrh stene koja se okomito obrušava. Nemoguće je spustiti se niz nju. Nekada je
ovuda proticao potok. Povremeno se vrati i napravi prelepe vodopade, ali voda sada uglavnom teče
drugim putem.“
„U klopci sam, znači.“
„Bila bi da ja nemam krila. Mogu da te ponesem, nema problema.“
„Stvarno?“ upitala je Kendra.
„Kuda ideš? Uvek šapućete kada razgovarate o svojim planovima. Uzgred budi rečeno, to vam nije
loše. Mada je loše za prisluškivanje.“
Zmaj je delovao fino i očigledno je njena jedina nada. Da li bi odbio da je odnese do vilinskog oltara?
To može da sazna samo na jedan način. „Vilinska kraljica ima ovde oltar“, kazala je Kendra.
„Znao sam!“ uzviknuo je zmaj. „Ti si od vilinskog soja, je li tako? Pogodio sam. Ovaj, mislio sam da
sam pogodio. Nisam bio sto posto siguran, ali kladio bih se da jesi. Baš šteta što nisam odmah pogodio.“
Kendra obično nije otvoreno govorila o tome da je od vilinskog soja, ali od Rakstusa očigledno nema
svrhe da to krije. „Da, ja sam od vilinskog soja. Znaš li gde se nalazi oltar?“
Zmaj se tiho nasmejao. „Nemaš pojma koliko dobro poznajem oltar vilinske kraljice. Verovatno sam
jedini zmaj na svetu koji može tamo da ode. Ne mislim na okolinu oltara, u njegovu blizinu, već do
samog oltara.“
„Drugi zmajevi to ne mogu?“
„Ne, to gotovo niko ne može. Kraljica bi ih oborila. Pretpostavljam da ti možeš.“
„Da, hoću da kažem da sam to već radila, ali u jednom drugom rezervatu, u Utočištu za bajke.“
„Poznajem ja Utočište za bajke“, rekao je Rakstus.
„Mada nisam sigurna u to da li mogu da posetim ovdašnji oltar. Ako me vilinska kraljica ne želi tamo,
mogla bi da me pretvori u seme maslačka.“
„U pravu si, moraš biti oprezna. Oltaru se ne prilazi bez razloga.“
Kendra se zakikotala. „Ne govoriš kao zmaj.“
 „Ja nisam običan zmaj. Ja nisam zmaj iz Legla zmajeva.“
„Nisi?“
„Živim u Leglu zmajeva, ali nisam odatle. Nikada me nisu formalno primili. Dosta vremena provodim
u Leglu zmajeva, delimično i zato što moj tata živi ovde, ali putujem po celom svetu, uglavnom
inkognito, znaš, kao nevidljiv. Mnogo volim drajv-in bioskope.“
„Videla sam jednog zmaja izvan Legla zmajeva“, kazala je Kendra. „I čula sam za mnoge druge, ali ni
za jednog poput tebe.“
„Ne postoji nijedan zmaj kao što sam ja“, priznao je Rakstus. „Dok sam još bio u jajetu, zmija
otrovnica uvukla se u gnezdo. Tata nije bio tu, a mamu je ubila, tako da nije imao ko da nas zaštiti. Zmija
je pojela tri jajeta. Da su se izlegla, to bi bila moja braća i sestre. Međutim, pre nego što je stigla do
poslednjeg, umešale su se neke vile i spasle me. Samo da znaš, ja se toga ne sećam, kasnije su mi
ispričali. Čak i za zmaja u jajetu bio sam mlad kada se to dogodilo. Vile koje su me spasle donele su me u
jedno od svetilišta vilinske kraljice da me zaštite. Izlegao sam se i ispileo pomoću vilinske magije i ispao
sam... jedinstven.“
„Prelep si“, divila mu se Kendra. „I mnogo si fin.“
Zmaj se njuškavo i iznervirano nasmejao. „Često mi to govore. Ja sam lepi zmaj. Smešni zmaj.
Problem je u tome što bi zmajevi trebalo da budu strah i trepet. A ne duhoviti. Smešan zmaj je isto što i
ćelavi mamut. Lepi zmaj je isto što i ružna vila.“
„Zadirkuju te?“
„Kad bi me samo zadirkivali! Tačnije bi bilo reći da me ismevaju. Nipodaštavaju. Grde. Izbegavaju. A
pošto svi znaju ko mi je tata, sve je još deset puta gore. S druge pak strane, samo tome ko mi je tata mogu
da zahvalim što sam još živ.“
„Ko je tvoj tata?“
Zmaj nije odgovorio. Podigao je pogled put neba. „Poznajem te pet minuta i već ti poveravam svoje
probleme. Ispričao sam ti ceo svoj život. Zašto to uvek radim? Verovatno želim sve da kažem odmah na
početku da kasnije ne bih bio povređen. A ispadam jadan i patetičan. Ti si ta koja ima grdne probleme, a
ja uporno okrećem razgovor na sebe.“
„U redu je, zanima me, želim da znam.“
Rakstus je šapom zagrebao po tlu. „Pretpostavljam da sada moram da nastavim. Moj tata je Celebrant
Pravedni. On je u osnovi kralj zmajeva. Najveći je, najjači, najbolji. A ja sam njegovo najveće
razočaranje. Rakstus, vilinski zrnaj.“
Kendra je imala želju da ga zagrli, ali je shvatila da bi mu time samo stavila do znanja da je u pravu.
„Sigurna sam da se tata ponosi tobom“, kazala je Kendra. „Kladim se da samo umišljaš.“
„Voleo bih da si u pravu“, odvratio je Rakstus, „ali ne zavaravam se. Celebrant me se praktično
odrekao. Imam dvojicu braće. Polubraće. Njihova majka nije i moja, očigledno. Svaki od njih upravlja po
jednim zabranjenim svetilištem. Ja mnogo više ličim na tatu nego ijedan od njih... po obliku i boji,
mislim. Ja sam minijaturna verzija Celebranta. I on ima svetlucave platinaste krljušti veoma slične
mojima, ali tvrđe od adamanta. Na njemu deluju zastrašujuće. Krupnije je građe od mene i sav je u
mišićima. Može da bljuje vatru na pet načina i zna tonu napadačkih čarolija, ali nije propalica. Um mu je
oštar poput brijača. On ima sve. Dostojanstven je i veličanstven.“
„Ne može da te mrzi samo zato što si mali!“ izjavila je Kendra.
„Ne mrzi me samo zbog toga. Pogodi šta mogu da učinim svojim dahom? Pomažem stvarima da rastu.
Kad ja dunem, cveće se rascveta. A od magije znam samo odbrambene stvari kao što su skrivanje i
lečenje. I po tome ličim na vile. Ne pomaže mi što toliko ličim na tatu. Znam da ga je sramota što sam mu
sin, iako me se nije potpuno odrekao. Duboko u sebi oseća krivicu što su moji braća i sestre nastradali, što
nije bio tamo da spreči zmiju otrovnicu i što godinama nije znao da sam preživeo. Zbog toga sam pod
njegovom zaštitom, a to znači, ma koliko me ostali zmajevi izbegavali, nijedan od njih ne želi da se bori
sa mnom. Nema tog zmaja na zemlji koji bi se izložio Celebrantovom besu.“
„Vidiš! Voli te.“
 „Ne. Osećanje krivice nije ljubav. Tata mi je jasno stavio do znanja da me ne želi u svojoj blizini. I u
pravu je. Moje prisustvo ga diskredituje. On je najveličanstveniji zmaj na svetu, a ja, njegov sin, tek
apsurdni pajac. Kakav kontrast!“
Kendra nije znala šta da mu kaže. Ponovo je morala da potisne želju da ga zagrli.
„Eto sad znaš moje nesrećno poreklo. Sve sam ti poverio. Ne želim da budem slab i beskoristan, ne
ponosim se time. Volim akcione filmove. Moj najveći san je da budem junak. Da budem žestok i hrabar,
da nekako dokažem da sam pravi pravcijati zmaj, ali uvek kada mi se ukaže prilika postajem
beskičmenjak. Kao kada su grifini odneli tvoje prijatelje. Mogao sam da izvršim juriš na grifine i spasem
ih. To su bili samo grifini! Ali bilo ih je mnogo i pretpostavljao sam ko ih je poslao. Odlučio sam da se
načas pritajim i, pre nego što sam se osvrnuo, prilika je prošla.“
„Ko je poslao grifine?“ nestrpljivo je upitala Kendra.
„Tronis, nebeski džin s Olujnog grebena. On drži grifine kao što ljudi drže lovačke pse. Onaj patuljak
je Zogo. Džinov patuljak.“
„Ti znaš gde Tronis živi?“
„Naravno.“
„Eto ti prilike da se istakneš!“ kazala je Kendra. „Možemo da spasemo mog brata i ostale!“
„U pravu si, to bi bilo hrabro. Suviše hrabro. Oboje bi nas stajalo glave. Uz malo sreće, možda bih
uspeo da okrepim neke od njegovih kućnih biljaka. Ja jedva da sam poluzmaj, Kendra. Ostali deo mene su
sjaj i vilinski prah. Čak se i najhrabriji zmajevi klone Tronisa. On je i džin i čarobnjak. Moćne čarolije
štite njegovo uporište na vrhu Olujnog grebena. Istina je da čeznem da budem junak, ali sam u srcu
kukavica. Hoćeš primer? Celo jutro sam te sledio skupljajući hrabrost da ti se javim. Usudio sam se tek
kada si zaplakala.“
„Ali možeš da postaneš nevidljiv i odšunjaš se tamo gore usred noći“, predložila mu je Kendra
„Čarolije“, kazao je Rakstus. „Tronis bi znao. Pogubio bi me pre nego što bih bilo kome stigao da
pomognem. Ja sam kao prijatelj idealan zmaj, ali kao junak nisam bogzna šta.“
„Možeš li da se pretvoriš u čoveka?“ pitala se Kendra.
„Kao avatar? Da budem ljudska verzija sebe? Ne baš. Pokušao sam, nije da nisam, ali nije ispalo baš
najbolje. Ne uspeva mi da izgledam kao čovek.“
„Kako izgledaš?“
Zmaj je odvratio pogled. „Možda bi trebalo da promenimo temu.“
„Molim?“
Rakstus se ponovo zagledao u nju. „Izgledam kao vilenjak s krilima leptira.“
Kendra je bila toliko iznenađena da nije uspela da obuzda smeh.
„Visok sam tridesetak centimetara“, nastavio je Rakstus. „Slobodno se smej, svestan sam toga kako to
zvuči, veruj mi, znam, ali nemoj da pričaš unaokolo, molim te. Ne znaju to svi.“
„Iznenadio si me“, izvinila se Kendra.
„Iznenadio sam i sebe. Godinama sam se tešio time da ću jednog dana, kada ovladam trikom, pobeći
od svega i poprimiti ljudski oblik, i možda postati deo zajednice. Nisam bio te sreće. Nakaza sam u
svakom obličju. Vilinska magija iskvarila me je do srži.“
„Nisi ti nakaza“, odlučno je kazala Kendra. „Od svih zmajeva koje sam videla nijedan nije toliko kul
kao ti. Ti si kao sportska kola. Svi zmajevi koje sam videla ili čula su neprijatni i zli. Lako je biti zao kada
imaš oštre zube i kandže. Mnogo je teže biti simpatičan. Do sada nisam ni pomislila da zmaj može biti
simpatičan.“
„Vrlo si ljubazna. Znaš, mi zmajevi ne pričamo o svojim osećanjima na televiziji. I nemamo terapeute.
A ipak, meni je razgovor s tobom pomogao. Hvala što si me saslušala. Hej, pomenula si da si bila u
Utočištu za bajke.“
„Da, dosta vremena provela sam tamo.“
„I možeš da pričaš s vilama?“
„Da.“
 „Možda si srela moju mamu usvojiteljku. Zove se Šijara.“
Kendra se ozarila. „Srebrna krila, plava kosa?“
„To je ona!“
„Ona je najbolja vila u Utočištu za bajke!“ uzbuđeno je kazala Kendra.
„Ne moraš tako providno da lažeš“, kazao je Rakstus.
„Ne lažem, ja to ozbiljno mislim. Šijara se ističe. Pomogla mi je. Većina vila je ekscentrična, ali Šijara
je pouzdana i pametna.“
„Ona me je spasla otrovnice i othranila. To nije bilo u Utočištu za bajke. Dogodilo se mnogo pre nego
što je Utočište za bajke osnovano. Ne posećujem je onoliko često koliko bi trebalo. Stidim se toga, sam
sebi tada izgledam kao neka sekapersa. Kao da je nekog briga! Mada se ponekad noću ušunjam u Utočište
za bajke i posetim je.“
„Kako se ušunjaš u Utočište za bajke?“
„Isto kao što se ušunjam i u Leglo zmajeva. Možda nisam ni pola zmaja, ali znam nekoliko trikova.
Jedan od njih je taj kako da stignem od jednog vilinskog svetilišta do drugog. Meni su otvorena sva
svetilišta vilinske kraljice.“
Kendra je bila toliko uzbuđena da je jedva uspela da mu postavi naredno pitanje. „Možeš li da me
odvedeš kući?“ Kada bi se samo vratila u Utočište za bajke, mogla bi da se vrati s pojačanjem.
„Žao mi je, Kendra, mislim da nisam u stanju da prenesem putnika. Možda ću jednog dana to moći,
ali još moram puno da učim, a nedostaje mi i praksa. Čak i kada bih mogao, poslednji put kada sam
pokušao da posetim Utočište za bajke, naleteo sam na prepreku.“
Kendra se namrštila. Oltar u Utočištu za bajke je uništen, što znači da Rakstus ne bi mogao da se
posluži njime. Trebalo je toga da se seti pre nego što ga je pitala. Ali zmaj bi mogao da joj bude od koristi
i na drugi način. „Da li bi mogao da me odvedeš do oltara vilinske kraljice ovde u Leglu zmajeva?“
„Svakako. Nije ni daleko. Posebno ako letimo.“
Kendra je pogledala ruksak. „Kazao si da si iscelitelj. Moj prijatelj je povređen.“
„Voren? Periton ga je proburazio, je li tako? Ne znam šta je s tim rogovima, mora da su blago otrovni.
Ostavljaju gadne rane. Mogu da pokušam. Samo da znaš da sam bolji s biljkama. Ali zašto da ne? Mogao
bih da probam. Može li da dođe ovamo? Nisam najveći zmaj, ali sumnjam da mogu da prođem kroz otvor
ruksaka.“
„Odmah se vraćam“, kazala je Kendra. „Nećeš otići?“
„Ja sam kukavica, ali nisam nepristojan! Oh, da nisi mislila hoću li pobeći ako iskrsne neka nevolja?
Neću pobeći bez ruksaka, ne brini. Mada ne osećam nikakvu opasnost. Na oprezu sam. Mislim da smo
bezbedni. Što znači da ću biti ovde.“
Kendra je sišla niz lestvice. Voren je spavao. Bubde nigde nije bilo. Kleknula je pored Vorena i
bocnula ga u obraz. „Jesi li budan?“
Mljacnuo je, kapci su mu zatreperili i otvorio je oči. „Ha? Je li sve u redu?“ Zvučao je pospano.
„Da li si ponovo uzeo lek?“
„Izvini, malo sam grogi. Sve me boli.“
„Sve je u redu. Lek za to i služi. Sprijateljila sam se sa zmajem.“
Voren je zatreptao i protrljao oči. „Izvini. Kao da u glavi imam slamu. Mislim da te nisam dobro čuo.“
„Jesi. Neki fini zmaj. Odgajile su ga vile i možda bi mogao da te izleči.“
„Nikada do sada nisam sanjao ovako blesav san.“
„Možeš li da se popneš uz lestvice?“
„Ti to ozbiljno?“
„Suviše je veliki da bi ušao ovamo, ali nije strašno velik, bar ne za zmaja.“
Voren se pridigao na lakat. „Stvarno misliš da bi mogao da me izleči?“
„Vredi pokušati.“
„A može i da nas pojede.“ Voren se žacnuo kada je seo. „Moraćeš da mi pomogneš.“
„Hoćeš li moći da se popneš uz lestvice? Da sačekamo da prođe dejstvo leka?“
 „Ovo je najbolje vreme, još sam ošamućen od leka. Idemo!“
Kendra mu je pomogla da ustane. Oslanjao se o nju dok je šepao ka lestvicama. Uhvatio se za prečagu
i zastao na trenutak da prikupi snagu, a onda je počeo da se penje. Kendra je išla za njim.
Kada je Kendra izašla iz ruksaka, Voren je ležao na leđima na tlu, znojio se i dahtao. Zaklonio je
šakom oči i zagledao se u Rakstusa. „Ovo je najsjajniji zmaj koga sam ikada video.“
„Ne izgleda baš najbolje“, prokomentarisao je Rakstus.
„Hvala, doco“, promumlao je Voren.
„Da li bi pokušao da ga izlečiš?“ upitala je Kendra.
„Mogu da pokušam.“ Rakstus je istegao vrat i zagledao se u Vorena. Tiho je ciknuo i celog ga
zapahnuo svojim dahom. Sjajne iskre zasvetlucale su u srebrnim i zlatnim tonovima. Voren se uvijao i
tresao, kao da ga je iznenada zapljusnuo talas hladnoće. Kosa mu je zalepršala, a čekinje na bradi nabujale
i porasle. Trenutak kasnije Voren je imao dugačku talasastu kosu i gustu bradu.
Voren je napravio grimasu i potapšao se po povređenim prsima. Zatim je provukao prste kroz kosu.
„Mora da se šališ! Ko je ovaj šaljivdžija?“
„Izvini“, kazao je Rakstus. „Nije upalilo.“
„Oh, i te kako je upalilo“, prigovarao je Voren dok se pridizao u sedeći položaj. Brada mu je sezala do
pola grudi. Gusta kosa padala mu je niz ramena. „Samo što nisam izlečen. Ali nije sve tako crno, uspeo
sam da otkinem neke kraste.“
„Hvala ti što si pokušao“, kazala je Kendra.
Rakstus je pognuo glavu.
„Hej, nisu sve lađe potonule“, kazao je Voren. „Cenim tvoj trud. Malo mi se razbistrilo u glavi. A dah
mi se oseća na nanu. Izvini što sam bio grub. Čangrizav sam zbog ove agonije. Kendra, znaš gde me
možeš naći.“ Stenjući i štrecajući se, nestao je u ruksaku.
„Ovo je ponižavajuće“, promrmljao je Rakstus.
„Upozorio si nas na to da možda neće uspeti“, kazala je Kendra.
„Jesi li primetila da me se uopšte nije uplašio? Baš nimalo?“
„Ja sam mu kazala da si fin. Uostalom, uzima lekove protiv bolova.“
„I šteneta bi se više prepao. Kao da nosim pelene i imam cuclu u ustima. E pa, postoji bar jedna stvar
koju radim kako treba. Odlično letim.“
„Kako ćemo? Da ti se popnem na leđa?“
„Ne, imam suviše oštrih bodlji. Treba ti sedlo. Mada nijedan zmaj koji bar malo drži do sebe ne bi
pristao na sedlo. Umrli bi od srama. Ali ja živim u sramu. Vlasnik sam celog komšiluka. Stavio bih sedlo
da ga imamo, ali nemamo ga, zato ću morati da te nosim. Da li bi se osećala sigurnije u ruksaku?“
„Da li bih bila sigurnija?“
„Neću te ispustiti, ako na to misliš. Što se toga tiče, možeš mi verovati.“
“Važi onda“, kazala je Kendra i stavila ruksak na leđa. „Hajde da letimo.“
 DVADESET TREĆA GLAVA

Oltar

R akstus je zaista bio veoma dobar letač. Spretno je obuhvatio Kendru prednjom kandžom oko struka i
zaparao vazduh. Izvodio je ošamućujuće manevre. Zahvaljujući tome kako ju je držao, Kendra je
mogla da raširi ruke i noge i da zamišlja da leti sama od sebe. Brzina, hladni vetar koji joj je šibao lice,
ushićenje pri brzim zaokretima i iznenadnom poniranju, sve to je Kendru ispunjavalo radošću koja je i nju
samu iznenadila. Nije dugo prošlo a ona je počela da se smeje.
„Mogu da sletim“, kazao je Rakstus, „ali mi se čini da se ludo zabavljaš.“
„To je tačno.“
„Letenje je jedan od načina da pobegnem. Kako ti stomak izdržava? Da li bi da probaš nešto strava?“
Kendra nikada nije volela da se igra sa sudbinom, ali kada ju je Rakstus držao osećala se krajnje
bezbedno jer je on neverovatno sposoban letač. Tek kada je kazala „Samo napred“, shvatila je u šta se
upušta.
Rakstus je prvo izveo ogroman luping. Nebo je postalo tle, a tle nebo, a onda je ponovo sve opet bilo
kako treba. Pošto je proverio da li Kendra i dalje uživa, uspeo se visoko, a onda se strahovitom brzinom
zavojito sunovratio. Zavojnicama je dodao lupinge i munjevite okrete, iscrtavajući perece na nebu.
Kendra više nije znala šta je gore a šta dole. Sve se pretvorilo u divlje jurcanje.
Kada se Rakstus prizemljio i spustio Kendru, ispružila je ruke da bi uspostavila ravnotežu, a onda
nesigurno zakoračila i pala na stranu. Zmaj ju je uhvatio i položio na zemlju. Imala je utisak da se tle
ljulja i okreće.
„Jesi li sigurna da si dobro?“ upitao je Rakstus.
„Odlično sam“, odvratila je ona. „Baš mi se dopalo, ali nikada više neću poželeti da se vozim
rolerkosterom. Nijedan neće moći da me zadivi. Zar se tebi ne vrti u glavi?“
„Letenje mi zapravo razbistri glavu. Nikada mi se od njega ne vrti, niti mi se povraća.“
Njoj je ipak bilo malo muka, doduše ne mnogo. Kada se ponovo našla na čvrstom tlu, mučnina
izazvana letenjem polako je nestala. Kendra se osvrnula oko sebe. Čučala je na visokom obodu stene, na
jednoj od onih kojima put vodi do Olujnog grebena. Do ušiju joj je dopiralo postojano žuborenje.
Otpuzala je do najbliže ivice i videla vrh visokog vodopada koji je izbočina prekrivena mahovinom delila
na dva dela. Dopadala joj se neobična perspektiva iz koje gleda vodopad. Nalazila se iznad njega i ispred
vode koja se obrušavala. Isto ovo što ona vidi videla bi onaj ko bi se sunovratio s ivice. Uskomešana bela
voda obavijena izmaglicom padala je u jezerce daleko ispod vrha.
„Budi oprezna“, kazao je Rakstus. „Jesam brz, ali ne baš toliko.“
 „Neću pasti, nisam više ošamućena.“ Kendra se povukla s ivice. „Gde je oltar?“
„Još malo dalje uz padinu. Pomislio sam da bi volela još jednom da razmisliš da li stvarno želiš da
odeš do njega. Ako želiš, ići ću s tobom.“
Kendra se spoplitala preko neravnog terena, pomažući se rukama. Dok su obilazili oko ispupčenja od
tamnosivog kamena, ispred njih se ukazao široki ispust. Voda je kapala s ispusta i nastavljala preko
kamenja ka potoku, u koji se ulivala pre nego što se obrušavao preko vodopada Rascepljeni veo.
Na ivici je čučalo dvanaest zlatnih sova s čovečjim licima. Sve odreda netremice su zurile u Kendru.
„Astride“, kazala je Kendra.
„Svih dvanaest“, potvrdio je Rakstus.
„Ima ih ukupno dvanaest?“ upitala je Kendra.
„Dvanaest ih se muva ovuda“, rekao je Rakstus. „Na svetu ih ima devedeset šest. Čuješ li ih?“
Kendra se napregla, ali je uspela da čuje jedino šapat vodopada. „Ne.“
„Slušaj umom“, predložio je Rakstus.
Kendra se setila da joj se i vilinska kraljica obraćala mislima i osećanjima umesto naglas izgovorenim
rečima. Pokušala je da otvori um za astride.
„Smeju se“, izvestio ju je Rakstus.
Lica zlatnih sova i dalje su bila bezizražajna. „Mogle su da me prevare“, rekla je Kendra.
„Zanima ih da li planiraš da uništiš i ovaj oltar“, odvratio je Rakstus ozbiljnijim tonom. „O čemu one
to?!“
„Kaži im da sam prošli put sledila naređenja dobijena od vilinske kraljice. Naterala me je da to uradim
da bih spasla Utočište za bajke od grozne pošasti.“
„Nisu baš oduševljene tvojim odgovorom“, smrknuto se zakikotao Rakstus. „Nemaju kako da pitaju
kraljicu da li je to tačno, ali mislim da ti veruju.“
 „Šta su one zapravo, Rakstuse?“
„Ne znaš ništa o astridama?“
„O mnogo čemu ja ništa ne znam, one su samo jedne od tih silnih stvari“, odvratila je Kendra.
„Pretpostavio sam, pošto si... nije važno.“
„Pošto sam od vilinskog soja?“
„Ovaj, da. Zar te niko nije uputio?“
„Kamo lepe sreće da jeste.“
Zmaj je okrenuo glavu ka astridama. „Priča o njima potiče iz davnina. Veoma davno astride su
spadale među najpoverljivije agente vilinske kraljice. Kao nagradu za svoju izuzetnu službu odabrane su
za počasnu stražu vilinskog kralja.“
„Postoji i vilinski kralj?“
„Postojao je vilinski kralj, iako je kraljica bila moćnija. Njene astride nisu uspele da zaštite vilinskog
kralja od Gorgroga, kralja demona. S vilinskim kraljem pali su i vilenjaci. Tako su rođeni đavolci.
„Teško je reći koliko su astride odgovorne za tu tragediju, ali kraljica je svejedno njih okrivila i
izbacila iz službe. Njih šest se okrenulo protiv nje i potamnelo. Ostalih devedeset ostalo je verno. One i
dalje veruju da će jednog dana zaslužiti oproštaj.“
Kendra je sada astride gledala drugim očima. „Čuješ njihove misli?“
„Čujem. Ali one više ne komuniciraju s vilinskom kraljicom, niti s vilama. Izgubile su glavninu
negdašnjeg sjaja. Uprkos svojim ograničenjima, za njih su i dalje kraljičini interesi na prvom mestu.“
„Hoće li me sprečiti da stignem do oltara?“
 „Ne znam.“
„Pitaj ih.“
„Kažu da oltar čuva sam sebe od onih kojima tamo nije mesto.“
„To mi odgovara.“ Krenula je dalje, ali se ubrzo okrenula i pogledala Rakstusa. „Ideš li?“
„Bolje da te sačekam ovde. Samo ti idi.“
Kendra se vratila i spustila ruksak pored njegovih prednjih nogu. „Pričuvaj mi ovo. Ne želim da
Voren nastrada zbog mog prestupa.“
„Budi bez brige.“
Kada je prišla ispustu, Kendra se našla veoma blizu astrida i mogla je dobro da ih pogleda. Bile su to
velike ptice, sezale su joj gotovo do struka. Pozlaćeno perje bilo im je prošarano smeđim mrljama.
Ljudska lica imala su kremastu, besprekornu kožu i na njima nije bilo ničeg nenormalnog. Astride gotovo
da se nisu razlikovale među sobom. I dalje nisu skidale pogleda s nje... uglavnom su imale tamnosmeđe
oči, ali su dužice kod dve ptice bile tamnoplave. Najveća je imala svetlosive oči. Kendra nije bila u stanju
da odredi pol tih lica. Ako bi bila primorana da pogađa, rekla bi da su ženke, ali daleko od toga da je
sigurna u to.
Vilinska kraljica jednom je upozorila Kendru da, pre nego što se približi nekom oltaru, mora da
preispita svoja osećanja i proveri da li će njeno prisustvo biti prihvatljivo. Osim što se ježi od prodornih
pogleda astrida, Kendra je bila smirena i samouverena. Zaista joj nešto treba, ne samo da pronađe
Patonova uputstva kako da stigne do Hrama zmajeva već i da dobije neki dodatni savet. Pošto je šesto
čulo nije upozorilo da ne nastavi, izvukla se na ispust i zagledala ka suprotnom kraju, gde je voda izvirala
između kamenja. Voda je kapala u plitak bazen, jedva nešto veći od bare, pre nego što bi nastavila da
rominja s ispusta. U blizini izvora, pored zlatne činije, stajala je malena bela statueta vile.
Gde li je Paton mogao da ostavi uputstva? Na prvi pogled nije uočila nikakvu poruku. Na koji način bi
mogao da prenese obaveštenje? Bila je gotovo ubeđena da ga je ispisao na tajnom vilinskom jeziku.
Mogao je da ga nažvrlja na hartiji i pohrani ga u neku posudu. Ili ukleše u stenu.
Kendra je pogledala minijaturni kip. Palo joj je na pamet da zamoli vilinsku kraljicu za pomoć, ali se
istog časa postidela. Astride su bile u pravu... kada je prošlog puta zatražila pomoć od vilinske kraljice, to
je dovelo do uništenja oltara u Utočištu za bajke. Možda je kraljica ozlojeđena zbog toga.
Ipak, nije bio trenutak za snebivljivost. U najboljem slučaju, Set i ostali su uhvaćeni. U najgorem su
mrtvi. Navarog vreba ispred kapije Legla zmajeva. Sada je možda već i uspeo da ude. Ne sme da dozvoli
da se on dočepa ključa. Sfinga ima već suviše artefakata. Kendri je potrebna pomoć. Ubeđena je da će
vilinska kraljica umeti da proceni ozbiljnost situacije.
Kendra je kleknula pored malog kipa. „Potrebna mi je pomoć“, prošaputala je.
Vazduh je zatreperio. Hladni povetarac promrsio joj je kosu, po mirisu bi rekla da je na putu do nje
prešao preko vrhova pod snegom. Osvežavajući miris se pojačao, postao bogatiji i raznovrsniji. Osećala je
miris borovine, divljeg cveća, trulog drveta, saća. Udahnula je zemljani miris pećine i slanu aromu mora.
Kendra Sorenson. Te reči su stigle do njenog uma gotovo kao da su naglas izgovorene. Dotična misao
bila je propraćena izrazitom utešnošću.
„Čujem te“, prošaputala je Kendra. „Hvala što si me spasla dok sam gledala u Okulus.“
To je bilo rizično. Ne samo što tvoj um može da se utopi u bujicu nadražaja već drugima omogućavaš
da tebe posmatraju dok zuriš kroz Okulus. Tako sam te i ja videla. Bila si ranjiva.
„Nisam želela da ga upotrebim“, iskreno je kazala Kendra. „Sfinga me je naterao.“
Opasan čovek.
„Da li si ga videla kada je upotrebio Okulus?“
Jesam. Njegov um nakratko je bio otvoren i mogla sam da ga ispitam.
„Šta si saznala? Jesi li pronašla neku slabost?“
Iznenadila sam se kada sam otkrila da je čovek, a ne neko prerušeno stvorenje.
„Kako je moguće da je toliko star?“
Uz pomoć magije, kako drugačije?! Nisam mogla da utvrdim čime se tačno poslužio, ali sam videla
da zaista veruje da se bori za pravu stvar.
„Kako oslobođenje demona može biti prava stvar? Je li on poludeo?“
Zaveden je. Zna da nema tog zatvora koji će večno odolevati. Plaši se da bi jednog dana manje
sposobni od njega mogli da oslobode demone, ali ne i da ih zauzdaju. Ubeđen je da on može to da uradi
kako treba, da je u stanju da drži na uzdi njihovu svirepost. Međutim, njegovi motivi nisu najčistiji.
Očigledno je da pored ostalog žudi za moći. Misli da je u stanju da potčini demone svojoj volji, ali greši.
Svet će platiti strašan danak ako prodre u Zzyzx.
„Šta si još videla u vezi s njim?“, zadivljeno je upitala Kendra.
Malo šta. Nije bilo vremena da saznam nešto više. Neko mu je pomogao da se probudi iz transa, isto
kao što sam ja pomogla tebi. Taj neko nije bio blizu njega. Taj neko je dopro do njega izdaleka. Nisam
uspela da osetim ko ga je probudio. Čim je Sfinga oslobodio Okulus, moja veza s njim se prekinula.
Kendra se pitala ko je mogao da pomogne Sfingi da se probudi. Nije joj padao na pamet nijedan
kandidat. Vratila se na trenutnu situaciju. „Potrebna mi je pomoć. Navarog, naime, pokušava da se dočepa
ključa grobnice u Australiji, u kojoj se nalazi deo ključa koji otvara Zzyzx. Ključ grobnice nalazi se ovde
u Leglu zmajeva, u Hramu zmajeva. Pokušavamo da dođemo do njega pre naših neprijatelja, ali je gomila
grifina otela Seta, Traska, Tanua, Maru, Dugana i Gavina. Voren je sa mnom, ali je gadno ranjen. Pomaže
nam zmaj po imenu Rakstus.“
Shvatam tvoju muku. Zahvaljujući tome što sam videla kakve su Sfingine ambicije, shvatam ozbiljnost
ove nevolje. Na nesreću, u Leglu zmajeva gotovo sam slepa. Ovde boravi veoma malo vila, a većina ih je
povučena i zlovoljna. Nisam znala da si u svetilištu dok se nisi približila mom oltaru.
„Možda bi astride mogle da pomognu.“
Kendru je istog časa obuzeo bes. Bila je ljuta i povređena, kao da je doživela neoprostivu uvredu.
Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati da to žestoko osećanje potiče od kraljice.
Ne zanima me njihova pomoć. I tebi savetujem da na njih ne obraćaš pažnju.
Kendra se upirala da se oslobodi gneva koju je kraljica prenosila na nju. Imala je želju nekoga da
odalami. „Pre koliko vremena su zabrljale?“
Pre više vekova. Njihov neuspeh proizveo je nepopravljivu štetu. Vreme nije ublažilo moju agoniju.
Posledice njihovog nemara su trajne, a takav će biti i njihov izgon.
„A one ti ipak i dalje služe i posle toliko vremena. Zar ne bi mogla da im oprostiš?“
Žestoki bes malo je splasnuo i zamenilo ga je hladnije, promišljenije osećanje.
Tvoja želja da širiš milosrđe je posledica tvoje nevinosti. Ne možeš ni da zamisliš šta je sve
izgubljeno. A ta tragedija mogla se sprečiti.
„Da li su te namerno izdale? Da li je to bilo smišljeno?“
Nije. Nepažnja. Nemoć. Razorno, ali ne s predumišljajem.
„Zar nisu spadale među tvoje najbolje sluge?“
Bile su elita. Moji najsposobniji agenti. Ponos ih je zaslepeo i postale su ranjive. Da su bile samo
malo opreznije, nesreća bi bila izbegnuta.
„Kladim se da su naučile lekciju.“
Nisu sve ostale lojalne.
„Onima koje nisu nemoj oprostiti. Njih je samo šest.“
Kendru je obuzela hladna sumnjičavost.
To govoriš iz sopstvenog interesa. Očajnički ti je potrebna pomoć, pa bi se zadovoljila i njihovom.
„Očajnički mi je potrebna pomoć jer pokušavam da spasem svet, a ne iz sebičluka.“
Osećanje je preraslo u iznurenu ravnodušnost.
Moje astride ne mogu da služe kao nekada. Oduzela sam im moć. Jedva da su senke astrida kakve su
nekada bile.
„Mogla bi da im vratiš moć.“
Ne, ne mogu. Njihova energija sada je negde drugde.
Kendra je pokušala da sabere misli. Ponestalo joj je reči. Smatrala je da je glupo biti kivan na nekoga
vekovima. Sve vreme svađala se sa Setom, ali bili su dovoljno pametni da se uvek pomire, a oni su samo
deca.
Kada si u blizini mog oltara, ne moraš da govoriš da bih te čula. Vrlo rečito si se založila za astride i
uprkos tome što se ne slažem s tobom, smatram da je tvoj savet ispravan. Nije mi prijatan i izaziva u meni
bes, ali je ispravan. Moj narod nije mogao da komunicira s astridama otkad je kralj odveden. Ukloniću tu
zabranu.
„Rakstus ih čuje.“
Tačno. Rakstus formalno ne pripada mom kraljevstvu, iako je već duže vreme moj štićenik i smatram
ga prijateljem. Možda on može da ti pomogne ovde u Leglu zmajeva. Taj zmaj ima više snage nego što
misli.
„Mogu li i astride da mi pomognu?“
Čarolije i sporazumi sprečavaju sve osim zmajeva i smrtnika da uđu u Hram zmajeva. Štaviše, u
stanju u kojem su trenutno moje astride, pomoć koju mogu da ti ponude je ograničena. Sama se moraš
postarati da od njih dobiješ bilo kakvu pomoć. 1 dalje nisam spremna da direktno stupim u vezu s njima.
Barijera između mene i astrida ostaje.
„Možeš li da mi pružiš bilo kakvu drugu pomoć?“
Tragaš za mestom gde se nalazi Hrani zmajeva. Paton je zapisao uputstva na kamenoj pločici koju je
potom bacio u moje jezerce. Ali ja mogu da ti pokažem gde se hram nalazi. Nije daleko. Odavde se spusti
na istok i nastavi ka najvišem vrhu na severoistoku.
Kendri se na trenutak sve zacrnelo pred očima, iako ih nije zatvorila. A onda se vizija raširila. Sjurila
se niz padinu i nastavila da se udaljava od oltara, zatim je skrenula ka vertikalnom stenovitom prstu.
Vizija se rastočila u maglu i Kendri se povratio normalan vid.
„Vidim kuda treba da pođem.“
Pij s izvora.
Kendri je intuicija govorila da je vilinska kraljica mislila da treba da upotrebi zlatnu činiju. Do
polovine je napunila činiju vodom iz klokotavog vrela. Prinela je hladni metal usnama i počela da pije.
Sveža voda bila je puna minerala i imala je blag ukus metala, ali ubrzo je tečnost poprimila ukus soka od
limuna, meda, slane vode, soka od grožđa, mleka, sirovih jaja i soka od jabuke, pšenične kaše i soka od
šargarepe. Imala je osećaj da su svi ti ukusi prisutni odjednom, ali nekako razdvojeni i lako prepoznatljivi.
Sada će moje astride čuti tvoj um, a ti ćeš zauzvrat čuti njihove misli. Ali one neće čuti moje. Pođi u
miru, Kendra.
Osećanje topline preplavilo je Kendru. Bilo je bolje od fizičkog zagrljaja. „Hvala.“
Kendra je ustala i okrenula se. Astride su čučale na obodu ispusta i svečano je posmatrale. Rakstus je
čekao niže niz padinu. Kendra je prošla između astrida, skočila s ispusta i okrenula se ka njima.
„Kako da razgovaram s vama?“
Može i tako. U horu je odgovorilo više glasova u njenom umu, isto kao vilinska kraljica. Hvala što si
se zauzela za nas. Toliko dugo smo čekale na bilo kakvo priznanje od naše kraljice.
„Drago mi je što sam to uradila“, kazala je Kendra. „Jeste li čule kakvu muku imam?“
Čule smo tebe, ali ne i kraljicu.
„Da li uvek govorite uglas?“
Ima nas dvanaest. Već veoma dugo razmišljamo kao jedna i teško nam je da razmišljamo svaka za
sebe.
Njihovi telepatski glasovi razlikovali su se od kraljičinog. Reči nisu bile propraćene nikakvim
osećanjima, a ton je bio stroži i muževniji, iako Kendra zapravo ništa nije čula. Pošto je sada mogla da
doživi njihove unutrašnje glasove, zaključila je da ta glatka lica ipak pripadaju muškarcima.
„Ali možete da razmišljate svaki za sebe.“
Možemo da radimo šta nam je volja.
„Potrebna mi je vaša pomoć.“
Tvoji smo dužnici, ali ne možemo da udamo u Hram zmajeva. Rakstus bi mogao, bar u teoriji.
 „On je zmaj! Ne bi trebalo da mu kažemo da nameravam tamo da odem.“
On čuje naše misli. On to već zna.
Kendra se okrenula i pogledala niz padinu u svetlucavog zmaja.
Kaže da se ne plašiš.
„Zašto ja ne mogu da čujem njegov um?“
Ko to zna? Ni on ne može da čuje tvoj.
Kendra je grizla donju usnu. „Zar ni na koji način ne možete da mi pomognete?“
Imaćeš svu podršku koju možemo da pružimo.
„Hvala.“ Tih dvanaest lica unosilo je nemir u nju. Da li uopšte želi da joj te mutirane sove budu
saveznici?
Nismo više kakve smo nekada bile.
„Žao mi je zbog ovoga“, brže-bolje je kazala Kendra. „Nisam htela da budem nezahvalna u svojim
mislima.“
Razumemo.
Kendra se okrenula i pohitala nazad do Rakstusa. Nije joj bilo drago što sove mogu da joj čitaju misli
i bilo joj je neprijatno što su one toga svesne. Čula je lepet krila i, kada je pogledala preko ramena, videla
je da je nekoliko astrida odletelo u različitim pravcima.
„Nameravaš da uđeš u Hram zmajeva“, kazao je Rakstus. „Trebalo je da znam da si naumila nešto
užasno. Eto kakve sam ja sreće! Kendra, ako te ne sprečim ili bar ne prijavim kakve su ti namere, postaću
saučesnik i mogli bi me ubiti zbog izdaje.“
„Samo pokušavam da uzmem nešto što je jedan prijatelj tamo sakrio“, objasnila je Kendra. „Nemam
drugih motiva.“
„Astride su mi to kazale telepatskim putem. One i sada čuju tvoj um. Verujem njima i verujem tebi.
Mora da si izuzetna osoba kada si primljena u vilinski soj. Ubeđen sam i da je tebi i tvojim prijateljima taj
ključ zaista potreban. Međutim, nijedan drugi zmaj neće mariti za tvoje motive. Ulazak u Hram zmajeva
strogo je zabranjen. Ne boj se, neću te prijaviti, ali voleo bih da te od toga odgovorim.“
„Moram da pokušam“, ostala je uporna Kendra.
„Sama? Imaš li pojma kakve ćeš sve prepreke morati da savladaš da bi stigla do riznice? Nju čuvaju
tri nevidljiva stražara.“
„Znaš li neki trik da prođem pored njih?“
Rakstus se nervozno nasmejao. „Niko ništa ne zna o tim čuvarima. Osim što se priča da je prvi hidra.
Što je samo po sebi toliko gadno da je bolje ne znati ništa. Kako uopšte možeš da se nadaš da ćeš proći
pored hidre?“
„Šta je hidra?“
Rakstus je pognuo glavu i zatvorio oči. „Ti čak ni ne znaš? Kendra, uopšte ti ne savetujem da sama
kreneš protiv tih stvorenja. Čak i da je tvoj ceo tim na okupu, iz Hrama zmajeva niko od vas ne bi se
vratio. Ostavi taj ključ gde jeste. Neka tvoji neprijatelji umru pokušavajući da ga se dočepaju.“
„Navarog je na Sfinginoj strani, a on zna da je ključ ovde. Ako ništa ne preduzmem, Sfinga će ga se
sasvim sigurno dočepati.“
„To s Navarogom ne zvuči dobro“, složio se Rakstus.
„Sove su ti prenele u čemu je naša dilema?“
„U glavnim crtama, da.“
„A da mi ti pomogneš? Ovde se ne radi samo o meni ili mojim prijateljima. Pokušavamo da spasemo
svet od čoveka koji želi da oslobodi horde demona.“
Zmaj se okrenuo od nje. „Priznajem da si fina i tvoji razlozi su opravdani, ali ti mene ne shvataš.
Pokušao sam da ti objasnim kolika sam kukavica. Nisam bio nimalo skroman. Ne plaši me samo to da
ćemo umreti. Nemam nikakva prava da uđem u Hram zmajeva. Izdao bih celu svoju rasu.“ Ponovo je
okrenuo glavu i zagledao joj se u oči. „Možda sam patetičan, ali uvek sam bio častan. Moja umešanost u
ovo neće se dobro završiti. Osim što ću izgubiti čast, neću ti biti ni od kakve koristi. Biće to prava
propast.“
„Vilinska kraljica rekla mi je da nisi ni svestan toga koliko si snažan.“
Odmah se uskočoperio. „Stvarno? To je rekla?“
„Ponavljam ti njene reči.“
„Veoma ohrabrujuće. Mada je ona zapravo moja vilinska kuma. Lepo je čuti pohvalu iz usta rođaka
svojih roditelja, ali ona teško da može da uđe u biografiju. Pretvaraću se da nisam čuo kuda si se zaputila.
Prilično sam dobar u samoobmanjivanju, ali ne traži od mene da ti se pridružim. Jednostavno ne mogu da
uđem u Hram zmajeva. Život je ionako kratak i ne treba tražiti đavola. Kendra, ti si odlučila, vidim ti to
na licu. Ako insistiraš, neću te sprečiti, ali moje uplitanje ovde mora da se završi. Tatu sam osramotio
samim tim što sam ovakav kakav sam. Ne smem da rizikujem da ga još više osramotim svojim delima.“
„Da li bi me bar odneo do ulaza?“
„Odneću te blizu ulaza. Nijedan zmaj ne obraća pažnju na mene, a mogu da budem i prilično
nevidljiv, tako da ne brinem da bi me mogli prepoznati u blizini hrama. A potom ću morati da zbrišem
odatle.“
„Razumem“, kazala je Kendra. Pokušala je da zvuči ravnodušno. Tražila je od Rakstusa da rizikuje
život i da bude ponižen, i on je odbio. Ne može da ga krivi zbog toga. Bar će je prebaciti do odredišta.
Već joj je ionako pomogao mnogo više nego što bi imala pravo da očekuje. Pa ipak je bila razočarana.
„Nisi mi ništa rekao o hidri.“
„Tako je, izvini. Uvek nesvesno skrenem s teme. Zamisli stvarno velikog zlog zmaja s mnogo glava.
Jednu odsečeš, dve izrastu. Hidre, tehnički gledano, i nisu zmajevi. Ne upražnjavaju magiju, niti im dah
služi kao oružje, ali čuvene su po tome što ih je teško ubiti. Ne mogu da garantujem da je prvi stražar
hidra, ali priča se da jeste. O ostalim stražarima ama baš ništa ne znam.“
Kako da prođe pored hidre? A ostale stražare da i ne pominje. Sama je. Rakstus je u pravu, odlazak u
Hram zmajeva biće ravan samoubistvu. Voren je u ruksaku i kod njega je rog jednoroga. Da li da zamoli
Rakstusa da je odnese do glavne kapije Legla zmajeva? Možda je Navarog tamo, ali mogla bi da se
sakrije u ruksak i nagovori Rakstusa da postane nevidljiv. Možda bi mogli da umaknu.
To bi, međutim, značilo da je napustila tim i odustala od potrage. Set nikada ne bi pobegao. Da li bi
nju napustio bilo ko od ostalih? Sigurno ne bi. Mogla bi da istraži Hram zmajeva i utvrdi ko je prvi stražar
pre nego što odustane od misije. Bar im toliko duguje.
„Spremna sam“, kazala je Kendra. „Hoćemo li?“
„Da li bi trebalo? Ni slučajno! Ali voljan sam da te odnesem do tamo.“
Rakstus ju je ščepao prednjim kandžama i vinuo se u vazduh. Ovog puta nije izvodio nikakve
vratolomije. Postao je nevidljiv i leteo tik iznad tla, držeći se zaklona kad god je to bilo moguće. Kendra
je ugledala kameni prst koji joj se približavao isto kao u viziji koju joj je vilinska kraljica pokazala. Kada
su se spustili u šumarak visokih borova, Rakstus je spustio Kendru na zemlju. Zmaj je ostao nevidljiv.
„Kasno je“, promrmljao je zmaj. „Odloži za sutra.“
„Ako nameravam to da uradim, onda je svejedno hoću li uraditi sada ili sutra.“
„Ti si glavna. Ali znaj da si mrtva. Bez uvrede, ali jesi. Dođe mi da zaplačem. Bilo kako bilo, spusti se
niz ovu padinu, zaobiđi najbližu strminu i videćeš ulaz. Ne možeš da ga promašiš.“
„Je li teško ući unutra?“
„Nema vrata, samo ušetaj unutra. Nemam pojma gde se tačno nalazi prvi stražar. Samo da znaš,
izlazak možda neće biti tako lak kao ulazak. Takva mesta obično su osmišljena na taj način.“
Kendra je klimnula glavom. Sličan savet dobila je i kada se odvažila da uđe u grobnicu u kojoj se
nalazio Pesak pobožnosti u Utočištu za bajke. Sećanje na to nateralo ju je da odbaci ideju da obazrivo
zaviri i proveri gde se nalazi prvi stražar. Moraće da se posavetuje s Vorenom.
„Hvala, Rakstuse. Cenim tvoju pomoć. Moram s Vorenom da se posavetujem šta nam sad valja
činiti.“
„Nadam se da će te on odgovoriti. Kaži mu da mi je žao zbog brade. Čuvaj se. Drago mi je što sam te
upoznao.“
 Mahnuo je nevidljivim krilima i uskomešao vazduh.
Potom je ostala sama.
Sela je. Da li zaista želi da siđe i razgovara s Vorenom? Kazaće joj da odloži ulazak u hram dok
njemu ne bude bolje. Da li je u pravu? Mogli bi da se primire u ruksaku na nekoliko dana... čak i nedelja,
ako je potrebno. Imaju dovoljno hrane. Glavna mana tog plana jeste to što bi Navarog mogao da ih stigne.
Ispružila se na leđa i zagledala u grane prekrivene zelenim iglicama. Drveće je pružalo dobar zaklon.
Vazduh je bio hladan, ali ne i leden. Misli su joj lutale. Gotovo se nadala da će joj pasti na pamet neka
briljantna ideja, ali nadahnuće, međutim, nije dolazilo.
Naposletku je morala da se pridigne. Trebalo bi da nađe mesto za ruksak dok bude razgovarala s
Vorenom. Da li bi mogla samo da ga spusti pored prvog drveta? Šta ako naiđe neko stvorenje? Možda bi
mogla da iskopa plitku rupu. Ili bar da pokrije ruksak grančicama. Možda bi mogla da ga okači o granu.
Ako to uradi, da li će moći da uđe unutra?
Kendra je lutala po šumarku u potrazi za idealnim mestom. Ništa joj nije privuklo pogled. Većini
drveća nedostajale su niže grane. Na tlu su se videle najneverovatnije nepravilnosti i bilo je suviše tvrdo
za kopanje.
Lepet krila naterao ju je da se okrene i čučne pored drveta. Mučila se oko klapne na ruksaku, sve se
nadajući da će uspeti da se sakrije pre nego što je primete. Laknulo joj je kada je jedna astrida doklizila u
njeno vidno polje. Zlatna sova smestila se na granu iznad nje.
Tvoji prijatelji su kod. Tronisa.
„Kako je moj brat?“
Živi su i dobro su. Džin očigledno namerava da im pomogne.
Osetila je kako se u njoj budi nada. „Kako si to saznala?“
Dvoje od nas uletelo je u zdanje da malo uhodi.
„Mislila sam da se Tronis zaštitio čarolijama.“
Astride svi već vekovima ignorišu. Nebeski džin čarolijama se štiti od zmajeva i ostalih mogućih
pretnji. Mi smo mu poslednja briga.
„Da li to znači da treba da sačekam?“
Nastavićemo da osmatramo za tebe. Ako nameravaš da udeš u skrivenu prostoriju, mogu ruksak da
prebacim na sigurno.
Kendra je zaplakala od olakšanja. Astride joj mogu pomoći da sakrije ruksak, njen brat i njeni
prijatelji su živi i možda neće morati sama da se suoči s Hramom zmajeva. Duboko u sebi već se bila
pomirila s tim da će do ključa morati da dođe bez ičije pomoći. Daleko od toga da su problemi rešeni, ali
bar situacija više nije potpuno beznadežna.
 DVADESET ČETVRTA GLAVA

Hram

S et nikada nije video toliko vilinkonjica. Bilo ih je svih dužina. Od dužine malog prsta do dužine
podlaktice. Aerodinamični insekti lebdeli su i jurišali iznad trščanih motki u blizini ulaza u Hram
zmajeva. Jedan mu je sleteo na ruku. Pogledao je u te složene oči, providna krila i vitko višebojno telo.
Posle jednog trenutka, vilinkonjic je odleteo i pridružio se roju.
Da tog jutra nije popio mleko u prahu iz Utočišta za bajke, Set bi verovatno posumnjao da su ti insekti
prerušena magična stvorenja. Bili su, međutim, pravi i prelivali su se u svim duginim bojama.
Pred njim se ukazao razjapljeni ulaz u Hram zmajeva. Hram je u osnovi bio prirodna uvala natkrivena
lučnim kamenim svodom. Odgovarajući zmajevi od granita, koji su se po veličini mogli meriti s
Tronisom, stajali su na ulazu u mračnu klisuru, razjapljenih opasnih čeljusti.
Krajičkom oka u daljini je uhvatio grifina koji je leteo iznad vrhova drveća. Pošto su ih kradimice
spustili u šumarak borova, grifini su odleteli da nastave potragu za Kendrom. Nešto ranije tog jutra Mara
je pronašla mesto u klisuri na koje je Kendra dan ranije pala. Tragovi su vodili uz klisuru. Na kraju su se
izmešali s tragovima veoma mladog zmaja. Srećom, nije bilo ni krvi ni tragova borbe. Mara je otkrila
Kendrine tragove i u blizini oltara vilinske kraljice. I tu su se preklapali sa zmajevim. Odatle im se gubio
svaki trag. lako je to zvučalo krajnje neverovatno, Mara je pretpostavila da zmaj prebacuje Kendru s
jednog na drugo mesto. Trask se složio s njom. Pošto je Kendra pre njih posetila oltar vilinske kraljice,
verovatno je znala gde treba da potraži Hram zmajeva. Ipak, kod ulaza u Hram zmajeva nisu otkrili
Kendrine tragove, kao ni tragove mladog zmaja. Da se nije sama zaputila u Hram? Možda je zmaj saznao
kuda se Kendra zaputila pa se okrenuo protiv nje. Trask, Mara i ostali razišli su se da pročešljaju okolinu,
a Seta su ostavili u blizini ulaza da čuva opremu.
„Našao sam je!“ povikao je Gavin.
Set je ugledao Gavina kako se spušta niz strminu desno od ulaza. Svojim prolaskom izazvao je pravi
mali odron kamenja. Kendra je vodila više računa od njega kuda staje dok ga je sledila. Preko ramena bio
joj je prebačen ruksak. Set je prešao pogledom preko neba. Laknulo mu je kada nije ugledao nijednog
zmaja. Dok su tragali za Kendrom, bili su izloženi pogledima. Da ih je neki zmaj uočio ovako blizu
Hrama zmajeva, njihova pustolovina okončala bi se i pre nego što počne.
Dok je čekao da Gavin i njegova sestra stignu do njega, Set je zagledao ogromni hram. Kakva su to
stvorenja napravila svod preko kanjona i nazvala ga domom? Ko zna ko ih čeka unutra kada je ulaz
ovoliki, a unutrašnji prostor neizmeran? Kameni zmajevi na ulazu delovali su mu kao ne baš suptilan
nagoveštaj.
 „Samo da znaš koliko mi je drago što si dobro“, kazala je Kendra kada je prišla Setu.
„Imali smo sreće što Tronis želi nešto iz riznice“, priznao je Set.
„Nećemo valjda krasti za njega?“ upitala je Kendra i okrenula se ka Gavinu.
Gavin se poigravao srebrnim lančićem oko vrata. „Ako t-t-to ne uradimo, lančići će nas udaviti.“
Kendra je pogledala Seta. „Svi ih imate?“
Set je slegnuo ramenima. „To je bio jedini način da ne završimo u piti. Ozbiljno ti kažem.“
„Zmajevima se to neće dopasti“, upozorila ih je Kendra.
„Zmajevi će prvo morati da nas uhvate da bi nas ubili“, rezonovao je Set. „Tronis nas je već imao u
šaci.“
„To ima smisla“, složila se Kendra.
Set je proučavao Kendru. „Dok smo pratili tvoje tragove, rekli su mi da si sa zmajem.“
„Sprijateljila sam se s malim zmajem po imenu Rakstus. Hoću da kažem da je mali za zmaja. Inače je
potpuno odrastao zmaj. Odbio je da učestvuje u bilo čemu što ima veze s ulaskom u Hram zmajeva, ali
me je ostavio u blizini i poželeo mi sreću.“
Gavin se namrštio. „Nadajmo se da neće ispričati ono što zna pred nekim ko nam nije baš toliko
naklonjen.“
„Mislim da će ćutati“, kazala je Kendra. „Rakstusa nisam videla od juče a zmajevi se u međuvremenu
nisu sjatili ispred ulaza da nas spreče da uđemo.“
Trask je dotrčao do njih. „Drago mi je što te vidim, Kendra. Da li je s Vorenom sve u redu?“
„Još je unutra.“
Trask je prešao šakom preko ćele. „Žao mi je što to moram da kažem, ali ti ćeš verovatno u hram s
nama.“
„Planirala sam to“, potvrdila je Kendra.
Trask je klimnuo glavom. „Nemamo pojma ko su čuvari ovoga hrama, ali lako se može desiti da
samim svojim ulaskom aktiviramo magičnu zaštitu ili nekakav alarm. Ako se pročuje da smo to uradili,
pretpostavljam da ćemo biti bezbedniji unutra nego napolju. Više volim da se držimo zajedno.“
Prišla im je i Mara. Mogli su da vide i Dugana i Tanua, koji su takođe trčali ka njima.
Kendra je spustila pogled na deo opreme kraj Setovih nogu.
„Da li je taj mač dovoljno velik?“ upitala je podigavši obrve.
Sečivo dotičnog mača dugačko je bar dva metra. Pored njega ležala je raznovrsna gomila ostalog
oružja.
„To oružje dao nam je Tronis“, objasnio je Set. „Sečivo ogromnog mača prevučeno je adamantom.
Vrhovi kopalja isto su od adamanta. Neki od manjih bodeža takođe imaju oštrice od adamanta. Suviše su
mali za njega i zato je bio voljan da se rastane od njih, ali je tražio da mu ih vratimo ako preživimo.“
„Sada nam je samo potreban neko ko može da podigne taj mač“, našalila se Kendra.
„Od Agada i Tronisa“, kazao je Set, „Tanu je uspeo da sakupi sastojke za dva napitka od kojih se
postaje džin. Znaš već, kao onaj koji je upotrebio u Utočištu za bajke da bi se suprotstavio panteru koji
vaskrsava.“
„Taj mač je premali za Tronisa“, kazao je Trask, „ali meni bi savršeno odgovarao da sam samo malo
krupniji.“
Set je podigao grubu smeđu vreću. „Imamo tri ovakve. U svakoj se nalazi zmajski otrov, jedini otrov
koji deluje na zmajeve.“
„Da li deluje na hidre?“ pitala se Kendra.
„Zašto hidre?“ sumnjičavo je upitao Set.
„Zmaj koga sam upoznala čuo je glasine da je prvi stražar hidra.“
„Tronis je načuo to isto“, kazao je Set. „On smatra da bi zmajski otrov trebalo da deluje i na hidru, a
na isto računa i Tanu, ali nijedan od njih dvojice nije siguran.“
Kendra je ovlaš šutnula jednu od vreća. „Kako ćemo naterati zmajeve da ga pojedu?“
„jedan način je da se čvrsto uhvatimo za vreću ako nas ščepaju“, odvratio je Set.
 „Sad mi je lakše“, promrmljala je Kendra. „Znamo li da li su neki od stražara zmajevi?“
„Možeš se opkladiti da jesu“, odvratio je Trask. „Zmajevi imaju pristup zmajevima, a nema tog
stražara koji bi bio strašniji od njih.“
„Osim možda hidre“, umešao se Set.
„Šta god da se dogodi u hramu“, kazao je Trask, „ako upadnemo u neku ozbiljnu nevolju, na primer,
Set i ti smesta morate da uđete u ruksak, a Mendigo će pokušati da pobegne s vama.“
„Gde je Mendigo?“ upitala je Kendra.
„U izviđanju“, odgovorio je Set. „Razbio se kada je skočio s one stene s tobom, ali ga je Tronis
popravio. Kao nov je.“
„Ako udružimo naše raznovrsno stručno znanje i sposobnosti“, kazao je Trask, „pronaći ćemo načina
da prođemo pored tih stražara i izađemo s ključem.“
„Posle toga moraćete Tronisu da odnesete neko blago“, podsetila ga je Kendra.
„Naći ćemo se s njegovim grifinima na zakazanom mestu“, kazao je Set. „Let bi trebalo da protekne
glatko, ako uspemo da preživimo posetu hramu.“
„Na glavnoj kapiji verovatno nas čeka Navarog“, podsetila ga je Kendra.
„Tako je“, zamišljeno je kazao Set. „Nadam se da će nam ostati malo zmajskog otrova.“
1 Tanu je stigao do njih. Bio je blago zadihan. Trenutak kasnije pristigao je i Dugan.
„Svi ste se propisno zagrejali“, kazao je Set. „Čujem da je trčanje prava stvar pre borbe sa zmajevima.
Da se istegnemo?“
„Jesmo li spremni da uđemo?“ upitao je Tanu, ne obazirući se na Setove komentare.
Trask je klimnuo glavom.
Tanu je počeo da pretura po torbi. „Vreme je da zaradim za stan i hranu.“ Izvadio je gomilu plastičnih
bočica s malim gumenim zapušačima. „Ovo je najbolje što sam uspeo da napravim kao osiguranje protiv
zmajeva. Tri sata po uzimanju bićemo otporni na vatru i delimično zaštićeni od elektriciteta. Dodao sam i
malo tečnog osećanja, trunku hrabrosti da nam se nađe kada se suočimo sa zmajskim užasom. Imam još
po jednu dozu za svakog od nas ako se ispostavi da nam tri sata nisu dovoljna.“
„Samo otporni na vatru?“ upitao je Set. „Zašto ne i potpuno vatrostalni?“
Tanu je odmahnuo glavom.. „Kada je u pitanju zmajska vatra, najbolje što mogu da postignem jeste to
da privremeno budemo otporni na nju.“
„Zmajevi su najpoznatiji po tome što bljuju vatru, to je oružje koje najčešće koriste“, kazao je Gavin.
„Međutim, možda su stražari u Hramu zmajeva posebni.“
„Bolje išta nego ništa”, kazao je Trask, prihvatio bočicu, otčepio je i ispio njen sadržaj. Ostali su
sledili njegov primer. Set je otkrio da je bistra tečnost u početku slatkastog ukusa, zatim ljuta, i na kraju
hladna i oštrog ukusa.
„Još nešto?“ upitao je Set.
„Gasoviti napitak za svakog od nas“, kazao je Tanu. „Kao poslednje sredstvo. Kada ga ispijete,
pokušajte da odlebdite što dalje. Koristite ga mudro. U gasovitom stanju kretaćete se veoma sporo i
direktni mlaz zmajske vatre verovatno će vas sagoreti.“ Tanu je svakom od njih dao po bočicu.
„Imaš li dimne granate?“ upitao je Trask.
„Upravo sam hteo da ih razdelim.“ Tanu je izvadio staklene loptice pune purpurne tečnosti. „Ova
tečnost u dodiru s vazduhom pretvara se u dim. Isparenja imaju grozan miris, ali još će strašnije smrdeti
stvorenjima s veoma razvijenim čulom mirisa. Kao što su zmajevi, na primer. Para bi trebalo da im zapuši
noseve. Trask i ja rukovaćemo tim granatama.“
„Pozovi Mendiga natrag“, kazao je Trask Setu.
„Mendigo!“ povikao je Set. „Vrati nam se!“
„Dvoje od nas mogu da pretvorim u džinove“, kazao je Tanu i podigao uvis dve kristalne bočice.
„Glasam za Traska i Dugana, jer su oni najprekaljeniji borci. Ima li primedbi?“
„Ima smisla“, složio se Gavin.
Trask je klimnuo glavom i prihvatio bočicu. Dugan je uzeo drugu. „Spremimo se za polazak“, kazao
je Trask. Uzeo je teški samostrel i veliki ovalni štit koji mu je prekrivao više od polovine tela.
„Mendigo, uzmi veliki mač“, naredio je Set kada im se pridružio lutak u ljudskoj veličini.
Mendigo ga je podigao i zaneo se pre nego što je to besmisleno oružje uspeo da podigne na svoje
drveno rame. Tanu je navukao tešku verižnjaču i zatakao mač za kaiš. Dugan se prihvatio bojne sekire.
Gavin i Mara su uzeli po koplje. Set je opasao mač i uzeo samostrel. Kendri je pružio poveći nož u
koricama.
„Šta bi trebalo da radim s ovim?“ upitala je Kendra, izvukavši nož.
„Da bodeš“, predložio joj je Set.
Kendra je vratila nož u korice i otvorila ruksak. „Ulazimo“, povikala je kroz otvor.
„Srećno“, odvratio je odozdo Voren, promuklim glasom.
„Ako ugledamo nekog zmaja, pustite mene da prvo porazgovaram s njim“, posavetovao ih je Gavin.
„Možda mi pođe za rukom da postignem neki dogovor ili da ga nasamarim. Ako ništa drugo, trebalo bi da
sam u stanju malo da ga smirim.“
„Dobićeš priliku da porazgovaraš s njim“, kazao je Trask, „a ja ću u međuvremenu naciljati.“
Dok su marširali ka ulazu i kamenim zmajevima, Set je izvukao mač. Njegova težina ga je smirivala.
Zamišljao je kako udara mačem zmaja po njušci.
Kendra je išla pored njega. U jednom trenutku nagnula se ka njemu i kazala: „Ne bi trebalo da se
razdvajamo. Bolje da budemo zajedno ako se pojave zmajevi.“
„U pravu si.“ Umalo da zaboravi koliko mu je Nafija poremetila um. Valjda će moći jednom rukom
da se drži s Kendrom, a drugom da vitla mačem.
Prošli su između granitnih zmajeva i ušli u senku visokog lučnog svoda. Unaokolo je letelo nekoliko
vilinkonjica. Ni na podu ni na zidovima nije bilo nikakvih ukrasa, sve sam kamen i zemlja iz jaruge.
Trask ih je predvodio, držeći samostrel na gotovs. Za njim su išli Gavin i Tanu. Mendigo je koračao pored
Kendre i Seta. Na začelju su bili Dugan i Mara.
Jaruga je ispred njih skretala. Pre same okuke, tle se gotovo vertikalno obrušavalo desetak metara.
Bezdan se protezao od jednog zida jaruge do drugog.
„Konopac“, zatražio je Trask.
Gavin se zavukao u ruksak.
Set je prišao ivici i nagnuo se da pogleda. Glatka padina nije se spuštala baš pod uglom od devedeset
stepeni, ali moglo je biti osamdeset.
Gavin je izašao iz ruksaka noseći poduži konopac s uvezanim čvorovima. Dugan je jedan kraj vezao
oko visoke stenčuge i bacio namotani konopac s ivice. Konopac je bio dovoljno dugačak. Stigao je do dna
i još je bilo nekoliko metara viška.
Trask je prebacio samostrel preko ramena i uhvatio konopac. „Možete da siđete tako što ćete se
odupreti nogama o zid“, tiho je objašnjavao Setu i Kendri. „Ili ako više volite, možete silaziti od čvora do
čvora pridržavajući se rukama i nogama.“
Trask se okrenuo leđima prema provaliji, uhvatio za konopac i krenuo da silazi unatraške. Telo mu je
bilo gotovo vertikalno u odnosu na padinu dok je korak po korak, ruku po ruku samouvereno silazio.
Gavin je pohitao da se spusti na sličan način odmah posle njega, a za njim je to uradio i Tanu.
Oponašajući njihovu tehniku, Set je zgrabio konopac i nagnuo se unazad u odnosu na liticu. Imao je
želju da zagrli konopac i siđe čvor po čvor, ali čim je krenuo unatraške, osetio je da su mu stopala
ukopana u padinu zahvaljujući tome što se čvrsto drži za konopac i shvatio da je ovaj način bolji.
Kada je stigao do podnožja, Set je pogledao Gavina i srebrni lančić oko njegovog vrata. Bila bi prava
šteta da ne iskoristi ovu izuzetnu priliku.
Povukao je Gavina u stranu. „Budi iskren sa mnom. Jesi li zainteresovan za moju sestru?“
„Nisam siguran da je sada v-v-vreme za to“, odvratio je Gavin, pogledajući ka vrhu strme padine.
Set je premetao po prstima vlastitu ogrlicu. „Meni se čini da je trenutak savršen.“
„Od kada si ti provodadžija?“
„Samo sam znatiželjan.“
 Gavin je blago porumeneo. „Ako baš moraš da znaš, da, veoma sam zainteresovan za Kendru. Jedva
čekam da vidim u kom pravcu će ići naš odnos.“
„To sam i mislio“, samozadovoljno je odvratio Set. „Da se zna, mislim da se i ti njoj dopadaš.“
Gavin je još više pocrveneo i udaljio se. „Sići će svakog trenutka. Možemo kasnije još da popričamo o
tome.“
Set je podigao pogled, iščekujući Kendru. Mendigo je sišao pridržavajući se jednom rukom za
konopac, dok je u drugoj stezao ogromni mač. Tolikom brzinom puštao je i hvatao konopac da je
izgledalo da doslovce trči unatraške. Sledeća je sišla Mara, noseći ruksak. Kendra je izašla iz ruksaka dok
se Dugan spuštao.
„Varala si“, prošaputao je Set.
„Ne treba mi dodatni stres pored onog koji u meni izazivaju zmajevi i hidre“, odvratila je ona.
„Mislim da se neko zatreskao u tebe“, uzgred je pomenuo Set.
Kendra je razrogačila oči. „Nisi mu valjda nešto rekao?“
Set je slegao ramenima. „Lanac ga nije zadavio. Mislim da se gadno zacopao.“
Kendra je čvrsto ščepala Seta za ruku. Da li to vidi uzbuđenje u njenom pogledu? Uspela je da
pronađe prave reči tek posle nekoliko trenutaka. „Da nikada više nisi razgovarao s momcima o meni. Bez
obzira na razlog.“
„Samo sam pokušavao da umanjim stres.“
Njen se stisak još više pojačao. „Nije da ne cenim to što radiš, ali stres se nije smanjio.“
„Trebalo bi da ga jednostavno poljubiš i završiš s tim.“
Kendra zgađeno pusti njegovu ruku. Set je jedva uspeo da obuzda smeh.
Kada su zavili za prvu značajniju okuku u jaruzi, dnevna svetlost koja je prodirala kroz ulaz postala je
slabija. Užareno belo kamenje umetnuto u zidove i udaljenu tavanicu obezbeđivalo je dovoljno svetlosti,
mada je usled neujednačenog osvetljenja prostor nalik pećini mestimično bio ispresecan senkama.
Ispred njih se našlo jezero, koje je prekrivalo podnožje jaruge. Svetlost kamenja koje je zračilo
odbijala se o tamnu staklastu površinu. Jezero je imalo oblik trapeza, tako da je naspramna strana bila
mnogo uža od one bliže njima. Odmah posle jezera jaruga se sužavala u visoki uski prolaz poprilično
nalik na rascep Korak u stranu.
„Ne dopada mi se“, promrmljao je Trask. „Slutim zasedu. Naći ćemo se zarobljeni na tom ispustu
iznad vode na kojem nema prostora za manevrisanje.“
„Trebalo bi da preko jezera pređemo dvoje po dvoje“, preporučio je Dugan. „Tako bar možemo da
pokrivamo jedno drugo.“
„I izbegnemo da nas neki zmaj sve zbriše jednim jedinim vatrenim dahom“, složio se Trask. „Dobro
onda, prvi idemo Gavin i ja, zatim Mara i Set. Za njima Kendra i Tanu. I na kraju Mendigo i Dugan.“
Set je kršio prste kada se Trask zaputio duž ispusta s Gavinom. Kretao se pogrbljeno, lakog koraka i
brzo.
„Drži taj samostrel u pripravnosti“, promrmljao je Dugan Setu u uvo. Set je skinuo samostrel s ramena
i proverio da li je spreman za paljbu.
Kada je Trask sa suprotne strane jezera mahnuo samostrelom iznad glave, krenuli su Mara i Set. Sišli
su gotovo do vode pre nego što su se izvukli na ispust. Kamena polica pela se naviše, tako da su uskoro
bili dobra tri do četiri metra iznad tamnog i utihlog jezera. Ispust je mestimično bio širok svega jedan
metar, ali najveći deo puta nisu morali da brinu da će pasti. Kretali su se brzo, trudeći se da ne prave
buku. Set bi se trgao svaki put kada bi zdrobio kakav kamenčić.
Poslednji deo ispusta spuštao se poput rampe koja je vodila na suprotnu stranu jezera. Kada su stigli,
Trask je ponovo dao znak samostrelom. Sada su krenuli Kendra i Tanu. Set je osmatrao mračno jezero i
osluškivao, ali nije uočio nikakvu pretnju.
Konačno su i Dugan i Mendigo žurno krenuli preko ispusta. Set se s ostalima povukao ka uskom
prolazu koji je vodio dublje u natkrivenu jarugu. Trask je ostao blizu vode. Par strelica s vrhovima od
adamanta bilo je spremno za ispaljivanje iz njegovog prevelikog samostrela.
 Set je počeo da se opušta kada su i Dugan i Mendigo stigli na drugu stranu jezera. U tom trenutku
voda je proključala i iz nje su suknule glave koje su vrištale.
Voda je zapljusnula Dugana i Mendiga, koji su istog časa potrčali. Drveni lutak nespretno je vukao
džinovski mač za sobom. Metalnim vrhom parao je stenu i lupkao po njoj. Sasvim mirno, Trask je
napravio nekoliko koraka ka jezeru i naciljao. Tanu je poveo Kendru, Seta i Maru dublje u prolaz. Gavin
je pojurio ka jezeru, mašući rukom i tresući kopljem. Sve vreme je kreštao na jeziku zmajeva.
Kada je tamnozelena hidra izgmizala na obalu, Set je zaprepašćeno zinuo u njeno glomazno telo.
Ogromno stvorenje imalo je najmanje petnaest glava, koje su se klatile na isto toliko zmijskih vratova. Tri
kraća vrata završavala su se spaljenim patrljcima. Drakonske glave bile su veličine mrtvačkog sanduka i
malo su se razlikovale jedna od druge po veličini i obliku. Nekoliko ih je imalo ožiljke.
Dok je Gavin i dalje mlatarao rukom i kreštao, sve glave postepeno su se usredsredile na njega,
svetlucajući pakosnim očima. Teško dišući, Dugan je stigao Seta i ostale na ulazu u uski prolaz. Za njim
je prispeo i Mendigo.
„Baš nas briga ko ste“, istovremeno su stale da bljuju glave hrapavim glasovima. „Svi koji uđu u ovaj
hram moraju umreti.“
„Nismo došli po r-r-rukavice“, viknuo je Gavin, prešavši na engleski. Set se pitao da li Gavin muca i
na jeziku zmajeva.
„Baš nas briga po šta ste došli“, povikale su glave. „Ubijamo od osvita vremena i nastavićemo još
dugo da ubijamo.“
Setu je hidra izgledala staro. U poređenju s Nafijom, njene glave i vratovi delovali su iscrpljeno i
ispošteno. Jednoj je nedostajalo oko. Drugoj donja vilica. Jedna glava mlitavo se klatila na kraju vrata, ili
je bila mrtva, ili u nesvesti. Na vratovima punim ožiljaka videle su se ogoljene mrlje bez krljušti. Vlažni
potezi skrame su se presijavali na njima.
„I ti sebe nazivaš ubicom?“ čikao ju je Gavin. „Ja kažem da si sluga! Oronuli stari pas čuvar!“
Glave su zavrištale. Set je pokrio uši, ali je zavijanje čak i tada bilo gromoglasno. „Mi smo Hespera!
Mi čuvamo sveto blago!“
„Čučiš u blatnjavoj jami i smrdiš na mulj“, nasmejao se Gavin. „Negde u ovom istom svetilištu jedna
mlađa hidra luta po veličanstvenoj močvari i lovi debeli plen kad joj se prohte!“
„Lažeš!“ istovremeno prosiktaše glave.
„Oh, ti zmajevi te baš zavlače. Čuješ li ti sebe? Svi ti tužni glasovi pevaju istu tužnu melodiju.“ Gavin
je upro prst u jednu od glava. „Ti, kaži nešto samostalno.“ Pokazao je na glavu bez jednog oka. „Pokušaj
ti, kiklope!“ Gavin je potom zavrteo glavom. „Um ti je još više propao od tela! Kako je to jadno!“
Dve glave na desnoj strani počele su da sikću jedna na drugu. Treća je stala da ciči. Glava na levoj
strani pružila se ka Gavinu, pokazala otrovne zube, ali je on odskočio van njenog domašaja.
„Tišina“, zatražila je jedna glava bliže središtu, koja je bila žuća od ostalih.
Gavin je pokazao prstom na govornika. „To je ta.“
Trask je odapeo strelicu u žutu glavu i jedno njeno oko je potamnelo. Glava se propela uvis, čeljusti
su se otvorile, a Trask je istog časa lansirao drugu strelicu u usta. Hidra je nastavila da se udaljava od
jezera na kratkim nožicama, pomažući se polukružnim perajima. Trask je dobacio Gavinu svoj samostrel.
Ovaj ga je uhvatio dok se trčeći udaljavao od jezera. Nekoliko glava suknulo je ka Trasku. On je odbacio
štit i izvukao par mačeva. Oštrice su odzvanjale pri udaru o zube i krljušti dok se on vrteo i udarao
sečimice, nastojeći da se što više udalji od vode.
Set je odapeo strelicu iz svog samostrela, ali nije bio siguran gde je završila. Tanu je bacao staklene
kugle, od kojih se vazduh ispunio dimom. Hidra je šljapkajući nastavila da se udaljava od vode. Trask joj
je odsekao deo jezika, okrenuo se i potrčao. Svi su grabili sve dublje u prolaz. Hidra je iza njih mlatarala
glavama i urlala. Odjeci zavijanja kao da su dolazili iz svih pravaca.
„Usporite“, dahtao je Trask. „Ne jurite, opasnost je prošla.“
„Trebalo bi ovde da se zaustavimo“, predložio je Tanu šapatom. „Nedaleko odavde prolaz se ponovo
širi. Mogli bismo nepripremljeni da naletimo na nekog isto tako smrtonosnog neprijatelja.“
 „To stvorenje je suviše veliko da bi ovde moglo da dopre do nas“, kazao je Trask, oslonivši se o zid.
„Je li neko povređen?“
Niko nije odgovorio.
„Moglo je biti i gore“, primetio ie Dugan.
„Hidrin zadatak nije da nas spreči da uđemo“, kazao je Set. „Ona je tu da nam ne dozvoli da
izađemo.“
„Izgleda da je tako“, složio se Trask. „To stvorenje se pojavilo tek kada smo svi prešli na drugu
stranu.“
„Izlazak uopšte neće biti lak. Moraćemo da savladamo uski prilaz i ispust na kojem smo ranjivi“,
kukao je Gavin dok je Trasku vraćao samostrel.
„Šta ti je značilo ono laprdanje?“ raspitivao se Set.
„Pokušao sam da neke od glava izbacim iz stroja“, odvratio je Gavin. „Hteo sam da utvrdim koja je g-
g-glava glavna. Mislim da smo uspeli. Hespera je veoma stara. Neke od tih glava ne izgledaju uopšte
dobro. Možda su senilne, možda su prolupale. Nadam se da bi neke mogle da odbiju da i dalje budu
čuvarke. Kada bismo mogli da sredimo glavu koja upravlja i podbodemo ostale, to čudovište završilo bi
tako što bi pokušalo da krene u deset različitih pravaca istovremeno.“
„Trask je sredio jedno oko“, kazao je Dugan. „Da li se to smatra dobrim gađanjem pod pritiskom?“
„Povredili smo glavnu glavu“, složio se Gavin. „Može se desiti da smo je gadno povredili. Druga
strelica ušla je na usta i izašla na teme.“
Trask je čučnuo da napne i ponovo napuni samostrel. „Pobrinućemo se za nju kada dođe vreme.
Svojim vrištanjem sve živo je upozorila na naše prisustvo. Trebalo bi da nastavimo dalje, ali budite na
oprezu.“
Trask je ponovo preuzeo vođstvo. Tanu je bio u pravu, prolaz se proširio i ponovo su napredovali duž
široke jaruge. Set je pazio kuda staje po neravnom tlu. Sporadično zažareno kamenje ostavljalo je veliki
deo tla u senci.
„Ko nam je ovo?“ izgovorio je spori duboki glas iz pećine u zidu jaruge na nekih trideset metara
ispred njih. Otvor pećine ličio je na senku sve dok Set nije video kako se iz njega pomalja ogromna siva
glava.
Um mu se istog časa ispraznio. Od zapanjenosti nije čak jasno video ni sanjalačke oči i nije mogao da
se pomeri. Gavin ga je ščepao za ruku i gurnuo je u Kendrinu. Dotični osećaj je istog časa prošao.
„Umorni putnici“, odgovorio je Gavin.
„Ja ću vam pomoći da se odmorite“, odvratio je zlovoljni glas.
Gavin je jako otvorio usta i počeo da vrišti i skiči. Zmaj je kratko i zviždavo odgovorio.
„Glomuse!“ povikao je Gavin. „Beži! Štedi dah!“
Kada je glava nastavila da izlazi iz rupe i zaklatila se ka njemu, Trask je ispalio u nju obe strelice.
Posrćući pored Kendre, Set je začuo jedno snažno vvšššš i osetio na koži sitne kapljice. Gusta magla
zaklonila je svetlost kamenja koje zrači. Gavin se stvorio kraj njega i pokušao od Kendre da uzme ruksak
i podigne klapnu.
Set je poslušao naređenje da ne udahne. Oči su ga svrbele i imao je utisak da snaga otiče iz njega.
Ispustio je Kendrinu ruku iz svoje dok je Gavin pokušavao da je ugura u ruksak. Set nikada nije bio
ovoliko pospan. Da li bi trebalo nešto da preduzme? Da li je na zemlji? Kako je tamo dospeo? Stenovito
dno jaruge izgledalo mu je poput najmekšeg dušeka. Nije li bio usred nečeg važnog?
Pluća su mu se uporno stezala. Čuo je još jedno glasno vvšššš. Kapci su mu bili teški, um pospan. Da
li ima razloga da zadržava dah? Izgleda da je to važno. Ispustio je ono što se zadržalo u grudima. Neki
duboki instinkt upozoravao ga je da ne udahne. A ako ne bude udahnuo, zar se neće ugušiti?
Rizikovao je i udahnuo sasvim malo, posle čega je zaborav progutao svaku svesnu misao.
 DVADESET PETA GLAVA

Pokolj

K endri se učinilo da izdaleka čuje nejasan glas. Reči nisu imale nikakvog smisla, ali je onaj koji ih je
izgovarao bio uporan. Želela je samo da se taj neko skloni. Strašno je umorna. Jedna reč počela je da
se izdvaja. Taj ko je govorio stalno je ponavljao njeno ime. Osetila je i oštar, pikantan miris. Oči su joj
zasuzile, a glas je postao jasniji. Neko ju je nežno šamarao.
Oči su joj se otvorile i naglo je sela. Tanu ju je čvrsto držao. Sinusi su joj bili nadraženi. Iz nozdrva joj
je kapalo. Rukavom je obrisala nos.
Tanu je odmakao bočicu od njenog nosa i zatvorio je.
„Šta je to?“ upitala je.
„Nešto poput mirišljave soli“, objasnio je on.
Kendra se osvrnula oko sebe. Bili su sami u mračnoj jaruzi. Nešto joj je izmicalo. „Zmaj!“ uzviknula
je.
Tanu ju je ućutkao. „Sve je u redu. Ubio sam ga.“
Poslednja čega se Kendra sećala bilo je kako Gavin pokušava da je ugura u ruksak. Omlitavela je
naglo i savladao ju je san bez snova.
„Gde su ostali?“ upitala je Kendra.
„još su bez svesti“, odvratio je Tanu. „Odvukao sam te daleko od isparenja, ali mi je svejedno trebalo
skoro dvadeset minuta da te probudim.“
„Zmaj nas je drogirao?“
„Nekom vrstom uspavljujućeg gasa. Moćna stvar. Zazvonilo mi je zvono na uzbunu kada su Tanu i
Set istovremeno zaspali dubokim snom usred bela dana.“
„Tanu je zaspao? Ali ti si...“
Tanu je odmahnuo glavom. „Vanesa.“
Kendra se zaprepastila i instinktivno odmakla. Tanu je krajnje nevino podigao ruke. „Budi srećna što
sam se pojavila. Taj zmaj sve bi vas pobio. Gde smo?“
Kendra je oklevala. „Verovatno ne bi trebalo da ti kažem, za svaki slučaj. Kako si ubila zmaja?“
Tanu se iscerio. „Mogu da osetim sve koje sam ikada ugrizla kada spavaju. Kao što sam već
pomenula, zainteresovao me je neobičan način na koji su Tanu i Set iznenada izgubili svest, pa sam
preuzela kontrolu nad Tanuom i proučila situaciju kroz njegove napola sklopljene oči. U početku sam
samo proveravala ono što sam naslućivala, ali čim sam videla Dugana ispruženog kraj sebe, znala sam da
nešto zaista nije u redu. Vazduhom se širila fina izmaglica, a primetila sam i zmaja kako njuška unaokolo.
Nikada se ne bih predstavila kao krotiteljka zmajeva, ali već sam imala prilike da se nađem u prisustvu
zmaja i da sačuvam razum. Obuzeo me je jak i iracionalan strah, ali zmaj me nije primetio, tako da sam
uspela da mu se oduprem. Primetila sam nekakav mač na tlu pored sebe. Oduvek sam bila korisna kada
mi se kakvo sečivo nađe u ruci. Kada se velika glava okrenula da onjuši mene i Dugana, pridigla sam se i
prerezala mu grkljan. Zamisli moje iznenađenje kada je oštrica duboko zasekla i razdvojila mu krljušti
kao da su od kartona. Nikada nisam rukovala takvim mačem!
„Uspela sam da zateknem zmaja potpuno nespremnog. Kada sam ustala i potkačila ga povratnim
zamahom, gotovo da sam mu odsekla glavu. Zmaj se okrenuo, bljuvao je slatku maglu i strašno krvario.
Povukao se u mračnu pećinu i umro. Ušla sam za njim da se uverim da je skončao i tamo do kraja
odvojila glavu od tela.“
„Ubila si zmaja“, sa strahopoštovanjem je kazala Kendra.
Tanu se nasmejao. Glas je možda pripadao Samoaćaninu, ali je smeh bio Vanesin. „izgleda da jesam.“
Čudno je bilo čuti Tanua kako govori poput Vanese. „Možda sam jedini živi ubica zmaja. Mada nemam
prava da se hvalim. Sve sam dobila na tanjiru. Ne dešava se svakoga dana da se zatekneš ispod
nezaštićenog vrata zmaja koji se tromo kreće iznad tebe. A ja sam se zatekla, i to sa oštrim mačem u ruci.
Zveri nije palo na pamet da bi bilo ko od nas mogao biti pri svesti. Bio je nesmotren.“
„Da ti pomognem da doneseš ostale?“ upitala je Kendra.
„Ne. Vazduh je još zagađen uspavljujućim gasom. Moraću sama da ih donesem. Ti čekaj ovde i
pomozi mi da ih probudim.“ Tanu je pružio Kendri bočicu pomoću koje je nju probudio. Zabacio je glavu
i zagledao se u visoku tavanicu. „Ovo nije obična zmajska jazbina, Gde smo to mi? Dovešćeš nas u još
veću opasnost ako mi ne kažeš.“
„Na kojoj strani jaruge se nalazi pećina zmaja?“ upitala je Kendra.
„Na onoj“, pokazao je Tanu. „U onom pravcu.“
Odgovor je pomogao Kendri da se orijentiše. „Iza zmajeve pećine nalazi se hidra. A negde ispred čeka
nas nepoznati čuvar.“
Tanu se namrštio. „Da nije ovo Hram zmajeva? U šta ste se to uvalili?“
„Duga priča“, odvratila je Kendra.
„Sigurna sam da si ovde s razlogom“, promrmljao je Tanu. „Doneću ostale. Uzdam se u tebe da kažeš
koju dobru reč o meni deki i baki kada stigneš kući.“
„Da li su ostali daleko?“ upitala je Kendra.
„Poprilično. Magla se dosta proširila.“
„Naći ćeš ruksak u kojem se nalazi soba. Možda bi bilo brže da spustiš ostale u tu sobu, ako imaš
snage za to. A možda i ne bi.“
„Hvala na savetu. Vratiću se.“
Kendra je ostala sama da čeka. Trudila se da bude hrabra. Preživeli su zmaja. Možda će čak uspeti da
izađu živi iz Hrama zmajeva. Otvorila je bočicu i prinela je nosu. Osetila je ljuto peckanje, koje joj je
prodrlo sve do sinusa i nateralo suze na oči. Prodorni miris za sobom je ostavio ukus metala na njenom
nepcu. U trenutku kada se zapitala zašto im toliko treba čula je Tanua. Dovukao je Traska do nje i položio
ga na leđa. Ruksak mu je visio s ramena.
„Ima li koga u ruksaku?“ upitala je Kendra.
„Unutra su Mara, Gavin, Set i Voren“, rekao je Tanu.
„Da li je i Voren spavao?“
„Jeste, a i gadno je ranjen. Našla sam ga sklupčanog u podnožju lestvica.“
„Ranjen je pre ovoga ovde“, kazala je Kendra. „Bio je u ruksaku kada nas je zmaj uspavao. Sigurno je
pokušao da izađe da nam pomogne.“
„Kada je pokušao da se popne, uspavljujući gas ga je onesvestio i on je pao“, završio je Tanu. „Tako
mu i treba. Voren je oduvek bio drčan. Ne pada mi na pamet da pokušam bilo koga od njih da iznesem.“
„Nema potrebe“, kazala je Kendra. „Ja ću sići da ih probudim.“
„Idem po Dugana. Suviše je težak i nisam mogla da ga unesem u ruksak. Kada završimo, oslobodiću
Tanua, pa ćeš moći i njega da probudiš.“
Tanu se udaljio.
Kendra je čučnula pored Traska, otvorila bočicu i mahnula nekoliko puta njome blizu Traskovog
nosa. Setila se da je prva stvar koje je postala svesna bilo njeno ime. „Trask“, pozvala ga je. „Trask,
probudi se. Nalazimo se u hramu, Trask. Moraš da ustaneš. Trask. Hajde, Trask.“
Nije se ni promeškoljio. Kendra je prinela bočicu svom nosu. Oči su joj istog časa zasuzile, a u
sinusima je osetila vatru. Kako se ne probudi od toga? Obrisala je suze i ponovo prinela otvor bočice
njegovim nozdrvama. Uopšte nije reagovao. „Trask! Hajde, Trask, ustani. Trask, zmajevi! Požuri, Trask,
probudi se!“ Bocnula ga je u vrat. Na silu mu je podigla kapak, ali se on samo mlitavo spustio. Protresla
ga je. Vikala je. Međutim, on i dalje nije reagovao.
Kendra je nastavila da govori i viče. Kada se Tanu vratio s Duganom, Trask se još nije čak ni
promeškoljio.
„Postoji li neki trik kako se ovo izvodi?“ upitala je Kendra.
„Trebalo mi je dobrih dvadeset minuta da te probudim“, odvratio je Tanu. „Sigurno ima uticaja i
vreme koje će provesti daleko od isparenja. Kada ti pođe za rukom da probudiš Traska, ubeđena sam da
će s ostalima ići brže.“
„Kako si znala koji napitak da upotrebiš?“ upitala je Kendra. „Možeš ii da čitaš Tanuove misli?“
Tanu je odmahnuo glavom. „Isprobala sam ih nekoliko. Znala sam da sigurno ima neku mešavinu
koja odgovara mirišljavim solima.“
Kendra je prinela bočicu Traskovim nozdrvama. „Probudi se, Trask. Hajde, ustaj, moramo da se
borimo protiv zmajeva. Trask! Traske!“ Munula ga je laktom.
„Sačekaću da se Trask probudi pa ću onda osloboditi Tanua“, kazao je Tanu. „Ne želim da te ostavim
samu ovde.“
„Hvala, Vanesa. Stvarno cenim to što radiš.“
„Nemoj zaboraviti da kažeš koju lepu reč deki i baki.“
„Neću“, obećala je Kendra. „Ako se ikada budemo izvukli odavde.“ Nastavila je da budi Traska.
Kendra nije mogla da proceni koliko je Trasku trebalo da počne da se budi. Činilo joj se da je
potrajalo duže od dvadeset minuta. Konačno je zažamorio i zastenjao dok ga je tresla. Nedugo potom
otvorio je oči. Osetila je kako se sav napeo, jer je držala šaku na njegovom ramenu.
„Šta se dogodilo?“ upitao je.
Kendra mu je objasnila. Kada je završila, Trask je već bio na nogama.
„Vanesa Santoro, tvoji smo dužnici“, nerado je kazao Trask i rukovao se s Tanuom.
„Verovali ili ne, ovih dana sam na vašoj strani“, odvratio je Tanu. „Pošto ste se probudili, poručniče,
mogu da vam vratim vašeg gospodara napitaka. Biću na oprezu. Ako ponovo zapadnete u neprirodni san,
vratiću se.“ Tanu se spustio na tle. „Mislim da ćeš one u ruksaku sad već lako da probudiš. Mene i
Dugana ostavi za kraj. Zdravo, Kendra.“
„Zdravo.“
Tanu je zatvorio oči i telo mu se opustilo kao da je u dubokom snu.
Trask je ostao da stražari dok je Kendra sišla u skladište. Trebalo joj je svega nekoliko minuta da
probudi
Seta. Gavin i Mara probudili su se još brže, a Voren je seo sam od sebe. Ispostavilo se da je pri padu
polomio obe podlaktične kosti. Ostali su mu pažljivo pomogli da se vrati na ležaj.
Pošto su svi u skladištu shvatili šta se dogodilo, Kendra ih je povela uz lestvice. Oporim mirisom iz
bočice razbudila je Dugana i na kraju Tanua. Samoaćanin se već široko osmehivao kada su završili s
prepričavanjem onoga što se zbilo s njima.
„Glomus je bio star i slep“, kazao je Gavin. „Čuo sam za njega. Bio je slavan. Zaista je bio jedinstven.
Kada sam shvatio ko je pred nama, bilo mi je jasno da smo u nevolji. Tim svojim d-d-dahom mogao je
bilo šta da uspava... čak i druge zmajeve!“
„Uspeo sam da polupam dimnu granatu pre no što sam zaspao“, umešao se Tanu.
 „To objašnjava zašto je Glomus morao da nam priđe kako bi nas onjušio“, kazao je Gavin. „Zaista
smo imali sreće. Bez tog narkobliksa, završili bismo na zmajevoj trpezi.“
„Znam da je Vanesa zaslužna za to“, rekao je Tanu, potiskujući osmeh, „ali mi se više dopada misao
da sam ja sredio zmaja. To jest, moje telo.“
„Baš dobro što si imao taj mač sa sečivom od adamanta“, primetio je Set.
„Još nismo na konju“, podsetio ih je Trask. „Ispred nas je još jedan čuvar, a iza nas je hidra. Prebrodili
smo najveću prepreku, ali sada moramo da se preusmerimo.“
Potom su se bacili na sređivanje opreme. Tanu je sišao u ruksak da vidi kako je Voren i utvrdi kakva
mu je dodatna pomoć potrebna.
Set je prišao Kendri. „Šta misliš, zašto je Vanesa odabrala Tanua, a ne mene?“
„Da li bi voleo da je izabrala tebe?“ upitala ga je Kendra.
„Pa... u tom slučaju, u izvesnom smislu ja bih ubio zmaja.“
„Ne bih rekla da je Vanesa želela da te uvredi. I ranije je kontrolisala Tanua. A Tanu je i krupniji.“
Set je bio potišten. „I mene je ugrizla.“
Kendra je zakolutala očima. „Razvedri se. Nisi ubio zmaja, ali si ga video. Ko zna, možda te ipak neki
pojede!“
„Drago mi je što sam video nekoliko zmajeva“, priznao je.
Kendra je frknula. „Stvarno ti je drago? Zaista? Ja se izbezumim od same pomisli na to. Umalo da
izginemo.“
„Nemoj pogrešno da me shvatiš. Ne pretvaram se da se nisam i ja izbezumio. Mislio sam da smo
gotovi. Ali da zmajevi ne izazivaju jezu, to bi bilo... veliko razočaranje.“
Kendra ga je potapšala po ramenu. „Ne brini, sigurno nas čeka još mnogo zastrašujućih stvari. Može
se desiti i da ne preživimo.“
Trask je zaključio da su bili suviše blizu jedni drugima kada ih je Glomus napao, pa im je naložio da
se kreću na većoj udaljenosti u nastavku putovanja. On i Gavin bili su na čelu, Mara i Tanu pedesetak
metara iza njih. Za njima su krenuli Kendra, Set i Mendigo, a Dugan je koračao pedesetak metara iza njih,
na začelju.
Dugo su putovali. Uglavnom su se peli. Jaruga se čas sužavala, čas širila. Čas je bila dublja, čas plića.
Nekoliko puta je skretala.
Kendra je osmotrila svaku senku, u strahu da ne nalete na još neku pećinu ili ogranak u kojem se krije
kakav znaj. Trask i Gavin išli su prvi i snopovima svetla baterijskih lampi pretraživali zidove jaruge od
vrha do dna. Kendra je očekivala da im se svakog trenutka desi nešto neprijatno. Znala je da Traska i
Gavina vatra može progutati u trenu.
Pokušala je da pogodi ko bi mogao biti poslednji čuvar. Još jedan zmaj? Džin? Ogromni demon poput
Bahumata? Neko još smrtonosnije stvorenje za koje nikada nisu čuli? Mogućnosti su bile beskrajne.
Kada su zavili za još jedan ugao, ispred njih su se ukazale stepenice. Bež kamene stepenice protezale
su se od jednog kraja jaruge do drugog. Vodile su do građevine sa stubovima. Vrh stepeništa krasila su
dva bronzana zmaja. Masivna građevina nije imala pročelje i bila je dovoljno velika da se u njoj smeste
zmajevi ili džinovi.
Trask i Gavin sačekali su ostale nadomak širokog stepeništa. „Izgleda da smo stigli do samog hrama“,
kazao je Trask. „Gavin se prijavio da krene u izviđanje. Pretpostavljamo da nas treći čuvar čeka unutra.“
„Zar će sam ići u izviđanje?“ upitala je Kendra.
„Ja ću ići dvadesetak metara iza njega“, kazao je Trask. „Pokrivaću ga samostrelom. Tanu, ti kreni iza
mene. Vi ostali čekajte na moj znak.“
Kendra je pratila pogledom Gavina dok se peo uz stepenice i dok nije nestao u mračnoj zgradi. Trask
je bio već na pola stepeništa kada je Gavin izleteo, dajući znak Trasku da se vrati. Gavin se sjurio niz
stepenice, preskačući po dve odjednom i dotrčao do Kendre. I protiv svoje volje pomakla se od njega
kada ga je obasjala svetlost najbližeg svetlucajućeg kamena. Koža mu je poplavela, a vrat i usne bili su
mu gotovo crni. Zurio je u nju strašno zakrvavljenih očiju. „Rog“, promrmljao je i srušio se.
 „Otrovan je“, shvatio je Set i uskočio u ruksak.
Kendra je imala želju da zagrli brata što je tako brzo reagovao. Sela je pored Gavina i uzela njegovu
ruku u svoju da ga uteši. Ruka mu je bila hladna. Već su mu i kapci pocrneli. Ispod spuštenih kapaka
isticalo mu je nešto puterasto nalik na gnjecave suze. Počeo je da se trese i trza. Vene su mu postajale sve
izraženije, crne linije ispod plave lepljive kože.
Tanu je kleknuo pored ruksaka i zavukao glavu i jednu ruku u skladište. Čula ga je kako dovikuje:
„Baci!“ Trenutak kasnije Samoaćanin im je već prilazio noseći rog jednoroga. Vrhom roga dodirnuo je
Gavinov plavocrni vrat i zadržao ga na njemu.
Grčenje je istog časa prestalo. Crne vene su izbledele, a koža izgubila plavkastu nijansu. Gavin se
zakašljao, otvorio oči i znojavu šaku obavio oko roga. „To je bilo blizu“, zadahtao je.
„Jesi li dobro?“ upitao je Trask.
„Rog pročišćava“, odgovorio je Tanu. „Ako je u pitanju otrov, trebalo bi da bude dobro.“
„Sjajno sam“, obavestio ih je Gavin i seo. „Bio je to o-o-otrov. U ozbiljnoj smo nevolji.“
„Šta si video?“ upitao je Trask.
„Ne mnogo. Video sam je samo na trenutak. Nisam razgovarao s njom. Nisam imao vremena. Otrov
me je gadno pogodio i odmah počeo da se širi. Ali nisam morao da razgovaram s njom da bih znao ko je.
Treći čuvar je Sileta.“
„Zmajica od otrova“, zastenjao je Tanu.
Gavin je potvrdio klimanjem glave. „Nije me zapahnula svojim dahom, niti bilo šta slično. Sam
vazduh tamo unutra je kužan.“
„Nikada nisam čuo za zmajicu od otrova“, primetio je Trask.
„Mnogi su mislili da je ona samo legenda“, objasnio je Tanu, „ili da je odavno mrtva. Oni koji
spravljaju zlokobne napitke fantaziraju o njoj. Jedinstvena je.“
„Otrovna do srži“, dodao je Gavin. „Jednom sam razgovarao sa zmajem koji ju je upoznao veoma
davno. Njen dah, meso, krv, suze, izlučevine, sve je smrtonosno. Videli ste kako sam izgledao? I to samo
zato što sam se zatekao u istoj prostoriji s njom. Svi bi trebalo da dodirnu rog. Možda smo čak i ovde
napolju izloženi.“
Svi su se okupili oko roga da polože ruku na njega.
„Šta ćemo sad?“ upitao je Tanu.
Gavin se smrknuto nasmejao. „Odustajemo. Nema šanse da prođemo pored Silete. Ne bih mogao da
zamislim boljeg čuvara od nje. Čak i da vas rog zaštiti od otrova u vazduhu, ne zaboravite da je ona zmaj,
da ima zube, kandže i da oko sebe širi užas. Videla me je. Biće spremna kada uđemo. Osim toga, ko zna
koliko dugo će nas rog jednoroga štititi? Svi magični predmeti imaju ograničenja. Sileta je živi izvor
najjačih otrova za koje se zna.“
„Zaglavili smo se između hidre i zmajice od otrova“, promrmljao je Dugan.
„Moramo ovo da rešimo“, kazao je Trask. „Svakog časa može da izađe.“
„Ja ću se pobrinuti za nju“, kazao je Set.
„Ne budi smešan“, odvratio je Tanu.
Set se namrštio. „Nisam smešan. Imam plan za koji će mi biti potrebna Kendra.“
„Šta hoćeš da kažeš?“ upitao je Trask.
„Nećemo rog koristiti da bismo ostali u životu kada se suprotstavimo Sileti“, kazao je Set.
„Upotrebićemo rog da ubijemo Siletu.“
„Kako?“ upitala je Kendra.
„Kada mi je Graulas pomagao da dođem do roga, mislio sam da ga želi za sebe, ali onda mi je kazao
da su bolesti od kojih boluje postale deo njega i da bi ga izlečenje najverovatnije ubilo. Ako su krv i telo
ove zmajice zatrovani, zar je rog ne bi ubio?“
„Možda“, zamišljeno je kazao Gavin, „ali sumnjam da rog sadrži dovoljno energije da se izbori s
toliko otrova. Jednorozi su oličenje čistote, ali mi nemamo jednoroga, već samo stari rog. U tom slučaju
moć odbačenog roga suprotstavili biste živom zmaju.“
 „Imamo Kendru“, usprotivio se Set. „Ona je poput baterije napunjene magičnom energijom. Dok ona
drži rog, on će biti napunjen. Ja moram da krenem s njom, razume se, jer će se inače slediti pri dodiru s
užasom koji zmaj širi oko sebe.“
Odrasli su se zgledali.
„Moglo bi da uspe“, priznao je Gavin.
„Oni su još deca“, usprotivio se Trask.
„Iako su deca, uradili su neke zadivljujuće stvari“, posvedočio je Tanu. „Dozvolite meni da uzmem
rog“, dobrovoljno se prijavio Gavin. „Možda je dovoljno moćan da p-p-porazi zmaja a da Kendru ne
dovedemo u opasnost.“
„Ne“, oglasila se Kendra drhtavim glasom. „Ako iko treba da upotrebi rog, onda sam to ja. Set je u
pravu. Ne smemo rizikovati da rog ostane bez energije. Imaćemo samo jednu šansu.“
„Neću dozvoliti da se deca izlažu opasnosti za mene“, izjavio je Dugan. „Nijedno od njih čak ne bi ni
trebalo da je ovde. Kendra je trebalo da bude u tvrđavi, a Set u Utočištu za bajke. Ne možemo rizikovati
da izgubimo Gavina. On je naš ambasador za zmajeve. Ako Tanu može pomoću nekog napitka da me
učini imunim na užas koji širi zmaj, ja ću to uraditi.“
„Pustite mene“, kazala je Mara. „Brza sam, spretna, a i krotiteljka sam zmajeva.“
„A šta mislite o Mendigu?“ predložio je Tanu. „Lutak neće reagovati na otrov. A i neobično je
žustar.“
„Mendigo može da pođe s nama“, rekao je Set. „Kao podrška. Ali Kendra mora da bude tamo da
bismo bili sigurni da rog neće ostati bez energije. Svi znamo da će se u protivnom verovatno isprazniti. A
ja moram biti tamo da bi Kendra mogla da bude tamo.“
„Ti samo želiš da ubiješ zmaja“, optužila ga je Kendra.
Set se upirao da obuzda osmeh. „Možda malo, ali najviše želim da se dočepam tog ključa i vratim
kući.“
„Stvarno mislite da možete to da izvedete?“ upitao je Trask, prelazeći pogledom sa Seta na Kendru.
„Zmajica neće mirno sedeti i čekati da je dodirnete. Ako vas ne sredi njen otrov, verovatno će vam doći
glave kandže, ili ćete biti pojedeni.“
„Ne bi bilo na odmet da ponesem vreću otrova za zmajeve“, izjavio je Set. „U slučaju da me proguta.“
Gavin je zavrteo glavom. „Sileta se sastoji od otrova. Otrov protiv zmajeva verovatno bi je samo
zabavio.“
„Možemo mi to da izvedemo“, odlučno je izjavila Kendra. „Mendigo će dobiti naređenje da, u slučaju
da mi ne uspemo, uzme rog i prisloni ga uz zmajicu. Nema sumnje da nam je to jedina šansa. Pošto želim
da živim, moram to da obavim. To moram biti ja. Teško da bismo Set i ja bili mnogo bezbedniji ako
bismo ovde čekali da neko drugi pokuša da reši problem. Sve zavisi od ovoga.“
„Nećemo uprskati“, obećao je Set.
„Sve što kažu stoji“, kazao je Trask. „Ima li primedbi?“
Gavin je uzdahnuo. „Ako mislimo da nastavimo, to nam je najsigurnija opcija.“
„Ako pokušamo da se povučemo, Sileta bi mogla da krene za nama“, upozorila ih je Mara.
„Tako su mladi“, nemoćno je protestovao Dugan.
„U redu“, kazao je Trask. „Obavite to.“
„Na vrhu stepenica ugledaćete ogromnu prostoriju punu stubova“, opisivao je Gavin. „Iskoristite
stubove kao prepreke, tako da zmajica ne može tek tako da vas zaskoči. Kada krenete, uradite to odlučno i
brzo. Ne ispuštajte jedno drugo.“
„Imam lisice u rancu“, kazao je Tanu. „Da ih vežemo njima?“
„Da“, Set i Kendra odvratiše uglas.
Tanu se spustio u skladište. Gavin je predao Kendri rog jednoroga. Trask je povukao Mendiga na
stranu i uručio mu mač i baterijsku lampu.
„Mendigo“, počeo je Trask, „ući ćeš u hram pre Kendre i Seta. Tanu će ti dati četiri dimne kugle.
Razbićeš ih u različitim delovima prostorije. Sve vreme ćeš biti u pokretu, skakaćeš tamo-amo po
prostoriji, ali potrudi se da snop svetla baterijske lampe sve vreme bude uperen u zmajičine oči. Ako se
ukaže potreba, upotrebićeš mač da odbraniš Kendru i Seta. Ako budu ubijeni ili na drugi način izgube rog,
ti ćeš ga povratiti i dodirnuti njime zmajicu. Jesi li razumeo?“
Mendigo je klimnuo glavom.
Tanu je izišao iz ruksaka. „Rog ćemo staviti Kendri u desnu ruku“, kazao je Tanu i stavio lisice
Kendri na desni zglob, a Setu na levi.
„Da ne biste bili otrovani, oboje ćete morati sve vreme da budete u dodiru s rogom i jedno s drugim“,
kazao je Gavin. Nameštao je njihove ruke na rogu dok nije bio zadovoljan. Na kraju je Set držao rog malo
više od Kendre, delimično prekrivajući šakom njenu.
„Desna ruka mi je slobodna“, primetio je Set. „Da ponesem mač?“
„Ne“, kazao je Trask. „Ako priđeš dovoljno blizu da možeš da upotrebiš mač, moraćeš da upotrebiš
rog. A možeš poneti samostrel.“
Gavin je dodao Setu oružje.
„Ne uzdaj se u samostrel'', upozorio ga je Dugan. „Rog nam je jedina nada.“
„Tako je“, složio se Set.
„Krenite“, kazao je Trask.
„Srećno“, dodao je Tanu.
„Hajdemo“, Set je požurivao Kendru i vukao je napred.
„Smiri se“, prigovorila mu je Kendra. Mendigo je otrčao ispred njih i lako se popeo uz stepenice.
Kendra je pogledala Seta. „Ne paniči“, kazao je uz osmeh. „Ma koliko da je ta zmajica opasna, treba
samo da je dodirnemo.“
„Pre nego što ona nas dodirne kandžama ili zubima“, ispravila ga je Kendra.
„Tako je. 1 možemo samo da se nadamo da će rog odmah delovati.“
Setu se činilo da je Kendrina šaka, ona koju je dodirivao, vlažna. Da li je to njegov ili njen znoj?
Samo im treba da joj rog isklizne iz ruke. Zajedno bi poplaveli i umrli vezani lisicama.
Zaputili su se uz velike stepenice. Bronzani zmajevi odozgo su sevali pogledom. Kada su Kendra i Set
savladali najviše stepenike, pred njima se ukazala cela prostorija. Užareno kamenje u zidovima i tavanici
obezbeđivalo je prigušeno osvetljenje. Na mestima gde je Mendigo razbio kugle izvijao se dim. Leva i
desna strana prostorije bile su načičkane širokim stubovima, a prostrani prolaz po sredini vodio je do vrata
u daljini.
Zmajica je čučala među stubovima skroz levo. Protezala se gotovo celom dužinom sobe. Mendigo se
šepurio podalje od nje i obasjavao je snopom svetla baterijske lampe koji su povremeno prekidali stubovi.
Zmajica nije imala vidljivih krljušti, tako da je ličila na džinovskog salamandera providne kože. Mreža
tamnoplavih vena preplitala se s purpurnim i zelenim organima. Usta su joj bila dovoljno velika da
proguta cela kola i u njima je bilo više nizova uskih bledih, oštrih i blago zakrivljenih zuba.
Zmajica se pretvorila u kovitlac pokreta i jurnula na Mendiga, šibajući unaokolo dugačkim telom. Tek
kada se Sileta približila svetlećem kamenu, Kendra je shvatila koliko je zapravo dugačka. Njeno izduženo
telo počivalo je na najmanje deset pari nogu.
Set ih je poveo do najbližeg stuba s leve strane.
„Vidim vas dvoje“, prosiktala je zmajica glasom koji je podsećao na žestoke šapate koji su sustizali
jedni druge. „Da li ste vi poslali ovog smešnog lutka da me gnjavi?“
Kendra je pogledala Seta i odmahnula glavom, upozorivši ga da ne odgovori.
„Ovde smo na odmoru“, povikao je Set. „Obilazimo najneverovatnije zmajeve na svetu. Taj lutak nam
je vodič. Naplaćuješ li slikanje?“
Set je povukao Kendru napred i otrčao do narednog stuba. Dok su jurili preko otvorenog prostora,
primetila je da im se zmaj prikrada.
„Zašto se ne davite?“ upitala je Sileta.
„Nismo raspoloženi“, odvratio je Set. „Pitali smo se da li bi mogla da nas uputiš do zmaja po imenu
Glomus. Uspeli smo da pronađemo samo nekog velikog glupog sivog zmaja kojem je odsečena glava.“
 Sileta je čegrtavo zarežala. Purpurna magla ispunila je vazduh. Čestice su se pušile kada bi došle u
dodir s Kendrinom kožom. Set je ponovo krenuo prvi do narednog stuba. Kendra je čkiljila dok su
prolaziii kroz purpurnu izmaglicu i jedva je uspela da nazre zmajicu, koja je čučala na samo dva stuba od
njih.
„Koju protivčaroliju koristite?“ optužujućim glasom upitala je Sileta.
Set je provirio iza stuba, podigao samostrel i opalio.
Zmajica je zagrmela. Čuli su je kako tabana ka njima. Kada je provirila iza stuba, Kendra je videla da
zmajica ne ide pravo na njih, već da zavija prema obližnjem stubu.
Set i Kendra su se postarali da taj stub ostane između njih i zmajice. „Prestanite da se šunjate“,
iznervirano je prosiktala Sileta.
„Prestaćemo da se krijemo kada ti više ne budeš otrovna“, doviknuo je Set. „Izgleda da si ti ta koja
odugovlači. Pokaži se da te uslikamo, tek onda ćemo moći da se vratimo kući.“
Čuli su Mendigovo čangrljanje u blizini, a onda se zmajičina glava pojavila iz stuba na manje od tri
metra od njih. Kendra uopšte nije čula Siletu dok se približavala. Zmajica je očigledno mogla nečujno da
se kreće kada joj to odgovara. Ogromna usta su se razjapila i gejzir toplog blata bacio ih je na leda.
Kendra se očajnički držala Seta i roga dok su padali. Nešto nalik na katran klobučilo se i cvrčalo dok je
isparavalo s njihove kože i odeće. Kendra je slobodnom rukom brisala blato iz očiju dok ju je Set podizao.
Mendigo je udario mačem zmajicu tik iza glave. Sileta se naglo okrenula, škljocnula zubima i lutak se
našao u njenim ustima, iz kojih su mu virile samo drvene noge.
Kendra i Set jurnuli su ka njoj držeći rog ispred sebe. Usta su se ponovo otvorila i iz njih se izlilo još
mastiljave tečnosti. Mendigo je ispao na pod, ali ovog puta smrdljiva tečnost nije bila izbačena pod jakim
pritiskom. Kendra i Set su uspeli da ostanu na nogama i šljapkajući nastave dalje. Rog su uperili ka
zmajičinoj njušci.
Kada joj se vrh roga približio, Sileta se povukla. Jurišali su na nju, ali se njeno dugačko telo uvijalo i
izmicalo. Desetak pari šljapkavih stopala s kožicama između prstiju grabilo je unazad. Iako je prednjim
delom talasavog tela izmicala van njihovog domašaja, uspela je repom da ošine Kendru i Seta po
potkolenicama i da ih obori. Gadno su tresnuli o pod.
„Sada mi je jasno“, ljutito je siktala Sileta. „Da, da, nevaljala deca donela su odvratni trn da me njime
bodu.“
Kendra i Set su istovremeno ustali i pojurili za repom, koji se povlačio. Prednji deo Silete zašao je iza
debelog stuba ispred njih i kao da je nestao. Poslednji se izgubio rep. Ne obazirući se na opasnost, Kendra
i Set su pojurili za zmajicom. Zavili su za stub i videli kako se Sileta penje uz njega sa suprotne strane.
Glava i prednje noge već su stigli do vrha i krenuli preko tavanice. Kendra i Set su skočili napred, podigli
rog jednoroga i prislonili ga na kraj zmajevog repa trenutak pre nego što im je izmakao van domašaja.
Rep se sledio i ukrutio. Kendra je ćula zvuk kao da se cepa nešto vlažno. Kada je podigla pogled,
videla je da se raskrečene noge odvajaju od zida. Zmaj je počeo da pada! Kendra je prekinula kontakt s
repom i povukla Seta u stranu. Bacili su se na drugu stranu stuba u trenutku kada je Sileta trenula o pod.
Kada su se vratili, našli su je kako lepeće i mlatara nogama. Ustremili su se ka njenom stražnjem delu i
prislonili joj rog uz lepljivo telo.
Grčenje je prestalo. Sileta je bila potpuno mirna. Rog je u Kendrinoj ruci postajao sve topliji. Kada je
zmaj prestao da treperi, rog je već bio toliko vreo da im je prljio dlanove, ali su ga Kendra i Set i dalje
držali čvrsto pritisnutog uz zmajicu, i nisu ga odvojili čak ni kada su joj noge omlitavele, a glava pala na
pod. Crne linije njenih vena pod providnom kožom raširile su se u mastiljave oblake. Organi koji su se
neobično dobro videli izgubili su oblik i stali da se pretapaju jedni u druge. Unutrašnjost joj je
proključala, a koža se rasporila i propustila veliku količinu najtamnijih mogućih plavih i purpurnih
isparenja odvratnog mirisa.
Kendra je pokrila usta slobodnom šakom i prislonila rog jednoroga uz zmaja. Kada je Sileta počela da
se smanjuje i vene, Set i ona namestili su se tako da mogu da drže rog u direktnom kontaktu s njom. Za
nekoliko trenutaka, držali su rog prislonjen uz suvu, smežuranu ljušturu čija veličina nije dostizala ni
desetinu prethodne zmajeve veličine. Pošto je Sileta duže od jednog minuta ostala krta i nepokretna i para
prestala da kulja iz nje, Set je kazao: „Mislim da smo bezbedni.“
Ne ispuštajući rog, napravili su nekoliko koraka unazad. Groteskna ljuštura zmajice nije se trgnula.
Kendra je pogledala preko ramena. Malo dalje na tlu uočila je baru crne tečnosti, ali ne i Mendiga.
„Gde je naš lutak?“ upitao je Set, postavivši naglas pitanje koja je ona postavila u sebi.
Kendra je otišla do crne bare, čučnula i umočila vrh roga jednoroga u smrdljivu tečnost. Mrlja koja je
ličila na katran počela je da ključa i da se puši, i na kraju je isparila. Na podu su ostali mač, baterijska
lampa i gomila zlatnih kuka.
„Šta je ovo?“ uzviknuo je Set. „Nestao je!“
Kendra je osmotrila dokaze. „To crno blato mora da je rastočilo drvo.“
Set je podigao jednu kuku i stao da je razgleda. „Nije ostao ni jedan jedini iver.“ U očima su mu
zasvetlucale suze. „Ovo mi je sve pokvarilo. Šta misliš, da li bismo mogli ponovo da ga napravimo?“
„Kako? Ostale su samo kuke. Ipak, hajde da ih pokupimo, za svaki slučaj.“
Ne ispuštajući ni Kendru ni rog, Set je puzio unaokolo i pedantno pokupio sve kuke i kopče koje je
uspeo da pronađe. I Kendra je skupljala kuke. Govorila je sebi da ne sme da zaplače, da Mendigo nije bio
čovek. Lutak nije imao ličnost, kao ni volju, bio je samo pomagalo. Bezumni drveni robot. Dok je radio
za Mjurijel, Mendigo je Kendru i njenu porodicu doveo u veliku opasnost. A otkad su se vile postarale da
lutak bude odan Kendri, on joj je mnogo puta spasao život. Sada je propao dok je pokušavao da ih zaštiti.
Možda je bio samo mehanički sluga, ali bio je pouzdan i veran. Set i ona neće biti bezbedni kao pre, sada
kada njega više nema. Kendra je uhvatila sebe da briše vlažne obraze.
„Kendra!“ dopro je do njih nečiji glas. „Sete! Jeste li dobro?“ Bio je to Tanu.
„Misliš li da smo ih sve pokupili?“ upitala je Kendra.
Set je pogledao po podu. „Izgleda da jesmo. Bolje da krenemo i obavestimo ih šta se dogodilo.“
Zajedno su otišli do vrha stepenica. Njihovi saputnici su čekali nedaleko od podnožja.
„Ubili smo Siletu“, objavila je Kendra i sa Setom krenula niz stepenice.
Ostali su počeli da kliču i da im čestitaju. Kada su sišli niz stepenice, Set i ona su morali da im
ispričaju sve pojedinosti. Svi su ih grlili i tapšali po leđima. Po preteranom iskazivanju olakšanja, Kendra
je shvatila da je većina njenih saputnika sumnjala da će ona i njen brat uspeti. Svi su se rastužili kada su
čuli da se Mendigo raspao, ali nije više bilo prolivanja suza. Tanu je kazao da je magija koja je pokretala
Mendiga verovatno bila u drvetu, ali da on nije stručnjak za takve stvari, a da ipak bolje zadrže kuke.
Samoaćanin je izvadio ključ i otključao lisice.
„Misliš li da je rog pročistio vazduh tamo unutra?“ upitao je Set.
„Ako rogom dodirneš ribnjak, ceo će biti pročišćen“, odvratio je Tanu.“ Nisam siguran kako rog
deluje na gas. Pare koje ste videli da se dižu iz zmaja i otrovna bara neće predstavljati problem, ali možda
gasovi koji u odaji postoje odranije još imaju moć.“
„Nećemo bespotrebno rizikovati“, kazao je Trask. „Nas troje nastaviće ka riznici i sve troje držaćemo
se za rog. Kendra bi trebalo da bude jedna od to troje, kako bismo bili sigurni da će rog sve vreme ostati
aktivan. Ona bi trebalo da bude prisutna i u slučaju da je Paton ostavio još neku poruku.“
„Želim i ja da pođem“, kazao je Set. „Sećam se opisa figurina.“
„A ja ću poći kao zaštita“, rekao je Trask.
„Ja se vraćam do hidre“, objavio je Gavin.
Trask je odmahnuo glavom. „S Hesperom ćemo se suočiti svi zajedno nakon što se domognemo
ključa.”
„Ne, imam p-p-p-plan“, bio je uporan Gavin. „Pozajmite mi Setov samostrel. Otići ću do Glomusovog
leša i umočiti koplje i nekoliko strelica u njegove životne sokove. Možda mi pođe za rukom da uspavam
hidru.“
„Pre ćeš ti zaspati kada se vratiš u oblast gde leži Glomus“, upozorio ga je Tanu.
„Ako zaspim, možete da me probudite“, ostao je uporan Gavin. „Kendra i Set su me nadahnuli. Mali,
usredsređeni napad ima svojih prednosti. Ako sam odem do hidre, mislim da mogu da je umirim i priđem
dovoljno blizu da je bocnem. Ne brinite, neću se žrtvovati. Ali ako mogu da obezbedim siguran povratak,
zašto da ne?“
„Verujem u tvoju procenu“, kazao je Trask. „Stvarno ne želiš da neko pode s tobom?“
„Imaću najviše šanse da joj priđem ako budem sam“, odvratio je Gavin. „Budem li uspeo, čekam vas
tamo. Ako ne uspem da izvedem to što sam naumio, vratiću se. Ili ćete me zateći u nesvesti blizu
Glomusa. Ako me uopšte ne nađete, znaćete šta se dogodilo.“
„Ne dopada mi se to“, kazala je Kendra.
„Mislim da će sve biti u redu“, odvratio je Gavin.
„Šta god izabrali, neće biti prijatno“, kazao je Trask. „Gavine, mislim da vredi pokušati. Ako možeš
da priđeš dovoljno blizu i uspavaš hidru, može se desiti da ponovo ugledamo svetlost dana. Slobodno
podi. U slučaju da Gavin ne savlada hidru, ostali treba da budu spremni da se suoče s Hesperom i odjure
na mesto sastanka s grifinima. Kendra, Sete, pođite sa mnom.“
 DVADESET ŠESTA GLAVA

Zaseda

Z majevi su očigledno imali mnogo poverenja u svoje stražare. Iza odaje u kojoj su Kendra i Set pogubili
Siletu nalazio se kratak ali prostran hodnik koji je vodio do riznice bez vrata. Trask nije žurio, već je
usput pažljivo opipavao i ispitivao, međutim, nije otkrio nijednu zamku. Izgleda da više niko nije čuvao
blago sad kad su Sileta i Glomus mrtvi, a hidra prikovana blizu ulaza.
Riznica iza džinovskog ulaza sastojala se od tri široka prolaza oivičena nizovima kamenih stolova
prekrivenih raznoraznim predmetima, od krajnje izuzetnih do primitivnih. Stručno obrađeno drago
kamenje veličine bilijarskih kugli počivalo je pored grubo istesanih kamenih čekića. Dok je išla duž
jednog niza stolova, Kendri su za oko zapali prelepo urađena pagoda izrezbarena od providnog žada,
zarđali gvozdeni šlem, tri metra dugačka kljova slona ukrašena zlatom, kofa grubih eksera, tanane kugle
od bojenog stakla, iskrzane knjige ukrašene tajanstvenim hijeroglifima, kavez za ptice od kože koja je
napola istrulila, zbirka velikih sočiva u drvenoj kutiji s pregradama, pomodne bronzane maske, iscepani
ogrtač, kandelabr koji je napala korozija i gomila bakarnih novčića s rupom u sredini. Trask, Kendra i Set
zajedno su držali rog. Set ih je odvukao na drugu stranu prolaza da bi uzeo sjajni mač.
„Čisti adamant“, gotovo sa strahopoštovanjem primetio je Trask.
„Mogu li da ga zadržim?“ zapitao je Set.
„Ne bi trebalo da uzmemo ništa više od onoga što moramo“, opomenuo ga je Trask. „Ne želimo da
zmajevi krenu u poteru za nama da bi povratili ukradeno blago.“
„Ionako će krenuti za mnom jer sam ubio Siletu“, kazao je Set.
„Ipak bi trebalo da izbegnemo dodatne nevolje“, rekao je Trask. „Morali smo da se suprotstavimo
zmajevima čuvarima, to nismo mogli da izbegnemo, ali ne moramo da ih razjarimo još više tako što ćemo
ih pokrasti. Tronisu dugujemo figurine, i taj dug ćemo platiti. Ako zmajevi požele da im budu vraćene,
neka vide s njim. Ključ nikada nije bio njihov, tako da zapravo ništa nećemo ukrasti.“
„U redu“, složio se Set. Vratio je mač i oni nastaviše da idu prolazom.
Zadnji deo prostorije premošćivala je izdignuta kocka i na njoj se nalazio dodatni niz stolova. Blizu
sredine, na pijedestalu koji je nadvisivao okolne stolove nalazio se par rukavica od nerdajućeg čelika
ukrašenih kitnjastim pismom u zlatu i platini.
„Vidi ti te rukavice“, kazao je Set.
„Gotovo sam siguran da to nisu Mudračeve rukavice“, nagađao je Trask. „Sigurno su mamci kada se
nalaze na tako istaknutom mestu. Ne bih bio iznenađen da otrovne igle čekaju nesmotrene prste.“
„Ne znam baš“, primetila je Kendra. „Postavili su jedino zmajeve i hidru da čuvaju ovu prostoriju i
nisu je obezbedili ni na jedan drugi način. Možda su suviše samouvereni i zato su ostavili rukavice da svi
mogu da ih vide.“
„Možda bi trebalo da ih maznemo“, predložio je Set. „Vratićemo ih kada sve bude gotovo, ali u
međuvremenu mogu poslužiti da zmajevima odvučemo pažnju. Ako se nađemo u stisci, možda bismo
mogli da se nagodimo s njima.“
„U principu ne razmišljaš loše“, priznao je Trask, „ali ako dirnemo te rukavice, strašno ćemo razljutiti
zmajeve i ne verujem da će biti raspoloženi za cenkanje. Ponavljam, najviše izgleda za uspeh imaćemo
ako budemo brzi i uzmemo samo ono po šta smo došli. Kendra, da li je Paton kod oltara vilinske kraljice
ostavio bilo kakav nagoveštaj gde je u ovoj prostoriji sakrio ključ?“
„Nisam videla nikakav nagoveštaj“, namerno je neodređeno odgovorila Kendra. Nije želela da prizna
da zapravo nije pročitala Patonovu poruku. Obrazi su joj goreli. Nadala se da nije pocrvenela. Kad malo
bolje razmisli, verovatno je trebalo da izvadi pločicu iz bare. Možda je ostavio još neki trag. „A ni ovde u
riznici nisam primetila nikakav zapis. Paton je kazao da ključ liči na gvozdeno jaje veličine ananasa i da
na gornjoj polovini ima mnoštvo ispupčenja.“
Popeli su se na kocku.
„Figurine“, gotovo istog časa kazao je Set. Odveo ih je do pet kipića poređanih po kružnom
podmetaču. „Crveni zmaj, beli džin, himera od žada. Da li je oniks crn?“
„Može da bude“, kazao je Trask. „A ta plava stvarčica u obliku ribe je levijatan od ahata.“
„Mogu li da pustim rog?“ upitao je Set.
Trask je onjušio vazduh. „Mislim da možeš. Ako osetiš da ti je loše, odmah ga ponovo dohvati.“
Set je otvorio vrećicu. „Tronis mi je dao ovo“, kazao je Kendri. Izvadio je parčiće svilene tkanine i
umotao svaku figurinu posebno, a onda ih je sve zajedno stavio u vrećicu.
Trask je ostavio Kendru da sama drži rog i nastavio duž izdignutih stolova. Zastao je kod svetlucavih
rukavica. Zavirio je iza pijedestala na kojem su stajale. „Pronašao sam ključ“, objavio je Trask. „Gurnuo
ga je iza rukavica.“
„Odlično obavljeno!“ veselo je uzviknula Kendra. Ona i Set su se pridružili Trasku koji se mučio da
podigne komad crnog gvožđa u obliku jajeta.
„Veliki ananas“, zastenjao je Trask. „Paton nije pomenuo da je ključ od čistog gvožđa. Težak je
najmanje trideset pet kilograma. Ne znam kako da ga poduhvatim.“
„Pokušaj obema rukama“, preporučila mu je Kendra. „Ja ću ići iza tebe i pritiskati rog uz tvoju kožu.“
Napravili su neobičan vozić i vukući noge krenuli nazad kroz riznicu, zatim niz hodnik i kroz odaju sa
stubovima. Prošli su i pored Siletinog skvrčenog leša. Tanu, Dugan i Mara čekali su ih udno stepeništa.
„Jeste li uspeli?“ upitao je Dugan.
„Imamo i ključ i figurine za džina“, podneo je izveštaj Trask.
„Ključ je izgleda težak“, primetio je Tanu.
„Ili ja gubim snagu“, rekao je Trask.
„Odneću ključ u skladište“, ponudio se Dugan. „Već sam i džinovski mač odvukao tamo dole.“
Trask je jedva dočekao da mu preda gvozdeno jaje. „Čim se vratiš, izlazimo odavde. Nadam se da je s
Gavinom sve u redu. Možda ipak nije trebalo da ga pustim samog.“
Dugan se strašno zajapurio od napora, ali je ipak uspeo da s jajetom u jednoj ruci siđe u skladište. Čim
je izašao odatle, požurili su nazad do hidre. Kendra je pokušala da se ne uzbuđuje zbog Gavina. Govorila
je sebi da je s njim sve u redu, da sigurno neće bespotrebno rizikovati. Međutim, znala je koliko je hrabar
i koliko hidra opasno izgleda.
Kada su stigli nadomak Glomusove pećine, Tanu je sam krenuo napred da iskuša vazduh. Vratio se i
rekao da se vazduh može udisati, ali i da od Gavina nema ni traga. „Ne bi bilo zgorega da i mi malo
poharamo zmajev leš“, dodao je Tanu. „Mogili bismo da razmažemo sedative po oružju, a meni bi to bila
jedinstvena prilika da dođem do sastojaka za napitak.“
„Moramo da požurimo“, istakao je Trask, „mada bi moglo da nam se isplati ako pripremimo oružje.
Maro, pođi sa mnom i Tanuom.“
 Dok su čekali ispred pećine, Kendra je ugledala Gavina, koji se vraćao blago hramajući. Laknulo joj
je. Zaskičala je i potrčala ka njemu, a on ju je dočekao raširenih ruku. Bio je skroz mokar, odeća mu je
bila pocepana i malo je krvario iz nekoliko posekotina i ogrebotina.
„Šta se dogodilo?“ upitala je Kendra i odvojila se od njega.
„Sredio sam je“, kazao je Gavin i stidljivo se osmehnuo. „Pronašao sam ž-žlezdu u Glomusovom
vratu i umočio u nju koplje i nekoliko strelica. Sećaš se da je Trask jednu žućkastu glavu pogodio u oko?
Ja sam jednu drugu proburazio strelicom umočenom u otrov. Glave su stale da mlate levo i desno. Uspeo
sam da im zadam i nekoliko uboda kopljem.“
„Povređen si“, kazala je Kendra.
„Nekoliko glava potkačilo me je dok je Hespera padala“, kazao je Gavin i odmahnuo rukom. „Ništa
strašno. Posekotine nisu gadne, ništa nisam slomio izgleda. Trenutno je ispod površine. Trebalo bi da
požurimo.“
Trask, Mara i Tanu ubrzo potom izašli su iz pećine i Gavin im je prepričao borbu s hidrom dok su
trčali ka jezeru. Trask je naterao ostale da zaostanu, a on i Gavin nastavili su uskim prolazom da osmotre
vodu. Brzo su se vratili, pa su svi zajedno požurili kroz prolaz i prešli ispust u dve grupice.
Dok je hitala na drugu stranu jezera, Kendra je svakog trenutka očekivala da se glave pojave iz dubine
i počnu da vrište, ali je tamno jezero ostalo potpuno mirno. Ostavivši usnulu hidru za sobom, popeli su se
uz konopac s čvorovima i progurali se između ogromnih kamenih lavova na kasno popodnevno sunce.
Oblaci vilinkonjica lebdeli su u blizini bara zaraslih u trsku.
„Šta sada?“ upitala je Kendra.
„Požurićemo do mesta sastanka“, odvratio je Trask i ubrzao. „Trebaće nam više od sata. Grifini će nas
odatle preneti do Tronisa. Džin je dao reč da će nam pomoći, a znamo da ne sme da laže. Provešćemo noć
kod njega i potom skovati plan kako da izađemo iz Legla zmajeva. Možda bi neki od grifina mogao da
izvidi da li je Navarog zaista pred kapijom.“
Išli su u koloni po jedan, nepostojećim tragom ispod četinara. Svi su ćutali. Kendra je pretpostavila da
niko ne želi da izbaksuzira skupinu koja se kretala kroz šumu čiju je tišinu narušavalo samo povremeno
šumorenje povetarca kroz granje. Preživeli su Hram zmajeva. Dokopali su se ključa i figurina. Samo još
da stignu do grifina i ne privuku pažnju neke grabljivice u prolazu!
U jednom trenutku Mara ih je naterala da stanu i čučnu dok je ona posmatrala zmaja koji je klizio
nebom u daljini. Stvorenje nije ničim pokazalo da ih je primetilo i ubrzo je nestalo s vidika.
Dok su savladavali jednu stranu stenovite kičme, drveća je bivalo sve manje. Otprilike na pola puta uz
dugačku padinu, Trask je okupio skupinu ispod nekakvog ispusta.
„Grifini bi trebalo da nas čekaju s druge strane ovog uskog grebena“, objasnila je Mara.
Trask je klimnuo glavom. „Prvo ćemo preći Gavin i ja. Ako sve bude u redu, zviznuću.“
Kendra se šćućurila ispod ispusta zajedno s ostalima i osluškivala kotrljanje kamenja koje se
odronjavalo ispod Traskovih i Gavinovih nogu dok su se peli uz greben. Nedugo pošto su prešli preko
prevoja, začuli su dva kratka zvižduka. Mara je bila na čelu onih koji su u drugom navratu krenuli uz
kamenitu padinu. Dok je birala put preko kamenja koje se odronjavalo, Kendri je postalo jasno zašto su
Trask i Gavin pravili onoliku buku dok su se peli. Ma kako da zakorači, kamenje se pomera i klizi.
Blizu vrha grebena uskog poput oštrice noža, Kendra je začula lepet krila. Astrida je sletela na
stenovitu izbočinu u blizini prevoja grebena i u njen um slile su se reči: Ovo je zaseda. Čekaju vas dva
zmaja. Bežite!
Mara se zagledala u bezizražajno ljudsko lice zlatne sove i podigla koplje. „Šta hoće?“ upitala je
Kendru.
„Upozorava nas“, odvratila je Kendra i spustila šaku na koplje da smiri Maru. Proučavala je astridu.
„Jesi li sigurna?“
Beži! Napašće svakog časa. Upozori prijatelje. Astrida je potom odletela. „Ovo je zamka!“ povikala
je Kendra. Pohitala je do vrha prevoja i potražila pogledom Gavina i Traska, koji su već silazili niz
suprotnu stranu. Okrenuli su se ka njoj kada su čuli da ih doziva. Nekoliko grifina izletelo je iz šumarka
ispod njih, uključujući i onog kojeg je jahao patuljak. „Zmajevi! Bežite! Zaseda!“
Patuljak je prolajao naređenje i grifini su uzleteli. Istovremeno su dva ogromna zmaja preletela preko
udaljenog prevoja. Jedan je imao zelene krljušti i četvrtastu glavu koju je uokviravao koščati nabor. Drugi
je bio pravo skarletno čudovište s grudvastim izraslinama na njušci i repom u obliku štapa za golf. Crveni
zmaj leteo je nisko. Kada je počeo da se penje, napravio je široki zaokret s namerom da im pride iz
drugog ugla.
Grifini su se raštrkali. Neki su se upirali da se popnu što više, dok su drugi ostali blizu tla. Jurili su u
svim pravcima. Grifin kojeg je jahao patuljak pokupio je jednom kandžom Gavina, a drugom Traska.
Mahnito mašući krilima, preopterećeni grifin preleteo je preko grebena i spustio Traska i Gavina blizu
ostalih.
„Vratićemo se“, obećao je patuljak dok ga je grifin odnosio odatle.
Trask je ščepao Kendru za ruku i poveo je nazad niz greben. Kamenje se kotrljalo pod njihovim
nogama. Posle nekoliko koraka, zaronio je s njom u zaklon jedne stene, zaštitivši je svojim telom. Iznad
njihovih glava razlegao se urlik zmaja. Plamen je zapljusnuo i spržio polje oblutaka s njihove desne strane
i Kendra je osetila kako talas vreline prelazi preko nje.
Kada je zmaj prošao iznad njih, par grifina spustio se niz padinu u niskom letu. Set je iskočio iz
skrovišta i jedan od grifina ga je pokupio i vinuo se s njim put neba. Drugi je ščepao Tanua. Kendra je
levo od sebe, u visini naspram sunca na zalasku, ugledala siluetu zelenog zmaja kako zaranja ka trojici
grifina bljujući vatru. Međutim, grifini su se raštrkali i, praveći oštre zaokrete, izbegli veću grabljivicu.
Činilo se da se skarletni zmaj vraća s namerom da ponovo bljuje vatru u prolazu, ali je onda krenuo za
grifinom koji je nosio Tanua. Grifin se spustio među drveće u potrazi za zaklonom, a zmaj ga je ispratio
svojim vatrenim dahom. Šuma ispod širokih crvenih krila je planula.
„U ruksak“, naredio je Trask, uzimajući ga od Kendre. Dok je ulazila, ugljenisani grifin sa samo
jednim krilom tresnuo je o stenje padine, dvadesetak metara niže od njih. Kendra je brže-bolje sišla u
ruksak.
Voren je ležao oslonjen na lakat. „Šta je sad?“
„Zmajevi su nas čekali blizu mesta na kojem je trebalo da se nađemo s grifinima“, kazala je Kendra,
osmotrivši novu udlagu. „Kako tvoja ruka?“
„Nikako. Zapravo nisam ni za šta. Dobro je što mi je Tanu stavio udlagu i dao nešto protiv bolova.
Hoćemo li uspeti?“
„Videćemo.“
Ovde u skladištu činilo se da se borba vodi veoma daleko. Kendra je čula grifine kako vrište i zmajeve
kako tutnje, ali je ipak imala utisak da je nepokretna prostorija odsečena od svega.
Dugan se sjurio niz lestvice, Gavin za njim. Trenutak kasnije ušla je Mara, ali je ostala na prečagama
pri vrhu. „Trask je pronašao grifina“, obavestila ih je. „U vazduhu smo.“
Gavin je prišao Kendri. „Kako si?“
„Ne znam.“
„Sve će biti u redu.“ Uzeo ju je za ruku da je ohrabri.
„Zeleni zmaj nas prati“, doviknula im je Mara. „Sustiže nas. Naginjemo se. Padamo. Blizu smo stene!
Mislim da bismo mogli...“, trgla se i uvukla glavu, ali je već narednog trenutka ponovo pogledala. „Ne,
uspeli smo. Ovaj grifin zaista dobro leti!“
Kendra i ostali gledali su u Maru, kojoj je vetar nosio dugačku crnu kosu. „Poniremo“, obavestila ih
je. „Dižemo se. Mislim da znam kuda idemo. Letimo naglavačke. Sada se okrećemo. Dižemo. Oh, ne. Ne,
ne, ne. Ne! Trask pada! Mi padamo!“ Mara je navukla klapnu, uvukla glavu u ramena i čvrsto se uhvatila
za prečage.
Svi su čuli kako je ruksak udario o tle. Mara je izašla iz prostorije. Gavin je ščepao mač i krenuo za
njom. Isto je uradio i Dugan. I Kendra se popela uz prečage.
„Ti bi mogla da sačekaš ovde unutra“, predložio je Voren.
„Moram da vidim šta se dešava“, odvratila je Kendra.
 Izašla je na dugački ispust blizu ivice, iza koje je zjapila duboka provalija. Iza nje se uzdizala okomita
stena. Zeleni zmaj u visinama je jurio ostale grifine. Crveni zmaj jurio je za grifinom koji je daleko
odmakao na putu ka Olujnom grebenu. Mara, Gavin i Dugan gledali su uvis. „Šta se dogodilo s
Traskom?“ upitala je Kendra.
„Spušta se“, odvratio je Gavin i pokazao prstom.
Kendri je trebalo nekoliko trenutaka da primeti Traskovo sablasno obličje koje se polako spuštalo ka
njima. U međuvremenu se pretvorio u kovitlac pare. „Progutao je napitak i postao gasovit!“ s olakšanjem
je uzviknula Kendra.
Trask im je rukama davao znak da krenu.
„Želi da se zaputimo ka rascepu Korak u stranu“, kazala je Mara.
„Koliko ima do tamo?“ upitao je Dugan.
„Nije daleko“, kazala je Mara i podigla ruksak. „Mislim da je grifin tamo pokušao da stigne do
Koraka u stranu. Grifin može mnogo dublje da zađe od zmaja. A čovek može da se uvuče mnogo dublje
od obojice. Najviše šanse imaćemo ako stignemo do procepa. Unutra bi trebalo da budemo koliko-toliko
bezbedni.“ Potrčali su preko stenovitog tla.
„Šta će biti s Traskom?“ upitala je Kendra.
„Pokušaće da se sakrije“, kazao je Dugan. „Gasovito stanje spaslo ga je da se ne razbije pri padu, ali
sada ne može baš brzo da se kreće. Moramo da ga ostavimo. Svojim prisustvom samo bismo privukli
neželjenu pažnju na njega.“
„Trask će već naći mesto da se sakrije“, kazao je Gavin. „Zna da moramo da stignemo do rascepa. On
i Mara su u pravu, zmajevi neće moći tamo da nas se dočepaju, bar ne bi trebalo.“
Ne obraćajući pažnju na neravnine, Kendra je jurila duž ispusta. Svaki put kada bi se osvrnula,
ugledala bi zelenog zmaja, ali on se izgleda nameračio na grifine. Bila je iznenađena tim što se zmaj nije
obrušio na njih i pobio ih. Na ispustu su bili lak plen. Možda ih zmaj nije primetio.
„Rascep bi trebalo da se nalazi iza ove okuke“, objavila je Mara.
„Dolazi zmaj“, upozorio ih je Gavin.
Kendra je rizikovala i okrenula se. Ugledala je zmaja, koji je jurio pravo na njih, ali je još bio prilično
daleko. Dali su se u trk.
„Da stavimo Kendru u ruksak?“ upitao je Dugan.
„Nemamo vremena“, odvratio je Gavin. „Moramo da stignemo do rascepa.“
Mara se odvojila od njih. Grabila je napred svojim dugačkim nogama kao da je zvezda atletske staze.
Međutim, čim je zavila za okuku, Mara se ukopala u mestu. Kada su je Kendra i ostali sustigli, videli su i
zašto.
Ulaz u rascep Korak u stranu blokirao je ogromni zmaj. Donja strana stomaka bila mu je bleda poput
šlaga posutog rupičastim žutim krljuštima koje su podsećale na linoleum. Dugačku glavu krasio je par
račvastih rogova. Usta nalik kljunu preteći su se otvarala i zatvarala.
Kendra je osetila da je obuzima užas koji je zmaj širio oko sebe. Ukočio se i Dugan, koji je stajao
pored nje. Mara se osvrnula da pogleda zelenog zmaja, a zatim je vratila pogled na žutog. U tamnim
očima nazirala joj se panika. U klopci su. Gavin je mahnito kreštao na jeziku zmajeva. Zmaj je oštro
odgovorio i protegao se poput mačke koja se sprema da zaskoči miša. To ogromno stvorenje izgleda
uopšte ne zanima šta Gavin ima da kaže. Kendru je obuzelo očajanje. Neovlašćeno su ušli u Hram
zmajeva i sada će morati da plate za to.
Kendra je pokušala snagom volje da utiče na svoje mišiće, ali su oni odbili da je poslušaju. Baš tužan
način da se umre! Posle svega što su pretrpeli, zmajevi su ih ipak saterali u ćošak. Nadala se da su bar Set
i Tanu uspeli da pobegnu. Možda će zmajevi propustiti da pogledaju u unutrašnjost ruksaka, pa će se i
Voren izvući. Nadala se da će Trask tiho odlebdeti na neko bezbedno mesto.
Žuti zmaj samo što nije stigao do njih. Najverovatnije im se približava i zeleni zmaj. Kendra je želela
da zatvori oči, ali su kapci odbili da sarađuju. Iako telo nije htelo da se pokrene, imala je utisak da se
iznutra trese od straha.
 Gavin je odbacio koplje i zaleteo se pravo u žutog zmaja. Kendra nije želela da gleda kako to
stvorenje uništava njenog prijatelja, ali nije mogla da okrene glavu.
A onda se Gavin preobrazio. To se nije desilo postepeno. Iznenada se naduo i vrlo brzo utrostrućio
velićinu. Zatim su mu izrasla krila i rep, rogovi i kandže, i na kraju se pretvorio u ogromnog crnog zmaja.
U odnosu na njega, žuti protivnik delovao je kao patuljak. Srebrna ogrlica se raširila i ostala na njegovom
vratu prekrivenom krljuštima.
Iz usta crnog zmaja izleteo je zaslepljujući tečni plamen koji je zbacio žutog zmaja s ispusta i spržio
sve pred sobom. Crni zmaj je raširio krila, skočio i okrenuo se da dočeka zelenog zmaja iznad njihovih
glava. Zeleni zmaj bljunuo je vatru na Gavina, ali je njegov dah pre ličio na istopljeno zlato nego na pravi
plamen. Zeleni zmaj je skrenuo i udaljio se. Crni zmaj se vratio i spustio na ispust. Kamenje se krunilo
pod njegovom težinom.
Kendra i dalje nije mogla da se pomeri. Zar je to stvarno Gavin? Ogroman je! Bokove i leda štitio mu
je oklop od nauljenih tamnih krljušti, a stomak kao da mu je bio posut crnim draguljima. Iz glomaznog
repa i duž kičme štrčali su mu opasni šiljci. Kandže su mu se povijale poput ogromnih srpova, a svirepe
oči gorele su kao magma. Njen prijatelj nije zmajski brat. On je pravi pravcijati zmaj!

Kendra je videla žutog zmaja kako se diže u nebo sa suprotne strane klisure. Jedna strana tela bila mu
je pocrnela, a krilo na toj strani delovalo je pokidano, pa ipak, zmaj je i dalje leteo. Žuti zmaj se nagnuo
ka njima. Izgleda da se i zeleni zmaj takođe vraćao. Crni zmaj je pogledao protivnike koji su pristizali,
zatim je povio veliku glavu i progutao Dugana u jednom zalogaju.
Kendra je kroz sleđene usne vrisnula u neverici.
Mara je bacila ruksak Kendri. Pogodila ju je u rame i ruksak je pao na tle.
Crni zmaj je zamahnuo prednjom nogom ka Mari, koja nije uspela da izbegne njegov brzi udarac. Pala
je
na ispust, a potom i sa ispusta. Druga noga je zamahnula ka Kendri. Oštra kandža zaparala ju je po
grudima i oborila na leđa. Crni zmaj je raširio krila i skočio u susret protivnicima koji su pristizali.
Dok joj je u ušima odzvanjala rika zmajeva, Kendra je ošamućeno ispitivala poderotinu na bluzi.
Oklop ispod iscepanog materijala, koji joj je Set dao, izgleda nije zadobio ni ogrebotinu. Um joj je
grozničavo radio. Pokušavala je da shvati šta se upravo dogodilo. Disala je ubrzano i plitko. Ne samo što
je Gavin zmaj već se okrenuo protiv prijatelja i napao ih! Pojeo je Dugana i ubio Maru!
Dok je prstima trljala oklop od adamanta, Kendra je shvatila da više nije obamrla od straha. Čim je
Gavin odleteo, užas koji izazivaju zmajevi je izbledeo. Dok su zmajevi kružili iznad njene glave i borili
se, Kendra je sela. Ruksak je ležao pored nje. Rascep Korak u stranu više niko nije čuvao.
Kendra je zadrhtala od naleta adrenalina, zgrabila ruksak, prebacila ga preko ramena i potrčala ka
rascepu, izbegavajući udubljenja u kojima se krčkala zlatna tečnost. Kada se pred njom promolio
prostrani ulaz u pukotinu u planini, podigla je pogled i osvrnula se ka mestu na kojem su se dva zmaja
borila s Gavinom. A onda je sunce odjednom zašlo. Fontane plamena obasjale su sumračno nebo.
Gavinovi protivnici nisu prilazili jedan drugome. U koju god stranu da se Gavin okrenuo, jedan od
njegovih protivnika zaleteo bi se i pokušao da ga sprži. Smrtonosni ples toliko je zaneo Kendru da je
zastala na ulazu u rascep Korak u stranu. Ubrzo joj je postalo jasno zašto je teško postići direktan vatreni
pogodak dok se i napadač i meta zanose čas u jednu, čas u drugu stranu u vazduhu. Dok je bitka u
vazduhu polako jenjavala, zmajevi učesnici sve više su se udaljavali. Kendra je, međutim, dobro znala da
svakog trenutka mogu da se vrate. Okrenula im je leda i pohitala u rascep. Prolaz je ubrzo postao suviše
uzak za svakog zmaja, ali je Kendra nastavila dalje. Želela je da bude sigurna da je izvan domašaja
zmajske vatre. Podsećala je samu sebe na to da ne sme da ode predaleko, jer bi je u tom slučaju mogao
dohvatiti plamen s druge strane.
Kendra je prevlačila prstom duž zida dok nije osetila da se dovoljno udaljila. Spustila je ruksak,
podigla klapnu i sišla niz lestvice.
„Čuo sam veliku gungulu“, kazao je Voren.
„Gavin je zmaj“, nekako je uspela da izgovori Kendra. Preskočila je nekoliko poslednjih prečaga i
doskočila u čučanj.
„Šta?“
„Ogromni crni zmaj. Pojeo je Dugana. Ubio je Maru.“ Dok je to govorila, Kendra je imala osećaj da
sluša sopstvene reči, a ne da ih izgovara. Kako to može biti istina? „Pokušao je da me ubije. Potkačio me
je po grudima pre nego što je odleteo u borbu s druga dva zmaja. Spasao me je oklop koji nosim ispod
odeće.“ Kendra je počela da pretura po opremi, pri svetlosti Vorenove električne svetiljke.
„Ne mogu da poverujem“, promrmljao je Voren.
„Veruj“, kazala je Kendra dok je isprobavala baterijsku lampu. Radila je. „Nalazimo se u rascepu
Korak u stranu. Sami smo. Set i Tanu su možda uspeli da umaknu zahvaljujući grifinima. Traska smo
ostavili. Bio je u gasovitom stanju.“ Zgrabila je primitivni štap sa zvečkama na vrhu.
„Štap za dozivanje kiše iz Izgubljene mese?“ upitao je Voren.
„Potrebna nam je oluja“, kazala je Kendra. „Ko zna koliko dugo će Gavin još da se bori s ona dva
zmaja? Ko zna koliko još zmajeva može da se pojavi? Trešću ovu stvar dok ne izazovem najveću oluju
koju je Leglo zmajeva ikada videlo.“ Kendra je otišla do prečaga pričvršćenih za zid. „Vratiću se.“
„Zašto ga ne treseš ovde dole?“ upitao je Voren.
„Ne znam da li bi to imalo uticaja napolju“, kazala je Kendra. „Nisam sigurna da Tronis i ovako neće
uspeti da neutralizuje vreme koje prizovem.“
„Srećno“, kazao je Voren. „Na prvi znak opasnosti, sakrij ruksak i sidi.“
„Važi“, rekla je Kendra, već sa vrha lestvica. Provukla se kroz otvor, upalila baterijsku lampu i stala
žestoko da trese štap. Vreme je bilo prilično lepo, duvao je blagi povetarac, a na nebu je videla svega
nekoliko oblaka, koji nisu delovali preteći. Nije imala pojma koliko dugo treba da se prizove jaka oluja,
posebno ako se Tronis umeša. Možda ne uspe da obavi posao pre nego što Gavin ili ostali neprijatelji
dođu po nju. Možda uopšte ne uspe. Ali dosta joj je skrivanja i ne želi više da se plaši. Ovo je mnogo
bolje od skrivanja u ruksaku.
 DVADESET SEDMA GLAVA

Navarog

S etu nije preostalo ništa drugo nego da visi. Nije čak mogao ni da se drži. Grifin ga je ščepao za ramena.
Ako bi ga kandže pustile, pao bi. Da je uporni skarletni zmaj ubio grifina, Set i grifin pali bi zajedno.
Da ih je zmaj spržio svojim vatrenim dahom, Set bi doživeo retko iskustvo da istovremeno i gori i pada.
Pogledao je dole iza sebe i video kako crveni zmaj progoni Tanua i pritom izaziva šumski požar. Kada
je grifin napustio okrilje drveća bez Samoaćanina, zmaj je krenuo za onim koji je nosio Seta.
Slobodno klateći nogama, Set je doviknuo grifinu da u vrećici ima figurine za Tronisa. Nadao se da će
se grifin sada još više potruditi da ga ne ispusti. Međutim, ni po čemu nije mogao da zaključi da li ga je
grifin razumeo ili ne.
Set je mislio da zna ponešto o letenju pošto ga je juče jedan grifin odneo na vrh Olujnog grebena, a
narednog dana na isti način se spustio odatle. Međutim, upravo je naučio da grifina jedino zmaj koji ga
juri može ubediti da stvarno leti.
Grifin se u početku odlučno peo, snažno mašući krilima ne bi li se popeo što više, tamo gde je vazduh
hladan i proređen. Dok su se peli uvis, sve se više približavajući strmim obodima Olujnog grebena, zmaj
ih je polako sustizao. Kada se crveni zmaj suviše približio, grifin je prišao sasvim uz planinu. Čas se peo,
čas je ponirao, a čas se vraćao, sve vreme koristeći kamenite planinske vrleti kao prepreke. Dok se grifin
naginjao, nasrtao i dizao uvis, Set se klatio napred-nazad u njegovim kandžama. Povremeno je čak morao
da podigne noge ili da se izvije da bi izbegao šiljato kamenje.
Iako su nekoliko puta zaronili da bi izbegli vatru koju je zmaj bljuvao, ipak su se više peli nego što su
se spuštali i postepeno su se sve više spiralno približavali vrhu. U jednom trenutku, sa zmajem za petama,
grifin je zavio za ugao i uleteo u ledenu pećinu. Kada je zmaj proleteo, oni su izleteli i počeli da se penju
u suprotnom smeru.
Konačno, kada su stigli nadomak najvišeg vrha Olujnog grebena, grifin se odlepio od planine i
mahnito mašući krilima poleteo uvis. Na otvorenom nebu, zmaj se brzo primicao. Grifin je simulirao
poniranje, a zmaj je zagrizao mamac. Strmoglavio se da ih presretne. Dok se zmaj zaustavljao i vraćao,
grifin je uspeo da se popne još više. Kada se osvrnuo i pogledao ka planini, Set je video da sada jedre
dosta iznad zdanja.
Kada se zmaj ponovo približio, grifin je skupio krila i obrušio se s takvom silinom da se Setu stomak
popeo u grlo. Zmaj je verovatno pomislio da je u pitanju još jedna varka i nije odmah krenuo za njima.
Kada je konačno shvatio da ga grifin ne navlači, ovaj je već raširio krila i takvom brzinom poneo Seta ka
zdanju da ovaj gotovo ništa nije video.
 Zmaj se obrušio za njima. Brzo ih je sustizao i uskoro je postalo jasno da će ih presresti pre nego što
stignu do samog zdanja. Set se nadao da je njegovom grifinu ostao još neki manevar na raspolaganju. U
trenutku kada se zmaj našao u dometu da bljuje vatru, Set je čuo da je nešto veliko prozujalo pored njega.
U zmajeve grudi zabila se strela veličine telefonskog stuba. Krila su mu se opustila, izvrnuo se na leđa i
pao s neba poput kakve gromade.
Set se zagledao ka zdanju ispred sebe i na natkriljenoj terasi ugledao Tronisa s ogromnim
samostrelom u rukama. Nebeski džin je ustao i otišao do prednjih vrata. Stigao je do njih taman na vreme
da pusti Seta i grifina. Grifin je odjedrio do stola u prednjoj prostoriji, spustio Seta na zemlju i sleteo. Još
je malo trčao po podu dok se nije zaustavio. Grifin je pognuo ptičju glavu. Bokovi prekriveni penom
izraženo su mu se podizali i spuštali.
„Odlično obavljen posao“, kazao je Set grifinu, iako nije bio siguran da ga ovaj razume. Prišao mu je i
pomilovao ga po vlažnom zlatnocrvenom perju.
„Izvinjavam se zbog neprijatnog susreta“, kazao je Tronis, smestivši se pored stola. „Kada sam
shvatio da je u pitanju zaseda, nije više bilo vremena da te upozorim. Srećan sam što si uspeo da
umakneš, mladi Sete.“
„Odličan pogodak.“
„Nadajmo se da će posle ovoga ostali zmajevi dva puta razmisliti pre nego što priđu mom
prebivalištu.“
„Doneo sam ti figurine“, podneo je izveštaj Set i stao da otvara vrećicu.
Nebeski džin je razvukao usta u osmeh. „Onda mi je još više drago što si preživeo! Poređaj ih po ivici
stola.“
Set je odmotao figurine i poređao ih. Džin se nagnuo ka njima i osmotrio ih. To mu je bilo dovoljno
da ih ispila. „Hmmm“, promrmljao je. „Odlično obavljen posao, zaista, doneo si figurice koje sam tražio.“
„Zašto ti je toliko bilo stalo do njih?“ upitao je Set.
„Želeo sam samo tri. Ako izgovorim prave reči i zapalim crvenog zmaja, izrašće u pravog zmaja koji
će izvršavati svako moje naređenje. Ako mermernog džina zakopam u sneg i izgovorim odgovarajuće
reči, on će narasti u izdržljivog snežnog džina, slugu neviđenih mogućnosti. Na sličan način i himera od
žada može se preobraziti u pravu himeru koja će mi ispunjavati želje.“
„Pretpostavljam da će ti dobro doći u odbrani ovog zdanja“, primetio je Set.
„Trebalo bi zaista da budu od velike koristi.“
„A šta je s kulom i ribom?“
Džin je kršio prste. „Slobodno zadrži ostale dve figurice, Sete Sorensone. Ako kulu postaviš na čvrsto
tle i izgovoriš određeni napev, model kule uvećaće se i pretvoriti u pravu kulu. Ta tvrđava može da se
naseli ljudima, ali ne i džinovima, tako da meni nije ni od kakve koristi. Ako, pak, ribu spustiš u more uz
nekoliko prigodnih reči, ona će se pretvoriti u levijatana. ja živim daleko od mora i nemam nameru da ga
posetim.“
„Možeš li da mi kažeš te magične reči?“ upitao je Set.
„Naložiću patuljku da ti ih zapiše kada se vrati. Nisu komplikovane. Čarolije neophodne za preobražaj
urezane su u figurine. Reči samo pokreću te čarolije, kao kad zapališ magični fitilj.“
„Možeš li da pogledaš u kuglu i vidiš šta je s mojim prijateljima?“ upitao je Set.
„Naravno“, odvratio je Tronis i ustao. „Odmah se vraćam.“
Set je seo i stao da premeće po rukama kulu i ribu. Bilo bi strava da ima vlastitu kulu. Nadao se da je
sve u redu s Kendrom i ostalima. Pošto je crveni zmaj jurio njega i na kraju bio oboren, ostali je trebalo
da se oslobode samo zelenog. Sigurno će većina, ako ne i svi, uspeti da pobegnu.
Tronis je bio suzdržan kada se vratio. „Dok sam rukovao balistom, Navarog je stupio u borbu. Nisam
siguran kada je stigao u svetilište. Bojim se da su tvoji prijatelji raštrkani, a izgleda da su neki i stradali.
Moji grifini su pobegli. Ne znaju gde su ti prijatelji. Već su tri grifina pala, a još dva su ranjena. Navarog
se trenutno bori s dva zmaja. A izgleda da neka moćna čarolija priziva loše vreme, nekakvom starom
magijom koja mi nije poznata.“
 „Priziva kišu?“ upitao je Set.
„Uglavnom.“
„Najverovatnije Kendra mlatara štapom za prizivanje kiše. Sigurno joj je potrebno loše vreme da bi
umakla zmajevima.“
„Zmajevi su mi poverili da održavam relativno lepo vreme“, kazao je Tronis.
„Nisu ti pak dali dozvolu da pomažeš lopovima da ih pokradu“, uzvratio je Set. „A ti si se nadao da
neće napasti tvoje grifine. Izgleda da će danas biti prekršena mnoga pravila. Zašto joj ne pomogneš da
prizove gadnu olujčinu?“
Džin se počešao po bradi. „Moji grifini su okretni. Mnogo bolje od zmajeva izlaze na kraj s lošim
vremenom. Možda je gadna oluja upravo ono što nam je potrebno da podsetimo zmajčeke s kim imaju
posla.“
„Ako Kendra priziva oluju, bio bih ti zaista zahvalan na tome. I još nešto, pošto si sad dobio figurice,
da li bi bio ljubazan da nam skineš ogrlice?“
Džin je izgovorio neku čudnu reč i pucnuo ogromnim prstima. Srebrni lanac je pukao i spao sa
Setovog vrata. „Imali smo dogovor. Zaslužio si moju zahvalnost. Tvoja sestra i ja prizvaćemo oluju kakvu
Leglo zmajeva nije videlo mnogo sezona. A sada me izvini.“
Set je džinu dao znak rukom da se slobodno udalji. „Pobrini se za to.“
„Kada ta oluja bude prizvana, vratiću se s namirnicarna.“
„Ako misliš na hranu, računaj na mene.“

Ledeni naleti vetra urlali su kroz rascep Korak u stranu, donoseći miris snega. Grmelo je i sevalo.
Kendra je neumorno tresla štap u nadi da će zmajevi biti primorani da potraže zaklon, a preostali njeni
prijatelji uspeti da umaknu.
Iako ona sama vidi u mraku, baterijska lampa omogućava joj je da vidi mnogo dalje, zato je nije
gasila. Pomerala je snop svetla čas na jednu, čas na drugu stranu da je neko ne iznenadi. Zahvaljujući
tome, primetila je Gavina dok je bio još dosta daleko. Približavao se visokim, uskim prolazom. Više nije
bio zmaj. Obilato je krvario iz rane na vratu i vidno je hramao. Snop svetla baterijske lampe odbio se o
mač koji je držao. Kada je jedan jak nalet vetra zaurlao kroz prolaz, podigao je slobodnu ruku da zaštiti
lice.
„Možeš prestati da treseš štap“, doviknuo joj je Gavin.
„Mislim da još neću“, odvratila je Kendra.
„Pokušao sam da budem učtiv“, rekao je Gavin i nastavio da se približava. „Zapravo sam hteo da ti
kažem da prestaneš da treseš taj štap, ili ću te ubiti.“
Suze su pekle Kendrine oči. Malo je nedostajalo da počne histerično da se smeje. Gavin je ubio
Dugana. Ubio je Maru. „Zar me ionako nećeš ubiti?“
„Da sam zmaj, ubio bih te“, odvratio je Gavin i nastavio da hrama ka njoj. „U ovom obličju to radije
ne bih uradio.“
„Ko si ti, Gavine?“
Iscerio se. „Zar još nisi pogodila? Nisi glupa. Pokušaj.“
Znala je. Pokušala je to da sakrije od same sebe, iako zna. „Navarog.“
„Razume se.“
„Kako je moguće da si ti Navarog?“ Bio joj je prijatelj! Štitio ju je! Nadala se da će joj biti dečko!
Držala ga je za ruku i pisala mu zavodnička pisma! Kendri je pripala muka. Želela je da se sklupča i pusti
suze da poteku.
„Bolje se zapitaj kako je to ostalima promaklo. Mislio sam da je postalo očigledno posle Izgubljene
mese. Izgleda da primećujemo samo ono što želimo da vidimo.“
Kendra je odmahnula glavom. Istovremeno je bila i užasnuta, i zbunjena, i znatiželjna. „Ti si znači bio
zatvorenik pod kukuljicom iz Neme kutije?“
„Bez obzira na to koliko je ta kapuljača maskirala moja čula, još se sećam mirisa tvoje nervoze. Dosta
je nalik na miris koji sada osećam. Sfinga me je oslobodio neposredno pre nego što je napustio Utočište
za bajke. Pronašao sam ekser koji je Set izvukao iz povratnika i dao ga Kurisoku.“
„A onda si otišao“, kazala je Kendra.
„Moj posao u Utočištu za bajke bio je okončan. Otišao sam u svetilište zmajeva na Himalajima.“
„Ti si taj zmaj koji je pojeo Čarlija Rosa! On nikada nije imao sina, zar ne?“
„Znao sam da možeš sve to da povežeš. Sfinga mi je preporučio da odem u posetu Čaku Rosu. Čakov
dugogodišnji prijatelj Arlin Santos je jedan od Vitezova zore i izdajica. Čak je znao da provede u divljini i
po više meseci. Arlin mi je pomogao da nađem Čaka. Uopšte nije bilo teško ubiti ga. Kada sam to obavio,
Arlin je prikazao celu stvar kao da se dogodila mnogo ranije i pomogao mi da se odomaćim kao Čakov
sin. Gavin Ros, č-č-čudo od deteta koje muca.“
„Dopadalo mi se tvoje mucanje.“
„Poslužilo je svrsi. Pomoglo mi je da više ličim na čoveka, da delujem ranjivo.“
Kendra se namrštila. „Šta se zapravo dogodilo u Izgubljenoj mesi?“
„Šta ti misliš da se dogodilo?“
Znala je da je gadno, ali morala je da svari toliko toga. „Mogao si da razgovaraš sa Šaliz zato što si
zmaj.“
„Pre nego što ste ušli u prostoriju, pokazao sam se Šaliz u svom pravom obličju. Nasmrt sam je
prepao. Umalo da me napadne. Kada sam uspostavio dominaciju nad njom, upozorio sam je da ću je ubiti
ako bude pokušala da vas napadne. Potom sam joj obećao da ću je osloboditi ako nam bude dozvolila da
prođemo. Bila je tako mlada i neiskusna, plašio sam se da ne napravi neku glupost, ali sve je dobro
prošlo.“
„Ti si oslobodio Šaliz? Ti si uništio Izgubljenu mesu.“
Gavin se iscerio. „I smestio jadnom Havijeru, tipu bez nogu. Nije bio izdajnik. Pojeo sam ga. Potom
sam ukrao lažni artefakt, isekao nekoliko guma i pomerio kamionet. Te iste noći oslobodio sam Šaliz, ali
sam joj naredio da sačeka da odemo i tek onda napravi darmar. Čim je oslobođena iz zatvora, Šaliz se
okuražila i pogazila sporazum. Probila je kapiju i pustila gospodina Liča da oslobodi zombije i oživi
mrtve.“
„Ne mogu da poverujem“, ukočeno je kazala Kendra. „Ti si demon, princ zmajeva. I sada si u
savršenom položaju da pomogneš Sfingi da ukrade još jedan artefakt.“
Gavinu je izgleda prijalo njeno zaprepašćenje. „Do sada si već sigurno shvatila da je Sfinga namerno
dozvolio tvojoj dvojnici da pobegne. Znao je da je lažna kada dodirom nije uspela da vrati energiju
predmetu koji je želeo da napuni. Predmet joj je dao uzgred, tako da nije imala pojma da on zna.“
Kendra je tužno zavrtela glavom. „Znači da mu je lažna Kendra pomagala sasvim slučajno?”
„Sfinga se postarao da ona zna upravo ono što on želi da ona zna. Mislila je da je pobegla bez ičije
pomoći, ali on je namerno bio nemaran. Da ništa nije preduzela, on bi postao još nemarniji. Kada je
boclukovica pobegla, poslao je agenta da je sledi kako bi bio siguran da se vratila u Utočište za bajke.
Veoma si snalažljiva, Kendra, čak i kad si udvojena. Dvojnici nije bila potrebna pomoć. Sfinga je znao da
će Vitezovi zore morati da pošalju tim u Leglo zmajeva po ključ čim tvoj deda bude čuo da je Društvo
otkrilo gde ga je Paton sakrio. Sfinga je bio ubeđen da će u tim uvrstiti i Gavina Rosa, pravo čudo od
krotitelja zmajeva. I bio je u pravu.“
Kendra je spustila glavu u šake. „Mi smo uveli Navaroga u Leglo zmajeva. Otvorili smo kapiju i
pustili ga unutra.“
„jednostavan, ali efikasan plan“, kazao je Gavin. „Unervozio sam se kada smo naleteli na Nafiju.
Poznaje me. Srećom, ona je prilično mračan zmaj. Sreli smo se pre mnogo vekova i zna kakav me glas
bije. Odlučila je da mi pomogne umesto da me razotkrije. Pojavila se u našem kampu u ljudskom obličju
da bi me začikavala. U prvi mah uplašio sam se da namerava da otkrije moju tajnu, ali na kraju mi je
pomogla rekavši da sam viđen ispred kapije. Time je samo još više zamaglila moj pravi identitet.“
 „Kako smo glupi“, zastenjala je Kendra.
„Slažem se da obavljate dobar deo posla umesto nas“, kazao je Gavin. „Sve je ovo ispalo gotovo
savršeno. Više bih voleo da sam mogao da ne otkrijem svoj pravi identitet dok ne napustimo Leglo
zmajeva. Više bih voleo da sam mogao da prožderem Traska i sve njih ispred kapije i odletim s tobom,
Setom i ključem, ali ni ovako nije ispalo loše.“
„Zašto bi poštedeo mene i Seta?“ upitala je Kendra. „Zar nisi pokušao da me ubiješ?“
Gavin je slegnuo ramenima. „Ono ranije sam te udario sečimice jer sam bio u žurbi i brinuo sam se da
ne pobegneš s ključem. Ti i tvoj brat veoma ste simpatični. Uprkos tome što ste mladi i nevini, vas dvoje
ste iznenađujuće sposobni. Nisam mogao da poverujem da ste uspeli da ubijete Siletu. Bila je legenda.
Veoma poznati zmaj. Nisam imao pojma da je ona jedan od stražara ovde. To što je Set izvukao klin iz
povratnika bilo je još jedan šok. Pošast senke trebalo je da proguta Utočište za bajke, ali i to ste zaustavili.
Udruženim snagama postigli ste neke izuzetne stvari. Da nisam bio u velikom iskušenju da poštedim vas
dvoje, možda bih se predomislio i ne bih otkrio ko sam kada je kucnuo čas za to. Podrazumeva se da bih
sve ostale pojeo.“
„Umesto da pojedeš sve, pojeo si samo Dugana“, ogorčeno je primetila Kendra.
„Za sada samo njega“, iscerio se Gavin. Taj osmeh nije mu išao uz lice. Suviše je znalački, suviše
predatorski. Dečak koji joj se nekada sviđao nikada se ne bi tako iscerio.
„Jesi li pojeo još nekoga?“ upitala je Kendra.
„Nisam mogao da ih nađem", priznao je Gavin. „Može se desiti da je Set već kod Tronisa. Crvenog
zmaja našao sam proburaženog ogromnom strelom na padina- ma Olujnog grebena. Teško je reći gde je ta
tvoja oluja oduvala Traska. I Mara je možda preživela, nisam uspeo da pronađem njeno telo. Okretna je to
žena. Možda se uhvatila za nešto pošto je preletela preko ivice. Ili je meni promaklo njeno telo. Ne brini,
niko od tvojih prijatelja neće ti priteći u pomoć. Srušio sam deo ispusta ispred procepa i postavio Nafiju
da stražari."
„Šta će me zaštititi od tebe?“ upitala je Kendra i promenila stav. Štap za izazivanje kiše stezala je kao
da je oružje.
Gavin se srdačno nasmejao. „Hrabra si, Kendra, ali nema potrebe da se ponižavaš.“ Nekoliko puta
zamahnuo je mačem da bi naglasio ono što je rekao. „Nema sumnje da sam mnogo moćniji kao zmaj, ali
čak i u ovom nezgrapnom smrtnom obliku imam natprirodnu snagu i reflekse. Za vreme bitke na
Izgubljenoj mesi na trenutak si videla šta sve mogu da uradim, a čak i onda sam se suzdržavao da ne bih
otkrio svoj identitet.“
Kendra je spustila štap. „Ubio si zmajeve s kojima si se borio? Mislim na ove od malopre.“
Gavin je frknuo. „Nisu mi bili ravni. Pridružio im se i treći u borbi protiv mene, siva zver zakrivljenih
rogova, ali svi su oni pali. Vetar koji si podigla išao mi je u prilog. Po lošem vremenu uvek sam
pobeđivao zmajeve. Na kraju mi je pomogla i Nafija, iako mi njena pomoć nije ni bila potrebna.“
„Nadala sam se da bi te vetar mogao sprečiti da dođeš do mene.“
„I za najbolje od nas rizično je leteti po jakom vetru, ali uvek možemo da podvijemo krila i hodamo.“
„Sigurno si se i s hidrom borio kao zmaj“, shvatila je Kendra.
„Zašto bih inače otišao sasvim sam?“
Kendra se namrštila. „Kazao si da si se protiv nje borio strelama i kopljem. Kako to da te ogrlica nije
zadavila?“
Gavin se ponovo iscerio. „Jesam se borio strelama i kopljem... u početku. Posle sam se preobrazio u
zmaja. Hidra je bila veoma opasna prepreka. Čak i kada sam bio zmaj, ishod je na trenutke bio neizvestan.
Odlično se borila. Ogrlica mi je smetala. Spala je neposredno pred moj dolazak ovamo, što znači da je Set
uspeo da stigne do Tronisa.“
Kendri je laknulo. Možda će bar njen brat preživeti sve ovo.
„Dosta smo se prisećali. Znam da je ključ u ruksaku, zajedno s rogom jednoroga. Rog će nam biti
potreban da otvorimo kapiju, a razume se da ne nameravam da odem odavde bez ključa.“
„Ja ne idem s tobom“, odlučno je kazala Kendra.
 „Grešiš“, rekao je Gavin. „Nemaš izbora. Ne bih voleo da te onesvestim jednim udarcem. Kao zmaj,
možda ne bih mogao da te tolerišem. Kao čoveku mi se dopadaš. Potrudimo se da ostanemo civilizovani.“
Kendra se zakikotala u neverici. „Ne dopadam se ja tebi. Želiš da imaš pored sebe lutku na koncu ako
se ukaže potreba da se neki magični predmet ponovo napuni.“
„Ima i toga.“
„Dobro onda“, kazala je Kendra i skliznula niz zid. „Izgleda da nemam izbora.“
„Dodaj mi ruksak“, kazao je Gavin.
Kendra je podigla ruksak i pružila ga Gavinu. Kada je posegnuo da ga uzme, Kendra je svom snagom
zamahnula štapom i udarila ga po glavi. Blokirao je udarac mačem, istrgao joj ga iz ruke, pljesnuo je
njime po ramenu i oborio na tle.
„Stvarno, Kendra, ne radi to, samo se sramotiš.“ Otvorio je klapnu na ruksaku i kazao: „Posle tebe.“
Kendra se nagnula nad ruksak i zavrištala: „Vorene, Gavin je Navarog i on...“
To je bilo sve što je uspela da kaže pre nego što ju je Gavin odgurnuo i stuštio se u ruksak, ne
obazirući se na prečage do dole. Kendra je oklevala. Da li bi trebalo da krene za njim i pokuša da
pomogne Vorenu? Ili da pobegne? Ako pobegne, on će je uhvatiti. Ili će je Nafija uhvatiti. Da li je srušio
ispust s oba kraja? Verovatno ne može da umakne iz rascepa Korak u stranu bez krila.
Kendra se spustila niz prečage. Kada je stigla do dna, Voren je već bio u nesvesti.
„Vorenu je ovo bila teška nedelja“, prokomentarisao je Gavin. „Da ga spasim bede?“
„Nemoj, molim te“, preklinjala ga je Kendra.
„Zašto bih se obazirao na tvoje želje?“ upitao je Gavin. „Pokušala si da me mlatneš po glavi!“
„Biću dobra ako ga ostaviš na miru“, obećala je Kendra.
„Uopšte nije važno kako ćeš se ponašati, ali ne brini, ne želim da gledaš kako ti ubijam prijatelja.
Popni se uz lestvice.“ Već je držao u ruci rog jednoroga. Čučnuo je i bez problema drugom rukom izvadio
gvozdeno jaje.
Kendra se pela uz prečage. Ako lepim ponašanjem može da poštedi Vorena, onda će se lepo ponašati.
Uostalom, Gavin je u pravu. Ako se bude opirala, biće dovoljno da je onesvesti i odvuče gde god mu se
prohte.
Gavin je izašao iz ruksaka, odložio na stranu jaje i rog i izvadio pljosku iz džepa. Otvorio ju je i počeo
da natapa ruksak oporom tečnošću.
„Šta to radiš?“ upitala je Kendra sa strahom u glasu.
Gavin je izvadio upaljač i zapalio ruksak.
„Ne!“ povikala je Kendra i bacila se ka zapaljenom ruksaku.
Gavin ju je ščepao i zadržao. Otimala se i s užasom gledala kako plamen proždire ruksak. Konačno se
vatra primirila. Gavin je bacio Kendru na tle i dodao još tečnosti. Plamenovi su oživeli i obasjali mu lice
đavolskim sjajem. Kada se vatra i drugi put ugasila, isekao je pocrneli ruksak mačem.
„Rekao si da ga nećeš povrediti ako budem dobra“, jecala je Kendra. Ruke su joj se snažno tresle.
„Ne, kazao sam da uopšte nije bitno kako ćeš se ponašati. Takođe sam rekao da ne želim da gledaš
kako ti ubijam prijatelja. Zato si samo videla kako ga zauvek zarobljavam u ekstradimenzionom prostoru.
Ima zalihe, a prostorija se provetrava magijom. Kladim se da će Voren postati pravi majstor u jambu.“
„Ti si čudovište!“ povikala je Kendra.
„Konačno si počela da shvataš. Mnogo sam gori od većine, Kendra. Ja sam zmaj i princ demon.“
Kendra je frktala. „I Sfingin sluga. Kako ti se dopada to što primaš naređenja od ljudskog bića?“
Gavinovo lice se skamenilo. „Sfinga je možda briljantni strateg i možda mi ide u prilog da mu izvesno
vreme pomažem, ali pre nego što se sve ovo završi, on će naučiti da se još nije rodio smrtnik koji meni
može da bude gospodar.“
„Zašto ga ne naučiš pameti tako što ćeš pomagati meni?“
Gavin je podrugljivo frknuo. „Ne, Kendra, neću ti pomagati. Želim da otvorim zatvor s demonima.“
Stižemo, Kendra. Ona te reči nije čula ušima. Bile su otpevušene u njenom umu. Kendra je pokušala
da ostane pribrana i pored nade koja ju je prožela. Morala je da navede Gavina da i dalje priča.
 „Želiš da otvoriš zatvor pod svojim uslovima, ne Sfinginim.“
„Ne bi trebalo da vodimo ovaj razgovor“, Gavin se okrenuo i podigao mač. Prema njemu je poletela
astrida, silno krešteći pritom. Oštrica je sevnula i sova je pala. Za prvom astridom doletela je i druga,
ispruženih kandži i s odlučnim izrazom na ljudskom licu. I nju je Gavin posekao. Treća astrida dolazila je
prolazom, iz suprotnog pravca. Gavin se okrenuo i pogubio je jednim preciznim kosim udarcem.
Kendra je pokrila oči, ne želeći da gleda tri mrtve astride. „Prestani!“ povikala je. „Prestani, ubiće te!“
„Astride?“ upitao je Gavin, gledajući uz prolaz i niz njega. Nijedne druge sove nije bilo na vidiku.
„Čak i u ljudskom obličju, astride bih mogao da ubijam ceo dan! Nigde to nije lakše nego u jednom ovako
uskom prolazu. Sve ih pošalji da ih se rešimo jednom za svagda! Koga ćeš još pozvati u pomoć?
Veverice? Puževe?“
„Nisam ih ja pozvala“, odvratila je Kendra.
„Bolje da krenemo.“
„Ako je Nafija na straži, kako su onda astride prošle?“
„Na isti način na koji bi prošle i veverice“, kazao je Gavin. „Nafija čuva prolaz od stvarnih pretnji, a
ne od mučenih sova.“
„Nemam nameru da pođem s tobom svojevoljno“, kazala je Kendra. „Moraćeš da me onesvestiš, ili
ubiješ.“
„Ništa lakše“, odvratio je Gavin slegnuvši ramenima.
A onda se iza njega materijalizovao zmaj srebrnobelih krljušti. Nije bio naročito velik, tek dvostruko
viši od Gavina, ali čak i spuštenih krila, to stvorenje aerodinamičnog oblika jedva da je stalo u prolaz.
Rakstus se zagledao prvo u Kendru, a onda je u nedoumici pogledao Gavina.
Gavin se na brzinu osvrnuo. Rakstus je nestao u poslednjem ćasu, ali se ponovo pojavio čim se Gavin
okrenuo ka Kendri.
„Preteruješ“, primetio je Gavin, „ali nije zgoreg biti siguran. Poštedi me glumatanja. Ako ponovo
poželiš da skrenem pogled s tebe, neće biti dovoljno da se samo komično zableneš preko mog ramena.“
Kendra je vratila pogled na Gavina. Rakstus se pomaljao iza njega. Gavin ju je fiksirao pogledom.
„Ne krivim te što želiš da me udariš“, nastavio je on, „ali pokušaj da budeš genijalnija. Moja čula su
odlična. Ako bi nešto pokušalo da mi se prikrade s leda, ja bih to znao.“
Rakstus je odmahnuo glavom.
Kendra je potiskivala potrebu da zuri u zmaja. Saterao je Gavina u klopku. Prolaz je bio suviše mali
da bi Gavin u njemu mogao da se preobrazi. Rakstus treba samo da ga udari. Dok ga je gledala krajičkom
oka, Kendra je primetila da srebrnobeli zmaj okleva. Nagnuo je glavu napred, malo otvorio usta, ali se
potom zaustavio i malo povukao.
„Sada bar suptilnije gledaš preko mog ramena“, pohvalio ju je Gavin. „Da si prvi put pogledala
indirektno kao sada, mnogo bih se više prepao. Možda bi čak uspela i da me potkačiš.“ Frknuo je kao da
je sama pomisao na opiranje bila smešna.
Kendra je morala da motiviše Rakstusa. Nije smela direktno da mu se obrati, ali je to morala da uradi
smesta.
„Možda bi trebalo da prestanem da te zavaravam“, uzdahnula je Kendra.
„Sada govoriš razumno“, odvratio je Gavin. „Voleo bih da to i misliš.“
„Šta ćemo s ostalim zmajevima?“ upitala je Kendra. „Zar neće pobesneti što si uzeo ključ koji smo
pronašli u Hramu zmajeva? Zar se neće naljutiti što si ubio zmajeve koji su krenuli za nama? Šta je s
Celebrantom?“
Gavin se zakikotao. „Dok shvate šta se dogodilo, mi ćemo već biti daleko.“
„Celebrant je navodno najjači živi zmaj“, kazala je Kendra. „Sigurno će hteti da se osveti, zar te to ne
brine?“
Gavin je odmahnuo glavom. „Celebrant je taj koji treba da bude zabrinut. Pošto otvorim zatvor s
demonima, stuštiću se na njega s tako moćnom vojskom, kakvu svet još nije video. Veruj mi, uskoro će
zmajevi dobiti novog kralja. Kendra, ponovo zuriš suviše očigledno.“
 Rakstus je pokazao zube, a sjajne oči besno su mu sevale. Vrat mu se naborao, glava poletela napred,
iskezio je zube i u trenu odgrizao veliki deo Gavina. Mač je zveknuo o tle. Zmaj je prednjim nogama
podigao Gavina i smazao ga u tri zalogaja.
Kendra je zapanjeno zurila u Rakstusa.
„Znaš“, kazao je zmaj i dalje žvaćući, „za tako rđavog momka, poprilično je ukusan.“
„Uspeo si!“ nije mogla da poveruje Kendra. „Odakle si se stvorio?“
„Astride su me upozorile da si u nevolji.“ Zmaj je pregledao mrtve astride na tlu. „Ovi su prvi od
njihove vrste koji su posle toliko vekova preminuli. Kao i obično, ja sam za to kriv. Došao sam ovamo
nevidljiv, razume se, i ugledao Nafiju na straži. Uplašio sam se. Zato su prvo ušle tri astride. Kada sam
čuo da umiru, nešto se u meni prelomilo i evo me ovde. Bolje ikad nego nikad. Žao mi je što sam
oklevao. Nikada do sada nisam pogubio zmaja.“
Kendra je i dalje bila u šoku. „Ti si jedini zmaj koji može da stane u rascep Korak u stranu.“
„Čak ni ja ne mogu da se provučem kroz ceo procep, ali čuo sam misli astrida i tako sam saznao da si
s ove strane najvećeg suženja.“
„Pojeo si Gavina. Pojeo si Navaroga.“
„Nije bilo baš džentlmenski da ga zaskočim dok je zarobljen u ljudskom obličju, i to u uskom
procepu. Ali ako ćemo pravo, on i nije bio džentlmen.“
Poželela je da zagrli Rakstusa. Ovog puta nije uspela da se obuzda, napravila je nekoliko koraka ka
njemu i obavila mu ruke oko vrata. Njegove krljušti bile su tvrde i hladne. Dok se Kendra držala za njega,
zmaj je počeo da svetluca i sija kao da se sunčevi zraci odbijaju o njegove svetle krljušti.
„Šta to radiš?“ zadivljeno je izgovorio zmaj.
Kendra se povukla od njega. „Pa ti sijaš.“
Rakstus je zatreptao. „Osećam se zaista dobro.“
„Puna sam magične energije“, kazala mu je Kendra. „Kada dodirnem vilu, ona još jače zasija.“
„Imam utisak kao da si zapalila vatru u meni.“
„Ovo nije prvi put da si me dodirnuo“, pomalo zbunjeno je kazala Kendra.
„Dok sam te nosio, dodirivao sam tvoju odeću, ali ovo je prvi put da je tvoja koža dotakla moje
krljušti. Zagrli me ponovo.“
Obavila je ruke oko njega i čvrsto ga stegla. Rakstus je sijao sve jače i jače. Krljušti su mu se
zagrevale.
„U redu, dovoljno je“, konačno je kazao. Kendra se povukla. „Imam osećaj da ću eksplodirati.“
„Teško mi je da gledam u tebe“, kazala je Kendra čkiljeći.
Zmaj je iznenada nestao. „I dalje mogu da postanem nevidljiv“, kazao je. „Treba da krenemo.“
„Samo da nešto proverim.“ Kendra je štapom za dozivanje kiše gurkala ostatke ruksaka koji su se
pušili. Razgrtala je ugljenisane ostatke, ali nije uspela da pronađe ni nagoveštaj nekakvog otvora. Uništeni
ruksak bio je bezobličan.
„Tvoj prijatelj je zarobljen unutra?“ upitao je Rakstus.
Kendra je klimnula glavom jer se nije uzdala u svoj glas.
„Mislim da više ne možemo da uđemo u tu prostoriju, ali ću svejedno poneti ostatke ruksaka. Možda
neko pametniji od mene uspe da uđe unutra.“ Zgrabio je spaljene komade iscepane kože. „Kuda bi trebalo
da odemo?“
„Mislim da je Set uspeo da se vrati Tronisu“, oklevajući je kazala Kendra. Znala je da se Rakstus plaši
nebeskog džina.
„Grifini su dokaz toga da je na vašoj strani“, kazao je Rakstus. „Međutim, čarolije koje štite njegovu
tvrđavu mogle bi da nam naškode ako pokušam tamo da odletim.“
„A da ostanemo ovde?“ pitala se Kendra.
„Ne. Bez obzira na to šta se dogodilo čuvarima, četiri zmaja su mrtva. Pet, uključujući Navaroga.
Moramo pobeći s mesta zločina.“
„Kuda? U tvrđavu Crni bunar?“
 „Veruj mi da ne želiš u sve ovo da umešaš Agada“, upozorio ju je Rakstus. „Nimalo mu se neće
svideti što su svi ti zmajevi mrtvi. Ako bi tebi pružio zaklon, ostali zmajevi verovatno bi ga napali u želji
da ih osvete i u Leglu zmajeva nastao bi haos. Odneću te u moju jazbinu. Daleko je odavde i dobro je
skrivena.“
Kendra je uzela rog jednoroga, štap za prizivanje kiše i baterijsku lampu. „jaje je suviše teško.“
„Meni nije“, odvratio je Rakstus. „Sve četiri kandže koristim za hvatanje. Pođi za mnom. Idi ovuda i
ne pali svetlo. Pokupiću te kada se prolaz pri kraju proširi. Ako kiša i dalje pada, ako budemo brzi i uz
malo sreće, umaći ćemo Nafiji pred nosem.“
Kendra je sledila zmaja duž prolaza. Kada se proširio, osetila je njegovu kandžu na struku, a trenutak
potom već su uzletali u kišnu noć. Kada je prestala da trese štap, oluja je izgubila na jačini, ali je vetar i
dalje duvao, a ledene kapi kiše šibale su joj lice. Kako to da se tako hladna voda ne smrzne?
Kendra se osvrnula i pogledala uvis. Kroz kišu je ugledala nekakvu priliku koja je mogla biti Nafija
na krševitom ispustu. Nije krenula u poteru za njima.
Kendra je imala utisak da se padobranom spušta usred uragana. Naleti vetra su ih šamarali i odozgo i
odozdo. Čak i mali aerodinamični zmaj kao Rakstus izgleda da nije bio dorastao oluji. Povremeno se
suprotstavljao naletima vazduha, povremeno ih je koristio. Dizao se pod velikim uglom, zaustavljao,
uvijao i nanovo spuštao, vijugao i ponovo podizao uvis. Kada su se popeli u visinu, kiša se pretvorila u
grad koji se odbijao o zmajeve nevidljive krljušti. Kendru je od hladnoće i vlage donekle štitila zimska
odeća koju je imala na sebi, ali je na kraju ipak počela da drhti. Potpuno je izgubila orijentaciju dok ih je
pomahnitali vetar bacao kroz ledenu tamu.
Konačno su sleteli u malu pećinu. Kada je Rakstus ponovo postao vidljiv, svojim sjajem osvetlio je
prostoriju bolje od logorske vatre. Okamenjena voda prekrivala je zidove i pod poput zaleđenog karamela.
Na kamenoj polici u blizini svetlucavog poteza kalcita čučala je astrida.
„Je li ovo tvoja jazbina?“ upitala je Kendra.
„Ova rupa u zidu?“ nasmejao se Rakstus. „Nije, moja jazbina nije velika, ali nije ni ovako mala i
prazna. Astrida me je pozvala.“
Tvoj brat je dobro.
„Set?“ upitala je Kendra. „Jesi li ga video?“
Videli su ga neki od mojih. On je s nebeskim džinom. Pošto sada možemo da razgovaramo s vilama,
dvojica naših doveli su vilu kod Tronisa da prevodi. Tvoj brat i džin znaju da si ovde. Predlažu da
sačekate ovde do jutra.
„I šta onda?“
Džin če učiniti da oluja jenja taman toliko da odjuriš do izlaza s preživelima iz svoje družine.
„Šta je s Traskom? Tanuom? Marom?“
Njih troje su dobro. Džin ih je locirao svevidećim kamenom. Grifini ih upravo dovode njemu. Sklonili
su se bili na različitim mestima u rezervatu. I po tebe će ujutro doći grifin i naći ćeš se s prijateljima kod
kapije.
„Ostaću s tobom do jutra“, obećao je Rakstus i podigao je u krilo. „Možeš se osloniti o mene dok
spavaš. Tvoja energija me je zagrejala.“
„U redu“, kazala je Kendra. „Zahvali džinu u moje ime.“
I ja ču ostati s tobom.
Kendra se zavukla pod podignuto krilo, a Rakstus ga je spustio preko nje kao da je ćebe. Zmaj je bio u
pravu... baš je topao. Prestala je da drhti skoro istog trenutka. Zapravo joj je bilo prilično udobno.
Kada je zatvorila oči, Kendra je pokušala i da isključi um. Bar je Set još živ i zdrav. Preživeli su još
neki. Čak i Mara, za koju je bila uverena da je nastradala.
Kendra je oblizala usne. Još nije mogla da poveruje da je preživela Navaroga. Sada joj se činilo da bi
mogla da izvuče živu glavu iz ove pustolovine. Da bi mogla ponovo da vidi roditelje, deku i baku. I da
odraste.
Kendra je želela da izbriše iz uma sliku Navaroga koji proždire Dugana. Trudila se da ne zamišlja
Vorena, povređenog i zarobljenog u skladištu. Nije želela da zna kako se Mendigo rastočio. Pokušala je
da zaboravi šta je saznala o Gavinu i trudila se da ne misli na to kako je pojeden na njene oči.
Gde je taj san? Kada će doći po nju?
Trudila se da ne razmišlja o tome šta nosi jutro. Pokušavala je da ne razmišlja o novim problemima
koji bi mogli iskrsnuti na putu do kapije. Nije želela da se uzbuđuje zbog onoga što ih možda čeka s druge
strane šarenih zidova Legla zmajeva.
Gde je taj fini, jaki napitak za spavanje kada joj je potreban?
Vetar je napolju zavijao. Zmaj pored nje tiho je disao. Usredsredila se na vetar, slušala disanje i san ju
je savladao.
 DVADESET OSMA GLAVA

Novi vitezovi

I ako je osećala svaku neravninu na putu, Kendra je pokušavala bar da odmori oči. Povremeno bi provirila
kroz prozor i zagledala se u drveće bez lišća koje se stapalo usled brzine, i na drugu stranu automobila, u
brata. Uskoro će ponovo biti u Utočištu za bajke.
Tanu im je nagovestio da deka želi s njima da podeli neku tajnu. Nisu stekli utisak da je u pitanju neka
radosna vest. Ona i Set su ga pritisli, ali Samoaćanin nije ni zucnuo, samo je uporno ponavljao da deka
želi lično da im saopšti novosti.
Tanu je vozio. Eliza je sedela na suvozačevom sedištu. Sastala se s njima na aerodromu kao dodatno
obezbeđenje.
Njihov odlazak iz Legla zmajeva protekao je glatko. Grifin se pojavio po planu, Kendra se pozdravila
s Rakstusom, a ostali su je sačekali kod kapije. Mara je polomila nekoliko rebara, ali su zato Trask, Tanu i
Set prošli bez većih povreda. Čarolija za odvraćanje nije ih odbila, a rog je i na izlasku savršeno odigrao
ulogu ključa.
Kada su prošli kroz kapiju, vratili su se na livadu u obliku srca, gde je Trask stupio u vezu s Aronom
Stounom. Helikopter ih je pronašao nešto kasnije i bez ikakvih problema vratili su se u civilizaciju.
Narednog jutra promenili su nekoliko aviona dok se Kendra nije konačno našla nadomak Utočišta za
bajke.
Tanu je skrenuo na prilazni put. Bilo je oblačno, ali nije padao sneg. Kendra je pognula glavu. Uopšte
nije želela ponovo da vidi Utočište za bajke. Dosta joj je magičnih stvorenja koja je progone. Dosta joj je
i straha i izdaje. Ako je jedan od njenih najboljih prijatelja bio zmaj demon, kome onda da veruje?
Kendra je pogledala u Seta. Može da veruje svom bratu. Možda je ponekad glup i nesmotren, ali je
junak i krajnje je pouzdan. A šta ako taj neko u automobilu nije njen brat? Šta ako je Tronis zamenio Seta
boclukovicom? Ili nekom drugom vrstom dvojnika, opakijeg i dugovečnijeg od boclukovice?
Znala je da je to glupo. A opet, možda i nije. Ispostavilo se da je jedan od njenih najboljih prijatelja zli
zmaj. Društvo zvezde Večernjače dokazalo je da ne preza ni od čega kada treba postaviti zamku. Spremni
su da lažu, kradu, kidnapuju, ubiju. I veoma su strpljivi. Možda Tanu samo kupuje vreme i čeka savršeni
trenutak za konačnu izdaju? Koliko dobro poznaju Elizu? Kako uopšte mogu da veruju Vanesi?
Kendra je polako shvatala zašto je Paton želeo da sakrije artefakte tamo gde niko neće moći da dopre
do njih, zašto je verovao samo sebi. U svetu punom izdajnika, kako bilo kome verovati?
Razume se, Paton je verovao njoj. Da li je to bilo mudro? Došli su do ključa grobnice u kojoj je bio
sakriven Translokator, ali ma koliko se trudili da sakriju Hronometar i ključ, nije li samo pitanje vremena
kada će ih Društvo ukrasti?
Automobil je prošao kroz kapiju Utočišta za bajke i zaustavio se ispred kuće. Izašli su da ih pozdrave
deka, baka, Dejl i Kolter. Set je iskočio iz kola navrat-nanos i stao da maše belim rogom. Tanu im je još
ranije telefonom objasnio da se Set sakrio u ruksaku i da je spasao situaciju u Leglu zmajeva.
„Vratio sam ga“, kazao je Set, hitajući ka njima. Kada je stigao do cementiranog puta koji je vodio do
kuće, bacio je rog u vazduh i uhvatio ga. Kada ga je bacio drugi put, spetljao se kod hvatanja. Rog je pao i
razbio se u paramparčad, udarivši u cement.
Svi su se sledili. Setu kao da je pripala muka. Kolter je prebledeo. Deka se namrštio. Sićušni beli
delići ležali su rasuti po stazi.
Kendra samo što se nije zagrcnula od smeha. Izraz bakinog lica bio je neprocenjiv. Ali ne bi bilo fer
da ih i dalje muči i zato je izašla iz automobila.
„Pravi rog je kod mene“, kazala je Kendra i izvadila rog jednoroga.
Set više nije mogao da izdrži. Ostalima je očigledno laknulo. „U radnji sa suvenirima na aerodromu
našao sam staklenu glavu jednoroga“, kikotao se Set. „Rog je bio odgovarajuće veličine. Kupili smo
glavu i otkinuli rog. Vredelo je!“
„Za mladića koji hoda po tankom ledu“, kazala je baka, „previše izazivaš sreću.“
Set se i dalje smejao. Izgleda da nije mogao da prestane.
Deka se osmehnuo. Krenuo je napred i zagrlio Seta. „Posle svega kroz šta ste prošli, drago mi je što
još možeš da se nasmeješ. Kendra, Sete, svestan sam da ste se tek vratili kući, ali moramo da
porazgovaramo o nekim hitnim stvarima. Pođite sa mnom u kancelariju. Posle toga ćete moći da se
odmorite.“
„Da ponesem torbe?“ upitala je Kendra.
„Neko će se već pobrinuti za vaše torbe“, kazala je baka i zagrlila Seta čim ga je deka pustio.
Deka je snažno zagrlio Kendru. „Drago mi je što si se vratila“, prošaputao je.
I Kendra je njega čvrsto zagrlila, potiskujući suze. Zagrlili su je i baka, Kolter i Dejl. Potom je krenula
za dekom do njegove kancelarije u kući.
Kendra i Set smestili su se u velikim naslonjačama, a deka je seo za radni sto. Na trenutak se zapitala
da možda nisu u nevolji. Ne... Set verovatno jeste, zato što je krišom pošao s njima, ali ona nije uradila
ništa loše.
„Žao mi je zbog svega što se dogodilo u Leglu zmajeva“, rekao je deka, proučavajući Kendru.
„Gavinova izdaja mora da je bila strašan šok.“
Kendra se plašila da je glas ne izda. Osećanja su pretila da pokuljaju iz nje.
„Znam da će vam biti potrebno izvesno vreme da se oporavite“, dodao je deka. „Ne moramo odmah
da razgovaramo o lošim stvarima koje su se dogodile. Znam samo da ćemo pokušati da smislimo kako da
vratimo Vorena.“
„Kakve su šanse?“ upitao je Set.
„Da budem iskren, nisu dobre“, odvratio je deka. Ekstradimenzioni prostor tog skladišta čak ni ne
pripada našoj stvarnosti. Čim je prekinuta veza s ruksakom, prostorija je ostala nasukana van nje.“
„Može li on uopšte da diše tamo unutra?“ upitao je Set. „Soba ima otvore za vazduh, zar ne?“
„Soba je imala otvore za vazduh i verujemo da nisu oštećeni. Oni su povezani sa spoljnim svetom, ali
ne preko otvora ruksaka.“
„Da li bismo mogli da spasimo Vorena i Bubdu kroz te otvore za vazduh?“
„Verovatno, ako nađemo gde su ti otvori povezani s našim svetom. Međutim, tačka spajanja mora da
je dobro skrivena. Oni koji su stvorili ruksak nisu želeli da neprijatelji uđu tim putem.“
Set je klimnuo glavom. „Ipak ćemo pokušati?“
„Naravno da ćemo pokušati.“ Deka nije zvučao previše optimistično. „Voren ima dovoljno hrane i
napitaka koji isceljuju. Pronaći ćemo način da ga oslobodimo. Dosta je bilo tragedije. Ne mogu da
poverujem da sam u društvu ubica zmaja i da još jednog imamo u tamnici.“
„Čuo si šta je Vanesa uradila?“ upitala je Kendra.
„Tanu me je telefonom obavestio“, potvrdio je deka. „Izričito joj je zabranjeno da zaposedne bilo kog
od vas, ali imajući u vidu okolnosti, moramo priznati da je junak. Mada joj i dalje ne verujem. Možda je
znala da na taj način pomaže Navarogu.“
„Kako možemo bilo kome da verujemo?“ promrmljala je Kendra.
„U Leglu zmajeva iskusili smo još jednu bolnu izdaju“, priznao je deka. „Doduše, niko to nije mogao
da predvidi. A opet, to ne znači da nemamo iskrene saveznike. Možemo da verujemo jedni drugima.
Možemo da verujemo Rut. A teško bi bilo sumnjati i u Tanua, Maru, Traska, Koltera ili Dejla.“
„A šta je s boclukovicama?“ upitala je Kendra. „Ili šta ako su još neki od naših najvećih saveznika
samo veoma strpljivi neprijatelji?“
Deka je zamišljeno proučavao Kendru. „Pretpostavljam da moramo uvek biti na oprezu, ali ne
možemo prestati da verujemo jedni drugima, jer bi u tom slučaju naši neprijatelji pobedili. I dalje smo
usred krize. Niko od nas ne može da je reši sam.“
„Jesam li kažnjen?“ upitao je Set.
„Pitanje je na mestu“, odvratio je deka, prešavši s Kendre na Seta. „Šta ti misliš?“
„Verovatno jesam, mada ne bi trebalo da budem. Kao prvo, trebalo je da me pošalješ s njima. Nisam
ništa lošiji od bilo kog viteza. Čak sam od nekih i bolji. A zahvaljujući svojim novim sposobnostima
mogu biti vrlo koristan.“
Deka je prepleo prste na stolu. „Da li bi voleo da pristupiš Vitezovima zore?“
„Je li to trik pitanje?“
„Nije“, ozbiljno je odvratio deka.
„Naravno da bih voleo!“
„Tvoji uspesi se ne mogu poreći“, kazao je deka. „Mislim da još nisi sasvim sazreo kada je reč o
prosuđivanju, ali u ovim strašnim vremenima dobro dođe hrabrost kao što je tvoja, Sete. Ustani.“
Set je ustao.
„Podigni desnu ruku“, kazao je deka.
Set ga je poslušao.
„Ponavljaj za mnom: Zaklinjem se da ću čuvati tajne Vitezova zore i da ću pomagati svojim
sadruzima Vitezovima u njihovim hvale vrednim ciljevima.“
Set je ponovio ove reči.
„Čestitam“, kazao je deka.
„Ovlašćen si da me učiniš vitezom?“ s nadom u glasu upita Set.
„Zamolili su me da se aktiviram iako sam u penziji“, rekao je deka. „Pristao sam zbog pretnje s kojom
smo suočeni. Ja sam novi kapetan Vitezova zore.“
„A ja sam sada vitez“, kazao je Set i pogledao Kendru. Jedva je obuzdavao uzbuđenje.
„Proteklih nekoliko dana donosio si sumnjive odluke“, nastavio je deka, „ali one nisu bile bezveze.
Rizikovao si u trenucima velike opasnosti, a kada si bio prozivan, pružao si odgovarajuće razloge. Bio si
u pravu kada si rekao da je bolje biti aktivan nego pasivan kada je sudbina sveta u pitanju. Vitezovi kao
celina na neki način postali su suviše konzervativni. Da bismo izbegli nastupajuću krizu, bojim se da
ćemo morati da rizikujemo i pređemo u ofanzivu.“
„Da li su ti kazali da je Arlin Santos izdajnik?“ upitala je Kendra.
„Trask je to prijavio“, kazao je deka. „Otišli smo da ga uhapsimo, ali već je bio pobegao.“
„Koji je naš naredni korak?“ upitala je Kendra.
„Imamo Hronometar i ključ iz Legla zmajeva“, odvratio je deka. „Sve dok ključ bude na bezbednom
mestu, naši neprijatelji neće moći da dođu do Translokatora. Pitanje je da li možemo da zaštitimo ključ
dok Sfinga ima Okulus. Naša strategija mora delimično da se zasniva na tome da ključ stalno bude u
pokretu, da se ni na jednom mestu ne zadržava predugo. I mamcima ćemo morati stalno da menjamo
mesto. Translokator može da nam posluži kao moćno oruđe u našim ofanzivnim nastojanjima. Možda bi
trebalo da odemo po artefakt iz Opsidijanske pustoši. Narednih dana razmotriću to s vrhunskim
savetnicima, uključujući i vas dvoje.“
„I vratićeš rog kentaurima“, kazala je Kendra.
„To ćemo uraditi još danas“, potvrdio je deka. „Kazaćemo im da smo uspeli da povratimo rog od
Društva. Kada vas je Gavin uhvatio, rog je ionako izvesno vreme bio u njihovoj vlasti, tako da to neće biti
čista laž.“
„Šta je s petim tajnim rezervatom?“ upitao je Set. „Onim u kojem se nalazi poslednji artefakt.“
„Nemamo nikakav trag“, požalio se deka, „ali nastavićemo da ga tražimo. A Kolter će i dalje
pokušavati da otkrije kako radi Hronometar. Naredih dana i nedelja moraćemo često da pravimo planove
na brzinu.“
„A šta će u međuvremenu biti s nama?“ pitala se Kendra.
Deka se nelagodno promeškoljio na stolici i skrenuo pogled. „Ti si za sve mrtva, Kendra. Možda bi
bilo najbolje da ih pustimo da veruju u to dok kriza ne prođe.“
„Znači, sam se vraćam kući?“ upitao je Set.
Deka mu se zagledao u oči. „Ne, vas dvoje moraćete da ostanete ovde. Obično one koji ništa ne znaju
o magičnim stvorenjima ne uvlače u događaje koji se odnose na magičnu zajednicu. Međutim, Društvo je
uradilo nešto nezamislivo.“ Deka se namrštio i uzdahnuo. „Posle svega kroz šta ste nedavno prošli, ne
znam kako ovo da vam kažem. Oklevao sam da vam saopštim novosti, ali posle mnogo razmišljanja, baka
i ja smo zaključili da ne bi bilo fer, a bilo bi i nemoguće još dugo kriti istinu od vas.“
Kendra je osetila da u njoj raste strah i da joj hladna šaka steže vrat. Njegov ton i ponašanje
nagoveštavali su da se dogodilo nešto strašno. Podozrevala je da zna na šta se to nezamislivo odnosi.
Deka je oklevao, nevoljno je prelazio pogledom od Kendre do Seta i nazad. „Društvo je kidnapovalo
vaše roditelje.“

sken: solicitor
obrada: BABAC
 Zahvalnice

Nepročitana knjiga nikome nije od koristi. Priče nastaju u glavama čitalaca, a ne među simbolima
odštampanim na stranicama knjige. Zahvalan sam mnogima koji su u svojoj glavi oživeli Utočište za
bajke. Volim da čujem da je cela porodica prihvatila serijal, ili da je ceo razred pročitao naglas neku od
knjiga, ili da su nekome ko ne voli da čita, ove knjige pomogle da otkrije da čitanje zapravo može biti
zabavno. Meni kao autoru najbolje je to što ljudi čitaju ono što pišem i uživaju u tome.
Voleo bih da zahvalim onima koji šire glas o Utočištu za bajke. Ljudi otkrivaju nove knjige kada ih
prijatelji preporučuju prijateljima, nastavnici učenicima, kada učenici o njima pričaju nastavnicima,
bibliotekari svojim pokroviteljima, kada prodavci knjiga daju preporuke, kada blogeri komentarišu i kada
jedna porodica svoje oduševljenje prenese na drugu. Pisanje je moj posao zahvaljujući vama.
Mnogi su direktno uticali na stvaranje ove knjige. Dugujem zahvalnost Krisu Šobingeru, Sajmonu
Lipskaru, Emili Vats, Takeru Dejvisu, Liz Saban, Džejsonu i Natali Konforto, Majku Voltonu, porodiđ
Frimen i Jaleh Fidler, kao i Pem, Čeri, Samer i Brajsonu Malu, koji su među prvima pročitali knjigu i
saopštili mi svoje mišljenje o njoj. Sestriću Kolu Sabanu posebno sam zahvalan na ideji o zmaju koji je
otrovan do srži. Moja supruga Meri pomogla mi je više nego ikada oko redigovanja. Upravo s njom
razmatrao sam ideje pre nego što bih ih zapisao. Moj brat Taj i ovoga puta želeo je da pomogne. Konačno
je počeo da čita Između svetlosti i tame.
Voleo bih da zahvalim Krisu Šobingeru što nadgleda sve u vezi s Utočištem za bajke, Emili Vats na
njenoj mudroj redakturi i svom agentu Sajmonu Lipskaru na pametnom usmeravanju. Zahvalan sam i Šeri
Dju, direktorki Šedou mauntina, na njenom vizionarskom vođstvu i podršci koju pruža ovom projektu. I
ovog puta Brendon Dorman uradio je fenomenalne propratne crteže. Jedva čekam da u jesen 2009. izađe
naša zajednićka slikovnica Pingo. Ponovo zahvaljujem Ričardu Eriksonu, umetničkom direktoru, kao i
Rejčel Vard i Toniji Fejsmajer, koje su zadužene za štampu. Zahvalan sam celokupnom timu Šedou
mauntina na marketingu ove serije, uključujući i Patrika Puira, Roberta Stauta i Gej Haladej. Naklon
zaslužuje i tim zadužen za prodaju: Bojd Uar, Džon Ros, Loni Lokhart i Li Brodhed. Moji prijatelji u
Aladinu obavili su sjajan posao s knjigama mekih korica i odlično su proširili brend Utočište za bajke.
Pošto producenti audio-knjiga obavljaju posao tek pošto je knjiga napisana, u prethodnim
zahvalnicama propustio sam na odgovarajući način da odam priznanje njihovom neverovatnom trudu. Sve
moje audioknjige kreirao je Keni Hodžis, i to uz pomoć divnih glasova I. B. Stivensa, koji je čitao serijal
Utočište za bajke, i Emili Kard, koja je čitala Rat oko prodavnice slatkiša. Audio-knjige su ispale zaista
dobro, zahvaljujući njihovom velikom zalaganju.
Takođe bih voleo da zahvalim nekim porodicama koje su me ugostile tokom poslednje turneje:
porodici Gilri s Floride, Flemingovima iz Arizone, porodici Benders s Long Ajlenda, Benediktovima iz
Virdžinije i porodici Endruz iz Teksasa. Želim da zahvalim i mnogim knjižarima koji su se dodatno
potrudili oko cele stvari, među kojima su Trejsi Ridel, Džeki Haris, Dona Pauers, Džoel Haris, Liza
Lindkvest, Andži Vejdžer, Debora Horn, Nensi Klark, Laura Jonijo i Nejtan Džarvis.
Pojedinim autorima nije bilo teško da mi pomognu savetima, a povremeno su i širili vesti o mojim
knjigama. Pod ovim mislim na Ričarda Pola Evansa, Orsona Skota Karda, Šenon Hejl, Brendona
Sandersona, Oberta Skaja i Rika Voltona. Kristofer Paolini bio je ljubazan da pročita knjige i napiše
recenziju.
Posebnu zahvalnost dugujem tebi, dragi čitaoče, što nisi digao ruke od serijala Utočište za bajke. Sledi
još samo jedna knjiga. Veoma sam uzbuđen zbog toga. Posetite BrandonMull.com ako želite imejlom da
dobijate vesti i najnovija obaveštenja. I slobodno me potražite na Fejsbuku.
 Vodič za čitanje

1. Kendra se u prve četiri knjige serijala suočila s brojnim izdajama. Šta mislite, koja je bila najgora, i zašto? Da li
ste ikada smatrali da vas je izdao prijatelj ili prijateljica? Kako ste rešili tu situaciju?
2. Vanesa je u ovoj priči pokušala da se iskupi za izdaju. Šta mislite, koliko joj se može verovati? Objasnite.
3. Zašto je Set kentaurima ukrao rog jednoroga? Šta bi moglo da se dogodi da nije uspeo? Smatrate li da je dobro
izabrao kada je krenuo po rog? Da li su se ikada drugi osećali neprijatno zato što ste rizikovali? Ako jesu,
opišite okolnosti.
4. Zbog čega se Rakstus oseća promašeno kao zmaj? Zašto se Rakstus lako sprijateljuje s ljudima? Da li su neke
od osobina koje ne voli kod sebe zapravo poželjni kvaliteti? Objasnite.
5. Da imate Okulus, svevideće oko, i da ste u stanju njime da baratate, za šta biste ga upotrebili? Koga biste
uhodili? Zašto biste to uradili, odnosno zašto ne biste?
6. Zašto je Tronis pomogao Setu? Mislite li da je džin dobar? Zašto jeste, odnosno zašto nije?
7. Kako biste upotrebili boclukovicu da je imate?
8. Ključ je u Leglu zmajeva bio na sigurnom. Zašto su Vitezovi zore odlučili da krenu u potragu za njim? Slažete
li se s njihovom odlukom? Zašto se slažete, odnosno ne siažete?
9. Do sada su pronađena tri artefakta, Pesak pobožnosti, Hronometar i Okulus. Šta misiite, koji je najvredniji?
Zašto?
10. Baka Sorenson opasno rukuje samostrelom. Možda i vaši deka i baka imaju neka tajna oružja ili veštine za koje
ne znate. Šta bi to moglo biti? Upotrebite maštu i zamislite pustolovinu u kojoj će junak ili junakinja biti vaš
deka ili vaša baka. Potom pošaljite priču deki ili baki.
11. Rakstus smatra da ne može da ispuni očekivanja svoga oca. Da li ste i vi nekada izneverili očekivanja drugih?
Da li velika očekivanja mogu biti korisna? Da li mogu da naškode?
12. Ako biste s prijateljima noću igrali igru „zarobi zastavu“, da li biste radije videli u mraku kao Kendra, ili kao
Set hodali sa senkama? Šta bi vam dalo veću prednost?
13. Graulas kaže Setu: „Izbori određuju karakter“, to kakvi jesmo i kakvi ćemo postati. Možete li da se setite izbora
koji je pozitivno uticao na vaš karakter? Koliko je važan karakter? S kojim se važnim izborima susrećete
svakoga dana? Tražimo novog čuvara!!!
 Peta knjiga

Brendon Mal
Prevela
Mirjana Živković
Naslov originala

FABLEHAVEN, KEYS TO THE DEAMON

Brandon Mull

Ilustracije
Brendon Dorman
Posvećeno bibliotekarima, nastavnicima, prodavcima
knjiga i čitaocima koji su doprineli tome da serijal
Utočište za bajke postigne uspeh!
 PRVA GLAVA

Poslednja želja

S et je znao da ne bi trebalo da bude ovde. Deka i baka će pobesneti ako saznaju. U sumornoj pećini
zaudaralo je na trulež mnogo jače nego ranije, kao da je u toku gozba ukvarenog mesa i trulog voća od
koje bi svakom pripala muka. Vlaga u vazduhu bila je tolika da samo što nije počeo da isparava. Ne samo
što je bio primoran da udiše tu gnjilu slatkoću nego je morao i da je okusi. Svaki put kada bi je udahnuo
javljao mu se nagon da povrati.
Graulas je ležao na boku. Disao je teško i očigledno ne punim plućima, mada su mu se grudi vidno
podizale i spuštale. Inficirano lice položio je na stenoviti pod, a zapaljeno mesto ličilo je na spljoštenu
lepljivu masu. Iako su demonu naborani kapci bili spušteni, počeo je da se trza i rokće čim je Set krenuo
ka njemu. Glomazni demon je stenjući i kašljući odvojio lice od poda, i pritom je zaparao tle spiralnim
rogom. Nije uspeo da sedne, već se samo pridigao na lakat. Jedno oko mu se tek malo otvorilo. Drugo je
bilo sasvim slepljeno.
„Sete“, zaškripao je Graulas. Ranije je sve tutnjalo kada bi progovorio, a sada mu je glas bio slab i
umoran.
„Došao sam“, potvrdio je Set. „Kazao si da je hitno.“
Teška glava je jedva primetno klimnula. „Ja... umirem“, uspeo je da izgovori.
Drevni demon je bio bolestan i na samrti i kada ga je Set upoznao. „Gore ti je? „
Demon je šištao i kašljao, a s njegove gromuljičave telesine podizala se prašina. Ponovo je progovorio
tek kada je uspeo da izbaci šlajm, ali mu je glas i dalje bio jedva nešto jači od šapata. „Posle... mnogo
godina... propadanja... stigao sam... do kraja.“
Set nije znao šta bi rekao. Graulas nikada nije pokušao da sakrije svoju bezočnu prošlost. Većini
dobrih laknuće kada budu čuli da je preminuo. Međutim, demonu se Set dopadao. Graulasa su
zainteresovali Setovi neobični podvizi i pomogao mu je da zaustavi širenje tame. Takođe ga je naučio da
koristi novostečene sposobnosti kao šarmer senki. Bez obzira na to kakve je zločine počinio u prošlosti,
demon na samrti lepo se ophodio prema Setu.
„Žao mi je“, kazao je Set, blago iznenađen kada je shvatio da to zaista i misli.
Demon je zadrhtao, lakat mu je popustio i on se stropoštao na tle. Oko mu se zatvorilo. „Bol“, tiho je
zastenjao. „Užasan bol. Moja vrsta... strašno... sporo... umire. Mislio sam... da sam iskusio... sve postojeće
agonije. Ali ovo, svrdla... uvrće, glođe... širi se. Duboko. Nemilosrdno. Izjeda. Bol se pojačava... pre no
što uspem da ovladam njime... i nastaju nove muke.“
„Mogu li ja nekako da pomognem? „ upitao je Set, iako je sumnjao da bi bilo šta od poznatih lekova
moglo da mu pomogne.
Demon je frknuo. „Teško“, zadahtao je. „Koliko sam shvatio... sutra ideš? „
„Kako to znaš? „ Sutrašnja misija trebalo je da ostane tajna.
„Ne poveravaj... planove... Nevilu i Dorinu.“
Set satirima nije otkrio nikakve pojedinosti. Samo im je kazao da na izvesno vreme odlazi iz Utočišta
za bajke. U rezervatu je već duže od tri meseca, još od povratka iz Zmajevog legla. U međuvremenu je
uživao u nekoliko pustolovina s Nevilom i Dorinom, i smatrao je da bi trebalo da se oprosti s njima. Deka
im je dozvoljavao da razgovaraju o predstojećoj misiji jedino u njegovoj kancelariji, gde ih čarolije štite
od uhođenja. Set satirima nije kazao ništa određeno, mada verovatno nije trebalo ni da im pomene da
odlazi. „Nisam ih uputio u pojedinosti“, kazao je Graulasu.
„Nisi... ali sam čuo kako pominju da odlaziš... dok su išli kroz šumu. Iako... ne mogu da zavirim u
kuću... nije teško zaključiti... da se spremate u potragu za novim artefaktom. Samo bi tako nešto... takva
jedna misija... mogla da natera Stena da rizikuje... tvoju bezbednost.“
„Stvarno ne mogu da pričam o tome“, izvinio se Set.
Graulas se vlažno zakašljao. „Pojedinosti nisu važne. Ako sam ja čuo i pogodio... onda su i drugi
mogli da čuju. Iako ne... vidim... izvan rezervata... osećam da je velika pažnja spolja usmerena na njega.
Moćnici pokušavaju da vas uhode. Budite na oprezu.“
„Biću pažljiv“, obećao je Set. „Jesi li me zbog toga zvao da dođem? Da me upozoriš? „
Jedno oko se malko otvorilo i bledi osmeh je zaigrao na demonovim ispucalim usnama. „Nisam baš
toliko... nesebičan. Tražim uslugu.“
„Kakvu? „
„Mogao bih... umreti... pre tvog povratka. U tom slučaju bi moje želje... postale nebitne. Posle toliko
vremena... dani su mi zaista odbrojani. Sete... ne muči me samo... fizički bol. Plašim se smrti.“
„I ja.“
Graulas je napravio grimasu. „Ne razumeš. U poređenju sa mnom... ti i nemaš čega da se plašiš.“
Set je nabrao obrve. „Zato što si bio rđav? „
„Kada bih mogao da... isparim... i nestanem... priželjkivao bih smrt. Ali to se neće dogoditi. Postoji
još sfera koje nas čekaju, Sete. Mesto namenjeno mojoj sojti... kada napustimo ovaj život... nije nimalo
prijatno. Delimično i zbog toga se mi demoni grčevito držimo ovog života dokle god možemo. Posle
života koji sam vodio... hiljadama godina... moraću da platim veliku cenu.“
„Ali ti više nisi ista osoba koja si nekada bio“, kazao je Set. „Mnogo si mi pomogao! Siguran sam da
će i to biti uzeto u obzir.“
Graulas je zahuktao i zakašljao se drugačije nego ranije. Gotovo kao da se ogorčeno zakikotao. „To
kratkoročno petljanje u tvoje dileme... sa samrtničke postelje... da bih se bar malo razonodio... sitnica je u
poređenju s vekovima koje sam proživeo kao oličenje zla. Nisam se promenio, Sete. Samo sam nemoćan.
Nemam više energije. Ako je suditi po bolu koji sada trpim, plašim se da će život posle smrti... biti još
mučniji.“
„Šta ja mogu da učinim? „ pitao se Set.
„Samo jedno“, zarežao je Graulas stisnutih zuba. Čvrsto je zatvorio oči i stegao pesnice. Set je čuo
kako škrguće zubima. Demon je nekoliko trenutaka odsečno i isprekidano ispuštao vazduh. „Samo malo“,
uspeo je da izgovori dok se tresao. Iz očiju su mu curele guste suze. Set je okrenuo glavu. Nije mogao to
da gleda. Nije ni pomišljao da je tolika patnja moguća. Dobio je želju da pobegne iz pećine i nikada se
više u nju ne vrati.
„Samo trenutak“, ponovo je zadahtao Graulas. Nekoliko puta je zaroktao i zastenjao, a onda je počeo
dublje da diše. „Možeš za mene nešto da učiniš.“
„Kaži šta“, rekao je Set.
 „Nije mi poznata svrha vaše misije... ali ako idete po Pesak pobožnosti... taj artefakt bi i te kako
mogao da ublaži moju patnju.“
„Ali ti si strašno bolestan. Zar te ne bi ubio? „
„Misliš na... rog jednoroga. Rog pročišćava... i da... njegov dodir bi me pogubio na licu mesta. Ali
Pesak leči. Pesak ne samo da bi spalio moju nečistoću već bi izlečio moje boleštine i pomogao telu da
preživi taj proces. Nastavio bih da umirem od starosti, ali bi mi izlečenje možda dalo još malo vremena.
Izvini, Sete. Ne bih ti to tražio... da nisam očajan.“
Set je zurio u patetičnu ruinu u koju se pretvorilo demonovo telo. „Pesak je kod Sfinge“, tiho je kazao.
„Znam“, prošaputao je Graulas. „Dovoljna mi je i sama pomisao... da postoji makar mala šansa...
osim... osim...“
„Shvatam“, kazao je Set.
„To je moja jedina nada.“
„Razume se da pokušavamo da povratimo Pesak“, tešio ga je Set. „Ne mogu da kažem da ćemo to
uraditi u ovoj misiji, ali jasno ti je da se nadamo da ćemo povratiti sve artefakte. Ako uspemo da dođemo
do Peska pobožnosti, doneću taj artefakt ovamo i izlečiti te. Obećavam. Je li to u redu? „
Iz demonovih očiju potekoše bezbojne suze. „Jeste, to je fer s tvoje strane. Zahvaljujem ti... Sete
Sorensone. Zbogom.“
„Postoji li još nešto što bih mogao...“
„Odlazi. Ništa više ne možeš da uradiš. Ne želim da me... gledaš ovakvog.“
„U redu. Ne daj se.“ Set je izašao iz pećine držeći upaljenu bateriju. Laknulo mu je kada je za sobom
ostavio vlažni smrad i ogoljenu agoniju.
 DRUGA GLAVA

Opsidijanska pustoš

K endra se zavalila u udobnom sedištu i pokušala da odrema, ali i pored postojanog zavijanja motora
privatnog mlaznjaka koje ju je hipnotisalo, nikako nije uspevala da umiri um. Tanu, Set i ona su leteli
od Njujorka do Londona, zatim do Singapura, i na kraju do Perta, glavnog grada Zapadne Australije, gde
su se ukrcali u privatni mlaznjak u kojem su se trenutno nalazili. Na raznim aerodromima tokom puta
Tanu ih je odvlačio u toalete da se presvuku i vodio ih složenim maršrutama kroz terminale. Putovali su
pod lažnim imenima, s lažnim pasošima, a sve u nadi da će promaći pažnji svojih neprijatelja, Društva
zvezde Večernjače.
U Pertu su se sastali s Traskom, Marom, Elizom i tipom po imenu Vinsent. Trask je sedeo s druge
strane prolaza u odnosu na Kendru i turpijao nokte. Tamno teme mu se presijavalo. Kendri je bilo drago
što on predvodi misiju. Iz prethodnih iskustava s njim zna da ostaje pribran i pod pritiskom. Uostalom, svi
ga smatraju za najiskusnijeg terenskog operativca u Vitezovima zore.
Tanu je sedeo ispred Kendre, glavu je oslonio o prozor i tiho hrkao. Samoaćanin, gospodar napitaka,
proveo je više vremena spavajući nego u budnom stanju i na prethodnim letovima. Bez obzira na gabarit
uvek bi u avionu uspeo udobno da se namesti i odrema. Kendri je bilo žao što mu nije zatražila neki
napitak za opuštanje.
Eliza je sedela zavaljena na sedištu iza Kendre i slušala muziku iz slušalica. Imala je nove crvene
pramenove u kosi i bila je još upadljivije našminkana nego u decembru, kada je pomagala Vorenu da čuva
Seta i Kendru. Sedela je zatvorenih očiju i udarala prstima po butinama u taktu muzike.
Mara je zurila kroz prozor u prednjem delu kabine. Ta visoka žena jako isturenih jagodica nije bila
mnogo pričljiva ni pre pada rezervata Izgubljena mesa i gubitka majke. Od kada ih je pozdravila na
aerodromu u Pertu, Indijanka je bila ćutljivija nego ikad.
Vinsent, jedini član družine koga Kendra ranije nije bila srela, sedeo je prekoputa Mare. Bio je to
oniži čovek filipinskog porekla, koji je govorio sa blagim naglaskom i kome osmeh nije silazio s lica.
Deka im je objasnio da je Vinsent uključen u misiju jer poznaje rezervat Opsidijanska pustoš.
Seta nije mogla da vidi jer je bio u pilotskoj kabini s Aronom Stounom, istim onim pilotom koji je
upravljao helikopterom kada su išli u Zmajevo leglo. Zar je to bilo pre samo tri meseca? Njoj se činilo da
se to dogodilo u prošlom životu.
Bilo joj je žao što Voren nije s njima. Pustolovina bez njega nije prava pustolovina. Bio je s njom u
Izokrenutoj kuli u Utočištu za bajke, kao i u Izgubljenoj mesi i Zmajevom leglu. U Zmajevom leglu
Voren je ostao zarobljen u magičnoj odaji. U tu sobu ulazilo se kroz običan ruksak. Niz prečaga vodio je
od otvora ruksaka u prostrano skladište prepuno raznog otpada i zaliha. Gavin je uništio ruksak kada im je
otkrio da je on zapravo Navarog, i na taj način zarobio Vorena u skladištu zajedno s malim trolom
pustinjakom po imenu Bubda.
Prostorija je bila dobro snabdevena hranom i vodom, ali svim zalihama dođe kraj. Deka i ostali su
procenili da, posle tri meseca, Vorenu ponestaje zaliha. Ako odmah nešto ne preduzmu, umreće od gladi.
Nedugo pošto se Kendra vratila iz Zmajevog legla u Utočište za bajke, Kolter Dikson se ozbiljno
posvetio izučavanju Translokatora. U Zmajevom leglu dočepali su se ključa grobnice koja se nalazi u
Opsidijanskoj pustoši. Translokator će im biti mnogo korisniji ako budu znali kako on utiče na prostor,
kada ga se dočepaju. U protivnom bi mogao da završi kao Hronometar, moćni artefakt kojim gotovo da
ne umeju da rukuju.
Veteran u lovu na relikvije obratio se svojim najboljim kontaktima i preispitao sve što mu je palo na
pamet, ali se na kraju vratio praznih ruku. Kendra nije mogla da poveruje koliko se u međuvremenu
obeshrabrio i ostario. Ostali su nastavili potragu za korisnim obaveštenjima, ali je tek Vanesa pre dve
nedelje konačno prijavila da je uspela. Iz Utočišta za bajke posećivala je usnule umove onih koje je ujela
u prošlosti. Zapravo je pokušavala da dokuči kuda su odvedeni Kendrini roditelji, ali kada se usredsredila
na jedan od svojih kontakata iz Društva zvezde Večernjače, narkobliks je otkrila kako radi Translokator.
To obaveštenje bilo je dugo čuvana tajna. Kada je Kolter potvrdio da su dobijeni podaci po svoj prilici
tačni, Vitezovi su počeli da planiraju ovu misiju u nadi da će im Translokator pomoći da spasu Vorena i
steknu novu prednost nad Društvom.
Kendra se takođe potajno nadala da bi joj jedan tako moćan artefakt kao što je Translokator mogao
pomoći da pronađe majku i oca. Marla i Skot Sorenson nemaju pojma da u stvarnom svetu postoje i
prerušena magična stvorenja. Pa opet, iako ni na koji način nisu umešani u stvari koje su se ticale Utočišta
za bajke, napravljen je presedan i oni su kidnapovani. A što je još čudnije, niko iz Društva nije im
dostavio nikakvu ucenu. Sfinga i Društvo kao da su u zemlju propali posle događaja u Zmajevom leglu.
Kendra se trudila da ne razmišlja o roditeljima. Bolna joj je svaka pomisao na njih. Skot i Marla i
dalje veruju da je mrtva. Sahranili su Kendrinu dvojnicu, a oteti su pre nego što je greška ispravljena.
Kendra se osećala veoma jadno i prazno svaki put kada bi se setila da njeni roditelji i dalje veruju da im je
kćerka mrtva. Samo uzalud pate! Hoće li njeni roditelji ikada saznati istinu sada kada su zatočeni?
Da stvari budu još gore, njeni roditelji ničim se nisu zamerili Društvu zvezde Večernjače. Oni čak
nisu ni čuli za njega. Za sve su krivi Kendra i Set, i možda baka i deka Sorenson. Mora da su ih oteli da bi
se osvetili zbog Navarogovog neuspeha u Zmajevom leglu. Čim bi pomislila da njeni voljeni roditelji
ispaštaju zbog odluka koje je ona donela, dobijala je želju da vrišti do iznemoglosti.
Kendra je obično dozvoljavala bolu da preraste u mržnju, jer je jedino tako mogla da se nosi s njim.
Puštala je gnev da se rasplamsa, strah ga je podsticao, a krivica hladila. Njena mržnja uglavnom je
usmerena na jednu jedinu osobu: Sfingu.
Sfinga je vodio rat protiv rezervata za magična stvorenja i pokušavao da ukrade pet magičnih
artefakata koji zajedno mogu da otvore Zzyzx, tamnicu za demone. Sfinga ju je upoznao s Gavinom,
slatkim momkom i dobrim prijateljem za kojeg se ispostavilo da je spletkaroš i zmaj demon. Sfinga je
pokrenuo senku koja je dovela do Lenine smrti. Sfinga je i nju oteo i primorao je da upotrebi Okulus,
artefakt koji omogućava onom ko ga koristi da zaviri u svaki kutak na svetu. Malo je nedostajalo da joj
Okulus proždere um. Sfinga je još na slobodi, nisu uspeli da ga kazne i u njegovoj vlasti sada su i njeni
roditelji. Nastavio je da kuje opake planove koji bi mogli da dovedu do otvaranja Zzyzxa i kraja sveta.
Sada bar aktivno učestvuje u nastojanjima da Sfingi zadaju ozbiljan udarac i pritom možda pomogne
Vorenu i svojim roditeljima. Posle mnogih meseci provedenih u čekanju i brizi, prija joj da nešto radi,
iako je pustolovina u koju se upustila opasna. Proteklih meseci su Tanu, Kolter i povremeno Vanesa učili
nju i Seta da barataju mačevima, lukovima i ostalim oružjem, tako da se oseća jačom no ikad. Iako su i
ona i Set sada punopravni vitezovi zore, iznenadila se kada su ih deka i kapetan Vitezova uključili u jednu
ovako riskantnu misiju. Prevagu su na kraju odnele veoma značajne uloge koje su njihove sposobnosti
odigrale u prethodnim zadacima. Njihovo prisustvo ukazivalo je na to da moraju uspeti po svaku cenu.
Kendra je zevnula jer su joj se uši zapušile. Avion se spuštao. Trask je otkopčao pojas, ustao i izvukao
Seta iz pilotske kabine. Kada se Set smestio, Trask je stao u prednji deo kabine i obratio se prisutnima.
„Sletećemo za petnaestak minuta“, objavio je. „Aktivirao sam nekoliko čarolija da ne bi mogli da nas
uhode spolja. Ta magija trebalo bi da odvrati sve osim Okulusa. Vreme je da ponovo razmotrimo
predstojeću misiju.“
Trask je napravio pauzu i zamišljeno prešao pogledom po kabini. Zatim je pročistio grlo. „Većina nas
je već imala prilike da radi zajedno, tako da ćemo preskočiti predstavljanje, što ne važi za Vinsenta, koji
je za neke od nas nov, mada ne i za mene.“
„Ja sam Vinsent“, kazao je Filipinac, napola ustavši sa sedišta. „Biću vaš vodič u Opsidijanskoj
pustoši. U proteklih deset godina tamo sam proveo nekoliko meseci.“
„Kako da znamo da nisi prerušeno čudovište? „ otvoreno ga je upitao Set.
Vinsent se prigušeno zakikotao. „Znam da smo se u poslednje vreme svi mi suočili s izdajama bez
presedana. Nikada nije bilo toliko uhoda kao u Vitezovima zore, niti toliko preokreta koliko u prošloj
godini. Međutim, Trask može da vam potvrdi da sam vitez do srži i da sam to od tinejdžerskih dana, kada
mi je Društvo ubilo roditelje.“
„Tačno je da u poslednje vreme svi u sve sumnjamo“, složio se Trask, „ali Vinsentu bih uvek
dozvolio da mi čuva leđa. Svi ovde prisutni izabrani su delimično i zbog toga što smo prošli toliko toga
zajedno da možemo jedni drugima da verujemo. Uopšte ne sumnjam da je Vinsentu mesto među nama,
niti oklevam da mu ukažem poverenje.“
Kendra je zurila u Vinsenta. Drago joj je što je njen brat postavio to pitanje. Želi da veruje Trasku. Ali
šta ako je i sam Trask izdajnik koji strpljivo čeka priliku da im svima slomi srce? Verovatno nije. Kendra
je, međutim, naučila da „verovatno“ nije uvek i dovoljno. Od sada pa nadalje želi da bude spremna na
sve.
„Naš cilj je da povratimo Translokator“, nastavio je Trask. „Izvesne pojedinosti vam namerno nisam
ranije saopštio. Verujemo da smo shvatili po kom principu radi dotični artefakt. Ako su naša obaveštenja
tačna, taj uređaj može da prebaci pojedinca na svako mesto koje je taj neko ranije posetio.“
Eliza je podigla ruku. „Može li da prenese i putnike? „
Trask je klimnuo glavom. Zahvaljujući Vanesi i Kolteru došli smo do zaključka da može da prebaci
najviše tri osobe, zajedno sa stvarima. Dotični uređaj je cilindar od platine ukrašen dragim kamenjem,
izdeljen u tri rotirajuća dela. Korisnik okreće delove dok se drago kamenje ne poravna i na taj način
aktivira artefakt. Onaj ko se uhvati za središnji deo određuje destinaciju i mora mentalno da bude
usredsređen na izabrano mesto dok ostali delovi zauzimaju odgovarajuće položaje. Za svaki odeljak može
da se uhvati po jedan putnik.“
„Šta ako ostala dva putnika nisu ranije bila na željenom odredištu? „ upitao je Set.
Trask je slegnuo ramenima. „Na osnovu obaveštenja do kojih smo došli, Kolter smatra da je
neophodno da je samo osoba u središnjem delu bila na željenom odredištu, mada nećemo biti sigurni dok
ga ne isprobamo.“
„Šta ako nas prebaci na ivicu litice? „ upitao je Set. „Ili trideset metara u vazduh? Ili ispred voza u
punoj brzini? „
Mlaznjak se na trenutak zatresao i Trask je podigao šaku da se pridrži dok turbulencija ne prođe. „Ne
tvrdim da upotreba tog uređaja nije opasna, ali imajući u vidu sofisticiranost artefakata, nije nerazumno
pretpostaviti da je Translokator osmišljen tako da sve vrste opasnosti svede na minimum.“
Eliza je podigla ruku. „Hoćemo li već sutra otići do grobnice? „
„Plan je da na brzinu uđemo i izađemo“, potvrdio je Trask. „Noć ćemo provesti u glavnoj zgradi da
bismo se oporavili od leta i odmah ujutro nastavljamo do grobnice. Ako sve prođe kako treba, već sutra
uveče poletećemo kući.“
„Ako taj artefakt radi kako treba“, istakao je Set, „možda možemo da preskočimo let do kuće.“
 Trasku su zaigrali uglovi usana i zacaklile se oči. „Videćemo. Naš prvi zadatak biće da u glavnoj kući
večeras obavimo potrebne pripreme.“
„Da li znamo gde se nalazi ta grobnica? „ upitala je Kendra. „One u Utočištu za bajke i Izgubljenoj
mesi bile su baš dobro sakrivene.“
Odgovorio joj je Vinsent. „Rezervat Opsidijanska pustoš dobio je ime po grobnici... ogromnom
monolitu od opsidijana koji se nadnosi nad okolnom ravnicom. Znamo gde se nalazi grobnica, znamo čak
i gde treba postaviti ključ, ali ne znamo kakve nas opasnosti čekaju unutra, o tome čak ne kruže ni
glasine.“
„Pošto se grobnica nalazi na jednom tako očiglednom mestu“, kazao je Trask, „unutra treba da
očekujemo smrtonosne zamke.“
„Opsidijan je veoma čvrst i možda je upravo zbog toga izostala kamuflaža“, primetio je Vinsent.
„Ovde nije reč o običnom kamenu. Do sada je bilo bezbroj pokušaja da se izbuše, isklešu ili dignu u
vazduh delovi grobnice i napravi ulaz. Do sada ga, međutim, niko nije ni ogrebao.“
„Kada si nepobediv ne moraš da se kriješ? „ promrmljala je Eliza.
Prekinuo ih je pilotov glas preko interkoma. „Približavamo se“, objavio je Aron. „Preporučujem
svima da sednu na svoja mesta zbog blage turbulencije.“
„Podeliću malo putera od morža kako bismo bili sigurni da ćemo videti magična stvorenja u
Opsidijanskoj pustoši“, kazao je Trask. „Još ćemo popričati o ovome u kući.“ U trenutku kada se vratio na
svoje mesto letelica se ponovo zatresla. Turbulencija je ovog puta potrajala nešto duže.
Kendri nije bilo potrebno ni magično mleko ni puter od morža da raskrinka iluzije koje štite većinu
magičnih stvorenja od očiju smrtnika. Vratila ga je Elizi ne posluživši se. Proverila je pojas i zagledala se
kroz prozor. Senka mlaznjaka lepršala je preko neravnog terena ispod njih. Tle je bilo ispresecano
zakržljalim grmljem, niskim grebenima i plitkim jarugama. Pogled su joj privukla dva džipa koja su
podizala prašinu duž utabanog puta koji se protezao dijagonalno u odnosu na avion. Bili su već dovoljno
nisko da može da razazna priliku koja je vozila džip sa spuštenim krovom, mada su crte lica bile nejasne.
Kada je pogledala u pravcu iz koga su džipovi dolazili, Kendra je uočila zid. Zapravo, to je više bila
ideja zida. Na istovetnim razmacima uzdizale su se usamljene piramide od naslaganog kamenja koje su se
protezale na jednu i drugu stranu od puta. Ništa nije povezivalo te gomile kamenja koje su obrazovale
granicu, ali ne i pravu prepreku. Kendra je, međutim, uočila svetlucanje u vazduhu iznad linije koju su
obrazovale gomile kamenja i odmah je shvatila da Opsidijansku pustoš štiti čarolija za odvraćanje.
S druge strane urednih gomila kamenja videla je okuke reke koja je krivudala, a u daljini je primetila
ogromni crni kamen neprirodno pravilnog pravougaonog oblika. Podsetio ju je na kutiju za cipele.
Letelica se zatresla i na trenutak se opasno nagnula prvo na levu pa na desnu stranu. Kendra je okrenula
glavu od prozora, zagledala se ispred sebe i čvrsto stegla rukohvate. Avion je ponovo posrnuo i zatresao
se. Kendra je osetila štipkanje koje obično prati spuštanje veoma brzog lifta. Ni na jednom letu
turbulencija nije bila ovako jaka!
Kada je pogledala u Traska, koji je sedeo sa druge strane prolaza, videla je da je potpuno smiren. To
je razumljivo, njega ovako nešto ne može da uznemiri i verovatno bi mu izraz lica ostao isti i kada bi se
avion raspao i jedino njegovo sedište poletelo unazad. Kendra je morala da se nasmeši kada joj je to
prošlo kroz glavu.
Privatni mlaznjak je još nekoliko puta poskočio i zatresao se, ali se na kraju ipak glatko prizemljio.
Posle kraćeg rulanja, letelica se zaustavila. Kendra je prebacila ruksak preko ramena i sačekala da Tanu
otvori vrata, koja su se pretvarala u kratko stepenište. Sišla je odmah posle Seta. Ovaj izolovani aerodrom
imao je samo jednu poletnosletnu pistu, trošni ambar i malu kancelariju, na čijem krovu se vijorio
vetrokaz.
Trask, Tanu i Vinsent su odmah po izlasku iz aviona počeli da vade opremu iz odeljka za prtljag.
Mara se izdvojila na stranu i posvetila složenom istezanju. Eliza je s vrata aviona proučavala okolinu
teškim dogledom. Sunce je bilo visoko na horizontu i pržilo je.
„Dobro došli u Australiju“, objavio je Set oponašajući lokalni naglasak što je bolje umeo i pokazujući
rukom na jalovu okolinu. Na trenutak je osmotrio oblast i namrštio se. „Očekivao sam više koala.“
„Gde se preuzima prtljag? „ upitala je Kendra.
Set se zakikotao. „Ne bih ga uvrstio u neke od lepših aerodroma koje sam video. Više mi liči na tajnu
pistu krijumčara.“
„Šta krijumčare? „
„Uglavnom bumerange. I kengure. Jadničci.“
„Stiže odbor za doček“, obavestila ih je Eliza. „Dva vozila samo s vozačima.“
Dva džipa su se ubrzo i pojavila. Bila su to stara zelena vojna vozila s prevelikim gumama i motorima
koji su brektali. Džipovi su se zaustavili pored odeljka za prtljag i iz njih su izašli vozači, jedan mladić i
jedna devojka, oboje od po dvadesetak godina, dugonogi tamnoputi urođenici. Devojka je imala bele
trake upletene u kosu.
Vinsent je potrčao ka njima i srdačno ih zagrlio. Bio je za pola glave niži od žene i za celu glavu niži
od muškarca. Kendra i Set im priđoše da ih bolje osmotre. Trask je prišao vozačima da se rukuje.
„Ja sam Kamira“, obavestila je žena pridošlice, „a ovo je moj brat Berigan. Ne obraćajte pažnju na
njega. U glavi ima slamu.“
„Bar nisam sveznalica otrovnog jezika“, odvratio je Berigan i razvukao usta u osmeh. Jedna šaka mu
je počivala na velikom nožu pričvršćenom oko struka.
„Mi ćemo vas otpratiti do kuće“, nastavila je Kamira, ignorišući brata. „Predlažem da se dame voze sa
mnom, jer bi njegov smrad mogao biti poguban za vas.“
„A ja predlažem da se momci voze sa mnom“, složio se Berigan, „jer vam se može desiti da u
Opsidijansku pustoš stignete bez imalo samopouzdanja.“
„Kada ćete vas dvoje prestati da spuštate jedno drugom? „ nasmejao se Vinsent. „Nimalo se niste
promenili od moje prethodne posete!“
„Ni ti nisi porastao“, pecnula ga je Kamira, podigavši se na prste.
Kendra su zapale za oko Kamirine šarene sandale ukrašene drečavim kamenjem. „Dopadaju mi se
tvoje sandale.“
„Ove? „ upitala je Kamira i podigla nogu. „Sama sam ih napravila.“
„Mislim da bi trebalo da krenemo, dosta je naklapanja o obući“, zastenjao je Berigan. „Ljudi su
umorni.“
„Oprosti mom bratu“, izvinila se Kamira. „Obično ga ne puštamo iz kaveza kada imamo goste.“
Svi su se prihvatili posla i za tili čas prebacili prtljag u džipove. Poslušali su savete vozača. Trask,
Tanu, Set i Vinsent nagurali su se u džip koji je vozio Berigan, a Kendra, Eliza i Mara krenule su s
Kamirom. Aron je ostao da se pobrine za mlaznjak.
Kamira je nagazila papučicu za gas i njen džip je prvi izleteo na put. Kada se osvrnula, Kendra je
videla da se momci dave u oblaku prašine koji su podigle. Vozila bez krova nisu pogodna za vožnju
prašnjavim putevima u karavanu!
Džip se zanosio i truckao dok je Kamira jurila po nesavršenom putu. Trudila se da zaobiđe
najispupčenije kamenove i korenje, uopšte se ne obazirući na oblake prašine koje je podizala svojim
divljim manevrima. Drugi džip je zaostao, puštajući prašinu da se kolikotoliko slegne pre nego što prođe
kroz nju.
I pored toga što se mnogo truckala, Kendra se trudila da prouči sprženi predeo. Zakržljalo grmlje i
golo stenje nije delovalo nimalo gostoljubivo, kao ni teren koji okružuje rezervat Izgubljena mesa u
Arizoni. Pretpostavila je da, kad sakrivaju dotična svetilišta, namerno biraju negostoljubive predele koji
odbijaju posetioce.
Ispred njih se pojavio niz nagomilanog kamenja. Kendra nije pomenula ni kamenje ni svetlucanje u
vazduhu, jer je znala da obični ljudi nisu u stanju da se usredsrede na njih.
„Jesi li sigurna da smo na dobrom putu? „ povikala je Eliza nadjačavši buku motora.
„Na tebe utiče čarolija odvraćanja koja štiti rezervat“, odvratila je Kamira. „I ja je osećam. Na pravom
smo putu. Biće sve u redu, samo moram da se usredsredim na put. Osećaj će nestati čim pređemo
prepreku.“
Kendra nije osećala ništa od toga, ali joj nije padalo na pamet da to otkrije nekome nepoznatom. Tako
je i bilo, čim su prošli nagomilano kamenje, svi u džipu su odahnuli.
Posle nagomilanog kamenja teren je postao prijatniji. Tle je bilo prošarano divljim cvećem, grmlje je
delovalo robusnije, a ugledali su i prvo drveće. Kendra je primetila nekoliko vila noćnih leptirova koje su
jurcale unaokolo mašući tačkastim sivim krilima. U blizini rupe s blatnjavom vodom, primetila je dve
životinje koje su ličile na velike prugaste lovačke pse dugačkih repova. „Kakve su ono životinje? „ upitala
je Kendra pokazujući prstom.
„To su tilacini“, odvratila je Kamira. „Tasmanijski tigrovi. Imamo ih baš mnogo ovde. Na drugim
mestima su istrebljeni. Neki od njih mogu da govore. Pogledajte uz onu tamo padinu, pored grmlja.“
Kendra je sledila Kamirin pogled i ugledala nekakvu dlakavu humanoidnu priliku. Dok je Eliza
šakom zaklanjala oči i čkiljeći osmatrala padinu, stvorenje je nestalo.
„Šta je to bilo? „ uzviknula je Eliza.
„Jovi“, kazala je Kamira. „Neka vrsta Saskvača. Plašljivi su, ali radoznali. Neuhvatljiva stvorenja.
Često ćete ih viđati, ali će uteći čim im posvetite malo više pažnje.“
„Delovao je tužno“, primetila je Mara.
„Njihove pesme uglavnom su tužne“, složila se Kamira.
Dok se džip približavao vrhu blagog uzvišenja, s leve strane pojavila se glavna zgrada rezervata
Opsidijanska pustoš. Drvena kuća nalazila se na istaknutom mestu. Imala je brojne strme zabate i veliki
trem. Iza kuće se video ogromni ambar, kao i široka štala.
Ispred njih, s desne strane, sada se videla reka koju je Kendra primetila iz aviona, a iza nje se
promaljao geometrijski oblikovani džinovski blok od opsidijana.
„Ne sećam se reke u oblasti na kartama koju sam proučila“, primetila je Eliza.
„Reka Duga je najvećim delom ponornica“, odvratila je Kamira, „ali u Opsidijanskoj pustoši teče na
površini. To je dar Zmije Duge.“
„Zmija Duga? „ upitala je Kendra.
„Ona je jedan od najpoštovanijih dobročinitelja“, objasnila je Kamira. „To je biće neverovatnih
kreativnih moći.“
Dala je gas i džip je pojurio. Pred kućom je proklizao i zaustavio se. Džip s momcima pristigao je
malo posle njih i parkirao se pored džipa u kojem su se dovezle devojke. Kendra je iskočila na tle.
„Set kaže da čuje glasove“, obavestio ih je Trask.
„Glasove mrtvaca? „ upitala je Kendra. Set je zahvaljujući demonu Graulasu postao šarmer senki. To
mu, između ostalog, omogućava da čuje umove nemrtvih.
„Tako je“, potvrdio je Set i nabrao čelo. „Baš čudno. Ne obraćaju se meni, bar ne direktno, ali ih
čujem kako mrmljaju. Glasovi su u početku dopirali iz daljine. A sada imam osećaj da su svuda oko nas.“
„Imate li ovde negde pokopane zombije? „ Trask je upitao Kamiru.
Razrogačila je oči i zagledala se u njega. Nekoliko trenutaka je pomerala usta, ali iz njih nisu izlazile
reči. „Ne znam šta je sve ovde zakopano. Ne volim da pričam o prokletima.“
„Obično ne razgovaramo o takvim stvarima“, složio se Berigan.
Glavna vrata na kući otvorila su se i na njima se pojavila neka žena. Kosa boje meda bila joj je vezana
u konjski rep i na sebi je imala maslinastozelenu košulju i šorts iste boje. Bila je preplanula i delimično
izgorela, i mada je imala skoro pedeset godina, bila je u dobroj formi i korak joj je bio energičan.
„Laura“, oslovio ju je Vinsent.
„Zdravo, Vinsente, Trask. Dobro došli ponovo u Opsidijansku pustoš. Pozdrav i ostalima.“ Pridružila
im se kod džipova i podbočila se. „Pretpostavljam da ste svi umorni od puta i da jedva čekate da se
odmorite.“
Trask je pokazao na Seta. „Set kaže da svuda oko nas čuje nemrtve.“
Laura je klimnula glavom i na trenutak pogledala Kamiru. „Bar nekoga od nas intuicija ne vara“,
promrmljala je.
 „Molim? „ upitao je Trask.
Kamira se namrštila.
Laura je jednim brzim pokretom izvukla Beriganov nož iz korica i hitnula ga u Kamiru. „Ovo je
zamka“, upozorila ih je Laura. „Čekaju nas u kući. Savladajte Berigana, ali ga nemojte ubiti.“
Berigan je pokušao da uzmakne, ali ga je Trask uhvatio, okrenuo i tresnuo o bok džipa, bolno mu
zavrnuvši ruku iza leđa. Laura je izvukla nož i Kamira se skljokala na tle.
„Svi u džipove“, naredila je Laura dok je uzimala ključeve iz Kamirinih ruku. „Zaputite se ka Kamenu
snova. Nemojte nauditi Beriganu... on je u vlasti narkobliksa.“

Trask je uzeo ključeve od Berigana i prepustio štrkljastog mladića Tanuu, koji je obavio svoju ruku
oko njegovog vrata i odvukao ga u džip. Trask i Laura pokrenuli su motore dok su se ostali još smeštali u
džipove. Kendra je završila u Laurinom džipu zajedno sa Setom, Marom i Vinsentom. Nije gubila vreme
na otvaranje vrata, jednostavno ih je preskočila.
Dok su gume šlajfovale, podižući šljunak i prašinu, u bok džipa zabila se strela. Kendra se okrenula i
pogledala ka kući. Zombiji su iskakali kroz prozore i zakrčili vrata. Trzali su se pri kretanju, neki su i
hramali, a nekolicina je napredovala četvoronoške. Među njima su prepoznali visokog Azijata izduženog i
smrknutog lica: gospodin Lič.
Pogodila ih je i druga strela, ova se zarila u kofer pored Vinsenta. Kada je ponovo osmotrila kuću,
Kendra je ugledala strelca na balkonu. U pitanju je bila upadljiva plavuša elegantne frizure. Bila je to
Torina, u čijem je zatočeništvu Kendra provela izvesno vreme. Uhvatila je Kendrin pogled, zlobno se
osmehnula i nestala s prozora da izbegne strele koje su Eliza i Mara odapele na nju iz samostrela.
Kroz prednja vrata izašla je prilika od glave do pete odevena u sivo. I lice mu je bilo uvijeno u
tkaninu. Zaleteo se ka džipovima neverovatnom brzinom, s lakoćom prestigavši zombije. U svakoj ruci
držao je po mač.
„Sivi Ubica? „ uzviknuo je Vinsent. „Da li ima neko da nije došao ovamo da nas ubije? Oni ne žele da
budemo takoreći mrtvi, oni žele da budemo namrtvo mrtvi!“
Zombiji su kuljali iz raznih skrovišta u dvorištu dok su se džipovi udaljavali od kuće. Neki su čučali u
rupama ili jarcima, drugi su se krili ispod grmlja, jedan je čak izašao iz bureta punog vode. Iskasapljeni
leševi približavali su se iz svih pravaca, njihova odvratna tela bila su u raznim stadijumima raspadanja.
Trask i Laura su nagazili papučice za gas i napravili brazdu pravo kroz redove zombija koji su pokušali da
im se ispreče na putu. Kendra je zatvorila oči kada su ta groteskna tela poletela uvis.
Zdepasti zombi narandžaste kovrdžave kose zaleteo se u Laurin džip i na trenutak se uhvatio za bočnu
ivicu, ali mu je Vinsent već u narednom trenutku mačetom odsekao pegavu šaku. Set je pokupio odsečenu
beskrvnu šaku i izbacio je iz džipa.
Zombiji i kuća polako su se gubili u daljini. Sivi Ubica je nastavio da ih juri, ali čak ni on nije mogao
da stigne džipove. Trask je sledio Lauru dok su jurili prema monolitu od opsidijana u daljini.
 TREĆA GLAVA

Kamen snova

S etu je bilo krivo što nije zadržao šaku zombija. Bio bi to savršen suvenir s prve zvanične misije u kojoj
učestvuje kao vitez zore! A on ju je gotovo refleksno izbacio iz džipa. Mora da su mu svi oni glasovi
zombija na trenutak pomutili mozak.
Glasovi su bili sablasni. Na stotine zombija koji šapuću i jedva čekaju da napadnu, ali ih sputava volja
koja je jača od poriva za hranom. Imao je utisak da su zombiji svuda oko njih, ali ništa nije video. Sve
dok čudovišta nisu izašla iz skrovišta, Set je mislio da gubi razum.
Mora da ih je kontrolisao gospodin Lič. Naložio im je da se pritaje do pravog trenutka. Visoki Azijat
bio je vivibliks, što znači da je mogao da podigne i kontroliše mrtve, a ujedno je bio i Sfingina desna
ruka. Da im Laura nije pomogla da na brzinu pobegnu, svi bi završili kao hrana za zombije.
Dok je džip jurio preko mosta koji je spajao naspramne obale Duge, Set je i dalje tugovao za
izgubljenom šakom. Mogao je da je sakrije ispod Kendrinog prekrivača. Mogao je da je zaveže da visi s
glave tuša. Mogao je ponosno da je izloži na polici u svojoj sobi. U sebi se zakleo da će imati na umu sve
ove mogućnosti ako mu još nekad padne u krilo odsečena šaka kakvog zombija.
Ogromno drveće protezalo se duž naspramne obale reke. Sezalo je desetinama metara u vazduh. „Ovo
drveće je baš pogolemo!“ uzviknuo je Set.
„To je kari“, odgovorila mu je glasno Laura. „Jedna vrsta eukaliptusa. Spada među najviše drveće na
svetu.“
„Šta se to dogodilo u kući? „
„Kamira nas je izdala“, ogorčeno je kazala Laura. „Prošle noći je pustila u rezervat nekoliko članova
Društva zajedno s desetinama zombija koje je doveo onaj vivibliks.“
„Kazala si da je Berigan pod uticajem narkobliksa? „ upitala je Kendra. „Znaš li kog narkobliksa? „
„Znam, eno ga u kući“, odvratila je Laura. „Zove se Vejn.“
Kendra je pogledala u Seta s očiglednim olakšanjem. I on se pitao da Vanesa možda ne pomaže
njihovim neprijateljima.
Naleteli su na ispupčenje koje im je protreslo kičmu, međutim Laura nije usporila. Set se osvrnuo, ali
nije ugledao nijednog progonitelja.
Kada su se udaljili od drveća, ponovo su mogli da vide monolit od opsidijana. Njegove razmere bile
su neverovatne...
 . to geološko čudo ličilo je na crnu planinu od koje je klesanjem dobijena sjajna cigla.
„Presijava se poput duge“, primetila je Kendra.
„Ja ne vidim baš neke boje“, protivrečio joj je Set.
„Kamen je crn“, kazala je Kendra, „ali je svetlost koja se odbija o njega raznobojna.“
„Mora da ona vidi nešto što mi ne vidimo“, zamišljeno je kazala Laura. „Zovemo ga Kamen snova.
Obavija ga sveprožimajuća magija.“
Set je začkiljio i zagledao se u monolit od opsidijana. Nema sumnje da se jarko presijava, ali taj odsjaj
je beo, a ne raznobojan. Kako to da Kendra vidi boje? Da Kamen snova nije ispunjen vilinskom magijom
ili nečim sličnim? Nastavili su u tišini da se voze ka impozantnom bloku.
Laura je konačno dovezla bučni džip do Kamena snova i zašla iza njega. Monolit je bio širok nekoliko
stotina metara i dugačak dvostruko više. Set se divio glatkoći kamena i savršeno oštrim uglovima.
Konačno su se zaustavili u blizini jedine nepravilnosti koju je Set primetio na besprekornoj površini:
udubljenja u obliku činije koje je bilo veličine polovine lopte za odbojku.
Trask se zaustavio pored njih. Set je gledao kako Tanu izvlači Berigana iz džipa i baca ga na tle. Trask
je dotrčao do Laure. „Šta se dogodilo? „
„Kamira nas je sinoć izdala“, odvratila je Laura. „Članovi Društva su nas iznenadili i zaposeli kuću.
Zapretili su mi da će povrediti taoce, misleći da će me ubediti da vas navučem u njihovu zamku.“
„Nema više talaca“, nasmejao se Berigan. „Jedini je bio onaj kržljavko! Sestrić ti je mrtav. Kao i tvoja
sestra i njen muž. Mrtvi su i Korbin, Sem i Luiz.“
Laura se skamenila. Usna joj je zadrhtala. „Ionako biste ih ubili. Uspela sam da spasem bar nekoliko
života.“
„Za sada“, uveravao ju je Berigan. „Samo odlažete neizbežno.“
„Ostavi ga na miru, Vejne“, obrecnula se Laura.
„Uživam u vožnji“, odvratio je Berigan. „Kako si se osećala kada si morala da ubiješ svoju najbolju
učenicu? „
Laura ga je ošinula pogledom. „Nikada ne bih posumnjala u Kamiru.“
„Čuo si damu“, kazao je Tanu i položio debelu podlakticu na stražnji deo Beriganovog vrata. „Izlazi.“
„Mani se Tvinkija“, jedva je uspeo da procedi Berigan.
„Mogu da ti zagorčam život“, obećao mu je Tanu.
„Ne povređuješ moje telo“, zadahtao je Berigan. „Radi šta ti je volja s Beriganom.“
„Trask, preuzmi ga“, kazao je Tanu.
Trask se zamenio sa Samoaćaninom. Tanu je izvukao iglu i bočicu iz tašne.
„Nameravaš da me ušivaš dok ne umrem? „ zakikotao se Berigan.
Tanu je umočio iglu u bočicu. „Mogu da ti nanesem i te kakav bol a da ne povredim tvog domaćina.“
Tanu je prineo iglu Beriganovom vratu.
Berigan je istog časa grleno vrisnuo, iskolačio oči i iz usta mu je potekla pljuvačka.
„Šta to radiš? „ uznemireno je upitala Laura.
Tanu je sklonio iglu, a Berigan se onesvestio. „Ovaj napitak obaveštava mozak o prisustvu strašnog
bola“, objasnio je Tanu. „On zapravo ne povređuje, samo to prenosi nervima.“ Ponovo je prislonio iglu uz
Beringanov vrat. „Narkobliks se povukao. Da nije, Beringer bi se previjao na tlu.“ Tanu je ponovo počeo
da pretura po torbi i izvadio još jednu bočicu. Otčepio ju je i provukao ispod Beringanovih nozdrva.
Mladić se zgrčio i otvorio oči. Stao je da se otima Trasku, ne skidajući pogled s Tanua. „Ko ste vi? „
„Prijatelji, Beringere“, pokušala je da ga umiri Laura, čučnuvši ispred njega kako bi je video. „Smiri
se.“
„Šta se dogodilo? „ upitao je nešto mirnije.
Laura ga je pomilovala po čelu. „Onaj narkobliks te je drogirao i ukrao ti telo. Ovo je ekipa koju smo
čekali. Odgovori mi na nekoliko pitanja kako bismo bili sigurni da si sav svoj. Koja je omiljena pesma
tvoje tetke Džanali? „
„Mesečeva reka.“
 „Kada si bio mali, šta si voleo da ti stave u pire krompir? „
„Kockice šunke iz konzerve.“
„Koliko je daleko jednom bacio koplje tvoj stric Dural? „
„Nemam strica Durala.“
„Dobro došao natrag, Beringere. Jesi li spreman da pomogneš? „
Klimnuo je glavom i Tanu mu je pomogao da sedne. Beringer je zatvorio oči i protrljao slepoočnice.
„Tutnji mi u glavi“, kazao je i otvorio oči. „Šta je s Kamirom? „
„Mrtva je“, odlučno je izjavila Laura.
Beringer je na brzinu klimnuo glavom dok su mu se oči punile suzama. „Pravo joj bilo“, uspeo je da
izgovori. Lice mu se iskrivilo u bolni izraz. „Pravo joj bilo. Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da
bi ona...“ Briznuo je u plač.
„Tugovanje ćeš morati da odložiš za kasnije“, kazala je Laura i ustala. „Neprijatelji samo što nisu
stigli.“ Smrknuto je pogledala Traska. „Vaša jedina nada je da dođete do Translokatora i da se njime
teleportujete odavde. Imate li ključ? „
„Svakako“, odvratio je Trask. „Kakve su nam šanse ako se suprotstavimo neprijateljima pre nego što
pokušamo da uđemo u grobnicu? „
Laura je odmahnula glavom. „Gotovo nikakve. Vivibliks ima sedamdesetak zombija pod kontrolom.
Neke je doveo sa sobom, do nekih je ovde došao. Imaju Sivog Ubicu, narkobliksa, vivibliksa, lektobliksa,
paranormalca, par likantropa i, što je najgore od svega, s njima je čarobnjak po imenu Mirav.“
„Poznato mi je to ime“, smrknuto je kazao Trask. „On je jedan od Drevnih.“
„Sunce je naš najbolji saveznik kada je on u pitanju“, obavestila ih je Laura. „Ne može da izađe za
videla. Ako bi se direktno izložio suncu, to bi ga ubilo. Čim je svanulo, zbrisao je u podrum.“
„Agad mi je kazao da su svi čarobnjaci nekada bili zmajevi“, umešala se Kendra.
„Mirav je pravi čarobnjak“, kazao je Trask, „što znači da je stvarno nekada bio zmaj. Dolazi iz Indije.
Strašno je zao i jedan je od vođa Društva. To što je ovde samo znači da Društvo ulaže sve što ima u ovu
misiju.“
„Nećemo moći da se suprotstavimo čarobnjaku i vojsci zombija“, kazao je Tanu.
„Slažem se“, odvratila je Laura. „Zato morate što pre da stignete do Translokatora.“
„Ti nećeš sa nama? „ zapitao je Trask.
Laura je odmahnula glavom. „Postrojiću sve koje uspem da nađem i pokušati da ih usporim. Još
nisam ostala bez saveznika. Ubeđena sam da mogu da uništim most.“
„Ja ću ti pomoći“, zdušno je ponudio Berigan.
„Ne“, odbila je Laura. „Tvoj će doprinos biti veći ako pomogneš ostalima da stignu do artefakta. Meni
tvoja pomoć neće mnogo značiti.“
Trask se namrštio. „Kolike su šanse da stigneš do piste pošto se pobrineš za naše progonitelje? Naš
pilot može da te odveze odavde.“
„Nipošto“, kazala je Laura. „Ja sam čuvarka ovog rezervata i nisam se baš dobro pokazala. Daću sve
od sebe da usporim naše neprijatelje kako biste vi mogli da se dočepate artefakta. Svi dobro znamo da bi
gubitak Translokatora bio poguban. Ne želim da odem iz Opsidijanske pustoši. To je moja poslednja reč.
Kažite svom pilotu da ode odavde dok još može. Krenite, nemate vremena za gubljenje.“
Trask je počeo da vadi opremu iz stražnjeg dela džipa. „Čuli ste damu... uzmite opremu pa da
krenemo. Eliza, pozovi Arona i kaži mu da odmah uzleti. Mi ćemo izaći odavde pomoću Translokatora,
ili uopšte nećemo izaći.“
Eliza je izvadila satelitski telefon i ukucala broj. Set je dohvatio kofer, položio ga na tle i otvorio. On
svoje oružje nije poneo na put, već je ono drugim kanalima bilo poslato u Pert, gde je ukrcano u privatni
mlaznjak. Pronašao je mač i privezao ga oko struka, potom je dodao i nož. Kada je pogledao Kendru,
video je da stavlja oklop za grudi od adamanta koji je dobio od satira. Lagan je i neprobojan i u
Zmajevom leglu joj je spasao život. Dohvatio je svoj pribor za prvu pomoć. Više ga nije držao u kutiji od
pahuljica, već u kožnoj torbi, ali je i dalje tu bilo svega i svačega što bi moglo zgodno da mu dođe. Još je
čuvao kulu od oniksa i levijatana od ahata koje mu je Tronis dao. Proverio je da li je na svom mestu i
metalna bočica koje je dobio od Tanua, a čiji sadržaj je mogao da ga učini gasovitim. Taj napitak sme da
upotrebi samo u krajnjoj nuždi, jer Tanu nije bio siguran da će Translokator delovati na njega ako bude u
gasovitom stanju. I Kendra je imala istu takvu bočicu.
Set je pogledao u stranu i video da je Beringer još u šoku. Sedeo je prekrštenih nogu na tlu. „Uzmi
svoje stvari“, kazao mu je Set.
Mladić se zagledao u Seta. „Moje najbolje stvari ostale su u kući. Uostalom, zar stvarno misliš da će
vam mačevi pomoći unutra? „
„Svakako, ako nađemo nešto da bocnemo.“
Berigan se neodređeno osmehnuo. „Ko zna šta nas čeka u Kamenu snova? Iskreno da ti kažem, više
bih voleo da skončam ovde napolju, pod kapom nebeskom. Tamo unutra nećemo znati da li smo budni ili
sanjamo. Najverovatnije će biti neka uvrnuta kombinacija i jednog i drugog.“
„Ako već moramo da uđemo, onda bar da budemo pripremljeni.“
„Pripremi um, a ne mač“, posavetovao ga je Beringer. „Mlad si.“
Set je slegnuo ramenima. „Ti si mršav.“
Ovog puta je Beringer razvukao usta u pravi osmeh. „Dopada mi se tvoj stav.“
„Žao mi je zbog tvoje sestre“, kazao je Set. „Delovala je baš vickasto.“
„Bila je veoma zabavna. Ne mogu da verujem da je postala izdajnik. Da se nisu nagodili s njom dok je
bila na univerzitetu? „
„Možda su joj kontrolisali um. Ili je možda bila boclukovica ili tako nešto.“
Berigan je pokušao da otera muve koje su kružile oko njegove glave. „Kamira je bila neverovatna.
Površna, tvrdoglava, dosadna, ali neverovatna. Voleo bih da nađem neko drugo objašnjenje osim izdaje.“
„Nedavno sam mislio da je moja sestra Kendra mrtva. Tada sam i ja mislio da nas je izneverila.
Ispostavilo se da je sve to bio trik koji je osmislilo Društvo.“
Berigan je ispružio šaku. Set ju je prihvatio i povukao mladića. Beringer je podigao glavu, začkiljio i
zagledao se u Kamen snova. „Oduvek sam se pitao šta je unutra. Mislim da bi trebalo da ponesem bar
nož.“
Trask je izvadio gvozdeni predmet u obliku jajeta, veličine ananasa, s nepravilnim ispupčenjima koja
su štrčala iz gornjeg dela. Po njegovom držanju videlo se da je predmet prilično težak. Laura i Vinsent su
sa zanimanjem proučavali čudni ključ.
„Bolje da požurite“, opomenula ih je Laura.
Trask je vukući noge otišao do udubljenja u zidu Kamena snova i podigao gornji deo jajeta do njega.
Malo se mučio dok ključ nije legao na mesto. Zatim je okrenuo gvozdeno jaje udesno. Kada je stigao
negde do polovine punog kruga, gornji deo ključa se odvojio. Trasku je u rukama ostao donji deo ključa,
u kojem je otkrio manji ključ, takođe u obliku jajeta.
„Ovo mu dođe kao ruska babuška“, promrmljala je Eliza.
„Šta? „ upitao je Set.
„Drvene ruske lutkice koje staju jedna u drugu“, pojasnila je ona.
„Oh, tako je.“
„Gde su vrata? „ upitala je Kendra. Okrenuli su ključ, ali se nije pojavio nikakav otvor.
„Nisam sigurna“, promrmljala je Laura.
Trask je izvadio manji ključ iz donjeg dela većeg. „Da li postoji još jedna ključaonica? I ovaj ima
zupce na vrhu isto kao i prvi.“
Berigan je odmahnuo glavom. „Sve ostalo je glatko.“
„Ili je bilo glatko“, promrsio je Tanu. „Možda se negde pojavila još jedna ključaonica kada smo
otvorili prvu.“
Mara je osmotrila ceo zid. „Odavde ništa ne vidim. Trebalo bi da pregledamo ceo Kamen snova.“
Laura je odjurila nazad do džipa koji je dovezla. „Ja ću levo, a vi momci pođite desno. Zatrubite ako
nešto nađete.“
 Trask je pustio da prazna gvozdena ljuštura padne na tle, dok je manju bez problema poneo ka džipu.
Vratili su se svako u svoj džip.
Set je pažljivo zagledao besprekorni zid tražeći nepravilnosti dok je džip ubrzavao. Podizao je pogled
uvis i spuštao ga ka podnožju, mada mu nije bilo jasno kako će dosegnuti drugu ključaonicu ako je
visoko. Nije bilo rukohvata za penjanje, u blizini nije bilo drveća, a nisu imali ni merdevine.
Zašli su za ugao i nastavili duž bočne strane Kamena snova, truckajući se po neravnom terenu. Niko
od njih nije uočio nikakvo udubljenje niti su dobili bilo kakav signal iz drugog džipa.
Kada su zavili za naredni ugao i zašli iza kamena, Mara je pokazala na veliki otvor ispred njih. Drugi
džip je zaobišao naspramni ugao i sreli su se kod ulaza u tunel.
„Velika ključaonica“, primetio je Set.
„Prvi ključ je ipak otvorio vrata“, kazao je Berigan. „Ali na naspramnoj strani Kamena snova.“
„Druga ključaonica se verovatno nalazi negde unutra“, odvratio je Trask. „Spremite se.“
Set je zajedno sa ostalima izašao iz džipa i proverio opremu. Kendra je došla do njega. „Da li se
zabavljaš? „ upitala ga je.
„Pomalo. Uzbuđen sam, jer zombiji mogu da nas stignu. Do sada sam najviše uživao dok smo ih
gazili.“
Kendra je zavrtela glavom. „Moram da pitam Tanua da li ima napitak protiv gluposti.“
„Nadam se da ću doći do još jedne šake zombija. Ne mogu sebi da oprostim što sam onu bacio!“
Kendra je zakolutala očima.
Set se zagledao u ulaz pun senki. Jedva da je bio dovoljno velik da uspravljen čovek prođe kroz njega.
Uzani tunel postepeno se peo i gubio u daljini. Možda je imun na magični strah, ali uobičajena osećanja i
dalje utiču na njega kao na svakog drugog. Iako je bio strašno zabrinut i nije znao šta ga čeka, uspeo je da
potisne drhtavicu i navuče masku na lice. Ni po koju cenu ne sme da dozvoli da njegova sestra primeti da
se plaši.
Trask je otišao do ulaza u tunel i okrenuo se ka ostalima. „Nismo planirali da ovako uđemo u
grobnicu. Sve se odigralo na brzinu, umorni smo i pod pritiskom. Dobra strana je to što nemamo vremena
da se uzbuđujemo oko toga. Možemo mi ovo. Okupili smo savršen tim i dobro smo opremljeni. Ja sam
spreman. Hajdemo.“
Laura je ustala u džipu. „Idem ja. Srećno!“
„Laura!“ doviknuo je Trask za njom. „Ne odbacuj život. Poznaješ ovaj rezervat. Pokušaj da zaustaviš
naše neprijatelje, ali onda beži odavde.“
„Ne žuri mi se da umrem.“ Okrenula je džip i odjurila.
Tanu je prišao Trasku. „Ako ćeš ti da predvodiš ekipu, dozvoli meni da nosim ključ.“
Trask je predao gvozdeno jaje Tanuu, skinuo ogromni samostrel s ramena i poveo ih u tunel. Išli su u
koloni po jedan. Iza Traska je išao Vinsent, za njim Mara, Berigan, Tanu, Kendra, Set i na kraju Eliza.
Unutrašnjost Kamena snova, tavanica, zidovi i pod prolaza bili su od glatkog opsidijana kao i spoljni
zidovi. Set se osvrtao preko ramena dok ulaz nije nestao s vidika. Eliza je išla na začelju sa zategnutim
samostrelom.
„Odakle dopire ta svetlost? „ upitala je Mara.
Tek kada je postavila to pitanje, Set je primetio da niko još nije izvadio baterijsku lampu, jer je hodnik
osvetljavao ujednačeni sjaj čiji izvor nije video.
„Ovo je neprirodno mesto“, kazao je Beringer.
Hodnik je počeo da se vijuga u različitim pravcima. Prvo je skrenuo levo, pa desno, zatim se spuštao,
pa vodio naviše i ulevo, posle čega se opet spuštao i to udesno, i tako dalje. Set je ubrzo izgubio svaki
pojam o pravcu u kojem se kreću u odnosu na mesto na kojem su ušli. Hodnik se nigde nije granao.
Jedino su mogli da idu napred ili da se vrate nazad.
Set je i dalje bio napet i sve vreme, dok su išli, milovao je balčak mača. Posle nekoliko minuta Trask
je kazao: „Šta je ovo ovde? „
„Mora da se šalite!“ dodao je Vinsent.
 Set se podigao na prste i stao da se naginje s jedne na drugu stranu pokušavajući da vidi o čemu oni to
pričaju, ali je hodnik bio suviše uzak i između njega i Traska našlo se suviše tela da bi išta video. Kada je
nastavio dalje, tunel se proširio i dozvolio im da se rašire. Set je vrlo brzo shvatio da su se našli u
ćorsokaku.
Posle proširenja u hodniku naišli su na zaobljeni zid. Mara, Vinsent i Trask su pretraživali i taj, i
bočne zidove. Tanu je upalio baterijsku lampu, ali mu dodatno osvetljenje nije otkrilo ništa novo.
„Mora da nam je promaklo skretanje“, napomenula je Eliza i osvrnula se.
„Od ulaza dovde nema nijednog račvanja“, smireno i samouvereno odvratila je Mara. „Nije bilo
pukotina u tavanici, zidovima ili podu, što će reći nema nijednog drugog puta.“
„Ni ja nisam video nijednu drugu mogućnost“, dodao je Trask. „Sigurno postoji neki tajni prolaz.“
„Da li je neko primetio kakvu ključaonicu? „ upitala je Kendra.
„Ja ništa nisam videla“, odvratila je Mara i uzdahnula. „Možda je zakamuflirana.“
„Koristite ruke i oči“, rekao je Vinsent. „Krećemo u potragu za bilo kakvim usekom ili ulegnućem.“
Pretražili su oblast na kraju prolaza. Tavanica je bila prilično niska, tako da je većina mogla da je
dohvati. Iako su je pažljivo opipali, ništa nisu našli.
„Ključaonica je mogla da se nalazi duž prolaza“, konačno je kazao Trask.
„Ovde nema ničega“, potvrdio je Vinsent.
„Bio je to dugačak hodnik“, istakla je Eliza.
„Tim pre treba odmah da krenemo“, rekao je Trask. „Nemojmo zaboraviti ko nas sve progoni. Držite
oči otvorene.“
Trask je ponovo krenuo prvi, a ostali su išli za njim istim redom. Set je prevlačio šakama po sjajnom
zidu. Kako li su sve oni koji su napravili ovu grobnicu mogli da kamufliraju narednu ključaonicu? Da nije
prekrivena vratancima? Ili je možda štiti čarolija za odvraćanje?
„Kendra!“ pozvao ju je on.
»Da? „
„Ako ključaonicu štiti nekakva čarolija za odvraćanje, ti bi u tom slučaju mogla jedina da je vidiš.“
„Ta ti je primedba na mestu, Sete“, doviknuo je Trask preko ramena. „Otvori četvore oči, Kendra.“
„Trudim se.“
Nekoliko minuta su se polako vraćali hodnikom, ali nisu pronašli ništa sumnjivo. „Ovo nije u redu“,
promrmljala je Mara.
„Kako to misliš? „ upitao je Trask.
„Mislim da redosled skretanja u povratku nije isti kao u dolasku.“
„Tunel se nigde ne račva“, podsetio ju je Trask.
„Upravo zbog toga mi se ovo i ne dopada“, kazala je Mara.
„Mislimo da je drugačije samo zato što se krećemo opreznije“, kazao je Vinsent.
„Ne slažem se“, odvratila je Mara.
Set je milovao zidove, tragajući za pukotinama, šavovima, bilo čim neobičnim. Vukao je stopala da bi
na neki način osetio tle, iako se Vinsent kretao četvoronoške i mnogo pažljivije ispitivao pod. Mora da
postoji nešto što je svima njima promaklo.
„Oh, ne“, zaustio je Trask.
„Šta je bilo? „ upitala je Eliza sa začelja.
„Nemoguće“, požalio se Vinsent.
„Još jedan ćorsokak“, odvratio je Trask.
Set je osetio da su mu se nakostrešile dlake na vratu.
„Kako to misliš: još jedan ćorsokak? „ raspitivala se Eliza.
„Ovo je neprirodno mesto“, ponovio je Berigan nesigurnim glasom. „Stvarni svet ostavili smo za
(sobom. Ništa ne treba da nas iznenađuje. Mislite da je ovo čudnije od svetlosti koja dopire niotkuda? „
Set je nastavio dalje dok nije video isto što i ostali. Hodnik se ponovo proširio, a onda se neočekivano
završio zaobljenim zidom.
 Dok su Vinsent i Mara pretraživali zidove i tavanicu, Trask je stajao i osmatrao oblast s jednom
šakom na boku, dok je u drugoj držao ogromni samostrel.
„Ne gubimo vreme ovde“, kazao je Trask. „Ostanite na oprezu, ali požurimo. Mara, obavesti me ako ti
se učini da se vraćamo drugim putem.“
Nastavili su mnogo brže. Posle jednog ili dva minuta, Mara je kazala da ima utisak da idu drugim
putem. Nekoliko minuta posle toga stigli su do novog ćorsokaka, gotovo istovetnog prethodnima.
„Prvi put u životu počinjem da osećam klaustrofobiju“, izjavio je Vinsent, kome se lice presijavalo od
znoja.
„Baš si našao gde ćeš da počneš“, primetio je Trask.
„Mislim da napredujemo“, izjavila je Mara, njušeći vazduh. „Samo ne onako kako smo navikli.“
Naišli su na još nekoliko ćorsokaka. Set je zaključio da se prolaz stalno menja na osnovu povremenih
strmina i čudnog sleda skretanja, iako su imali utisak da putuju napred-nazad između istih krajnjih tačaka.
Trask se konačno nasmejao s olakšanjem. „Pogledajte, izgleda da smo stigli negde drugde.“
Prolaz se ponovo proširio i omogućio im da se ponovo raštrkaju, samo što se ovog puta završavao
prostranom odajom. Prešli su u ulazni hodnik i zagledali se u ogromnu prostoriju. Isto kao i u tunelima, i
ovde je postojani sjaj osvetljavao sobu, mada i dalje nisu znali odakle dopire. Zid naspram njih bio je
zakrivljen, pod je imao polukružni oblik, tavanica je podsećala na polukupolu.
Tačno ispred njih stajala je velika statua u niši, a sa svake njene strane nalazile su se zdele od granita.
Figura je bila isklesana od zelenkastog kamena, imala je izduženo lice preterano naglašenih crta i držala je
pljosnatu zakrivljenu toljagu. Na podu blizu nje ugledali su potez glatke zelenkaste gline, oivičen plavim i
crnim pločicama sa šarom. Ostatak poda bio je od uglačanog opsidijana. Bio je besprekoran ako se
izuzme kružno udubljenje u blizini središta.
„Nema vrata“, kazao je Vinsent, „ali izgleda da je ključaonica u podu odgovarajuće veličine.“
Set je prstom zagrebao po zelenkastoj glini. „Kakva je ovo glina? „ zapitao se Set. „Vlažna je.“
„Da ne služi za crtanje? „ nagađala je Kendra. „Ogromni praistorijski podmetač za škrabanje, kao onaj
za crtanje karata? „
Vinsent je slegnuo ramenima. „Ko zna? Ne vidim ništa čime bi moglo da se crta.“
„Šta misliš, šta će se dogoditi ako pokušamo odavde da se vratimo? „ upitao je Trask.
„Biće još ćorsokaka'1, odvratila je Mara. „Ne bih rekla da nam ovo mesto dozvoljava da se vratimo.
Zar ne osećate? Svaki ćorsokak nas sprečava da se vratimo i mami da zađemo još dublje, kao da nas ovo
mesto guta.“
„To baš ne ide u prilog mojoj klaustrofobiji“, promrmljao je Vinsent.
„Mogli bismo da se vratimo istim putem provere radi“, nastavila je Mara, „ali nisam sigurna da će
nam se ukazati još jedna prilika da stignemo do ove prostorije. Ključaonica sigurno omogućava
napredovanje.“
Tanu se probio napred. „Vi ostali sačekajte ovde.“ Zaobišao je polje oivičeno glinom i stigao do
udubljenja u podu. Čučnuo je i stao da proučava gvozdeni ključ, zatim je osmotrio okruglo udubljenje,
umetnuo ključ, namestio ga i okrenuo za pola kruga.
Pod je zavibrirao od slabog potresa. Iz zida u blizini kipa izronile su dve cevi iz kojih je potekla voda
u zdele. Kip je visoko podigao zakrivljenu toljagu kada se sprema da zada udarac. Tanu je odbacio praznu
ljušturu ključa i manje gvozdeno jaje gurnuo pod mišku.
Svi su gledali kip jer su očekivali da će ih da napadne, ali je on prestao da se kreće pošto je podigao
toljagu. Set je pogledao ponovo u glinu na podu i ugledao reči ispisane nepoznatim pismom. „Pogledajte
glinu!“ povikao je Set. „Nešto piše!“
„Napravite junaka“, pročitala je Kendra. „Vremena je malo.“
„Umeš da čitaš sanskrit? „ upitao je Vinsent. „Ili kineski? „
„Ja vidim engleski“, odvratila je Kendra. „I nekakve čičkarije.“
„Mora da je u pitanju neki vilinski jezik“, primetio je Trask. „Poruka ponovljena na nekoliko jezika.
Šta to znači? „
 „Zdele mora da su klepsidre“, rekla je Eliza. „Vodeni časovnici.“
„Glina“, kazao je Vinsent. „Mora biti glina.“ Pritrčao je i uronio šake u vlažnu glinu do zglavaka,
potom je počeo da kopa rupu, pri čemu je uništio deo ispisanog teksta. „Ovo je bazen s glinom. Jama.
Mislim da treba da napravimo junaka od gline koji će se nadmetati s kipom.“
„Ja sam imao keca iz likovnog“, promumlao je Trask. „Ko zna da radi s glinom? „
„Ja imam izvesno iskustvo“, kazala je Eliza.
„I ja“, ponudila se Mara.
„Mara i Eliza će oblikovati našeg ratnika“, odlučio je Trask. „Mi ostali vadićemo glinu za njih i slediti
njihova uputstva. Koliko vremena imamo? „
Mara je odjurila na drugi kraj prostorije da pogleda zdele. Vinsent je već marljivo vadio glinu iz
bazena i gomilao je pored sebe. Berigan je skočio na glinu i utonuo do članaka. Spustio se na kolena i
počeo da je iznosi u naručju. Mara je trenutak ostala zagledana u zdele. „Deset minuta“, doviknula je.
„Možda jedanaest. Pod pretpostavkom da mlaz vode ostane isti.“
Tanu je odložio na stranu gvozdeno jaje i ušao u jamu s glinom. Njegova smeđa stopala duboko su
utonula. Set je gacao po glini zajedno s Traskom i Kendrom. Gornji sloj je bio žitak i ljigav, ali je posle
dvadesetak centimetara glina postajala čvršća. Zahvatao je šakama žitku glinu s vrha i bacao je na
Beriganovu gomilu, koja je brzo rasla.
„Kako želite da izgleda? „ upitala je Eliza.
Odgovora nije bilo.
„Neka liči na Huga“, predložio je Set. „Ne mora da bude lep, ali mora da bude velik.“
„Sviđa mi se“, složio se Trask. „Neka bude snažan. Napravite mu debele ruke i noge. Veće nego kod
kipa, ako je ikako moguće.“
„Moraće da leži“, rekla je Mara, „inače će se raspasti.“
Berigan je pokupio najveći deo gline kraj sebe i sada je nožem isecao velike ploče tvrđeg materijala.
Što su dublje kopali, to im je postajalo jasnije da glina zadire dosta duboko. Tri gomile su vrlo brzo rasle
na ivici jame s glinom. Eliza i Mara su uzimale glinu s najveće i od nje pravile stopala i noge. Tanu je
počeo da prenosi velike količine gline s ostalih gomila na najveću.
Posle nekoliko minuta Vinsent je otrčao da proveri koliko vode još može da stane u zdele. Ruke su
mu do iznad lakata bile sivozelene od gline. „Više od polovine je puno“, objavio je on. „Bolje da im
pomognem da oblikuju tog junaka. Tanu, pomozi mi da prebacim još gline, sveža glina mora stalno da
pristiže!“
„Čuli ste čoveka“, zarežao je Trask i mačem izvadio još jednu ogromnu zelenkastu ploču gline. ^
Set je primetio da niko ne vadi glinu brže od Berigana. Mladić je ćutke i neumorno radio. Set nikada
ne bi rekao da onim svojim mršavim rukama može da ponese toliko velik teret. Seta su mišići već pekli
od napora, ali je nastavio da vadi glinu najbrže što je mogao, podsećajući sam sebe da će svaka šaka guste
gline uticati na masu njihovog branioca. Nije bio efikasan kao Berigan ili Trask, ali je bio učinkovitiji od
Kendre.
Eliza i Mara su trenutno pravile ruke, Tanu je dodavao glinu na torzo, a Vinsent je izgleda oblikovao
veliki čekić. Od ove gomile gline na kraju će možda još i ispasti veliki ratnik!
„Proveri zdele, Kendra“, doviknuo je Vinsent.
Potrčala je. „Još malo pa će biti pune. Sada su otprilike sedam osmina pune. Ostalo nam je svega
nekoliko minuta.“
„Berigane, nastavi da vadiš glinu“, vrisnuo je Vinsent dok je stavljao dršku ogromnog malja u
neobrađeni desni dlan. „Svi ostali neka se bace na pravljenje ratnika. Imamo dosta nagomilane gline,
donesite je ovamo! Potreban nam je štit za levu ruku, i noge treba podebljati. Neka stopala budu veća
stabilnosti radi. Požurite!“
Glina u jami na većini mesta bila je iskopana već do visine struka. Set se izvukao iz jame i počeo da
prenosi glinu s gomila na noge. Dok je tovario novu glinu na već postojeću, zapitao se koliko dugo će
njihov ratnik uspeti da preživi. Na kraju krajeva, drugi kip je od čvrstog kamena. Zar njegova toljaga neće
bez problema razvaliti njihovog junaka? Od kakve je koristi malj od gline protiv kamena?
Kendra je ostala pored zdela. Kip se nadnosio nad njom. Bio je gotovo dvostruko viši. „Samo što se
nisu napunile“, doviknula je. „Imate možda još petnaest sekundi.“
„Sklanjaj se od kipa“, naredio je Trask.
„Ne uzbuđujte se zbog glave“, uzbuđeno im je govorio Vinsent. „I bolje da nema neki dugačak vrat.
Biće čvršći. Dodajte još gline na ramena! Požurite!“
Kendra je potrčala nazad. Set je dodao još jednu malu ploču gline na levo stopalo. Mara je čučala nad
licem. Utiskivala je rupe za oči i oblikovala nos.
Kada je Set čuo da je voda počela da se preliva preko ivice zdela, kroz prostoriju je iznenada dunuo
iznenađujuće jak vetar. Set se zateturao i oslonio na talas vetra ne bi li održao ravnotežu.
Vetar se smirio isto onako brzo kao što se i podigao, a na drugom kraju prostorije kip je zakoračio iz
niše. Glomazna prilika na podu se uspravila. Više nije bila od gline. Kao i drugi kip, i junak koga su
napravili sada je bio od tvrdog zelenkastog kamena.
„Trebalo bi da ima ime“, primetila je Mara.
„Golijat“, predložila je Eliza.
„Dopada mi se“, kazao je Vinsent.
„Kako da nazovemo drugi kip? „ upitao je Tanu.
„Nensi“, brže-bolje je kazao Set.
Vinsent i Trask su se zakikotali.
Golijat se polako uspravio na noge. Imao je četvrtastu glavu bez vrata. Jedna krupna noga bila mu je
malo kraća od druge. Prsti na desnom stopalu bili su predugački i imali su oblik šargarepe. Kada je ustao,
Golijatove ruke delovale su pomalo zatupasto, ali bile su dovoljno debele. Za jednu podlakticu bio mu je
pričvršćen pravougaoni štit, a u naspramnoj šaci držao je kameni malj. Glina nije bila poravnata kako
treba. Površinu su prekrivala nepravilna ispupčenja i ocrtavale su se ivice ploča, što je samo doprinosilo
grubom izgledu. Golijat je bio nešto niži od Nensija, koji je imao izduženu vilicu i visoko čelo, ali su im
ramena bila iste visine i Golijatova su bila nešto šira.
Dok su se kipovi približavali jedan drugome, Trask ih je sve poterao ka ulazu. Tanu je usput pokupio
ključ u obliku jajeta. Set je išao unatraške i zurio u protivnike, koji su se izgleda odmeravali, oprezno se
krećući s oružjem na gotovs. Kao umetnički projekat, Golijat je bio čist promašaj. Izgledao je kao da ga je
sklepao kakav nemarni klinac. Kao borac napravljen da zgromi neprijateljski kip, nije bio bez potencijala.
„Možemo li da pomognemo Golijatu? „ upitao je Set.
„Ne bih rekao da bi strele i mačevi bili od koristi“, odvratio je Trask. „Da sam poneo kovački čekić, to
bi onda bila druga priča.“
„Možemo li bar da mu skrenemo pažnju? „ upitala je Eliza.
Trask je slegao ramenima. „Možda bismo mu na pogrešan način skrenuli pažnju. Ako bi brinuo o
nama, Golijat bi mogao da pogreši. Hajde da vidimo kako će naš junak da se snađe. Možda mu pomogne
to što je glomazan.“
Dok su kipovi kružili jedan oko drugoga, postalo je jasno da je Nensi stabilniji i da se zato
uravnoteženije kreće. Neprijateljski kip proveravao je Golijata tako što je nekoliko puta promenio pravac
kretanja i pokušao da ga fintira. Golijat je bio pomalo nakrivljeno napravljen i nije lako menjao pravac.
Nensi je prvi udarac zadao kada se Golijat na trenutak zateturao na kraćoj nozi. Neprijateljski kip je
jurnuo napred i zamahnuo zakrivljenom batinom u širokom luku. Žestoko je odalamio Golijata po glavi,
pri čemu je odvalio gornje dve trećine malja. Golijat mu je uzvratio zamahnuvši štitom. Udar kamena o
kamen gromoglasno je odjeknuo. Nensi se zateturao unazad, a Golijat je krenuo za njim.
Set je obuhvatio usta šakama i stao da navija.
Ni ne pogledavši u njihovom pravcu, neprijateljski kip je zavrljačio ostatak toljage u Setovom pravcu.
Mara se sagla i povukla Seta na pod trenutak pre nego što je polomljena toljaga prozujala iznad njih i
nestala u prolazu uz veliku buku.
S hladnog tvrdog poda Set je gledao kako Golijat nekoliko puta zamahuje čekićem, ali je Nensi uspeo
da izbegne udarce zahvaljujući dobrom radu nogu. Golijat je nastavio da progoni neprijateljskog vojnika
agresivno vitlajući maljem, a ovaj je počeo da mu zadaje udarce rukama i nogama u pauzama između
udaraca. Ti protivnapadi nisu bili nimalo efikasni jer je Nensi morao da uzmiče i nije stizao da zada jači
udarac.
Golijat je nemilosrdno koristio stečenu prednost. Bez prestanka je jurio neprijateljsku figuru po sobi,
ne dozvoljavajući joj da se približi ulazu u prolaz. Set ih je posmatrao šaka stisnutih u pesnice. Iz trenutka
u trenutak postajao je sve nervozniji jer Golijat nikako nije uspevao da zada Nensiju neki ozbiljniji
udarac. Šta će ako Golijat izgubi? Nije bilo šanse da se usprotive ogromnom i okretnom kipu. Napravio bi
od njih pljeskavice.
Kada je Golijat naredni put visoko podigao malj, Nensi je, umesto da se izmakne, primio udarac. Malj
je odvalio Nensiju gornju polovinu glave. Krhotine su se razletele na sve strane, ali u trenutku kada je
Golijat zadavao udarac, neprijateljski kip snažno je potkačio zglavak Golijatove kraće noge i on se srušio.
Nensi je snažno pritisnuo zglob šake koja je držala malj, istrgao oružje iz nje i potom jednim
zastrašujućim udarcem Golijatu odvalio glavu. Neobrađena četvrtasta glava otkotrljala se po podu, što je
Seta podsetilo na kockicu za jamb. Neprijateljski kip napola je ustao i zabrinjavajućom brzinom i
gracioznošću zadao razorni udarac Golijatu u kuk. Golijat je posegnuo za maljem, ali je Nensi odskočio u
stranu.
Golijat je ustao iako je ostao bez glave, a desni kuk mu bio prošaran mrežom pukotina. Neprijateljski
kip kružio je oko njih preteći maljem. Kada se Nensi zaleteo, Golijat mu se bacio u susret, podigavši
pritom štit. Malj je divlje zazviždao kroz vazduh i prodro kroz štit raznevši Golijatu ruku ispod lakta.
Golijat je zdravom rukom udario neprijateljsku statuu u grudi. Nensi je pao na leđa, ali se podigao na
kolena pre nego što je Golijat stigao do njega. Kameni malj ponovo je udario o Golijatov desni kuk. Od
siline udarca odvalila se glava malja, a Golijat je ostao bez desne noge. Neprijateljska statua bacila je
Golijata u stranu.
„Gotovi smo“, zastenjao je Vinsent.
„Ključaonica“, kazala je Kendra i pokazala prstom.
Sve oči su se okrenule ka niši na suprotnom kraju prostorije, u kojoj je prvobitno stajao Nensi. U
stražnjem zidu niše nalazilo se kružno udubljenje nešto manje od onog u podu.
„Blagoslovena bila“, Trask je kazao Kendri dok je odlagao samostrel i uzimao od Tanua ključ u
obliku jajeta.
„Ja sam brža“, kazala je Mara.
„Nisi ako moraš da nosiš dvadeset kila“, odvratio je u žurbi Trask i izleteo u prostoriju noseći
gvozdeni ključ u jednoj ruci kao da je lopta za ragbi.
Neprijateljski kip istog časa ga je primetio, okrenuo leđa Golijatu i pojurio da presretne Traska. Set je
zadržavao dah. Kada se Nensi opasno približio, Trask je skrenuo desno, primoravši ogromnu statuu da
promeni pravac. Trask je onda u poslednjem trenutku presekao nazad ulevo, za dlaku izbegavši ispružene
šake kipa koji se saginjao ka njemu.
Golijat se vukao po podu poput ranjene krabe, pomažući se neoštećenom rukom, onom skraćenom i
preostalom nogom. Dok se neprijateljski kip oporavljao od uzaludnog saginjanja, Trask je jurnuo ka niši.
Nensi je pojurio za Traskom, ali pre nego što je uspeo da ga uhvati, Golijat se bacio i obmotao debele
ruke oko Nensijevih nogu. Neprijateljski kip je gadno tresnuo, počeo da ga udara i da se otima ne bi li se
oslobodio, ali ga je Golijat čvrsto držao.
Desetak koraka dalje, Trask je stigao do niše i gurnuo gvozdeno jaje u udubljenje. Nekoliko trenutaka
nameštao ga je pre nego što je uspeo da ga ubaci kako treba, a onda ga je okrenuo za pola kruga.
Istog trenutka i Nensi i Golijat pretvorili su se u prah. Zrnasti zeleni oblak izleteo je iz jame s glinom.
Pod se zatresao kada je nalet vetra projurio kroz prostoriju. Imali su utisak da je oduvao prašinu, jer od nje
nije ostalo ni traga. Trask se vratio iz niše noseći gvozdeno jaje manje od prethodnog.
„Jama u kojoj je bila glina sada je stepenište“, obavestio ih je Vinsent dok se stupao na samu ivicu i
gledao u rupu.
 Držeći gvozdeno jaje na dlanu, Trask je savio ruku u laktu. „Rekao bih da naš sadašnji ključ ima
manje od petnaest kila.“
„Da li se zabavljaš? „ Kendra je upitala Seta.
„S uživanjem sam gledao kako džinovski kipovi mlate jedan drugog i pretvaraju se u šljunak.
Trenutno mi ne pada na pamet ništa lepše od toga.“
 ČETVRTA GLAVA

Prolazi

K endra je zakolutala očima. Samo njen brat može da bude dobro raspoložen iako je malo nedostajalo da
ga primitivna kamena toljaga malopre skrati za glavu. Valjda je to ipak bolje nego da ga je obuzeo
očaj.
Dok su se ostali okupljali u blizini stepeništa pre nego što će krenuti dalje, Kendra je zastala da
osmotri prostoriju. Unutrašnjost Kamena snova delovala je nerealno, zahvaljujući bešavnom savršenstvu
svih površina. Ovde unutra ništa nije izgledalo kao da je konstruisano. Namrštila se i na samu pomisao da
će morati da krivuda kroz još nepoznatih hodnika. Ko zna kakve ih opasnosti još čekaju posle onih kipova
i ćorsokaka? Berigan je u pravu, na ovo mesto ne mogu se primeniti baš svi zakoni stvarnosti.
Kada ih je Trask poveo niz stepenice, ipak je krenula s ostalima i uvukla se u kolonu između Tanua i
Seta. Šta joj drugo preostaje? Neprijatelji su im za petama. Da i ne pominje to što im je Translokator
potreban da spasu Vorena, a možda i njene roditelje.
Bilo joj je drago što je primetila ključaonicu u niši. Do tog trenutka osećala se poput viška prtljaga.
Znala je da su je pozvali da krene s njima kako bi napunila Translokator energijom u slučaju da se ukaže
potreba za tim. Ako artefakt nije u radnom stanju, magija koju Kendra u sebi nosi trebalo bi da ga vrati u
život. Svejedno se nadala da će naći načina da im nekako pomogne, a ne samo da im posluži kao rezervna
baterija.
Stepenište se sve više sužavalo što su se dublje spuštali. Kada su za sobom ostavili i poslednji
stepenik, Kendra i ostali su u koloni po jedan nastavili da ševrdaju zmijolikim hodnikom dok ponovo nisu
dospeli u ćorsokak. Krenuli su istim putem nazad i stigli do kratkog stepeništa koje je vodilo dole i koje ih
je vrlo brzo odvelo do još jednog zaobljenog završetka. Kada su se ponovo zaputili nazad, naišli su na
dugačko stepenište koje se u nedogled zavojito pelo i levo i desno, što ih je sve potpuno dezorijentisalo.
Stepenice su se konačno završile ispred širokog i poravnatog hodnika. Dok su napredovali ovim
zmijolikim prolazom, vazduh je postajao sve miomirisniji i vlažniji.
Hodnik se spuštao do poplavljene prostorije u obliku pećine. Voda je vrila na nekoliko centimetara od
nivoa hodnika, a s njene klokotave površine izbijala je toplota. Para je ispunjavala vazduh, kapljice vlage
ukrašavale su zidove. Blizu samog ulaza u ovu prostoriju bio je prevezan jedan jedini kanu s dva vesla.
Nisko ostrvo na sredini delimično potopljene prostorije predstavljalo je, osim podnožja visokih glatkih
zidova, jedinu destinaciju do koje se moglo stići čamcem.
 „Koliko li je duboko?“ upitao je Set, nagnuo se i začkiljio.
„Ne mogu da odredim“, odvratila je Mara. „Ima suviše mehurića, a okolni kamen je previše taman.
Najma nje pet metara. Mada bih rekla da ima više, možda čak mnogo više.“
Trask se nagnuo nad ključalu vodu da prouči prostoriju. „Naredna ključaonica nas najverovatnije čeka
na tom tamo ostrvu. Ne vidim ni zidove ni tavanicu. Ima li neko žarku želju da se provoza kanuom?“
„Ja mogu da izađem na kraj s kanuom“, kazao je Vinsent.
„Mogu i ja“, dodao je Berigan.
„I ja“, javila se Mara.
„Plovilo je malo“, primetio je Trask. „Ne bih rekao da može da primi više od dvoje. Vinsent i Berigan
su se prvi javili.“
„Ne dopada mi se ova pregrejana voda“, izjavio je Tanu. „Trebalo bi da svi uzmemo po jednu od
ovih.“ Podigao je bočicu sa tečnošću. „Onaj ko popije ovaj napitak postaje otporan na vatru. To će vam
obezbediti popriličnu zaštitu od visokih temperatura.“
„Sada mi je malo lakše, jer mi se taj klimavi kanu nimalo ne dopada“, kazao je Vinsent dok je uzimao
bočicu.
„Pravi si čudotvorac“, kazao je Trask.
„Trudim se da budem pripremljen“, odvratio je Tanu. „Ovaj napitak smućkao sam bio za Zmajevo
leglo.“
Kendra je otčepila bočicu i ispila sadržaj. Bistra tečnost je u početku imala slatkasti ukus, potom je
postala strašno ljuta, pa hladna, a na kraju je ukus bio oštar.
Pošto su svi ispili napitak, Vinsent je preuzeo gvozdeno jaje od Traska. Tanu je pridržavao kanu dok
Vinsent i Berigan nisu ušli i smestili se.
„Pokušajmo da se ne prevrnemo“, preporučio je Vinsent.
„Nisi raspoložen za kuvanog Aboridžina?“ upitao je Berigan.
„To me ne brine“, odvratio je Vinsent, „ali me je zabrinulo sporedno naređenje tog Filipinca.“
Tanu ih je polako odgurnuo od ulaza. Vinsent i Berigan su umočili vesla u ključalu vodu. Kendra je
procenila da do memljivog ostrva ima pedesetak metara. Vinsent i Berigan su se dosta brzo približavali
ostrvu. Veslali su pažljivo i vešto. Prvi se iskrcao Vinsent i odmah se okliznuo na sjajnoj crnoj površini,
ali je uspeo da povrati ravnotežu. Potom se iskrcao i Berigan. On je ostao da na samoj ivici ostrva
pridržava kanu.
„Baš je toplo ovde“, doviknuo je Vinsent. „Možda dobijete Filipinca kuvanog na pari.“
„Vidiš li ključaonicu?“ upitala je Eliza.
„Kako da ne, eno je u samom središtu ostrva.“ Vinsent je ustao i polako se okrenuo. „Ne vidim ništa
drugo što liči na to. Da krenem prema njoj?“
„Nemamo puno vremena“, doviknuo mu je Trask.
Vinsent je kleknuo i izvadio gvozdeno jaje. Ostrvo je bilo taman toliko visoko da sa ulaza nisu mogli
da vide ključaonicu, ali su na osnovu Vinsentovih kretnji razabrali da je okrenuo ključ. Podigao je nešto
manji ključ da im pokaže da je obavio zadatak.
Voda je prestala da ključa i istog časa nastupila je tišina. Posle kratkog zatišja, kroz prostoriju je
prohujao jak vetar. Vinsent je pao potrbuške na tle da ga vetar ne oduva s ostrva. Berigan je uskočio u
kanu, koji je nalet vetra udaljio od obale. Malo plovilo se gadno zaljuljalo, potom prevrnulo i izbacilo ga
u vodu.
Kendri nije promaklo da se šum vetra promenio, da je postao jači i žešći. Imala je utisak da se pojačao
i vetar koji je duvao kroz hodnik. Okrenula se na vreme da vidi penušavi zid vode koji je nadirao
hodnikom ka njoj. Mara im je doviknula da se pripaze. Kendra jedva da je imala vremena da zatvori oči i
uvuče glavu pre nego što je zapenušali zid vode odneo i nju i ostale u jezero da se skuvaju.
Voda je bila vrela, ali Kendra to gotovo da i nije primećivala dok se naslepo kotrljala nošena silinom
iznenadne bujice. Voda joj je ulazila u nozdrve. Neizmerni priliv vode gurao je Kendru sve dalje od
tunela. Ključanje vode polako je jenjavalo. Kendra je potpuno izgubila orijentaciju. Otvorila je oči i
zaplivala ka površini, sledeći mehuriće koje je stvarala bujica. Čim je osetila da ostaje bez vazduha,
otkopčala je mač, koji ju je samo usporavao. Kada je konačno izbila na površinu, iskašljala je vodu i
željno počela da udiše vazduh. Odeća se talasala oko nje, ali je ipak uspevala da drži glavu iznad vode.
Bar je oklop od adamanta nije vukao ka dnu.
Imala je utisak da se voda polako hladi. Ili je voda koja je doticala iz tunela snižavala sveukupnu
temperaturu u jezercetu, ili je za to bio zaslužan napitak. Voda jeste bila neprijatno topla, ali je bila
podnošljiva i nije joj nanosila bol.
Kendra je već bila s druge strane ostrva i nastavila je ka naspramnom zidu prostorije. Ugledala je Seta
i Tanua nedaleko od sebe. Trask, Eliza i Berigan uspeli su da isprave kanu i držali su se za ivicu dok su
plivali ka njoj.
Vinsentova glava iznenada izlete iz vode. Taško je disao. „Izgubio sam ključ!“ nepovezano je rekao.
„Gde?“ brže-bolje upita Trask.
„Ovde negde je“, kazao je Vinsent, „ispod mene. Mislim da je Mara zaronila po njega.“
„I ja ću“, rekla je Eliza i izgubila se u vodi.
„I ja“, dodao je Berigan i takođe nestao.
„Svi se uhvatite za kanu“, naredio je Trask, vukući plovilo ka Kendri. „Mislim da još nismo na
sigurnom, što me brine.“
Kendra je stigla do kanua trenutak pre Seta i Tanua. Nivo vode u prostoriji prešao je vrh ulaza. Iako je
nastavila da raste, buka je prestala. Plutali su u tišini.
„Da zaronim?“ upitao je Tanu.
„Primetio sam da se jedva održavaš na površini“, kazao je Trask. „Isti si kao ja... suviše toga nosimo
sa sobom. Daj ostalima još nekoliko sekundi.“
Prva je izronila Mara. Duboko i odmereno je udisala vazduh. „Berigan ga je našao“, obavestila ih je.
„Ključ je bio suviše težak. Nisam mogla da plivam s njim.“
Posle još nekoliko sekundi izronili su Berigan i Eliza. Doplivali su do njih i ubacili gvozdeni ključ u
kanu.
„Ne znam kako je to izvela“, kazao je Berigan i glavom pokazao na Maru. „Kada smo je pronašli, već
je bila krenula ka površini, ali je još bila na dvanaestak metara dubine.“
„Ključ je daleko potonuo pre nego što sam ga uhvatila“, odvratila je Mara. „Zatekla sam ga kako klizi
niz podvodnu padinu ostrva. Sporo je napredovao.“
„Iskliznuo mi je kroz prste“, jadikovao je Vinsent. „Moja greška. Bujica me je iznenadila.“
„Teško je plivati s tim“, rekao je Berigan. „Srećom, nije pričinjena nikakva šteta.“
„Hoćemo li se udaviti?“ upitao je Set, pogledavši u tavanicu. Nivo vode je i dalje rastao.
„Odlično pitanje“, složio se Trask. „Da li je neko od vas primetio izlaz dok ste ronili?“
Mara je odmahnula glavom. „Gledala sam, ali nisam videla ni izlaze ni ključaonice. Mada nisam sve
pregledala.“
„Jesi li videla dno?“ upitala je Kendra.
„Jesam. Na možda pet-šest metara ispod mesta do kojeg sam ronjenjem stigla.“
„Jesi li dobro?“ upitao je Set. „Mogla si da dobiješ ronilačku bolest, jer si suviše brzo izronila s velike
dubine.“
Eliza se zlobno osmehnula. „Nismo bili baš toliko duboko. Uostalom, manja je opasnost od bolesti
dekompresije kod slobodnog ronjenja. Mislim na ronjenje bez boca, samo sa vazduhom u plućima.“
„A nivo vode i dalje raste“, podsetio ih je Vinsent.
„Idemo u potragu za narednom ključaonicom“, odlučio je Trask. „Da li sam u pravu kada kažem da su
Mara, Eliza i Berigan naši najbolji plivači?“ Niko mu nije protivrečio. „Vas troje pretražite oblast ispod
površine što bolje možete. Mi ostali ćemo gledati uvis. Hajde da nađemo tunel za evakuaciju ili
ključaonicu.“
I dalje se držeći za ivicu kanua, Kendra je zaronila glavu u vodu. Ispratila je pogledom Berigana,
Elizu i Maru, koji su se u dubini raštrkali u različitim pravcima. Više nije bilo mehurića i Kendra je
izuzetno jasno videla pod vodom. Osvetljenje je bilo sasvim dobro, mada nije bila načisto da li vidi sve do
dna.
„Voda više ne ključa“, kazala je Kendra kada je izvukla glavu. „Prohladila se.“
„Temperatura pada“, primetio je Tanu. „Napitak vas ne sprečava da osetite toplotu. On samo smanjuje
štetu.“
„Sada je kao u srednje zagrejanoj kadi“, kazao je Set, pogleda uprtog uvis.
„Kada nivo vode stigne do tavanice, uopšte neće biti važno kolika je temperatura“, promrmljao je
Vinsent.
„Tavanica je neravna“, izjavio je Trask. „Tamo u uglu nalazi se nekakav dimnjak“, pokazao je ka
četvrtastoj pukotini u tavanici. „Teško je reći koliko daleko se taj otvor proteže, ali trebalo bi da odemo
ispod njega. To će nam biti poslednje pribežište.“
Mara je izronila blizu zida iznad poplavljenog ulaza. „Voda i dalje pritiče. Proverila sam oblast oko
ulaza, ali nisam pronašla nikakvu ključaonicu.“ Ponovo je zaronila ne sačekavši odgovor.
Kendra je pretraživala zidove i tavanicu. Što se tavanica više približavala, to je ona bila
usredsređenija. Berigan, Eliza i Mara periodično su izranjali da ih obaveste da ništa nisu našli.
Temperatura vode je nastavila da opada i na kraju jedva da je bila mlaka.
„Vidite li sićušna udubljenja u tavanici?“ upitao je Vinsent.
„Vidim ih“, potvrdio je Trask.
„Te sićušne rupe znače da je ovo zamka“, kazao je Vinsent. „Vazduh izlazi kroz te rupe. Ništa od
vazdušnih džepova. Cela prostorija napuniće se vodom.“
„Pretpostavljam da nemaš napitke protiv davljenja“, primetio je Set.
„Voleo bih da imam“, smrknuto se zakikotao Tanu. „Mogli bismo da probamo napitak koji će nas
pretvoriti u gasovito stanje, ali on neće delovati pod vodom, i ne bih rekao da su te rupe dovoljno velike
da kroz njih izađemo, pa makar bili i u gasovitom stanju. Mogli bismo suviše da se rasplinemo i tu bi nam
bio kraj. To možemo da probamo ako nam ništa drugo ne preostane. I ti i Kendra imate napitak za
prelazak u gasovito stanje. Pored ta vaša dva, imam još tri.“
Glatka tavanica sada im je bila nadohvat ruke. Trask je pozvao Berigana, Elizu i Maru do dođu do
kanua kada naredni put izrone. Sve troje se propisno nagutalo vode i bili su strašno iscrpljeni. Namestili
su kanu ispod četvrtastog okna u tavanici. Kendra se zagledala u okomiti dimnjak, koji bi mogao da primi
kanu ako ga okrenu dijagonalno u odnosu na naspramne uglove. Daleko iznad, na vrhu okna, ugledala je
sjajnu i glatku tavanicu. Imala je utisak da gleda s dna nekog bunara.
Kada je nivo vode stigao do tavanice, mala skupina je otplutala u otvor, držeći se za kanu. Pošto je
bilo znatno manje od odaje ispod, okno se mnogo brže punilo vodom. Kanu ih je zabrinjavajuće brzo
nosio uvis. Vrh se strelovito približavao.
„Ne vidim rupe u tavanici“, kazao je Tanu. „Toliko što se tiče napitka za gasovito stanje.“
„Vidim ogranak blizu vrha“, izjavila je Mara.
„U pravu si“, složila se Kendra. „Malo okno koje vodi u stranu.“
„Trebalo bi da preokrenemo kanu“, kazao je Trask. „Napraviće vazdušni džep. Tanu, uzmi ključ.“
Čim je Tanu dohvatio gvozdeno jaje, Trask je prevrnuo kanu. Svi su se držali za ivicu dok se tavanica
približavala.
„Podvucite se pod kanu tek kada budete morali“, naredio je Trask. „Ionako ćemo vrlo brzo potrošiti
kiseonik ispod njega.“
„Ja ću istražiti bočni tunel“, kazao je Berigan. „Dajte mi ključ.“ Tanu mu ga je predao. Berigan se
uvukao u tunel čim se nivo vode dovoljno popeo, i nastavio da puzi na stomaku kroz skučeni prostor.
Voda se prelivala u mali tunel iza njega. Već u narednom trenutku, bočno okno bilo je poplavljeno, a dno
kanua udarilo je o tavanicu. Kendra je podigla bradu i nosom očešala tavanicu kada je poslednji put
panično udahnula pre nego što joj je voda stigla do usta. Zadržala je dah i pogledom pratila Berigana.
Zavio je za ugao u bočnom oknu i nestao. Voda je sada bila hladna. Vinsent je doplivao do prevrnutog
kanua. Trask je dao znak Kendri da krene za njim.
 Glava joj se našla pored Vinsentove kada je izronila. Vinsent je dahtao. Vazduh je mirisao na vlažno
drvo. “Ovo je naš jedini vazdušni džep“, jadikovao je Vinsent. “I nije nešto. Mora da negde postoje rupe,
u uglovima možda, ili su toliko male da ih ne vidimo.“ Zastao je kao da mu je tog trenutka nešto malo na
pamet. „Ili je možda ovo mesto neprirodno.“ Bledo se zakikotao. „Pretpostavljam da nije pravi trenutak
da pomenem da se oduvek najviše plašim davljenja.“
„Davljenje nije nikada bilo ni moj cilj“, rekla je Kendra, trudeći se da ostane hrabra.
Set je izronio ispod kanua. Za njim su se pojavili i ostali.
„Nema ni traga od Berigana“, kazala je Mara. „Idem za njim. Možda taj mali tunel vodi napolje.“
„Pođi“, složio se Trask.
Mara je zaronila u bočno okno.
Trask je prešao pogledom s Kendre na Seta. „Ako se ne vrate da nas obaveste da je okno ćorsokak,
krenućemo za njima čim vazduh postane ustajao.“
Vinsent je čvrsto zatvorio oči i bezglasno pomerao usne. Kendra je drhtala. U malom vazdušnom
džepu ispod kanua previše je glava. Vazduh će uskoro postati ustajao. Kako li izgleda davljenje? Hoće li
se onesvestiti pre nego što udahne vodu? Hoće li udisanje tečnosti umesto vazduha doneti bilo kakvu
utehu, iluziju disanja? Nije želela da zna. Trudila se da ne misli o tome.
„Kakav način da se ode“, promrmljao je Set.
„Još nismo mrtvi“, kazao je Tanu.
Kendra je zaronila i zagledala se u okno. Mara je već bila zavila za ugao. Kendra je ostala ispod vode
i gledala je s puno nade. A onda je Mara žurno zaplivala ka njima. Nivo vode je počeo da opada! Kendra
je vrisnula od radosti, ali je voda izobličila zvuk. Iz usta su joj izlazili mehurići. Mara je hitala napred.
Kendra je ugledala i Berigana iza nje. Nivo vode je nastavio brzo da opada i bočno okno izgubilo se s
vidika.
Kendra je isplivala na površinu. Trask i Tanu su okrenuli kanu i svi su se uhvatili za njega. Mara je iz
okna uletela s nogama napred, nikoga ne udarivši. Trenutak kasnije je i Berigan uleteo u vodu na isti
način, proletevši kroz uski prostor između Vinsenta i Traska. Potom su se i Mara i Berigan uhvatili za
ivicu kanua.
„Na kraju tunela nalazila se ključaonica“, kazao je Berigan i podigao gvozdeno jaje manje od
prethodnog. “Ovo mesto su projektovali veoma okrutni ljudi.“
Kanu je ispao iz okna i nivo vode je nastavio brzo da opada. I pored sveg uzbuđenja, Kendra je počela
da cvokoće. Voda je sada već bila zaista hladna.
„Voda otiče brže nego što je priticala“, kazala je Mara.
„Samo mi još to treba“, požalio se Vinsent, „da me usisa džinovski odvod.“
Kendra je osmatrala zidove u nadi da će se pojaviti neki novi tunel. Nivo vode je opadao vrtoglavom
brzinom.
„Voda postaje sve hladnija“, primetio je Set.
„Suviše hladna“, složio se Trask. „Nešto nije u redu.“
„Zamrznuće se“, predvidela je Mara.
Trask je podigao Kendru u kanu. Tanu je ubacio Seta. Berigan je ubacio unutra ključ.
„Ka ostrvu“, naredio je Trask.
Ostrvo se nije videlo. Nivo vode je još bio suviše visok. Kendra je gledala kako ostali mahnito plivaju
ka sredini prostorije. U trenutku kada se promolio vrh ostrva, na površini vode se već uhvatila tanka
skrama leda. Probijajući se kroz pokoricu od leda, Mara je prva stigla do ostrva, a odmah za njom
pristigao je i Berigan.
Nivo vode je nastavio da opada i sve veći deo ostrva izbijao je na površinu. Eliza se iskobeljala na
klizavu crnu stenu. Za njom su izašli Trask i Tanu. Oni su telom morali da razbiju dosta debelu ledenu
koru pre nego što su se izvukli iz vode koja se smrzavala.
Kada se površina stvrdnula, nivo vode je prestao da opada. Led je okovao Vinsenta. Iz zaleđene
površine, na svega nekoliko metara od ostrva, virili su mu glava, ramena i ruke. Grcao je i dahtao,
pokušavajući da se izvuče. U jednom trenutku led oko njega se raspukao i on je nestao ispod površine. Pre
nego što je uspeo da ispliva, površina se ponovo zaledila.
Kanu ispod Kendre počeo je da puca. Sa svih strana ga je pritiskao nadolazeći led. Mara je legla
potrbuške na led preko mesta na kome je potonuo Vinsent. U ruci je držala sekiricu, a Beringer ju je
uhvatio za članke nogu. Led pod njom nije pukao. Pokušala je da ga razbije sekiricom.
Posle jednog trenutka je zastala. Pomerila se u stranu, sklonila izlomljeni led i zagledala se u dubinu.
„Smrzava se sve dublje i dublje“, objavila je. „Vinsenta je uhvatila panika. Gura led od sebe da ga ne
zarobi i sve je dalje. Između nas mora da ima već više od metar i dvadeset leda. Jedva ga nazirem. Sada
ga više ne vidim.“
Kendra i Set su izašli iz čamca na led. Tanu, Trask, Berigan i Eliza pridružili su se Mari i udruženim
snagama nastavili da napadaju led noževima i mačevima. I Set je izvukao mač i stao da kleše led.
Kendra je bila izgubila mač. Dok su ostali marljivo kopali, ona je u šoku posmatrala njihovo
neprimetno napredovanje, trudeći se da ne razmišlja o tragediji koja se odvija ispod njenih nogu, a koju
ne može da vidi. Da li je led Vinsenta već zarobio i okovao? Da li je svestan?
Da li mahnito ponire sve dublje, pokušavajući da izbegne neizbežno i polako ostaje bez daha? Da li
uopšte kopaju na pravom mestu? Pošto su ga izgubili iz vida, mogao je da ode u bilo kom pravcu.
„Imam utisak da kopamo beton“, razočarano je zastenjao Set.
„Led je neprirodno tvrd“, progunđala je Mara, zamahnuvši sekiricom što je jače mogla.
Kendra se spustila na kolena. Kroz mokre pantalone osećala je hladnoću leda. Minuti su prolazili.
Kendra je drhtala. Da li ostali zaista veruju da će spasti Vinsenta? On je izgubljen. Bespovratno izgubljen.
To nije fer, niti je lepo od nje, ali je tačno.
Kada se osvrnula po prostoriji, Kendra je primetila novi prolaz na mestu gde ga ranije nije bilo.
Uprkos tragediji, kroz glavu joj je sve vreme prolazilo da moraju da požure i nastave dalje pre nego što se
pojave Torina i zombiji, i Vinsentova žrtva postane uzaludna. Otupelo je gledala ostale kako stružu led
kao da se to nje ne tiče. Histerija je sve više napadala ukočenost, a ona je samo želela da ostane odvojena
od svega.
Trask je konačno ustao. Uspeli su da izdube malo više od pola metra. „Nećemo uspeti da spasimo
Vinsenta“, uzdahnuo je.
„Otvorio se novi tunel“, tiho je kazala Eliza.
„Bolje da krenemo“, nevoljno ih je posavetovao Trask. „Niko od nas ne bi želeo da misija propadne
radi uzaludnog pokušaja da dođemo do bilo čijeg leša.“
„Trebalo je da budem brža“, proskitala je Mara i dalje zamahujući sekiricom. Pogled ni na trenutak
nije odvojila od kratera u ledu koji se tako sporo uvećavao. „Bio je iznad leda. Gotovo da je stigao do
ostrva. Da sam samo trenutak ranije posegnula ka njemu...“
„Mogla si vrlo lako i ti da propadneš kroz led“, završio je rečenicu Trask. „Sve se odigralo suviše brzo
i poremetilo nas. Trebalo je da ga ubacim u kanu s Kendrom i Setom.“
„I da potopiš kanu“, primetio je Tanu. „Mogli smo da izgubimo sve troje.“
„Ako nećemo više da kopamo, trebalo bi da krenemo“, upozorila ih je Eliza. „Ova zamka nam je
oduzela mnogo vremena.“
„U pravu je“, složio se Berigan, osvrćući se unaokolo kao đa ne veruje zidovima i tavanici. „Ovo
mesto je smrtonosno. Što pre krenemo dalje, to bolje.“
Tanu se dokobeljao do kanua i uzeo ključ. Kendra je zgulila mokre pantalone s leda i ustala. Zajedno s
ostalima prešla je preko prostorije do novog prolaza. Mokra odeća lepila se za nju sa svakim korakom. Po
koži su počeli da joj iskaču sićušni plikovi.
Vazduh u prolazu bio je nešto topliji nego onaj u odaji s ledom. Trask je išao na čelu noseći samostrel
u jednoj ruci, a mač u drugoj. Prolaz se sve više sužavao, tako da su na kraju ponovo morali da idu u
koloni po jedan. Kendra je čvrsto stisla zube da ne bi cvokotala.
Prolaz se čas peo, čas spuštao. Pošto su prevalili izvesnu udaljenost, naišli su na račvanje. Trask im je
naredio da se zaustave.
 „Ovo bi moglo da bude gadno“, dobacila je Eliza otpozadi.
„Šta da radimo?“ upitao je Trask.
„Moraćemo da eksperimentišemo“, odgovorila mu je Mara.
„Naslućuje li neko kojim krakom treba da nastavimo?“ upitao je Trask.
„Još ne“, rekla je Mara. Proučavala je zidove i zavirivala niz hodnike.
„Onda ja biram desni“, kazao je Trask i poveo ih dalje. Prolaz je krivudao dok nisu stigli do
ćorsokaka. Kada su se vratili istim putem, naišli su na drugi ćorsokak. Ponovo su se vratili istim putem i
zastali u proširenju iz kojeg se hodnik račvao u tri pravca.
„Ovo će biti gadno“, zastenjala je Eliza.
„Lavirint prepun ogranaka koji magično menja oblik“, promrmljao je Set. „Ne bi se moglo reći da
nam štedi vreme.“
„Mogli bismo da se izgubimo i zauvek ostanemo ovde“, oprezno je kazao Beringer.
„Mogu da krenem u izviđanje“, kazala je Mara. „Mogu da trčim.“
„Ako i nađeš prolaz, možda više nećeš moći da se vratiš do nas“, upozorio ju je Trask.
„Onda bi trebalo svi da trčimo“, kazala je Mara. „Dozvoli mi da vas vodim. Možda ću neki put
krenuti nasumice ili pogrešiti, ali uverena sam da mogu ovo da shvatim. Imam i te kako dobru predstavu o
tome gde se nalazimo unutar Kamena snova. Kada provalim ove tunele, verujem da ću moći da nas
dovedem do kraja.“
„Ima li neko još neku ideju?“ upitao je Trask.
„Mogla bih da ostavljam oznake na raskršćima“, ponudila je Eliza.
Mara je odmahnula glavom. „To bi moglo da pomogne našim progoniteljima. Uverena sam da neću
zaboraviti nijedno raskršće. Verujte mi. Orijentacija mi je najjača strana. Rođena sam za ovo.“
Svi su nekoliko trenutaka ćutali. „Povedi nas“, odlučio je Trask. Potom se okrenuo ka ostalima.
„Vičite ako ne možete da pratite tempo.“
Mara je potrčala središnjim prolazom. Kendri je bilo drago što trče. Trčanje će odagnati hladnoću.
Stigli su do račvanja u obliku slova T, na kojem je Mara skrenula levo. Potom su naišli čak na tri
ćorsokaka zaredom pre nego što su dospeli u malu sobu u kojoj se hodnik granao u pet pravaca. Mara je,
ne zastavši, odabrala jedan od njih.
Kendri je bilo drago što se od nje očekuje samo da nekoga sledi. Uopšte joj nije jasno kako je Mari
polazilo za rukom da se snađe u ovim krivudavim i skučenim prolazima. U svim zavojitim hodnicima
glatki zidovi, podovi i tavanice su istovetni, tako da je gotovo nemoguće razlikovati ih. Vreme je
prolazilo, a oni su i dalje nailazili na ćorsokake i raskršća. Mara bi im s vremena na vreme doviknula da
su u hodniku kojim su već išli, ili da su na nekom raskršću već bili. Kendra uglavnom nije imala pojma da
li je Mara pravu.
Iako je tempo polako opadao i mada je redovno vežbala, Kendra je na kraju ipak ostala bez daha. Nije
želela da ona bude ta slaba karika koja će zatražiti da uspore. Ali ako je suditi po dahtanju ostalih, nije
jedina koja posustaje.
Tanu je bio taj koji je konačno zatražio da nastave hodom. Niko se nije pobunio. Kendrina odeća je
sada bila podjednako natopljena znojem i vodom. Hodali su nekoliko minuta pre nego što su ponovo
pokušali da trče. Hitali su napred-nazad između ćorsokaka, povremeno nailazeći na raskršća. Trask,
Berigan i Eliza uvek su prokomentarisali kada bi prepoznali nešto u hodnicima ili položaju raskršća.
Njihovo mišljenje nikada se nije poklopilo s Marinim.
Trask je konačno najavio pauzu za jelo. Kendra je sela pored Seta da pojede delimično nakvašen
sendvič i oslonila se leđima o hladni zid. Pitala se da li bi se brže kretali kada bi čuli da im se neprijatelji
približavaju.
„Zastrašujuće je to što se sasvim lako može desiti da ustuknemo pred zombijima ako pogrešno
skrenemo i naletimo pravo na njih“, izjavio se Set punim ustima.
„Moramo biti spremni na to“, kazao je Trask. „Nadajmo se da je Laura uspela da ih uspori.“
„Sunce napolju samo što nije zašlo“, primetila je Mara.
 „A onda će se i čarobnjak pridružiti poteri“, podsetio ih je Berigan.
„Misliš li da smo blizu?“ Kendra je upitala Maru.
„Još je teško prosuditi gde se nalazi kraj“, odvratila je ona. „Nekoliko pravaca smo eliminisali. Bili su
to ćorsokaci ili petlje koje nikuda ne vode. Vreme će pokazati.“
„A vremena baš i nemamo“, progunđala je Eliza.
„Nastavićemo kao da nam od toga život zavisi“, kazao je Trask. „A dobro znamo da ne zavise samo
naši već i mnogi drugi.“
„Sjajan si vođa“, zamišljeno je kazao Set. „Kako se pripremaš za jednu ovakvu pustolovinu?“
Trask je huknuo. „Nikada ne možeš potpuno da se pripremiš. Daješ sve od sebe ne bi li usvojio razne
veštine. Trudiš se da nešto naučiš iz postignuća i grešaka učinjenih tokom godina. Nastojiš da okupiš
ljude s raznim talentima i veštinama. Najvažnije je ostati smiren, jer samo tada možeš jasno da razmišljaš
čak i kada si izložen strašnom pritisku. Nalete adrenalina koristiš da se usredsrediš i izbegneš paniku.
Stalno si na oprezu, spreman za improvizaciju. I nadaš se najboljem.“
Jeli su u tišini dok im Trask nije kazao da je vreme da krenu dalje. Mara je opet trčala na čelu.
Nastavili su da trupkaju i hodaju beskrajnim prolazima. Ni sami više nisu znali koliko puta su morali da
se vrate pošto su naišli na ćorsokak. Mara je postajala sve nervoznija, jer je izgleda prepoznavala svako
raskršće do koga bi stigli.
Kada ih je poslednji hodnik kojim su išli doveo do raskršća koje se granalo u tri pravca, Mara ih je u
očajanju zaustavila. Kendri je bilo teško da upamti većinu raskršća, ali ovog se sećala.
„Možda nije trebalo ja da vas vodim“, izvinila se Mara. „Koliko znam, sva tri hodnika odvešće nas do
mreže petlji i ćorsokaka koji će nas na kraju vratiti ovamo. Mora da mi je nešto promaklo. Ne znam kuda
dalje.“
Kendra nikada nije videla Maru ovako uznemirenu. Nešto joj je palo na pamet. „Mara, možda bi ovo
raskršće trebalo da tretiramo kao ćorsokak i vratimo se prolazom koji nas je doveo ovamo.“
Mara je čvrsto zatvorila oči i zglavcima protrljala čelo. Osmeh joj je polako zaigrao na licu. „Mora da
je to u pitanju. Do sada sam se vraćala samo kada bih naišla na ćorsokak, nijednom se nisam vratila s
nekog raskršća.“
„Odlično razmišljaš, Kendra“, pohvalio ju je Trask.
„Upravo sam se spremao da kažem to isto“, požalio se Set.
Mara ih je povela nazad putem kojim su upravo došli i ubrzo su stigli negde gde se tunel račvao u dva
pravca, od kojih se jedan peo, a drugi spuštao. „Ovo je nešto novo“, izjavila je Mara s nekom novom
energijom. „Sledite me.“
Nastavili su dalje, malo &u trčali, malo hodali i retko su pravili pauze. Do nekih raskršća su stizali po
nekoliko puta. S vremena na vreme Mara ih je terala da se vrate iako nisu stigli do ćorsokaka. Kendra je
osećala da joj kapci postaju sve teži. U nogama kao da je imala olovo. U mišićima je osećala vatru dok je
tračala. Samo ju je strah da neće uspeti sprečavao da se ne sklupča na podu i ne zaspi.
Kada su naredni put zastali da nešto pojedu i popiju, Kendra se napila vode i skljokala uza zid da
odmori oči. Tanu je morao da je probudi kada je došlo vreme da nastave. Izvinjavao se dok ju je podizao
na noge.
„Nisi ti kriv“, kazala je Kendra, udarajući sama sebi šamare da se razbudi.
Nedugo potom Mara je potrčala s nekim novim poletom, tvrdeći da oseća promenu u vazduhu.
Kendra je jedva držala korak. Tanu je trčao pored nje, nežno je gurajući.
Kendra je želela da Marina nada pređe i na nju. Da li je ovo kraj nepopustljivog lavirinta? Da li će
stvarno uspeti da izađu pre nego što budu popadali od umora? Posle poslednjeg raskršća i nekoliko
ćorsokaka, prolaz je izbio u najveću prostoriju koju su do sada videli.
„Odlično si to izvela“, oduševljeno je kazao Trask i pljesnuo Maru po leđima.
„Nalazimo se u utrobi Kamena snova“, kazala je Mara. „Izdubljena je u samom središtu.“
Nepregledan prazan prostor pravougaone prostorije imao je razmere kao i sam Kamen snova. Pod,
zidove i tavanicu sačinjavala su uglancana prostranstva crnog opsidijana, a osvetljavala ih je ista ona
tajanstvena svetlost koja je prevladavala u svim zavojitim prolazima. Nekakve čudne sprave patrolirale su
naspramnom stranom inače prazne odaje: dva mehanička bika i jedan mehanički lav.
Bikovi veličine slona, napravljeni od gvozdenih ploča koje su se preklapale, zabacivali su glave dok
su se kotrljali po podu na četiri točka. Metalne noge su im služile samo za ukras. Umetnički uređen lav,
nešto veći od bikova, krajnje graciozno šetao se na ogromnim šapama u smeru suprotnom od kretanja
kazaljki na satu.
„Jesu li to čuvari artefakta?“ pitao se Set.
„Nadam se da jesu“, odvratila je Eliza. „Dosta mi je ovog mesta.“
 PETA GLAVA

Translokator

N e vidim nikakvu ključaonicu, primetila je Kendra dok je šarala pogledom po zidovima, podu i tavanici.
„Ni ja“, kazala je Mara.
„Naći ćemo je na nekoj od onih životinja“, predviđao je Trask.
Mehanički bikovi su se okrenuli i zatutnjali ka ulazu. Njihove krupne telesine ostavljale su tamne
obrise na uglancanom podu. Lav je nastavio da tumara na suprotnoj strani prostorije. Bakarna griva mu je
svetlucala.
„Hajde da vidimo s čim to imamo posla“, kazao je Trask i krenuo napred. „Ako je suditi po izgledu
bikova, rekao bih da nisu u stanju brzo da menjaju pravac. Mislim da možemo da ih izbegnemo budemo li
pazili. Lav je druga priča. Imam utisak da bikovi njega štite i smem da se opkladim da ćemo ključaonicu
naći na lavu. Kendra, Sete, ostanite kod ulaza s Elizom. Kod koga je ključ?“
„Kod mene“, odvratio je Tanu i krenuo za Traskom.
„Raširite se“, kazao je Trask. „Uposlite ih.“
Mara je otišla skroz levo, Berigan skroz desno, dok su Trask i Tanu napredovali sredinom prostorije
na nekoliko koraka jedan od drugog. Bikovi su malo skrenuli i pojurili još brže. Oba bika odabrala su
Tanua.
„Mislim da znaju da je ključ kod mene“, kazao je Tanu dok su bikovi jurili ka njemu.
„Koliko je sada težak?“ upitao je Trask udaljavajući se od Tanua.
„Možda tri-četiri kilograma.“
„Baci mi ga“, kazao je Trask.
„Zašto ne bih sačekao do poslednjeg trenutka?“
„Ne, odmah ga baci.“
Tanu je odozdo bacio ključ Trasku. Trask je prethodno vratio mač u korice i prebacio samostrel preko
ramena. Jaje je uhvatio obema šakama. Bikovi su promenili pravac. Sada su želeli da pregaze Traska, a na
Tanua su potpuno zaboravili. Trask je ostao da stoji na istom mestu dok su se bikovi približavali. Široko
razmaknuti rogovi bili su im spušteni. Kendra je zadržavala dah sve dok se u poslednjem trenutku nije
izmakao u stranu. Vrh roga promašio je Traskovu nogu za nekoliko centimetara.
Bikovi su počeli da zaokreću s namerom da se ponovo zalete u njega. Pritom su se gadno zaneli.
Trask je uveliko trčao ka lavu, takoreći proždirući tle dugačkim nogama. Mara je trčala paralelno s njim.
Isto to je radio i Berigan na drugoj strani prostorije. Tanu se trudio da drži korak s njima.
„Vraćaju se“, upozorila ih je Eliza kada su se oba bika zaletela ka Trasku otpozadi.
„Baci ga meni“, doviknula je Mara.
Trask je u trku bacio ključ Mari. Uhvatila ga je jednom rukom i malo posrnula, ali je odmah povratila
ravnotežu. Jedan je krenuo za Marom, drugi je nastavio da juri Traska.
„Nisu baš toliko glupi“, kazao je Set.
Mara se ukopala u mestu i okrenula ka biku koji je jurio ka njoj. Nije delovala nimalo zabrinuto. Kada
se bik približio, hitro je odskočila u stranu i napravila zvezdu na jednoj ruci. I Trask je uspeo da izmakne
svom biku.
Lav je riknuo, a mehanička čeljust mu je zadrhtala. Jedan od bikova krenuo je na Berigana, koji se
vešto izmakao. Drugi bik je zaokrenuo i ponovo se dao u poteru za Marom, koja je vratila gvozdeno jaje
Trasku trenutak pre nego što je spušteni rog iskoristila da se graciozno vine na leđa biku koji je pokušao
da je potkači. Gvozdeni bik je mlatarao glavom, metalni delovi su škripali, ali ga je Mara bez problema
jahala.
Kendra se obuzdala da se ne nasmeje. Izgleda da njeni prijatelji drže situaciju pod kontrolom. Ima
utisak da se bore protiv džinovskih metalnih lutaka.
Tanu se zaustavio nasred prostorije i kleknuo. Iz ruksaka je izvadio nešto nalik na veliki svileni čaršav
i ispio je sve iz jedne od bočica. Počeo je da se širi još dok je izuvao cipele. Svu odeću koju nije stigao da
skine iscepao je već kroz nekoliko trenutaka. Samoaćanin je postao više nego dvostruko viši, a mesnato
telo proporcionalno mu se proširilo i udebljalo. Oko struka je obmotao čaršav. Kada se preobražaj
završio, bio je za glavu i ramena viši od lava i bikova.
Bik koga je jahala Mara očigledno je namirisao opasnost i zaleteo se u Tanua. Drugi je krenuo na
Traska, dok je lav skočio na Berigana. Tanu se ukopao u mestu poput matadora. Kada mu se bik približio,
zakoračio je u stranu da izbegne rogove i podmetnuo rame. Mehanički bik se prilikom sudara prevrnuo i
njegovo gvozdeno telo uz škripu je proklizalo po kamenom podu.
I dalje jašući bika, Mara je zatražila ključ. Trask joj ga je bacio i odskočio u stranu. Mara se opasno
nagnula da uhvati loše bačeno gvozdeno jaje, ali joj je ovo očešalo vrhove prstiju i palo na pod. Udarac je
nastavio da odzvanja prostorijom.
Bronzani lav je uspeo da potkači Berigana šapom kada je ovaj pokušao da pobegne. Berigan se
ispružio po podu. Na leđima je imao dve paralelne brazgotine. Tanu je pojurio da mu pomogne, ali se lav
okrenuo čim je osetio novu pretnju.
Set, koji je stajao pored Kendre, iznenada se zateturao napred. Okrenuo se ka njoj zaprepašćenog
izraza lica. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da primeti vrh strele koji mu je virio iz grudi.
Eliza i Kendra su se zavrtele na peti i ugledale Torinu kako na suprotnom kraju hodnika napinje drugu
strelu. U narednom trenutku okružili su je rasklimatani zombiji. Jedan od zombija predvodnika
nesumnjivo je bila Laura. Kosa joj je bila raščupana, a odeća iscepana i krvava. Drugi je bila Kamira.
Torinu je uspeh očigledno ošamutio. Dok je bila u kući, Kendra je nije dobro videla jer je bila daleko,
ali sada joj je ova žena lektobliks izgledala još mlađe nego kada je s njom poslednji put razgovarala, a i
mišićavije, poput žene koja se očigledno dobro snalazi u teretani. Sportska odeća još više je isticala njenu
dobru formu. Iskezila se i napela strelu.
Pre nego što je uspela da reaguje, strela je Kendru pogodila u samo središte stomaka i odbacila je
unazad kada se odbila o oklop od adamanta koji je nosila ispod bluze. Set joj ga je dao. Zapravo je bio
njegov. Da ga je nosio, ne bi sada imao strelu među rebrima. Svetloplave oči zarobile su Kendrin pogled.
Torina je razočarano napućila usne.
Eliza je nekoliko trenutaka petljala oko samostrela pre nego što je odapela strelu u Torinu. Žena
lektobliks se povukla u šaroliku gomilu zombija koji su nadirali i strela je završila u kuku napola trulog i
napola ćelavog muškarca.
„Imamo društvo“, doviknula je Eliza, zgrabila Seta za rame i povukla ga s ulaza. Kendra se pogrbila i
za njima ušla iz prolaza u ogromnu odaju.
 Tanu je na drugoj strani prostorije uspeo da obori lava na leđa. Mara je sjahala s bika i ponovo se
domogla gvozdenog jajeta. Trask se okrenuo ka ulazu spreman da odapne dve dugačke strele iz
samostrela. Bik koga je Tanu oborio ležao je nepokretno na boku, ali se drugi spremao ponovo da
napadne Maru. Berigan se nesigurno osovio na noge.
„Ključaonica mu je ispod brade“, zagrmeo je Tanu.
Set se žacnuo i srušio na pod. Kraj strele s percima virio mu je iz leđa, a nemilosrdna glava strele
promaljala iz grudi. Zavukao je ruku u pribor za hitne slučajeve, izvadio bočicu, a potom predao torbu
Kendri. „Čuvaj je“, zaškripao je.
„Biće sve u redu“, histerično ga je uveravala Kendra. Sve se dešava suviše brzo!
Set je otvorio bočicu. „Sredila me je“, zazviždao je. „Ličim na ražnjić.“
„Ne smeš da postaneš gasovit“, bila je uporna Kendra. „Možda nećeš moći da se teleportuješ s nama!“
„Bolje i to nego da nasmrt iskrvarim ili postanem zombi.“ Dodirnuo je vrh strele. „Ovako sam
beskoristan.“ Zakašljao se u šaku i potom ispraznio sadržaj bočice. I telo i odeća postali su nejasni kada se
Set pretvorio u sablasnu gasovitu verziju samog sebe. I strela u njegovim grudima pretvorila se u paru.
Eliza je ščepala Kendru i stala da je vuče sve dalje od ulaza. Kendra joj je dozvolila da je vodi.
Spektralno obličje njenog povređenog brata išlo je za njima, ali mnogo sporije.
Za to vreme Tanu je pridržavao bronzanog lava, koji se uvijao dok se Mara približavala. Pritom je
pravio strašne grimase i čelo mu se presijavalo od znoja. Gvozdeni bik približavao im se velikom
brzinom, ali je Mara ipak prva stigla do lava. Brže-bolje je gurnula ključ u ključaonicu i okrenula ga. Oba
bika i lav raspali su se u zveckajuće gomile metalnih otpadaka. Delovi bika u pokretu stropoštali su se i
otklizali po sjajnom podu, sudarivši se s olupinom lava.
Zombiji su se doteturali u prostoriju. Trask je ispalio strelicu iz ogromnog samostrela, koji je potom
spustio i izvukao mač. Tanu i Berigan su bacali u stranu metalne ploče i ukrase, mahnito tražeći novi
ključ. Krv je curkala iz neravnih pruga i ružnih uboda po Tanuovim rukama i ramenima. Eliza je s
Kendrom odjurila do uništenog lava.
Melodični glas naterao je Kendru da pogleda preko ramena. Zombiji su se razdvojili da propuste
blistavog muškarca zlatne kože koji je ušetao u prostoriju. Vitki stranac nosio je pelerinu i turban. Brada u
pletenicama bila je ukrašena perlicama, kostima i komadićima kanapa. Podigao je šaku stisnutu u pesnicu.
Za sobom je ostavljao goruće plavozelene otiske stopala. Njegovo zapevanje preraslo je u poklič kada je
upro prst u Tanua.
Džinovski Samoaćanin istog časa se povratio u svoju normalnu veličinu.
„Imam ga!“ povikala je Mara i podigla cilindar od platine. „Bio je u ključu.“
„Upotrebi ga!“ povikao je Trask.
Tanu, Mara i Berigan zajedno su uhvatili Translokator. Ništa se nije dogodilo.
Nedaleko od mesta na kome je stajao Trask s isukanim mačem u rukama, protrčale su Kendra i Eliza
jedna pored druge. Još su bile nekih četrdeset metara udaljene od raspadnutog lava. Tanu se za korak
udaljio od Mare i Berigana i zavrljačio Translokator kao kakav očajni kvoterbek. Cilindar je u visokom
luku, prevrćući se kroz vazduh, poleteo ka Elizi i Kendri. Eliza je zastala, napravila nekoliko koraka u
stranu i uhvatila ga u letu.
Trask je podigao samostrel, naciljao i odapeo još jednu strelu. Čarobnjak je samo mahnuo šakom i
strela se pretvorila u bezopasni mlaz svetlucave prašine. Posle čarobnjaka u prostoriju je samouvereno
stupio Sivi Ubica s mačem u rukama. Trask je potrčao ka Kendri i Elizi.
Eliza je predala cilindar Kendri. U srebrnasti omotač bili su urezani simboli. Sićušno belo drago
kamenje je svetlucalo. Kendra je osetila da je Translokator oživeo kada ga je dotakla. Uočila je na njemu
tri segmenta i shvatila gde treba da ga okrene, ali je oklevala, čekala je da Trask stigne do njih.
Čarobnjak je nastavio da zapeva stojeći kod ulaza u prostoriju. Otvorio je vrećicu od brokata i iz nje
pokuljaše debeli lanci. Zveketali su po uglačanom podu. Lanci su bili suviše dugački da bi bez ikakve
magije mogli stati u vrećicu. Pojavila se i Torina sa spremnim lukom i divljim stvorenjem za koje bi se
moglo reći da je negde između vuka i medveda. Zombiji su nastavili da se gegaju ka njima.
 Trask je zgrabio srednji deo Translokatora. Kendra je uhvatila levi, a Eliza desni. Uvrnuli su uređaj u
trenutku kada je Torina odapela strelu.
Kendra je na trenutak imala osećaj da se preklapa sama u sebe, kao da se smanjuje u jednu jedinu
tačku negde u predelu struka, a onda je to čudno osećanje prošlo i našla se u urednom stanu. Kroz prozore
je ulazila dnevna svetlost. Neko je na ulici svirnuo iz automobila.
„Gde smo mi to?“ upitala je Eliza.
„U mom stanu na Menhetnu“, odvratio je Trask i bacio samostrel na obližnji kauč. „To je prvo mesto
koje mi je palo na pamet. Pustite uređaj. Moram da se vratim po ostale.“
Kendra i Eliza oslobodiše Translokator. Trask ga je uvrnuo i nestao. Eliza i Kendra su nekoliko
trenutaka stajale u tišini. Frižider je zabrujao kada se kompresor uključio.
„On će se vratiti, je li tako?“ upitala je Kendra.
„Vratiće se.“
„Ima li šanse da dovede Seta?“
Eliza ju je saosećajno i ćutke gledala. „Pokušaće“, kazala je na kraju.
Eliza je počela da šparta po sobi. Kendra je prekrstila ruke na grudima. Stan je bio opremljen kožnim
sofama, tankim televizorom s ravnim ekranom, staklenim stočićem i crno-belim uramljenim fotografijama
na zidovima, kao i unikatnim lampama. Kendra nije volela neizvesnost koju čekanje donosi. „Kada?“
Trask se iznenada ponovo pojavio s Tanuom. Samoaćanin je bio obavijen lancima od članaka do
grudi. Iz Traskovog ramena virila je strela.
„Ne mogu da se vratim“, dahćući je izgovorio Trask. „Ne smem da izgubim artefakt.“
„A ostali?“ upitala je Eliza.
„Mara i Berigan su obmotani lancima“, kazao je Tanu. „Čarobnjak je bacio čini i usisao Seta u bocu.“
Kendra je i protiv svoje volje počela da cvili i prinela šake ustima. „Šta će mu se dogoditi?“
„U boci neće moći da se vrati u normalno stanje“, objasnio je Tanu. „Ostaće u gasovitom stanju sve
dok ne bude oslobođen. Teorijski, to može da potraje godinama. Kao da je u zatvoru“
„Mogao je i gore da prođe“, nežno je kazao Trask. „Čarobnjak je mogao da ga raštrka i uništi. Ovo
bar znači da ga žele živog.“
„Dok je u gasovitom stanju, rane mu se neće pogoršati“, dodao je Tanu.
Kendra je klimnula glavom i pokušala da bude hrabra, ali su joj se suze slivale niz obraze. Imala je
utisak da joj je neko stegao srce. Prvo roditelji, a sada i Set! Šta će Sfinga još da joj uzme? U njoj je
počeo da raste bes koji joj je pomogao da se izbori s tugom. Zaškrgutala je zubima.
„Zar ne bih mogla na trenutak da se vratim, zgrabim Maru i nestanem?“ upitala je Eliza.
Trask je odmahnuo glavom. „I ja sam jedva uspeo da se vratim. Sada su spremni. Dočepali bi te se.
Moramo da izaberemo bolji trenutak.“
Eliza se okrenula i zagrlila Kendru. „Sa Setom će biti sve u redu. Imamo moćno novo oružje protiv
Društva. Upotrebićemo Translokator da vratimo i tvog brata i tvoje roditelje.“
Kendra nije bila sigurna da veruje njenim rečima, ali prijalo joj je da ih čuje. „Voren“, tiho je
izgovorila Kendra. „Trebalo bi da vratimo Vorena.“
„Zar ne bi trebalo prvo da se vratimo u Utočište za bajke?“ upitao je Tanu.
„Ne, možda gladuje“, pobunila se Kendra, brišući suze sa obraza.
„Dovoljno dugo smo ga tamo ostavili. Trebalo bi da je bezbedan. U prostoriji je odsečenoj od sveta.
Ne znam šta bi moglo biti manje opasno. Treba smesta da se teleportujem do njega.“
„Poći ću s tobom“, kazala je Eliza.
„A ja ću se pobrinuti za moje ogrebotine i Traskovo rame“, kazao je Tanu, odvijajući lance sa
stomaka.
Trask je klimnuo glavom. „Vratite ga.“
„Treba samo da zamislim prostoriju?“ upitala je Kendra.
„Ja sam samo zamislio svoj stan“, odvratio je Trask, predajući joj Translokator.
Eliza se uhvatila za levu stranu Translokatora. Boreći se protiv šoka koji je u njenom umu izazvao
gubitak Mare, Berigana i brata, Kendra se u mislima vratila u skladište ruksaka. Prisetila se kako su
izgledale gomile ropotarije, pod od škriljca, zidovi od ćerpiča. Uvrnula je središnji deo uređaja i osetila
blagu nesvesticu, preklapanje u samu sebe. Kada je osećaj prošao, s Elizom je stajala u prostoriji koju je
bila zamislila.
Prizor je osvetljavala električna lampa. Mali trol prevelike glave, zelenkaste kože i širokih ustiju bez
usana okrenuo se prema Kendri i Elizi, sumnjičavo njušeći. Blizu trola sedeo je muškarac u prljavoj
odeći, čije lice se nije videlo od brade i dugačke kose.
„Kako ste dospele ovamo?“ upitao je Bubda s izvesnom dozom agresivnosti.
Kendra je podigla Translokator. „Magični transporter.“
Voren je oprezno ustao. „Ko si ti?“ upitao je bez osmeha.
„Znaš ti dobro ko sam“, odvratila je Kendra.
Voren je začkiljio i ruka mu je pošla ka nožu zataknutim za opasač. „Izvini što ti neću pasti u zagrljaj.
Kakva je ovo igra?“
Kendra je shvatila da ju je Voren poslednji put video kada ju je Navarog zarobio. Odmah posle toga
Navarog je uništio ruksak i zapečatio ovu prostoriju. Što se njega tiče, ona i Eliza su mogle biti
boclukovice. On jednostavno ne može da poveruje u njihov iznenadni dolazak.
„To smo stvarno mi, Vorene“, kazala je Eliza. „Nož ti neće biti potreban. Nismo naoružane.“
Voren se tužno osmehnuo. „Voleo bih da vam poverujem. Kako si umakla zmaju, Kendra?“
„Rakstus ga je pojeo“, odvratila je Kendra.
„Onaj mališa koji je pokušao da me izleči?“ u neverici je povikao Voren. „Primi savet: kada lažeš, laži
uverljivo.“
„Bili smo zarobljeni u onoj uskoj pećini“, objasnila je Kendra. „Bila je dovoljno velika za malog
zmaja Rakstusa, ali Gavin u njoj nije mogao da se preobrazi u svoje pravo obličje.“
Uglovi Vorenovih usta su zadrhtali. „Voleo bih da poverujem u to. Može li test na brzinu? Društvo
možda može da oponaša tvoj izgled, ali ne i tvoje sposobnosti.“ Nagnuo se da dohvati električnu
svetiljku. „Da se niko nije pomerio. Isključiću je.“ Pritisnuo je prekidač i svetlost se ugasila.
Kendra je pretpostavila da je prostorija za sve ostale u potpunom mraku. Za nju je bila samo u
polumraku.
Voren je podigao četiri prsta. „Koliko prstiju sam podigao?“ upitao je.
„Četiri“, odgovorio je Bubda.
„Ne pitam tebe, Bubda“, zacvileo je Voren. „Znam da ti vidiš u mraku. U redu, a sada?“
„I dalje četiri“, odgovorila je Kendra. Potom je podigao samo dva prsta. „Dva. Sada tri.“
Voren je ponovo upalio svetlo i pogledao je pogledom punim nade.
„Da je Društvo znalo kako da uđe ovamo, ne bi moralo da pribegava trikovima“, rekla je Eliza.
„Čekaju nas Trask i Tanu“, obavestila ga je Kendra. „Ranjeni su.“
„Znači da ste se...“, napravio je pauzu i pogledao Bubdu, „hm, domogli one stvari za koju nam je bio
potreban ključ iz Zmajevog legla?“
„Platili smo visoku cenu“, primetila je Eliza. „Set, Mara i muškarac po imenu Berigan su zarobljeni.
A Vinsent Morales je nastradao.“
„Baš mi je žao“, kazao je Voren.
„Kako tvoje povrede?“ upitala je Kendra.
Voren je istegao šake. „Dobro sam. Tanu mi je ostavio dosta lekova, tako da sam vrlo brzo ozdravio.
Malo sam izgladneo. Štedeo sam na hrani. Bio sam na ivici da probam smrdljive splačine na kojima živi
Bubda.“
„Moje splačine bolje od granole“, kazao je zgađeno trol.
„Izgleda da si u dobroj formi“, primetila je Eliza s neskrivenim divljenjem.
„Ovde nema šta mnogo da se radi“, kazao je Voren. „Vežbao sam. I igrao jamb. Mnogo jamba. Čudi
me da nismo zgulili tačke s kockica.“
„Hajde, idite“, rekao je Bubda i poterao ih pokretom ruke. „Bubda ne želi cimer.“
 Voren se zakikotao. „Moraš da pođeš s nama, Bubda. Odavde nema izlaza. Na kraju ćeš ostati bez
hrane, čak i one koju samo ti možeš da svariš.“
„Bubda nikud ne ide. Bubda konačno imati mir.“
Voren se podbočio. „Ne budi takav, nisam bio baš toliko loš, zar ne?“
Bubda je nabrao lice. „Mogao si biti i gori. Granola grđa od tebe.“
„A sav onaj jamb koji smo odigrali?“
„Kad Bubda igra sam, Bubda uvek pobedi.“
Voren se okrenuo ka Kendri i Elizi. „Jednom sam dobio sedam jambova u jednoj partiji. Sedam!“
„On vara“, promrmljao je Bubda.
„Po hiljaditi put te pitam, kako sam mogao da varam? Bio si prisutan! Gledao si kako bacam
kockice!“
„Ti varaš“, ponovio je Bubda. „Suviše sreće.“
„A kada si ti onomad dobio pet jambova?“ podsetio ga je Voren.
„To umeće“, samozadovoljno je kazao Bubda.
„Ne bih da vas prekidam“, uskočila je Eliza, „ali moramo da se vratimo kod Tanua i Traska.“
„Dama u pravu“, kazao je Bubda. „Dama jedino mudra. Idite.“
„Bubda, moraš da pođeš s nama“, navaljivao je Voren.
„Bubda ostane. Bubda se opusti. Vi idite. Slobodno ponesite granolu.“
Voren je pogledao Kendru i Elizu tražeći od njih da ga podrže.
„Možemo uvek da se vratimo“, kazala je Kendra. „Čak i za sat ili dva. Ali trebalo bi da se vratimo kod
Traska i Tanua. Moramo da ih prebacimo u Utočište za bajke.“
„Gde su oni sada?“ upitao je Voren.
„U Traskovom stanu u Njujorku.“
„Ima li bilo šta u frižideru?“ s nadom je upitao Voren. Okrenuo se ka Bubdi. „Neću te napustiti,
gospodine trole pustinjaku. Uživaj u odmoru, jer ću se vratiti. Pronaći ćemo ti još bolji dom. Negde gde
ima vlažne hrane u izobilju. Ništa suvo ili hrskavo. Negde gde nema granola.“
Bubda im je okrenuo leđa i progunđao nešto nerazumljivo.
Voren je otišao do Kendre. „Ako je ovo neki trik ili zamka, priznajem da ste odlično odigrale, prešle
ste me. Šta treba da radim?“
„Uhvati cilindar“, izdala mu je uputstvo Kendra.
Eliza je uhvatila levu stranu, Kendra sredinu, a Voren je uhvatio desni kraj. „Ne mogu da kažem da će
mi nedostajati ovo mesto“, promrmljao je. Kendra je zamislila Traskov stan, uvrnula cilindar i trenutak
kasnije stajali su između kožne sofe i staklenog stočića. Tanu je bio nagnut nad Traskom i premazivao mu
rame nekakvom mašću.
„Odmarate li se vi ikad?“ odcvrkutao je Voren.
„Sve u svoje vreme“, odvratio je Tanu.
„Izgledaš kao da si bio nasukan na pustom ostrvu“, primetio je Trask.
„Kamo lepe sreće. Sve bih dao za povetarac s okeana.“ Voren je pogladio bradu. „Kendra, a kako bi
bilo da nas teleportuješ kod nekog brice?“
„Moramo u Utočište za bajke“, rekao je Trask. „Moj stan je u izvesnoj meri zaštićen, ali nema bolje
zaštite od zidova rezervata. Idite prvo vas troje.“
„Da ne nameravaš da svratiš na pljesku usput?“ upitao je Voren kroz stisnute usne.
„Baka će već nešto da smućka“, odvratila je Kendra i okrenula cilindar. Trenutak kasnije, ona, Voren i
Eliza bili su u kuhinji Utočišta za bajke. Nikog nije bilo na vidiku.
„Ima li koga?“ pozvala je Kendra.
„Kendra?“ javio se deka. Glas kao je dolazio iz radne sobe.
„Odmah se vraćam“, Kendra je kazala Elizi. Uvrnula je cilindar i sama se vratila u Traskov stan.
„Je li sve bilo u redu?“ upitao je Trask.
„Otišli smo pravo u kuhinju“, odvratila je Kendra.
 Trask je klimnuo glavom. „Odlično. Nisam iznenađen. Više me je iznenadilo to što Translokator
može da prođe kroz odbranu rezervata nego što može da nas odnese na drugu stranu kugle zemaljske.
Idemo.“
Čim su se Trask i Tanu uhvatili za Translokator, Kendra ih je teleportovala u Utočište za bajke. Kada
su se pojavili u kuhinji, baka, deka i Kolter već su bili tamo. Delovali su potišteno.
„Jesi li čuo, Stene, da je ključ kojeg smo se domogli u Zmajevom leglu sadržao manje ključeve,
podsetili su me na babuške. I pogodi šta smo našli u sredini. Translokator.“
„Ključ je bila grobnica“, kazao je deka.
„Eliza nam je ispričala za Seta i ostale“, kazao je Kolter.
Baka je čvrsto zagrlila Kendru. „Vratićemo ga“, obećala je.
Kendra je klimnula glavom. Oči su joj suzile. Nije bila sigurna da bi uspela bilo šta da kaže.
 ŠESTA GLAVA

Živa fatamorgana

S et jedva da je mogao da razmišlja. Čuo nije ništa. Niti je osećao bilo kakav miris. A video je samo
prigušeno sivilo, koje mu je više ličilo na zaborav čak i od potpunog crnila. Kada je pokušao da se
pokrene, nije usledila nikakva fizička reakcija, nikakav osećaj, kao da su mu svi nervi bili isključeni.
Vreme je izgubilo svako značenje. Sve je manje bio svestan sebe. Um mu se ulenjio, kao da je u
polusnu. Nije sanjao, ali kada bi se usredsredio, mogao je da se seti.
Setio se da je zurio u vrh strele, sećao se užasa na Kendrinom licu. Sećao se sopstvenog besa. Kakav
nizak pogodak! U leđa! Posle nekoliko napravljenih koraka shvatio je da je beskoristan, da umire.
Istog časa na um mu je pao napitak koji omogućava da telo pređe u gasovito stanje. Preparat neće
izlečiti povredu, ali će ga dovesti u stanje hibernacije. A u međuvremenu, nikome neće biti na teretu.
Neće morati da ga vuku unaokolo dok se budu borili, jer bi se moglo desiti da pritom nastrada još neko
pored njega. Setio se da je razmišljao o tome kako bi prijatelji mogli kasnije da ga spasu, ako im pođe za
rukom da pobede.
Set se sećao da je dao Kendri pribor za prvu pomoć. To je važno. U njemu su kula i levijatan, i još
neke dragocene stvarčice kojih ne želi da se neprijatelj dočepa u slučaju da on bude ubijen ili zarobljen.
Kada je prešao u gasovito stanje, kretao se veoma sporo, to jest lebdeo je u pravcu koji bi izabrao.
Pošto je izgubio moć govora, gledao je bez reči kako Kendra Translokatorom umiče, zajedno s Traskom i
Elizom. Gledao je kako Mađioničar šalje lance za ostalima dok zombiji ispunjavaju prostoriju.
A onda se Trask vratio i pokušao da pomogne Tanuu. Bez ikakvog upozorenja, Set je osetio kako
njegovo pramenasto telo zaposedaju živahni naleti mehurića. Tada je preovladalo sivilo i to je bio kraj
većine fizičkih osećaja.
Da li se njegov um odvojio od tela? Da nije na neki način ukraden iz gasa? Tako se osećao. Bilo mu je
teško da se usredsredi na sadašnjost. Nije imao na šta da se usredsredi.
Hvatao je sebe kako s vremena na vreme klizi u trans. Teško je bilo odrediti na koliko dugo. Svaki put
kada bi um ponovo ubacio u brzinu i postao svestan sebe i prestao da se kotrlja, protiv praznine se borio
sećanjima, ljudima koje je poznavao, mestima na kojima je bio, zabavnim stvarima koje je radio. Bilo
čime, samo da bi sprečio um da se zatvori i sjedini s ništavilom.
Zahvaljujući pometenosti u kojoj je bivstvovao, Set nije umeo da kaže koliko dugo je bio nasukan u
sivilu zaborava. A onda su se u jednom jedinom naletu povratili osećaji. Prvo je osetio da kroz njega
kolaju nekakvi sićušni mehurići, a već u narednom trenutku bio je ponovo od krvi i mesa i ležao na boku
na plišanom ćilimu. Grudi su ga strahovito bolele.
Kada je okrenuo glavu, Set se zagledao u tamne Sfingine oči. Pogled njegovog neprijatelja bio je
topao i nežan. Sfinga je dao znak čarobnjaku koji je napao njegove prijatelje u unutrašnjosti Kamena
snova, čoveku brade upletene u kikice i s turbanom na glavi. Čovek je upro prst u strelu koja je virila iz
Setovih grudi i ona se rasplinula u dim, iako je strašan bol i dalje bio prisutan. Kada je čarobnjak mahnuo
rukom, isparili su i Setov mač i nož.
„Dobro nam došao nazad“, kazao je Sfinga Setu. Pogledao je čarobnjaka. „Ostavi nas.“
Muškarac zlatne kože je klimnuo glavom i sklonio se s vidika. Set je čuo otvaranje i zatvaranje vrata.
Strašan bol u grudima nije jenjavao. Plašio se da se pokrene da krv ne bi pokuljala iz rane. Osećao je
miris tamjana.
Sfinga je odnekud izvadio sjajan bakarni čajnik u obliku mačke čiji je rep predstavljao sisak. Okrenuo
je čajnik naopačke iznad Seta i iz njega je potekao nekakav prah. Set je osetio štipanje u ranama, koje je
međutim kratko potrajalo. Ubrzo je sav bol nestao. Sfinga je odložio čajnik na stranu.
„Artefakt iz Utočišta za bajke“, kazao je Set.
„Trebalo bi da ti je drago što je Pesak pobožnosti kod mene“, kazao je Sfinga. „Tvoja povreda bila je
smrtonosna.“
„Gde sam bio? Šta se dogodilo?“
„Dok si bio u gasovitom stanju, Mirav te je zatvorio u bocu. Sigurno si bio dezorijentisan.“
Set je ustao i počeo da otresa prašinu sa košulje. Još je bio grogi. „Kendra je umakla.“
Sfinga se osmehnuo. Zgodan je to muškarac. Kosa mu je bila ufrćkana u kratke dredove ukrašene
perlica ma, a koža veoma tamna. Bio je odeven u rebrastu belu košulju i ležerne farmerke. Bio je bos.
„Porastao si.“
„I Tanu i Trask su umakli, je li tako? Kao i Eliza. Šta je s Marom i Beriganom?“
Sfinga je posmatrao Seta nedokučivim crnim očima. „Nekako si drugačiji, Sete Sorensone.“ Teško je
bilo odrediti odakle potiče njegov blagi naglasak, ali ukazivao je na tropska ostrva. „Družio si se s
demonima.“
Set je osetio da mu lice postaje toplo. „Ja sam šarmer senki.“
„Vidim. Čuo sam razne glasine. Čestitam.“
Set se namrštio. Sfingino čestitanje nije smatrao komplimentom. „Pričaj mi o ostalima.“
„Mara i Beringer su kod nas. Ostali su umakli Translokatorom. Trebalo je sve da vas pohvatamo.
Laura, čuvarka Opsidijanske pustoši, razorila je most i izvela protivnapad koji je usporio poteru.“
Napetost je malo popustila. Bar su ostali umakli. Misija je uspela. Set se osvrnuo po sobi. Nije bilo
prozora i video je samo jedna vrata. S tavanice su visili providni velovi. Tapiserije i ostali okačeni
predmeti ublažavali su zidove. Podove su prekrivali raskošni tepisi. Nameštaj su zamenjivali jastučići i
jastuci raznih oblika, mada je Set primetio i tradicionalni radni sto u jednom uglu, pored divana. „Gde se
nalazimo?“
Sfinga je seo na jedan od jastučića. Rukom je pokazao na obližnji. „Izvoli, sedi.“
Set je seo. „Nema stonog fudbala?“
Sfinga se osmehnuo. „Drago mi je što te ponovo vidim. Nedostajao si mi.“
„Nisi dobio božićnu čestitku od mene? Sam sam je nacrtao.“
„Šarmer senki se ne postaje svakoga dana“, primetio je Sfinga, koji je očigledno rešio da se uozbilji.
„Sada me i ti zanimaš isto koliko i tvoja sestra. Voleo bih da otvoreno porazgovaramo.“
„A kako bi bilo da mi otvoreno kažeš gde se mi to nalazimo?“ pritisnuo ga je Set.
Sfinga ga je proučavao. „U partiji šaha koju igraju majstori često nastupi trenutak, ponekad mnogo
poteza pre šah-mata, kada postane jasno kakav će biti ishod. Ponekad onaj kome je suđeno da izgubi
preda partiju. A ponekad nastavi da igra do poslednjeg poteza. Međutim, drama se završava posle tog
ključnog poteza.“
„Da li ti to hoćeš da mi kažeš da si pobedio?“ upitao je Set. „Nisu oni toliko glupi da bi sve trampili
za mene!“
„Još ne tvrdim da sam pobedio. Zzyzx još nije otvoren. Samo kažem da sam odavno prešao tačku
kada je moja pobeda postala izvesna.“
Set se promeškoljio. „Ono što pokušavaš da uradiš malo je složenije od partije šaha.“
„Mnogo složenije.“
„Mislim da ćeš se osvedočiti da još imamo nekoliko kečeva u rukavima.“ Set se nadao da je to tačno.
„Siguran sam da je tako. Potcenjivanje protivnika zna da bude pogubno. Ne hvališem se, Sete, samo ti
kažem da sam krajnje uveren u pobedu i da sam siguran da ćeš odavde otići samo ako se meni tako ćefne,
te stoga možemo krajnje otvoreno da razgovaramo. Pitaj me bilo šta.“
„U redu, pitam te po treći put, gde se nalazimo?“
„U istočnoj Turskoj, u rezervatu čiji je naziv Živa fatamorgana. To je zapravo, najpribližniji prevod na
engleski. Neki su ga preveli kao Velika oaza. Tvoji prijatelji i porodica nazivaju ga petim tajnim
rezervatom. Ja ga nazivam domom.“
Set nije uspeo da prikrije zaprepašćenje. „H živiš u petom rezervatu? Onom koji niko ne može da
pronađe?“
„Već dugo boravim ovde.“
„Ovde je skriven poslednji artefakt.“
Sfinga se osmehnuo. „Njega sam se prvog domogao, još pre mnogo života.“
Set je prebledeo. „To znači da ih imaš tri. Pesak pobožnosti, Okulus i...“
„...Krstionicu besmrtnosti.“
„Da li zahvaljujući njoj toliko dugo živiš?“
„Kad smo se prvi put susreli, upitao si me da li sam prava sfinga. Nisam avatar sfinge. Ja sam ljudsko
biće koje je produžilo život zahvaljujući tome što poseduje Krstionicu besmrtnosti.“
Set je skeptično promatrao Sfingu. „Takođe si strašan lažov. Majstor prevarant. Kako da znam da li je
to što si mi upravo rekao istina?“
„Ne sporim da je obmana moj verni saputnik“, složio se Sfinga. „Čudno. Toliko dugo sam čuvao te
tajne da me gotovo iznenađuje što ne veruješ u njih. Ali u pravu si. Možemo sada da budemo bilo gde. Ja
mogu da budem bilo ko ili bilo šta. Ali ne zaboravi da sam te upravo izlečio Peskom pobožnosti. Okulus
je tamo na mom stolu i zahvaljujući njemu znam da niko ne može da prisluškuje ovaj razgovor. I
Krstionica besmrtnosti nalazi se u ovoj prostoriji, mada pretpostavljam da je ne bi prepoznao.“
„Mogu li da ih vidim?“ upitao je Set.
„Zašto da ne!“ Sfinga je ustao i otišao do stola. Set ga je sledio. Na jastučetu na radnom stolu primetio
je besprekoran kristal s mnoštvom faceta, koji je prelamao svetlost u male duge. Okulus je izgledao tačno
onako kako ga je Kendra opisala.
Sfinga je povukao u stranu tapiseriju, otvorio ormarić sakriven u zidu i iz njega izvadio visoki
predmet. Set je prepoznao bisernu spiralu roga jednoroga, mada je ovaj bio mnogo veći od onoga koji je
uzeo kentaurima. Rog je služio kao dugačka drška za pehar od alabastera koji je bio dodatno ukrašen
svetlucavom gleđi. Za drugi kraj bila je pričvršćena čvrsta osnova.
„To je Krstionica besmrtnosti?“ upitao je Set.
„Ne mogu to da ti dokažem u kratkom roku“, odvratio je Sfinga, „ali ako popiješ gutljaj iz ovog
pehara jednom nedeljno, prestaćeš da stariš.“
„Je li to rog jednoroga?“ upitao je Set.
„Jedan si već imao prilike da ga vidiš“, konstatovao je Sfinga. „Bio ti je potreban da uđeš u Zmajevo
leglo. Držao si u ruci prvi rog jednoroga. Ovo je treći i poslednji rog jednoroga.“ Sfinga je vratio artefakt
u ormarić i pokazao glavom ka stolu. „Za razliku od Krstionice, ako dodirneš Okulus, istog časa ćeš se
uveriti u njegovu autentičnost.“
„Poverovaću ti na reč“, pokušao je da izvrda Set.
„Sedi“, pozvao ga je Sfinga. „Nisam nameravao da ti bude neudobno.“ Set ga je poslušao. Sfinga je
ostao da stoji. „Ništa više ne mogu da uradim kako bih te uverio u svoju iskrenost. Na tebi je da mi
poveruješ ili ne, od volje ti. Samo da znaš, krio sam se vekovima. Tajnu možeš sačuvati jedino ako je
nikome ne poveriš. Međutim, moj identitet i moja životna priča više nisu tajna. To je puka istorija. Ti
odavde nikada nećeš umaći s tim obaveštenjem. Što znači da više nemam motiva da lažem.“
„Kako si pronašao ovaj rezervat?“ upitao je Set.

„Nisam pronašao Živu fatamorganu. Živa fatamorgana je pronašla mene.“

„Da li je to nekakva zagonetka?“
„Doveden sam ovamo kao dete da budem rob.“
Set se namrštio. „To je užasno. Odakle si?“
„Iz Etiopije.“
„Čuvar je imao robove?“
Sfinga se ushodao. „To je bilo veoma davno. Nisu svi čuvari bili dobri kao tvoj deka. Ovde je bilo
mnogo robova. Oni koji su upravljali rezervatom živeli su kao kraljevi zahvaljujući njihovom radu. Ne,
kao tirani. Ovaj rezervat je bio pogubno mesto. Robovi su obavljali mnoge veoma opasne dužnosti. Kada
bi umrli, niko u tome nije video gubitak života, već samo trošenje resursa.“
„Jasno mi je da si ogorčen zbog toga“, kazao je Set.
„Bio sam bistro dete i vredan radnik. Shvatio sam da ću, imajući u vidu okolnosti, najviše šanse za
dobar život imati ako budem vredan i poslušan. Robovi koji su se opirali bivali su kažnjavani i dobijali
opasna zaduženja. Život pobunjenika bio je kratak.
„Preterivao sam u želji da budem idealni sluga. Ostali robovi su me prezirali zbog toga. Moji talenti i
odanost nisu prošli neprimećeno i ubrzo sam počeo da radim u kući. Gospodari me nikada nisu voleli, ali
sam im bio koristan i mogli su da se pouzdaju u mene, i oni su to umeli da cene. U poznijim godinama
sam postao administrator. Glavni rob, da tako kažemo.
 „Moji gospodari nisu znali, a ostali robovi nisu mogli ni da naslute da sam bio najopasniji čovek u
Živoj fatamorgani. Duboko ispod prijatnog držanja i neiskazanih sposobnosti, u nevidljivom delu mog
bića koje niko nije poznavao, bio sam pobunjenik do srži. Žestok. Ambiciozan. Osvetoljubiv. Ali ja sam
bio strpljivi pobunjenik. Po smatrao sam. Slušao. Učio. Kovao zavere. Nisam želeo da se bunim na
simboličan način. Nije me zanimao uzaludni prkos koji bi me upropastio. Želeo sam da obrnem uloge sa
svojim tamničarima. Žudeo sam za pobedom.
„Velika je moć u skrivanju jednog jedinog cilja. Isticao sam se u svakodnevnim zadacima i rečima i
delom, ali sam u mislima kovao prevrat. I očima i ušima u svakoj prilici upijao sam znanje koje mi je bilo
potrebno. Saznao sam da je Živa fatamorgana tajni rezervat, za koji zna svega nekolicina ljudi spolja. To
je bilo veoma važno. Značilo je da bih mogao imati šanse da stvarno preuzmem rezervat ako budem
uspeo da izvedem prevrat, kao i da sakrijem svoju pobedu od mogućih neprijatelja spolja. Šta bi bilo ako
bih uspeo da uništim svoje tamničare, postanem gospodar Žive fatamorgane i nastavim da živim večno?
Kakva bi to bila osveta.
„Bio sam još mlad kada sam čuo za onu koja će mi posle postati učiteljica, za najozloglašenijeg
demona u Živoj fatamorgani, čak možda najozloglašenijeg demona na celom svetu: Nagi Lunu. Boravila
je u Nemoj kutiji u donjem delu tamnice u Živoj fatamorgani, ispod velikog zigurata.“
„Šta je to zigurat?“ prekinuo ga je Set.
„Ogromni stari hram, stepenasta piramida.“
„Stepenasta piramida?“
„Trenutno se nalazimo u jednoj. Terasasta piramida. Zamisli piramidu koja se malo smanjuje na
svakom novom nivou.“ Sfinga je oponašao oblik stepenica.
„Shvatio sam. Izvini, nastavi.“ Set je ponovo osmotrio prostoriju. Zidovi ispod mekih draperija
osvetljenih prigušenom svetlošću lampe bili su od kamena.
„Nema kutija s Nagi Lunom čuvana je u najdubljoj ćeliji tamnice, prostoriji u koju je moglo da se uđe
jedino kroz otvor na tavanici. Samo su vodeći tamničar i glavni čuvar imali ključ koji je mogao da je
otvori. Mnogo meseci pošto sam saznao gde se nalazi Nagi Luna, dobio sam zadatak da kaznim postarijeg
roba, muškarca po imenu Funi. Jasno sam se sećao Funija iz detinjstva, bio je to grozan tip koji se loše
odnosio prema slabima.
„Jedna od mojih redovnih dužnosti bila je da nadgledam robove određene za rad u nepreglednoj
tamnici ispod velikog zigurata. Uspeo sam da se sprijateljim s glavnim tamničarem. Bio je to neustrašiv
čovek koji se držao po strani, ali predvidiv. Kazao sam mu da bih odveo Funija dole u katakombe gde su
smešteni nemrtvi da mu uteram strah u kosti. Ključ koji je otvarao katakombe otvarao je i ćeliju u kojoj je
čamila Nagi Luna.
„Tamničar ne sme nikome da preda ključ. Ali nikome nije padalo na pamet da bih ja mogao
predstavljati pretnju. A kao dodatak tome, tamničar me nije mirisao i mislio je da ću se i ja isprepadati
koliko i Funi. Znao je da može doći do neke nesreće koja će me stajati života ili posla, i zabavljala ga je
mogućnost da arogantni rob bude ponižen. Znao sam da tamničar svojevoljno neće prići nemrtvim
zatvorenicima. Kao što sam i očekivao, pozajmio je ključ pomoćniku i naredio mu da me pusti u
katakombe.
„Doveo sam Funija i s pomoćnikom za petama sišli smo u zabranjeni deo tamnice. Kada smo stigli do
vrata koja su vodila u katakombe, obavio sam šaku oko vrata pomoćnika i stezao dok se nije onesvestio.
Zatim sam naterao Funija da mi pomogne da ga odvučemo dublje u tamnicu, sve do najniže ćelije.
Otvorio sam poklopac, spustio pomoćnika tamničara u prostoriju s konopcem i naredio Funiju da se
spusti. Posle njega sam se i ja spustio.“
„Koga si stavio u Nemu kutiju?“ upitao je Set, koji ga je slušao bez daha.
„Pomoćnika“, odvratio je Sfinga tišim glasom. „Nikada nisam toliko rizikovao, iako se oko Neme
kutije nalazio prsten ograničenja.“
„Prsten ograničenja?“
„Magični zatvor ništa manje efikasan od Neme kutije. Prvobitno je označavao oblast u Živoj
fatamorgani po kojoj je Nagi Luni bilo dozvoljeno da se kreće, gvozdeni krug na podu prečnika deset
metara.“
„To mu dođe kao oblast u Utočištu za bajke u kojoj živi Graulas“, napomenuo je Set. „Ili oblast u
kojoj je živeo Kurisok.“
„Otprilike“, složio se Sfinga, „mada su ograničenja mnogo jača. Naterao sam Funija da stavi
pomoćnika u Nemu kutiju, a ja sam ostao izvan prstena. Morao je da se pomuči jer je bio star i slab, ali je
ipak uspeo da strpa unutra onesvešćenog čuvara i zatvori vrata. Kutija se polako okrenula. Onog trenutka
kada se Nema kutija otvorila, Funi me je napao.“
„Kontrola uma?“ upitao je Set.
„Odlično. Da, Nagi Luna počela je da ga kontroliše pre nego što je kročila iz Neme kutije i Funi je
nasrnuo na mene kao sumanut. Iako sam bio spreman na tako nešto i zadržao palicu pomoćnika
tamničara, umalo da pokleknem pred žestinom napada. Funi je bio sitniji, mršaviji i stariji, ali se borio
natčovečanskom snagom i svirepošću, ne obazirući se na povrede. Kada sam konačno uspeo da ga sredim,
ni rođena majka ne bi uspela da ga prepozna.“
„Strava. A onda je Nagi Luna izašla? Kako je izgledala?“
„Nimalo opasno. Bila je to sićušna, bezuba, ćelava, pogrbljena starica koja mi je jedva sezala do
struka. Purpurna koža visila joj je u vlažnim naborima. Beli lanac vodio je od okova oko njenog članka do
kamene ploče u koju su bila urezana tajanstvena slova i koju je ona vukla za sobom. Dok je ustima
izgovarala besmislice, obraćala mi se umom, pokušavajući da me uvuče u prsten ograničenja. Kada sam
odbio, progovorila je svojim pravim glasom i pohvalila me što sam se odupro njenim pozivima. Objasnio
sam joj svoju situaciju. A ona je meni objasnila koliko mrzi to što je zatvorena. Odlučili smo da
pomognemo jedno drugom.“
„Šta je ona uradila?“ zapitao se Set.
„Prvo je zatražila da vidi ključ svoje ćelije. Kada sam ga podigao, ona je čučnula, sakupila na gomilu
prašinu s poda i pretvorila je u repliku metalnog ključa. Postavila je ključ na ivicu prstena ograničenja i ja
sam ga skinuo palicom. Potom je odnekud stvorila iglu, pljunula na nju i dodala mi je na isti način.
Objasnila mi je da će svako koga ubodem tom iglom umreti narednog jutra. Dugo smo razgovarali. Posle
razgovora sam izašao iz ćelije kroz otvor na tavanici i izvukao ostatke Funija, pa se vratio do tamničara.“
„Pomoćnika si ostavio u Nemoj kutiji?“
„Upravo tako.“
„Kako si to objasnio?“
„Kazao sam tamničaru da nam se pomoćnik pridružio u katakombama, da ga je Funi gurnuo na vrata
jedne od ćelija i da mu je utvara iz nje proždrala i telo i dušu. Objasnio sam da sam Funija kaznio tako što
sam ga ubio. Za svaki slučaj sam pripremio iglu, ali tog dana nisam morao da je upotrebim. Glavni
tamničar nije želeo da se sazna da mi je dao ključ, pa smo malo izmenili moju verziju priče. Dogovorili
smo se da zvanična verzija glasi da je Funi napao i ubio pomoćnika i da ga je bacio u duboko okno, zbog
čega sam ja ubio Funija. Ali to su već nevažne pojedinosti.“
„Nemam ništa protiv da ih čujem“, kazao je Set. „Zanimljive su.“
„Lažni ključ sam koristio da s vremena na vreme posetim Nagi Lunu. Ona me je naučila svemu što je
trebalo da znam da bih izveo prevrat u rezervatu. I proizvela me je u šarmera senki.“
„Ti si šarmer senki?“ uzviknuo je Set i ustao.
„Nema nas mnogo, Sete. Čak se može desiti da smo ostali još samo ti i ja. Ispostavilo se da su
sposobnosti koje imam kao šarmer senki i savezi koje mi je Nagi Luna pomogla da sklopim bili od
suštinske važnosti prilikom preuzimanja Žive fatamorgane i otkrivanja Krstionice besmrtnosti.“
„Ja sam zao“, ukočeno je kazao Set i skljokao se nazad na jastuk.
„Mi nismo zli“, kazao je Sfinga.
„Demoni su zli.“
„Jesu.“
„Gde je sada Nagi Luna?“
 „I dalje je u svojoj ćeliji, okružena prstenom ograničenja. Još ne mogu da je oslobodim.“
„Zašto? Zar ti nisi taj koji želi da oslobodi sve demone iz Zzyzxa?“
Sfinga je seo pored Seta i oslonio zglobove o kolena. „Reći ću ti šta sam naučio, Sete. Reći ću ti čemu
me je život naučio. Najbolji način da izbegneš da budeš rob jeste taj da budeš gospodar.“
„U redu, to razumem.“
„Ti veruješ da te ja mrzim. Da mrzim tvog dedu.“
„Tako mi izgleda.“
Sfinga je nabrao veđe. „Moraš shvatiti da u Stenu Sorensonu ne vidim neprijatelja. On je samo moj
protivnik. Dopada mi se tvoj deka. Dobar je čovek. A opet, predstavlja prepreku. Moram da budem bolji
od njega. Nas dvojica ne gledamo isto na otvaranje Zzyzxa.“
„Ti stalno ubijaš ljude“, kazao je Set, kome se smučilo da sluša izgovore svog neprijatelja.
Sfinga je uzdahnuo. „Odustao sam od prvobitne odluke kako bih izbegao da ubijam one koje
poštujem, a tu spadate i ti i tvoja sestra. Ali slažem se, ovo jeste krvav posao i ponekad ljudi moraju da
stradaju. Biću iskren, ako na kraju budem morao da ubijem Stena da bih otvorio zatvor s demonima,
ubiću ga. Ako ne bi mogao da me zaustavi na drugi način, i on bi mene ubio. Ne bih to uradio zato što
mrzim Stena, već zato što se protivi onome za šta se zalažem, a ja verujem u ono za šta se zalažem.“
„Veruješ u oslobađanje demona? Priznao si da su zli!“
„Zzyzx neće odolevati večno“, objasnio je Sfinga. „Sve što ima početak mora da ima i kraj. Kada
čarobnjaci pokušaju bilo šta da učine večnim, to postaje krhko i javljaju se greške. Nepobedivost je
nemoguće postići. Pokušaji da se ona postigne uvek dožive krah. I zato, umesto da stvore neosvojiv
zatvor, stvorili su gotovo neosvojiv zatvor. To znači da je taj zatvor zaista dobar, ali i da će ga na kraju
neko otvoriti. Svoj dugi život proveo sam pripremajući se za to da postanem prava osoba koja će
osloboditi demone pod strogo utvrđenim uslovima, osoba koja će vladati njima. Upamti šta ti kažem: sa
mnom ili bez mene, taj će zatvor na kraju biti otvoren. Drugi bi mogli da pretrpe neuspeh i donesu svetu
propast, ali ja ću uspeti. S vremenom ću moć svog položaja iskoristiti da ponovo uspostavim ravnotežu u
svetu, kako magična stvorenja ne bi morala da tavore u rezervatima i zatvorima. Zahvaljujući svom
položaju, iskoristiću zlo da donesem dobro.“
Set je spustio glavu u šake. „Hajde da se pretvaramo da sve što kažeš iskreno i misliš. Zašto bismo ti
verovali da si upravo ti taj koji treba da otvori zatvor? Zar ne bi trebalo da se postaramo da on nikada ne
bude otvoren?“
„Samo na kratke staze“, odvratio je Sfinga. „Na kraju, iako će do toga doći kada nas već odavno neće
biti, neko će zatvor otvoriti. To je neizbežno. A ako taj zatvor ne bude otvoren pod mojim uslovima, to bi
mogao biti kraj sveta.“
„Ali ne možeš živeti večno“, primetio je Set. „Čak ni uz Krstionicu besmrtnosti. To opovrgava tvoje
pravilo da sve što ima početak mora imati i kraj. Šta će biti s oslobođenim demonima kada ti umreš?“
Sfinga se osmehnuo. „Odlično razmišljaš. Živeću dok god budem mogao, ali ako se ikada dogodi da
nedelju dana ne popijem gutljaj iz Krstionice besmrtnosti, pretvoriću se u prah. Ma kakve mere
predostrožnosti da preduzmem, imajući u vidu neograničeno vreme, to će se na kraju ipak dogoditi.
Upravo zbog toga moram da uspostavim sistem, kraljevstvo, novi poredak koji će opstati dugo pošto
mene više ne bude. Sve je to deo mog plana.“
„Deka Sorenson ne veruje da si ti pravi tip za to. Ni ja ne verujem u to.“
„Imaš pravo na svoje mišljenje, isto kao i on“, složio se Sfinga. „Nikom ne bih poverio da to uradi,
tako da mogu da razumem da drugi nemaju poverenja u mene. Upravo zbog toga ne mrzim tvog deku, već
naš odnos shvatam kao neslaganje.“
Set je stisnuo šake u pesnice. „Jasno ti je da je on u pravu, zar ne? Jasno ti je da precenjuješ sebe, da
će te demoni nasamariti ili nadjačati? Ako uspeš da otvoriš Zzyzx, uništićeš ceo svet!“
„Suočio sam se s tim sumnjama i prevazišao ih“, smireno je odvratio Sfinga. „Pripremio sam se.
Siguran sam. Bio sam rob, Sete. Kao gospodar, oslobodiću zatvorenike i stvoriti svet bez ropstva.“
Set se pomerio na jastuku. Zbunjivao ga je fanatizam koji je nazirao u izrazu Sfinginog lica. „Evo šta
ne razumem: ako otvoriš Zzyzx, kada ćeš pregovarati s demonima? I kada oni izađu, čime ćeš ih privoleti
da pregovaraju?“
„Tvoja zabrinutost je opravdana. Biće vremena za pregovore pre nego što se zatvor otvori do kraja.
Ako ne pristanu na moje uslove, zatvoriću kapiju. Spreman sam i da odustanem, i to ću im jasno staviti do
znanja, tako da će morati da pristanu na kompromis.“
Set je sumnjičavo proučavao Sfingu. „U kojoj meri je sve ovo ideja Nagi Lune?“
„Nagi Lune?! To je od početka bio njen cilj. Već u našem prvom razgovoru izrazila je želju da na
kraju oslobodi i sebe i ostale demone.“
Set je istog časa ispravio leđa i ukočio se. „Kako onda znaš da te na prevaru nije navela da budeš u toj
meri siguran u taj plan? Kako znaš da ti nije isprala mozak?“
„Sva istraživanja sam sam obavio“, odvratio je Sfinga. „Za to je bilo potrebno mnogo ljudskih života,
ali siguran sam u svoj put.“
Set je zavrteo glavom. „U kojoj meri se oslanjaš na nju?“
„Veoma malo, mada u poslednje vreme nešto više nego za dugo vremena. Ona je ključ za korišćenje
Okulusa.“
„Omogućio si joj da gleda umesto tebe?“
„Ne. Tvoja sestra mi je dala ideju. Kada je zavirila u Okulus, Kendra je našla mentora koji joj je
pomogao da se probudi iz transa. Tvrdila je da je to bila Rut, ali verujem da je lagala. U svakom slučaju,
Nagi Luna je veoma vidovita, iako je zatvor ograničava. Kada treba da se probudim iz transa, pogledam u
nju i ona me vrati.“
„Ti baš imaš veliko poverenje u nju?“
„Do sada su nam se ciljevi poklapali.“
Set je naduvao obraze vazduhom i polako ga ispustio. „Ovako znači izgleda čovek koji će uništiti
svet.“
„Pošto uspem u svom naumu, biću velikodušan prema onima koji su sumnjali u mene ili mi se
suprotstavljali. Kada sam govorio o svetu bez zatvorenika, mislio sam i na tebe i tvoju porodicu.“
„To ti nije loše. Kako bi bilo da već sada počneš da primenjuješ tu politiku.“
Sfinga se zagonetno osmehnuo. „Zarad nekih ciljeva vredi mnogo toga izdržati. Za sada su taoci,
prevara, izdaja, pa čak i ubijanje sredstva za postizanje boljitka za veliki broj ljudi. Trenutno si mi se ti,
Sete, našao na putu. Ti si odani član moje opozicije. Nadam se da ćemo, kada uspostavim novi poredak,
moći da radimo zajedno. Možeš mi pomoći da upravljam svojim carstvom, a ja tebi mogu pomoći da do
kraja iskoristiš svoj potencijal.“
„Možemo sesti da porazgovaramo sa zombijima“, promrmljao je Set.
„Ne potcenjuj svoju obdarenost“, ukorio ga je Sfinga. „Gospodin Lič je možda najmoćniji vivibliks na
svetu. U stanju je da stvori i kontroliše nemrtve sluge. A ipak, on ne čuje njihove misli, njihove glasove.“
„Pretpostavljam da bi trebalo da budem zahvalan što ja to mogu“, promrmljao je Set.
„Još nisi shvatio sve prednosti tog dara. Nemrtvi imaju osećaj da su potpuno sami. Njihova
međusobna ko-munikacija je ograničena ili nikakva. Ne komuniciraju sa živima. A kada su blizu tebe ili
mene, mogu da osete naše umove, kao i mi njihove. Mi smo njihova veza sa životom, i učinili bi sve samo
da sačuvaju tu vezu.“
„Čudna neka stvorenja nudila su mi svoje usluge“, priznao je Set.
„Stvorenja koja ne bi služila nijednom drugom čoveku služila bi nama. Ali njima se naređenja moraju
oprezno izdavati, jer se svaki nemrtvi može okrenuti protiv tebe. Pošto gospodin Lič može da izdaje
naređenja zombijima, u stanju smo da iskoristimo utvare, senke, fantome. Demoni i njihov soj zastaće da
saslušaju naš savet. Nemrtvi nas mogu snabdevati znanjem. A to je samo jedan vid naših moći.“
Sfinga je podigao šaku i soba je zaronila u tamu. Temperatura je počela da opada. Pod se nagnuo i
zavrteo. A onda su se ponovo upalila svetla i čarolija koja izaziva vrtoglavicu je prošla.
„Ti si to uradio?“ upitao je Set.
„I ti to možeš, i mnogo više od toga, potrebno je samo da te neko uputi i da malo vežbaš.“
 Set je stisnuo usne. „Neću se pretvarati da to nije strava.“ Zaćutao je i prekrstio šake u krilu. „U redu,
ubedio si me. Želim da ti se pridružim. Ne slažem se s onim što radiš, ali ne vidim kako bi iko mogao da
te zaustavi. Ako nameravaš da otvoriš zatvor zarad dobrobiti sveta, biće ti potrebna sva pomoć koju
možeš da dobiješ.“
Sfinga je oblizao usne. „Obojica znamo da lažeš, mada cenim to što si pokušao.“
„Ne lažem, ozbiljan sam. Misliš li da bih te izdao? Kako? Ja sam klinac!“
„Odao sam ti neke svoje tajne“, nastavio je Sfinga. „Tražio sam da otvoreno porazgovaramo. To važi
za obojicu. Pretpostavljam da tvoj deka još nije otkrio kako radi Hronometar?“
„Rade na tome“, neodređeno je kazao Set. Nije želeo da otkrije ništa što bi Sfingi moglo biti od
koristi. „Ja nisam obećao da ću ti otkriti bilo koju tajnu.“
„Hronometar ostaje u Utočištu za bajke, tačno?“
„Bez komentara.“
„Zamisli, oba artefakta nalaze se na istom mestu. Čak i ako ih premeste, oba su sada u igri, a ja imam
Okulus.“ Sfinga je pomno proučavao Seta. „Pričaj mi malo o Vanesi.“
Set je zatvorio oči. „To što si ti spreman da se poveriš ne znači da ja moram da ti se pridružim. Ja
nisam kao ti. Za mene ovo nije partija šaha. Ne znam koje obaveštenje može biti od suštinske važnosti za
ishod cele ove situacije i zato ću radije ćutati.“
Pošto je prošlo nekoliko sekundi bez odgovora, Set je otvorio oči. Sfinga ga je i dalje prodorno
gledao. „U redu. Ionako si mi dovoljno rekao. Više nego što si svestan. Razgovor je završen. Ponovo
ćemo razgovarati po otvaranju Zzyzxa.“
„Stani“, zaustio je Set. „Imam još jedno pitanje. Gde su mi roditelji?“
Izraz Sfinginog lica je malo smekšao. „Na bezbednom su, Sete.“
„Zašto si ih oteo?“
„Želeo sam da se osiguram da ti i tvoji deka i baka nećete da se sakrijete na nekom nedostupnom
mestu i da nećete poneti sa sobom Hronometar i ključ za pronalaženje Translokatora. Želeo sam da vas
motivišem da ostanete aktivni i umešani u sve ovo. I da, ako iskrsne neki hitan slučaj, imam čime da se
cenkam. To je sve što za sada mogu da podelim s tobom. Sada si moj zatvorenik. Budi dobar i prema tebi
će se lepo ophoditi.“ Sfinga je otišao na drugi kraj prostorije i otvorio vrata. „Mirave! Molim te otprati
zatvorenika do njegove ćelije.“
Pojavio se čarobnjak zlatne kože čija je brada bila upletena u mnoštvo pletenica. Taj čovek
jednostavno nije izgledao kako treba, kao da nije ljudsko biće. Set se trudio da izrazom lica ne otkrije
osećanja. Ustao je. Bio je veoma napet. Ima li smisla da se opire? Šta bi se desilo da odjuri do stola i
prevrne ga? Da li bi se Okulus razbio u paramparčad? Sumnjao je u to. Vredi li uopšte pokušati? Nije
želeo da se pokorno odšunja u ćeliju poput dobro istrenirane pudlice.
„Veruj mi da želiš mirno da pođeš“, obratio mu se Sfinga kao da mu čita misli. „Svaki otpor koji bi
pružio bio bi uzaludan i neprijatan po tebe. Mirav retko prati zatvorenike do ćelija. Treba da budeš
počastvovan.“
Set ga je poslušao iako je mrzeo sebe što nije pružio veći otpor.
 SEDMA GLAVA

Kapsula za sudnji dan

V ile su preko cele godine održavale u cvatu teren oko glavne kuće u Utočištu za bajke, ali dok je Kendra
lutala po obodu dvorišta, imala je utisak da je boja cvetova naročito jarka, kao da je proleće podarilo
dodatni sjaj čak i začaranim baštama. Cveće je bilo nekako veće... na primer lale su bile veličine šolja za
kafu, ruže činija za supu, a suncokreti su bili veći od plitkih tanjira. Boje kao da su bile treperavije, trava
zaprepašćujuće zelena, a latice cvetova su takoreći plamtele u raznim nijansama. Osvežavajući mirisi
mešali su se u vazduhu, bili su blagi i vlažni. Svuda unaokolo lepršale su svetlucave vile, uživajući u
proleću.
Kendra je bila sigurna da njeno raspoloženje nema nikakve veze s njenim opažanjem da je vrt mnogo
lepši nego do tada. Prošla su tri dana otkako se skupina vratila iz Opsidijanske pustoši i još nije bilo
nagoveštaja kako da pronađu Seta. Voren, Kolter i Tanu obišli su kuglu zemaljsku teleportujući se
Translokatorom, Vanesa je posegnula za svojim najboljim vezama, a deka je isprobao sve metode koje je
znao ne bi li dozvao Sfingu, ali njihova nastojanja nisu urodila plodom. Translokator je mogao da ih
odvede na mesta na kojima su već bili, ali svima je sada već bilo jasno da će morati da odu na neko mesto
koje nikada nisu posetili da bi pronašli Seta i njene roditelje.
Dok je uživala u prolećnoj divoti, Kendra je zamišljala njene zbunjene, gladne i bolesne roditelje
vezane u ćeliji bez imalo sunca. Jedna vila je nežnom magijom ulepšavala tananu orhideju, a ona je
zamišljala brata zatvorenog u boci poput kakvog duha u lampi. Ili još gore, nije u boci, nego umire od
strašne rane na grudima. Kako to da ona luta po ovoj veličanstvenoj bašti dok ostali iz njene porodice
pate?
„Hej, mrzovoljko, gde ti je brat?“
Glas je dopro iz šume. Kada je podigla pogled, Kendra je ugledala Nevila i Dorina s druge strane
linije koja je predstavljala granicu dvorišta.
„Set ne može da se igra s vama“, obavestila ih je Kendra. „Zarobilo ga je Društvo zvezde
Večernjače.“
„Društvo?“ ponovio je Dorin. „Oh, ne!“
Nevil se gromoglasno nasmejao, lupio se po krznatoj butini i munuo laktom Dorina. „Baš si šašav,
Dorine, to je prvoaprilska šala. Ta ti je odlična, Kendra.“
 Kendra je zastala. Satir je u pravu, danas je prvi april. Potpuno je zaboravila na to jer nema Seta da
činiju sa šećerom napuni solju ili da gurne kocke za supu u rupice na glavi tuša. „Ne, uopšte se ne...“,
zaustila je Kendra, ali je Nevil podigao šaku da je ućutka.
„Pre nego što nastaviš“, zakikotao se Nevil, „moram da ti saopštim jednu veoma važnu vest. Dorin i ja
smo lli se šetali pored brda na kojem se nekada nalazila Zaboravljena kapela. Zamisli, brdo se raspolutilo
i iz njega se pojavila Mjurijel jašući na Bahumatu, i nas dvojica smo ih sledili. Otišli su da probude Oloha
Proždrljivca. Sada su se svi zaputili ovamo! Idi brzo po Stena!“ Nevil se ludo zabavljao i pravio grimase.
Ramena su mu podrhtavala od potisnutog smeha.
Dorin je lupio Nevila nadlanicom. „Mislim da je ozbiljna. Pogledaj joj lice.“
Nevil je jednu šaku položio na kuk, a drugu ispružio prema Kendri. „To se zove gluma, glupane.
Istrajava u ulozi jer želi da poverujemo u njenu šalu. To se ne radi, Kendra. Kada te provale, bolje ti je da
smisliš nešto novo i ponovo pokušaš. Mene nemoj pokušati ponovo da prevariš, razume se. Šaljivdžiju je
teško prevariti.“
„Šetkala se dvorištem sva smrknuta i pre nego što smo joj se obratili“, Dorin je podsetio prijatelja.
„Gluma!“ povikao je Nevil. „Sigurno nas je videla da dolazimo. Pripremala je teren za šalu. Bila bi
dobra u kakvoj sapunici. Dovoljno je lepa. Kendra, ošini me pogledom kao da sam pretio tvom dečku.
Zašto kolutaš očima? Probaj! Pretvaraj se da sam ja zadužen za dodelu uloga.“
„Kako se to dogodilo?“ upitao je Dorin, ne obazirući se na Nevila.
„Žena lektobliks ga je pogodila strelom“, odvratila je Kendra, već na izmaku sa strpljenjem. „Set je
popio napitak, postao gasovit i završio u boci. Tamo ga je zatvorio zli čarobnjak. Ne znamo gde su ga
odveli.“
Nevil je namignuo. „Dobra laž počiva na detaljima. Složene pojedinosti mogu pomoći da se proda
velika laž. A opet, ako složene pojedinosti pređu izvesnu granicu, postaju smešne.“
„Nevil to najbolje zna“, primetio je Dorin. „On živi u zemlji zabave.“
Nevil se okrenuo da pogleda drugog satira, podigao pesnice poput boksera i vrcnuo kukovima. „A ti
si, moj prijatelju, upravo prešao njenu granicu.“
Dorin se nije upecao. „Ovo nije prvoaprilska šala. Društvo joj je odvelo roditelje, a sada i brata,
najbolje ljudsko biće koje poznajemo.“
„Volela bih da je šala“, kazala je Kendra.
Nevil je spustio pesnice. Na licu mu se nekoliko trenutaka očitavala neverica. A onda ih je
ponovo znalački pogledao. Upro je prstom u Kendru i Dorina. „Shvatio sam, zajedno ste u ovome, rešili
ste da me namagarčite na teži način. Čim popustim i upecam se, valjaćete se od smeha. Nije loše...
nedostaje vam suptilnost, ali nije loše.“
„Dolazi Voren“, primetio je Dorin, pokazavši rukom u pravcu kuće. „On može da razreši nedoumice.“
„Može li zaista?“ znalački je prokomentarisao Nevil. „A ja treba da pretpostavim da se nije urotio s
vama? Moram vam priznati da ste opaka družina. Naredni put ušetaćete kod beležnika s potpisanim
dokumentima“ Kendra nije mogla da poveruje da vodi ovaj razgovor. Mahnula je Vorenu. Bio je obrijan i
podšišan i izgledao je mnogo bolje. „Ima li vesti?“
„O Setu nema još ništa“, odvratio je on, „ali tvoji deka i baka žele da nas vide. Da li te ova dvojica
gnjave za baterije?“
„Podsetili su me na to da je prvi april“, odvratila je Kendra.
„Dobar dan, Vorene“, doviknuo je Nevil. „Došao si baš na vreme. Senka se ponovo širi! Kentauri
divljaju!“
„Šta žele baka i deka?“ upitala je Kendra.
„Nisu rekli ništa određeno“, odvratio je Voren. „Traže da dođemo na tavan.“
„Izvinite, momci“, kazala je Kendra satirima. „Moram da idem“
„Javi nam ako mi možemo nešto da uradimo“, kazao je Dorin.
Kendra je klimnula glavom. „Hoću.“
„Da li vi ovo snimate?“ pobednički se osmehnuo Nevil, sumnjičavo prešavši pogledom preko okolnih
krošnji. „Uzalud vam je, neću nasesti.“
„Vidimo se kasnije“, doviknula je Kendra i pridružila se Vorenu.
„Hej, Kendra“, pozvao ju je Nevil. „Pre nego što odeš, da li bi mogla da mi pozajmiš maramicu? Ili
nešto drugo za uspomenu? Hoću da napalim Verla, kazaću mu da si se zacopala u njega“
„Oh, to bi moglo da bude dobro“, zakikotao se Dorin.
„Da se nisi usudio“, upozorila ga je Kendra preko ramena. „To nije smešno, okrutno je.“
„Nije ništa okrutnije od tog vašeg pretvaranja da je moj najbolji prijatelj kidnapovan!“ odvratio je
Nevil.
„A šta sam ti ja?“ upitao je Dorin pomalo uvređeno.
„Ti mi više dođeš kao član porodice“, kazao je Nevil. „Hteo sam da kažem: moj najbolji prijatelj
među ljudima. I tvoj.“
„Zaista je kidnapovan“, naglasio je Dorin. „Ona se ne šali.“
„Dvadeset procenata mene ti veruje“, odvratio je Nevil. „Pitaću je ponovo sutra.“
„Ima li to neke veze sa Setom“, upitala je Kendra Vorena dok su išli ka kući. „Ako su čuli nešto loše,
više bih volela da to odmah saznam.“
„Nije u pitanju nikakva loša vest“, odvratio je Voren. „Mislim da im je potrebna tvoja pomoć da
dešifruju nekakav natpis.“
Kendra i Voren su ušli u kuću, popeli su se do bakine i dekine sobe i zastali kod ormana u kupatilu.
Teška vrata koja su vodila na tajnu stranu tavana izgledala su kao da su skinuta s trezora u banci. Voren je
nekoliko puta okrenuo točak i otvorio vrata. Zatvorio ih je čim je Kendra krenula uz stepenice.
Čekali su je baka, deka, Kolter i Tanu. Duž jednog zida protezao se radni sto, a duž drugog bili su
poređani drveni ormani. Svuda po sobi nalazili su se neobični predmeti... plemenske maske, krojačka
lutka, ogromna kugla, pohabani fonograf, kavez za ptice. Do gomila kovčega, kutija i ostaloga moglo se
stići jedino uskim prolazima.
Deka se osmehnuo Kendri. Svi su joj se osmehivali. Otkako su se vratili iz Opsidijanske pustoši svi su
se baš mnogo osmehivali. Kendra ceni njihov trud, ali joj smeta tolika pažnja jer joj liči na sažaljenje i
samo još više ističe njen gubitak.
„Kako si danas?“ pitao je deka.
„Je li ovo prvoaprilska šala?“ upitala je Kendra. „Ako jeste, batalite to, Dorin i Nevil već su me
podsetili da je danas prvi april.“
„Nismo ovde da bismo se šalili“, rekao je deka i pogledao u baku. „Međutim, moram priznati da je
čudno što ćemo otvoriti kapsulu baš prvog aprila.“
„Kakvu kapsulu?“ pitala se Kendra.
„Na ovom tavanu postoji nekoliko tajnih vrata i odeljaka“, objasnila je baka. „Jedna skrivena vrata
vode u toranj. Paton je u tornju ostavio vremensku kapsulu, a tu tajnu su nam prosledili prethodni čuvari.“
„Ima li tajmer?“ upitala je Kendra. „Ako treba danas da se otvori, možda je u pitanju šala!“ Bez obzira
na to da li je u pitanju šala ili ne, volela bi da dobije vesti od Patona. Osećala se čudno jer ga je srela,
zajedno su spasavali Utočište za bajke, a u isti mah zna da je preminuo mnogo pre nego što se ona rodila.
„Paton je nije zvao vremenskom kapsulom“, rekao je deka. „On ju je nazvao kapsulom za sudnji dan.
Kada sam postao čuvar Utočišta za bajke, naloženo mi je da je ne otvaram dok kraj sveta ne postane
izvestan.“
„Nikada do sada to nisi pomenuo“, primetila je Kendra.
„To je trebalo da ostane tajna“, odvratio je deka. „Sada, međutim, mislim da je kucnuo čas da je
otvorimo. I tvoja baka se slaže. Ponestalo nam je tragova. Očajnički nam je potrebna svaka pomoć.“
„Šta je s Vanesom?“ upitala je Kendra. „Ona još krije neke tajne.“
Deka je uzdahnuo. „Nagovestila je da bi njena velika tajna mogla uskoro biti otkrivena. I dalje tvrdi
da je u našem interesu da još izvesno vreme ćuti o tome.“
Baka se namrštila. „Bez obzira na razloge koje nam servira, ja i dalje tvrdim da će odolevati sve dok
je ne oslobodimo. Očigledno pokušava da zadrži nekog keca u rukavu... i to pod pretpostavkom da uopšte
zna neku važnu tajnu.“
„Sve vreme nas snabdeva korisnim obaveštenjima“, podsetio je Tanu.
„Korisnim, ali ne i mnogo bitnim“, frknuo je Kolter.
Baka je uhvatila Kendru za ruku. „Na spoljnoj strani kapsule nalaze se neka slova koja ne možemo da
pročitamo. Pretpostavljamo da su u pitanju dalja uputstva koja bi nam mogla pomoći da donesemo
konačnu odluku.“
„Želite da vam prevedem poruku“, zaključila je Kendra. „Gde je?“
Kolter ih je odveo do jednog od mnogih visokih ormana načičkanih duž zida, otvorio vrata, ušao
unutra i otvorio lažna leđa. „Obično je ovaj orman pun raznoraznih gluposti“, kazao je Kolter. „Nedavno
smo ga ispraznili jer smo se premišljali da li da otvorimo kapsulu ili ne.“
Kendra je prošla kroz orman i sišla niz tri stepenika u skučenu okruglu prostoriju u tornju. Na sredini
poda stajao je čelični cilindar koji joj je sezao gotovo do struka. Kendri je natpis urezan u strane kapsule
ličio na engleski.
Kolter, deka i baka ispunili su slobodan prostor oko kapsule. Voren i Tanu su posmatrali iz ormana.
„Možeš li da ga pročitaš?“ upitao je deka.

„Otvoriti jedino u vreme najveće krize koja se tiče Zzyzxa i kraja sveta“, čitala je Kendra.
„Ključ kapsule mora okrenuti neko iz moje krvne loze i u sobi mora da gori sveća od voska
umita, jer će u protivnom kapsula uništiti samu sebe.“

„Piše li još nešto?“ upitao je deka.

„Samo to vidim“, odvratila je Kendra, ispitujući kapsulu sa svih strana. Prelazila je šakom preko
zakrivljene metalne površine, osećajući pod prstima udubljenja natpisa.
„Nismo znali za sveću“, kazala , j baka. „To je moglo rđavo da se završi.“
„Nismo znali ni da onaj ko bude okretao ključ mora da bude u krvnom srodstvu s Patonom“, dodao je
deka.
„Isplati se čitati uputstva“, progunđao je Kolter.
„Imaš ključ?“ upitala je Kendra.
Deka je podigao dugačak crni ključ sa složenim zupcima. „Tvoja baka dobiće čast da to uradi.“
„Ili Voren“, dodala je baka.
„Idem po sveću“, ponudio se Kolter i izašao iz tornja.
„Gde je Dejl?“ upitala je Kendra.
„Brine o rezervatu“, reče deka. Baka je prekrstila ruke na grudima. „Šta bismo mi bez Dejla i Huga?“
„Šta mislite da ćemo naći unutra?“ pitao se Voren.
Deka je slegnuo ramenima. „Verovatno neko obaveštenje. Možda oružje. Ništa me neće iznenaditi.
Znajući Patona, možda se unutra nalazi poslednji artefakt.“
„Brine li te da li nas Sfinga gleda kako ga otvaramo?“ upitala je Kendra.
„Ovaj tavan je dobro zaštićen od znatiželjnih očiju“, rekao je deka. „Razume se, ništa ne može u
potpunosti da odvrati Okulus. Ako nas Sfinga slučajno sada promatra, videće šta radimo. Ipak, ne smemo
dozvoliti da nas parališe činjenica da je Okulus kod njega. Ne može sve vreme da nas uhodi.“
„Čak i kada bi mogao stalno da nas promatra, morali bismo i dalje da budemo aktivni“, kazala je
baka. „Sve dok je Okulus u Sfinginom posedu, moramo biti što diskretniji i nadati se da ćemo imati bar
malo sreće.“
Kolter se vratio s upaljenom svećom. „Da li treba samo da je držim?“
„Stani blizu kapsule“, uputio ga je deka. „Rut, učini nam čast.“
Baka je gurnula ključ u gornji deo kapsule i okrenula ga. Kada su čuli škljocaj, deka joj je pomogao
da odvrne poklopac. Baka ga je potom odložila u stranu. Kendra je zadržala dah kada je deka zavukao
ruku unutra.
Deka je iz kapsule izvukao zarolani svitak. Zavirio je unutra i nekoliko trenutaka opipavao
unutrašnjost. „Izgleda da je ovo sve što je stavio unutra.“ Razmotao je svitak i podigao obrve. „Moraće
Kendra da nam ga pročita.“
Kendra je uzela svitak od deke. Isto kao i slova na kapsuli, i ova poruka je naizgled bila na
engleskom. Na dnu je bila hartija na kojoj je bio prikazan crtež Hronometra.

Pozdravljam vas, trenutni čuvari Utočišta za bajke,

Može se desiti da ovo čitate nedugo posle moje posete. Na osnovu dokaza koje sam video u
vašem vremenu, Društvo je zaveru za otvaranje Zzyzxa dovelo u poslednju fazu. Imam još neka
obaveštenja koja bi vam mogla biti od koristi, ali nisam hteo da ih sva zapišem, sigurnosti radi.
Podeliću s vama ono što mogu. Saznao sam kako da Hronometrom pet ljudi pošaljete u prošlost.
Hronometar će transportovati jedino smrtna bića i najdalje što će vas vratiti biće dan kada ste
se rodili. Da pojasnim, uređaj će prebaciti bilo koju skupinu smrtnika sve do dana kada je
najstariji član grupe rođen. Na put kroz vreme nećete moći da ponesete ništa sa sobom.
Ispod ćete naći uputstva kako da podesite Hronometar da vas odvede u dvadeset četvrti
septembar hiljadu devet stotina četrdesete, posle pola osam uveče. Ako je Kolter još s vama, on
bi trebalo da je dovoljno star da stigne do tog dana. Ako nije, moraćete da nađete dobrovoljca
odgovarajuće starosti.
Ako rešite da pomoću Hronometra posetite moje vreme, uradite to na tavanu. Unapred se
radujem što ću ponovo videti neke od vas. Radovalo bi me da otkrijem da moj savet nije
neophodan.
Zauvek vaš,
Paton Bardžis.

Kendra je pročitala poruku ostalima.

„Ako nam je Patonov savet ikada bio potreban, to je sad“, kazao je deka.
„Idite vas petoro“, predložio je Tanu. „Paton će želeti da vidi rođake. Ja ću čuvati utvrđenje.“
Kolter je bio presrećan. Dao je Kendri da prevede uputstvo za Hronometar i dešifruje tehnikalije s
crteža. Sve vreme se osmehivao i klimao glavom. Pošto je proveo mesece pokušavajući da otkrije kako se
rukuje Hronometrom, izgleda da mu uopšte nije bilo teško da shvati uputstva, mada su Kendri zvučala
krajnje zbrkano.
„Hronometar je ovde na tavanu“, kazao je pošto je Kendra završila. „Zašto to ne bismo odmah
uradili?“
„Ne vidim zašto bismo čekali“, složio se deka.
Iz tornja su prešli u glavni deo tavana. Kolter je izvadio Hronometar, izgraviranu zlatnu sferu
načičkanu dugmićima i brojčanicima. Malo je petljao oko prekidača i brojčanika. Od Kendre je zatražio
da mu prevede nekoliko uputstava iz svitka. Nije mu drugo trebalo da ga podesi.
„Mislim da je spreman“, napokon je objavio Kolter. „Svi koji idu treba da polože šaku na uređaj. A ja
moram da povučem ovu polugu i potom da pritisnem ovaj mali prekidač.“
Kendra je osetila da joj srce strašno brzo lupa. Sve se ovo desilo tako iznenada. Zar će stvarno ponovo
videti Patona? Možda ima za njih savet koji će im pomoći da se izvuku iz ove neprilike?
Ostali su položili šake na kuglu. I Kendra im se pridružila.
„Ništa se ne dešava“, izjavio je Kolter. Stavio je prst na nešto što je ličilo na reljefni simbol, provukao
ga niz žleb, a onda pritisnuo mali prekidač.
Kendra je imala utisak da ju je neko šutnuo u stomak. Presamitila se i ostala bez vazduha. Podigla je
pogled, ali nije mogla da udahne. Kolter, baka i deka su se srušili na pod tavana, obujmivši rukama
stomake. Voren je čučao sa šakama na kolenima. Odvratila je pogled jer su svi bili nagi.
Kolter je jadno zagraktao. Voren je počeo da kašlje. Kendra je malo podrignula i shvatila da može
ponovo da udahne. Trenutna panika je prošla čim su pluća nastavila da rade.
Neko joj je otpozadi nežno prebacio ogrtač preko ramena. Kendra se okrenula. Bio je to Paton, kosa
mu je bila seda i retka, glava posuta žućkastim pegama, ali mu je zato izborano lice krasio obešenjački
osmeh. Dijagonalno preko čela imao je jedva vidljivi ožiljak, koga se Kendra nije sećala. Izgledao joj je
mršavije i niže, a slabašna ramena bila su mu pogrbljena.
„Samo diši, Kendra“, kazao je poznatim glasom, koji je međutim izgubio na srčanosti. Polako ju je
tapkao po leđima.
Vukući noge, Paton je i ostalima razdelio bele ogrtače. Voren je pomogao baki i deki da ustanu.
Kolter je blistao od sreće dok je uzimao ogrtač. „Drago mi je što te ponovo vidim, Patone.“
Paton je klimnuo glavom i odvukao se do stolice za ljuljanje. Kendra se nije sećala te stolice, ali se
iznenadila kada je videla da je tavan gotovo isti, i tada je bio pretrpan, mada neke stvari nisu bile toliko
propale. Paton je spustio ruke na rukohvate i pažljivo seo.
„Znam da ću za godinu dana biti mrtav“, kazao je Paton.
„Kako to misliš?“ upitao ga je Voren.
Paton se počešao kažiprstom po nosu. „Svake godine ažuriram svitak i pomeram datum kada me
možete posetiti sve bliže vašem vremenu. Pošto ste se konačno pojavili, to znači da sam ažurirao svitak
poslednji put. Nadao sam se da ću doživeti stotu. Lep okrugao broj. Pretpostavljam da ne mogu da se
žalim. Drago mi je što sam dovoljno poživeo da vas Kolter dovede ovamo. Imaćete jednu brigu manje.“
„Još nekoliko godina i ja bih mogao da nas dovedem ovamo“, kazao je Sten.
„Beleška koju sam ostavio nije potpuna“, kazao je Paton. Izvadio je džepni sat i monokl i pogledao
koliko je sati. Bio je zadovoljan i sklonio ih je. „Imamo na raspolaganju samo pola sata. Primetili ste da
Hronometar nije doputovao s vama. Kroz pola sata, ako budete stajali na otprilike približno istom mestu
na kojem ste ušli u ovo vreme, bićete vraćeni u svoje vreme. Ako ne, ostaćete zarobljeni u mom vremenu.
Ako bude potrebe da produžimo razgovor, moraćete da dođete ponovo. Koltere, to znači da ćeš dugme C5
morati da okreneš za tri četvrtine okreta.“
„Shvatio sam“, odvratio je Kolter.
Paton se nagnuo napred. „Pozabavimo se odmah ozbiljnim stvarima. Da li je Okulus kod Sfinge?“
„Jeste“, odvratio je deka.
Paton se namrštio. „Znao sam da je trebalo da ga ostavim u Brazilu. Premišljao sam se da li da odem
po njega, ali već sam bio zašao u godine... to jest, prošao mi je bio voz. Bar ga u ovom vremenu Sfinga
još nema, tako da možemo slobodno da razgovaramo. Da li je Translokator kod njega?“
„On je kod nas“, rekao je deka.
Paton se ozario. „Uzeli ste ključ iz Zmajevog legla?“
„Ni)e bilo lako“, rekao je Voren. „Na tome treba ponajpre da zahvalimo Kendri.“
Paton se s puno naklonosti zagledao u nju. „Odlično si to obavila, draga moja. Pesak pobožnosti je i
dalje kod Sfinge?“
„Tako je“, kazao je deka.
„A šta je s Krstionicom besmrtnosti?“
„Nismo sigurni“, odvratila je baka. „Nismo uspeli da pronađemo peti tajni rezervat.“ Paton se
zamišljeno namrštio. „Ni ja nisam pronašao peti rezervat. Kao ni Krstionicu besmrtnosti. Onda znate.
Sfinga je sigurno već dugo u igri.“
„Misliš da je Krstionica već kod njega?“ upitao je deka.
„Nisam siguran“, priznao je Paton, „ali mislim da jeste. Veoma sam talentovan za pronalaženje stvari,
ali su mi peti rezervat i Krstionica besmrtnosti stalno izmicali. Za svog života nisam čuo nijednu uverljivu
glasinu ni o jednom ni o drugom.“
„Sfinga je uhvatio Seta“, rekla je Kendra, trudeći se da joj glas ne zadrhti. „Članovi Društva dočepali
su ga se u Opsidijanskoj pustoši. Kidnapovali su mi i roditelje.“
Paton se ispravio u stolici. „Da li su tvoji roditelji konačno otkrili istinu o Utočištu za bajke?
„Nisu“, odvratio je deka. „Sfinga ih je očigledno oteo bez obzira na to.“
Paton je začkiljio i stegao rukohvate stolice za ljuljanje. „Sve bih dao da mogu da razmenim nekoliko
reči s tim manijakom. A opet, to je samo pusta želja. Znate li da li je naučio efikasno da koristi Okulus?“
 „Jeste“, kazala je Kendra. „Vilinska kraljica mi je u Zmajevom leglu potvrdila da ga je videla kako ga
koristi. Mada mu je potrebna pomoć. Neko mu pomaže da otrgne um iz kandži Okulusa kada želi da
prestane.“
Paton je odsečno klimnuo glavom. Pognuo je glavu i prekrstio ruke u krilu. Kendra je na trenutak
pomislila da je zadremao. Međutim, ubrzo je podigao pogled. “Ako Sfinga zna kako se koristi Okulus,
onda ste zaista u velikoj nevolji. Biće ga teško zaustaviti. Za otvaranje Zzyzxa najvažnije je sticanje
potrebnog znanja i pronalaženje određenih predmeta. Ovladavanje Okulusom obezbediće Sfingi uspeh.“
„Šta mi možemo da uradimo?“ upitao je deka.
„Čuvajte artefakte koje već imate“, odvratio je Paton. „U pojedinim situacijama pametno ćete
postupiti ako upotrebite Translokator, ali ne radite to često. Sfinga je strpljiv i inteligentan. Ako
pretpostavi koje mesto biste mogli posetiti posredstvom Translokatora, i ako uspe da ga ukrade, sve će
biti izgubljeno.“
„Postoji li neko bolje mesto od Utočišta za bajke gde bismo mogli da sakrijemo artefakte?“ upitala je
baka.
„Ne dopada mi se što su dva artefakta na istom mestu“, kazao je Paton, „ali mi se još manje dopada
ideja da ih selite, posebno sada kada Sfinga ima Okulus. Od svih čarobnjaka najviše poverenja imam u
Agada iz Zmajevog legla. On razume šta je sve na kocki. Neki od vas bi mogli u trenu tamo da se prebace
Translokatorom. Svetilište zmajeva je verovatno najbezbednije mesto koje postoji. Ako sve ostalo zakaže,
Zmajevo leglo može da posluži kao poslednje utočište. Moraćete dobro da razmislite.“
Paton je nekoliko trenutaka proučavao njihova lica pre nego što je nastavio. „U slučaju da izgubite sve
artefakte, možda će biti dobro da znate gde da potražite Zzyzx. Znate li gde se on tačno nalazi?“
U prvi mah niko nije odgovorio, a onda je deka odmahnuo glavom.
„Zzyzx se nalazi u Atlantiku, na ostrvu jugozapadno od Bermuda. Na Bezobalnom ostrvu.“ Naveo im
je geografsku širinu i dužinu. „Kao što možete da pretpostavite, gotovo ga je nemoguće naći. Odatle i
naziv. Veoma jaka čarolija odvraćanja, zajedno sa ostalim sredstvima odbrane, skreće pažnju sa njega.
Veliki broj brodova nestao je u njegovoj blizini.“
„Bermudski trougao“, promrmljao je Kolter.
„Jesi li bio tamo?“ upitao je deka.
Paton se vragolasto osmehnuo. „Zašto bih uradio tako nešto budalasto? Osim ako se na tom ostrvu ne
nalazi oltar vilinske kraljice a ja odlučio da posetim sve do kojih mogu da dođem.“
„Možeš li nam reći nešto o Bezobalnom ostrvu što bi nam moglo biti od koristi?“ upitala je baka.
„Mesto je predivno“, odvratio je Paton. „Trebalo je da odaberu neko ružnije mesto za zatvor. Možda
je ostrvo i bilo ružnije u vreme kada su ga čarobnjaci pronašli. Kada sam ga video, pomislio sam da su
protraćili raj. Ostrvo je veće nego što biste pretpostavili. Zzyzx se nalazi unutar središnje planine u obliku
ogromne stenovite kupole. Oltar je na istočnoj strani. Uopšte nije lako stići na to ostrvo. To bi moglo da
predstavlja problem.“
„Kako si ti stigao tamo?“ upitala je Kendra.
Paton ju je posmatrao iskričavog pogleda. „Na avetinjskom brodu, ali to je bilo putovanje u jednom
pravcu, prepuno opasnosti. Kući sam se vratio na džinovskoj ptici.“
„Kojoj ptici?“ pitao se Kolter.
„Na velikoj ptici nalik orlu“, odvratio je Paton. „Veoma je temperamentan letač i ne preporučujem je.
Doneo sam je sam na brodu.“
„Šta još možeš da nam kažeš o Bezobalnom ostrvu?“ upitala je baka.
„Ako je Okulus kod Sfinge, on će pre ili kasnije, u zavisnosti od toga koliko dobro njime ovlada i
koliko podataka ima, krenuti u potragu za Večnima. Da li ste ih već namirisali?“
„Večni?“ upitao je Voren.
„Ima ih petoro“, rekao je Paton. „Po jedan za svaki artefakt. Oni su deo brave koja zatvara Zzyzx,
poslednja prepreka, mada je to sporno. Nekada su bili ljudska bića, ali su ih čarobnjaci koji su osnovali
Zzyzx praktično učinili besmrtnima. Artefakti ne mogu da otvore zatvor dok sve petoro nisu mrtvi“
 „Ovo nikada nisam čuo“, kazao je deka. „Nisam čuo čak ni glasine o tome.“
„Ni ja“, dodao je Voren, s nagoveštajem ljubomore u glasu.
„Potrebno je dosta kopati“, izjavio je Paton. „Ozbiljno kopati. To je jedna od tajni o kojima nikada
nisam pisao. Neznanje je oduvek bilo jedan od najboljih oblika zaštite.“
„Da li iko zna gde se oni nalaze?“ upitao je Voren.
„Malo je verovatno. Pokušao sam da ih nađem. Verujem da sam pre mnogo godina jednog sreo u
Japanu. Muškarac, srednjih godina, uvek je sa sobom vukao nekakvu egzotičnu pticu. Sada može biti bilo
gde. Ali ako Sfinga Okulusom krene u potragu za njima, anonimnost ih više neće štititi. Moraće da se
sklone iza čvrstih zidina.“
„Da li ikako možemo da ih pronađemo bez Okulusa?“ upitao je deka.
Paton je slegnuo ramenima. „Teško. Trag je hladan. Mogli biste da posetite Raspevane sestre. Ili da se
prošetate Dvoranom šapata. Ili pokušajte da naterate Totemski zid da progovori.“
„Raspevane sestre?“ Voren je sumnjičavo upitao deku. „Dvorana šapata? To postoji?“
„Sumnjiva magija“, odvratio je deka, „koja se obično skupo plaća.“
„Ne kažem da imam prikladno rešenje“, izjavio je Paton. „Pitali ste me, a ja vam kažem šta bih ja
možda pokušao.“
„Kako ih je moguće ubiti?“ upitala je Kendra. „Kazao si da su Večni gotovo besmrtni.“
„Ne stare, ne razboljevaju se i ne umiru lako“, kazao je Paton. „Koliko sam shvatio, u nekakvoj su
vezi s magijom artefakata, naročito s Peskom pobožnosti i Krstionicom besmrtnosti. Mogu ih pogubiti
samo zmajski dah, vatra feniksa, smrtne rane zadate rogom jednoroga ili nekim drugim oružjem slične
moći.“
„Možeš li nam još nešto reći o Zzyzxu?“ raspitivao se deka.
Paton se namrštio. „Trenutno ne. Dođite ponovo ako zagusti, možda vam izložim nekoliko zaista
očajničkih ideja. Nadam se da taj razgovor nikada nećemo voditi. Pre nego što krenete, porazgovarajmo o
strategiji. Probali ste na sve moguće načine da nađete Seta i njegove roditelje?“
„Sve smo pokušali“, odvratio je deka.
„Sve osim Raspevanih sestara“, dodala je baka.
Paton je odmahnuo glavom. „Sten je u pravu, Sestre su opasne i nepouzdane, poslednje sredstvo. I
niste pronašli nikakav trag?“
„Ni jedan jedini“, kazao je Voren. „Kao da su u zemlju propali.“
Paton se počešao po obrazu. „Jeste li uspeli da doznate Vanesinu tajnu?“
Deka je blago porumeneo. „Nismo još. Tvrdi da će je uskoro otkriti.“
„Sve dok je ne doznate, niste iscrpli sve tragove. Naterajte je da progovori. Kendra, da li si skoro
razgovarala s vilinskom kraljicom?“
„Oltar u Utočištu za bajke je uništen“, podsetila ga je Kendra.
„Možda je vreme da pronađeš novi oltar koji ćeš posetiti“, kazao je Paton. „Makar to iziskivalo
izvestan trud. Vilinska kraljica je zakleti neprijatelj kralja demona. Ova pretnja sigurno će joj privući
pažnju. Potrebni su vam saveznici. Ko zna na koji bi način ona mogla da pomogne? Pomenula si da je
primetila da je Sfinga koristio Okulus?“
„Tako je.“
„Tu nešto nije u redu“, kazao je Paton. „Čak ni neko moćan spolja pod normalnim okolnostima ne bi
mogao da se poveže s Okulusom ako nije pozvan. Tokom korišćenja Okulusa Sfinga nije zaštićen od
moćnih umova, ali morao bi da spusti gard da bi oni stvarno mogli da dobiju pristup.“
„Možda sam je ja pozvala kada sam ga koristila“, odvratila je Kendra.
„Koristila si Okulus?“ uzviknuo je Paton.
Kendra je objasnila kako ju je Torina kidnapovala i potom Sfinga naterao da koristi Okulus. Ispričala
mu je kako joj je vilinska kraljica pomogla da se oslobodi moći Okulusa kada joj je ovaj zarobio um.
„Razumem“, kazao je Paton. „Ti si svojevoljno posegnula ka vilinskoj kraljici i zahvaljujući tome ona
je uspostavila vezu s Okulusom. Ako je sačuvala tu vezu, možda ima neka nova obaveštenja o Sfingi.
Morate slediti taj trag.“
„Hoćemo“, obećao je deka.
Paton je klimnuo glavom. „Hajde da porazgovaramo o prioritetima. Kao što sam već rekao, najvažnije
je da zadržite artefakte koje imate. Društvo bez njih ne može da uspe u svom naumu. Vaš drugi prioritet je
da Sfingi oduzmete Okulus. Dok se to ne dogodi, propast će vam sve vreme visiti nad glavom. Nagađam
da ćete, ako pronađete Seta i njegove roditelje, naći i Sfingu i Okulus. Proverite moguće tragove o kojima
smo razgovarali, posebno Vanesu. Možda biste mogli nekom od vitezova da naložite da pronađe i zaštiti
Večne. To nije nimalo lak zadatak, ali vredi truda. Pošto tajnost više ne obezbeđuje zaštitu koju Večni
očekuju, morate ih upozoriti da je Okulus u neprijateljskim rukama i pokušati da ih usmerite na neko
bezbedno mesto.“
Deka je zamišljeno protrljao usta i bradu. Podigao je obrve i zagledao se Patonu u oči. „Žao mi je što
nemamo čoveka poput tebe u našem vremenu.“
„Obavio si sjajan posao, Stene“, nežno je kazao Paton. „Ja za života nisam upoznao toliko valjanih
ljudi koliko ih ti imaš u svojoj blizini.“ Potom je skrenuo pogled na Vorena. „Ne bih se iznenadio da
čujem da su mnogi od vas nadmašili moje podvige. Budimo iskreni, Stene, izazovi s kojima se ti suočavaš
veći su od svih sa kojima sam se ja sreo.“ Zabrinuto se osmehnuo. „Za većinu svojih nevolja sam sam bio
kriv.“
„Kad si već pomenuo valjane ljude“, zaustila je Kendra, „da li je Lena tu negde?“
„Lena je fantastična“, odvratio je Paton. „Blistavija nego ikad. Ne umem da objasnim kako joj uspeva
da glumi brižnost prema staroj mrcini kao što sam ja. Ona je trenutno u prizemlju. Izričito sam joj naredio
da me ne uznemirava. Naučila je da ugađa mojim senilnim ćefovima.“
„Ne možemo da je vidimo?“ upitala je Kendra.
„Ne, putovanje kroz vreme je retka i opasna magija“, odvratio je Paton. „Nemam razloga da
pretpostavim da te Lena nije videla pre onog dana kada si prvi put došla u Utočište za bajke. Ne verujem
da vremeplov može da izmeni prošlost, ali to je samo teorija. S druge strane, nisam siguran da su
čarobnjaci koji su osmislili Hronometar u potpunosti razumeli moći kojima su se poigravali. Sumnjam da
bi moglo doći do nekog paradoksa, ali nisam rad da rizikujem. Ma koliko svi vi želeli da vidite Lenu, ona
još ne zna nikoga od vas. Upoznaće vas kada za to dođe vreme. Možda je najbolje da tako i ostane.“
„Ako Hronometar ne može da izmeni prošlost, zašto je ne bismo videli?“ upitala je Kendra.
„Znamo da Hronometar može da utiče na sadašnjost“, odvratio je Paton. „Vašu sadašnjost. Kao onda
kada sam vas posetio za vreme širenja senke. I kao što to sada pokušavam da uradim deleći s vama ono
što znam. Hronometar takođe može preko prošlosti da utiče na budućnost. Oni koji žele da uđu u Zzyzx
neizostavno moraju da ga se dočepaju.“
„Počinjem da se gubim“, primetio je Voren.
Paton se zakikotao. „I ja.“ Na licu mu se pojavio čežnjiv izraz, a oči su mu se ovlažile. „Žao mi je što
nisam uspeo da uradim nešto više, da nekako skrenem sve ovo u stranu. Proveo sam život pokušavajući.
Verujte mi da sam dao sve od sebe.“
„Učinio si više nego što smo mogli da se nadamo ili da zamislimo“, rekla je baka, položivši šaku na
njegovu.
Paton je namignuo deki. „Izabrao si pravu.“
„Naravno. Ona je od Bardžisovih.“
Paton je izvadio džepni sat i monokl. „Vreme baš ume da proleti. Mislim da imate još nekoliko
minuta, ali nije zgoreg da već sada stanete na prvobitna mesta. Upamtili ste geografsku širinu i dužinu
ostrva na kojem se nalazi Zzyzx?“
Kolter je ponovio koordinate. Kendra je otišla do mesta na kojem se pojavila u ovom vremenskom
razdoblju. I ostali su učinili isto.
„Želite li još nešto da ponovite?“ upitao je Paton.
„Možda te ponovo posetimo“, kazao je Kolter. „Ako poželimo ponovo da dođemo, dugme C5 treba da
okrenem za tri četvrtine obrtaja.“
 „Tako je“, odvratio je Paton. „Trebalo je da kažem Leni da spremi neko osveženje. Radio sam to
prvih nekoliko godina dok sam čekao da se pojavite. Izgleda da sam počeo da verujem da ću stvarno
dogurati do stote.“
„Drago mi je što sam te videla“, kazala je Kendra, pokušavajući da ne zaplače. U poslednje vreme
teško izlazi na kraj s osećanjima.
Paton je zaljuljao stolicu, ustao, prišao joj i zagrlio je. „Biće sve u redu s onim tvojim bratom. Nemoj
se iznenaditi ako ti se pojavi na pragu s Okulusom u džepu.“
I Kendra je zagrlila Patona. Bio je toliko mršav da je mogla da mu prebroji rebra.
„Ne tako jako“, nasmejao se Paton. „Postao sam trošan. Drago mi je što sam vas sve ponovo video.
Žao mi je što je moralo da dođe gotovo do propasti sveta da bismo se ponovo okupili.“
Voren i Kolter kiselo su se zakikotali.
„Uradi nešto lepo za Lenu u moje ime“, kazala je Kendra.
„Smisliću nešto posebno“, obećao je Paton i odvojio se od nje.
„Hvala, Patone“, rekla je baka.
„Bilo mi je zadovoljstvo, Rut.“
Stajali su u tišini. Kendri je bila mrska napetost i to iščekivanje da Paton nestane. S jedne strane,
želela je da ostane, da se nekako sakrije od svog tog bolnog čekanja u sadašnjosti.
„Set će pobesneti što je ovo propustio“, kazala je Kendra.
„Pozdravi ga“, dodao je Paton.
„Mislim da on...“
Kendra je ostala bez vazduha. Ogrtač je nestao, na sebi je ponovo imala svoju odeću, bila je
presamićena i pokušavala da povrati dah. Deka, baka i Kolter ponovo su pali na pod.
„Jeste li dobro?“ upitao je Tanu. „Šta se dogodilo? Je li uspelo?“
Voren je prvi povratio dah. „Razgovarali smo s Patonom nekih pola sata.“
Tanu je odmahnuo glavom dok je pomagao baki da ustane. „Niste stigli ni da trepnete. Kolter je
pritisnuo prekidač i svi ste se srušili kao da vas je neko jako udario u stomak. Da li je bilo produktivno?“
Deka je kratko klimnuo glavom. „Čeka nas posao.“
 OSMA GLAVA

Paprat

S et je sedeo na rasklimatanom poljskom ležaju u ćeliji i posmatrao slabo treperenje baklje koje je
dopiralo kroz špijunku na vratima. Na suprotnom kraju kamene odaje, voda je kapala u pravilnim
razmacima kao da otkucava metronom i iz bare je polako oticala u pukotine na podu i verovatno
završavala u ćeliji ispod.
Pored njega se nalazio obrok koji je nedavno dobio. Sastojao se od komadine tvrdog mesa, trougla
plesnivog sira i masne purpurne kaše. Grickao je šugavo meso, mada nije bio siguran u to šta jede. Ovaj
smrdljivi sir veoma je jak. Nije uspeo da ubedi sebe da je buđ neophodan sastojak. Purpurna kaša nije
imala loš ukus, bila je gotovo slatka, ali se uglavnom sastojala od dugačkih, grubih niti i bila je strašno
žilava.
Ovo nije tamnica u Utočištu za bajke. Ovo je stvarno. Sproveli su ga pod stražom vlažnim hodnicima,
niz okrnjene stepenice i kroz niz gvozdenih vrata. Mirisalo je na zemlju i drevnost, smrdelo na trulež, buđ,
prljavštinu i kamen. Drvena vrata njegove ćelije sigurno su debela dvadesetak centimetara. Obroke dobija
na pletenim podmetačima kroz otvor u dnu vrata. Naredni će dobiti tek kada vrati podmetač koji je sad
kod njega.
Monotono kapanje s vremena na vreme prekida odjek udaljenog vrištanja. Mnogo ređe duboki glas
grakće tužne pesme o moru. Povremeno čuje korake i pored njegove špijunke promakne baklja. To
direktno svetlo deluje mu veoma jako.
Set nikog nije video otkad su ga bacili u ćeliju i zaključali. Žudeo je da s nekim porazgovara. Koliko
je dana prošlo? Nekoliko obroka. Pitao se koliko puta dnevno dobija hranu.
Sišao je s ležaja i otpuzao preko grubog kamenog poda do klimave posude s vodom blizu vrata. Pošto
nije imao šolju, morao je da lapće poput psa, na sve četiri. Posuda je bila toliko široka da bi sasvim
sigurno prosuo vodu da je podigne, a ponovo bi mu je napunili tek kada mu donesu naredni obrok. Otkrio
je da se najbolje napije kada napući usne i usisava vodu. Voda je imala neodređen ukus i bila je puna
peska, ali bila je to ipak voda, i s hranom koju uspe da savlada, verovatno će ga održati u životu.
Set je otišao do male rupe u prednjem levom uglu ćelije. Umalo se nije ispovraćao kada je udahnuo
smrad koji je dopirao iz nje. Posle kraćeg oklevanja, odlučio je da se kasnije olakša.
Sam sa svojim mislima, vratio se do ležaja. Pitao se da li je Sfinga stvarno ubedio sam sebe da je
otvaranje Zzyzxa dobra stvar. Mora da je taj izgovor smislio za druge. Niko ne može stvarno da veruje u
tako nešto.
Set je razmišljao o svojoj porodici. Možda su i njegovi roditelji ovde utamničeni. Ako je suditi po
mnogobrojnim hodnicima kroz koje je prošao i po tome što se spustio nekoliko nivoa na putu do ćelije,
tamnica je ogromna. Pokušao je da zamisli najdublju ćeliju, iz koje i dalje vreba Nagi Luna.
Pokušao je da ne razmišlja o spasavanju. Kakve su šanse da Kendra ili deka, ili bilo ko drugi ikada
pronađe ovo mesto? Ljudi su tražili peti rezervat stotinama godina. Malo je verovatno da će ga neko
spasti. Bolje da se nada da ostali ne budu uhvaćeni.
Koliko dugo će ova ćelija biti njegov dom? Lako se može desiti do kraja života. Međutim, ako Sfinga
otvori Zzyzx, može se desiti da se njegov život vrlo brzo okonča.
Dohvatio je ciglu od mesa i zagrizao slani ćošak. Hoće li se ikada navići na ovu hranu? Hoće li joj se
radovati?
Set se pitao da li bi mogao da ubedi Sfingu da ga uzme za šegrta. Ako bi mu služio, možda bi uspeo
da nađe načina da pobegne, a možda i zdipi jedan ili dva artefakta usput. Vredelo bi pokušati, iako je
Sfinga po svoj prilici suviše pametan da nasedne.
Ježio se od ovog mesta i to mu je bila jedina odbrana od dosade. Čim su zabrinutost i strah jenjali,
dosada se pojačala. Ćelija jeste bedna, ali počeo je da se navikava na nju. Pitao se da li će na kraju i
umreti od dosade.
Prepala ga je nekakva tunjava iza leđa. Ovo je nešto novo! Iz stražnjeg zida ćelije doprlo je prigušeno
škripanje kao kada se kamen tare o kamen. Deo zida se otvorio i u prostoriju je prodrla prigušena bela
svetlost. Kroz otvor je ušao nekakav mladić, držeći belu svetlost u ruci.
Set je dohvatio ciglu od mesa, jedino oružje koje mu je bilo pri ruci. Uljez se ukočio na vratima i
podigao šaku kao da se brani. „Nemoj me napasti tim mešanim mesom, molim te“, rekao je stranac.
„Zaradiću neku infekciju.“
Set je spustio meso neidentifikovanog porekla. Mladić je bio u pocepanoj odeći, a prljava stopala
pokrivale su mu sklepane mokasine. Bela svetlost u njegovoj šaci očigledno je magična, nešto poput
užarenog kamena. Dotično osvetljenje davalo je njegovoj koži izbrazdanoj prljavštinom biserni sjaj. Bio
je visok i mršav, srebrnobela kosa sezala mu je do ramena i imao je lepo, iskreno lice.
„Ko si ti?“ upitao je Set.
„Zatvorenik, kao i ti“, odvratio je mladić. Set je procenio da ima osamnaestak godina. „Mogu li da
uđem?“
Set je procenjivao nepoznatog. Koji zatvor ima tajne prolaze koji omogućavaju zatvorenicima da
posećuju jedni druge? Ovaj momak je sigurno neprijatelj, mora da ga je poslao Sfinga da iz njega izvuče
neka obaveštenja. Ali Set je u tom trenutku bio spreman da razgovara s bilo kim. Da radi bilo šta samo da
odagna usamljenost. “Što da ne.“
Mladić se okrenuo i izvadio mali tronožac iz hodnika. Uneo ga je u ćeliju i seo. „Dobro došao u Živu
fatamorganu.“
„Zar stvarno treba da poverujem da si i ti zatvorenik?“ upitao je Set.
„Ne krivim te što sumnjaš“, rekao je mladić. „I ja se to isto pitam kada si ti u pitanju. Ja sam Paprat.“
„Set.“
„Baš su te duboko smestili. To znači da si ili opasan i da su završili s tobom za dogledno vreme, ili da
si uhoda.“
Set je premetao po rukama ciglu od mesa. „A kako da ja znam da ti nisi uhoda? Koji zatvor ima tajne
prolaze između ćelija?“
„Ova tamnica je stara“, rekao je Paprat. „Proširivana je i dograđivana mnogo puta, tako da niko ne zna
sve napola zatrpane hodnike i zapečaćene prostorije.
Zatvorenici su vekovima kopali tunele i širili napuštena okna i zaboravljene šupljine. Lično sam
pomogao pri prokopavanju nekih od tih prolaza, ali je većina postojala i pre mog dolaska ovamo. Imaj na
umu da nijedan ne vodi napolje. Čak ni blizu. Ali smo zato povezali mnoge duboke prostorije.“
„Niko još nije bio uhvaćen?“ s nevericom je upitao Set.
 „Nikoga ne zavaravamo“, odvratio je Paprat. „Ako previše jasno obavljamo svoje aktivnosti, zapečate
neke iskopane prolaze i kazne nas, a mi kasnije probijemo nove. To naše prokopavanje tunela uglavnom
je bezopasno, ubijamo vreme, tako da se naši tamničari prave ludi sve dok to ne objavljujemo na sva
zvona.“
„Pričaš kao da si ovde već dosta dugo“, primetio je Set. „Koliko imaš godina? Rekao bih
sedamnaest.“
Paprat se kiselo osmehnuo. „Stariji sam nego što izgledam. Rasplakao bi se zbog mene da znaš koliko
sam već dugo ovde.“
„Kada ćeš pokušati da saznaš moje tajne?“
„I dalje mi ne veruješ? Nije važno, bar nisi glup.“
„Ne hvali me suviše. Kako to da sam završio ovde ako nisam glup?“
Paprat ga je proučavao, lukavog izraza lica. „Tačno, završio si ovde. Takođe je očigledno da si šarmer
senki, što će reći da nema nikakve sumnje da si uhoda. Pitam se samo zašto se Sfinga uopšte potrudio da
te dovede ovamo.“
„Otkud znaš da sam šarmer senki?“
„Znam ja mnogo više od toga“, odvratio je Paprat, primakavši tronožac bliže ležaju. „Da li bi pristao
na malu proveru?“
„Zavisi od provere.“
„Ne boli“, pokušao je da ga uveri Paprat. Potom je bacio kamen koji sija na ležaj. „Samo uzmi moje
ruke u svoje.“ Ispružio ih je, dlanova okrenutih gore.
„To je uvrnuto“, izjavio je Set, s rukama i dalje u krilu.
„Samo želim da ti postavim nekoliko pitanja. Ako te budem pitao nešto što ti se ne dopada, slobodno
me udari pesnicom u lice.“
Set je odložio ciglu od mesa u stranu i uzeo Papratove šake u svoje. Paprat mu se zagledao u oči.
„Kaži mi kako se zoveš.“
„Set Sorenson.“
„Izreci neku laž.“
„Hrana je ovde sjajna.“
Paprat se iscerio. „Kaži mi neku istinu“
„Kentauri su glupaci.“
Osmeh na Papratovom licu još više je blesnuo. „Jesi li prijatelj Društva zvezde Večernjače?“
„Nisam. Upravo suprotno. Ja sam jedan od vitezova zore.“
Paprat mu je pustio šake i povukao tronožac unazad. „Verujem ti. Čak znam neke stvari o tebi. Imaš
prijatelje ovde.“
„Moji roditelji su ovde?“ pun nade upita Set.
„Tvoji roditelji su možda ovde, ali nisu ni u jednoj od ćelija kojima možemo da pristupimo.“
„Šta si ti onda, detektor laži u čovečjem obliku?“
„Umem da procenim ljude. Želeo sam da te osmotrim izbliza. I ranije su slali boclukovice ovamo
dole, kao i zamene. Što je još važnije, tvoji prijatelji su možda pogrešno procenili kome si odan. Teško je
poverovati da šarmer senki može da bude na našoj strani, ali sada sam ubeđen da jesi.“
Set je prekrstio ruke. „Drago mi je što sam prošao tvoj test. Imaš li nešto što bih mogao da zakačim na
frižider?
„Nalepnice sam ostavio u ćeliji.“
Set je protrljao ruke. „Ja i dalje nisam siguran da li treba da ti verujem.“
„Slažem se. Posumnjao bih u tvoju moć prosuđivanja da si mi odmah poverovao. Za početak bih
mogao da te odvedem do ćelije jednog od tvojih prijatelja.“
„Svakako. Imam li ovde mnogo prijatelja?“
„Nekolicinu.“ Paprat je dohvatio svetleći kamen.
„Odakle ti svetlo?“
 „Napravio sam ga.“ Paprat je poveo Seta ka otvoru u stražnjem zidu ćelije. „Trenutno sam gotovo
nemoćan, ali još znam trik ili dva.“
„Jesi li ti čarobnjak?“
Paprat se zakikotao i zatvorio rupu u zidu. Zatim se zaputio uskim hodnikom. „Čarobnjak koji zaglavi
u nekoj ovakvoj ćeliji bio bi zaista jadan čarobnjak. Ispričaću ti ponešto o sebi kada budeš siguran da
možeš da mi veruješ. Sada ćemo malo da ćutimo. Zidovi su ovde tanki, a stražarska mesta su blizu.“
Paprat je obavio šaku oko kamena tako da je samo malo svetlosti uspevalo da pobegne između
njegovih prstiju. Set se peo iza njega uz nagib trudeći se da ne pravi buku. Pod je bio klizav.
Uski prolaz se završavao zidom. „Ovaj deo je malo nezgodan“, prošaputao je Paprat. Spustio je
svetleći kamen u džep i uperio prstom naviše. S vrha njegovog prsta odvojila se sićušna kugla svetlosti
veličine ping-pong loptice i odlebdela uvis. Loptica se podigla do otvora u tavanici za koji se ispostavilo
da je dugačko okno.
Paprat je krenuo naviše odupirući se rukama i nogama o naspramne strane prolaza. Posle nekoliko
trenutaka Set više nije mogao da dosegne njegova stopala. Kretao se brzo i sigurno kao da je to mačji
kašalj. „U oknu postoje prečage“, došapnuo je Setu, uvukavši se u vertikalni prostor kojim je jedino
moglo da se puzi.
Set je krenuo ka rupi u tavanici. Kretao se u skokovima odupirući se rukama i nogama o zidove.
Zidovi su bili suviše razmaknuti, tako da penjanje nije bilo nimalo prijatno. Ruke su mu se tresle.
Napredovao je samo po petnaestak centimetara pri svakom odbacivanju. Kada je stigao do otvora okna,
odupro se nogama o zidove i brzo posegnuo za prečagom. Potom je krenuo naviše sledeći Paprata. Na
vrhu vlažnog okna, Paprat je podigao drveni poklopac i Set je izašao za njim u novi prolaz. Paprat je
pažljivo spustio poklopac, čija je gornja površina bila kamuflirana i odlično se uklapala u pod.
Paprat se setio lebdeće loptice svetlosti, ugasio je i iz džepa izvadio svetleći kamen. Set ga je sledio
duž prolaza. Prošli su kroz skrivena vrata i nastavili niz novi hodnik sve dok Paprat nije zastao.
„Stigli smo“, izjavio je Paprat, gotovo normalnim glasom. „Ovaj lik zaključava ćeliju iznutra.“ Paprat
je kamenom nekoliko puta kucnuo po zidu... četiri puta polako, dva puta brzo, pauza, pa tri puta brzo.
Trenutak kasnije, deo kamenih blokova se povukao unutra, ostavivši za sobom dovoljno veliki otvor, kroz
koji su mogli puzeći da se provuku. Prvi je ušao Paprat.
„Jesi li ga doveo?“ upitao je poznati glas dok se Set puzeći provlačio.
„Evo ga!“
Set je iznenađeno podigao pogled. „Medokse?“
Krupan trgovac vilama oduševljeno se zagledao u njega. „Žao mi je što si ovde, Sete, ali mi je drago
što te vidim.“ Pružio mu je mesnatu šaku i podigao ga na noge.
„Živ si!“ uzviknuo je Set. „Poslednji put kada sam te video, zapravo sam video tvog dvojnika.“
„Boclukovicu“, smrknuto je kazao Medoks. „Nadao sam se da ćete prozreti prevaru.“
„Nismo odmah“, rekao je Set. „Dobro je obavio posao. Ipak, shvatili smo šta se dešava pre nego što je
nastala veća šteta.“
„Boclukovice potiču odavde“, obavestio ga je Medoks. „Poslednje drveće boclukovica za koje se zna
nalazi se u ovom rezervatu. Iskreno da ti kažem, ako ikada uspem da izađem iz ove tamnice, biću u
iskušenju da ostanem i istražim ga. Ovo je veoma star rezervat. Možda bih sreo mnoge navodno
istrebljene vrste!“
Set se namrštio. „Kako da budem siguran da nisi boclukovica?“
„Bravo, Sete!“ razdrao se Medoks i pogledao Paprata. „Ovaj razmišlja kao neko ko po svaku cenu želi
da preživi.“
„I ja sam to pomislio“, saglasio se Paprat.
„Paprat je stručnjak za to“, Medoks je kazao Setu. „Mada, kladim se da ni njemu još ne veruješ.“
„Želim da vam verujem, momci“, rekao im je Set, „ali ne želim da ispadnem idiot.“
„Boclukovica bi imala moja sećanja“, kazao je Medoks. „Ne znam kako da ti dokažem da sam to
zaista ja. Za sada ćeš morati da se zadovoljiš time da nećemo pokušati iz tebe da izvučemo nikakve
tajne.“
„Nisam siguran da znam ijednu“, kazao je Set. „Društvo već zna sve što i ja.“
„Ne smeš tako da razmišljaš“, opomenuo ga je Medoks. „Nikad se ne zna zahvaljujući kojoj neobičnoj
pojedinosti Društvo može steći prednost. Neka ta tvoja usta ostanu zatvorena.“
„U redu.“
Paprat je podigao Medoksov ispražnjeni podmetač za hranu. „Ponovo si olizao tanjir, koliko vidim!“
Medoks se šeretski osmehnuo. „Da budem iskren, jeo sam i gore stvari.“
„Gore?“ nasmejao se Paprat. „Gde? Da li su bile sirove i u stanju raspadanja? Sete, ovaj tip proždere
sve što iznesu pred njega. Nabacio je dobrih deset kilograma otkako su ga doveli ovamo.“
Medoks je pocrveneo i prešao rukom preko koža od pacova koje su mu prekrivale stomak. „Ne kažem
da bih dao prednost ovim splačinama nad domaćim lazanjama. Umirao sam od gladi kada su me doveli
ovamo.“
„Ne mogu čak ni da zagrizem to meso“, kazao je Set.
„To ti je kao da ližeš so“, kazao mu je Paprat i upro prst u Medoksa. „Ovaj ovde sve sažvaće.“
„Ako tražiš slabosti, naći ćeš pukotine“, kazao je Medoks.
„Šta kažete na kosmatu kašu?“ upitao je Set.
„Nisam baš siguran da su to vlasi kose“, svečano je izjavio Paprat. „Možda su vene.“
„Prestanite vas dvojica“, progunđao je Medoks, zamlataravši rukama. „Upamtite šta ću vam reći.
Sačuvajte malo kada vam se ukaže prilika. Nikada se ne zna kada ćete dobiti naredni obrok.“
„Znam kada ću ga dobiti i od čega će se sastojati“, izazivao ga je Paprat. „Dugo sam ovde. Dva puta
dnevno, tačno u minut, serviraju nam stišnjenu mešavinu psa, pacova i bauka.“
Set se nasmejao i istovremeno zagrcnuo. „Nadam se da se šališ.“
„Dolazi baklja“, objavio je Paprat, čučnuo i zaklonio svetlost koja je izbijala iz njegovog kamena.
Tiho se povukao ka rupi kroz koju je ušao. Set je učinio isto.
„Nije vreme jela“, prošaputao je Medoks.
Slaba svetlost koja je dopirala kroz špijunku s rešetkama pomerala se kako su se koraci približavali.
Baklja je promakla pored malog pravougaonog otvora i teški koraci nastavili su duž hodnika.
Paprat je ostao napet sve dok koraci nisu zamrli. „Gotovo nikad ne ulaze u ćelije“, kazao je Paprat,
„ali kakve sam ja sreće, bolje da budem pripravan na izuzetke“
„Znam da ne bi trebalo da te pritiskam, Sete“, okolišao je Medoks, „ali me zanima imaš li nekih vesti
o mom bratu Duganu koje nisu tajna?“
Set se snuždio. Medoks nije znao šta se dogodilo njegovom bratu. „Au“, zaustio je Medoks, „loše
vesti?“
„Najgore moguće“, kazao je Set.
Medoksova usta su se zgrčila i zadrhtala. Na brzinu je klimnuo glavom. „Da li je hrabro završio?“
Set je brže-bolje klimnuo glavom. „To se dogodilo u Zmajevom leglu. Zmaj ga se dočepao. Dugan je
prethodno pomogao u spasavanju Kendre i misije.“
Medoks je drhtavo udahnuo. „Koji zmaj?“ I pored bola koji ga je razdirao, već je razmišljao o osveti.
„Navarog. Potom je i Navarog ubijen dok je bio u ljudskom obličju.“
„Navarog je mrtav?“ uzviknuo je Paprat. Kada je pogledao Medoksa, bio je vidno uzbuđen, ali je
uspeo nekako da se obuzda.
Medoks se skljokao na škripavi ležaj. Kao da je u trenutku ostario. „Igramo opasnu igru. Ovako nešto
je moralo da se dogodi.“
Set je razmišljao o Vinsentu. Bio je zabrinut za Kendru, deku i baku. Boravak u tamnici može se
pokazati bezbednijim od onoga s čim će oni morati da se suoče narednih dana i nedelja. Mora pronaći
načina da im pomogne.
„Kakve su nam šanse da zbrišemo odavde?“ upitao je Set.
„Slabe“, odvratio je Paprat. „Pokušavam već nekoliko stotina godina.“
„Nekoliko stotina godina?“ uzviknuo je Set.
 „Neki od nas se nikada ne naviknu na hranu“, žalio se Paprat.
„Muvamo se ovde dole“, kazao je Medoks, „ali nismo našli put do gornjih nivoa, ništa što bi bar
približno vodilo napolje.“
„Dugo i naporno sam tražio“, uveravao ih je Paprat. „Iskopao sam i dosta tunela.“
„A da premlatimo nekog stražara?“ upitao je Set.
„I to sam probao nekoliko puta, iako retko otvaraju vrata ćelija“, kazao je Paprat. „Ima suviše
kontrolnih tačaka na putu ka površini, previše zaključanih vrata. A kada se alarm oglasi, Sfinga postroji
sve svoje moćne sluge.“
„A da mobilišemo družinu zatvorenika?“ upitao je Set. „Da udružimo snage?“
Paprat je slegnuo ramenima. „To je verovatno najizglednije. Pošle su mnoge decenije otkako nisam
organizovao veliku pobunu da bismo pobegli. Oba moja prethodna pokušaja loše su se završila. Na putu
do površine jednostavno ima suviše uskih grla. Jednom su držali zatvorena gvozdena vrata ojačana
magijom sve dok nas nisu izgladneli i primorali da se predamo. Drugi put su nas savladali škodljivim
gasom. Kao što možeš da zamisliš, posle takvih pokušaja naši tamničari nisu baš ljubazni prema nama.“
„U stanju si da nateraš stvari da svetle i dobro čitaš ljude“, konstatovao je Set. „Vladaš li još nekom
magijom koja bi nam mogla biti od pomoći?“
„Ne baš“, odvratio je Paprat. „Mogao bih da pomognem oko održavanja veze. I znam ponešto o
lečenju. Moje moći su relativno slabe. Šta ti sve znaš, šarmeru senki? Možda imaš više korisnih veština
od mene. Možeš li da hodaš sa senkama? Ugasiš vatru? Otvaraš brave?“
„Mogu da hodam sa senkama“, odvratio je Set. „Zar neki šarmeri senki mogu da otvaraju brave?“
„To rade umom“, rekao je Paprat. „Mada za to moraš da budeš pravi profesionalac. Nekoliko glavnih
vrata obezbeđeno je čarolijama.“
„Je li on zaista šarmer senki?“ upitao je Medoks.
„Nema nikakve sumnje u to“, odvratio je Paprat.
„Ja o tome ne znam baš mnogo“, priznao je Set. „Slučajno se dogodilo.“ Ispričao im je za šumarak,
ekser i povratnika, i kako je potom Graulas učvrstio njegove moći.
„Čuo sam za Graulasa“, kazao je Paprat, „ali nam se putevi nikada nisu ukrstili.“
„Samo što nije umro“, rekao je Set. „Upravo zbog toga što je na pragu smrti, više ne obraća pažnju na
to kome treba da bude veran i ponekad mi pomaže iz čiste dosade.“
Paprat se zamislio. „Graulas ti se možda našao u prošlosti, ali nemoj da se opustiš u njegovoj blizini.
Demoni su zli do srži. U prirodi im je da iskorišćavaju druge. Ništa dobro ne očekuj od njih.“
„Zvučiš kao deka Sorenson“, kazao je Set. „Graulas se ne pretvara da je dobar, ali mi je zaista
pomogao.“
„Samo ti kaže da budeš obazriv“, ljubazno je primetio Medoks. „Paprat ima izvesno iskustvo s
demonima. Znaju da ponude pomoć kada u tome vide neku korist za sebe, i uvek spletkare. Bolesno drvo
uvek rađa trule plodove.“
„Možda je već mrtav“, kazao je Set. „Bio je prilično loše kada sam ga poslednji put video. Ispričaj mi
svoju priču, Paprati. Koje si moći nekada imao? Kako to da toliko znaš o demonima?“
„O tome ćemo neki drugi put“, odvratio je Paprat i skrenuo pogled.
„Ne moraš da budeš skroman“, zagrmeo je Medoks. „Kaži dečaku šta si!“
Paprat je zurio u tavanicu kao da žali što nije negde drugde. „On još nije načisto ni s tim da li bi
trebalo da nam veruje. Prerano bi bilo.“
„Neću tako skoro da vam serviram nijedno poverljivo obaveštenje“, rekao je Set, ali mislim da vam
dovoljno verujem. Instinkti mi govore da smo na istoj strani. Uzgred budi rečeno, kazao si mi da možeš
da mi pokažeš još neke prijatelje.“
„Tvoju prijateljicu Maru gotovo da ne poznajem“, kazao je Paprat. „Ni ona me ne poznaje ništa bolje
nego ti. Znam kako mogu da dođem i do tvog prijatelja Berigana. Uspon je malo zeznut. Povređen je.
Pobrinuo sam se za njegovu ranu.“
„Moraš mi reći ko si“, bio je uporan Set. „Baš sam znatiželjan. Ne možeš da mi mašeš pred nosom
takvim stvarima a onda da se povučeš. Mučiš me!“
„Ja sam jednorog“, kazao je Paprat.
Set se nasmejao. „Ma nemoj.“
„Ne šali se“, podržao ga je Medoks.
Set je skeptično posmatrao Paprata. „Zar jednorozi obično nemaju rog? I kopita, dlaku i tako to?“
„Ovo je moj ljudski oblik“, kazao je Paprat.
„Pojedini jednorozi imaju avatare“, dodao je Medoks. „Kao i zmajevi.“
„Možeš li da se vratiš u svoj konjski oblik?“ upitao je Set. „Moja sestra bi bila strašno ljubomorna.“
„Ne mogu“, odvratio je Paprat. „Predao sam rog i zaglavio u čovečjem obličju.“
„Zar jednorozi nemaju tri roga?“ upitao je Set.
„Imaju“, odgovorio je Paprat, odavši Setu priznanje zbog pokazanog znanja. „To ti je isto kao s
mlečnim zubima kod ljudi. Imamo jedan rog dok smo mali, koji odbacimo zarad većeg dok smo
adolescenti, a onda i taj odbacimo zarad stalnog roga kad odrastemo.“
„Ali tvoj nije bio stalni“, rekao je Set.
„Trebalo je da bude, ali sam ga predao“
„Zašto? Da te nije neko porazio ili tako nešto?“
Paprat je opasno sevnuo očima. „Nikada ne bih predao svoj treći rog neprijatelju!“
„Polako“, pokušao je da ga umiri Medoks.
Paprat se malo smirio i ramena su mu se blago opustila. „Svoj treći rog sam svojevoljno dao. Predao
sam ga čarobnjacima koji su napravili zatvor za demone.“
„Stani malo“, kazao je Set i istog časa povezao stvari. „To znači da je Krstionica besmrtnosti
napravljena od tvog roga?“
Paprat je pogledao Medoksa. „Nije loše.“
„Bistar mali.“
Paprat se ponovo usredsredio na Seta. „Tačno. Kako si znao da je Krstionica napravljena od roga
jednoroga?“
„Sfinga mi ju je pokazao“, odvratio je Set.
„Šta je uradio?“ zagrcnuo se Medoks.
Paprat je bio skeptičan. „Svojevoljno?“
„Aha, nakon što me je izlečio Peskom pobožnosti.“
„Upotrebio je Pesak na tebi!“ povikao je Medoks.
„Smanji doživljaj“, prekorio ga je Paprat. „Ne moramo o tome da obavestimo sve u tamnici. Sada
razumem. To ima smisla. Ti si šarmer senki i Sfinga se nada da će zadobiti tvoje poverenje.“
Medoks je stisnuo šake u pesnice. „Ja tom tvoru ne bih poverio ni toalet da mi izriba.“
„Ne bih ni ja“, zakleo se Set, „ali razgovarali smo o Paprati.“
Paprat je samouvereno pročistio grlo. „Tako je. Pošto sam se odrekao trećeg roga, nisam više mogao
da se vratim u svoje pravo obličje. I dalje sam imao svoj drugi rog, koji sam mogao da koristim kao
oružje i koji mi je pomogao da zadržim mnoge moći. Ali me je Sfinga na kraju namamio u klopku, na silu
mi uzeo preostali rog i bacio me u ovu tamnicu.“
„Mora da mnogo mrziš demone zbog toga što si morao da predaš stalni rog tim čarobnjacima“,
primetio je Set.
„Moja vrsta postoji da bi pružala otpor demonima. Mi smo zaštitnici i stvaraoci. Oni su eksploatatori i
uništitelji. Mi donosimo svetlost, oni tamu. Između ostalog, imao sam i neke... lične motive. Čarobnjaci
su me ubedili da bez mog roga zatvor za demone ne bi bio nepristupačan kao što je sada. Nisu me lagali,
ali možeš zamisliti koliko sam se uznemirio kada sam shvatio da bi moja žrtva uskoro mogla postati
uzaludna.“
Set je udario pesnicom u dlan. „Što nas vraća na moj cilj. Moramo naći načina da pobegnemo odavde.
Možda si pokušavao u prošlosti, ali nikada nije bilo ovako hitno.“
Paprat i Medoks se pogledaše.
 „Šta kažeš?“ upitao je Medoks.
Paprat je uzdahnuo. „U redu, pošto je smak sveta na pomolu, zašto ne bismo još jednom pokušali da
pobegnemo iz zatvora iz kojeg je nemoguće pobeći?“
 DEVETA GLAVA

Zaduženja

K endra je znala da je sunce izašlo, ali se svejedno zavukla ispod prekrivača. Nedostaje joj Lena.
Nedostaje joj Paton. Nedostaju joj roditelji. Nedostaje joj brat. I okleva da se suoči s novim danom.
Razgovor koji su prethodnog dana vodili s Patonom podstakao je deku i baku da nešto preduzmu.
Deka je upravo stupao u vezu s Vitezovima zore, dok je baka istraživala na tavanu, a svi ostali bili su
zaokupljeni kovanjem planova.
Kendra je trebalo da odigra određenu ulogu u tim planovima. Pretvarala se da je hrabra, oduševljeno
prihvatala razne odgovornosti, ali su one izazivale nervozu u njoj. Šta ako ne uspe? Njeno učešće
iziskivalo je duge vožnje. Danas posle doručka, Kendra, Voren i Tanu posredstvom Translokatora
posetiće škotski rezervat pod nazivom Kamena dolina. Voren i Tanu su tamo već bili. Paton je preporučio
da Kendra porazgovara s vilinskom kraljicom i deka sada želi da ona to što pre obavi. Zahvaljujući
Translokatoru, oltar u Kamenoj dolini dostupan im je u svakom trenutku.
Izgleda da ostali podrazumevaju da su Kendra i vilinska kraljica najbolje drugarice i da će to ostati
doveka. A u stvarnosti, vilinska kraljica lako bi mogla da sredi Kendru ako zaključi da je u datom
trenutku neopravdano kročila na sveto tle. Kendri je, razume se, rečeno da veruje svojim instinktima kada
je u pitanju opravdanost poseta kraljici i bila je uverena da će se vilinska kraljica složiti s tim da je kriza
koja je nastupila vrlo ozbiljna. Vilinska kraljica je najveći neprijatelj kralja demona, stoga je Kendra
ubeđena da će ova dati sve od sebe da Zzyzx ostane zatvoren.
To što Kendra može da poseti vilinsku kraljicu, međutim, nipošto ne znači da može da navede tu
tajanstvenu uglednu ličnost da im pruži pomoć, a njena porodica upravo to očekuje od nje. Kendru brine
to što sve njih može da izneveri, uključujući i samu sebe.
Još veću nervozu u njoj je budio drugi zadatak. Ostali su zaključili da je od svih njih ona najbliskija s
Vanesom i nadali su se da bi Kendrina nepatvorena tuga zbog otmice Seta i roditelja mogla na kraju
ubediti ovu ženu narkobliksa da otkrije svoju najveću tajnu. Kendra odlično razume zašto su njoj poverili
taj zadatak, ali to je preveliki pritisak za nju! S Vanesom je trebalo da porazgovara posle povratka iz
Kamene doline.
U skučenom prostoru ispod pokrivača, Kendra je nevoljno prihvatila da odugovlačenjem ništa neće
postići. Može se desiti da ne uspe, ali skrivanjem u krevetu sigurno neće vratiti članove svoje porodice. A
opet, ako ukrade još nekoliko minuta sna, bar će privremeno zaboraviti na probleme.
Ne! Zbacila je prekrivače i skotrljala se s kreveta. Samim tim što je naterala sebe da ustane osetila se
bar malo spremnijom da prihvati predstojeće obaveze.
Pošto se istuširala i obukla, Kendra je otišla u kuhinju, gde je zatekla Vorena i Tanua kako se slade
palačinkama za doručak. Deka se nadnosio nad tiganjem držeći spatulu u ruci. Pozvao je Kendru da sedne
za sto.
„Zašto niko nije došao po mene?“ upitala je Kendra dok je uzimala palačinke sa gomile i stavljala ih
na tanjir.
„Čuli smo da se tuširaš“, objasnio je deka. „Tople će stići za nekoliko minuta, ako želiš da pričekaš.“
Kendra je prstom dodirnula sunđerastu površinu. „I ove su još tople“, rekla je Kendra i prelila ih
javorovim sirupom.
Kolter je ušao u kuhinju. „Oho, Sten pravi palačinke! Sigurno je kucnuo čas za još jednu misiju u
kojoj ćemo izazivati smrt!“
„Samo pokušava da umanji napetost“, promrmljao je Voren.
„Mogu li i ja da dobijem koju?“ upitao je Kolter. „Ili su namenjene samo osuđenicima?“
„Čudacima pesimistima je zabranjen pristup u kuhinju“, izjavio je Voren.
Kolter je seo za sto, tiho se kikoćući. Tanu je hteo da mu doda palačinke, ali je Kolter podigao ruku i
zaustavio ga. „Sačekaću tople.“
Kendra je viljuškom zasekla palačinke, odvojila dva parčeta i stavila ih u usta. Prepustila se slatkom
uživanju. „Odlične su, deko“, kazala je.
Voren je premazao palačinku domaćim džemom i zagrizao. „Dopašće ti se Kamena dolina, Kendra.“
„Veoma je slikovita“, složio se Tanu.
„Čuvar je jedan od najpouzdanijih vitezova“, kazao je Kolter, skidajući sveže palačinke s dekine
spatule.
„On neće znati da dolazimo“, razjasnio je Voren. „Ovo je tajna operacija, uđemo i izađemo, brzo i
nečujno. Teleportovaćemo se nazad na prvi nagoveštaj nevolje.“
„Ako već morate da putujete“, kazao je Kolter, „najbolje je da upotrebite Translokator.“
„Znam, postajem razmažen“, odvratio je Voren. „Nisam siguran da ću ikada više moći da koristim
aerodrome.“
Tanu je klimnuo glavom. „Nema carine, proveravanja prtljaga, ni skučenih sedišta na kojima moraš
provesti po deset sati bez pauze.“
„O čemu ti to?“ upitao ga je Voren. „Spavaš zimskim snom poput grizlija na tim dugim letovima.“
„Spavam da bih izbegao mučenje“, Tanu je ostao pri svome.
„Eto u čemu je moj problem“, kazao je Voren i podigao ruke uvis. „Nisam naučio da spavam za
vreme mučenja.“
Tanu je razvukao usta u osmeh. „Pomaže i ako si gospodar napitaka.“
Kendra je jela ćutke, zadovoljna što može da uživa u njihovom šegačenju. Dok je slušala druge kako
se šale i zadirkuju, dan joj je izgledao normalnije. Jela je polako da bi doručak što duže potrajao, ali posle
nekoliko palačinki i malo voćnog soka, više nije mogla ni da zine.
Voren je pogledao na ručni sat. „U Škotskoj je pet sati više. Mogli bismo da krenemo.“
„Jesi li spremna, Kendra?“ upitao je Tanu.
Kendra je duboko udahnula. Možda bi joj bilo lakše da su je u poslednjem trenutku obavestili o
zadatku koji je čeka. Ovako je imala suviše vremena za razmišljanje i brigu, jer su još juče sve isplanirali.
Pokušala je da odagna nesigurnost. „Spremna sam onoliko koliko to uopšte mogu da budem.“
„Opusti se, Kendra“, rekao je deka. „Ako samo osetiš da nešto nije u redu, kaži im da te vrate ovamo.
U tome je lepota trenutnog putovanja.“
„Čuvaćemo ti leđa“, uveravao ju je Voren dok je opasivao mač. „Biće sve u redu.“
Deka je otvorio fioku i izvadio Translokator.
„Držiš ga u kuhinjskoj fioci?“ upitala je Kendra.
 Deka je slegnuo ramenima. „Samo danas. Želeo sam da mi bude pri ruci.“
„Želi da se nađeš u Škotskoj pre nego što prođe euforija zvana palačinke“, kazao je Kolter brišući
bradu salvetom.
„Tako nekako“, priznao je deka, predajući Translokator Tanuu.
„Idemo li pravo do oltara?“ upitala je Kendra.
„Obojica smo videli oltar u Kamenoj dolini“, kazao je Voren. „Nismo mu prilazili, jer inače ne bismo
bili ovde, ali mislim da se nijedan čovek zdrave pameti ne bi usudio da priđe bliže nego što sam mu ja
prišao. Prebacićemo te vrlo blizu.“
„Ja nisam bio tako blizu kao Voren“, kazao je Tanu. „Možda zato što imam malo više pameti.“
„Dobro smo razmislili o svemu“, uveravao je deka Kendru. „Odabrali smo Kamenu dolinu jer je taj
rezervat bezbedan i zato što je prilaz oltaru veoma zgodan.“
Kendra je stala pored Vorena. „Hajde da to obavimo.“
Tanu je uhvatio jedan kraj Translokatora, Kendra drugi, a Voren je okrenuo središnji deo. Kendra je
imala utisak da uranja u samu sebe. Kada je nesvestica prošla, stajala je u visokoj travi okružena
čvornovatim sivim dr većem. Shvatila je da se pripremila da ostane bez daha, ali ovo je Translokator, a ne
Hronometar.
Kroz drveće je ugledala veliki ribnjak staklaste površine koji je poput potkovice obuhvatao usko
poluostrvo koje se postepeno širilo što se više udaljavalo od obale. Na vrhu poluostrva nalazila su se dva
neravna, četvrtasta uspravljena kamena koja je premošćavao treći, težak kamen. Ova formacija istog časa
podsetila ju je na Stounhendž.
Kendra je začula zvuk metala kada je Voren isukao mač. Tanu je u jednoj ruci stezao samostrel, a u
drugoj Translokator. U Škotskoj je već bilo prošlo podne, ali je sunce još bilo visoko na nebu i njegovi
zraci probijali su se kroz delimično oblačno nebo. Nije bilo vetra i vazduh je bio svež, ali ne i hladan. S
druge strane ribnjaka i okolnog drveća, Kendra je nazirala niska valovita brda.
„Da li se oltar nalazi na tom poluostrvu?“ tiho je upitala Kendra.
Tanu je klimnuo glavom. „Nas dvojica ne možemo s tobom, ali čuvaćemo stražu blizu obale.“
Krenuli su. Kendra je išla između Vorena i Tanua. Kada se približila poluostrvu, njeni pratioci su
zaostali. Osećala se sasvim smireno kada je nastavila i zaključila je da izostanak bilo kakvog upozorenja
znači da je dobrodošla.
Iz šumarka su izašle dve visoke žene i preprečile joj put. Jedna je imala cveće upleteno u kestenjastu
kosu, a druga je tamne pletenice ukrasila lišćem vinove loze. Njihove slojevite odore podsetile su Kendru
na prolećne krošnje posute rosom. Obe su nosile teške drvene štapove.
„Odakle si došla?“ upitala je tamnokosa zvonkim altom.
„Ovo je sveto tle“, upozorila ju je druga.
Voren i Tanu su žurno prišli Kendri. Tanu je bio krupan čovek, ali su ove žene bile za pola glave više
od njega.
Tamnokosa je podigla obrvu. „Pretite nam oružjem?“
„Prijatelji smo“, kazala je Kendra. „Moram hitno da razgovaram s vilinskom kraljicom.“
„Ova je baš čudna“, prošaputala je drijada kestenjaste kose.
„Da znaš da jeste“, šapatom je odvratila druga drijada, „i govori naš jezik.“
„Govorim mnoge jezike“, kazala je Kendra.
Drijade su bile iznenađene. „Čak i naš tajni dijalekat?“ upitala je ona kestenjaste kose.
Kendra se zagledala u njih. Nadala se da će u njenom pogledu nazreti više samopouzdanja nego što je
osećala. „Ja sam od vilinskog soja, sluškinja vilinske kraljice. Ovo su moji saputnici.“
Tamnokosa drijada je začkiljila zelenim očima. Posle nekoliko trenutaka njen stav je postao manje
preteći. „Izvinjavam se zbog ovakvog dočeka. Vremena su teška, a mi već dugo vremena štitimo ovaj
oltar. Čule smo za tebe, ali te nismo prepoznale. Nikada nismo srele smrtnika poput tebe. Sada vidimo da
ti je mesto među nama.“
„Hvala“, kazala je Kendra. „Moji prijatelji ne mogu da me prate do oltara.“
 Drijade su se sklonile u stranu. „Postaraćemo se da im se ništa ne dogodi“, kazala je drijada
kestenjaste kose.
„Ne mogu da kažem da sam pratio vaš razgovor“, prošaputao je Voren, „ali očigledno si odlično
obavila posao.“
„Neće vas gnjaviti“, kazala im je Kendra. „Vraćam se za minut.“
Tanu je spustio samostrel, Voren je vratio mač u korice, a drijade su se opustile. Kendra je prošla
između visokih drijada i izašla na poluostrvo. Osetila je da je posmatra mnogo očiju, ali nije se osvrnula.
Kendra je proučavala tle, tražeći mali oltar. Nije želela da joj promakne i da mora da se vraća. Tek
kada je stigla do megalita na kraju poluostrva, pronašla je ispod primitivne građevine podignute pored
klokotavog izvora izrezbarenu drvenu činiju i sićušnu vilu isklesanu od šarenog, pretežno ružičastog
kamena.
Kada je Kendra kleknula pored izvora, nepokretni vazduh je uznemirio iznenadni nalet vetra koji je
doneo bogate mirise nedavno preorane zemlje, zrelog voća, vlažne kore i nagoveštaj mora. Vilinska
kraljica je progovorila poznatim glasom, koji je Kendra zapravo čula umom, a ne ušima. Drago mi je što
si došla.
„Društvo je sve bliže otvaranju Zzyzxa“, tiho je kazala Kendra, ne želeći da drijade čuju šta ona
govori kraljici. “Sfinga je kidnapovao moje roditelje i mog brata. Brine nas da bi Sfinga mogao pomoću
Okulusa da sakupi sve što mu je potrebno. Znaš li ti šta treba da uradimo? Možeš li da nam pomogneš?“
Moja veza s Okulusom je oslabila. Sfinga i ona koja mu pomaže, demonka po imenu Nagi Luna,
otkrili su da ih uhodim i isključili me. Njihovi umovi su veoma snažni. Sada mogu samo nakratko da vidim
njihove misli kada upru pogled na kraljevstvo u kojem prebivam. Svesni su toga i uzdržavaju se da uprave
pažnju na mene. Ipak sam uspela da osetim koliko žude za kraljevstvom koje ja štitim, i zabrinuta sam za
sva stvorenja svetlosti.
„Šta si saznala od prošlog puta kada smo razgovarale?“ upitala je Kendra. „Pričaj mi o Nagi Luni.“
Nagi Luna pomaže Sfingi da rukuje Okulusom. I srce i um su joj crni. Kendru je preplavila tama, kao
da je iznenada oslepela. A s tamom je došao i duboki, trajni očaj. Vid joj se vratio isto onako brzo kao što
ju je napustio. Uvek joj je bilo potrebno malo vremena da se navikne na način na koji vilinska kraljica
prenosi reči, slike i osećanja. Pre nego što su se njihovi umovi preda mnom zatvorili, osetila sam izvesne
detalje odnosa između Nagi Lune i Sfinge. Ona je na neki način zatvorena, njene moći su ograničene.
Dok je vodila Sfingu iz svog zatvora, Nagi Luna ga je koristila da se povele s Okulusom i proširi domete
svog uma. Nisam uspela da odgonetnem s kim je stupila u vezu, jer je koristila tajni jezik demona, ali
sigurna sam da je razgovarala s nekima od svog soja. Okulusom je mogla čak da dopre i do nekih palih
stvorenja u Zzyzxu.
Kendru je obuzeo gnev, strašan osvetnički gnev. U jednom trenutku imala je osećaj da bi mogla da
sravni sa zemljom okolnu šumu jednim pokretom šake, ili da povikom otvori tle. Bes ju je prošao već u
narednom trenutku. Kendra je s mukom uverila samu sebe da to nisu njena osećanja.
I Sfinga i Nagi Luna ubeđeni su da im je pobeda nadohvat ruke, ali njihove verzije pobede nisu
usaglašene. Oboje žele da iskoriste jedno drugo iz različitih pobuda. Sfinga je čvrsto rešio da oslobodi
demone iz Zzyzxa pod uslovima koje on odredi. Nisam uspela da otkrijem pojedinosti, ali ubeđena sam da
on u izvesnom smislu želi dobro, iako je u zabludi što se namera tiče. Međutim, Nagi Luna ima vlastiti
plan, viziju razuzdane tame i zločina kakve svet još nije video. Sfinga nije budala, ali bojim se da je ona
lukavija od njega.
„Možeš li mi reči gde se nalaze?“ upitala je Kendra.
Nisam jasno videla. Zapravo je mnogo toga ostalo nejasno. Ali videla sam dovoljno da poverujem da
se otvaranje Zzyzxa bliži. Bilo da to pođe za rukom Sfingi ili Nagi Luni, mi gubimo. Posledice će biti
katastrofalne.
„Kod nas su dva artefakta“, kazala je Kendra.
Dobro ih čuvajte, ako možete. Postaraću se da vam pomognem. Moja zavada s demonima seže daleko
u prošlost i nikada se neće okončati.
 „Rakstus mi je kazao da su ti oni uništili muža.“
Kendru je preplavila duboka tuga. Osetila je neopisivu usamljenost, u kojoj je mislila da će se udaviti.
Kada je to osećanje prošlo, počela je da dahće da bi se izborila za vazduh.
Moja borba protiv demona potiče iz vremena pre pada mog supruga kralja. Neprijateljstvo nam je u
prirodi. Uvek ću biti protiv Gorgroga i njegovih miljenika, kao što će oni uvek biti protiv mene.
Prvenstveno moram da zaštitim vlastito kraljevstvo i svoje sledbenike. To uključuje i odbranu tvog sveta.
Veza koju moje kraljevstvo održava s tvojim svetom obezbeđuje mu život. Ako tvoj svet padne, moje
kraljevstvo u suštini postaće zatvor u kojem neće biti nikakvog traga života. Moramo osujetiti otvaranje
Zzyzxa i zbog vas i zbog nas.
„Spremna sam da pomognem na svaki način“, kazala je Kendra. „Moji prijatelji i članovi porodice
isto tako. Šta predlažeš?“
Usledila je pauza. Svet kao da je bio u stanju potpunog mirovanja, nije bilo ni vetra niti bilo kakvog
zvuka. Kada se komunikacija ponovo uspostavila, reči su potekle vrlo polako.
Tri astrida nastradala su štiteći te u Zmajevom leglu. Vekovima su čekali priliku da se iskupe što su
izneverili mog muža kralja. Možda je taj dan konačno došao. Ponovo ću uspostaviti vezu s astridima.
Popij malo vode s izvora.
Kendra je uzela drvenu činiju, uronila je u vodu i počela da pije. Sunčevi zraci su se odbijali o
površinu vode i zaslepljivali je. Bistra tečnost bila je gusta poput meda, laka poput mehurića, bogata
poput šlaga, kisela poput bobica i sveža poput rose. Kendra je na trenutak postala svesna neizmernog
rezervoara magične energije u sebi. Osećala se poput olujnog oblaka koji se sprema da oslobodi snažne
munje.
A onda ju je zapahnuo povetarac koji ju je smirio. Duboko osećanje utehe i dobrobiti donelo joj je
spokoj od koga joj se pridremalo.
Bilo gde da sretneš moje astride, dodirni ih i naredi im da se obnove. Ukinula sam tri oltara da bih ti
podarila tu moć.
„Ne uništavaj svoje oltare!“ povikala je Kendra.
Kucnuo je čas da se ujedinimo i žrtvujemo. Moramo se suprotstaviti oslobađanju kralja demona i
njegovih neprijatnih sledbenika iz zatočeništva. Sudbina naših svetova je u pitanju. Pođi, Kendra. Budi
hrabra. Budi mudra.
Usledio je još jedan nalet nade i smirenosti, posle kojeg se vilinska kraljica povukla i Kendra ostala
sama da kleči u mokrom tresetu. Ustala je i vratila se duž poluostrva do mesta na kome su je čekale
drijade i prijatelji. Žene kraljevskog držanja posmatrale su Kendru s dubokim poštovanjem.
„Jesi li imala sreće?“ upitao je Voren, oprezno prelazeći pogledom s jedne na drugu drijadu.
„Ne zna gde Sfinga drži moju porodicu“, kazala je Kendra, „ali jasno joj je kolika nam opasnost preti
ako Zzyzx bude otvoren i želi da pomogne.“ Kendra se okrenula ka drijadi kestenjaste kose. „Ima li
astrida u ovom rezervatu?“
Drijada je istupila. „S vremena na vreme neki prođe ovuda, ali već godinama nismo videle nijednog.“
Kendra je klimnula glavom i okrenula se ka Tanuu. „Ima li ih u Utočištu za bajke?“
„Astridi idu kuda im je volja“, kazao je Tanu. „Čudna su to stvorenja. U Utočištu za bajke nisam
video nijednog od kada je oltar izgubio moć.“
„Treba da se vratimo kući“, kazala je Kendra. Mahnula je drijadama. „Hvala što ste nas dočekale. I
dobro čuvajte oltar. Srećno.“
Drijade su se jedva primetno naklonile.
Kendra, Voren i Tanu položiše šake na Translokator, uvrnuše ga i posle onog osećaja presamićenosti
ponovo se obreše u kuhinji u Utočištu za bajke. Baka se u međuvremenu pridružila deki i Kolteru.
„Jeste li dobro?“ zabrinuto je upitala baka.
„Nije bilo problema“, odvratio je Voren.
Videlo se da je baki laknulo. „Žao mi je što vas nisam ispratila.“
„Kako je prošlo?“ upitao je deka.
 Kendra im je prepričala svoj razgovor s vilinskom kraljicom. Prenela im je i sve što je saznala o Nagi
Luni i svom novom zadatku da vrati astride. Ostali su je pažljivo saslušali.
„Nikada nisam čula za tu Nagi Lunu“, namršteno je kazala baka. „Probaću da o njoj otkrijem sve što
mogu.“
„Možda će biti teško“, kazao je deka. „Siguran sam da je u pitanju drevno biće.“
„Nikada nisam ni pomislio da ćemo jednog dana juriti astride“, primetio je Voren.
„Oduvek sam znao da su vilinskoj kraljici zbog nečega značajni“, kazao je deka, „ali dok nam Kendra
nije prepričala razgovore iz Zmajevog legla, nisam imao pojma da su nekada bili najcenjeniji vojnici.“
„Vilinska kraljica je bila strašno kivna na njih“, kazala je Kendra. „To što je rešila da ponovo
uspostavi vezu s njima samo znači da je zaista zabrinuta da bi Sfinga mogao uspeti.“
„Zar ne bi mogla telepatski da prizoveš astride?“ upitao je Voren.
„Mogu da im čitam misli“, odvratila je Kendra, „ali nisam sigurna koliko blizu moram da budem.“
„Koliko astrida je u pitanju?“ upitao je Tanu.
„Preostalo ih je još osamdeset sedam“, odvratila je Kendra. „Njih šest se odreklo vilinske kraljice, a tri
su nastradala braneći me od Navaroga.“
Tanu je zviznuo. „Osamdeset sedam, ha? A svet je tako velik.“
„U Zmajevom leglu bilo ih je dvanaest“, kazala je Kendra.
„Kada si poslednji put proveravala“, kazao je Kolter. „Astridi nasumice idu tamo-amo.“
„Sve mi se čini da je tih dvanaest već dosta dugo tamo“, ostala je pri svome Kendra. Možda bi vredelo
prebaciti se do oltara u Zmajevom leglu. Stekla sam utisak da su uvek u njegovoj blizini.“
Deka se namrštio. „Ostavimo odlazak u svetilište zmajeva za neki drugi dan. Tanu i Voren mogu da
obave preliminarnu istragu kako bismo ušli u trag astridima.“
Kendra je duboko udahnula da se smiri. „U tom slučaju idem da razgovaram s Vanesom.“
Voren joj se kiselo osmehnuo. „Zaslužila si kratku pauzu. Pregrizi nešto! Možda jabuku?“
Kendra je odmahnula glavom. „Odlično se osećam posle razgovora s vilinskom kraljicom. Hoću da
razgovaram s Vanesom dok sam u zaletu, dok samu sebe ne isključim.“
„Ja ću je odvesti dole“, ponudila se baka.
„Poći ću i ja s vama“, kazao je Kolter.
„U redu“, složio se deka.
Kendra je krenula za bakom Sorenson niz stepenice i sačekala da otključa vrata tamnice. Baka joj je
položila ruku na rame. „Najbolje će biti da te ostavimo samu s njom.“
Kendra je klimnula glavom. Da baka to nije predložila, sama bi zatražila. Svi se slažu s Vanesom više
od bake.
„Bićemo ispred vrata“, uveravao je Kolter Kendru. „Samo nas pozovi ako ti budemo zatrebali.“
„Biće ona dobra“, kazala je baka. „Bila nam prijatelj ili neprijatelj, Vanesa ne želi da se vrati u Nemu
kutiju.“
„Biće sve u redu“, kazala je Kendra i gotovo da je to i mislila. Već dosta dugo nije nasamo
razgovarala s Vanesom. Trenutno se najviše plašila da ne ispadne nevešta u ophođenju.
Baka ju je odvela do obližnje ćelije, gurnula ključ u bravu i otvorila vrata. Kendra je ušla. Vrata su se
za njom zatvorila.
Vanesa je na podu radila kose trbušnjake. Prste je preplela na potiljku i naizmenično dodirivala
laktovima naspramna kolena, privlačeći pritom noge na grudi i ispružajući ih, pri čemu nije stopalima
dodirivala pod. “Brzo ću završiti“, dahćući je rekla Vanesa.
Ćelija je delovala udobno. Pod je prekrivao debeo tepih, iz lampi s abažurima izlivala se blaga
svetlost, a zidove su osvežile slike impresionista. Biljke u saksijama različitih veličina doprinosile su
prijatnijoj atmosferi. Vanesa je imala frižider, sobni bicikl, udobnu kožnu fotelju i veoma dobar zvučni
sistem. Baka i deka su se očigledno i te kako potrudili da joj bude udobno.
Vanesa je odradila vežbe i ustala. „Jesi li došla na trening?“ upitala je ona. Čak i ovako znojava i u
trenerci, imala je egzotičnu lepotu.
 „Ova tvoja soba izgleda sve bolje svaki put kada ti dođem u posetu“, primetila je Kendra.
„Kakvih sve ima zatvora, moglo je da bude i gore.“ Vanesa je sela za sto pored kreveta. „Jesi li došla
da iz mene izvučeš veliku tajnu?“
„Da li bi mi ta tajna mogla pomoći da pronađem porodicu?“
„Da li mi to igramo igru dvadeset pitanja? Da, mogla bi.“
„Kakva je to tajna?“ u očajanju je bubnula Kendra.
„Zar nikada nisi igrala igru dvadeset pitanja?“ nežno ju je prekorila Vanesa. „Ne smeš da pitaš u čemu
se sastoji tajna, možeš samo da postavljaš pitanja o njoj.“
„Je li veća od kutije za hleb?“
Vanesa se slatko nasmejala. „Sada si na pravom putu. Zapravo, jeste.“
„Koliko je velika kutija za hleb?“
„To bi bilo bitno. Zamisli posudu u koju može da stane nekoliko vekni.“
„Životinja, povrće ili mineral?“
„Životinja.“
Kendra je prekrstila ruke. „Da li je tvoja tajna osoba?“
Vanesa se prodorno zagledala u nju. „Igra je završena.“
„Znači jeste! Zašto si toliko tajanstvena kada je ona u pitanju?“
Vanesa se oslonila leđima o naslon stolice. „Teško je to reći. Možda zato što nas Sfinga trenutno
gleda, a ako ova tajna ugleda svetlost dana, nećemo više imati izgleda da ga zaustavimo.“
„Zar je stvarno toliko važna?“ upitala je Kendra, ne usuđujući se da poveruje.
„Uskoro ćeš saznati.“
„Kad uskoro?“
„Opasno je reći.“ Vanesa se nagnula napred. „Kendra, ne mučim te namerno. Čak ne pokušavam da
mučim ni tvog deku i tvoju baku, koje mnogo manje volim nego tebe. U početku sam ljubomorno čuvala
ovu tajnu zato što je to bilo važno i zato što sam znala da me može izbaviti odavde. Ali otkako se Sfinga
dokopao Okulusa, bila sam presrećna što se nisam izlanula. Moje ćutanje možda nas je sve spaslo. Moja
tajna je poslednja, najbolja šansa da zaustavimo Sfingu i oslobodimo tvoju porodicu. To bi trebalo da ti
bude dovoljno.“
„Mogli bismo da upotrebimo Hronometar“, kazala je Kendra, „da porazgovaramo s Patonom o tvojoj
tajni u vremenu koje Sfinga ne može da vidi.“
„Provalili ste kako pomoću Hronometra možete da se vratite kroz vreme?“ uzviknula je Vanesa. „To
je divna vest! Mogli bismo to da uradimo u pravom trenutku. Pre toga bi otkrivanje tajne samo stvorilo
brojne prilike da se neko izlane. Veruj mi, na vašoj sam strani. Ovo činim za više dobro.“
Kendra je razočarano uzdahnula. „Tebi je samo stalo da pobegneš odavde.“
Vanesa se namrštila. Kendra je u jednom trenutku pomislila da bi mogla da plane. Vanesa se,
međutim, ipak opustila i zagladila odlutali pramen kose. Zatim se usiljeno osmehnula.
„Jasno mi je da si razočarana i da mi ne veruješ. Zapravo, nemaš razloga da mi veruješ ni ovoliko
koliko mi veruješ. Ali znaj da sam propustila već desetine prilika da pobegnem odavde, što znači da mi
nije stalo samo do toga. Misliš li da ova ćelija može da me zadrži? Dobro znaš da mogu da kontrolišem
Tanua dok spava. Srećom po vas, zaista sam na vašoj strani i najveći deo onoga što mogu da uradim da
bih vam pomogla mogu da obavim odavde kao i s nekog drugog mesta. To možda nije uvek bilo tako.
Trenutna situacija je baš grozna. Tvoji deka i baka moraće u nekom trenutku da me oslobode ako žele da
vam aktivnije pomažem.“
Kendra nije imala šta na to da odgovori.
Vanesa je ustala. „Do sada sam bila strpljiva. Mogu još malo da sačekam. Verovala ili ne, možeš i ti.
Otkrivanje tajne neće ništa ubrzati.“ Vanesa je podigla ruke i protegnula se. „Kada otkrijem sve što znam,
možda čak steknem i poverenje tvoje bake.“
„Ništa više neću izvući iz tebe, zar ne?“
„Izvini, Kendra. Vanesa Santoro možda nije savršena, ali bar ume da čuva tajnu.“
 DESETA GLAVA

Nagi Luna

N ovčić je bio toliko blistav da je probudio Seta. Na trenutak nije znao gde je, a onda je protrljao oči i
posegnuo za izvorom zaslepljujuće svetlosti. Čim je sklopio prste oko novčića, sjaj je oslabio i u umu
su mu se pojavile reči.
Tu li si! Upravo su me upozorili da Sfinga silazi u naš deo tamnice. Kada se sve uzme u obzir,
verovatno dolazi po tebe. Nemoj ni na trenutak da se opustiš u njegovoj blizini. Neka ti gard sve vreme
bude podignut. Ugasiću novčić.
„Hvala“, prošaputao je Set, pokušavši umom da odašalje odgovor Paprati.
Nema na čemu. Ne moraš tako jako da se usredsrediš, samo pusti misli da poteku ka meni. Pričaćemo
kasnije.
Novčić je potamneo i veza s Papratovim umom se prekinula. Posle malopređašnjeg svetla, imao je
utisak da je sada u ćeliji mrkli mrak. Set je cmoknuo, pokušavši da odagna ustajali ukus iz usta. Oči su
počele da mu se navikavaju na tamu. Novčić mu je ostao u ruci. Paprat mu ga je poklonio na kraju
prethodnog susreta. Novčić ne samo što u normalnim okolnostima služi kao izvor svetlosti već
funkcioniše i kao magični voki-toki.
Set još nije u potpunosti verovao navodnom jednorogu, ali strašno bi se iznenadio kada bi saznao da je
njegov novi prijatelj prevarant. Paprat nije pokušao da izvuče nikakvo obaveštenje od Seta i po svemu
sudeći, marljivo planira pobunu s Medoksom i ostalima.
Set je odsutno protrljao palcem strani novčić. Lepo mu je ležao u šaci. Bio je nešto veći i deblji od
četvrt dolara. Više je podsećao na pola dolara. Potamneli novčić bio je iskovan od srebrnastog metala i
prikazivao je grifona okruženog nepoznatim glifovima. Trebalo bi da sakrije novčić pre nego što Sfinga
dođe. Oslanjajući se koliko na dodir toliko i na vid, Set je podigao ležaj i stavio novčić ispod nogara.
Šta li Sfinga hoće od njega? Da možda nije ugovorio razmenu zatvorenika? Tome sigurno ne može da
se nada. Da ne namerava da ga baci na muke kako bi izvukao informacije iz njega?
Zvuk koraka koji se približavaju samo je pojačao njegov strah. Možda Sfinga ima neka druga posla
ovde. Paprat ne može da bude siguran da Sfinga dolazi Seta radi.
Ispred Setove špijunke pojavio se plamen baklje. Ključ je začangrljao u bravi. Vrata su se otvorila.
Sfinga je ušao i osmotrio prostoriju.
„I nije neki smeštaj“, primetio je Sfinga.
 „Mada je toalet zaista sjajan“, odvratio je Set.
„Ipak si ti zatvorenik“, kazao je Sfinga. „Pođi sa mnom. Neko želi da razgovara s tobom.“
„Danas nisam raspoložen za priču“, kazao je Set. „Može neki drugi put?“
„Nisi izabrao dobar dan za šalu“, odvratio je Sfinga. „Ne teraj me da ovo bude neprijatnije nego što je
neophodno.“
Sfinga je bio ozbiljan. Set je zaključio da bi radije odšetao do njihovog odredišta nego da ga vuku, pa
je dobrovoljno izašao za Sfingom. Ispred ćelije su ih čekala dvojica s bakljama. Bili su krupni i nosili su
kožne oklope okovane gvožđem. Ako ne greši, pravac kojim su krenuli odvešće ih dublje u tamnicu.
„Kuda idemo?“ upitao je Set.
„Nagi Luna želi da te upozna“, odvratio je Sfinga.
Set je usporio. „To nije dobro.“
Sfinga je slegnuo ramenima. „Ne vidim neku korist od toga, ali bila je uporna.“
„I dalje je na istom mestu“, upitao je Set, „u ćeliji na samom dnu?“
„Veoma dugo boravi tamo“, kazao je Sfinga.
Stigli su do prljavih gvozdenih vrata. Jedan od one dvojice bakljonoša gurnuo je ključ u bravu. Šarke
su protestovale dok su se vrata otvarala.
„Često silaziš ovamo?“ upitao je Set.
„Dok sam u Živoj fatamorgani, Nagi Luna i ja razgovaramo mislima, tako da nema potrebe.“
„Da li je ona uvek u tvojoj glavi?“
„Samo onoliko koliko joj dozvolim.“
Sišli su dugačkim stepeništem i nastavili hodnikom. Zatim su zavili za ugao i prošli kroz teška
gvozdena vrata s tri brave. Posle još jednog stepeništa hodnik se suzio i počeo da krivuda. Prošli su
mnoga zamršena raskršća. Put je sve vreme vodio naniže. Na kraju su stigli do prljave prostorije s
rešetkom u podu.
„Ostavite nas“, naredio je Sfinga stražarima i od jednog uzeo baklju. Oba stražara su prebledela. Jedan
je drhtao. Obojica su se brže-bolje povukla niz hodnik i nestala s vidika.
„Je li ovo to mesto?“ upitao je Set.
Sfinga mu je tiho i ozbiljno naložio. „Budi učtiv i govori samo ono što moraš, za svoje dobro.
Obratićeš se drevnom biću nezamislive moći. Iako već vekovima imam s njom posla, nikada je ne
shvatam olako.“
Set je klimnuo glavom. Osetio je strah i pre Sfinginog upozorenja. Dok je Sfinga otključavao rešetku,
Set je pokušavao da potisne uznemirenost i nervozu.
Sfinga je podigao tešku rešetku i odmotao lestvice od konopca. Prvi je krenuo da silazi, držeći baklju
u jednoj ruci. Set se malo namučio dok nije kročio na lestvice, ali samo silaženje nije prestavljalo nikakav
problem. Prašina se dizala s prečaga kada bi stao na njih. Hladna prostorija vonjala je na buđ. S grubih
kamenih zidova visilo je nekoliko parova zarđalih okova.
Setov pogled privukla je Nema kutija. Iako je očigledno bila starija od Neme kutije u Utočištu za
bajke, nelakirano i neukrašeno drvo išarano čvorovima delovalo je čvrsto. Metalni krug na kamenoj ploči
poda, delimično prekriven prašinom, obrazovao je obruč oko Neme kutije.
„Gde je ona?“ prošaputao je Set prelazeći pogledom po prostoriji.
Sfinga je pokazao glavom ka Nemoj kutiji. Iz nje se vukući noge pojavila sitna smežurana žena.
Vuneni šal bio joj je prebačen preko pogrbljenih ramena. Odmah se videlo da nije sasvim ljudsko biće.
Njena purpurnokestenjasta koža bila je prilično prljava. Tanke resice na ušima sezale su joj gotovo do
ramena. Sive kandže dodirivale su skvrčene šake, a žute oči bile su neobično iskošene.
Nagi Luna se dogegala do bliže ivice kružne granice. Tek je tada usredsredila svirepi pogled na Seta.
„Kako te zovu, dečače?“ zagraktala je hrapavim šapatom.
„Set“
Usisala je usahle usne proizvevši pritom neprijatan vlažni zvuk. „Da li me se plašiš?“
„Moglo bi se reći.“
 Iscerila se i otkrila neravne upaljene desni. Pogled je potom ustremila na Sfingu. „Bili smo u pravu,
razume se. Ovaj ovde je krajnje neobičan.“
Ošinula je Seta pogledom, nabrala nos, iskrivila usta. Kakva zaduženja imaš kao šarmer senki?
Otrovni povik pogodio je njegov um neverovatnom jačinom.
„To se dogodilo slučajno“, odvratio je Set.
To je bilo skrnavljenje! Čista ludost! Set je ustuknuo. Bilo mu je žao što ne može da blokira njenu
užasnu telepatsku viku. Reči izgovorene kao režanje sprečavale su ga da misli. Nema sumnje da je ovo
Graulasovo delo. Još se na tebi oseća njegov znak. Taj glupak je oduvek pokazivao neuravnoteženo
zanimanje za ljudska bića.
„Prestani da vičeš na mene“, zatražio je Set.
Ili šta?
„Ili ću početi da te gađam kamenjem.“
Čuo je kako Sfinga oštro uvlači vazduh. Nagi Luna je zakokodakala. Sjajna nit pljuvačke razvukla joj
se između gornje i donje usne. Mahniti grleni smeh nenormalno je odzvanjao u velikoj prostoriji.
Hrabar si, nema šta. Reči su i dalje bile agresivne, ali nisu imale malopređašnju snagu. Pokazala je ka
Sfingi. Ovaj mi se gadi. Muka mi je od njegovog očiglednog straha. Dođi, oboje smo zatvorenici ovde,
potrči ka meni. Uđi u moj krug da se ujedinimo protiv njega.
Set je odmahnuo glavom.
Dozvoli mi da čujem tvoje misli. Uspostaviću vezu s tobom pa ćemo moći da se savetujemo u
privatnosti.
„Nema šanse.“
Odbijaš moju pomoć? U ovim rečima bilo je više siline nego u svim prethodnim. Set je šakama
prekrio uši, ali nije uspeo da priguši mentalnu buku. Imao je utisak da se oko nje zgusnula tama. Preda
mnom su klečali neki od najznačajnijih ljudi u istoriji! Potapala sam mornarice! Izazivala pošasti!
Uništavala monarhije! Ko si ti da me odbiješ?
„Momak izvan tvog kruga“, odvratio je Set, jedva odolevajući želji da čučne i počne da skuplja
kamenje da je gađa.
Glas u njegovoj glavi postao je nežan i ljigav. U redu, poštujem to što imaš volju. Kako je Graulas?
Mislila sam da je do sada već skončao.
„Umire.“
Bio je veoma moćan u svoje vreme. Kakva šteta. Postao je neverovatno jadan. Smekšao je. Sramota za
svoj rod. Oduševljavaju ga niže rase, posvetio se proučavanju njihove banalne filozofije. Ludo je voleo
svoje mezimce ljude, povremeno ih je čak stavljao iznad demona! Taj slabić zaslužuje da bedno skonča.
Nagi Luna je pogledala Sfingu. Ne želim da naš tamničar prisluškuje ovaj razgovor. On ne čuje moje
trenutne misli. Mogu da otvorim ili zatvorim svoj um za njega. Odgovaraj mi samo s da ili ne. Pusti Nagi
Lunu da govori.
„Ne vidim o čemu bismo mogli da razgovaramo“, primetio je Set, oprezno je gledajući.
Možda ne bi trebalo da razgovaramo. Možda bi trebalo da popričam s našim tamničarem, da mu
ispričam priču o prolazima i sjajnim novčićima.
Set se trudio da ne primeti koliko je zabrinut. „Ne.“
Kada se udostojim da razgovaram s nekim smrtnikom, bilo bi mu bolje da sluša. Naročito
bespomoćno štene kao ti. Da nije mene, naš tamničar ne bi bio ovo što je sada. Ti imaš veći urođeni
potencijal. Imaš u sebi veliku moć, ali ne znaš da je koristiš. Želiš da se izbaviš odavde. Isto kao i ja.
Možemo se udružiti i zbaciti našeg tamničara.
„I šta onda?“
Svet bez granica i kaveza. Ti bi mogao da vodiš taj svet. Da vladaš njime.
„Nisam zainteresovan.“
Mogao bi da oslobodiš svoju porodicu. Da ih zaštitiš. Mogao bi zauvek da sprečiš otvaranje Zzyzxa.
Set se namrštio. Pogledao je Sfingu, koji je zurio u pod s rukama na leđima. „To nema smisla. Zašto
bi mi pomogla na taj način?“
Misliš da mi je stalo da otvorim zatvor? Ha! To je san našeg tamničara! Znaš li šta prebiva u tom
zatvoru? Konkurencija! Da sam slobodna, bila bih najmoćniji demon na svetu! Zar misliš da bih želela
da lišim sebe takve prednosti?
Ne, ne, ne. Ne razumeš. Pre nego što se bilo ko od nas dvoje oslobodi, ja ću te obučiti. Kada ovladaš
svojim moćima, uverićeš se da ne predstavljam nikakvu pretnju. Štitićemo jedno drugo, povezati se
sudbinski. Ti ćeš postati najveći junak koga je svet ikada video.
„Ne trudi se, damo. Jesam mlad, možda sam i glup, ali nisam baš toliko glup.“
Budalo! Nezahvalniče! Bodljikave reči šibale su njegov um s puno pakosti. Ljudi stotinu puta moćniji
od tebe sve bi dali za ovakvu ponudu! Zamišljaš da si važan, da je tvoja sestra važna, da su važni tvoja
porodica i tvoji prijatelji! Svi ste vi potpuno beznačajni i osuđeni da takvi i ostanete. Odlazi! Gubi se
odavde! Digni nos koliko hoćeš zato što si me odbio! Osudio si porodicu na smrt, a vašu stvar na propast!
Set je ostao pribran. Ništa više nije rekao. Nagi Luna je opasna. Ne treba je izazivati više nego što je
neophodno. Užasnuo se pri pomisli da bi mu ona mogla biti partnerka u bilo čemu, ili učiteljica. Jedva je
podneo njeno prisustvo u svom umu i ovih nekoliko minuta, a kamoli za ceo život. U poređenju s njom,
Graulas je veliki plišani meda. Pogledao je Sfingu, koji je ravnodušno zurio u smežuranu demonku. Ona
mu je uzvraćala pogled pun sirove zlobe, Set je pretpostavio da komuniciraju.
Pokušao je da zamisli sebe kao bednog roba bez ikakvih mogućnosti. Da li bi pod tim okolnostima
prihvatio ponudu Nagi Lune? Nadao se da ne bi.
„Ne“, odlučno je kazao Sfinga. Potom se okrenuo ka Setu. „Razgovor je završen.“
Nagi Luna je iznervirano mahnula rukom ka Sfingi, kao da ga tera. Zasiktala je, zagrgoljila i pljunula
na pod. Sfinga se prvi popeo uz lestvice. Set ga je sledio.
Na vrhu je pomogao Sfingi da zatvori rešetku.
„Tražila je da joj pomogneš da me svrgne?“ upitao je Sfinga.
„Svašta mi je nudila“, kazao je Set. „Nije mi jasno kako te do sada već nije potpuno izludela.“
„Nagi Luna je manipulator“, kazao je Sfinga. „Koristi sve moguće taktike kada želi da stekne moć nad
nekim. Najviše od svega želela je pristup tvom umu.“
„Da li bi ga isisao za nju?“ upitao je Set.
„Da si bio dovoljno glup da joj ponudiš pristup svom umu, iskoristio bih priliku.“
„Učinilo mi se da je ljuta na tebe.“
„Ima neke svoje razloge.“
„Kao na primer...“
Sfinga je prebacio baklju u drugu ruku. „Tražila je od mene da te primoram da uđeš u prsten
ograničenja.“
„Zašto nisi?“
„Nije mi to bio cilj. Mislila je da će moći od tebe da dobije korisna obaveštenja. Bio sam voljan da joj
pružim priliku da te prouči, ali ne da te uništi.“
„Moram li da se vratim u svoju ćeliju?“
„Bojim se da moraš.“
Set ništa više nije rekao. Sfinga se ponovo pridružio bakljonošama i oni se u koloni vratiše do Setove
ćelije. Jedan od stražara otvorio je debela vrata i Set je ušao.
„Dome, slatki dome“, kazao je Set dok je trljao šake. „Ovo je bilo zabavno, mogli bismo da
ponovimo.“
„Ne izazivaj nevolje“, kazao je Sfinga i dao stražaru znak glavom da zatvori vrata.
Set je prišao špijunki i ispratio baklje pogledom. Stavio je ruke oko usta. „Hej, ne znam ko je zadužen
za održavanje, ali krov mi prokišnjava.“ Nije bilo odgovora. “Možda biste mogli nekoga da obavestite.“ I
dalje nije bilo odgovora. „Ne znam odakle voda stalno pristiže. Čini mi se da je ima u neograničenim
količinama.“
Baklje su bile sve dalje. Trenutak kasnije, čuo je da su otvorili neka vrata i da su ih uz tresak zatvorili.
Sada je njegovu ćeliju osvetljavalo samo indirektno svetlo iz jedne jedine baklje koju nije video.
Set se udaljio od vrata. „Vratili smo se u normalu“, promrmljao je lupkajući se po butinama. Bio je
usamljen. „Zdravo, ćelijo. Kako si? I dalje si vlažna i užasna? Žao mi je što to čujem. Ja? Pronašao sam
novi hobi. Ubuduće ću razgovarati sa svojom sobom. To dosta liči na razgovor sa samim sobom, ali je još
jadnije.“
Kao u znak odgovora, zid u stražnjem delu ćelije je zatutnjao. Trenutak kasnije, kroz njega je ušao
Paprat noseći belu svetlost.
„Jesi li me čuo?“ upitao je Set.
„Da li sam čuo šta?“
„Da li si me čuo kako razgovaram sam sa sobom?“
„Nisam“, odvratio je Paprat, „ali ne brini, većina nas na kraju počne da priča sama sa sobom. Sve je to
normalno. Kako je prošlo?“
„Odveo me je da upoznam Nagi Lunu.“
„Zezaš me.“
„Kamo lepe sreće.“
„Je li s tobom sve u redu?“
Set je slegnuo ramenima. „Nisu me tukli, niti bilo šta slično. Sve vreme je urlala u mom umu. Može
da razgovara kao i ti, telepatski. Pretvarala se da želi da se uortači sa mnom protiv Sfinge. A zapravo je
htela da mi uđe u glavu. Hej, čekaj!“
Šta?“
„Ti možeš da mi čitaš misli kada koristim novčić, je li tako?“
„Da. Uglavnom samo misli koje uputiš meni.“
Set je otišao do kreveta i skljokao se na njega. Ulubio se i zaškripao pod njegovom težinom. „Kako da
znam da je to istina? Kako da znam da ne vršljaš po mom umu tražeći tajne?“
„Pretpostavljam nikako“, odvratio je Paprat. „Ne moraš da ga koristiš.“
„Zašto svi ovde žele da čitaju tuđe misli?“
„Ti si nju mogao da čuješ, ali ona nije mogla da čita tvoj um jer joj nisi dozvolio.“
„Kao da sam tebi pa dozvolio.“
„Jasno mi je zašto si zabrinut.“
Set se opružio na krevetu i stavio ruke pod glavu. „Kao da razgovaram s psihologom.“
„Pričaj mi o detinjstvu“, našalio se Paprat.
„Čuo sam bauke i zombije u umu“, kazao je Set, „ali nikada nisam mislima razgovarao s prijateljem.
Kendra mi je opisivala kako razgovara s vilinskom kraljicom.“
„Tvoja sestra? Razgovarala je s vilinskom kraljicom?“ zvučao je istinski zainteresovano.
„Uh, možda ne bi trebalo da pričam o tome, ali mislim da to više i nije neka tajna. Sfinga zna da je
ona od vilinskog soja.“
„Hoćeš da kažeš da su je vile dodirnule?“
„Ne, ona je od vilinskog soja. Prvi je to zaključio Sfinga. Verovatno ne bi trebalo da pričam o tome.
Izgleda da Medoks i ostali ne znaju.“
Paprat je ispružio ruku i podigao Seta na noge. „Bez obzira na to da li Sfinga zna za tvoju sestru, u
pravu si kada kažeš da bi trebalo to da zadržiš za sebe. Kao jednorog, dobro znam šta znači kada ljudsko
biće postane od vilinskog soja. Dotični status je veoma teško dobiti i predstavlja potvrdu da vilinska
kraljica ima neizmerno poverenje u nju. A ona nikada nije olako poklanjala poverenje.“
„Poznaješ je?“
Papratu je očigledno bilo neprijatno, ali Set nije mogao da prozre zašto. „Svi jednorozi poznaju
vilinsku kraljicu.“ Posle kratke pauze, on se osmehnuo i udario Seta pesnicom u mišicu. „Pođi sa mnom,
hoću nešto da ti pokažem. Pretpostavio sam da bi ti dobro došlo da se malo razonodiš posle druženja sa
Sfingom.“
Set je krenuo s Paprati u prolaz. Zaputili su se u suprotnom pravcu od onoga u kojem su išli u posetu
Medoksu. Paprat je proveo Seta kroz tajna vrata, zatim uz grubo stepenište, pa kroz deo u kojem su morali
da puze. Iz njega su izašli kroz skriveni otvor i zaputili se zakrčenim hodnikom. Paprat je zastao pri kraju
hodnika.
„Pokazaću ti moje omiljeno mesto.“
„U redu“, odvratio je Set dosta zainteresovano.
„Mislim na omiljeno mesto u tamnici.“
„Shvatio sam.“
Paprat je istovremeno pritisnuo i okrenuo dva kamena i deo zida zavrteo se na središnjem stožeru.
Kada je ušao, Paprat je ugasio svoj kamen i pipajući nastavio duž zida. Pritisnuo je prekidač i upalio
svetiljke iznad njihovih glava, kao i nekoliko lampi i dva ventilatora na tavanici.
„Šališ se“, jedva je uspeo da izgovori Set. Duž jednog zida nalazilo se pet flipera. Na drugom su visile
tri table za pikado. Središnji deo prostorije zauzimao je sto za bilijar, s kuglama spremnim i poređanim. U
blizini su se nalazili sto za ping-pong i stoni fudbal. Na jednom kraju prostorije, oko televizora s ravnim
ekranom bila su poređana tri kožna kauča. Velika sprava za vežbanje dominirala je u naspramnom kraju
prostorije, a pored nje su se nalazili traka za trčanje i stalak s tegovima. S jedne strane tajnog ulaza stajao
je ogromni džuboks.
Set je otišao do stonog fudbala. Indijanci protiv kauboja.
„Prepoznaješ li ga?“ upitao je Paprat.
„Zašto?“
„Zato što si otišao pravo do njega iako se jedva nazire.“
Set je klimnuo glavom. „Mislim da sam na ovom stolu igrao stoni fudbal protiv Sfinge kada sam ga
upoznao. Ili na nekom istom takvom. I Kendra ga je igrala.“
„Ova prostorija je naš najbolji dokaz da Sfinga zna da se šunjamo ovuda“, kazao je Paprat. „Zapravo,
posle ovoga što si mi kazao za stoni fudbal, možemo reći da je to sasvim sigurno. On ovu prostoriju
koristi za podsticanje dobrog ponašanja. Ako smo nepristojni, stvari nestanu. Ponekad je ova prostorija
prazna. Ako smo dobri, stvari se pojave. Nikada niko nije javno priznao da ova prostorija postoji. Dobro
došao u rekreativni centar tamnice.“
„Da li televizor radi?“
„Radi. I ima mnogo kanala.“
„Otkud struja ovde dole?“
„Žice?“
„Tako je.“ Set se zaputio ka fliperu i stao da pritiska dugmiće.
„Pritisni žuto dugme za početak“, posavetovao ga je Paprat.
„Ko je postigao najbolji rezultat?“
„Ja. Na svim mašinama.“
Set se okrenuo ka Paprati. „Svrgnuću te s prestola.“
„Baš bih voleo to da vidim“, zakikotao se Paprat. „Imam prilično dobre reflekse, a igram na njima
skoro četrdeset godina.“
Set se namrštio. „Pretpostavljam da prilično dobro igraš i bilijar.“
„Malo sam vežbao.“
Set slegnu ramenima. „Nemam ništa protiv da mi održiš čas ili dva. To je sasvim sigurno bolje nego
da sedim na ležaju i slušam kapanje vode.“
„Slažem se.“
Set pređe rukom duž stola za bilijar. „Ako se pobunimo, sve će ovo nestati.“
Paprat je otišao do postolja na zidu i odabrao štap. „Ova soba biće prazna godinama. I potrudiće se da
zapečate sve prolaze koje nađu.“
I Set je odabrao štap. „Ima li izgleda da uspemo?“ Paprat je natrljao vrh štapa kredom.
„Zanemarljivih, ali neću bez borbe dozvoliti da dođe do smaka sveta da bih mogao da nastavim da igram
ping-pong.“
 „Uživajmo onda u ovoj prostoriji dok je još tu.“ Paprat je stručno zavrteo štap. „Slažem se.“ Nagnuo
se nad sto i belom kuglom razbio ostale.
 JEDANAESTA GLAVA

Vanesina tajna

K endra je plivala u plitkom sirupastom jezeru. Jedva je uspevala da drži glavu iznad površine ljigave
tečnosti, ali nije htela da dodirne dno, koje je najverovatnije nastanjeno ljigavim stvorenjima koja se
migolje i koja bi mogla da je ugrizu ili ubodu. Smećkasta skrama na površini povlačila se i nabirala dok
se sporo probijala kroz nju nekako čudno bućkajući rukama i nogama. Obalu nije videla. Jedini orijentiri
bili su joj mrtvi udovi koji su štrčali iz kaljuge.
Baka ju je prodrmala za rame i Kendra skoči. Laknulo joj je što se rešila neprijatnog sna, ali je bila
pomalo zbunjena, jer nije videla ni nagoveštaj svitanja. Pogledala je na sat na noćnom stočiću i uverila se
da je 3.22 ujutro.
„Šta se dešava?“ upitala je Kendra. Strah je začas rasterao pospanost.
„Nije ništa hitno“, umirivala ju je baka. „Uskoro ćemo saznati Vanesinu tajnu.“
Kendra se istog časa uspravila u krevetu. „Otkud to?“
„Posetioci“, odvratila je baka. „Sten, Tanu i Voren otišli su da se nadu s njima kod kapije.“
„Možda je u pitanju trik“, upozorila ju je Kendra. „Šta ako puste unutra dva zmaja u ljudskom obliku?
Ili onog čarobnjaka Mirava?“
„Vanesa je otkrila tajnu Stenu pre otprilike jednog sata“, kazala je baka. „Očigledno je bila u vezi s
nekim važnim i taj neko dolazi večeras ovamo. Sten je bio zadovoljan njenim objašnjenjem. Biće obazriv.
Obuci se.“
Kendra je skliznula iz kreveta i počela da se presvlači. „Nisu ti poznate pojedinosti?“
„Nisu još. Plan je da prodiskutujemo situaciju u prošlosti.“
„I ja treba da pođem s vama?“ s nadom u glasu upitala je Kendra.
„Vanesa je rekla da bi trebalo da budeš prisutna.“
Kendra je bila oduševljena što su je uključili. Ko su ti tajanstveni posetioci? Kendri niko nije padao na
pamet. Da li da se nada da su to njeni roditelji? Ili Set? Zašto bi to bilo velika tajna?
Kendra je u farmericama i udobnoj dukserici krenula s bakom do predvorja. Vrata su se otvorila u
trenutku kada su sišle niz stepenište. Prvi je ušao deka, a za njim i maskirana prilika srednje visine u
širokom ogrtaču s kapuljačom. Gumena maska kao iz crtaća predstavljala je namrštenog muškarca
debelih usana, mesnatih obraza i gotovo zatvorenih očiju. S njima je ušla i jedna još niža osoba, možda
dete, s maskom iscerenog psa isplaženog jezika. Na začelju su išli Voren i Tanu.
„Drago mi je što si ustala, Kendra“, kazao je deka. Pokazao je na stepenice. „Ovuda.“
Kendra i baka pridružile su se povorci koja se zaputila na tajnu stranu tavana. Kendra i dalje nije
mogla da pogodi ko su prerušeni posetioci. Nadala se da deka zna šta radi kada pušta ove maskirane
strance u najskrovitiju prostoriju u kući.
Ispred tavana ih je čekao Kolter s Hronometrom. „Spremni smo da se vratimo u noć od pre deset
godina. Tavan bi trebalo da bude prazan.“
„Odlično si to obavio, Koltere“, pohvalio ga deka. „Kendra, Voren i Rut pridružiće se meni i višem
posetiocu. Drugi posetilac čekaće nas ovde.“
„Teško da ćemo se načekati mi koji ostajemo“, primetio je Tanu.
„Tako je“, složio se deka. „Oni koji ostanu imaće utisak da se naš razgovor završio između dva
treptaja oka. Patonov savet pomogao je Kolteru da otkrije šifru za podešavanje Hronometra. Putovaćemo
u prošlost onoliko često koliko bude potrebno da svi budu u toku.“
Kendra je bila uzbuđena što će biti u prvoj skupini koja će saznati tajnu, mada se nije mnogo radovala
što će joj Hronometar ponovo izbiti vazduh iz pluća. Ona, baka, Deka, Voren i tajanstveni gost okupili su
se oko Hronometra.
„Predlažem da svi žmurite dok ne nađem neku ćebad, pristojnosti radi“, kazala je baka.
„Imaš pravo“, složio se deka. „Položite šake na uređaj.“
Poslušali su ga. Povukao je jedan od simbola duž žleba i podigao prekidač.
Kendra je stegla stomak, ali joj to nije pomoglo da spreči uznemirujući osećaj kada je izgubila
vazduh. Kendra je zatvorenih očiju obavila ruke oko stomaka i podigla ramena pre nego što je pokušala
ponovo da diše. Posle kašljucanja, vazduh je počeo da joj ulazi i izlazi iz pluća.
Čula je baku kako se muva unaokolo. Znala je da je i stranac sada kao od majke rođen, ali je odolela i
nije provirila. Ionako će uskoro saznati ko je posredi.
Čula je i osetila da je upaljeno svetlo. Baka je otpozadi prebacila meki jorgan preko Kendrinih
ramena. Kendra se umotala u njega.
„Sada možete da otvorite oči“, kazala je baka posle nekoliko trenutaka.
Kendra ju je poslušala i zagledala se u posetioca. Imala je utisak da joj je neko po drugi put izbio
vazduh. Dotični stranac bila je baka Larsen.
„Jako mi je žao“, kazala je baka Larsen nežno, pogleda uprtog u Kendru.
Baka Larsen je mrtva! Ona i deka Larsen zajedno su se ugušili! Kendra je bila na sahrani, videla je
njen leš u kovčegu!
„Kako je to moguće?“ ošamućeno je pitala Kendra. Neverica ju je sprečavala da se raduje. Da li je
ovo stvarno baka Larsen koja joj je krišom davala slatkiše, vodila je u park i pravila joj rezance sa sirom?
Baka koja je bila s njom i Setom dok su odrastali?
„Bar si ti mogla da posumnjaš, Kendra“, kazala je baka Larsen. „Sahranili ste boclukovice.“
Kendra je ispustila nekakav čudan zvuk, nešto između smeha i cviljenja. Potekle su joj suze od
olakšanja. Njenu radost narušavao je samo osećaj da je izdana. Kako su deka i baka mogli da im prirede
ovako nešto? Kendru je istog časa preplavilo osećanje krivice, jer je shvatila da će se upravo ovako
osećati i njeni roditelji kada shvate da zapravo nisu sahranili kćerku.
„Neverovatno“, promrmljala je baka Sorenson.
„Šta je sa stricem Takom i strinom Kim?“ upitala je Kendra.
„Nažalost, oni su zaista umrli u prikolici“, odvratila je baka Larsen. „Nas dvoje smo iskoristili priliku
da o istom trošku insceniramo naše smrti.“
Deka se čvršće uvio u ćebe. „Šta se onda dogodilo?“
„Dozvolite mi da sažmem“, kazala je baka Larsen. „Tvoj deka i ja smo već dugo uhode Vitezova zore.
Počeli smo još u vreme kada je Sfinga bio kapetan, tako da su se maske izlizale i gotovo niko nas nije
poznavao. Sten i Rut su bili izuzeci. Kada su naši zadaci postali opasniji, Henk i ja smo se tobože
penzionisali. Sfinga je znao da smo ostali aktivni, kao i naš poručnik, ali nijedan od njih se nikada nije
sreo s nama lice u lice. Komunicirali smo s našim vođama šifrovanim porukama, pod lažnim imenima.
Još nekoliko uhoda Vitezova zore radilo je to isto. Uostalom, čim te provale, možeš da se oprostiš od
karijere uhode. Najvažnija je anonimnost. Za razliku od Stena i Rut, koji su imali pune ruke posla kao
čuvari, Henk i ja smo mogli da vodimo dvostruki život i da vreme od zadatka do zadatka provodimo kod
kuće.“
„Često ste išli na odmor“, prisetila se Kendra. „To nisu bili pravi odmori?“
„Obično nisu. Nekoliko meseci pre naše inscenirane smrti Društvo zvezde Večernjače postalo je
aktivnije nego ikad. Otprilike u to vreme tvom deki je ponuđeno da postane pomoćnik čuvara u Živoj
fatamorgani.“
„Živa fatamorgana?“ upitao je Voren.
„Peti tajni rezervat“, objasnila je baka Larsen. „Sfinga je tamošnji čuvar.“
„Oh, ne“, zacvilela je baka Sorenson.
„Prihvatanjem mesta pomoćnika čuvara Henk bi dospeo u sam vrh neprijateljskih redova. Nevolja je
što se u tom slučaju nikada ne bi vratio iz Žive fatamorgane. Samo je najužem krugu od pet članova
Društva dozvoljeno da dođu u Živu fatamorganu i odu iz nje, i upravo zahvaljujući tome uspeli su da
sačuvaju tajnu. Gotovo niko iz Društva ne zna da Živa fatamorgana postoji.“
„I tako ste lažirali svoju smrt“, pokušala je da ubrza priču Kendra.
„To bi objasnilo zašto je Henk nestao, verovatno nepovratno. Naša smrt je trebalo da spreči
neprijatelje da nas povežu s našom decom i unucima. Društvo ne zna da smo Henk i ja venčani. Za njih je
on Stiv Sinkler, a ja sam Klara Tejlor.“
„Kada si poslednji put videla Henka?“ upitao je deka.
„Tri dana pre nego što je otišao“, odvratila je baka Larsen. „Negde u vreme naše lažne sahrane. Nisam
saznala gde se nalazi Živa fatamorgana, zato što ni on to nije znao. Dobila sam vesti od njega tek pre dve
nedelje.“
„Šta si radila sve to vreme?“ upitala je Kendra.
„Trudila sam se da zadobijem što veće poverenje elite Društva“, odgovorila je baka Larsen.
„Godinama nisam bila u vezi s Vitezovima. Društvo u meni vidi jednog od najodanijih članova. Tvoj
deka i ja odlučili smo da se što dublje uvučemo u Društvo kako bismo mogli da poslužimo kao poslednja
linija odbrane ako dođe do najgoreg. Dobro je što smo to uradili, jer najgore samo što se nije desilo.“
„Koliko dugo već znaš za Sfingu?“ pitao se Voren.
„Odlično prikriva tragove“, kazala je baka Larsen. „Tek sam prošle godine otkrila da je on na čelu
Društva. Nisam znala ni da je kapetan Vitezova dok ga vi niste razotkrili.“
„Kako se Vanesa umešala u sve to?“ upitala je Kendra.
Baka Larsen je ogorčeno uzdahnula. „Vanesa me je pronašla pre mnogo godina. Sarađivale smo
jednom prilikom dok je ona bila lažni vitez zore. Iako sam bila maskirana kada smo se srele kao vitezovi i
nosila masku među članovima Društva, ona je uspela da me prepozna na okupljanju Društva, ali tada to
nikome nije rekla. Pre dolaska u Utočište za bajke, sprovela je istraživanje i dočepala se privatnog filma u
kome smo Henk i ja s tobom i Setom. Tada je provalila moj pravi identitet.“
„Ta devojka baš ume da odradi domaći zadatak“, s divljenjem je kazao Voren.
„Vanesa je veoma talentovani operativac“, kazala je baka Larsen. „U prošlosti me je koštala mnogo
više živaca od bilo kog drugog. Trebalo bi da budemo veoma zahvalni što je prešla na našu stranu.
Takođe moramo preduzeti sve mere opreza kako bismo je sprečili da nas ponovo izda.“
„Ne veruješ joj?“ upitao je deka.
„To ne bi bilo mudro“, kazala je baka Larsen. „Bar dok ova kriza ne prođe.“
„Zar te nije ona dovela ovamo?“ upitala je Kendra.
„Bila je od velike pomoći“, priznala je baka Larsen. „S vremena na vreme je stupala sa mnom u vezu
preko spavača koje je prethodno ugrizla. Vanesa me je obavestila da te je Torina otela.“
„Da li si mi ti pomogla da se oslobodim?“ upitala je Kendra.
„Gledala sam te kako koristiš Okulus.“
 Kendra se namrštila. A onda se setila da je maskirana prilika ušla u prostoriju s gospodinom Ličom
neposredno pre nego što je upotrebila Okulus. Identitet maskiranog posmatrača nikada nije otkriven.
„Nosila si masku.“
„Tako je. Srećom po mene što gotovo uvek krijem lice kada imam posla s Društvom. Verujem da bi
teško uspela da prikriješ iznenađenje. U tom trenutku nisam mogla ništa da uradim osim da se nadam da
ćeš preživeti Okulus. Bilo šta da sam preduzela, kompromitovala bih i tebe i sebe. Kasnije sam ti
dostavila u sobu ruksak i boclukovicu.“
„Ti si mi dala ruksak!“ uzviknula je Kendra, dok joj je um ludački radio. „Baš sam se pitala ko mi je
pomogao.“
„Finese su od velike važnosti u mom poslu“, kazala je baka Larsen. „Žao mi je što nisam mogla više
da uradim za tebe. Smatrala sam da će nam taj moj potez obezbediti najveće šanse za uspeh. Laknulo mi
je kada sam se uverila da si uspela da obaviš ostalo.“
„Nekoliko meseci sam živeo u tom ruksaku“, pomenuo je Voren.
„Navarog je uništio ruksak i zarobio ga unutra“, objasnila je Kendra. „Spasli smo ga pomoću
Translokatora.“
„Onda sigurno poznajete Bubdu“, kazala je baka Larsen.
„Znamo ga i Kendra i ja“, kazao je Voren.
„Je li on dobro?“ upitala je baka Larsen.
„I dalje je u toj prostoriji“, kazao je Voren. „Tvrdoglavi čovečuljak ne želi da je napusti, ali će na
kraju umreti od gladi ako ga ne izbavimo odande.“
„Jasno mi je zašto Bubda ne želi da ode“, rekla je baka Larsen i znalački se zakikotala. „Upravo zbog
toga sam ga i ostavila unutra. On voli svoj dom. Trolovi pustinjaci su izuzetno blage naravi i veoma
društveni. Ne vidim zašto ga ne bismo ostavili unutra.“
Deka se tiho nakašljao. „Rasplinuli smo se. Kako stojimo s vremenom?“
Baka Sorenson je pogledala na sat, koji mora da je uzela dok je skupljala ćebad. „Imamo još petnaest
minuta.“
Deka je trljao ivicu ćebeta između palca i kažiprsta. „Siguran sam da izražavam mišljenje svih
prisutnih kada kažem da smo zaprepašćeni i da nam je laknulo što si živa, Glorija. Sigurno imaš još nešto
da nam kažeš. Pomenula si da je Henk nedavno stupio s tobom u vezu.“
„Čim je saznao da su Skot i Marla zarobljeni u Živoj fatamorgani, Henk je počeo da planira
spasavanje. A kada se i Set pojavio, Henk je ubrzano nastavio da radi na tome.“
„Set je živ?“ uzviknula je Kendra. „Jesi li sigurna?“
„Sfinga ga je izlečio Peskom pobožnosti“, odvratila je baka Larsen.
„I on i moji roditelji su u Živoj fatamorgani“, promrmljala je Kendra. „Gde je to?“
„U istočnoj Turskoj“, odvratila je baka Larsen. „Možemo da uđemo unutra. Planiramo da povratimo
što je moguće više artefakata dok budemo spasavali otete članove porodice.“
„Kaži nam nešto više o tome“, zamolila ju je baka Sorenson.
„Henk je mnogo rizikovao što nam je preneo to obaveštenje iz Žive fatamorgane. Rezervat je i dalje
Sfingina najbolje čuvana tajna. Besmrtnost duguje artefaktu koji je tamo pronašao pre mnogo vekova.
Međutim, poslednjih meseci, što je više uveren u pobedu, to njegova predostrožnost sve više slabi. Henk
se stara o logistici u Živoj fatamorgani i stekao je veliko poverenje, tako da verovatno on rukovodi
rezervatom u Sfinginom odsustvu.
„U prvoj poruci, koja je stigla putem dostavnih kanistera, Henk mi je kazao da može da nas
prokrijumčari unutra ako upotrebimo Translokator. Obavestila sam Henka da je Translokator kod vas
istog dana kada sam to saznala, otputovala sam na unapred dogovoreno mesto u Istanbulu gde me je
čekao patuljak.“
„Patuljak koga si večeras dovela ovamo“, kazao je Voren.
„Tako je. Zove se Tolin. Nekada je radio u Živoj fatamorgani. Henk ga je prokrijumčario napolje. Uz
Tolinovu pomoć i zahvaljujući Translokatoru, možemo da prodremo u Živu fatamorganu.“
 „Ko još zna za ovo?“ upitao je deka.
„Samo patuljak, Henk i ja“, uveravala ih je baka Larsen. „Čak ni Vanesa ne zna da je Henk u Živoj
fatamorgani. Njegove poruke stizale su neotvorene, zapečaćene šifriranim pečatima, što je dovoljna
potvrda. Henk je pustio kanistere ispred kapije Žive fatamorgane i poruke su doletele direktno do mene.
Putovala sam prerušena, koristeći sasvim nove maske. Tolin i ja nosimo maske još od Istanbula. Vratili
smo se u Sjedinjene Američke Države ilegalnim sredstvima koje je nemoguće pratiti. Nismo koristili ni
pasoše ni kreditne kartice.“
„Najveći rizik predstavlja Okulus“, kazala je baka Sorenson.
„Upravo zbog toga smo sve vreme i nosili maske“, rekla je baka Larsen. „Poruke sam uništavala
odmah po dobijanju. Sve što je Okulus do sada mogao da vidi, pod uslovom da Sfinga uopšte ume da
pogleda u mom pravcu, jesu maskirani putnici. Sada prvi put razgovaram s nekim o našim planovima.“
„Da li je Henk siguran da možemo verovati patuljku?“ upitao je Voren.
„Siguran da sigurniji ne može biti“, kazala je baka Larsen. „Pravo je čudo što je Henk uspeo da ga
izvuče odande. Jedan čovek iz Žive fatamorgane kamionom odlazi do lokalnog gradića po zalihe. Taj
posao obavlja već stotinama godina. Henk mu je dao narudžbinu i krišom od vozača prokrijumčario
Tolina u kamion. Patuljak je potom sam stigao do Istanbula. Henk nikada nije dao Sfingi razloga da
posumnja u njega. A nisam ni ja, sve dok noćas nisam stigla u Utočište za bajke. Henk je dosta sarađivao
s patuljkom i uveren je da bi i Tolin i većina pripadnika njegovog roda pozdravili dolazak novog čuvara u
Živu fatamorganu.“
„Moramo biti brzi“, kazao je Voren. „Svaki trenutak koji provedemo u ovom vremenu povećava šanse
da nas Sfinga razotkrije. Kakve su šanse da Sfinga primeti da Tolina nema?“
„Henk organizuje patuljke“, odvratila je baka Larsen. „Živa fatamorgana je ogroman rezervat. Ne
očekuje da će iko nedeljama primetiti da Tolina nema, a i ako otkriju, može da ga pokrije. Ipak, slažem se
da moramo biti brzi. Okulus je moćan i često je okrenut ka Utočištu za bajke.“
„Šta znamo o položaju Žive fatamorgane?“ upitao je deka.
„Pored nekoliko zabačenih zgrada, postoje tri glavna zigurata“ odvratila je baka. „Sfingin štab je u
Velikom ziguratu, a ispod njega se nalazi tamnica. Artefakte drži u kancelariji. Henk će se pobrinuti za
artefakte. Po patuljku je poslao duplikate svih važnih ključeva, kao i mapu Velikog zigurata u koju su
uneti i uslužni tuneli koji se retko koriste.“
„Možda imamo neke šanse“, primetio je Voren.
„I ja to mislim“, složila se baka Larsen. „Tajnost je toliko dugo štitila Živu fatamorganu da je
unutrašnje obezbeđenje prilično popustilo. Henk je čak poslao zvanični zahtev na osnovu kojeg možemo
da izvučemo Skota, Marlu i Seta ako pokušamo na blef da uđemo u tamnicu. Velika prednost
Translokatora je u tome što nam neće trebati plan za bekstvo kada budemo stigli do zatvorenika.
Nestaćemo u trenu.“
„I možemo u svakom trenutku da odustanemo“, primetila je baka Sorenson.
„I da pokušamo kasnije“, dodao je Voren. „Mada bi bilo dobro da uspemo iz prve ako želimo da
iskoristimo elemenat iznenađenja. Koliku silu treba da okupimo?“
Baka Larsen je slegla ramenima. „To je podložno raspravi. Translokator može u jednom navratu da
prenese samo troje. Mali tim može lakše da uđe i izađe, ali zato veći tim može da se podeli i možda bi
imao veće izglede da savlada prepreke ako dođe do borbe.“
„Patuljak će očigledno morati da uvede prvi par“, kazao je deka. „Potom možemo da ubacimo koga
god želimo.“
„Ne smemo dozvoliti da se Sfinga dočepa Translokatora“, podsetila ih je Kendra.
„Translokator bi sve vreme trebalo da bude kod nekog pouzdanog“, složio se Voren. „Ako nešto
krene naopako, biće najvažnije da se teleportuju s tog mesta.“
„Ne moramo nužno da ostavimo Translokator kod nekog iz napadačkog tima“, razmišljala je baka
Sorenson. „Razume se da će bekstvo iz Žive fatamorgane biti mnogo složenije ako im Translokator ne
bude pri ruci, čak i ako budemo koristili satelitske telefone i ako prethodno ugovorimo mesto sastanka.“
 „Translokator mora biti kod onih koji uđu u tamnicu“, rekao je deka. „Imaće puno sreće ako stignu do
zatvorenika, a još više ako se vrate. Voren je u pravu... ako sve ostalo zakaže, mogu da prekinu misiju i
vrate se ovamo.“
„To je riskantno“, kazala je baka Sorenson.
„Opasne su sve opcije koje su nam preostale“, kazao je deka. „Ovaj plan mnogo više obećava od svih
opcija kojima sam se nadao. Ako se isplati, mogli bismo da spasemo Seta, Marlu i Skota i dođemo do
ostalih artefakata.“
„A ako ne uspemo“, upozorila ih je baka Larsen, „mogli bismo da izgubimo Translokator, a odmah
potom i Hronometar.“
Kendra je osetila nervozu u stomaku. „U pravu je. Sfinga je bio u Utočištu za bajke. Kao i gospodin
Lič. Ako dođu do Translokatora, mogli bi da dođu pravo ovamo, a to bi bio kraj svega.“
Deka je odsutno štipkao usnu, zagledan u daljinu. „Glorija, imala si mnogo više vremena od nas da
razmisliš o ovome. Šta bi nam ti preporučila?“
„Tim od šestoro“, odgovorila je baka Larsen. „Dva borca i sastanak s Henkom. Patuljak uvodi još dva
borca u tamnicu. Translokator bi trebalo da bude kod onih koji uđu u tamnicu kako bi mogli da se vrate
kući sa zatvorenicima. Tolin je već imao prilike da se nađe u blizini tamnice, tako da će oni koji budu išli
s njim moći da se teieportuju blizu cilja. Pošto zatvorenici budu na sigurnom, onaj koga odredimo vratiće
se na unapred ugovoreno mesto s nama i ostalim artefaktima.“
„Kako će Henk znati kada da krene?“ upitao je Voren.
„Pogledaće kroz prozor u dva ujutro svake noći dok mu ne uputim signal. Što znači da moramo
krenuti u napad oko pola sedam posle podne po našem vremenu, zbog vremenske razlike od sedam sati.“
„Predložio bih još jednog učesnika“, kazao je Voren. „Patuljak bi trebalo da prebaci prvo dodatnog
čoveka, i to podalje od ostalih. On može poslužiti kao osiguranje. Njegov zadatak biće da počisti ako
nešto krene naopako. Zovimo ga za sada... Voren.“
„Ima li vila u Živoj fatamorgani?“ upitala je Kendra.
„Sigurna sam da ima“, odvratila je baka Larsen. »Možemo pitati Tolina.“
„Vile moraju da slušaju moja naređenja“, objasnila je Kendra. „I ja treba da pođem.“
Deka se zacrveneo. „Ne dolazi u obzir. Nije nam plan da ugrozimo celu porodicu.“
„Imala sam kolikog-tolikog uspeha u prošlosti“, podsetila ga je Kendra. „Svima nam je cilj da ovo
uspe, zar ne?“
Baka Sorenson je zamišljeno klimnula glavom. „Možda bi mogla da uđe s nama, izda vilama
naređenja i smesta se vrati kući.“
„Imate li u vidu još neke učesnike?“ upitala je baka Larsen.
Deka je pročistio grlo. „Ja ću predvoditi napadačke snage koje krenu u tamnicu. Sa mnom mogu poći
Trask i patuljak. Eliza i Tanu bi mogli tebi da se pridruže. Vi ćete pomagati Henku.“
„A ja ću kod kuće štrikati i strepeti?“ upitala je baka Sorenson.
„Mogla bi da pođeš s Kendrom“, predložio je deka. „Pomozi joj da nađe vile, obezbedi kakvu-takvu
pomoć i vrati se u Utočište za bajke pre nego što ja krenem u tamnicu. Koltera ćemo ostaviti kod kuće u
svojstvu privremenog čuvara, a Dejlu ćemo prepustiti da se bavi logistikom, mada bih se mnogo bolje
osećao ako bi jedno od nas dvoje ostalo kod kuće.“
„To ima smisla“, nevoljno je priznala baka Sorenson.
„Gde će nas patuljak ubaciti?“ upitao je deka.
„Blizu gnezda roka“, odvratila je baka Larsen.
„Roka!“ uzviknuo je Voren.
„Roka?“ upitala je Kendra.
„Rok je ogromna ptica koja vreba slonove i ogromne bivole dugačkih rogova“, pojasnila je baka
Larsen. „Stanovnici Žive fatamorgane obično zaobilaze oblast s gnezdima, ali ovo gnezdo nalazi se na
petnaest minuta hoda od Velikog zigurata. Dok je radio na održavanju, Tolin je odlazio do samog gnezda.
Teleportovaće nas do skrovitog mesta dovoljno blizu roka, što će nam obezbediti izvesnu neprimetnost.“
 „Ima smisla“, primetio je deka. „Pretpostavljam da želiš da to obavimo još večeras?“
Baka Larsen je klimnula glavom u znak potvrde. „Što pre pokrenemo celu stvar, manje su šanse da
nas otkriju.“
„Lako ćemo Translokatorom ovamo dopremiti Tanua i Elizu“, kazao je Voren.
„Obavestićemo ih“, kazao je deka, „ali im nećemo otkriti pojedinosti i dovešćemo ih u Utočište za
bajke u poslednjem trenutku. Uspeh naše misije zavisiće od toga koliko budemo iznenadili naše
protivnike.“
„Sfinga neće znati šta mu se desilo“, promrmljala je baka Sorenson.
„Predlažem da Vanesu vratite u Nemu kutiju dok ovo ne bude gotovo“, kazala je baka Larsen. „Ne bi
bilo loše da mene i Tolina takođe smestite u tamnicu. Maske nećemo skidati. Ako nas Sfinga i primeti,
biće zbunjen našim prisustvom.“
„Mislim da imamo okosnicu plana“, zaključio je deka. „Moramo još da poradimo na pojedinostima.
Naš prvi zadatak biće da uputimo Tanua, Koltera i Dejla u ovo kako bi nam pomogli oko pojedinosti. Sve
sastanke održavaćemo u prošlosti. U sadašnjosti nećemo razgovarati o ovome. Ni reč. Ovo mora da uspe.“
„Postaraćemo se da uspe“, odlučno je kazala baka Larsen.
„Kako stojimo s vremenom?“ upitao je deka.
Baka Sorenson je pogledala na sat. „Mislim da bi trebalo da zauzmemo mesta.“ Niko od njih nije se
mnogo kretao otkako su stigli u prošlost.
Kendra je proučavala baku Larsen. Divno je što je ponovo tu, ali istovremeno je muči osećaj da je
gotovo ne poznaje. Teško joj je da uskladi sećanja na baku Larsen s ovom odlučnom uhodom pred
sobom.
Baka Larsen je uhvatila Kendrin pogled. „Pretpostavljam da ti je teško da svariš sve ovo.“
„Tako nekako.“
„I ti i tvoj brat ste veoma poznati među članovima Društva. Bili ste u mnogo većoj opasnosti nego što
sam mogla da podnesem, ali bila sam veoma ponosna na vas dvoje.“
Kompliment je nekako čudno uticao na Kendru. „Hvala.“
„Žao mi je što smo deka Larsen i ja propustili nekoliko poslednjih godina vašega života. Dobro je što
su vas Sten i Rut bolje upoznali. Nadam se da ćemo svi zajedno provoditi dosta vremena u budućnosti.“
„I ja se nadam“, kazala je Kendra.
 DVANAESTA GLAVA

Spasavanje

K endra je narednog dana provirila kroz kuhinjski prozor i ugledala Huga kako sedi na travnjaku
ispruženih nogu, opuštenih ramena i sa rukama prekrštenim u krilu. Hugo je išao u korak s prolećem u
Utočištu za bajke. Izgledao je živopisnije nego obično, bio je prekriven hrpom poljskog cveća,
procvetalih puzavica i čuperaka trave koji su iznikli iz njegovog tela od zemlje. Dejl je stajao pored Huga
s rukama na kukovima. Kendri je odjednom sinulo da nikada ranije nije videla golema da sedi na zemlji.
Izašla je na zadnja vrta i zaputila se do Dejla. „Nešto nije u redu s Hugom?“ upitala je.
„Zdravo, Kendra“, pozdravio ju je Dejl, brišući ovlaženo čelo maramicom. „Nikada ga nisam video
ovakvog. Momčina je čitavog dana usporena. A kada sam izašao iz ambara, zatekao sam ga kako bere
travu.“
Kendra je primetila jamice i odbačene busene trave ispred golema. „Jesi li dobro, Hugo?“
Velika glava okrenula se ka njoj, a izdubljene oči svečano se zagledaše u nju. „Hugo, dobro“, odvratio
je umorno. Šljunkovit glas iz dana u dan postajao mu je sve izražajniji i razumljiviji.
„Ustani, onda“, bocnuo ga je Dejl. „Čeka nas posao. Svi su se unervozili zbog tebe.“ Dejlu je
očigledno bilo neprijatno.
Kendra se pitala da li je Dejl zaboravio kakav je Hugo nekada bio. Hugo je do sada samo ispunjavao
naređenja, ali nakon što su se vile poigrale s njim, golem je razvio vlastitu volju. I dalje je skoro uvek
izvršavao zapovesti, ali je povremeno odstupao od tog pravila ili improvizovao.
Zaroktao je kao da valja stenje i ustao. Namršteno je opustio usta i s visine pogledao Dejla.
„Bravo“, kazao je Dejl kao da hrabri kakvo dete. „Hajde da sredimo štalu.“
Hugo je opustio ruke pored tela, presamitio se i pao na nos. Jako je udario glavom o tle i zaorao
kratku brazdu u travnjaku. Ostao je u tom ukočenom položaju oslonjen o glavu i stopala, ruke su mu bile
kraj tela a stražnjica podignuta uvis.
„Šta je bilo, Hugo?“ upitala je Kendra. Može li golem da se razboli? Izgledao je baš nesrećno.
Hugo se odgurnuo rukama i vratio u sedeći položaj. „Nema Seta“, zagrmeo je kao da je samsamcijat
na svetu.
„Nedostaje ti Set?“ upitala je Kendra. „Vratiće se on.“
Hugo je odmahnuo teškom glavom. „Set odveden.“
 „Ko ti je kazao da je Set odveden?“ pitao ga je Dejl.
„Dorin.“
Kendra je zatreptala. Hugovo ponašanje sada ima smisla. Zabrinut je za Seta.
„Da li te je to na neki način izbacilo iz koloseka?“ upitao je Dejl. „Nedostaje ti drugar?“
Hugo se potapšao po grudima. „Nedostaje drugar.“
„Set će biti dobro“, pokušala je da ga ohrabri Kendra. „Nije mu prvi put da se našao u gadnoj nevolji.“
I sama bi volela da može u to da poveruje.
Hugo ju je promatrao parališućim pogledom bez očiju. „Hugo želi pomogne.“
„Najbolje ćeš pomoći ako nastaviš da se staraš o Utočištu za bajke“, požurivao ga je Dejl. „U
protivnom Set neće imati gde da se vrati jer rezervata više neće biti.“
Hugo je ponovo ustao i onako visok zagledao se u Kendru. „Ti pomogneš Set?“
„Smislićemo nešto“, obećala je Kendra. Nije mogla da mu objašnjava da su već skovali plan za
spasavanje. O planovima smeju da razgovaraju jedino u prošlosti. Možda je golemu potrebno da mu
skrenu pažnju. „Hoćeš li da se dobacujemo, Hugo? Mogu ja tebi da bacam lopticu za bezbol ili ti mene u
bazen.“
Golem se na silu osmehnuo i protrljao prsa posuta kamenjem. „Nisam u raspoloženju. Možda kasnije.
Prvo štala.“
„Nikada ga nisam video ovoliko potresenog“, procedio je Dejl iskrivivši usta.
„To je tako slatko“, kazala je Kendra potiskujući suze.
„Dođi“, kazao je Hugo, podigao Dejla i smestio ga na jednu ruku. Golem je nežno potapšao Kendru
po ramenu, okrenuo se i izašao iz dvorišta.
Kendra je ostala sama. Sela je na travu koju je golem utabao svojom zadnjicom. Operacija spasavanja
počinje za jedan sat. Trask i Eliza još nisu stigli, ali su već spremni. Voren će ih teleportovati u Utočište
za bajke u poslednjem trenutku.
Četiri vile dolepršale su i počele da vraćaju busenje u odgovarajuće rupe. Kendra se usredsredila na
najbližu vilu kratke plave kose u jednostavnoj uskoj haljini boje stabljika suncokreta. Njena providna
krila leptira završavala su se nestvarnim povijenim vrhovima. Kendra se divila sićušnim šakama koje su
vraćale grumen zemlje na mesto. Kako je to čudno u prilici je da bez reči posmatra prelepu ženu veličine
insekta!
Vila je postala svesna pažnje koju joj Kendra posvećuje i nesigurno se zagledala u nju dok je otirala
zemlju s nežnih dlanova. Minijaturna žena je proverila ima li mrlja na svojoj sjajnoj odeći.
„Divno izgledaš“, kazala je Kendra.
Vila je namah zablistala, zavrtela se, skočila u vazduh i odlepršala do najbližeg ružinog grma. Ostale
tri vile pušile su se od zavisti.
„Sve izgledate predivno“, stade da ih uverava Kendra.
I ostale vile uzleteše. „A ti si rekla da je suviše nespretna da prepozna stil“, cvrkutavo je jedna kazala
drugoj.
Kendra se osmehnula. Nema sumnje da vredi zaštititi ovaj neverovatni, veličanstveni svet magičnih
stvorenja. Potpuno shvata deku i baku, koji su ceo život posvetili tome. Samo kada bi taj posao bio
skopčan s malo manje opasnosti.
Kendra je razmišljala na koji način bi vile u Živoj fatamorgani mogle da pomognu napadačkom timu.
Pošto će vile izvršiti svako naređenje koje im izda u ime vilinske kraljice, Kendra je veoma ozbiljno
shvatila svoju odgovornost. Nevine vile mogle bi da nastradaju ako im izda neko nerazumno naređenje,
jer nisu u mogućnosti da biraju.
Vile iz Žive fatamorgane mogle bi da im budu vodiči i čuvari, ako ništa drugo. Pošto predstojeća
misija zavisi od tajnosti u kojoj će biti izvedena, dodatni vodiči mogli bi napadačima da obezbede
prevagu koja im je potrebna. Kendra je prešla šakom po travi koju su vile upravo vratile na mesto.
Popravljeni delovi savršeno su se uklopili u travnjak. Vile imaju jaku okrepljujuću magiju. Kendra se
pitala da li bi vilinska magija mogla da im bude od koristi u predstojećoj misiji.
 Voren je izašao iz kuće odeven u tamnu odeću i preskočio ogradu trema iza kuće. „Meditiraš?“ upitao
je.
„Tako nekako“, odvratila je Kendra dok je ustajala.
„Upravo sam smestio Bubdu u skladište u tamnici“, obavestio ju je Voren. „Ostavio sam mu špil
karata i naučio ga da ređa pasijans. Čovečuljak se i te kako opirao da napusti prostoriju u ruksaku, ali čim
je zaronio u vreću prezrelog paradajza, osećao se mnogo bolje.“
„Kako je Vanesa primila povratak u Nemu kutiju?“ upitala je Kendra.
„Kao pravi profesionalac“, odvratio je Voren. „Ideja joj se verovatno nije dopala, ali shvata razloge
zbog kojih smo to uradili. Svesna je da ne možemo da je ostavimo na slobodi pošto idemo u Četiri bora.“
Odlučili su da se pretvaraju da će se njih nekoliko teleportovati u rezervat Četiri bora u Kanadi. O
svim pripremama razgovarali su u tom kontekstu. Ako ih Sfinga posmatra, neće mu biti čudno što
prikupljaju toliku opremu i njegova pažnja biće usmerena na pogrešno mesto. Ideju za to dao je Kolter.
„Baš se radujem što ću videti još jedan rezervat“, kazala je Kendra.
„Dopašće ti se“, kazao je Voren. „Rut me je poslala da te pozovem na večeru.“
„Šta je za večeru?“
„Italijanska jela“, odvratio je Voren. „Pasta, lazanje, pica, salata, tako to. Varao sam. Upotrebio sam
Translokator da je donesem iz omiljenog restorana. Dopašće ti se.“
Kendra se setila kako su palačinkama pokušali da je smire pre posete Kamenoj dolini. Hoće li pasta
biti poslednji obrok nekom od njih? Pokušala je da odagna tu morbidnu misao.
Sledila je Vorena u kuću, gde su zatekli Koltera i Tanua kako vade plastične kontejnere s hranom iz
kesa. Baka Larsen neće jesti s njima. Kendra gotovo da i nije videla baku Larsen od razgovora u prošlosti.
Njena baka i patuljak pritajili su se u sadašnjosti i trenutno borave u jednoj od ćelija tamnice.
Voren je bio u pravu što se tiče hrane. Pikantne lazanje bile su toliko ukusne da je na trenutak
zaboravila na predstojeću misiju i pojela poveći komad. Za desert je uzela kanole, koji su takođe bili
božanstveni.
Baka i deka Sorenson poslednji su seli za sto. Ona je na sebi imala svetlosivi džemper i farmerice. On
je bio u crnom. Kendra je pretpostavila da baka i ona ne moraju mnogo da se kamufliraju jer će u Živoj
fatamorgani provesti svega nekoliko minuta.
Kendra je pratila kazaljke na satu dok su deka i baka jeli. Minuti su prolazili. U šest i dvadeset Tanu je
otišao u tamnicu po baku Larsen i patuljka. U šest i dvadeset pet Voren je upotrebio Translokator da
dovede Traska i Elizu. Vratio se za nekoliko sekundi.
Svi su počeli da proveravaju opremu i podižu ruksake na leđa. Tanu je proverio svoje napitke. Trask
je petljao oko oružja. Patuljak je smazao ni manje ni više nego šest kanolija, ubacujući ih ispod maske u
usta.
„Rezervat Četiri bora trebalo bi da je bezbedan“, rekao je Trask dok je vraćao bodež u kanije, „ali
opreznost nikad nije na odmet.“ Voren mu je upravo bio došapnuo pravu destinaciju.
Deka je pljesnuo Koltera po ramenu. „Brzo se vraćamo.“
„Čekaću vas“, odvratio je Kolter.
„Odmah?“ upitao je patuljak.
„Prvo ja“, kazao je Voren i ispružio Translokator. „Znaš proceduru.“
Tolin je okrenuo središnji deo i oni nestadoše. Kendra je znala da se Voren dogovorio s patuljkom da
izabere alternativnu lokaciju u Živoj fatamorgani, ali nije bila upoznata s pojedinostima. Trenutak kasnije,
maskirani patuljak se vratio bez Vorena.
Trask i baka Larsen uhvatiše naspramne krajeve Translokatora i nestadoše zajedno s patuljkom. Baka
Larsen se ubrzo ponovo pojavila i pokupila Tanua i deku Sorensona. Trenutak kasnije ponovo je bila tu i
pokupila Elizu i baku Sorenson.
„Čuvaj se“, kazao je Kolter Kendri. „Vidimo se uskoro.“
Odsutno je klimnula glavom. Usta su joj bila suva, dlanovi vlažni.
Baka Larsen se vratila. „Spremna?“ upitala je. Maska joj je prigušivala glas. Kendra se uhvatila za
ručku Translokatora. Baka Larsen ju je uvrnula i ona i Kendra istog časa obrele su se u toplom, mračnom
šumarku maslina. Sjajne zvezde svetlucale su na nebu bez meseca. Baka Larsen je podigla prst do ustiju
na maski.
„Trask, Eliza u Tanu poći će u izviđanje“, prošaputala je baka. „Imamo pet minuta da pronađemo
jednu ili dve vile. Po isteku tog vremena, bez obzira na to da li ih nađemo ili ne, Kendra i Rut se vraćaju
kući, a mi ostali nastavljamo.“
Tolin je skinuo masku. Siva brada ućebala mu se od znoja. Patuljak se kucnuo po čelu i savio prst
pozivajući baku Larsen da se sagne. Baka je skinula masku i približila uvo patuljkovim ustima. Oteo joj je
Translokator brzinom mišolovke, okrenuo središnji deo i nestao.
Svi su nekoliko trenutaka zaprepašćeno ćutali, a Kendra je osetila kako joj se stomak grči. Sada su
osuđeni na propast.
„Raštrkajte se!“ povikao je deka.
Trenutak kasnije, s neba su počele da padaju mreže s tegovima.
Kendra je čula kako neko odapinje strele iz samostrela i šištanje duvaljki. Sa svih strana dopirali su
promukli povici. Negde iznad i iza njih začuli su kreštanje roka koje se moglo uporediti s rikom zmaja. U
svoj toj gunguli, Kendra je razabrala sablasno zapevanje čarobnjaka Mirava.
Pripadnici napadačkog odreda polegaše po tlu, uzalud pokušavajući da pobegnu. Zapleli su se u
mreže, strelice su ih vukle, a čarolije sputavale. Sleđena od užasa i očajanja, Kendra je gledala kako ostali
padaju. Na trenutak je videla da Trask cepa mrežu kratkim mačem. Čula je deku da stenje od napora dok
se okreće po zemlji. Međutim, nije daleko stigao pre nego što se onesvestio.
Kendra je kao u transu shvatila da je ostala nepovređena. Možda je neprijatelj nije gađao zato što je
nepokretna usred sve te zbrke. Možda je smatraju najbezopasnijim članom družine. A možda je u pitanju
puka sreća. Na trenutak se zapitala da možda nema neku magičnu zaštitu. Ne, oni su ovde uljezi.
Operacija je trebalo da bude tajna i to bi bila njihova najbolja zaštita da ih patuljak nije izdao.
Kendra se srušila na tle, odglumivši da je pala u nesvest. Možda joj pođe za rukom da se puzeći udalji
dok ostale budu opkoljavali. Niko ne vidi u mraku bolje od nje. Ako bi se izvukla, možda bi mogla da
pomogne ostalima.
Čula je da joj se približavaju užurbani koraci, šaputavi glasovi, šuštanje grmlja. Da li da se pomeri?
Da li da čeka?
„Ova je budna“, kazao je suvi glas iznad nje.
Kendra je otvorila oči i pred sobom ugledala Mirava. Ispružio je prste s dugačkim noktima i bacio joj
nekakav svetlucavi prah u lice. Istog časa osetila je golicanje kao da će da kine, ali kijanje nikako da
usiedi. Umesto toga, sve se oko nje zaljuljalo, zatim zavrtelo i na kraju ju je obavila tama.

Kada se probudila, ležala je zavaljena u četvrtasti plišani jastuk. Naspram nje je prekrštenih nogu na
prostirci sedeo Sfinga. Kendra se odgurnula i sela. Nalazili su se na širokom popločanom balkonu
osvetljenom bakljama. Nebo iznad njih bilo je posuto veličanstvenom izmaglicom zvezda.
„Dobro došla u Živu fatamorganu“, ljubazno ju je pozdravio Sfinga.
Kendra nije očekivala da će biti ovoliko prisebna. Nesvestica nije ostavila nikakvog traga. Sedela je
naspram čoveka koji joj je uništio život i oteo porodicu, a bila je sasvim sama. „Gde su ostali?“
„Pod mojim nadzorom su tvoje bake i deke, sve četvoro“, kazao je Sfinga. „Isto tako i tvoji roditelji,
brat, kao i mnogi prijatelji.“
„Jesu li svi dobro?“ upitala je Kendra.
Sfinga joj je uputio ljubazan osmeh. „Niko nije povređen, uprkos tome što su neki pokušali da se bore.
Samo Voren još nije uhvaćen, ali Tolin nam je kazao gde ga je ostavio. Uskoro ćemo se dočepati i njega.“
Prezire njegov osmeh. Mrzi njegovo prijateljsko držanje. „Patuljak nas je izdao.“
„Ne krivi patuljka“, kazao je Sfinga. „Sve je ovo bilo namešteno. Patuljak je bio samo jedan delić u
slagalici, zabrinuti sluga voljan da obezbedi čast i utehu svom narodu.“
„Promatrao si nas Okulusom?“
„Vaš plan jer propao čim je tvoj deka Henk poslao prvu poruku ženi. Veoma teško ukazujem
poverenje drugima, Kendra. Pomoćnik čuvara bio je veoma sposoban čovek, ali decenijama daleko od
toga da stekne moje poverenje. Stiv, kako mi se Henk predstavio, bio je pod stalnim nadzorom. Ne mogu
da ti opišem svoje uzbuđenje kada sam čuo da je poslao dostavni kanister. Uhoda koja ne shvati da je
provaljena može odlično da posluži. Još sam se više uzbudio kada sam začeprkao po njegovoj prošlosti i
otkrio da je beznadežan špijun koji strašno želi da oslobodi svoje rođake. Uopšte mi nije bilo teško da
ubacim patuljka koji vam je pomrsio račune. Čak sam se i ja iznenadio kada sam video ulov. Nisam
očekivao da ćeš im se i ti pridružiti. Mogu li da ti ponudim neko osveženje?“
Kendra skrenu pogled na obližnji okrugli niski sto prepun hrane i pića.
„Ne, hvala.“
„Smokve su izuzetne.“
„Malopre sam jela italijansku hranu.“
„Možda želiš vodu? Ili možda sok?“
„Ne, hvala. Šta nameravaš da uradiš s nama?“
Sfinga je prekrstio ruke u krilu. „Tvoj jedini zadatak u bliskoj budućnosti biće da se opustiš. Tvoja
uloga u predstojećim događajima je završena.“
„Stvarno nameravaš da otvoriš Zzyzx?“ upitala je Kendra.
Sfinga se iskezio. „To je neizbežno. U samosvesti leži neverovatna snaga.“
„Uništićeš svet.“
Osmeh je nestao. „Ti i tvoji voljeni srčano ste se borili samo zato što verujete da je to tačno. Ne činim
vam nikakvo zlo. Na kraju ćete biti oslobođeni.“
Kendra se osvrnula po balkonu, pogled su joj privukle paprati u saksijama i egzotični mirisi. „Zašto si
me doveo ovamo?“
„I tvog brata doveo sam ovamo. Vas dvoje me fascinirate. Imate neviđeni potencijal. Jesi li sigurna da
nećeš ništa da pojedeš? Hrana u tamnici nije tako dobra.“
„Tamo nas držiš?“
„Smatraj to znakom poštovanja. Mnogi od vas su opasni protivnici. Uveravam te da će vaš boravak u
tamnici biti privremen. Još malo pa će naši planovi uroditi plodom.“
Kendra je otišla do stola i sela na prostirku. „Možda ću popiti malo vode.“
Sfinga joj se pridružio za stolom. „Probaj sok od kruške. Veoma je lagan.“ Izvadio je rashlađeni bokal
iz kofe s ledom i sipao bistru tečnost u pehar.
Kendra je probala sok. Sfinga je u pravu. Rashlađeno piće veoma ju je osvežilo.
„Imaš li neko pitanje za mene?“ upitao je Sfinga.
„Imam, ali na njih nećeš odgovoriti“, frknula je Kendra.
„Šta te košta da ih postaviš. Sličnu ponudu dao sam i tvom bratu. Konačno se i ovo završilo. Treba još
povezati neke sitnice, ali igra je gotova. Možda se to ne vidi, ali ja slavim, Kendra. Laknulo mi je što
konačno mogu da se oslobodim tereta svojih tajni.“
„U redu, kaži mi onda koji je tvoj naredni potez“, kazala je Kendra, ne očekujući da joj odgovori.
Sfinga je stisnuo usne. „Nadam se da ćete ti i tvoja porodica prestati da me mrzite kada konačno
shvatite moje motive. Moji ciljevi su plemeniti, a sredstva koja koristim nisu toliko neprijatna koliko su
neophodna. Da li te zanimaju preostali koraci do otvaranja Zzyzxa?“
„Svakako.“
Sfinga je izabrao komadić voća i zagrizao. „Ne vidim kako bi dotično obaveštenje moglo da mi
naškodi, ali instinkt mi nalaže da ne otkrivam planove.“
„Ti si mi kazao da te slobodno pitam.“
„Svestan sam toga. I jedva čekam da se otarasim tih tajni. Toliko dugo sam morao da budem tajnovit
da mi je to prešlo u naviku. Ako ti u znak dobre volje odgovorim na pitanje, da li bi bar obećala da ćeš
uzeti u razmatranje mogućnost da sam uistinu saveznik?“
Imala je želju da mu pljusne sok od kruške u lice, ali bez obzira na to koliko u ovom trenutku njihova
stvar delovala beznadežno i ma koliko da je Sfinga ubeđen u pobedu, uvek postoji šansa da se dotično
obaveštenje pokaže korisnim. „Naravno da obećavam.“
Sfinga ju je proučavao nekoliko dugih trenutaka. „Zar me stvarno toliko mrziš?“
„Stavi se u moj položaj.“
„Razumem.“ Ispravio se i uozbiljio. „Naš prvi zadatak biće da se domognemo Hronometra, koji se
nalazi u Utočištu za bajke. Ne brini, potrudićemo se da pritom ne povredimo nikog od tvojih tamošnjih
prijatelja. Potom ću se prebaciti u prošlost s dvoje saputnika. Samo smrtnici mogu da koriste
Hronometar.“
„U redu.“
Zamišljeno je žvakao voće. „Spremam se da sumiram vekove istraživanja. Da podelim tajne za koje bi
neki ubili. Tajne zbog kojih sam ubijao da bih ih zaštitio. Zato uživaj. Zzyzx se nalazi na Bezobalnom
ostrvu u Atlantiku. Kapija Zzyzxa nalazi se unutar praktično nesavladive kamene odaje, šupljeg brda.
Kamen te odaje je začaran, nalik na Kamen snova u Opsidijanskoj pustoši. Drugim rečima, ni direktni
nuklearni udar ne bi joj naškodio više od povetarca, niti bi je pad meteora ogrebao. Ima samo jednu
slabost. Kamena odaja na Bezobalnom ostrvu otvara se samo na jedan dan svakih hiljadu godina.“
„Kada se poslednji put otvorila?“ upitala je Kendra.
„Krajem šesnaestog veka. Što znači da ću ili čekati još skoro šest stotina godina da otvorim Zzyzx, ili
ću se vratiti u prošlost.“
„Otvorićeš ga u prošlosti?“ užasnuto je uzviknula Kendra.
„To bi bilo najpraktičnije“, odvratio je Sfinga. „Na nesreću, oni koji su izgradili Zzyzx nisu na to
mislili. Upravo suprotno, zapravo. Hronometar ne prenosi predmete u prošlost, a potrebni su i ostali
artefakti za otvaranje zatvora, tako da je nemoguće otvoriti kapiju u prošlosti.“
Kendra se zamislila i namrštila. „To znači da ćeš se vratiti u dan kada se odaja otvorila, ući unutra,
vratiti se u sadašnjost i upotrebiti Translokator.“
Sfinga se ozario. „Odlično, Kendra. Brzo si to rešila. Pošto Translokator može da me prebaci na svako
mesto na kome sam već bio, trebalo bi da bude lako. Očekujem da ću u tom slučaju uspeti da otvorim
odaju iznutra.“
„Uopšte ne zvuči teško“, razmišljala je Kendra.
„To je samo početak“, kazao je Sfinga. „U toj odaji obitava zarazna pošast. Pošto uđemo u nju,
moraćemo što pre da se vratimo i upotrebimo Pesak pobožnosti. Zatim ću u sadašnjosti upotrebiti
Translokator da pre bacim unutra neko semenje. Kada iznikne, biljke će pročistiti vazduh i iskoreniti
pošast.“
„Stani malo“, kazala je Kendra. „Zar pre svega nećeš morati da stigneš do Bezobalnog ostrva? U
prošlosti ćeš morati s njega da se vraćaš, je li tako?“
Sfinga je razvukao usta u osmeh. „To je jedna od pogodnosti dugog života. Gospodin Lič i ja smo
možda jedini živi ljudi koji su posetili Bezobalno ostrvo. Translokator će me odvesti pravo tamo, zajedno
s Hronometrom i Peskom pobožnosti.“
Kendra je otpila još malo soka od kruške. „Pet artefakata su ujedno i ključevi?“
Sfinga je klimnuo glavom. „Oni otvaraju velika vrata Zzyzxa, ali svi imaju dvostruku namenu. Bez
njih ne bi bilo moguće dospeti do velike kapije.“
„Jasno mi je čemu služe Hronometar, Translokator i Pesak pobožnosti“, kazala je Kendra. „Kakvu još
namenu ima artefakt besmrtnosti?“
Sfinga je podignuo prst. „Verujem da on ima praktičnu namenu. Krstionica besmrtnosti omogućava
smrtniku da dovoljno dugo poživi kako bi rešio ovu džinovsku slagalicu.“
Kendra je u tom trenutku shvatila. „Tebi je omogućila da poživiš dovoljno dugo kako bi mogao da se
vratiš dovoljno daleko u prošlost i uđeš u odaju.“
„Ili da poživim dovoljno dugo i dočekam da se ponovo otvori“, dodao je Sfinga. „Da je ovo bio
intervju za posao, Kendra, bez razmišljanja bih te zaposlio.“
„Morala bih da te odbijem“, kazala je Kendra. „Šta je s Okulusom?“
„Okulus je u mnogo pogleda najvažniji predmet“, rekao je Sfinga. „Pomaže u lociranju ostalih
artefakata, a pomoći će mi i da uđem u trag Večnima.“
Kendra se nadala da Sfinga možda ne zna za njih. Odlučila je da se pravi luda. „Večni?“
„Petoro smrtnika koji moraju biti ubijeni da bi Zzyzx mogao biti otvoren“, objasnio je Sfinga. „Već
sam pronašao i eliminisao dvoje.“
„Zaista!“
„Jednog sam pronašao još pre nego što sam se domogao Okulusa. A drugog sam nedavno eliminisao.
Bez Okulusa bi bilo gotovo nemoguće sve ih pronaći.“
„A kada Večni budu mrtvi...“
„Kada titula večni više za njih ne bude važila i kada uspem da uđem u odaju i pročistim vazduh od
boleštine, moraću još samo da sačekam jutro posle punog meseca da ubacim ključeve i odškrinem vrata.
Tada ću pregovarati s Gorgrogom, kraljem demona. Ako ne pristane na moje uslove, neću do kraja
otvoriti vrata. On želi da izađe i na kraju će pristati. Tada će osvanuti novo doba.“
„A to novo doba biće nazvano kraj sveta.“
Sfinga se tužno osmehnuo i odmahnuo glavom. „Ne, ali biće to kraj zatvora i nejednakosti.“
„Iskreno se nadam da si u pravu, jer ne vidim kako bilo ko može da te zaustavi. Učinila bih sve što je
u mojoj moći, pa i više od toga.“
„Opusti se, Kendra. Pobrinuo sam se i za sitnice. Ti sada treba samo da čekaš. Imaš li još pitanja?“
Kendra je otkinula zrno grožđa i ubacila ga u usta. „Mozak mi je spržen. Nijedno mi ne pada na
pamet.“
„Jesi li se dovoljno okrepila?“
„Da, mislim da jesam.“
„Onda je došao trenutak da se upoznaš sa svojim novim domom. Pokušaću da te smestim negde gde
ćeš imati izgleda da ti se putevi ukrste s bratovljevim. Bojim se da smeštaj nije bogzna kakav, ali ako ne
grešim, kratko ćeš boraviti ovde.“ Sfinga pljesnu šakama i na balkon izađoše četvorica naoružanih
stražara.
„Ne radi to“, zajecala je Kendra, i sama iznenađena iznenadnim naletom osećanja. „Još nije kasno da
sve to zaustaviš. Trebalo bi da štitiš te artefakte, a ne da ih koristiš.“
„Smiri se“, kazao je Sfinga. „Ništa me ne može pokolebati. Ne troši snagu uzalud. Ojačalo me je
uverenje da sam u pravu.“
Jedan od stražara pomogao je Kendri da ustane. „Nadam se da će te neko zaustaviti“, rekla je ona.
Sfinga je sipao i sebi malo soka od kruške. Otpio je gutljaj, progutao ga, a onda nežno ali odlučno
rekao: “Nadaj se nečem drugom.“
 TRINAESTA GLAVA

Održano obećanje

S et se odmarao na ležaju i zurio u mrežu pukotina u nejasnoj tavanici, slušao kapanje bez prestanka i
pitao se koliko je sati. U tamnici nije bilo svitanja, zalazaka sunca, nije bilo načina da podesi unutrašnji
časovnik. Međutim, Paprat po svoj prilici tačno zna kada je noć a kada dan. To mu je izgleda urođeno.
Pre izvesnog vremena su se razdvojili i pošli na spavanje. Set je zaspao i nešto kasnije se probudio. Sada
nema pojma da li je vreme za ustajanje ili gluvo doba noći.
U tamnici je prilično loše spavao. Danima bi samo dremao u čudnim razmacima koji su više ličili na
nepravilne nizove dremki nego na normalno spavanje.
Trenutno se osećao dovoljno budnim da ustane i uradio bi to da je znao da je jutro. Verovatno bi
mogao i ponovo da zaspi ako bi pokušao. Dvoumio se da li da novčićem pozove Paprata, ali je odustao od
toga jer nije želeo da budi jednoroga zbog trivijalne stvari.
Vrata njegove ćelije otvorila su se bez upozorenja. Nije čuo korake koji se približavaju, niti
čangrljanje ključa u bravi. Pre nego što je uspeo da se uspravi u krevetu, vrata su se s treskom zatvorila.
„Ustaj“, naredio mu je kroz špijunku grubi glas jasnim šapatom. „Pogledaj.“
Set je skočio iz kreveta i pohitao do vrata. Gurnuo ih je, ali se nisu pomerila. Pored vrata se nalazila
platnena vreća. Set je priljubio lice uz špijunku i što je bolje mogao osmotrio hodnik levo i desno od
vrata. U hodniku je bio mrak i vladala je tišina, jedino kretanje poticalo je od senki koje su se nervozno
vijorile pod svetlošću baklje.
Set se vratio do ležaja i uzeo novčić skriven ispod nogara. Novčić bi zasvetleo čim prevuče prstom
duž njegove ivice u smeru kazaljke na satu. S novčićem u šaci, Set se vratio do vreće. Nije mogao da
poveruje svojim očima kada je zavirio unutra i ugledao bakarni čajnik u obliku mačke i uzak cilindar od
platine izdeljen u segmente i ukrašen dragim kamenjem. Pored rukom ispisane poruke i kockice putera od
morža, u ofucanoj vreći našao je Translokator i Pesak pobožnosti!
Mora da je posredi neki trik. Ipak je zgrabio poruku i na brzinu je pročitao.

Uzmi ove artefakte i smesta pobegni iz Žive fatamorgane. Samo okreni ručku u središnjem
delu Translokatora i pomisli na dom. Pokušaj da te spasem je propao, uspeo sam jedino da
ukradem ove artefakte. Vremena je malo. Smesta da si otišao odavde. Nemoj nikoga da povedeš
sa sobom. Zahvaljujući vremenu koje si proveo u tamnici, moći ćeš kasnije da predvodiš akcije
 spasavanja. Sve zavisi od toga da li ćeš smesta otići odavde s ovim predmetima.
Ja sam poslednji špijun koga Vitezovi zore imaju u Društvu. Uskoro ću stupiti u vezu s
tobom. Ne oklevaj.

Poruka nije bila potpisana.

Otkud Translokator ovde? Nešto mora da je krenulo naopako. Da ovo nije zamka? Koja zamka bi mu
omogućila da ode gde god želi? Koja zamka bi se odrekla dva artefakta koji su od velike važnosti za
Društvo, budući da bez njih ono ne može da ostvari svoje ciljeve?
Stavio je u usta puter od morža, sažvakao ga i progutao. Možda su artefakti lažni. A čemu onda sve
ovo? Nema sumnje da deluju autentično.
Ponovo je pročitao poruku i pokušao da je obradi. Neko je pokušao da ga spase, ali nije uspeo. Ko je
sve mogao da učestvuje u tome? Trask? Tanu? Ko god da je uhvaćen, biće mu potrebna njegova pomoć.
Mada trenutno ne zna čak ni gde da počne da ih traži.
Da li da posluša savet iz poruke i teleportuje se pravo u Utočište za bajke? Šta će biti s njegovim
prijateljima? Pritisnuo je palčevima grifina na svetlećem novčiću. “Paprati“, prošaputao je.
Šta je bilo, Sete? Paprat se javio gotovo istog časa. Verovatno nije spavao.
„Imam kartu za odlazak odavde. Neko mi je doturio Translokator.“
Šališ se?
„Gde si tačno?“
U svojoj ćeliji.
Set još nije posetio njegovu ćeliju. „Jesam li bio u njenoj blizini?“
Baš i nisi. Drže me duboko.
„Uz Translokator sam dobio i poruku u kojoj stoji da moram smesta zbrisati odavde. Koliko ti treba
da stigneš do nekog mesta na kome sam bio?“
Najmanje deset minuta. To je suviše dugo. Poslušaj poruku. Saznao sam da je noćas bilo neke gužve.
Uhvatili su gomilu ljudi. Moraš otići odavde dok možeš. Ako imaš Translokator, možeš se vratiti po mene
u svako doba.
„Budi u mojoj ćeliji sutra u ponoć. Vratiću se, obećavam.“
Ponesi novčić sa sobom. Trebalo bi da deluje i na velikim razdaljinama. Možemo osmisliti plan.
„Razumeo. Vidimo se uskoro.“
Set je čuo mnoge teške korake u hodniku. Da li je ikada čuo stražare da utrčavaju u tamnicu? Nije,
koliko ga pamćenje služi. Srce mu je tuklo kao ludo dok je prelazio prstom duž ivice novčića u suprotnom
smeru od kazaljke na satu. Potom ga je gurnuo u džep. I poruku je strpao u džep. Čajnik je tutnuo pod
mišku i zgrabio Translokator.
Ako zamisli Utočište za bajke i okrene središnju polugu, biće kod kuće. A Medoks? Zamislio je
Medoksovu ćeliju i okrenuo ručku. Set je na trenutak imao osećaj da se preklapa u samog sebe, a onda
smanjuje do veličine tačkice. A onda se obreo u Medoksovoj ćeliji. Njegov prijatelj nije bio tamo.
„U pogrešno vreme si otišao da istražuješ, Medokse“, promrmljao je Set stojeći ispred praznog ležaja.
Tešio se da će smisliti kako da spase Medoksa i ostale čim skuje neki plan uz Papratovu pomoć.
Dok se spremao da ponovo okrene središnji deo Translokatora i vrati se u Utočište za bajke, setio se
nečeg i zastao. Bio je već u Sfinginoj kancelariji. Zna gde se tačno nalazi Okulus, zna gde se nalazi tajni
pregradak s Krstionicom besmrtnosti. Baš bi bilo strava da se vrati u Utočište za bajke sa svim
izgubljenim artefaktima.
Setu je mozak grozničavo radio dok je pokušavao objektivno da sagleda razloge za odlazak u
Sfinginu kancelariju i protiv njega. Sfinga će sasvim sigurno premestiti artefakte iz svoje kancelarije, koje
je Set video, čim otkrije da je ovaj pobegao. Ako ode pravo u Sfinginu kancelariju, mogao bi da dobije rat
jednim udarcem. Kada ostane bez Okulusa, Sfinga više neće biti u ubedljivoj prednosti. A bez Krstionice
besmrtnosti umreće za nedelju dana.
Razume se, ako bi Set bio uhvaćen, sve bi bilo izgubljeno. A opet, kako da ga uhvate? Ako zatekne
nekog u kancelariji, teleportovaće se istog časa nazad.
Set je zamislio kancelariju u kojoj je razgovarao sa Sfingom i okrenuo ručku Translokatora. Odahnuo
je kada se uverio da je kancelarija prazna. Istog časa je primetio da Okulus više nije na onom lepom stolu.
Otišao je do njega i stao da pretura po drvenim fiokama, ali nije pronašao kristal s mnoštvom faceta. Set
se potom okrenuo, pomerio u stranu tapiseriju, pomerio polugicu kao što je video da Sfinga to radi i
otvorio skriveni pregradak u zidu. Bio je prazan.
Sfinga je u tom trenutku uleteo u prostoriju. Kada je prepoznao Seta, ukopao se u mestu, iskreno
zaprepašćen. Vrata kancelarije nalazila su se na zidu naspram Seta i delilo ih je dvanaestak metara,
dvadeset jastuka i nekoliko paučinastih velova. Sfinga je spustio pogled na Translokator. Upro je prst u
Seta i bes mu je izmenio lice. „Spusti to“, zagrmeo je. „Sete, ti ne...“
Set je okrenuo središnji deo Translokatora i Sfinga je nestao. Posle kratkog osećaja da ponire u samog
sebe, Set se obreo na krovu osnovne škole. Jednom se popeo na njega iz opklade, a kasnije se peo na
njega kada je želeo na miru o nečemu da razmisli i bude malo sam. Ko zna zašto, to mesto mu je prvo
palo na pamet.
Bilo je tiho, prohladno veče. Sunce je nedavno zašlo, obojivši oblačno obzorje toplim, živim bojama.
Set je seo. Ruke su mu se tresle. Niko nije mogao da pretpostavi da će dobiti Translokator, pa čak i da
jeste, niko ne bi pogodio da će doći ovamo. Teško je bilo poverovati, ali u ovom trenutku je bezbedan.
Set nikada nije video Sfingu izvan sebe. Sfinga je ušao u prostoriju kao da je svestan uljeza, ali se
izgleda zaprepastio kada je ugledao Seta. To je valjda logično. Ako se Sfinga upravo bio dočepao
Translokatora, sigurno slavi pobedu. Mora da je odlepio kada je zatekao Seta u svojoj kancelariji s dva
artefakta!
Na krovu blizu njegovog stopala nalazio se kamičak. Set ga je podigao i bacio. Čuo je kada je udario
o pločnik. Njegov naredni korak biće da se vrati u Utočište za bajke. Čak i da su Tanu i još neki uhvaćeni
za vreme neuspelog spasavanja, baka i deka su sigurno tamo, a verovatno i Kendra.
Samo je jedna stvar sprečavala Seta da se istog časa teleportuje u kuću u Utočištu za bajke. Dok je
prelazio prstom po bakarnom čajniku, Set je razmišljao o obavezi koju ima prema Graulasu. Lako bi
mogao da zamisli starog demona kako propada u agoniji, nadajući se čudu koje će mu olakšati poslednje
dane. Set nikada nije video da neko toliko pati. Zahvaljujući Translokatoru mogao bi bez problema da
skokne u pećinu i izleči demona pre nego što artefakte vrati u kuću. Koliko je Setu poznato, Graulas je
verovatno ili mrtav, ili na samrti. Ako mu odmah ne pomogne, kasnije teško da će mu se ukazati prilika,
jer će mu deka verovatno zabraniti da to uradi.
Set je obećao demonu da će ga izlečiti. On je Graulasova jedina nada. Bez obzira na to što je čitavoga
života bio zao, demon je mnogo puta pomogao Setu.
Set je prelazio prstima preko Translokatora. Da li bi to bio pogrešan potez? Šta ako se Graulas okrene
protiv njega? Čak i u ovako oronulom stanju demon je mogao da ubije Seta tokom prethodnih poseta.
Ako ga izleči, Graulas bi mu verovatno bio zahvalniji no ikad. Možda mu lukavi demon predloži neku
taktiku da zaustave Sfingu, ili možda zna nešto o Nagi Luni. Čak i kada ga pospe prahom iz Peska
pobožnosti, demon će i dalje biti star, i dalje će umirati, ali će bar bol biti manji i možda će Graulasu
kupiti malo vremena. Translokator će mu biti pri ruci. Ako sve ostalo zakaže, uvek može da se teleportuje
na neko drugo mesto.
Set je oklevao. Više bi voleo da prethodno dobije dozvolu deke Sorensona, ali bio je ubeđen da deka
nikada ne bi pristao na tako nešto. Baka i deka mrze demone. A i suviše bi brinuli za njega. Set se
počešao po ruci. Ako to uradi pre povratka kući, neće se oglušiti ni o jedno naređenje. Ponekad je lakše
dobiti oproštaj nego dozvolu.
Set je zamislio pećinu u kojoj je živeo Graulas i okrenuo središnji deo Translokatora. Smrad
okamenjenog mesa pogodio ga je poput pesnice. Demon je ležao ispružen na podu. Muve su zujale oko
mnogobrojnih rana koje su kisile. Disao je šištavo, ubrzano i plitko, poput psa koji dahće.
Set je gurnuo Translokator u džep. „Čuješ li me, Graulase?“
Demon je zaroktao, podigao glavu i začkiljio zagnojenim očima u pogrešnom pravcu. „Sete, jesi li to
ti?“
„Doneo sam Pesak pobožnosti“, obavestio ga je Set. zastenjao je Graulas kroz ispucale usne, posle
čega mu je glas zamro.
„Drži se, došao sam da te izlečim.“ Set je krenuo napred i nagnuo čajnik nad umirućim demonom. Iz
njega je potekao zlatni prah. Pucketao je i šištao poput vode na vrelom tiganju kada bi došao u kontakt s
telom koje je gorelo. Jetke pare podizale su se s nesretnog naduvenog obličja. Set je išao gore-dole pored
demona, naginjao čajnik i sipao neograničene količine peska po celom demonu dok cvrčanje nije prestalo.
„Ohoho“, zaustio je Graulas i seo. Glas mu je bio dublji i bogatiji nego što ga je Set ikada čuo. Kratka
siva dlaka prekrivala mu je ruke na mestima koja su do malopre bila inficirana. Klonulo šiblje nestalo je s
njegovog lica. Sada je to bila glava ovna koja je pristajala zavojitim rogovima. Bezoblično telo postalo je
simetrično i mišićavo i na njemu više nije bilo ni jedne jedine gromuljice. Ispružio je debele ruke ispred
sebe i stao da ih proučava. “Ohoho!“ likujući se nasmejao.
„Da li se sada bolje osećaš?“ upitao ga je Set.
Graulas se ustremio na njega, dlakavom šakom ščepao Seta za rame i s lakoćom ga podigao uvis. Pre
nego što je Set uspeo da reaguje, demon je izvukao Translokator iz njegovog džepa, a Seta bacio na
gomilu đubreta. Set je pri padu ispustio čajnik i demon ga je brže-bolje dohvatio. Set je iz ležećeg
položaja zurio u ogromnu zver koja se nadnosila nad njim.
„Iskreno da ti kažem, nikada se nisam bolje osećao“, zagrmeo je Graulas. Njegov podmlađeni glas
sada je bio još žešći nego malopre.
„Šta to radiš?“ povikao je Set. Laktovi su mu krvarili i leđa su ga bolela jer je pao na nekakvo drveno
ispupčenje.
 „Mnogo toga, mnogo toga, i to zahvaljujući tebi.“ Demon je potom posuo Seta peskom iz čajnika i
povrede su istog časa nestale. „Ne mogu da poverujem da sam posle svih ovih godina slobodan! Bila je u
pravu. Možda nije baš pri zdravoj pameti, ali bila je u pravu.“
„Ko je bio u pravu?“
„Nagi Luna.“
Setu je trebalo nekoliko trenutaka da dođe do reči. „Poznaješ je?“
„Stupila je sa mnom u vezu preko Okulusa“, objasnio je Graulas. „Još ga nije lično držala u ruci, ali u
stanju je da pozajmi malo njegove moći dok ga koristi njen tamničar. A to je dosta često. Već dugo se
nada da će joj se ukazati ovakva prilika, ali postala je sigurna tek kada je tebe upoznala.“
„Šta sam uradio?“ izgovorio je Set.
Demon se iscerio bolje nego što bi to mogao bilo koji stvarni ovan. „Ti i dalje ne shvataš. Jasno da ne
shvataš, u protivnom do ovoga nikada ne bi došlo. Sete, ova bolest me muči hiljadama godina. Polako me
je uništavala. Pre bih mogao reći da je bolest bila moj zatvor, a ne ova pećina. Jedino je Pesak pobožnosti
mogao da me izleči. I dalje sam star, ali daleko od umiranja.“
„A imaš i Translokator.“
„Počinješ da shvataš. Ova oblast je trebalo da zadrži bolesnog i oslabljenog mene. Sada kada sam opet
svoj, verovatno bih mogao da savladam prepreke unutar kojih sam smešten. Mada, zahvaljujući tvojoj
velikodušnosti, to neće biti potrebno.“
 Set je zastenjao i pokrio lice šakama. „Zašto sam toliko glup!“
„Nije to obična glupost“, ispravio ga je demon. „Suviše veruješ drugima. Suviše si nezavistan. Suviše
dobar prijatelj, čak i onima koji su ti po prirodi stvari neprijatelji. Upotrebili smo sve to protiv tebe.“
„Šta će se sada dogoditi?“
„Vratiću se u Živu fatamorganu i dočepati Hronometra. Bio sam već tamo, znaš, pre mnogo vekova.
A Sfinga će posle tolikih godina smišljanja intriga izgubiti kontrolu. Neće proći mnogo a demoni će biti
oslobođeni iz Zzyzxa pod mojim uslovima.“
Set još nije uspeo da povrati ravnotežu. „Stani malo... zar Sfinga ne stoji iza ovog trika?“
„Naravno da ne. Mućni malo glavom. Sfinga se dočepao Translokatora i trebalo je pomoću njega
samo da pokupi Hronometar. Zašto bi ti ga dao i rizikovao da ga izgubi? Artefakte je u tvojoj ćeliji
ostavio Mirav čarobnjak, prema strogim naređenjima dobijenim od Nagi Lune. Ona i s njim komunicira
putem Okulusa. Pošto se početni potez isplatio, otići ću u Živu fatamorganu u punoj snazi, osloboditi
Nagi Lunu i stati na čelo ovog poduhvata. Noćas stupaš u doba vladavine demona!“
Set se sav očajan obgrlio rukama i uhvatio za košulju. Kad bi mogao da nestane! Sve je uništio!
„Ostaviću te u životu, Sete.“
„Čemu?“ zastenjao je Set.
„Zato što sam imao učešća u tvom proglašenju za šarmera senki, kao i zato što si mi učinio veliku
uslugu. Dugujem ti zahvalnost i zbog toga ću te poštedeti, iako znam da mi nikada nećeš služiti.“
„Biću iskren“, kazao mu je Set. „Pokušaću da te zaustavim.“
„I ja ću biti iskren prema tebi“, uzvratio je Graulas. „Iako si veoma snalažljiv, ništa ne možeš da
uradiš što se ovog tiče. Baš ništa. Mudro ćeš postupiti ako odustaneš.“
„Molim te“, zaustio je Set potiskujući suze očajanja. „Molim te, ja sam te izlečio. Ne kažnjavaj moju
porodicu, ne kažnjavaj Utočište za bajke. Idi gde hoćeš i radi šta hoćeš, ali ako ti je moja pomoć išta
značila, nemoj uzeti artefakte.“
„Dragi moj dečače, ti ne razumeš prirodu demona“, kazao mu je Graulas. „Tvoj deka je razume, kao i
neki od onih koji rade sa njim. Mogu ti reći da me tvoja naivnost gotovo iznenađuje. Jesam li te ikada
slagao u vezi s tim kakav sam? Mislim da nisam. Nagi Luna je možda malo rastcgla istinu da bi izazvala
veće sažaljenje, a ja sam se pravio slabijim nego što sam bio, ali te nikada nisam zavlačio što se toga tiče.
Održaću ti poslednju lekciju. Ja sam ono što biste vi nazvali zlo. Čisto, promišljeno zlo. Mislim samo na
sebe. Strašno uživam u uništavanju. Ponekad povređujem da bih nešto dobio, a ponekad iz čistog
zadovoljstva. Hoću li uzeti artefakte? Sete, bez imalo kajanja upotrebiću ih da otvorim sezonu uništavanja
kakvu svet do sada nije video. I upamti šta ti kažem, lumpovaću u njoj.“
Set se iskezio. Dok je demonu pokazivao zube pokušavao je nešto da smisli. Učinilo mu se da postoji
samo jedna mogućnost. „Povedi me sa sobom.“
„Neće moći, dečače. Bez obzira na to što si šarmer senki, jasno mi je da nikada ne bi mogao da mi
budeš sluga, osim ako bi pokušao da se pretvaraš da jesi, a ubeđen sam da bi to radio krajnje nespretno.
Naše sudbine više nisu prepletene. Ako se ponovo sretnemo, bićemo na suprotnim stranama i svi stari
dugovi već će biti izmireni. Nećeš se dosađivati bez mene, Sete. Imaćeš pune ruke posla ovde.“
„Kako to misliš?“
Graulas je zarežao i prevukao kandžama preko zemljanog krova pećine, s kojeg poče da pada crvljivo
grumenje zemlje. „Nameravam da iskažem poštovanje ovom zoološkom vrtu dostojnom prezira tako što
ću odbaciti sporazum o osnivanju i ostaviti za sobom pozamašnu pustoš. Ni ja, kao ni Bahumat, nisam
zvanično pristao da budem ovde utamničen. Sporazum ne važi za mene.“ Graulas je onjušio vazduh i
začkiljio. Nastavio je tišim glasom, kao da razgovara sam sa sobom. „Oslobodio bih Bahumata, ali vile su
ga duboko zakopale i dobro zapečatile. Kasnije će biti vremena za to. Kurisoka više nema, Olohu je na
pameti samo ždranje. Neću povesti nijednog svog brata, ali kao svaki uvaženi demon kome je dosadila
penzija, ostaviću za sobom poprilični haos.“
Graulas podiže Translokator. Uređaj je delovao sićušno u njegovim ogromnim šakama.
Set je čučnuo, podigao kamen i zavitlao ga u uređaj. Graulas je blokirao kamen podlakticom. Iskezio
je očnjake, nagnuo se napred i snažno odalamio Seta nadlanicom. Set je od siline udarca poleteo i tresnuo
o zid pećine. Kosti su zakrckale i on se skljokao na tle ustiju punih zemlje i krvi.
„Ne nerviraj me“, zarežao je demon. Potom se nežno zakikotao i poprskao Seta peskom iz čajnika.
„Pesak pobožnosti otvara neverovatne nove mogućnosti kada je mučenje u pitanju. Zamisli da stalno
iznova lomiš nekome kosti. Kakve primamljive opcije!“
Kosti su zarasle, posekotine se zatvorile i Set je seo. Ošinuo je demona pogledom punim
bespomoćnog besa, jer nije znao šta bi mu rekao.
„Još jedan savet, može?“ ponudio je Graulas. „Beži odavde, Sete. Zaboravi ovaj zaostali cirkus od
rezervata i pobegni na najudaljenije pusto mesto na kugli zemaljskoj. Ostani tamo sakriven do kraja
života. I moli boga da se ponovo ne sretnemo.“
Graulas je okrenuo središnji deo Translokatora i nestao.
„Ne!“ povikao je Set.
Set se trapavo podigao i otrčao do ulaza u pećinu. Mora upozoriti deku! Ubeđen je da Graulas nikada
nije bio u glavnoj kući. Demon najverovatnije nikada nije bio ni u dvorištu. Ne može da se teleportuje
direktno do Hronometra. Prvo će morati da se pobrine za magične prepreke koje štite dvorište i kuću.
Kada je izašao ispred pećine, zalazak sunca je bledeo i počele su da se pojavljuju prve zvezde.
„Hugo“, povikao je Set, obuhvativši šakama usta. „Ima li bilo koga! Upomoć! Hitno je! Upomoć!“
Niko mu nije odgovorio, ali on je znao odavde da se vrati do kuće... trebalo je samo da sledi neravni
put. Set je potrčao. Prijalo mu je da trči, jer je zamišljao da nešto radi. Posle počinjene neoprostive greške
nije imao želju da razmišlja.
Međutim, nije bilo tako lako isključiti um koji oseća krivicu.
Zašto nije predvideo šta će se desiti? Deka ga je sve vreme upozoravao da se drži podalje od
Graulasa! Set je pretpostavljao da deka i baka ne shvataju jedinstveni odnos koji on ima s tim demonom.
Demon na samrti delovao je tako jadno i bespomoćno da je Set smatrao da je bezbedan. A sada se taj
odnos pretvorio u košmarnu izdaju. Deka i baka stalno su ga upozoravali na to. Da je otišao pravo kući s
artefaktima, njegova porodica imala bi solidne šanse u ratu protiv Sfinge. A sada stvari stoje sasvim
drugačije! Sprijateljio se sa zlom, i opekao.
Set se trudio da ne razmišlja o posledicama koje će proisteći iz njegove grube greške. Pokušao je da
ne zamišlja kako Graulas ubija članove njegove porodice. Odupirao se vizijama demona koji u hordama
divljaju širom sveta.
Možda bi mogao to da zaustavi. Možda bi mogao da potuče Graulasa na svom terenu.
Disanje mu je bilo sve isprekidanije i srce mu je udaralo kao ludo, ali je i dalje terao noge da se
pokreću. Koliko još ima do kuće ako nastavi ovim tempom? Deset minuta, ili više?
Nešto ogromno dolazilo je kroz grmlje lomeći grane s jedne strane puta. Set je usporio, uveren da zna
šta se približava. Trenutak kasnije, Hugo se promolio iz drveća. „Sete!“ zaurlao je golem, podigavši obe
ruke.
„Hugo!“ uzviknuo je Set.
Golem je podigao Seta, bacio ga uznemirujuće visoko u vazduh i nežno ga uhvatio. „Set nije
odveden!“
„Auuu!“ smejao se Set. „I meni je drago što tebe vidim! Hugo, Graulas se oslobodio i zaputio ka kući.
Moramo što brže tamo da stignemo.“
„Graulas?“
„Posetio sam ga i on me je prevario. Moramo da požurimo!“
Golem je poneo zadihanog Seta prečicom kroz šumu. Pokušavao je da smiri i um i telo. Ovako će
mnogo brže stići do kuće. A šta će preduzeti kada tamo stigne? Može li Hugo da sredi Graulasa?
Verovatno ne. Demon je veći i ima neverovatne moći. Šta ako bi golem bar uspeo da mu otme
Translokator? Vredi pokušati. Ako to propadne, moraće pokušati da uzmu Hronometar i pobegnu. Kuda
bi mogli da odu?
Set je čuo stravičnu buku u daljini. Eksplozije svetlosti narušavale su sve gušći sumrak.
 „Vidiš li ti to, Hugo?“ upitao je Set.
„Demon napada kuću“, odvratio je Hugo dok je tabanao kroz šumu.
Golem je prokrčio stazu kroz gusto prolećno lišće. Minuti su se otegli kao sati. Divlje režanje i daleki
zvuci razaranja bili su propraćeni blescima svetlosti. Set je shvatio da nije naoružan i bilo mu je žao što
nema opremu za hitne slučajeve kod sebe.
Kada se dvorište pojavilo pred njima, ambar je već bio u plamenu. Plamen je proždirao jedan zid i već
se proširio po velikom delu krova. Ogromna krava Viola je, mučući poput roga za maglu i kolutajući
očima u panici jurcala po dvorištu i ostavljala džinovskim kopitima duboke tragove na travnjaku. Pri
košmarnoj svetlosti zapaljenog ambara, Set je video da se polovina kuće stropoštala i urušila kao da ju je
snašla kakva prirodna nesreća. Graulasa nije video, ali čuo je lomljavu stakla i cepanje drveta u kući.
„Pravac kuća!“ povikao je Set.
Hugo je ogromnim koracima napredovao preko dvorišta. Iz kuće je doprla strašna lomljava. Golem je
skočio na ostatke trema i ušao u uništenu kuću preskačući ostatke razrušenih zidova.
„Kolter“, zabrinuto je zakrčao Hugo. Golem je kroz sobe pune šuta napravio brazdu do predvorja, gde
su našli Koltera priklještenog ispod grede. Prašina je prekrivala njegovu takoreći ćelavu glavu. Mala ćuba
sede kose bila je ulepljena krvlju. Nešto je nerazumljivo mrmljao u polusvesnom stanju.
„Skidaj tu gredu s njega!“ povikao je Set.
Golem je ščepao tešku gredu. Dok ju je podizao, na sve strane je leteo šut. Set je uhvatio Koltera
ispod mišice i izvukao ga ispod grede. Kolter je trgnuo glavu i pogledao Seta. „Beži!“ slabim glasom ga
je upozorio Kolter.
„Demon otišao“, rekao je Hugo.
Kolter je ščepao Seta. „Sete! Domogao ga se. Graulas ima Hronometar. Kod njega je bio i
Translokator. Uništio je sporazum o osnivanju. Čarolijom je otvorio sef u kome se nalazio. Pojurio je ka
njemu poput treniranog psa. Uništio je dokumentaciju i raščinio magiju. Nisam mogao da ga zaustavim.
Očas posla se probio kroz svu postojeću odbranu.“
„Ja sam kriv“, sav skrhan priznao je Set. „Bio sam zatvoren u Živoj fatamorgani i neko je krišom
ubacio Translokator i Pesak pobožnosti u moju ćeliju. Obećao sam Graulasu da ću ga izlečiti ako budem
mogao, pa sam na putu ovamo svratio u njegovu pećinu. Čim sam ga izlečio, ukrao je artefakt pre nego
što sam se opasuljio. Bio je strašno brz!“
Kolter je zatvorio oči. Jedan obraz mu se trzao. „Tako znači.“ Kada je ponovo progovorio, zvučao je
mnogo pribranije. „Sete, saslušaj me. Nije mi ostalo mnogo vremena.“
„Ne želim to da čujem“, kazao je Set.
„Pssst“, odlučno ga je ućutkao Kolter. „Nisam novajlija u ovome. U svoje vreme sam često zadobijao
povrede i dobro znam u kakvom sam sada stanju. Sav sam izlomljen. Preostalo mi je još nekoliko minuta,
možda sekundi. Zato me saslušaj. Dok je Graulas napadao ambar, zgrabio sam Hronometar. Posmatrao
sam ga s prozora i pokušavao da osmislim strategiju dok je rušio kuću. Kada sam te primetio na ivici
šume s Hugom, upotrebio sam Hronometar.“
„Kako si ga upotrebio?“ upitao je Set.
Kolter se vlažno zakašljao. „Posetio sam Patona. Kazao sam mu da Hronometar samo što nije uzet.
Kazao sam mu da si u blizini.“
„Trebalo je da pobegneš!“ kazao je Set.
„I jesam. Poseta Patonu nije mi oduzela gotovo nimalo vremena. Nisam stigao ni do ulaznih vrata.
Nisam mogao da izbegnem ono što se dogodilo. Graulas je suviše moćan, ali slušaj, pošto smo znali da si
tu, Paton je obećao da će ti ostaviti neki savet. Prolaz ispod starog zdanja vodi do tajne pećine. Kod
jednog od zidova podruma ispod zdanja pronaći ćeš ognjište. Uđi unutra i izgovori: ‘Svi vole da se prave
važni’ Te reči će otvoriti prolaz.“
„I šta onda?“ upitao je Set.
Kolter je napravio grimasu, stisnuo zube i šištavo ispustio vazduh kroz njih. „Nadajmo se da Paton
ima neku ideju.“
 „Gde su ostali?“ u žurbi je upitao Set. „Gde je deka?“
Kolter je odmahnuo glavom. „Nije tu. Ako su izgubili Translokator, to znači da su nešto ranije
večeras svi zarobljeni u Živoj fatamorgani.“
„Svi?“ u neverici je upitao Set.
„Sten, Rut, Kendra, Tanu, Voren... svi. Ja sam... čuvao utvrđenje. Vanesa je još ovde, dole je u Nemoj
kutiji. Možda bi ona mogla da pomogne. Sam prosudi.“ Kolter je zadahtao i zakašljao se. „Ja se
odjavljujem“, progunđao je. „Učini sve što možeš.“
Suze su neometano tekle niz Setove obraze. „Tako mi je žao, Koltere.“
Stari sakupljač relikvija potapšao ga je po šaci. Oči su mu se na trenutak razbistrile i zagledale u
Setove. Kao da je hteo nešto da kaže, ali reči nije bilo niotkud. „Nisi ti kriv“, uspeo je konačno da
prozbori. Čvrsto je uhvatio Seta za ruku. „Dobar si ti dečak. Nasamarili su te. Bio si... milostiv. Možda još
možemo da ih sredimo.“
„Uradiću to. Obećavam da hoću, zaista hoću.“
Kolter je spustio glavu i zatvorio oči. Grudi su mu se zatresle kao da pokušava da se zakašlje, ali je iz
njih izašlo jedva čujno krkljanje. Kapci su mu zatreperili. Šake su se nekoliko puta trgnule.
Set je podigao pogled ka Hugu. „Šta ćemo sad?“
Kolter je još jednom ispustio vazduh, otromboljio se i utihnuo. Set je prineo šaku njegovim ustima da
proveri da li diše, a zatim je pokušao da mu nađe žilu kucavicu na vratu i grudima. Nije davao znake
života. Pokušavajući da se priseti osnova prve pomoći, Set je počeo ritmički da pritiska Kolterove grudi.
Potom mu je prstima stisnuo nozdrve i nekoliko puta udahnuo vazduh u usta. Ponovio je proceduru
nekoliko puta, ali se Kolter nije pomerio.
„Koltera nema“, tužno je zagrmeo Hugo.
Set se udaljio od prijateljevog leša. I pored reči utehe koje mu je Kolter uputio, i dalje je ubeđen da
ovo ide njemu na dušu. Demoni su smislili plan i sproveli ga u delo, to da, ali Set je ispao idiot na koga su
mogli da računaju. I Graulas i Nagi Luna znali su da će uraditi pogrešnu stvar, a on ih nije razočarao.
Zbog njega je Kolter mrtav, Utočište za bajke u ruševinama, a artefakti odneti.
Žaljenje koje ga je izjedalo pretilo je da ga dokrajči. Zahvaljujući njegovoj pogrešnoj proceni, Društvo
zvezde Večernjače došlo je u posed svih ključeva potrebnih za otvaranje zatvora demona.
 ČETRNAESTA GLAVA

Neočekivani saveznik

I zgleda da je došlo do neke zbrke oko Kendrinog smeštaja. Provela je dosta vremena u zadimljenim
stražarskim sobama dok su se ljudi i goblini prepirali. Kada je njena pratnja konačno odlučila u koju
ćeliju da je smesti i uterala je unutra, pojavio se zdepasti goblin čkiljavih očiju i lica sličnog rukavici za
bejzbol, mašući pismenim naređenjem. Visoki muškarac u oklopu i goblin s velikim stomakom i gadno
isturenom donjom vilicom zagledaše se u pergament. „Stiglo pravo s vrha“, sav važan je zaškripao
čkiljavi goblin.
„Vidim i sam, majmunoliki“, zarežao je goblin isturene donje vilice. „Zašto baš ta ćelija? Nismo još
stigli da je pretražimo kako treba zbog nastale zbrke.“
„Ti to meni kažeš ne?“ izazivao je čkiljavi goblin. „Samo kažem da mi nije jasno“, promumlao je
drugi goblin.
„Nije na nama da se bavimo matematikom“, posavetovao ih je čovek u oklopu. „Gazda za sve ima
neki svoj razlog.“
„To ima smisla“, zapljeskao je čkiljavko.
„Ovuda“, kazao je oklopljeni Kendri.
Otpratili su je dublje u utrobu tamnice i na kraju otvorili debela drvena vrata. Goblin velikog
stomaka dao joj je znak da uđe.
„Jeste li sigurni?“ upitala je Kendra.
„Ne pravi se pametna“, obrecnuo se goblin.
Vrata su se za njom zatvorila s treskom i stražari su se udaljili teškim koracima. Kada je Sfinga
naredio da je odvedu, tamničari su je naterali da skine oklop od adamanta. Osećala se mnogo ranjivije bcz
njega. Kroz špijunku je dopirala slaba svetlost baklje, ali ona Kendri nije bila potrebna. Za njene oči su
čak i najmračnije senke u prostoriji bile blede, a ne tamne.
U tom vlažnom prostoru se od svog mogućeg nameštaja nalazio samo klimavi ležaj. U jednom uglu
postojano je kapala voda. Rupa u podu izgleda da služi kao klozet. Kendri su najzanimljivije bile poruke
izgrebane na zidu. Obilazila je ćeliju i čitala grubo ispisane rečenice.

Dobro došao u Setov dom.

Set je car!
 Set je bio ovde. Sada je tvoj red.
Set Sorenson zauvek.
Uživaj u hrani!
Ako čitaš ovo, znači da umeš da čitaš.
Svi putevi vode do Seta.
Da li i dalje kaplje?
Set vršlja ovim hodnicima.
Nalaziš se u turskom zatvoru!
Set je čovek!
Koristi podmetače za hranu umesto toalet papira.
I tako dalje.

Iako joj je bilo hladno, iako se osećala bespomoćno i usamljeno, Kendra se kikotala dok je čitala
poruke koje je njen brat nažvrljao. Mora da mu je bilo strašno dosadno!
Kendra sede na ležaj. Kuda li je otišao taj njen brat? Jedan od stražara je pomenuo da ćeliju treba
pregledati. Da li to znači da je Set pobegao? To se uklapa u razgovor koji je načula, ali nije smela da se
nada. Kuda je mogao da pobegne? Na kraju krajeva, nalaze se u neprijateljskom rezervatu u istočnoj
Turskoj.
Da li bi trebalo da potraži izlaz odavde? Da li je Set mogao da iskopa tunel? Uhvatili su ga pre manje
od nedelju dana. Ma koliko to bilo malo verovatno, ne sme gubiti nadu i zato će proveriti. Ispitala je
zidove i pod, kuckala, vukla, pokušavala da uvuče prste u pukotine. Povukla je ležaj u stranu, za slučaj da
sakriva nekakav šuplji zid. Polako je počela da gubi nadu. Da je Set iskopao tunel za bekstvo, da li bi
mogao tako dobro da ga sakrije?
Sfinga je nagovestio da bi putevi mogli da joj se ukrste s bratovljevim. Šta je pod tim mislio? Na
osnovu prepirke među stražarima zaključila je da je Sfinga aktivno učestvovao u odabiru njene ćelije. Da
li je to učinio da bi videla poruke na zidu? To jeste nekakvo ukrštanje staza. Da li bi joj on namerno
dodelio ćeliju s tunelom za bekstvo? Teško.
Sada je već bila ozbiljno zabrinuta za Seta. Ako nije pobegao, šta li su uradili s njim? Da možda ova
ćelija nije na neki način neispravna i zbog toga opasna? Hoće li se njen put ukrstiti s bratovljevim tako što
će umreti na isti način? Proučavala je krov od kamena i iščekivala da se svakog časa uruši.
Ma koliko da je tražila bilo kakav trag, sumorna prostorija nijedan joj nije ponudila. Nije primetila
nikakvu mogućnost za bekstvo, niti je uočila neku određenu pretnju. Možda je Set u pravu. Možda će
najbolje biti da ubija vreme urezujući na zidove poruke za dobrobit narednog zatvorenika koji će ovde
boraviti.
Iz stražnjeg dela ćelije začulo se potmulo struganje kamena o kamen. Kendra je sa zaprepašćenjem i
strahom gledala kako deo zida klizi u stranu. Da nije možda slučajno stala na neku skrivenu polugu?
Kroz otvor koji je ostavio kamen što je skliznuo u stranu, pognute glave prošao je nepristupačno
privlačan mladić kojem je iz ruke bleštala bela svetlost. Rukom je zaklonila oči.
„Ko si ti?“ smelo ga je upitala Kendra.
„Jedan od komšija“, odvratio je stranac. „Mislio sam da moji izvori greše kada su mi dojavili da su
već popunili ovu ispražnjenu ćeliju.“
„Ti znaš ko je ovde bio pre mene?“
„Znam. Možeš li malo da prituliš?“
„Molim?“
„Potamni malo to svetlo, ili uradi nešto slično. Svetliš poput svetionika.“ Uspeo je samo na trenutak
da je pogleda u oči, a i tada je treptanjem morao da uklanja suze.
„Većina ljudi ne vidi moju svetlost“, primetila je Kendra. „I ja spadam među njih.“
„Daj mi trenutak, oči će mi se prilagoditi.“ Ubrzano je treptao dok je okretao glavu ka njoj, a onda je
postupno otvorio oči. „U redu, mislim da ću moći da podnesem.“ Polako je prestao da trepće i na
njegovom licu pojavio se izraz čuđenja. „Au, ti nikada nećeš potamneti.“
Trenutak su zurili jedno u drugo. Pohabana odeća obavijala je telo atletske građe. Imao je gustu,
podužu kosu, izražajne srebrnoplave oči i besprekornu kožu. Njegove šarmantne dečačke crte lica
delovale bi prikladnije na naslovnoj strani nekog časopisa nego u zatvoru.
„Ja sam Paprat“, predstavio se.
„Da li te Sfinga šalje svim novim devojkama?“ Suviše dobro izgleda da bi mogao biti bilo ko drugi do
uhoda.
Podigao je ruke kao da želi da je smiri. „Oprezna si, što je mudro.“
„Veruj mi da sam na teži način naučila da budem oprezna. Reci Sfingi da me pusti da trunem na
miru.“
„Nemoj još da me otpišeš. I ja bih bio sumnjičav kada si ti u pitanju da očigledno nisi od vilinskog
soja. Što znači... da si njegova sestra?“
„Čija sestra?“
„Setova.“
Kendra nije dozvolila da je uzbudi pominjanje bata. Razume se da zna za Seta. Samo je ispipava.
„Gde je moj brat?“
Paprat je prekrstio ruke na grudima i posmatrao je procenjivački. „Nikada nije pomenuo da si tako...
sjajna.“
Kendra je osetila da crveni. „Odgovori na pitanje.“ Glas joj je bio gotovo grub.
Paprat je ponovo podigao dlanove. „Izvini, hoću. Otišao je. Nisam siguran kuda. Verovatno u Utočište
za bajke.“
„Molim?“
„Neko mu je doneo Translokator i on se teleportovao odavde.“
„Kako je to moguće?“
„Tvoje nagađanje verovatno bi bilo tačnije od moga. Nadam se da će uskoro stupiti u vezu sa mnom.“
Kendra je frknula u očajanju. „Jeste li vas dvojica drugari po peru?“
„Dao sam mu novčić koji nam omogućava da komuniciramo telepatski. Znam da je daleko odavde jer
ne mogu da ga dozovem. Kada poželi da dopre do mene i upotrebi novčić, moći ćemo da
porazgovaramo.“
Kendra se namrštila. „Magičan telepatski novčić? Ko si ti? To jest, za koga se izdaješ?“
Paprat se zakikotao i zavrteo glavom. „Istina zvuči apsurdno.“
„Iskušaj me.“
„Ne veruješ ni da sam zatvorenik, kako ćeš onda poverovati u ovo?“
„Šta te košta da probaš. Možda će ti čak pasti na pamet da zamucaš da bi bio uverljiviji.“
„Da mucam?“
„Duga priča.“
Skrenuo je pogled u stranu. „Ja sam jednorog.“
Kendra je zinula u čudu. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da se povrati. „Da li sam dobro čula? Rekao
si: jednorog?“
Po načinu na koji ju je pogledao videlo se da okleva, ali je onda ipak slegnuo ramenima. „Upozorio
sam te.“
Kendra se nasmejala u neverici. „Slušaj, Paprati. Bolje se vrati u školu za uhode. Zapravo bi najbolje
bilo da izabereš drugu profesiju. Očigledno te nisu unajmili zbog bistrine.“
„Možda si u pravu. Bio bih sumnjivo nesposoban uhoda.“
„Hoćeš da kažeš da bi trebalo da ti poverujem zato što si nesposoban? Ili samo zato što tvoja priča
zvuči blesavo? Pretpostavljam da ne možeš da dokažeš da si zapravo konj?“
„Zaglavio sam u čovečjem obličju. Izgubio sam rog.“
Kendra je jednom rukom pokrila oči. „Ovo je mnogo gore nego da sam usamljena.“
„Ti si od vilinskog soja. Zar ne vidiš moju auru?“
 Kendra se zagledala u njega. Zgodan je, to ne može da porekne, ali to je sve. „Nikada nisam mogla da
vidim takve stvari.“
Nešto mu je palo na pamet i oči su mu zasijale. „Sada govorim tajnim vilinskim jezikom. Da li me
razumeš?“
»Da.“
„Da li možeš da odrediš kada prestanem da govorim engleski?“
Kendra je pokušala da se usredsredi. Čula je engleski, ali nešto je zaista bilo drugačije. „Prevodim
intuitivno. Nastavi da govoriš.“
„Šta da kažem? Pretpostavljam da nije važno. Zarobljen sam u tamnici s devojkom koja misli da sam
pošandrcao.
„Razabirem da govoriš nekim drugim jezikom“, kazala je Kendra, „ali ne pravim razliku između
različitih vilinskih jezika.“
„I to je nešto za početak“, odvratio je Paprat. Pretpostavila je da se prebacio na engleski. „Mogu da te
odvedem da posetiš neke od prijatelja. Medoksa, na primer. Ili Maru.“
„Stražari te puštaju da slobodno lutaš ovuda? Zar ne znaju da se šunjaš unaokolo kroz zidove?“
„Naši tamničari okreću glave sve dok ne postanemo suviše napadni. Ovde sam veoma dugo. Tamnica
je nepregledna i drevna, prepuna zaboravljenih tunela i prostora koji se ne koriste. Ostalo prokopamo...
pod mi mislim na zatvorenike.“
„Šta je s mojim roditeljima?“
„Ne znam nijedan put koji vodi do njihove ćelije. I Set me je zamolio da ih potražim.“
„Ali oni su ovde?“
„Verujem da jesu.“
„Volela bih da stupim s njima u vezu. Oni misle da sam mrtva.“
„Voleo bih da mogu da ti pomognem. Nadam se da će se Set uskoro pojaviti i sve nas spasti. On može
da potvrdi ko sam.“
Kendra je razmotrila ovu njegovu tvrdnju. „Možda će biti potrebno nešto više od Setove reči.“
„Ne potcenjuj svog brata. Bio je obazriv, nije mi odmah poverovao. Zapravo, nisam siguran ni da mi i
sada potpuno veruje. Nadam se da će upotrebiti novčić.“
„Ako si mu dao magičnu igračku, budi siguran da će je upotrebiti.“
Paprat je uzdahnuo. „Ne mogu da verujem da si od vilinskog soja a da ne možeš da prepoznaš
jednoroga. Što mi pre budeš poverovala, to ćemo pre igrati ping-pong.“
„A?“
„Ništa. Neuspela šala. Shvatićeš kasnije. Jednorozi nisu baš društvena bića. Mnogo se trudim.“
„Dobar si ti.“
„Ne pomaže mi baš što si toliko... briljantna.“
„Da li ja to čujem sarkazam?“
„Kada sam rekao briljantna, mislio sam sjajna. Da zaćutim?“
Počela je da razmatra mogućnost da je Paprat ono što tvrdi da jeste. Sfingina tamnica sigurno je puna
do brih stvorenja kao što su jednorozi. Mnogi od njegovih zatvorenika trebalo bi da su potencijalni
saveznici, ali ipak ima utisak da se svaki put opeče kada poveruje nekom strancu. Gavin je bio sjajan dok
nije otkrio svoju pravu prirodu. Nikada više neće nikome olako pokloniti poverenje. „Kazao si da možeš
da me odvedeš do Medoksa?“
„Kazao sam...“ Iznenada je zaćutao. Izgledao je kao da ga je strašno pogodilo neko saznanje. „Ne
mogu da poverujem“, promrmljao je sasvim drugačijim glasom.
„Šta je bilo?“ upitala je Kendra.
„Imam uljeza u ćeliji.“ Zvučao je zaprepašćeno.
„Kako znaš?“
Paprat se okrenuo prema otvoru u stražnjem zidu. „Stvorio sam magični sistem za detekciju koji mi
javlja ako neko uđe dok me nema. Do sada se nijednom nije oglasio. Niko nikada ne posećuje moju
ćeliju.“
„Šta to znači?“ pitala se Kendra.
„Nemam pojma. Ovo je najburnija noć u ovoj tamnici u poslednjih nekoliko decenija. Moram to da
ispitam. Moja ćelija je dosta daleko. Da li bi da mi se pridružiš?“
Pretpostavljala je da bi i ovde mogao da joj naudi da hoće, isto kao i u nekom tajnom prolazu.
„Svakako.“
Osmehnuo se. „Pođi za mnom.“ Izraz lica mu je bio toliko vragolast da je Kendra uhvatila sebe da želi
da mu udovolji.
Provukli su se kroz otvor i Paprat je vratio klizni zid na mesto. Osvetljavao je put pomoću kamena i
vodio Kendru kroz skrivene otvore, niz stepeništa i lestvice, duž skučenih prolaza u kojima su morali da
puze. Uglavnom su se spuštali, sve dok na kraju nisu stigli do oblasti koja je ličila na prirodnu ćeliju, u
kojoj nije bilo jasnih staza, a stenje je svetlucalo kao da je napola istopljeno. Ubrzo potom su seli i
skliznuli niz usku nizbrdicu od uljastog kamena. Nije čudo što je Papratova odeća toliko pohabana!
Malo pre kraja nagiba, uputio je Kendru u sporedni prolaz. Požurili su kroz grubo probijen tunel i
konačno stigli do ćorsokaka. Paprat je prineo prst ustima. Prislonio je usta uz Kendrino uvo i prošaputao:
„Moj posetilac nas čeka unutra.“ Odnekud je izvadio kratak ali oštar nož. „Povuci se.“
Kendra mu se sklonila s puta. Paprat je mahnuo rukom i otpevao nekoliko nerazumljivih reči i portal
se otvorio. Ušao je noseći svetleći kamen u jednoj ruci, a nož u drugoj.
„Ko si ti?“ upitao je Paprat.
„Prijatelj“, glasio je odgovor. Kendra je prepoznala glas!
„Nadam se da jesi“, odvratio je Paprat. „Imaš mnogo veći nož.“
Kendra je provirila kroz otvor u Papratovu ćeliju. Prostrana prostorija više je nalikovala na pećinu od
njene ćelije, ali je bila prazna isto kao i njena.
Uljez je bio Voren. Umorno je stezao lepi mač do koga je došao u Izgubljenoj mesi. Njegov pogled
sreo se s njenim. „Kendra!“ uzviknuo je.
„Vi se poznajete?“ upitao je Paprat.
„Ovo je moj prijatelj Voren“. kazala je Kendra. „A mogao bi biti i boclukovica.“
„Kako si ušao?“ izazivajući ga je upitao Paprat.
„Koliko sam shvatio, u stanju si da zaštitiš osobe u svojoj blizini od spoljnog nadzora“, kazao je
Voren. „Nekom vrstom psihičkog štita.“
„Tako je“, odvratio je Paprat. „Otkud ti to znaš?“
„Da li i sada to radiš?“
„Uvek to radim. Nagi Luna sve vreme pokušava da me uhodi. Jedino ne mogu da se suprotstavim
nadzoru pomoću Okulusa. Vidim da i ti imaš čaroliju koja te štiti od nadzora.“
Voren je pogladio amulet od perja i perlica oko vrata. „Nedavno sam ga dobio. Moramo da
porazgovaramo.“
Paprat je sklonio nož i prišao Vorenu. „Prvo moram da utvrdim da nisi dvojnik.“
„Kako?“
„Skini amulet i ispruži šake.“
Voren je pogledao Kendru. „Veruješ li ovom tipu?“
Slegla je ramenima. „Malkice, pretpostavljam.“
„Neću te povrediti“, obećao je Paprat.
„Kaže da je jednorog“, dodala je Kendra.
„Da, čuo sam“, odvratio je Voren. Skinuo je amulet i pružio šake Paprati. Zagledali su se jedan u
drugoga.
„Samo se opusti“, kazao je Paprat. „Razmišljaj o onome što si se nadao da ćeš postići ovom posetom.“
Ubrzo je pustio Vorenove šake. „Nije boclukovica. A nije ni neprijatelj. Drago mi je što smo se upoznali.
Ja sam Paprat.“
„Kako si dospeo ovamo dole, Vorene?“ upitala je Kendra.
 „Voleo bih da mogu da kažem zahvaljujući vlastitoj dovitljivosti“, odvratio je Voren i dodao: „Neko
mi je pomogao.
„Ko?“ pitao se Paprat.
„Sfinga.“
„Molim?“ uzviknula je Kendra.
„Znam kako vam to zvuči“, rekao je Voren, „ali saslušajte me. Videćete da ima smisla.“
„Slušamo“, skeptično je kazao Paprat.
„Večeras se sve promenilo za Sfingu“, objasnio je Voren. „On više nema kontrolu nad Društvom.“
Paprat se sumnjičavo namrštio. „Kako?“
„Graulas je ovde.“
„Demon koji je pomogao Setu u Utočištu za bajke?“ upitala je Kendra. „Zar on nije na samrti?“
„Više ne“, odvratio je Voren. „Demonka po imenu Nagi Luna, koja se nalazi ovde u Živoj
fatamorgani, poslala je nekoga da Setu doturi Translokator i Pesak pobožnosti. Set je pobegao iz tamnice i
otišao da izleči Graulasa. Čim ga je izlečio, demon je ukrao artefakte, dočepao se Hronometra i došao
ovamo.“
„Set je izlečio Graulasa!“ povikala je Kendra.
„Sigurno je mislio da čini dobro delo“, zaključio je Voren.
„Društvo sada ima svih pet artefakata“, zaključila je Kendra.
„I još nešto na šta Društvo nikada nije računalo“, dodao je Voren.
„Moćnog demona koji želi da se domogne vlasti“, nagađao je Paprat. „Sfinga je uvek tvrdio da će
otvoriti Zzyzx samo pod određenim uslovima.“
„Međutim, njegovi planovi su propali“, dodao je Voren. „Graulas je već pridobio većinu pripadnika
Društva, uključujući i gospodina Liča. Mnogi su odavno smatrali da je Sfinga suviše popustljiv i
konzervativan. Ako se ne povinuje, Sfinga će završiti kao zatvorenik u vlastitoj tamnici. Bliksi su smrtna
bića, a gospodin Lič je skoro od početka sa Sfingom. Pijuckao je zajedno s njim iz Krstionice besmrtnosti.
Sa Sfingom ili bez njega, gospodin Lič može da upotrebi Translokator i Hronometar i počne otvaranje
Zzyzxa.“
„A demoni mogu da ga završe“, dodala je Kendra.
Paprat je iznervirano udarao pesnicom o dlan. „Iako Sfinga nije bio u pravu, mi smo sada u gorem
položaju nego ranije.“
„Postoji zračak nade“, kazao je Voren. „Ako ne može to da uradi pod svojim uslovima, Sfinga je
voljan da sabotira otvaranje Zzyzxa. I on želi da zaustavi Graulasa, isto kao i mi. Ne smemo dozvoliti da
demoni saznaju šta smera. Želi da ostane u igri, u nadi da će ih srušiti iznutra. Snabdeo me je sa nekoliko
ključnih obaveštenja.“
„Kako si se sreo s njim?“ raspitivao se Paprat.
„Učestvovao sam u sinoćnjem pokušaju spasavanja“, kazao je Voren. „Kendra je došla s istim
zadatkom. Mene su isporučili nešto dalje od ostalih kao obezbeđenje. Počeo sam da zavaravam tragove
onog časa kada se patuljak udaljio i prava je sreća što sam to uradio. Samo nekoliko minuta kasnije
krenuli su u lov na mene. Kolter, naš prijatelj, pozajmio mi je rukavicu nevidljivosti, koja je znatno
uvećala moje izglede. Čak i s njom, jedva sam uspeo da zavaram svoje progonitelje.
„Odmah po Graulasovom prispeću u Živu fatamorganu, Sfinga je odlučio da lično krene u lov na
mene. U pratnji nekoliko utvara pod njegovom kontrolom, uspeo je da mi uđe u trag, ali umesto da me
privede, izložio mi je situaciju, dao mi nekoliko ključeva i ispričao mi za tajni prolaz koji vodi u dubine
njegove tamnice.“
„Možeš li da nas izvedeš odavde?“ uzviknuo je Paprat.
„Putem za koji zna samo Sfinga“, potvrdio je Voren.
„I šta onda?“ upitala je Kendra.
„Traži da zaštitimo Večne“, odvratio je Voren.
Paprat se gorko nasmejao. „Svet se okrenuo naglavačke.“
 „Kazao mi je da su ostala još tri Večna. Nedavno je saznao gde se nalazi jedan od njih, čovek po
imenu Run Osriskon, koji odavno živi u dobro čuvanoj tvrđavi u Finskoj.“
„U redu“, nesigurno je kazao Paprat.
„Sfinga je ubeđen da će Graulas istog časa krenuti na Runa“, kazao je Voren. „Demon već prikuplja
pomoć da oslobodi Nagi Lunu iz tamnice. Sfinga veruje da će se Nagi Luna uskoro dokopati Okulusa.
Kada se to dogodi, očas posla otkriće gde se nalaze preostali Večni. Od tebe, Paprati, traži da ostaviš
jedan od svojih komunikatora u sobi. Uzeće ga i obaveštavati nas o svemu što sazna.“
„Ovo je opasna igra“, prošaputao je Paprat. „Naši interesi će se izvesno vreme poklapati, ali Sfinga ne
želi isto što i mi, nadam se da ti je to jasno. Njegov krajnji cilj nije da spreči otvaranje Zzyzxa, već da
ponovo stekne kontrolu nad situacijom i otvori ga pod svojim uslovima.“
„jasno mi je“, kazao je Voren, „ali kakve su Sfingine šanse da povrati kontrolu ako je Graulas ovde, i
to još živ i zdrav?“
„Shvatam šta hoćeš da kažeš“, odvratio je Paprat. „Ipak, ne smemo da ga potcenimo. Niti da mu slepo
verujemo.“
„Slažem se“, kazao je Voren, „ali mislim da svima ide u prilog da jedni druge iskoristimo.“
„Kako da izađemo odavde?“ upitao je Paprat.
„Mora izgledati kao da smo pobegli“, kazao je Voren. „Sfinga je rekao da glavnu kapiju dobro čuvaju.
Prema njegovim rečima, najviše izglede imamo ako se zaputimo ka vilinskom oltaru.“
„Ovdašnji oltar je zapečaćen“, ozlojeđeno je kazao Paprat.
„Tako je“, potvrdio je Voren. „Sfinga je to učinio. Dao mi je ključ.“
Paprat je nakrivio glavu kao da odmerava za i protiv. „To znači da svu nadu polažemo u vilinsku
kraljicu.“
„Izgleda da tako imamo najveće izglede“, kazao je Voren.
„Kako to mislite, oltar je zapečaćen?“ pitala se Kendra.
„Sfinga nije želeo da ga vilinska kraljica uhodi“, kazao je Paprat. „Nije bio dovoljno moćan da uništi
njen ovdašnji oltar, pa ga je zapečatio, to jest prekrio ga gvozdenom kupolom koja je ojačana čarolijom.“
„Postoji ulaz“, kazao je Voren. „A ja imam kopiju ključa.“
„Neće biti jednostavno stići do oltara“, upozorio ih je Paprat. „Ovo nije baš gostoljubiv rezervat.“
„Pričaj mi malo o tome“, rekao je Voren. „Kada se Sfinga pojavio sa svojim utvarama, morao je da
me spasava od mantikora 1.“
„Zar utvare neće obavestiti demone o tome šta se dešava?“ upitala je Kendra.
„Sfinga je moćan šarmer senki“, odvratio je Paprat. „Njegove utvare i fantomi komuniciraju samo s
njim. Oni neće otkriti njegove tajne, a on bi trebalo da je dovoljno snažan da može da zaštiti svoj um od
Graulasa i Nagi Lune.“
„Nadajmo se da je tako“, promrmljao je Voren.
„Sfinga ti je dao taj amulet?“ upitao je Paprat.
„Jeste. I obećao je da će skrenuti poteru koja me progoni što dalje od oltara.“
Paprat se okrenuo ka Kendri. „Šta ti kažeš? Tvoj brat trenutno drži rekord. Uspeo je najbrže da
pobegne iz tamnice Velikog zigurata. Jesi li spremna da ga svrgneš s prestola?“
„A ostali?“ upitala je Kendra. „Zar ne možemo da povedemo deku i baku?“
Voren se štrecnuo. „Prolaz koji vodi iz tamnice nalazi se veoma duboko. Sfinga me je upozorio da ne
bi trebalo da nas bude mnogo. Zapravo, jedino je pomenuo vas dvoje. Obećao je da će pokušati da
pomogne ostalima.“
Paprat je saosećajno potapšao Kendru po šaci. „Ako je izlaz ovde u dubini tamnice, do tvojih roditelja
ili deke i bake morali bismo da prođemo brojne kontrolne tačke. Možda bismo mogli da pokupimo
Medoksa i Maru, ali Mara se još oporavlja od povreda, a Medoks ima problema s kretanjem još od Rio
Branka, a nijedno od njih nije blizu.“
„Vi odlučite“, kazao je Voren, „ali znajte da sve zavisi od toga koliko ćemo biti brzi. Čim se Nagi
Luna dočepa Okulusa, nećemo više moći da se zaštitimo od njenog pogleda.“
 „Onda bi trebalo da iskoristimo trenutak i odemo“, odlučio je Paprat. „Kendra?“
„Izgleda da nemamo izbora.“
„Ima li neko od vas novčić?“ upitao je Paprat.
Voren stade da kopa po džepovima. „Može li četvrt dolara?“
„Savršeno. Više volim novčiće od kamenja.“ Paprat je spustio novčić na dlan jedne šake, a drugom ga
pokrio. Njegove šake na trenutak su zasijale bisernom svetlošću. Potom je stavio novčić pod kamen u
uglu prostorije.
„Da li si ga upravo pretvorio u komunikator?“ upitao je Voren.
„Jesam. Sfinga će sada moći da bude u vezi s nama ako to bude želeo.“ Paprat je popravio položaj
kamena koji je spustio na novčić. „Kako si ušao u moju ćeliju? Postoje tri tajna ulaza.“
„Ušao sam na glavna vrata. Sfinga mi je dao ključ. Prolaz koji vodi iz zigurata kreće iza prvog ugla.“
Paprat se glupavo osmehnuo. „Svih ovih godina bio mi je pred nosem. Kako mi je promakao?“
„Savršeno je zakamufliran i zaštićen moćnim čarolijama“, rekao je Voren. „Otvara se samo ako
izgovoriš lozinku na arkadskom. Morao sam da je upamtim slog po slog.“
„Obično mi takva mesta ne promaknu“, kazao je Paprat. „Pretpostavljam da ne mogu da se opravdam
time što sam najviše vremena provodio krijući se po zaboravljenim prolazima. Retko zalazim u glavne
hodnike.“
„Jesmo li spremni?“ upitao je Voren.
„Nemam mnogo stvari“, rekao je Paprat. „Kreni prvi.“
Voren je otvorio vrata ćelije. Kendra i Paprat izašli su za njim u hodnik i na prstima zašli za ugao.
Paprat je munuo Kendru laktom. „Nagi Luna se nalazi iza narednog ugla, na kraju hodnika.“
„Opasan kraj“, prošaputao je Voren i zastao je ispred praznog zida.
„Ovde?“ upitao je Paprat, prešavši šakom po površini, širom otvorenih očiju. „Mora da gubim
osećaj.“
Voren je izgovorio neke čudne reči i kada je zid postao poluprovidan, prošao je kroz njega.
Paprat tiho zviznu. „Sada se osećam nešto bolje. Ovo je bilo baš dobro skriveno, delo pravog
majstora.“
On i Kendra prođoše kroz zid i zaputiše se uz dugačko stepenište.
 PETNAESTA GLAVA

Poruka u boci

Z ahvaljujući obećanju koje je dao Kolteru, Set je uspeo da se izvuče s ivice emocionalnog sloma.
Postepeno je prestao da traži krivicu u sebi i postao svestan uništene prostorije oko sebe i golema koji
strpljivo stoji kraj njega. Bacio je pogled na izobličeni čelični sef u uglu, koji ga je podsetio na zgužvanu
konzervu sode. Čuo je kako drvena građa škripi i pada kada se napolju srušio deo zapaljenog ambara.
Napolju. Da li ova kuća uopšte još ima unutrašnjost i spoljašnost?
„Ovog puta sam ozbiljno zabrljao“, rekao je Set Hugu. „Rđav demon“, primetio je golem.
„Jednostavno nisam ni naslutio da se sprema ovako nešto“, zastenjao je Set. „Kako sam mogao da
budem toliko slep?“
Golem ništa nije kazao. Samo ga je velikom šakom saosećajno potapšao po ramenu.
Set je obrisao nos. Bilo mu je potrebno da nešto radi i zaboravi na sve drugo. „Ne mogu da raščinim
ono što se dogodilo, a opet, ne mogu ni da odustanem. Možda Paton ima neku ideju za naredni potez.
Moramo da odemo do starog zdanja.“
„Opasnost“, upozorio ga je Hugo.
„Znam da nije bezbedno“, složio se Set. „Pošto je sporazum uništen, na svakom koraku možemo da
naletimo na krvožedna čudovišta. A to takođe znači da ni ovde nismo sigurni. Bar ne više.“
„Hugo čuva“, zatutnjao je golem.
„Verujem“, odvratio je Set.
„Zdravo!“ doviknuo je nečiji stidljivi glas. Set se okrenuo. Učinilo mu se da je Kendrin.
„Kendra?“ zbunjeno je odgovorio.
„Tako nekako“, glasio je odgovor. Posle nekoliko trenutaka, njegova sestra je dohramala u sobu
oslanjajući se na desnu nogu.
„Ti si boclukovica“, kazao je Set. Kendrinu povređenu dvojnicu smestili su u Nemu kutiju pošto je
Tanu učinio sve što je bilo u njegovoj moći da je izleči. „Kako si izašla iz Neme kutije?“
„Pre nego što su otišli u misiju, smestili su unutra Vanesu, a to je značilo da ja moram napolje.
Ponestaje mi vremena, ali možda ću doživeti svitanje.“
„Znaš li šta se ovde dogodilo?“ upitao je Set.
„Ne baš. Niko me nije obavestio. I dalje sam povređena i ne mogu mnogo da pomognem. Boravak u
Nemoj kutiji prekinuo je moje ozdravljenje. Nestaću pre nego što ozdravim. Želela sam da slušam
muziku, pa su me smestili u bivšu Vanesinu ćeliju. Ima strava audiosistem.“
„Da li bi htela da se vratiš u Nemu kutiju?“
„Naravno, ako ti to želiš“, reče ona. „Nema kutija produžava moje postojanje. Ne razlikuje se mnogo
od mesta na kojem sam bila samo voćka. Samo što u njoj nisam povezana s drvetom, razume se.“
Bilo mu je neobično što razgovara sa sestrom a zna da to zapravo nije ona. „Napao nas je demon.“
„Zvučalo je gadno“, kazala je boclukovica. „Oklevala sam da se popnem, ali je znatiželja bila jača od
mene. Bio si zarobljen, zar ne? Razgovarali su o tome nakon što su me izvadili.“
„Došli su da me spasu i svi su bili uhvaćeni, ali sam ja uspeo da pobegnem. Duga priča.“
Klimnula je glavom i spustila pogled na leš. „Demon je sredio Koltera?“
„Aha“, odvratio je Set promuklim glasom iako mu je izraz lica ostao isti. „Da li si tužna zbog toga?“
„Ne na isti način na koji bi Kendra bila“, iskreno je odgovorila boclukovica. „Sećam se osećanja koja
je ona gajila prema njemu, ali sam svesna da to nisu moja sećanja. Kendra mi je naložila da vam
pomažem i zato mi je žao što nisam mogla da sprečim sve ovo.“
„Da li bi pristala da primaš naređenja od mene?“ upitao ju je Set.
„Naravno. Poslednje važeće naređenje koje sam dobila od Kendre pre nego što sam ušla u Nemu
kutiju bilo je da uvek pomažem vašoj porodici i da vas nikada ne izdam. To bih mogla da shvatim i kao
nalog da izvršavam tvoja naređenja.“
Razbijao je glavu misleći o tome kako bi mogao da iskoristi ovu boclukovicu. Trenutno mu ništa nije
padalo na pamet. Mogućnosti su ograničene zbog njene povređene noge. Mogao bi da je smesti u Nemu
kutiju dok se ne ukaže potreba za njom, ali onda bi morao da oslobodi Vanesu. Da li želi da mu pomaže
jedan narkobliks ili ne? Nije baš načisto. Možda će biti najbolje da prvo poseti Patona.
„Da li je tamnica u dobrom stanju?“ upitao je Set.
„Tavanica se srušila u delu gde se nalazi stepenište koje vodi u kuću“, odvratila je. „Otpao je i deo
tavanice u prvom predvorju. Glavna vrata su izbijena i zahvaljujući tome uspela sam da se popnem
ovamo. Ostatak tamnice mislim da je netaknut.“
Kakvo olakšanje. Samo mu još nedostaje da su se oslobodili svi oni opasni zatvorenici. Pitao se koliko
će uništenje sporazuma oslabiti tamnicu.
„Mislim da ćemo za sada ostaviti Vanesu u Nemoj kutiji“, odlučio je Set. „Možda će mi kasnije biti
potrebna njena pomoć. Mogu li da stavim Koltera u Vanesinu ćeliju s tobom?“
„Svakako. Čuvaću njegovo telo.“
„Hugo, imaš li nešto protiv da ga odneseš?“
„Nema protiv“, odvratio je Hugo i podigao Koltera.
„Sačekaću ovde“, kazao je Set. „Hugo, da li bi odneo dole i boclukovicu, noga joj je povređena.“
Hugo je drugom rukom podigao boclukovicu i probio se iz prostorije, meljući šut pod nogama. Set se
skljokao na ostatke kauča. Mora da je Graulas upotrebio još nešto osim fizičke snage da ošteti kuću.
Suviše toga je uništeno u veoma kratkom vremenu. Mora da je u sve ovo i magija umešala prste.
Set je razmatrao sredstva koja su mu na raspolaganju. Odani golem je prvi na spisku. Ima i
boclukovicu na izdisaju, narkobliksa kome samo napola veruje i nada se Patonovoj poruci. Šta li se
dogodilo s njegovim priborom za hitne slučajeve? Možda ga je Kendra vratila u njegovu sobu. Znajući
nju, naći će ga na uobičajenom mestu ispod kreveta. Osim ako ga nije ponela u Živu fatamorganu s
namerom da mu ga vrati. Izvadio je novčić iz džepa. Mogao bi da stupi u vezu s Papratom. Zadrhtao je od
same pomisli da razgovara s jednorogom.
Kako da mu kaže da je već uspeo da izgubi Translokator? Ne, kasnije će pozvati Paprata.
A šta je s Dejlom? Možda se i on pridružio spasiocima. Kolter mu ništa tačno nije rekao o tome.
Koliko je Setu poznato, Dejl nikada nije išao u misije u inostranstvo. Verovatno je tu negde. Ako jeste,
možda je u opasnosti jer sporazum više nije na snazi. Pitaće Huga.
Hugo se nedugo potom pojavio. Njegov dolazak najavili su teški koraci. Set je ustao sa oštećenog
kauča.
 „Znaš li gde je Dejl?“ upitao ga je Set.
Golem je nagnuo glavu unazad. Da li on to gleda u naprslu tavanicu? Možda osluškuje? Set nije bio
siguran kako golem vidi i čuje, niti na koji način funkcionišu njegova čula. „Štala“, reče golem. „Sigurna
soba.“
„Sigurna soba još je sigurna?“
„Da.“
Set se zagledao u golema. Kako on može znati da je Dejl u štali? „Vidiš li ga, Hugo?“ Golem gurnu
prste u prazne šupljine očiju. „Ne ovde.“ Potom se Hugo kucnuo po slepoočnici. „Vidim ovde.“
„Vidiš umom?“
„Da.“
„To znači da je Dejl za sada bezbedan?“
„Da.“
„Možeš li da vidiš deku?“
Hugo je podigao glavu kao da pretražuje. Nagnuo ju je u jednu pa u drugu stranu. „Suviše daleko.“
Set nije očekivao da će upaliti, ali vredelo je pokušati. „Moram da potražim komplet za hitne
slučajeve pre nego što krenemo.“ Stepenište koje je vodilo iz predvorja se srušilo, ali je ostao deo hodnika
na vrhu. „Možeš li da me podigneš u onaj hodnik tamo gore?“
Hugo je podigao Seta, otišao do mesta gde su se nekada nalazile stepenice i s lakoćom ga ubacio u
hodnik. Golem je bio dovoljno visok i mogao je daleko da dosegne, tako da nije morao daleko da ga
odgura. Hodnik se u jednom pravcu završavao gde i ostatak kuće i odatle su se sada videle krošnje i
zvezde. Stepenice koje su vodile na tavan nalazile su se na suprotnoj strani. Set se žureći zaputio pored
rupa u zidovima ka stepenicama za tavan, koje je zatekao uglavnom netaknute, iako su se i u njima
nazirale duboke pukotine. Igraonici na vrhu nedostajao je dobar deo jednog zida, deo drugog i veliki deo
tavanice. I u podu je bilo nekoliko rupa. Kreveti su, međutim, bili na svojim mestima. Čim je zavirio pod
svoj krevet, Set je primetio komplet za hitne slučajeve. Proverio je sadržaj i uverio se da je sve na svom
mestu, uključujući i figurine levijatana i kule koje je doneo iz Zmajevog legla.
Vratio se istim putem i skočio u Hugov zagrljaj. „Našao sam ga. Sada možemo do zdanja.“
Golem je izašao iz razorene kuće sa stražnje strane. Vatra je razgonila tamu. Sada je već ceo ambar
bio u plamenu. Srušio se još jedan deo građevine, poslavši uvis kovitlac iskri koji je nadmašio čak i
vrhove plamenova. Set je i s ove daljine osećao paklenu vrelinu.
Čim se golem zaputio preko dvorišta, iz šume su se pojavile dve prilike.
„Sete“, povikao je Dorin.
„Sete!“ razdrao se Nevil.
Satiri doskakutaše do njih preko travnjaka. Hugo je u međuvremenu usporio.
„Dobro si!“ vrisnuo je Dorin. „Znao sam!“
„Šta se to događa?“ uzviknuo je Nevil.
„Spusti me, Hugo“, zamolio je Set. Golem ga je poslušao. „Pobegao sam Društvu i izlečio Graulasa.“
„Ti si izlečio Graulasa!“ vrisnuo je Nevil. „Da li ti je Društvo odstranilo mozak?“
„Hteo sam da mu olakšam patnju pred smrt“, objasnio je Set. „A on je ukrao artefakte koji su bili kod
mene i počeo da divlja. Kolter je mrtav. Graulas je nedavno otišao. Sada su svi artefakti potrebni za
otvaranje Zzyzxa u posedu Društva.“
„A sporazum je poništen“, dodao je Dorin. „Osetili smo da su granice pale.“
„Tako je“, potvrdio je Set.
„Došli smo ovamo pošto smo videli Violu kako ruši sve pred sobom u šumi“, kazao je Nevil. „Sad će
se ovde okupiti svi zli duhovi. Gde je Sten?“
„Nema nikoga ovde.“ Set im je objasnio da su ostali uhvaćeni dok su pokušavali njega da spasu.
„Velika nevolja“, jadikovao je Nevil s rukama na krznatim kukovima.
„Šta će se sada dogoditi?“ upitao je Set. „Hoće li stvorenja otići iz Utočišta za bajke?“
Nevil i Dorin se pogledaše. „Mnogi satiri već beže u pravcu Grunholda“, kazao mu je Dorin.
„Područje gde prebivaju kentauri odoleće iako je sporazum raskinut. Razume se, kentauri neće više moći
slobodno da se šetkaju. Neka stvorenja možda će otići, ali većini je ovde dom. Proći će još izvesno vreme
pre nego što većina odluči da ode dalje od spoljne ograde.
„Pošto nema čuvara da smiri duhove, verovatno će kentauri pokušati da preuzmu vođstvo.“
„Šta će uraditi stvorenja tame?“ upitao je Set.
„Teško je reći“, kazao je Dorin. „Demoni u Utočištu za bajke su ili sputani, ili su otišli. Veštica iz
močvare sva kim danom sve je starija i ćaknutija. Stvorenjima tame nedostajaće vođa. Minotauri bi mogli
da izazovu nevolje ako odluče da napuste svoju teritoriju, ali sumnjam da će kentauri to dozvoliti. Ako ne
budu imali vođu, goblini, bauci i đavolci najverovatnije će se pritajiti. Magleni džinovi vole svoju
močvaru. Nekolicina trolova sakriće se i gledati kako najbolje da iskoriste preokret. Najopasnija stvorenja
tame uglavnom su sve vreme u hibernaciji, osim za vreme festivalskih noći. Ti ćeš bolje od bilo koga
znati da li su se nemrtvi pokrenuli.“
„Ništa ne osećam“, rekao je Set.
„Pravo olakšanje“, rekao je Dorin.
„A šta ćete vi, momci?“ upitao je Set.
„Hteli smo da se upoznamo sa situacijom“, odvratio je Nevil.
„A sada, pošto znaš?“
„Bilo bi zabavno pogledati neki film“, promrmljao je Nevil. „Znaš li neki bioskop u koji je kozama
dozvoljen ulazak?“
„Koze ne puštaju ni u jedan bioskop“, odvratio je Set.
Nevil se namrštio. „Možda bismo mogli tipu koji cepa karte da podmetnemo malo Violinog mleka.“
Pogledao je Dorina. „Mogli bismo da obujemo čizme i obučemo široke pantalone.“
„Ili biste mogli da mi pomognete da spasem svet“, dodao je Set.
„Imaš neki plan?“ upitao je Dorin.
„Bolje da se ne mešamo ljudima u posao“, Nevil je prekinuo Dorina i ščepao ga za lakat. „Upravo
sam se setio da moramo da evakuišemo neke žene i decu.“
„Kraj sveta biće i kraj televizije“, podsetio ih je Set.
Nevil se sledio. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se oporavi. „Imaćemo reprize.“
„Nećete ako ljudi ne budu više opsluživali televizijske stanice“, ozbiljno je kazao Set. „Vaš portabl
televizor biće beskoristan, čak i sa digitalnim konvertorom. S druge pak strane, ako mi pomognete, ništa
me neće sprečiti da vam nabavim benzinski generator, momci.“
„Generator?“ upitao je Nevil. „Slušam.“
„Biće vam potreban pouzdan i dugovečan izvor struje za novi televizor s ravnim ekranom i za DVD
plejer.“
Nevil je zamišljeno oblizao usne. „Kakav je plan?“
„Kovaćemo ga u hodu“, objasnio je Set. „Prvo moram da stignem do starog zdanja. Paton mi je tamo
ostavio poruku.“
Nevil se ozario. „Mi te odvedemo do zdanja, a ti nama nabaviš aparate?“
„Bićete mi potrebni do kraja krize, momci“, kazao je Set. „Neću da vas lažem. Biće veoma opasno.“
„S opasnošću možemo da se nosimo“, odlučno je izjavio Dorin.
„Ne trči pred rudu“, brže-bolje je kazao Nevil. „Zadržavamo pravo da te prepustimo tvojoj sudbini u
bilo kom trenutku.“
„U tom slučaju pogodba ne važi“, pojasnio je Set.
Srušio se i poslednji najveći deo ambara, a plameni talas razbio se o obalu plamena. Nevil je prekrstio
ruke. „Za generator je potrebna zaliha benzina.“
„Dve stotine galona“, obećao je Set.
Nevilov izraz lica bio je nečitljiv. Skrenuo je pogled na Dorina, koji je klimnuo glavom. Nevil je
ušmrknuo, progutao, pljunuo na dlan i ispružio šaku. Set se rukovao s njim. Nevil se iscerio. „Upravo si
unajmio razbijačku komandnu jedinicu.“
 „Koja može da me ostavi na cedilu u svakom trenutku“, primetio je Set dok je brisao dlan o pantalone.
„U tom slučaju nećeš morati da potrošiš svu ušteđevinu na opremu za zabavu“, dodao je Dorin.
Nevil je protrljao šake. „Drago mi je što smo postigli sporazum. Nova pustolovina mogla bi da bude
pravo osveženje.“
„Pustolovine umeju da budu neprijatne i pogubne“, Dorin je podsetio prijatelja.
„Nemoj pogrešno da me shvatiš“, kazao je Nevil. „Mnogo više volim uzbuđenja koja doživljavaju
drugi. Ali ako se ne odvažiš, ništa nećeš ni steći.“
Dorin je veselo udario pesnicom Seta u rame. „Rastužili smo se kada smo pomislili da smo te izgubili.
Biće nam drago da pomognemo prijatelju.“
„Kao i sebi“, naglasio je Set. „Kraj sveta nikoga ne bi poštedeo.“
„U prošlosti smo se uvek nadali da će se ovakve krize same rešiti i to nam se isplatilo“, promrmljao je
Nevil.
„U pravu si“, podržao ga je Dorin i zagledao se u Seta. „Jesi li siguran da ne bi više voleo da pronađeš
neko mesto da se sakriješ i sačekaš da vidiš šta će biti?“
„Moram ovo da sredim“, kazao je Set. „Ja, ili niko drugi. Ponekad vas ne razumem, momci. Ponašate
se kao da sve vreme ne ulećete u male pustolovine!“
„Ključna reč je male, primetio je Nevil. „Veličine nipsija. Sporta radi mažnjavamo obroke ili krademo
zlato. Nije teško biti bezbedan u okviru svojih ograničenja, ali je sasvim nešto drugo uzeti učešća u
nekom stvarno velikom planu. Veliki planovi znaju da pomute um, pa se upustiš u mnogo veći rizik nego
što bi ti to zdrav razum inače dozvolio.“
„Upravo zbog toga ste zadržali pravo da se povučete“, kazao je Set.
„Tako je“, potvrdio je Nevil.
„Set te je spasao Efirinog i Kurisokovog uticaja“, podsetio ga je Dorin.
„Znam“, obrecnuo se Nevil. „Ne moraš da potežeš prošlost. Da mi se momak ne dopada, ne bih
pristao na ovo.“
„Meni to zvuči kao da već ulažeš u tu stvar“, zadirkivao ga je Dorin.
„Dosta naklapanja“, pljunuo je Nevil i pripretio Dorinu pesnicom. Potom se okrenuo ka Setu.
„Pretpostavljam da te zemljani može odneti do zdanja bez naše pomoći. Ako će ovaj fijasko prerasti u
pravu potragu, trebalo bi da odemo po neku opremu.“
„Nije loša ideja“, složio se Set.
„Naći ćemo se u zdanju“, kazao je Dorin i okrenuo se da pođe.
„Ako se ne pojavimo, nemoj to shvatiti lično“, doviknuo mu je Nevil preko ramena.
„Hajdemo, Hugo“, kazao je Set.
Golem je podigao Seta i pojurio u šumu u suprotnom pravcu od satira. Set se pitao hoće li se Nevil i
Dorin vratiti. Ako se uopšte pojave, da li bi stvarno trebalo da im dozvoli da mu se priključe? Voleo bi da
ima društvo i pomoć, ali zar nije ubio već dosta ljudi?
Malo šta se videlo u tami ispod drveća. Set je čuo da se Hugo probija kroz rastinje, lomi grane i gazi
grmlje. Hugo bi povremeno preskočio nekakvu prepreku ili se popeo uz strmu padinu. S vremena na
vreme zaobilazio je oko nevidljivih ometanja. Iako je vegetacija bila veoma gusta, golem je uspešno štitio
Seta dok su se probijali kroz gusto lišće.
U jednom trenutku, Hugo je zastao i čučnuo. Možda minut kasnije, Set je začuo neka stvorenja s
kopitima kako galopiraju kroz rastinje. Prešla su preko puta kojim su oni išli malo ispred njih.
„Možda će najbolje biti da izbegavamo da nas bilo ko vidi“, prošaputao je Set pošto je topot utihnuo.
„Da“, odvratio je Hugo što je tiše mogao pre nego što je nastavio da poskakuje između drveća. Na
kraju su stigli do ivice dvorišta koje se prostiralo oko zdanja sa četiri velika stuba. Veličanstvena zgrada
delovala je mračno pod zvezdama.
„Hajde da to obavimo“, prošaputao je Set dok je tražio baterijsku lampu u opremi za hitne slučajeve.
„Stani“, upozorio ga je Hugo. „Trol unutra. Pljačka. Dva goblina stražara.“
„Možeš li da središ gobline?“
 Hugo se zatresao i nepravilno ispustio vazduh. Set je shvatio da se on to smeje.
Set potapša Huga po kamenom ramenu. „Hajde da ih sredimo.“
Golem je jurnuo u dvorište sa Setom u jednoj ruci. Dok su se približavali tremu zdanja, jedan od
goblina je povikao: „Ko to ide?“
Hugo nije usporio. Spustio je Seta ispred stepenica za trem i savladao ih u jednom skoku. Set je video
da se jedan od goblina sprema da hitne koplje. Hugo je skrenuo koplje u stranu, uhvatio goblina za
zglavke i njime počistio drugog stražara. Oklopi su zazvečali kada su se sudarili i drugi goblin otkotrljao
se preko trema tako da je sve praskalo. I dalje držeći prvog goblina za zglavke, Hugo je zamahnuo njime i
zavrljačio ga preko dvorišta. Stvorenje je napravilo ko zna koliko žabica po travi pre nego što je
proklizalo, zakotrljalo se i zaustavilo. Oba goblina su odmaglila što ih noge nose, ostavivši oružje za
sobom.
„Odlično si to obavio, Hugo“, rekao je Set prilazeći stepenicama.
Hugo je ponovo neravnomerno ispustio vazduh i pokazao rukom kako je goblin poskakujući i
klizajući se prešao preko celog dvorišta. Uspeo je i Seta da nasmeje.
„Šta se to dešava?“ prosiktao je glas iz zdanja.
„Uljezu!“ pozvao ga je Set zapovedničkim glasom. „Smesta da si izašao!“
Trenutak kasnije, Nero se pojavio na vratima, sevajući očima sve dok nije ugledao Huga. A onda mu
je pogled pao na Seta. „Dobro veče ti želim“, izgovorio je trol dubokim svilenkastim glasom.
Set je uključio baterijsku lampu. Trol je izgledao kao pravi reptil, žute mrlje samo su još više isticale
njegove sjajne crne krljušti. Širio je nozdrve i lukavo začkiljio. Neverovatni mišići napregli su mu se dok
se uvijao u napetom čučnju.
„Zašto pljačkaš zdanje?“ upitao je Set.
„Pitaj svog mentora“, odvratio je trol sasvim razumno, iako je očigledno bio nervozan. „Graulas je
okončao važenje sporazuma. Ne možeš kriviti starog trgovca što želi da iskoristi priliku koja mu se
ukazala.“
„Graulas je mene zadužio za ovo zdanje“, Set je počeo da izmišlja u hodu. „Morao je da poništi
sporazum kako bi mogao da napusti Utočište za bajke, ali vratiće se. Ovo zdanje je izabrao za svoju
rezidenciju.“
Nero se iskezio i pokazao tanke zube oštre poput iglica. Sumnjičavo se zagledao u Seta. „Otvoreno
mu služiš?“
Set se nije pokolebao. „Moja porodica je napustila Utočište za bajke. Ja sam ostao. Mnogo toga
moram da naučim. Graulas me je poslao da nadgledam njegov budući dom.“
Nero se uzvrpoljio. „Kako sam ja to mogao da znam...“
„Ne krivim te“, kazao je Set. „Pomogao si mi u prošlosti. Noćas pomozi i sebi i meni. Javi svima da u
zdanju i oko njega niko ništa ne sme da takne. Isto važi i za glavnu zgradu Utočišta za bajke, naročito za
tamnicu. Graulas zna za sve što postoji u obe kuće i neće biti milostiv prema onima koji se drznu da
prisvoje njegov plen.“
„Znao sam da je suviše dobro da bi bilo istinito“, promrmljao je Nero.
„Molim?“ upitao je Set s nagoveštajem upozorenja u glasu.
„Biće kako ti kažeš, mladi gospodaru Sorensone“, odvratio je trol ponizno, pognuvši glavu. „Razume
se, tebe radi, nadam se da će Graulas potvrditi tvoje reči kada se vrati.“
„Ti to meni pretiš?“ nakostrešio se Set. Ako već namerava da blefira, mora da se uživi u ulogu.
„Možda će razgovor sa senkom raspršiti tvoje sumnje.“
Trol s litice podigao je ruke sa kožicama između prstiju. Konačno je delovao stvarno uplašeno. „Nema
potrebe za neprijatnostima.“
„Ti si taj koji stvara neprijatnosti“, obrecnuo se Set. „Bio sam popustljiv prema tebi. Pretpostavljam
da vi štetočine razumete samo jedan jezik. Hugo, proveri da li trolovi mogu da odlete dalje od goblina.“
Golem je ščepao Nera za torzo, okrenuo ga i zavrljačio u dvorište kao da je lopta za ragbi. Set je
snopom svetla baterijske lampe ispratio trolovu lučnu putanju. Trol sa stene se ispravio u vazduhu i
raširio ruke i noge poput leteće veverice. Iskoristio je i peraja na uvlačenje kako bi lakše klizio kroz
vazduh. Završio je čitavih pedeset metara od kuće. Vešto se zakotrljao i skočio na noge.
„Da te više nisam video“, prodrao se Set, okrenuo trolu leđa i ušao u kuću. Blizu vrata zatekao je
nabreklu vreću punu svećnjaka, srebrnog escajga i ostalog blaga iz kuće. Hugo je jedva prošao kroz vrata
posle Seta.
„Odlazi li?“ prošaputao je Set posle nekoliko trenutaka.
„Da“, tiho je potvrdio Hugo.
Set se opustio. „Odlično. Drago mi je što se dočekao na noge. Nisam nameravao da budem zao. Samo
sam želeo da zaštitim ono što je naše i zadržim stvorenja tame što dalje od nas. Hvala što si me podržao.“
„Hugo pomogao.“
„Svakako da jesi.“ Set je prebacio tešku vreću preko ramena i odvukao je do smočnice da ne upada u
oči. Bez obzira na poruku koju je Neru naložio da prenese ostalima, verovatno će doći još pljačkaša, te
zašto bi im olakšavao posao. „Hajde da nađemo stepenice koje vode u podrum.“
Hugo je zabacio glavu unazad dok je pretraživao. „Dođi.“
Osvetljavajući put baterijskom lampom, Set je sledio Huga do zaključanih vrata. Bilo je dovoljno da
ih Hugo samo gurne pa da se otvore i oni krenuše niz stepenište koje su ona zaklanjala. Burad, sanduci i
kutije bili su razbacani po podrumu punom paučine. Snop svetla baterijske lampe otkrio je gvozdena vrata
na obližnjem zidu. Set se pitao da li vode u tamnicu.
Ognjište su lako pronašli. Hugo je na brzinu uklonio nekoliko velikih buradi u stranu i prokrčio Setu
put. Pri tom je uzburkao prašinu i pocepao paučinu koja je počela da landara. Set je zavukao glavu u
ognjište i odrecitovao: „Svi vole da se prave važni.“
Stražnji deo ognjišta istog časa nestade. Set je prošao kroz nematerijalnu prepreku, uskovitlavši
pritom čestice prašine, i ušao u tunel kamenih zidova poduprtih drvenim gredama. Vazduh u ovom koji je
izgradila ljudska ruka bio je osetno hladniji. Hugo ga je sledio četvoronoške.
Nastavili su duž prolaza koji je vodio dole. Posle izvesnog vremena, tunel se proširio u prostranu
prirodnu pećinu. Potočić je žuborio u donjem delu prostorije. Pojavljivao se ispod jednog od zidova, a
nestajao ispod drugog. Snop svetla baterijske lampe osvetlio je nekoliko sanduka, krevet, radni sto, kasu,
opremu za kampovanje, naslagane sanduke, nekoliko buradi i veliki sto prekriven mapama.
Setovu pažnju privukla je zelena boca sa zapušačem od plute na stolu, jer je na njoj bila zalepljena
velika bela nalepnica na kojoj je štampanim slovima pisalo SET. Otišao je do stola i uzeo bocu. Ispod nje
je pronašao belešku. Preleteo je pogledom preko sažete poruke.
Sadržaj ove boce namenjen je samo Setu Sorensonu.
Set je pokušao palčevima da istisne zapušač, ali mu to nije pošlo za rukom. Iz opreme za hitne
slučajeve izvadio je džepni nožić, izvukao dodatak za vađenje čepova i zario ga u plutu. Morao je snažno
da povuče. Zapušač je izleteo uz šuplji prasak, posle čega je iz boce pokuljao obojeni gas.
Set je spustio bocu na sto i povukao se. Na trenutak se zabrinuo da nekakav saboter nije Patonovu
poruku pretvorio u otrovnu zamku, ali već posle jednog trenutka gas je prestao da ističe iz grlića boce i
obrazovao Patonov lik... izgledao je oronulo, izborano i bio je poluprovidan.
„Patone“, zatutnjao je Hugo.
„Ako si ti Set“, kazao je Paton oblak, „pokušaj da me dodirneš.“
Set je zakoračio napred i provukao šaku kroz gasovitu priliku, izazvavši trenutnu pometnju u
srednjem delu.
„Odlično“, kazao je Paton. „Drago mi je što smo uspeli da stupimo u vezu. Naš prijatelj Kolter nešto
ranije preneo mi je poruku koja me je veoma uznemirila. Na osnovu šturih podataka kojima smo
raspolagali, uspeli smo da zaključimo šta se desilo. Pretpostavljamo da grupa poslata da te spase nije
uspela, da su izgubili Translokator, koji je potom na neki način doturen tebi zajedno s Peskom
pobožnosti. Želeći da pomogneš, otišao si da izlečiš Graulasa, a on ti je ukrao artefakte i zaputio se da
ukrade Hronometar. Izvini ako naši zaključci nisu tačni, ali jedino tako smo mogli da povežemo
iznenadno Graulasovo izlečenje i slobodu s tvojom neočekivanom pojavom na obodu dvorišta.“
 „Da li me čuješ?“ s nadom upita Set.
Gasoviti Paton je nastavio da govori kao da mu nije postavio pitanje. „Kolter je očekivao da će
izgubiti život po povratku u vaše vreme. Primio je to kao muškarac. Ako slušaš ovu poruku,
pretpostavljam da upravo proživljavaš njegovu nedavnu smrt. Usamljen si i očajan, i dobro bi ti došao
savet. Žao mi je što ne možemo da uspostavimo stvarnu komunikaciju. Ja mu dođem kao pismo koje
govori. Mogao sam i da napišem ovu poruku, ali sam pomislio da bi ti dobro došlo društvo, pa makar to
bila samo iluzija. Da budem iskren, ovih dana ne znam šta ću s vremenom. Stvaranje ovog gasovitog
monologa bar malo mi je ispunilo vreme.
„Za divno čudo, Sete, poživeo sam duže nego većina ljudi. I kao svi oni koji razmišljaju, pokušao sam
da dokučim zbog čega postojim. Najpribližniji zaključak do kojeg sam ikada došao glasi da je svrha
života naučiti da praviš mudre izbore. Verujem u to i pokušavam da živim u skladu s tim.
„Prema mom mišljenju, dobar izbor nije uvek i bezbedan izbor. Mnogo je dobrih izbora koji iziskuju
rizik. Neki i hrabrost. Ti si izabrao da izlečiš Graulasa. Verujem, da sam bio na tvom mestu i da sam znao
koliko i ti, da bih i ja isto uradio. Pretpostavljam da si mislio da ćeš olakšati Graulasu odlazak s ovog
sveta. Demon ti je pomagao u prošlosti i ti si mu učinio naizgled malu uslugu. Da si više znao, mogao si
da pretpostaviš šta će se dogoditi i u tom slučaju tvoj izbor bio bi rđav. Ali dobro sam razmislio i shvatam
zašto si to uradio. Shvatio je i Kolter.
„Pravljenje grešaka je sastavni deo procesa učenja. One se ne mogu zaobići. Primorani smo da
pravimo izbore, a ne uradimo to uvek kako treba. Čak i odlaganje odluke ili izbegavanje donošenja
odluke može da ima teške posledice. Greške mogu biti bolne... ponekad pričine nepopravljivu štetu... ali
dobro došao na Zemlju. Pogrešni izbori su deo odrastanja, i deo života. Grešićeš i trpećeš posledice tuđih
grešaka. Moramo se izdići iznad takvih stvari.
„Iako na prvi pogled tvoj izbor deluje pogubno, ima on i svojih dobrih strana. To što je Graulas stupio
na scenu poremetilo je Sfingu. Ma koliko da je pametan, ovo sigurno nije naslutio. Sfinga sigurno nije taj
ko ti je pozajmio artefakte. Da je Translokator bio kod njega, poslao bi svoje snage u Utočište za bajke,
uzeo Hronometar i nastavio da sprovodi svoj plan za otvaranje Zzyzxa. Mislim da mu je tvoja odluka
pomrsila račune. Ako je to tačno, otvaraju se nove mogućnosti.
„Poznavao sam te vrlo kratko, Sete, ali si na mene ostavio snažan utisak. Moj si čovek. Kada momci
poput nas pogreše, oni za sobom počiste nered. Neće biti lako, možda čak neće biti ni moguće, ali daću ti
nekoliko drastičnih predloga koje bih ja pokušao da izvedem u tvojoj situaciji. Ti odluči šta ćeš uraditi s
mojim idejama.“
Gasoviti Paton se ovlaš osmehnuo. „Porodica ti je zarobljena. Neprijatelji su na potezu. Svet je na
ivici propasti. Predlažem ti da ga spaseš.“
Seta obuze prijatna jeza. Dopada mu se kuda ovo vodi.
„Da sam na tvom mestu, smatrao bih da su artefakti izgubljeni i pretpostavio bih da će neprijatelj
uspeti da otvori Zzyzx. Kada se taj zatvor otvori, želeo bih da budem na raspolaganju i da se suprotstavim
hordi demona.“
Setu su se naježile ruke. Da li je on u stanju da uradi nešto u toj meri hrabro? Zar ga demoni ne bi
pregazili?
„Biće ti potrebno oružje. U ovom slučaju, razmislio bih o nekom velikom. Pokušao bih da nađem
Vasilis, mač Svetlosti i Tame, najčuvenije sečivo za koje znam. Nemoj zaboraviti ime: Vasilis. Izgovori
ga u sebi.“ Set je prošaputao datu reč. „To čuveno sečivo odražava srce onoga ko njime rukuje. U rukama
vrlog šarmera senki, verujem da će biti i te kako moćno.
„Jednom sam potražio Vasilis, ali pošto mi nije bio hitno potreban, napustio sam potragu. Ne znam
gde se nalazi, ali verujem da je skriven u našem delu sveta. Pretpostavljam da bi te Raspevane sestre
mogle uputiti. Tvoji deka i baka glavu bi mi otkinuli da znaju da ti to predlažem, ali potrebno ti je takvo
oružje i bez pomoći nećeš stići na vreme da ga pronađeš. Sestre pomažu jedino ako im se plati, a cena je
uvek visoka, međutim, ja sam tri puta posetio njihovu jazbinu, i još sam tu.
„Za susret s njima jednostavno ne možeš da se pripremiš. Cenkaće se s tobom. Ako ne postigneš
dogovor, oduzeće ti život, zato budi veoma pažljiv. U koverti u fioci radnog stola pronaći ćeš podatke o
geografskoj širini i dužini njihovog boravišta. Raspevane sestre prebivaju na ostrvu u reci Misisipi i štiti
ih blaga čarolija odvraćanja. Tamo borave već veoma dugo.
„Takođe će ti biti potreban prevoz do Bezobalnog ostrva, na kojem se nalazi Zzyzx. Geografska
dužina i širina zapisani su ti u koverti, ali ti to neće biti od velike pomoći. Nema tog običnog broda koji bi
mogao tamo da otplovi. Do Zzyzxa sam stigao na brodu koji bih najradije zaboravio. Bila mi je potrebna
pomoć prizivača duhova. Tebi neće biti potrebna ako ti je um snažan. Brodom koji moraš da potražiš
upravljaju nemrtvi, samo takvi slušaće tvoja uputstva. Da bi prizvao Gospu Sreću, moraš otputovati na
ostrvo Hateras nadomak obale Severne Karoline i slediti uputstva iz koverte. Pre nego što budeš mogao
da sprovedeš u delo dotična uputstva, moraćeš da uzmeš zvono, pištaljku i muzičku kutiju od izvesnog
kućnog duha u Utočištu za bajke. Više pojedinosti naći ćeš u koverti.
„Možda bi voleo da neko krene s tobom u ovu pustolovinu. Hugo bi trebalo da može da napusti
Utočište za bajke. On se nije obavezao da ostane pošto su mu vile podarile volju. Razume se, možda je
Graulas opovrgao sporazum. U tom slučaju sva stvorenja mogu da dolaze i odilaze kako im drago.
Pažljivo biraj saputnike. Na osnovu nedavnih razgovora s tvojim dekom i bakom, verujem da bi vredelo
upotrebiti Vanesu, ali konačnu odluku prepuštam tebi.
„Takođe ti preporučujem da zatražiš pomoć nemrtvih. U fioci u kojoj se nalazi koverat ostavio sam
kopije ključeva tamnice u Utočištu za bajke i Dvorane užasa. Ako sporazum nije više na snazi, zaduži
utvaru da pazi na tamnicu. Iako nije poželjno koristiti pomoć fantoma, u ovom slučaju bi to bilo mudro.
Potrebna ti je vežba, a tvoj plan je već dovoljno beznadežan. U tamnici prebivaju izvesna bića koja ne
želiš da oslobodiš. Dok budeš imao posla sa nemrtvima, postaraj se da ti se zakunu da će ti odano služiti i
vodi računa da utanačiš sve pojedinosti. Odredi ograničenja, ustanovi nagrade. Oni žude za živima, tako
da bi očigledna nagrada za stražarenje bila pravo da prisvoje sve žrtve na koje naiđu, ili pak takvo nešto.
Ako ne možeš da uđeš u tamnicu, mogao bi za to da angažuješ lišajeve iz Razjarene močvare. Hugo će te
odvesti. Ako budeš morao tamo da odeš, vodi računa o tome da ne siđeš s drvene staze. Srećom je
održavaju u dobrom stanju.
„Ako ti bude potrebna dodatna pomoć, pretpostavljam da bi mogao da razmisliš o tome da potražiš
Agada, čarobnjaka zaduženog za Zmajevo leglo. Malo je onih koji znaju da je on jedan od petorice
čarobnjaka koji su osnovali Zzyzx. Možda bi ti on mogao dati neki mudar savet. Niko više od njega ne
želi da demoni ostanu tamo gde su.
„Izložio sam ti sve što mi je palo na pamet. Upotrebi ono za šta smatraš da ima smisla. Uopšte ne
sumnjam da će ti pasti na pamet i neke druge strategije u zavisnosti od toga kako se razvija situacija. Efira
bi do pre godinu dana efikasno održavala moju komunikaciju s tobom da si se do tada našao u stisci.
Verujem da ćeš moje poruke zateći nedirnute.
„Voleo bih da mogu još nešto da učinim za tebe. Samo te molim da se ne opterećuješ onim što ne
možeš da promeniš. Greške se događaju. Uči na prošlosti, ali se usredsredi na sadašnjost i budućnost.
Pred tobom su teškoće s kakvima se ja nikada nisam suočio. Nije mi cilj da te navedem da srljaš u
propast, ali kada je na pomolu kraj sveta, jedina opcija je njegovo spasavanje. Nema sigurnih izbora kada
ti nad glavom visi pretnja kao što je otvaranje Zzyzxa. Ova poruka ponoviće se ako ponovo otčepiš bocu.
I to samo za tebe. Srećno.“
Patonovo gasovito obličje jurnulo je nazad u bocu. Kada je sav gas ušao, Set je vratio zapušač.
Toliko toga sad ima da svari! Suviše toga! Set stisnu rukama glavu. Ko zna zašto, ali jedno je reći sebi
da ćeš pokušati da spaseš svet, a nešto sasvim drugo dobiti nalog od Patona da to i uradiš, kao da sve
zaista zavisi od tebe. Suviše toga je na kocki!
Paton je, međutim, u pravu. Sigurnih izbora više nema. I izbegavanje odgovornosti predstavljalo bi
izbor. I to loš. Paton mu je bar pokazao kojim putem da krene. Daće sve od sebe, samo polako, korak po
korak.
Set je otišao do radnog stola i u drugoj fioci koju je otvorio pronašao koverat sa svojim imenom.
Pored njega ležali su i ključevi tamnice. Otvorio je koverat i preleteo pogledom preko priloženih stranica.
Našao je pomenute geografske širine i dužine, zajedno s objašnjenjima i opisima. Na kraju je pročitao o
Večnima i koji su to poslednji koraci neophodni za otvaranje Zzyzxa.
Zadovoljan što je dobio sve šta mu je Paton obećao, presavio je papire i vratio ih nazad u koverat, koji
je potom ćušnuo u džep. „Idemo, Hugo“, kazao je Set. „Hajde da vidimo da li su se ti satiri pojavili.“
Dok je s golemom za petama izlazio iz pećine, Set je razmišljao da li da pomoću novčića stupi u vezu
s Papratom. Biće mu teško da objašnjava kako je izgubio Translokator, ali Paprat bi mogao da smisli
nešto što će mu biti od koristi. Na kraju krajeva, on je u Živoj fatamorgani, a ostavio je utisak snalažljivog
momka. Ko zna kada bi pobuna u Sfinginom štabu, izvedena u pravom trenutku, mogla da posluži kao
važna diverzija? U ovoj fazi, Set mora da ima u vidu sva sredstva koja mu se nude.
 ŠESNAESTA GLAVA

Zapečaćeni oltar

K ada su već bili blizu vrha stepeništa, Paprat je ščepao Kendru za mišicu. „Tvoj brat je upravo stupio u
vezu sa mnom“ prošaputao je.
„Da li je dobro?“ upitala je ona.
Paprat je zastao. Slušao je umom. „Nije povređen. Očajan je zbog načina na koji ga je Nagi Luna
iskoristila da oslobodi Graulasa. Do mene jače dopiru njegova osećanja nego reči. Vaš prijatelj Kolter je
preminuo.“ “Ne“, kazao je Voren, refleksno odbivši da primi tu vest. “Moje saučešće, ali Set je izgleda
siguran u to“, kazao je Paprat. „Oseća strašnu krivicu, koja bi mogla i da ga slomi. Govorim mu da su ga
iskoristili i da sada više ništa ne može da uradi po tom pitanju“
Kendra je pokušavala da obuzda suze. Nemoguće da Koltera više nema. Bar je on trebalo da bude na
sigurnom u Utočištu za bajke! Voren je posmatrao Paprata u iščekivanju.
„Set kaže da je Graulas uništio osnivački sporazum Utočišta za bajke.“
„On smesta mora da ode odatle“, kazao je Voren.
Paprat je klimnuo glavom i podigao prst. „Set kaže da će uskoro da krene. Izgleda da je dobio savet
od vašeg pretka Patona Bardžisa i upravo se sprema da krene u potragu.“
„Paton mu je sigurno dao dobar savet“, kazao je Voren.
„Upravo saopštavam Setu da ste vas dvoje sa mnom. Oduševljen je što to čuje. Govorim mu da smo i
sami usred krize i savetujem mu da malo kasnije ponovo stupi sa mnom u vezu. Kažem mu da se mnogo
ne sekira što je izgubio Translokator. Osećam da mu podrška dosta znači, ali i dalje ne uspeva da se
pomiri sa situacijom koja je nastala kao posledica tog gubitka. Čezne da ga povrati. Sklonio je novčić.“
„Hoće li s njim biti sve u redu?“ sa strahom je upitala Kendra.
„Mislim da hoće“, kazao je Paprat. „Vaš predak mu je očigledno zadao ambiciozni zadatak. Nismo
ulazili u pojedinosti, ali ako Set uspe energiju da usmeri na neke korisne aktivnosti, to bi mu moglo
pomoći da se izbori s krivicom. Uskoro će nas ponovo pozvati. Moramo dalje.“
Nastavili su da se penju. Stepenište je bilo probijeno kroz taman gladak kamen. Voren je prevukao
šakom preko zida. „Na ovom stepeništu nema kopanja“, primetio je.
„Zidovi su tvrđi od čelika“, složio se Paprat.
Stepenište se završavalo kod praznog zida. Voren je izgovorio nekakvu nerazumljivu rečenicu i zid je
izbledeo, gotovo nestao.
 „Da ugasim svetlo?“ upitao je Paprat.
„Neka gori“, odvratio je Voren.
Prošli su kroz sablasni zid u pećinu koja se sastojala od kamenova oštrih uglova. Papratova svetlost
odbijala se o svetlucavo crno kamenje. Kendra se osvrnula. Zid je izgleda ponovo očvrsnuo.
Malo dalje u pećini, na samoj ivici svetlosti, stajalo je nekakvo stvorenje. Imalo je telo krupnog bika i
glavu bradatog muškarca s bronzanom krunom na glavi. Stvorenje je progovorilo nekakvim izopačenim
jezikom.
Paprat mu je odgovorio na isto tako čudan način.
„Ne brini“, Voren je došapnuo Kendri.
Stvorenje je ponovo nešto kazalo.
„Šta je bilo?“ prigušenim glasom je upitala Kendra. „Šta kaže?“
Paprat je uzeo njenu ruku u svoju i izopačene reči su istog časa postale razumljive. Stvorenje je i dalje
govorilo.
„...tokom mnogih godina pravo je olakšanje imati bar tračak nade.“
„Daćemo sve od sebe“, obećao je Paprat. „Vorena si već upoznao. Ovo je Kendra.“
Stvorenje je učtivo pognulo glavu. „Pozdravljam te.“
„Kendra, ovo je Halad“, nastavio je Paprat, „jedan od ponosnih lamasua 2 kojeg je Sfinga pretvorio u
roba.“
„Nije on nikakva sfinga“, izjavio je Halad snažnim, smirenim glasom. „Zovite ga Etiopljanin.“
„Halad čuva tajni ulaz u tamnicu“, objasnio je Paprat. „On nije zao, ali sporazum ga obavezuje da nas
pogubi ako prođemo ovuda bez Etiopljaninove dozvole.“
„Slutiš li šta se nalazi s druge strane pećine?“ upitao je Paprat.
„Vid mi je ograničen na ovo ovde“, odvratio je Halad. „Kao što vidite, moja ovdašnja uloga je
uvredljiva. Ja sam zatvorenik koji čuva zatvor.“
„Zahvaljujemo na bezbednom prolazu kroz tvoju oblast“, kazao je Paprat.
„Žao mi je što si izgubio rogove“, odvratio je Halad. „Pođite u miru.“
Paprat je pustio Kendrinu ruku. „Idemo.“
„Ima li problema?“ upitao je Voren.
„Samo smo malo proćaskali“, objasnio je Paprat.
Brzo su napredovali. Lamasu se sklonio u stranu da ih propusti. Halad je bio toliko veliki da je Kendra
sumnjala da bi uspela da mu dohvati kraj brade čak i kada bi skočila. Kada je prošao lamasua, Paprat je
sklonio kamen koji zrači. Voren ih je poveo iz pećine na bledu svetlost pred svitanje. Čučnuli su iza
nekakvih šiljatih gromada da osmotre okolinu.
„Živa fatamorgana se prostire nadaleko“, Paprat je došapnuo Kendri. „Zapravo, pažljivi posmatrač bi
zaključio da je ogradom ograđeno mnogo manje zemlje nego što bi se reklo.“
„Ima još nekoliko takvih rezervata“, dodao je Voren. „Podsećaju na onaj ruksak, samo mnogo veći.“
Paprat je klimnuo glavom. „Duž Žive fatamorgane, u pravcu sever-jug prostire se dugačka plodna
ravnica. Zapečaćeni oltar nalazi se malo dalje na severu, na mestu gde se dolina sužava.“
„Sfinga je predložio put koji bi trebalo bezbedno da nas sprovede pored najvećeg broja patrola i koji
zaobilazi najopasnije oblasti“, kazao je Voren. „Naložio je utvarama da odvedu nemrtve što dalje od puta
kojim ćemo mi ići.“
„Kako to da tako mnogo znaš o Živoj fatamorgani?“ Kendra je upitala Paprata.
„Došao sam ovamo s namerom da istražim zašto je oltar zapečaćen. Uspeo sam malo da istražim
oblast pre nego što sam bio zarobljen.“
„Kakvih sve opasnih stvorenja ovde ima?“ upitala je Kendra.
Paprat je slegnuo ramenima. „Osim onih uobičajenih, znam da ima raznih demona, mantikora, himera,
stepskih džinova, sfingi, rečnih trolova, siruša 3 i, razume se, simurga.“ 4
„Misli na roka“, pojasnio je Voren, „koji u poslednje vreme često lovi jer mora da prehrani tri
ogromna ptića.“ Voren je izvukao mač. „Sfinga me je upozorio da prava sfinga čuva zapečaćeni oltar.
Moraćemo da rešavamo zagonetke.“
„Zagonetke prepustite meni“, kazao je Paprat.
„I Sfinga je mislio da ćeš se ti za to pobrinuti.“
„Dugo sam na ovom svetu“, kazao je Paprat. „Mogu vam reći da bih voleo da me zagonetke iznenade.
Pretpostavljam da ćemo ići duž reke i truditi se da nam drveće obezbedi zaklon.“
„Upravo taj put mi je opisao“, potvrdio je Voren.
„Poželjnije je da hodamo nego da trčimo“, kazao je Paprat. „Žurba privlači pažnju.“
„Uz tebe sam“, složio se Voren i pružio Kendri rukavicu. „Pripadala je Kolteru. Bićeš nevidljiva ako
je navučeš i stojiš mirno.“
„Sećam se te rukavice“, rekla je Kendra.
„Uzmi i ključ“, kazao je Voren, pruživši joj kratku šipku koja je na jednom kraju bila veoma složenog
oblika. „Ako bude potrebe, ja ću skrenuti pažnju na sebe kako biste vas dvoje mogli da stignete do
oltara.“
„Zajedno ćemo pobeći“, odlučno je kazala Kendra.
„Tako je“, odvratio je Voren, trudeći se da ne izgubi strpljenje. „Svi ćemo pokušati da stignemo do
oltara, ali ako budemo morali da biramo, prvenstvo imaju oni koji su u stanju da komuniciraju s
vilinskom kraljicom. Neki od nas završili bi kao piljevina ako bi pokušali da kroče na njeno sveto tle.“
„Treba da krenemo“, kazao je Paprat. „Povedi nas, Vorene.“
Prvih pet minuta Kendra je očekivala da će se neprijatelji stuštiti na njih na svakom koraku. Što su
dalje odmicali bez ikakvih smetnji i što je zaklon drveća postajao bolji umesto da bude lošiji, to se ona
više opuštala. Počela je da se pita na koji način bi vilinska kraljica mogla da im pomogne da pobegnu. Da
li može da ih pusti u svoje kraljevstvo? Kendra je bila gotovo uverena da je to zabranjeno, bez obzira na
okolnosti. Kraljevstvo u kojem ona vlada mora ostati neukaljano, jer bi u protivnom to moglo dovesti do
propasti dom u kojem žive vile.
Kendra se osvrtala unaokolo tražeći pogledom vile. Kada bi joj pošlo za rukom da regrutuje njih
nekoliko kao izviđače, njihove šanse za uspeh bile bi mnogo veće.
U jednom trenutku, na mestu gde se drveće proredilo, preko neba je preleteo rok. Njegova raširena
krila privremeno su zaklonila izlazeće sunce. Ogromna zver otimala se u njegovim kandžama.
„Da li on to nosi nosoroga?“ upitala je Kendra, zaklonivši oči kada se sunce ponovo pojavilo iza
džinovskog krila.
„Karkadana“, ispravio ju je Paprat. „Veći je od nosoroga i ima osetljiv rog. Molite se da ne naletimo
na karkadana nezaštićeni.“
„Imam mač“, pobunio se Voren.
„I ja imam nož“, rekao je Paprat. „Ni mač ni nož ne bi nam pomogli ako bi se karkadan zaleteo na
nas. Potrebni su mi moji rogovi.“
„Kako si ih izgubio?“ upitala je Kendra.
Paprat je oklevao, kao da se nećkao da li da joj odgovori. Prekinuo je tišinu pošto je ovlaš slegnuo
ramenima. „Od mog trećeg roga napravljena je Krstionica besmrtnosti.“
„Jedan od pet artefakata?“ uzviknuo je Voren.
„Koliko si star?“ upitala je Kendra.
„S tvoje tačke gledišta, ja sam drevan“, odvratio je Paprat. „Jednorozi me smatraju mladićem. Hodio
sam tuda-svuda, mnogo toga sam video, ali i dalje se osećam mladim. I vile i jednorozi su mladolika
stvorenja.“
„Predao si svoj rog?“ upitala je Kendra.
„Bio sam spreman da uradim šta god je potrebno da bi demoni bili uklonjeni“, izjavio je Paprat. „Prvi
rog dao sam na dar još pre mnogo, mnogo godina. Mnogi od moje vrste ne zadrže prvi rog pošto im
izraste treći. Drugi rog uzeli su mi kada me je Sfinga uhvatio. Nemam pojma šta je uradio s njim.“
„Trebalo bi da nam ga vrati“, kazala je Kendra.
„To bi bilo od pomoći“, izjavio je Paprat. „Osećam da su moji rogovi još čitavi, a bez njih se osećam
tek kao senka samog sebe. U njima je najveći deo moje moći.“
„Možeš li da povratiš treći rog?“ zanimalo je Vorena.
„Ako se Krstionica besmrtnosti ikada bude razbila, nestaće i ponovo se stvoriti na nekom drugom
mestu, zajedno s mojim rogom. Taj rog bih mogao da povratim jedino ako Zzyzx bude otvoren. Bez
trećeg roga zarobljen sam u ljudskom obličju, ali radije bih ovako živeo nego da bilo ko prodre u Zzyzx“
Nastavili su u tišini. Nekoliko puta su čučnuli ili se prućili potrbuške, ili sakrili iza kakvog stabla kada
bi Paprat osetio prisustvo nekog stvorenja u okolini. Kendra je videla lavove s ljudskim glavama i
repovima škorpiona. Na trenutak je primetila opake čopore letećih pasa s krljuštima na leđima. Opazila je
krupne nomade u oklopima koji su prstima mogli da dosegnu sredinu okolnih stabala, a koji su se glasno
smejali i svađali bez ikakvog povoda. Sve te potencijalne pretnje, međutim, primetili su iz daljine. Kendra
i Voren nisu bili svesni ni desetog dela opasnosti koje je Paprat naslućivao. Njihova mala skupina na
njegov znak jednostavno bi se sakrila ne pustivši ni glasa. Nastavljali bi dalje tek kada bi Paprat to
predložio.
Posle nekoliko sati grčevitog napredovanja, Voren je čučnuo iza palog debla da se posavetuje s njima.
Sunce je već bilo visoko na horizontu i bilo je nesnosno vruće. Ispred njih, na suprotnoj strani čistine,
Kendra je uočila krošnje neverovatnih boja. „Ispred nas je Šumarak koji marni“, kazao je Voren. „Sfinga
mi je posebno skrenuo pažnju na ovaj deo puta. Ako krenemo levo, moraćemo obalom reke kroz
zajednicu rečnih trolova.“
„Oni bi nas smatrali izuzetno ukusnima“, dodao je Paprat. „Priredili bi nam pravu svečanost na kojoj
bi nas proždrali.“
„Ako krenemo desno, završićemo u himerinoj oblasti“, nastavio je Voren.
„Gde nas takođe čeka sigurna smrt“, dodao je Paprat.
„A ako pođemo kroz onaj tamo šumarak?“ upitala je Kendra.
„Miris voća je nepodnošljivo privlačan“, odgovorio je Voren. „Sve voće je štetno, većina čak
smrtonosna. Sfinga je kazao da jedna vrsta voća može da nam rastopi kosti, druga od nas da napravi
likantrope, treća da nas upali u trenu.“
„Biram voće pre nego trolove ili himeru“, glasao je Paprat.
„Ne smemo podleći“, upozorio ih je Voren.
„Pomagaćemo jedni drugima“, kazao je Paprat. „Moramo odlučiti odmah. Šta god da se dogodi dok
budemo ispod krošnji tog drveća, bez obzira na žudnju koju osetimo i očajničke nagone koji nas
spopadnu, bez obzira na razloge koji sami sebi predočimo, nećemo probati ni jednu jedinu voćku.“
„Šta ako voće nadjača zdrav razum?“ upitala je Kendra. „Šta ako ne budemo mogli da se odupremo?“
„Više bih voleo neku pretnju koju mogu da probodem“, promrmljao je Voren. „U tom šumarku sami
sebi bićemo neprijatelji.“
Paprat je kleknuo i sakupio na gomilu malo zemlje. Pljunuo je u dlan i zamesio zemlju u kuglice. Prve
dve je gurnuo u nozdrve. Ispružio je šaku. Kendra je oklevajući uzela dve kuglice od zemlje i gurnula ih u
nos. I Voren je uradio isto.
„Moram verovati da je naša volja jača od privlačnosti nekog voća“, kazao je Paprat. „Tužno bi bilo da
nas pogubi neki trol ili himera, ali da sami sebe na smrt izgrebemo bilo bi patetično i ja odbijam da
prihvatim tu mogućnost. Zemlja će vam pomoći, a pomoći ću vam i ja.“
„Meni je to dovoljno“, kazao je Voren. Glas mu je zvučao malo drugačije pošto mu je nos bio zapušen
čepovima od zemlje. „Kendra, tebi?“
„Probajmo da savladamo šumarak.“ Izgovorila je to kao da je prehlađena.
„Obećajte mi da nećete probati voće“, zatražio je Paprat. Glas mu nije zvučao nimalo drugačije sa
zemljom u nosu. „Obećajte meni i obećajte sebi. Naglas.“
„Obećavam“, kazala je Kendra.
„Kunem se“, ponudio je Voren.
„Uhvatite se pod ruku“, naložio im je Paprat, ustajući. „Dišite na usta i ne obraćajte pažnju na to šta
vam čula govore. Predlažem da potrčimo.“
 Njih troje potrčaše držeći se pod ruku i dišući samo na usta. Kendra se pitala da li će joj to što je od
vilinskog soja obezbediti dodatnu zaštitu od čarolije. Na kraju krajeva, imuna je na magijsku kontrolu
uma. A opet, iz iskustva zna da su njena osećanja podložna manipulaciji iako joj je um zaštićen. U to se
uverila kada je probala Tanuove napitke i iskusila magični strah. Privlačna snaga voća mogla bi da utiče
na njena osećanja, a ne na razum, i to ju je zabrinulo.
Drveće ispred njih izgledalo je upravo onako kako bi jesen želela da izgleda, ali joj nikada ne pođe za
rukom da ga takvim i učini. Kendra se divila raznovrsnosti i živosti boja listova: plamenocrveni i
narandžasti, tamnoplavi i purpurni, jarkožuti i zeleni. Videla je i listove čudnijih nijansi, među kojima su
bili i jarkoružičasti, tirkizni, srebrni i šljašteće beli. Čak su i stabla drveća bila neobičnih boja, od crvenih
poput boje lave do iskričavih zlatnih i crnih kao noć.
Kada su se obreli ispod drveća, prvo su ugledali šljive. Za razliku od listova, plodovi su se prelivali u
mešavinama boja, a glatka koža svetlucala im se poput bisera. Ostalo voće prelivalo se u bogatim
nijansama predivnog dragog kamenja: bilo je plavo poput safira, zeleno kao smaragdi i crveno poput
rubina. Kendra je bila zadivljena i samo joj se motalo po glavi kakvog li je ukusa sve to prelepo voće.
Ali tek kada su mirisi Šumarka koji mami počeli da promiču pored njenog zapušenog nosa, Kendra je
shvatila koliko je opasno privlačna snaga voća. Miris je probudio glad kakvu nikada do tada nije osetila,
očajničku glad koju je mogla vrlo brzo da utoli ako bi zagrizla mesnatu voćku koja joj visi nadohvat ruke.
Glad je bila propraćena velikom žeđu i uverenošću da bi sokovi ovog voća sigurno zadovoljili tu njenu
potrebu bolje od bilo čega drugog.
Kendra je bila svesna da do nje ne dopire stvarni miris tog mesta. Telesni nagon vrištao je da iz
nozdrva izvuče kuglice od zemlje kako bi mogla da uživa u stvarnim mirisima voćnjaka. Razum je
pokušao da podrži dotični nagon, uveravajući je da nije isto mirisati i jesti. Zašto da se bespotrebno
odrekne najstimulativnijeg mirisa u životu? Sam miris ne može da joj naškodi!
Paprat je pustio Kendru i počeo da udara Vorena po rukama jer je ovaj posegao da izvadi čepove iz
nozdrva. Ako bi snažno dunula kroz nos, Kendra je bila ubeđena da bi uspela da izduva i kuglice od
zemlje. Zašto da ne? Nadiranje pljuvačke gotovo da je boli. Ako bi punim plućima udahnula miris
šumarka, možda bi joj to ograničeno zadovoljstvo skrenulo misli s neverovatne gladi.
„Ne zaboravite!“ povikao je Paprat. „Ovaj voćnjak je smrtonosna zamka! Zadovoljstva koja obećava
samo su šarena hartija u koju su umotani smrtonosni pokloni. Ne zaboravite da smo odlučili da se ne
poslužimo. Naterajte um da kontroliše osnovne nagone.“
Kendra se oduprla.
Voren je lupio sam sebi šamar i ugrizao se za palac.
Paprat ih je ponovo uhvatio pod ruke. „Duboko udahnite, zadržite dah, zatvorite oči i pustite mene da
vas vodim.“
Kendra ga je poslušala. Kada je zadržala dah, zov voća je oslabio. Pokušala je logično da sagleda
situaciju. Šta bi joj uradili ti raskošni mirisi kada ne bi imala kuglice u nosu? Pretpostavila je da šumarak
lepo miriše, ali je zanemarila činjenicu da bi taj miris mogao da unese očajanje u osećaj gladi. Da je
izvukla kuglice, miris bi najverovatnije ovladao njenim razumom.
Nije lako trčati i zadržavati dah. Posle izvesnog vremena, morala je da nastavi da diše i nadoknadi
izgubljeni kiseonik. Dok je duboko uvlačila vazduh, mirisi šumarka okomili su se na nju mnogo jače nego
ranije. Sveprožimajući mirisi obećavali su mnogo više od utoljivanja gladi i žeđi. Obećavali su ekstazu.
Obećavali su odmor. Obećavali su mir.
Oči nije otvorila i uspela je da se odupre. Mirisi su bili lažni. Lažna obećanja. Instinkti su odbijali
tvrdnje uma. Kako nešto tako uzvišeno može da bude opasno? Kendra je ipak uspevala da zadrži kontrolu
nad razumom. Kada je disanje počelo da joj se stabilizuje, ponovo je zadržala dah. Usled nedostatka
vazduha zavrtelo joj se u glavi, pa je brže-bolje nastavila da diše.
Čula je Vorena kako pohlepno udiše vazduh s druge strane Paprata. Sada su sporije napredovali. A
onda je Paprat pustio Kendru. Otvorila je oči. Paprat i Voren rvali su se na tlu.
„Kreni dalje“, zatražio je Paprat. „Imaš da prevališ još samo malo. Izađi iz šumarka!“
 Kendra je pogledala ispred sebe i videla gde se završava egzotični voćnjak. Usredsredila se na čistinu
iza poslednjeg drveća i potrčala. I te kako je bila svesna da Paprat više nije uz nju i da ne može da joj
pomogne. Usamljenost je pojačala iskušenje. Pokušala je da zamisli kako eksplodira već posle prvog
zalogaja voća, ali njeno telo nije želelo da poveruje u tu sliku. Možda je Voren pogrešno razumeo Sfingu.
Možda bi im voćnjak pružio svu radost koju je miris obećavao! Paprat i Voren možda su se već predali.
Možda im upravo u ovom trenutku ukusni sok curi niz bradu i smeju joj se što je pobegla.
Kendra se osvrnula. Paprat je uhvatio za stopala Vorena, koji se otimao i vukao ga.
Kada je ponovo pogledala ispred sebe, Kendra je videla da samo što nije izašla iz šumarka. Šta bi se
dogodilo ako bi izvadila kuglice od zemlje na samo nekoliko koraka od kraja voćnjaka? Želela je da bar
jednom slobodno udahne miris voćnjaka pre nego što izađe iz njega.
Ne. Obećala je sebi i prijateljima da neće okusiti voće prolazeći kroz voćnjak. Čak ako bi iz najboljih
namera pomirisala voće, to bi je sigurno nagnalo i da ga okusi. Kendra je pognula glavu i izletela iz
voćnjaka, pretrčala čistinu iza njega i sakrila se iza grma.
Kada se osvrnula, videla je da Paprat posrće s Vorenom preko ramena. Još nisu uspeli da ostave za
sobom senke ošamućujućeg drveća. Da li da se vrati da im pomogne? Kendra nije imala poverenja u samu
sebe.
Paprat je s velikim naporom uspeo da iznese Vorena iz voćnjaka. Što je Paprat više odmicao čistinom,
to se Voren manje opirao. Papratu je iz nozdrve curila srebrna tečnost. Lice mu se presijavalo od znoja.
Spustio je Vorena pored Kendre.
„Mnogo mi je žao“, dahtao je Voren. „Mnogo mi je žao.“ Izduvao je kuglicu od zemlje. I Kendra je
izvadila svoje.
Paprat je odnekud izvadio iscepanu maramicu i prineo je nosu. Preko otrcanog materijala raširila se
srebrna mrlja. „Nema veze.“

„Srebrna krv?“ upitala je Kendra.

„Nisam pravo ljudsko biće“, odvratio je Paprat.
„Ako krvariš iz nosa, da li to znači da ti je zemlja ispala?“ upitao je Voren.
„Iz jedne nozdrve jeste“, kazao je Paprat.
„Kako si uspeo da se odupreš?“ upitao je Voren, iskreno zaprepašćen.
„Nije bilo lako“, priznao je Paprat. „Sigurno mi je pomoglo to što već dugo živim, a i to što ovo nije
moje pravo obličje.“
„Pomoglo je to što upravljaš sobom“, kazao je Voren. „Imaš gvozdenu volju. Dugujem ti život.
Molim te da mi oprostiš. Ispala mi je zemlja iz jedne nozdrve dok smo trčali. Posle toga je moj razum
otišao na godišnji odmor.“
„Nemam šta da ti oprostim“, kazao je Paprat. „Osetio sam privlačnu snagu voća. Gotovo me je
savladala. Da sam bio sam i da nisam bio odgovoran za vas dvoje, mogao sam pasti na testu.“
„Vas dvojica ste omirisali voće?“ upitala je Kendra s izvesnom dozom ljubomore.
„Moja nozdrva se iščistila kada me je Voren tresnuo“, kazao je Paprat. „Miris je bio poguban. Možda
je prava sreća što je krv zamenila zemlju.“
„Jako mi je žao“, ponovio je Voren. „Bio sam van kontrole. Ni o čemu drugom nisam mogao da
razmišljam osim o voću i o tome kako da ga se domognem!“
„Sada se više ne osećaš tako?“ upitala je Kendra.
„Sećanje je krajnje privlačno“, kazao je Voren, „ali je nagon kome se ne može odoleti nestao.“
„Treba da nastavimo“, kazao je Paprat.
„Ispustio sam mač“, kazao je Voren.
„Ispustio si ga prilično daleko odavde“, odvratio je Paprat. „Prvi put kada si počeo da zastranjuješ.“
»Želela sam da ispraznim nos i punim plućima udahnem miris šumarka“, priznala je Kendra.
„I ja“, kazao je Voren. „Budi srećna što nisi. Ne bi mogla da mu odoliš. Pretpostavljam da se nećemo
vratiti po mač.“
 „Ne bih da se vraćam u taj šumarak“, kazao je Paprat. „Mač ti je zapravo davao iluziju sigurnosti a
nije pružao pravu zaštitu. Danas će nam biti najpametnije da budemo nevidljivi.“
„Vila“, kazala je Kendra i pokazala prstom.
Vila je klizila ka njima kao da se kreće ispod površine vode. Gotovo da uopšte nije pokretala
prozračna krila. Imala je tamnu kožu i dugačku tamnu kosu. Bila je obmotana tkaninom boje lavande,
koja se slagala uz boju njenih krila. Ruke i zglavke na nogama ukrašavao je sićušan nakit.
Vila je sletela na Papratovo rame. On skloni maramicu s nosa, a ona ga pomilova po obrazu. Kendra
nikada nije videla da neka vila izražava takvu nežnu zabrinutost kakva se očitavala u izrazu lica i
pokretima ove. Vila je spustila smeđu šaku na Papratov nos, koji je na trenutak zasijao, a onda je ona
prozračnim komadićem materijala očistila mrlje krvi s njegovih nozdrva.
„Možeš li da nas odvedeš do zapečaćenog oltara?“ nežno ju je upitao Paprat.
Vila je nekoliko puta potvrdno klimnula glavom. Kendra je bila ubeđena da je vila zaljubljena. Danas
očigledno neće morati da upotrebi svoj status među vilama za ubeđivanje.
„Da li bi okupila još nekoliko svojih sestara da nam pomognu da izbegnemo opasnost?“ upitao je
Paprat.
Vila ga je sumnjičavo pogledala, kao da je pokvario zabavu pominjanjem drugih vila.
„Učinila bi mi izuzetnu uslugu“, iskreno je kazao Paprat. Vila je porumenela i odlebdela.
„Baš umeš s vilama“, primetio je Voren.
„Možda nemam rog“, kazao je Paprat, „ali sam ipak jednorog. Mi smo kao rok zvezde u vilinskom
kraljevstvu.“
Vila se vratila posle nekoliko minuta s još nekoliko pripadnica svoga roda. Većina je imala tamnu
kožu i velelepna krila. Paprat je očigledno bio u središtu pažnje. Većina vila došaptavala se i cerekala
izdaleka. Nekoliko najhrabrijih dolebdelo je sasvim blizu i sneno se zagledalo u njega. jedna je čak počela
da popravlja poderotinu na njegovoj košulji.
Paprat se nasmejao. „Ne obraćajte pažnju na moju odeću. Potrebni su mi izviđači. Ko će da nas
zaštiti?“
„Ja ću“, cvrkutao je hor glasića. Vile su zamlatarale minijaturnim rukama u želji da budu odabrane.
„Biću vam zauvek zahvalan na pomoći“, ljubazno im je kazao Paprat. Raspodelio je vile. Jedne su
dobile zadatak da odu što dalje, druge da ostanu blizu njih. Objasnio im je koji pravac treba da pokriju.
Kada je vilu koja ih je prva primetila odabrao da mu bude lična pratilja, sva se ozarila od ponosa.
Zahvaljujući sviti vila koje su izviđale teren ispred njih, napredovali su bez oklevanja. Povremeno bi
do njih stizala upozorenja da zastanu ili promene pravac. Nove vile su im se sve vreme pridruživale,
donoseći Papratu koštunjave plodove, bobice i vodu ili med u mirišljavim listovima. Paprat je sve to delio
sa svojim saputnicima. Kada ih je ova postojana ponuda minijaturnih porcija zasitila, morao je da ih
zamoli da im više ne donose hranu.
Malo posle podneva vile su se konačno vratile i obavestile ih da se ispred njih nalazi sfinga koja čuva
za pečaćeni oltar. Paprat je objasnio vilama da mora da se suoči sa sfingom i zamolio ih je da se ne
mešaju. Kendra se ponadala da će i njoj reći da ostane po strani, ali Paprat to nije predložio.
Kroz drveće su ugledali gvozdenu kupolu. Iznenadila ju je njena veličina. Bila je visoka nekoliko
spratova, u njoj bi lako mogla da se održi cirkuska predstava. Nije bilo znakova korozije. Bezizražajno
crno gvožđe upijalo je popodnevnu sunčevu svetlost i ni jedan jedini zrak nije odbilo.
Kendra je primetila sfingu ispred kupole dok su se približavali. Mahala je repom tamo-amo. Sfinga je
imala telo zlatnog lava i glavu žene. Pernata krila držala je priljubljena uz telo. Imala je krupne bademaste
oči boje žada i samozadovoljan izraz lica.
Paprat joj je prišao u pratnji Vorena i Kendre. Sfinga je ostala nepomična, samo je nastavila da maše
repom.
„Želimo da uđemo u kupolu“, kazao je Paprat.
„Imaš dve sestre“, žestoko je krenula sfinga. Pored toga što su reči čuli ušima, one su prodirale i do
njihovih umova. Iako je govorila prigušeno, svaka reč je do njih stizala jačinom povika. „Prvu je rodila
druga, a drugu prva.“
Paprat je pogledao Kendru i Vorena. Kendra nije imala pojma.
„Sestre koje rađaju jedna drugu su dan i noć“, odgovorio je Paprat.
Sfinga je mudro klimnula glavom. „Okružujem svet, a prebivam i u naprstku. Ja sam izvan...“
„Ti si prostor“, prekinuo ju je Paprat.
Sfinga je stisnula usne i smrknuto se zagledala u njega. Potom je nastavila: „Ujutro hodam na sve
četiri...“
„Razdoblja čovekovog života“, izlanula se Kendra. Sve oči su se okrenule ka njoj. „Ta je čuvena“,
izvinila se.
„Ujutro hodam na sve četiri, posle podne na dve, uveče na tri... što više nogu imam, to sam slabiji.
Tako nekako.“
Sfinga se pušila.
„Kuc, kuc“, kazao je Voren. Sfinga ga je ošinula pogledom.
„Ne vređaj se“, preklinjao ju je Paprat, diplomatski zakoračivši ispred Vorena. „Imali smo težak dan.
Nas je troje i odgovorili smo na tri zagonetke. Možemo li da prođemo?“ učtivo se naklonio.
„Možete da prođete“, dozvolila im je sfinga povrativši vedrinu.
„Ni reč više“, šapnuo je Paprat Vorenu.
Voren se s teškom mukom obuzdao da se ne nasmeje.
Kendra je imala osećaj da joj sfinga pogledom buši rupe na leđima dok su prolazili pored nje i išli ka
kupoli. Paprat ih je odveo do vratanca na bočnoj strani na kojima se nalazila velika ključaonica. Dok je
proučavala vratanca, Kendra se setila da je vilinska kraljica nedavno uništila tri svoja oltara. Šta ako je
ovaj jedan od onih koje je eliminisala? To uopšte nije isključeno ako se uzme u obzir da je zapečaćen.
Zaključivši da će uskoro dobiti odgovor na to, Kendra je gurnula šipku u ključaonicu i stala da je
pomera gore-dole i levo-desno dok nije legla kako treba, a onda ju je okrenula. Brava je škljocnula i
Voren je otvorio vratanca.
Vile su se okupljale oko otvorenog portala sa svih strana. Prvi je ušao Paprat, a za njim Kendra, koja
je osećala kako se vile češu o nju dok je ulazila. U kupolu nije prodirao ni tračak dnevne svetlosti spolja,
osim ono malo sunčevih zraka koji su sada ulazili kroz otvorena vratanca, ali su unutrašnjost kupole
obasjavale brojne vile i postojani sjaj ribnjaka. Kendra je zurila u razno razne vile i pitala se koliko su
godina zarobljene ovde. Posle Vorena unutra je uletelo još vila i odmah su počele da cvrkuću s davno
izgubljenim prijateljicama.
Ovalni ribnjak zauzimao je gotovo četvrtinu prostorije. Voda se slivala s vrha kupastog ostrva na
sredini ribnjaka. Pet terasastih humki okruživalo je staklastu vodu. Sve su bile prekrivene egzotičnim
cvećem iako do njih nije dopirala sunčeva svetlost. S jedne strane je od ivice ribnjaka do ostrva vodila
pomalo nesigurna staza od belog kamenja.
„Ja ostajem ovde“, izjavio je Voren. „Čuvaću vrata.“
„Lepo od tebe“, kazao je Paprat i poveo Kendru do kamenja. S lakoćom je skočio na prvi, koji je bio
malo predaleko od obale za Kendrin ukus. Zatim je zakoračio na drugi da je sačeka. Kendra je skočila na
prvi kamen, trudeći se da ne deluje uplašeno i pokušavajući da ne razmišija kakvi sve stražari vrebaju
ispod površine sjajne vode. Kamen je bio klizav, ali je uspela da se održi na njemu. Paprat je ispružio
ruku da je pridrži. Lako su savladali ostalo kamenje i stigli do strme, travnate obale ostrva.
Paprat ju je poveo oko ostrva do druge njegove strane. Dok su obilazili ostrvo, Kendra je primetila da
voda zapravo curka s vrha ostrva u tri pravca. Na suprotnoj strani ostrva skupljala se u bazenu na polovini
padine. Pored njega nalazila se figurina vile, a pored nje bronzana činija, na kojoj su bila ugravirana
složena upozorenja.
Kendra se zaputila ka jezercetu, ali je zastala da se osvrne i pogleda Paprata, koji se zaustavio nešto
niže na padini. Uhvatio je njen pogled. „Mnogo je prošlo otkako nisam razgovarao s vilinskom
kraljicom.“ Čvrsto je stegao vilicu, prsti su mu se uzvrpoljili, a oči zasijale. Da li je on to nervozan?
„Ubeđena sam da će biti srećna što nas vidi“, hrabrila ga je Kendra. „Imam dobar predosećaj.“
 „Naravno“, odvratio je on i krenuo dalje visoko podignute glave.
Zajedno su kleknuli ispred figurine vile. Voda u bazenu pored figurine nije se presijavala, mada se
Kendri učinilo da su odrazi u njoj neobično jasni. Povetarac je uskovitlao miran vazduh i Kendra je
osetila miris limuna, peska, biljnog soka i jasmina.
Prvi je progovorio Paprat, i to naglas, ali izgleda da je istovremeno govorio i umom. „Pozdravljam te,
veličanstvo. To sam ja, Paprat, jednorog bez doma, poznat i po drugim titulama. Sa mnom je Kendra
Sorenson.“
Kendru je preplavilo osećanje čiste radosti, koje je očigledno dolazilo od vilinske kraljice. Kako ste
stigli do ovog oltara? Kendra je sada prvi put osetila da je vilinska kraljica iznenađena.
„Pomogao nam je Sfinga“, odvratio je Paprat. „Demon Graulas doneo mu je preostale artefakte i
upravo pokušava da mu otme vlast. Ali krenimo redom. Da li bi, molim te, mogla da potvrdiš Kendri da
sam zaista jednorog?“
Kendru je preplavilo moćno osećanje ljubavi koje je u stanju da slomi srce. Paprat je jedan od mojih
podanika u koga imam najviše poverenja. Strašno mi je nedostajao. Osećanje ljubavi iznenada je preraslo
u prekor. Naredne reči uputila je Paprati. Upozorila sam te da ne putuješ u ovaj rezervat.
„Proveo sam mnogo godina u tamnici i gorko platio svoju neposlušnost“, odgovorio je Paprat.
„Oprosti mi, veličanstvo, što sam rizikovao dok sam bio u tvojoj službi.“
Treba da se vratiš kući, navaljivala je vilinska kraljica. Ovu izjavu propratila je snažna čežnja. Tog
trenutka
Kendra je imala osećaj da prisluškuje privatni razgovor. Paprat ju je pogledao kao da nagađa kako se
oseća.
„Potreba nalaže drugačije“, rekao je Paprat. „Još me čeka mnogo posla, veličanstvo. Društvu malo
nedostaje da otvori Zzyzx, a s demonima na čelu to će se dogoditi u najkraćem roku. Moram im se
suprotstaviti dok još postoji ikakva šansa da osujetim njihove planove. Možda bismo mogli nasamo da
porazgovaramo za nekoliko trenutaka, a prvo Kendra želi nešto da te zamoli.“
„Ja?“ uzviknula je Kendra i pometeno se zagledala u Paprata. „Meni se čini da sve držiš pod
kontrolom.“
„Slobodno“, požurivao ju je Paprat.
Kendra je samosvesno pročistila grlo. Do sada nikada niko nije prisustvovao njenim razgovorima s
kraljicom vila. A da stvar bude još gora, jasno joj je da su ona i Paprat odavno veoma bliski. Zar ne bi
trebalo da on iznosi zahteve? „Očajnički pokušavamo da nađemo izlaz iz Žive fatamorgane. I Voren je s
nama.“
Još nisi preobrazila nijednog mog astrida. Pokušala sam da ih pošaljem u vašem pravcu. Izgubila
sam vam svaki trag kada ste došli u ovaj prokleti rezervat. Trenutno u blizini nemam nijednog astrida,
mada čak i bez mojih ratnika, verujem da imam rešenje. Biće mi potrebno malo vremena.
„Hvala, veličanstvo“, kazala je Kendra.
Paprat joj je namignuo. „Da li bi me ostavila nekoliko trenutaka nasamo s njom? Voleo bih da
raspravimo neke stvari koje se tiču samo jednoroga.“
„Naravno“, odvratila je Kendra i ustala. Osećanje pometenosti pojačalo se posle ovog otpuštanja.
„Drago mi je što si i ovoliko bila s nama“, uveravao ju je Paprat, „jer si se uverila da možeš da mi
veruješ. Ostani na ostrvu. Vratićemo se zajedno.“
Kendra se sada malo bolje osećala. Spustila se niz padinu do ivice svetlucave vode. Sve vreme joj je
prolazilo kroz glavu o čemu li razgovaraju Paprat i vilinska kraljica. Da li se ljuti na njega što su ga
uhvatili? Ili jednostavno moraju da nadoknade izgubljeno vreme? U kakvom su odnosu? Da li je vilinska
kraljica zaljubljena u njega kao i ostale vile? Hoće li ga pritiskati da se vrati u njeno kraljevstvo? Kendra
je smatrala da je jednorogu više nego bilo kom drugom živom biću mesto u neiskvarenom kraljevstvu
čistoće.
Ipak, teško joj je da Paprata zamisli kao jednoroga. Deluje suviše ljudski i baš je kul prijatelj. Kendra
je pogledala uz padinu i videla ga kako kleči pored jezerceta, leđima okrenut njoj. Pravo je olakšanje što
sada zna da mu može verovati! Bio je u pravu kada je rekao da će joj potvrda vilinske kraljice pomoći da
odagna sumnje koje je muče u vezi s njegovim identitetom. Osećala se bogovski posle tolikih izdaja, jer
je sada znala da postoji neko na koga može da računa.
Posle izvesnog vremena Paprat je sišao niz padinu. Delovao je podmlađeno.
„Sav si ozaren“, primetila je Kendra.
„Nedostajala mi je ta potpuna komunikacija koji vilinska kraljica može da pruži“, kazao je Paprat.
„Um umu, srce srcu. I ona mi je nedostajala. Veoma mi je važna. Otkada je njen suprug kralj pao, sama
nosi veliki teret.“
„Šta misliš, kakvu pomoć će nam poslati?“ upitala je Kendra.
„I mene to zanima“, neodređeno je odvratio . „Hajde da saopštimo Vorenu da pomoć stiže.“
 SEDAMNAESTA GLAVA

Pripreme

N evil i Dorin su stigli u trenutku kada je Set zaključio da se neće pojaviti. Set je ostao da čeka na tremu
skoro jedan sat pošto je stupio u vezu s Papratom, a za to vreme njegovo poverenje je kopnilo. Bio je
na pragu da zamoli Huga da ga vrati do glavne kuće kada su satiri nonšalantno doskakutali preko zaraslog
travnjaka. Obojica su nosili ruksake. Nevil je imao reckasti šlem, Dorin luk.
„Proneo se glas da je Graulas prisvojio ovu kuću“, kazao je Nevil umesto pozdrava.
„Nadali smo se da je u pitanju podvala“, dodao je Dorin.
„Nije trik“, glasno je kazao Set. „Zamoljen sam da je zauzmem u njegovo ime.“ Zatim je spustio glas.
„Ne objavljujte na sav glas moje podvale tamo gde može da vas čuje svaki đavolak.“
„U pravi si“, složio se Nevil, namignuo mu i došapnuo: „Bolje da se izgubimo odavde pre nego što se
vrati mračni gospodar ovog prebivališta koje pohode duhovi!“
„Nemoj ni da preteruješ u njegovu korist“, prošaputao je Set.
„Doneli smo ti neku opremu“, kazao je Dorin, skinuo ruksak s ramena i stao da pretura po njemu.
Izvukao je ovalni štit visine otprilike jednog metra. „Junaci moraju da imaju odgovarajuću opremu.“
„Hvala“, kazao je Set.
„Adamant“, ponosno je kazao Dorin dok mu je predavao štit. „Izvadili smo ga iz iste one jame s
katranom u kojoj smo pronašli i pancir.“
„Verovatno je i jedno i drugo pripadalo istom nesmotrenom pustolovu“, nagađao je Nevil. „Previše
novca, a premalo talenta.“
Podigao je štit. Bio je tako lak, kao da je igračka, ali Set je znao da je, budući da je napravljen od
adamanta, jači od čelika i da nema cenu. „Sjajan poklon.“
„Nameravali smo da ga trampimo za baterije“, objasnio je Nevil, „ali u svetlu našeg novog dogovora,
zaključili smo da mi kao investitori moramo da štitimo svoje interese.“
„Bila bi prava šteta da umrem pre nego što dobijete generator“, kazao je Set.
Dorin je munuo Nevila. „Ima toga još.“
Nevil je iz ruksaka izvadio mač u ofucanim kožnim kanijama. Drago kamenje je krasilo zlatnu dršku.
Nevil ga je pružio Setu, koji ga je odmah izvukao iz korica. I on je bio tako lak. „I mač je od adamanta?“
upitao je Set.
 „Od kaljenog adamanta“, istog časa je objasnio Dorin. „Pronašli smo samo sečivo. Veoma je oštro.
Nipsiji su napravili ručku, a kanije smo spasli s gomile starudije.“
„Nemoguće da su nipsiji napravili dršku za toliko kratko vreme otkako smo se rastali“, čudio se Set.
„Nisu“, zakikotao se Nevil. „Trebalo im je šest nedelja. Samo smo pripremali još jedan predmet za
trampu.“
Set je opasao kanije i vratio mač u njih. „Zašto vas dvojica ne nosite oklope?“
Nevil je podrugljivo frknuo. „Usporavaju nas. Više volimo da ne dozvolimo da budemo povređeni.“
„A šlem?“ upitao je Set.
Nevil je kucnuo zglavcima nekoliko puta po šlemu. „Ova starudija? To je moja amajlija.“
„Ispričaj mu priču“, nagovarao ga je Dorin.
„Satiri nikada ne nose oklope, čak ni šlemove“, počeo je Nevil, izražajno mašući rukama, „ali pre
nekoliko godina glumio sam u jednoj predstavi i šlem je bio deo kostima. Tokom velike scene boja, nas
nekolicina napadala je zamak. Kulise su bile sjajne. Glavna kula, napravljena od pravog kamena, mora da
je bila visoka bar četiri i po metra. Bilo kako bilo, dok smo je mi glumci opsedali, odvalio se veliki
komad grudobrana s vrha kule.“
„Smandrljali su scenografiju“, ubacio je Dorin.
„To sasvim sigurno nije bilo predviđeno scenarijem“, istakao je Nevil.
„Nevil je upravo izgovarao repliku“, nasmejao se Dorin.
„‘Pogledajte, neprijatelj posrće’!“ citirao je Nevil odvažnim glasom, uprevši prstom u nebo dramatike
radi. „Bio sam okrenut prema publici i usredsređen na izgovor, tako da nisam video kamen.“
„Bila je to najsmešnija stvar te večeri“, zakikotao se Dorin.
„Lako se moglo dogoditi da mi to budu poslednje reči da nije bilo ovog šlema“, kazao je Nevil. „Baš
me briga da li je glomazan ili ne, ali zaslužuje da ga nosim u borbi, jer mi donosi sreću“
„Tako je znači šlem ulubljen?“ upitao je Set.
„Upravo tako“, potvrdio je Nevil.
„Nevil nikome ne dopušta da ga popravi“, kazao je Dorin.
„Čudi me što nisi bio povređen“, primetio je Set.
„Bio sam u nesvesti skoro dva dana“, objasnio je Nevil.
„Glumac koji je trebalo da ga menja bio je ushićen“, dodao je Dorin.
Nevil se zlobno smeškao. „Ta scena koju je pokvario pad kamena postigla je neviđeni uspeh. Na kraju
sam morao da se odreknem pozorišta jer su svi od mene tražili da igram samo u urnebesnim komedijama.
Veruj mi, urnebesne komedije u kojima igraju satiri veoma su bolne.“
„Vraćao se s proba sav u modricama“, prisećao se Dorin.
„Vidim da je Dorin poneo luk“, istakao je Set.
„On je vešt strelac“, kazao je Nevil. „Ja više volim praćku.“
Set im je dao znak da priđu bliže i spustio glas do jedva čujnog šapata. „Ovaj zadatak sam dobio od
Patona. Predstoji nam i te kakvo putovanje. Mislim da bi trebalo da izvadimo Vanesu iz Neme kutije i
povedemo je sa sobom. Šta vi, momci, kažete na to?“
„Svakako“, složio se Nevil. „To je najbolja ideja koju sam čuo celog dana.“
„Podržavam“, rado se priključio Dorin.
Set se sumnjičavo namrštio na satire. „Stanite malo. Vi to kažete zato što mislite da je lepa.“
„Dugo sam na ovom svetu“, rekao je Nevil. „Vanesa Santoro nije samo lepa.“
„U pravu je“, složio se Dorin. „Ona je hodajući dinamit. Puls mi se ubrzava dok pričam o njoj.“
„Ali je možda i izdajnik“, naglasio je Set.
„Smrtonosna zavodnica“, izjavio je Nevil naslađujući se. „I više od toga.“
„Ona će sasvim sigurno biti pravi začin za predstojeću pustolovinu“, podsticao ga je Dorin.
„Očigledno razgovaram s pogrešnim momcima“, uzdahnuo je Set.
„Veruj mi“, drčno je rekao Nevil, „razgovaraš s pravim momcima. Jurimo ženske otkad se za zemlju
smatralo da je ravna ploča.“
 Set je zakolutao očima.
„Dečku je potrebna objektivnost“, ukorio ga je Dorin. „On je vođa ove ekspedicije. Potrebna su mu
punovažna mišljenja. Sete, sagledavši stvar sa svih strana, došao sam do zaključka da bi trebalo povesti
Vanesu. I poneti svu odeću koja bi joj mogla ustrebati. I šminku. I parfeme. I preparate za kosu. Sve što
joj je potrebno.“
Set je zatvorio oči i protrljao lice. Da li je sudbina sveta zaista u rukama ovih klovnova? Da li uopšte
treba da ih meša u to? Bar ima Huga.
Nevil ga je snažno udario u mišicu. „Razvedri se, Sete! Samo se šalimo. Podižemo moral.“
„Znamo da ćeš uraditi pravu stvar“, dodao je Dorin.
Set je otvorio oči. „Ja zapravo mislim da bi Vanesa mogla biti na našoj strani. A i mogla bi nam
ustrebati njena pomoć da postignemo cilj.“
„Ako je povedeš, čuvaćemo ti leđa“, obećao je Nevil.
„Svaki muškarac koji veruje jednoj tako veličanstvenoj ženi je budala“, lukavo je promrmljao Dorin.
„Sada ste mi od malo veće pomoći“, primetio je Set. „Čeka nas puno posla. Treba da se vratimo do
glavne kuće.“
„Povedi nas“, rekao je Nevil.
„Da li ste već bili u prilici da uhvatite kućnog duha?“ upitao ih je Set dok ga je Hugo podizao.
Oba satira postala su kočoperna.
„Nismo“, odvratio je Nevil.
„Pokušali smo“, dodao je Dorin. „Da li je Paton imao neki savet s tim u vezi?“
„Jeste“, rekao je Set dok su kretali preko dvorišta. „I to spada u našu misiju.“
Nevil je protrljao šake. „Ova pustolovina mi zvuči sve bolje i bolje.“
„Treba samo da se uživiš na pravi način“, nasmejao se Dorin. Set se ovlaš osmehnuo, zapitavši se
hoće li satiri ostati jednako orni kada poduhvat prestane da bude zabavan. „Hoćete li da Hugo i vas
ponese?“
„Misliš da smo spori?“ požalio se Nevil. „Samo nastavi, nećemo zaostati.“
Hugo je izjurio iz dvorišta. Setu se učinilo da golem trči nešto sporije nego ranije, kada satiri nisu bili
s njima. I pored toga su dosta dobro napredovali kroz šumu, a Nevil i Dorin su održali reč i nisu zaostali.
Izvesno vreme su jurili kroz mračnu šumu, a onda je Hugo stao. Krošnje drveća iznad njih zaklanjale
su gotovo sve zvezde.
Set nije ništa ni čuo ni video.
„Kentauri?“ upitao je Dorin.
„Iza nas“, složio se Nevil. „Dolaze ovim putem. Baš ovim. Izgleda da nas prate.“
„Možemo li da im umaknemo?“ upitao je Set.
Nevil se zakikotao. „Mislim da u Utočištu za bajke niko ne može da umakne kentaurima.“
Hugo je spustio Seta i stao ispred njega. Nekoliko sekundi kasnije, Set je začuo bat kopita koja su se
približavala. Kada je topot postao glasniji, začuo je i šuštanje lišća i povremeno lomljenje grančica. Satiri
su u pravu. Kentauri su išli pravo ka njima.
Set je upalio baterijsku lampu kada su se kentauri pojavili. Odmah su stali. Oblakovo Krilo je
predvodio skupinu od četiri kentaura. Već je bio napeo svoj ogromni luk. Snop svetla baterijske lampe
prešao je s njegovog srebrnog krzna na izuzetno mišićavi torzo muškarca, a potom je obuhvatio i ostale
kentaure.
„Pozdravljam te, Sete Sorensone“, zagrmeo je Oblakovo Krilo. „Moram da razmenim nekoliko reči s
tobom.“
„Usred šume?“ upitao je Set i dalje stojeći iza Huga. „Usred noći?“ Nije bio baš rad da razgovara s
kentaurima. Ubeđen je da ga i dalje sumnjiče da je ukrao rog jednoroga. Rog im je, doduše, vraćen, ali
zna da su kentauri velika zlopamtila.
„Sporazum više ne važi“, odvratio je Oblakovo Krilo jasno i glasno. „Rezervat je u haosu. Moramo
znati šta vi ljudi predlažete da se učini po tom pitanju.“
 „Radimo na tome“, počeo je da ga uverava Set.
„Čuli smo glasine da potražuješ zdanje u ime demona Graulasa“, optužio ga je Oblakovo Krilo.
„Glasine se ovde šire kao šumski požar“, Nevil je kazao Dorinu.
„Čak su stigle i do konjice“, odvratio je Dorin.
„Činim sve što je u mojoj moći da odvratim mračne sile od zdanja dok ponovo ne podignemo
odbranu“, priznao je Set. „Možda biste mogli da pomognete u širenju takvih glasina.“
„Priča je znači laž?“ nastavio je da navaljuje Oblakovo Krilo.
„Jeste“, odvratio je Set, „ali nemojte to svima da kažete.“
„Lažne glasine neće dugo da odvraćaju prestupnike“, kazao je Oblakovo Krilo. „Koliko sam shvatio,
tvoj deka i tvoja baka napustili su rezervat.“
„Nisu namerno“, rekao je Set, „ali da, trenutno nisu ovde.“
„Dozvoli mi da ti predložim da obe kuće staviš pod zaštitu kentaura“, posavetovao ga je Oblakovo
Krilo. “Izgleda da je naša sudba da postanemo pravi čuvari Utočišta za bajke.“
„To nije loša ideja“, kazao je Set. „Možete li da odvojite nekoliko stražara dok se deka i baka ne
vrate?“
Oblakovo Krilo je odmahnuo glavom. „Pogrešno si razumeo. Mi štitimo samo ono što je naše.“
„Potražujete kuće!“ povikao je Set. „Šta će kentaurima kuće ljudi?“
„Već ćemo im naći neku namenu“, kazao je Oblakovo Krilo. „Na primer, možemo se postarati da
ljudi ne ulaze u njih.“
Ostali kentauri su se zakikotali.
„U tom slučaju ne želimo vašu zaštitu“, kazao je Set.
„Pažljivo biraj reči“, posavetovao ga je Oblakovo Krilo. „Ako odbiješ našu zaštitu, možeš se suočiti s
našom srdžbom.“
„Ti to meni pretiš?“ upitao je Set.
„Srušen je veštački poredak u Utočištu za bajke“, izjavio je Oblakovo Krilo. „Prirodno je da najjači
uzmu ono što žele. Budi srećan što smo toliko milostivi da vam nudimo zaštitu.“
„Budi srećan što ti dozvoljavaju da pristaneš da bi oni mogli da osiguraju svoje potraživanje“,
promrmljao je Nevil.
„Ovo se tebe ne tiče, kozoliki“, upozorio ga je Oblakovo Krilo.
Nevil je pocrveneo, stegao pesnice, ali se uzdržao od odgovora.
„Moraćete da zauzmete kuće“, kazao je Set. „Ja vam ništa neću prepustiti. Deka i baka će se vratiti i
Utočište za bajke će opet biti ono staro.“
Oblakovo Krilo je razmenio vesele poglede s ostalim kentaurima. „Ti veruješ da će sporazum biti
rekonstruisan?“
„Verovatno hoće“, odvratio je Set, nadajući se da je pravilno razumeo značenje reči rekonstruisan.
„Utočište za bajke kakvo ti poznaješ više ne postoji“, hrabro je izjavio Oblakovo Krilo. „Budi srećan
što su kentauri tu da sačuvaju svetilište od haosa.“
„Ti zapravo hoćeš da kažeš: budi srećan što su kentauri tu da maltretiraju i porobe stvorenja slabija od
sebe, zar ne?“ upitao je Dorin.
Oblakovo Krilo je povukao strelu uz obraz i naciljao u Dorina. Hugo je stao između njih. Oblakovo
Krilo se opustio. „Ako čujem još jednu reč od ovih kozolikih, biće dvoboja“, zakleo se Oblakovo Krilo.
„Zar vi rasipnici niste čuli da nam je vaš narod već prepisao svoju zemlju?“
Nevil je podigao dva prsta poput kakvog učenika i pokazao na usta.
„Možeš da govoriš“, kazao je Oblakovo Krilo.
„Mi nismo učestvovali u tom dogovoru“, izjavio je Nevil.
„U tom slučaju vam predlažem da se čistite odavde“, odvratio je Oblakovo Krilo. „Napustite lokalitet.
Već smo prisvojili veliku kravu Violu pošto smo je našli kako bez nadzora luta šumom. Do svitanja će
najveći deo bivšeg rezervata Utočište za bajke biti deo Grunholda.“
„Planiramo da se čistimo odavde“, rekao ]e Set. „U toku je bitka na nekom drugom mestu u kojoj
moramo da uzmemo učešća.“
Kentauri su se nasmejali. „Ako je ta bitka važna, nadam se da vi niste pojačanje“, primetio je
Oblakovo Krilo.
„Trebalo bi da nam poželite sreću“, smrknuto je kazao Set. „Pokušavamo da zaustavimo otvaranje
Zzyzxa. Nisam nameravao da prisvojim kuću u Graulasovo ime, ali verujte mi, ako taj zatvor bude
otvoren, on će se vratiti i prisvojiti je, a neće doći sam.“
Veselost kentaura je istog časa nestala. „Da li je Sten tamo otišao?“ upitao je Oblakovo Krilo.
„Svi koji nešto vrede tamo idu“, odvratio je Set.
Oblakovo Krilo se narogušio. „Srećom po tebe, ne držim mnogo do naivnog mišljenja ljudi. Pa ipak,
iznenađen sam što iz prethodnih lekcija nisi naučio da držiš jezik za zubima.“
„Prethodnih lekcija?“ upitao je Set. „Kao što je ona kada je Paton sredio Široko Kopito?“ Nevil i
Dorin odmah su ga diskretno pogledali da bi ga upozorili da prestane. Bila mu je jasna njihova
zabrinutost, ali Set nije mogao da odoli.
Oblakovo Krilo se smrknuto zagledao u Seta, koji se postarao da snop svetla baterijske lampe bude
uperen u kentaurove oči. „Sećam se da se jednom prilikom dođoš umešao u raspravu koju bi svaki pravi
muškarac sam rešio.“ Njegov ton je upozoravao Seta da hoda po tankom ledu.
Set je strašno želeo da se pohvali da je ukrao rog. Žudeo je da ih podseti da je Široko Kopito molio za
milost ljudsko biće. Znao je da bi ih te reči zabolele, ali čeka ga misija i prijatelji koje treba da zaštiti. Ne
sme da razbesni kentaure.
„U pravu si“, kazao je Set. „Izazvao sam borbu i trebalo je sam da je rešim.“
Jedva primetni osmeh zaigrao je na usnama Oblakovog Krila. „Hoćeš da kažeš da i ti nameravaš da
napustiš ovaj rezervat?“
„Ne baš“, ispravio ga je Set. „Pokušaćemo da spasemo Utočište za bajke i svet od sigurne propasti.
Vaša pomoć bila bi dobrodošla.“
Oblakovo Krilo se zlobno osmehnuo. „Nećemo se petljati u nevažne poslove nižih rasa, ali
odobrićemo vam da ostanete do izlaska sunca.“
„Moramo da pokupimo neku opremu“, kazao je Set. „Kako bi bilo da nam odobrite slobodan prolaz
do narednog izlaska sunca?“
„U redu“, pristao je Oblakovo Krilo. „Neka se zna da će posle narednog izlaska sunca svako od vas
koga zateknemo na imanju ranije poznatom kao Utočište za bajke biti smatran uljezom na imanju
kentaura i da će s njim biti postupano u skladu s tim.“
„Samo da se zna“, rekao je Set, „ne priznajem vaše potraživanje i vratiću se.“
„Na svoju odgovornost“, upozorio ga je Oblakovo Krilo. Okrenuo se prema ostalim kentaurima.
„Dovoljno vremena smo utrošili na ove ovde. Idemo!“
Četiri kentaura odjuriše u šumu. Dok je bat njihovih kopita zamirao, Nevil je pogledao Seta. „Počinješ
li da shvataš zašto satiri toliko mrze kentaure?“
„U izvesnoj meri“, odvratio je Set, „a opet, imajući u vidu kakva zbrka ovde vlada, možda je dobro
što će oni štititi Utočište za bajke.“
„Ako ti tako kažeš“, promrmljao je Dorin. „Posle ove razmene mišljenja pridružio bih se tvojoj
potrazi ne tražeći nagradu. Ovo je nekada bilo zabavno mesto. Podozrevam da će uskoro postati
neprepoznatljivo.“
„Svuda je gadno“, smrknuto je kazao Set. „Hvala na podršci.“
„I dalje želimo taj generator“, požurio je da doda Nevil.
„Shvatio sam“, uveravao ih je Set. „Trebalo bi da požurimo nazad do kuće.“

Set je Kendrinu dvojnicu boclukovicu zatekao u Vanesinoj ćeliji kako sluša nekakvu ljubavnu pesmu.
Trudio se da ne obraća pažnju na mrtvo telo ispod ćebeta u ćošku. Nevil i Dorin šapatom su uveravali
jedan drugoga da lažna Kendra izgleda kao prava. Hugo je čuvao stražu kod trema iza kuće.
„Je li sve bilo u redu?“ upitao je Set.
„Bilo je tiho“, potvrdila je Kendra. „Jeste li spremni za mene?“
„Mislim da će nam biti potrebna Vanesina pomoć“, kazao je Set.
Boclukovica je isključila muziku i krenula za Setom. Posle smeštaja u Živoj fatamorgani, tamnica u
Utočištu za bajke delovala je jednostavno i udobno. Set je pohitao do visoke kutije ormana u kojoj se
nalazila Vanesa. Otvorio je vrata i boclukovica je ušla unutra. Potom je zatvorio vrata, kutija se okrenula i
kada su se vrata ponovo otvorila, Kendru je zamenila Vanesa.
Vanesa je izašla iz ormana i znatiželjno pogledala Seta i satire. „Zašto imam osećaj da se dogodilo
nešto strašno?“
„Zato što jeste“, iskreno je odvratio Set.
„Znam da su ostali pokušali da te spasu“, rekla je ona. „Počni odatle.“
Set joj je prepričao sve što se dogodilo, otvoreno preuzevši na sebe krivicu za ono što je uradio.
Vanesa ga je ćutke slušala. Postavila je samo nekoliko pitanja da razjasni stvar. Kada je stigao do
Patonovih saveta, koje je nameravao da joj izloži u kratkim crtama, na Vanesi je počeo da se primećuje
umor.
„Zašto nama nisi sve ispričao?“ upitao je Nevil kada je Set završio.
„Hteo sam da se svi okupimo, da ne moram dva puta da pričam“, taktično je odvratio Set.
„Znači, moramo da postavimo utvare stražare, uhvatimo kućnog duha i napustimo rezervat pre
narednog izlaska sunca“, rezimirala je Vanesa.
„Za početak“, složio se Set.
„Imaš li ti pojma koliko će biti opasno posetiti Raspevane sestre?“ upitala je Vanesa.
„Ne baš“, odvratio je Set. „Imaš li bolji plan?“
Ćutke je zurila u njega. „Kamo lepe sreće! Na korak smo od potpunog poraza, tako da nesmotreni
planovi koje Paton predlaže verovatno imaju najveće izglede za uspeh. To, međutim, važi samo zato što
nema nikakvih izgleda da pobedimo. Jeste li svesni toga da treba da izvedemo gomilu čuda pre nego što
dobijemo tanušnu priliku da tek malo uznemirimo te demone.“
„Ne moraš da nam pomogneš“, kazao je Set snuždeno.
„Pomoći ću“, odvratila je Vanesa. „Bio bi zločin pustiti te da sam pokušaš to da izvedeš. Treba
iskoristiti i najmanju šansu kada je u pitanju spasavanje sveta. Ne želim da se razočaraš u plan. On nudi
bar tračak nade. Ko zna? Uz malo sreće, Kendra, Voren i tvoj prijatelj jednorog beskućnik mogu nam biti
od koristi u Živoj fatamorgani. Ako novi razvoj događaja primorava Sfingu da se okrene protiv Društva,
možda steknemo veoma moćnog saveznika. Želim samo da svima bude jasno da najverovatnije krećemo
u smrt.“
Nevil je podigao prst. „Dorin i ja zapravo možemo da iskoristimo klauzulu koja nam dozvoljava da
ustuknemo. Dozvoljeno nam je da vam odreknemo podršku i zbrišemo u svakom trenutku.“
Vanesa se s nevericom zagledala u njega. „Imaj na umu da će, kada budeš shvatio da bi trebalo da
zbrišeš, verovatno već biti kasno za bežaniju.“
„Primio k znanju“, rekao je Nevil.
„Najopasniji deo posla obavljaće Set“, nastavila je Vanesa. „Ako on padne, mi ostali prekidamo i
bežimo.“
„Dosta mi je veselih misli“, kazao je Set. „Zabole me glava od tog vašeg optimizma. Zanima me da li
utvara može da savlada gomilu kentaura?“
„Kentauri po danu mogu da savladaju utvaru“, odvratila je Vanesa, „ali po mraku, ili ispod zemlje, ili
u zgradi, stotinu kentaura povući će se pred jednom utvarom.“
„Onda moram da siđem u Dvoranu užasa“, kazao je Set. „Možeš li mi pomoći da razaberem utvare?“
„Mogu.“
Set ih je poveo do krvavocrvenih vrata. Iako su morali da prođu nekoliko hodnika i zaviju za nekoliko
uglova, Dvorana užasa izgledala mu je mnogo bliže Nemoj kutiji nego pre boravka u Živoj fatamorgani.
U uputstvima koja mu je ostavio Paton stajalo je da mora da izgovori izvesne reči pre nego što okrene
ključ i otvori vrata koja vode u Dvoranu užasa. Set je razmotao pismo i našao pomenute reči. Nisu bile na
engleskom.
„Umeš li ovo da pročitaš?“ upitao je Vanesu.
Zagledala se u pismo. „Da. Daj mi ključ.“ Gurnula je ključ u ključaonicu, položila dlan na vrata i
promrmljala nekoliko nerazumljivih reči, okrenula ključ i otvorila vrata. Zatim je vratila Setu i ključ i
pismo.
Vazduh u dvorani postao je leden.
„Mi ćemo ostati napolju da stražarimo“, odlučno je izjavio Nevil.
Vanesa ga je značajno pogledala. „To će verovatno biti najbolje.“ Nevil je izbegao njen pogled. Set i
Vanesa uđoše u dvoranu. „Osećam ovde nešto snažno“, izjavila je Vanesa.
„Kako praviš razliku između tamnih stvorenja?“ raspitivao se Set. Čuo ih je kako šapuću o gladi i
žeđi, bolu i usamljenosti.
„Uglavnom iz iskustva“, odvratila je. „Dva su glavna tipa nespokojnih bića: telesna i eterična. Ona
koja imaju fizički oblik su utvare, liči 5 i zombiji. Eterična bića su više nalik duhovima, kao na primer
sablasti, fantomi ili senke.“
„Čujem ih kako čavrljaju“, kazao je Set. „Već sam jednom prilikom razgovarao s jednim od tih
zatvorenika. Ponudio se da mi služi.“
„Možemo početi od njega“, rekla je Vanesa.
Set je pohitao niz hodnik. Usamljeni glasovi s obe njegove strane žamorili su u tami. Zastao je kod
poslednjih vrata levo. Ispred njih nalazio se prazan zid s tajnim prolazom koji je mogao da ih odvede
dalje.
„Vratio sam se“, kazao je Set okrenuvši se ka vratima.
Ostali glasovi su utihnuli.
„Čekao sam te, Veliki“, glasio je predusretljiv odgovor. „Kako ti mogu služiti?“
Set se okrenuo ka Vanesi. „Možeš li da ga čuješ?“
Odmahnula je glavom. Bila je bleda kao krpa.
„Možeš li mi reći šta je on?“
Krenula je ka vratima sitnim i ukočenim koracima i provirila kroz špijunku. Set je pretpostavio da ona
oseća magični strah, na koji je on međutim imun. Povukla se. “Pogodak“, rekla je. „Unutra je utvara. I to
jaka. Nemoj zaboraviti da ga nateraš da ti se zakletvom obaveže da će ti služiti. Ako to ne učiniš, gotovi
smo.“
„Biću tvoj najbolji sluga, Veliki“, obećala je utvara.
„Mogao bi mi pomoći“, kazao je Set. „Potreban mi je, ovaj, sluga koji će čuvati ovu tamnicu. Svako
ko priđe suviše blizu, tvoj je.“
„Dozvoli mi da obavljam tu dužnost“, s žarom je preklinjala utvara.
„Ne smeš da naudiš onima koji žive u ovoj kući, kao što su moj deka i moja baka, kao i moja sestra.“
„Osećam tvoju nameru. Razumem.“
„Moraćeš da se vratiš u ovu ćeliju kada ti ja to naredim.“
„Da, da, uradiću sve što tražiš. Oslobodi me i tvoj sam.“
„Zakuni se da ćeš obavljati te zadatke i da ćeš poštovati sva moja naređenja“, kazao je Set.
„Svečanog mi sporazuma, Mudri, zaklinjem ti se na vernost. Zaklinjem se da ću i rečju i delom
ispunjavati sva tvoja naređenja.“
Set je pogledao u Vanesu. „Mislim da se zakleo. Izgleda da mu je baš stalo.“
Obrva joj je zaigrala. „Utvrdi da li je sam tamo unutra.“
„Jesi li sam u ćeliji?“ upitao je Set.
Nastupila je pauza. „Nisam sam. Dva moja manje važna brata prave mi društvo u tamnovanju.“
Seta prođoše trnci. To je zamka! Jedna utvara se zakune na vernost, a druge dve čekaju u zasedi. Na
kraju bi „gospodara“ ubile utvare koje se nisu zaklele i sve tri bi bile slobodne!
 Set je morao da se pretvara da sve drži pod kontrolom. „Hoće li i druge dve utvare da mi služe?“
„Služiće ti“, stigao je odgovor. U njemu više nije bilo žudnje.
„Jednog ću poslati da štiti staro zdanje. Drugog da zaštiti štale i stoku. I za njih će važiti isti uslovi kao
i za prvog.“
„Zaklinjem se na vernost i da ću izvršavati tvoja naređenja“, potvrdio je novi glas.
„Zaklinjem se na vernost i da ću izvršavati tvoja naređenja“, obećao je još jedan glas.
„Zakunite mi se da neće biti zaseda i varanja. To važi za vas i za ostale od vašeg soja“, kazao je Set.
„Obećajte da ćete štititi mene, moje prijatelje i ono čemu stremimo od svakog zla.“
„Kunemo se“, istovremeno odgovoriše tri glasa.
„Ova žena, Vanesa, i satiri Nevil i Dorin, oni su sa mnom i pod mojom su zaštitom. Ako se kentauri
približe ovom mestu, vaši su.“
„Razumemo“, odvratila su tri glasa. „Oslobodi nas, Moćni.“
„Jeste li shvatili koja mesta želim da budu zaštićena?“
„Vidimo ih u tvom umu?“
Set se okrenuo ka Vanesi. „Mislim da smo spremni.“
„Postoji li ključ?“ upitala je ona.
Set izvadi poseban ključ i pismo od Patona. „Uz njega idu i nove reči.“
Vanesa je uzela pismo i prišla vratima ćelije. Gurnula je ključ, položila dlan na vrata i nesigurno
zamumlala. Oštro je okrenula ključ i povukla se.
Vrata ćelije su se otvorila. Iz prostorije se izlio talas hladnoće kao da su otvorili hladnjaču. Pojavila su
se tri uspravna tamna obličja koja su klizila s gracioznošću senke. Jedno je bilo nešto više od Seta, a druga
dva gotovo za glavu niža. Teško je bilo razabrati pojedinosti. Snop svetla baterijske lampe nije mogao da
ih osvetli. Kao da su celim svojim bićem gutala svetlost i zahvaljujući tome ostajala neodređena.
Set je pogledao Vanesu. Čučala je pognute glave i potpuno nepokretna. „Vas troje za sada ostanite
tu“, kazao je Set. „Izvešću prijatelje pre nego što zauzmete svoje položaje.“
„Kako ti kažeš“, izgovorila je visoka utvara tihim glasom, tvrdim i hladnim poput leda.
Set je uzeo Vanesu za ruku. Prsti su joj oživeli od njegovog dodira. Ispravila se i zapanjeno zagledala
u Seta. Poveo ju je niz hodnik i izveo iz Dvorane užasa. Ispred ulaza su ih čekali satiri.
„Nešto ovde nije prirodno“, izjavio je Dorin.
„Šta god da si oslobodio, to nisu obične utvare“, složio se Nevil. „Jedva uspevamo da ostanemo na
nogama.“
„Vas troje treba da odete odavde“, kazao je Set. „Sačekajte me s Hugom.“
Oba satira ponudiše Vanesi da ih uhvati pod ruke. Pošto se u međuvremenu povratila, obojicu ih je
oterala pokretom šake i odlučno krenula niz hodnik. Satiri su trčkarali za njom.
Set je sačekao da nestanu s vidika. Potom je izbrojao do sto, primoravajući se da broji što sporije. „U
redu!“ pozvao je Set. „Možete da izađete!“
Tri utvare dolebdeše do vrata mnogo brže nego što je Set to očekivao. „Samo trenutak“, kazao je Set.
Najviša utvara prišla mu je sasvim blizu. „Ništa ne osećaš u mom prisustvu?“ upitala je utvara.
„Malo mi je hladno“, odvratio je Set, „ali je zato ostalima bilo teško u vašoj blizini, momci.“
„Stvarno si moćan“, kazala je utvara gotovo s obožavanjem u glasu.
„Ja sam društvena osoba“, odvratio je Set koji se osećao nekako čudno. „Ne pravim razliku. Izgleda
da si i ti prilično moćan. Kakve šanse bi imao protiv kralja demona?“
„Nikakve“, ledeno je odvratila utvara.
„Eto onda“, kazao je Set. Zatvorio je vrata koja su vodila u Dvoranu užasa. „Potrudite se da zaobiđete
moje prijatelje dok budete zauzimali položaje.“
„Na tvoju zapovest“, odvratila su sva trojica.
Tiho poput senki, utvare su istovremeno hodale i klizile. Set nije uspevao da drži korak s njihovim
neobičnim klizećim hodom i one ubrzo odlebdeše s vidika. Kada je konačno stigao do stepenica koje su
vodile iz tamnice, Set je primetio da visoka utvara već stražari. Nisu razmenili ni jednu jedinu reč.
 Set je zatekao Vanesu i satire na stražnjem tremu blizu Huga. „Osetili smo da su utvare prošle“,
kazala je Vanesa.
„Da li vam se učinilo da idu u dobrom pravcu?“ upitao je Set.
„Čini mi se da su otišle onuda“, odvratio je Nevil.
Set se zagledao u dvorište. Nekoliko svetlucavih vila užurbano je promicalo kroz tamu. Imao je osećaj
da je noć na izmaku. „Kako bi bilo da sakupim ogromnu vojsku utvara i jezovitih bića i pošaljem ih na
demone?“ mrmljao je Set.
„Kao da se boriš protiv ajkula morskom vodom“, kazala je Vanesa. „Najveće šanse imamo ako
budemo sledili put koji nam je Paton zacrtao. U pismu stoji da je najpogodnije vreme za hvatanje kućnog
duha posle podne.“
„Trebalo bi malo da odspavaš“, predložila je Vanesa. „Biće ti potrebna snaga. Hugo i ja možemo da
stražarimo.“
Set je stvarno bio umoran. „U redu.“
Satiri napraviše improvizovane krevete od pocepanih jastuka s kauča. Set je uzeo baterijsku lampu i
otišao do garaže po vreće za spavanje.
„Mogu li da pozajmim tvoju lampu?“ upitala je Vanesa kada se vratio. „Dok budeš spavao, otišla bih
u potragu za hranom.“
Predao joj je baterijsku lampu.
„Odspavaj malo“, nežno je kazala.
Hugo je raščistio šut na jednom mestu. Set je rasprostro vreću za spavanje, delimično je otvorio i
zavukao se unutra. Poželeo je da, kada se probudi, sve bude kao pre.
Nevil i Dorin su nenormalno hrkali. Set je pomislio da ga zadirkuju, ali je na kraju shvatio da nije u
pitanju šala. Pokušao je da ne obraća pažnju na bučni duet. Izvesno vreme proveo je pokušavajući udobno
da se namesti, meškoljio se i prevrtao, trudeći se da ne misli na budućnost, i pitao se hoće li ikada zaspati.
Na kraju je umor savladao sve ostalo i on utonu u nemirni san.
 OSAMNAESTA GLAVA

Bekstvo

N oren, Kendra i Paprat sedeli su ispruženih nogu i leda oslonjenih o zid kupole i sladili se narom.
Kendra je čupkala crvena zrna dok nije nakupila punu šaku. Tek ih je onda ubacila u usta i počela lenjo
da žvaće. Hladni sok u njima bio je blago kiselkast.
Vile su ih ponovo snabdele obiljem koštunjavih plodova i voća. Jedna vredna skupina vila čak se bila
vratila po Vorenov mač u Šumarak koji mami. Paprat ih je obasuo pohvalama za njihov trud, a umorne
vile crvenele su od zadovoljstva. Druga skupina vila donela im je bodež koji je napala rđa, a treća buđavu
rukavicu. Paprat je ublažio ljubaznost, ali je dostojanstveno primio ponude.
Kada se svetlucavo jezerce uskomešalo i zaklokotalo, Paprat je istog časa ustao da pogleda šta se
dešava. Voren i Kendra učinili su isto.
„Hoće li nam pomoć doći iz jezera?“ upitao je Voren. Očekivali su da će im obećana pomoć stići kroz
vratanca. Kada je uvidela da bi pomoć mogla doći iz jezerceta, Kendri je istog časa palo na pamet koga bi
to vilinska kraljica mogla poslati. Čula je samo za jedno biće koje može da putuje od jednog do drugog
vilinskog oltara.
Iz vode je izletelo uglađeno krilato stvorenje u oblaku sjajnih kapljica. Maleni zmaj napravio je krug
kroz vazduh i spustio se ispred Paprata. Njegove srebrnobele krljušti presijavale su se u bledim bojama
duge.
„Rakstuse!“ uzviknula je Kendra.
Zmaj je snažno zavrteo glavom, zbacujući vodu s njuške. „Zdravo, Kendra“, odvratio je zmaj,
dahćući. „Pozdrav i tebi, Paprati. Dobro izgledaš. Stani malo. Baš je svet mali! Ti si Voren, tip s
probodenim plućnim krilom.“ Zmaj se nervozno zakikotao. „Drago mi je što si našao sposobnog
iscelitelja. I berberina. Izvini za zulufe.“
„Ovo je naše pojačanje?“ zabrinuto je upitao Voren.
„Ako me budeš smatrao samo kao prevozno sredstvo“, kazao je Rakstus, „bićeš manje razočaran.“
„Veoma smo srećni što te vidimo“, kazao je Paprat.
Zmaj je s uvažavanjem pognuo glavu. „Prošlo je suviše vremena. Drago mi je što si izašao iz
zatvora.“
„Poznaješ Kendru i Vorena?“ upitao je Paprat.
„Sreli smo se u Zmajevom leglu.“ Rakstus se osvrnuo unaokolo. „Bio sam već ovde. Zapečaćeni oltar.
Samo se kroz ta vratanca može izaći napolje?“
„Bojim se da je tako“, odvratio je Paprat.
Voren je odmerio pogledom vrata, pa se ponovo zagledao u Rakstusa. „Jesi mali za zmaja, ali ne baš
toliko mali.“ Kendra se prećutno složila. Rakstus ima telo krupnog konja. Čak i kada bi krila sasvim
priljubio uz telo, teško da bi grudima mogao da prođe kroz vratanca.
Rakstus je uzdahnuo. „Smisliću već nešto. Kada se navikneš na poniženje, strah počne da bledi.“
„O kakvom to poniženju govoriš?“ zanimalo je Paprata.
„Biraj“, promumlao je Rakstus. „Mislio sam na svog avatara.“
„Tvoj avatar je jedinstveno čudo!“ povikao je Paprat.
„Moj avatar je slabašni dečačić vilenjak“, ispravio ga je Rakstus.
Kendra se obuzdala da se ne zakikoće.
„Nisam imao vremena da se uputim u vašu situaciju“, kazao je Rakstus. Izgleda da je jedva čekao da
promeni temu. „Vilinska kraljica je naglasila da je brzina od najvećeg značaja. Kakav je plan?“
„Najvažnije je da što pre pobegnemo iz Žive fatamorgane“, kazao je Paprat. „Potom moramo da
stignemo do Finske.“
„Zašto Finske?“ upitao je Rakstus.
Voren mu je ispričao ono što zna o Večnima. Kazao mu je i gde se nalazi prebivalište Runa
Osriksona.
„Finska je velika“, istakao je Rakstus.
„Dobio sam uputstva“, kazao je Voren. „Da li si ikada čuo za fjord Brodolomac?“
Zmaj je nekoliko puta udario prednjim nogama po tlu i savio krila. „Obožavam taj fjord! To je jedan
od najlepših vodenih puteva na planeti. Stenje se nadnosi nad vodu, talasi besne, tamnoplava voda. Cela
oblast je pod zaštitom magije, to jest nevidljiva je.“
„I ja znam to mesto“, dodao je Voren. „Sfinga kaže da ne možemo da promašimo Runovo skrovište
ako letimo severoistočno od fjorda Brodolomca. Čarolija za odvraćanje štiti njegovo utvrđenje, ali ta
kamuflaža ne bi trebalo da bude problem za Kendru.“
„Zvuči lako“, kazao je Rakstus i okrenuo glavu da osmotri vratanca. „Šta nas čeka napolju?“
„Izgleda da još nisu otkrili da smo pobegli“, odvratio je Paprat. „Niko od nas ne može da ti kaže
koliko će to još potrajati. Slobodno očekuj da će krenuti u poteru za nama.“
„Možeš li da poneseš sve troje?“ upitala je Kendra.
Rakstus se propeo i raširio krila. Zmaj je izgledao mnogo veći s raširenim krilima i ispruženim
vratom. Rashladio je okolinu s nekoliko probnih zamaha. Potom je skupio krila i spustio se na sve četiri.
„Možda sam žgoljav, ali mogu da nosim troje ljudi.“
„Jesi li siguran?“ izazivao ga je Voren. „Od toga mnogo zavisi. Ja mogu da ostanem.“
„Mogu da nosim sve troje“, preklinjao ih je Rakstus. „Možda ne bih mogao da obiđem svet s vama na
leđima, ali mogu da vas iznesem iz ovog rezervata.“
„Svuda unaokolo je pustinja“, podsetio ga je Voren. „Nas troje sigurno težimo bar dve stotine
dvadeset kilograma. Da li si već nosio troje ljudi?“
„Nosio sam losa“, odvratio je Rakstus. „On je sigurno imao više od dve stotine dvadeset kila. Nije
bilo lako. Zamisli da trčiš uzbrdo s ruksakom punim cigala. Nije idealno, ali je izvodljivo. Ako budem
nosio vas troje, izgubiću dosta na pokretljivosti, ali opet mogu da se sakrijem. Ako nas sreća potpuno ne
napusti, ovo bi trebalo da uspe.“
„Sreća ima tendenciju da te napusti ako se samo na nju osloniš“, promrmljao je Voren. „Možda bi
trebalo da nastavite bez mene, bićete lakši.“
„Baš si odlučio da izigravaš mučenika“, nasmejao se Paprat.
„Pobeći ćemo zajedno“, odlučno je kazala Kendra. „Potrebni smo jedni drugima da bismo izašli na
kraj s onim što nas čeka.“
„Mogu ja to“, uveravao ih je Rakstus. „Da zmajevi zavise od čiste fizike kada je letenje u pitanju, svi
bismo mi samo skakutali unaokolo. Međutim, tu je i magija. Pronaći ću načina. Imam ja svojih slabosti,
ali letenje je moja najjača strana.“
Voren je prekrstio ruke. „Ako stvari krenu naopako, obećaj da ćeš me ispustiti.“
„Prekini s tom negativnošću!“ kazao je Rakstus. „Izbezumiću se!“
„Pokaži malo poverenja“, podsticala ga je Kendra. „Ovaj zmaj je došao glave Navarogu!“
Rakstus je zavrteo glavom. „Tiše malo“, promrmljao je zmaj. „Možda ima rođake.“
„Uzgred budi rečeno, odlično si to obavio“, tihim glasom pohvalio ga je Paprat.
Rakstus je stidljivo odvratio pogled. „Ona to predstavlja kao bogzna šta. A u stvari sam mu se
prišunjao s leda dok je bio u ljudskom obličju. Ja nisam borac, ali daću sve od sebe. Vilinska kraljica
jasno mi je stavila do znanja da sudbina sveta zavisi od naše misije. Želim da odradim svoj deo. Na kraju
krajeva, vama trenutno nije potreban borac, već samo da pobegnete odavde. A o tome znam ponešto.“
Paprat je s puno ljubavi potapšao Rakstusa po vratu. „Suviše si skroman. Ne mogu da kažem da volim
mnogo zmajeva, ali tebe obožavam.“
„Naravno da jednorog voli plamenog zmaja“, progunđao je Rakstus. „Ako hoćeš da mi podigneš
samopouzdanje, pretvaraj se da me se plašiš.“
„Mogao bi da nam odgrizeš glave“, primetio je Voren. „To jeste zastrašujuće.“
„Ne bih mogao“, uzdahnuo je Rakstus.
„Mogao bi!“ bila je uporna Kendra. „Videla sam te kako si smazao Gavina.“
Rakstus im pokaza svoje impozantne zube. „Fizički bih to mogao da uradim, da, mogao bih da vas
pojedem. Kad se emocije uzmu u obzir, nema šanse. Možda pod hipnozom. Kako možete da pojedete
nekoga s kim ste upravo razgovarali? Hoću da kažem, čim s nekim porazgovaram, on za mene više nije
hrana. Neke zmajeve uzbuđuje da razgovaraju sa svojim jelom, da se igraju mačke i miša. Mene to ne
privlači. Čim otkrijem da neko biće ume da razgovara, ja ga skidam s menija.“
„Osim ako je to biće zlo i preti tvom tati“, ispravila ga je Kendra.
„Upravo tako“, odvratio je Rakstus.
„Trebalo bi da krenemo“, kazao je Paprat. „Ne bi bilo dobro da izgubimo prednost.“
„U prevodu, to znači da je kucnuo čas da se pretvorim u vilenjaka“, smrknuto je kazao Rakstus.
„Stani“, zaustio je Voren, poigravajući se balčakom mača. „Zar ne bi mogao da nas izvedeš putem
kojim si ti došao?“
„Mogu da skačem od oltara do oltara prečicom koja vodi kroz kraljevstvo vilinske kraljice“, objasnio
je Rakstus. „Iako je njeno kraljevstvo povezano sa svim oltarima, razdaljina između oltara mnogo je kraća
s mesta na kojem ona prebiva. Putovati na taj način je sjajno, ali postoji problem: kada otvori portal da
nekoga pusti da uđe u kraljevstvo ili izađe iz njega, ono je izvesno vreme ranjivo. Iz nekog razloga ja
mogu da se provučem bez otvaranja portala, ali pritom ne mogu da nosim putnike.“
„Da li često posećuješ njeno kraljevstvo?“ zainteresovano je upitala Kendra.
„Nikada se u njemu ne zadržavam“, odvratio je Rakstus. „To ne bi bilo zdravo, ni emocionalno ni
psihološki. Ionako nisam neki zmaj. Kada bih tamo živeo, potpuno bih zaboravio ko sam. Na kraju bih
bio poput deteta koje odbija da napusti gnezdo i koje nikada ništa ne postigne. Ipak, volim da posećujem
njeno kraljevstvo. Divno je i raznovrsno kao i sama Zemlja, mada se te dve lepote ne mogu uporediti.“
Papratu je bilo neugodno i on pročisti grlo. „Zar se nismo spremali za polazak?“
„Tako je“, odvratio je Rakstus. „Da li biste imali nešto protiv da zažmurite?“
„Naravno da ne“, kazao je Paprat.
Kendra je šakama pokrila oči, ali je ipak osetila blesak.
Nekoliko vila u okolini se zacerekalo. Kendra nije mogla da razabere da li se rugaju ili flertuju.
Možda pomalo i jedno i drugo.
„Ne virite“, upozorio ih je Rakstus nešto piskavijim glasom.
Kendra je bila u iskušenju da proviri. Da ih nije opomenuo, možda to ne bi uradila. Jedva primetno je
razdvojila prste i ugledala leđa prilično koščatog vilenjaka zamršene srebrne kose, sa složenim krilima
metalne boje kako leprša ka otvoru. Kendra nikada nije videla većega vilenjaka, bio je visok tridesetak
centimetara. Okrenuo je glavu kao da će se osvrnuti, a Kendra je brže-bolje skupila prste pre nego što je
završio pokret.
„U redu, sada možete da pogledate“, doviknuo im je Rakstus trenutak kasnije.
Kendra je spustila šake i otvorila oči. Kod vrata je stajao visok i mršav vilenjak. Imao je đavolski lepo
lice i vragolaste oči. „Šta kažete?“
„Jesi li to ti?“ upitao je Voren.
„Znam da je Kendra virila“, kazao je Rakstus. „Ne krivim je.“ Raširio je ruke i napravio piruetu. „Šta
mislite?“
„Izgledaš...“, Kendra je zaćutala.
„Slobodno reci“, podsticao ju je Rakstus. „Podneću.“
„Predivno“, slabašnim glasom je završila rečenicu Kendra, nadajući se da ga nije previše uvredila.
„Prevelik sam za vilenjaka“, kazao je Rakstus, „premali za čoveka, a imam i višak krila. Nijedan zmaj
ne bi želeo da ga vide ovakvog.“
„Ti si čudo, Rakstuse“, ljubazno je kazao Paprat. „Zaista si divan.“
„Propratna cirkuska predstava je završena“, izjavio je Rakstus. „Idemo!“ Proleteo je kroz vratanca i
nestao s vidika.
Paprat se okrenuo i obratio vilama. „Zatvoriću vratanca da bih prikrio tragove. Budem li ih ostavio
otvorena, neko će ubrzo doći i zatvoriti ih. Ako biste više volele da ste na otvorenom, izađite s nama. U
tom slučaju moraćete da se udaljite od oltara.“
Nekoliko skupina vila izletelo je kroz vratanca. Za njima je krenuo i izvestan broj onih koje su
zaostale. Kendra se iznenadila kada je videla da je unutar kupole ostalo više vila nego što su ih zatekli
unutra.
„Zar će sve ove ostati unutra?“ upitala je Kendra.
„One vole svoju kraljicu“, jednostavno je kazao Paprat i poveo ih napolje. Pošto su Kendra i Voren
izašli, Paprat je gurnuo vrata i ona su se s treskom zatvorila.
Sfinga je i dalje bila ispružena po tlu i šibala repom. Nije se udostojila ni da ih pogleda. U
međuvremenu je dosta otoplilo. Rakstus se ponovo preobratio u zmaja. Njegove krljušti zaslepljujuće su
sijale na jarkom suncu.
„Vreme je za letenje“, kazao je Paprat.
Rakstus je skočio i skliznuo ka njima poput najveličanstvenijeg papirnatog zmaja na svetu. Kendru je
ščepao jednom kandžom, Vorena drugom, a Paprata trećom. Rakstus je Kendru uhvatio otpozadi i naterao
da se nagne napred kada se našla u vazduhu. Tle se zamutilo pod njenim nogama koje su visile. Mašući
krilima, proizvodio je zvuke poput teških šatorskih krila na jakom vetru. Rakstus se postepeno peo dok se
nije uzdigao tik iznad krošnji drveća. Tada je postao nevidljiv i stvorio iluziju da Kendra sama juri kroz
vazduh.
„Jesi li dobro?“ doviknuo joj je Voren.
Rakstus je skretao levo i desno, mahnito lepećući krilima. „Teški ste“, zastenjao je zmaj, „ali uspeću.“
Nastavili su mukotrpno da se penju.
Približavali su se strmom zidu doline, širokoj litici od kamenja i zemlje. Drveće ispod njih postajalo je
sve sitnije i udaljenije. Kendra je na čistini ugledala dvojicu zdepastih džinova koji su se mlatili
močugama.
Kada je Rakstus stigao do zida doline, polako se nagnuo i počeo da kruži. Čas je zamahivao krilima, a
čas klizio. Počeli su brže da se uspinju. Vazduh je postao nešto hladniji, a tle zastrašujuće daleko. Kendra
je uskoro mogla da vidi celu dugačku dolinu, zajedno s rekom, šumom, brojnim obrađenim poljima i
terasastim piramidama s vrtovima. Iznad zidova doline, Kendra je ugledala nepregledno prostranstvo
pustinje.
Užasni krik narušio je osećaj usamljenosti u vazduhu. Kendra se okrenula ka izvoru zvuka i ugledala
roka koji se uzdizao ka njima. Nije bio ništa manji od putničkog aviona.
„Rok nas je primetio“, upozorio ih je Voren.
„Imaju neverovatan vid“, potvrdio je Rakstus, koji se sada trudio da ih podigne što više. Napravili su
luk ka roku, tako da su sada svi mogli bolje da vide gargantuovski raspon njegovih krila.
„Zar nije kucnuo čas za bežaniju?“ nervozno je povikala Kendra.
„Moramo još da se popnemo“, kazao je Rakstus. „Moji najbolji manevri moraće da se sastoje od
poniranja zbog ovolikog tereta.“
Rok se izmakao i suknuo uvis sa zabrinjavajućom lakoćom. Potom se velika grabljivica ponovo
okrenula ka njima i obrušila neverovatnom brzinom.
Rakstus se ispravio i nastavio da klizi pravolinijski, vertikalno u odnosu na putanju kojom je dolazila
grabljivica. Dok se približavao, rok je raširio kandže koje su mogle da smožde školski autobus.
U poslednjem mogućem trenutku, Rakstus se okrenuo prema roku, savio krila i porinuo. Kendri su od
naleta vetra zasuzile oči. Osetila je da je ogromni rok proleteo iznad njih i raširenim kandžama zagrebao
kroz vazduh. Vrisak velike ptice zaparao im je uši.
Rakstus je prekinuo poniranje i to iskoristio da bi dobio na visini. Rok je kružio iznad njih spremajući
se za novi napad.
„Postani vidljiv!“ doviknuo mu je Paprat. „Simurg više voli svetlost od tame. Kada se približi, prevrni
se da može da me vidi.“
Rakstus je postao vidljiv i krljušti su mu zablistale na suncu. „Dodirni me, Kendra“, zamolio je
Rakstus. „Dobro bi mi došlo malo dodatne energije.“
Kendra je položila šaku na kandžu oko svog torza i Rakstus je zasijao vlastitim sjajem. Kao da su se
sada brže peli.
Rok se ponovo približio. Ovog puta nije sasvim raširio krila da bi brže leteo. Dok se ogromna ptica
približavala, Rakstus se nagnuo i okrenuo stomak ka ptici kako bi bolje videla njegove putnike.
„Moćni simurgu“, pozvao ga je Paprat, magijom pojačavši glas. „Isto kao i ti, i ja sam obeležen među
Decom zore. Pozajmi nam svoje nebo, čuvaru vetra, jer smo u velikoj nuždi.“
Rok je skrenuo u stranu, očigledno odustavši od potere. Rakstus se ispravio i nastavio da se penje.
Rok je zakreštao, ali ovaj krik više nije nalikovao na izazov kao prethodni.
„Odlično“, zadahtao je Rakstus. „Nisam želeo nikoga da uplašim, ali bilo je pitanje vremena.“
„Ova ženka simurg se dobro hrani“, kazao je Paprat, „isto kao i njeni mladunci. Svojevoljno bi
proždrala jednoroga jedino u vreme gladi.“
„Još nije vreme za slavlje“, upozorio ih je Voren i pokazao ka najvećem ziguratu. „Imamo društvo.“
„Vidim ih“, odvratio je Rakstus. „Upravo se izdižu iznad drveća.“
„Tri harpije“, prijavio je Paprat. „Rok je privukao pažnju naših neprijatelja. Koliko ima do ivice
rezervata?“
„Previše“, huktao je Rakstus. „Moramo da se popnemo još više. Stići će nas i moraću da ih
izbegavam.“
Kendra u prvi mah nije videla o čemu to ostali pričaju. A onda je primetila tri krilate tačkice koje su se
dizale ka njima. „Kolike su harpije?“
„Nisu ogromne“, kazao je Voren. „Naše veličine, ali su zato strašno svirepe. Zamisli veštice s
krilima.“
„Zar ne možeš da im umakneš, Rakstuse?“ upitala je Kendra.
Zmaj joj je zadihano odgovorio. „Bez tereta, odmoran, ako je stanje vanredno, da, verovatno bih
uspeo da izađem s njima na kraj. Trenutno? Daću sve od sebe.“
Dok se Rakstus kružno peo, harpije su se približavale i postajale sve razgovetnije. Žilave žene imale
su krila umesto ruku i kandže umesto nogu. Dugačka kosa vijorila im se na vetru.
„Idemo“, kazao je Rakstus i skrenuo ka sprženoj monotoniji pustinje, ostavivši za sobom plodnu
ravnicu. Iako je mahnito mahao krilima, više se nisu peli onako brzo kao ranije. „Ne volim što moram da
napustim ovo vazdušno kretanje naviše. Da imamo još nekoliko minuta za penjanje, uspeo bih da im
umaknem.“
„Ako sve ostalo propadne“, kazao je Paprat, „spusti nas.“
„Ili mene ispusti ovog časa“, kazao je Voren.
 Kendra je pogledala ka tlu. Bili su nekoliko stotina metara iznad pustinje. „Jesi li poludeo?“
„Ako će to omogućiti vama ostalima da se izvučete, vredeće.“
„Nikoga neću ispustiti“, kazao je Rakstus.
„Harpije su izvidnica“, kazao je Paprat. „Ne vidim druge progonitelje. Da su naši neprijatelji znali ko
smo, poslali bi za nama sve što imaju. Moglo je da bude mnogo gore.“
„Mogu li harpije da napuste rezervat?“ upitala je Kendra.
„Ne mogu preko zida“, odvratio je Paprat.
„Osim“, zadahtao je Rakstus, „ako nisu iz... Žive fatamorgane.“
„One jesu odavde“, uveravao ih je Paprat. „Sfinga nikome i ničemu ne dozvoljava da uđe u Živu
fatamorganu, niti da iz nje izađe. Njemu ne odgovara da razna stvorenja dolaze i odlaze.“
„Zar taj zid neće sprečiti Rakstusa da ode?“ upitala je Kendra.
„Ništa ne može da uđe preko zida“, šištao je Rakstus, „ali odbrana je velikim delom usmerena prema
spolja. Ja ne pripadam ovde. Trik je pronaći način da uđeš, a što se tiče izlaženja, to mi niko ne brani. Isto
važi i za vas troje.“
„Sustižu nas“, upozorio ih je Voren.
Kendra je gledala pravo pred sebe, tako da je morala jako da se izvije da bi videla njihove
progonitelje. Dve harpije su bile iznad njih. Jedna je letela ispod njih. Na njihovim koščatim zelenkastim
licima ogledala se odlučnost.
„Nemojte dozvoliti da vas ogrebu“, upozorio ih je Voren. „Radije bih da me ujede pacov koji prenosi
kugu.“
Kendra je položila dlan na Rakstusa u nadi da će mu njena energija uliti snagu. Nije ponovo postao
nevidljiv.
„Ona ispod nas pokušava da onemogući poniranje“, upozorio ih je Paprat.
„Vidim je“, kazao je Rakstus. Po glasu bi se reklo da je usplahiren. One dve iznad njih brzo su
pristizale. Jedna se iskezila i pokazala im zašiljene zube.
Voren je upitao Rakstusa: „Ako bi me ispustio s ove visine, da li bi mogao da me uhvatiš?“
„Verovatno“, kazao je Rakstus.
„Meni je to dovoljno“, rekao je Voren. „Sačekaj malo. Još malo.“
„Neću da te...“
„Ne prepiri se!“ obrecnuo se Voren. „Sada!“
Rakstus ga je pustio, napravio zaokret i počeo da se obrušava. Kendra je ispružila vrat koliko je mogla
i pratila pogledom Vorena. Harpija ispod njih krenula je da ga presretne. Dok je padao, Voren je izvukao
mač. Harpija je pokušala da se izmakne, ali joj je Voren jednim snažnim zamahom odsekao krilo dok je
proletao pored nje. Snaga udarca ga je nekako čudno zavrtela. Harpija je mjaukala dok je i sama spiralno
padala. Odsečeno krilo s kojeg je otpadalo perje spuštalo se sporije.
Pustinja se uznemirujućom brzinom približavala Kendri. Potpuno posvećen fijučućem poniranju,
Rakstus se približio Vorenu, koji je padao raširenih ruku i nogu poput padobranca. Zmaj je ščepao Vorena
i pokušao da se izvuče. Rakstus je pokušavao da nastavi let paralelno s tlom dok mu se u glavi vrtelo od
privlačne sile teže. Tama je već zadirala u Kendrino vidno polje kada su proleteli nisko iznad tla. Stopala
su joj bila na desetak centimetara iznad spržene zemlje.
Rakstus je usporio i nežno ih spustio. Zamahao je krilima i počeo da se penje. Zatim je skrenuo u
stranu i postao nevidljiv.
„Povlačim reč“, kazao je Paprat. „Drago mi je što imaš mač.“
„Jesi li dobro?“ upitala je Kendra.
Voren se iscerio. „Iznenađen sam što sam živ. Mogao sam da tresnem na stomak u veoma suv bazen.
Evo ih, dolaze!“
Preostale dve harpije jurile su ka njima. Jedna se osvrtala preko ramena i ispruženim prstom pratila
Rakstusovu putanju. Možda ga je videla, a možda je samo vršila procenu. Druga harpija je povećala
brzinu i zaletela se pravo na njih.
 „Da li bi mi pozajmio svoj mač?“ upitao je Paprat.
„Imam je“, kazao je Voren i podigao oružje. „Gledaj, Kendra.“
Paprat je uhvatio Kendru za ruku i povukao je za sobom. Harpija koja je sledila Rakstusa skrenula je u
stranu, zamlatarala krilima, podigla kandže, a onda je iznenada bila grubo gurnuta s neba. Rakstus je
posle sudara ponovo postao vidljiv. Obezglavljena harpija tresnula je na sprženo tle.
Poslednja harpija se ustremila na Vorena, krešteći od besa. On je koraknuo u stranu i snažno
zamahnuo. Uspeo je da joj odseče kandžu, ali ga je potkačila drugom i poslala naglavačke u prašinu.
Besno urlajući, osakaćena harpija dva puta je poskočila na preostaloj nozi, odbacila se ponovo u
vazduh, zalepetala krilima i ustremila se na Paprata i Kendru. Paprat ju je gađao kamenom, ali je ovaj
nestao u zaslepljujućoj eksploziji. Harpija je zatvorila oči, ali je nastavila da se približava s ispruženom
preostalom kandžom. Paprat je izvukao svoj nožić.
Trenutak pre nego što će stići do njih, harpija je tresnula o tle, kao da je na nju pao nevidljivi klavir.
Rakstus je ponovo postao vidljiv. Stajao je na njoj, gazio je i parao kao žilet oštrim kandžama. Perje je
letelo na sve strane. Kendra je odvratila pogled.
Voren se doteturao do njih, držeći se za rame. Izmoždeno lice bilo mu je celo u znoju. „Radije bih da
me napadne čopor besnih pasa.“
Rakstus je prestao da komada svoj plen i odleteo da proveri jednokrilu harpiju.
„Da vidim“, kazao je Paprat.
Voren je sklonio šaku. Na ramenu je imao ružne brazgotine žutih ivica. Krv je bila gotovo crna.
Paprat je položio dlan na rane. Voren se trgnuo i zadržao vazduh od bola. Paprat je pognuo glavu i
zatvorio oči. Nozdrve i usne su mu se trzale. Šaka mu je zasijala bisernim sjajem. Kada ju je sklonio, ivice
rane nisu više bile žute, a krv kao da je bila nešto svetlija.
„Auuu, to je bilo baš vrelo“, progunđao je Voren kroz stisnute zube.
„Spalio sam najveći deo zatrovanog tkiva“, kazao je Paprat i zaneo se. Protresao je glavu kao da želi
da je razbistri. „Nekada davno ovo bi za mene bio mačji kašalj.“
Rakstus je dolebdeo do njih. „Nema više harpija“, ponosno je objavio zmaj, spustivši se blizu ostalih.
„Odlično obavljeno“, kazao je Voren. „Kakvog su ukusa?“
„Užasnog!“ uzviknuo je Rakstus, zgađeno iskezivši zube. „Jednoj sam odgrizao glavu. Jedva sam
dočekao da je ispljunem!“
„Voren je povređen“, kazala je Kendra.
„Trudio sam se da budem što brži“, izvinio se Rakstus. „Toliko su se usredsredile na vas troje da su
bile lak plen.“
„Bio si sjajan“, pohvalio ga je Voren. „Harpije nisu znale šta ih je strefilo. Zadivljen sam.“
„Da li bi pokušao da ga izlečiš?“ upitala je Kendra zmaja.
Rakstus se nervozno zakikotao. „Paprat je veći stručnjak od mene.“
„Ja sam uradio šta sam mogao“, kazao je Paprat. „Bez rogova sam bleda senka nekadašnjeg
jednoroga. Otrova je ostalo u tragovima. Zatvorio sam rane koliko sam mogao. Da li bi ti pokušao?“
„Mogu da pokušam“, nesigurno je kazao Rakstus. „Kendra, pomoglo bi mi da položiš ruku na mene.“
Zmaj je pružio svetlucavu metalnu glavu ka Vorenu, a Kendra je položila ruku na njegov vrat.
Rakstus je snažnije zasijao. Zmaj je spustio nozdrve blizu rana i poprskao ih svetlucavim i raznobojnim
dahom. Rane su se zatvorile. Ostale su samo tri tamne modrice.
„Odlično“, kazao je Paprat.
„Pomogla mi je Kendra, njen me dodir stabilizuje“, odvratio je Rakstus.
Voren je protrljao rame. „Sada je mnogo bolje.“
Paprat mu je prišao i opipao mu čelo. „Izvesna količina harpijinog otrova i dalje se nalazi u tvom
organizmu. Moramo da te odvedemo kod iscelitelja.“
„Koliko vremena imam?“ svečano je upitao Voren.
Paprat se namrštio. „Možda dvanaest sati. Možda četrnaest.“
„Šta?“ povikala je Kendra.
 „Da nismo odmah intervenisali, umro bi za nekoliko minuta“, primetio je Paprat. „Da imam rog,
izlečio bih ga očas posla, ali svaki pristojan iscelitelj trebalo bi da ima potreban antiotrov.“
Voren je s puno ljubavi protrljao Kendrino rame. „Zar ti nisam rekao da je bolje da te izgrizu pacovi
koji prenose kugu. Harpije su mnogo gadne.“
„Pokušaj nekoj od njih da odgrizeš glavu!“ Rakstus se sav stresao. „Izvini, znam, ja se bar nisam
otrovao.“
„Znaš li nekog iscelitelja u blizini?“ upitao je Paprat.
„Najbliži koga znam je u Istanbulu“, izvinio se Voren.
„Misliš li da možeš da nas odneseš do Istanbula?“ upitao je Paprat.
„Mogu“, odlučno je kazao Rakstus. „Mada ne bih imao ništa protiv da malo uspore s napadima.“
„Vinimo se ponovo u nebo“, požurivao ih je Paprat.
Rakstus se složio, poskočio, pokupio Kendru, Vorena i Paprata i počeo da se penje. Nekoliko minuta
kasnije, dok su se i dalje peli, prešli su preko granice Žive fatamorgane. Progonitelja nigde nije bilo na
vidiku.
 DEVETNAESTA GLAVA

Kormak

N ebo je pretilo kišom celog jutra, ali nije pala ni kap. Spori sivi oblaci trenutno su zaklanjali sunce. Set
je pogledao na sat. Skoro je pola dva. Nadao se da će se malik uskoro pojaviti. Kentauri će sigurno
krenuti za njima odmah po zalasku sunca.
Set je kleknuo iza žbuna između Nevila i Dorina, koji su posmatrali vreću što je visila s grane nadnete
nad potez peska pored potoka. Malo dalje uzvodno, voda se obrušavala preko niza ispusta, podižući finu
izmaglicu oko stenovite osnove poslednjeg u nizu. Prema Patonu, malik po imenu Kormak posećuje obalu
u blizini vodopada.
„Stvarno misliš da će ovo uspeti?“ upitao je Dorin.
Set je kvrcnuo prstom po pismu koje je držao u ruci. „Paton je izgleda ubeđen da hoće.“
„Paton ne rizikuje pozamašnu sumu zlatnika“, progunđao je Nevil. „Bilo bi mi draže da je neko ovo
već isprobao.“
„Ne bi“, kazao je Set. „Paton je u pismu naglasio da se nijedan malik neće dva puta upecati u istu
zamku. On je Kormaka uhvatio pet puta pomoću pet različitih zamki i oseća da će se i ova nova zamka
pokazati uspešnom.“
„Ako ne umukneš, malik nikada neće doći“, prosiktala je Vanesa, nateravši Seta da poskoči. Pošto su
opasna stvorenja sada slobodno lutala Utočištem za bajke, ona i Hugo izviđali su okolinu. Set je i dalje
nije video, ali očigledno je tumarajući stigla veoma blizu.
„U pravu si“, šapatom je odgovorio Set.
Ćutke je motrio na zamku. Nepravilni trag zlatnika vodio je od potoka do širokog poteza peska
okruženog kamenjem. Nekoliko novčića duž traga bilo je napola zakopano, a nekoliko se uopšte nije
videlo. Na određenim mestima rasuli su veliki broj novčića na malom prostoru. Paton je objasnio da
malik ne može da odoli zlatu koje niko ne čuva. Zeleni čovečuljci stiču bogatstvo pronalaženjem
izgubljenog i skrivenog blaga.
U teoriji bi trag od zlata trebalo da dovede Kormaka do mesta s kojeg će primetiti obešenu vreću u
kojoj se nalazi sedamdeset zlatnika. Satiri su obezbedili i malu bocu viskija, koju su ostavili zajedno s
novčićima u vreći.
Prolazili su minuti. Pošto nije mogao da razgovara, Setu je počela da pada glava. Prethodne noći je
slabo spavao, a i rano se probudio. Polako je zapadao u san o piti, lamama i vodenim toboganima kada ga
je Dorin munuo laktom u rebra.
Set je istog časa podigao glavu. Čovečuljak u crvenom fraku pokušavao je da izvuče napola zatrpan
novčić iz peska. Setu je dosezao malo iznad kolena, na glavi je imao staromodni šešir, a lice mu je bilo
obraslo u čekinjavu crvenkastosmeđu bradu. Malik je obrisao novčić o kaput, onjušio ga i gurnuo u džep.
Čovečuljak je zabacio glavu i zagledao se o vreću iznad sebe. „Kakvo glupo mesto da se sakrije
blago“, izgovorio je irskim engleskim. Govorio je glasno kao da se obraća pomalo gluvom saputniku,
mada je izgleda bio sam. „Možda je neki jadničak hteo da ga skloni van domašaja životinja. Možda nije
imao vremena da svoju ušteđevinu sakrije kako treba. A možda je toliko bogat da može sebi dozvoliti da
bude nemaran. Možda je ipak samo idiot... svet je pun idiota. A opet, možda je u pitanju zamka.“
Malik se osvrnuo levo i desno i počešao po kvrgavom nosu. Srećom su Set i satiri odabrali za zaklon
gusto grmlje podalje od vreće.
Malik je nastavio da puzi i izvadio još jedan novčić iz peska. Čovečuljak je udario zvrčku novčiću i
prineo ga uvetu, potom mu se obratio s puno ljubavi. „Pričaj mi o svojoj braći. Jesi li se odvojio od velike
porodice?“ Čkiljavo se zagledao u vreću. „Nadam se da jesi.“
Novčić je nestao u džepu. Malik se uspravio, podbočio i zagledao u nabubrelu vreću i drvo s kojeg je
visila. Paton je u pismu napisao da su malici uglavnom pametni, ali da im zlato i viski lako pomute pamet.
Set ga je napeto posmatrao.
„Možda je zamka“, ponovio je čovečuljak, krišom pogledavši preko ramena. „Ako jeste, šta ako stari
Kormak mazne mamac i ostavi ostalo? Ovo mi uopšte ne deluje prefinjeno. Istorija mi je svedok da je
samo nekolicina uspela da me nadmudri. Ona štetočina Paton Bardžis godinama je već mrtav i sahranjen.
A šta ako nije zamka? Ispao bih budala nad budalama da ostavim nekom drugom ovako bogati ulov.“
Protrljao je šake. „Pa dobro, nema nikakve svrhe premišljati se pošto sam već odlučio.“
Malik je otrčao do drveta i počeo da se penje. Nevil i Dorin spustili su se još niže, a Set je sledio
njihov primer. Čovečuljak je krenuo duž grane do mesta na kojem je bila privezana vreća. Tamo je zastao
i još jednom osmotrio okolinu. Zadovoljan, spustio se niz konopac do otvora vreće, olabavio ga i uvukao
se unutra.
Čim je malik nestao u vreći, Nevil i Dorin su ustali i potrčali. Iako su trčali koliko ih noge nose, Set
nije čuo nijedan list da je zašuštao, ali je zato čuo malika kako sam sa sobom razgovara u vreći. „Vidi,
vidi, drago mi je što te vidim. Nemaš ništa protiv da malo gucnem.“
Setu je bilo teško da ostane miran, ali satiri su ga upozorili da će ga malik čuti ako pokuša da ih sledi.
Gledao je kako Nevil i Dorin meko staju na peskoviti potez ispod vreće. Nevil je nožem privezanim za
motku presekao konopac. Dorin je uhvatio vreću i stegao otvor.
Pošto su se domogli malika, više ne moraju da vode računa o tišini. Set je jurnuo da se pridruži
satirima gazeći po lišću koje je šuštalo pod njegovim nogama i lomeći grančice. Sada je samo bilo važno
da ne dozvole maliku da ih nadmudri. Kormak neće moći da upotrebi magiju sve dok ga budu držali.
Paton ih je snabdeo podužim spiskom upozorenja i saveta.
Dorin je otvorio vreću tek toliko da Set može da zavuče ruku unutra. Set je ščepao čovečuljka za
stopala i izvukao ga napolje. Malik nije ispuštao bocu s viskijem iz ruke.
„Pusti me!“ zatražio je malik viseći naglavačke i uporno se uvijajući.
„Zdravo, Kormače“, pozdravio ga je Set. „Paton te pozdravlja.“ U pismu je stajalo da će pominjanjem
Patonovog imena istog časa privući malikovu pažnju.
Čovečuljak je prestao da se opire. Delovao je pogođeno. „Paton, kažeš? On ti je dao moje ime? Ko si
ti? Šta je ovo?“
Set je spustio malika na pesak, ali ga je i dalje držao za ruku. Čovečuljak je slobodnom rukom prigrlio
bocu.
„Vreća je prazna!“ uzviknuo je Dorin, opipavajući unutrašnjost.
Kormak se namrštio na njega. „Naravno da je prazna. Bila je prazna i kada sam je našao.“
„Bila je puna zlatnika“, ispravio ga je Nevil.
 Čovečuljak se namrgodio. „Možda sam trapavi tupoglavac koji je dozvolio da ga uhvate, ali nisam baš
toliko spor da ne iskoristim priliku i smotam novčić ili dva.“
„Ili sedamdeset!“ kazao je Dorin. „I još trideset duž obale potoka. Koliko ti to džepova imaš?“
Malik je dozvolio sebi da se lukavo osmehne. „Mnogo više nego što bi trojica sveže iždžikljalih
kriminalaca mogla da očekuje.“
„Kriminalci?“ izazivao ga je Set. „Nismo mi krali.“
„Ko je krao?“ povređeno se pobunio Kormak. „Kad nađem novčić u šumi, ja ga podignem. Svaka
poštenjačina bi to uradila. Na vidiku nije bilo potencijalnih vlasnika. Samo sam ga spasavao.“
„Ovo je mogao biti naš logor“, primetio je Nevil. „A mi smo mogli biti u lovu.“
„Aha, ali niste bili u lovu“, ispravio ga je malik i namignuo. „Skrivali ste se u grmlju. Vi ste
profesionalni zlikovci koji su se nadali da će uhvatiti u zamku poštenog građanina Utočišta za bajke i
iznuditi mu bogatstvo. Vi ste prevaranti. Vi ste iznuđivači. Zahtevam da me smesta oslobodite.“
„Izvini, Kormače“, kazao je Set. „Moraš da nas odvedeš do svoje jazbine i da nam daš neke stvari
koje je Paton ostavio kod tebe.“
Malik je frknuo i odmahnuo glavom. „Nemam običaj da čuvam stvari prijateljima, a još manje
arhineprijateljima. Zar ti ja ličim na predradnika u skladištu? Zar ti ličim na nosača tereta? Kao što sam
već rekao, vi ste iznuđivači i neću da vas podržim.“
„Nazovi nas kako ti drago“, kazao je Set. „Uhvatili smo te i radićeš ono što budemo tražili od tebe.“
„Za početak vrati novčiće“, pritisnuo ga je Nevil.
Kormak ga je bledo pogledao. „Novčiće, kažeš? Pamćenje me nešto ne služi u poslednje vreme. Žao
mi je, momci. Bojim se da ste skleptali pogrešnog momka. Ne čuvam nikakve predmete, nisam video
nikakvo zlato i nemam jazbinu. Ja sam ubogi obućar. Možda bih mogao da vam popravim cipelu ili dve
ako tražite nadoknadu da biste mi poštedeli život.“
„Nemamo mnogo vremena“, kazao je Set. „Možda bismo mogli da ti uzmemo kaput i kažemo da smo
kvit.“
Kormak ga je ošinuo pogledom, čvrsto stisnuo usne, a obrazi su mu se zarumeneli. Set je osetio da
drhti. „U redu“, ljubazno je kazao. „Vidim da niste početnici. Šta želite da vam donesem?“
„Nećeš ti ništa doneti“, odvratio je Set. „Odvešćeš nas do svoje jazbine, dati nam ono što želimo i
ispratiti nas. Ne puštam te dok sve to ne obavimo.“
Kormak je slobodnom rukom čupkao bradu. „Paton Bardžis“, izgovorio je to ime kao psovku. „Hoće
li taj podlac ikada prestati da me progoni? Čak i iz groba poseže za onim sto je moje.
„Nije tačno“, kazao je Set. „Želimo samo stvari koje je Paton ostavio kod tebe.“
„I naše zlato“, Nevil ih je sve podsetio.
Malik je pognuo glavu i otromboljio se. Iznenada je snažno cimnuo ruku, ali ga je Set čvrsto držao.
Kormak je ujeo Seta za šaku, ali ga on ni tada nije pustio. Zalepio je maliku zaušku. Čovečuljak je zaurlao
kao da je ostao bez ruke ili noge.
„Dosta“, ljutito je kazao Set i uhvatio malika za noge. „Skini mu kaput.“
„Sa zadovoljstvom“, odvratio je Nevil i počeo da otkopčava zlatne dugmiće.
Dorin mu je oteo bocu s viskijem.
„Ne!“ zaurlao je Kormak. „Molim vas! Predajem se! Dobićete zvono, zviždaljku i muzičku kutiju.“
Nevil je spretnim prstima nastavio velikom brzinom da otkopčava dugmiće.
„I zlato ću vam vratiti!“ smrknuto je obećao malik. „Neću se više opirati.“
„Prestani, Nevile“, kazao je Set. Satir je prestao da otkopčava kaputić. Set je podigao Kormaka kako
bi mogli da se gledaju u oči. „Pokušaš li da izvedeš još neki trik ili da pobegneš, skidam ti kaput. A onda
ćemo ti obrijati bradu. Potom bih čak mogao da te upotrebim kao mamac za ribe. Ne iskušavaj me. Imao
sam mnogo gadnu nedelju.“
Malik je tek tada prestao da glumata. „Ja ti više neću zadavati glavobolje, dečače. Ne možeš kriviti
starog prevaranta što pokušava da izvrda. Kaži mi kako se zoveš.“
„Set Sorenson.“
 „E pa, Sete, prvi put od vremena Patona Bardžisa izgleda da sam naišao na sebi ravnog. Nisam se i
zvanično predstavio. Zovem se Kormak.“
„Ne radimo ovo iz zabave“, kazao je Set. „Zaista su nam potrebne te stvari. Ne želimo da te
maltretiramo.“
„U kom pravcu je tvoja jazbina?“ upitao je Dorin.
„Iza vodopada“, odvratio je Kormak.
„Onog tamo?“ upitao je Nevil pokazavši uzvodno. „Pretražili smo vodopad. Nismo našli nijednu
pećinu.“
Malik ga je iscrpljeno pogledao.
„U redu“, povukao se Nevil. „Magija.“
Set je odneo malika uzvodno do mesta na kojem se zavesa od vode prelivala preko ispusta visokog tri
i po metra. Kormak je povukao Seta za rukav. „Ovo je zeznut deo, mladiću. Bez magije ne mogu da
otvorim prolaz, a dok me držiš, sprečavaš me da koristim svoje moći. Da li bi pristao da me na trenutak
pustiš? Dajem ti reč malika da neću šmugnuti.“
„Paton me je upozorio na to da su tvoja obećanja bezvredna“, kazao je Set. „A ja sam te upozorio da
se okaneš trikova. Držaću te za bradu. Paton je kazao da ćeš u tom slučaju moći da otvoriš jazbinu, ali ne i
da upotrebiš magiju protiv mene.“ Set je spustio čovečuljka na kamen i uhvatio njegovu bradicu palcem i
kažiprstom.
Malik je pucnuo prstima i vodopad je prestao da teče. U pročelju stene iza njega pojavio se četvrtasti
tunel zaobljenih ivica.
Set je podigao malika i izvadio baterijsku lampu. Pažljivo je krenuo preko kamenja i zaronio u tunel.
Niska tavanica primoravala ga je da se pogrbi. Nevil i Dorin su ga sledili.
Hodnik od zemlje zaudarao je na dim iz lule. Krupni neobrađeni smaragdi ležali su razbacani po podu
i bili umetnuti u zidove.
„Pogledaj to drago kamenje“, kazao je Nevil. „Poznajem juvelira koji bi mogao da ih natera da
zasijaju.“
„Koga, Benlija?“ upitao je Dorin.
„Ne, Saroka, trola. Niko u Utočištu za bajke nema tako oštro oko ni mirniju ruku.“ Nevil je čučnuo da
prouči mutan smaragd veličine sapuna.
„U uputstvima se nalazi i upozorenje da ovde unutra ništa ne diramo“, podsetio ih je Set. „Možemo da
uzmemo samo ono što nam Kormak da.“
„Kakvo traćenje bogatstva“, progunđao je Nevil.
Tunel se proširio u zaobljenu prostoriju s nekoliko drvenih vrata. Uz jedan zid bila su poređana burad
i bačve. Pored nepomičnog ribnjaka u sredini prostorije nalazio se niski sto.
„Predmeti“, požurivao ga je Set.
„Jesi li siguran da ne biste više voleli vrč zlata?“ upitao je Kormak. „To mu dođe tradicionalnije.“
„Želimo predmete koje je Paton ostavio kod tebe“, ponovio je Set. „Zviždaljku, zvono i muzičku
kutiju. A Nevil i Dorin žele da im vratiš njihovo zlato.“
Kormak je prešao prstom preko jedne strane nosa i lukavo odmerio satire. „Satiri ne treba da se druže
s dečacima“, izgrdio ih je malik. „Ako me oslobodite dečaka, svaki će dobiti po vrč zlata!“
„Skini mu kaput“, naredio je Set.
Nevil je oklevao. Počeo je da mu otkopčava frak tek pošto ga je Dorin gurnuo.
Kormak se uvijao i urlao. „Udružićete se s ljudima, je li tako? Neću vam to zaboraviti! Milost! Ne
diraj moj kaput!“
„Ne dolaziš u obzir“, odbio je Set. „Upozorio sam te.“
Nevil mu je strgnuo kaput. Malik je ostao da se duri u tamnožutoj košulji i šarenom prsluku.
„Vratiću ti ga ako budeš sarađivao“, kazao je Set. „Ako još jednom nešto pokušaš, obrijaćemo ti
bradu.“
„Dosta si me namučio!“ obrecnuo se Kormak. „Spusti me kod onih tamo vrata.“ Pokazao im je na
koja misli.
Držeći ga za bradu, Set je postavio malika ispred vrata. Kormak je tri puta pokucao i pucnuo prstima.
„Je li to sve?“ upitao je Set.
„Otvori ih“, kazao je malik.
Set je podigao Kormaka i otvorio vrata, iza kojih se pojavio orman prepun uglavnom praznih boca.
„Zatvori ga“, kazao mu je Kormak. „A onda ga ponovo otvori.“
Set ga je poslušao. Kada je ponovo otvorio vrata, ormana nije bilo. Ispred njega se protezao dugačak
tunel.
„Još jednom“, uzdahnuo je Kormak.
Set je ponovo zatvorio vrata i još jednom ih otvorio. Ovog puta se iza vrata nalazila velika prostorija
puna polica, sanduka, škrinja. Razna blaga gurala su se na prepunim policama, među njima je bilo i lepih
porcelanskih figurica, niski bisera, urni od emajla, rezbarija u slonovači, pehara ukrašenih dragim
kamenjem. Našla se tu i bogata kolekcija burmutica. Stara platna visila su na zidovima u pozlaćenim
ramovima. U uglu su zajedno stajala tri bogato ukrašena pancirna oklopa pored postolja s halebardama.
„Gde su Patonove stvari?“ upitao je Set.
„Futrola na najnižoj polici“, odvratio je Kormak i pokazao rukom. „Poslužite se.“
Ne puštajući Kormaka, Set je čučnuo i uzeo drvenu futrolu s police. Otvorio je reze i podigao
poklopac. U pregradama u obliku predmeta koje su bile podstavljene somotom ugledao je zvonce,
muzičku kutiju i tanku pištaljku. Bio je zadovoljan. Zatvorio je futrolu i izašao iz prostorije.
„Je li bilo uspešno?“ upitao je Dorin.
„Izgleda da jeste“, odvratio je Set. Stisnuo je potom Kormaka. „Ako si nas prevario, vratićemo se.“
„Nikada ne lažem kada ispunjavam zahteve onoga ko me je uhvatio“, kazao je Kormak. „Na taj način
moja vrsta uspeva da preživi. To su predmeti koje je Paton ostavio kod mene.“
Set je pokazao na satire. „Vrati im zlato i ostavićemo te na miru.“
„Doneo sam vreću“, kazao je Dorin i protresao je.
„Prvo morate da mi vratite kaput“, kazao je Kormak. „Novčići su unutra.“
„Nisam uspeo nijedan da pronađem“, kazao je Nevil i vratio kicoški kaput maliku.
Kormak je podigao obrve i uvukao ruke u rukave. „Uhvati me za stopala i protresi nad vrećom.“
Set je okrenuo malika naglavačke i stao da ga cima gore-dole iznad otvorene vreće. Kormak je
zavukao spretne prstiće u kaput i zlatnici potekoše u vreću veselo zvečeći. Pri kraju su sve sporije
ispadali, a poslednji su jedan po jedan završili na ostalima.
„Izgleda da su svi tu“, potvrdio je Dorin podigavši vreću.
„Zadrži viski“, kazao je Nevil i pružio bocu maliku.
Kormak se ozario. „To je baš lepo od vas.“ Prihvatio je bocu. „Siguran sam da vas trojica umete sami
da pronađete izlaz.“
„Moraš ti da nas ispratiš“, kazao je Set. „Paton nas je upozorio. Tek onda ćemo te ostaviti na miru.“
„U redu, hajde da i to obavimo“, promumlao je malik.
Set se zaputio hodnikom koji je vodio do vodopada. Na njegovom kraju našli su se ispred praznog
zida. Set je uhvatio Kormaka za bradu, a ovaj je pucnuo prstima i zid se smotao. Napolju je rominjala
kiša.
Set je izašao i pohitao do ivice korita potoka. Nevil i Dorin su zastali na otvoru tunela.
„Zašto ste stali?“ upitao je Set.
Nevil je pogledao u nebo. „Kiša će mi pokvariti frizuru.“
„Frizuru?“ u neverici je povikao Set.
„Želi lepo da izgleda zbog Vanese“, objasnio je Dorin.
„Kao i ti!“ uzvratio mu je Nevil.
„Za sto zlatnika daću vam provereni ljubavni napitak“, ponudio je Kormak.
„Vas dvojica počinjete da se ponašate kao Verl“, primetio je Set.
Nevil i Dorin se zgađeno pogledaše i izjuriše na kišu. Nevil je provukao prste kroz kosu i raskuštrao
je. Dorin je namazao ruke blatom.
„jesmo li završili?“ s očajanjem u glasu upitao je Kormak.
„Jesmo“, odvratio je Set i spustio ga.
Malik je skočio poput žabe ka otvoru tunela i pucnuo prstima. Preko ivice ispusta ponovo je počeo da
se sliva vodopad, koji je zamaskirao nestajanje tunela.
Iznenadni topot kopita naterao je Seta da se okrene. Šest kentaura jurilo je ka njima, predvođenih
Oblakovim Krilom i Olujnim Čelom. Oblakovo Krilo je već bio napeo samostrel. Olujno Čelo je stezao
ogromni buzdovan. I ostali kentauri bili su naoružani.
Kentauri su ih očigledno čekali. Gde li su Vanesa i Hugo? Set ima mač i štit, ali ne želi da ih isproba
protiv kentaura. Olujni Oblak im je dopustio da ostanu do mraka. Nadao se da može pričom da se izvuče
iz ovoga.
„Slagao si nas“, optužio ga je Olujni Oblak bez ikakvog uvoda. „Uortačio si se s tamom.“
„Šta je bilo, nisi uspeo da prisvojiš naše vlasništvo?“ nevino je upitao Set.
„Pustio si na slobodu neprirodne đavole na zemlji kentaura“, kazao je Oblakovo Krilo. „Predaj se, ili
umri. Isto važi i za tvoju bednu svitu.“ Njegov ton nije ostavljao mesta za prigovor.
„Dozvolio si nam da ostanemo do zalaska sunca“, pobunio se Set. „Nisam znao da su kentauri
lažovi.“
„Trebalo je da odete do zalaska sunca“, odlučno je kazao Oblakovo Krilo, „a ne da se do tada
pripremate za rat protiv nas. Svojom agresijom poništio si naš ustupak.“
„Mojom agresijom?“ obrecnuo se Set koji je počeo da se ljuti. „Jesam li poslao utvare protiv vas? Ili
ste naleteli na njih kada ste pokušali da ukradete naše imanje?“
„Lokacija o kojoj je ovde reč bila je napuštena“, kazao je Oblakovo Krilo. „Pustio si zlo na teritoriju
pod našom zaštitom. Ne želimo da rizikujemo da napraviš još neku štetu.“
„Vi rizikujete da napravite još veću štetu“, kazao je Set jer nije znao šta bi drugo nego da blefira.
„Stvarno želite da imate posla s vojskom nemrtvih?“
„Ne želimo“, kazao je Oblakovo Krilo. „To objašnjava naše prisustvo ovde. Naredićeš utvarama da
odu u svojstvu našeg zatvorenika. Na prvi znak njihove agresije, umrećeš.“
„Dosta priče“, zarežao je Olujno Čelo. „Hitro Stopalo, Trkaču Po Ivici, ščepajte ih.“
Dvojica kentaura krenuše kasom napred. Oblakovo Krilo se pljesnuo po vratu kao da ga je ujeo
nekakav insekt. Zaljuljao se, ispustio luk i skljokao se na tle.
„Stanite“, naredio je Olujno Čelo, podigao pesnicu i osmotrio okolno drveće. Kentaur plavičaste dlake
prišao je da pogleda Oblakovo Krilo, dok su se ostala trojica defanzivno okrenula da osmotre oblast.
Kišica je rominjala i njihala lišće. Olujno Čelo se trgnuo i opsovao. Pogledao je svoje mesnato rame i
izvukao strelicu s percetom na kraju. Podigao je buzdovan u pravcu iz kojeg je doletela strelica. Sve oči
su se podigle ka Vanesi, koja je bila dobro skrivena visoko na drvetu i punila duvaljku.
„Zaseda!“ zagrmeo je Olujno Čelo dok su ga prednje noge izdavale. Blato se razletelo na sve strane
kada je tresnuo o tle.
Hugo je izleteo iz šumarka. Trojica kentaura okrenula su se ka njemu mašući oružjem. Plavkasti
kentaur je hitnuo koplje na Vanesu, koja se graciozno spustila na granu ispod i izbegla ga. Nevil je
izvadio praćku, čučnuo, dohvatio gladak kamen i zavrljačio ga u potiljak plavokosog kentaura. Kentaur je
posrnuo.
Dvojica kentaura su galopom krenula Hugu u susret. Jedan je držao koplje kao da je na viteškom
turniru, dok je drugi mahao dugačkim mačem. Hugo je odgurnuo vrh koplja u stranu i bacio se napred
raširenih ruku, brutalno pokosivši kentaure. Dugački mač je završio u Hugovom ramenu. Hugo je izvukao
oružje i bacio ga u stranu.
Dok se plavkasti kentaur spremao da hitne i drugo koplje, u grudi mu se zabila strelica iz duvaljke.
Već posle nekoliko sekundi završio je na tlu. Kentaur koga je Nevil pogodio kamenom usredsredio se na
Seta i jurnuo, držeći visoko podignutu dvostruku borbenu sekiru. Dorin je odapeo strelu, ali ju je kentaur
odbio sekirom koju je namestio kao štit.
 Set je ispustio futrolu s Patonovim predmetima, izvukao mač i podigao štit. Hugo je išao ka njemu, ali
nije bio dovoljno blizu da zaustavi kentaura. Vanesa je punila duvaljku. Nevil je dohvatio još jedan
kamen. Dorin je posegao za drugom strelom.
Nije bilo vremena. Set je morao sam da se suoči s ovim napadom.
Povio je kolena, nagnuo štit i visoko podigao mač, u nadi da će kentaur pomisliti kako namerava da ga
sačeka ukopan u mestu. Kada se pomahnitali kentaur obrušio na njega, Set se sagnuo i zakotrljao. Sekira
je zaparala vazduh iznad njega.
Kentaur se okrenuo u nameri da ponovi napad, ali je odjednom počeo da posrće. Set je ugledao
strelicu s perima koja mu je virila iz obraza. Trenutak kasnije, zlatokosi kentaur se srušio.
Vanesa je još dvema strelicama uspavala dvojicu kentaura koje je Hugo ranio. Potom je sišla s drveta,
naredila golemu da čuva stražu i prišla Setu. „Jesi li dobro?“
„Sada sam bolje“, odvratio je Set. „Te strelice su zaista moćne. Sve si ih oborila.“
„Znaš i sam koliko volim da uspavljujem ljude“, kazala je Vanesa. „Dok sam prošle noći po kući
tražila nešto za jelo, naletela sam na otrov za uspavljivanje koji je Tanu izvadio iz Glomusa, zmaja kojeg
sam ubila u Zmajevom leglu. Na snažniji nikada nisam naišla.“
„Pogubila si zmaja?“ ponovio je Nevil sa strahopoštovanjem.
„Kakva žena“, oblikovao je ustima Dorin.
„Imate Patonove predmete?“ upitala je Vanesa.
„Imamo“, odvratio je Set, podigao futrolu i očistio je od zemlje.
„Odlično“, kazala je Vanesa. „Moramo što pre da napustimo Utočište za bajke. Ove kentaure savladali
smo samo zahvaljujući iznenađenju. Izvini što sam te iskoristila kao mamac. Kada sam videla da su te
sledili do malikove pećine, pomislila sam da bi to bilo najpametnije.“
„Upalilo je“, složio se Set. „Koliko će ovi krelci da spavaju?“
Vanesa je otišla do Oblakovog Krila i bocnula ga nožnim prstom. „Doza je bila mala, a oni su snažna
stvorenja. Pa ipak bi trebalo da ostanu van stroja bar jedan dan. Supstanca koju je Tanu dobio zaista je
neverovatna. Naš problem je u tome što ostali kentauri sasvim sigurno znaju za ovu misiju i doći će da
pronjuškaju. Naredni put napašće nas u mnogo većem broju.“
„Do tada ćemo već otići“, kazao je Dorin.
„Nadajmo se“, Vanesa je kleknula pored Oblakovog Krila, otvorila usta i zarila mu zube u vrat. Posle
nekoliko sekundi povukla se i obrisala usne.
„Nameravaš da ga kontrolišeš?“ upitao je Set.
„Samo trenutak.“ Jednog za drugim, ugrizla je i ostale kentaure. „Kazna za to što sam ugrizla
šestoricu biće ista kao da sam ugrizla samo jednog. Nikad se ne zna kada mišićavi grubijani mogu zgodno
da posluže.“
Vanesa se prućila po tlu vlažnom od kiše i zatvorila oči. Oblakovo Krilo se promeškoljio i ustao.
Nevil i Dorin udaljili su se nekoliko koraka.
„Auuu“, kazao je Oblakovo Krilo i raširio ruke napevši bicepse. „Nikada do sada nisam nastanjivala
kentaura.“ Oblakovo Krilo se propeo i zamlatarao prednjim kopitima po vazduhu. „Mogla bih da se
naviknem na ovo.“
„Zar ne bi trebalo da požurimo?“ podsetio ju je Set.
„Tako je“, kazala je Vanesa iz Oblakovog Krila. „Prebacite moje telo preko leđa kentaura. Neko će
morati da jaše sa mnom i da me pridržava.“
Nevil i Dorin su istog ćasa podigli ruke.
„Ja ću te pridržavati“, uveravao ju je Dorin.
„Ja bih mogao da te privežem“, kazao je Nevil i izvadio konopac iz ruksaka.
Oblakovo Krilo se sagnuo i dohvatio luk. „Nevile, dopada mi se ta ideja s konopcem.“ Oblakovo
Krilo je povikao: „Hugo! Dođi! Moramo da krenemo.“
Hugo je smestio Vanesino nesvesno telo na kentaura, a Nevil ju je privezao i za leđa ljudskog torza i
za konja.
 „Jahaću s tobom za svaki slučaj“, dodao je satir, trudeći se da deluje nonšalantno.
Hugo je podigao Seta i Dorina. Set je pogledao petoricu usnulih kentaura. „Da bar imamo sedla“,
primetio je. „Voleo bih da se probude osedlani.“
Nevil i Dorin su se zakikotali.
„Trebalo bi da im uradimo neke sramne tetovaže!“ povikao je Dorin. „Mačići bi im lepo pristajali. Ili
brkovi!“
„Odsecimo im repove“, predložio je Nevil.
„Verujte mi, momci“, kazao je Oblakovo Krilo, čak se ni ne osmehnuvši, „i bez toga će pobesneti.“
„Mislim da Vanesa postaje kentaur“, nasmejao se Dorin.
„Njihov smisao za humor prelazi i na nju“, zadirkivao ju je Nevil.
„Samo sam svesna da sam sada njihov smrtni neprijatelj. Što se kentaura tiče, potpisala sam sebi
smrtnu presudu.“
„Najbolji način da se okonča šala“, kazao je Nevil.
„Nemamo vremena za zabavu“, izjavio je Oblakovo Krilo. „Ja ću trčati ispred vas. Hugo, potrudi se
da ne zaostaneš. Vidimo se kod garaže.“ Oblakovo Krilo je krenuo u furiozni galop. Hugo je pružio
korak.
 DVADESETA GLAVA

Run

K endra je zurila u ulaz u fjord Brodolomac. Drhtala je od zime iako je na sebi imala teški kaput koji je
uzela pre nego što su otišli iz Istanbula. Uzburkana voda je za vreme plime obrazovala brzake i žestoke
vrtloge na ulazu u fjord. Posle tih brzaka, iskonski rukavac oivičavalo je stenje prekriveno snegom.
„Zar vam nisam rekao da je prizor neverovatan?“ prokomentarisao je Rakstus.
„Prelepo je“, složila se Kendra, cvokoćući.
„Hladno joj je“, konstatovao je Paprat. „Trebalo je da potražimo bolju zimsku opremu.“
„Obavili ste odličan posao“, i dalje je tvrdila Kendra. „Umotana sam od glave do pete. Ionako smo
već protraćili dosta vremena na moje zagrevanje.“
„Pronaći ću ispust na koji možemo da se spustimo“, kazao je Rakstus.
Sunce je već visoko odskočilo i bilo je sjajno, temperatura iznad nule. Međutim, vetar je za vreme leta
iz
Kendre isisavao toplotu bez obzira na to kako namesti kapu i šal. „Ne želim da zbog mene gubimo
vreme“, kazala je Kendra.
„Dobro bi nam došao kratak odmor“, bio je uporan Paprat.
Rakstus se stuštio u klisuru i spustio na široki ispust na polovini stene. Ispust je bio dovoljno velik da
na njemu raste nekoliko stabala, a trenutno su ga direktno obasjavali sunčevi zraci. Zaleđeni potezi snega
održali su se jedino u senci drveća.
Kendra je skinula rukavice i ushodala se gore-dole žestoko trljajući šake. Do nje je dopro miris mora,
hladan, svež i s primesom soli. Uživala je u zapanjujućem prizoru duboke plave vode sa senkama
nadnosećih odrona, iako je izbegavala da priđe sasvim blizu ivici.
„Da založim vatru?“ upitao je Paprat.
„Ne treba, zagrevam se polako“, odvratila je Kendra.
Paprat je prebacio Vorenov mač preko ramena. Kada su konačno stigli do iscelitelja u Istanbulu,
Voren je već bio u groznici. Nije hteo ni da čuje da sačekaju da se oporavi. Odlučno je zahtevao da ga
ostave. Svesni da moraju što pre da upozore Runa Osriksona, nevoljno su se povinovali. Paprat je Vorenu
ostavio komunikator. Dok su se odmarali na vrhu nekog brda u Letoniji, stigla im je vest da se Voren
oporavlja.
 Paprat je ponudio Kendri da ostane s Vorenom jer nije želeo da je izlaže opasnosti. Iako ju je Rakstus
uveravao da i on često može da prozre čarolije odvraćanja, Kendra je znala da im može pomoći da
pronađu Runovu skrivenu tvrđavu. Iako nije trebalo da odigra ključnu ulogu, Kendra je osećala da mora
da im pomogne. Bez obzira na opasnost, nije mogla da sedi skrštenih ruku, jer mnogo toga zavisi od
Večnih, koje po svaku cenu treba zaštititi.
„Šta misliš da ćemo tamo zateći?“ upitala je Kendra.
„Nadajmo se da ćemo do Runovog utvrđenja stići pre naših neprijatelja“, kazao je Paprat dok se
uvijao i istezao. “Ako nam to ne pođe za rukom, moraćemo na licu mesta da procenimo situaciju. Voleo
bih da Sfinga stupi u vezu s nama i malo nam pojasni s čim to imamo posla.“
„I dalje pokušavaš da dopreš do njega?“ upitala je Kendra.
„Mislim da još nije uzeo komunikator iz moje ćelije. Siguran sam da ima pune ruke posla.“
„Nisam mislila da ću ikada navijati za Sfingu“, primetila je Kendra.
„Nesreća kakva je otvaranje Zzyzxa može da dovede do sklapanja čudnih saveza.“ Paprat je otišao do
Rakstusa i potapšao ga po vratu. „Kako si?“
„Prestani da me to pitaš. Dobro sam. Vas dvoje ste lagani, danima bih mogao ovako.“
Paprat je zamišljeno klimnuo glavom. „Žestoko si se borio protiv harpija. Da li bi ponovo učestvovao
u borbi ako dođe do nje?“
Rakstus je kandžama zaparao tle. „Oduvek sam želeo da budem junak, ali je sprovođenje dotične želje
u delo uvek bilo... složeno. Kada se ukaže prilika da se dokažem, imam tendenciju da zbrišem ili da se
sakrijem. Mada, posle tih harpija moja samouverenost je veća nego ikada, a i vas dvoje bi trebalo da me
motivišete. Na kraju krajeva, pokušavamo da sprečimo smak sveta. Kad je tako nešto u pitanju, nema
rasprave. Imam samo dve mogućnosti. Prva je da rizikujem da umrem odmah, a druga da sigurno umrem
kasnije. Potpuno sam svestan da će demoni želeti da me linčuju zbog ubistva Navaroga. Ako postoji i
najmanja šansa da pobedimo, boriću se.“
„To je sasvim u redu“, kazao je Paprat.
Kendra se zagledala u pučinu. Odavno je sanjala da obiđe Evropu, ali nije zamišljala da će je na taj
put povesti zmaj. Dosta brzo su stigli, jer je Rakstus leteo mnogo brže sa samo dva putnika. Sfinga im je
koliko juče pomogao da pobegnu iz Žive fatamorgane. Uz malo sreće, uskoro će ubediti Runa da pođe s
njima u neko bezbedno skrovište i Zzyzx će tada biti bar malo bezbedniji. Znala je da bi trebalo da
požure.
„Odledila sam se“, kazala je Kendra.
„Jesi li sigurna?“ upitao ju je Paprat i prišao joj.
Podigla je pogled ka njemu. Tako je mladolik! Mogao bi da prođe kao srednjoškolac. Uopšte joj nije
bilo teško da ga zamisli kako zajedno uče za test, ali on je, razume se, stariji i od deke i bake. Mnogo
stariji. A osim toga je jednorog.
Uopšte ne izgleda kao jednorog. Ima savršenu kožu, pronicljiv pogled, dugačke trepavice... Trudila se
da prekine ovaj sled misli. „Sigurna sam. Treba da požurimo.“
Rakstus se zaleteo, pokupio ih i oni skliznuše s ispusta. Rakstus se potom nagnuo da iskoristi
vazdušne struje i krenuo krivudavom putanjom dubokog uskog fjorda. Kendri je bilo žao što nema
fotoaparat. Trudila se da ove spektakularne prizore ureže u sećanje.
Fjord je posle izvesnog vremena počeo polako da se sužava i postaje plići, a onda se iznenada završio.
Rakstus je skrenuo ka severoistoku. Zmajeva senka se podizala i spuštala naspram neravnog terena. Leteli
su preko vrletnih brda, okomitih uvala, kamenitih grebena, jezera oivičenih ledom i razbacanih čestara
jela.
„Tamo napred“, kazala je Kendra, kada se na vidiku pojavila zdepasta tvrđava od sivog kamena,
smeštena na ravnoj uzvisini između dva stenovita brda. Visoki ka meni zid sezao je daleko iza tih brda i
obuhvatao veliki potez divljine. Teška drvena kapija u zidu bila je razbijena i visila je nakrivo s jedne
jedine ogromne šarke.
„Sada je i ja vidim“, kazao je Rakstus. „Pogled mi je stalno skretao na drugu stranu.“
 „Vidim je i ja“, smrknuto je dodao Paprat. „Razbijena kapija nije dobar znak. Rakstuse, spusti nas na
onaj tamo greben.“ Pokazao je na stenoviti prevoj koji se uzdizao izvan provaljenog zida.
Rakstus se spuštao u krugovima. Kendra je pokušavala da utvrdi da li se neko kreće unutar zidina ili
oko tvrđave, ali nikog nije ugledala. Zmaj se lagano spustio.
„Želite li da ja proverim?“ upitao je Rakstus.
„Nemaš ništa protiv da pođeš u istraživanje?“ upitao je Paprat.
Rakstus je postao nevidljiv. „To mi je uža specijalnost. Odmah se vraćam.“
Kendra je osetila i čula da je Rakstus odleteo. Paprat je zurio za njim, naizgled prateći putanju
njegovog leta. „Da li ga vidiš?“ upitala je Kendra.
„Jedva“, odvratio je Paprat. „Mudro si postupila kada si se s njim sprijateljila. Rakstus je izuzetno
dobar, što se ne može reći za ostatak zmajeva.“
„Jesmo li zakasnili?“ Kendra je odlutala pogledom ka utihlom utvrđenju.
„Gotovo sigurno. Nema tragova da je borba u toku. Kapija je nedavno uništena. To se može zaključiti
po sveže rascepljenom drvetu.“
„Ti to možeš da vidiš čak odavde?“
„Da.“
Kendra se namrštila. „Šta ćemo sad?“
Paprat je pogledao Kendru i video razočaranje u njenim očima. „Čim Rakstus završi preliminarno
izviđanje, otići ćemo da vidimo šta možemo da saznamo, u nadi da ćemo zateći korisne nagoveštaje ili
tragove. Ako sve drugo zakaže, možda ćemo se pridružiti Vorenu“ Paprat se spustio na tle.
Kendra je sela pored njega. Ledeni povetarac mrsio joj je kosu. „Kako je biti jednorog?“
Paprat je nabrao čelo. „Čudno, to me niko nikada nije pitao. Pa, veoma se razlikuje od boravka u
ljudskom obličju. Imaš izvesnu smirenost. Gotovo da nema strasti u poređenju s ovim. Volimo, ali
izdaleka. U stanju smo da iskusimo izuzetnu jasnoću. Lutamo, lečimo, služimo. Mi smo čuvari sveta
vila.“
„Znači li to da se osećaš drugačije kao čovek?“
„Duboko u sebi ostao sam isti. Međutim, iskustvo koje sam stekao kao ljudsko biće me je izmenilo.
Jednorozi su uglavnom usamljenici. Posle ovoliko vremena u ljudskom obliku naučio sam da se družim.
Povremeno čak uživam u tome! I dalje se usavršavam. Stare navike teško umiru. Mada, ti bi mi se
dopadala čak i u mom pređašnjem obliku. Moja vrsta je oduvek bila slaba na čedne deve.“
Kendra je spustila pogled, pokušavajući da ne pocrveni. „A čak ni u ljudskom obliku ti zapravo nisi
smrtan.“
„Nisam, održavam vezu sa svojim rogovima. Sve dok ne budu uništeni, ja neću mnogo ostariti. Mogu
biti ubijen, ali ne mogu me ubiti bolest ili vreme.“
„Kako si tačno izgubio sve svoje rogove? Ili je i to tvoja lična stvar? Ispričao si mi samo u kratkim
crtama kako je do toga došlo.“
Iscerio se. „To je veoma lična stvar. Rog je ponos i slava svakog jednoroga. Ipak ću ti ispričati.
Jednorogu je gotovo nemoguće uzeti rog. Pod normalnim okolnostima trebalo bi da ga damo. Prvi rog
sam dao čoveku koji mi je spasao život. Prošao je kroz mnoge ruke. Još osećam njegovo prisustvo tamo
negde.
„Drugi rog koji sam poklonio bio je zapravo moj treći rog. To se desilo krajnje neobično. Nisam
siguran da je bilo koji jednorog osim mene dao svoje rogove, možda je to učinio još Ronodin, tamni
jednorog koji je svojevoljno iskvario svoje rogove. Odvajanje od trećeg roga podrazumevalo je i
odricanje od obličja jednoroga, ali i zatvaranje horde demona, i tako sam ga predao čarobnjaku Agadu.“
„Agadu? Istom onom Agadu koji živi u Zmajevom leglu?“
Paprat je klimnuo glavom.
„On je pomogao da se demoni zatvore?“
Paprat je zgrabio kamičak i hitnuo ga s grebena. „Bio je jedan od petorice čarobnjaka koji su stvorili
Zzyzx.“
 „I ti si mu pomogao?“
„Pomogao sam mu tako što sam dozvolio da se od mog roga napravi Krstionica besmrtnosti.“
Kendra je ispružila noge. „I od tada si zaglavljen u ljudskom obličju?“
„To je bila cena koju sam morao da platim.“
„Zašto ti je toliko stalo?“
Zamišljeno ju je posmatrao. „Gorgrog, kralj demona, uništio je mog oca.“
Kendra je osetila da je preterala sa pitanjima. „Žao mi je.“
„Nisi ti za to kriva. Sve se to dogodilo veoma davno.“
„Nije čudo što želiš demone da zadržiš unutar Zzyzxa.“
„Malo je stvari koje su mi važnije od toga.“
„A šta je bilo s tvojim drugim rogom?“ pitala se Kendra.
„Sfinga ga je uzeo kada me je zarobio. Već sam pomenuo da je gotovo nemoguće jednorogu ukrasti
rog.
Magija koja štiti naše rogove napada osećanja, ali Sfinga je šarmer senki i imun je na to. Nekažnjeno
je uzeo moj rog i bacio me u tamnicu.“ Pogled mu je bio uprt u daljinu. „Trudio sam se da izvučem što
više mogu iz toga, pokušao sam da se povežem s ostalim zatvorenicima, pokušao sam da stvorim kakav
takav život dole u tami, ali ovo što nas sada okružuje je ljubav mog života: sveži povetarac, bujanje
divljih biljaka, brze reke, sunce, mesec i zvezde.“
„Mora da ti je bilo teško u zatvoru“, primetila je Kendra i prekrstila članke. „Posebno jednorogu.“
„Sva stvorenja mrze kaveze“, kazao je. „I nema tog stvorenja koje ne bi moglo da se izbori s tim ako
pokuša. Najteže mi je bilo da se naviknem na ljudsko obličje. I pre toga sam povremeno uzimao ljudsko
obličje, ali nikada na duže. Pošto sam postao ljudsko biće, godinama sam, zapravo vekovima živeo sam i
lutao unaokolo. Teško je bilo odvići se samoće. Sa smenjivanjem godišnjih doba i prolaskom godina
počeo sam da gubim identitet. Eksperimentisao sam s ljudskim društvom. Površno sam se bavio
prijateljstvom i dužnošću. Naučio sam da negujem izvesne vidove ljudskosti. Nosio sam mnoge maske,
igrao mnoge uloge. Teško je živeti u privremenom svetu kao biće koje se ne menja.“
„Mogu da mislim“, kazala je Kendra.
„Nemoj me žaliti. Pomirio sam se s izborima koje sam napravio. Ja tebe sažaljevam, tako si mlada a
moraš s toliko toga da se suočiš.“
„Dobro sam ja.“
„Uspevaš da izađeš na kraj s tim, ali nisi dobro. Razumem tvoju zabrinutost i tvoju bol. Kendra,
obećavam ti da ću učiniti sve što je u mojoj moći da zaštitim tebe i tvoju porodicu.“
Kendra je osetila da joj suze naviru na oči i okrenula glavu. „Hvala.“
„Ovo su mračna vremena, ali svako pokoljenje suočava se s izvesnim izazovima.“ Paprat je ustao.
„Rakstus se vraća. Već sam počeo da se brinem.“
Kendra je pogledala i uvis i unaokolo po tlu, ali nije uočila nikakav trag od zmaja sve dok nije osetila
lepet njegovih krila kada se spustio u blizini. Čim se našao na tlu, ponovo je postao vidljiv. „Bilo je to
pravo krvoproliće“ prijavio je Rakstus.
„Da li je neki od zlikovaca ostao?“ upitao je Paprat.
„Nijedan“, odvratio je Rakstus. „Pažljivo sam sve pretražio.“
„A šta je s Runom?“ upitao je Paprat.
„Našao sam presto u glavnoj dvorani. Na njemu je sedeo krupan spaljeni muškarac. Bio je to Run,
mrtav da mrtviji ne može biti.“
„Da li je imao stražare?“ upitao je Paprat.
„Bar dvadeset četvoricu“, potvrdio je Rakstus. „Mora da je to bio okršaj i po. Obe strane pretrpele su
teške gubitke. Vepar veličine nilskog konja razvlačio je neke leševe, ali sam ga oterao.“
„Da li je bilo žena ili dece?“ raspitivao se Paprat.
„Nije.“
Paprat je odlučno klimnuo glavom. „Idemo da pogledamo.“
 Prvo su dolebdeli do kapije. Nekoliko naoružanih muškaraca ležalo je tamo gde su pali unutar zidina,
a oko njih desetak leševa goblina. Kendra je dozvolila sebi samo da baci pogled na preminule ratnike.
Paprat se šetkao unaokolo. S vremena na vreme bi čučnuo i opipao otiske stopala, preokretao tela,
sklanjao na stranu ulubljene štitove.

„Ima li čega na potezu od zida do tvrđave?“ na kraju je upitao.

„Ne baš“, rekao je Rakstus. „Videćeš. Izgleda kao da su se svi povukli u glavnu dvoranu i da im je tu
bila poslednja linija odbrane.“
Rakstus ih je odneo do tvrđave. Teška vrata bila su razneta u paramparčad.
„U ovo se uplela magija“, kazao je Paprat.
Kendri se istog časa pred očima pojavio Mirav.
„Ti možeš da sačekaš ovde s Rakstusom“, ponudio je Paprat.
„Poći ću s tobom“, odvratila je Kendra.
Na sredini dvorane slične pećini nalazilo se dugačko ognjište u kojem su se ugarci još pušili. Sa
zidova su zurile ogromne glave, trofeji egzotičnih magičnih stvorenja... triklopi, viverni 6 i neke čudne
rogate zveri. Kendra je zažalila što je krenula s Papratom čim je ušla u prostoriju. Nije mogla ni da
zamisli ovakvo krvoproliće.
Veliki broj muškaraca u oklopima ležao je iskasapljen među palim neprijateljima. Kendra je videla
mrtve minotaure i kiklope, kao i razne grozne gobline i bauke. Iz mnogih tela virile su strele ili koplja.
Pojedini udovi su nedostajali.
Na tronu podignutom na podijum na suprotnoj strani dvorane sedeo je ugljenisani leš koji je
predsedavao nad ovim pokoljem. Pored trona ležao je pogubljeni tigar čije je krzno bilo umrljano krvlju.
Kendra je pokušavala da se pretvara da se pred njom nalazi lažna scena iz kuće strave, ali ju je smrad
vraćao u stvarnost.
„Strašna borba“, promrmljao je Paprat.
„Da, bila je“, odgovorio je muški glas.
Kendra je poskočila. Na trenutak je bila uverena da je to izgovorio ugljenisani leš na prestolu. A onda
je tigar ustao.
Paprat je izvukao mač i krenuo napred. „Ko si ti?“
„Smiri se, jednorože“, kazao je tigar usporenim i umornim glasom. „Pretpostavljam da nisi prijatelj
jahača.“
Paprat je i dalje držao isukan mač. „Došli smo da upozorimo Runa.“
Tigar je uzdahnuo. „Šteta što niste stigli sinoć.“
„Napali su u zoru?“
„Dva sata pre svitanja.“
«Ko?“
„Čarobnjak. Nekoliko veštih ratnika. Nekoliko vukodlaka. I rulja koju vidite razbacanu po prostoriji.
Da nije bilo čarobnjaka i dvojice veštijih ratnika, pobedili bismo. Run je oduvek voleo makljažu.“
Paprat je prišao bliže. „Ko si ti?“
„Ja sam Runov čuvar. Zvao me je Niko.“
„Mogu li da ti priđem?“
„Želiš da proveriš moj identitet? Imajući u vidu okolnosti, neću se uvrediti.“
Paprat je prišao tigru. Uprkos dubokom, razložnom glasu, to je ipak tigar, i Kendra se refleksno
ukočila od straha kada je Paprat kleknuo i položio ruke na velike šape.
Pošto je nekoliko trenutaka gledao tigra pravo u oči, Paprat se povukao. „Ti si oblikomenjač?“
„Tačno“, odvratio je Niko. „Zahvaljujući tome sam preživeo. Ostao sam u ovom obličju tokom celog
okršaja. Kada je Run pao, tobože sam podlegao povredama.“
„Izlečio si sam sebe iznutra, a spolja si ostavio nekoliko povreda“, kazao je Paprat.
„Shvatio si.“
„Pričaj mi o bici“, zamolio ga je Paprat.
„Prvo mi kažite s kojim ciljem ste došli ovamo.“
„Demon po imenu Graulas preuzeo je kontrolu nad Društvom zvezde Večernjače“, kazao je Paprat.
„Sećam se Graulasa. Zar nije mrtav?“
„Duga priča. Skraćena verzija glasi da je izlečen. Društvo trenutno ima svih pet artefakata. Pomoću
Okulusa pronalaze Večne.“
Niko je ustao i stresao se kao da je mokar. Rane su istog časa nestale. „Čekao sam da vidim ko bi
mogao da se pojavi. Iskreno da vam kažem, nisam očekivao saveznike.“
„Želeo si da malo gricneš onoga ko je ovo isplanirao, ma ko on bio“, nagađao je Paprat.
„Tako nešto. Zanima te bitka?“
„Da, ispričaj mi kako je tekla, molim te.“
Tigar se protegao i izbacio kandže. „Kao što će vam pogled bačen na zidove otkriti, Run, sin Osrija,
bio je vešt lovac... džin od čoveka. Imao je veličanstvenu bradu i bio je ljubitelj medovine. Vekovima je
ovo utvrđenje služilo kao privatno lovište. Imao je još dve tajne arene za lov nedaleko odavde. Na svim
svojim imanjima gajio je izuzetno opasnu divljač. Muškarci koji su mu služili prvobitno su došli da izuče
za lovce. Onaj ko bi pristao da služi Runu morao je da se odrekne spoljnog sveta. Nikada nikome nije
obelodanio svoju tajnu, ali znali su da ima neobičan dogovor sa smrću. Privlačio je najbolje. Dvojica-
trojica nestajali su svake godine u lovu, ali su novi svejedno nastavili da dolaze.
 „Iako su bili napadnuti sa svih strana i nadjačani, ljudi su do kraja ostali s njim. Stari i mladi žestoko
su se borili i hrabro umrli. Svi smo pokušali da ga spasemo. Run je savladao više neprijatelja od bilo kog
od nas, prvo lukom i strelom, zatim kopljem, pa onda buzdovanom, na kraju mačem. Srebrnim nožem
pogubio je dvojicu vukodlaka na samim stepenicama podijuma. Ipak, magija je učinila da borba ne bude
fer. Na kraju je žena čije su strele bile ukrašene perima feniksa pogodila cilj. Run je nastavio da se bori i
kada su ga obavili grimizni plamenovi. Na kraju je ostao sam, i konačno poražen, posrćući je otišao do
prestola da na njemu umre.“
Kendra nikada nije videla da tigar roni suze.
„Tragično“, svečano je kazao Paprat.
„Najsrećniji sam bio kada sam lovio s Runom“, kazao je Niko. „Na kraju sam ga izneverio. Neprijatelj
je bio brojčano nadmoćan, neki od njih bili su veoma moćni. Ovo je težak čas. Na stranu moj gubitak,
stvarna tragedija koja se danas dogodila je u tome što smo izgubili još jednog Večnog.“
„Ostalo ih je još dvoje?“ upitao je Paprat.
„Tako je.“
„Da slučajno ne znaš gde možemo da ih pronađemo?“
„S kojim ciljem?“
„Moramo ih upozoriti“, kazao je Paprat. „Oni i dalje misle da je njihova najbolja zaštita to što se
skrivaju. Predložiću im da otputuju u Zmajevo leglo. I Agad sada tamo prebiva. Tamošnji snažni zidovi
mogli bi da ih zaštite.“
Tigar se ushodao. „Možda nam se usred sve ove bede osmehnula sreća. Ja sam jedino biće na svetu
koje može da vam pomogne. Vidite, ja sam glavni stražar Večnih. Naimenovao me je upravo Agad pre
mnogo vekova. Kao takav, u stanju sam da osetim položaj ostalih čuvara. Naši životi povezani su sa
životima onih koje smo se zakleli da ćemo štititi. Kada oni umru, mi umiremo. Osim mene. Ja nastavljam
da živim dok svi Večni ne nestanu.“
„Možeš li biti ubijen?“ upitala je Kendra, progovorivši po prvi put.
„Mogu“, odvratio je Niko, „mada nijedan protivnik do sada nije bio dovoljno pametan da bi me ubio.“
Tigar je hladno pogledao Paprata. „Kaži mi nešto o svojoj vilinskoj princezi.“
„Zove se Kendra“, odvratio je Paprat. „Od vilinskog je soja i ovde je da pomogne.“
„Razumem. Zna li ona ko si ti?“
„Zna dovoljno.“
„A zmaj koji je nešto ranije njuškao ovuda?“
„Naš prevoz.“
„Nikada nisam video zmaja poput njega.“
„Jedinstven je.“
Tigar je zarežao. „Neprijatelji su nas dobro osakatili. Run je bio najmoćniji od Večnih. Moramo
požuriti da naš plan ne propadne.“
„Pričaj mi o preostalima Večnima.“
„Znam za njih“, kazao je Niko, „ali mi nedostaju pojedinosti. Čarobnjaci su tajili pojedinosti. Ipak,
mogu da osetim gde se nalaze njihovi čuvari. Jedan od njih je godinama bio u Južnoj Americi, ali je
nedavno utekao u Severnu Ameriku. Taj se trenutno nalazi u Teksasu, u blizini Dalasa. Drugi je okoreli
lutalica. Taj čuvar je nekoliko desetina puta obišao svet, ali se trenutno nalazi u oblasti Los Anđelesa.“
„Obojica su u Sjedinjenim Američkim Državama“, konstatovao je Paprat. „To bi mogla biti srećna
okolnost. Mogli su da budu mnogo dalje od Zmajevog legla.“
„Ali zato su daleko odavde“, suvo je primetio Niko.
„Možeš li da poprimiš ljudski oblik?“ upitao je Paprat.
„Nedostaje mi ta sposobnost“, odvratio je Niko. „Ništa od humanoida. Najbliži njima u koga mogu da
se pretvorim je bezrepi majmun. Mada, mogu da se pre tvorim u veliki broj životinja otprilike moje
veličine. Mogu da letim. Mogu da plivam.“
„Nemamo putne isprave“, kazao je Paprat. „Možda ćemo morati da pređemo Atlantik staromodnim
sredstvima.“
„Koliko će našim protivnicima biti potrebno da pomoću Okulusa pronađu ostale?“ upitao je Niko.
„Ne znam. Imamo čoveka u Društvu, ali smo izgubili kontakt s njim. Naša glavna bojazan je da bi
Okulus mogao da dospe u ruke Nagi Lune. Graulas vrlo lako može to da uradi.“
Tigar je riknuo. Ovaj njegov ispad naterao je Kendru da poskoči, probudivši u njoj prvobitni strah.
Imala je utisak da joj je srce preskočilo jedan otkucaj. Rakstus je promolio glavu. „Je li sve u redu?“
„Nagi Luna će ih vrlo brzo pronaći“, zarežao je Niko. „Moramo smesta da krenemo.“
„Ko je tigar?“ upitao je Rakstus.
„Čuvar Večnih“, objasnila je Kendra.
„Možeš li da nas preneseš preko Atlantika?“ Paprat je upitao Rakstusa.
„Misliš u Ameriku? Svakako. Sledićemo pomorske puteve kako bismo mogli da se odmorimo ako se
ukaže potreba.“
„Za koliko?“
„Na koje odredište?“
„Teksas ili Kalifornija.“
„Ako nosim vas dvoje i ako zapnem, možda tri dana.“
Paprat se okrenuo ka Niku. „Da li bi mogao da nas slediš?“
„Ne, ali doći ću što brže budem mogao.“
„Treba da ostanemo u vezi. Ostaviću ti komunikator.“
„U redu.“
„Run sigurno ima zavidni arsenal oružja“, primetio je Paprat. „Da li bi imao nešto protiv da malo
pogledamo i bolje se naoružamo? Nedavno smo pobegli iz tamnice.“
„Samo izvolite“, kazao je Niko. „Odvešću vas. Imaš li ti ime, zmaju?“
„Rakstus.“
„Zmajska vatra bi nas na primeren način rešila ovih palih ratnika.“
„Bio bih počastvovan, ali ne bljujem vatru“, trapavo je kazao Rakstus. „Ja sam ti prava propast kao
zmaj. Od mog daha biljke napreduju.“
„Razumem“, kazao je tigar. Niko se preobrazio u nezgrapnog gorilu i otišao do prestola da uzme
gvozdeni prsten s ključevima. „Pođite za mnom.“
Gorila ih je poveo kroz vrata u stražnjem uglu dvorane, pa niz zavojito stepenište u podrum. U
mračnoj dvorani na dnu otključao je gvozdena vrata i ponovo se preobratio u tigra. Paprat je prizvao
svetlost.
Iza ovih vrata zatekli su sobu prepunu oružja i oklopa. Kendra je zinula kada je ugledala postolja s
halebardama, kopljima raznih vrsta, trozupcima, sekirama, toljagama, buzdovanima, maljevima i
nepreglednim zalihama strela i strelica. Oklopa je bilo od teških pločastih koji su ratnika pretvarali u
ljudski tenk do lakih kožnih koji uopšte nisu sputavali pokrete. Na zidovima su visili štitovi raznih oblika
i veličina.
„Ko je to ovde?“ zarežao je tigar. „Osećam tvoj miris iz hodnika. Smesta da si izašao!“
Gomila štitova u naspramnom uglu prostorije pomerila se i zakloparala kada je postiđeni čovek ustao.
Na sebi je imao crni kožni oklop načičkan gvožđem. Gusta crna pletenica sezala mu je do struka. Usta su
mu uokvirivali dugački brkovi.
„Jonase“, optužujućim glasom ga je oslovio Niko. „Kako si mogao?“
„Nema te zveri koje se ja plašim“, kazao je drhtavim grubim glasom Jonas. Govorio je engleski s
jakim naglaskom. „Ipak, pri susretu s magijom gubim hrabrost.“
„Zakleo si mu se!“ zaurlao je Niko.
Jonas je pognuo glavu. „Prekršio sam zakletvu.“
„Sada si pogrebnik“, kazao je Niko. „Zadužujem te da se rešiš ostataka palih, kako prijatelja tako i
neprijatelja. Potrudi se da mogila za Runa bude spomenik koji će trajati vekovima. Posle toga slobodno
idi kuda ti drago, ali da ništa nisi poneo sa sobom. Nikada nemoj zaboraviti ovaj sramni dan. Moli se da
nam se putevi nikada više ne ukrste.“
„Kako ti kažeš.“ Čovek se ukočeno naklonio i izašao iz oružarnice, izbegavši kontakt očima.
„Pretpostavljam da uvek mora postojati bar jedna kukavica“, progunđao je Niko. „Jonas nikada nije
bio zagriženi lovac. Trudio se da ostane pozadi kada bi se stvari zakuvale. Valjda je sposoban da podigne
odgovarajuću mogilu.“
„Ima li ovde oružja koje ne smemo da uzmemo?“ upitao je Paprat.
„Uzmite šta vam je potrebno i više od toga“, ponudio je Niko. „Ne vidim kako bi ovo oružje moglo
biti bolje iskorišćeno nego za osvetu nad onima koji su uništili ovo mesto.“
Paprat se okrenuo ka Kendri. „Hajde da ti navučemo kožni oklop jer treba da se bacimo na posao.“
 DVADESET PRVA GLAVA

Raspevane sestre

S et je bio zaboravio koliko brzo Vanesa vozi. Jurila je sporednim putevima Misurija u blizini reke
Misisipi. Dok su savladavali krivine, zanosio se napred-nazad i jedino ga je pojas zadržavao na mestu.
Nekoliko puta bio je ubeđen da će se ogromni džip prevrnuti, ali se gume nijednom nisu odvojile od puta,
a veoma retko su čak i zaškripale.
Pošto su napustili Utočište za bajke u džipu sa satirima pozadi i Hugom opruženim na krovu, Vanesa
je vozila gotovo sat vremena do stare veze koja trguje luksuznim automobilima. Posle nekoliko minuta za
kompjuterom saznala je da su četiri od sedam lažnih identiteta ugroženi, ali je ona uveravala Seta da
ostale tri osobe imaju važeće pasoše i dozvole, kao i pristup milionima dolara.
Vanesa je elektronski prebacila novac i kupila snažan crni kamionet s produženom kabinom i
ogromnim gumama. Set je imao utisak da će mu biti potrebna šamlica da se popne na suvozačevo sedište.
Satiri su uživali na stražnjem sedištu, gde su imali sasvim dovoljno prostora, a Hugovo prisustvo pozadi
izgleda nije predstavljalo dodatno opterećenje za izuzetno jak motor. Set je u prvo vreme imao utisak da
svi zure u njih zbog golemovog prisustva u stražnjem delu, ali ga je Vanesa podsetila da Hugo većini liči
na gomilu zemlje.
Do sada su spavali jedino u kamionetu. Set i satiri mogli su da dremnu kada god to požele. Vanesa bi
tu i tamo ugrabila po nekoliko sati sna kada bi stali da kupe gorivo ili nešto pojedu.
Vanesa je konačno usporila i zaustavila vozilo pored puta. Stigli su nadomak Sent Luisa putem 155 i
posle izvesnog vremena sišli s autoputa. Vanesa je upravo konsultovala GPS, Patonovo pismo i detaljnu
mapu ove oblasti.
U Patonovom pismu bilo je dosta pojedinosti o tome kako da nađu Raspevane sestre, ali ne i uputstava
šta da preduzmu kada budu stigli tamo. Posle brojnih saveta koje mu je Paton dao o tome kako da izađe
na kraj s Kormakom, Set je bio razočaran što ih je sada mnogo manje, iako je izazov mnogo veći.
Zasigurno je znao samo to da se mora nagoditi sa Sestrama ili će ga one lišiti života.
„Hoćeš da ja vozim?“ ponudio se Nevil. „Onda bi mogla da se usredsrediš na navigaciju.“
„Ne u ovom životu“, smireno je odvratila Vanesa.
„Luđi vozač od tebe teško da mogu da budem“, nadurio se Nevil.
„Složenije je nego što izgleda“, odvratila je. „Mislim da ćemo uskoro stići.“ Vratila je kamionet na
put, odložila kartu u stranu, ubrzala i nastavila neravnim zemljanim putem.
„Možemo li ponovo da svratimo na neku brzu hranu?“ upitao je Dorin.
 „Posle“, kratko je odvratila.
„Nema šanse“, usprotivio se Dorin. „Čizburgeri i spiralni krompirići.“
„Zapečene raviole“, parirao mu je Nevil.
„Bile su zanimljive“, složio se Dorin.
Zahvaljujući Vanesinoj prebrzoj vožnji i neiscrpnoj energiji, bili su na putu svega dva dana od kada su
napustili Utočište za bajke. Svaki put kada bi satiri ugledali mesto gde se prodaje brza hrana koju bi
prepoznali iz reklama, urlajući bi zatražili da napravi pauzu. Vanesa im nije svaki put udovoljila, ali uvek
kada bi se ukazala prilika Nevil i Dorin su konzumirali milk-šejkove, burgere, sendviče, takose, naćose,
perece, koštunjave plodove, krekere, razne sode, krofne, čokoladice, kekse, krekere i razne grickalice sa
sirom. Set je tokom ovog putovanja čuo pedeset najupečatljivijih podrigivanja u svom životu.
„Ne bih da prekidam gozbu“, kazala je Vanesa, „ali došli smo ovamo s jasnim ciljem. Pokušajmo bar
nakratko da se usredsredimo na nešto drugo osim na slatkiše i slana zadovoljstva.“
„Neki od nas imaju ubrzani metabolizam“, promuljao je Dorin.
„Samo želimo da napunimo rezervoar pre nego što. budemo morali da rizikujemo život“, požalio se
Nevil.
„Želite da jedete?“ upitao je Set. „Podsetite me da vas upoznam s piramidom ishrane.“
„Piramida od hrane?“ sa strahopoštovanjem je kazao Dorin.
„Mi smo tvoji ponizni učenici“, preklinjao je Nevil.
Reka Misisipi ponovo se pojavila ispred njih. Paralelno s obalom protezalo se dugačko ostrvo na
otprilike dvadeset metara od nje. Prašnjavi put završavao se kod trošne šupe čiji je krov bio prekriven
aluminijumskim pločama. Na kamenim blokovima u korovu počivao je zarđali, prepotopni kamion. Iza
prašnjave ljuljaške-gume, Set je primetio dok i izbledeli splav.
Nekoliko pasa dotrčalo je do kamioneta, kevćući i režeći. Vanesa je zaustavila kamionet. Kada je
Hugo izašao iz stražnjeg dela, psi su kevćući pobegli. Njima očigledno nije potrebno magično mleko da bi
osetili da golem predstavlja nevolju.
Vrata šupe su se otvorila i na njima se pojavio starac ćelavog temena, s belim čekinjama sa strane. Na
sebi je imao izbledele crne pantalone s tregerima, ali ne i košulju. Sede dlake kovrčale su mu se na
zboranim grudima. Stajao je na ulegnutom tremu, odupirući se o izrezbareni štap.
„On je stražar“, kazala je Vanesa.
Paton ih je u pismu upozorio da će morati da prođu pored stražara na putu do ostrva. Objasnio im je
da nema proverenog načina da to urade, ali im je kazao da ga moraju ubediti da Raspevane sestre
neizostavno treba da prime Seta.
Vanesa je spustila prozor.
„Privatni posed“, neočekivano je kazao čovek.
„Moramo na ostrvo“, objasnila je Vanesa.
„Na ostrvu nema ničeg što biste voleli da vidite“, čangrizavo je odvratio čovek. „Ovo nije javni put.
Nalazite se na mojoj zemlji. Naredite golemu da se vrati u kamion i odlazite.“
Set se nagnuo ka otvorenom prozoru. „Moram da vidim Raspevane sestre.“
„Bolje se okrenite pre nego što pozovem policiju“, kazao je čovek i krenuo nazad ka šupi.
„Da maznemo splav?“ upitao je Nevil.
„Moramo to da rešimo s njim“, kazala je Vanesa. „Nevile, Dorine, sačekajte u kamionetu. Set i ja
idemo unutra.“
„Da ponesem mač?“ upitao je Set.
„Mislim da bi ga mač samo iznervirao i da nam ne bi bio od velike koristi protiv njega. Taj starac je
mnogo jači nego što se vidi na prvi pogled. Ostavi ga.“
Set je bio nervozan dok je izlazio iz kamioneta, ali je pretpostavio da će mu biti bolje da sakupi
hrabrost i suprotstavi se stražaru ako želi da razgovara s Raspevanim sestrama. Nema nikakve sumnje da
će one biti mnogo odvratnije od starca i njegove prljave šupe.
Hugo je ostao u blizini, a njih dvoje su se zaputili ka kući. Muve su zujale oko Seta i Vanese dok su se
stepenicama peli na trem. Hugo je zastao na najnižem stepeniku. Spustio je ogromno stopalo i nagnuo se
napred kao da ne može da nastavi.
„Sačekaj tu“, naložila mu je Vanesa. Golem je zastao i počeo da ispituje nevidljivu prepreku.
Set je spustio pogled na ulubljeni limeni lavor pun trulih jabuka. Vanesa je otvorila prljava žičana
vrata i pokucala.
Niko nije odgovorio.
Ponovo je pokucala. Treći put je glasno zalupala. Vrata su se zatresla kao da će se otvoriti ako ih malo
jače gurne. Ni ovog puta niko nije odgovorio.
Vanesa je otvorila vrata. Starac je stajao na sredini sobe, okrenut ka njima, a obema rukama stezao je
štap kao da je palica za bejzbol.
„Ne bi trebalo da ulazite ovamo“, iskezio je svoje prljave zube.
„Ovaj mladić traži audijenciju kod Sestara“, kazala je Vanesa i oprezno zakoračila u šupu kao da ulazi
u kavez s lavovima. Set je krenuo zajedno s njom.
„On je šarmer senki, zar ne?“
„Jeste“, odvratila je Vanesa.
„A ti si narkobliks. Imate i dva satira u kolima. I čuvara golema. Vi ste najčudnija družina koja je
naišla od kada sam ovde.“
„Ti si stražar Raspevanih sestara?“ upitao je Set.
Čovek se okrenuo i pljunuo na pod. „Moglo bi se reći. Malo je onih koji izaberu ovaj put. S tog ostrva
se vrati jedan od petorice.“
„Kako si dobio ovaj posao?“ upitao ga je Set.
Starcu zaigraše uglovi usana. „Veoma davno nešto mi je bilo potrebno. Sestre su mi pomogle. Možda
bi ti mogao na ovom mestu da me zameniš.“
„Kako da stignem do ostrva?“ upitao je Set.
„Ti si taj koji želi na ostrvo?“ upitao je starac.
„Ja sam taj“, odvratio je Set.
Starac se zagledao Setu u oči. „Zamoli damicu da izađe.“
„I ja želim s njim na ostrvo“, kazala je Vanesa.
„I ti imaš neka posla sa Sestrama?“ upitao je starac, ne skidajući pogled sa Seta.
„Hoću da otpratim Seta do njihovog praga“, odvratila je Vanesa.
Starac je stisnuo usne. „Evo kako ćemo. Ostavi me nasamo sa moliocem. Ako zasluži prolaz do
ostrva, možeš da mu se pridružiš, ali golem ne može s vama.“
„Izađi“, kazao je Set. „Moraću da se suočim s mnogo gorim stvarima pre nego što se ovo završi. Biće
to odlična praksa.“
Vanesa je dotakla Seta po ramenu i izašla. Set je odbio da pogleda za njom i nastavio da zuri u starca.
Žičana vrata su se zalupila.
„Zatvori vrata“, kazao je starac.
Set ga je poslušao. Vrata je tiho zatvorio. On i starac nastavili su da zure jedan u drugoga.
„Šta sad?“ upitao je Set.
„Jedeš li sendviče?“
Pitanje ga je iznenadilo. „Ovaj, da.“
„Šta kažeš na puter od kikirikija sa maršmelou kremom?“
Za razliku od satira, Set je tokom puta umereno jeo. Mogao bi da pojede jedan sendvič. „Ima li tu
neka caka?“
„Misliš da bi taj sendvič mogao od tebe napraviti mog večnog slugu? Ne, to je samo sendvič. Hoćeš
jedan?“
„Naravno.“
„Uđi.“
Set je ušao za čuvarem u skromnu kuhinju. Kada je spustio pogled, primetio je pukotine između
podnih dasaka. Okrugli sto je bio izgreban i na pojedinim mestima nedostajali su komadići drveta.
„Da li ti je potrebna pomoć?“ upitao je Set.
„Sedi“, kazao je starac i oslonio izrezbareni štap o zid.
Set je seo na tronožac, koji se zaljuljao čim se promeškoljio na njemu. Dotrajala vrata postavljena na
par nogara za sečenje drva služila su kao radna površina. Starac je odnekud izvadio teglu s puterom od
kikirikija i posudu s maršmelou kremom, prostro papirnati ubrus i izvadio dva parčeta belog hleba iz kese.
„Kaži mi zašto želiš da posetiš Raspevane sestre“, kazao je starac, pažljivo nanoseći puter od
kikirikija na hleb.
„Neki demoni spremaju se da otvore Zzyzx“, odvratio je Set. „Hoću da mi Raspevane sestre pomognu
da pronađem mač Svetlosti i Tame.“
Starac je prestao da maže hleb, tupi nož je nepokretan čekao u njegovoj šaci. „Taj mač ima ime.“
„Vasilis.“
Starac je nastavio da maže hleb. „Izgleda da je tvoja nužda velika, brate.“
„Demoni drže moje roditelje kao taoce. I ostale članove moje porodice.“
Starac je obrisao nož o papirnati ubrus i počeo da nanosi maršmelou krem na drugo parče. „Raspevane
sestre ne nude pomoć tek tako. Tražiće mnogo od tebe. Ako ne uspeš da se nagodiš, uništiće te.“
„Nemam izbora.“
Starac je spustio papirnati ubrus pred Seta i presekao sendvič po dijagonali. Prekrstio je ruke i
zamišljeno se zagledao u njega. „Ovo su magične reči.“
„Magične reči?“
„Ovde sam da bih sprečio one koji nemaju nikakva posla na ostrvu da pređu na njega. Trudim se da ih
odvratim, zaplašim, odgovorim. Sestre žele da ih posete jedino oni koji nemaju izbora. Dugo obavljam
ovaj posao. Verujem ti. Probaj sendvič.“
„Zar ti nećeš?“
„Upravo sam jeo.“
Set je zagrizao sendvič. Bio je zaista dobar. „Mljac“, kazao je Set, usta punih lepljivog putera od
kikirikija.
„Moj specijalitet“, kazao je starac i seo na drugu stoličicu.
Set je progutao zalogaj. „Mogu li na ostrvo?“
„Čak i ako uspeš laskanjem da privoliš Sestre da te upute u dobrom pravcu, nećeš lako doći do
Vasilisa. Mogu da ti kažem da je pred tobom veliki izazov. Jesi li siguran da želiš toliko da rizikuješ zbog
Vasilisa? Jesi li siguran da imaš pravo pitanje za Sestre, koje treba da reše tvoj problem?“
Set je podigao prst i sačekao da sažvaće i proguta zalogaj. „Osim ako ti nemaš neko bolje.“
Starac je ćutke sedeo dok je Set završavao sendvič. Na kraju je nadlanicom obrisao usta.
„Mogao si da upotrebiš salvetu“, kazao je starac.
„Puna je mrva od sendviča. Nisam želeo da ih prospem po podu.“
Starac se gotovo osmehnuo. „Ova straćara se suočava s mnogo većim problemima nego što je
nekoliko mrva, ali zahvaljujem na uviđavnosti.“
„Šta sad?“
„Prebaciću te na ostrvo, ali pod jednim uslovom.“
„A to je?“
„Nikada nikome ne smeš da kažeš šta si ovde radio da bi dobio dozvolu.“
„Nisam uradio gotovo ništa osim što sam pojeo sendvič i objasnio u čemu je moj problem.“
„Upravo tako. Ne želim da se to pročuje, jer ću tada morati da menjam pristup.“
Setu je u tom trenutku sinulo zbog čega je Paton u pismu bio neodređen kada je trebalo da mu objasni
kako da ubedi stražara. „Obećavam.“
„Držim te za reč.“ Starac je ustao, zgužvao papirnati ubrus i bacio ga u kantu za otpatke. „Želiš li pivo
od lovora?“
„Može.“
 Starac je uzeo bocu i otvorio je. Set je otpio gutljaj. Nije bilo hladno, ali je bilo slatko i dobro. Starac
je sačekao da ga popije. Kada je završio, starac je bacio bocu u kantu za otpatke i ponovo uzeo prelepo
izrezbareni štap. Set je sledio stražara do vrata.
Starac je oklevao pre nego što je izašao. „Obično ne dajem nikakve nagoveštaje.“
„U redu“, kazao je Set.
„Ipak, mogao bi da me ubediš ako me učtivo zamoliš.“
„Imaš li kakav savet za mene?“
Starac se počešao po bradi. „To je dobro pitanje. Razgovarao sam i sa Sestrama i s onima koji su se
vratili s ostrva. Povremeno sam im postavljao pitanja. Ne mogu da budem određeniji, ali mogu da ti
kažem da sam uočio obrazac. Sestre mnogo traže i ne pristaju na mnogo manje od onoga što traže.
Moraćeš da daješ dok te ne zaboli, pa čak i preko toga. Moj ti je savet da se povučeš posle prve ponude. U
datom trenutku, svaka od njih proširiće ponudu. Na kraju možeš prihvatiti jedan od njihovih predloga ili
izneti protivponudu. Koliko je meni poznato, s ostrva su se vraćali samo oni koji su prihvatili neku od
početnih ponuda ili oni čija je prva protivponuda bila prihvaćena. Pratiš li me?“
„Mislim da te pratim.“
„To je samo predlog za mudre. Uradi šta ti je volja s mojim opaskama. Ponavljam, neka ovaj razgovor
ostane među nama.“
„Važi.“
Starac je otvorio vrata i izveo Seta napolje. Satiri su u međuvremenu izašli iz kamioneta. Nevil, Dorin,
Vanesa i Hugo nestrpljivo su ga čekali.
Starac je glasno pročistio grlo. „Ovo se ne događa svake srede u mesecu, ali me je ovaj prokleti dečak
potukao do nogu, pa ću izgleda morati da prebacim na ostrvo sve zainteresovane osim golema.“
Hugo je pognuo glavu.
„U redu je, Hugo“, kazao je Set. „Ionako neko mora da čuva kamionet.“
„Tako je najbolje“, kazao je starac. „Kao prvo, potopio bi splav, a drugo, njegova vrsta nije u stanju
da kroči na to ostrvo, kao što ne može da uđe ni u moje prebivalište.“
Svi su krenuli za starcem do ulegnutog doka. Na samoj ivici vode nalazila se dugačka motka koju je
on uzeo. Zastao je kada su stigli do splava. „U ovom trenutku moram da vas zamolim da ostavite sve
oružje. Tako je najbolje. Ne pokušavajte da me nadmudrite. Provaliću vas.“
Nevil je spustio na tle praćku. Dorin je na daske bacio nož. Vanesa je priložila skriveni nož koji je
nosila pričvršćen za nogu, a iz rukava je izvukla pištolj na strelice. Dodala je i nekoliko strelica koje je
skrivala na raznim mestima na telu.
Starac im je dao rukom znak da se ukrcaju na splav i kleknuo pored gvozdenih klinova na ivici doka
da ga odveže. Odmah potom je i on skočio na splav i stao da ih odguruje motkom. Njegov izgled bio je u
suprotnosti sa snagom koju je ispoljio. Naizgled nonšalantnim odgurivanjem motkom izlazio je na kraj s
podvodnim strujama i brzo ih je prevezao do peskovite obale na ostrvu.
„Ostrvo je usko“, kazao je starac kada se splav nasukao. „To što vi tražite nalazi se u onom pravcu.“
Pokazao je rukom dijagonalno u odnosu na obalu. „Na najvišoj strmini, koja se proteže preko ostrva, naći
ćete vrata. Ne možete ih promašiti. Sačekaću ovde da te vratim nazad, Sete, ili samo tvoje saputnike, u
zavisnosti od ishoda.“
„Hvala“, kazao je Set i skočio sa splava.
Probijajući se kroz gusto rastinje, Vanesa ih je vodila u pravcu koji im je pokazao stari stražar. Set je
išao za njom i pokušavao da pretpostavi šta bi to mogle od njega da traže Raspevane sestre u zamenu za
svoje usluge. Pitao se i šta li je starac tražio od njih kada je završio kao njihov stražar.
Nisu dugo putovali pre nego što su našli vrata na kamenitoj strmini. Iako se izbledela crvena boja
ljuštila s njih kao da su gadno izgorela na suncu, vrata su delovala čvrsto. Na jednoj strani ostrva Set je
mogao da vidi široki Misisipi, miran poput jezera, a na drugoj mnogo uži potez vode koji ih je delio od
zapadne obale.
„Da pokucam?“ upitao je Set.
 „Tako nalaže etikecija“, primetio je Nevil.
Set je zakolutao očima. „Mislio sam, imate li još neki savet pre nego što uđem?“
„Ne spuštaj gard“, posavetovala ga je Vanesa. „Jasno ti je da će mnogo tražiti od tebe. Izađi odatle sa
nagodbom s kojom ćeš moći da živiš. Čekaćemo te.“
„Možeš ti to“, kazao je Dorin.
„Ako sve ostalo zakaže“, glasio je Nevilov savet, „baci im pesak u oči i beži.“
Set se kikoćući zaputio ka vratima i tri puta pokucao. Vrata su se otvorila odmah posle trećeg udarca.
Vanesa je ponela na put puter od morža koji je našla u kući, tako da je Set odmah prepoznao krljuštavog
zelenog trola sa škrgama u vratu. Trol je imao široka pleća i bio je veoma mišićav. Osim toga, bio je za
glavu viši od Seta.
„Kojim poslom dolaziš ovamo?“ raspitivao se trol ljigavim tihim glasom.
„Želim da razgovaram s Raspevanim sestrama.“
„Ne mogu da ti obećam da ćeš odavde izaći živ.“
„Znam.“
Trol je mljacnuo debelim usnama. „Moraš da izjaviš da dobrovoljno ulaziš kao nepozvani posetilac.“
Set je pogledao Vanesu. Samo je potvrdno klimnula glavom. „Dobrovoljno ulazim kao nepozvani
gost.“
„Uđi“, kazao je trol i okrenuo se postrance da bi Set mogao da prođe.
Set se provukao pored njega i trol za njim zatvori vrata. Stepenice uklesane u kamen spuštale su se u
nepravilnim zaokretima. Trol je iza Seta ravnim tabanima tromo šljapkao niz stepenice. Nosio je lampu
od gline.
„Kakav si ti trol?“ upitao je Set u želji da prekine tišinu.
„Rečni trol“, stigao je odgovor otpozadi. „Zapadna podvrsta. Nismo visoki i mršavi kao naši rođaci s
istoka, niti se plašimo sunca kao severni soj. Kako si naučio dagiš?“
„Pokupio sam ga usput“, neodređeno je kazao Set, ne želeći da otkrije o sebi više nego što je bilo
neophodno. “Da li ovde živi mnogo trolova?“
„Mnogo. Sestre uzimaju samo trolove za sluge. Goblini su suviše glupi. To je velika čast.“
Nekoliko niskih podbulih trolova prevelikih glava pozdravilo je Seta u podnožju dugačkog stepeništa.
Imali su široka usta s debelim usnama, raširene nozdrve i velike uši. Trolovi su okružili Seta i poterali ga
dugačkim hodnikom. Zidove je prekrivao debeli sloj kreča, usled čega je hodnik podsećao na bledosivo
grlo. Rečni trol nije nastavio s njima.
Hodnik se proširio u vlažnu prostoriju s mnogobrojnim barama na tlu. U svakoj od tih bara nalazio se
po jedan ogromni beli crv čiji su se sjajni segmenti groteskno uvijali. Oko jedne od najvećih bara stajale
su tri žene koje su se držale za ruke obrazujući prsten. Najviša je bila i najmršavija, najniža je gotovo
ostala bez kose, a treća je bila izuzetno mlohava. Sve tri su izgledale kao da su na isteku srednjih godina.
Još jedan trol naduvene glave stajao je na stoličici i hranio najvišu ženu pijavicama iz plitke činije.
Niski trolovi povedoše Seta ka ženama. Kada je malo bolje pogledao, Set je uvideo da se žene ne drže za
ruke... već da nemaju šake. Zglavci su im bili spojeni i njih tri su zato obrazovale prsten.
„Sete Sorensone“, oslovila ga je ona mlitava. „Očekivale smo te. Priđi bliže.“
Set je polako krenuo napred. Trolovi su se povukli. Tri žene se zagledaše u njega. Ona najviša morala
je da se osvrne preko ramena.
„Nervozan je“, zakokodakala je niska.
„Jeste li vi Raspevane sestre?“ upitao je Set.
„Poznate smo pod tim zajedničkim imenom“, odvratila je najviša. „Ja sam Berna.“
„Ja sam Orna“, dodala je najniža.
„A ja sam Vilna“, predstavila se mlitava. „Kaži nam zašto si došao.“
„Moram da pronađem mač Svetlosti i Tame, poznat kao Vasilis.“
Orna je zakokodakala. „Baš ume da se razmeće hrabrošću!“
„Liči na njega“, kazala je Berna.
 „Maglovito“, uzdahnula je Vilna. „Samo ako to baš jako želiš.“
„Na koga ličim?“ upitao je Set.
„Na Patona, razume se“, odvratila je Oma.
„Znate da smo u srodstvu?“ upitao je Set.
„Znamo sve što želimo da znamo“, sva važna je izjavila Vilna.
„Da li znate da pokušavam da spasem svet?“ upitao je Set.
„Zar vam nisam rekla“, zakikotala se Orna. „Paton Bardžis od glave do pete.“
„Ne zanimaju nas tvoji motivi“, izjavila je Vilna. „Smatramo da nisi tek tako došao ovamo, kao ni
ostali naši molioci. Nama je stalo jedino do onoga šta možeš da nam ponudiš.“
„Šta vam je Paton ponudio?“ upitao je Set.
„Svako pregovaranje je drugačije“, rekla je Berna. „Paton je više puta dolazio kod nas, a cena naše
pomoći nikada nije bila ista.“
„Paton nam je bio miljenik“, prošaputala je Orna i pocrvenela.
„Bio je izvanredan primerak“, rezervisano je kazala Vilna. „Priđi bliže.“
Set je prišao dovoljno blizu da može da dodirne prsten od žena. Spustio je pogled na baru preko
spojenih ruku Vilne i Orne. Crv u bari polagano se ispravio i počeo da se uvija. Bio je dužine Setove noge
i debeo kao njegova podlaktica.
„Vasilis nije beznačajna nagrada“, kazala je Vilna s izvesnom žestinom u glasu. „On je jedan od šest
velikih mačeva preostalih iz doba čuda. Mesto gde se trenutno nalazi dobro je čuvano od znatiželjnih
umova. Mnogo tražiš, Sete, i zato moraš mnogo da nam daš zauzvrat.“
„Tri života“, prosiktala je Berna. „Tražimo tri života. Život prijatelja, neprijatelja i rođaka. Daj nam tri
života i otkrićemo ti gde se nalazi Vasilis.“
„Tražite da ubijem troje ljudi?“ upitao je Set. „Da ubijem rođaka?“
„Da“, kazala je Berna.
Pokušao je da se seti rođaka koga bi bio voljan da žrtvuje da bi spasao ostale. Niko mu nije padao na
pamet. „Šta vama znači ako ubijem rođaka? Zašto ne tražite da ubijem troje neprijatelja?“
„Naše potrebe su jednostavne“, kazala je Berna. „Važna nam je cena koju ćeš platiti. Pomažemo samo
onima koji su voljni da dokažu koliko cene našu pomoć.“
„Ne objašnjavaj mu toliko“, obrecnula se Vilna.
„Veoma je mlad“, kazala je Berna.
Setio se da mu je stari stražar napomenuo da će svaka od njih izneti svoj predlog. „Imam li izbora?“
upitao je Set.
„Možemo da ti damo tri mogućnosti“, zloslutno je kazala Vilna. „Ako ih uspešno rešiš i preživiš,
udovoljićemo tvom zahtevu.“
„Koje su to mogućnosti?“ upitao je Set.
„Moraš pristati da bismo ti rekle“, odvratila je Vilna.
„Mogućnosti su nameštene“, izlanula se Orna. „Niko nikada nije preživeo ta iskušenja. Predlažemo ih
zabave radi.“
„Orna!“ zakreštala je Vilna.
„Ali tako je!“ pobunila se Orna.
„Orna, prestani“, ukorila ju je Berna.
„Pre bih i na to pristao nego da ubijem prijatelja“, kazao je Set. „Imate li još koju ponudu?“
Vilna se ozbiljno zagledala u njega. „Da li ti je neko kazao da možeš očekivati više ponuda?“
„Vi biste znale da jeste“, odvratio je Set.
Vilna je zafrknula nosom. „Stražar. Šta mu bi?“
„Dečak je jako mio“, kazala je Orna.
„Zaveži, sestro!“ obrecnula se Vilna. „Ovo pregovaranje je na klimavim nogama. Sete, ne možeš da
biraš. Prihvataš li pogodbu koju je predložila Berna? Da, ili ne?“
„Ne.“
 „Želiš li da se oprobaš u iskušenjima?“
„Ne.“
Vilna je klimnula glavom Orni.
„Šta je bilo?“ upitala je Orna, koja se još durila zbog ukora. „Sada mogu da govorim? Jeste li
sigurne?“
„Izvoli“, kazala je Vilna.
Orna je pročistila grlo. „Za obaveštenje kako da dođeš do Vasilisa tražimo da se godinu dana pošto se
dokopaš mača vratiš kod nas i postaneš naš doživotni sluga.“
„Suviše si velikodušna“, podsmehnula joj se Berna.
„Dopada mi se“, kazala je Orna.
Set je razmatrao ponudu. Da li vredi pristati na doživotno služenje ovim čarobnicama da bi se spasao
svet? Verovatno. Ali možda bi mogao da postigne bolju pogodbu!
„Mogu li ja da iznesem ponudu?“ upitao je Set.
„Saslušaćemo tvoj predlog jedino ako odbiješ Ornu“, kazala je Vilna.
„Prihvati ponudu“, nagovarala ga je Orna. „Suviše ličiš na njega da bi postao hrana za crva.“
Set se zamislio. Čak i ako uspe da dođe do Vasilisa, verovatno će biti ubijen kada Zzyzx bude
otvoren. Veliki su izgledi da neće poživeti da odsluži predloženu kaznu kao sluga. Prihvatanje ove
ponude zagarantovalo bi mu pristup maču.
A šta ako nekim čudom preživi otvaranje Zzyzxa? Nije mu cilj da omane. Paton je u više navrata imao
posla s Raspevanim sestrama i nije postao njihov doživotni sluga. Sigurno se cenkao sa njima.
„Odbijam ponudu“, kazao je Set, poslušavši svoj najdublji instinkt.
Orna se durila.
Vilna se namrgodila. „Ako nemaš neki bolji predlog, moraćemo da okončamo ovaj razgovor.“
„Samo da nešto razjasnimo“, kazao je Set. „Da li od mene tražite toliko puno zato što je Vasilis
veoma vredan?“
„Da“, odvratila je Berna. „Vrednost nagrade utiče na cenu.“
„Koliko vas tri želite Vasilis?“ upitao je Set.
„Je li to tvoja ponuda?“ raspitivala se Vilna.
„Samo sam znatiželjan“, odvratio je Set.
„Bio bi to trofej i po“, kazala je Orna, „ali ti ga želiš mnogo više nego mi.“
„Bez nagoveštaja“, pokušala je da je ućutka Vilna.
„Mnogo bi me koštalo da se odreknem tako moćnog magičnog mača“, kazao je Set. „Delimično je u
tome stvar, je li tako?“
„Delimično“, saglasila se Orna.
Setu je bilo jasno da sam mač neće biti dovoljan. Razmišljao je čega bi se još teško odrekao. Pokušao
je da pretpostavi šta bi moglo da ih zadovolji. Šta bi mogle da upotrebe?
„Da čujemo ponudu“, zahtevala je Vilna.
„U redu“, kazao je Set trljajući šake. „Hajde da iznesemo neke ideje. Doneću vam Vasilis godinu dana
po njegovom pronalaženju. Dovešću vam i utvaru koju možete da koristite kako vam drago.“ Orna je
klimnula glavom, nemo ga podstičući da ponudi još nešto. „I ovaj, biću vaš junak i na vaš zahtev mačem
ću dobaviti predmet koji želite, šta god to bilo.“
„Šta kažete, sestre?“ brže-bolje je upitala Orna.
„Ponavlja nam se Paton“, promrmljala je Berna.
„I nije ti neka ponuda“, izjavila je Vilna. „Odbio je naše predloge. Ne preostaje nam ništa drugo nego
da dečaka osudimo na smrt.“
„To ne zavisi samo od tebe“, počela je da zakera Orna. „To što si najagresivnija ne znači da tvoje
mišljenje više vredi. Tražila si da ubijemo i poslednjeg molioca. I jesi li se zabavila? Šta ti kažeš, Berna?“
Set je zadržavao dah dok ga je Berna proučavala. „Njegova ponuda je razumna“, procenila je ona.
„Tri poklona: mač, utvara i nešto po našem izboru. Uzmite u obzir mogućnosti.“
 „I ja sam za to da prihvatimo“, kazala je Orna. „Pristajemo li jednoglasno, sestro, ili ćemo te
nadglasati?“
„U redu“, ogorčeno je izjavila Vilna, ošinuvši Ornu otrovnim pogledom. Potom se okrenula ka Setu.
„Prihvatićemo tvoju sumnjivu ponudu pod jednim uslovom. Ne smeš nikome otkriti uslove predloga, kao
ni pojedinosti vezane za ostale naše ponude.“
„Pristajem“, kazao je Set.
„Gromlete“, razdrala se Vilna. „Donesi nam nož za sporazume.“
Zdepasti trol se dogegao noseći izvezeni jastuk na kome je počivao tanak bodež s crnom drškom.
„Neka nož kuša tvoju krv“, zapevaše tri žene uglas, očiju uprtih u baru.
Set je uzeo nož i ubo njime palac. Sečivo je bilo toliko oštro da je krv potekla čim se bocnuo iako on
jedva da je osetio ubod.
„Zaklinjemo se da ćemo ti pokazati kako da pronađeš Vasilis“, zapevale su Sestre u sablasnoj
harmoniji. „Zakuni se s nožem u ruci!“
Set je i dalje držao nož. „Obećavam da ću vam doneti Vasilis u roku od godinu dana pošto ga
pronađem, da ću vam dovesti utvaru koja će da vam služi i da ću nabaviti dodatni predmet kada to od
mene zatražite.“
„Kada ispunimo svoju obavezu, bićeš vezan zakletvom“, otpevale su žene. „Ako ne ispuniš svoju
dužnost, ili ako otkriješ pojedinosti našeg dogovora, ovaj nož će ti presuditi. Neka tako bude.“
Žene su se opustile. Sada su delovale kao da su se upravo probudile iz transa. Set je vratio nož na
jastuk i mali razbacani trol se tapkajući udaljio. Prevelika glava klatila mu se s jedne na drugu stranu.
„Šta sad?“ upitao je Set.
„Videćeš“, odvratila je Orna.
„Usredsredite se“, naredila je Vilna.
Združene sestre podigle su nerazdvojive ruke iznad glava i počele da pevuše. U početku je to bila
jedna jedina nota koju su uglas izvodile, ali je pevušenje ubrzo preraslo u zapetljane disonantne
harmonije. Na kraju su glasno zapevale, ali Set nije razumeo ni jednu jedinu reč. Harmonije su
povremeno predivno zvučale, mada su akordi koje su izvodile uglavnom unosili nemir.
Bara na koju su se usredsredile počela je da svetluca, a crv u njoj da se uvija. Crv se sve jače batrgao,
prskajući na sve strane. Pevanje je postajalo sve nestrpljivije. Za vreme jednog dugačkog akorda u molu,
crv se rasprsnuo. Mastiljavi tamnopurpurni oblak zamutio je svetlucavu baru. Svetlost u bari počela je
neravnomerno da pulsira. Usred te uzburkanosti, Set je primetio uvalu i nekoliko mršavih lica.
Sestre su završile pesmu sasvim iznenada i bara je potamnela. Voda je sada bila gotovo crna. Berna se
žestoko zakašljala, a druge dve sestre isprekidano su disale.
„Trebalo je da zatražimo nešto vrednije“, zašištala je Orna, dok joj se iz ugla usta cedila pljuvačka.
Vilna se namrštila. Iz nozdrve joj je tekla krv. „Zar si zaboravila šta je potrebno da bi se došlo do tako
dobro čuvanog obaveštenja?“
„Prošlo je toliko vremena“, izvinila se Orna.
„Ne trošite reči uzalud“, zadahtala je Berna. „Pogodba je sklopljena.“ Njene oči bile su prilično
krvave.
„Sete Sorensone“, intonirala je Vilna, „Vasilis ćeš pronaći iza legendarnog Totemskog zida.“
„Šta je to Totemski zid?“ upitao je Set.
„Taj zid služi za proricanje slično našem“, odvratila je Orna. „Nismo znale da krije i Vasilis.“
„Totemski zid te čeka u Kanadi“, nastavila je Vilna. „Naše sluge daće ti mapu Britanske Kolumbije.“
„Tibute!“ pozvala je Berna.
Trol jako ispupčenog čela krenuo je napred. Berna je zatvorila oči. I on je učinio isto. Trenutak
kasnije se poklonio i žurno udaljio.
„Kako da prođem pored Totemskog zida?“ upitao je Set.
„Totemski zid zahteva žrtve u zamenu za usluge“, kazala je Berna. „Sve zavisi od toga koje toteme
izabereš.“
 „Taj zid zna da bude izbirljiviji od nas“, zacerekala se Orna. „Glavnu ulogu u cenkanju igra šansa.“
„Ako mi ne pomognemo“, ispravila ju je Vilna. „Ono što smo mi videle u našoj viziji može da ti
uveća izglede. Uputićemo te. Na kraju krajeva, u našem je interesu da uspeš.“
„Osim ako ne zaključimo da ćemo više uživati ako te pustimo da omaneš i umreš nego da čekamo da
ispuniš svoja obećanja“, promrmljala je Berna.
„Uložile smo previše truda da otkrijemo put koji vodi do Vasilisa“, Vilna je zaklepetala vilicom.
„Saopštićemo ti sve što znamo.“
„Totemski zid ima mnogo glava“, kazala je Orna.
„Moraćeš da izabereš četiri totema“, dodala je Berna.
Vilna je značajno zurila u Seta. „Da bi otvorio skrivena vrata, moraćeš da porazgovaraš s Anijem
Lovcem, Tutegom Smežuranom Babom, Juralrijom Plesačicom i Dabrom Čuom.“
„Iznenadićeš ih ako im se obratiš poimence“, kazala je Orna.
Set se trudio da upamti imena.
„Svi će oni tražiti da im nešto ponudiš da bi otvorili skrivena vrata“, kazala je Vilna. „Kaži im da ćeš
iskoreniti zlo koje je zatočeno unutra.“
„Čak i ako ti ne poveruju“, kazala je Berna, „možda će uživati u tvom pokušaju.“
„Kakvo zlo?“ upitao je Set.
„Samo će tebi biti dozvoljeno da prođeš kroz ta vrata“, kazala je Vilna. „Samo ti možeš da obaviš taj
zadatak. Iza vrata nalazi se soba puna Uspravnih mrtvaca. Kroz nju može proći samo onaj ko se ne plaši.
Ako osete strah, oni će te ščepati i ti ćeš im se pridružiti.“
„U odaji s mačem čeka te još veća pretnja“, promrmljala je Berna.
„Biće strašne moći“, svečano se složila Vilna. „Moraš ga pogubiti da bi došao do Vasilisa. Obećanje
dato Zidu neće nimalo povećati tvoj teret. Totemi koje si odabrao trebalo bi da prihvate ponudu.“
„Veoma je važno kojim se glavama obratiš za koju stvar“, kazala je Orna. „Ovim smo uklonile
najveći deo nagađanja.“
„Šta ako totemi odbiju moju ponudu?“ upitao je Set.
„Onda ćeš morati da improvizuješ“, kazala je Berna. „Tibute! Karta!“
Trol je žurno prišao Setu noseći svitak. Set je prihvatio urolani pergament.
„On je to sada nacrtao?“ upitao je Set.
„Tibut je brz u poslu“, kazala je Orna.
„Imate li za mene još neki savet?“ upitao je Set.
„Nemamo“, odvratila je Vilna.
„Samo ti ispuni ono što si obećao“, posavetovala ga je Orna.
„Nikada ne bih slagao magični nož“, kazao je Set. „Hvala.“
Niski trolovi su ispratili Seta istim putem kojim je ušao. Rečni trol ga je sačekao u podnožju
krivudavih stepenica.
„Preživeo si“, kazao je mišićavi trol.
„Za sada“, odvratio je Set.
„Bio si bolji od većine“, pohvalio ga je trol i poveo uz zavojite stepenice.
Kada su stigli do vrha stepeništa, trol je otvorio vrata i Set je izašao na kasno popodnevno sunce. Trol
je jednostavno zatvorio vrata za njim.
„Jesam li vam rekao!“ zatrubio je Dorin i gurnuo Nevila. „Duguješ mi pet zlatnika!“
„Kladio si se protiv mene?“ Set je upitao Nevila.
„Bilo nam je dosadno“, izvinio se Nevil.
„Nisu mi dozvolili da i ja učestvujem“, kazala je Vanesa, „jer bi inače izgubio još deset.“
„Samo da se zna, nisam očekivao da ću pobediti“, objasnio je Nevil. „Pomislio sam da ću lako
povratiti tih pet novčića od Dorina.“
„Videćemo“, huktao je Dorin.
Nevil je prekrstio ruke. „Šta kažeš na duplo ili ništa, da vidimo ko može da pojede više takosa za
večeru?“
„Nema šanse“, kazao je Dorin. „Naučio sam da se nikada ne treba kladiti protiv tvog stomaka.“
„Mogu da pojedem više od sve troje“, izazivao ih je Nevil.
Dorin je zastao na trenutak. „Možda, pod pretpostavkom da odemo negde gde služe takose.“
„Dobio si svitak“, primetila je Vanesa.
„To je karta koja vodi do mesta zvanog Totemski zid“, kazao je Set.
„Totemski zid!“ uzviknula je Vanesa. „Zar Sestre nisu mogle da vide gde se nalazi mač?“
„Videle su“, odvratio je Set. „Mač je skriven iza Totemskog zida. Dale su nam kartu koja bi trebalo
tamo da nas odvede i posavetovale su me kako da uđem unutra.“ Set je potom predao svitak Vanesi.
„Šta li si morao da uradiš?“ pitao se Nevil.
„Naterale su me da obećam da neću reći“, odvratio je Set.
„Samo se nadam da nisi obećao da ćeš ubiti dvojicu zgodnih satira“, primetio je Nevil.
„Ne moram nikoga da ubijem“, rekao je Set. „Mislim da toliko smem da vam kažem.“
Vanesa je proučavala kartu. „Nastavljamo put. Trebalo bi da krenemo.“
Vratili su se do splava i zatekli starog stražara oslonjenog o motku. Dok su se ostali ukrcavali na
splav, starac bez košulje povukao je Seta na stranu.
„Znam da ne možeš bogzna šta da kažeš“, rekao je starac, „ali vratio si se živ. Ne moram da znam
pojedinosti. Da li su iznele više od tri ponude?“
„Ne.“
„Da li si ti izneo više od jedne?“
„Ne. Mislim da znaju da si me ti podučio.“
Starac se počešao po ramenu. „Obojica smo rizikovali, ali da su moji nagoveštaji predstavljali
otvoreno kršenje pravila, ti ne bi uspeo. Drago mi je što si preživeo. Nadam se da će vas ono što si saznao
odvesti na razna mesta.“
Set je pogledao prijatelje na splavu. „Prvo mesto na koje će nas odvesti je Kanada.“
 DVADESET DRUGA GLAVA

Mark

K endra i Paprat privukli su brojne poglede dok su šetali Trećom ulicom u Santa Moniki. Ona se pažljivo
uvila u vučju kožu i prikrila njome mač i samostrel, a Paprat je svoje oružje sakrio ispod ogrtača od
medveđe kože, međutim, iako su mnogi u gomili bili čudno odeveni i mada su se neobični ulični izvođači
ulagivali pešacima, njih dvoje su štrčali u toj svojoj iscepanoj odeći i oklopima.
Momak očiju istaknutih crnim ajlajnerom i sa alkom provučenom kroz usnu priđe Paprati. „Šta si ti?“
upitao je mršavi stranac.
„Glumci Santa Monika sisajda naredne nedelje postavljaju Henrija V“, srdačno je odvratio Paprat.
„Izvini, ponestalo mi flajera.“
„Slatki su vam kostimi“, promrmljao je tip dok su se Paprat i Kendra udaljavali.
Paprat se već nekoliko puta izvlačio na sličnu žvaku. Uspeo je čak da odagna sumnje i jednog
policajca.
Ispred njih su posmatrači obrazovali krug oko čoveka koji je balansirao stolicom na bradi i žonglirao
gumenim loptama. Pored njega je klečala mlada žena i pratila ga na maloj klavijaturi. Kendra i Paprat
ševrdali su između okupljenih, pretražujući pogledima i tle i krovove.
Tražili su mačku. Paprat je bio u kontaktu s Nikom, koji je uočio oblikomenjača među ovim
pomodnim radnjama i restoranima u blizini obale Južne Kalifornije. Niko nije bio u kontaktu s drugarima
oblikomenjačima, ali je odlično osećao gde se nalaze, iako je tek bio stigao na istočnu obalu Sjedinjenih
Država. Niko je takođe znao da onaj koga traže trenutno naseljava telo crne mačke s belim pegama.
Kendra je prošla pored triceraptora s metalnom glavom i telom ježa. Proučavala je ulicu i podizala
pogled ka okolnim krovovima, očekujući da će u svakom trenutku ugledati mačku. Sunce na zalasku
svemu je davalo ružičasti sjaj, a blagi morski povetarac unosio je svežinu u inače toplo veče. Kendra se
trudila da ne obraća pažnju na one koji su jeli na kakvoj terasi za malim okruglim stolovima, jer je bila
strašno gladna. Rakstus ih je nedavno spustio posle tri dana neumornog letenja. Tokom ta tri dana pravili
su pauze za jelo u nepravilnim razmacima. Napustili su Evropu sa zalihama i spuštali se na teretne ili
putničke prekookeanske brodove da nešto pojedu i odmore se. Kendra nikada ne bi pomislila da može da
zaspi u kandžama zmaja dok juri iznad okeana, ali uspevala je. Rakstus je bio neumoran, a Kendra mu je
pomagala tako što mu je putem ulivala dodatnu energiju.
 Zmaj je trenutno nevidljiv i kružio je iznad njih i stražario. Dan ranije Paprat je dobio poruku od
Sfinge u kojoj ga je ovaj upozorio da će naredna meta biti Večni po imenu Mark, koji živi u Kaliforniji.
Sfinga je takođe upozorio Paprat da je Nagi Luna Okulusom videla njega, Kendru i Rakstusa. Od kada su
dobili ove neprijatne vesti, sve vreme su na gotovs.
I Voren je stupio s njima u vezu. Iscelitelj ga je nevoljno ranije pustio i upravo je bio na putu iznad
Atlantika za Njujork. Plan je bio da se, čim sleti, javi Paprati, koji će mu dati uputstva za nastavak leta.
I Set je bio s njima u kontaktu. On, Vanesa, Nevil, Dorin i Hugo bili su na zadatku koji mu je zadao
Paton. Paprat ga je posavetovao da ne zalazi u pojedinosti dok im se putevi ne ukrste.
Ka njima se zaputila prelepa crvenokosa devojka od nekih dvadeset godina, u visokim sandalama s
platformama i prikladnoj modernoj odeći. Pogled joj se zadržao na Paprati, iako on nije obratio pažnju na
nju jer je bio zaokupljen posmatranjem krovova. Devojka je zlobno ošinula Kendru pogledom pre nego
što je prošla pored njih. Kendra je već bila primetila da se nekoliko žena zainteresovalo za Paprata, i to ne
samo zbog njegovog neobičnog izgleda.
„Tamo“, promrmljao je Paprat, munuvši Kendru.
Sledila je njegov pogled do uskog balkona iznad restorana. Mačka je zurila odozgo u njih. Bila je crna
i imala je delimično belo lice i bele grudi. Paprat je pozvao životinju savijenim kažiprstom. Mačka je
pogledala na drugu stranu i počela da liže šapu.
Paprat je prišao bliže restoranu, ne odvajajući pogled od balkona. Mačka je nastavila da se liže kao da
ničeg drugog nije svesna. Paprat je čučnuo, uzeo kamičak i hitnuo ga. Promašio je mačku, ali je kamenčić
začangrljao po ogradi od kovanog gvožđa.
Mačka je podigla pogled, a Paprat ju je pozvao rukom da siđe. Pošto se natenane protegla i zevnula da
su joj videli sve zube, mačka je skočila s balkona na nadstrešnicu, s nje na žardinijeru i potrčala ulicom.
Paprat je pojurio za mačkom. Kendra ga je sledila.
Mačka je utrčala u usku uličicu između nekih radnji. Paprat se probio kroz gomilu bučnih školaraca,
trudeći se da ne zaostane. Kendra se više nije toliko trudila da drži korak. Do njenih ušiju dopirali su
komentari u stilu: “Polako, Robine Hude“ i „Mislim da ovaj dasa ima mač“.
Dok se probijala kroz veselu skupinu, Kendra se saplela i pala. Neko joj je pomogao da ustane. Bio je
to krupan dečak crvene kose. „Kakva ti je to odeća?“ upitao je.
„Reklamiram neku predstavu“, odvratila je Kendra. „Sedam dolara na sat. Nikada ništa gore nisam
radila.“
Njihov razgovor slušalo je nekoliko srednjoškolaca. „Je li to pravi samostrel?“ upitao je crvenokosi.
Kendra je posle pada zaboravila da sakrije oružje. „Kamo lepe sreće“, odvratila je. „Odmah bih
upucala šefa. Moram da idem.“
Kendra je pohitala ka uličici. Kada je stigla, zatekla je Paprata kako polako prilazi mački podignutih
dlanova. “Zaista sam prijatelj“, govorio je Paprat. Mačka je bila na oprezu, sklupčana i spremna da skoči.
„Razgovarao sam s tvojim vođom, koji se odaziva na ime Niko. Trojica Večnih su mrtvi. Moramo da
razgovaramo.“
„A devojka?“ sumnjičavo je upitala mačka. „Ona nije jednorog.“
„Ona je od vilinskog soja“, objasnio je Paprat. „Na tvojoj smo strani. Rđavi ljudi zaputili su se ovamo.
Moramo da pronađemo Marka.“
„Sledite me“, uzdahnula je mačka.
Kendra i Paprat sledili su mačku kroz tu i narednu uličicu dok nisu stigli do parkinga. Mačka ih je
odvela u ugao parkinga i klupe pored niske živice. Mačka je skočila na klupu. Kendra i Paprat su seli na
nju.
„Da li je Mark u blizini?“ upitao je Paprat, osvrćući se unaokolo.
„Nije suviše daleko“, odvratila je mačka. „Nekoliko blokova. Naučio sam da mu dajem malo prostora.
Da budem iskren, više se ne slažemo baš najbolje.“
„Zakleo si se da ga štitiš“, primetio je Paprat.
„Obavljam svoj posao“, odvratila je mačka. „Malo se zakomplikovalo. Jasno mi je da si ti jednorog i
da devojka ima neobičnu auru, ali pre nego što vas odvedem do njega, moram da čujem celu priču.“
Paprat je ispričao oblikomenjaču o Graulasu, Sfingi i kazao mu je za Okulus. Prepričao mu je šta su
pronašli kada su pokušali da upozore Runa Osriksona, objasnio je kako je došlo do toga da ih Sfinga
upozori šta se sprema Marku i kazao mu je da mu zaštitu može pružiti svetilište zmajeva.
„Da li to znači da nam se ubice približavaju i u ovom trenutku?“ upitala je mačka.
„Ne znamo kada će tačno stići“, kazao je Paprat. „Možda upravo sada, možda sutra, ali svakako
uskoro.“
„Mark je trenutno dobro“, kazala je mačka. „Jasno osećam gde se nalazi i u kakvom je raspoloženju,
ali nisam u stanju da naslutim nevolje. Znaću tek kada stignu. Trebalo je da ostanem bliže njemu. Pođite
sa mnom. Objasniću vam usput u čemu je naš problem. Progovarajte samo kada je to neophodno. Ionako
ste sumnjivi zbog tih vaših oklopa. Ako biste još i razgovarali s mačkom, to bi bilo suviše, čak i za Santa
Moniku.“
Mačka ih je povela niz ulicu u pravcu plaže. „Možete me zvati Tuk. Ovo je moj omiljeni oblik. Ime
mi je nadenuo u šali, ali sada me jedino tako zove. Misli da mrzim to ime, a meni je zapravo svejedno.
Imao je i mnogo pogrdnija imena za mene.
„Mark je krenuo na putovanje kao Večni s jasnim ciljem i velikom posvećenošću. Uprkos svemu što
se od tada dogodilo, i dalje se rado sećam tih prvih godina. Proveli smo mnogo lepih decenija. Vekovi su,
međutim, postepeno iskvarili njegov karakter. Počeo je da se žali na dugovečnost, a zažalio je i što se
obavezao. Počeo je da se koleba. A onda se spotakao.
„Mark je mnogo puta pokušao da se ubije. Iskreno da vam kažem, nisam siguran u kojoj meri želi da
okonča život. Možda mu se samo dopada da se pretvara da umire. Zapravo nikada nije potražio nešto što
bi stvarno moglo da ga ubije. Umesto toga skače s mostova ili se zaleće motociklom u vozila koja dolaze
iz suprotnog pravca. Biva povređen, ali brzo ozdravi, a ja ga čuvam. Ne jednom sam morao da ga vadim
iz mora. Počeo je mene da krivi za svoju besmrtnost, iako ja samo obavljam svoj posao. Zar se ne biste
radije osećali jadno na tlu nego plutajući po okeanu?“
„U tom slučaju možda neće hteti da nas sasluša“, zaključila je Kendra.
„Nisam siguran“, odvratio je Tuk. Možda će zaboraviti na depresiju kada čuje za ubice koje znaju
kako da ubiju njegovu vrstu. Ili će otrčati kod njih raširenih ruku. Ako budemo imali sreće, možda će mu
dva nova lica i glasa pomoći da se ponovo prihvati svojih dužnosti.“
„Opasnost je stvarna“, kazao je Paprat. „Svi bismo mogli izginuti. Run je želeo da živi, štitile su ga
visoke zidine i desetine ratnika, ali su ga se ipak dočepali.“
Tuk je ubrzao. Prešli su Oušn aveniju i stigli do uskog parka s popločanim stazama, zelenim
travnjacima i velikim brojem palmi. Mačka je prišla dugonogom muškarcu koji je spavao na travi u
prljavoj vojničkoj jakni i isflekanim farmericama. Imao je dugačku kosu i neurednu bradu. Smrad koji je
širio oko sebe jasno je govorio da se dosta dugo nije okupao.
„Probudi se, Mark“, naredio je Tuk.
Čovek je promenio položaj i mljacnuo usnama. „Mani me se, Tuk. Šta ti je odjednom?“
„Imamo posetioce.“
Čovek je seo i stao da šara pogledom između Kendre i Paprati. „Šta je ovo? Cirkus stigao u grad?“
„Znamo ko si“, blago je kazao Paprat.
„Nemate vi pojma“, odvratio je čovek. „Želite da se sklonim odavde? U redu, skloniću se. A sada me
ostavite na miru.“
„Ti si Mark, jedan od Večnih“, kazala je Kendra.
Trgnuo se. Licem mu je prešao izraz nepatvorenog iznenađenja. Potom je zamahnuo da udari Tuka,
ali je ovaj bez problema izbegao njegovu šaku. „Šta si to blebetao?“ optužio je mačku.
„Tuk nam ništa nije kazao“, rekao je Paprat. „Samo su još dva Večna u životu. Vaši neprijatelji su se
dokopali Okulusa. Dolaze ovamo.“ Mark je promrmljao. „I bilo je vreme.“
„Ne izigravaj budalu“, opomenuo ga je Tuk.
Mark je sklonio masnu kosu s očiju. „Mislite da možemo bilo šta da učinimo ako želi da me pronađe
neko ko ima Okulus? Pitanje je samo da li će me uhvatiti ovde, malo niže niz ulicu ili nekoliko gradova
dalje.“
„Moramo da krenemo“, kazao je Paprat. „Ako budemo stalno u pokretu, ako neočekivano menjamo
pravac, možemo da te prebacimo u bezbedno utočište kao što je Zmajevo leglo.“
„Svetilište zmajeva?“ podsmehnuo se Mark. „Tražite da se krijem u svetilištu zmajeva? Zar moj život
i bez toga nije dovoljno jadan?“
„Ovo što se dešava ne tiče se samo tebe“, kazao je Paprat, trudeći se da ne izgubi strpljenje. „Od
otvaranja Zzyzxa dele nas samo dva Večna.“
„Na kraju je i to moralo da se dogodi“, izjavio je Mark i ustao. Bio je za pola glave viši od Paprati.
„Jasno mi je kuda ovo vodi. Umoran sam, mnogo sam umoran. Iscrpljen u svakom pogledu. Istrošio sam i
um, i telo, i dušu... sve što može da se istroši odavno se istrošilo. Ne mogu godinama da te pljačkaju
skitnice i da te teraju s klupa u parku a da se ne istrošiš. Možda bi vam bilo mudrije da se usredsredite na
tog poslednjeg Večnog.“
„Možda nećemo na vreme stići do poslednjeg“, kazala je Kendra.
„Slušaj, Mark“, zaustio je Paprat, koji je počeo da gubi strpljenje. „I ja sam dugo na svetu. Duže od
tebe. Odustajanje ne dolazi u obzir. Obaveza na koju si pristao neće izbledeti zato što ti više nisi
raspoložen. Moraš da se trgneš. Borba između svetlosti i tame zavisi od toga. U pitanju su milijarde
života. Ako želiš da se odmoriš, da živiš jednostavno, zašto to ne bi uradio u svetilištu zmajeva?“
„Tvrdoglav je“, upozorio ih je Tuk pevljivim glasom.
„Ne mešaj se u ovo“, obrecnuo se Mark.
„I osetljiv“, dodao je Tuk.
Mark je pokušao da šutne mačku. Tuk se povukao na bezbednije mesto.
„S nama je i zmaj“, kazao je Paprat. „Mali zmaj. On može da te odnese u Zmajevo leglo. Može da
krene zaobilaznim putem i da često menja pravac. To ti je najbolja šansa.“
Mark je gurnuo šake u džepove. „Kako se zoveš, stranče?“
„Paprat.“
„Ja sam Markus. Mark za većinu. A devojka?“
„To je Kendra.“
„Je li ona ljudsko biće?“ upitao je Mark.
„Jeste“, odvratio je Paprat.
„Ti nisi.“
„Ja sam jednorog.“
Mark se zakikotao. „Savršeno“, promrmljao je i obrisao usta nadlanicom. „Kako da utvrdim da nisam
šenuo? Moj jedini prijatelj je mačka koja govori, a jednorog obučen kao Viking traži od mene da odem da
živim sa zmajevima.“
„Nisi šenuo“, ravnodušno mu je kazao Paprat. „Uzmi moju šaku.“
Mark se povukao. „Ne, ne, žao mi je. Slobodna volja je sve što mi je ostalo.“
„Nisam hteo...“
„Ne pokušavaj da me ubediš da ne želiš da manipulišeš mojim osećanjima“, kazao je Mark. „Znam šta
želiš. Isto što i mačka. Želiš da zauvek plaćam za učinjenu grešku.
„Kakvu grešku?“ upitala je Kendra.
„Grešku što sam pristao da postanem prepreka!“ zarežao je Mark. Zatvorio je oči i duboko udahnuo,
pribravši se. „U pitanju je plemenita svrha, znam ja to. Vaše namere su plemenite. Nemam ja problema s
povodom. Niko me nije slagao. Samo nisam razumeo koliki ću ceh morati da platim. Bar ne u potpunosti.
Nisam pretpostavio da ću morati da postojim, postojim, postojim i pošto poželim da prestanem da
postojim, i pošto sve izgubi značaj. Cena je previsoka. Moje namere bile su čiste. Sećam se zašto sam se
dobrovoljno prijavio, ali tada nisam uspeo da zamislim sebe da ovako skončavam. Jednostavno nisam
stvoren za ovoliko dug život. Pogrešio sam što sam postao Večni, a niko neće da me oslobodi toga.“
„Razumem te“, izjavio je Paprat. „Život ume da iscrpi čoveka. Naročito dug život. A opet, bilo da si
pogrešio ili ne, moraš obaviti svoju dužnost. Ulog je suviše veliki. Ovo nije trenutak da na prvo mesto
stavljaš krizu u koju si zapao zato što dugo živiš.“
„Neće biti boljeg trenutka od ovog“, usprotivio se Mark, oštro se zagledavši u njega. „Znaš li ti koliko
dugo sam čekao na ovo? Poigravao sam se smrću, priznajem, uglavnom da bih iskusio iluziju kraja.
Pretvarao sam se da imam kakvu-takvu kontrolu nad svojom sudbinom. Ali nikada nisam potražio ni
zmaja ni feniksa da mi pre vremena okončaju život. Mogao sam to da uradim, ali nisam. Na pomolu je
prirodan kraj. Ne samoubistvo. Samo neizbežno stizanje do kraja. Posle svih ovih vekova imam pravo da
prestanem da se borim.“
„Nemaš“, kazao je Paprat. „Da si samo ti u pitanju, složio bih se, ali ne smeš dopustiti da ostatak sveta
ispašta zbog tvoje greške. Onog dana kada si pristao da pomogneš da Zzyzx ostane zatvoren, tvoj
pristanak je prerastao u nešto više.“
Mark je rukama zatvorio uši. „Tebi je potrebno da to bude tačno. Razumem, ali evo u čemu je
problem, ja sam i dalje ličnost. Dopadalo se to tebi ili ne, imam svoju volju. To ne mogu da mi oduzmu ni
sva krivica, ni sve optužbe, ni sva prinuda na svetu. Svestan sam da nije u redu što sam prihvatio ovu
odgovornost i što ne želim da istrajem do kraja. Tuk mi to govori, vlastito srce mi to govori, rekli su mi i
neki slični tebi. Bilo da je pogrešno ili ne, ja sam dao obećanje i ja ću ga prekršiti. Nisam ja taj koji
pokušava da uništi svet. Ako želiš nekoga da okriviš, okrivi njih. Ja sam samo tip koji želi da ispravi
grešku koju je napravio pre mnogo vekova. Možeš pokušati da me primoraš da živim, ali kad smo već
kod zakletvi, dozvoli mi da se ponovo zakunem. Biće to prva zakletva posle veoma dugo vremena. Ako
me na silu odvučeš u svetilište zmajeva, smesta i bez oklevanja, potražiću zmaja da okonča moj život.
Mesto na koje nameravaš da me odvedeš nudi bezbrojne mogućnosti. Verovatno bih duže poživeo da me
ostaviš na miru.“
„Molim te“, obratila mu se Kendra, „pomisli na sve živote koji će biti uništeni.“
„Jesam“, odvratio je Mark. „Veruj mi, mila, razmotrio sam sve aspekte, zaista jesam, ali zapitaj se
koliko su oni koje štitim brinuli o meni. Mom razumu, mojoj sreći, mom pravu da nađem mir?“
„Oni ništa nisu obećali“, primetio je Paprat. „Oni se ne staraju tome da ne dođe do smaka sveta. Oni
koji znaju za tvoju žrtvu neizmerno te cene. Tvoj život možda nije fer, ali je apsolutno neophodan.“
„Ostavite me na miru“, zarežao je Mark. „Ne moram da vam se pravdam. Ovaj razgovor je završen.
Verujte mi, nije mi preostalo nijedno osećanje kojim biste mogli da manipulišete. Više biste sreće imali
da zagolicate leš. Konačno, postoji još jedan Večni. Nadajmo se da je čvrst kao ti, gospodine Jednorože.
Odvedi tu drugu naivčinu, hoću da kažem: junaka, u to vaše svetilište. Mene ostavi na miru.“
Mark se okrenuo i potrčao. Paprat i Kendra su ga ćutke gledali. „Rakstus ga prati“, kazao je Paprat.
Potom je čučnuo pored mačke. „Šta ti misliš o ovome?“
„Nisam iznenađen“, umorno je kazao Tuk. „Pretpostavio sam da će ovako reagovati, ali sam se u
potaji nadao da bi susret mogao drugačije da se završi. Veoma dobro poznajem Marka, kao da sam mu
čangrizavi brat. Nadao sam se da će bar pred neznancima pokušati da bude odvažniji. Takođe sam se
nadao da bi ga istinski nagoveštaj smrti mogao uzdrmati. Ovo me je ubedilo da je Mark zaista isprazan
kao što tvrdi da jeste. Nekada je bio dobar čovek.“
„Šta ćemo sad?“ upitala je Kendra.
„Otećemo ga“, kazao je Paprat. „Rakstus će ga odneti u Zmajevo leglo. Agad će morati da ga zatvori.
U međuvremenu ćemo nabaviti kola i ući u trag poslednjem Večnom.“
„Moram ostati s njim“, kazao je Tuk. „Kada se suviše udalji, imam osećaj da me neki lanac vuče ka
njemu. Slažem se s tobom, uzgred budi rečeno. Naše utamničenje je jedina mogućnost.“
„Nisam olako doneo takvu presudu“, kazao je Paprat i krenuo u pravcu u kojem je Mark otrčao.
„Proveo sam dosta vremena u zatvoru. To je nehumano. Ali zatvori su neophodni. Oni štite slobodu masa
od onih koji zloupotrebljavaju svoju slobodu. Na mojoj skali vrednosti sloboda sveta važnija je od
Markovih ličnih prava. Možda je pogrešio što je postao Večni, ali ostatak sveta ne treba da plaća za
grešku koju je on počinio. Dopadalo se to njemu ili ne, on je taj koji mora da izađe na kraj sa odlukom
koju je doneo.“
 „Amen“, složila se mačka.
„Jesi li u kontaktu s Rakstusom?“ upitala je Kendra.
„Upravo sam mu kazao da ščepa Marka“, odvratio je Paprat. „U redu je, uhvatio ga je. Srešćemo se s
Rakstusom na plaži da bi Tuk mogao da se pridruži Marku.“
„Ovuda“, kazao je Tuk i pohitao. Paprat i Kendra potrčaše za njim.
Tuk ih je poveo stazom do nadvožnjaka koji je prelazio preko autoputa uz obalu Pacifika. Požurili su
do mosta. Kola su jurila ispod njih. Većina je imala upaljena svetla. Sunce je zašlo za obzorje, ostavivši
ružičaste i narandžaste pruge na maglovitom nebu. Nadvožnjak je vodio do napuštenog parkinga, na
kojem se staklo pretvoreno u prah svetlucalo na sve slabijoj svetlosti. Prazan potez peska odvajao je
parking od zapenušanih talasa. Prazne postaje spasilaca bile su raspoređene duž plaže u ravnomernim
razmacima. Levo odatle, duž doka Santa Monika, nalazio se veći parking i na njemu je bilo desetine
vozila i nešto ljudi.
Mark je ležao ispružen na pesku blizu vode. Galebovi su kružili i kreštali iznad njega.
Kendra, Paprat i Tuk prešli su parking i stazu za tračanje i zaputili se preko peska. Stopala su im
tonula u njega, usled čega su hodali pomalo čudno. Kendra je pogledala u pravcu rolerkostera na doku.
Da su okolnosti drugačije, plaža, dok, radnje, lepo vreme i restorani mogli bi da joj pruže zaista dobru
zabavu.
Stigli su do Marka. Prkosno ih je pogledao. Na osnovu njegovog položaja Kendra je zaključila da ga
Rakstus drži prikovanog za tle. „Vi ste grubijani“, optužio ih je Mark.
„A ti si beda od čoveka“, kazao je Paprat. „Ponestaje mi strpljenja. Spasićemo ti život i zato ti je bolje
da se privikneš na to.“
Mark je ošinuo pogledom Tuka. „Šta imaš da kažeš u svoju odbranu?“
„Mjau“, odvratila je mačka, izgovorivši to kao što bi izgovorio čovek.
„Rakstuse, odnesi Marka i Tuka u Zmajevo leglo. Objasni Agadu situaciju. Daj mu ovaj kamen i kaži
mu da ćemo komunicirati putem njega.“ Paprat je pružio vrećicu, a nevidljivi zmaj ju je uzeo. „Pokušaj da
budeš nepredvidiv tokom puta.“
Rakstus se pojavio i istegao vrat. „Imamo društvo.“
Kendra je pogledala u nebo. Par velikih krilatih stvorenja približavao im se velikom brzinom.
„Viverni“, promrmljao je Paprat.
Mark je počeo da se smeje.
Zaškripale su gume džipa koji je naglo zakočio na parkingu u blizini nadvožnjaka. „Kreni!“ požurivao
ga je Paprat, izvlačeći mač. „Ponesi Kendru!“
„Stani“, pobunila se Kendra i posegnula za svojim mačem. Rakstus je bez oklevanja postao nevidljiv i
ščepao je oko struka. Kendra, Mark i Tuk vinuše se u vazduh. Nevidljiva krila zmaja podizala su oblake
krupnog peska.
Dok su jurili ka pučini, Kendra se osvrnula preko ramena da pogleda ljude koji su upravo izlazili iz
hamera. Videla je i da se Paprat zaputio preko peska, a onda je podigla pogled ka vivernima koji su
pristizali.
„Stiže još viverna“, upozorio je Rakstus, zaokrenuvši uz obalu.
Dok je osmatrala obzorje, Kendra je ugledala viverna kako se približava s pučine. Još jedan je dolazio
ka doku s juga. Treći je jurio duž obale sa severa. Dok se Rakstus s mukom uspinjao, viverni su se
približavali sa svih strana. Imali su vučje glave, krila slepih miševa i dugačke crne kandže.
„Viverni su brzi“, dahtao je Rakstus. „Građeni su kao ja. Nisam siguran da mogu da umaknem
petorici, bar ne s vidljivim putnicima.“
„Ovamo!“ povikao je Mark, mašući rukama. „Tu sam, uzmite me!“
„Zaveži“, obrecnula se Kendra, pripremajući samostrel.
Kada se najbliži vivern obrušio na njih, Rakstus se okrenuo i porinuo. Kendra je ispalila strelicu iz
samostrela, ali je promašila viverna zbog Rakstusovog manevra. Kandže su se sudarile sa zmajevim
krljuštima. Kendra je osetila da je Rakstus zadrhtao, a onda je okean počeo da im se približava
strahovitom brzinom. Rakstus je očešao vrhove talasa i nastavio da leti paralelno s obalom. Viverni su se
spuštali s obe strane, ne zaostajući. Jedan od njih je pobednički zaurlao i zaleteo se u Rakstusa, a onda su
svi zajedno završili u slanoj vodi.
Pošto se oporavila od šoka izazvanog zaronom u hladnu vodu, Kendra se suočila s mehurićima koji su
je zaslepili. Brže-bolje se oslobodila ogrtača od vučje kože i zaplivala ka površini. Kožni oklop i mač su
je usporavali. Kada je konačno isplivala, našla se pored Marka. Ulagala je dosta napora da održi nos i usta
iznad površine. Ogromna tela talasala su se i napadala nekoga u blizini, režala i pljuskala, podižući uvis
oblake vodenih kapljica.
Vivern koji još nije stupio u okršaj zaleteo se ka njima. Mark je podigao ruke pozivajući ga i vivern ga
je ščepao. Kendra je zgrabila Markovu nogu i vivern je i nju zajedno s Markom izvukao iz vode i zaputio
se ka obali.
„Ostavi me na miru“, zarežao je Mark, šutirajući joj ruke slobodnom nogom.
Kendra se nekoliko sekundi očajnički držala za njega, a onda joj je iskliznuo. Završila je u
zapenušanom talasu. Voda joj je ublažila pad, ali je svejedno tresnula o morsko dno. Naredni talas poneo
ju je sa sobom prevrćući je preko glave dok se kotrljao ka obali. U plićaku je uspela da ustane i posrćući
krenula napolje. Grlo ju je peklo dok je iskašljavala slanu vodu.
A na obali se jedna strela upravo odbila o Papratov štit dok su se dva mačevaoca obrušavala na njega.
Paprat je štitom blokirao udarac jednog mača, a drugi je skrenuo bodežom, a zatim se rešio jednog od
napadača žestokim protivudarcem. Drugi mačevalac se povukao, držeći spreman mač i čekajući da vidi
šta će Paprat da uradi.
Vivern je ispustio Marka na suprotnoj strani plaže, u blizini parkinga i hamera. Kendra je pored
hamera prepoznala Torinu s lukom u ruci. Markova odeća bila je sva od peska kada se pridigao na kolena
da se suoči sa svojim dželatima. Odbacio je vojničku jaknu i razdrljio košulju ogolivši prsa,
nedvosmisleno im stavljajući do znanja da se predaje. Torina je napela strelu, a čovek odeven od glave do
pete u sivo krenuo je napred, držeći u svakoj ruci po jedan blago zakrivljeni mač. Kendra je u njemu
prepoznala Sivog Ubicu iz Opsidijanske pustoši.
„Ne!“ povikala je Kendra i potrčala preko vlažnog peska, nespretno rukujući balčakom svog mača.
Bila je suviše daleko da bi mogla na vreme da stigne do Marka.
Mačevi su zazvečali kada je Paprat napao svog protivnika. Njihove oštrice nekoliko puta su se
sudarile pre nego što je Paprat uspeo da ga proburazi. Čim je oslobodio mač, Paprat je potrčao ka Marku,
podižući pesak pri svakom koraku.
Kendra je stigla do nešto suvljeg peska, koji ju je usporavao. Natopljena odeća pripijala joj se uz telo.
Bila je teška. Parking je i dalje beznadežno daleko. Soko se stuštio na ratnika u sivom, ali ga je on oborio
usputnim zamahom mača. Paprat je razočarano viknuo kada je Sivi Ubica stao ispred Marka i zadao mu
smrtonosni udarac. Mark se istog časa rastočio u prašinu, a mokra odeća skljokala na pesak.
Torina je zamenila strele i naciljala u Paprata, koji je držao podignut štit dok je trčao. Odapela je
strelu, ali ju je on odbio donjom ivicom štita.
„Kendra!“ pozvao ju je Rakstus negde iza leda.
Dok se okretala, ugledala je viverna koji se obrušavao na nju. Besna i razočarana, zamahnula je
mačem iznad glave. Mač je udario o oštre kandže i izleteo joj iz ruku. Kendra je pala na pesak, šake su je
pekle, a vivernove kandže promašile su je za nekoliko centimetara. Vivern se nagnuo s namerom da
napravi zaokret, ali se iznenada stropoštao na pesak, iskrivljene glave. Trenutak kasnije usledio je nalet
vetra, posle kojeg se Rakstus spustio pored nje i postao vidljiv.
Gume su zaškripale i hamer je odjurio s parkinga. Kendra i Rakstus pridružili su se Papratu, koji je
stajao pored vlažne vojne jakne i farmerica. Paprat se pušio od nemoći. Pogled mu je smekšao kada je
ugledao Kendru. “Jesi li dobro?“
„Sasvim“, odvratila je Kendra.
Paprat je vratio mač u korice i izvadio strelu iz štita. „Bili smo tako blizu!“ Pogledao je u nebo, a onda
se zagledao u Rakstusa. „Koliko viverna si sredio?“
 „Svih pet. Dva u vodi, tri u vazduhu. Ipak, borba nije bila fer. Njihove kandže ne mogu da prodru kroz
moje krljušti, a i bio sam nevidljiv. Tata me je naučio da je njihova slaba tačka spoj između vrata i
potiljka.“
„Šta se dogodilo Tuku?“ upitala je Kendra.
„Preobratio se u sokola i pokušao da pomogne“, kazao je Rakstus. „Oblikomenjač se pretvorio u prah
zajedno s Markom.“
Paprat šutnu vojnu jaknu. „Prokletstvo! Da sam bio samo malo brži.“
„Motrili su na nas“, kazao je Rakstus. „Znali su kako treba da nam se suprotstave. Čak i da smo bili
malo brži, verovatno bi me ipak pronašli i dočepali se Marka.“
„Kako to da je umro od mača?“ upitala je Kendra. „Mislila sam da ga mogu ubiti samo feniks, ili vatra
zmaja, ili rog jednoroga.“
„Imao je magične mačeve“, ogorčeno je kazao Paprat. „Balčaci su od zmajevih zuba, a sečiva su
začarana. Mora da je magija odgovarala dahu zmaja.“
„Torina je bila s njima“, primetila je Kendra.
„Imala je nekoliko strela s perjem feniksa“, rekao je Paprat. „Imala je i magične strele. I one su mogle
da obave posao.“ Izvadio je i drugu strelu iz štita i podigao je. „Nije se potrudila da te specijalne upotrebi
kada sam ja u pitanju.“
„Pobegli su od tebe“, pokušao je da ga ohrabri Rakstus.
„Pretpostavljam da su *pobegli od tebe“, kazao je Paprat. „I treba. Postaješ neverovatan. Bio bih
krenuo u poteru za njima, ali možda je zamka, a naš trenutni prioritet je Večni u Teksasu. Možda bismo
gubili vreme jureći te klovnove dok se druga ekipa približava našoj poslednjoj nadi.“
Rakstus je razmrdavao krila. „Posle prethodnog putovanja, Teksas je iza ćoška. Hmm, možda je pravi
čas da brišemo odavde.“
„Stiže policija“, kazao je Paprat.
Tek posle ovih komentara, Kendra je obratila pažnju na zavijanje sirena u daljini. Pogledala je ka
doku. „Mora da su nas ljudi videli.“
„Ne znam kako me tačno vide posmatrači“, izjavio je Rakstus. „Nisam siguran ni za viverne, ali
gledaoci su sigurno mogli da vide ljude koji lete unaokolo, ispaljuju strele i ubadaju jedni druge. Paprat je
ostavio nekoliko leševa na plaži. Policija je verovatno primila dosta poziva. Vreme je da se izgubimo
odavde.“
„U pravu si“, kazao je Paprat. „Pokušaću da stupim u vezu sa Sfingom. U međuvremenu, nosi nas
odavde.“
 DVADESET TREĆA GLAVA

Vasilis

S et je sedeo na stenovitoj padini brda dok je Vanesa konsultovala rukom nacrtanu kartu koju je dobio od
Raspevanih sestara. Upoređivala ju je s drugom kartom, pogledala na kompas i proveravala GPS
očitavanja. Malo dalje, Nevil i Dorin mačevali su se štapovima za hodanje. Zamahivali su jedan na
drugoga, blokirali udarce i međusobno se ubadali. Hugo se nadnosio nad Setom, ćutke čekajući da se
Vanesa orijentiše.
Za Vanesinu vožnju nakon što su sišli s asfaltiranih puteva Britanske Kolumbije čak bi se moglo reći
da je bila oprezna. Set je pretpostavljao da bi izolovani prašnjavi putevi koji su zaobilazili strme litice
visoke i po stotinu metara svakoga naterali da bude bar malo oprezan. Vanesa ih je satima vozala
nepoznatim izrovarenim putevima koji su krivudali između neravnih planina i živopisnih vodenih tokova,
dok se poslednji od puteva, negde pred zoru, nije završio kod malog kamp-mesta, kod kojeg je izjavila da
će odatle nastaviti pešice.
„Blizu smo“, kazala je Vanesa. „Ako pravilno upoređujem ove karte, trebalo bi da iza ovog brda
naiđemo na dugačku dolinu koja se sužava u jarugu. Proglasimo ovo za pravu pauzu i pregrizimo nešto.“
„Hraaana!“ viknuo je Set. Satiri su prekinuli dvoboj i dokaskali do njih, otvarajući ruksake.
„Hoćeš sendvič, Majk?“ upitao je Nevil, oslovivši ga imenom iz lažnog pasoša koji je Vanesa
upotrebila da prebaci Seta preko kanadske granice. Bio je to onaj isti pasoš koji je koristio kada je
putovao u Opsidijansku pustoš. Eliza je zadržala njihova dokumenta i vratila ih u Utočište za bajke.
Vanesa ga je pronašla dok je tragala za hranom po kući u Utočištu za bajke i dodala je lažna dokumenta u
kojima se ona navodi kao njegova starateljka. Dobro im je došlo njeno veliko iskustvo kada su u pitanju
međudržavna putovanja.
„Želite li perece, gospodine MakDonalde?“ upitao je Dorin, posluživši se prezimenom iz Setovog
pasoša. Pružio mu je otvorenu kesicu i protresao je da ga namami.
„Naravno“, kazao je Set i uzeo perecu. „Ja bar nisam morao pešice da pređem preko granice i nisam
čekao da me pokupe na drugoj strani.“
„Pretpostavka da Kanađani ne bi blagonaklono gledali na strane koze bila je ispravna“, izjavio je
Nevil i dodao Setu sendvič.
„Kao ni na ogromnu gomilu zemlje u stražnjem delu kamioneta“, dodao je Dorin. „Ili na oružje.
Učinili smo vam uslugu time što smo prokrijumčarili sve nepoželjne stvari iz vozila.“
Nevil je raširio ruke i protegao se. Napunio je pluća hladnim jutarnjim vazduhom dok je osmatrao
najbliže planinske vrhove. „Iznenađen sam što više ljudi ne živi ovde. Ovo ]e jedna od najlepših zemalja
koje sam ikada video, a ujedno je i najmanje naseljena.“
„Oštre zime“, kazala je Vanesa. „Imamo sreće što je proleće blago ove godine. Kladim se da bismo u
većim visinama ili dalje na severu još mogli da nađemo duboki sneg.“
Set je stisnuo debeli sendvič šakama i zario zube u njega. Sveža salata je zakrckala. Satiri su sendviče
držali u ručnom frižideru, tako da su bili rashlađeni. U sendviču je bilo previše senfa i kiselih krastavčića
za njegov ukus, ali mu je svejedno utolio glad.
Dorin je bacao perece Nevilu, koji ih je hvatao ustima. Vanesa je pojela pola sendviča, zavalila se i
zatvorila oči. Sigurno je bila iscrpljena posle tolike vožnje.
Set je pokušao da ne misli na predstojeći zadatak. Samo je želeo da već jednom stignu do Totemskog
zida. Iščekivanje ga je izluđivalo.
Satiri su nastavili da se mačuju štapovima za hodanje. Vanesa se nije ni promeškoljila. Set je
pretpostavio da je zaslužila kratak odmor. Da bi skrenuo misli, izvadio je novčić koji mu je Paprat dao.
„Čuješ li me?“ Set je oblikovao reči ustima.
Čujem te. Trebalo je ranije da pokušam da doprem do tebe. Izgubili smo još jednog Večnog. Ostao je
samo još jedan. Na putu smo za Teksas. Kako si ti?
„Spremam se da se uhvatim u koštac s jednim od težih delova moje misije. Ako uspem, možda bismo
mogli uskoro da se nađemo. Da li je Kendra dobro?“
Svi smo dobro. Nepovređeni smo, hoću da kažem. Samo smo malo obeshrabreni. Nadam se da ćemo
obojica imati više sreće u budućnosti.
„Ostaćemo u kontaktu“, prošaputao je Set.
Neka ti taj novčić uvek bude pri ruci.
„Razgovaraš s Papratom?“ upitala je Vanesa i sela.
„Izgubili su još jednog Večnog“, kazao je Set. „Preostao je samo još jedan.“
„Time je naša uloga u svemu ovome postala još važnija.“ Vanesa je ustala. „Ne bi trebalo često da
koristiš taj novčić. Sve što kažemo i uradimo može da oda naše namere otkako su se naši neprijatelji
dočepali Okulusa.“
„Bio sam neodređen“, uveravao ju je Set. „Koliko znamo, sve vreme nas posmatraju.“
„Neće biti“, kazala je Vanesa. „Pretpostavljam da je njihov pogled uprt u drugu stranu. Uglavnom ka
Večnima i u Zzyzx. Da znaju po šta smo krenuli, do sada bismo već naišli na otpor. Zahvaljujući svemu
sa čime se suočavaju, izgleda da je naše malo putešestvje do sada izmicalo njihovoj pažnji. Razume se, to
može u svakom trenutku da se promeni.“
Nevilov štap za hodanje se polomio. Dorin ga je sada jurio po padini brda da bi ga bocnuo u leda.
„Nije fer!“ povikao je Nevil. „Nisam naoružan!“
„Boc!“ uzvikivao je Dorin svaki put kada bi ga bocnuo.
„Moramo da nastavimo put“, kazala je Vanesa.
„Ova igra je baš postala zanimljiva“, požalio se Dorin, prekinuvši poteru.
Nevil je upro prst u Dorina. „Upamtiću ti ovo.“
„Bolje da zaboraviš“, posavetovao ga je Dorin. „Bilo je ponižavajuće.“
Hugo je pokupio Seta i Vanesu pošto mu je ona pokazala u kom pravcu treba da ide, a satiri su odmah
krenuli za njima.
Dolinu koja se sužavala u strmu suvu jarugu našli su upravo tamo gde je Vanesa i očekivala da će biti.
Kada je Hugo naišao na nevidljivu prepreku koja mu nije dozvoljavala da nastavi dalje, znali su da su
gotovo stigli do svog odredišta. Hugo je spustio Seta i Vanesu.
„Pretpostavljam da odavde dalje moram sam“, kazao je Set.
„Od Totemskog zida moramo da tražimo samo jednu uslugu“, kazala je Vanesa. „Ne smemo
rizikovati da se i mi ostali sretnemo s njim.“
„Dobio sam uputstva od Sestara“, kazao je Set. „Ne može biti baš tako gadno, zar ne?“
Vanesa je izvila obrvu. „Može biti mnogo gadno, ali počela sam da verujem u tebe. Donesi nam taj
mač.“
„Da ponesem svoj mač?“ upitao je Set. Pre nego što su ostavili kamionet, Set je opasao mač od
adamanta i poneo štit od adamanta.
„Ne znam mnogo o Totemskom zidu“, kazala je Vanesa. „To je stara magija. Imajući u vidu da su ti
Sestre rekle šta se nalazi iza zida, pretpostavljam da bi ti mač mogao zatrebati. Ipak, nemoj ga upotrebiti
bez puke potrebe, da ne bi razljutio neka moćna bića.“
„Ponesi mač“, sekundirao je Nevil. „Poseci sve koji ti budu zadavali nevolje.“
„Čuo sam da je lakše ako prvo polomiš njihovo oružje“, dodao je Dorin i dobio udarac pesnicom u
rame od Nevila.
„U redu“, kazao je Set. „Vidimo se uskoro. Dremnite malo dok me nema. Hugo može da stražari.“
Set se okrenuo i zaputio duž jaruge. Koračao je oprezno jer je korito bilo posuto silnim kamenjem.
Jednom se osvrnuo i uhvatio ostale kako ga smrknuto posmatraju. Istog časa počeli su da ga bodre i da
mu mašu, ali ono što je video kada se okrenuo otkrilo mu je da su njegovi saputnici veoma zabrinuti za
njega ali to kriju. Zažalio je što se osvrnuo.
Krivudava jaruga postajala je sve plića i strmija. Na mestu na kojem ga ostali čekaju, Set je bio uveren
da bi mogao da se popne uz njene padine. Sada to nije dolazilo u obzir.
U daljini je ugledao totemski stub. Bio je ofarban u jarke boje, kao da je nedavno napravljen, i
poboden nasred jaruge. Među likovima naslaganim jedan na drugi nalazili su se bucmasti ratnik koji je
čučao na dnu, tri svirepa lica iznad njega i krilati orao na vrhu. Groteskne karikature kezile su mu se
svojim drvenim zubima i Set je instinktivno shvatio da ta ukrašena motka predstavlja upozorenje.
Kada je prošao kraj stuba, Set se još više zabrinuo. Jaruga je neprirodno tiha. Nije čuo zujanje
insekata, glasanje ptica, šuškanje lišća. Vazduh kao da je mirovao i bio je nekako težak. Osetio je da ga
neko posmatra, ali nije video ništa što bi potvrdilo njegove sumnje. Šaku nije skidao s balčaka mača.
Kada je zavio za narednu okuku, jaruga se neočekivano završila i Set je ugledao Totemski zid. Bio je
šest puta viši od njega i ugrađen u zid pozadi. Totemski zid protezao se preko cele jaruge poput brane. Taj
bešavni drveni spomenik sastojao se od stotina lica izbledelih od vremenskih prilika i starosti, ali sva su
ona bila lepo izrezbarena i prepoznatljiva. Bile su predstavljene razne životinje, medvedi, vukovi, jeleni,
musovi, losovi, risovi, dabrovi, vidre, foke, morževi, orlovi, sove i mnoge druge. Ljudi su bili prikazani
još raznovrsnije bilo je tu muškaraca i žena, starih i mladih, debelih i mršavih, lepih i odvratnih. Neki su
delovali prijateljski, drugi su bili razjareni, neki mudri, drugi pak smešni, jedni lukavi, drugi bolesni, neki
samozadovoljni, neki uplašeni a neki veseli.
 Set nikada nije video tako nešto. Nije mu bilo teško da zamisli Totemski zid kao eksponat u najboljem
muzeju na svetu. Bio je krajnje upečatljiv, detaljan, jedinstven.
Jarugom ispred Totemskog zida dominirao je niski panj. Set mu je znatiželjno prišao. Sezao mu je
jedva do grudi, ali mu je zato prečnik iznosio najmanje osam koraka. Set je pokušao da zamisli koliko je
visoko bilo drvo pre nego što je posečeno. Ako je suditi po bezbrojnim prstenovima koji su se ocrtavali na
panju, mora da je bilo staro nekoliko hiljada godina.
Intuicija mu je govorila da bi zidu trebalo da se obrati stojeći na panju, kao da je na pozornici. Dok se
peo na njega, primetio je da je razmak između pojedinih vidljivih prstenova širi nego između drugih.
Otišao je do središta i stao na gomilu koncentričnih krugova u samom centru.
Totemski zid je oživeo. Usledila je kakofonija mrmljanja, groktanja, lajanja, režanja, vrištanja i
kašljanja. Drvena lica počela su da trepću, njuškaju i zevaju. Jezici su zapalacali. Izrazi lica su se
promenili. Ljudska lica izgovarala su neke reči zbrda-zdola na jeziku koji Set nije razumeo.
„Ja sam Set Sorenson“, predstavio se Set. „Došao sam da porazgovaram s Totemskim zidom.“
Glave su ućutale. Stara ponosna i dosta široka glava muškarca koja se nalazila blizu sredine podnožja
zida progovorila je dubokim rezonantnim glasom. „Ima nas mnogo. Izaberi četvoro s kojima ćeš
razgovarati.“
„Da li svi govorite engleski?“ upitao je Set.
„Čućeš svoj jezik“, odvratila je glava. „Izaberi.“ Zvučala je pomalo nestrpljivo.
 „U redu“, kazao je Set, trudeći se da ostane zvaničan. „Razgovaraću s Anijem Lovcem, Tutegom
Smežuranom Babom, Juralrijom Plesačicom i Dabrom Čuom.“
Iznenađeni šapat prostrujao je duž zida, ali se okončao jednako brzo kao što je i počeo.
„Čujem te“, kazao je odsečan muški glas na polovini leve strane zida. Čvor u drvetu delovao je kao
ožiljak na njegovom obrazu.
„Čujem te“, oglasilo se sračunato lice zaklonjeno kapuljačom blizu dna s desne strane. Imalo je više
bora od bilo kog drugog totema.
„Čujem te“, reklo je prelepo mlado lice visokih jagodica blizu vrha zida. Bilo je toliko glatko da se na
njemu nisu nazirala oštećenja naneta silama prirode.
„Čujem te“, kazalo je krznato lice dabra isturenih zuba odmah ispod mlade žene. Njegov glas je
zvučao mladalački.
Posle ove potvrde, Totemski zid je čekao da mu Set kaže zašto je došao. Sve oči bile su uprte u njega,
a on se premeštao s noge na nogu. Prekrstio je šake na leđima i rekao: „Tražim Vasilis, mač Svetlosti i
Tame. Znam da ga vi čuvate. Želim da uđem i da ga uzmem.“
Duž zida je prohujao još jedan talas promrmljanih uzvika.
„Tišina“, zatražila je Smežurana Baba. „Kako si saznao gde se nalazi Vasilis?“
„Platio sam cenu“, odvratio je Set.
Lovac je progovorio osornim glasom. „Onda bi trebalo da ti je jasno da mi činimo usluge samo kada
nam se prinese prihvatljiva žrtva.“
„Jasno mi je“, s poštovanjem je odvratio Set.
„Ti nemaš ništa vredno“, primetio je Dabar, „osim tog mača i štita. A oni su bezvredne senke blaga
koje mi čuvamo.“
„Ne pritiskaj ga toliko“, uznemirila se plesačica. „Mlad je.“ Glas joj je smekšao. „Šta možeš da
ponudiš?“
„Osim mača, kod vas boravi i veliko zlo“, kazao je Set. „Dozvolite mi da uzmem mač i ja ću očistiti
zlo u vama pre nego što izađem“
„I drugi su dolazili kod nas u potragu za Vasilisom“, promrmljala je Smežurana Baba. „Retko ko je
unapred znao da se ovde nalazi. Nekima smo dozvolili da uđu. Nijedan se nije vratio.“
„Mladić govori samouvereno“, s odobravanjem je kazao Lovac.
„Svaki glupak može da govori samouvereno“, kazala je Plesačica. „Ponekad su najveće budale i
najhrabrije. Dečak je mlad i naivan. Biće povređen i neće ispuniti obećanje.“
„Mudri ne rade ništa“, požalio se Dabar. „Mudri sede i savetuju. Razum ih sprečava da se odluče na
akciju. Ne potcenjujte mlade.“
Setu nije palo na pamet da će morati da podnese svoju biografiju. Pokušao je da se seti uspeha iz
nekoliko prethodnih godina. „Izvukao sam tamni talisman iz vrata povratnika. Uhvatio sam malika.
Probudio sam Oloha Proždrljivca i ponovo ga uspavao. Pronašao sam Hronometar, jedan od ključeva koji
otvaraju Zzyzx. Ukrao sam rog jednoroga kentaurima iz Grunholda. Pogađao sam se s džinom Tronisom.
Bio je zadovoljan na kraju. Ubio sam zmaja Siletu kako bih se dokopao predmeta koji je bio kod zmajeva
iz Zmajevog legla. Preživeo sam Kamen za snove u Opsidijanskoj pustoši i pomogao da se vrati
Translokator, još jedan od ključeva potrebnih za otvaranje Zzyzxa. I cenkao sam se s Raspevanim
sestrama.“
„Govori istinu“, potvrdila je Smežurana Baba.
„I ovo što ću vam sada reći je istina“, kazao je Set. „Ne znam za strah. Mogu da uzmem mač i da se
otarasim zla koje se krije u njegovoj blizini. A onda ću taj isti mač upotrebiti da spasem svet.“
„Misli ono što govori“, izjavila je Smežurana Baba.
„Tutega poznaje istinu“, priznala je Plesačica.
„Mnogo toga je postigao“, s odobravanjem je kazao Lovac.
„Ne bi trebalo da prosuđujemo o njemu na osnovu godina ili izgleda“, kazao je Dabar.
„Ne traži nikakvo znanje“, promrmljala je Smežurana Baba. „Ne moramo da proričemo. Šta ti kažeš,
Katitujoku?“
Ponosno lice koje je prvo progovorilo odvratilo je gromkim glasom: „Zlo koje se krije iza Vrata od
jove kinji nas već mnoga leta. Mladić je naveo četvoro koji kontrolišu Vrata od jove. Za mene je to dobar
znak.“
„Možda se ne vrati“, kazala je Plesačica. „Trebalo bi da nam ostavi nešto za uspomenu.“
„Mač i štit“, kazao je Lovac.
„I magične predmete iz torbe“, dodala je Smežurana Baba. „Kulu i ribu.“
„Zar mi mač neće biti potreban za borbu?“ upitao je
Set.
„Tvoj mač i tvoj štit su od odličnog materijala i dobro su izrađeni, ali oni ti neće biti od koristi s druge
strane Vrata od jove“, kazao mu je Katitujok. „Ostavi tražene predmete i smatraćemo da je pogodba
sklopljena.“
„Budem li uspeo svom naumu, moći ću ponovo da uzmem svoje stvari?“ hteo je da bude siguran Set.
„Ukloni zlo koje vreba iza Vrata od jove“, kazala je Smežurana Baba, „i moći ćeš da odeš u miru i
poneseš Vasilis sa sobom, kao i ostale stvari.“
„Ja kažem isto“, izjavio je Lovac.
„Ja kažem isto“, kao odjek je ponovio Dabar.
„)a kažem isto“, uzdahnula je Plesačica.
„Prihvataš li?“ upitao je Katitujok.
„Prihvatam“, odvratio je Set i otkopčao opasač s mačem.
„Dogovor je postignut i zapečaćen“, zagrmeo je Katitujok. Od odjeka je zatreperio i sam panj.
Set je spustio mač i štit. Potom je izvadio kulu od oniksa i levijatana od ahata. I njih je spustio na panj.
Kada je ispunio svoj deo pogodbe, otvorila su se vrata s desne strane, blizu podnožja zida, koja su do tada
bila nevidljiva. Uvelo lice Smežurane Babe ispunilo je središte vrata.
„Mogu li da krenem?“ upitao je Set.
„Slobodno“, kazao je Katitujok. „Srećan lov.“
Set je sišao s panja i otišao do vrata, svestan da mnoge oči s Totemskog zida kritički odmeravaju
svaki njegov pokret. Iz mračnog hodnika pred njim dopirao je hladan vazduh. Primitivna baklja na zidu
istog časa se upalila. Čim je prošao kroz vrata, Set je vratio baterijsku lampu u džep i uzeo baklju. Vrata
su se za njim zatvorila s izvesnošću poklopca na mrtvačkom sanduku.
Neobrađeni zaobljeni hodnik postepeno se spuštao. Zidove i tavanicu koji su se krunili nisu
pridržavale ni grede ni kameni stubovi. Što je Set dalje odmicao, to je vazduh postajao sve hladniji.
Baklju je držao veoma blizu da ga bar malo zagreje.
Raspevane sestre upozorile su ga na Uspravne mrtvace. Nije bio siguran šta treba da očekuje, ali je
pretpostavio da su slični povratniku. Nije imao mač, ali će mu rasplamsana baklja možda bolje poslužiti.
Sestre su mu kazale da će uspeti da prođe Uspravne mrtvace jedino ako ga ne obuzme strah. Znao je da
magični strah ne deluje na njega i zato je pokušao da pripremi um za odbranu od prirodnijih strahova.
Hodnik je zadirao sve dublje i u njemu je postajalo sve hladnije. Koračao je žustro, delimično da se
ugreje, a delimično zato što se nadao da bi mu žurba mogla pomoći da ne odlepi.
Konačno se hodnik proširio u pravougaonu prostoriju u kojoj je glavom gotovo dodirivao tavanicu.
Uprkos velikoj širini i dužini prostorije, niska tavanica izazivala je klaustrofobiju, poput izduženog
podruma. Ledeni vazduh nagoveštavao je prisustvo magičnog straha, mada se on, kao što je i očekivao,
nije paralisao.
Dok je pri svetlosti baklje otkrivao prizor pred sobom, Set je osetio kako mu se uspravljaju dlake na
rukama. Sav se naježio. Ogromnu prostoriju ispunjavali su nepregledni redovi uspravnih leševa. Bili su
koščati i sasušeni, kao da su njihovi drevni ostaci mumificirani. Ono malo mesa što je ostalo na
izbledelim kostima bilo je crno i sasušeno. Preživela koža bila je smeđa, nategnuta i potpuno dehidrirana.
Ravnomerno raspoređeni leševi stajali su uspravno, ruku kraj tela poput vojnika u stavu mirno. Redovi
praznih očnih duplji isprazno su zurili.
 Set se pripremao da ne pokaže strah. Govorio je sebi da će, bez obzira na to šta bude video, čuo ili
namirisao, samo slegnuti ramenima i nastaviti dalje. Na kraju krajeva, ako Uspravni mrtvaci vrebaju samo
da pokaže strah, ne mora da se brine. Mora da zadrži kontrolu nad osećanjima.
Međutim, uprkos namerama, Set je osetio da mu kontrola popušta. Prizor tih tela obasjanih svetlošću
baklje potpuno ga je iznenadio. Bio je sablasniji nego što je zamišljao. Ovako izgledaju tela koja provedu
vekove zakopana u pustinji. Ne bi trebalo da stoje u redovima i kolonama duboko ispod zemlje.
Neki od najbližih leševa počeli su da se trzaju. Kada je video da se pokreću, Set je u čudu zinuo.
Nekolicina je istog časa zakoračila napred. Šuškavi pokreti zatalasali su celu svitu. Seta je obuzela
sumnja. Uplašio se da je počeo da se plaši. Suve kosti su strugale po prašnjavom podu. Ka njemu su
posezale dehidrirane ruke.
Sve mu se pomešalo u glavi. U čemu je njegov problem? Zašto gubi kontrolu? Da li zato što je sam?
Da možda nije počeo da sumnja u sebe? Možda od pomisli na to da će morati da prođe kroz tu gomilu
nemrtvih? Ili je u pitanju hladnoća? Da nije od niske tavanice? Velikog broja leševa? Njihovog
neljudskog izgleda? Načina na koji škripe njihovi udovi kada se pokreću? A možda zbog činjenice da je
izgubio kontrolu taman toliko da se pokrenu? Ili je u pitanju kombinacija svih tih faktora koja se obrušila
na njega poput lavine?
Možda je bio suviše samouveren, suviše siguran da će njegova imunost na magičan strah sprečiti da se
javi prirodan strah. Nije on nikakav izuzetak, i on može da se uplaši.
Shvatio je da ne čuje njihove umove. Već se bio navikao da čuje nemrtve. Ovi iz nekog razloga ćute.
To im je pomoglo da ga iznenade i upravo zbog toga su mu se učinili nekako tuđim.
Čitavi redovi mumificiranih tela vukli su se ka njemu. Oni najbliži već su gotovo stigli do njega.
Video je vrpčaste ligamente i tetive kako se pokreću. Hoće li umreti? Šta će biti s njegovom porodicom?
Ko će ih spasti? Hoće li ikada saznati da je umro zato što se uplašio?
Osetio je kako u njemu raste stid. Gotovo je čuo Kendru kako se iščuđava da je nastradao zbog
kukavičluka. Hrabrost je navodno njegova najbolja osobina!
Kako bi mogao da promeni ono što oseća? Iz iskustva zna da je najgore košmare imao kada je bio
sam. Kada u snu ima prijatelja, nekoga koga treba da zaštiti, nikada se ne uplaši. U ovom trenutku, dok su
prsti bez mesa posezali ka njemu, bio mu je potreban neko zbog koga bi bio hrabar, neko zbog koga ne bi
pokleknuo. Trudio se da prizove likove roditelja, deke i bake, nekoga iz porodice.
A setio se Koltera. Video je prijatelja priklještenog ispod grede, čuo ga kako dahtavo uvlači vazduh
poslednji put. Kolter ga je spasao kada su se u šumarku u kome je živeo povratnik obojica sledila od
magičnog straha. Set odjednom više nije osećao da je sam. Nije bilo šanse da izneveri Koltera. Obećao je.
„Stanite!“ povikao je Set i ljutito počeo da maše bakljom. Leševi su zastali. „Više se ne plašim! Samo
ste me iznenadili.“ Čim je izgovorio ove reči, shvatio je da je to istina. Očigledno su i Uspravni mrtvaci to
isto osetili. Nijedan se nije pomerio.
„Vi ste najbednija gomila mrtvaca koju sam ikada video“, optužio ih je Set. Krenuo je napred i
zaputio se između nepokretnih leševa. „Vi ste ono što je ostalo pošto su vas i lešinari napustili. U odnosu
na vas zombiji deluju zdravo. Ako želite da plašite ljude, ispraznite džepove i unajmite utvaru ili nešto
slično.“ Osokolio se čim je počeo da im se ruga. Uspravnim mrtvacima to izgleda nije smetalo. Sada je u
njima video samo obične lutke bez vlastite volje. Robuju njegovom raspoloženju i ne mogu da mu naude
ako im on to ne dozvoli. Oronuli, krhki, patetični. Potrudio se da što brže prođe između njih. Pred očima
mu je bio samo krajnji cilj i ispunjavala ga je nova samouverenost, koja nije ostavljala mesta sumnji.
U drugom delu prostorije bila su crna vrata. Nije bilo ni kvake ni ključaonice. Kada ih je pritisnuo
slobodnom šakom, vrata su se otvorila prema unutra.
Baklja se istog časa ugasila. U jednom trenutku je plamtela, a u narednom nije ostala ni iskra na njoj.
Za sobom je ostavila neprobojnu tamu. Trudeći se da ne izgubi hrabrost, Set je zakoračio u prostoriju i
zatvorio za sobom vrata. Laknulo mu je što se sada između njega i Uspravnih mrtvaca nalazi prepreka.
Ispustio je baklju i izvadio baterijsku lampu iz džepa. Upalio ju je, ali nije bilo nikakvog svetla.
„Zašto narušavaš moju privatnost?“ zastrugao je umorni muški glas.
 „Ko je to?“ upitao je Set.
„Trebalo je hrabrosti da se prođu Uspravni mrtvaci“, kazao je glas. „U početku si izgubio pribranost,
ali si ipak uspeo. Međutim, oni nisu ništa u poređenju sa mnom. Mogu te pogubiti i rečju.“
„Ko si ti?“ ponovo je upitao Set.
„Ja sam jedan od nemrtvih“, odvratio je glas. „Navodno si šarmer senki, zar ne, Sete? Zar ne možeš da
prodreš do mojih misli?“
„Otkud znaš moje ime?“
„Tvoj um se otvorio preda mnom onog trenutka kada si prošao kroz Vrata od jove. I to mnogo više
nego kod većine drugih. Šta misliš da u ovom trenutku rade tvoji roditelji? Možda umiru, kao što je umro
tvoj prijatelj Kolter?“
Set je stegao baterijsku lampu. „Baš me briga ko si, ali bilo bi ti bolje da zavežeš.“
„Ne brzaj“, upozorio ga je glas. „Ovde dole ja sam sudija, porota i dželat. Šta će ti Vasilis?“
„Ovaj...“, zaustio je Set, pokušavajući da sabere misli i pitajući se šta bi glas želeo da čuje.
„Ne gnjavi se rečima“, kazao je glas. „Samo mi je bilo potrebno da tvoje misli usmerim u dobrom
pravcu. Zar je Zzyzx na rubu da padne? A Graulas je na čelu Društva?“
„Da. Znaš za Zzyzx?“
„Možda bi trebalo da se predstavim.“ U stražnjem delu prostorije pojavio se mač. Stajao je vertikalno,
zariven u tle. Nazirao se samo kao crna silueta, ali je bio okružen koronom iskonske bele svetlosti što je
osvetljavala celu prostoriju koja nije bila naročito velika. Imala je kružni oblik i kupolastu tavanicu. U
prostoriji se nalazila i neka prilika, stajala je malo dalje s jedne strane. Bio je to nekakav čudan zombi koji
se raspadao. Svi delovi njegovog tela osim glave i jedne ruke pretvorili su se u kamen.
„Šta ti se dogodilo?“ upitao je zaprepašćeni Set.
„Ja sam Morisant“, odvratio je zombi. Glas mu je delovao veoma razumno ako se ima u vidu koliko
su mu glava i ruka bile nagrižene. „Vidim da ti to ime ništa ne znači.“
„Izvini“, kazao je Set. „Da li bi trebalo?“
„Bio sam glavni graditelj Zzyzxa.“
„Šta? Mislio sam da su čarobnjaci sagradili Zzyzx.“
„Tačno“, odvratio je poluskamenjeni zombi.
„Ti si čarobnjak? upitao je Set.
„Ja sam ono što je ostalo od nekada moćnog čarobnjaka. Pre mnogo vekova neki su me smatrali
najuticajnijim čarobnjakom na svetu. Vidim da poznaješ Agada. Drago mi je što sam saznao da je dobro.
Pomagao mi je oko Zzyzxa.“
„Kako si završio ovde?“ upitao je Set.
„Na to pitanje postoji više odgovora. Agad me je ovde smestio, eto, zato sam tu. To je tačan odgovor.
Ovde sam jer sam bio gospodar Vasilisa. I to je tačno. A najbolji odgovor je taj da sam ovde zbog
oholosti.“
„Oholosti?“
„Te nezdrave varijante ponosa zbog koje je čovek u stanju da uništi sam sebe. Kada neko stekne
suviše veliku vlast, on ponekad poveruje da je iznad pravila koja važe za ostale. Ti znaš da čarobnjaci
veoma dugo žive.“
„Znam.“
„Bio sam najstariji od čarobnjaka koji su stvorili Zzyzx. Ubedljivo najstariji. Čarobnjaci sporo stare,
ali ipak stare. Ljudskim bićima možda se čini da smo besmrtni, ali i nas na kraju čeka smrt. Čak i
neizmerno vreme na kraju prođe. Kada se moj kraj primakao, u nedostatku mudrosti koju je trebalo da
steknem tokom toliko dugog života, odlučio sam da prevarim smrt.“
„Šta se dogodilo?“ zadivljeno je upitao Set.
„Pretvorio sam sam sebe u jednog od nemrtvih“, tužno je rekao Morisant. „Istkao sam vlastitu
čaroliju, čaroliju u toj meri složenu i moćnu da sam poverovao da mogu u potpunosti da zadržim
mentalne sposobnosti i nastavim da živim u nemrtvom telu.“
 „Zvučiš kao da nisi uspeo u tome.“
„Nešto se izgubilo“, kazao je Morisant. „Uspeo sam da sačuvam najveći deo intelekta, ali me je
napustila izvesna osećajnost, probudili su se nepredviđeni apetiti, a moj mač Vasilis počeo je da gubi sjaj.
Pronašao sam načina da se ne obazirem na promene. Odbijao sam da priznam grešku, naročito pred
sobom. S vremenom sam postao sasvim druga osoba. Postao sam pretnja svetu. Moje najodanije kolege
bile su primorane da me uhvate i bace u ovaj zatvor. Tokom tog procesa najveći deo mog tela su
okamenili. Zakleo sam se da mi nikada neće uzeti mač, a kako nisu bili dovoljno moćni da to urade,
odlučili su da me sakriju zajedno s Vasilisom. Napravili su od mene čuvara sečiva kojim sam rukovao za
života.“
„Auu“, izustio je Set. „Izgleda da opet vladaš sobom.“
„Stvarno?“ Tokom vekova provedenih u ovoj ćeliji imao sam vremena za razmišljanje napretek.
Prepoznao sam greške koje sam napravio i izborio se s nesposobnošću da utolim svoje apetite. Ipak, neka
te to ne zavara. Nisam više kakav sam nekada bio. Pokvaren sam do srži. Celog života borio sam se protiv
tame, a na kraju sam postao sve ono što sam nekada prezirao. Moja jedina nada za pokajanje leži u tome
da raščinim perverzije kojima sam kumovao i da se prepustim neizbežnom.“
Set je pogledao ka maču. „I šta ćemo sad? Da li treba da prođem nekakav test?“
„Dugo sam čekao da se pojavi neko ko zaslužuje da rukuje Vasilisom. Neke od kandidata pogubili su
Uspravni mrtvaci. Tvoja potreba i tvoje namere su opravdane. Čak i da ne uspeš, Vasilis će biti časno
upotrebljen. Ako uspeš, Raspevane sestre biće prikladne stražarke. One sasvim sigurno nikada neće
rukovati njime. Mač je tvoj pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Upotrebi ga da prvo pogubiš mene, a onda i da upokojiš Uspravne mrtvace.“ Set je zurio u žalosnog
zombija. Umalo da zaboravi da je deo njegove misije da očisti ovu oblast od zla. „Ali ti si fin.“
„Mnogi se s tobom ne bi složili. Produžio sam sebi život na neprirodan način. Molim te da ispraviš tu
grešku, ili ću morati da te pogubim i nastavim da čekam nekog drugog. Veruj mi, Sete, ubićeš me u
samoodbrani. Jedino ako umrem obojica ćemo dobiti ono što nam je potrebno.“
„A šta ću s Uspravnim mrtvacima?“ upitao je Set.
„Ja sam ih stvorio“, kazao je Morisant. „To je samo bezumna legija nemrtvih, odana jedino meni.
Pošto su me uhvatili, pretvorio sam ih u efikasne stražare. Bila bi prava milost ražalovati ih. Da i ne
pominjem da moraš održati obećanje dato Totemskom zidu. Ako to ne učiniš, odavde nikada nećeš živ
otići. Hoćeš li uraditi ono što tražim od tebe? Nemoj slagati, znaću to.“
„Uradiću“, kazao je Set, misleći na Koltera i na svoju porodicu.
„Hvala“, kazao je Morisant s velikim olakšanjem.
„Imaš li kakav savet za mene? Možeš li mi pomoći? Ako Zzyzx padne, ne znam šta da radim.“
„Na pravom si putu, mada toga još ni ne možeš biti svestan. Pokušao sam inteligentno da osmislim
Zzyzx. Drago mi je što je Paprat s tobom. Pokušaj da javiš Agadu. On bi mogao biti od koristi. Drevna
magija vezuje demone; drevna magija mogla bi da te spase. Ne umanjuj pretnju. Ova horda demona jača
je od bilo koje sile kojom bi mogao da ovladaš. Ako budeš u prilici, pozdravi Paprata i Agada. Zahvali im
u moje ime i molim te da im preneseš da nisam kivan na njih.“
„Postoji li neki trik što se tiče mača?“ upitao je Set.
„Ni jedan jedini. Vasilis odslikava i jača srce i um onoga ko njime rukuje. Pošto si mlad, odan, hrabar
šarmer senki časnih namera, trebalo bi da mač bude opasan u tvojoj ruci. Vidim da imaš sestru. Od
vilinskog soja. To bi moglo da se pokaže zanimljivim.“ Morisant je zaćutao kao da se izgubio u mislima.
„Hteo si da kažeš...“, požurivao ga je Set.
Morisant se prenuo iz misli. „Kanije su pored vrata. Ne vadi sečivo iz njih češće nego što je
neophodno. Ako pogineš, niko od neprijatelja neće moći da uzme Vasilis. To će moći da uradi samo
prijatelj. Za života, mač možeš dati samo dobrovoljno. Upozoravam te samo na ovo; Vasilis je moćan, a
moć zna štetno da utiče na srce i um, a to može da izmeni mač. Mnogi su dolazili do mača dok su hodili
po svetlu, a onda ga izgubili u tami.“
 „Daću sve od sebe“, obećao je Set.
„Kolter bi bio ponosan. A sada, Sete Sorensone, ja ovde prisutan predajem ti Vasilis pod uslovom da
mene i moje grozne sadruge oslobodiš nekrotičnog zatvora. Uzmi mač i održi obećanje.“
Set je otišao do mesta na kojem je mač bio poboden u tle. Nije mogao da poveruje da je dovde stigao.
Možda će ipak uspeti da održi obećanje dato Kolteru! Možda će naći načina da zaustavi demone i spase
porodicu.
Toplina ga je preplavila čim je uhvatio balčak. Tamno sečivo obavili su crveni plamenovi, a belo
zračenje postalo je skarletno. Sečivo je sasvim lako izvukao iz tla. Imao je utisak da je mač produžetak
njegove ruke, a ne nešto što drži u njoj. Osećanja su mu se pojačala... bes koji je osećao prema Graulasu
se izoštrio, cilj mu je sada bio jasniji, zabrinutost za porodicu dirljivija. Hrabrost koju je jedva smogao da
se suoči s Uspravnim mrtvacima sada kao da je doticala iz nepresušnog izvora.
Set se okrenuo ka Morisantu. Nemrtvi čarobnjak izgledao je još jadnije pod titrajućim crvenim
svetlom.
„Da“, kazao je čarobnjak, očigledno oduševljen. „Bićeš izvanredan.“
Set je krenuo napred i podigao mač. Znao je šta mora da uradi, ali je ipak oklevao.
„Obećao si, Sete“, podsetio ga je čarobnjak. „Biće to istinski čin milosrđa.“ Čarobnjak je podigao
glas. „Neka se zna da je Morisant Veličanstveni umro pri zdravoj pameti! Bolje ikad nego nikad.“
Nesrećna ruina od čoveka sklopila je oči, a Set je snažno zamahnuo mačem. Morisant je istog časa
planuo. Njegovo izopačeno telo izgorelo je u roku od nekoliko sekundi.
Set se vratio u prostoriju u kojoj su Uspravni mrtvaci čekali u kolonama i redovima. Da li mu se to
samo čini ili je Vasilis postao nestrpljiv u njegovim rukama i vuče ga napred? Dok je oholo koračao kroz
prostoriju i sekao Uspravne mrtvace, paleći te leševe suve poput kresiva, uhvatio je sebe da se pita da li
on rukuje mačem ili mač rukuje njime. Ima osećaj da je oružje živo u njegovim rukama i da uživa u
masakru. Ili se možda on raduje? Pre samo nekoliko minuta, te zapaljene prilike pokušale su da ga ubiju.
A sada se on kreće među njima poput Kosca u maničnoj fazi. Svaki zamah mačem delovao mu je sasvim
prirodno, savršeno, kao da izvodi nekakav divlji predodređeni ples. Bez vrištanja, bez krvi, bez ikakvog
dokaza bola, Uspravni mrtvaci nestajali su u pepelu oko njega sve dok nije ostao sam. Prešao je pogledom
preko prazne prostorije pri zaslepljujućoj svetlosti mača.
Tek je tada shvatio da je zaboravio kanije.
Set se vratio u prostoriju u kojoj je Morisant umro i podigao kanije. Pošto više nema baklju, biće mu
potrebna svetlost sečiva da nađe izlaz, te je kanije zadržao u jednoj ruci, a Vasilis u drugoj. Set je već
odavno zaboravio na hladnoću koja je vladala u ovoj jazbini pod zemljom. Marširao je i širio jaru oko
sebe.
Vrata od jove otvorila su se kada im se približio i on izađe na podnevno sunce. Vrata se zatvoriše za
njim. Jedan dugi trenutak Totemski zid gledao ga je u tišini.
„To je mač!“ uzviknuo je Lovac.
Čim je gurnuo mač u korice, Seta je preplavilo osećanje gubitka. Odjednom je osetio umor, bio je sav
lepljiv i mnogo manji. Lica na Totemskom zidu ćeretala su i klicala dok je Set išao ka panju. Popeo se na
njega i uzeo svoje stvari. Zatim je zastao i zagledao se u oživljeni zid. Uzbuđena galama bila je
nerazumljiva. Više nije čuo engleski.
Zadovoljan što je Totemski zid izgleda zadovoljan, sišao je s panja i pohitao da se pridruži
prijateljima, nijednom se ne osvrnuvši.
 DVADESET ČETVRTA GLAVA

Civija

O blaci su zaklanjali sunce kada je Rakstus sleteo u sporednu ulicu u blizini parkinga bakalnice.
Nevidljivi zmaj ostavio je Paprata i Kendru i ubrzo potom ponovo uzleteo. Paprat je žurno koračao
pločnikom. Ogrtač od medveđe kože je lepršao za njim, a Kendra ga je sledila u stopu. Preskočili su nisko
grmlje, potrčali preko parkinga do kamioneta i brže-bolje smestili se na stražnje sedište.
Voren ih je čekao za volanom. „Divna odeća, Paprati. Ti baš umeš da se uklopiš.“
„Da li je još u prodavnici?“ upitao je Paprat.
Voren je pogledao na sat. „Skoro osam minuta. Pratim je maltene dva sata. Obaveštenje koje ste
dobili od Nika odvelo me je pravo do njenog stana.“
„Odlično“, kazao je Paprat. „Šta je s našim protivnicima?“
„Još ih nema. Pošto joj nije pretila neposredna opasnost, nisam želeo sam da joj priđem. Ja nisam
jedno rog. Nisam ni od vilinskog soja ne znam kako bih joj dokazao da sam saveznik.“
„Verovatno si mudro postupio“, složio se Paprat. „Osim toga, teško da si mogao da joj pomogneš da
pobegne pre nego što je Rakstus stigao. Naš doušnik u Društvu kaže da je poslat novi ubica da pomogne u
uklanjanju poslednjeg Večnog. Kaže da su ostali dobili naređenje da ne krenu dok novi čovek ne stigne.
To bi trebalo da nam da malo na vremenu. Očigledno su pokušali da je srede pre nekoliko nedelja u
Južnoj Americi, ali su uprskali. Izgleda da ume vešto da se izmigolji.“
„Zove se Civija?“ upitao je Voren.
„Tako sam čuo od našeg izvora“, odvratio je Paprat. „Izvor je takođe nagovestio da bi novi ubica koga
su poslali mogao da radi u našu korist.“
„Nadajmo se da je tvoj izvor pouzdan“, sumnjičavo je kazao Voren.
„Ne bih se kladio u sudbinu sveta kada je on u pitanju“, primetio je Paprat.
„Gde ti je oklop?“ Voren je upitao Kendru.
„Bila sam mokra do gole kože“, objasnila je Kendra. „Morali smo da stanemo i nabavimo suvu odeću.
Zapravo mi je drago zbog toga. Nisam ja za oklope. Osećala sam se neprijatno u njemu.“
„Oklop postaje i te kako zgodna stvar kada neko pokuša da te raspori“, primetio je Voren.
„Ovako bar izgledam normalno“, dodala je Kendra.
„Vidim da si mač umotala u čaršav“, primetio je Voren.
 Kendra ga podiže. „Ništa bolje nismo uspeli na brzinu da smislimo.“
„Mislim da bi trebalo da pustimo Kendru da priđe Civiji“, predložio je Paprat, „da je ne bismo
prepali.“
„To bi moglo biti opasno“, upozorio ih je Voren.
„Tačno“, složio se Paprat. „Civija bi mogla da reaguje ishitreno, jer je očajna i već dugo mora da se
brani. Ipak, Kendra će predstavljati mnogo manju pretnju od nas dvojice, a ti možeš da uđeš s njom i
pratiš razgovor.“
„Pošto nisam odeven u životinjsku kožu', dodao je Voren.
„Očekujem da će doći do borbe“, kazao je Paprat. „Čekaću vas ovde. Izvini što nam je ovoliko trebalo
da stignemo. Rakstus je morao nekoliko sati da se odmori u Arizoni. Preleteo je mnogo kilometara za
nekoliko dana.“
„Nema problema“, kazao je Voren. „Stigao sam u Teksas neposredno pre vas. Avion mi je sleteo pre
tri sata.“
„Da ponesem mač?“ upitala je Kendra.
„Nemoj, ostavi ga“, kazao je Paprat. „Ne treba još više da je unervozimo. Niko je kazao da je njen
stražar žensko i da je trenutno u obličju maltezera.“
„Maltezera?“ upitala je Kendra.
„Žena oblikomenjač?“ začudio se Voren.
„Maltezer je kučence bele kovrdžave dlake“, kazao je Paprat. „Nisam siguran kako pol utiče na
oblikomenjače, ali kada je govorio o njoj, Niko je govorio u ženskom rodu.“
„Da li je Niko blizu?“ upitao je Voren.
„Nije daleko“, kazao je Paprat. „Trebalo bi da stigne najviše za sat vremena.“
„Verovatno bi trebalo da uđemo“, kazala je Kendra. „Plašim se da bi loši momci mogli ponovo da se
pojave.“
Paprat je klimnuo glavom. „Šta Civija vozi?“
„Onaj automobilčić tamo“, odgovorio je Voren i pokazao prstom. „Neugledan je. Ona ume da se
uklopi.“
„Pokušaj da je dovedeš ovamo“, kazao je Paprat. „Nek ti kamen bude pri ruci.“
„Važi“, odvratio je Voren. „Kendra, pođi pola minuta za mnom.“
Voren je izašao iz kamioneta. Kendra je izbrojala u sebi do trideset i onda izašla iz vozila. Otišla je do
prodavnice, uzela kolica i za svaki slučaj prošla pored kasa. Možda je devojka s maltezerom na izlazu. U
redu na kasama bilo je nekoliko žena, ali nijedna nije imala psa.
Kendra se vratila kroz prednji deo prodavnice ispred kasa, zagledajući prolaze između polica.
Primetila je Vorena, koji je birao žitarice, a on joj je glavom pokazao ka delu voćem.
U delu s voćem Kendra je istog časa uočila devojku ravne tamne kose koja je birala jabuke. Na sebi je
imala farmerice, patike i duksericu sa znakom Hrišćanskog univerziteta iz Teksasa. Njena smeđa koža
nagoveštavala je da je Indijanka ili da potiče sa Srednjeg istoka. Čupavi beli psić strpljivo je sedeo na
dečjem sedištu gotovo punih kolica.
Pas se zainteresovao za Kendru i ona brže-bolje skrenu pogled. Odgurala je kolica do pomorandži i
posvetila se biranju. Žena je svoja kolica odgurala do brokolija. Pas je ponovo uhvatio Kendru da zuri u
njih. Kendra se odlučila za direktni pristup i usmerila kolica ka ženi.
Psić je izgleda nešto grickao, a mlada žena proučavala je Kendru dok joj se ova približavala. Kendra
je sve vreme gledala ženu pravo u oči.
„Mogu li da ti pomognem?“ upitala je žena opušteno i uz osmeh.
„Molim te da mi veruješ“, zaustila je Kendra i pogledala psa. „Ovde sam da ti pomognem. Društvo je
ponovo krenulo u hajku na tebe.“
„Kakvo društvo?“ zakikotala se žena i gurnula šaku u tašnu. „Sigurno si me s nekim zamenila.“
„Nisam, Civija, krajnje sam ozbiljna.“
Žena je razrogačila oči. Brzo se osvrnula unaokolo. Trenutno su u delu s voćem bile same. „Šta to
radiš?“ s nelagodnošću je prošaputala.
„Imaju Okulus“, kazala je Kendra tihim glasom. „Ovde sam s jednorogom, zmajem i prijateljem.
Došli smo da te spasemo.“
Civija je koraknula ka Kendri i spustila joj šaku na rame. U drugoj ruci držala je nož, čiji vrh je
prislonila uz njen bok. „Slušaj, dušo, ne znam ko si, ali već se veoma dugo sama snalazim. Radim sama.“
Kendra je svu pažnju usredsredila na nož. Bilo joj je jasno da je dovoljna pogrešna reč ili pogrešan
pokret pa da ga zarije u nju. „Ti si poslednji Večni“, prošaputala je.
Civija je posrnula na trenutak, a onda je njen pogled postao još tvrđi. Vrh skakavca bocnuo je Kendru.
„Ostavi kolica“, naredila je Civija. „Izađi sa mnom iz radnje.“
„Nisam sama“, kazala je Kendra.
Voren se pokazao. Držao je šake na kolicima i nije skidao pogleda s Civije. Kendra ga nikada nije
videla toliko ozbiljnog. Civija ga je na brzinu odmerila.
„Pretpostavljam da tvoji prijatelji ne žele da te ubijem“, prosiktala je Civija. „Uverena sam da želite
da mi pomognete, jer da nije tako, već bih te rasporila. Ali ja ne radim s partnerima. I ne pravim izuzetke.
Ovde su me očigledno prepoznali. Idem dalje.“
„Neprijatelji mogu da te prate pomoću Okulusa“, predočila joj je Kendra. „A predvodnik
oblikomenjača nama može pomoći da ti uđemo u trag. I on će uskoro biti ovde.“
„Tokom svih ovih godina ubila sam mnogo njih“, prošaputala je Civija. „Mogla bih ovog časa da
završim s tobom, a potom da se pobrinem za tvog namrgođenog prijatelja.“
„Nećeš srediti one koji dolaze po tebe“, upozorila ju je Kendra, pokušavajući da se pripremi na
mogućnost da se skakavac svakog časa sjuri u nju. „Mnogo ih je u timu i imaju odgovarajuće oružje.
Moraš promeniti strategiju i pobeći u Zmajevo leglo. Agad je tamo. On bi možda mogao da te zaštiti.“
Voren je gurao kolica ka njima.
„Ni korak dalje“, upozorila ga je Civija.
Voren je stao. „Meni je svejedno ko si“, kazao je, „ali ako povrediš Kendru, zavrnuću ti šiju.“
Civija se namrštila i malo odmakla nož od Kendrinog boka. „U redu, pobedili ste“, uzdahnula je i
opustila ramena. A onda je gurnula Kendru na Vorena i potrčala ka stražnjem delu prodavnice.
Voren je zadržao Kendru da ne padne, a maltezer je skočio na njega iz kolica, pretvorivši se u letu u
malog žderavca. Voren je odbacio žderavca nadlanicom i ovaj je odleteo u krompire. „Vrati se na
parking“, kazao je Kendri i pojurio za Civijom.
„Ne bori se protiv nas“, ukorila je Kendra žderavca koji je režao.
Žderavac se pretvorio u sovu i poleteo za Vorenom. U stražnjem delu radnje vrisnula je žena koju nije
videla. Kendra je izašla na prednja vrata prodavnice taman na vreme da vidi kako kamionet zamiče ka
stražnjem delu zgrade uz škripu guma. Voren se očigledno čuo s Papratom.
Kendra je otrčala do bočnog dela prodavnice i nastavila da trči po asfaltu ka stražnjem delu. Kamionet
je bio parkiran nakrivo, a Voren je krpom terao pobesnelu sovu. Civija je ležala priklještena na tlu kao da
je pritiska neka nevidljiva sila. Rakstus.
„Privukli smo pažnju na sebe“, upozorio je Paprat Civiju. Nadnosio se nad njom sa skakavcem u ruci.
„Bez obzira na naše buduće planove, moramo što pre odavde.“
„U redu“, obrecnula se Civija.
„U kola“, kazao je Paprat.
Civija je odjednom osetila da može da ustane i pohitala ka kamionetu. Voren je seo za volan. Kendra
je uzela pušku. Civija, Paprat i sova smestili su se pozadi. Voren je krenuo ka ulici.
„Zmaj“ zaštektala je Civija. „Ma nemojte! Ko ste vi?“
Paprat je uzeo njenu šaku u svoju. Izgleda da ju je to smirilo. „Ovde smo da ti pomognemo“, kazao je.
„Vidim da već dugo bežiš.“
Povukla je šaku. „Izlazi iz moje glave.“
„Ostavi je na miru!“ zakreštala je sova.
„Ćut’, sovo“, kazao je Paprat.
 „Janan, budi mirna“, opomenula ju je Civija.
Sova se ponovo pretvorila u kučence.
„Nisam želeo da se namećem“, kazao je Paprat. „Jednostavno je brže ako ti ispitam um.“
„Više volim reči“, ostala je uporna Civija. „Kažeš da mi je Društvo za petama. Kako da znam da i ti
nisi neprijatelj?“
„On je zaista jednorog“, potvrdila je Janan. „0ni imaju posebne aure.“
„Da smo želeli da te ubijemo, ubili bismo te“, podsetio ju je Paprat.
Civija je zatvorila oči i oslonila glavu na naslon sedišta. „Čim se neko umeša u moj život, pravim
greške i na kraju ostanem slomljenog srca. Svaki put kada sam bila u nekoj vezi za dlaku sam izbegla da
me uhvate. Dobri ljudi nastradali su zbog mene. Mnogo bolje mi je bilo kada sam bila sama.“
„Donedavno“, suflirao je Paprat.
Otvorila je oči. „Pre samo nekoliko nedelja bila sam u malom selu u Ekvadoru. Nije ni ucrtano u
kartu. Vodila sam skromnu pekaru. Imala sam nekoliko usputnih prijatelja. Niko nije znao moju tajnu. Tri
godine sam provela tamo. A onda sam uletela u zasedu. Bez upozorenja. Dok niste pomenuli Okulus,
nisam imala pojma kako su me pronašli. Ubila sam dvojicu napadača i pobegla u džunglu. Sredili bi me
da nisam bila dobro pripremljena. Ipak, ja sam oprezna. Krijem oružje na zgodnim mestima. Krijem
motocikle i čamce. Čak i helikoptere. Moj posao je da ostanem živa, a ja ga shvatam krajnje ozbiljno.“
„Pravila su se promenila“, skrenuo joj je pažnju Paprat. „Sada tvoji neprijatelji imaju Okulus. Imaju
ogromne resurse i znaju da te nije lako ubiti.“
„Imam identitete širom sveta“, pobunila se Civija. „Tečno govorim više od trideset jezika, a mogu da
se sporazumem na još trideset. Imam pristup velikim svotama novca. Stručnjak sam za promenu izgleda.“
„Uhvatiće te čak i ako stalno budeš bila u pokretu“, kazao je Paprat. „Moraš promeniti taktiku i sakriti
se iza neosvojivih zidina.“
„Nijedan zid nije neosvojiv“, promrmljala je Civija.
„Mnogi od njih pružaju bolju zaštitu od bakalnice“, prokomentarisao je Voren. „Znamo li kuda
idemo?“
„Šta ti kažeš?“ upitao je Paprat Civiju.
„Imam skladište puno opreme. Dodaj mi GPS.“
Kendra je uzela GPS sa šoferske table i pružila ga Civiji. Odmah je počela da ukucava odredište.
„Naš zmaj može da te odnese u Zmajevo leglo“, kazao je Paprat. „Agad će ti obezbediti sklonište čim
bude saznao pojedinosti.“
„Ko upravlja Okulusom?“ upitala je Civija.
„Demon po imenu Graulas preoteo je Sfingi upravu nad Društvom“, objasnio je Paprat. „Drugi
demon, Nagi Luna, dokazala je da vrlo vešto barata Okulusom. Prošle nedelje umrla su dva Večna.
Insajder je potvrdio da su ubice krenule da te eliminišu.“
„Poslednja“, uzdahnula je Civija. „Pogrešno su nas nazvali Večni. Nismo imuni na smrt. Svako ko
može da umre na kraju će i umreti. Oduvek sam pretpostavljala da ću biti poslednja. Mislim da niko nije
bio oprezniji od mene. Proučila sam gomilu borilačkih veština, održavam telo u dobrom stanju,
izbegavam sumnjivo ponašanje, menjam glas, klonim se bliskih prijateljstava, stalno sam na oprezu, uvek
spremna na najgore. Pa ipak mi je teško da poverujem da ostalih više nema. Dok sam znala da su živi,
osećala sam se sigurnije. Društvo se dočepalo svih artefakata?“
„Svih“, odvratio je Paprat. „I znaju kako se dolazi do Zzyzxa. 11 si im poslednja prepreka.“
Okrenula se i zagledala kroz prozor. „Na kraju je i to moralo da se dogodi. Toliko dugo sam živela
kao da sam poslednja smetnja za otvaranje Zzyzxa. A sada to i jesam. Moj život i nije bio bogzna šta.
Izolovana sam od svega. Ja sam autsajder. Jedino društvo mi je Janan, na čemu ću joj zauvek biti
zahvalna. Život koji vodim nije nimalo prijatan. Čudno, već dosta dugo mi je pomisao na smrt veoma
prijatna, jedva čekam dan kada će me neprijatelj konačno nadmudriti. Taj dan je konačno stigao.“
„Još nisi mrtva“, uveravao ju je Voren.
„Odvešćemo te u Zmajevo leglo“, obećao je Paprat.
 Civija je tužno odmahnula glavom. „Pokušaćemo, ali bojim se da neću uspeti ako je tačno sve ono što
ste mi ispričali.“
„Zmaj...“, zaustio je Paprat.
„Nije bio mnogo težak, znači da je mali“, izjavila je Civija. „Srčan, nema sumnje, ali mali. Ako taj
demon vešto rukuje Okulusom kao što kažete, presrešće nas i uništiti me. Ako ih Okulus vodi i ako su
trenutno svu pažnju usmerili na mene i imaju resurse koje ste opisali, nema načina da se stvarno
odbranimo od njih.“
„Moramo da pokušamo“, kazala je Kendra.
„Svakako da ćemo pokušati“, odvratila je Civija. „Izvinite ako iz mene ne izbija optimizam. Trudim
se da pošteno procenjujem okolnosti. Moj sud je pouzdan zahvaljujući velikom iskustvu i uloženom
naporu. Ipak, možda nam se posreći. U pravu ste kada kažete da bi skrivanje u Zmajevom leglu moglo da
bude privremeno rešenje. Bar znamo da će Agad saosećati sa mnom. Verovatno imam najveće izglede da
preživim ako me zmaj tamo prebaci.“
„Ipak ne misliš da bi to moglo uspeti“, primetio je Voren.
„Ne“ jednostavno je kazala Civija.
„U pravu si“, nevoljno je priznao Paprat. „Poslali su viverne na nas u Santa Moniki. Rakstus je uspeo
da ih pogubi, ali se pritom namučio da zaštiti svoje putnike. Mada moram napomenuti da je Večni iz
Santa Monike silno želeo da umre. Bilo kako bilo, naši neprijatelji suviše su blizu cilja. Obrušiće se na
nas svim silama da bi te sprečili da stigneš do Zmajevog legla. A opet, šta nam drugo preostaje?“
„Nisam stigla da upoznam okolinu“, kazala je Civija. „Poslednjih deset dana sam u pokretu. Možda
bismo mogli da nađemo pogodno mesto za otpor.“
„Tu ćemo se sresti s istim problemom kao i kada bismo pokušali da pobegnemo na zmaju“, kazao je
Voren.
„Poslaće na nas sve što imaju. Ako kreneš sa zmajem, bar ćeš izbeći stupicu.“
Civija se namrštila. „Pretpostavljam da bismo mogli imati šanse ako bi zmaj leteo nasumice.“
„Ja ću poći s tobom“, ponudio se Paprat. „Mogu te braniti ako Rakstus bude morao da nas spusti.
Spretan sam sa mačem. A uskoro će stići i Niko, predvodnik oblikomenjača.“
„Nemoj mene zaboraviti“, rekla je Janan.
Civija je klimnula glavom. „Skladište nije daleko. Hajdemo po odgovarajuću opremu.“ Izraz lica joj
je smekšao. Nagnula se napred i potapšala Kendru po ramenu. „Izvini što sam bila gruba kada si pokušala
da mi priđeš. Tu sam naviku sticala vekovima. Sada mi je jasno da je tvoje uplitanje u moj život bilo
opravdano.“
„Auuu“, zaustila je Janan. „Civija se nikada ne izvinjava.“
„Nije tačno“, stala je da se brani Civija.
„Bar ne dok sam ja u blizini“, promrmljao je pas.
„Hvala, Civija“, kazala je Kendra. „Znamo da je za tebe sve ovo veliki šok.“
„Bili smo srećni što smo te zatekli živu“, kazao je Paprat. „Daćemo sve od sebe da i ostaneš živa.“
„Lonesterovi ormarići?“ upitao je Voren.
„To je to mesto“, potvrdila je Civija.
Voren je zaustavio kola kod tastature ispred elektronske kapije. Iza kapije su se protezali nizovi
zdepastih struktura. Zahvaljujući ravnomerno raspoređenim plavim vratima, kompleks skladišta podsećao
je na gusto naseljeni kraj koji se sastoji samo od garaža.
„Šifra?“ zatražio je Voren.
„Devet, sedam, nula, jedan, funta“, odrecitovala je Civija.
Voren je ukucao brojeve i kapija se polako otvorila. Voren je uvezao kola u kompleks. Mesto je bilo
okruženo zidom s bodljikavom žicom na vrhu.
„Skreni levo“, navodila ga je Civija. Voren se pridržavao njenih uputstava. Posle prvog skretanja
presekao je duž trećeg reda i zaustavio kamionet otprilike na sredini.
„Bez odugovlačenja, molim“, kazao je Voren. „Već trošimo pozajmljeno vreme.“
 Civija je izašla iz kamioneta, a Janan je iskočila za njom. I Paprat i Kendra izašli su iz kola. Voren je
ostao u vozilu, motor nije gasio.
Civija je izvadila lanac s ključevima iz tašne, otključala teški katanac na svom skladištu i podigla
vrata. U skladištu se nalazilo nekoliko sanduka i visokih ormara. Kendra je primetila i dva motocikla,
jedan veliki i težak a drugi mali i sladak.
Civija se svrsishodno kretala po skladištu. Otvorila je sanduk, izvadila mač i opasala ga oko struka,
zatim je dodala i bodež. Potom je iz jednog od ormara izvadila moderni luk i dohvatila tobolac sa
strelama. „Šta je vama potrebno?“ upitala je.
„Imaš li mačeve?“ pitao je Paprat.
Otvorila je metalni orman. „Biraj.“
Paprat je uzeo mač i izvukao ga iz korica. „Baš si dobro pripremljena“, izgovorio je s divljenjem.
„To je moj fah. Kendra, da li bi htela oklop?“
Rakstus je bupnuo ispred skladišta. „Ovde su“, žurno je kazao.
„Objasni“, zatražio je Paprat.
„Četiri crna kombija jure ka oblasti sa skladištima. Približavaju se i tri viverna, zajedno sa zmajem
koji bljuje vatru. Svi su se pojavili zajedno.“
„Možeš li da im umakneš?“ upitao je Paprat.
„Mogu da pokušam“, neuverljivo je kazao Rakstus. „Viverni pristižu sa svih strana.“
„Možeš li da središ zmaja što bljuje vatru?“ upitao je Paprat.
„Mislim da mogu“, kazao je Rakstus.
„Postani nevidljiv i uzleti“, naložio mu je Paprat. „Pobrini se za napadače iz vazduha, potom se vrati
po Civiju. Mi ćemo zadržati ostale.“
Rakstus je uzleteo. Postao je nevidljiv čim se otisnuo od tla. Do njih su doprli zvuci razbijanja kapije i
škripe guma.
„Čekajte ovde“, naložio je Paprat Civiji i Kendri.
Izašao je iz skladišta s mačem u ruci. Civija je obukla kožnu motociklističku jaknu i stavila kacigu.
Kendra je zgrabila drugi luk iz ormana i tobolac sa strelama. Ruke su joj se tresle dok je napinjala strelu.
Paprat je napolju razgovarao s Vorenom.
„Je li to to?“ otvoreno je upitala Janin.
„Iskreno se nadam da nije“, odvratila je Civija. Šlem joj je prigušivao glas.
„Nemamo ništa protiv vas“, izjavio je glas pojačan magijom. „Predajte nam Večnog i možete da odete
u miru.“
Kendra je prepoznala glas! Provirila je iz skladišta. Crni kombiji blokirali su oba kraja prolaza. Ispred
kombija, s leve strane stajao je čarobnjak Mirav u bogato izvezenoj odori koja mu je sezala do članaka.
Torina je iza njega upravo vadila strelu iz tobolca, okružena s četiri minotaura koji su vitlali teškim
sekirama.
Sivi Ubica je na drugom kraju prolaza isukao mačeve. Trask je izašao iz kombija s teškim
samostrelom u rukama. Kendra je na osnovu njegovog držanja odmah zaključila da je pod uticajem
narkobliksa. Iz kombija su izašli i naoružani goblini.
Kendra je podigla pogled ka oblačnom nebu. Mirav očigledno može da podnese dnevnu svetlost ako
ima dosta oblaka. Zapitala se da li je on dozvao oblake.
„Hajde da porazgovaramo o ovome“, stišavao ih je Paprat. Sada je držao i štit i mač. Voren je još bio
u kamionetu. I on je stezao mač.
Vivern je zakreštao iznad njihovih glava i pao na tle. Vrat mu je očigledno bio slomljen. Mirav je
besno pogledao uvis. Podigao je pesnicu i zapretio. Rakstus je postao vidljiv u trenutku dok se obrušavao
na nešto što je ličilo na leteću zmiju dužine telefonskog stuba. Kada je ugledao Rakstusa, plameni zmaj
bljunuo je vatru iz čeljusti pune otrovnih zuba i počeo da ševrda poput trake na oluji.
„Izabrali ste uništenje“, izgovorio je čarobnjak i izvukao rog jednoroga iz odore. Biserni rog bio je
mnogo veći od onog koji je Kendra upotrebila u Zmajevom leglu, bio je dugačak gotovo metar. Minotauri
su krenuli u juriš s oba čarobnjakova boka. Bili su naoružani sekirama i maljevima. Sivi Ubica jurnuo je
ka njima iz drugog pravca, u pratnji goblina s mačevima i kopljima. Čarobnjak je upro prst s dugačkim
noktom u Paprata i počeo da zapeva.
Paprat se nasmejao, odbacio mač i ispružio šaku ka čarobnjaku. „Dođi k meni“, kazao je. Iako je
razumela značenje reči, Kendra je bila sigurna da ih nije izgovorio na engleskom.
Rog jednoroga iskočio je iz čarobnjakove šake i poleteo ka Papratu, koji ga je sasvim lako uhvatio.
Čim se našao u njegovoj šaci, rog se preobratio u mač sa svetlucavim srebrnim sečivom i balčakom koji
se prelivao u bojama duge. I pored oblačnog neba, Paprat kao da se odjednom našao na suncu. Novi sjaj
oblio mu je lice, a oči su mu neočekivano zaplamtele.
„Budala mu je donela drugi rog“, promrmljala je Janan pored Kendre. Mirav se zaprepastio, ali je
nastavio čaroliju. Dok je čarobnjak završavao napev, cvrčeće strelice energije stadoše da iskaču iz
njegovog ispruženog prsta. Plamteći su poletele kroz vazduh, ali bilo je dovoljno da Paprat podigne mač.
Sve strelice koje je Mirav lansirao vratile su se i raspršile o njega, oborile ga na leđa i zapalile mu odoru.
Dok je Paprat jurio napred da se suprotstavi minotaurima koji su nadirali, Voren je nagazio gas i
krenuo kamionetom u drugom pravcu. Trask je razbio vetrobransko staklo kamioneta dvema strelama iz
samostrela, ali je vozilo nastavilo da ubrzava. Sivi Ubica je manevrisao levo-desno dok je Voren uporno
nastojao da ga pregazi. Sivi Ubica se u poslednjem trenutku bacio u stranu, jedva izbegavši kamionet.
Vozilo se zaletelo u skupinu goblina. Neke je pregazilo, a neke grubo odbacilo na tle. Dok se kamionet
približavao kombijima na kraju prolaza, Voren je otvorio vrata, iskočio i otkotrljao se po asfaltu.
Kamionet je udario u kombije pri najvećoj brzini i ispreturao ih. Staklo je letelo na sve strane.
Kendra je zategla luk, naciljala i odapela strelu na Sivog Ubicu. Malo je vežbala streličarstvo i strela
je poletela ka meti, ali ju je Sivi Ubica odbacio u stranu gotovo nonšalantnim zamahom mača.
A na drugoj strani, Paprat je izvrdavao i okretao se oko svoje ose i pritom efikasno i dosledno obarao
minotaure. Mirav je u zapaljenoj odori krenuo napred vukući noge, a u ruci je držao nož koji se
presijavao. Paprat je zario mač u minotaura, sagnuo se da izbegne malj koji se velikom snagom spuštao ka
njemu, izvukao mač i rasporio narednog napadača iz okreta. Iako su bili snažni i žestoki, minotauri su
delovali sporo i nespretno dok je Paprat plesao među njima, ubijajući jednog za drugim.
Kendra je namestila novu strelu. Civija je izašla u prolaz zajedno s njom i takođe napela luk. Sivi
Ubica je prišao bliže s malom skupinom goblina. Malo dalje iza njih Voren se u prolazu borio mačem
protiv trojice goblina. Kendra i Civija istovremeno su odapele strele na Sivog Ubicu, ali je on obe uspeo
da odbije mačevima.
„Civija!“ povikala je Janan. Skočivši uvis više nego što bi to bilo koje kučence moglo, psić je presreo
strelu s perjem feniksa odapetu s drugog kraja prolaza. Strela koja bi pogodila Civiju u leđa proburazila je
malog psa. Grimizni plamenovi istog časa su pojeli oblikomenjača, od koga ništa nije ostalo.
Lica iskrivljenog od bola, Civija se povukla iz prolaza i vratila do skladišta. I Kendra se povukla u
skladište i za sobom zatvorila vrata. Potom je drhtavim prstima izvukla novu strelu. Civija je iza nje
pokretala manji motocikl.
Par goblina je podigao vrata skladišta. Kendra je odapela strelu i pogodila jednog od njih u grudi. Od
siline udarca posrnuo je unazad. Dok se Sivi Ubica približavao sa iskukanim mačevima, u njega se sa
strane zaleteo grizli koji je režao. Sivi Ubica je odleteo naglavačke preko asfalta. Kada se drugi goblin
okrenuo da se suprotstavi novoj pretnji, medved se pretvorio u tigra i skočio na njega, zarivši mu zube u
vrat. Niko je konačno stigao.
Drugi jedan goblin napao je tigra otpozadi, zamahnuvši na njega sabljom krivošijom, ali pre nego što
je Kendra stigla da odapne strelu, tigar se okrenuo i pogubio napadača. Rana koju je krivošija otvorila
sama se zatvorila i nestala.
Dok je Sivi Ubica ustajao s pločnika, Niko se ponovo pretvorio u medveda i uspravio na zadnje noge.
Sivi Ubica je stao da se povlači ka kraju prolaza, gde je čekala Torina sa svojim lukom. Kendra je izašla u
prolaz da pokriva Nika.
Tle na kraju prolaza kroz koji se kamionet zaleteo u kombije prekrivali su goblini. Nekolicinu je ubio
Voren, a one bliže pogubio je Niko. U tom pravcu više nije bilo goblina na nogama, a Voren se trenutno
rvao s Traskom.
Sivi Ubica nastavio je da se povlači u drugom pravcu. Duž prolaza iza njega ležali su ubijeni i ranjeni
minotauri. Mirav je u blizini kombija podigao obe ruke i izazvao svetlucanje u vazduhu. Paprat je stao da
seče nevidljivi štit. Sa svakim zamahom uvis bi se podigao kovitlac sjajnih iskri, od kojih bi se čarobnjak,
gadno opečen, štrecnuo. Kendra trenutno nije mogla da odapne strelu na Sivog Ubicu jer ga je zaklanjao
ogromni medved.
Civija je doterala motocikl do ulaza i provirila u prolaz. Pogledala je levo i desno, pa nagarila motor i
pojurila ka Vorenu i uništenim vozilima. Kendra je videla da se na drugom kraju prolaza Torina popela na
jedan od kombija i privukla strelu uz obraz.
„Ne!‘‘ povikala je Kendra, kratko naciljala i odapela vlastitu strelu, ali je ona promašila ženu
vivibliksa za dobrih metar i po.
Torina je pustila strelu da poleti. Niko je skočio da je presretne, ali nije uspeo da je dosegne, a Sivi
Ubica iskoristio je priliku da poleti napred i počne da kasapi medveda.
Kendra se okrenula. U užasu je gledala kako strela u luku sustiže motocikl. Dosta velika udaljenost
kombinovana s ubrzanjem motocikla predstavljala je otežavajuću okolnost za strelca. Bez obzira na to,
strela se zarila Civiji posred leđa. Zahvatili su je grimizni plamenovi. Motocikl se nagnuo, ona je
odskočila, prevrnula se i otklizala po asfaltu.
Niko je zarežao, postao tigar i pojurio ka Civiji. Krv je liptala iz mnogobrojnih rana na njegovom telu.
Civija se podigla na ruke i kolena. Gladni plamenovi nastavili su da se šire i ona se ispružila po tlu.
Mirav je zatražio pomoć. Odazvao se Sivi Ubica i pojurio ka Papratu. Približavao mu se s leđa.
Kendra je vrisnula da upozori Paprata. Okrenuo se i spremno dočekao napad. Mačevi su se sudarili.
Torina je s krova kombija napela još jednu strelu, ali ju je Rakstus oborio žestoko zamahnuvši
kandžama. Uspela je da odapne strelu, ali je ona od siline udara nekontrolisano odletela u stranu. Rakstus
je zamahao krilima i odleteo da se pobrine za poslednjeg viverna.
Kendra je u strahu gledala borbu između Sivog Ubice i Paprata. Nije smela da rizikuje i odapne strelu
jer bi mogla da pogodi pogrešnu osobu. Imala je utisak da je Paprat u defanzivi i da svojim jednim mačem
jedva izlazi na kraj s dva mača Sivog Ubice. Svaki put kada je pokušao da zada protivudarac, njegov
napad bio je zaustavljen i morao je da se sagne ili odskoči unazad kako bi izbegao smrtonosni udarac
protivnika.
Kendra je odjurila do ormana u skladištu, uzela mač i otrčala da pomogne. Užasavala ju je i sama
pomisao na to da izazove ratnika kao što je Sivi Ubica, ali ako bi uspela da mu bar na trenutak skrene
pažnju, možda bi Paprat uspeo brzo da ga dokrajči.
Kada se vratila u prolaz, Paprat je podigao šaku i stvorio zaslepljujući blesak. Spustio je mač i za
dlaku izbegao dva brza zamaha protivnika. A onda je mačem koji je sevnuo poput munje posekao Sivog
Ubicu jednim jedinim udarcem. Paprat se okrenuo i oholo zaputio ka Miravu, koji je ležao na leđima
podignutih ruku, pokušavajući da održi svetlucanje magičnog štita.
„Slomiću te ako moram“, izjavio je Paprat.
Mirav ga je pljunuo. Njegov pogled bio je oličenje zla.
Paprat je podigao šaku. Cela ruka mu se tresla. Svetlucanje u vazduhu kao da se smotalo, a potom i
razbilo. Mirav je vrisnuo. Kendra je odvratila pogled. Nije želela da gleda kako Paprat mačem ubija
čarobnjaka.
Paprat više nije bio u opasnosti i Kendra je potrčala ka Civiji i Niku. Plamenovi su se ugasili. Niko je
ležao pored njenog izgorelog tela. Voren se malo dalje od njih i dalje rvao s Traskom.
Kendra je stigla do tigra, čiji je pogled bio staklast. Okrenuo je glavu kada je čučnula pored njega.
„Mrtva je“, sa žaljenjem je izgovorio Niko, zaplićući jezikom. „Odoh i ja. Poslednji Večni je pao. Nisam
ispunio dužnost.“
„Spasao si mene“, kazala je Kendra i pomilovala ga po gustom krznu.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, promrmljao je Niko gotovo nerazumljivo. „Možda će to biti dovoljno.
Kada je Run pao, mislio sam da je sve izgubljeno. Oduvek sam očekivao da on bude poslednji. Nisam
mnogo pogrešio. Pridružiću mu se.“
Tigar se otromboljio i zajedno s Civijom rastočio u fini crni prah.
Paprat je protrčao pored Kendre ka Vorenu i Trasku.
„On je prijatelj“, progunđao je Voren. „Mislim da je u vlasti narkobliksa.“
Paprat je spustio mač i pomogao Vorenu da prikuje Traska za tle. Dok je Voren držao Traska, Paprat
je ponovo uzeo mač. Oružje je povratilo izgled roga i Paprat je prineo njegov vrh Trasku, koji nije
prestajao da se otima. „Odlazi“, naredio je Paprat. Kendra je i ovog puta znala da ne govori engleski.
Usledio je jarki blesak svetlosti i Trask je prestao da se opire. „Vorene, to si ti?“ upitao je Trask
očigledno zbunjen. „Oh, ne. Gde se nalazimo? Šta sam učinio?“
Dok mu je Voren objašnjavao situaciju, Paprat je požurio do Kendre.
„Jesi li dobro?“ upitao je i ispružio ruku da joj pomogne da ustane.
„Mrtva je“, otupelo je kazala Kendra.
„Znam“, odvratio je Paprat.
Kendra je zaškrgutala zubima i pokušala da obuzda suze. „Uprskali smo.“
„Strašan udarac“, priznao je Paprat.
„Šta ćemo...“
Paprat je odgurnuo Kendru u stranu i podigao štit trenutak pre nego što se u njega zarila strela. Torina
je klečala u prolazu s lukom u ruci. Imala je duboke brazgotine na boku, gde ju je zmaj potkačio, a ruku i
nogu odrala je prilikom pada s krova kombija. Rakstus se spustio na kombi iza nje. Vozilo se ulubilo pod
njegovom težinom. Torina se na brzinu osvrnula preko ramena, odbacila luk i potrčala ka Papratu ruku
podignutih u vazduh. „Predajem se!“
„Na kolena“, naredio je Paprat, krenuvši ka njoj.
Istog časa se pokorila, razrogačenih očiju poput kakvog nevinašceta. Čak i povređena i raščupana, bila
je veoma privlačna. Paprat je nastavio da ide ka njoj.
„Oprezno, Paprati“, upozorila ga je Kendra. „Grize! Može da isisa život iz tebe.“
Kada je stigao do nje, okrenuo se i pogledao unazad. „Sve je pod kontrolom. Nemoguće da ona...“
Torina se bacila napred, obuhvatila rukama Papratov torzo i zarila mu zube u vrat. Paprat je omlitaveo
u njenom zagrljaju.
„Ne!“ vrisnula je Kendra.
Torina je zarila zube po drugi put. Koža joj je zasijala unutrašnjim sjajem. Sjaj se pojačao u toj meri
da su joj se na trenutak videle vene i kosti. A onda se rasprsla i iznenada pretvorila u beli plamen.
Kendra je, roneći suze, potrčala ka Papratu, koji je ustao i dočekao je raširenih ruku. Stisla ga je što je
jače mogla, zarivši lice u njegovo rame.
„Dobro si?“ zbunjeno je upitala.
Odvojio se od nje i osmehnuo joj se. „Malo je vivibliksa kojima se ukaže prilika da iscede jednoroga.
Oni kojima to pođe za rukom ne stignu da upozore ostale. Osete neiscrpnu količinu životne energije i
požele da je usisaju, ali nijedan nikada nije bio u stanju da izađe s njom na kraj.“
„Kao kad vodeni balon puniš vatrogasnim crevom?“ primetio je Voren prilazeći s Traskom.
„Otprilike“, potvrdio je Paprat.
„Jesi li ga izlečio?“ upitao je Voren pokazavši palcem na Traska.
Paprat je klimnuo glavom. „Sada kada ponovo imam rog, mogu da raščinim većinu kletvi i izlečim
većinu povreda.“ Paprat je spustio šaku na Traskovo rame. „Više nisi u vlasti narkobliksa.“
„Zahvalan sam ti na tome“, kazao je Trask. „Izvinjavam se za sve nevolje koje sam vam priredio.“
Voren je pogledao s jednog na drugi kraj prolaza. „Za sobom ostavljamo trag razaranja ma gde da
odemo.“
„Sve to spada u prirodu posla“, promrmljao je Trask.
„Bili smo toliko blizu“, razočarano je progunđao Voren. „Šta ćemo sad? Ovo nam je bila poslednja
šansa.“ Voren se uvek dočekivao na noge. Kendra ga nikada nije videla ovako poraženog. I ona se isto
tako osećala, ali se trudila da se povrati.
„Naša poslednja šansa da sprečimo otvaranje Zzyzxa“, pojasnio je Paprat. „Iako nam izgledi nisu
nimalo sjajni, još nije gotovo.“ Okrenuo se ka Rakstusu. “Jesi li sredio zmaja koji bljuje vatru?“
„Jesam“, odvratio je zmaj. „Krljušti su mi jače nego što sam mislio. Zapravo ih nikada ranije nisam
testirao. Vatra jedva da me je zagolicala. Iako je čarobnjak slomio moju nevidljivost, uspeo sam da sredim
viverne.“
„Ne pada iver daleko od klade“, primetila je Kendra.
„Teško da je to sa mnom slučaj“, zahuktao je Rakstus. „Bar sam prestao da bežim i naučio da se
borim. Iako sam mali, mora da sam nasledio tatine krljušti. Njegov oklop gotovo je neprobojan.“
„Šta sad?“ upitala je Kendra.
„Tvoja uloga u ovome je završena, Kendra“, kazao je Paprat. „Ovde se rastajemo. Ja ću otići do
Zzyzxa. Moram pružiti poslednji otpor.“
„Nećeš me ostaviti“, pobunila se Kendra. „Približava se smak sveta. Radije bih pomogla da se to
spreči nego da postanem još jedna nasumična žrtva.“
Voren je prekrstio ruke na grudima. „To što su projektili ispaljeni ne znači da moraš otrčati do mesta
koje se gađa.“
„Treba da odeš do nekog utvrđenja kao što je Zmajevo leglo“, predložio je Trask. „Postoji nekoliko
mesta koja mogu da odole čak i najezdi horde demona.“
Paprat je uzeo Kendrinu šaku u svoju. „Nameravam da pošaljem Rakstusa u Zmajevo leglo. Može on
da te odnese. Poslaću ga da skupi svu pomoć koju Agad može da ponudi.“
„Nema šanse“, odvratila je Kendra. „Potrebna sam vam. Potrebni su vam ratnici, a mogu i da
povratim astride. Neću da se krijem. Idem s tobom.“
„Astridi su nedavno napustili Zmajevo leglo“, kazao je Rakstus. „Nisam siguran kuda su otišli.'
„U pravu je što se tiče astrida“, kazao je Voren. „Svejedno je da li je s nama ili bilo gde drugde, šanse
da ih pronađe su iste.“
„Možda su čak veće ako bude s nama“, promrmljao je Paprat i blago zagrizao donju usnu.
„Bila nam je od velike pomoći za vreme prethodnih vanrednih stanja“, dodao je Voren.
Trask je klimnuo glavom. „ A i punopravni je vitez zore.“
„U redu“, popustio je Paprat. „Ako ne uspemo da zauzdamo plimu kada Zzyzx bude otvoren, niko
nigde neće biti siguran. A povrh svega, na Kendru će se okomiti odmah na početku. Tako da je svejedno
da li će ostati s nama ili ne.“
„Doneo si dobru odluku“, kazala je Kendra, uz nadu da neće požaliti zbog insistiranja da im se
pridruži.
Paprat se okrenuo Rakstusu. „Obrati pažnju na policiju. Trebalo bi da sada već možeš ponovo da
postaneš nevidljiv.“
Rakstus se vinuo put neba i nestao.
„Stanite malo“, zaustila je Kendra kada je shvatila, „da li bilo ko od vas zna kako ćemo stići do
Zzyzxa?“
„Još nisam razmotrio pojedinosti s tvojim bratom“, kazao je Paprat. „Nadao sam se da bar za sada
neće morati da se muči, ali na osnovu onoga što sam video kada sam bacio pogled, mislim da Set zna put
do Zzyzxa. Kucnuo je čas da usaglasimo napore.“
 DVADESET PETA GLAVA

Gospa Sreća

S et je bos šetao po plaži i uživao u grubom pesku i glatkim delićima školjki pod tabanima. Crnoglavi
galebovi prkosili su povetarcu. Voda je u blizini tiho zapljuskivala pesak, po kojem su se rasprskivali
milioni mehurića. Čim bi se voda povukla, ptice bi dojurile u potragu za hranom, koju su hvatale tankim i
dugačkim kljunovima.
Vanesa je nedaleko odatle ležala na peškiru u širokoj majici, modernim sandalama i s naočarima za
sunce na nosu. Nikog drugog nije video na obali mora. Jedini znaci civilizacije bile su neke beživotne
kuće u daljini.
Set nikada nije bio na Spoljnoj obali. Mostovi i feriboti povezivali su niz dugačkih a uskih ostrva-
prepreka blizu obale Severne Karoline. On i Vanesa nalazili su se na ostrvu Hateras. S jedne strane
Atlantik, a s druge Pamliko Saund. Na ostrvu ima utisak da se nalazi daleko na pučini, iako bi pešice
mogao da stigne do kopna.
Pre dva dana stigli su avionom do Norfolka u Virdžiniji, a ostatak puta prevalili su u iznajmljenom
sedanu.
Prošli su kroz gradove Brdo ubij đavola i Veštičja glava. Dok su Set i Vanesa jeli ćufte od krabe u
grilu pored puta, lokalci su ih obavestili da sezona zapravo još nije počela. Saobraćajne gužve i veliki broj
posetilaca doneće tek leto. Trenutno nijedan od restorana nema mnogo posla i većina plaža je napuštena.
Povetarac je rashlađivao poslepodne. Set je odustao od kupanja čim je zagazio u hladnu vodu. Umesto
toga zadovoljno je gacao po ivici umirućih talasa, tragajući za najlepšom školjkom. Na obali ih je bilo u
velikom broju. Gotovo sve školjke bile su male, uglavnom izbledele ili polomljene, ali neke su se
prelivale u privlačnim bojama. Najviše mu se dopalo nekoliko raznobojnih svetlucavih delića školjki koji
su ga podsetili na trzalice za gitaru i upravo je njima zveckao držeći ih u šaci.
Večeras će pokušati da dozove prevoz do Bezobalnog ostrva. Pitanje je samo ko će mu se još
pridružiti.
Paprat je nastavio da održava telepatsku vezu s njim. Saznao je od Sfinge da će Zzyzx, kao što su i
očekivali, biti otvoren jutro posle punog meseca. Što će reći za manje od četiri dana.
Sudeći prema Patonovom pismu, putovanje od ostrva Hateras do Bezobalnog ostrva potrajaće skoro
tri dana. Brod se može dozvati jedino u ponoć, a po putnike stiže dva sata kasnije. Moraju krenuti noćas
ako žele da stignu pre nego što Zzyzx bude otvoren.
Na osnovu obaveštenja koja je dobio, Set je zaključio da će Paprat, Voren, Trask i Kendra stići
večeras na Hateras. Pošto su izgubili i poslednjeg Večnog i stupili u vezu sa Setom, iznajmili su kola i
krenuli da mu se pridruže na Spoljnoj obali.
Hugo, Nevil i Dorin takođe su se trudili da stignu na vreme. Set i Vanesa odleteli su za Sijetl,
ostavivši satirima i golemu kamionet, kreditnu karticu i izazov da stignu do tačke ukrcavanja na Haterasu
pre nego što Gospa Sreća dođe po njih. Satiri su bili oduševljeni što im se konačno ukazala prilika da
voze. Vanesa im je pomogla da odaberu puteve kojima će putovati. Ako budu brzo vozili, stajali samo da
uzmu gorivo i izbegavali policiju, imaju šanse da uspeju.
Set je zavrljačio komadiće školjki u okean. Uživao je s Vanesom na Haterasu. Ona je mnogo spavala.
Nadoknađivala je nekoliko neprospavanih noći jer je neumorno vozila. A on se trudio da ne misli na otete
roditelje, deku i baku, da se ne obazire na otvaranje Zzyzxa i pretvarao se da je ovde na odmoru. Ipak,
vreme da se sve to preokrene se primaklo.
Skljokao se na pesak. Ma koliko da ga je Paprat uveravao da napreduju po planu, neće se smiriti dok
ne stignu. Šta ako im se pokvare kola? Još gore, Društvo bi moglo da im postavi zasedu!
Set je izvadio Patonovo pismo iz džepa i razmotao ga. Odmah je prešao na pasus u kojem Paton
objašnjava kako da dozovu Gospu Sreću.

Da bi pozvao Gospu Sreću biće ti potrebni zvonce, pištaljka i muzička kutija, koje moraš
uzeti Kormaku maliku (videti prethodni pasus). Na ostrvu Hateras, tačno u ponoć, popni se na
vrh svetionika na rogu ostrva i pozvoni. Brod će odgovoriti jedino ako zvono zazvoni tačno u
ponoć s tog mesta.

Set je prekinuo čitanje. Kada su stigli na ostrvo Hateras, on i Vanesa saznali su da je svetionik Kejp
Hateras premešten 1999. kako bi ga zaštitili od zapljuskivanja talasa. Svetionik nije bio premešten daleko,
ali se Set brinuo da bi to moglo da poremeti sposobnost zvonca da dozove brod. Pitao se da li bi možda
bilo bolje da pozvoni s mesta na kojem je svetionik nekada stajao.

Pošto pozvoniš, nastavi do oblasti za ukrcavanje zaokružene na karti. Kada prođe sto minuta
otkako si pozvonio, duni u zviždaljku tri puta, sačekaj da prođe nekoliko minuta, pa ponovo duni
tri puta, i tako sve dok ne stigne čamac koji će vas prebaciti na Gospu Sreću. Kada se ukrcate,
idi do krme, gde se nalazi kapetanova kabina. Bez obzira na to koga ćeš povesti na putovanje, do
kabine treba da odeš sam. U njoj prebiva Prisustvo. Kada uđeš unutra, navij muzičku kutiju i
obezbedi prolaz do Bezobalnog ostrva. Nisam siguran šta bi sve za to moglo biti potrebno, ali na
putovanje otići će vam tačno tri dana, stoga dobro proračunaj vreme.
Nemoj zaboraviti, Gospa Sreća prevešće vas samo u jednom pravcu. Moraćete pripremiti
neki alternativni način povratka. Letećim stvorenjima biće mnogo lakše da napuste Bezobalno
ostrvo nego da stignu na njega.
Nemam više saveta. Posavetuj se sa svojim saveznicima o tome kako najbolje da se odbranite
na Bezobalnom ostrvu. Neće biti lako. Možda čak neće biti ni moguće. Ponavljam, uradi štagod
želiš s ovim idejama. Ja samo predlažem očajničke poteze koje bih ja isprobao. Srećno.
Zauvek tvoj,
Paton Bardžis.

Set je presavio pismo i vratio ga u džep. Ispružio se po pesku i osluškivao talase. Udisao je slani
vazduh zatvorenih očiju. Zahvatio je obema rukama pesak i pustio da mu curi kroz prste.
Čuo je da ga neko doziva. Seo je i ugledao Kendru kako plažom trči ka njemu. Strašno mu je laknulo
što je vidi. Glasno se smejao dok joj je jurio u susret. Sreli su se blizu mesta gde je Vanesa sedela na
peškiru.
„Uspeli smo da stignemo nekoliko sati ranije“, izjavila je Kendra. „Paprat mi je kazao da si zabrinut.“
„Teško da biste uspeli da uhvatite naredni brod“, kazao je Set. Polako su pristizali i Paprat, Voren i
Trask. „Veoma sam srećan što vas vidim.“
„I ja“, kazala je Kendra. „Mada bih volela da smo uspeli da spasemo bar jednog Večnog.“
Vanesa je ustala kada se Paprat približio s rukom na balčaku mača. Zurili su jedno u drugo ne
skrivajući nepoverenje. „Zdravo, Sete“, kazao je Paprat, ne odvajajući pogleda od Vanese. „Ovo je znači
tvoj bliks?“
„Ja sam Vanesa“, kazala je ona.
„Paprat“, ukočeno je odvratio i pružio ruku. „Drago mi je.“
Vanesa se namrštila kada joj je pružio ruku. „Želiš da uđeš u moj um?“
„Odgovaralo bi mi“, odvratio je Paprat.
„Bila je zaista sjajna“, potvrdio je Set. „Od velike pomoći.“
„Onda ne bi trebalo da se usteže da se rukuje sa mnom“, ostao je uporan Paprat.
Vanesa nije pokazivala nameru da mu udovolji. „Ko proverava tvoje tajne namere?“
„Moja vrsta važi za pouzdaniju“, mirnim glasom odvratio je Paprat.
„Tvoja vrsta lovi blikse“, primetila je Vanesa.
Paprat je slegnuo ramenima. „S vremena na vreme. Da budem iskren, voleo bih da postoji više
grabljivica koje love blikse. Većina njih zaslužuje da bude progonjena.“
Vanesa ga je odmeravala pogledom. „To je sporno, ali ne poričeš da između moje i tvoje vrste postoji
neprijateljstvo.“
„Ne poričem.“
„Onda ti je možda jasno zbog čega ne želim da jednorog svedoči o mojim namerama.“
Paprat je povukao šaku. „Hoćeš da kažeš da bih mogao da napričam laži o onome što bih video u
tvom umu?“
„To bi bio najbrži način da opravdaš moje uništenje.“
Paprat se zlobno smeškao. „Ti to pokušavaš da se zaštitiš od onoga što bih mogao da otkrijem. Ako
nemaš šta da kriješ, nemaš ni razloga da se protiviš. Kazaću istinu, i oni to znaju.“
„Ne mogu biti sigurna u to“, kazala je Vanesa.
„Vanesa je mogla da pokuša da uzme mač“, kazala je Kendra.
Set je pogledao Kendru. „Ko ti je kazao za mač?“
Paprat se okrenuo ka Setu. „Ja sam joj kazao. Porazgovarajmo otvoreno. Naučio sam da osećam kada
Nagi Luna usmeri Okulus ka nama. Bilo mi je potrebno malo vremena da uđem u štos. Navikao sam da
njen um poseže ka mome da bi ga uhodio, ali su me izvesno vreme zbunjivale dodatna suptilnost i moć
koje Okulus obezbeđuje. Pomogao mi je rog koji sam uspeo da povratim. Uspeo sam da ovladam onim
što tražim tek kada smo krenuli na poslednju deonicu puta. Otkad je bliks ubio Civiju“, uputio je Vanesi
značajan pogled, „Nagi
Luna uglavnom više nije zainteresovana za nas. Danas je samo dva puta nakratko pogledala u našem
pravcu, i to nezainteresovano.“
„Znači da možemo slobodno da govorimo?“ upitao je Set.
„Dok sam ja s vama“, kazao je Paprat. „Upozoriću vas kada više ne bude bezbedno. Uzgred budi
rečeno, gde je Vasilis?“
„U gepeku iznajmljenog automobila“, odvratio je Set.
Paprat se namrštio. „To baš i nije najidealnije mesto za jedno do najmoćnijih oružja u istoriji, ali
pretpostavljam da bi na plaži izazvao podozrenje.“
„Vanesa je mogla da pokuša da ukrade Vasilis“, ponovila je Kendra.
„Mogla je da pokuša“, saglasio se Paprat, „ali pretpostavljam da je dovoljno pametna da zna da u
tome ne bi uspela. Mač može da bude dat samo prijatelju, neprijatelj ne može da ga uzme, čak ni nakon
smrti vlasnika.“
„Nisam imala pojma“, sarkastično je kazala Vanesa. „Veoma sam naivna.“
Paprat je ponovo pružio ruku. „Obavimo to, pa šta bude da bude.“
Vanesa je podigla obrve. „Zašto prvo ne bismo sudili o tebi na osnovu uspeha koji si postigao štiteći
Večne?! Koliko njih je preživelo tvoju pomoć?“
„Nijedan“, odvratio je oporo Paprat i stisnuo ispruženu šaku u pesnicu.
„Kako da znamo da nisi jednorog otpadnik koga je Sfinga preobratio?“ optužila ga je Vanesa.
„Nemamo nijednog spasenog Večnog kao dokaz, to je izvesno. Čime možeš da nas uveriš?“
„Paprat nije izdajnik“, kazala je Kendra. „Vilinska kraljica garantovala je za njega.“
„Tebi, lično?“ upitala je Vanesa.
„Da“, potvrdila je Kendra.
„Prekinite s tim neprijateljstvom“, umešao se Voren. „Zar nam noć i bez toga neće biti duga? Molim
te, Vanesa, puti ga da se uveri. Razmisli o svojoj prošlosti. Svi ćemo mirnije spavati.“
Vanesa je prihvatila Papratovu šaku. On joj se zagledao u oči. „Samo se opusti“, kazao je Paprat.
„Razmišljaj o svom odnosu sa Sorensonovima. Razmišljaj o predstojećoj misiji i našim neposrednim
ciljevima.“ Potom joj je pustio šaku.
„I?“ upitala je Vanesa.
„Nekada je volela Sfingu“, izvestio ih je Paprat.
Vanesa se uozbiljila. „Da li sam ja to čula prošlo vreme?“
„Pošto ju je izdao, postala je naš odani saveznik“, potvrdio je Paprat. „Sada je zabrinuta za Sfingu jer
je Graulas preuzeo Društvo, ali ne na način koji bi mogao da nam naškodi. Njena naklonost sada je
usmerena u drugom pravcu.“
„Pazi da ne preteraš“, upozorila ga je Vanesa.
Paprat je pogledao u Vorena. „Možemo joj verovati iako je bliks.“
„Jesi li ti to pogledao u Vorena?“ izlanuo se Set. „Da li se Vanesi dopada Voren?“
Vorenu je očigledno bilo neprijatno i nakašljao se.
Vanesa je ošinula pogledom Paprata. „Baš si taktičan. Voren i ja znamo se još iz vremena kada sam
bila vitez zore. Drago mi je što je to izbilo na videlo da bi sada svi mogli da ispiraju usta s nama. Uzgred
budi rečeno, očigledno je da Paprat gaji osećanja prema Kendri. Ponekad za to nije potrebno čitati nečije
misli.“
Paprat je otvorio usta, zastao, pa ih zatvorio.
„Ne budi stidljiv“, zadirkivala ga je Vanesa, bockajući mu prstom grudi. „Zaista je kraj sveta. Vreme
je da pustiš na površinu ta skrivena osećanja. Ljudi dižu previše prašine oko razlike u godinama. Tvoja
naklonost prema Kendri mu dođe na isto kao da se ja zatreskam u novorođenče. Sasvim je prirodna.“
Paprat je pocrveneo. „Mislim da imaš suviše bujnu maštu. Kendra mi je veoma draga, ali ne onako
kako ti to opisuješ.“
„U pravu si“, zakikotala se Vanesa. „Moja greška. Nije ti draga onako kako sam ja to opisala.
Naposletku, Kendra i nije novorođenče.“
Trask je glasno pročistio grlo. „Prestanite s tim suparništvom između bliksa i jednoroga. Mislim da bi
trebalo da se pobrinemo za mnogo važnije stvari.“
„Set ima pismo Patona Bardžisa u kojem su u kratkim crtama izneti naši trenutni ciljevi“, kazala je
Vanesa. „Ključ od svetionika je već kod mene. Ni mi bliksi nismo za bacanje.“
„Do večeras nemamo bogzna šta da radimo“, složio se Set.
Voren je protrljao šake. „Da li neko zna gde bismo mogli da nađemo ukusne ćufte od krabe?“

Manje od kilometar i po od svetionika Kejp Hateras, Kendra je s Traskom sedela u iznajmljenom

kamionetu. Treperave zvezde pojavljivale su se i nestajale iznad njihovih glava, u zavisnosti od
pomeranja mestimičnih oblaka. Otvorila je kesicu s perecama i ubacila jednu u usta. Uopšte nije uživala
dok ju je žvakala. Nije bila gladna jer je za večeru pojela račiće u tortilji i pola sendviča sa šniclom od
krabe. Ali je zato nije držalo mesto. Pogledala je na sat: dvadeset minuta do ponoći.
Kendra se celo veče osećala čudno. Vanesine optužbe na plaži strašno su je postidele. Ne samo što je
Vanesa isprozivala Paprata već je javno ukazala na razliku u godinama između njega i Kendre. Da stvar
bude još gora, Kendra je počela i te kako da se vezuje za njega. Paprat je sladak, hrabar, pravi zaštitnik,
pametan, ljubak i što je možda najvažnije od svega, zna da je to što kaže da jeste.
Celo veče nije znala šta da mu kaže, kako da ga pogleda. Na kraju ga je ignorisala i usredsredila se na
Seta. Njen brat je prošao sito i rešeto od kada ga je poslednji put videla. Imala je utisak da je tužniji,
zamišljeniji.
Kendra je presavila vrh kesice s perecama. Šta ako je Vanesa u pravu? Šta ako se dopada Papratu?
Jedno je zatreskati se u nedostižnog momka, ali nešto sasvim drugo kada znaš da ti on uzvraća naklonost.
Nije Vanesa morala da naglasi da je jednorog i da je star nekoliko vekova, i sama to zna. Ipak, u većini
stvari deluje tako ljudski! Tako normalno! Ovaj, lepši je nego što je to uobičajeno. Ako se zanemari
njegov pravi identitet, moglo bi se reći da je Paprat zgodan momak koji je svega nekoliko godina stariji
od nje.
Razume se, u trenucima kada je povratio drugi rog, delovao je kao da je van ovoga sveta. A kada su
krizu ostavili za sobom, ubrzo je opet postao onaj stari. Bez trećeg roga i dalje ne može da se pretvori u
konja. Za sve praktične potrebe, on je ljudsko biće. Pa čak i da je pomalo van ovoga sveta, Kendra se
ponekad pitala da li je i ona još potpuno i samo ljudsko biće. Otkako je postala od vilinskog soja, nikako
joj nije polazilo za rukom da sebe vidi kao običnu tinejdžerku.
Kendra je oslonila glavu o prozor. Da li stvarno sedi ovde i brine o tome šta Paprat oseća prema njoj
dok svetu preti propast? Kakva glupača! Šta ako joj je čitao um? Biće ponižena!
„Mogu li da dobijem perecu?“ upitao je Trask.
Kendra je poskočila. „Naravno“, odvratila je i pružila mu kesicu. „Hoćemo ii zaista tek tako ostaviti
iznajmljeni automobil?“
„Shvatiće i sami“, kazao je Trask. „Nadoknadićemo im štetu. Vitezovi zore uvek plaćaju svoje
dugove, čak ih i preplaćuju. Radimo to anonimno, jer bi nas inače često hapsili, ali mi to ipak radimo.
Razume se, ako dođe do kraja svela, mislim da će u tom slučaju svi imati preča posla.“
„Tačno“, kazala je Kendra.
Gnjavila je Traska pitanjima o roditeljima, deki i baki, ali on nije znao ništa o njima jer su ga držali u
izolaciji u Živoj fatamorgani. Pitala je i Vanesu. Narkobliks je otputovala u Tanuovo telo, kao i u neka
druga, ali svi su bili u zasebnim ćelijama, zaključani danonoćno, tako da je saznala samo to da su svi i
dalje zatočeni.
Kola u kojima su se nalazili Kendra i Trask bila su parkirana na mestu s kojeg se vidi glavni put. Kada
je ogromni kamion stao da im se približava velikom brzinom, njih dvoje su se uspravili na sedištima.
Kamion je prozujao pored njihovog kamioneta. A onda su stop-svetla jače zasvetlela i kamion se okrenuo.
Farovi su zableštali kada se kamion zaustavio naspram njih i Hugo iskočio iz stražnjeg dela.
Kendra i Trask izađoše iz kamioneta, a Nevil i Dorin iskočiše iz kamiona. „Jesam li ti rekao!“ kazao
je Dorin i opaučio Nevila nadlanicom. „Veruj golemu.“
Nevil je zapucketao zglobovima. „Hitali smo na mesto sastanka kada vas je Hugo osetio. On nas je
doveo ovamo.“
„Stigli smo dva sata ranije“, ponosno je izjavio Dorin.
„Set“, zagrmeo je Hugo i pokazao prema svetioniku.
„Dobro je“, odvratila je Kendra. „Upravo doziva naš prevoz. S njim su Voren, Paprat i Vanesa.“
„Sigurno ste često prekoračivali dozvoljenu brzinu na putu ovamo“, kazao je Trask.
Nevil se nasmejao. „Taj kamion ume da potegne! Retko smo vozili sporije od dvostruke dozvoljene
brzine.“
„Bilo je ludo“, uzbuđeno je kazao Dorin.
„Jesu li vas zaustavili zbog brze vožnje?“ pitala je Kendra.
„Dva puta“, odvratio je Nevil. „Učtivo smo stali. Oba puta policajci su se šokirali kada su ugledali
jarca za volanom a čoveka nigde na vidiku.“
„Oba puta su pretražili kola“, kazao je Dorin. „Lako smo ih bocnuli strelicama koje nam je Vanesa
ostavila. Čim su zaspali, vratili smo ih u njihova kola i više nismo imali problema s njima.“
„Siguran sam da su ostali policajci reagovali kada su prestali da se javljaju“, primetio je Trask, „ali
verovatno su njihov izveštaj o kamionu koji voze jarci odbacili kao halucinaciju.“
„Vanesa je imala pet rezervnih parova tablica s odgovarajućim ispravama“, objasnio je Nevil.
„Zamenili smo ih oba puta.“
Trask se zakikotao. „Mora da je i to pomoglo. I mi smo prekoračivali dozvoljenu brzinu da stignemo
ovamo, ali smo imali više sreće.“
Kendra se zagledala u satire. „Vas dvojica zaista nameravate da pođete s nama do Zzyzxa?“
„Došli smo dovde“, kazao je Dorin.
„Set nam je obećao televizor s generatorom“, objasnio je Nevil. „Uostalom, bolje je iz prvog reda
gledati propast sveta nego čekati da se to dogodi u Utočištu za bajke kojim upravljaju kentauri.“
„Set mi je ispričao za kentaure“, kazala je Kendra.
„Ići će vam u prilog ako preživimo demone“, obećao je Trask.
„Imamo šanse“, izjavio je Dorin. „Set ima Vasilis. O tom maču ispevane su pesme i ispredene silne
legende.“
„A da ne pominjemo jednoroga koji je na našoj strani!“ uzviknuo je Nevil. „Oni su superheroji
vilinskog sveta. Nisu mnogo društveni, ali kada odluče da pomognu, to onda mnogo znači.“
„Ne bi trebalo da nam se pridružite iz lažnih očekivanja“, kazao je Trask. „Uzmite u obzir ko su nam
neprijatelji. Ovde je reč o Gorgrogu i njegovoj hordi. Gotovo je izvesno da se nećemo vratiti živi.“
„Znamo mi to“, veselo je kazao Nevil. „Neka bude šta bude. Dobro je bilo. Mada, zar ne možemo da
se nadamo najboljem?“
Trask je slegnuo ramenima. „Valjda možemo bar da se nadamo.“

Iznad osnove od crvene cigle pa do vrha svetionika zavojito su se uspinjale crno-bele pruge, vidljive
pri mesečini prigušenoj oblacima. Svetionik je ličio na džinovsku motku za označavanje berbernica.
Vanesa je odvela Seta do vrata u podnožju i na brzinu ih otvorila. Ušao je za njom unutra.
Popeli su se spiralnim stepenicama pri svetlosti slabe baterijske lampe. Na tridesetak stepenika
nalazila su se polukružna odmorišta. Mestimični prozori potvrđivali su im da su sve dalje i dalje od tla.
Set je stigao do vrha dahćući.
Oko vrha svetionika protezala se platforma za osmatranje. Vanesa i Set izašli su na nju. Grbavi mesec
pojavio se iza oblaka i srebrnim zracima obasjao ustalasani okean i obalu pod rastinjem. Slankasti
povetarac i velika visina doprineli su tome da se Set oseća kao da se nalazi u osmatračkoj korpi nekog
ogromnog broda.
„Je li vreme?“ upitao je Set.
„Još malo“, odvratila je Vanesa pošto je pogledala na sat.
Set je izvadio ručno zvonce i skinuo kožicu koja je sprečavala klatno da zvoni. Snažno je zatresao
zvonce iznad glave. Zvonjava je bila glasna i sasvim obična. Set je zvonio bez prestanka dok mu Vanesa
nije kazala da prestane. Potom je prišao ogradi i pogledao dole.
Daleko ispod, Paprat je uperio snop svetla baterijske lampe u njega. Set je navukao kožicu na klatno i
bacio zvono preko ograde. Planirali su da Paprat i Voren otrče sa zvoncem do mesta na kome se svetionik
nekada nalazio i ponovo zazvone. Smatrali su da će brod, ako tako postupe, sigurno odgovoriti na željeni
način.
Set se za Vanesom spustio niz dugačko stepenište i izašao iz svetionika. Ona ga je zaključala i njih
dvoje su otrčali nazad do mesta na kojem su se parkirali. Pre nego što su stigli do vozila, iz tame se ka
njima teškim koracima zaputilo ogromno čovekoliko obličje. Set se na trenutak prepao, ali je onda
prepoznao Huga. Otrčao je do golema, koji ga je podigao u kameniti zagrljaj.
„Uspeli ste!“ uzviknuo je Set.
 „Vozili brzo“, odvratio je Hugo.
„Da li je kamionet stigao u jednom komadu?“ pitala se Vanesa.
„Kamionet dobro“, uveravao ju je Hugo.
I Nevil i Dorin doskakutaše do njih. Hugo je spustio Seta.
„Ne mogu da verujem da ste stigli“, kazao je Set. „Mislio sam da nećete žuriti, da ćete uživati u
restoranima brze hrane kad već imate karticu.“
„Ni to nije rđav način da se suočiš s krajem civilizacije“, složio se Nevil, „ali posle izvesnog vremena
sva ta hrana ima ti isti ukus.“
„Dobra je, ali masna“, dodao je Dorin. „Uostalom, obojica smo uživali u brzoj vožnji.“
„Možda se iz ove pustolovine nećemo vratiti“, ozbiljno je kazao Set.
„Znamo“, odvratio je Nevil. „Svi nas upozoravaju na to. Da vas ne znam, mislio bih da pokušavate da
nas se otarasite. Evo u čemu je stvar ako uspemo, spasićemo ne samo svet već i televiziju. Spasićemo
brzu hranu. Spasićemo bezalkoholne napitke, krofne, čokoladice i sladoled.“
„Spasićemo grickalice“, svečano je dodao Dorin.
„Vi ste celog života uživali u tim divnim stvarima“, optužio ih je Nevil. „Vama se one
podrazumevaju. Dorin i ja se tek upoznajemo s njima.“
„Niko ne sme ni da pipne Hleb i kifle dok sam ja na straži“, kazao je Dorin.
„Biće nam čast da pođete s nama“, kazao je Set.
„Hugo bi mogao da predstavlja problem“, primetila je Vanesa. „Ako brod pošalje samo jedan čamac
da nas prebaci do njega, golem bi mogao da ga potopi.“
„Ja ne idem bez Huga“, kazao je Dorin. „Jeste li videli kako je golim rukama premlatio one
kentaure?“
„Treba li da otmemo neko plovilo?“ upitao je Nevil.
„Moraćete da budete strašno oprezni“, kazala je Vanesa. „Ove vode su veoma podmukle. Ne zovu
ovu oblast bez razloga grobljem Atlantika. Nestalni plićaci ove obale potopili su na stotine brodova.“
„To objašnjava postojanje svetionika“, kazao je Nevil. „Rešićemo mi to. Golem bi trebalo da vas
primeti. Hajdemo, Hugo. Bolje da požurimo.“
„Vidimo se na pučini“, kazao je Dorin.
Satiri su ušli u kabinu kamioneta, a Hugo se smestio pozadi. Vanesa je objasnila Trasku šta satiri
nameravaju da urade i on se složio s tom idejom.
Kendra je prišla Setu. „Kako je prošlo?“ upitala je.
„Zvonio sam. Videćemo da li deluje.“
„Hoćeš perecu?“
„Ne mogu da zinem. Preterao sam sa šniclama od krabe.“
Trenutak su stajali u tišini.
„Imaš li osećaj da nam je ovo poslednja pustolovina?“ upitala je Kendra.
Set je protrljao balčak Vasilisa. „Aha. I ti isto?“
Klimnula je glavom. „Nijednog trenutka nismo zastali da razmislimo o tome kako ćemo da se
vratimo. Nismo uspeli da prekinemo dok smo još imali prilike. A bilo ih je mnogo. Artefakti. Večni. Sada
više nemamo nijednu. Pretpostavljam da je odlazak do Zzyzxa bolje išta nego ništa. Bolje da umremo
hrabro među prijateljima nego krijući se.“
„Ti ne moraš da pođeš“, kazao je Set.
„Ne moraš ni ti.“
„Ja idem. Zbog toga sam i otišao po Vasilis. Ako treba da umrem, umreću boreći se protiv demona, a
ne bežeći od njih. Pomaže mi da razmišljam o tome šta bi Paton uradio. Pomaže mi da mislim na
Koltera.“
„Idem i ja“, kazala je Kendra. Usna joj je zadrhtala. „Volela bih da mogu da se oprostim od mame i
tate.“
„Ne razmišljaj tako“, kazao je Set. „Razmišljaj o pobedi. Razmišljaj o tome kako ćeš zaštititi svet.“
 Njegova sestra uspela je blago da se osmehne. „Pokušaću.“
Kada su se Paprat i Voren vratili, svi su ušli u kamionet i sedan i odvezli se do mesta obeleženog na
Patonovoj karti. Proverili su opremu i otišli do ivice vode. Morali su da sačekaju odgovarajuće vreme
kada će Set početi da zviždi.
Set je primetio da je Paprat seo pored Kendre. Nije mogao da odoli i prišao je malo bliže da čuje o
čemu razgovaraju.
„Izvini zbog Vanesine malopređašnje opaske“, kazao je Paprat. „Pokušavala je da mi se osveti što sam
je postideo.“
„Ne brini zbog toga“, kazala je Kendra. „Sve mi je jasno.“
Paprat je uzeo Kendrinu šaku u svoju i zagledao se u nju. „Vanesa nije pogrešila.“
Set je znao da više ne bi trebalo da prisluškuje. Gurnuo je šake u džepove i odšetao se plažom. Nije
mu izbijala iz glave Kendrina opaska da im je ovo poslednja pustolovina. Dok je sam išao kroz mrak,
morao je da prizna da je u pravu. Vasilis je strava, Hugo je žilav, a Paprat verovatno ima nekoliko trikova
u rukavu, ali se potom setio Bahumatove sirove snage, setio se kako je Oloh Proždrljivac otkinuo Hugu
ruku a Graulas demolirao kuću u Utočištu za bajke. Demoni su košmarno moćni, a u Zzyzxu je zatvoren
veliki broj najgorih.
Šta ako Rakstus uspe da nagovori Agada da se umeša? Čarobnjak bi mogao biti od koristi. Posebno
ako dovede nekoliko zmajeva. Šta opet ako je horda u Zzyzxu moćnija čak i od zmajeva?
„Čudno vreme si izabrao da lutaš ovom plažom“, primetio je razgovorljiv glas iza Seta.
Okrenuo se i ugledao sivkastog čoveka čekinjave brade u kišnom mantilu s kapuljačom i s čizmama
na nogama. Nije ga čuo da se približava. „Ovde sam s nekolicinom prijatelja.“
„Primetio sam“, odvratio je čovek i zagledao se ka pučini. „Savet mudrima: na ovu plažu uskoro bi
mogli da pristignu neki neprijatni posetioci.“
Ovo nije bio običan čovek. Kada ga je Set malo bolje pogledao, učinilo mu se da je stranac delimično
providan. „Znam“, odvratio je Set. „Ja sam ih pozvao.“
„Jesi li siguran da želiš to da uradiš?“
„Moram da stignem na jedno mesto.“
Čovek je okrenuo glavu i pogledao Seta. „Ima mnogo načina da se to zaobiđe.“
„Tamo kuda smo se mi zaputili jedino tako možemo da stignemo“, objasnio je Set. „Moramo da
stignemo do Bezobalnog ostrva. Neki demoni nameravaju da otvore Zzyzx.“
Čovek se ponovo zagledao u pučinu. „Ne znam mnogo o tome. Izgleda da imate svoje razloge. Budi
na oprezu dok ugovaraš prevoz. Ume da bude nerazumna.“
„Imaš li neki savet?“ upitao je Set.
Čovek ga je ponovo pogledao. „Ne želim da se namećem.“
„Slobodno.“
„Imaš odličan mač. Ako postane previše temperamentna, seti se toga. Neki ljudi poštuju samo one
koji mogu da im učine nešto nažao. Što se mene tiče, ja bih u širokom luku zaobišao Gospu Sreću“
Paprat je dotrčao niz plažu. Set je napravio korak ka njemu i mahnuo mu da priđe. Kada se okrenuo,
sivog čoveka više nije bilo. Nigde nije mogao da se sakrije. Seta prođe jeza.
„jesi li ga video?“ upitao je Set kada se Paprat približio.
„Priviđenje? Zbog njega sam i došao ovamo“, kazao je Paprat. „Dobronameran je, ako me osećaj ne
vara. Neka vrsta duha stražara.“
„Razgovarao je sa mnom o Gospi Sreći“, kazao je Set.
„Nadam se da si ga saslušao“, kazao je Paprat. „Jesi li dobro?“
„Dosta dobro. Video sam te da razgovaraš s mojom sestrom.“
„Oboma nam je bilo neprijatno posle Vanesine opaske. Morali smo da porazgovaramo o tome.“
Set se nasmešio. Zajedno su se vratili do ostalih. Set je motrio na vodu u nadi da će ugledati Huga,
Nevila i Dorina u ukradenom čamcu. Sve šestoro sedeli su ćutke. Kendra je naslonila glavu na Papratovo
rame. Trask i Vanesa su dremali.
 Paprat se odmakao od Kendre i gurnuo Seta. „Vreme je za pištaljku vođe palube.“
Set je izvadio pištaljku iz kutije, ustao i tri puta produženo zazviždao. Ponovio je poziv posle dva
minuta. Sačekao je još dva minuta i uradio to isto.
Mesec se sakrio iza gustih oblaka, smanjivši vidljivost. Set je nastavio da zviždi na svaka dva minuta.
Kada se mesec ponovo pokazao, ugledali su veliki čamac na vesla koji im se približavao. Bio je još dosta
daleko.
Zviždanje je probudilo Vanesu i Traska. Set je spremio zviždaljku, a ostali su pokupili svako svoju
opremu. Čamac na vesla se nasukao i dvojica mornara iskočila su u vodu. Set je video zombije i utvare.
Ovi su bili nešto između. Nisu tamni ni graciozni kao utvare, ali su se kretali mnogo žustrije od zombija.
Njihova smeđa tela puna čvorova bila su vitka i čvrsta.
Pošto je još jednom prešao pogledom preko mračnog okeana ne bi li ugledao Huga ili satire, Set je
zajedno s ostalima zagazio u hladnu vodu i prihvatio pomoć nemrtvog pomorca prilikom ulaska u čamac
na vesla. Drugi par nemrtvih mornara čekao je unutra, rukujući velikim veslima. Kada su se svi ukrcali,
par pomoraca na obali gurnuo je čamac nazad u vodu i popeo se u njega.
Čamac je bio dovoljno veliki za sve, ali satiri bi jedva stali. Hugo bi svakako bio prevelik za ovaj
čamac. Set se tešio da Huga nisu bespotrebno ostavili.
Mornari veslači efikasno i spretno su upravljali čamcem. Ako je u blizini i bilo opasnih plićaka, Set ih
nije video. Čamac na vesla brzo se udaljavao od obale, poskakujući gore-dole na talasima.
Set je pažljivo osluškivao nemrtve mornare, ali kao što je to bio slučaj i s Uspravnim mrtvacima, do
njega nisu dopirale njihove misli. Pokušao je da zapodene razgovor svojim umom, ali nije osetio odgovor.
Mesec se ponovo sakrio iza oblaka. Veslanje preko crne talasaste vode delovalo je jezivo. Sve je bilo
natprirodno: kotrljanje plovila, miris soli u vazduhu, nemrtvi mornar kraj njega, oksidirana alka koja mu
se klatila iz smežurane ušne školjke. Set je primetio da je Paprat obgrlio Kendru.
Dosta dugo su već veslali kada je Paprat ustao i podigao ruku. Iz njegovih prstiju podigla se
svetlucava lopta bele svetlosti i sablasnom svetlošću obasjala drveni brod pored njih.
„Auuu“, zadivljeno je izgovorio Set kada je video koliki je.
Brod je imao tri visoka jarbola, s kojih je visila složena oprema, ali ne i jedra. Daleko iznad vode
čekale su palube različitih visina, oivičene ukrašenim ogradama. Drvo je delovalo staro i vremenske
prilike dosta su ga oštetile, ali nije bilo natrulo. Set je ugledao ime broda ugravirano u metalu. Na pramcu
broda bila je ukrasna figura lepo izrezbarena sirena. Na licu joj se očitavala panika, a ruke su joj lancima
bile vezane uz telo.
Ne obraćajući pažnju na dodatni sjaj, nemrtvi mornari su vešto manevrišući poravnali čamac s
Gospom Srećom. Set je čuo zujanje motora. Kada se okrenuo, ugledao je motorni čamac koji im se
približavao.
„Pronašli su nas“, kazao je Trask.
„Penjite se“, naložio im je Paprat.
Set je sačekao da se ostali popnu. Na kraju su samo on i Paprat ostali u čamcu s četvoricom nemrtvih
mornara. Jedan od mornara dao im je znak da se popnu uz lestve.
„Čekamo prijatelje“, objasnio je Set. Ničim ne pokazavši da je razumeo, mornar im je ponovo dao
znak da se popnu. Set se polako dovukao do lestvi. Motorni čamac bio je sve bliži. Nekoliko trenutaka
petljao je oko opasača s mačem i kutije koju mu je dao Kormak.
„Stanite“, doviknuo je Nevil. „Stigli smo. Izvinite što nam je toliko trebalo. Mislim da smo oštetili
čamac. Hugo je morao da nas spasava od nekoliko sprudova.“
Motor se ugasio, motorni čamac se klizeći približio i tupo udario u čamac na vesla, zaljuljavši one u
njemu. Nevil i Dorin uskočiše u čamac kod ostalih.
„Ovo su naši prijatelji“, kazao je Paprat. „Putuju s nama.“
Nemrtvi mornari nisu pokušali da ih zaustave. Set je krenuo uz lestve, a za njim i Paprat. Kada je
pogledao dole, Set je ugledao Huga kako se tetura prelazeći u čamac na vesla, koji se zaljuljao pod
njegovom težinom. Trenutak kasnije, golem se već peo uz bok broda iza Dorina.
 Kada je stigao do vrha, Set je zatekao ostale zbijene jedne uz druge, a naspram njih gomilu od
dvadeset nemrtvih mornara. Iako mornari u ritama nisu napravili nijedan preteći pokret, pretnju je
predstavljalo već i samo njihovo okupljanje, kao i njihovo držanje. Paprat, Nevil, Dorin i Hugo pridružili
su se Setu i ostalima.
„Kapetanova kabina trebalo bi da je na krmi“, Paprat je pokazao prstom. „Pretpostavljam da želiš da
ostanemo ovde dok ti ugovaraš vožnju. Ovo mora da uspe. Bez obzira na to da li smo u stanju da se
suprotstavimo ovim ukletim moreplovcima ili ne, nismo u stanju da nateramo brod da nas prebaci do
odredišta.“
„Nema problema“, kazao je Set i zaškrgutao zubima. Udaljio se od prijatelja i prošao između nemrtvih
mornara. Jednu ruku držao je na balčaku Vasilisa i trudio se da ne pokaže strah. Nijedan mornar nije ga
omeo u napredovanju. Kada ih je konačno ostavio za sobom, zabrinutost je malo popustila.
Otišao je do vrata kapetanove kabine, razmislio da li da pokuca, a onda odlučio da ih otvori bez
kucanja. Mračna prostorija izgleda da je bogato nameštena. Lep tepih prekrivao je najveći deo poda. Na
zidovima su visile precizne mape i pomorske karte. Radni sto je bio mali i kitnjasto ukrašen, a prostrani
ležaj prekriven svilenim čaršavima.
Soba je izgleda prazna.
Set je kleknuo, otvorio kutiju i izvadio muzičku kutiju, navio je i spustio na pod. Ništa se nije
dogodilo. Podigao je poklopac muzičke kutije, iz koje je doprla zvonjava.
Vazduh se istog ćasa uskovitlao, a temperatura strelovito porasla. Vrata su se s treskom zatvorila, a
senke odjednom postale mnogo izraženije. Mape i brodske karte zalepršale su na zidovima, a papiri
poleteli sa stola. Set nije video nikakvu priliku, ali je znao da više nije sam. Pridružilo mu se nešto
neobjašnjivo.
Zašto si mi se nametnuo?, raspitivao se devojački glas u njegovom umu. Iako je zvučala poput deteta,
Set je naslućivao da je govornica drevna.
„Moram da stignem do Bezobalnog ostrva“, kazao je Set. „Ne znam na koji bih još način mogao tamo
da stignem.“
Nisi došao sam. Šta će ti jednorog? I golem. Devojka je očigledno nezadovoljna.
„Putujem s prijateljima da bih sprečio katastrofu“, odvratio je Set. „Hoćeš li nas prevesti?“
Hoću li vas prevesti? Reči su mu se zabole u um i on se trgnuo. Neću. Mrzim to ostrvo. Ti i tvoji
saputnici pridružićete se mojoj posadi. Svi osim jednoroga i golema, oni će završiti na dnu okeana.
„To nije prihvatljivo“, kazao je zabrinuto Set i pošao rukom ka dršci mača.
Nije prihvatljivo! Znaš li ti s kim imaš posla? Odgovorila sam na tvoj poziv jer sam obećala da ću se
uvek odazvati. A kada se popneš na brod, radim šta hoću. Ti ne pripadaš ovde. Nemam nameru da se
cenkam s tobom. Odlazi! Saopšti moju odluku saputnicima.
Set je izvukao Vasilis i u njemu se probudila prijatna toplina besa. Samouverenost je odagnala sumnje
i strahove, i on se postideo što se naježio. Prijatelji računaju na njega! Mač je buknuo crvenim sjajem,
osvetlio sobu i otkrio jedva vidljivo obličje u uglu. Podsećalo je na razređeni oblak od čestica prašine.
Oblak je imao oblik žene duge kose. Vasilis ga je povukao ka toj maglovitoj prilici.
„Dosta je bilo gluposti“, naredio je Set, odolevši maču, koji ga je vukao s velikom žudnjom. „Dosta
mi je svega i nije mi do rasprave s hiljadu godina starim detetom. Prijatelji i ja idemo u smrt. Ti si samo
neko ko će nas prevesti. Učtivo sam te dozvao. Obezbedićeš nam bezbednu vožnju, ili ću tvoj brod
iscepkati u šibice, a tvoja posada završiće kao hrana za ribe.“
Tišina.
Izvinjavam se, usledio je stidljiv odgovor, bez imalo zlobe. U početku si se ponašao kao kakav
prevarant. Okrutno je od. tebe što nas zadirkuješ na taj način. Nemoj nas povrediti i ja ovde prisutna
obavezujem se da tebe i tvoje saputnike prebacim na Bezobalno ostrvo.
„Imaš tri dana“, kazao je Set. „Moramo da budemo na obali dosta pre izlaska sunca.“
Biće kako ti kažeš, Veliki.
Set se okrenuo da pođe. „Voleo bih da ne moramo više da razgovaramo.“
Ne zameri, ali i ja bih to volela.
 DVADESET ŠESTA GLAVA

Bezobalno ostrvo

K endra se oslonila na ogradu u prednjem delu Gospe Sreće i zagledala u tamnu vodu. Iako oblaci
trenutno zaklanjaju pun mesec, pogled joj seže dosta daleko. Brod je glatko i postojano napredovao.
Čak i za vreme oluje prethodnog dana, Gospa Sreća se nekim čudom nijednom nije zaljuljala i sekla je
ustalasanu vodu neprirodnom brzinom.
Za vreme njihovog trodnevnog boravka na moru, nemrtvi mornari nisu podigli ni jedno jedino jedro.
Razišli su se čim se Set vratio iz kabine kapetana i Kendra je od tada pa do kraja putovanja retko viđala
svoje nemrtve saputnike. Uglavnom su se zadržavali dole, u brodskom skladištu i nijednom nisu svratili u
prednji deo broda, gde su ona i njeni prijatelji spavali.
Paprat ju je probudio pre nekoliko minuta. Putovanje se bližilo kraju i njeni prijatelji sređivali su
opremu. Kendra se popela da baci pogled na Bezobalno ostrvo, ali kopno još nije bilo na vidiku.
„Vidiš li nešto?“ upitao je Set, prepavši je.
„Ne još.“
„Koliko daleko možeš da vidiš?“ upitao je.
„Ne znam. Nekoliko stotina metara, čini mi se.“
Njen brat se zakikotao. „Ja ne vidim čak ni vodu.“
„Svi ćemo ubrzo ugledati kopno.“
Stajali su u tišini.
„Jesi li se već žvalavila s Papratom?“ upitao je Set.
„Nisam, bolesniku“, iznervirano je odgovorila Kendra. „To se tebe ne tiče!“
„Delovali ste tako mazno“, primetio je Set.
„Samo je pokušavao da me zagreje“, kazala je Kendra. „Trudi se da me uteši. A i njemu je potrebno
malo utehe.“
„Znam šta bi mu moglo uliti dodatnu hrabrost“, kazao je Set i napućio usne.
Kendra ga je gurnula. „Ne izigravaj kretena.“
Set se nasmejao. „Imaj u vidu da možda nećeš imati još puno prilika.“
Kendra se namrštila. „Znam. Hej, vidim nešto.“
„Šta?“
„Maglu.“
 Set je zakolutao očima. „Magla i nije neka novost.“
„Mnogo magle. Zid od magle. Videćeš ga, približavamo mu se.“
„Vidiš li nešto u magli?“ upitao je Set posle jednog trenutka.
„Ne. Suviše je gusta.“
Kendra je gledala kako pramac probija zid od pare. Trenutak kasnije, osetila je vlagu na licu i šakama.
Duboko je udahnula i okusila je.
„U pravu si“, kazao je Set. „To je bilo iznenada.“
Paprat im je prišao s leđa. „Sva vaša oprema je spremna.“
„Imaš li neku reč ohrabrenja?“ upitao je Set.
„Agad je krenuo“, obavestio ih je Paprat. „Ne mogu da se upustim u pojedinosti. Nagi Luna nas često
posmatra u poslednje vreme. Uhvatili smo njen pogled kada smo se ukrcali na brod. Gleda nas i ovog
časa.“
Kendra se stresla. „Možeš li da odrediš gde se nalazi?“
„U blizini je, na ostrvu“, odvratio je Paprat. „U kupoli. To je sve što mogu da razaberem. Nije mnogo
zabrinuta zbog nas, samo je zainteresovana.“
„Možeš li da uneseš malo svetlosti u tu maglu?“ upitao je Set.
„Nisam siguran da bi ti se dopalo ono što bi video“, kazao je Paprat. „Nemrtvi stražari na šiljatom
stenju.“
„Počinjem da ih čujem“, kazao je Set. „Većina stenje. Nekolicina zvuči žedno. Neki nas pozivaju da
im se pridružimo.“
„Vidiš li ih?“ upitala je Kendra Paprata.
„Mogu da ih osetim“, odvratio je Paprat. „Kao i ogromne zveri u vodi. Mada se drže podalje od
broda.“
Brod je postojano plovio ka ostrvu. Kendra je začula bućkanje i usisavanje ispred njih, s desne strane.
„Čujete li to?“
„Vrtlog?“ upitao je Paprat. „Postaće glasniji.“
Gospa Sreća prošla je uz sam grgoljavi vir, ali se nije ni nagnula ni zaljuljala. Kada je preteće
usisavanje vrtloga počelo da slabi, magla je počela da se proređuje.
„Vidim ostrvo“, izjavila je Kendra. „Veliko je. Vidim ga celog. U vodi ima dosta oštrog stenja. Ne
vidim plažu, samo talase koji udaraju o oštro kamenje.“
Trenutak kasnije Gospa Sreća je usporila i zaustavila se.
„Ovo mora da je naša stanica“, kazao je Paprat.
Sišli su na glavnu palubu, gde su ih dvojica nemrtvih mornara poterala ka boku. Daleko dole čekala su
ih dva čamca na vesla, u kojima se nalazilo još nemrtvih mornara.
„Čak su dovezli i čamac za Huga“, primetio je Set.
„Ovi zombiji gusari misle na sve“, kazao je Voren. „Nameravam da Gospu Sreću preporučim
prijateljima.“
Kendra se spustila niz bok broda između Paprati i Seta. Svi su ušli u jedan čamac osim Dorina i Huga.
Čim su se putnici smestili, veslači su počeli da udaljavaju čamce od broda.
Dok su čamci klizili ka ostrvu, mesec se probio kroz oblake i osvetlio prizor. Gde god da je pogledala,
voda je udarala o podmuklo stenje, a pena talasa odbijala je mesečinu. Nije joj bilo jasno kako će stići do
obale a da se ne udave.
Mali čamac nije mogao da bude nadnaravno nepokretan kao Gospa Sreća u uzburkanoj vodi. Kendra
se čvrsto držala za najvišu gredu dok se čamac dizao i ljuljao, a hladne kapljice prelivale preko ivica.
Veslači su uz mnogo muke, i kao da voze opasan slalom, sprovodili plovilo između pretećih gromada.
Kendra je tri puta zatvorila oči kada joj se učinilo da će sigurno udariti u stenu, ali su nemrtvi sva tri puta
uspeli da izbegnu prepreku.
Zabranjena obala bila je sve bliža. Zapenušani talasi razbijali su se o ćoškaste stene i šikljali uvis kroz
otvore. Čamac na vesla jurio je napred na talasima koji su svom snagom udarali o obalu i Kendra se
pripremala za neizbežni sudar. Očekivala je da će se plovilo razbiti u paramparčad o kamen koji ne prašta.
Čamac na vesla je u poslednjem trenutku zaokrenuo ulevo. Dok su vesla mahnito mlatila po vodi, čamac
se iznenada nagnuo na stranu i uleteo ispod kamenog luka u malu skrivenu uvalu.
Iako je uglavnom bila zaklonjena od talasa, voda u zalivu nepravilno se podizala i spuštala. Čamac s
Hugom ušao je odmah za njima. Strma pročelja stena sa svih strana okruživala su zaliv. Veslači su
odvezli čamce do najpristupačnije litice.
Hugo je iskočio iz svog čamca i našao oslonac na strmoj padini. Golem je potom ispružio ruku, i kada
se nivo vode u zalivu podigao, Paprat je pomogao Kendri da ga uhvati za ruku. Noseći Kendru u ruci od
zemlje, Hugo se brzo popeo uz pročelje. Kendra je s vrha gledala ostale kako se iskrcavaju i pentraju uz
strmu padinu. Paprat je stvorio plutajuću loptu svetlosti da im olakša penjanje.
Kada su svi stigli do vrha, veslači su već bili izašli iz zaliva i zaputili se nazad ka brodu. Kendri nije
bilo jasno kako uspevaju da veslaju uprkos talasima koji su se jedan za drugim razbijali o obalu, ali koliko
je mogla da vidi, nemrtvi mornari su glatko umakli.
Paprat je povećao svetlosnu kuglu, pojačao njen sjaj i ostavio je da lebdi pet-šest metara iznad glave.
Rastinje na ostrvu počinjalo je dosta blizu krševite obale. Drveće je bilo visoko i obavijeno puzavicama
koje su zaklanjale egzotične paprati. U blizini je ležala statua lava koju je nagrizao zub vremena. Bila je
prekrivena mrežom naprsnuća i nedostajale su joj tri noge. Kada bi je uspravili, bila bi visoka gotovo kao
Hugo.
Paprat ih je poveo obalom do peskovite lagune. Barikada od tamnih stena koje su štrčale poput nizova
zubaca štitila je naspramnu stranu mirne lagune od pobesnelog mora. Na plaži su zatekli ogromne kamene
ploče i polomljene stubove kao da su se nekada tu uzdizale graciozne građevine. Kendra je prešla šakom
preko iskrivljene osnove polomljenog stuba, ispitujući ostatke uklesanih crteža.
„Meni ovo izgleda kao odlično mesto za piknik“, kazao je Set i seo na ivicu napola zakopanog
temelja. „Ovo mu dođu kao nekakve klupe.“
„Mogao bih nešto da pojedem“, kazao je Voren.
„Možda nam je ovo najbolja prilika za jelo“, složio se Paprat.
Kendra je sela, otvorila ruksak i potražila vodu. Tokom putovanja na Gospi Sreći potrošili su najveći
deo hrane i vode, ali im je ostalo dovoljno za poslednji pristojni obrok, koji će se uglavnom sastojati od
sušenog mesa, koštunjavih plodova, krekera i sušenog voća. Dok su ostali pravili popis, Kendra je
shvatila da su svi pakovali zalihe pod pretpostavkom da im posle današnjeg dana hrana više neće biti
potrebna. Ako kojim čudom prežive, valjda će uspeti nešto da upecaju.
Jeli su ćutke. Kendru je dobro uzdrmalo opasno putovanje do obale, a tajanstvena atmosfera na
sumornoj plaži teško da može da joj popravi raspoloženje. Svi su bili svesni toga da će uskoro umreti i
nisu mogli da se otmu tom utisku ni tokom jela. Niko nije pokrenuo razgovor o sudbini koja im je dahtala
za vratom, ali je Kendra bila sigurna da svi upravo o tome razmišljaju. Jela je mehanički. Koštunjavi
plodovi i sušeno meso bili su potpuno bezukusni.
Kada su usporili s jelom, Paprat je ustao. „Osećam oltar vilinske kraljice malo dalje na obali. Oltar se
nalazi u blizini istočne strane kupole, u kojoj se nalaze vrata koja vode u Zzyzx. Ako sam dobro razumeo,
kupola bi trebalo da se otvori ka izlazećem suncu, tako da bismo mogli da obavimo poslednje pripreme
upravo kod oltara.“
„Povedi nas tamo“, kazao je Trask.
„Nadam se da vam je svima jasno da moramo da preživimo ovo“, kazao je Voren dok je stavljao ranac
na leđa. „Nema šanse da moj poslednji obrok bude izletnička hrana.“
Nevil i Dorin su se nasmejali. Nikom drugom to nije pošlo za rukom. Paprat ih je poveo.
„Dajte, ljudi!“ prekorio ih je Nevil. „Voren se našalio. U pravu je! Ne moramo da stignemo do Zzyzxa
kao da idemo na vlastitu sahranu! Krenuli smo u ovu misiju znajući da ćemo izginuti. Zar vas to saznanje
nije oslobodilo stresa? Ja bih bio mnogo nervozniji kada bih znao da imam neke izglede.“
„Isto je bilo s Bodvinom Hrabrim“, veselo se složio Dorin. „Izašao je pred dželata s osmehom na licu
i dao mu napojnicu. Možda smo osuđeni na propast, ali zašto se ne bismo zabavili? To će umanjiti pobedu
naših protivnika.“
„Dopada mi se ideja“, kazao je Set. „Osmehivaću se demonima. Zaista hoću, videćete.“
„Drago mi je što sam napustila onaj brod“, kazala je Kendra. „Bar ćemo umreti na tropskom ostrvu.“
„Meni se više dopada Vorenov plan da ne umremo“, dodala je Vanesa. „Da li je neko spremio
poslednju poruku koju želi nekom da isporučim?“
„Svi ste ludi“, zakikotao se Trask.
„Ne smemo dozvoliti da nas ova hajka ubije u pojam“, kazao je Voren. „Kladim se da ću ja poslednji
pasti.“
„Samo se ti nadaj“, kazao je Set. „Paprat će najduže izdržati. Kladim se da će povući nekoliko
demona sa sobom.“
„Misliš li da ja neću?“ uzviknuo je Voren.
„Možda nekog malog“, nasmejao se Set.
„Nema mnogo oružja koje može da povredi veće demone“, kazao je Paprat. „Setovo sečivo je naša
najveća nada za sada. I moj rog može to da uradi. Voren ima mač od adamanta koji bi trebalo da probije
većinu demonskih koža. Mačevi koje smo uzeli Sivom Ubici seckaće demonsko meso. Trenutno su oba
kod Traska, ali jedan bi trebalo da uzme Vanesa. Zavirio sam u njen um. Veoma vešto rukuje mačem.
Ostali bi trebalo da ostanu pozadi i drže nas za ruke kada padnemo. I samo da se zna, ako želite da se
kladite na to ko će poslednji ostati na nogama, ja ulažem novac na Huga.“
„Ne“, zagrmeo je golem. „Ne poslednji. Hugo spasi Seta. Hugo spasi Kendru.“
Kendra je osetila da joj suze peku oči.
Nevil je podigao ruku. „Kako da ja dospem na taj spisak?“
Ovog puta svi su se nasmejali, čak su se i golemu zatresla ramena od kamenja.
Šegačenje se nastavilo još izvesno vreme. Najviše su ga podsticali Voren, Set i satiri. Razgovor je u
jednom trenutku ipak zamro. Kendri je bilo drago što su svi priznali da su svesni opasnosti i što su
pokušali sve da okrenu na šalu. Opasnost nije manja zbog toga, ali joj je iskazano prijateljstvo popravilo
raspoloženje.
Dok je išla iza Paprata, Kendra je razmišljala o tome kako bi mogla da pomogne u konačnom
obračunu. Ako ne pronađu nijednog astrida da ga preobrazi, teško da će moći mnogo da doprinese. Svi
ostali bolje rukuju oružjem od nje. Osim toga, Torina je upotrebila sve strelice s perjem feniksa, tako da
nije uspela nijednu da prisvoji. Ako je tačno ono što Paprat kaže, obične strele koje je Kendra donela
samo bi iznervirale demone. Možda bi vilinska kraljica mogla da joj da nekakvo oružje. Čvrsto je odlučila
da je priupita.
Stigli su do druge lagune, ovu su štitili nazubljeni grebeni. Plaža u obliku polumeseca bila je zakrčena
srušenim zidovima, lukovima i stubovima. Raštrkani ostaci građevine protezali su se ka unutrašnjosti
kopna, između drveća. Nešto dalje na kopnu uzdizala se ogromna kamena kupola.
„Prvi nagoveštaj zore uslediće za jedan sat“, kazao je Paprat. „Oltar nije daleko.“
Paprat ih je s plaže poveo kroz šumarak od visokih palmi ka unutrašnjosti ostrva. Prošli su pored
statue konja bez glave. Kendra je nešto dalje ugledala veliki prsten stubova povezanih lukovima. Za
razliku od ostalih kamenih ostataka na koje su naišli, ovaj impresivni krug od lukova izgleda da je
nedirnut.
„Je li to oltar?“ upitala je Kendra.
Paprat je klimnuo glavom. „Vi ostali možda biste mogli ovde da sačekate“, kazao je Paprat i uzeo
Kendru za ruku
„Ja ti nisam potrebna“, kazala je Kendra.
„Potrebna mi je sva moguća pomoć“, kazao je Paprat, nagovarajući je da pođe s njim. „Mnogo toga
moramo da tražimo.“
Držeći se za ruke, Paprat i Kendra prišli su širokom prstenu spojenih stubova. Kada je prošla ispod
izrezbarenog luka, Kendra se našla na popločanom tlu. Plitke stepenice vodile su do kružnog ribnjaka s
ostrvcetom na sredini. Jedan jedini tanki lučni mostić premošćavao je vodu do ostrva. Otišli su do bližeg
kraja krhkog mosta. Kendra je u oklevanju zastala.
„Šta ćemo tražiti od vilinske kraljice?“ upitala je.
„Videćeš“, odvratio je Paprat. „Sačekajmo da Njeno veličanstvo prvo zaštiti naše reči. Nagi Luna je i
dalje ljubopitljiva.“
„Može li vilinska kraljica da blokira Okulus?“ upitala je Kendra.
„Ne baš, ali zna kako da podstakne Nagi Lunu da pogleda u drugom pravcu. Dođi.“
Poveo ju je na uski luk. Da je nije držao za ruku, Kendra bi se zabrinula da će izgubiti ravnotežu, ali
se ovako osećala u toj meri stabilno da je prešla na drugu stranu bez ikakvih poteškoća. Onog trenutka
kada je kročila na ostrvo, Kendra je osetila elektricitet u vazduhu, kao da će u narednom trenutku sevnuti
munja. Dlačice na rukama su joj se nakostrešile.
„Osećaš li?“ upitala je.
„Da.“ Paprat ju je poveo do sićušnog kipa vile pored zlatne činije. Zajedno su kleknuli. U narednom
trenutku preplavili su ih jaki mirisi. Pustinja za vreme oluje. Unutrašnjost trulog panja. Saće s kojeg se
cedi med.
Znači, došlo je do ovoga. Reči su donele poplavu oprečnih osećanja. Duboku tugu. Veliku
iscrpljenost. Proključali gnev. Nežnu zabrinutost.
„Oboje smo videli šta se sprema“, jednostavno je kazao Paprat. „Učinio sam sve što je bilo u mojoj
moći da to sprečim.“
Ma koliko se mi trudili da ga odložimo, na kraju uvek dođe dan za svođenje računa.
„Hoće li ovo biti kraj sveta?“ upitala je Kendra.
Mogao bi biti.
„Razgovarao sam s Agadom“, kazao je Paprat. „Stići će po planu. Jesi li primila moje poruke?“
Jesam. Slažem se s tvojim procenama.
„Možeš da razgovaraš s njom i kad nisi u blizini oltara?“ upitala je Kendra.
„Ne baš“, odvratio je Paprat. „Mogao bih da je čujem da imam treći rog, ovako ne. Mada, ona čuje
mene. Na to sam računao.“
Kendra se zagledala u malu statuu vile. „Možeš li da nam pomogneš?“
Moram da vam pomognem. Kraljevstvo kojim vladam povezano je s tvojim svetom. Bez obzira na sav
sjaj i lepotu, moje kraljevstvo je produžetak tvoje stvarnosti.
Bez zemaljskog uticaja oltara, moje neiskvareno kraljevstvo svetlosti na kraju bi izbledelo.
„Jesi li spremna da ideš do kraja?“ upitao je Paprat.
Vilinsku kraljicu rastrzala su oprečna osećanja i Kendra ih je istog časa osetila kao da su njena
vlastita. Oklevanje. Sumnja. Zabrinutost za kraljevstvo. Zabrinutost za podanike. Zabrinutost za svet.
Zabrinutost za Paprata, posebna i očajnička. Želja da se sakrije. Želja da se odmori. I stara mržnja, želja
za osvetom koja je godinama tiho tinjala.
Samo u krajnjoj nuždi. Biće to očajnički potez.
„Nemamo drugog izbora“, kazao je Paprat. „Upravo zbog toga se ovaj oltar ovde i nalazi. On je
poslednja prepreka.“
A šta ako otvorim svoje kraljevstvo za tebe i tvoje prijatelje? Kendru, Seta, čak i golema. Mogli bismo
naći načina da se zaštitimo.
„Da otvoriš kraljevstvo za nas?“ upitala je Kendra. „Zar ono u tom slučaju ne bi bilo ranjivo?“
Toje možda sigurnije od otvorene bitke.
„To ne dolazi u obzir“, kazao je Paprat. „Ne obraćaj pažnju na strahove. Moje prisustvo čini te
slabom.“
Ne možeš ni da zamisliš koliku snagu mi ulivaš. Kendra je osetila toliko snažan nalet ljubavi da je
otvorila usta, uhvatila se za grudi i zaplakala.
„Ne možemo da dobijemo ovu bitku“, kazao je Paprat. „Nema svrhe da se zavaravamo. A čak i ako je
izgubimo, možda nam se ukaže prilika da dobijemo rat. Kriza često zahteva žrtve. U važnim stvarima,
sumnje i strahovi nikada nisu dobri savetnici. Zašto pažnju ne posvetiš veri, hrabrosti, dužnosti i časti?
Kendra to radi, kao i njeni prijatelji, a nemaju nikakvog razloga da se nadaju.“
Mudar savet, kao i uvek. Poslušaću tvoj plan. Kendru je preplavio talas nevoljne rezignacije.
„To nije moj plan“, kazao je Paprat. „Predlažem da ga primenimo, ali nisam ga ja smislio. Autori te
strategije su čarobnjaci koji su sredili da oltar bude ovde postavljen.“
„Kakav plan?“ upitala je Kendra.
„Samo su vilinskoj kraljici i meni poznate sve pojedinosti“, kazao je Paprat. „I to mora tako da ostane.
Agad je verovatno dešifrovao našu strategiju, ali to je bilo neizbežno. Ako bi neprijatelji naslutili šta
nameravamo, propala bi nam i ta poslednja nada.“
„Postoji šansa?“ upitala je Kendra.
„Slaba, doduše“, odvratio je Paprat. „Nikada tebi i tvojim prijateljima ne bih dozvolio da dođete
ovamo da nema nikakvih izgleda.“
Moraćeš da odigraš važnu ulogu, Kendra.
„Koliko si ih sakupila?“ upitao je Paprat.
Devedeset. Trojica od šestorice pobunjenika su se vratila. Druga trojica su, razume se, nestala.
„Govorite o astridima?“ upitala je Kendra.
Ribnjak oko ostrva eksplodirao je od lepeta zlatnih krila kada su astridi izleteli iz vode. Posle nekoliko
trenutaka već je devedeset sova čučalo na povezanim stubovima, zureći svojim ljudskim licima u Kendru
i Paprata.
„Nije čudo što nijednog nisam uspela da nađem!“ požalila se Kendra.
„Oni su tražili tebe“, kazao je Paprat, „ali zbog razvoja događaja, zaključio sam da bi bilo bolje da ih
vilinska kraljica pozove kući i pripremi za ovaj dan.“
Kendra se namrštila na mali kip vile. „Nisu li svi ti odlasci i dolasci astrida oslabili zaštitu tvog
kraljevstva?“
Jesu. Ali ne uzbuđuj se, najveći deo štete popravila sam zatvaranjem svih drugih oltara osim ovog.
Usmerila sam svu svoju energiju na ovaj sukob. Sledi Paprata. Svu nadu od sada polažemo u njega.
„Možeš li da nam obezbediš vedro jutro?“ upitao je Paprat.
Vreme je najmanji problem.
„Jesi li spremna za ostalo?“ upitao je Paprat.
Spremna sam.
Paprat je uzdržano dodao. „Ako se ne steknu pravi uslovi, moraćemo da odustanemo.“
Shvatam. Pripremite se. U pobedu!
Kendra je iskusila toliko jak nalet nade da umalo nije poverovala u to. U sledećem trenutku ostala su
joj samo urođena osećanja. Prisustvo vilinske kraljice se izgubilo u daljini.
Paprat je uzeo Kendru za ruku i poveo je nazad preko luka. „Ti prvi, Gilgarole!“
Zlatna sova sletela je ispred Kendre.
„Ovo je kapetan astrida“, kazao je Paprat. „Poljubi ga u čelo.“
Kendra je čučnula ispred sove. Sova se svečano zagledala u nju s nečitljivim izrazom na licu. Bar neće
usnama morati da dodirne njeno perje. Sagnula se i na brzinu coknula sovino voštano čelo.
Raširila se zlatna svetlost, potom je usledio svetlucavi kovitlac iskrica i na kraju se Kendra našla
ispred visokog ratnika. Mišićavi torzo štitio mu je pozlaćeni oklop, a glavu šlem u obliku sove. Crte lica
postale su mu mnogo muževnije nego do tada. U jednoj ruci stezao je koplje, a u drugoj mač. Na leđima
je imao sjajna široka krila.
Divni vojnik se okrenuo i kleknuo ispred Paprati, pognute glave. „Oprosti zbog neuspeha,
gospodaru“, preklinjao je on prodornim glasom koji je odavao snažna osećanja.
„Ustani, Gilgarole“, kazao je Paprat. „Sve je oprošteno. Čeka nas posao.“
Snažni ratnik je ustao. „Molili smo se da dođe ovaj dan. Konačno smo dobili priliku da se iskupimo.“
Kendra je stala ispred Paprati. „Ko si ti? Vilinska kraljica se prema tebi odnosi kao da si joj miljenik.
Astridi kleče pred tobom. Jesi li ti jedini preostali jednorog ili tako nešto?“
„Nisam, ima ih još“, odvratio je Paprat.
 Gilgarol se nakašljao. „Zar ne znaš...“
Paprat ga je namršteno pogledao i ovaj je ućutao.
„Šta?“ nastavila je da ga pritiska Kendra. „Moraš da mi kažeš.“
Paprat je uzdahnuo. „Vilinska kraljica ima petoro dece, četiri kćerke i jednog sina. Ja sam taj sin.“
„Vilinska kraljica je tvoja majka?“
„Jeste.“
Kendra je protrljala čelo. „Nije čudo što je bila toliko zabrinuta za tebe. Ali kako vila može da ti bude
majka?“
„Zar sam rekao da je ona vila?“
„Zar nije?“
„Jednorozi su osnovali vilinsko kraljevstvo. Moja majka je bila prva.“
„Vilinska kraljica je jednorog?“
„To zna samo nekolicina izvan našeg malog kruga“, kazao je Paprat. „Vile je poštuju kao prvu od
svog soja. Gorgrog je uništio mog oca, i delimično zbog toga želim da ga porazim. Vreme nam ističe.
Čeka nas još osamdeset devet astrida.“
Kendra je bila zaprepašćena. Mazila se i flertovala sa sinom vilinske kraljice? Sada nema vremena da
razmisli o tome. „Nastavimo.“
„Svi osim nevernih“, pozvao je Paprat.
Kendra je kleknula i jedan za drugim astridi su prilazili da ih vrati u njihovo pravo obličje. Potrajalo je
duže nego što je očekivala. Ubrzo je počela da zatvara oči pri svakom poljupcu ne bi li izbegla
zaslepljujuću mećavu iskrica koja je pratila preobražaje. Svi astridi izgledali su manje-više isto kao prvi.
Oružje je variralo, kao i neke pojedinosti na oklopu, ali svi do jednog imali su zlatna krila i svi su delovali
zastrašujuće.
Pošto je vratila osamdeset sedam astrida u prvobitni oblik, preostala su još tri tamna. Oni nisu imali
sjajno zlatno perje kao ostali i izrazi lica su im bili pokajnički.
„Nasrnuli ste na vilinsku kraljicu pošto vas je ukorila zbog neuspeha“, prekorio ih je Paprat, „ali ste
došli kada vas je pozvala. Stoga ćete po rangu biti najniži od svih. Na vama je da povratite čast izuzetnim
junaštvom.“ Klimnuo je glavom Kendri.
Kada je poljubila poslednju trojicu, i oni su se pretvorili u sjajne ratnike koji se ni po čemu nisu
razlikovali od ostalih. Sva trojica kleknuše ispred Paprati. Obratili su mu se u isti glas. „Izvinjavamo se
što smo bili neverni. Zauvek ćemo se stideti svoje pobune. Hvala ti na ovoj prilici da dokažemo koliko se
kajemo. Nećemo te izneveriti.“
„Odabrali ste pravi dan da se dokažete“, kazao je Paprat.
Kendra je pogledala u pravcu istoka i primetila da se razdanjuje. Oblaci iznad njihovih glava postajali
su sve prozračniji. Kendra i Paprat su se u pratnji nekoliko astrida vratili do mesta gde su ih čekali
saputnici.
„Izgleda da ste regrutovali pomoćnike“, izgovorio je Trask srčanije nego u poslednjih nekoliko dana.
„Ovo su astridi?“ upitao je Set, kome se zavrtelo u glavi od uzbuđenja.
„Ovo je samo početak“, obećao je Paprat. „Dolazi Agad sa skupinom zmajeva. Dodatno pojačanje
moglo bi da nam stigne iz oltara. Možda nećemo biti dovoljno jaki da porazimo protivnike, ali
priredićemo tim demonima doček koji će dugo pamtiti.“
„Kakav je plan?“ upitao je Voren.
„Okupićemo se na drugoj strani oltara“, kazao je Paprat. „Između oltara i Zzyzxa nalazi se prostrana
čistina. Pošto vilinska kraljica koristi oltar kao portal, naš sveti zavičaj biće u neku ruku ranjiv.
Pokušaćemo da prebacimo borbu na druge lokacije, a dvanaest astrida ostaće da štite oltar.“
„Da sagradim kulu?“ upitao je Set. „Imam malu kulu koja će porasti u pravu ako je posadim u
zemlju.“
Paprat je odmahnuo glavom. „Moramo biti pokretljivi, to je od najveće važnosti. Postoje bića
neizmerne moći. Najjači od njih ruši zidove i kule gimnastike radi. Čuvaj svoju kulu za neki drugi dan.
Demoni će pokušati da nas parališu strahom, ali astridi i ja možemo da odbijemo njihove tamne aure.
Niko do vas neće osetiti posledice magičnog straha sve dok smo mi na nogama. Kendri i Setu dodeliću po
dva astrida kao telohranitelje, mi ostali imaćemo po jednog.“
„U pitanju je horda koja neće prestati da izvire“, podsetila ih je Vanesa. „Možemo da iznerviramo
njihovu prethodnicu, ali nastaviće da dolaze. Biće ih previše za nas. Potrebni su nam konkretni planovi.“
„Imam na umu neke manevre“, kazao je Paprat, „ali gleda nas Nagi Luna. Privukli smo njenu pažnju
vraćanjem astrida u prvobitno obličje. Svu nadu polažemo u iznenađenje. Podeliću vam određene zadatke
tek kada se pojave naši protivnici.“
Vanesa se zakikotala. „Tražiš od nas da ti neograničeno verujemo.“
„On je doveo vojsku“, kazao je Voren. „Nemamo drugog izbora nego da verujemo u njegov plan.“
„Naša situacija je toliko opasna da je smešna“, kazao je Paprat. „Pa ipak, uveren sam da danas
možemo da pobedimo, naravno pod izvesnim okolnostima, jedino ako moj plan uspe.“
„Nemoj početi da govoriš da bismo mogli da pobedimo“, požalio se Nevil. „Unervozićeš me.“
„Nećemo ih poraziti“, pojasnio je Paprat, „ali mogli bismo da preživimo.“
„Mislim da se pogubio“, prošaputao je Dorin, vrteći šakom pored uveta.
„Ovuda“, kazao je Paprat. „Zatvor će se otvoriti kada sunce izađe.“
Kendra je uhvatila korak iza Nevila i Dorina.
„Misliš li da se sećaju?“ upitao je Nevil Dorina, pogledavajući ka astridima.
„Čega da li se sećaju?“ upitala je Kendra.
Dorin je zaklonio usta šakom i prošaputao: „Nevil je imao običaj da gađa astride iz praćke sporta
radi.“
„Ćut“, zasiktao je brže-bolje Nevil, stavivši Dorinu šaku preko usta. „Dorin i njegove priče.“
Kendra je ispred njih ugledala vile veličine ljudi kako se izdižu iz ribnjaka oko oltara. Takve vile nije
videla otkad je pomagala u spasavanju Utočišta za bajke od Bahumata. Bile su visoke i graciozne, nosile
su vitka koplja i mačeve i nadmeno pogledavale astride.
Skupina prevelikih vila okupila se oko Huga i počela da zapeva. Tle se namreškalo i Hugo je počeo da
raste. Zemlja i kamenje dizali su se i lepili za njegovo telo. Kada su završile sa zapevanjem, Hugo je bio
gotovo dvostruko viši i krupniji nego što je bio kada su ga vile pripremile za borbu tokom širenja senke.
Vile su donele golemu ogroman mač sa širokim sečivom, koji je premašivao Traskovu visinu.
Set je otrčao do Kendre. „Jesi li videla? Nabildovale su Huga! Možda imamo šanse!“
„Paprat misli da imamo“ kazala je Kendra.
„Polako šizim“, kazao je Set, nervozno lupkajući nogom. „Laknuće mi kada bitka počne. Mač
smirujuće deluje na moje živce.“
„Samo slušaj Paprata“, preklinjala ga je Kendra. „On je danas naš general. Radi ono što ti kaže i
možda uspemo“
„Slažem se s Nevilom“, kazao je Set. „Mislio sam da smo gotovi, ali čim sam čuo da bismo mogli da
ih porazimo, u glavi mi je prava zbrka.“
„Ostani smiren“, kazao je Paprat. On i Gilgarol su ih upravo sustigli. „Prizor demona koji izlaze može
da bude zastrašujuć. Ne zaboravi da ne moramo da porazimo sve do jednog. Imaćemo određene ciljeve.“
„Gde li su ti zmajevi?“ upitao je Set.
„Sve u svoje vreme“, uveravao ga je Paprat.
Razdanjivalo se sve brže. Stigli su na suprotnu stranu oltara. Ispred njih se prostiralo široko polje,
koje ih je delilo od ogromne stenovite kupole u koju su bile urezane zagonetne rune. Tu i tamo po polju
su ležale ruševine drevnih zdanja.
Kendra je osmotrila njihovu novookupljenu vojsku i izbrojala bar stotinu ogromnih vila. Astridi
naoružani do zuba bili su namršteni i delovali su sposobno, neki su hodili po tlu, a neki su leteli. Hugo je
postao pravi pravcijati džin. Bez obzira na ishod, ovo je mnogo bolje nego da se njih devetoro sami suoče
s Gorgrogom i njegovom hordom.
Paprat je otrčao na čelo i okrenuo se da im se obrati. Podigao je ruke i nekoliko puta mahnuo da im
privuče pažnju. „Naši neprijatelji izaći će svakog trenutka. Od mene ćete dobijati naređenja! Budite
hrabri. Imamo po dršku vilinske kraljice i drugih moćnih saveznika. Posle mnogo vekova provedenih u
egzilu, astridi su povratili svoje pravo obličje!“
Ovo je bilo propraćeno klicanjem.
„Vi ste, astridi, vekovima bili počasna garda moje porodice“, nastavio je Paprat. „Ovaj puk je imao
ime. Da li bi neko od ljudskih bića pokušao da pogodi kako su ga zvali?“
Niko mu nije odgovorio.
„Vitezovi zore“, kazao je Paprat. „Isto ime uzelo je i bratstvo koje se suprotstavlja Društvu zvezde
Večernjače. Verujem da to ime nije izabrano slučajno. Mislim da se ono odnosi na ovaj trenutak. Nema te
zvezde koja može da istrpi svetlost zore, niti je zlo ikada volelo svetlost. Posle dugog zatočeništva u
mraku, dočekajmo neprijatelje sa svitanjem za leđima.“
Kendra se naježila. Nije imala pojma da je Paprat tako nadaren za vođu. A onda je kupola počela da se
trese. Usledila je gromoglasna tutnjava, koja kao da je dopirala iz samih kostiju planete. Zaglušila je svaki
drugi zvuk. Potresi su se pronosili kroz tle, izazivajući lelujanje drveća. Kendra se saplela o astrida, ali ju
je on pridržao da ne padne. Potresi su se pojačali i u donjem delu kupole pojavila se pukotina koja je iz
sekunde u sekundu postajala sve šira. Kada se sunce pojavilo na obzorju, tamnica za demone se otvorila.
 DVADESET SEDMA GLAVA

Vitezovi zore

K ada je podrhtavanje prestalo, raspuklina na kupoli bila je širine košarkaškog terena. Set je zurio u
zjapeću raspuklinu, čekajući da se pojavi neki demon. Astridi i vile oko njega su se unervozili.
„Samo mirno“, doviknuo je Paprat. „Čekajte moja naređenja.“
„Jesi li ti moj telohranitelj?“ upitao je Set astrida koji je zauzeo položaj pored njega.
„Jesam“, odvratio je mišićavi astrid. „Ja sam Peredor. Dodeljen ti je i Denvin.“
Drugi astrid bio je nešto viši od prvog. Držao je dva kratka koplja. Peredor je bio naoružan ratnim
čekićem i dugačkim noževima ukrštenim i zataknutim za pojas. “Kako si dobio ovaj zadatak?“ upitao je
Set.
„Paprat većinu naređenja izdaje bez reči, samo umom“, odgovorio je Denvin. „Glas koristi samo zbog
vas, ljudskih bića.“
„Ponekad sa mnom razgovara telepatski“, primetio je Set. „Dao mi je magični novčić.“
„Neka tvoj divni mač bude spreman“, posavetovao ga je Peredor, pogledavši Vasilis. „Pokušaćemo da
te zaštitimo, ali ovakvu navalu demona koja će uskoro uslediti svet nikada nije video.“
„Daću sve od sebe“, kazao je Set, poigravajući se balčakom mača. Čekanje ga izluđuje. Kada će već
jednom da se pojavi prvi demon? Hoće li to biti Graulas?
Žamor se proneo među okupljenim astridima i vilama kada su demoni počeli da izlaze iz procepa u
kupoli. Set je izvadio dogled iz kutije za hitne slučajeve da ih bolje osmotri.
Na čelu je gamizala mišičava žena s četiri ruke i telom zmije. Blizu nje je šepao bledunjavi muškarac,
znatno viši od običnog čoveka, sav u ranama. Imao je duge i tanke ruke i noge i ličio na pauka, bale su
mu curile iz opuštenih usta, a crvene oči uokvirivali su mlečni ugrušci. S druge strane žene zmije tabanao
je ogromni vuk krivih očnjaka koji su štrčali poput kljova i s krznom tamnim kao mastilo.
„Prepoznaješ te tipove?“ upitao je Set.
„Visok i mršav je Zorat, Čovek Kuga“, odvratio je Peredor. „Da jednorozi nisu na našoj strani, on sam
bi mogao da nas zbriše tom boleštinom.“
„Paprat će obuzdavati svoj uticaj“, primetio je Denvin. „Žena je viši demon po imenu Iksirija,
učiteljica veštica. Vuka zovu Din Bidor. Tama i strah ga uvećavaju.“
Posle ova tri demona izašla je prilika koja gotovo da je ispunila pukotinu, planina od čoveka naga do
pojasa, s gvozdenom kragnom oko vrata i čeličnom maskom preko lica. U jednoj ruci stezao je džinovski
buzdovan za probijanje oklopa, a u drugoj močugu s ogromnom zupčastom kuglom na lancu. Pri svakom
pokretu nabrekli bi mu okrugli mišići ispod sive slonovske kože i debelih slojeva kitove masti.
„Bogo“, promrmljao je Peredor sa strahom i poštovanjem. „Jedan od trojice Gorgrogovih sinova.
Nekada je bez ičije pomoći napadao zamkove. Taj tikvan je sam posecao šume, uništavao spomenike,
poražavao vojske i uništavao gradove.“
„Verovatno najjači demon u istoriji“, kazao je Denvin. „Bio je među prvima koji su zatvoreni u
Zzyzx.“
Demoni su nadirali kroz otvor zaobilazeći Boga. Neki su hodali na dve noge, neki na četiri, a neki na
šest. Ostali su gmizali. Neki od njih su skakali, a neki su se kotrljali. Pojedini su imali krila. Neki su imali
rogove, neki pipke, neki ljušture, neki krljušti, škrge ili krzno. Mnogi su na sebi imali oklope i bili
naoružani. U nekih su glave bile kao u zmajeva, u nekih kao u šakala, pantera, ljudi ili insekata.
Nekolicina je bila viša od Huga. A njih nekoliko izležavalo se na nosilima koja su teglili podređeni.
Dok je ta košmarna procesija izlazila iz procepa, Setu je nešto palo na pamet i on žurno priđe Paprati.
Telohranitelji su ga sledili u stopu. Paprat se obraćao Trasku, Vanesi, Vorenu i Kendri.
„Dobro je“, kazao je Paprat, ne skidajući pogled sa sve veće gomile demona. „Nestrpljivi su posle
mnogo godina provedenih u zatvoru, tako da je dosta vođa demona izašlo među prvima. Među njima već
vidim nekolicinu notornih kukavica. Iako vole da razaraju i sakate, mnogi demoni nisu baš spremni da
rizikuju vlastiti život. Više vole da maltretiraju.“
„Kako to da iskoristimo?“ upitao je Trask.
„Moramo da razudimo borbu što je više moguće. Maltretiraćemo i prepadati najslabije vođe. Povući
ćemo se pred njima u nadi da će se pojaviti Gorgrog sa svojom prethodnicom da proslavi oslobađanje i
posmatra našu propast.“
„Ovo je samo prethodnica?“ upitao je Voren.
„To što vidite je mala delegacija mnogobrojnih demona zatočenih u Zzyzxu“, potvrdio je Paprat.
Demoni su nastavili da izlaze iz procepa na suprotnoj strani polja. Grupice vila ljudske veličine i
astrida počele su da napadaju manje skupine iz više pravaca. Zaleteli bi se među njih, zadali nekoliko
udaraca, pa odjurili. Kada bi ih pojurili leteći demoni, astridi bi se ustremili na njih sa više strana, skrenuli
krilate napadače i oterali ih s neba.
„Paprate“, pozvao ga je Set, „imam ideju.“
„Da čujemo“, odvratio je Paprat, ne odvajajući pogleda s bitke.
Set je stao da otkopčava pojas sa mačem. „Ti uzmi Vasilis. Ubeđen sam da ćeš ga ti bolje iskoristiti
od mene.“
„Plemeniti gest“, izjavio je Paprat i na trenutak skrenuo pogled s raštrkanih čarki. „Ali grešiš, Sete.
Mač poput Vasilisa ne povezuje se uvek s novim gospodarem kao što se povezao s tobom. Ti i mač
Svetlosti i Tame dopunjujete jedno drugo. Osećam da bi u mojim rukama bio odlično oružje, ali ne bi
crpeo snagu iz mog uma i srca kao što crpi iz tvog uma i srca. Sasvim dobro snaći ću se i sa svojim
rogom. Zadrži svoje sečivo.“
„Šta da radimo?“ upitala je Vanesa.
„Čekaćemo“, odvratio je Paprat. „Nemamo krila i ne možemo da maltretiramo neprijatelje kao astridi
ili vile. Potreba za našim oružjem ukazaće se kada se borba rasplamsa.“
Učestali napadi razjarili su demone po polju između oltara i zatvora i borba je postajala sve žešća. Set
je video da su dve vile srušene i da su povređenog astrida morali da spasu njegovi saborci. Demoni su se
sve više raširili kako bi odgovorili na istovremene napade iz raznih pravaca. Paprat je na trenutak uspeo
da spreči demone da se usredsrede na oltar.
Sfinga se bez ikakvog upozorenja pojavio blizu Paprati. Prašnjav i razbarušen, držao je Translokator i
stezao Hronometar između podlaktice i nadlaktice. Iz opasača mu je virila Krstionica besmrtnosti.
„Preostala dva artefakta?“ upitao je Sfingu Paprat, koji očigledno nije bio iznenađen njegovom
neočekivanom pojavom.
„Nagi Luna ne ispušta Okulus iz ruku“, kazao je Sfinga. „A Graulas ne da Pesak pobožnosti. Tek sada
mi se ukazala prilika da zdipim bar neke artefakte. Gorgrog je upravo izašao iz zatvora i sva pažnja bila je
usmerena na njega. Ipak sam morao da zadavim žicom gospodina Liča.“
„Ubio si prijatelja?“ upitao je Set.
„Stao je na stranu demona protiv mene“, odvratio je Sfinga. „Niko ga nije terao da me izda i pomogne
ovu tragediju. Zahvalio sam mu na odgovarajući način.“
„Hoće li nam artefakti biti od bilo kakve pomoći u ovom trenutku?“ upitala je Kendra.
„Moj plan zavisi od toga da li ćemo ih sve povratiti“, odvratio je Paprat, uhvatio Sfingu za ruku i
fiksirao ga pogledom. „Da li bi pokušao da povratiš i preostale artefakte?“
„Bila bi mi čast“, kazao je Sfinga.
„To je fer“, rekao je Paprat i pustio mu šaku. „Targorone, Silvestruse, pođite sa Sfingom po preostale
artefakte.“
„Potrebno mi je bolje oružje“, kazao je Sfinga.
„Uzmi moje“, ponudio mu je Trask.
Sfinga je predao Hronometar i Krstionicu besmrtnosti obližnjem astridu i prihvatio mač koji mu je
Trask pružio. „Ovaj mač je pripadao Sivom Ubici“, prepoznao ga je Sfinga. Pogled mu je očvrsnuo.
„Trebalo bi da obavi posao.“
„Upustićeš se u borbu s neprijateljem jedino ako budeš morao“, kazao je Paprat. „Prvenstvo imaju
artefakti i njihovo prebacivanje ovamo.“
„Potrudi se da vratiš moj mač“, dodao je Trask.
„Graulas i Nagi Luna neće se tek tako odreći preostalih artefakata“, potvrdio je Sfinga, vitlajući
mačem.
„Dozvoli i meni da pođem“, iznenada je kazao Set. „Ja ću se pobrinuti za Graulasa.“
Paprat je pogledao u Setov mač u koricama. Malo je oklevao, a onda pogledao Kendru, koja je
odmahnula glavom. Paprat je protrljao slepoočnicu. „Sfinga će prvo povesti Targorona i Silvestrusa, a
onda će se vratiti po Seta i Peredora.“ Kendra je pogledala Seta i zabrinuto se namrštila. Ovlaš se
osmehnuo, pokušavši da je uveri da će sve biti u redu. Paprat je spustio ruku na Sfingino rame. „Pošto se
domognete artefakta, prioritet će vam biti da zaštitite Seta i njegov mač.“
Iz procepa u kupoli razlegla se strašna rika, besni i ujedno pobednički urlik koji je bez po muke
nadjačao zvuke bitke. Iz naprsline je izašla ogromna prilika, humanoid ogromnih iskrivljenih rogova.
Telo mu je bilo prekriveno debelim krznom. Bio je viši od Huga, ali niži od kolosa Boga. Tama koja se
mreškala oko njega štitila ga je od direktnih zraka izlazećeg sunca. U jednoj pesnici stezao je ogroman,
bogato izrezbaren mač čije su ivice bile nazubljene i načičkane šiljcima. Za sobom je po tlu vukao
nekoliko leševa, pričvršćenih za široki opasač crnim lancima. Gvozdena kruna na njegovoj bikovskoj
glavi obuhvatala je osnovu rogova.
„Gorgrog“, kazao je Paprat.
„Sada je trenutak da krenemo“, insistirao je Sfinga.
„Pođite“, naredio je Paprat.
Sfinga je okrenuo Translokator i nestao s Targoronom i Silvestrusom. Trenutak kasnije ponovo se
pojavio, ali je ovoga puta bio sam. Prišli su mu Set i Peredor. Obojica su položili šake na Translokator.
Sfinga je okrenuo uređaj i oni su se obreli u kupoli.
Kroz pukotinu u jednom zidu dopiralo je u kupolu dovoljno sunčeve svetlosti, koja nije uspevala da
rastera samo najupornije senke sa strane. Zakrivljena tavanica delovala je nemoguće daleko. Demoni su i
dalje izlazili kroz kružnu prazninu u podu na sredini prostorije, pravu kapiju Zzyzxa.
Demoni su izbliza delovali mnogo strašnije. Targaron se već borio sa šestorukim zlikovcem, a
Silvestrus je proburazio kopljem dvoglavu zver sa zubima poput noževa. Peredor je borbenim čekićem
raspalio po glavi zdepastog bradatog neprijatelja plave kože i svetložutih očiju.
Graulas je stajao nedaleko odatle, blizu zida, podalje od navale demona koji su se kretali ka procepu u
zidu kupole. Na licu mu se pojavio zluradi osmeh kada se pogledom susreo sa Setom. U jednoj šaci stezao
je Pesak pobožnosti, a u drugoj je držao teško koplje.
 „Ipak si me potražio“, kazao je Graulas, probivši snažnim glasom metež. „Trebalo je da znam.
Nabavio si mač i po. Ponovo si me zapanjio, Sete Sorensone. Nažalost, moja poslednja lekcija odnosiće
se na to da snaga svakog sečiva zavisi od snage onog ko njime rukuje. Dođi, imamo neka nedovršena
posla ti i ja.“
Nekoliko demona opsedalo je Sfingu i trojicu astrida, a ostali demoni uopšte se nisu obazirali na Seta.
Možda u njemu nisu videli pretnju. Možda su ga pre pustili Graulasu. Bilo kako bilo, Set je krenuo
napred, smanjujući razdaljinu između sebe i demona koji ga je prevario i izdao.
Set je podigao pogled ka ovnovskoj glavi koju su uokvirivali povijeni rogovi. Graulas nije delovao
nimalo bolesno. Bio je snažne građe, mišičav, nosio je oklop za grudi i potkolenice. Set nije skidao šaku s
balčaka mača, ali mu je instinkt govorio da ne treba još da ga isuče. Izgleda da Graulas smatra da Set nije
dostojan da rukuje Vasilisom, a Set nema razloga da ga već sada uveri u suprotno.
„Osećam koliko poverenja imaš u svoje oružje“, kazao je Graulas. „Vasilis je slavni talisman. Umalo
da ga se jednom dokopam. Ostali su bez njega i mnogo bolji od tebe. Slobodno prestani da se nadaš.
Nema ti spasa. Ne odlaži neizbežno. Imaćeš više koristi od tog mača ako ostane u kanijama.“
Ako se Graulas baci napred, sada bi već mogao da dosegne kopljem do Seta. Setu su usta bila suva.
Gotovo da više nije bio svestan pomahnitalih demona koji su skakali tamo-amo. Otkud mu ideja da bi
mogao da pobedi Graulasa? Demon je golim rukama srušio kuću! Svrgnuo je Sfingu!
Set je stisnuo vilicu. Sada više nije bilo povratka, nije imao gde da pobegne. Njegovi jedini saveznici
upravo spasavaju goli život. A Pesak pobožnosti je kod Graulasa.
Set je stao. „Izlečio sam te, a ti si mi ubio prijatelja“
Graulas se podrugnuo. „Slobodno nastavi. Izlečivši me, ti si zapravo otvorio Zzyzx.“
„Postaraću se da se ponovo razboliš, zato sam ovde.“ Kada je Set izvukao Vasilis, sečivo je zapevalo
u njegovoj šaci i blesnulo jakim skarletnim sjajem kakav Set još nije video. Iskre prkosa koje je osetio
razbuktale su se u bes i samouverenost.
Graulas je napravio grimasu, a u očima mu se pojavila nesigurnost. Demon je skrenuo pogled u
stranu. Set je sledio njegov pogled i primetio Nagi Lunu, koja je čučala na stenovitom ispustu i mahnito
kokodakala. Graulas je zarežao i pokušao da proburazi Seta kopljem. Uradio je to nekako sporo i
nespretno, i Set je odsekao vrh koplja jednim brzim zamahom sečiva.
„Tvrdila si da ga mač nije prihvatio!“ žestoko je zarežao Graulas. Set je znao da demon više ne govori
engleski, ali ga je on ipak razumeo. Skarletni plamen jurnuo je niz koplje.
„Pokušavaš da mi preotmeš vlast, je li?“ rugala mu se Nagi Luna. „Pokušavaš da mi ukradeš slavu?“
Graulas je hitnuo koplje u Seta, koji se sasvim lako izmakao. „Budi prokleta zbog ovoga, veštice“,
tutnjao je Graulas. „Platićeš mi. Ako padnem, prizvaću kletvu koja će...“
„Ubij ga, dečače“, odbrusila je Nagi Luna.
Graulas i Set istovremeno su skočili jedan na drugoga. Vasilis je buknuo i prošao kroz krzno i oklop
takoreći ne usporivši. Pomahnitali plamenovi prekrili su Graulasa u trenutku kada je zaparao Setov bok
kandžama i zario zube u njegovo rame.
Set je pao na leđa, ali nije ispustio Vasilis. Demon u plamenu srušio se svom težinom preko njega i
prikovao ga za tle. Zadobijene brazgotine strahovito su ga pekle, a demonovi zubi i dalje su mu bili
zariveni u rame. Smrad nagorelog mesa i krzna ispunjavao mu je nozdrve. Set nije mogao da se pomeri.
Dok se vatra širila po Graulasu, Set je shvatio da će i on završiti kao pečenka zajedno sa zapaljenim
neprijateljem. Bar neće umreti sam! Kolter bi bio ponosan.
Snažne ruke odvojile su zube od njegovog ramena i zapaljeni demon skotrljao se s njega. Sfinga je
pomogao Setu da ustane. Pored njega je stajao Peredor. Targoron i Silvestrus i dalje su se žestoko borili
nedaleko odatle. Pobesneli plamenovi proždirali su beživotno telo starog demona malo dalje od Seta.
„Ti zaista umeš da barataš tim mačem“, zadivljeno je kazao Sfinga.
„Pesak pobožnosti?“ upitao je Set, kome se zavrtelo u glavi. Osvežavajuća energija potekla mu je kroz
Vasilis u ruku. Set je sumnjao da bi bez Vasilisa uopšte mogao da stoji na nogama.
„Nagi Luna je zgrabila artefakt čim je Graulas pao“, smrknuto je kazao Sfinga.
 Set se okrenuo i ugledao je kako se ceri na stenovitom ispustu, držeći u jednoj ruci Pesak pobožnosti,
a u drugoj Okulus. Veliki broj demona okupio se oko nje da je zaštiti.
„Vrati artefakte“, zatražio je Sfinga.
Nagi Luna je zakokodakala kao da se davi. „Nisam više tvoj zatvorenik! Ja sam oslobodilac
demonskog soja!“
Dojurilo je još demona u njenu odbranu. Grbava i zbrčkana Nagi Luna još bi mogla i da im pobegne.
Set je jurnuo napred s visoko podignutim Vasilisom. Preplavila ga je snaga iz mača. Sečivo je plamtelo
kao najvrelije ugljevlje u kovačnici. Demoni su urlali i zapomagali dok ih je Vasilis desetkovao. Često je
jednim udarcem sređivao po dvojicu ili trojicu. I ovog puta mač kao da je vodio Seta, kao da su partneri
koji rade zajedno. Isto se desilo i dok je sređivao nemrtve iza Totemskog zida.
Sfinga, Targoron, Silvestrus i Peredor pridružili su se Setu. Demoni su se povlačili pred njima.
Posebno su se sklanjali od zapaljenog sečiva koje je lako prodiralo kroz oklop i štit, ljušturu i krljušti, i
pretvaralo u buktinju sve koji bi mu se približili.
Nagi Luna je počela da se povlači. A s drugog kraja prostorije ka njima se zaputio nezgrapan i dlakav
demon s rogovima kao u losa, držeći ogromnu bojnu sekiru.
„Približava se Orogoro“, Sfinga je dahćući obavestio Seta. „Najstariji Gorgrogov sin. Ako se on
umeša, sve će biti izgubljeno.“
Set je u trenutku postao svesniji svega oko sebe i upio sve pojedinosti. Uprkos žestokom napadu koji
su izveli on i ostali, sve više demona odvajalo ih je od Nagi Lune. Orogoro će prvi stići do nje. Artefakti
će u tom slučaju biti izgubljeni, artefakti za koje je Paprat kazao da igraju ključnu ulogu u njegovom
planu. Bez tih artefakata nastupiće smak sveta.
Odluku je doneo u trenutku. Set je svom snagom zamahnuo Vasilisom i hitnuo ga u Nagi Lunu. Mač
je poleteo iz njegove ruke s više snage nego što je on uložio u bacanje, kao da je odlučio po svaku cenu
stigne do mete. Dok se okretao kroz vazduh izbacivao je plamenove i vrcao iskre. Sečivo je pogodilo
smežuranu demonku u leđa i plamen je obavio njeno skvrčeno telo.
Set se srušio na zemlju. Bez Vasilisa kao da je iz njega iscurela sva životna snaga. Rane su ga sada
bolele kao da mu je neko sipao kiselinu na njih. Set je kao kroz maglu bio svestan da su Peredor,
Targoron i Silvestrus najednom skočili. Priljubio je obraz uz tle i kao iz daljine gledao kako mu se
približavaju teške čizme. Podlegao je bolu i iscrpljenosti i nije ni pokušao da se zaštiti kada su demoni,
gurajući se, stali da ga gaze. Što je više gubio svest, to je bol bio manji.
Graulasov ugriz i kandže bili su otrovni. Osećao je kako otrovi kolaju njegovim venama. Već je
nekoliko puta prevario smrt. Sada će konačno umreti. Dao je sve od sebe. Nadao se da će neko drugi
uspeti da uzme artefakte od Nagi Lune.
A onda je Peredor kleknuo pored njega i gurnuo mu dršku Vasilisa u šaku. Sečivo je zasijalo i Set je
povratio svest.
„Artefakti“, promrmljao je Set i seo.
„Sfinga i Targoron su ih se dočepali“, kazao je Peredor. „Gomila ih je preplavila, pa su se
teleportovali odavde. Silvestrus je pao.“
Astrid je poleteo noseći Seta u snažnim rukama. Set je pogledao ka tlu i video da gomile demona i
dalje izlaze iz okrugle praznine u podu i marširaju ka procepu u bočnoj strani kupole.
„Sve sam... slabiji“, promrmljao je Set.
„Vasilis ti uliva snagu, ali ne može da te izleči“, kazao je Peredor i izbegao krilatog demona. „Drži se.
Tvojim telom kola otrov. Ostani budan. Nastavi da govoriš.“
„Ko je uzeo artefakte?“ sporo je upitao Set.
Peredor je izleteo kroz procep u kupoli i trenutak kasnije već su iznad bojnog polja klizili ka oltaru.
Pošto je nosio Seta umesto da se bori, Peredor je svu energiju ulagao u izbegavanje protivnika. Izvodio je
ošamućujuće vratolomije iznad vojske demona, sve više se udaljavajući od neprijatelja, ali Set je tih
manevara bio svestan kao kroz maglu.
„Jesi li budan?“ upitao je Peredor. Približavali su se oltaru.
 „Jesam“, odvratio je Set zaplićući jezikom. Vasilisov sjaj sve je više tamneo.
„Silvestrus je stigao prvi do artefakata i prosledio ih je Targaronu pre nego što je pao“, objasnio je
Peredor. “Targaron ih je odneo Sfingi. Pokušali su da stignu do tebe, ali se veliki broj demona ostrvio na
njih. Naša mi sija je uspela. Nadam se da smo uspeli da povratimo bar malo časti.“
„Časti?“
„Targoron, Silvestrus i ja pobunili smo se protiv vilinske kraljice pošto nas je pretvorila u slabiće i
proterala. Gorgrog je ubio njenog muža vladara i ne sporim da su Vitezovi zore zakazali, ali su neki od
nas smatrali da je njena kazna preterana. Niko je nije izdao. Nekoliko vitezova opustilo se na straži i
Gorgrog je uspeo da dopre do našeg kralja zahvaljujući iznenadnom napadu. Neki od nas smatrali su da je
zbog propusta nekolicine kaznila sve. Na svoju veliku sramotu, nas šestorica smo je se odrekli. Nas trojica
smo se tek nedavno vratili, odazvavši se njenom pozivu. Mnogo toga moramo da dokažemo. Paprat nam
je velikodušno pružio priliku da to i uradimo.“
„Bio si odličan“, kazao je Set. „Hvala.“
„Štedi zahvalnost! Uspeli smo zahvaljujući tebi. Nikada nisam video da je neko tako spretno hitnuo
mač, Sete. Kad smo već kod toga, ko bi se usudio da zavrljači takav mač? I dalje ne mogu da poverujem
da si to uradio.“
Set se osmehnuo. Pogledao je ka oltaru. Izgleda da se ispred njega vodila žestoka bitka. „Hoće li oltar
pasti?“
„Neprijatelji snažno nasrću na njega“, smrknuto je kazao Peredor. „Ako se niko ne umeša, ubrzo će
pasti. Naši redovi su u haosu. Paprat je otišao na bojno polje.“
„A Kendra?“
„Naći ćemo je. A tebi ćemo naći jednoroga.“
 DVADESET OSMA GLAVA

Kralj demona

K endri nije bilo pravo kada joj je brat otišao sa Sfingom u samo središte horde demona koje nije videla.
Bila je ljuta na Paprata što je dopustio Setu da se izloži opasnosti. Međutim, nije se umešala i sprečila
Setov odlazak. Na kraju krajeva, u očajnoj su situaciji i imala je osećaj da niko od njih neće dočekati veče
ako se ne budu potrudili. Pod pretpostavkom da će bilo ko od njih dočekati veče živ.
Demoni su se po izlasku iz procepa lepezasto širili i okršaji su postajali sve žešći i bliži. Mala ekipa
astrida odmamila je Broga ka naspramnom delu ostrva, rugajući se džinovskom demonu, a on je
pokušavao da ih spljeska kao da su dosadni insekti. Ostali su uspeli da rane neke od demona koji su ležali
na nosiljkama. Kada je Gorgrog žestoko krenuo napred, povevši veliki deo rulje ka oltaru, Paprat je uzeo
učešća u borbi zajedno s Vanesom, Vorenom i nekoliko astrida.
Paprat je naložio Kendri da ostane u blizini oltara do odsudnog trenutka, a onda da pobegne. Nije joj
objasnio kako da prepozna da je taj trenutak odsudan.
Kendra je trenutno stajala između Traska i Huga dok su demoni potiskivali astride i vile, koji su
čuvali oltar. Demoni su u svakom trenutku mogli da se probiju i Kendra će morati da se uključi u borbu.
Ili će možda, kada se demoni probiju, kucnuti čas da pobegne.
„Ovo bi mogao biti kraj“, rekao je Nevil, koji je stajao iza Kendre.
„Kakav način da se skonča“, zadovoljno je kazao Dorin. „Pogledaj ih samo. Slažem se da se unaokolo
šetka gomila nižih demona, ali među njima vidim i mnogo viših, kao i najveći deo demonskog plemstva.“
„Skončaćemo u velikom stilu“, složio se Nevil. „Ubiće nas najbolji.“
„Da bar imam neki pristojan mač“, uzdahnuo je Dorin.
„Znam kako ti je“, dodao je Trask.
„Bar svako od nas ima po jednog astrida za čuvara“, pun nade kazao je Nevil.
„Mislim da bi moj astrid mogao da sredi tvog“, promrmljao je Dorin Nevilu.
„Samo se ti nadaj“, zakikotao se Nevil. „Moj izgleda kao da bi mogao golim rukama da prelomi tvoga
na pola.“
„Prvo bi morao da ga uhvati“, uzvratio je Dorin. „Moj je brz i žilav kao što i sam možeš da se uveriš
čim ga pogledaš.“
„Nijedan od nas dvojice ne bi trebalo previše da se razmeće“, odvratio je Nevil. „Kladim se da su
Kendrini najbolji.“
 „Uopšte ne sumnjam u to“, frknuo je Dorin. „Ona ima vezu.“
Kendra se osvrnula da pogleda dvojicu astrida koji su joj bili dodeljeni kao čuvari. Krelang i Rostimus
bili su nabusiti, teško naoružani ratnici koji izgleda jedva čekaju da stupe u borbu. Ako je suditi prema
dešavanjima na bojnom polju, ni oni ni ostali astridi telohranitelji neće morati još dugo da čekaju. Demoni
su sve jače potiskivali branioce vile i astride.
Krupni visoki demon s glomaznim kleštima kao u jastoga probijao se između branitelja,
omogućavajući izvesnom broju demona da za njim prođe kroz nastali međuprostor. Hugo je pojurio
napred i iseckao demona ljuskara na komadiće svojim teškim mačem. Astridi telohranitelji ušli su u
okršaj i potisnuli demone koji su uspeli da se probiju.
Pobeda je bila kratkog veka.
Jednog astrida i predivnu narandžastu vilu savladale su tri četvororuke žene s telom pauka. Žene
demoni držale su mač ili nož u svakoj ruci. Okrenule su se da prošire prolaz koji su napravile dok su
ostali demoni nadirali kroz njega. Pala je još jedna vila i linija odbrane iznenada se raspala.
Hugo je protutnjio da zaštiti Kendru i dao joj znak da se povuče do ivice oltara. Poslušala ga je. A
onda su se pojavili Sfinga i Targoron. Sfinga je dobacio mač Trasku, koji je jurnuo u borbu smrknutog
izraza lica, vitlajući sečivom. Krv je potekla iz brazgotine na Sfinginom vratu, ali ju je Targaron brže-
bolje posuo peskom pobožnosti i rana se zatvorila.
„Odnesi artefakte na sigurno“, dahćući mu je naložio Sfinga.
„Odneću ih iza naše linije“, odvratio je Targoron, uzeo Okulus, Pesak pobožnosti i Translokator i
odjurio.
Kendra nije znala ništa o mestu iza njihovih položaja. Osećala se poput autsajdera u bici u kojoj se
planovi izvode telepatski. „Gde je Set?“ upitala je Sfingu.
„Ranjen je“, odvratio je on. „Bio je pravi junak. Da nije bilo tvog brata, ne znam kako bismo prošli.
Sam samcijat pogubio je Graulasa i Nagi Lunu. Peredor će doleteti s njim ovamo.“
Kendri je drago što su uspeli da povrate artefakte jer je Paprat kazao da su od velike važnosti za
njegove planove, ali je strašno zabrinuta za Seta. Da li je teško ranjen? Da li će ga ikada više videti?
Rostimus je sleteo pored Kendre. S mača mu se cedio ljubičasti mulj. „Moraću da te odnesem
odavde.“
Astridi i vile prepustili su neprijateljima veliki deo terena i sada su zauzimali položaje ispred samog
oltara. Pomahnitali demoni napadali su sve žešće i branioci su počeli da posustaju.
„Šta će biti s oltarom?“ upitala je Kendra. Ako se demoni probiju u sveto kraljevstvo s druge strane
oltara, to će biti kraj za stvorenja svetlosti.
„Moja dužnost je da zaštitim tebe“, odvratio je Rostimus.
Nevil je potapšao Rostimusa po ruci. „Da li bi mogao da nam pozajmiš neko oružje?“
„Moje strele ne prouzrokuju nikakvu štetu“, požalio se Dorin. „Dosadilo nam je da budemo
posmatrači.“
Rostimus je izvukao dva dugačka noža i svakom satiru dao po jedan. „Korisno ih upotrebite“,
opomenuo ih je.
„Za televiziju bez ograničenja!“ povikao je Nevil i jurnuo u borbu.
„Za grickalice!“ povikao je Dorin, vitlajući nožem iznad glave.
Do Kendre je doprlo glasno prskanje. Okrenula se i ugledala kako iz ribnjaka koji okružuje oltar
izlaze nove vile ratnici. S njima je pristigao i izvestan broj jednoroga, veličanstvenih konja potpuno bele
dlake i sjajnih rogova. Mnogi od njih preuzeli su ljudski oblik. Ti muškarci i žene vitlali su
veličanstvenim mačevima.
Kada je pojačanje jurnulo u napad, demoni su se povukli u novom pokolju. Nekolicina je usput pala
od mača i kopija. I druga stvorenja nastavila su da izlaze iz ribnjaka. Najviše drijade koje je Kendra ikada
videla, naoružane lukovima, kopljima i halebardama. Skupina krilatih bikova s ljudskim glavama,
ogromnih i ponosnih čuvara. Vatreno jato feniksa i najade koje su se cedile i stezale bodeže. Svaki put
kada bi novi talas pridošlica ušao u borbu, demoni bi predali deo osvojenog tla.
 Iz ribnjaka su u neviđenom broju počele da izviru male vile. Nekolicina je imala oružje i odletela da
pomogne. Većina nije ušla u borbu, već je odjurila u suprotnom pravcu. Pojavila su se još neka stvorenja i
odletela. Pristiglo je još jednoroga, sićušnih stvorenja sličnih brovnijima i elfovima, belih jelena sa
zlatnim rogovima. I ostale čudne zveri izašle su iz ribnjaka i pobegle. Kendra nije mogla da poveruje
koliki broj stvorenja je pobegao iz oltara.
Rika koja je parala uši uspela je da Kendri skrene pažnju od ribnjaka. Urlik je ispustio Gorgrog.
Astridi i feniksi odleteli su da mu se suprotstave. I veliki broj visokih drijada i lamasua krčio je put kroz
vojsku demona ka njemu. Astridi i ostali obrazovali su krug oko kralja demona, zadržavajući njegove
saveznike, dok se mali broj upustio u borbu s njim. Iako se bitka nije vodila u blizini, oltar se nalazio na
uzvišenju i Kendra je mogla da vidi Paprata, koji je predvodio napad. Voren i Vanesa borili su se rame uz
rame s njim.
Dok je Kendra posmatrala borbu, Gorgrog je testerastim mačem oborio jednog astrida s neba. Kralj
demona se nadnosio nad svojim protivnicima, gromoglasno je spuštao stopala na tle i zamahivao mačem
dok su oni pokušavali da ga okruže. Napadači su ličili na veverice koje napadaju gorilu.
Kendri je prišla neka žena. Bila je visoka i graciozna, obavijena svetlošću. Žena je blistala eteričnom
lepotom. Kendra ju je istog časa prepoznala zahvaljujući viziji koju je imala dok je bila povezana s
Okulusom.
Rostimus se spustio na jedno koleno i pognuo glavu. „Vaše veličanstvo.“
„Ustani“, kazala je vilinska kraljica. Glas joj je bio raskošan i spokojan usred kakofonije bitke.
„To si ti!“ uzviknula je Kendra, ošamućena njenim prisustvom. „To si zaista ti! Zašto si se pojavila?“
U glasu joj se osećala zabrinutost. Napredovanje talasa pojačanja već je počelo da slabi.
„Postupam u skladu s našim planom“, odvratila je vilinska kraljica, dok je pogledom pratila borbu s
Gorgrogom, „ali možda ću morati da odstupim od plana. Ma koliko da je moj sin hrabar i sposoban,
Gorgrog je prejak za njega. Neću stajati po strani i dozvoliti da izgubim sina kao što sam izgubila muža.“
„Zašto se upustio u borbu s Gorgrogom?“ upitala je Kendra.
„Moramo makar da ranimo kralja demona da bi naš plan imao izglede za uspeh“, odvratila je ona.
„Kendra, kada moj narod počne da se povlači, kreni sa njima. Ovaj oltar uskoro biće pregažen.“
„Ja ću je odvesti na sigurno“, zavetovao se Rostimus.
 Vilinska kraljica klimnula je glavom. Okrenula se ka vitkoj prelepoj vili ratnici. „Ilijana, nadgledaj
povlačenje ako ja ne budem u prilici.“
„Da, Vaše veličanstvo“, odlučno je odgovorila vila.
Vilinska kraljica izvukla je glatki mač i poletela put neba bez krila. Kada ju je Gorgrog primetio da se
približava, žestoko je šutnuo Paprata. Vilinska kraljica je jurnula na kralja demona i njihovi mačevi su se
sudarili. Njeno sjajno sečivo delovalo je sićušno u odnosu na njegovo čudovišno oružje, ali je svejedno
spremno dočekala snažan udarac. Mačevi su nastavili su da se sudaraju. Svaki sudar glasno je odjeknuo.
Bojno polje je utihnulo jer su se mnogi učesnici okrenuli da gledaju.
U tom trenutku Peredor se spustio pored Kendre sa Setom u naručju. Astrid ga je nežno položio na tle.
„Sete“, uzbuđeno ga je pozvala Kendra, kleknuvši pored njega. Brat joj je grozno izgledao. Lice mu je
bilo bledo, košulja pocepana, rame i bok natopljeni krvlju. Vasilis je mutno sijao u njegovoj ruci.
„Potreban mi je jednorog“, povikao je Peredor.
„Zdravo, Kendra“, jedva je promrmljao Set kroz ispucale usne. „Sredio sam Graulasa. Imamo
artefakte.“
Prišao im je zgodni ratnik i kleknuo pored njih. Vrh mača prislonio je uz Setovo čelo. Potom mu je
položio šaku na grudi. Malo krvi vratilo se u Setove obraze.
„Malo je nedostajalo da ga otrov savlada“, kazao je nepoznati jednorog. „Pročistio sam otrov, ali su
ostale unutrašnje povrede. Zaustavio sam krvarenje i pokušao da ga povratim. Morate ga odneti do Peska
pobožnosti.“
 Kendra je zahvalila jednorogu u ljudskom obličju, koji se odmah žurno vratio u borbu. Snage koje su
izašle iz ribnjaka sve su se više povlačile. Vilinska kraljica je izgubila inicijativu i trudila je da preživi
Gorgrogove neprekidne udarce. Kada je Paprat pokušao da pomogne majci, Gorgrog mu je izbio mač iz
ruke. Kendra je u užasu gledala kako Gorgrog zamahuje mačem na
Paprata. Vilinska kraljica je uspela delimično da skrene ogromni mač, ali je on ipak potkačio Paprata
po grudima, zadavši mu strašnu ranu i odbacio ga na tle.
„Ne!“ povikala je Kendra, koja se osećala beskorisno.
Voren i Vanesa užurbano su pomagali astridima, vilama, drijadama i krilatim bikovima da zadrže
demone koji su hitali da pomognu svom kralju. Vilinska kraljica nadnela se nad palog sina i očajnički
odbijala Gorgrogove udarce.
Kendra ne može nikako da im pomogne! Uskoro će prisustvovati ubistvu vilinske kraljice, Paprata i
ostalih prijatelja. Kad bi bar nešto mogla da uradi!
Pogled joj je pao na Vasilis. Oružje je zadržalo njen pogled i zvuci bitke gotovo su utihnuli. Imala je
čudno osećanje da je oružje doziva. U trenutku je donela odluku. „Sete, mogu li da pozajmim tvoj mač?“
„Vasilis?“ upitao je on.
„Papratu i vilinskoj kraljici loše se piše“, požurivala ga je ona.
„Možda neće delovati na isti način kao kada ja rukujem njime“, upozorio ju je Set, dok mu je znoj
rosio čelo, „ali uzmi ga. Ja nisam u stanju da im pomognem.“
Kendra je pogledala Peredora. „Odnesi mog brata do Peska pobožnosti.“
Kendra je prihvatila oružje koje joj je Set pružio. Mutno sečivo je blesnulo i zasijalo jarkim belim
sjajem. Kendrina čula izoštrila su se kao da ju je nešto podstaklo. Imala je utisak da je do tada prolazila
kroz život u polusnu i da se tek sada zaista probudila. Kada je mač počeo da isijava zaslepljujuću svetlost,
demoni najbliži oltaru počeli su da posrću i okreću glave u stranu, pokušavajući da zaštite oči. Astridi,
drijade, jednorozi i vile ponovo su uspeli da ih oteraju.
Kendra je, međutim, bila usredsređena na borbu između vilinske kraljice i kralja demona, koja se
odvijala iza demona koji su joj bili najbliži. Sve njene beznadežne nade i želje da ponovo vidi roditelje, da
spase deku i baku, zaštiti prijatelje, spase svet od ove invazije demona stekle su se u rogatom Gorgrogu.
On pokušava da ubije Paprata i vilinsku kraljicu. On je vođa demona. On predstavlja pretnju koju moraju
da savladaju.
Vasilis ju je vukao napred takvom snagom da su joj stopala jedva dodirivala tle. Napredovala je u
velikim skokovima, mnogo brže nego što je bilo koje smrtno biće u stanju da trči. Demoni su se sklanjali
pred njenim razigranim sečivom. Umesto da strah u njoj raste što se više približavala Gorgrogu, Kendru
je obuzimalo ushićenje. Sva energija koju su drugi nazirali u njoj kao da je odjednom izbila na površinu.
Nije oklevala, nije bila zabrinuta, osećala je samo sveprožimajuću radost što je konačno u prilici da
pomogne onima koje voli.
Gorgrog je osetio da se približava i povukao se od vilinske kraljice. Okrenuo se da dočeka pridošlicu.
Kendra se zaletela na njega. S obe strane pored nje promicali su zamagljeni demoni, a Vasilis je bleštao
poput belog sunca. Demon je bio mnogostruko viši od Kendre, ali je ona poskočila pre nego što je stigla
do njega i našla se gotovo u nivou njegove glave kada su se mačevi gromoglasno sudarili.
Gorgrog se od siline udarca zateturao unazad u oblaku iskri. Na njegovom čudovišnom maču ostao je
zarez belih ivica. Kendra se meko prizemljila i dalje držeći Vasilis, koji je zujao u njenoj ruci. Primetila je
da vilinska kraljica pokušava da preseče jedan od crnih lanaca koji su visili s njegovog opasača i oslobodi
dehidrirani leš privezan za njega.
Kralj demona bio je potpuno usredsređen na Kendru. Vasilisov sjaj bio je toliko jak da je morao da
čkilji. Okolni demoni su se povlačili. Kendra se nije pomerila s mesta i kralj demona zaleteo se na nju.
Umesto da pokuša da presretne njegovo sečivo svojim, Kendra je poslušala Vasilis i zakoračila u stranu
kada je demon u ogromnom luku zamahnuo mačem. Sečivo se zarilo duboko u zemlju pored nje. Kendra
je skočila napred i posekla ga po nozi. Njeno sjajno sečivo još jače je zablistalo i prošlo kroz krzno i meso
kao što svetlost prolazi kroz senku.
 Gorgrog je tresnuo o zemlju. Čisti beli plamenovi raspomamljeno su mu se peli uz nogu i bok. Kendra
je skočila napred i zadala mu fatalni udarac Vasilisom, koji je blesnuo poput munje.
Dok se povlačila od zapaljenog Gorgroga, Kendra je shvatila da je horda demona utihnula. Astridi i
vile oko nje počeli su da odleću odatle. Iz mase preneraženih demona izdvojio se tamni ratnik, koji je bio
nešto manja verzija Gorgroga. Njegovi rogovi granali su se kao u losa i vitlao je ogromnom bojnom
sekirom.
„Orogoro“, kazala je vilinska kraljica, koja je u međuvremenu prišla Kendri, noseći u naručju sasušeni
smeđi leš.
Ogromni demon pohitao je da uzme krunu od oca, koji je goreo. Dok je Orogoro lica iskrivljenog od
bola posezao za krunom kroz bele plamenove koji su pržili, kapetan astrida Gilgarol sleteo je iza njega i
snažnim zamahom dugačkog mača odsekao mu jedno ogromno stopalo. Orogoro je zaurlao od bola.
„Sklanjajte se“, povikala je vilinska kraljica i poletela, ne ispuštajući leš iz ruku.
Krelang i Rostimus sleteli su pored Kendre.
„Odlično si to obavila“, kazao je Krelang.
„Imamo naređenje da te odnesemo odavde“, dodao je Rostimus s puno poštovanja.
„Hajdemo“, složila se Kendra. Euforija ju je napustila posle pada kralja demona i saznanja da je
Paprat izvan opasnosti. Drugi astridi već su bili odneli Vorena i Vanesu.
Rostimus ju je podigao i uzleteo. Krelang je klizio pored njih. Probo je kopljem vrat letećem demonu
koji se drznuo da bljune vatru na njih. Niko se više nije usudio da ih gnjavi. Vojska demona bila je
zbunjena. Kendra je začula uspaničene glasove: „Zmajevi! Dolaze zmajevi! Zmajevi stižu sa zapada!“
Rostimus je doneo Kendru na vrh širokog prevoja iza oltara. Tamo su ih već čekala mnoga druga
stvorenja svetlosti. S tog izdignutog položaja, Kendra je pogledala put mora, odakle je velikom brzinom
na Bezobalno ostrvo pristizalo najmanje dvadeset zmajeva. Kendra ih je dugo posmatrala, pitajući se da li
bi zmajevi mogli nešto da promene. Pogubila je kralja demona, ali je ostalo još veoma mnogo njegovih
podanika.
„Da li ti je potrebno lečenje?“ upitao je Rostimus.
Kendra je nekoliko puta potapšala samu sebe. „Ne bih rekla.“ Proučavala je prisutne, tragajući za
poznatim licima. „Jesi li primetio nekog od mojih prijatelja?“
Rostimus i Krelang poveli su Kendru do Traska, Nevila i Dorina. Pitala ih je da li su videli Seta i
Dorin ju je uputio u dobrom pravcu.
Kendra je zatekla brata kako sedi pored Paprati. Obojica su se oporavili zahvaljujući Pesku
pobožnosti. Set je uzbuđeno ustao kada se približila.
„Gledao sam te dogledom“, brzao je on. „Mislim da Vasilis možda tebe voli čak i više od mene! Pošto
si uzela mač, setio sam se da je Morisant nagovestio da se može desiti da mač vodi tebe. Nisam mogao da
poverujem da si uspela.“
Kendri je laknulo što je s njenim bratom bar naizgled sve u redu i čvrsto ga je zagrlila. A onda se
okrenula ka Paprati i njih dvoje se zagrliše kao pravi očajnici.
„Niko nikada nije video da mač tako jako sija“, šapnuo joj je Paprat, ni ne potrudivši se da sakrije
strahopoštovanje. „Učinila si nemoguće. Ni u najluđim snovima nismo se nadali da ćemo pogubiti
Gorgroga.“
Kendra ga je pustila iz zagrljaja. Bila je zadovoljna, ali joj je bilo i neprijatno. „Šta sad?“
„Molićemo se da naš plan uspe“, odvratio je Paprat namrštenog čela. Kendra je iza Seta i Paprati
ugledala vilinsku kraljicu, koja je sedela pored postarijeg gospodina krhke građe. Držala ga je za ruku i
nežno mu nešto govorila, ali je on samo nepokretno sedeo i zurio u prazno.
„Ko je ono s vilinskom kraljicom?“ upitala je Kendra.
„Moj otac“, nežno joj je odgovorio Paprat.
„Molim!“ uzviknula je Kendra. „Mislila sam da je mrtav!“
„Niko od nas nije video da je umro“, objasnio je Paprat. „Pretpostavili smo da je uništen. Dok smo se
borili protiv Gorgroga, majka je osetila njegovo prisustvo, ali ga je jedva prepoznala. Kada smo ga majka
i ja uzeli od njega, u prvi mah smo pomislili da je pretvoren u jednog od nemrtvih, ali onda smo shvatili
da je učauren snažnom demonskom magijom, koja ga održava u životu. Svestan je, sve oseća, ali je sve
vreme na samoj ivici smrti. Gorgrogu je on bio trofej koji je vukao za sobom unaokolo po Zzyzxu
vekovima. Ne mogu ni da zamislim očevu patnju. Pesak pobožnosti povratio ga je fizički, mada nije baš
lepo ostario, a nema ni traga njegovim rogovima. Uz to, nije svestan ničega oko sebe.“
„Pa to je strašno“, kazala je Kendra. „Postoji li nada da se oporavi?“
„Nada uvek postoji“, odvratio je Paprat. „Jednorozi spadaju među najveštije iscelitelje, a otac je
veoma jakog duha. Vreme će pokazati. Majka se kune da se osmehnuo kada je Gorgrog pao.“
Kendra, Set i Paprat posmatrali su s prevoja mnoštvo letećih demona koji su uzleteli da presretnu
zmajeve koji su pristizali. Zmajevi su napali bez zadrške. Bljuvali su munje, žarili i palili pogledom,
štrcali kiselinu. Predvodio ih je Celebrant, čije su se krljušti presijavale kao da su od platine. Izgledao je
upravo onako kako ga je Rakstus opisao bio je ogroman, žustar, moćan. Svaki put kada bi u njih zario
zube ili kandže, demoni su padali s neba.
Tri zmaja u niskom letu zasula su vatrom gomilu demona vezanih za tle. Iz te gomile demona,
džinovski Brogo je hitnuo svoju nazubljenu kuglu i oborio jednog zmaja s neba.
Celebrant i još tri zmaja najmanji od njih četvorice mora da je Rakstus sjurili su se da ga zaštite. Dok
su trojica od njih branili palog druga i pomagali mu da se ponovo vine u vazduh, Celebrant je otvorio usta
i odaslao zaslepljujući nalet bele energije na Broga. Energija je raspolutila masku i oborila kolosa na tle.
Skupivši krila, Celebrant se zaletao u džinovskog demona i mahnito ga zasipao vatrom i ujedao. Kada se
Celebrant vinuo u vazduh, Brogo je ostao da leži na tlu. Telo mu je bilo sve u dubokim brazgotinama i
nije imao jednu ruku.
Poslednji astridi koji su još branili oltar okrenuli su se i odlepetali krilima. Orogoro je šepao na čelu
demona, koristeći borbenu sekiru kao štaku. Horda demona krenula je za njim u ribnjak. Nestajali su
jedan za drugim.
„Oh, ne!“ uzviknula je Kendra.
„To je deo plana“, kazao je Paprat i nastavio smrknuto i u tišini da posmatra demone. „Ja sam naredio
našim snagama da se povuku.“
Prišla im je vilinska kraljica. „Demoni oduvek sanjaju o tome da porobe moje kraljevstvo. To je
kraljevstvo svetlosti i čistote. Ništa im ne bi pričinilo veče zadovoljstvo nego da ga opustoše.“
„Stanite malo“, javio se Set. „Hoćete da kažete da ste se nadali da će do ovoga doći?“
„Majka je uništila sve ostale oltare“, kazao je Paprat. „Evakuisala je sve pripadnike svog naroda
zajedno s talismanima i energijom koju je mogla da ponese. Njeno kraljevstvo je sada prazno i postoji
samo jedan izlaz.“
Kendra je posmatrala reku demona koja je uticala u oltar. „Iz jednog zatvora u drugi“, shvatila je ona.
„Sve se odvija po planu“, potvrdio je Paprat.
„Imamo valjane razloge za nadu“, kazala je vilinska kraljica. „Vođe su krenule. Ostali će ih slediti.
Biće im potrebno izvesno vreme da otkriju koliko dobro sam zapečatila svoje kraljevstvo.“
Zmajevi su prestali da napadaju i zadovoljavali su se time da kruže iznad demona u progonu i bacaju
preteće senke. Dok je posmatrala zmajeve, Kendra je ponovo ugledala malog Rakstusa koji je jurcao
između većih stvorenja. Izgleda da je samo prisustvo zmajeva iznad njihovih glava predstavljalo dovoljnu
pretnju i teralo demone da požure.
Više od tri sata Kendra i njeni prijatelji nervozno su posmatrali povorku demona koja je izlazila iz
procepa u kupoli i ulazila u novo kraljevstvo kroz oltar. Kendra je bila zapanjena brojem demona. Ostali
su u pravu. Nikada ne bi uspeli da poraze ove demone u bici. Mesto svakog demona koga bi ubili zauzelo
bi njih hiljadu.
„Zar ne znaju da je to zamka?“ Kendra je na kraju upitala Paprata.
„Sigurno su svesni toga da nešto nije u redu“, odvratio je Paprat. „Stupaju u kraljevstvo koje sanjaju
da zaposednu otkada je sveta i veka, ali ono je prazno i niko ga ne brani. Predato im je posle simboličnog
otpora. Trenutno ga uništavaju. Oni pametniji znaju da je to što im se dešava suviše dobro da bi bilo
istinito, ali ostali su bez kralja, a njegov naslednik je ranjen. Sunce je visoko odskočilo. Ne žele da se
suoče s Vasilisom. Ne žele ni da se suoče sa zmajevima, posebno ne s Celebrantom. Ne žele da se bore
protiv jednoroga, astrida i ostalih pripadnika vilinskog naroda. A verovatno su zaprepašćeni nevericom
koja vlada u svetu. U vreme kada su mnogi od tih demona napustili ovaj svet, svi su ih se plašili. A sada
najveći broj ljudi ne veruje u njihovo postojanje.“
„Mogli su sve to da prevaziđu“, kazala je vilinska kraljica. „Lako su mogli da unište ovaj svet, ali
time što smo im obezbedili pristup mom kraljevstvu, ponudili smo im primamljivu opciju koja nije
zahtevala mnogo truda. Izgleda da su zagrizli mamac.“
„Ali ti ćeš izgubiti kraljevstvo“, kazala je Kendra.
„To više nije moje kraljevstvo“, izjavila je vilinska kraljica. „Postaće novi zatvor za demone.“
Dok su i poslednji zaostali demoni pristizali do oltara, dugački zlatnocrveni zmaj dojezdio je do
prevoja na dva para krila. Kada je ugledala njegovu lavlju glavu i grimiznu grivu, Kendra je u njemu
prepoznala Kamarata iz Zmajevog legla. Pored njega je leteo Rakstus. Kendra je uhvatila Seta za ruku
kada su se zmajevi spustili pored njih. U lepo ukrašenom sedlu na Kamaratu je sedeo Agad. Kamarat je
polegao po tlu da bi čarobnjak mogao da side.
„Rakstuse!“ povikala je Kendra kada se zmaj približio. „Doveo si pojačanje!“
„Jesam“, odvratio je zmaj. „Čak sam pomagao tokom borbe.“
Set je klimnuo glavom prema Agadu, koji se udaljavao od Kamarata. „Mislio sam da zmajevi ne
dozvoljavaju da ih iko zajaše!“ kazao je. Kamarat je raširio krila i vinuo se u vazduh.
„Povremeno pravimo izuzetke“, odvratio je Rakstus. „Kamarat i Agad su braća.“
„Kako si uspeo da ubediš zmajeve da nam priteknu u pomoć?“ upitala je Kendra.
„Agad je obećao da će imenovati Celebranta za čuvara Zmajevog legla kada sve bude gotovo.
Zmajevi iz Zmajevog legla vekovima sanjaju o tome da sami upravljaju rezervatom. Takođe sam kazao
ocu da se Navarog zakleo da će ga horde demona pogubiti. Mislim da je i to pomoglo. Prvi put mi je
dozvolio da letim s njim u borbu!“
Agad im je prišao i kleknuo pred vilinsku kraljicu. Sve oči bile su uprte u čarobnjaka. „Tvoja žrtva je
ogromna“, izgovorio je s poštovanjem.
„Bila je neophodna“, odvratila je vilinska kraljica. „Moje kraljevstvo bi uvenulo i umrlo da su demoni
ovladali ovim svetom. Možeš li da ih zaključaš u mom svetu, da iz njega ne mogu da izađu?“
„Ako upotrebim svih pet artefakata, plemeniti zmajevi koji su došli sa mnom pristali su da mi
pomognu da tvoj poslednji oltar obezbedim još bolje nego Zzyzx. Imao sam na raspolaganju vekove da
razmislim o tome šta sam prvi put još mogao da učinim. Sada mogu da sprovedem u delo ta poboljšanja.“
„Šta ti kažeš?“ upitala je vilinska kraljica i okrenula se ka Papratu.
„Misliš na moj rog?“ upitao je Paprat. „Svakako, upotrebi ga u istu svrhu kao i prethodni put. Navikao
sam se na ovo ljudsko obličje. Zaključaj ove đavole na što duže vreme.“
Agad je zamišljeno klimnuo glavom. „Prethodni zatvor izdržao je ceo milenijum. Ovaj novi izdržaće
još duže.“
„A šta ćeš ti?“ upitala je Kendra vilinsku kraljicu. „Kuda ćeš?“
„Dobićemo novi dom“, odvratila je vilinska kraljica i pogledala Agada.
„Ukloniću sve okove sa Zzyzxa“, kazao je Agad.
„U Zzyzxu zapravo ima trostruko više prostora nego u tvom bivšem kraljevstvu.“
„Živećeš u tamnici za demone!“ uzviknuo je Set.
Vilinska kraljica se osmehnula. „Oni koji stvaraju u velikoj su prednosti nad onima koji uništavaju.
Potrebno je mnogo više talenta da se izgradi nešto lepo nego da se nešto lepo uništi. Demoni će za kratko
vreme od mog kraljevstva napraviti ružno mesto kao što je Zzyzx. I nikada neće vratiti sjaj onome što su
uništili. Nasuprot tome, s vremenom i uz dosta truda, Zzyzx će jednog dana postati isto onako lep kao i
moje bivše kraljevstvo.“
„Još lepši“, obećao je Paprat. „Imaćemo više prostora i radnike željne rada. Imajući u vidu opasnost
koja nam je pretila, naše žrtve su minimalne. Dva tuceta vila, osam astrida, dva jednoroga i još nekolicina
drugih. Ranjeni se brzo oporavljaju zahvaljujući Pesku pobožnosti.“
„Pridružićeš mi se?“ puna nade upita vilinska kraljica sina sa suzama u očima.
„Naravno“, kazao je Paprat. „Volim izazove. Pomoći ću ti da nadgledaš obnovu.“
Kendra se snuždila. Da li to znači da nikada više neće videti Paprata? Tako joj zvuči.
Agad se nagnuo ka vilinskoj kraljici. „Veličanstvo, veoma si mudra. Neki misle da se raj i pakao
razlikuju u geografiji. A nije tako. Razlika je u onima koji borave u njima.“
„Još mnogo toga moramo da postignemo“, kazala je vilinska kraljica. „Podaj Agadu artefakte, a mi
ćemo se posvetiti svojim uvaženim dužnostima.“
„Imam problem“, tiho je kazala Kendra.
„Kaži, Kendra“, obratila joj se vilinska kraljica. „Tvoji smo dužnici. I to ćemo ostati zauvek. Ako ti je
potrebna naša pomoć, slobodno računaj na nju.“
„Moji roditelji, deka i baka, kao i mnogi prijatelji i dalje su zatvoreni u rezervatu Živa fatamorgana.
Može li neko od vas da nam pomogne da ih izbavimo?“
„Biće mi čast“, kazao je Agad. „Zmajevi umeju da budu veoma ubedljivi.“
„Kao i astridi“, obećao je Paprat.
„Očekujem da će i Sfinga poraditi na tome da se njegovi podređeni povuku“, predložila je vilinska
kraljica.
„I Utočište za bajke je u haosu“, podsetio ih je Set.
„Lično ću se pobrinuti za to da se stvari dovedu u red u Utočištu za bajke i Živoj fatamorgani“, čvrsto
je obećao Agad.
„I ja to obećavam“, dodao je Paprat.
Kendri je laknulo, uglavnom zato što će njena porodica biti bezbedna i što će im biti vraćeno Utočište
za bajke, a i zato što je to značilo da će videti Paprata pre nego što ode.
„Moraćemo da se pobrinemo za još neke nedovršene stvari“, kazao je Agad. „Na primer, Paprat je
pomenuo da si dobio savet od svog pretka Patona Bardžisa. Voleo bih da ga posetim pred kraj njegovog
života i da mu kažem kako se sve završilo, radi njegovog duševnog mira. Bio je dobar čovek.“
„Da li bi to moglo da promeni obaveštenje koje nam je poslao?“ upitao je Set. „Da li bi to moglo da
promeni ishod svega ovoga?“
„Ti već znaš šta ti je kazao“, pojasnio je Agad. „Tvoje posete Patonu već su deo prošlosti, kao i one u
kojima još nisi bio. Obaveštenje koje je ostavio za tebe posledica je svih tih poseta. Ubeđen sam da mu
nije bilo lako da odluči koja obaveštenja da podeli s tobom a koja da zadrži za sebe. Postaraću se da sazna
da ti je bilo potrebno upravo ono obaveštenje koje je podelio s tobom. Svi umešani prešli su trnovit put do
ove pobede.“
„Može li Paton da obavesti Koltera da smo pobedili?“ upitao je Set. „Kolter ga je posetio neposredno
pred smrt.“
Čarobnjak je namignuo. „Mislim da se možemo pobrinuti za to, mada ništa ne obećavam. Putovanje
kroz vreme je čudna stvar. Kada pokušamo da izmenimo prošlost, neizbežno otkrijemo da je naše mešanje
već deo prošlosti. Nekolicina čarobnjaka koje sam znao i koji su aktivno jurili vremenske paradokse otišli
su u prošlost i nisu se vratili, i zato se trudim da moje interakcije s istorijom budu jednostavne.“
„To ti je mudro“, kazala je vilinska kraljica.
Set je pročistio grlo kao da mu je nelagodno. „Imam još jedno pitanje, dok još imam vašu pažnju.“
Počeo je da pretura po priboru za hitne slučajeve. „Imali smo drvenog slugu po imenu Mendigo koji nam
je pomogao da preživimo Zmajevo leglo, ali je tom prilikom uništen. Kod mene su kuke koje su ga držale
na okupu.“ Ispružio je dlan s nekoliko kuka ka Agadu.
Agad je uzeo jednu kuku, podigao je do oka i začkiljio. „Da, sećam se da mi ga je Kamarat pomenuo.
Kuke su dobre za početak. Kazao si da je bio od drveta. Da li si sačuvao makar komadić tog drveta?“
Set se namrštio. „Siletin otrov je sve izjeo.“
Agad se zamislio i namrštio. „Onda nisam siguran da mogu...“
„Stani“, kazala je Kendra. „Preživeo je komadić drveta. Kada je Mendigo u Zmajevom leglu skočio u
kanjon kako bi pobegao grifinima, odlomio se jedan dugačak komad. Sećam se da sam ga našla kada sam
krenula u izviđanje. Trebalo bi da je još u ruksaku.“
„A do prostorije u ruksaku možemo da dođemo pomoću Translokatora“, uzbuđeno je dodao Set.
„Mislim da ću u tom slučaju moći da obnovim vašeg Mendiga bez po muke“, uveravao ga je Agad.
„A ja bih možda mogla da mu dodam koju iskru slobodne volje“, rekla je vilinska kraljica. „To će
slugi pomoći da uči i razvija se.“
„Hvala“, kazao je Set sav srećan. „Najbolji ste! Oh, Agade, Paprati, umalo da zaboravim. Pozdravio
vas je Morisant. Kazao mi je da vam zahvalim i prenesem da se ne ljuti. Izgleda da mu je žao što je postao
to što jeste.“
„To su odlične vesti, Sete“, kazao je Agad sav blistajući. „Drago mi je što čujem da je moj učitelj
konačno našao spokoj. Morisant je nekada bio veliki čarobnjak, možda najveći od nas. Zahvaljujući
njegovoj mudrosti uspeli smo da napravimo oltar vilinske kraljice toliko blizu Zzyzxa. Pravo je čudo što
ti je poverio Vasilis.“
„Dobro je ispalo i što sam ga pozajmio Kendri“, kazao je Set.
Stari čarobnjak se nasmejao i spustio jednu ruku Kendri na rame, a drugu Setu. „Vas dvoje ste imali
naporan dan. Vaša imena su ušla u istoriju. Svi smo veoma ponosni na nas. Voleo bih da postoji način da
vam na pravi način iskažemo svoju zahvalnost. Za sada morate da se zadovoljite time što konačno možete
da se odmorite.“
 DVADESET DEVETA GLAVA

Zatvorenici

K ladim se da si mislio da nikada nećeš morati da platiš, kazao je Nevil dok je žvakao komadić voća.
„Recimo da mi je laknulo što ćete dobiti vašu nagradu“, odvratio je Set.
„Dogovorićeš se sa Stenom oko nove tehnologije?“ hteo je da bude siguran Nevil. Bacio je zrno
grožđa i uhvatio ga ustima.
„Stvarno misliš da bi trebalo da mu kažemo?“ upitao je Set.
„Sklopili smo pravosnažni dogovor“, kazao je Nevil. „Ne želim da rizikujem da nam Sten oduzme
generator ili televizor s ravnim ekranom. Naše potraživanje je sasvim opravdano. Mora da bude na našoj
strani od početka.“
„Šta ako Sten opovrgne naš dogovor?“ upitao je Dorin. „Šta ako pokuša da promeni uslove?“
„Branićemo svoje pravo“, odvratio je Nevil. „Uslovi su dogovoreni. Išli smo za Setom na kraj sveta i
suprotstavili se nekim neverovatno ružnim demonima.“
„Prave nakaze“, složio se Dorin žacnuvši se. „I mnogo opasni. Da nije bilo astrida, bili bismo
pokojni.“
„Gluposti“, obrecnuo se Nevil. „Astridi su jedva preživeli, i to zahvaljujući našem junaštvu. Ne
zaboravi to.“
„Daću sve od sebe da ubedim deku“, kazao je Set. „Moram da idem. Čekaju me roditelji. I uspori
malo s tim grožđem, zasitiće te.“
„Kako voće da me zasiti?“ uzviknuo je Nevil. „Sete, mislio sam da nas poznaješ!“
„Nevil je u pravu“, složio se Dorin. „Nas ne može da zasiti ni cela vekna mesa.“
„Razgovaraćemo kasnije“, kazao je Set. „Kendra i Voren čekaju.“
Set i Kendra su tek nedavno stigli u Živu fatamorganu. Pre nekoliko dana Sfinga je pomoću
Translokatora otputovao s Traskom i Vorenom u svoj tajni rezervat da pripremi podređene za predaju.
Voren se odmah vratio da ih obavesti da su njihovi prijatelji i članovi porodice dobro, ali ih je takođe
obavestio da su im roditelji i baka i deka poručili da sačekaju da Agad preuzme kontrolu nad Živom
fatamorganom pre nego što im se tamo pridruže.
Pošto su zmajevi zbrisali nedovoljnu zaštitnicu koju su demoni ostavili na Bezobalnom ostrvu, Agadu
nije dugo trebalo da zapečati vilinski oltar. Čarobnjak i zmajevi udružili su snage i primenili snažnu
čaroliju da prenesu ogromnu kupolu koja je krila ulaz u Zzyzx i njome prekriju oltar. Čim se situacija na
Bezobalnom ostrvu stabilizovala, Agad i najveći deo zmajeva koji su došli s njim otišli su u peti tajni
rezervat.
Pošto je Agad i zvanično postao novi čuvar Žive fatamorgane, Kendri i Setu konačno je dozvoljeno da
upotrebe Translokator i dođu u posetu. S njima su pošli Hugo, satiri, Vanesa i Paprat, a vilinska kraljica
ostala je na Bezobalnom ostrvu sa svojim narodom, pripremajući se da nasledi bivšu tamnicu za demone,
koja će od sada biti njen novi dom. „O čemu ste razgovarali?“ upitala je Kendra.
„Obećao sam nešto satirima“, kazao je Set. „Proveravali su da li ću održati reč.“
„Šta si im obećao?“ upitao je Voren.
„Pravi televizor“, kazao je Set. „Mislim da su ga zaslužili.“
„Zna li tvoj deka za to?“ upitao je Voren.
Set je odmahnuo glavom.
„Onda srećno“, kazao je Voren.
Voren je poveo Kendru i Seta niz raskošno ukrašen hodnik do predivnih vrata. Gornji spratovi
Velikog zigurata bili su luksuzno namešteni. Voren je pokucao. Seta je odjednom uhvatila nervoza. Dosta
vremena je prošlo otkako nije video roditelje. Pitao se kako se oni nose sa svetom magičnih stvorenja koji
su on i Kendra otkrili pre dva leta, a u koji su njegovi roditelji nasilno gurnuti.
Vrata je otvorio tata. Dobro je izgledao, mada je možda bio nešto vitkiji. „Stigla su deca“, povikao je i
na licu mu se pojavio veliki osmeh. Zagledao se u Kendru i oči su mu se napunile suzama. Čvrsto ju je
zagrlio, njišući je s jedne na drugu stranu.
„Zdravo, tata“, kazala je Kendra i položila glavu na njegovo rame.
Set se podbočio. „Razume se, svu pažnju posvećuješ Kendri jer si mislio da je mrtva. I ja u nekoliko
navrata umalo da nastradam, samo da znaš. Verovatno sam više puta bio u opasnosti od nje!“
„Volimo mi i tebe, sine“, kazao je tata i dalje stežući Kendru.
Mama je dojurila do vrata, stegla Kendru i histerično zaplakala. Pošto je uspela da ukrade Kendru, tata
je konačno zagrlio Seta. „Čujem da si bio pravi junak“, kazao je tata.
„Ubeđen sam da je priča preuveličana“, primetio je Set. „Uspeo sam da ubijem dva najmoćnija
demona koja su ikada živela. Donekle sam se osvetio zlikovcima koji su otvorili Zzyzx. Žao mi je što nisi
bio tamo da sve to snimiš video-kamerom.“
„Čuo sam da je i Kendra odigrala važnu ulogu“, kazao je tata.
„Aha, prešlo joj je u naviku da svaki put pokuša da me nadmaši. Imao sam zaista sjajan dan, ali
pogodi šta nisam uradio? Nisam ubio kralja demona. To je uradila Kendra.“
„Mačem koji si ti našao“, primetio je tata.
„To stalno svima ponavljam! Konačno da je neko shvatio! Mislim da će mama udaviti Kendru
načisto.“
Setov komentar naterao je mamu da pusti Kendru i zagrli njega.
„Zdravo, mama“, progunđao je Set. „Šalio sam se kada sam rekao da ćeš je udaviti, ali izgleda da sam
bio u pravu.“
„Uđite“, pozvao ih je tata, rukujući se s Vorenom.
Set nije mogao da poveruje da su njegovi roditelji dobili ovako bogato nameštenu sobu. Sobu s
umetničkim delima na zidovima, bogatim draperijama, prvoklasnim tapiserijama, nameštajem ukrašenim
draguljima. Sve u njoj ukazivalo je na neslućeno bogatstvo.
„Znate li vi da smo mi boravili u šatoru?“ požalio se Set.
„I mi smo u ovako lepoj sobi tek od pre nekoliko dana, kada se Sfinga vratio“, podsetio ga je tata.
Baka i deka Larsen izašli su iz susedne sobe. „Učinilo mi se da čujem glasove“, kazao je deka Larsen.
Set je odjednom shvatio zašto su se njegovi roditelji toliko raznežili kada su ugledali Kendru. Znao je
da baka i deka Larsen zapravo nisu mrtvi, ali tek je ovog trenutka to saznanje za njega postalo stvarnost.
Odjurio je do bake Larsen i zagrlio je.
„Šta se dogodilo s mojim malim Setom?“ uzviknula je ona. „Ne mogu da poverujem koliko si
narastao.“
 „A ja ne mogu da poverujem koliko si živa“, odvratio je on kroz nos, koji mu se bio zapušio od suza.
Kendra je grlila deku Larsena.
„Bila je potrebna velika hrabrost da toliko vremena provedeš ovde“, kazala je Kendra. „Sigurno je
bilo strašno.“
„I to ni za šta“, zakikotao se on. „Uvalio sam vas u nevolju. Ja možda i jesam zabrljao kao uhoda, ali
čujem da vas dvoje uspešno nastavljate tradiciju porodice Sorenson.“
„Rizikovao si život zbog nas“, kazao je Set i zagrlio deku Larsena. „Imam najbolju porodicu na
svetu.“
„Slažem se“, kazao je deka Sorenson, ulazeći u sobu sa svojom ženom. „Mojim unucima biće drago
da čuju da su njihovi roditelji bili hrabri i snažni tokom celog zatočeništva.“
„Sfinga se sve vreme pristojno ponašao prema nama“, kazala je mama. „Naša soba nije bila ništa
posebno, ali nije se nalazila u tamnici u kojoj su, kako čujem, ostali bili zatočeni.“
„Hrana je bila prilično dobra“, kazao je tata. „Da smo dobrovoljno došli ovamo, mogao je to da bude
pristojan odmor.“
„Šta je sa Sfingom?“ upitao je Set.
„Agad je kazao da će nas o tome obavestiti tokom večere“, kazao je deka Sorenson. „Izgleda da su
priredili pravu gozbu.“
„Možemo li da se ispričamo za vreme jela?“ upitao je tata.
Mama ga je bocnula. „Zar ne možemo da dovršimo pozdravljanje?“
„Slažem se s tatom“, kazao je Set. „Umirem od gladi.“
Voren ih je sve poveo u veličanstvenu trpezariju. Set nikada nije video toliko hrane na stolu. Sto je bio
dovoljno dugačak da svi sednu za njega, pa su Sorensonovi ostavili i dovoljno mesta za prijatelje. Agad je
seo na čelo stola. Set je primetio da je Voren seo pored Vanese, a Paprat pored Kendre. Pridružili su im se
i Tanu, Medoks, Berigan, Eliza i Mara, koje je Pesak pobožnosti izlečio.
Nevil i Dorin dojurili su u sobu pošto je većina već bila zauzela mesta. Dorin je na sebi imao kicoški
prsluk. Smestili su se što su mogli bliže Setu... prekoputa njega i malo niže, pored njegove mame.
„Mama, ovo su Nevil i Dorin, moji najbolji prijatelji u Utočištu za bajke“, kazao je Set.
„Drago mi je što smo se upoznali“, učtivo je kazala Setova mama, nekoliko puta s nelagodnošću
pogledavši u njihove noge. „Ja sam Marla.“
„Pila si mleko, je li tako?“ upitao je Set.
„Jesam, vidim ih“, stala je da ga uverava mama, slabašno se osmehujući.
„Ne brini“, kazao je Nevil i nonšalantno odmahnuo rukom. „Sve ženske postanu stidljive u našoj
blizini.“
Dorin je ćušnuo Nevila. „Prestani! To mu je mama!“ Okrenuo se ka Marli i raširio salvetu preko krila.
„Set je izuzetan mladić. Izvršio je strašno veliki uticaj na mene. Nije tamo neki siledžija bez košulje, kao
neki koje poznajem.“
„Siledžija?“ zagrcnuo se Nevil. „A ti si licemer“. Znaš na koga ličiš u tom prsluku? Na Verla!“
„Rekao sam ti“, promrmljao je Dorin kroz ugao usta. „Pokušavam da ostavim dobar utisak.“
„E pa, ja pokušavam da budem ono što jesam“, požalio se Nevil. „Ko želi da se takmiči u ispijanju
safta?“
Set je ubrzo otkrio da je hrana koja je već bila na stolu samo predjelo. Bez prestanka su iznošena i
poznata i egzotična jela. Minijaturni hamburgeri i pileća krilca našli su se na stolu pored punjenog fazana
i bizarne ostrige. Set se šetkao duž stola i trudio se da proba što više jela, uživajući u jedinstvenim
sosovima i začinima.
Mama i tata su se zagrejali za satire, koji su sve zabavljali glasno pričajući viceve i tamaneći
neverovatne količine hrane dok ih je Set odmeravao ispod oka. Atmosfera je bila toliko vesela da je Set
uskoro imao utisak da su se okupili da proslave neki praznik i malo je nedostajalo da zaboravi da je bilo
ko iz njegove porodice bio kidnapovan ili navodno mrtav. Kada su se pojavila kolica s desertom, Set je
bio sit i opušten i nije mogao da se seti kada poslednji put bio manje zabrinut.
 Agad, koji je sedeo na čelu stola, nekoliko puta je kucnuo viljuškom po kristalnoj čaši. Okupljeni su
se umirili očekujući da im ostareli čarobnjak održi govor.
„Hvala svima što ste mi se pridružili na večeri. Ovo je najveselija gozba na kojoj sam bio još od
vremena kada se većina vas nije ni rodila. Pritom mislim i na Stena i na Henka.“
Svi su se nasmejali.
„Zajedno smo izvojevali neverovatnu pobedu. Pošto smo za dlaku izbegli propast, mislim da svi
možemo na novi način da uživamo u najjednostavnijim zadovoljstvima. Pružila nam se prilika da
skrojimo novu budućnost i da je obezbedimo od opasnosti kroz koje smo morali da prođemo, i da se
oporavimo od gubitaka koje smo pretrpeli. Setimo se na trenutak onih koji su se žrtvovali i pomogli da
izvojemo ovu pobedu.“
Set je oborio pogled pokušavajući da ne misli na Koltera, trudeći se da potisne suze. Odgurnuo je u
stranu prizore pada hrabrih astrida i vila. Stisnute vilice trudio se da ne misli na Lenu, Dugana i Mendiga.
Često je mislio na njih i misliće i ubuduće, ali kada bude sam. Trenutno mu je žao što je Agad uspeo u
njemu da probudi toliko jaka osećanja.
„Svi ćemo se u narednim nedeljama, mesecima i godinama suočavati s promenama“, nastavio je
Agad. “Većina će to jedva dočekati, čak i ako to bude podrazumevalo nove izazove. Rezervati će biti
obnovljeni i drugačije ustrojeni. Biće izabrani novi čuvari tamo gde bude potrebe. Najveći deo onoga što
je uništeno biće popravljeno i u većini slučajeva biće jače nego ikada pre. Ponovo ćemo sve izgraditi i
osvanuće nova era mira i sigurnosti.“
Usledio je spontani aplauz.
Agad je pomilovao bradu. „Na meni će biti velika odgovornost, jer ću pokušati da nađem još neki
način kako da što bolje zamandalim novu tamnicu za demone. Kada artefakti budu sklonjeni i kada bude
osmišljen čitav niz novih protokola i mera predostrožnosti, verujem da će zatvor biti mnogo bolje
obezbeđen nego ikada pre. Kao novi čuvar u Živoj fatamorgani, obavljaću sve aktivnosti uglavnom
odavde, a s vremena na vreme neki od vas možda će takođe uzeti učešća u njima. Ne želim dosadnom
govorancijom da vam pokvarim dobro raspoloženje, ali postoji nešto što moramo da rešimo kao grupa pre
nego što nastavim sa svojim dužnostima. Pod tim podrazumevam kažnjavanje Sfinge.“
U prostoriji je zavladala mrtva tišina.
„Posle bitke na Bezobalnom ostrvu, razmišljao sam o tome šta da uradimo sa Sfingom. Na kraju nam
je ponudio pomoć, ali tek kada je došlo do katastrofe koju se neumorno trudio da izazove koristeći se
prevarama, sabotažama, čak i ubistvima. Bio sam za to da pustimo prirodu da obavi svoje. Sfinga je
produžavao život zahvaljujući Krstionici besmrtnosti. Zaključio sam da bi odgovarajuća kazna za njega
bila da mu zabranimo da koristi dati artefakt... u osnovi, to bi bila smrtna presuda.
„Kada sam obavestio Sfingu o tome, usledio je poduži razgovor. Sfinga se složio s tim da je
predložena kazna pravedna, ali je onda predložio novo rešenje. Lično bih bio voljan da prihvatim
alternativu koju je ponudio. Pristao je da njegovu iskrenost provere Paprat i vilinska kraljica. Oni veruju
da je zaista iskren.
„Svi dobro znamo da je Sfinga majstor kada treba nekoga ubediti u nešto. Zato sam odlučio da vam
izložim celu stvar kada on nije tu kako ne bi mogao da utiče na vas. Unapred se zaklinjem da ću se
povinovati odluci koju zajednički sada donesemo.“
Set je sedeo na ivici stolice. Pogledao je Nevila koji je žvakao platnenu salvetu, širom razrogačenih
očiju.
„Pošto sam novi zatvor za demone zatvorio bolje nego onaj stari, biće mi potrebni novi Večni“,
objasnio je Agad. „Do sada ste svi saznali koju su ulogu Večni odigrali kada je reč o Zzyzxu. Sfinga bi
voleo da postane jedan od Večnih.“ Usledili su prigušeni uzvici. Agad je podigao ruke i žamor je prestao.
„Dozvolite mi da vam iznesem pojedinosti koje treba da razmotrite. U osnovi, Sfinga pokušava da
zameni smaknuće životom u zatvoru. Razmislite o sledećem: kao Večni, Sfinga će moći da otvori zatvor
demona samo ako umre. Oduvek je smatrao da jedino on treba da otvori tamnicu za demone, što je i
dokazao na Bezobalnom ostrvu, tako da će gotovo sigurno biti odan našoj stvari. Ima želju za
dugovečnošću i ume da se zaštiti. Ume da čuva tajnu i da se krije. Neverovatno je lukav i strpljiv.
Uspešno se nosio s izazovima dugog života i žudi za novim. Mislim da nećemo naći idealnijeg kandidata
od njega, koji bi dobrovoljno ispunjavao zahteve koji se stavljaju pred Večne.
„Imajte na umu da je život Večnih više kazna nego nagrada. Pitajte Paprata ili Kendru: većina naših
bivših Večnih teško se nosila s dugim životom i na svoju sudbinu gledala je kao na težak teret.
Neprirodno dug život tokom kojeg vas progone i sve vreme morate da bežite baš i nije neki raj.
„Imajući u vidu Sfinginu istoriju, preduzeo bih dodatne mere opreza, lično bih ga nadgledao i
postavio bih mnoštvo magičnih i praktičnih zaštita. Dao bih mu izvesnu slobodu da izabere skrovište i da
postavi zaštitne mere koje smatra da su najefikasnije, ali bi i dalje bio na uzici.
„Ako udovoljimo njegovom zahtevu, hoćemo li ga nagraditi za počinjene zločine? Mislim da Sfinga
ne bi želeo da bude Večni da su okolnosti drugačije. A ako je to alternativa za smrt, izgleda da je voljan
da je prihvati. Dopustite da Paprat svedoči o njegovim motivima.“
Agad je ispružio ruku i Paprat je ustao. „Sfinga ima jaku volju i ume da zaštiti misli od spoljnog
nadzora, ali pošto sam mu podrobno ispitao um, došao sam do ubeđenja da želi da postane Večni iz
prihvatljivih razloga. Prvo, želi da živi. Užasava se smrti i silno uživa u životu. Drugo, želi priliku da se
iskupi. Svestan je toga da je doveo do katastrofe, što mu nije bila namera. Želi da učini sve što je u
njegovoj moći da do slične krize više nikada ne dođe. I na kraju, oseća se krivim i u ovome vidi
odgovarajuću kaznu. Ne dopada mi se Sfinga i zato sam ga podrobno proučio. To je sve što sam našao.“
Paprat je klimnuo glavom Agadu i seo.
„Ako vas zanima moje mišljenje“, kazao je Agad, „smatram da od Sfingine smrti niko neće imati
koristi, osim što će osetiti satisfakciju, a on će umreti dosta brzo. S druge pak strane, ako postane Večni,
dugo će plaćati za počinjene zločine i mukotrpno služiti ljudskom rodu. Ipak, možda ja ne sagledavam
stvari jasno. Rado bih čuo vaše primedbe.“ Svi su ćutali. Ljudi za stolom su se zgledali. Set se pogledao
sa Kendrom. Ona je klimnula glavom, on joj je uzvratio na isti način i ona je na to ustala.
„Mrzim Sfingu“, kazala je Kendra. „Prezirem ga zbog laži koje je izrekao i zbog onoga što nam je
uradio. Ako je dug život ono što najviše želi, jedva čekam da mu to oduzmem, da ga povredim kao što je
on nas povredio. Užasavam se pomisli da se izvuče i da ne bude kažnjen za izdaju. Ali smatram da ova
kazna ima smisla.“
Kendra je potom sela, a ustao je Set. „I ja tako mislim.“
Posle njega je ustao Paprat. „Moj rog ga je održavao u životu i nastaviće da ga održava u životu.
Nemam ništa protiv toga da Sfingi dozvolim da živi pod tim uslovima. Slažem se s tim da će on dobro
raditi taj posao.“
Ustala je Vanesa. „Veoma dugo poznajem Sfingu. Radila sam za njega. Kao što je Agad pomenuo na
početku, on je prevarant, maher za manipulisanje. Čini mi se da ćemo uraditi pravu stvar ako ga učinimo
Večnim, mada on veoma vešto ume da obrazloži svoje interese. Možda nije ovde i ne može da govori u
svoje ime, ali zato Agad govori za njega. Sfinga je poznat po tome što radi jedno a misli drugo. Ako
želimo da budemo bezbedni od Sfinge, on mora prestati da postoji.“
Dorin je skočio na noge. „Vanesa je prelepa žena i njene reči treba shvatiti ozbiljno. Za njen um i
njenu šarmantnu ličnost. Hvala.“
Ustala je Mara. „Razumem šta brine Vanesu. Njegovi agenti ubili su mi majku. To mu nikada neću
oprostiti, ali smatram da je veća kazna ako ga učinimo Večnim nego ako ga ubijemo. Dugi život Večnog
primoraće ga da mnogo više plati za svoje zločine od brze smrti. Isti oni kvaliteti koji ga čine toliko
opasnim sprečiće ponovno otvaranje Zzyzxa.“
I ostali su počeli da iznose svoje razloge zašto bi ga trebalo učiniti Večnim. Nekolicina nije bila
sigurna. Deka je pitao Agada kako će nadgledati Sfingu i čarobnjak mu je dao zadovoljavajuće odgovore.
Na kraju su svi glasali za to da Sfinga postane Večni, osim Vanese i satira.
„Nisam želeo sam da donesem tu odluku“, kazao je Agad posle glasanja, „niti smatram da bi bilo fer
prema mnogima o koje se ogrešio. Zadovoljan sam odlukom koju smo doneli. Mislim da će zahvaljujući
njoj nova tamnica za demone biti bezbednija. I mislim da će vreme pokazati da je kazna koju smo
odabrali, iako sadrži element milosrđa, ipak stroga i teška. Jesmo li sada svi za desert?“
 TRIDESETA GLAVA

Novi oltar

K endra se po toplom letnjem danu šetala baštom u Utočištu za bajke. Košulja joj se od vlage lepila za
telo, ali je ona i pored toga uživala u mirisima rascvetalog cveća i prizoru blaženih vila koje su
skakutale s cveta na cvet. Možda kasnije uzme kupaći kostim i ode na plivanje.
Nad dvorištem se uzdizao novi ambar, veći od prethodnog, da bi Viola mogla da raste. Brovniji su
obnovili kuću i uneli neke novine. Agad je projektovao direktan put od kuće do starog zdanja, koje je
obnovljeno i zaštićeno novim čarolijama.
Set je gledao televiziju s Hugom, Mendigom i satirima. Deka Sorenson je nevoljno popustio pošto su
mu objasnili uslove dogovora i umesto generatora, satiri su dobili električne vodove koji su vodili do
najbliže kolibe. Deka se nadao da će gledanje televizije bez prestanka pomoći da tehnologija više ne
predstavlja naročitu novinu, ali su do sada ravni ekran i saraund sistem uglavnom svi smatrali najvećim
čudom u Utočištu za bajke. Nevil i Dorin nikada nisu bili popularniji ni veseliji.
Set nije prestajao da se žali što nije bio prisutan kada su Agad i zmajevi preuzeli Utočište za bajke od
kentaura, iako je došao u posetu nedugo potom kako bi otpustio utvare. Paprat i nekoliko astrida pomogli
su mu u tome. Paprat se iznenadio kada je otkrio da je rog jednoroga koji su kentauri toliko poštovali
zapravo njegov. Kaznio ih je za pobunu tako što im je oduzeo rog, a Agad im je ograničio privilegiju
lutanja i smanjio teritoriju. Čarobnjak nije imao ništa protiv da Grunhold i dalje bude zaštićen moćnim
čarolijama, ali one ni izdaleka nisu mogle da zamene oduzeti rog.
Paprat je otišao pre nego što se Kendra Translokatorom vratila u Utočište za bajke. Na rastanku u
Živoj fatamorgani obećao joj je da će je uskoro posetiti. Kendra shvata da je vilinskoj kraljici potrebna
njegova pomoć oko pretvaranja Zzyzxa u raj, ali joj je žao što ne može još malo da ostane. Pre nego što je
otišao, iskoristio je svoje moći da preseče narkoleptičku moć koju je Vanesa imala nad Sorensenovima i
njihovim prijateljima. Iako je presekao veze kojima je Vanesa držala u šaci pojedine kentaure, ostala je
povezana s Oblakovim Krilom i Olujnim Čelom.
„Spremam ručak“, doviknula je mama kroz prozor. „Sendviče s ćuretinom, može?“
„Naravno“, odvratila je Kendra.
„Da ti stavim malo avokada ili brusnica?“
„Ne hvala, samo sir.“
 Njeni roditelji su preselili porodicu u Utočište za bajke. I dalje su raspravljali o tome da li da se
Kendra i Set vrate u školu ili da se obrazuju kod kuće. Deka i baka Sorenson nastavili su da žive u glavnoj
zgradi, a baka i deka Larsen smestili su se u staro zdanje. Dejla su našli živog i zdravog u štalama, i on je
nastavio da održava obnovljeni rezervat. Kendra je uživala u novoj dinamici u Utočištu za bajke. Nikada
ne bi ni sanjala da će posle toliko vremena biti okružena porodicom i živeti mirno. Gotovo suviše mirno.
Kendra je pogledala ka šumi. Jutros ju je posetila vila Šijara. Bila je strašno uzbuđena. Ćeretala je o
tome da će joj neko prirediti iznenađenje oko podneva, ali je odbila da joj otkrije bilo kakve pojedinosti.
Njeno uzbuđenje bilo je toliko da se Kendra zainteresovala i u sebi ponadala.
Pogledala je na sat. Podne je došlo i prošlo. Možda je Šijara nešto pogrešno shvatila. Mada nije od
onih vila koje vole da zbijaju neslane šale.
Kada se Kendra zaputila ka kući, iznad vrhova drveća pojavio se srebrnobeli zmaj. Savio je krila i
spiralno se spustio u dvorište. Usporio je u poslednjem trenutku i sleteo mašući sjajnim krilima.
„Zdravo, Kendra“, pozdravio ju je Rakstus. „Dopada ti se kako sam ušao?“
Kendra je bila srećna što vidi Rakstusa. Verovatno je njegov dolazak bio u pitanju. Šijara se starala o
njemu dok je bio u jajetu i sasvim je prirodno što je uzbuđena što će doći u posetu. Međutim, Kendra se
malo i snuždila. Ponadala se da bi to iznenađenje mogao biti neko drugi zbog koga se vile takođe
uzbuđuju.
„Krajnje impresivno“, odvratila je Kendra. „Imam osećaj da je prošlo jako dugo vremena.“
„Pomagao sam u izgradnji“, kazao je zmaj. „Već sada ne bi prepoznala Zzyzx. Kada odluče, vile baš
umeju da zapnu. Mislim da je promena svima prijala. Godinama većinu njih nisam video toliko živahne.
Sjajno je i to što su se astridi vratili.“
„Drago mi je“, kazala je Kendra. „Došao si u posetu Šijari?“
„Aha.“
„Sigurno se veoma ponosi tobom.“
Rakstus je stidljivo okrenuo glavu. „Znaš, tata se konačno odnosi prema meni kao prema pravom
zmaju. Video je da sam sredio dva demona kada smo napali Orogorovu zaštitnicu. Stvarno sam mali i moj
dah nije nikakvo oružje, ali su zato moje krljušti tvrde gotovo kao i njegove, a zubi i kandže neobično su
mi oštri. Nisam imao pojma. Zapravo, nikada nisam sam sebe stavio na probu. Tata sada upravlja
Zmajevim leglom i isplanirao je režim treninga za mene kada se budem vratio od vilinske kraljice. Moju
stariju braću naučio je mnogim trikovima koje sam ja propustio. Pomoći će mi da postanem efikasniji
borac. Ali obećavam da neću dozvoliti da postanem idiot!“
„Ubeđena sam da ćeš tada više ceniti što si prijateljski raspoložen prema drugima“, kazala je Kendra.
„A možda ću postati i malo strašniji?“ dodao je Rakstus.
„Sasvim sigurno.“
„Nisam došao sam.“
Kendra je zadržala dah. Pokušala je da ostane pribrana. „Nisi?“
„Tražio je da te dovedem kod njega.“
„Misliš na Paprata?“ upitala je Kendra.
„Ne, na Krilanga. Sećaš ga se? Astrid, jedan od tvojih telohranitelja.“
Kendra je ravnodušno zurila u Rakstusa.
„Šalim se! Razume se da mislim na Paprata! Ne pominji mu da sam ti kazao. To je trebalo da bude
iznenađenje.“
„Obećavam da ću se praviti da sam iznenađena.“ Puls joj se strašno ubrzao. Šta ako oseti koliko je
uzbuđena?
Ne želi da bude jadna, ali nedostaje joj! Nije ga videla nekoliko nedelja.
„Mnogo je pričao o tebi“, poverljivo ju je obavestio Rakstus. „Budi blaga prema njemu. Odneću te do
njega i onda ću vas ostaviti same. Vas dvoje zaslužujete malo privatnosti.“
„Trebalo bi da kažem roditeljima“, kazala je Kendra.
„Ja ću se vratiti da im kažem“, uveravao ju je Rakstus. „Moramo da požurimo. Ima iznenađenje za
tebe. Opet sam se izlanuo! Mogu li da te ponesem? Nemoj mu reći šta sam sve izbrbljao!“
„Neću!“ odvratila je Kendra.
Rakstus ju je pokupio i uzleteo. „Agad mi je dozvolio da slobodno lutam po svim rezervatima koje je
obnovio“, kazao je Rakstus. „Mislim da želi da me unapredi u svoje uši i oči među zmajevima. Ima
mnogo poverenja u mene.“
„To je sjajno“, kazala je Kendra, iako je razmišljala o predstojećem susretu.
„Let će biti kratak“, obavestio ju je Rakstus.
Kada je postalo izvesno da će videti Paprata, Kendru su počela da more suprotna osećanja. Jedno je
bilo sanjariti o romansi, a nešto sasvim drugo suočiti se s njom usred bela dana. U čemu bi moglo da se
sastoji to iznenađenje? Sladak je, hrabar i odan, o tome nema zbora. A najbolje od svega je to što može da
mu veruje. Ipak, ona ima petnaest godina, a on je stariji od većine ljudi, bez obzira na to koliko mladoliko
izgleda.
Utroba joj se zgrčila od straha. Ne treba da donosi brzoplete zaključke. Sigurno nema nameru da je
zaprosi. A šta ako želi da budu u vezi? Malo maženja kada misliš da će uskoro smak sveta je jedno, a
nešto sasvim drugo objasniti roditeljima da želi da se zabavlja s prastarim magičnim konjem.
Dok se zmaj klizeći spuštao ka krugu gazeba oko bivšeg oltara vilinske kraljice, Kendra je pokušavala
da se smiri. Biće joj drago da vidi Paprata. Pokušaće da mu dozvoli da on prvi kaže šta ima pre nego što
odlepi. Preleteli su preko zida živice i spustili se na polje u blizini bele isprane drvene rive koja se
protezala oko ribnjaka.
Paprat je stajao kod stepenica koje su vodile na rivu. Na sebi je imao široku belu košulju i farmerice.
Strašno je zgodan. Potrčao joj je u susret čim ju je zmaj spustio.
„Idem da posetim Šijaru“, kazao je Rakstus. „Neću dugo. Uživajte.“
Zmaj je uzleteo.
„Zdravo, Kendra“, pozdravio ju je Paprat. Delovao je zadovoljno i očigledno je očekivao da bude
iznenađena.
„Ti si!“ izgovorila je Kendra, trudeći se da odglumi iznenađenost. „Šta ćeš ti ovde? Kako si? Kako ti
je otac?“
„Ima znaka poboljšanja, iako još nije progovorio. Naši najbolji iscelitelji misle da će se na kraju
oporaviti, mada ne baš u potpunosti. Drago mi je što te vidim!“
„I meni.“
„Dođi“, kazao je Paprat i pozvao Kendru rukom. „Želim nešto da ti pokažem.“
Uzeo ju je za ruku i poveo stepenicama na rivu. Odveo ju je rivom do malog doka pored kućice za
čamce. Zajedno su otišli gotovo do samog kraja doka.
„Šta to hoćeš da mi pokažeš?“ upitala je Kendra, napravila još jedan korak napred i zagledala se preko
vode ka ostrvcetu na kojem se nekada nalazio oltar.
„Zar se nisi zapitala kako sam dospeo ovamo?“ upitao je Paprat prišavši Kendri s leđa.
„Rakstus te je doneo?“
„Na neki način. Pokušaj ponovo.“
„Translokatorom?“
Odmahnuo je glavom. „Svi artefakti već su kod Agada. Uskoro će ih posakrivati. Pogađaj ponovo.“
Kendra je zadržala dah i okrenula se ka Paprati. „Obnovio si oltar?“
„Ovo je naš prvi novi oltar“, kazao je Paprat uz osmeh. „Drugi ulaz u naše kraljevstvo. Nadamo se da
ćemo narednih godina stvoriti mnoge nove oltare. Utočište je dobilo čast da u njemu napravimo prvi.
Agad nam je pomogao da udarimo temelje. Sada mogu da dođem u posetu kad god hoću!“
Kendra je osetila da je porumenela i okrenula se ponovo ka vodi. „To bi zaista bilo lepo.“
„Nadam se da ću često dolaziti“, kazao je Paprat. „Da bolje upoznam tvoje roditelje, deke i bake. Da
se družim sa Setom. Zanimljiv momak.“
„Nije loš“, odvratila je Kendra, trudeći se da obuzda svoja očekivanja.
„On još mora da ispoštuje dogovor s Raspevanim sestrama“, primetio je Paprat. „Želim da mu
pomognem kako bi sve proteklo u redu.“
„Mojoj porodici laknuće kada to čuje.“
„Možda mu se još ukaže prilika da iskoristi kulu i levijatana.“
„Bio je strašno besan što ih nije upotrebio na Bezobalnom ostrvu“, nasmejala se Kendra. „Razmišlja o
tome da postavi kulu ovde u Utočištu za bajke i da ona postane Hugov zvanični dom.“
„Nikada nije naodmet imati u rezervi takve stvari“, kazao je Paprat. Zakoračio je ka njoj, značajno se
osmehujući. „Tvoja porodica mi je draga, ali želim da posećujem Utočište za bajke iz drugih razloga.“
„Stvarno?“ upitala je Kendra dok joj je srce lupalo kao ludo. Bila je suviše nervozna da bi se okrenula
i pogledala ga.
„Već dugo me nije privukla nijedna devojka“, izjavio je Paprat. „Za divno čudo, moja majka to ovog
puta odobrava!“ Okrenuo je Kendru ka sebi i spustio joj ruke na ramena. „Hoću da kažem“, dodao je tiho,
osmehujući se, „kog jednoroga ne bi privukla čedna deva?“
„Koja to devojka ne voli jednoroge?“ pecnula ga je Kendra, podigavši pogled ka njemu.
„Ima jedan problem“, kazao je Paprat i nabrao obrve. „Osećam se mladim. Moj um ne slabi
prolaskom godina, kao ni moje telo. To mi je u prirodi... vreme ne potkopava moju mladolikost. Mada,
budimo realni, bez obzira na to kako se ja osećao, postojim već veoma dugo. Hronološki gledano, za
mene su tvoji deke i bake deca. A ti još nisi odrasla.“
„Meni ne izgledaš staro“, primetila je Kendra, mada ni sama nije bila ubeđena u svoje reči. Izgleda
mlado, ali njegovo ponašanje ponekad odaje mnogo stariju dušu.
„Dosta dugo sam na ovom svetu i znam da je dobar tajming veoma važan“, primetio je Paprat.
„Mnogo mi je stalo do tebe, Kendra. Tebi će biti potrebno nekoliko godina da sazriš, a ja ću za to vreme
pomagati majci da ponovo izgradi svoje kraljevstvo.“ Uzeo je njene ruke u svoje. „Ovo je prvi oltar koji
smo obnovili. Već sam ti rekao da ću dolaziti u posete, pa ćemo videti kuda će nas budućnost odvesti.“
Kendra je imala osećaj da je s njenih pleća podignut veliki teret. Očigledno se mnogo dopada Papratu.
Sada je jasno da će imati vremena da preispita svoja osećanja a da pritom ne mora da se upušta u
zvaničnu vezu.
Kada se zagledala u njegove oči pune ljubavi, počela je da podozreva da bi ova naklonost mogla da
potraje i preraste u nešto više. Na kraju krajeva, zar Paton nije oženio najadu? Možda će s vremenom ona
i Paton smisliti kako da njihova veza funkcioniše. Možda bi ona u pravom trenutku mogla postati Večni i
onda bi zauvek ostali zajedno i štitili svet od zla.
„Razumem“, kazala je Kendra. „To ima smisla.“
Paprat se osmehnuo s mešavinom olakšanja i radosti. „A znaš šta je najbolje od svega? Kada majka
uredi kraljevstvo onako kako želi, imam dozvolu da te dovedem tamo s vremena na vreme. Bićeš prvi
smrtnik koji će kročiti u vilinsko kraljevstvo!“
„To je divno“, kazala je Kendra. I zaista je to mislila.
 Da li je ovo stvarno kraj

P ovremeno me pitaju zašto ne pridodam još jednu ili dve knjige serijalu Utočište za bajke. Ovaj
serijal od početka je bio zamišljen u pet nastavaka. Smatrao sam da ću, budem li se pridržavao
prvobitnog plana, u svakom sledećem nastavku moći da razvijam priču i da će knjige moći da se
nastavljaju jedna na drugu na zabavan način i nikada neće postati suviše dosadne. Ako bih nastavio da
pišem, međutim, morao bih da rastegnem priču, a to bi prema mom mišljenju naškodilo priči u celini.
Drugim rečima, ovo je zaista poslednja knjiga serijala Utočište za bajke. Hoću li ikada ponovo posetiti
likove iz Utočišta za bajke ili rezervate u budućim knjigama? Verovatno. Ne vidim zašto u drugim
pričama ne bih upotrebio likove i situacije predstavljene u Utočištu za bajke. Ipak, u pitanju bi bila nova
knjiga ili serijal, a ne šesta knjiga ovoga serijala. Nemam nameru da u bliskoj budućnosti napišem neku
takvu knjigu. Pisaću, međutim, druge maštovite pustolovine koje bi trebalo da se dopadnu čitaocima koji
su uživali u Utočištu za bajke.
Trenutno radim na trodelnom serijalu Onostrani. To je priča o dvoje dece iz našeg sveta koja prelaze
u čudnu zemlju što joj preti opasnost, u kojoj se pokvareni car sistematično oslobađa svih junaka. Sve
moje dosadašnje knjige obrađivale su elemente fantazije u našem stvarnom svetu. Uzbuđen sam što ću
ovoga puta čitaoce povesti negde drugde! Ovu novu trilogiju planiram duže od deset godina i uveren sam
da će povesti čitaoce na sjajnu vožnju. Nadam se da će svi oni koji su uživali u Utočištu za bajke zaviriti i
u ove knjige, koje će se objavljivati od 2011.
Takođe planiram da napišem nastavak romana Rat prodavnica slatkiša. Veliki broj čitalaca kaže mi da
je Rat prodavnica slatkiša i dalje njihova omiljena knjiga. Iako sam prvobitno planirao da napišem samo
jednu knjigu, uspeo sam da razvijem priču, za koju smatram da će biti privlačan nastavak. Iako će na red
doći tek za nekoliko godina, ovaj nastavak važan je element mojih kratkoročnih spisateljskih planova.
Uopšteno govoreći, narednih nekoliko godina nameravam da pišem jednu do dve knjige godišnje. Sve
sam bolji u onome što radim i osećam da još nisam istražio svoje najbolje ideje. Usredsrediću se na
stvaranje raznih porodičnih fantastičnih romana. Ako želite da budete u toku s mojim predstojećim
projektima, prijavite se za bilten na BrandonMull.com i pratite me na Fejsbuku ili Tviteru. Zadovoljan
sam kako se odvijala radnja u knjigama o Utočištu za bajke i jedva čekam da se pozabavim budućim
projektima. Ako ste uživali u serijalu Utočište za bajke, molim vas da ga preporučite drugima i da
sačekate moja nova dela.
sken: solicitor
obrada: BABAC
 Vodič za čitanje

1. Ako biste mogli da posetite neki od magičnih rezervata opisanih u serijalu Utočište za bajke, koji
biste odabrali? Zašto?
2. Ako biste mogli da pratite priču nekog junaka iz serije i posle pete knjige, o kome biste najviše
voleli nešto da saznate? Objasnite.
3. Šta mislite, zašto je Set pomogao Graulasu? Da li je to bila dobra odluka? Zašto jeste, odnosno
zašto nije?
4. Mislite li da će Sfinga biti od reči kao Večni? Zašto mislite da hoće, odnosno da neće?
5. Koliko se Set promenio od prve knjige? Po čemu se razlikovala njegova odluka da pomogne
Graulasu od odluke da otvori tavanski prozor u Noći ivanjskoj?
6. Koliko se Kendra promenila od prve knjige? A po čemu je ostala ista? Šta radi u ovoj knjizi a šta ne
bi radila kada smo je tek bili upoznali? Kako su joj racionalnost i poslušnost pomogli u petoj knjizi?
7. U Šumarku koji mami Kendra, Voren i Paprat morali su da se odupru privlačnom mirisu voća, za
koje su znali da će im naškoditi. Postoji li nešto slično tome u današnjem svetu? Objasni.
8. Čarobnjak Morisant koristio je nedozvoljena sredstva da produži život i zato nije uspeo da ostane
dobar. Set je pokušao da se sprijatelji s demonom i ovaj ga je izdao. Postoje li danas određene situacije u
kojima se nikada ne smemo opustiti? Objasni.
9. Da se Sorensonovi nisu umešali, mislite li da bi Sfinga uspeo da oslobodi demone iz Zzyzxa pod
svojim uslovima i da ih uspešno kontroliše? Zašto mislite da bi uspeo, odnosno ne bi uspeo?
10. U serijalu Utočište za bajke pojavila su se mnoga magična stvorenja. Koja su vama bila omiljena i
zašto? Postoje li neka stvorenja koja se nisu našla u serijalu a o kojima biste voleli da čitate? Ako postoje,
koja su to?
11. Da vam se pruži mogućnost da postanete Večni, da li biste prihvatili? Zašto biste prihvatili,
odnosno zašto ne biste?
12. Agad je nagovestio da razlika između raja i pakla nije u samom mestu. On je tvrdio da je razlika u
ljudima koji vas okružuju. Kako se to pokazalo kao tačno tokom priče? Može li se njegova izjava
ponekad primeniti i na naše živote? Ako može, na koji način?
13. Za kog autora smatrate da je najviše kul? Da li je to tip koji je napisao Utočište za bajke? Ako
nije, šta je to s vama? Objasnite.
 Zahvalnice

Veoma sam srećan što je serijal Utočište za bajke konačno u celosti izašao iz mog uma.
Mnogo ljudi pomoglo je da do toga dođe, posebno oni pomenuti u posveti, kao i svi oni koji su
uživali u knjigama i pričali drugima o njima. Već sam mnogima ranije zahvalio. Ovog puta, u
nedostatku stranica, moraću da budem sažet.
Porodica: Meri, Sejdi, Čejs i Rouz.
Prvi čitaoci: Meri, Pem, Geri, Čeri, Samer, Brajson, Kris, Emili, Džejson, Natali, Majk, Liz,
Vesli, Frimanovi, Gledis, Jaleh, Sajmon i Tak.
Ljudi iz izdavačkih kuća Šedou mauntin i Aladin: Kris Šebinger, Emili Vots, Roberta Staut,
Ričard Erikson, Gejl Haladej, Patrik Mjuir, Lovel Osvald, Šeri Dju, Džef Simpson, Bojd Uar,
Loni Lokhart, Džon Rouz, Li Broadhed, Ana MakKin, Liza Abrams, Betani Bak, Mara Anastas i
Bes Brasvel.
Moj agent, Sajmon Lipskar. Moj agent za filmska prava, Metju Snajder. Neverovatni
ilustrator Brendon Dorman, koji je ovim koricama nadmašio sam sebe i potrudio se da naša
slikovnica Pingo izgleda neverovatno. Momci koji su se pobrinuli za audioknjige, I. B. Stivens i
Keni Hodžis.
Porodice koje su me ugostile: sjajni Rezenbaumovi u Spokejnu i divna porodica Tulita na
Havajima.
Luckasta mladež koja je napravila blesave videoklipove na JuTjubu: Anđela, Bret, Mihaj,
Isak i Keti.
Ljudi koji su nameravali da pomognu: moja sestra Tifani, sestrić Dalton, brat Taj, koji je
savladao četvrtu knjigu na vreme da pomogne oko pete.
 1 Mantikora stvorenje iz legendi nalik na egipatsku sfingu, s telom crvenog lava i ljudskom glavom
(prim. prev.)

2 Lamasu - krilati bik s ljudskom glavom čija je statua krasila ulaze u mesopotamske palate i hramove
(prim, prev.)

3 Siruš - stvorenje prikazano na Ištarinoj kapiji u Vavilonu, ima izduženo telo i dugačak vrat, glavu s
rogovima i krestom, zmijski jezik. Zadnje šape su mu orlovske, a prednje su mačje kandže. (Prim, prev.)

4 Simurg (anga) - persijski naziv za dobronamerno leteće biće (prim, prev.)

5 Liči - nemrtvi bacači čini, obično čarobnjaci ili vračevi (prim, prev.)

6 Viverni - krilati zmajevi s dve noge i bodljikavim repom (prim, prev.)