Краљевић Марко и ванземаљци

Ја ли снежи, ја ли звезда пада,

ја ли слећу с неба лабудови?
Нити снежи, нити звезда пада,
нити слећу с неба лабудови,
већ то беше нека летелица,
много већа него соко 'тица,
па се она на Косово спусти,
обави је неки облак густи,
те поплаши овце и говеда,
побегоше с пашњака без реда,
а чобанин брже од њих трчи,
говедима пут кроз шуму крчи.
Оде чобан код Марка у дворац,
јер је Марко много добар борац,
да Краљевић оде да расправи
шта то стоји у зеленој трави.
Краљевићу начисто полуди
кад га неко пре зоре пробуди,
мамуран је, подбуле му очи,
па он бесно са кревета скочи,
бол у глави лечи чашом вина,
јер при себи нема аспирина.
Када виде Краљевић овчара,
пође к њему да га ишамара:
'Чобанине, не била ти глава,
зашто лупаш док Краљевић спава?!'
Виде овчар да се Марко љути,
пресече се, па стоји и ћути,
ћути овчар, реч не проговара
јер се плаши Маркових шамара.
'Чобанине, што ме будиш рано
кад још није нови дан осван'о?'
'Краљевићу, невоља ме стегла,
говеда ми с пашњака побегла.'
'Хоћеш шамар, да те скроз растурим,
зар ме будиш краве да ти јурим?!'
'Не зовем те да ми краве јуриш,
већ да са мном на пашњак пожуриш,
ал' не зато да траву опасеш,
но да земљу од пропасти спасеш,
велика се турска војна сила
на ливаду са неба спустила.'
'Чобанине, теби помоћ треба,
како Турци могу сићи с неба?'
Ипак Марко пође за овчаром,
поздрави се с Јевросимом старом,
па на Шарцу он одгалопира
да извиди ко пашњаке дира.
Стиже Марко, па са Шарца сјаха,
кад се овчар довуче без даха,
па пођоше да би погледали
где су Турци из небеса пали.
Летелицу Краљевић угледа,
загледа је и страга и спреда,
тако нешто никад вид'о није,
па он мисли да је од ракије,
јер ракију целу ноћ форсира,
те због тога сад халуцинира.
Тад се Марку глас савести јави:
'Краљевићу, ракију остави,
ако тако с ракијом наставиш,
лудницу ћеш брзо да заглавиш,
врло лако ћеш тамо да доспеш
ако одмах ракију не проспеш.'
Схвати Марко да је глас у праву
па он баци ракију у траву,
Краљевић се од ракије раста,
ал' тек онда прави хаос наста,
летелица започе да лупа
и створи се на њој нека рупа,
а унутра неки људи стали,
буљави и зелени и мали.
Марко мисли да су све то виле
у обести својој измислиле,
хоће виле да се с њим нашале,
па постале такве гњиде мале,
кад створ један поче беседити:
'Браћо мила, сад ћемо средити
сва створења на овој планети,
пре него што наш капетан слети!'
Мисли Марко да га поглед вара,
ал' он створу бесно проговара:
'Добро, Турци, сад дигните ово,
напустите са миром Косово,
губите се док се не наљутим,
па да од вас патишпањ умутим!'
Створење се загледа у њега,
па се к њему лагано догега:
'А ти, ко си кад тако говориш,
уместо да пазиш нас и двориш?'
'Ој, Турчине, теби добро није,
од кад Марко двори Османлије?!
Него, брзо одавде одступи,
изгуби се, нестани у рупи,
неће моје очи да те виде,
нити тебе, ни остале гњиде.
Зар сте, Турци, тол'ко ниско пали
када сте се тако маскирали?!'
Ово створа баш баци у бригу,
закашља се, па испусти љигу,
обриса је са три своја прста,
зар ће њему таква нижа врста
неку глупу лекцију да даје
да он личи на вашкино јаје!
Намах крвца дође му у вене,
па он одмах сасвим поцрвене,
те започе на Марка да виче:
'Куд прођемо, ту трава не ниче!
Затрећемо сваки живот клети,
сравнићемо и горске врлети,
где јуначка врста промаршира,
ту се само посмртни марш свира!
А потом ће сви предели ови
да постану и лепи и нови,
од њих ћемо створит' ново царство
у којем ће цароват' другарство!
У њему ће сваки друг, а и ја,
петокраку гледат' како сија!'
'Све се мени једна мис'о враћа,
сад другови, а бејасте браћа,
од тога је прошло пет минута,
да ви мало не скренусте с пута?'
'Сви у броду што свемиром плови,
одједном су браћа и другови,
а тебе је снашла срећа ретка,
бићеш слуга новога поретка!'
Није доста што га боли глава,
још га овај створ и засмејава,
Краљевић се насмеја грохотом,
па буздован трже одмах потом,
колико је силно замахнуо,
јак се фијук до Стамбола чуо,
буздованом сред Косова пуста
ванземаљца лупи преко уста,
скинуо му лако главу с тела,
два је дана ко ђуле летела,
а трећег је, драгом Богу хвала,
на пол Јужни из небеса пала.
Окрену се Марко према броду,
све чекајућ' да остали оду,
ал' се хитро тад на земљу баци
јер из брода долетеше зраци,
зелени и црвени и жути,
један се ка Марку баш запути,
штит му спржи, бркове опрљи,
Краљевић се каменчином фрљи,
да је какав други објект био
камен би га са земљом сравнио,
но на броду не бејаше штете,
а из њега љути зраци лете,
лете зраци, све пред собом прже,
Марков Шарац из заклона рже,
где с' господар, Шаринова дика,
намери на 'ваког противника!
Зелен-зраци у дрвеће бију,
и здрави ће остат' без очију,
црвен-зраци земљу ударају,
те у земљи кратере стварају,
жути зраци, вражје проклетиње,
редом прже јањце, краве, свиње.
По процени, тотална је штета
коју чине бића с другог света.
Гледа Марко, па је и заплак'о,
неће на крај с њима изаћ' лако,
ал' се ови из свемира гости
не надају његовој мудрости.
'Добро, Турци, ако тако мора,
место рата биће преговора,
сви ћемо рећ' оно што желимо,
па да земљу братски поделимо!'
'Мораш, слуго, још брже да збориш,
ако нећеш одмах да сагориш!'
'Ал' пре но што крену преговори,
сваки јунак што се храбро бори
заслужује разна послужења,
ево пића, ево и печења,
ви сте дошли нас овде покорит'
и ја ћу вас као слуга дворит'.'
Ванземаљце то одобровољи,
смејаше се бркатоме гољи
што скакаше чило по пашњаку
да б' донео животињу сваку
коју њихов жути зрак нациља,
те претвори у хрпу роштиља.
Ал' је Марко вазда лукав био,
само јањце пред њих доносио,
а све чини да свиње и краве
ванземаљци брзо забораве.
'Као што сви победници раде,
формирајте јагњеће бригаде',
понизно је изнео идеју.
Престадоше они да смеју,
па сви њему окренуше очи:
'Дедер, слуго, пића нам наточи,
да уз пиће и по ноћном 'ладу
оснујемо јагњећу бригаду!'
Као кокош, Марко сави шију,
па у трави пронађе ракију,
те је брзо туђинима носи.
'Аој, Турци, да сте сад при коси,
свака длака да вам се најежи,
кад пробате тај напитак свежи!'
Ванземаљац ракију му оте,
с осталима да проба дивоте,
да са њима прослави ту срећу
што направ'ше бригаду јагњећу.
Ракија је љута, од сто гради,
Марко ј' пије тек да се заслади,
ал' туђине сред чела је пукла,
лица им се у осмех развукла.
'Хајд'мо, браћо, да летимо мало,
да видимо шта је преостало,
шта остаде од планете ове,
збијајмо се, браћо, у редове!
Збијајмо се, браћо, друг до друга,
прелетимо север све до југа,
прелетимо исток до запада,
ми смо овде господари сада!'
Стоји Марко, па се кришом смеје,
док му срце задња нада греје,
Краљевићу гледа шта ће бити,
хоће ли се победом сладити,
ил' оружја светла сва ће своја
ко губитник предат' после боја.
Брод се диже, ал' се тад занесе,
без контроле поче да се тресе,
па се брзо пут небеса вину,
ал' Урвину удари планину,
летелицу пијаних туђина
заустави Урвина планина,
те он одмах пуче на две поле,
а на двеста док падаше доле.
'Изем ти ја таквог освајача
од кога је и ракија јача',
Краљевић се Шарину обрати,
а онда се на њем' двору врати.
Покупише и јањце печене,
да им нови дан у сласти крене.

Краљевић Марко и самураји

Касно ноћу под окриљем мрака

стиже на Косово пет јунака,
одмах се видело да су странци,
али не Турци него Јапанци.
На њима беху чудна одела,
на глави нешто попут амрела,
а зборише на језику странском,
на језику матерњем јапанском.
Мамузаше своје коње вране,
да у село стигну пре нег' сване,
да пристигну прије сунца јарка,
да потраже Краљевића Марка,
да потраже негде Краљевића
комираног од сувишног пића.
Јунак Марко на столици седи,
већ два сата дреновину цеди,
хоће вину да долије воду,
јер још нису измислили соду.
Кад су странци Марку дојахали
он учини један напор мали,
стисну дрво, млаз воде потече,
рујно вино водица пресече,
од милине Марко очи склопи,
врч пун вина одједанпут попи,
диже главу и исправи леђа,
па погледом сече испод веђа:
«Зар сте, браћо, јутрос лимун јели
да вам лица мало закисели,
или су вам очни капци пукли,
па сте очи толико развукли?»
Ово странце веома ражести,
стадоше се од увреде јести,
па тад један Марку одговара:
«Краљевићу, изглед често вара,
и ја бих мог'о питат, клене,
што су твоје очи избуљене.»
Краљевић се наду попут меха
а Јапанци падоше од смеха,
те се Марко маши буздована
да растури госте из Јапана,
ал' је њима до живота стало:
«Хајде, Марко, шалимо се мало,
ми смо овде сада теби гости,
и није нам остављати кости.
Стигли гласи до јапанског цара
како неко по Балкану хара,
па нас шаље по таквог јунака,
хоће да му јунак падне шака,
те он жели да га појапанчи
па да с њиме банчи и пијанчи.
Због тога смо нас пет самураја
дошли овде из свог завичаја,
надамо се богатоме дару,
кад те, Марко, одведемо цару.»
Преста Марко да се љутит мршти,
па се смеје, пљувачка му пршти,
смејао се нападно и дрско,
све је госте пљувачком попрск'о.
Тад Јапанци сјахаше са коња,
љутито им дрхти усна доња,
на челу им искочише вене,
повадише своје шурикене,
црвено им беше лице жуто,
замахнуше према Марку љуто,
но је Марку до својега здравља,
шурикене штитом зауставља.
Ту стадоше Јапанци да скачу,
двој'ца к ножу, трој'ца ка верном мачу,
ал' су, љути, сметнули са ума
да је Марко хитар као пума,
обилази брзо самураје,
па им сада иза леђа стаје.
Краљевићу весело брк игра,
а тад рикну громко попут тигра.
Страх је тежак Јапанце опхрв'о,
те скочише на оближње дрво.
Јунак Марко смехом се затаји
кад погледа где су самураји:
«Ко би ово мог'о да наслути,
да се лимун посред храста жути.»
Тад Јапанци скочише са храста
и бој љути по Косову наста.
Носише се летњи дан до подне,
наносише ране неугодне,
један Марка за бркове вуче,
а Краљевић шамарима туче,
ал' су они знали џиу џицу,
неко Марку расклати вилицу,
нанесе му јако много боли,
но га Марко по глави засоли,
одвали му шамарчину јаку,
поломи му њиме коску сваку,
а другог је пукнуо по носу,
пустио му црвенкасту росу,
па га Марко око дрва вија,
хоће добро да га испребија.
На трећега из залета скочи,
с два шамара наплави му очи,
четвртога звизну иза ува,
удари га, просто га одува,
петом неће шамаре да креше
него стао ребра да му чеше.
Када их је довољно истук'о,
свакога је до коња довук'о,
подиг'о их до првога спрата
па ставио сваког на свог ата.
Гледају га с коња самураји,
сваком суза у оку се сјаји:
«Море, Марко, хајде с нама крени!»
«Самураји, прави сте кретени!»
«Море, Марко, постаћеш богаташ,
пијеш вино и Јапанке ваташ!»
«Самураји, једите гована,
губите се пут земље Јапана
са поруком за јапанског цара:
боли Марка за богатство кара.»
Самураји коње ободоше
те жалосни у Јапан одоше,
а Краљевић к'о у свакој причи
на свом Шарцу у дворац отпичи.