Semiologija proučava kulturne fenomene kao sisteme znakova, polazeći od hipoteze da su i u stvarnosti

svi kulturni fenomeni sistemi znakova, odnosno komuunikacioni fenomeni.

Par. Pojave koje se proučavaju svode se na komunikacione pojave.

Međutim, ako je svaki kulturni fenomen komunikacija i ako se može objasniti prema shemama koje
prethode svakom komunikacionom fenomenuu, biće potrebno utvrditi elementarnu strukturu
komunikacije tamo gde ona postoji, da tako kažemo, u najužim granicama.

..Komunikacioni proces između dvije mašine

šum

izvor->prenosnik->signal->kanal->signal->prijemnik->poruka->primalac

..---------------------------->-kod-----<-------------------------------..

Već sam kod uspostavlja odnos između oznake(upaljena sijalica) i označenog. U svakom slučaju,
označeno se i u ovom smislu razlikuje od referensa, odnosno stvarnog fenomena na koji se znak odnosi
(tj. od nulte tačke), jer aparat „ne zna“ da je voda dostigla izvestan nivo, već je samo podešen tako da
„upaljena sijalica“ pripiše signalu određenu vrednost i shodno tome odgovori.

Da bismo opasnost od šuma sveli na minimum, moramo pronaći složeniji kod. U ovom slučaju
udvostručili smo „cenu“ komunikacije, ali smo smanjili mogućnost šuma.

Par. Da bismo sprečili mogućnost kvara, pa da se upali sijalica A umjesto sijalica B, moraćemo pronaći još
složenije kombinatorne mogućnosti koda. Uvešćemo još dve sijalice. Na taj način ćemo smanjiti
opasnost da nam poremećaji na kanalu izmene poruku. Ovim smo u kod uneli elemente
redundantnosti . Redundantnost, međutim, ne znači samo mogućnost ponavljanja poruke radi veće
sigurnosti: ona još znači da bi nam takav složeni kod mogao omogućiti i druge vrste poruke.

Binarna disjunkcija

Informacija nije toliko ono što se kaže, već ono što se može reći. Informacija je stepen mogućnosti
odlučivanja u selekciji jedne poruke. Informacija predstavlja slobodu biranja u saopštavanju poruke pa
je, prema tome, treba posmatrati kao statičko svojstvo izvora poruke.

Tu dolazi do intervencije koda kao regulatora. Šta se postiže uvođenjem koda? Ograničavaju se
mogućnosti kombinovanja elemenata koji učestvuju u igri i broj elemenata koji čine repertoar. Izvesne
situacije postaju moguće, a druge manje moguće. Izvorna informacija se smanjuje, mogućnost
prenošenja poruke se povećava.

Kao zaključak, definisaćemo kod kao sistem koji utvrđuje 1) repertoar simbola koji se razlikuju po
uzajamnoj suprotnosti 2) pravila njihovog kombinovanja; 3) eventualno podudaranje, od termina do
termina, između svakog simbola i određenog značenja.
Aparat- primalac može biti konstruisan tako da na određen nači odgovara na predviđene kombinacije, a
da na neke nepredviđene uopšte i ne odgovara, shvatajući ih kao semantički šum.

Kada sve do sada rečeno bude izmijenjeno tako da mašina bude čovjek, iz sveta signala, prelazimo u svet
smisla.

Mašina je primala informaciju, ali ne i značenje. Otvoren je proces označavanja, jer signal nije više niz
diskretnih jedinica koje se mogu izmeriti bitom informacije, već forma – oznaka koju će čovek – primalac
morati da ispuni određenim značenjem.

Simbol, neki znak verbalnog jezika(pas) –referencija – referens(predmet koji označava simbol, pravi
pas,dog)

Referencija vrši posredničku ulogu između simbola i referensa, i nije ništa drugo do „informacija koju
nazivprenosi slušaocu“. Ova definicija može povremeno da bude dovoljna za označavanje nečega što će
za nekoga biti pojam, a za drugoga mentalna slika, a za nekog opet, uslov primene simbola o kome je
reč, itd.

U svakom slučaju, jasno je to da je, dok je odnos između simbola i referensa diskutabilan, jer nije
prirodan i neposredan, odnos između simbola i referencije neposredan, uzajaman i povratan: onaj koji
upotrebi riječ pas misli na značenje pas, a onaj koji je čuje duhovno biva doveden do toga da izdvoji isti
poredak fenomena koji se moze definisati kao pas; tako će onaj koji želi da označi psa, upotrebiti simbol
pas.

Beskonačne su diskusije o odnosima između simbola, refrensa i referencija.

Aktualne kritike pojma referensa najbolje pokazuju da do realizacije simbola ne može doći na osnovu
kontrole referensa; mogu postojati simboli koji imaju referenciju, a nemaju referens (jednorog); postoje
različiti simboli, sa različitim značenjem, koji se odnose na isti referens (večernjača, zornjača) u.

Prisutnoste referensa, njegova odsutnost ili nepostojanje ne utiču na proučavanje jednog simbola
ukoliko se on upotrebljava u nekom određenom društvu, u odnosu na određene kodove.

Par. Važno je da se sazna kako u nekom određenom kontekstu, forma koja znači jednorog prima
određeno značenje na osnovu nekog sistema lingvističkih konvencija i kakve mentalne asocijacije,
zasnovane na prihvaćenim kulturnim navikama, izaziva reč jednorog kod određenih primalaca poruke.

De Sosir

Kod određuje da neka oznaka označava određeno značenje.

Drugim rečima, da bi se ustvrdilo šta je interpretant jednog znaka, treba ga definisati pomoću nekog
drugog znaka, koji, sa svoje strane, iima nekog drugog interpretanta koji se moe definisati nekim drugim
znakom itd. Tu bi došlo do procesa neograničene semioze koja je, ma koliko paradoksalna, jedina
garancija za stvaranje takvog semiološkog sistema koji bi bio sposoban da sebe obrazloži i to jedino
sopstvenim sredstvima. Jezik bi, prema tome, bio sistem koji se sam objašnjava pomoću uzastopnih
sistema konvencija koje se uzajamno objašnjavaju. (Persov znak, gdje imamo simbol ili reprezentamen,
povezan s prednetom, a na vrhu trougla je interpretant koji nije referencija, ali se može shvatiti kao
označeno)