Predgovor...................................................................................

2
1. Tragično osećanje života u poemi Gavran – Edgar Alan Po..........3
1.1. Biografija.............................................................................3
1.2. O delima Edgara Alana Poa....................................................5
1.3. Poema Gavran......................................................................8
Rezime......................................................................................15
Zaključak..................................................................................16
Literatura..................................................................................17

Moto autora

Osnovni moto autora leži u sagledavanju izvesnih tragičnih elemenata u jednom od

ključnih dela Edgara Alana Poa, poemi Gavran.
 Predgovor

U toku svoje istorije, koja traje već 2500 godina, filozofija se menjala, kako svojim
sadržajem, tako i svojim funkcijama. Kako je filozofija nastojala da protumači društvo u kojem
je egzistirala, tako su i društveno istorijske okolnosti menjale filozofiju. Zbog toga nije moguće
dati definiciju filozofije koja bi imala obavezno značenje i bila usvojena od svih. Pojam
filozofije potiče od starogrčke reči philos (prijatelj) i sophia (mudrost). Stoga se pojam
filozofije može prevesti kao ljubav prema mudrosti ili težnja prema znanju. Prema spisima
Diogena Laertija i Cicerona reč filozofija je prvi upotrebio Pitagora, dok prema drugima
Heraklit (fragment 35: "Ljudi koji ljube mudrost, valja da vrlo mnogo znaju"). Filozofija nije
ljubav prema bilo kojoj vrsti saznanja, već onoj koja obuhvata prve principe (arche) na osnovu
kojih se dokazuje postojanje svih drugih znanja. Šta filozofija ispituje? Ona nastoji da ispita:
svrhu i smisao postojanja sveta i čoveka, šta je istina, šta je dobro, šta je lepo, odakle potiče
ljudska potreba za Bogom, šta je Bog, šta je volja, da li postoji besmrtnost duše, šta je znanje,
koji su temelji našeg verovanja i dr.
Filozofija je izvršila istinski preokret u razvoju ljudskog mišljenja. Začetnici tog
preokreta su bili stari Grci koji su još pre Kolumba otkrili da je Zemlja okrugla; dali su veliki
doprinos matematici, geometriji, mehanici i mnogim drugim oblastima ljudske delatnosti.
Danas se filozofija ne bavi istim problemima sa kojima se bavila nekada. Ulogu filozofije u
proučavanju prirode univerzuma i života su preuzele prirodne nauke, dok proučavanje ljudske
duše je preuzela psihologija, proučavanje društva sociologija koja se takođe osamostalila od
filozofije. Filozofija je danas podeljena na onu koja smatra da treba da se okrene prirodnim
naukama i njihovom metodu i one koja smatra da filozofija i dalje treba da se bavi

2
tradicionalnim pitanja (šta je čovek i svet? šta je smisao života?) odnosno da proučava stvarnost
u celini. Iako podeljena ona i dalje ostaje povezana sa svim srodnim naukama koje su iz nje
nastale (istorija, politika, literatura, pravo i dr.) Prednost filozofije u odnosu na druge oblasti
znanja jeste što je ona intelektualni izazov koja nastoji da objasni vrednosti života i sveta u
celini. Čovek je jedino biće koje je svesno svoje konačnosti. Svest o konačnosti može
motivisati čoveka da pokuša dati odgovor na večna filozofska pitanja.
Predmet ovog rada biće jedna od tema kojom se filozofija estetike bavi u svojoj teoriji i
praksi, a s obzirom na njen karakter. Reč je o pitanju tragičnog osećanja života u poemi
Gavrana, Edgara Alana Poa. Cilj rada jeste da ukaže na prisutnost i karakteristike ovog osećanja
u navedenoj poemi.

1. Tragično osećanje života u poemi Gavran – Edgar Alan Po

1.1. Biografija

Ni u pogledu jednog jedinog glavnijeg američkog pisca XIX veka nije bilo većeg
kritičarskog razilaženja od onog koje još okružuje ime Edgar Alan Poa. Polemika koja se čak
vodi o činjenicama Poovog života gotovo je isto tako silovita od kada ga je Bodler doživeo kao
mladog aristokratu »Le Vugop egare dans un mauvais monde«, dok je velečasni Rufus Grisvold
ukazivao na njegovu životnu stazu kao satanski primer i opomenu. Psihološka nesigurnost koja
je bila duboko u Poovoj prirodi postaje ganutljivo očigledna kroz ove falsifikate. Pri kraju
svoga života, u svega 40 godina, želeo je da izgleda mlađi nego što je, i svoj datum rođenja
prikazivao je nekoliko godina mlađim od onoga dana kada je zime 1809., kao sin putujućih
glumaca, prvi put otvorio oči u Bostinu, gradu na čije je pretenzije da zavlada celokupnom
ostalom američkom literaturom on tako često izlivao svoj prezir i porugu.

3
 Slika 1 - Edgar Alan Po

U svojoj želji da pusti koren u južnjačkoj postojbini, imao je običaj da govori da je njegov
deda u Baltimoru bio general. On nije imao u vidu činjenicu da je David Po započeo svoju
karijeru kao irski iseljenik, i da je titula generala bila poklonjena, kao rezultat njegovog
ukazivanja pomoći i snabdevanja revolucionarne vojske dok se bavio trgovinom. Po, naravno,
nije pominjao da je njegovo glavno nasleđe, koje je dobio od oca, moglo biti njegova velika
sklonost dipsomaniji, niti da je njegova krhka i obdarena majka umrla u sirotinji u Ričmondu
kada je njemu bilo dve godine, a kada je njegov otac već bio iščezao. Poov opis Džon Alena,
izvoznika duvana, koji ga je primio u porodicu premda ga nije zva-nično usvojio, zvučao je
tako kao da su Alenove veze bile više usmere-ne na zemljoposednički stalež a manje na
trgovački red nego što je to u istini bilo.
Pesnik se takođe rado sećao godina svoje mladosti kada je između šeste i jedanaeste
godine provodio vreme sa Alenovim u Engleskoj, i kako je posle povratka u Ričmon, dok se
pripremao za koledž, bio uočen kao bokser, mada je bio suvonjav u snazi, pa je čak plivao
nekolika milja u reci Džems. U svojim odnosima sa hraniteljem Po se pokazivao veoma
nestalan, naizmenično arogantan a zatim sažaljiv prema samom sebi, kao bolesno đače. Ali
posle svoga povratka iz Čarlotsvila (Charlottesville) odlučio je da raskine, i u 18. godini
napustio je ono što je sa mukom mogao da nazove kućom, da bi okušao vlastitu sreću u životu.
U stvari, nije išao dalje od Bostona, gde je našao načina da izda svoju prvu malu zbirku pesama,
a pošto nije imao sredstava za izdržavanje ubrzo se prijavio u vojsku. Uvek je prikrivao te dve
godine koje je proveo kao vojnik, mada se uzdigao do izvesnog čina - da bi se titrao kao kadet u
Vest Pointu. Tamo je dobio postavljenje u ono vreme kada se sa Alenom privremeno izmirio

4
zbog gubitka Alenove supruge. Ali kada se Alen ponovo oženio, Po j definitivno isključio sebe,
jer se na kraju uverio da se ne može nadati da će postati Alenov naslednik, a zaključio je da i
vojska ne pruža karijeru siromašnom čoveku.1 Da je Po bio mladi aristokrata kao što je voleo da
sebe zamišlja, ovo isključivanje bi bilo poslednji dramatični korak u nemirnoj mladosti. Čak i
lišen nasledstva, on bi našao potporu u redovima svojih bogatih poznanika. On je naglasio
Alenu svoj talenat i svoju ambiciju. Zamišljao je sebe herojskim osvajačem. Ali morao je
pogledati hladnom licu stvari u oči u svojoj 22. godini, životu koji se odvijao u borbi i
neprekidnom sirotovanju sa kojima njegovi iznureni nervni sistem nije mogao da se nosi. Nikad
legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime. Porodica Po je inače poreklom iz
Škotske, gde je rođen i Edgarov otac. Godine 1826. Po odlazi na studije na virdžinijski
univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s
Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1835., Po se ženi trinaestogodišnjom
rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na
kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma
Anabel Li posvećena je Virdžiniji. Godine 1848., depresivan i u očaju, Po pokušava
samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se
u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849. godine.

1.2. O delima Edgara Alana Poa

Svojim radom za »Literarni glasnik« upoznao se sa svim onim što se može učiniti sa
jednim časopisom. Ali nekoliko puta pribegavao je alkoholu, čiji je i najmanji deo mogao da
upropasti njegovu kontrolu nad nervima. Premda je izjavio: »Sa neprijateljem sam se muški no-
sio«, i Vajt i on postali su nezadovoljni svojim odnosom, pa je početkom 1837. godine Po hteo
da oproba sreću na Severu te je otišao za Njujork.
Njegove dužnosti urednika nisu mu dopuštale da razvija dalje svoj stvaralački rad, a
njegov »Folio klub« odbio je časopis »Harpers« kao previše »učevan i mističan«. Zamerka
izdavača da ne postoji želja za nekom kolekcijom priča, nagnala ga je da sastavi svoga
»Gordona Pima«, čijih 75.000 reči predstavljaju najduže delo koje je proizašlo iz njegovog
pera. Opis nesreća koje su zadesile jedan brod koji se uputio u pravcu Južnog mora, otkriva
njegovu neprekidnu opčinjenost idejom zamišljenog putovanja, i njegovu umešnost da smisli
onu vrstu realističkih pojedinosti u kojima je uživao čitajući kao dete »Robinsona Krusoa«.

1
Grupa autora, Istorija američke književnosti, 1972., str. 268

5
»Pim« nije doživeo neki osoben uspeh, a izgleda da Po nije uspeo da se snađe u Njujorku, jer je
posle nekoliko meseci poslao svoju porodicu u Filadelfiju.
Obrnuo se ponovo kratkim pričicama pa je tokom sledeće godine stvorio tri svoje
najoriginalnije priče: »Ližeja«, »Pad kuće Ašer« i »Viljem Vilson«. Zanimljiv je ritam
njegovog stvaralaštva kojim je istovremeno pisao i parodije kao »Kako napisati članak o
Blekvudu«; »Đavo na zvonari«, za koji je našao materijal u Irvingovim spisima holandskog
porekla, koji govore o jednom časovniku koji je otkucao 13 puta u pokrajini Vondervotemitis.
Utonuo u okultističko izučavanje, on je bio rastrzan raznim vrstama straha kojima daje
oduška u svojoj pesmi »Palata koju pohađaju duhovi«, prikrivena alegorija njegovog
strahobolnog gubitka razuma.2 Ili, u njenom punom razvitku, ona je Ližerija, čija se opasna
erudicija stavlja nasuprot njenom suprugu sa kojim živi u jednom udaljenom, oronulom zamku.
Kroz nju je Po prihvatio Bajronovu doktrinu »Nema izvrsne lepote koja nema i neku neobičnost
u svojoj skladnosti«. Preko nje dolazi takođe njegov najjači izraz divne žudnje »za životom«,
jer njenom čistom snagom volje ona ustaje posle smrti da bi u kratkom vaskrsnuću dočepala
telo njenog omraženog suparnika.
Zanimljivo je da je, kao i većina njegovih prvih čitalaca, i on smatrao »Priznanja jednog
morfiniste« kao fikciju. Važno u vezi sa pričom kao što je »Ližeja« jeste u tome da li je Poova
fantazija bila prosto nenormalna, ili je, kao što je verovao Pol Elmer Mor imala verodostojne
korene u istoj »poremećenoj svesti« koja je uznemiravala Hotorna, u prenapregnutoj
zaokupljenosti zlom koje je činilo nerazmrsivo vlakno u američkom iskustvu i doživljaju od
naših puritanskih početaka.
Poove »Priče« povoljno su ocenjene, ali manji broj bio je prodat tokom sledeće tri godine.
Drugi pravac u ovome smislu, i Poova najpopularnija priča, bila je »Zlatna stenica« Zlatna
stenica« udružuje zanos prema kriptografiji sa žarom prema zakopanom blagu. Njegov opis
Sulivanovog ostrva u blizini Čarlstona podseća na dane koje je proveo tamo kao vojnik, a u
kapetanu Kidu ponovo je oživljavao američki mit.
Sasvim drugačija razvojna linija uočava se u delima kao što je »Filozofija nameštaja« i
»Vrt« gde on razvija teorije ukusa i postupnosti. Razmatrajući idealnu duševnost, on ostaje pri
tome da je »aristokratija dolara« daleko ispod »aristokratije krvi«, kao i da se ukus kvari
bogatstvom.3 Tvrdio je da je »održavanje« isto tako važno u kući kao i u umetnosti, i dao je
jednu takvu prostoriju u pojedinostima, čiji je karakter određen obiljem grimiznog i zlatnog
ispletenog u »šare arabeske«, kako na tapetima tako i na tepihu. Poova žudnja za raskošem i

2
Spiker R., Thorp W., Johnson T., Canby H., Istorija književnosti SAD, 1962., str. 269
3
Spiker R., Thorp W., Johnson T., Canby H., Istorija književnosti SAD, 1962., str. 270

6
veličanstvenošću bila je delimično žudnja čoveka koji je ovoga lišen. Dopuštajući da nagon za
bizarnim dođe do punog izražaja u »Maski crvene smrti«, on je izumeo sedam soba raznovrsnih
boja, od kojih bi poslednja, svojim tapiserijama od crne kadife i skarletnim prozorskim oknima,
bila savršen baletski dekor za neku igru smrti. Interesujući se za savremeno vrtlarstvo, on je
takođe izumeo svoj prostrani Arnhajm, veštački raj sa fantastičnom vegetacijom, krunisan
palatom »polugotičke i polusaracenske arhitekture«. Takvi prizori odzvanjaju Bodlerovim
»d'un frisson surnaturel et galvanique«.
Jedno drugo udaljavanje nalazi se u njegovim dijalozima posle smrti, kao što je
»Razgovor Minosa i Une« u kome je prvi put otvoreno pokazao svoje prezrenje utilitaraca i
svoje odbijanja ideje napretka, pa je izvrgao smehu »između ostalih ideja« i onu o »sveopštoj
jednakosti«.
U »Crnoj mački« i u »Đavolovom izdanku« on objavljuje verovanje da sadistička
okrutnost jeste »jedna od primitivnih nagona ljudskog bića«, da mi odgovaramo na pokretanje
koje dolazi od izopačenog »iz onog razloga od koga ne bismo smeli ovo da hinimo«. 4 U ovim
pričama, kao u »Provaliji i klatnu« i u »Slučaju g. Valdemara«, on do kraja razvija svoju
sposobnost da učini dostupnim užas doživljen u halucinaciji i da ga predstavi neposrednim i
fizičkim, kao kada pacovi mile preko tela zatočenog čoveka. U takvim pričama prikazao je
kako jedna tanka međa odvaja »groteskno« od »fantastičnog«. Kada je materijal u oba vida isti,
razlika jedino zavisi u promeni tona, i na taj način komični »Anđeo neobični« (može da postane
smrtno opasni »Izdanak izopačenog«.
»Eureka« je bila plod duge meditacije. U »Hipnotičkim otkrićima« (1844.) on je
pribegavao transu da bi stvorio vlastitu doktrinu besmrtnosti, i dokazivao je da je materija
nedeljiva, i da je Tvorac samo »oličenje savršenosti materije«. Ali on je to nazivao »proznom
pesmom«. Bio je savršeno obziljan u pogledu važnosti svojih ideja, ali je isticao lepotu u
istinitosti ovih i obraćao se svima onima »koji sanjaju ili imaju poverenja u snove kao u jedinu
realnost«. Naposletku, u »Eureci« dao je u potpunosti primer onoga što je mislio u recima koje
govore da je »najviši poredak imaginativnog intelekta uvek prevashodno matematičkog reda«.
Po završava onim tonom koji je preo vladao u individualizmu XIX stoleća, tj. da on ne može
verovati »da bilo šta postoji što je veće od njegove duše« i da ako Tvorac treba da postane »sve
u svetu«, svaki čovek treba da prizna njegovo postojanje »kao i ono Jehovino«. Posle takvog
gorostasnog egotizma ne iznenađuje da je Po mnogo polagao na svoju »Eureku«, i voleo je da
govori o metafizičkoj revoluciji koju će ona pokrenuti.

4
Spiker R., Thorp W., Johnson T., Canby H., Istorija književnosti SAD, 1962., str. 271

7
 U svojim završnim godinama dao je »Marginaliju«, tu vanredno plodnu seriju predloga i
sugestija o literarnoj metodi. Ovde je zgusnuo svoje vodeće principe umetnosti. On je obraćao
pažnju na sličnosti između matematike i muzike, i nalazio je osnovu našeg »poimanja
jednakosti«. On je bio veoma originalan u svome istraživanju nesvesnog, ispitujući slike koje
naviru »na međi stapanja budnog stanja i sna«. Ove slike jesu ono što je nadrealizam učinio
svojim područjem; ali Po se u ovome ogledao u ravnoteži stava i suda koji ga odvajaju od
većine romantičara njegovih dana. On je tvrdio da, budući da je čovekova »glavna
idiosinkrazija razum, sleduje da njegovo divlje stanje - delanja bez razloga - predstavlja njegovo
neprirodno stanje«.
I ostale slabosti u Poovoj teoriji su očite. Lirska, a ne epska ili dramska poezija postaje
jedina norma. Njegovo isključivo bavljenje nebeskom lepotom dovodi do opasnsti da se i lirika
pretviri u stalnost, a preko ovoga ništa više.
U »Filozofiji kompozicije« on je istini dao pomoćnu ulogu u ukupnom ishodu poetske
lepote, a u »Eureki« polazio je sa šire osnove i smatrao da su »simetrija i logičnost zamenljivi
pojmovi: tako su poezija i istina jedno«. Ali kakvi god da su propusti i odstupanja, Poova teorija
čvrsto se držala svoje osnovne koncepcije umetnosti, to jest, da ova nije spontano prelivanje
duha i genija, već da je umišljena posledica i ishod. Ovo ju je stavilo na stranu od sviju ostalih
romantičarskih teorija o izražavanju, i učinilo ju je katalizatorom koji je ubrzao francusku
reakciju koja se kretala od romantičarskog nereda ka klasicističkoj kontroli oblika.5

1.3. Poema Gavran

Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i u prozi, taj
čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i
puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još dve-tri vrlo lepe pesme,
najlepša je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Pored uporno širene
ideje da on živi »izvan prostora, izvan vremena«, njegov glas i slava u njegovo doba, sve dok
nije napisao »Gavrana«, počivaju pretežno na njegovoj delatnosti časopisnog kritičara. Gavran
je pesma američkog književnika Edgara Alana Poa. Kada je objavljena po prvi put 29. januara
1845, donela mu je svetsku slavu.
Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Leonore. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer
narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“.
Za pesmu se može reći i da je groteksna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki

5
Spiker R., Thorp W., Johnson T., Canby H., Istorija književnosti SAD, 1962., str. 276

8
opisane. Pesnik iznova postavlja pitanja gavranu o negovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo
kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono
što je iz pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran
samo potpomogao da sve iz njega iziđe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa;
motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama.
Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je
pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.
Gavran je arhetip Poovih melanholičnih, naracijom i filozofijom prožetih pesama čiji je
središnji motiv neprežaljeni gubitak voljene osobe i neutaživa bol nanesena nemilosrdnim
protokom vremena. Ono što obavija pesmu mističnošću je delom i scenografija: otuđenost
doma u romantičarskoj nigde zemlji, kontrast olujne noći i tišine koja vlada u pesnikovoj sobi,
te ponajviše pojava, neobično i groteskno ponašanje ptice simbola - Gavrana.
Posebnu pažnju privlači vizuelni i akustični milje koji Po upotrebljava sa majstorskom
umešnošću, kako bi izazvao efekte straha, sumnje i užasa kao posebnih manifestacija
natprirodnog, te ostvario željeni dah tajanstva, misterije i ukletosti.
Postoji jedna istinita priča koja i danas svedoči o neprekidnoj fascinaciji ovim pesnikom.
Od dana Poove sahrane ne prestaje da se ponavlja misteriozni ritual na njegovom grobu. Svake
godine na dan njegove smrti, na Poovom grobu, pojavi se crvena ruža. Do sada nije uspelo da se
utvrdi ko je ostavlja. Uprkos trudu ni jedan novinar, niti poklonik Poovog stvaralaštva nije
uspeo da uđe u trag misterioznom posetiocu.
Koliko su i sami moderni pesnici svesni toga da je pesma u stvari konstrukcija koja
nastaje po određenim načelima, a ne izraz podsvesnog zanosa i plemenitog ludila, naš autor to
najbolje ilustruje analizom ogleda Edgara Alana Poa Filozofija kompozicije. Naime, Po je u
ovom ogledu izložio svoje shvatawe stvaralačkog procesa, posebno u nastanku pesme Gavran,
kao duboko promišljeenom procesu u "kome se išlo korak po korak ka svom završetku s
neumitnošću i strogom doslednošću matematičkog genija". "Ništa se ne može pripisati slučaju
ili podsvesti".6
Drugim rečima, oblik, kompozicija pesme, sredstva koja koristi, intonacija i sve ono što
čini pesmu Gavran je unapred isplanirano sa određenim, jasno preciziranim zadatkom u lirskom
tkivu, kako bi pesma izazvala planirani utisak. Gavran je za Edgara Alana Poa bio najdublji
ponor. Možda mu se zato nije vratio. Kao da je bežao od sopstvene žeđi za samomučenjem i od
najvišeg sladostrašća bola. Iako je duga neobično, složena, sa tajanstvenim simbolima, s rečim

6
Po E., Filozofija kompozicije, 1970., str. 81

9
koje se ponavljaju u istoj strofi, pesma je ostala netaknuta, bez ijedne izmene. Nadživela je sva
Poova naknadna osećanja krivice i nemoguća stanja o kojima su pisali najveći svetski pisci.7
Možda je više nemoguće zrelom Amerikancu da prema njegovom »Gavranu« pokaže
svežinu reakcije, pošto je ovaj postao primer klasičnog u deklamaciji, a njegovi nekad
originalni tonovi utopili su se u mnoštvo parodija. Njegova ponavljanja i refreni, za koje je
možda dobio impulse od Čiversa, i koji su plenili kada bi se prvi put čuli, postali su odavna
toliko obični da ih je Aldos Haksli nazivao primercima »vulgarnog u literaturi«. Sumnju da su
falsifikovani podstakao je sam Po, koji je u »filozofiji kompozicije« mirno ocrtavao svaki korak
u planiranju jedne pesme da bi se »istovremeno dopadala popularnom i kritičarskom ukusu«. Po
je govorio o ovome ogledu kao svom »najboljem primeru analize«, ali mnogi čitaoci nalaze
mnogo teškoća sa njegovom mehaničkom tačnošću. Bodler, koji se ushićivao Poom, otkrio je
jednu notu nepristojnosti kojom je Po hteo da sablazni one koji su govorili samo o nadahnuću a
odbijali da priznaju nužnost i zavisnost duha i talenata. Po je imao neku vrstu naklonosti za ono
što je nazivao »komični kriticizam«, ali takođe je verovao da umetnik treba da ima savesnost do
krajnjih granica u svima fazama kompozicije, pošto »stvarati znači pažljivo, strpljivo i razborito
sjedinjavati«.
Gavran je skoro potpuna ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije.
Strukturalna gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to
je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije
kristalizacija u umetnosti, samo stepenovanje, a poezija je magič-ki učinak. Poetska tuga je
opravdana, dokazano opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i strašan. Poeziju je
Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je
u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i
pretnji, ali kojoj je Po, za razliku, recimo, od Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i
lupom u rakama. Intelekt, istina, proza, materija - sve je to u haosu, i na samim granicama. U
haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red
i zakon, a rašilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i
umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolično i cifarsko i
razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko;
tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je
prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objašnjava i vezuje. A kad se stigne pred
visinski ponor, koji je „stvar zabranjena", priča se prekida, sa ključem ili bez ključa.8

7
Miletić M., O poemi Gavran, 1984., str. 133
8
Sekulić I., Jedan od pesnika ponora – Edgar Alan Po, 1987., str. 9-10

10
 O svom delu Gavran, Edgar Alan Po iscrpno govori u svom delu Filozofija kompozicije:
“Što se mene lično tiče, ne slažem se ni s onim zaziranjem koje smo pome-nuli, niti mi je i
najmanje teško da se u svako doba prisetim postupnog nastojanja bilo kojeg od svojih dela; a
kako je zanimljivost toga raščlanjivanja ili građenja iznova, koju sam označio kao desideratum,
potpuno nezavisna od stvarnog ili prividnog interesovanja za raščlanjivani predmet, neće se
smatrati da sam povredio pristojnost ako budem prikazao modus operandi po kojem je nastalo
jedno od mojih dela. Izabraću Gavrana, kao najopštije poznato. Namera mi je da jasno
pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je
delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i strogom doslednošću
matematičkog problema. Odbacimo, kao beznačajnu po pesmu per se, okolnost - ili, recimo,
potrebu - zbog koje se, u prvom redu, rodila namera da se napiše jedna pesma koja će
odgovarati istovremeno ukusu i čitalaca i kritike. Polazimo, dakle, od te namere. Prvo pitanje
koje se postavilo bilo je dužina pesme. Ako je neko književno delo i suviše dugačko da bi se
pročitalo u jednom dahu, moramo se odreći neizmerno važnog utiska koji se postiže jedinstvom
predstave; jer, ako se mora čitati u dva navrata, upliću se poslovi svakidašnjice, i celina je
samim tim odmah razbijena. A pošto se, ceteris paribus, nijedan pesnik ne može odreći ničega
što je kadro da doprinese ostvarenju njegove zamisli, to treba razmotriti da li veća dužina
pruža neko preimućstvo koje će nadoknaditi s njom povezani gubitak jedinstva. Na ovo bez
predomišljanja kažem: ne. Ono što nazivamo dugačkom pesmom u stvari je samo niz kratkih
pesama - što će reći, niz kratkih pesničkih utisaka. Nepotrebno je dokazivati da pesma samo
onda zaslužuje svoje ime ako snažno uzbuđuje, uzdižući dušu; a sva snažna uzbuđenja su po
psihičkoj nužnosti kratka. Iz toga razloga je najmanje polovina Izgubljenog raja u suštini proza
- niz pesničkih uzbuđenja koja su, neizbežno, protkana odgovarajućim padovima - i zbog
njegove do krajnosti velike dužine svemu je oduzet neizmerno važan umetnički činilac: celina ili
jedinstvo utiska. Čini se, dakle, očigledno da postoji izvesna određena granica u pogledu
dužine za sva književna dela, granica koja zahteva da se delo može pročitati u jednom dahu, i
ako se ta granica kod nekih proznih dela (koja ne zahtevaju nikakvo jedinstvo), kao što je
Robinzon Kruso, i može s uspehom prekoračiti, u pesmi se ona nikad ne može prekoračiti u
pravom smislu reći. U tome okviru dužina pesme treba da bude u matematičkom odnosu s
njenom vrednošću, drugim rečima, s uzbuđenjem ili uzdizanjem - opet, drugim recima, sa
stepenom pravog pesničkog utiska koji je u stanju da proizvede; jer jasno je da kratkoća mora
da bude u pravoj srazmeri s jačinom željenog utiska; i to pod jednim uslovom - da je za
proizvođenje ma koje vrste utiska neophodno izvesno trajanje. Imajući u vidu te razloge, kao i
onaj stepen uzbuđenja za koji sam smatrao da nije iznad ukusa čitalaca, a ni ispod ukusa

11
kritičara, došao sam odmah do pogodne dužine za pesmu koju sam naumio da napišem - dužine
od stotinak stihova. Ona ih u stvari ima sto osam. Druga briga bila mi je izbor predstave koju
treba izazvati ili utiska koji treba postići: i tim povodom bih mogao isto tako da primetim da
sam, tokom čitavog pisanja, stalno imao u vidu nameru da napišem delo koje će svi da cene.
Suviše bih se udaljio od svog neposrednog predmeta ako bih hteo da dokazujem postavku koju
sam nekoliko puta isticao, i koju uopšte ne treba dokazivati onima koji osećaju poeziju -
postavku, mislim, da je Lepota jedino priznato područje pesme. Nekoliko reči, međutim, radi
razjašnjenja mog stvarnog gledišta, koje su neki moji prijatelji skloni da pogrešno prikažu. Ono
zadovoljstvo koje je istovremeno najsilnije, najuzvišenije i najčistije nalazi se, verujem, u
posmatranju lepog. Zaista, kad ljudi govore o Lepoti, oni u stvari nemaju u vidu neko određeno
svojstvo, kao što se pretpostavlja, nego određen utisak, jednom reči, oni misle upravo na ono
snažno i čisto uzdizanje duše - ne razuma, ili srca - o kome sam govorio, a koje se doživljava
kao posledica posmatranja „lepog". Ja označavam, dakle, Lepotu kao područje pesme jedino
zbog toga što je to očigledan zakon Umetnosti da utisci treba da proističu iz neposrednih
uzroka - da ciljeve treba postizati sredstvima koja su najbolje prilagođena njihovom postizanju;
niko se dosad nije pokazao toliko slaboumnim da bi poricao kako se ono naročito uzdizanje o
kome je bilo reci najlakše postiže pesmom. Međutim Istina, ili zadovoljenje razuma, i Strast, ili
uzbuđenje srca, mada se do izvesne mere mogu postići u poeziji, daleko se lakše postižu u
prozi. U stvari, Istina traži tačnost, a strast jednostavnost (oni koji uistinu imaju strasti
razumeće me): što je potpuno protivno onoj Lepoti koja je, podvlačim, uzbuđenje ili prijatno
uzdizanje duše. Iz svega što je ovde rečeno ni u kom slučaju ne proizilazi da se strast, pa čak i
istina, ne mogu uneti, i čak korisno uneti, u pesmu - jer one mogu da posluže kao objašnjenje ili
da doprinesu opštem utisku, kao što u muzici služi disonanca; ali će pravi umetnik uvek uspeti
da ih, prvo, u dovoljnoj meri podredi osnovnoj svrsi, i, drugo, da ih, koliko je to moguće,
obavije onom Lepotom koja sačinjava duh i suštinu pesme. Smatrajući, dakle, Lepotu kao svoje
područje, iduće pitanje koje se postavilo preda mnom odnosilo se na izraz kroz koji će ona u
najvišoj meri da se ispolji - a celokupno iskustvo pokazuje da je taj izraz tuga. Lepota bilo koje
vrste, na svom najvišem stepenu razvitka, neizbežno uzbuđuje osetljivu dušu do suza. Seta je,
tako, najzakonitiji od svih pesničkih izraza... Pošto su ova pitanja rešena, počeo sam odmah
zatim da razmišljam o prirodi mojeg pripeva. Idući desideratum bio je naći opravdanje za
stalnu upotrebu te jedne reči „nikad više". Zapazivši teškoću na koju sam odmah naišao
prilikom traženja dovoljno opravdanog razloga za njeno stalno ponavljanje, shvatio sam da ta
teškoća potiče jedino iz prethodno usvojene pretpostavke, naime, da izabranu reč treba tako
neprekidno ili jednolično da izgovara neko ljudsko biće - shvatio sam, ukratko, da teškoća leži

12
u izmirenju te jednoličnosti s postojanjem razuma kod stvorenja koje ponavlja tu reč. Ovde se,
dakle, odmah javila misao o stvorenju koje nije obdareno razumom a koje može da govori; i,
sasvim prirodno, u prvom trenutku se nametnuo papagaj, ali ga je odmah zamenio gavran, koji,
isto tako, može da govori, a nesravnjeno je više u skladu s nameravanim izrazom. Dospeo sam
tako do zamisli o gavranu - zloslutnoj ptici - koja jednolično ponavlja onu jednu reč nikad više
na kraju svake strofe, u setnoj pesmi dugoj stotinak stihova. I onda, nikako ne gubeći iz vida
kao cilj vrhunac, ili savršenstvo, u svim pojedinostima, upitao sam se: „Od svih tužnih
predmeta, koji je, po opštem ljudskom shvatanju, najtužniji?" Smrt - glasio je nesumnjiv
odgovor. „А kada je", rekoh, „taj najtužniji predmet najviše pesnički?" Iz onog što sam već
podrobno izložio, odgovor je i ovde očigledan: „Kad je najtešnje povezan s Lepotom: dakle,
smrt lepe žene je neosporno najpesničkiji predmet na svetu, i isto je tako van sumnje da je o
takvom predmetu najpozvaniji da govori ožalošćeni ljubavnik." Sad je trebalo da povezem te
dve zamisli, zamisao o ljubavniku koji oplakuje svoju umrlu draganu i zamisao o gavranu koji
stalno ponavlja „nikad više". Trebalo je da ih povezem, imajući stalno na umu svoju nameru da
pri svakoj upotrebi menjam način primene ponavljane reči: jedini prihvatljiv način takvog
povezivanja jeste, međutim, da se zamisli kako gavran upotrebljava ovu reč odgovarajući na
pitanja ljubavnika. I tu sam odmah uočio povoljnu priliku koja mi se pruža da postignem utisak
na koji sam računao, što će reći, utisak raznovrsnosti u primeni. Zapazio sam da mogu prvo
pitanje koje postavlja ljubavnik - prvo pitanje na koje gavran treba da odgovori „nikad više" -
da od toga prvog pitanja mogu da učinim opšte mesto, od drugog manje opšte mesto, od trećeg
još manje, i tako dalje, dok najzad ljubavnik - prenut iz svoje prvobitne ravnodušnosti šetnim
prizvukom same reči, njenim čestim ponavljanjem, uzimajući u obzir zloslutni glas koji uživa
ptica koja je izgovara - postaje na kraju uzbuđen do sujeverja, te počinje razdraženo da
postavlja pitanja sasvim druge prirode, pitanja čije mu rešenje strasno leži na srcu, postavlja ih
pola iz sujeverja a pola u onoj vrsti očajanja koje predstavlja sladostrasno mučenje samog
sebe, postavlja ih sve zajedno ne zato što veruje u proročku ili demonsku prirodu ptice (koja,
razum mu to govori, samo ponavlja ono što je napamet naučila), nego zato što oseća mahnito
zadovoljstvo podešavajući tako svoja pitanja da mu očekivano „nikad više" zada bol koji je
najslađi, jer je najnepodnošljiviji. Uočivši priliku koja mi se tako pružila - ili, tačnije, koja mi
se tako nametnula tokom stvaranja - prvo sam zamislio vrhunac, ili zaključno pitanje - ono
pitanje na koje će se poslednji put odgovoriti s „nikad više", ono pitanje na koje će odgovor
„nikad više" ostvariti krajnji moguć stepen tuge i očajanja. Može se, dakle, reći da je pesma
imala svoj početak - na kraju, gde svako umetničko delo treba da započne - jer sam ovde, na
ovom mestu svojih razmišljanja, prvi put stavio pero na hartiju, sastavljajući strofu... Odlučio

13
sam, shodno tome, da ljubavnika postavim u njegovu sobu, u sobu za njega osvećenu
uspomenama na onu koja je tu često dolazila. Odaja je zamišljena kao bogato nameštena, što je
samo zaključak koji proističe iz mojih već izloženih shvatanja o Lepoti kao jedinom pravom
predmetu pesništva. Pošto je tako određeno mesto, trebalo je sad da uvedem pticu, i rešenje da
je uvedem kroz prozor postavljalo se kao neizbežno. Zamisao da ljubavnik u prvom trenutku
poveruje da je udaranje ptičijih krila po prozorskom kapku neko „lako kucanje" na vratima
ponikla je iz želje da se putem odlaganja pojača čitaočeva radoznalost, kao i iz želje da se
proizvede sporedni utisak koji se javlja kad ljubavnik, naglo otvarajući vrata, nalazi svuda
mrak i stoga počinje upola da mu se pričinjava kako je to kucao duh njegove dragane. Noć sam
učinio burnom, prvo, da bi Gavran imao razloga zašto traži da uđe, i, drugo, da bih istakao
suprotnost s tišinom koja vlada u sobi. Pustio sam pticu da sleti na Paladino poprsje da bih,
isto tako, istakao suprotnost između mermera i perja; razumljivo je samo po sebi da me je na
misao o poprsju navela tek ptica. Paladino poprsje izabrao sam, prvo, kao najviše u skladu s
ljubavnikovom učenošću, i, drugo, zbog zvučnosti same reci Palada. Dejstvom koje proizvodi
suprotnost poslužio sam se i oko sredine pesme, s namerom da produbim krajnji utisak.
Gavranovom ulasku dao sam, na pri-mer, izgled neobičnosti, koji se približuje smešnom koliko
se god to moglo dopustiti. On ulazi „kočopereći se mnogo i lepršajući"...I ta crna ptica na mom
setnom licu osmeh rodi Ozbiljnim i strogim dostojanstvom lika svog... Od ovog trenutka
ljubavnik više ne zbija šalu, ne zapaža više čak ni ono što je neobično u gavranovom držanju.
Govori o njemu kao o „natmurenoj, nezgrapnoj, strašnoj, mrkoj i zloslutnoj ptici doba
davnašnjega", i oseća kako mu njegove „ognjene oči sažižu srce živo". Taj preokret u
raspoloženju ili predstavama ljubavnika treba da proizvede sličan preokret i kod čitaoca, da bi
se na odgovarajući način pripremio za rasplet, koji se sad privodi kraju što je moguće brže i
što je moguće neposrednije....Gavran, kome je pitanje upućeno, odgovara svojim uobičajenim
recima „nikad više" - rečima koje odmah nalaze odjeka u tužnom srcu naučnikovom. Događaj
budi u njemu izvesne misli kojima on daje glasnog izraza, ali se opet trza kad ptica ponovi
svoje „nikad više". Naučnik sad pogađa pravo stanje stvari, ali ga nagoni, kao što sam napred
objasnio, ljudska žeđ za samomučenjem, a delom i sujeverje, da postavlja ptici takva pitanja
koja će njemu, ljubavniku, očekivanim odgovorom „nikad više" doneti najviše sladostrašće
bola. Dajući do krajnosti maha ovom samomučenju, pripovedanje je dobilo svoj prirodan
završetak, u onom što sam nazvao njegovim prvim ili spoljašnjim smislom, i sve dode nije bilo
ničeg što bi predstavljalo prekoračenje granica stvarnog."9

9
Po E., Filozofija kompozicije, 1970., str. 69 – 82.

14
 Rezime

Cilj ovog rada jeste istraživanje (ispitivanje) postojanja tragičnog osećanja života koje
se ističe kao glavno obeležje poeme Gavran, autora Edgara Alana Poa.
Prvi deo rada, sadrži biografiju Edgara Alana Poa, nakon čega sledi kritički osvrt nekih
od njegovih najznačajnijih dela, sa posebnim osvrtom na poemu Gavran. U analizi autor svoju
pažnju usmerava na konkretne elemente Edgarovih dela, sa naglaskom na obradu tragičnog
osećanja života u poemi Gavran. Radi se o osnovnim karakteristikama Edgarove književnosti,
tj., lepoti dobija značaj upravo kroz stvari koje joj na izgled protivureče: kroz užasne stvari; to
je lepota u kojoj se više uživa što je tužnija i bolnija, tako da se poezija sada mogla izvući iz
materijala koji su ranije obično smatrani nedostojnim i odvratnim.
Autor je radom želeo da pokaže suštinu estetike ružnog koja se razvijala u periodu
najvećeg Edgarovog stvaralaštva i potpuno uklopila u opšti ukus epohe koja je bila sklona
nesređenom, mračnom, užasnom i čudnom, koja je u najvećoj meri i sadržana u poemi Gavran.
Upravo iz tih razloga autor razmatra više Edgarovih dela, da bi nadovezao razvoj navedenog
osećanja.
Ključne reči: biografija, tragično, osećanje, život, poema, Gavran, Edgar Alan Po,

15
 Zaključak

Po, naravno, nije pominjao da je njegovo glavno nasleđe, koje je dobio od oca, moglo biti
njegova velika sklonost dipsomaniji, niti da je njegova krhka i obdarena majka umrla u sirotinji
u Ričmondu kada je njemu bilo dve godine, a kada je njegov otac već bio iščezao. Pesnik se
takođe rado sećao godina svoje mladosti kada je između šeste i jedanaeste godine provodio
vreme sa Alenovim u Engleskoj, i kako je posle povratka u Ričmon, dok se pripremao za
koledž, bio uočen kao bokser, mada je bio suvonjav u snazi, pa je čak plivao nekolika milja u
reci Džems. U svojim odnosima sa hraniteljem Po se pokazivao veoma nestalan, naizmenično
arogantan a zatim sažaljiv prema samom sebi, kao bolesno đače. Ali posle svoga povratka iz
Čarlotsvila odlučio je da raskine, i u 18. godini napustio je ono što je sa mukom mogao da
nazove kućom, da bi okušao vlastitu sreću u životu. Godine 1848., depresivan i u očaju, Po
pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana.
Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849.
godine.
Utonuo u okultističko izučavanje, on je bio rastrzan raznim vrstama straha kojima daje
oduška u svojoj pesmi »Palata koju pohađaju duhovi«, prikrivena alegorija njegovog
strahobolnog gubitka razuma. Zanimljivo je da je, kao i većina njegovih prvih čitalaca, i on
smatrao »Priznanja jednog morfiniste« kao fikciju. Poove »Priče« povoljno su ocenjene. Drugi
pravac u ovome smislu, i Poova najpopularnija priča, Zlatna stenica« udružuje zanos prema
kriptografiji sa žarom prema zakopanom blagu. Sasvim drugačija razvojna linija uočava se u
delima kao što je Filozofija nameštaja i Vrt«gde on razvija teorije ukusa i postupnosti kao i u

16
delima Crna mačka, Đavolov izdanak, Eureka, Hipnotička otkrića gde on je pribegava transu da
bi stvorio vlastitu doktrinu besmrtnosti, i dokazivao je da je materija nedeljiva, i da je Tvorac
samo »oličenje savršenosti materije«.
Gavran je skoro potpuna ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Gavran
je za Edgara Alana Poa bio najdublji ponor. Možda mu se zato nije vratio. Gavran je arhetip
Poovih melanholičnih, naracijom i filozofijom prožetih pesama čiji je središnji motiv
neprežaljeni gubitak voljene osobe i neutaživa bol nanesena nemilosrdnim protokom vremena.
Ono što se može definisati kao konačan rezime celog rada jeste preporuka: pročitati
poemu Gavran, a po mogućstvu i neko drugo delo Edgara Alana Poa.

Literatura

1. Bulatović S., (1984), Snoviđenje i ironija, Izdavačka radna organizacija Rad, Beograd
2. Grupa autora, (1972), Istorija američke književnosti I, Naučna knjiga, Beograd
3. Po E., (2001), Sfinga (izbor iz dela), Mono&Manjana, Beograd
4. Po E., (2006), Gavran, Rad, Beograd
5. Po E., (1996), Filozofija kompozicije, Rad, Beograd
6. Po E., (1964), Arabeske i groteske, Rad, Beograd
7. Sekulić I., (1978), Jedan od pesnika ponornika – Edgar Alan Po, Matica srpska, Beograd
8. Spiker R., Thorp W., Johnson T., Candby H., (1962), Istorija književnosti SAD, Obod,
Cetinje

17