Svaki čovek ima svoj san.

Nekom je san da postane milioner, neko da

bude glumac, neko da dobije kucu. I ja imam svoj san o kojem često
razmišljam i priželjkujem. Moj san je da putujem svuda po svetu.
Retko kad nam se desava da snovi postanu stvarnost. Uglavnom se
dogadjaju stvari upravo suprotne od toga. Mada nije to ni tako lose. Retko kad
mozemo da uticemo na snove, i vrlo cesto pored onih lepih snova imamo i
kosmare i strasne snove koje sigurno ne bismo zeleli da nam se ostvare. Ali
ako gledamo na one lepse koje bi zeleli da se dogode, to su sigurno moji
snovi o putovanjima. Cesto sanjam da ne boravim u gradu u kojem inace
zivim, pa cak ni u zemlji. Sanjam da sam deo neke daleke kulture i civilizacije
koja je u potpunosti drugacija od moje. Sanjam da putujem gradovima te
velike zemlje i ucim njen jezik i o obicajima. I naravno, takav zivot je prepun
avanture jer sam ja uvek neki istrazivac i pustolov. Ono sto mi se dogadja je
upravo suprotno od toga. Vezana svakodnevnim skolskim obavezama, imam
samo odredjene periode kada mogu putovati akoji su odredjeni budzetom
mojih roditelja pa to cesto nije neko egzoticno mesto nego neka od susednih
zemalja koju sam imala prilike vec ranije da upoznam a i ciji su jezik i obicaji
veoma slicni nasima. Mozda jednog dana kada budem raspolagala svojim
sredstvima i imala vise vremena i ostvarim neke od svojih snova.
 
Malo je ljudi koji ce vam reci da im se snovi ostvaruju, ali zar nije bolje
da nam snovi posluze kao neki cilj koji ce nas u buducnosti motivisati da
napravimo odredjene uspehe u zivotu.
 Ми деца много волимо да маштамо. Оно што не можемо да
остваримо у свакодневном животу, покушавамо да постигнемо у
машти. Веома често сањамо чудне снове.
        Ја сам се у једном свом сну нашла на чудној планети још чуднијих
људи. Куће су биле у облику великих лопти. Имали су и огромно
уређено фудбалско игралиште. Сазнала сам да много воле да играју
фудбал. А тек какви су то добри фудбалери! Са њиховим дугачким
ногама трче као стрела. Колико су они мени били чудни, толико сам и
ја њима била необична и чак смешна.
       Говорили су  мени неразумљивим језиком. Тешко смо се
споразумевали. Сва срећа да смо се ми у школи играли игре
пантомиме, па ми је то помогло. Позвали су ме да играмо фудбал.
Али, какве сам ја имала шансе поред њих? Ипак, пристала сам јер
много волим фудбал. Покушавала сам да некако дођем до лопте и не
обрукам се потпуно. На моју срећу, једна лопта је дошла до мене.
Решила сам да дам све од себе и постигнем гол. Замахнула сам
најснажније што могу и била потпуно сигурна у успех.
        У том, историјском моменту за мене и моју планету, зачула сам
нежан мамин глас: ,,Устај, душо, време је за школу!'' Како сам могла
да се љутим на маму? Ипак, било ми је жао што се овај мој сан
прекинуо.