Запоседнута кућа (Hulio Kortasar)

Допадала нам се та кућа јер осим што је била пространа и стара

(данас кад се врло уносно распродаје материја од којег су
направљене старе куће) чувала је успомену на прадеду и прабабу,
деду по оцу, родитеље и цело наше детињство.
Навикли смо Ирене и ја да живимо сами у њој, што је била права
лудост с обзиром на то да је у кући могло да живи осам особа а да
једна другој не сметају. Чистили смо изјутра, пошто бисмо устали у
седам, и негде око једанаест ја сам препуштао Ирени да спреми
последње собе и одлазио у кухињу. Ручавали смо увек тачно у подне;
није остајало да се ради више ништа осим прања оно мало прљавих
судова. Са задовољством смо ручавали мислећи на велику и мирну
кућу и на то како сами можемо да је одржавамо. Понекад смо чак
помишљали да нам она не допушта да склопимо бракове. Ирена је
одбила два просца без већег разлога, мени је Марија Естер умрла пре
него што смо стигли да се веримо. Зашли смо у четрдесете године с
неисказаном мишљу да је овај наш једноставан и тих брак између
сестре и брата неизбежни свршетак родослова који су засновали
прадеда и прабаба у нашој кући. Помрећемо тамо једног дана,
далеким и безосећајним рођацима ће остати кућа коју ће они
срушити да се обогате продајом земљишта и цигала; или још боље,
сами ћемо је с пуним правом порушити пре него што буде сувише
касно.
Ирене је била девојчица рођена да ником не смета. Осим
јутарњих активности остатак дана проводила је плетући на софи у
спаваћој соби. Не знам зашто је толико плела, мислим да жене плету
кад у том раду пронађу велики изговор да не раде ништа. Ирене није
била таква, плела је увек неопходне ствари, џемпере за зиму, чарапе
за мене, лизезе и прслуке за себе. Понекад би исплела неки прслук, а
затим га одједном опарала јер се нешто није допало; лепо је било
видети у корпи од прућа гомилу уковрџане вуне што одбија да
промени облик који је имала током неколико сати. Суботом сам
ишао у центар да јој купујем вуну; Ирене је имала поверења у мој
укус, уживала је у бојама и никад нисам морао да враћам везице.
Користио сам те изласке да обиђем књижаре и узалуд се распитивао
има ли нових ствари из француске књижевности. Од 1939. ништа
вредно није стизало у Аргентину.
Али хоћу да говорим о кући, о кући и о Ирени, јер ја нисам
важан. Питам се шта би Ирене радила без плетива. Човек може
поново да прочита неку књигу, али кад је пуловер готов, не може се
наново плести а да то не изазове скандал. Једног дана нашао сам у
доњу фиоку комоде од дрвета јапанског камфоровца пуну белих,
зелених и љубичастих троугластих марама. Биле су у нафталину,
наслагане као у галантеријској радњи; није било сврхе да питам
Ирене шта је с њима наумила. Сваког месеца је стизао приход са
имања, имовина је расла и није било потребе да зарађујемо за живот.
Али Ирене је занимало једино плетиво, показало се да је задивљујуће
вешта, те сам проводио сате посматрајући њене руке попут сребрних
јежева, игле које су се кретале тамо-амо, и једну-две корпе на поду,
где су непрестано скакутала клупчад. Било је лепо.

Како да се не сећам распореда у кући. Трпезарија, салон с

гобленима, бибилиотека и три велике спаваће собе биле су у задњем
делу куће, оном који гледа на Улицу Родригес Пења. Само узан
ходник с масивним храстовима вратима одвајао је тај део од предњег
крила, где је било купатило, кухиња и велика дневна соба у коју су
водиле спаваће собе и ходник. У кућу се улазило преко трема у
мајолици, двострука стаклена врата водила су у дневну собу. На тај
начин, ако уђемо кроз трем, кад отворимо стаклена врата нашли
бисмо се у дневној соби; са стране су била врата наших спаваћих
соба, а преко пута ходник што води у удаљенији део куће; идући
даље ходником, пролазило се кроз храстова врата иза којих је
почињала друга страна куће, или је пред самим вратима могло да се
скрене лево па да се још ужим ходником настави у кухињу и
купатило. Кад су врата била отворена, видело се да је кућа јако
велика; у противном, изгледала је као један од станова какви се данас
граде, једва да се помериш; Ирене и ја увек смо живели у овом делу
куће, скоро никада нисмо залазили с оне стране храстових врата
осим да почистимо, просто невероватно како се прашина хвата на
намештај. Буенос Ајрес је можда чист град, али за ово има да захвали
својим становницима и ничему другом. У ваздуху је превише
прашине; чим мало јаче дуне ветар прашина се лепи за мермерне
стубове и завлачи између ромбова столњака од макрамеа; велики је
посао да се све то очисти пајалицом, разлети се па лебди у ваздуху,
и тренутак касније поново пада по намештају и клавирима.

Увек ћу се тога јасно сећати јер се догодило једноставно и без

сувишних појединости. Ирене је плела у спаваћој соби, било је осам
увече, а мени одједном паде на ум да попарим мате у чајнику. Ишао
сам ходником док нисам стигао до затворених храстових врата и баш
сам хтео да завијем за угао који води у кухињу кад зачух нешто у
трпезарији или библиотеци. Био је то неки неодређени мукао звук,
као да се столица преврнула на тепих или као шуштање пригушеног
разговора. Чуо сам га, у исти мах или тренутак касније, у дну
ходника који је водио од тих просторија до врата. Скочих да не буде
прекасно и брзо затворих врата подупирући их телом; срећом, кључ
је стајао с наше стране, а осим тога, навукао сам велику резу, да буде
сигурније.
Отишао сам у кухињу, попарио чај, и кад сам се вратио са матеом
на послужавнику рекох Ирени:
- Морао сам да закључам врата у ходнику. Запосели су задњи
део.
 Испустила је плетиво и погледала ме озбиљним, уморним очима.
- Сигуран си?
Климнух главом
- Онда ћемо – рече поново узимајући игле – морати да живимо у
овом делу.
Ја сам врло помно припремао мате, али она није одмах наставила
с радом. Сећам се да је плела сиви прслук. Мени се тај прслук
допадао.

Првих дана нам је било тешко јер смо обоје у запоседнутом делу
оставили оне ствари које смо волели. Све моје француске књиге на
пример, остале су у библиотеци. Ирени су недостајали миљеи и пар
папуча које су тако лепо грејале зими. Ја сам жалио за својом лулом
од дрвета боровнице, а верујем и да је Ирене мислила на боцу старе
есперидине. Често смо(али то се дешавало само првих дана)
затварали неку од фиока у комоди загледали се с тугом.
- Није ту.
И то је била још једна међу свим оним стварима које смо
изгубили на другој страни куће.
Али имало је то и својих предности. Чишћење се толико
поједноставило да, чак и ако бисмо устали веома касно, у пола десет
на пример, не би откуцало једанаест, а ми смо већ стајали скрштених
руку. Ирене је уобичајила да одлази са мном у кухињу и помаже ми
у спремању јела. Добро смо размислили и одлучили следеће: док ја
спремам ручак, Ирене ће спремати јела која ћемо увече јести хладна.
Обрадовали смо се, јер је увек незгодно кад извечери човек мора да
напусти спаваћу собу да скува нешто. Сад нам је био довољан сто у
Ирениној спаваћој соби и порције спремљених хладних јела.
 Ирене је била задовољна јер јој је остало више времена за
плетење. Ја сам био помало изгубљен због књига, али да не бих
повредио сестру, почео сам да прегледам татину збирку марака и
тако убијао време. Лепо смо се забављали, свако својим стварима, и
то скоро увек заједно у Ирениној спаваћој соби, која је била
удобнија. Ирене би понекад рекла:
- Погледај ову петљу што сам смислила. Зар не изгледа као
детелина?
Тренутак касније ја бих њој показао квадратић од папира да
вредност неке белгијске марке, из Епена или Малмедија. Било нам је
добро, и мало-помало, престали смо да размишљамо. Може да се
живи а да се не мисли.

(Кад би Ирене сањала наглас, ја бих се одмах пробудио. Никад

нисам мога да се навикне на тај глас статуе или папагаја, глас који
долази из снова, а не из грла. Ирене је говорила да се моји снови
састоје од стресања од којих је понекад, спадао покривач. Између
наших спаваћих соба бије је дневна, али ноћу се у кући све чуло.
Чули смо једно друго како дишемо, кашљемо, посежемо ка ноћном
сточићу, предосећали обостране и честе несанице.
Изузев тога, све је било тихо у кући. Преко дана је било кућних
шумова, металног куцкања игала за плетење, крцкања при окретању
листова у филателистичком албуму. Храстова врата, чини ми се да
сам то рекао, била масивна. У кухињи и купатилу, који су дотицали
запоседнути део, почињали смо да говоримо гласније, или је Ирене
певала успаванке. У кухињи се превише лупа керамиком и стаклом,
па други звуци не могу да продру у њу. Врло ретко смо допуштали
да тамо буде тихо, али кад се вратимо у спаваће собе, или у дневну,
онда кућа остане у полумраку, чак смо и корачали спорије, да не
сметамо једно другом. Мислим да сам се због тога ноћу будио истог
тренутка када би Ирене почела да сања наглас.)
Малтене понављање једног те истог, изузев последица. Ноћу
ожедним, па сам, пре него што смо легли, рекао Ирени да идемо до
кухиње да узмеш чашу воде. С врата спаваће собе (она је плела) чуо
сам шум у кухињи; можда у кухињи, а можда и у купатилу, јер је
угао који је правио ходник пригушавао звук. Ирене је приметила да
сам се нагло зауставио, па ми је ћутке пришла. Застали смо да
ослушнемо шумове и јасно разабрали да се чују с ове стране
храстових врата, из кухиње или купатила, или из самог ходника,
одмах поред нас, тамо где почиње угао.
Нисмо се ни погледали. Стегао сам Ирене за руку и приморао је
да потрчи са мном до стаклених врата, не осврћући се. Шумови су се
чули јаче, мада и даље пригушени, иза наших леђа. Залупио сам
врата, те се нађосмо на трему. Сад се ништа није чуло.
- Запосели су овај део – рече Ирене. Плетиво јој је висило из руку
а нити су ишле до стаклених врата и губиле се испод њих. Кад је
видела да су клупчад остала с друге стране, испустила је плетиво и
не погледавши га.
- Да ли си имала времена да понесеш нешто? – непотребно сам је
упитао.
- Не, ништа.
Имали смо само оно што смо носили на себи. Сетио сам се петнаест
хиљада пезоса у ормару у спаваћој соби. Сад је већ касно.
Пошто ми је остао ручни сат, видео сам да је једанаест увече.
Обгрлио сам Ирене око струка (чини ми се да је плакала) па смо
изишли на улицу. Пре него што смо се удаљили сажалио сам се,
добро закључао улазна врата и бацио кључ у сливник. Да неком
несрећнику случајно не падне на памет да краде па кад уђе у кућу, у
ово доба, а кућа запоседнута.