April 18, 2020 at 6:23 AM

Šolja kafe i vode , ovog jutra sa medom je isporučena jutros na terasi na zapadnoj
strani. Ne znam kako jer su prozori bili zatvoreni a sveže je da se pije kafa u bašti ovako rano.

Ali na terasi može, ispor oraha i lipe i breze i bez pogleda prolaznika.

Tu su iza kafe ovog jutra knjiga Put Umetnika.

Parkom se šetaju samo ptice i pas jedan crni. Jutros nema ljudi da ih šetaju,

Ovaj sam u šetnji nema nikoga da ga vrati ili čeka da ga neko povede kući,

Gledam kako se igra i okreće okolo u nadi nekoj.

Nestaje mi sa vidika i ja ne znam kuda je pošao. Da li je odlučio da više ne čeka ili je našao vodiča
ili vlasnika. To će meni ostati tajna.

Tajna mi je što nema ni ljudi iako je odavno svanulo,

Tako da ova kafa je tek velika tajna sa medom. Probam med i prepoznajem, isti sam jela kada
sam poslužena bila kao gost u poseti moje prijateljice i komšinice iz mog rodnog sela. Ona koja
živi daleko i od mene i rodnog kraja ali ja otkrivam ko je kafu dostavio uvek nam je priča sa
medom naša tako da je ova mala tajna dostave otkrivena preko ukusa meda.

Gledm knjigu i otvaram predugovor-Podvučeno žutim kako je Dzulija Kameron izjavila

Volela bih da nikad ne prestanem da otkrivam živote ljudi

a onda napomena da Dzulija pravi fantastičnu pitu od bresaka i da ume pažljivo i posvećeno da
sluša prijatelje u nevolji.

Nedostaje mi jedna Dzulija u mom životu. Možda je ona ovo osetila pa dostavila ovu knjigu na
neki svoj volšebni način jer je naučila da sluša slušajući prijatelje.

Naravno da je to umetnost. To slušanje prijatelja. Umetnost je biti prijatelj. Biti prijatelj je Tajna.

A Tajne poneke su prijatelji. Tako da znam i ko je čuo šta meni treba. Lično Dzulija. Time je postala
i moj prijatelj i ja ću ovih dana da je čitam.

Ali ko je dostavio knjigu.

Čujem na vestima da je Putin doneo zakon o zabrani rušenje svih spomenika velikana u prošlosti
bez obzira na veru i druge okolnosti današnje i bez obzira na granice i zemlje u kojima su
spomenici podignuti. Da sećanje mora da se čuva.

Kao što je Vojvoda Stepa rekao-čita moja ujna

Izgubljena otadzbina je uvek otadzbina

a Poraženo carstvo je opet carstvo

dodjem opet do tajne jutros.

Da uvek postoje i da su u svemu. Pre početka i posle kraja.

Park je meni jutros Velika TAJNA u svojoj tišini i samoći. Sam bez ljudi koji su Živi spomenici da
postojimo, da smo starnost bez obzira na veru i okolnosti današnje.

Pa nešto mislim da i njega treba zaštiti zakonom zbog Tajni koje čuva.

Sada znam i ko je knjigu dostavio meni-Putin lično. Ko bi drugi mogao i smeo da to uradi iza
zatvorenih prozora sa ZAPADA osim njega sa ISTOKA a on je verovatno u jednom Prozoru koji
gleda isti park kao ja. Pa mi poslao Prijateljicu koja sluša, Med koji volim i skuvao lično kafu i
naručio dostavu. Koja je naravno TAJNA njegova.