RETROSPEKTIVNO PRIČANJE

 
Neki dan sam sreo prijatelja kojeg nisam vidio dosta dugo. Pošto je bio daleko,sa druge strane ulice,
nisam ga prepoznao iako sam zaustavio pogled na njemu. Međutim, on je prepoznao mene i prišao
mi. Tek tada sam prepoznao njegove plave oči i kratke noge. To je bio Ranko, prijatelj uz koga sam
proživio dosta lijepih trenutaka...Ranko je godinu dana stariji od mene. Bio je dosta veseo dječak.
Skoro svaki dan smo se viđali i igrali sa ostalim drugovima. Bio je maštovit i uvijek je imao puno ideja i
pametnih zaključaka. Jednom kad smo se igrali žmurke, sva djeca su se skrivala blizu(iza auta,
drveća), a on i ja smo otišli vrlo daleko. Pitao sam ga :"Kuda idemo?" "Idemo u prodavnicu da kupimo
svesku. Trebaće mi za matematiku." "Ali moramo se vratiti, proći će igra", rekao sam." Ma pusti,
ionako su gubitnici," odgovorio mi je. Kada smo se vratili, drugovi su nam rekli da za kaznu Ranko i ja
trebamo žmiriti. On je rekao:" Ma ne igra mi se biše. Hajdemo nečega drugog." U ovakvim i sličnim
situacijama Ranko se na ovakav način izvlačio kad bi mu dosadilo. Ranko je išao u treći razred, a ja u
drugi. Jednom prilikom naveče kad su svi ostali drugovi otišli, ostali smo ranko i ja. Pričali smo o školi:
" Meni nije taako zanimljivo u školi. Učiteljica me grdi i prijeti da će me izbaciti iz škole ako budem i
dalje čupao djevojčice za kosu." Kada bismo imali kontrolni iz istog predmeta , na primjer i prioode i
društva, ja bih dobio peticu i prepričavao mu kako sam se osjećao kad sam pisao kontrolni rad. Pošto
bih završio rečenicu upitao bih:"Šta si ti dobio i kako je...", ne dovršim rečenicu, a on mi
odgovori:"Keca!" Tada mi je sve jasno. Govorio sam da mi da kontrolni da ga vidim, koja su pitanja i
šta rade u trećem razredu, a on mi kaže da je napravio dobar avion od njega. Eh , da , ponekad  smo
se  znali i potući Ranko i ja. Šta više takvi prijatelji se ne bi trebali tući zbog sitnica ali on i ja jesmo.
Sjeća se rekao je." Skupljaš li "Kent" sličice? tako smo postali prijatelji. I to najbolji. On i ja  smo se još
mnogo čega igrali.On ija smo se još mnogo čega igrali. Naprimjer, penjali smo se na drveće i  gađali
kukuruzima ostalu djecu, trkali se biciklima. Ali, naše prijateljstvo nije mnogo trajalo. Zaustavio nas je
rat. On je otišao u BIjeljinu , a ja u Banja Luku. Nismo se vidjeli sve do neki dan. Sada ide u sedmi
razred. Prvo polugodište završio je vrlodobrim uspjehom. Mnogo smo pričali Ranko i ja. Upoznao je
mnoge prijatelje u Bijeljini, kao i ja u Banjaluci. Ta nagla promjena društva učinila je da zaboravimo
jedan drugoga. Sada imamo nove prijatelje." I možda nikada neće biti kao prije", razmišljam sada u
Banjaluci. Ne treba bježati od realnosti. Bolja vremena su ona stara, dobra...