Olga Humo

Sve je to bilo naivno i dirljivo

Avdo je Titu otvoreno rekao: Ako ovako nastavimo, proklinjaće te generacije koje
dolaze! Tito ga je saslušao, i rekao: Moraćemo češće da se viđamo, i sarađujemo! Avdo
je poverovao da će doći do nekavih pomaka i promena. Onda je bosansko rukovodstvo
sazvalo Centralni komitet i Avdo je bukvalno srušen. To znači, da su protiv tebe čitava
partija i društvo! Nisi u zatvoru, ali efekt je sličan – izbačen si iz društva, strada porodica.
Žigosan si.

Olga Humo(1919), u mladosti je po društvenom statusu pripadala buržoaziji, a po

ideološkim uverenjima, komunistima. Njen otac, Momčilo Ninčić, bio je ministar u
nekoliko vlada kralja Aleksandra, a u vreme rata bio je bio je član izbegličke vlade u
Londonu. Od nove vlasti bio je proglašen narodnim neprijateljem. Ratni vihor je Olgu
doveo u Vrhovni štab, gde je radila kao Titov prevodilac. Bila je neposredni svedok
mnogih događaja, koji su kreirali budućnost Jugoslavije. Posle rata radila je kao profesor
engleskog jezika u Sarajevu, potom u Beogradu, na Katedri za engleski jezik Filološkog
fakulteta, gde je penzionisana. Ima dva sina, kćer i petoro unučadi.

ZA BOLJI SVET: Moj otac, Momčilo Ninčić, bio je bag čovek, ali je insistirao na redu u
kući: kad se dolazi, kad se ruča... Naša kuće bila je tamo gde je sada australijska
rezidencija, sa divnom baštom i prelepim pogledom na Košutnjak. Pored kuće dede po
majci, Raše Miloševića: bio je jedan od osnivača Radikalne stranke, hapšen je u vreme
Timočke bune, osuđen je na smrt, pa pomilovan. Kum sa Pašićem. Posvađali su se kad je
ovaj čamcem pobegao iz Srbije. Bio je veoma uvređen jer ih je ostavio na cedilu. Valjda
zbog toga ni moji roditelji nisu mnogo cenili Pašića. I deda po ocu, Aron Ninčić, bio je
političar, član Napredne stranke. Obojica su po tri puta bili ministri, u raznim vladama. I
moja tetka je bila udata za Boku Vlajića, Davidovićevog i Grolovog zamenika, uglednog
političara. Odrastala sam u političkom okruženju, samo o politici se pričalo.

Moje političke vizije su se menjale: do 15,16. godine imala sam ideju da postanem časna
sestra. Stariji brat Đura i ja, razmišljali smo veoma kritički. Bilo nas je sramota što dobro
živimo, dok većina sveta pati. Smatrali smo da treba da živimo u mnogo pravednijem
svetu, da se podeli ono što se ima, sa onima koji nemaju. Đura je bio komunista, po
ubeđenju. Svakodnevno su kod nas dolazili Jurica i Lola Ribar, pa Aleksa Ćelebonović,
Markov brat, takođe slikar. Veoma jak je bio studentski pokret. Radnički pokret, koliko
ja znam, nije bio toliko razvijen. Sve do 1937, kad je došao Tito. Bio je borben, vredan, i
uneo je radni elan.
 2

Lola se isticao u studentskom pokretu. On i moj brat Đura, bili su najobrazovaniji među
njima. Znali su jezike, prevodili marksističku literaturu, ili je donosili iz Pariza. Jedanput
su i mene poslali; u jednoj uličici u Latinskom kvartu bila je naša knjižara, u kojoj se
dobijao marksistički materijal. Ko je mogao, donosio ga je u Beograd. Ali, mali broj
studenata je nešto čitao, više su ispoljavali hrabrost na demonstracijama, ili u držanju
pred policijom. Bila je grupa Crnogoraca, starih studenata, malo su polagali ispite, više su
se bavili organizovanjem demonstracija. Robijali su, mučili su ih, zaista su bili hrabri.
Imala sam i ja problema sa policijom, hapsili su me na demonstracijama. Otac je znao za
naše ideje, ali bio je divan, smatrao je da nema mladosti koja ne prođe kroz takvu fazu. –
Ali, deco moja, govorio je, nema te lepe i plemenite ideje koju čovečanstvo nije uspelo da
pokvari! Slabi ste vi za logore i zatvore – niste vi za to! Krili smo da učestvujemo u
demonstracijama. Majka, Spomenka, je znala da vodi kuću, ali ne i da izlazi s nama na
kraj. – Sve će to vas proći! Da se nije dogodio rat, možda bi i bili u pravu.

O kritičkom odnosu prema SSSR-u nije bilo govora. Pomalo se pojavio, tek kad je
Crvena armija došla u Beograd. Nit smo hteli, nit smo smeli. U vreme velike čistke u
sovjetskoj armiji, suđenja i streljanja onolikih generala, u stranoj štampi koju je otac
dobijao, iscrpno se pisalo o tome. Bilo je i dijaloga sa suđenja. Đuri, kažem: Meni ove
optužnice nisu ubedljive! To je tačno, kaže on, ali mi tu ne možemo ništa. Andre Žid je
putovao po Rusiji, kad se vratio pisao je o Potemkinovim selima. Onda ga je francuska
KP šutnula. Nisu ni meni bile ubedljive priče o SSSR-u, iako sam bila veoma mlada.
Zapravo, nije to bilo vreme da se istinski sagleda realnost. Više smo bili okrenuti
događajima u Španiji. Strašno je bila popularna Španska republika.

ŠVABE DOLAZE: Moja najbolja drugarica, Rajka Ćuković, sada Kovačević, i ja,
upisale smo fakultet u jesen 1937. Cilj nam je bio da priđemo studentskom pokretu ali ne
po protekciji. Ili ste komunista ili niste! Bili smo čistunci, veći od Rusa. Strašno se pazilo
na moral. Otišle smo da se upišemo, primio nas je Avdo Humo, moj budući suprug.
Spadao je u red poštovanih i uglednih komunista među studentima. Bio je pet godina
stariji, dugo studirao, kao svi studenti – revolucionari. U jeku borbe sa mojima, oko
njega, rekla sam mu: Kad ne možemo ništa da im ponudimo, samo ilegalnost, barem
diplomiraj. Da kažemo da si diplomirao. I, diplomirao je, jugoslovensku književnost.

Venčali smo se u decembru 1940, pred sam rat. Dabome da smo bili srećni zbog
demonstracija 27.marta. Ali, sve do 22.juna nije se napadala Nemačka jer su sa Rusima
bili u paktu. Uvek smo nalazili izgovor za Ruse, a verovatno je to bila i direktiva. Sećam
se, kad su Nemci ušli u Sarajevo, bila sam u glavnoj ulici. Pojavio se motocikl sa
trojicom Švaba, i svet je počeo da se okuplja. Švabe gledaju unezvereno, traže komandu
grada. Ušle su Švabe – gotovo je! Ali, svi smo smatrali da njihov pakt sa Rusima neće
potrajati – smoždiće ih Rusi! Kad su ih Nemci napali, smatrali smo to pozitivnim. Bili
smo veliki optimisti, da će se rat brzo završiti. Sa ocem sam se srela u Sarajevu; zajedno
sa ministrima napuštao je zemlju. Nudio je da Avdo i ja krenemo sa njim u London.
Nisam pretpostavljala de se zadugo nećemo videti. Pa, ko je mislio da Rusi neće odmah
pobediti fašiste! Avdo je vrlo brzo otišao u Mostar, da organizuje ustanak u Hercegovini.
Krili smo se po kućama rodbine, i prijateljskim. Do jeseni. Avdo se vratio u Sarajevo, i ja
sa njim. Bio je član bosanskog rukovodstva, a i ja sam već bila član Partije. Naime,
 3

Tempo je došao u Bosnu, kao izaslanik Politbiroa, u jednoj prilici Avda je pitao: Da li je
Olga član partije? – Nisu je još primili! – Sramota, treba da je odmah primite u Partiju!
Kad mi je Avdo to rekao, bacila sam se na njega, i plakala. Toliko sam bila dirnuta... Ko
će mene, buržujsko dete, da primi u Partiju! Obavljala sam tehničke poslove: bila na vezi
s čovekom koji je pravio lažne propusnice i legitimacije, s kuririma iz Zagreba, kao i sa
onima iz raznih mesta u Bosni. Naravno da sam se bojala hapšenja, ko nije.

HAPŠENJE: Čekala sam bebu, tako da nije bilo govora da idem u partizane. Avdo je
otišao na Romaniju, tamo je bio Vrhovni štab. Otprilike mesec dana pred porođaj,
navukla sam zar i otišla kod Avdinih u Mostar. Rodila sam čerkicu Azru, i opet radila
ilegalno, a onda su me uhapsili, u junu 1943. Mala je bila tek prohodala, žurile smo kod
rođaka da bih slušala Radio London. Najedanput, za mnom uđu nemački vojnici, i uhapse
me. Kažu: - Dete ostaje! Avionom su me odveli u Sarajevo, a malu držali tri nedelje kod
domara zgrade,ustaše, u nemačkoj komandi. Kako čovek može da se oseća kad ga Nemci
uhapse! Najviše sam brinula za malu, da li će je hraniti. Nedeljama sam bila u samici,
nisu me tukli, ali često su me i dugo saslušavali. Pravila sam se da ne razumem nemački.
Raspitivali su se za Avda. Govorila sam, od kad je počeo rat, nemam niakvih saznanja o
njemu. Onda se Čeh, prevodilac, gestapovac, prema meni postavio zaštitnički. Otkrio mi
je da ima simpatije za saveznike, da su se oni iskrcali na Siciliji. Ja sam se radovala,
bogzna kako. A, onda mi je saopštio da je čuo da je Švaba, koji me je saslušavao, rekao:
Ta je gotova, ide na streljanje! Ja sam se razbolela, dobila visoku temperaturu. Dan-dva
posle, ponovo je u samicu došao Čeh, kao, da me vodi na saslušanje. Onako bolesnu
uhvatio me je za ruku, prošli smo pored ustaškog redara, i izašli na ulicu. I sad hoću da se
povežem s našima, a on me prati. Na koja god vrata da sam zakucala, bojali su se da me
prime. Verovatno su mislili da je u pitanju provokacija. Lutali smo Sarajevom. Čeh mi
kaže: Poznajem jednog koji je kod Draže. Odbila sam da me vodi od njega. Kod Većnice
smo zaustavii taksi, on počne da se ubeđuje s taksistom da nas primi. Priđu besposličari i
deca, kako se usijala diskusija, polako se izmaknem i zađem za prvi ćošak. Otišla sam na
poznatu adresu, zatekla ženu koja se snebivala. Kažem: Dajte mi makar zar! Dala mi je,
tako sam se slobodnije kretala. U drugoj kući dali su mi parče hleba. Na kraju me je
prihvatio poznati sarajevski advokat Šarac, naš simpatizer. Obavestio je Behrema i
Spahu, čuvene muslimanske političare, koji su preko svoje dece bili povezani s
Komunističkom partijom. Uveče me je odveo u Visoko, u divnu begovsku kuću na obali
reke. Zapravo, moje bekstvo iz Sarajeva organizovali su ti stariji ljudi, naši simpatizeri.
Zaista mi je žao što posle rata nisam održavala prijateljstvo s njima. Bila sam veoma
opterećena obavezama: mala deca, posao, partijski sastanci, onda sam se razbolela od
tuberkuloze, pa mi je Azra umrla...

SMRT FAŠIZMU: Kad smo se približili kontrolnoj rampi, stavili su me u gepek. Odveli
su me kod bega Zečevića, divan čovek, u lepu, starinsku, muslimansku kuću. Bila sam
bolesna, nekoliko dana samo sam spavala. Tretirai su me kao princezu. Bilo je učtivo da
se posluži mnogo hrane, po nekoliko jela u onim sahanima, a ja ne mogu da jedem.
Sećam se, pijem kafu na livadi pored reke, prolazi voz sa Švabama i ustašama, mašu oni,
mašemo mi. Noću je došao jedan naš, više se ne sećam ko je to bio. Dugo smo hodali
kroz žito, dođemo do obale reke, iz žbunja izađe partizan. I napravi se važan, kaže: Smrt
fašizmu! Onako sa stisnutom pesnicom. A, mi, sretni da i mi to znamo, kažemo: Sloboda
 4

narodu! Kako je sve to bilo naivno i dirljivo... dođe mi da zaplačem... Išli smo kroz šumu,
do logora, odred se zvao Visočko – fojnički. Onako premorena i bolesna, odmah sam
zaspala. Nema Švaba, ustaša, gestapovca... Naša vojska. Imala sam utisak da sam otišla
ne znam gde, a to je bilo blizu Sarajeva. Nekoliko dana bila sam tu. Prebacili su me u
Prvu krajišku brigadu, tu sam upoznala negativnu stranu partizanskih štabova. Te krajiške
komandante, hrabre a uobražene, i bezobzirne, koji sa nipodaštavanjem gledaju sirote
ilegalce, a kojima je 24 sata omča oko vrata. Komandant je bio Milutin Morača, sa kojim
sam se vrlo loše sporazumevala. On i komesar noću su se kikotali sa dve kuvarice. Žene
seljanke, kakva je i bila ta naša partizanska masa. Jedna od njih me je pitla: Šta ti bi da se
udaš za muslimana? Zgranula sam se, da neko u partizanima tako razmišlja.

Bila sam tehnički kadar. Imala sam bombu i pištolj, razmišljala sam: ako me zarobe,
odmah ću aktivirati bombu. Neću da me muče u logoru, pa streljaju. Toga sam se najviše
bojala. Onda je Prva krajiška zauzela aerodrom Rajlovac, na nekoliko dana. Naši su
praznovali, a ja sam bila u štabu. Pojave se dvojica studenata iz Beograda, prijatelji s
fakulteta. Ne mogu da se setim imena, kad vi dolazite tek sad, kad sam blizu 100 godina!
Sve sam im ispričala, za situaciju u štabu, i kako se ponašaju prema engleskom lekaru,
koji je došao u vreme Pete ofanzive, zajedno sa Dikinom i Maklenom. I on je bio
Škotlanđanin, fin jedan vojni hirurg, mlađi čovek. Bio je presrećan da može da priča sa
mnom, i da mu prevodim. Vršio je amputacije pod bombama, čemu sam i ja
prisustvovala. Zajedno smo obilazili bolnice po šumama, a nisu mu dali ni pristojnog
konja, nego neku sirotu ragu, s koje je stalno padao. A, komandant, i njegov komesar,
šepure se lepim doratima. Grozni su bili. Ispričam tim mojim drugovima situaciju. Oni
produže u Glavni štab i to kažu Titu i Marku ( Aleksandru Rankoviću). Ovi pošalju
poruku da odmah dođem. Stigla sam uveče, a pošto nije bilo mesta Bil Dikin mi je
ustupio krevet. On je spavao na podu. Ujutro je došao ekonom Vrhovnog štaba, kaže da
odmah krenemo kod druga Marka. Ja, presretna, dolazim u kontakt s pravim ljudima.
Dugo smo pričali, izogovarala sam štab Prve krajiške. U toku razgovora Marko kaže:
Kako to da ti znaš engleski? A, zna sve, ispipava me. Kažem: Pa, oduvek sam ga i znala!
Njemu su preneli: Došla jedna sumnjiva, zna engleski! Englezi su uveliko smatrani
neprijateljima. Otkad je Draža počeo da nas napada. A ja sam bila u kontaktu s
Englezima iz misije.

DRUGO ZASEDANJE: Ubrzo je Avdo došao u Jajce, na Drugo zasedanje Avnoja. Prvi
put sam ga videla otkad je otišao na Romaniju. Tito je došao u Jajce posle Pete ofanzive,
u junu 1943, dva meseca pre mene. U probijanju Pete ofanzive jednu od ključnih uloga
imao je moj Avdo. Mada se time nije hvalio. Ako je postojao moralno idealan čovek,
onda je to bio on. Sugerisao je Koči Popoviću kad i gde da izvrši proboj. Probijali su se
kroz centralnu Bosnu, do Jajca. Avnoj, to su Roćko, stari Ribar, Vlada Ribnikar, i tzv.
Nacionalni komitet, osnovan u Jajcu. To je, kobajagi, bila vlada. Bila sam na Drugom
zasedanju Avnoja, doduše na galeriji, sa drugaricama, šifrantkinjama. Jadni Ivan Ribar,
tog dana je saznao da mu je i Lola poginuo. Imala sam temperaturu, ležača u sobičku, u
kući u kojoj je bio smešten Tanjug. Neko dolazi, Vlada Ribnikar. Divan je bio, vaspitan,
intelektualac. Ušao je i rekao: Jesi li čila? Kažem: Za Juricu? I Lola je poginuo! Pa, kao,
zar nije otišao u Italiju?! Ispričao mi je šta se desilo na aerodromu, kako su izginuli. Tih
dana je Žaklina, moja sestra od tetke, došla iz Švajcarske. Tito je pozvao na ručak, starog
 5

Ribara i mene. Kažem: Njemu će biti teško, kad bude video Žaklinu i mene, jer smo bile
bliske drugarice sa lolom i Juricom. Ma, ajde, kaže Tito, dabome da treba da se pozove!
Kucala sam dokumenta za Drugo zasedanje, verovatno se nalazi u nekoj arhivi. Kako da
nisam bila svesna značaja – nova Jugoslavija se rađa, ej! Pa, mi formiramo vlast,
formiramo drugu Jugoslaviju! Kako smo bili uzbuđeni. Kao da je svršetak svega –
gotovo! Naravno, da smo bili daleko od vlasti. Dole, u prvom redu, sedi Tito i
rukovodstvo. Ribar nije bio u rukovodstvu partije, takve su zvali rodoljubima. Te naše
ugledne partizane. Na fotografiji sa Drugog zasedanja, pored Tita sedi Marko, i celo
rukovodstvo. Posle slučaja Ranković, naši idioti su ga izbrisali sa te fotografije.

Nastavak u narednom broju

Ljubiša Stavrić

REPUBLIKA, Broj 542-543

1-28. 02. 2013.

Olga Humo

Sve to bilo je naivno i dirljivo

DESANT NA DRVAR: Ne mogu da se setim kad smo prešli u Drvar. Dabome da se

sećam nemačkih padobranaca... izbegli smo iz pećine na konopcima, sa šiframa ispod
pazuha. Poslednji iz pećine izašli smo Branko Broz, Titov bratanac, i ja. Bukvalno
poslednji. Dara Puškarić i ja, šifrantkinja, nismo htele da se mučimo u pećini, spavale
smo u jednoj kući. Ujutru su nas probudile eksplozije, čuli su se avioni, svi beže u
rovove... Nas dve otrčimo u pećinu, popnemo se gore, tamo već svi: Tito, Ribnikar, pas
 6

Tigar... Nikad neću zaboraviti tu sliku: Titov pratilac stane na vrata pećine, i vikne: Na
oružje, evo ih padobranci! Mi se uzmuvamo i čekamo, padobranci se spuštaju tu ispod
nas. Razvija se borba

Olga Humo(1919), u mladosti je po društvenom statusu pripadala buržoaziji, a po

ideološkim uverenjima, komunistima. Njen otac, Momčilo Ninčić, bio je ministar u
nekoliko vlada kralja Aleksandra, a u vreme rata bio je bio je član izbegličke vlade u
Londonu. Od nove vlasti bio je proglašen narodnim neprijateljem. Ratni vihor je Olgu
doveo u Vrhovni štab, gde je radila kao Titov prevodilac. Bila je neposredni svedok
mnogih događaja, koji su kreirali budućnost Jugoslavije. Posle rata radila je kao profesor
engleskog jezika u Sarajevu, potom u Beogradu, na Katedri za engleski jezik Filološkog
fakulteta, gde je penzionisana. Ima dva sina, kćer i petoro unučadi.

sa ono malo naših što se tu zateklo: partijski kursisti i jedna jedinica. Nešto kasnije,
spuštaju se jedrilice. Ulaze Marko i Arsa Jovanović, vode žustru diskusiju s Titom, teraju
ga da se evakuiše iz pećine, koja je tačno na sredini, između padobranaca i vrha brda. Mi,
devojke se tu skupile, čekamo da poginemo. Ako Tito pogine, onda je nama svejedno.
Vlada, Kardeljev pratilac, pokazuje nam kako da pucamo iz pištolja. Neki su znali, ja
nisam. Malo posle toga, Vlada je stao na ulaz u pećinu, odakle je gledao šta se dole
dešava. Odjednom se srušio, metak ga je pogodio u glavu. On, siromah, u ropcu, vidi mu
se mozak. Svi kleče oko njega, užasnuti smo. Nailazi Tito, i skine kapu: Neka je slava
drugu Vladi! Okrene se Nikici Prlji, svom pratiocu, nešto mu govori. Nikica odmahuje
glavom. Tito viče na njega, ovaj se okreće i puca u Vladu. Najedanput, iz onog ropca,
mrtva tišina. Kardelj, kaže: Pobili su mu celu porodicu, samo je on ostao. Zato sam ga i
poveo sa sobom, da ga sačuvam.

Tito neće da ide, puni revolver. Posle nekoliko sati borbe dole, ubede ga Marko i Arsa
Jovanović, da napusti pećinu. Okreće se nama, “devojkama“ : E, devojke, ako dođu...
Neko ga je ućutkao. Hteo je da ulije malo hrabrosti, jer mi ostajemo u pećini. Ubrzo svi
odlaze, ostajemo Branko Broz, i ja, sa glavnim šiframa. Bila je rupa u patosu, u Titovoj
kancelariji, spustili smo se konopcem i pretrčali brisani prostor. Tamo stoji Crni (Sreten
Žujović) i šali se: O, zdravo došli, dobrodošli! Mnogo sam ga volela. Ambiciozan, blizak
s Rusima, i nije se baš mirisao s Titom. Voleo je da bude glavni. Onda se penjemo uz
strmo brdo. Opet bombardovanje. Idemo polako, od žbuna do žbuna, od stene do stene.
Vidim Tita, sa Kardeljem i Zdenkom, ona je uvek s njim. To je Davorijanka Paunović,
koju sam poznavala s fakulteta. U blizini je ruska delegacija, i sad vidim sliku, da se
nasmeješ pored sve muke: oko drveta trči Kornjajev pratilac, beži, sad na jednu, sad na
drugu stranu. A, ovaj ga tuče štapom, da ne trči i privlači pažnju padobranaca.
Posmatramo šta se dole događa: vidimo padobrance i jedrilice kako se spuštaju, Švabe i
naše, kako trče. Otišli smo u Potoke, kroz šumu. Tamo se skupio ceo Vrhovni štab, bio je
i Avdo. Bosansko rukovodstvo došlo da se savetuje sa Vrhovnim štabom. Uveče su naši
uspeli da potisnu Nemce i uđu u Drvar. Mnogi su se tako izvukli i spasili. Onda su opet
morali da se povuku. Tito je priznao, da ga je neko obavestio da se sprema desant. I on, i
neko pored njega, rekli su: ma hajde, kakve su to budalaštine, kakav desant!
 7

TITO I ZDENKA: Ne sećam se da je poginuo neko iz Vrhovnog štaba, vojska je, jadna,
ginula. Kao i uvek. Ja sam mislila na Azru i Avda. Išli smo do Glamočkog polja, tamo
ležali u travi, i čekali, ne znam koliko dugo. Došla su dva aviona. Jedan ruski, u njega su
ušli Tito, Marko, i Zdenka, ne sećam se ko još, a u drugi avion, engleski, ukrcali su se
ostali. Stgli smo u Bari i smestili se u lepu vilu, sa divnom baštom. Posle nekoliko dana
ukrcali su nas u engleske razarače. Nastala je diskusija, jer oni ne puštaju žene na ratne
brodove. Navodno im donose nesreću. Išli smo sa dva broda: Tito u jednom, mi u
drugom. Celu noć smo plovili, u zoru se iskrcali na malo pristanište na Visu. Onda smo
džipovima išli na brdo, na kome smo stacionirani. Moj posao na Visu bio je kancelarijski.
Prevodila sam Titu, kad je potrebno, vodila svu korespodenciju između Tita i Čerčila.
Volela sam to kod njega, što je imao poverenje, nije sitničario, da li znam da napišem ili
ne. U kom momentu smo saznali da Čerčil želi da se vidi s Titom, ne mogu da se setim.
Jedanput smo išli u Napulj, u jedan logor. Bili smo tamo nekoliko dana, Tito je
razgovarao sa savezničkim maršalima, Vilsonom i Aleksanderom. Vilson je bio
antipatičan, uh! Za razliku od Aleksandera, koji je bio divan, pravi gospodin, vaspitan,
odmeren. Vilson je bio komandant savezničkih trupa u Mediteranu, Aleksander je vodio
savezničke operacije u Italiji. Naši su ispali smešni: bili smo na ručku kod Vilsona,
dvojica Titovih pratilaca stajali su u trpezariji. Vilson je, posle, Maklinu rekao: ako bi
mogli, bar za vreme ručka da ne stoje sa strane. Verovatno im je Ćećo Stefanović rekao
da stoje, ili takav neki. Ranković je zazirao od Amerikanaca i Engleza. Nije dozvoljavao
da Tito ide njihovim avionima, samo ruskim. Iz bojazni da ne likvidiraju Tita. To je
period kad su ih naši strašno mrzeli. Ja sam ostala prijatelj sa Dikinom i Maklinom. Bili
su džentlmeni: iskazivali su poštovanje, nisu zapitkivali, nisu pokušavali da izvuku neku
informaciju od mene, nikad.

Valjda ih je najviše mrzela Zdenka. Žalio mi se Maklin da ga je isterala iz kancelarije u

Drvaru. Ona je, inače, stalno pravila scene. Bila je komično-tragična pojava u Vrhovnom
štabu. Valjda sam bila preozbiljna, dugo nisam verovala da je ona s Titom u ljubavnoj
vezi. Kome bi palo na pamet, da će Tito dati takav primer. Od njegovih žena, jedino je
Herta Has vredela. Divna osoba, imala je i odlično držanje na policiji. Zamenom
zarobljenika, Tito je nju i Hebranga izvukao iz Jasenovca. Dođe ona kod muža i zatekne
Zdenku. Onda je, neko vreme, njih troje išlo zajedno. Da Bog sačuva! I, njemu su gutali
to što drugima nije bilo dozvoljeno. Kad je Herta shvatila situaciju, otišla je. Zdenka je
jedino mene uvažavala, zašto, nikad mi neće biti jasno. Kao, strašno se bojala aviona, pa
se nije micala iz gornje pećine. Sve joj je bilo dozvoljeno, što nikom nije. Bila je takva
ličnost, a i veoma lepa. Obolela je od tuberkuloze. Tito ju je poslao na lečenje u Rusiju, u
leto 44. Ali, htela je da bude s Titom, i vratila se.

TITO-ČERČIL: Bila sam prisutna kad je Tito razgovarao sa Čerčilom, vrhunac moje
prevodilačke slave. Bio je prisutan i manje važan član njihove delegacije, neka
špijunčina, ni Englezi ga nisu voleli. Sedeo je sa strane za stolićem i beležio. Bili su
prisutni Ficroj Maklin, Čerčil, ja i Tito, dabome. Čerčil pita Tita: Imate li nameru da
posle rata u Jugoslaviju uvedete sovjetski sistem. Prevedem to Titu, on, kaže: Od njih
ćemo uzeti samo ono što odgovara prilikama u našoj zemlji. U principu, bićemo
samostalni. Čerčil dalje pita: Srpski farmeri nisu za vas, partizane?! Tito je odgovorio da
to nije tačno, da se deo njih kolebao, ali da su sada svi za nas. Kobajagi. Mada, nije bilo
 8

nikakvog otpora, kad smo došli u Srbiju, 1944. Oko Vrhovnog štaba svi su bili Srbi.
Prateći bataljon sačinjavali su partizani iz Srbije. Komandanti su Srbi bili. Hrvatski
partizani su se borili u Hrvatskoj, Slovenački u Sloveniji, a kod Tita su bili sve sami Srbi.
Kad se u leto 44. saznalo da ćemo ići u Srbiju, nastalo je oduševljenje: u Srbiju, u Srbiju!
Osetilo se da se bliži kraj rata. Čerčil je bio izuzetno inteligentan, i veoma duhovit.
Naravno, bio

je antikomunista, ali to se nije videlo u razgovoru, išlo se ka savezništvu. Bilo je i pitanja

o kralju. Čerčil je nabacio da bi kralj hteo da se vrati, da bi bilo zgodno da bude
postavljen za komandanta neke vazduhoplovne jedinice! Nije to pitao kategorično, više je
to diplomatsko nabacivanje, pipanje. Tito je odgovorio: U našoj vojsci dinastija ne stoji
dobro – njegov povratak bi rđavo delovao na moral vojske! Mi smo u zamahu borbe, ne
možemo da rizikujemo. Bio je veliki diplomata, hteo je da se formira zajednička vlada,
bez obzira na kralja. Čerčil je predložio da Ivan Šubašić, tadašnji predsednik
jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu dođe na čelo zajedničke vlade, što je Tito
prihvatio. U drugom delu pregovora sa Čerčilom, iz Londona su došli: Šubašić, Savica
Kosanović, Vlatko Velebit, nisam sigurna ko je bio još. Čerčil nije bio kategoričan, ni po
jednoj stavci. I, on Tito, tačno su znali dokle mogu da idu. „To ne bi bilo dobro za moral
vojske“ / pogodio je Čerčilovu žicu. Zaista je bio vešt političar.

Gustav Dore: Krstaški masakr u Cezareji

Posle je Tito pitao za zapadni front, išli smo u neki sobičak u kome su bile mape, i Čerčil
je pokazivao kako saveznici napreduju. Njih dvojica su razgovarali veoma jednostavno,
bez filozofiranja, kao deca. Što je, primetila sam, osobina izuzetno pametnih ljudi. A,
kakav je bio jadan Šubašić... Govorio je brzo, i sto stvari je ubacivao u svoju priču. Čerčil
samo gleda u Maklina, i pita: Šta je rekao, šta je rekao? Tito je prihvatio Šubašića kao
predsednika zajedničke, privremene vlade; svi su bili nezadovoljni time. Ali, Tito kaže:
Morali smo i neke ustupke da činimo! Nekoliko dana su trajali razgovori s Čerčilom, koji
je video s kim ima posla. Inteligentni ljudi se razumeju s malo reči, kao u šiframa da
govore. Ipak Šubašić je docnije postao samo ministar spoljnih poslova u toj zajedničkoj
privremenoj vladi, a predsednik vlade je bio maršal Tito. Još nešto sam htela da kažem:
Čerčil je bio veoma radoznao da vidi tog čuvenog gerilskog vođu, koji je bio uspešan u
borbi protiv Nemaca. Ta istina se danas prenebregava. Kako ga je Čerčil samo zagledao!
Ali, jao! Tito je naručio uniforme iz Rusije, neke sa ogromnim lovorovim lišćem, zlatnim
vencima... Krupno, sjajno, blještavo. Ruski vojni šnajderi su valjda mislili da će se
Balkancima to dopasti.

Vratili smo se na Vis. Sa avionom nešto nije bilo u redu, vrteo se. Neki su se prepali, a
Vlatko, Velebit koji je sedeo sa mnom i Savicom, pričao je viceve. Pravio se junak,
partizan – oni se ne boje. Mada, i jeste bio hrabar, kroz šta je sve prošao. Sa nama su
došli Šubašić, Savica, i ne znam ko još. I, sad ih vidim, išli su uz jedan strmi put, gore, ka
pećini. Isto je imala raspored kao ona u Drvaru: predsoblje, pa sobu napred, i u
 9

unutrašnjosti. Tamo su spavali Tito i Kardelj, a u jednom ćošku Zdenka. Gledamo sa

vrha, kako se političari u civilu polako penju, a okolo sve partizanija.

OSLOBOĐENJE: Tito se postavio kao mlađi Čerčilov kolega, ali umeo je da se ponaša,
da nijansira. Znao je sve, ali je imao nepogrešiv ukus za rđave žene. Kad je Zdenka
umrla, Tito je zvao Hertu, koja, dabome, nije htela da dođe. Onda mu je Marko doveo
Jovanku, upravnicu partizanske bolnice; stradala joj je čitava porodica, sve najbolje o
njoj... Upoznala sam je kao vitku devojku, bila je rasna lepotica, šarmantna, ostavljala je
dobar utisak. Eeee, kad se udala za Tita, počela je da se menja. Takoreći, komandovala je
Jugoslavijom: ambasadore je smenjivala, generale penzionisala... Sva posluga je mrzela,
otvoreno su se tužili na nju. Na kraju, toliko mu se popela na glavu, da se odvojio od nje.
Posle se Čerčil naljutio na Tita, zato što je ovaj krišom otišao da se vidi sa Staljinom.
Šifrantkinja Branka Savić, supruga Pavla Savića, i ja, bile smo u Titovoj pratnji. Smestili
smo se u divnu kuću u Krajovi. Tito je otišao sam u Moskvu. Tigar je ostao s nama,
valjda nije hteo da pravi cirkus, da vodi pseto na prvi sastanak sa Staljinom. Postoji
fotografija na kojoj stoje njih dvojica, Tito ga gleda sa uvažavanjem. Valjda je prvi put u
životu nekog tako gledao. Kad se Tito vratio iz Moskve, otišli smo u Vršac. Bili smo
tamo kad je Beograd oslobođen. To je bilo dirljivo: Branka dešifruje, najednom promeni
boju i izraz lica. Vikne: Ljudi, oslobođen je Beograd. Odmah Crni ( Žujović) kaže: Idemo
u Beograd, hajde i ti sa nama! Moram da pitam, kažem. Ma, kakvo pitanje! I, natera me
da se ne javim Titu. Proveli smo noć u kolima, ispod Pančevačkog mosta. Ujutro
krenemo kroz grad. Bolna impresija: sve fasade unakažene od bombi i metaka. Idemo na
Dedinje, da nađemo kuću u kojoj će biti smešten Tito. I našli smo je, mislim da je to bila
kuća ministra Acovića. U našu porodičnu kuću uselili su se Rusi. Šta sam tamo zatekla,
nije za priču. Glavno je bilo samo da idu napred, na Berlin.

PARTIJA U BEOGRADU: Bolji svet bio nam je ideal. Nažalost, što je veći raskorak
između ideala i mogućnosti, čovek se lošije pokaže. Svašta se posle rata dešavalo,
kojekakve partijske gluposti naše. One vile dedinjske, proklete... Našima sam govorila:
Zašto se to radi – ceo svet nas gleda popreko, zbog tih vila i automobila! Smučili smo se
narodu! Kažu: Mi smo mu toliko dali, da nam apsolutno ništa ne zamera. Nepotrebno i
loše bilo je to izdvajanje, ostavljalo je negativan utisak. Ali, naši toliko nisu imali sluha,
toliko su bili neosetljivi za takve stvari! Tito je bio slep: voleo je luksuz i te svoje
feudalce nagrađivao je luksuzom. Svi su bili tako sjajni u ratu, a onda su učinili sve da se
smuče narodu – izigravali su milionere. Nije bilo idealno tih prvih posleratnih godina.
Nimalo. Za ta streljanja nisam ni znala do pre izvesnog vremena. Kod nas u mojoj okolini
nije bilo osvetničkih osećanja, kao što je, bio slučaj u Parizu, gde su šišali žene koj su bile
s Nemcima, i brutalno linčovali kvislinge. U Beogradu je vladala suzdržanost.

Odmah sam osetila razliku: u Bosni je bilo dominantno rasploženje prema nama, narod
nas je obožavao. U Beogradu, na mom fakultetu, na samoj engleskoj grupi, bili su
nepoverljivi prema novoj vlasti. Oni studenti, koji su bili u partizanima, i imali veze,
šepurili su se. Ostali su čutali i mrzeli ih. Ja sam krila gde sam bila – kakva spomenica
41.! Partijom su vladali mlađi ljudi, koji su se krili u mišije rupe za vreme okupacije, da
bi posle bili masovno primani u nju. Oni su najbolje profesore terali s fakulteta,
 10

proglašavali ih šovinistima i velikosrbima. Ružna je bila Partija u Beogradu, nimalo mi se

nije dopadala.

ANTIČKA DRAMA: O ocu sam imala informacije, dok smo bili u Mostaru. Čak mi je i
novac poslao, preko nekih trgovaca. Bio je idealan otac. Jadan on. Kakva je to tragedija
bila, kad sam se udala za Avdu! A, niko iz moje sredine jednu reč nije rekao: Zašto si se
udala za muslimana, i komunistu?! A, onda se dogodila jedna od najvećih nesreća u mom
životu: na suđenju Draži Mihajloviću, moj otac, Momčilo Ninčić, bivši kraljevski
ministar, proglašen je narodnim neprijateljem! Oca, koga sam obožavala, osudili su ljudi
iz partije za koju sam vezala život! To je kao atomska bomba palo na našu kuću.
Optužnica je bila bedna, smatrala sam da je to veliki bezobrazluk. Momčilo Ninčić je od
1927. bio u opoziciji, početkom 1943. istupio je iz izbegličke vlade. Milošu Miniću,
vojnom tužiocu moj Avdo je rekao: Slaba vam je optužnica protiv Momčila, vrlo slaba.
A, on je odgovorio, zapravo, priznao: Moramo da diskreditujemo stare političare! Te naše
budale, smatrali su da su time nekog diskreditovali! Naprotiv, samo su im povećali ugled.
Moja majka se zatekla kod nas, došla je iz Lozane, gde su oni bili i spemali se da se vrate
kući. To se događa 1946, kad se rodio Ognjen. Mama kaže: Šta je vama, mislite da će
ovo da traje?! A, ja se osmehujem sažaljivo, mislim: jadna mama, šta ona zna – stara
beogradska reakcija! Otac je rano umro, 1949. Bio je istinski rodoljub. Valjda se u vreme
suđenja neko od srpskih rukovodilaca setio da kaže: Nema smisla, zbog te njegove dece!
A, drugi je bio pametan, rekao je: Pa, ugledno lice, moramo i njega! Najslabije je bilo to
srpsko rukovodstvo, i moralno, i politički. Ne računajući Marka. Imali su kompleks
inferiornosti, jer su u Srbiji te stare partije bile jake.

Ognjen je bio beba kad sam završila fakultet, u jesen 1946. Odmah sam se zaposlila, kao
profesor u gimnaziji, u Sarajevu. Onda sam, kratko, radila na Filološkom fakultetu, pa
prešla u Beograd. Dobila sam tuberkulozu: partijski sastanci uveče, beba plače noću,
naporan rad preko dana... Smatralo se da žene rukovodilaca treba da budu politički
angažovane. A ne da čuvaju decu, a da neke druge žene rade! Sve treba da rade. Većina
žena imala je pomoć od od majki i svekrvi, ja nisam. Avdo je još od pre rata, bio u tzv.
Pokrajinskom komitetu BiH. Posle rata, kad je Bosna postala republika, taj komitet se
zvao Centralni komitet. U našoj kući se otvoreno pričalo i kad je Tito u pitanju. Smatrali
smo ga odgovornim za dolazak sve lošijih partijskih kadrova. Avdo se zalagao, zato je i
stradao, da Socijalistički savez bude pandan SKJ. Da bi mogao da se razvije politički
dijalog i sučeljavanje mišljenja. Proglasili su ga anarholiberalom 1972. On je samo
kritički posmatrao stvari, ali imao je i autoritet, mogao je da utiče na druge. Tako da nisu
bili blagonakloni prema njemu. Oni, kojima je bio opozicija, čekali su moment da se
obračunaju s njim. I dočekali su posle razgovora koji je Avdo imao s Titom, na Brionima,
72-ge. Otvoreno mu je rekao: Ako ovako nastavimo, proklinjaće te generacije koje
dolaze! Tito ga je saslušao, i rekao: Moraćemo češće da se viđamo i sarađujemo! Avdo je
poverovao da će doći do nekavih pomaka i promena. Onda je bosansko rukovodstvo
sazvalo Centralni komitet i Avdo je bukvalno srušen. To znači, da su protiv tebe čitava
partija i društvo! Nisi u zatvoru, ali efekt je sličan – izbačen si iz društva, strada porodica.
Godinama sin Ognjen nije mogao da dobije posao. Politika je htela da objavi Avdova
sećanja, najavili su feljton, ali nikad nije objavljen. Ništa ne možeš da kažeš u javnosti,
da objaviš, paze na svaki korak. Žigosan si. Čitava bosanska organizacija je imala takav
 11

stav, sa kojom se i Tito složio. Razgovarala sam s tadašnjim šefom predsedničkog

kabineta. Kažem: Ne mogu da razumem, da se Tito tako poneo prema Avdu?! Kaže:
Video sam da je na jednom tekstu napisao: Treba videti šta rade ti u Bosni! Međutim,
bosanski vukovi Mikulić, Džemal i Cvijetin, bili su brži, nadjačali su. Odmah su sazvali
CK i pridobili sve organizacije. Niko nije mogao, čak i naši stari prijatelji, ništa da urade.
Kad krene takvo rasploženje, to je kao cunami. I, Tito, mada sumnjam da je bio
sentimentalan prema Avdi, teško bi mogao da pomogne. To je već veliki rizik,
obračunavati se s CK Bosne. Ja sam mu napisala pismo, nije odgovorio. Nije znao šta da
mi kaže, a možda ga nije ni dobio. Jedini, koji ga je makar i simbolično podržao, bio je
Tempo. U Titogradu je rekao: Ako ne pozovete Avda, da zajedno sa mnom učestvuje u
televizijskoj emisiji, neću ni ja. To s Avdom, bilo je urađeno tako užasno, zlikovački.
Umro je tužan, 1983. u 69.godini života. Meni je teško pao odnos njegovih drugova: digli
su ruke od njega, nisu smeli da ga brane. Iako su se privatno drugačije odnosili. E, kad je
umro, hteli su od toga da naprave događaj, preokret. Mada su bili veoma suzdržani po
pitanju njegove rehabilitacije. Muka mi je bilo da se u Mostaru održi memorijalni skup.
Koliko je to urađeno na jedvite jade, čuli smo od tadašnjeg predsednika opštine. Vidimo
da skup nikako da počne, kad, Udba je glavnom govorniku inscenirala saobraćajnu
nesreću. Na jedvite jade, postavili su njegovu bistu, na trgu, ispred gimnazije koju je
pohađao. Čuli smo da je više nema; i bošnjačka i hrvatska strana namerno su je gađali,
razneta je u paramparčad. Ali su zadržali ime univerziteta “Džemal Bijedić”. Mada je
ostao upamćen po lošem karakteru. Nažalost, prevladala je ta struja, koja je kasnije
dovela Jugoslaviju do rata. I Titova odgovornost je velika, jer je negovao ulizice.
Upadljiva je bila ta njegova transformacija, politička i ljudska. Izgleda da je Koča
Popović tačno zaključio, da je za Tita bilo vreme da se povuče još 1956. Ali drugi su
govorili: nemoj Tito, šta će zemlja bez tebe! To je bio najbrži način za ostvarivanje
pozicija. A, onda su se, s njim, održavali na vlasti.

Mada su nam namere bile najiskrenije, istinska emancipacija bila je veoma mala.
Razmišljala sam o tome, da li su antikomunisti bili u pravu. Nisu. Ne mislim da su oni
bolja alternativa. Još nema alternative. Ne vredi se, ovde, baviti politikom ako imate
progresivne ideje.

Ljubiša Stavrić

REPUBLIKA, Broj 544-545

1-31. 03. 2013.