ŽORŽ BATAJ

PLAVETNILO
NEBA
PLAVETNILO NEBA
MRTVAC
GOSPOĐA EDVARDA
PRIČA O OKU
MOJA MAJKA

Naslovi originala

Georges Bataille

LE BLEU DU CIEL

LE MORT

MADAME EDWARDA

L’HISTOIRE DE L’OEIL

MA MERE

BIBLIOTEKA »EROTIKON«
 PLAVETNILO NEBA

U jednoj jazbini londonske četvrti, u suterenu, na jednom od

najprljavijih i čudnih mesta, Dora je bila pijana. I to pijana da crnje biti
ne može. Bio sam pored nje (na ruci sam imao zavoj, jer sam bio
zadobio ranu od slomljene čaše). Toga dana Dora beše obukla
raskošnu večernju haljinu (a ja sam bio neobrijan i raščupan). U
neobuzdanom grču, protezala je svoje duge noge. Rupa je bila
prepuna muškaraca čije su oči postale jezive. Te zamućene muške oči
podsećale su na ugašene cigarete. Dora je rukama stiskala svoje gole
butine. Cvilela je grizući neki prljav zastor. Bila je pijana koliko i lepa:
kolutala je okruglim i besnim očima gledajući u gasnu svetiljku.

− Šta je s njim? − povika.

Istovremeno poskoči poput topa koji puca u oblak prašine.

Iskolačenih očiju, slična strašilu, ona briznu u jeziv plač.

− Tropmen! − ponovo viknu.

Gledala je u mene sve više bečeći oči. Svojim dugim i prljavim

rukama milovala je moju glavu. Bio sam ranjen, a čelo mi se u groznici
rosilo znojem. Uz sumanuto preklinjanje, plakala je kao da povraća.
Toliko je lila suze da joj je kosa bila mokra.

Kako god okreneš, prizor koji je prethodio odvratnoj orgiji − posle

koje su pacovi mogli kolo da vode oko dva prućena tela − bio je
dostojan Dostojevskog…

Pijanstvo nas je navelo da grdno zastranimo i potražimo jeziv

odgovor na najjeziviju napast.

Pre nego što nas je piće potpuno izludelo, bili smo još toliko svesni
da nađemo sobu u hotelu »Savoja«. Dori je palo u oči da je liftboj
đavolski ružan (i pored lepe uniforme, čovek bi za njega rekao da je
nekakav grobar).

Ona mi to i reče smejući se neodređeno. Već je govorila zbrda-

zdola; govorila je kao pijana žena.

− Znaš − i svakog časa bi nakratko zastala štucajući − bila sam

klinka… sećam se… došla sam ovamo s majkom… baš u ovaj hotel…
pre desetak godina… a meni je tada moglo biti dvanaest… Moja majka,
ah, to je bilo nešto kao trag u rodu sa kraljicom Engleske… E baš u to
vreme, na izlazu od lifta, liftboj… evo ovaj…

− Koji?… baš ovaj?…

− Da. Isti ovaj današnji. Nije tačno podesio kabinu lifta… kabina je
otišla previsoko… a moja ti se mati… prućila koliko je duga… tras…

Dora prsnu u smeh i kao kakva luda nije mogla da prestane.

S mukom tražeći reči, rekoh joj:

− Nemoj više da se smeješ. Nikada nećeš dovršiti priču.

Ona prestade da se smeje i poče da viče:

− Ah! Ah! Postajem glupava… idem. Ipak, neću… Završiću priču…

moja majka nije mrdala… suknja joj je bila zadignuta… nije se
mrdala… kao mrtva… pokupili su je da bi je strpali u postelju… a ona je
počela da bljuje… bila je treštena pijana… a samo časak ranije niko ne
bi pomislio… takva žena… čovek bi pomislio da je doga… ulivala je
strah…

Postiđeno sam rekao Dori:

− Voleo bih da se kao tvoja majka prućim pred tobom…

− Da li bi povraćao? − upita me uozbiljeno Dora.

Poljubi me u usta.

− Možda.

Otišao sam u kupatilo. Bio sam veoma bled i bez ikakvog razloga
dugo sam zurio u svoj lik u ogledalu: bio sam gadno raščupan,
bezmalo prostački, naduvenih, ali ne i ružnih crta lica, odurne
spoljašnjosti poput nekog ko je časak ranije ustao iz kreveta.

Dora je ostala sama u prostranoj sobi obasjanoj mnoštvom svetiljki s

plafona. Šetala se koračajući pravo kao da više i nije kadra da zastane:
izgledala je naprosto luda.

Bila je maltene nepristojno dekoltovana. Njena kosa je, pod

svetlošću svetiljki, imala za mene nepodnošljiv sjaj.

Ipak, u meni je izazivala osećanje čistote − u njoj, čak i u njenom

razvratu bilo je neke nevinosti tako da sam, ponekad, želeo da se
bacim pred njene noge: ali sam se plašio. Video sam da više neće
izdržati. Svakog časa mogla je da se skljoka. Počela je da diše teško,
kao životinja: gušila se. Izbezumio me je njen opak, usplahiren pogled.
Zastala je: verovatno je uvrtala noge ispod haljine. Zacelo je počela da
bunca.
 Pritisnula je zvonce i pozvala sobaricu.

Posle nekoliko trenutaka uđe prilično lepa, riđokosa služavka,

rumenih obraza: kao da je prenerazi zadah neuobičajen na tako
luksuznom mestu, zadah jevtinog bordela. Dora je stajala naslonjena
uza zid, jer drukčije nije mogla: izgledalo je da užasno pati. Ne znam
gde se bila tog dana naškropila jevtinim parfemom, ali je, u tom svom
neizrecivom stanju, ona ispuštala i nekakav bazd iz guzice i ispod
pazuha koji je, pomešan sa parfemom, podsećao na apotekarski
zadah. Istovremeno je zaudarala na viski i podrigivala…

Mlada Engleskinja je bila preneražena.

− Potrebni ste mi − reče joj Dora − ali najpre pođite i potražite

liftboja. Imam nešto da mu kažem.

Služavka iščeznu a Dora se, teturajući, skljoka na stolicu. Jedva je

uspela da bocu i čašu spusti pored sebe na pod. Pogled joj beše
otežao.

Potražila me pogledom, ali više nisam bio tu. Ona je pobesnela i

pozvala me očajnim glasom.

− Tropmene!

Niko ne odgovori.

Ustala je i nekoliko puta zamalo što nije pala. Stigla je do kupatila:

ugledala me bledog i iznurenog, klonulog u naslonjaču. U svojoj
nastranosti stigao sam dotle da sam ponovo otvorio ranu na svojoj
desnoj ruci: pokušavao sam da peškirom zaustavim krv, ali ona je brzo
kapala na pod. Stojeći preda mnom, Dora me zverski posmatrala.
Obrisao sam lice, tako sam krvlju umazao čelo i nos. Električno
osvetljenje postalo je zaslepljujuće. Bilo je nepodnošljivo: ta svetlost je
iznurivala oči.

Začu se kucanje na vratima i uđe sobarica u pratnji liftboja.

Dora se sruši na stolicu. Posle izvesnog vremena, koje mi se učinilo

veoma dugo, ne videći ništa i spuštene glave, ona upita liftboja:

− Jeste li bili ovde 1924. godine?

Liftboj odgovori potvrdno.

− Hoću da vas zapitam: ona krupna postarija žena… što je posrćući

izišla iz lifta, ona je povraćala po podu… Sećate li se?

Dora je izgovarala reči a da pri tome ništa nije primećivala, kao da

su joj usta bila obamrla.

U užasnoj neprilici, sobarica i liftboj su se pogledali preslišavajući se

i uzajamno pitajući.

− Da, sećam se, istina je − priznao je liftboj.

(Taj četrdesetogodišnjak je imao lice grobarske protuve, ali to lice je

izgledalo kao usalamureno u ulju jer beše veoma masno.)

− Hoćete li čašu viskija? − upita Dora.

Oboje su ćutali i stojeći iz poštovanja, nevoljno čekali.

Dora se maši torbe. Pokreti su joj bili tako nespretni da je protekao

ceo minut dok je uvukla ruku u torbu. A onda je izvukla svežanj
novčanica i bacila ih na pod govoreći jednostavno:

− Podelite…
 Grobar je sada imao čime da se pozabavi. Podiže dragoceni svežanj
sa poda i izbroja naglas dvadeset funti. Deset funti odvoji za sobaricu.

− Možemo li se sada povući? − upita posle izvesnog vremena.

− Ne, još ne, molim vas, sedite.

Činilo se kao da se guši, krv joj je udarala u lice. Oba člana posluge
su, u znak velikog poštovanja, stajali, ali su i oni bili zajapureni i
ispunjeni nelagodnošću, nešto zbog zapanjujućeg iznosa napojnice, a
nešto zbog nepojmljivog i neverovatnog položaja u kome su se oboje
našli.

Dora je i dalje ćutke sedela na stolici. Proteče jedan dug trenutak:

moglo se čuti kucanje srca u telima. Prišao sam vratima, bled i
bolestan, lica umrljanog krvlju, štucajući i gotov da se svakog trena
izbljujem. Preneraženi, liftboj i sobarica ugledaše kako se tanak mlaz
tečnosti sliva niz stolicu i noge lepe sagovornice: mokraća načini baricu
na tepihu. I dok se barica širila, šum rasterećenih creva razlegao se
ispod haljine mlade devojke, iskošene, zarumenjene i usukane na
stolici poput svinje dok je kolju…

Zgađena i uzdrhtala, sobarica pristupi da umije Doru koja je, reklo bi

se, ponovo postala spokojna i srećna. Pustila je da je obrišu i
nasapunaju. Liftboj provetri sobu i zadah posve iščeznu.

Zatim mi namesti zavoj preko rane da zaustavi krv.

Tako je sve opet bilo u redu: sobarica je uredila posteljinu. Dora,

lepša nego ikada, umivena i namirisana, opruži se po krevetu i nastavi
da pije. Pozva liftboja da sedne. On sede pored nje u fotelju u tom
trenutku pijanstvo je obuze kao devojčicu, kao detence.

Mada nije ništa govorila, izgledala je posve opijena.

Katkada se smejala sama.

− Ispričajte mi − reče ona najzad liftboju − mora da ste za tolike

godine provedene u ovom hotelu videli mnoge strahote.

− Oh, ne bi se moglo reći − uzvrati on, ispijajući viski koji ga je,

izgleda, prodrmao i odobrovoljio. − Gosti su ovde uglavnom veoma
pristojni.

− Ih, pristojni, ma nemojte, to je nešto kao način življenja: eto tako,

kao što je moja pokojna majka ljosnula gubicom pred vama i izbljuvala
se po vašim rukavima…

I tada Dora prasnu u smeh koji, u novonastaloj praznini, zazvuča

neskladno i bez odjeka.

Potom nastavi:

− A znate li vi što su oni pristojni, svi bez razlike? Imaju prpu,

razumete, tresu im se gaće, zato se i ne usuđuju da pokažu svoje
pravo lice. Ja to shvatam, jer i sama imam prpu, da, da, razumete li,
momče… imam prpu čak i od vas.

− Neće li gospođa možda čašu vode? − bojažljivo zapita sobarica.

− Do đavola! − odbrusi Dora, plazeći joj jezik − ja sam bolesna,

shvatite, neki mi je đavo u glavi.

A zatim:

− Vi zbijate sprdnju, ali meni se sve smučilo, shvatate li?

 Polako, jednim pokretom, uspeo sam da je prekinem.

Dao sam joj da otpije još gutljaj viskija i rekao liftboju:

− Kad bi zavisilo od vas, priznajte da biste je rastrgnuli.

− U pravu si − prosikta Dora − pogledaj te ogromne šape, kao u

gorile, zarastao je u dlake kao muda.

− Ali − usprotivi se liftboj, ustavši preplašen − gospođa zna da joj

stojim na usluzi.

− Koješta, idiote, shvati da mi uopšte nisu potrebna ta tvoja muda.

Mene boli srce.

I zakvoca podrigujući.

Sobarica priskoči i prinese umivaonik. Ostavljala je utisak potpune i

savršeno čestite pokornosti. Bled i nepomičan, sedeo sam i pio sve
više.

− A vi, čestita devojko − obrati se Dora sobarici − vi onanišete i piljite

u čajnike po izlozima ne bi li vas neko pokupio i odveo na ševu. Kad
bih imala guzove kao vi, svima bih ih pokazivala. A bez toga, prosto da
se svisne od sramote, da se jednog dana uz grdno češanje naiđe na
rupu.

Najednom, prestrašen, rekoh sobarici:

− Poprskajte je vodom po licu… zar ne vidite da se guši.

Sobarica odmah stavi mokar peškir na Dorino čelo.

S teškom mukom Dora ode do prozora. Dole ugleda Temzu, a u

daljini spazi nekoliko najružnijih građevina Londona kako se propinju u
pomrčini. Brzo se ispovraća kroz prozor. Kad joj je bilo lakše, pozva me
te joj pridržah čelo jednovremeno zureći u predeo sav od gadnih voda,
u reku i dokove. Luksuzne i osvetljene zgrade nadmeno su se uzdizale
u okolini hotela.

Gotovo sam plakao gledajući London. Bio sam van sebe od zebnje.
Sećanja na detinjstvo − devojčice što su sa mnom igrale đavolka ili
goluba u letu − preplitala su se, dok sam udisao svež vazduh, sa
prizorom liftbojevih ruku sličnih šapama u gorile. Sve to što mi se
dešavalo izgledalo mi je uostalom beznačajno i nekako smešno. Bio
sam prazan. Jedva da bih i pomislio da novim grozotama popunim tu
prazninu. Osećao sam se klonuo i ponižen. U tom stanju zagrcnutosti i
ravnodušja pošao sam sa Dorom na ulicu. Ona me vukla za sobom.
Ipak, među ljudskim stvorenjima ne bih mogao zamisliti izgubljeniju
olupinu.

Groza koja ni časka nije davala telu da odahne predstavlja uostalom

jedino objašnjenje čudesne lakoće: uspevali smo da, uprkos
smetnjama, utolimo svejedno koju želju kako u sobi hotela »Savoja«
tako i u nekoj jazbini uz piće.

PRVI DEO
Znam ja to.
Umreću u sramnim okolnostima.
Danas uživam u tome što sam predmet gnušanja i gađenja jedinome
stvorenju za koje sam vezan.
Što i hoću: što se najgore može dogoditi čoveku koji se na sve to smeje.
 Glava u kojoj »ja« jesam postala je tako strašljiva, tako nezajažljiva da bi
je samo smrt mogla zadovoljiti.
Pre nekoliko dana sam došao − na javi a ne u mučnom snu − u nekakav
grad koji je podsećao na dekor za tragediju. Jedne večeri − a to velim samo
da se još zloslutnije nasmejem − nisam bio pijan dok sam gledao kako se dva
starca pedera vrte igrajući, na javi a ne u snu. Usred noći Vitez uđe u moju
sobu: posle podne sam proveo na njegovom grobu i oholost me navela te sam
ga ironično pozvao. Njegov neočekivani dolazak me užasnuo.

Drhtao sam pred njim. I bio pred njim krhotina.

Pored mene je ležala druga žrtva: krajnja odvratnost njegovih usana

činila ih je sličnim usnama mrtvaca. Iz usta su mu tekle bale gadnije od
krvi. Od toga dana bio sam osuđen na ovu samoću na koju ne
pristajem niti imam snage da je izdržim. Ali moj glas može samo da
ponavlja poziv i, ako bih u slepom besu poverovao, otišao bi leš starca,
a ne ja.

Počev od ružne patnje, odolevajući na podmukao način, uprkos

svemu, drskost postaje sve veća, najpre polako, a zatim me najednom,
u naglom izlivu, zaslepljuje i ushićuje u sreći koja se potvrđuje protivno
svakom razumu.

Sreća me na trenutak opija, obeznanjuje.

Ja joj kličem i pevam koliko me grlo nosi.

U mom bedastom srcu bedastoća peva na sav glas.

TRIJUMFUJEM!
 DRUGI DEO
RĐAV PREDZNAK
1

U vreme kada sam bio najnesrećniji u životu, često sam susretao −

iz nedovoljno opravdanih razloga i bez trunke seksualne želje − jednu
ženu koja me je privlačila jedino svojim čudnim izgledom: kao da je
moja sudba iziskivala da me u tim okolnostima prati ptica nesreće. Po
povratku iz Londona, u maju, bio sam potpuno izgubljen i u stanju
bezmalo bolesne prenadraženosti, ali ta je devojka bila na svoju ruku i
nije ništa primećivala. U junu sam napustio Pariz i otišao kod Dore u
Prim: potom me Dora napustila kad joj je prekipelo. Po povratku dugo
nisam mogao da se ponašam kako valja. Susretao sam »pticu
nesreće« što sam češće mogao. Međutim, često sam i pred njom
zapadao u očajanje.

To je u njoj izazivalo nespokojstvo. Jednog dana zapitala me šta se

to zbiva sa mnom: malo kasnije reče mi da joj je u pojedinim trenucima
izgledalo da ću sasvim poludeti.

Obuzela me jarost. Odgovorio sam joj:

− Nije mi baš ništa!

Ali ona je bila uporna:

− Shvatam da ne želite da govorite: bilo bi svakako bolje da vas

sada ostavim. Niste dovoljno spokojni da istražujete namere… Ali toliko
želim da vam kažem: prestajem da se uznemiravam… Šta ćete učiniti?

Pogledao sam je u oči, bez iole odlučnosti. Izgledao sam zacelo

izgubljeno, kao da sam hteo uteći od neke napasti od koje nisam
mogao pobeći. Ona okrenu glavu. Rekoh joj:

− Sigurno zamišljate da sam pio?

− Ne, zašto? To vam se dešava?

− Često.

− Nisam znala (smatrala me ozbiljnim, čak posve ozbiljnim čovekom,

a po njenom shvatanju, pijančenje je nespojivo sa ostalim potrebama).
Ipak… čini mi se da ste na izmaku snage.

Bilo bi bolje da se vratimo nameri.

− Očigledno ste previše umorni. Seli ste, izgledate kao da ćete

svakog trenutka pasti..

− Moguće je.

− Šta se dešava?

− Poludeću.

− Ali zašto?

− Patim.

Šta ja mogu da učinim?

− Ništa.

− Zar mi ne možete reći šta vam je?

− Sumnjam.

− Pošaljite telegram vašoj ženi da se vrati. Je li obavezna da ostane

u Brajtonu?
 − Nije, uostalom, ona mi je pisala. Bolje je da ne dolazi.

− Zna li u kakvom ste stanju?

− Zna i to da ništa u svemu ne bi promenila.

Ta žena osta zbunjena: mora da je pomislila da sam nepodnošljiv i

malodušan, ali da joj je trenutno dužnost da mi pomogne da se
izvučem iz tog stanja. Naposletku, odluči da mi osorno kaže:

− Ovako vam ne mogu pomoći. Otpratiću vas do kuće… ili do

prijatelja… kako vam je drago.

Ništa nisam odgovorio. U tome trenutku sve mi je glavi počelo da se

pomućuje. Bilo mi je dosta svega.

Dopratila me do kuće. Nisam progovorio ni reči.

2

Viđao sam je uglavnom u bar-restoranu iza Berze. Pozivao sam je

da zajedno jedemo. Jedva smo uspevali da završimo s jelom. Vreme je
proticalo u raspravama.

Bila je to devojka od dvadeset pet godina, ružna i upadljivo prljava

(žene sa kojima sam izlazio ranije bile su, naprotiv, uredno odevene i
lepe). Njeno prezime, Lazar, više je odgovaralo njenom mrtvački
jezivom izgledu negoli imenu. Bila je čudna, čak prilično smešna.
Teško bi se dalo objasniti moje zanimanje za nju. Valjalo bi
pretpostaviti da je kod mene nastupio nekakav mentalni poremećaj.
Tako su barem smatrala ona dva moja prijatelja sa kojima sam se
susretao u Berzi.

Ona je tada bila jedino biće sposobno da me izvuče iz utučenosti.

Tek što bi prekoračila prag restorana − njena crna i razuzdana prilika
na ulazu, u ovom delu grada gde je sve u znaku sreće i bogatstva, bilo
je glupo pomaljanje nesreće − ustajao sam i dovodio je za sto. Odeća
joj je bilo crna, loše skrojena i uprljana. Dobijao se utisak da ništa ne
vidi ispred sebe, jer je u prolazu gurala stolove. Bez šešira, njena
kratko ošišana, kruta i neočešljana kosa ličila je na gavranova krila
raširena s obe strane lica. Na žućkastom licu dizao se veliki nos, kao u
mršavih Jevrejki, koji je ispod čeličnih naočara prodirao između ovih
gavranovih krila.

Ne može se reći da je bila baš prijatna. Govorila je s nekakvom

vedrinom posve čudnog duha; za nju nisu ništa značili bolest, umor,
skončanje ili smrt. Ono što je unapred pretpostavljala, kod drugih je bila
najmirnija ravnodušnost. Opčinjavala je kako svojom lucidnošću tako i
svojom halucinantnom mišlju. Davao sam joj novac potreban za
štampanje malog mesečnog časopisa do kojeg joj je bilo neobično
stalo. U njemu je branila principe komunizma sasvim različitog od
zvaničnog komunizma Moskve. Najčešće sam mislio da je sigurno luda
i da moje pristajanje na tu njenu igru nije ništa drugo do pakosna šala.
Pretpostavljam da sam je viđao zato što je njeno delovanje bilo isto
tako neuravnoteženo i jalovo kao i moj privatni život, a istovremeno i
tako nemirno. Najviše me je zanimala bolesna pohlepa koja ju je gonila
da svoj život i krv da za stvar razbaštinjenika. Razmišljao sam: bila je to
sirota krv prljave device.
3

Lazarka me dopratila kući. Ušla je kod mene. Zamolio sam je da me

pusti da pročitam prispelo ženino pismo. Beše to pismo od osam ili
deset stranica. Žena mi je govorila da više ne može ovako. Optuživala
je sebe da me je izgubila iako se sve desilo mojom krivicom.

To pismo me uzrujalo. Pokušao sam da ne plačem, ali se nisam

mogao uzdržati. Otišao sam da na miru plačem u klozetu. Nisam
prestao ni po izlasku, brisao sam suze koje su i dalje tekle niz lice.

Rekao sam Lazarki, pokazujući vlažnu maramicu:

− To je žalosno.

− Imate rđave vesti od svoje žene?

− Nemam, ali nemojte obraćati pažnju. Sada naprosto gubim glavu,

ali bez nekog određenog razloga.

− Nije ništa loše?

− Žena mi priča o nekakvom svom snu…

− Kakvom snu?…

− To je bez ikakvog značaja. Ako hoćete, možete pročitati. Samo,

slabo ćete razumeti.

Dodao sam joj jedan od listova Editinog pisma (nisam mislio da će

Lazarka razumeti, nego da će biti iznenađena). Govorio sam sebi:
možda sam megaloman, ali sa tim valja da se pomiriš, ti, Lazarka ili ma
ko da je.

Odeljak koji sam dao Lazarki da pročita nije imao nikakve veze sa
onim što me u pismu uzrujalo.

»Noćas sam, pisala je Edit, sanjala san koji se ne završava i posle

kojeg mi je bilo neizdržljivo teško. Pričam ti jer se plašim da ga
sačuvam samo za sebe.

Oboje smo bili sa više prijatelja i neko je rekao da ćeš biti ubijen ako
iziđeš. Navodno zato što si objavljivao neke političke tekstove… Tvoji
prijatelji su tvrdili da je to sve bez veze. Ti nisi ništa rekao, ali si postao
veoma crven u licu. Nipošto nisi hteo da budeš ubijen, ali tvoji prijatelji
su te pridobili i svi ste izišli.

Stigao je neki čovek s namerom da te ubije. U tu svrhu valjalo je da

zapali lampu koju je držao u ruci. Koračala sam pored tebe a čovek,
koji je hteo da mi stavi do znanja da će te ubiti, zapalio je lampu: lampa
je ispalila metak koji je proleteo kroz mene.

Ti si bio s nekom devojkom i u tom trenutku sam shvatila šta želiš pa

sam ti rekla: »Pošto će da te ubiju, bar dok si još živ, povedi tu devojku
u sobu i radi s njome što te volja.« Odgovorio si mi: »Hoću«. Otišao si
sa devojkom u sobu. Zatim je čovek kazao da je kucnuo čas. Ponovo je
upalio lampu. Izleteo je drugi metak namenjen tebi, ali sam osetila da je
pogodio mene i da je sa mnom svršeno. Stavila ruku na grlo: bilo je
toplo i sklisko od krvi. Bilo je užasno…«

Seo sam na divan pored Lazarke koja je čitala. Ponovo sam briznuo
u plač nastojeći da se nekako uzdržim. Lazarka nije shvatala da
plačem zbog sna. Rekao sam joj:

− Ne mogu vam sve potanko objasniti, ali sam se poneo kao

kukavica prema svima koje sam voleo. Moja žena se žrtvovala za
mene. Ludovala je za mnom dok sam je varao. Da li shvatate: kada
čitam ovo što je sanjala, voleo bih da me ubiju pri samoj pomisli na sve
što sam učinio…
 Lazarka me tada pogledala kako čovek gleda nešto što prevazilazi
očekivanja. Ona koja je na sve gledala uglavnom spokojno i ne
trepnuvši, odjednom je izgledala zbunjena. Kao da je bila pogođena i
više ni reči nije progovorila. Pogledao sam je u lice, ali suze su mi i
nehotice navirale na oči.

Obuzela me vrtoglavica i neka detinjasta potreba da jecam:

− Morao bih vam sve objasniti.

Govorio sam kroz suze. Suze su mi tekle niz obraze i kapale na

usne. Najgrublje što se može zamisliti, ispričao sam Lazarki sve
gnusobe koje sam sa Dorom počinio u Londonu.

Kazao sam joj da varam ženu na sve moguće načine, čak i od ranije,
da sam bio zaluđen Dorom toliko da više ništa ne mogu podneti
svestan da sam je izgubio.

Ceo svoj život ispričao sam toj devici. Stideo sam se bezočnosti koje
sam ispripovedao jednoj takvoj devojci (koja je u svojoj ružnoći
sposobna da podnese život samo ako mu se, u nekakvoj stoičkoj
nesalomljivosti, smeje).

Nikada nikome nisam pričao šta sam proživeo, pa me svaka

rečenica ponižavala kao sušta podlost.
4

Reklo bi se da sam, na prvi pogled, govorio ponizno, kao nesrećnik.

Ali to je bila podvala. U osnovi, bio sam i dalje cinično prezriv prema
tako ružnoj devojci kakva je Lazarka. Objasnio sam joj:

− Kazaću vam zašto je sve to tako rđavo ispalo: razlog će vam

sigurno izgledati neshvatljiv. Nikada nisam imao lepšu i zavodljiviju
ženu od Dore. Potpuno me zaluđivala, ali sam u krevetu bio nemoćan s
njom…

Lazarka nije shvatala ništa od moje priče, pa je počela da se ljuti.

Prekinula me:

− Pa zar je to tako loše ako vas je volela?

Prasnuo sam u smeh, a Lazarka se opet našla u neprilici.

− Priznaćete, rekao sam joj, da se ne može izmisliti poučnija priča:

smeteni razvratnici koji se gade jedno drugoga. Ali… bolje će biti da
pričam ozbiljno. Neću vas zasipati pojedinostima. Ipak nije vam teško
da nas shvatite. Ona je, koliko i ja, bila navikla na ispade i nisam je
mogao zadovoljiti prenemaganjima. (Govorio sam skoro nečujno. Imao
se utisak da sam ćaknut, ali sam osećao potrebu da govorim; po cenu
groze − svejedno koliko glupe − bilo je bolje da Lazarka bude pored
mene. Bila je pored mene, i tada sam se osećao manje izgubljen.)

Nastavio sam:

− Nije to teško shvatiti. Znojio sam se. Vreme sam traćio u

uzaludnim nastojanjima. Na kraju sam zapao u stanje potpune fizičke
iscrpljenosti, ali je moralna iscrpljenost bila nešto još gore. Kako za nju
tako i za mene. Volela me je, ali me naposletku gledala glupavo, uz
jedva primetan ali pakostan osmeh. Uzbuđivala se sa mnom,
nadraživao sam se s njom, ali sve što nam je polazilo za rukom bilo je
tek da se smučimo jedno drugome. Shvatate: to postane gadno. Sve je
bilo nemoguće. Osećao sam se izgubljen i tada sam mislio jedino da se
bacim pod voz…

Zastao sam na časak. Potom dodao:

− Uvek se osećao nekakav naknadni ukus leša…

− Šta hoćete time da kažete?

− Naročito u Londonu… Kada sam otišao kod nje u Prim, dogovorili

smo se da se nešto slično više ne ponovi. Ali čemu?… Ne možete
zamisliti do koje mere je čovek sposoban da zabrazdi u nastranosti.
Pitao sam se zašto sam nesposoban s njom, a ne i sa ostalim ženama.
Sve bi išlo kako valja ukoliko bih prezirao određenu ženu, na primer
prostitutku. Jedino sam sa Dorom uvek dobijao želju da joj se bacim
pred noge. Poštovao sam je previše, a poštovao sam je upravo zato
što je bila nepovratno ogrezla u razvrat… Mora da vam je sve ovo
nepojmljivo…

Lazarka me prekide:

− Zaista ne razumem. Po vašem mišljenju, razvrat ponižava i kvari

prostitutke koje žive u njemu. Ne vidim onda kako bi razvrat mogao da
oplemeni i uzdigne tu ženu…

Nijansa prezira s kojom je Lazarka izgovorila »tu ženu« izazva u

meni osećanje nerazmrsivog besmisla. Pogledah ruke jadne devojke:
prljavi nokti, boja kože mrtvačka; pomislih da se sigurno nije oprala
izišavši iz izvesnog mesta… Ništa neugodno za ostale; ali Lazarka mi
se gadila fizički. Pogledao sam joj u lice. Ispunjen takvom teskobom,
osećao sam se sateran u škripac − na putu da bezmalo poludim − bilo
je to u isti mah smešno i jezivo, kao kad bih imao jednog gavrana, tu
pticu zle kobi, koji na mojoj nadlanici proždrljivo jede otpatke.

Pomislio sam: napokon je pronašla valjan razlog da me prezire.

Gledao sam svoje ruke: bile su čiste i preplanule od sunca, a moje
svetlo letnje odelo sasvim uredno. Dorine ruke su najčešće bile prosto
opojne, a nokti su imali boju sveže krvi. Pa zašto da me onda
izbezumljuje ova propala žena koja kipi od prezira prema sreći drugih?
Mora da sam bio kukavica, smetenjak, ali tada sam se tim mirio bez
imalo zebnje.
5

Kada sam − dugo otežući kao da sam poblesavio − ipak odgovorio

na pitanje, hteo sam samo da iskoristim njeno prilično neodređeno
prisustvo i da se ratosiljam nepodnošljive usamljenosti. Iako je
izgledala stravično, Lazarka je u mojim očima imala tek nekakvu senku
života. Rekoh joj:

− Dora je jedina osoba na svetu koja me je nagnala da joj se divim…

(u izvesnom smislu, lažem: možda nije jedina, ali je u nekom dubljem
smislu to ipak tačno). Dodadoh: za mene je bila zanosna okolnost da je
veoma bogata, pa je zato mogla da pljuje u lice kome joj je drago.
Siguran sam: ona bi vas prezirala. Nije ona kao ja…

Slomljen umorom, pokušao sam da se osmehnem. Mimo

očekivanja, Lazarka je saslušala moje reči ne trepnuvši: postala je
ravnodušna. Nastavih:

− Sada ću radije terati do kraja… Ako hoćete, sve ću vam ispričati. U

određenom trenutku u Primu bio sam umislio da sam nesposoban sa
Dorom zato što sam nekrofil…
 − Šta ste rekli?

− Ništa besmisleno.

− Ne razumem…

− Znate valjda šta znači nekrofil…

− Zašto mi se rugate?

Gubio sam strpljenje.

− Ne rugam se.

− Pa šta to onda znači?

− Ništa naročito.

Lazarka se nije mnogo protivila, kao da je sve to bilo nekakav drski

nestašluk. Samo je uzgred pripitala:

− Jeste li pokušali?

− Nisam. Nikada nisam otišao tako daleko. Evo šta mi se jedino

dogodilo. Proveo sam jednu noć u nekom stanu gde je upravo umrla
neka starija žena. Ležala je u svom krevetu, kao bilo ko, između dve
voštane sveće, ruku položenih uz telo, ali ne i prekrštenih na grudima.
Cele noći nikoga nije bilo u sobi. Tada sam se osvedočio.

− Kako?

− Probudio sam se oko tri časa izjutra. Kroz glavu mi je sinulo da

odem u sobu gde je leš. Bio sam prestravljen. Drhtao sam uzalud, jer
sam ostao pred tim lešom. Naposletku sam zadigao svoju pižamu.

− Na šta ste se još usudili?

 − Nisam se ni pomakao, u glavi mi se sve zaljuljalo; svršio sam
izdaleka, jednostavno, gledajući.

− Je li ta žena bila još lepa?

− Nije. Sasvim uvenula.

Mislio sam da će Lazarku najzad spopasti bes, ali ona je utonula u

takav spokoj kao sveštenik dok sluša ispoved. Samo me je načas
prekinula:

− Pa to uopšte ne objašnjava zašto ste impotentni.

− Objašnjava. Ili sam barem mislio da je to objašnjenje, za sve

vreme života sa Dorom. U svakom slučaju, shvatio sam da su mi
prostitutke privlačne baš kao i mrtvaci. Tako sam pročitao i priču o
nekom čoveku koji je uzimao leševe posute belinom, oponašajući
mrtvu ženu između dve voštanice. Ali to je bilo nešto drugo. Pričao sam
sa Dorom šta bi se moglo učiniti i oboje smo se ljutili…

− Zašto Dora ne oponaša mrtvaca iz ljubavi prema vama?

Pretpostavljam: ne bi vam uskratila tu sitnicu.

Drsko odmerih Lazarku, začuđen da na stvar gleda bez okolišenja.

Želeo sam da se nasmejem:

− Pa i nije uskratila. Uostalom, ona je bleda kao mrtvac. Naročito je

u Primu bila nešto bolesna. Čak je jednog dana predložila da
pozovemo katoličkog sveštenika: htela je da se pričesti glumeći samrtni
ropac preda mnom, ali mi je ta lakrdija izgledala nepodnošljiva. Bilo je
očigledno smešno, ali i veoma jezivo. Tako više nije išlo. Jedne večeri
ležala je gola na krevetu, a ja stajao pored nje posve go. Htela je da
me razdražuje i govorila je o leševima… bez rezultata… Seo sam na
ivicu kreveta i briznuo u plač. Rekao sam joj da sam običan idiot:
skljokao sam se na rub kreveta. Ona je mrtvački pobledela. Oblio ju je
hladan znoj… Počela je da cvokoće zubima. Dotakao sam je, bila je
hladna. Pobelele su joj oči. Beše grozno pogledati je… Odmah sam
uzdrhtao kao da me je zla kob zgrabila za ruku i zavrnula je toliko da
sam morao kriknuti. Od silnog straha prestao sam da plačem. Usta su
mi se osušila. Skinuo sam odeću. Hteo sam da je uzmem u naručje i
progovorim neku reč. Uz gnušanje, odgurnula me je stvarno bolesna…

Povraćala je po podu. Valja reći da smo cele večeri pili… viski.

− Naravno − prekide me Lazarka.

− Zašto »naravno«?

Pogledao sam Lazarku obuzet mržnjom. Nastavih:

− Eto tako se sve to završilo. Posle te noći više nije mogla podneti
da je dotaknem.

− Napustila vas je?

− Ne odmah. Neko vreme smo još zajedno stanovali. Govorila je da

me i pored svega voli; no, mada se osećala vezana za mene, ipak me
se grozila, nepodnošljivo grozila.

− U takvim okolnostima ne biste mogli poželeti da to potraje.

− Nisam mogao ništa poželeti, ali sam gubio pamet pri samoj pomisli
da će me napustiti. Bili smo dospeli dotle da bi prvi ko bi nas video u
sobi, odmah pomislio da se tu negde nalazi mrtvac. Odlazili smo i
vraćali se bez ijedne reči. S vremena na vreme, retko, mrzovoljno smo
se gledali. Pa kako je to i moglo potrajati?

− A kako ste se rastali?

− Jednog dana mi je saopštila da mora da otputuje. Nije htela reći

kuda odlazi. Zamolio sam je da pođem s njom. Odgovorila je: možda.
Putovali smo zajedno do Beča. U Beču smo uzeli kola i odvezli se do
hotela. Kada su se kola zaustavila, rekla mi je da sredim stvari oko
sobe i da pričekam u holu: ona mora najpre otići do pošte. Izneli su
prtljag, a ona je ostala u kolima. Otišla je bez reči: činilo mi se kao da je
izgubila glavu. Već ranije smo se dogovorili da idemo u Beč, pa sam joj
dao svoj pasoš da podigne moja pisma. Uostalom, sav novac kojim
smo raspolagali nalazio se u njenoj torbi. Čekao sam tri sata u holu.
Bilo je posle podne. Duvao je žestok vetar, nebo se stuštilo, teško se
disalo jer je zavladala velika omorina. Postalo je očigledno da se ona
neće vratiti i ubrzo sam pomislio da mi se smrt približava.

Lazarka, koja me je odmeravala pogledom, sada je izgledala ganuta.

Bio sam zastao, pa me ona blago zapita šta se kasnije dogodilo.
Nastavio sam:

− Otišao sam u sobu gde su se nalazila dva kreveta i sav njen

prtljag… Mogu reći da mi se smrt uvlačila u glavu… više se ne sećam
šta sam radio u sobi… U jednom trenutku sam prišao i otvorio prozor:
vetar je fijukao i oluja se približavala. Na ulici, tačno ispred mene,
vijorila se veoma dugačka crna zastava. Bila je duga osam ili deset
metara. Vetar je bio već napola istrgnuo njeno koplje: njeno vijorenje
podsećalo je na lepet krila. Zastava ipak nije padala: nadimala se na
vetru i lupkala u visini krova. Odmotavala se poprimajući vrtložne
oblike: kao kad bi bujica mastila kuljnula iz oblaka. Ta zgoda izgleda
strana mojoj priči, ali je to za mene bilo kao da se čaša mastila prosula
u mojoj glavi i toga dana sam bio siguran da ću neizostavno umreti:
pogledao sam nadole, ali donji sprat je bio s balkonom. Tada sam na
grlo namaknuo konopac kojim se razmiču zavese. Konopac je izgledao
čvrst: popeo sam se na stolicu, načinio omču i hteo da se obesim. Ne
znam kako bi se sve to završilo, da li bih se izvukao ili ne, kad sam
udarcem noge zaljuljao stolicu. Ali omča se odrešila i ja sam sišao sa
stolice. Pao sam na tepih ne mičući se. Plakao sam do besvesti… Na
kraju sam ustao: sećam se da mi je bučalo u glavi. Bio sam nekako
besmisleno hladnokrvan, a u isto vreme sam osećao da ću poludeti.
Ustao sam pod izgovorom da pogledam sudbini u oči. Ponovo sam
prišao prozoru: tamo je još bila crna zastava, ali je sada kiša pljuštala.
Smračilo se, sevale su munje i prolamala grmljavina…

Lazarku to više nije zanimalo i ona me zapita:

− Otkuda je i zašto bila istaknuta ta crna zastava?

Došlo mi je da je nerviram, stideći se možda što sam govorio kao

megaloman. Odgovorio sam joj smejući se:

− Poznata vam je priča o crnom stolnjaku koji prekriva sto postavljen

za večeru kada Don Huan stiže?

− Kakve to veze ima s vašom zastavom?

− Nikakve osim što je stolnjak crn… Zastava je bila istaknuta u znak

Dolfusove smrti.

− Bili ste u Beču u trenutku ubistva?

 − Nisam. Bio sam u Primu, ali sam stigao sutradan.

− Mora da ste bili tronuti na licu mesta.

− Nisam. (Ta bedasta devojka, sa svom svojom ružnoćom,

užasavala me postojanošću svojih briga.) Uostalom, čak i da je to
izazvalo rat, baš bi rat odgovarao onome što mi je prolazilo kroz glavu.

Ali kako bi rat mogao odgovarati nečemu što vam je tada zaokupljalo
mozak? Da li biste bili zadovoljni da je buknuo rat?

− Zašto ne?

− Mislite da bi posle rata mogla da izbije revolucija?

− Govorim o ratu, a ne onome što bi došlo posle njega.

Time sam je sablaznio surovije nego da sam ma šta drugo kazao.

MATERINSKE STOPE
1

Lazarku sam viđao sve ređe.

Život mi je krenuo naopako. Pijančio sam gde bih stigao, besciljno

tumarao i na kraju odlazio taksijem kući; tada bih na zadnjem sedištu
taksija mislio na izgubljenu Doru i jecao. Više nisam čak ni patio,
nikakva me mora nije mučila, a u glavi sam osećao potpunu otupelost
kao neku beskrajnu detinjariju. Čudio sam se ludorijama na koje sam
pomišljao − mislim na ironiju i hrabrost − kada sam bio rešio da
izazivam sudbinu: u svemu tome izgledao sam sebi kao vrsta idiota,
možda vrlo dirljivog, ali u svakom slučaju smešnog.
 I dalje sam mislio na Lazarku i svaki put bih se trgnuo. Usled mog
umora, ona je stekla značenje slično značenju crne zastave koja me je
prestrašila u Beču. Posle nekoliko neprijatnih reči koje smo izmenjali o
ratu, u tim zloslutnim predznacima nisam video samo pretnje mom
životu, nego neku opštiju pretnju koja se nadnela nad svetom… Bez
sumnje, ništa stvarno nije davalo povoda da mogući rat dovodim u
vezu sa Lazarkom koja je, štaviše, tvrdila da se užasava i samog
pomena smrti. Međutim, njen mesečarski i trzajući hod, boja glasa,
osobina da oko sebe širi neku vrstu muka, neobuzdana potreba da se
žrtvuje, ukratko, sve je u njoj doprinosilo utisku da je ona sklopila
ugovor sa smrću. Slutio sam da takav život može imati smisla jedino za
ljude zadojene nesrećom. Jednog dana u glavi mi se naglo razbistri i
odmah reših da se ratosiljam svega što me vezivalo za nju. Taj
neočekivani razračun je imao istu onu smešnu stranu koju je imalo i
sve ostalo u mome životu…

Pod utiskom te odluke, a ipak veseo, pošao sam pešice kući. Posle
dugog pešačenja nasukao sam se na terasu kafane »Flora«. Seo sam
za sto sa ljudima koje sam vrlo slabo poznavao. Izgledalo mi je da sam
nametljiv, ali nisam odlazio. Ostali su, s najvećom mogućom
ozbiljnošću, raspredali o događajima i o svemu što je korisno znati:
izgledali su mi nestvarni kao priviđenja i šupljoglavci. Slušao sam ih
ceo sat prozborivši tek poneku reč. Zatim sam krenuo niz Bulevar
Monparnas i svratio u restoran s desne strane idući od stanice. U bašti
tog restorana sam jeo sve najlepše što se moglo naručiti i počeo da se
pošteno nalivam crnim vinom. Bilo je prilično kasno kada sam završio s
večerom; ipak uđoše dvoje, mati i sin. Mati, još zavodljiva i vitka, ne
beše stara i ispoljavala je neki ljupki nehaj. Sve to nije imalo posebnog
značaja, ali pošto sam mislio na Lazarku, bilo mi je utoliko prijatnije
videti ovu majku jer je izgledala bogata. Sin je išao ispred nje, vrlo
mlad, skoro nem, u skupocenom odelu od sivog flanela. Naručio sam
kafu i zapalio cigaretu. Trgao me je užasan krik, otegnut kao hropac:
neka mačka je ščepala za grlo drugu mačku, ispod šiblja koje je
opasivalo baštu i baš ispod stola ono dvoje što su došli da večeraju.
Mlada majka je skočila i, sva prebledela, kriknula. Brzo je uvidela da su
posredi mačke a ne ljudi, pa je počela da se smeje. Konobarice i gazda
dođoše u baštu. Smejali su se govoreći da je ta mačka poznata kao
napasnica. I ja sam se smejao s njima.

Zatim sam izišao iz restorana, misleći da sam dobre volje, ali čim
sam se zaputio nekom pustom ulicom, ne znajući kuda idem, počeo
sam da jecam. Nisam se mogao obuzdati: koračao sam tako dugo da
sam napokon stigao u svoju ulicu. Još sam plakao. Ispred mene su se
na sav glas smejale tri devojke i dva bučna mladića: devojke nisu bile
lepe, ali su očigledno bile razuzdane i uzbuđene. Prestao sam da
plačem i lagano se zaputio za njima do svog ulaza. Graja me toliko
uzbudila da sam, umesto da uđem u kuću, odlučno nastavio put.
Zaustavio sam taksi i odvezao se u kazino Tabaren. U času kada sam
ušao, mnoštvo polugolih igračica igralo je na podijumu: mnoge su bile
čile i lepe. Smestio sam se odmah pored podijuma (odbio sam svako
drugo mesto). Dvorana je bila dupke puna. Namestio sam stolicu tamo
gde je pod znatno izdignut. Stolica je bila nekako nagnuta pa je
izgledalo da se svakog časa mogu zaljuljati i tresnuti među gole
igračice. Od zapare sam se zacrveneo u licu i morao sam da već
mokrom maramicom brišem znoj sa čela. Jedva sam mogao podignuti
čašu sa stola i prineti je ustima. U tome smešnom položaju, moje
održavanje u nestalnoj ravnoteži postalo je oličenje nesreće: nasuprot
tome, igračice na podijumu okupanom svetlošću izgledale su kao slika i
prilika nedostižne sreće.

Jedna igračica je bila vitkija i lepša od ostalih: stupala je sa

osmehom boginje, u večernjoj haljini je izgledala velelepno. Na
završetku igre ostala je sasvim gola, ali sa nekom gotovo nepojmljivom
elegancijom i finoćom: u bledoljubičastoj svetlosti reflektora njeno
sedefasto telo se pretvaralo u sablazno bledo čudo od lepote. Očaran
kao dete gledao sam njenu nagu zadnjicu: kao da u svom životu nisam
video ništa tako čisto, ni tako malo stvarno, toliko je bila lepa. Drugi put
kada otpoče igru u raskopčanoj haljini, meni se preseče dah i jedva se
održah na stolici. Napustih dvoranu. Lutao sam po kafanama, ulicama,
noćnim autobusima. Bez ikakve određene namere, siđoh iz autobusa i
svratih u »Sfingu«. Želeo sam bilo koju od onih devojaka što se u toj
dvorani nude svakome ko svrati; nisam ni pomišljao da neku od njih
povedem u sobu: u glavi mi se i dalje mutilo od neke nestvarne
svetlosti. Zatim sam otišao u »Dom« osećajući sve veću klonulost.
Pojeo sam pržene kobasice i popio malo šampanjca. Iako nije bilo
bogzna šta, ipak sam se okrepio. U te sitne sate na ovom sumnjivom
mestu zadržalo se malo sveta, moralno neotesanih muškaraca,
postarijih i ružnih žena. Potom sam ušao u bar gde je neka prostačka i
ne odviše lepa žena sedela na visokoj stolici i psujući nešto ćućorila sa
barmenom. Zaustavio sam taksi i ovog puta otišao pravo kući. Bilo je
prošlo četiri časa posle ponoći, ali umesto da legnem i spavam, širom
sam otvorio sva vrata i počeo da kucam na mašini neki izveštaj.

Uto se probudi i moja tašta koja se beše nastanila kod mene da bi

bila na usluzi (u odsustvu moje žene, vodila je kuću). Pozva me iz
kreveta i viknu s kraja na kraj stana kroz otvorena vrata svoje sobe:

− Anri… Edita je oko jedanaest sati telefonirala iz Brajtona; znate da

je bila veoma obmanuta što vas nije zatekla.

Od sinoć sam u svom džepu zaista imao jedno Editino pismo. Pisala
mi je da će telefonirati večeras posle deset časova, pa je to samo
podlac kakav sam ja mogao zaboraviti. Štaviše, otišao sam kada sam
već bio stigao do ulaza! Nisam mogao zamisliti ništa gadnije. Moja
žena, koju sam bedno ostavio, telefonira mi iz Engleske jer je
uznemirena; za to vreme, zaboravljajući na nju, ja svoje propadanje i
tupost vučem po odvratnim mestima. Sve je to lažno, pa čak i moja
patnja. Ponovo sam iz sve snage briznuo u plač: ridao sam bez kraja i
konca.

Praznina nije prestajala. Pretvorio sam se u idiota koji se davi u

alkoholu i plače. Da se odbranim od pomisli da sam zaboravljeni
otpadak, nisam imao drugog leka nego da neprekidno šljemam. Uzdao
sam se da ću tako straćiti zdravlje, a možda i skončati taj život bez
smisla. Pomišljao sam da će me pijančenje dotući, ali mi nije bilo jasno
kako će do toga doći. Možda ću nastaviti da ločem, pa ću tako i crknuti;
ili ću prestati sa pićem… Tada je sve to izgledalo beznačajno.
2

Pošteno nakresan izišao sam iz taksija kod »Fransisa«. Bez reči

sam seo za sto pored nekih svojih prijatelja. Odgovaralo mi je da
budem u društvu, jer me to odvlačilo od megalomanije. Nisam bio jedini
koji je pio. Otišli smo na večeru u neki šoferski restoran: s nama su bile
samo tri žene. Ubrzo se na stolu obrelo mnoštvo praznih ili
poluispijenih boca crnog vina.

Devojka pored mene zvala se Ksenija. Pri kraju večere rekla mi je da

upravo dolazi iz kuće na selu u kojoj je provela noć, da je u klozetu
videla noćnu posudu punu beličaste tečnosti, a u njoj se davila muva:
govorila mi je o tome zato što sam jeo srce na kajmaku i gadila se boje
mleka. Ona je jela krvavicu i ispijala čaše crnog vina čim bih nasuo.
Gutala je komade krvavice baš kao kakva seoska devojčura, ali sve je
to bilo namešteno. Ona je bila jednostavno prebogata devojka koja je
sita svega. Video sam ispred njenog tanjira neki avangardni časopis
zelenih korica koji je vukla sa sobom. Otvorio sam ga i nabasao na
rečenicu u kojoj seoski pop nabada smeće na vile. Bivao sam sve
pijaniji, a slika udavljene muve u noćnom sudu sjedinjavala se sa
Ksenijinim likom. Ksenija beše bleda, na vratu su joj se mrsili prostački
čuperci, muvlje šape. Njene bele kožne rukavice blistale su na
papirnom stolnjaku pored mrvica hleba i mrlja od crnog vina. Svi su za
stolom bučno govorili. Ja sakrih viljušku u desnu ruku, a zatim tu ruku
polako spustih na Ksenijinu butinu.

U tom trenutku glas mi je bio meketav kao u pijanca, ali to je donekle

bilo izmotavanje. Rekoh joj:

− Ti imaš sveže srce…

Prsnuo sam u smeh. Time sam hteo reći: srce na kajmaku (kao da je
u tome bilo nešto smešno)… Počeo sam osećati želju da povratim.
 Bila je očito utučena, ali je odgovorila spokojno i bez zlobe u glasu:

− Ožalostiću vas, ali je tačno: još nisam mnogo popila i ne želim vas
zabavljati lažima.

− Pa šta onda… − rekao sam.

Kroz haljinu sam grubo zario zube od viljuške u njenu butinu. Ona
kriknu i u nesvesnom pokušaju da se odbrani, prevrnu dve čaše crnog
vina. Potom izmače stolicu i zadiže haljinu da vidi ranu. Njeno donje
rublje bilo je lepo, svidela mi se i golotinja njenih butina; jedan od zuba,
onaj najšiljatiji, probio je kožu i curila je krv, ali rana je bila beznačajna.
Brzo priskočih: nije stigla da me spreči da pripijem svoja usta na butinu
i da gutam ono malo krvi što sam izazvao. Ostali su, donekle
iznenađeni, gledali smejući se zbunjeno… Ali primetiše da Ksenija, ma
koliko bila bleda, sve manje plače. Bila je pijanija nego što je mislila: i
dalje je plakala ali na mojoj ruci. Onda nasuh vina u njenu prevrnutu
čašu i dadoh joj da pije.

Neko od nas plati, a zatim račun razdelismo na jednake delove. Ali

ja sam zahtevao da platim i za Kseniju (kao da sam kanio da je uzmem
pod svoje). Predložiše da odemo kod »Fred Pejna«. Svi se potrpasmo
u dvoja kola. Gušili smo se od vrućine u maloj dvorani; jednom sam
plesao sa Ksenijom, a potom sa ženama koje nikada ranije nisam
video. Izlazio sam napolje da udahnem vazduh, vukući čas jednog čas
drugog − jednom čak i Kseniju − da popijemo viski za susednim
šankovima. Povremeno sam ulazio u dvoranu; naposletku sam se,
oslonjen o zid, namestio ispred vrata. Bio sam pijan. Pogledom sam
merio prolaznike. Ne znam zašto je neki moj prijatelj otpasao kaiš i
držao ga u ruci. Zaiskao sam mu ga. Udvostručio sam ga i zabavljao se
mašući njime ispred žena kao da ću ih udariti. Bila je pomrčina, niti sam
šta video ni razumeo. Ako bi žene prolazile s muškarcima, pravile su se
da ništa ne vide. Dođoše tada dve devojke i jedna od njih drsko stade
ispred tog kaiša dignutog kao pretnja, poče da me vređa i sručuje sav
prezir meni u brk: bila je zaista lepa, plava, plemenitog i odlučnog
izraza lica. S gađenjem mi okrenu leđa i uđe kod »Fred Pejna«. Pođoh
za njom među one koji su pili tiskajući se oko bara.

− Zašto se ljutite na mene? − upitao sam je, pokazujući kaiš. − Hteo

sam da se nasmejemo. Popijmo nešto zajedno. − Sada se ona
smejala, gledajući me u oči.

− Dobro − reče.

Kao da joj nije baš godilo da bude sa pijanim mladićem koji joj
blesavo pokazuje kaiš, ona dodade:

− Uzmite.

U ruci je držala figuru gole žene od mekog voska; donji deo lutke
beše uvijen u hartiju; pažljivo je i vešto njihala grudi: ništa nepristojnije
ne bi se dalo zamisliti. Sigurno je bila Nemica, veoma bleda, nadmenog
i izazovnog držanja: plesao sam s njom i govorio joj kojekakve gluposti.
Bez osobitog povoda, zastala je usred plesa, uozbiljila se i pogledala
me pravo u oči.

− Pogledajte − reče.

I tada zadiže haljinu do pojasa: noga, podvezice na cvetiće, čarape,

gaćice, sve je bilo luksuzno; prstom je pokazala golu put. Nastavila je
da pleše sa mnom i ja sam primetio da drži u ruci jednu lutku od voska:
takve se igračke prodaju na ulazima mjuzikla, prodavac izvikuje silesiju
izraza kao što su: »senzacionalna za pipanje…« Vosak je bio mek:
imao je gipkost i svežinu tela. Još jednom je zanjihala lutku, ostavila
me i, igrajući sama rumbu ispred Crnca pijaniste, namestila lutku da se,
poput njene igre, izazovno njiše: Crnac ju je pratio na klaviru, glasno se
smejući. Lepo je igrala, a ljudi oko nje su složno udarali rukama. Onda
je izvukla lutku iz papirnog fišeka i bacila je na klavir, prasnuvši pri
tome u smeh: predmet je pao na drvenu oplatu klavira uz prigušen šum
tela koje se ruši. U stvari, pale su noge, a stopala su bila otkinuta. Mali
rumenkasti i osakaćeni nožni listovi, raširene noge bili su istovremeno
dosadni i zavodljivi. Uzeo sam nož sa stola i odsekao krišku
rumenkastog lista. Moje privremeno društvo dočepa komad i tisnu mi
ga u usta: imao je odvratan ukus gorke sveće. Zgađen, ispljunuh ga na
pod. Nisam bio sasvim pijan; shvatio sam šta će se desiti ako budem
poveo tu devojku u hotelsku sobu (ostalo mi je malo novca, mogao bih
se naći praznih džepova, a pri tome još i podnositi uvrede, izložiti se
preziru).

Devojka vide da razgovaram sa Ksenijom i ostalima; zacelo pomisli

da moram ostati s njima i da neću moći da spavam s njom: naglo mi
dobaci zbogom i iščeznu. Malo kasnije, moji su prijatelji napustili »Fred
Pejn« pa sam i ja pošao s njima: otišli smo da jedemo i pijemo kod
»Grafa«. Bez reči sam sedeo na svom mestu, ne misleći ništa. Počeo
sam da se osećam bolesnim. Otišao sam u klozet izgovarajući se da su
mi ruke prljave i kosa neočešljana. Ne znam šta sam radio: nešto
docnije sam napola spavao kada sam začuo dozivanje »Tropmen«. Bio
sam skinuo gaće i sedeo na klozetskoj šolji. Navukao sam pantalone i
izišao. Prijatelj koji me zvao, reče mi da me nema već tri četvrti sata.
Seo sam za sto sa ostalima, ali su me ubrzo posavetovali da ponovo
odem u klozet: bio sam veoma bled. Tako sam i učinio. Dugo sam
povraćao. Posle su svi rekli da je vreme za povratak kućama (bilo je
već četiri sata). Strpali su me u kola pozadi i odvezli kući.

Sutradan (beše nedelja) sam još uvek bio bolestan, a dan mi je

protekao u odvratnoj obamrlosti, kao da su mi sve životne snage
najednom iščezle. Obukao sam se oko tri časa po podne s namerom
da obiđem neke osobe i pokušao, dakako bezuspešno, da ličim na
normalnog čoveka. Rano sam se vratio i legao: imao sam groznicu i
bolove u nosu, možda usled dugog povraćanja. Osim toga, odelo mi je
bilo sasvim mokro od kiše i navukao sam nazeb.
3

Utonuo sam u nekakav bolestan san. Čitave noći su se nizali

košmari i mučni snovi, te sam na kraju bio sasvim malaksao. Probudio
sam se bolesniji nego ikada. Setio sam se šta sam upravo sanjao:
nalazio sam se na ulazu u neku dvoranu, pred krevetom sa naslonima i
baldahinom, nekom vrstom mrtvačkih kola bez točkova: oko tog
kreveta ili tih mrtvačkih kola beše se sjatio izvestan broj muškaraca i
žena, reklo bi se istih onih mojih prijatelja od prethodne noći. Velika
dvorana je zacelo bila nekakva pozornica, a ti muškarci i žene
očevidno glumci, a možda i režiseri predstave tako neobične da me je
obuzimala zebnja čekajući. Nalazio sam se po strani, na skrovitom
mestu, u nekoj vrsti praznog i oronulog hodnika, postavljenog prema
dvorani sa krevetom baš kao što su sedišta u gledalištu postavljena
prema pozornici. Predviđena atrakcija je zamišljena sa puno
preteranog humora i uzbuđenja: očekivali smo da se pojavi pravi
pravcijati leš. Tada sam nasred kreveta sa baldahinom primetio
mrtvački kovčeg: gornja daska na kovčegu se bešumno klizeći uklonila
poput pozorišne zavese ili poklopca od šahovske kutije. Ali ono što se
pojavilo nije bilo strašno. Leš je bio predmet nejasnog oblika, ljubičast i
izrazito svež vosak; taj vosak je podsećao na plavušinu lutku otkinutih
stopala. Nešto zavodljivije nije se dalo zamisliti, a i odgovaralo je
sarkastičnom, tiho opčinjenom stanju duha prisutnih. Odigran je prvi,
surov i smešan krug, čija je žrtva ostala nepoznata. Odmah zatim,
ružičasti, istovremeno zavodljivi i zabrinjavajući predmet je narastao do
znatnih razmera: primio je izgled gorostasnog leša izvajanog u belom
mermeru i prošaranog ružičastim ili zemljanožućkastim žilicama. Glava
u tog leša bila je ogromna kobilja lobanja, a telo beše neka riblja kost ili
golema donja vilica, napola krezuba i udesno razvrnuta; njegove noge
nastavljale su tu leđnu kost u istom pravcu kao i noge čoveka; nisu
imale stopala, nego su to bili dugi i zamršeni patrljci konjskih kopita. Ta
celina, smešna i gnusna, podsećala je na mermernu grčku skulpturu.
Lobanju je štitio vojnički šlem, nataknut kao slamna kapuljača na
konjsku glavu. Lično više nisam znao da li da strepim ili da se smejem.
Taj bi kip, odnosno taj leš, očevidno postao gorka šala ukoliko bih se
nasmejao. Međutim, ukoliko bih zadrhtao, ostrvio bi se na mene i
razneo me na komade. Više ništa nisam uspevao da shvatim: ležeći leš
se pretvorio u obučenu i propetu Minervu, ratobornu pod oklopom i
šlemom. A ta je Minerva bila takođe od mermera, ali se razmahivala
kao luda. Neobuzdano je nastavila šalu koja me očarala, ali i
zaprepastila. Na kraju sale zapažala se krajnja veselost, ali niko se nije
smejao. Minerva je počela da vitla uokolo krivom sabljom od mermera:
sve je na njoj bilo mrtvačko. Arapski oblik njenog oružja ukazivao je
gde se zbivanja odvijaju: groblje sa spomenicima od belog mermera,
od sivkastog mermera. Bila je gorostasna. Nikako nisam znao da li da
je shvatim ozbiljno: postala je čak dvosmislenija. U tom času postavilo
se pitanje da li će iz te sale izići na uličicu gde sam se sklonio
preplašen. Bio sam se šćućurio, a kada me primetila, smesta je uočila
da se plašim. Nju je taj moj strah i privukao: pokreti su joj bili ludački
smešni. Iznenada je izišla na ulicu i nasrnula na mene vitlajući sve
češće svojim jezivim oružjem.

Ubrzo sam shvatio da je Dora, u tom snu, poludela i umrla, a potom

obukla odeždu i poprimila izgled kipa Viteza, pa je, tako
neprepoznatljiva, kidisala da me uništi.
4

Pre nego što sam se potpuno razboleo, moj život se pretvorio u

bolesno bunilo. Bio sam budan, ali sve se odvijalo pred mojim očima
suviše brzo, kao u rđavom snu. Posle noći provedene kod »Fred
Pejna«, izišao sam u popodnevnim časovima nadajući se da ću
susresti nekog od prijatelja koji će mi pomoći da se vratim u normalan
život. Odjednom mi pade na um da svratim kod Lazarke. Osećao sam
se veoma loše. Međutim, umesto onoga čemu sam se nadao, taj susret
je naličio na košmar, čak mučniji od onog sna sanjanog minule noći.

Bilo je nedeljno popodne; dan topao i bez daška vetra. Zatekao sam
Lazarku u njenom stanu u Tirenskoj ulici u društvu jedne osobe koja
me je, čim je ugledah, navela na smešnu pomisao da se sve zaverilo
protiv mene… Bio je to veoma krupan muškarac koji je nekako
najmučnije ličio na narodsku sliku Landrija. Imao je velika stopala,
svetlosivi sako, prevelik za njegovo omršavelo telo. Tkanina sakoa
mestimično izlizana i izbledela; stare uglačane pantalone, tamnije od
sakoa, uvojito su sezale do poda. Bio je neobično učtiv. Poput Landrija
imao je bujnu kestenjastu masnu bradu i bio ćelav. Izražavao se brzo i
biranim rečima.

U trenutku kada sam stupio u sobu njegova prilika se ocrtavala na

pozadini oblačnog neba: stajao je ispred prozora. Bila je to golema
spodoba. Lazarka me predstavi i, izgovarajući njegovo ime, reče da joj
je to očuh (nije, kao Lazarka, bio jevrejske krvi; njena mati bila mu je
druga žena). Zvao se Antoan Melu. Bio je profesor filozofije u nekoj
provincijskoj gimnaziji.

Kada su se sobna vrata zatvorila za mnom i ja seo, baš kao da sam

upao u klopku, pred ove dve osobe, osetio sam neugodniji umor i bol u
srcu neprijatniji nego ikada: istovremeno, pomišljao sam da ću
postepeno izgubiti prisustvo duha. Lazarka mi je više puta govorila o
svom očuhu, tvrdeći da je to, sa strogo intelektualnog gledišta,
najsuptilniji i najinteligentniji čovek kojeg je upoznala. Užasno me
gnjavilo njegovo prisustvo. Bio sam bolestan, napola lud, i ne bih se
iznenadio da je, umesto da govori, naprosto širom otvarao usta:
zamišljao sam da bi mu bale curile niz bradu, a on ćutao kao zaliven…

Moj nepredviđeni dolazak razljutio je Lazarku, ali ne i njenog očuha:

odmah posle upoznavanja (pri kome je bio nepomičan i bez ikakvog
izraza na licu), čim je seo u neku gotovo polomljenu fotelju, otpočeo je
da govori:

− Stalo mi je, gospodine, da vas upoznam sa jednom raspravom

koja me, priznaću vam, baca u prave bezdane zbunjenosti….

Smišljeno odsutnim glasom, Lazarka pokuša da ga zaustavi:

− Ne mislite li, dragi oče, da je takva rasprava bezizlazna i da… ne

vredi zamarati Tropmena? On izgleda iznureno.

Držao sam pognutu glavu i zurio u patos između vrhova cipela.

Rekoh:

− Svejedno, recite ipak o čemu je reč, to ne obavezuje… − Govorio

sam neubedljivo, gotovo nečujno.

− Pa evo − nastavi gospodin Melu − pastorka mi je upravo izložila

plod napornih razmišljanja u koja je već mesecima utonula. Uostalom,
čini mi se, teškoća se ne sastoji u vrlo veštim i, po mom skromnom
uverenju, ubedljivim argumentima kojima pribegava da ukaže na
ćorsokak u koji su istoriju uvukli događaji što se dešavaju pred našim
očima…

Slabašni zviždukavi glas imao je izuzetno prefinjene prelaze. Čak ga

nisam ni slušao: već sam znao šta će reći. Previše me zaokupljala i
gnjavila njegova brada, prljav izgled njegove kože, usne boje škembića
koje tako valjano izgovaraju reči, dok dugačke podiže ruke želeći da
naglasi svaku izgovorenu rečenicu. Shvatio sam da se složio s
Lazarkom da su se izjalovile socijalističke nade i da se s tim valja
suočiti. Pomislih: evo ih, evo dve zebre, izneverene socijalističke
nade… bolestan sam…

Gospodin Melu je nastavljao da govori, izlažući svojim profesorskim

glasom »mučnu dilemu« sa kojom je intelektualni svet suočen u ovom
žalosnom vremenu (po njegovom shvatanju, za svakoga ko raspolaže
izvesnom inteligencijom prava je nesreća što je prinuđen da živi u
ovom dobu). Reče s mukom, nabirajući čelo:

− Da li treba da ćutke odemo u grob? Ili pak treba da podržimo

poslednje otpore radnika, osuđujući sebe tako na neumoljivu i jalovu
smrt?

Ćutao je nekoliko trenutaka zagledan u prste desne ruke.

− Eto − zaključi on − Lujza naginje junačkom rešenju. Ne znam šta

vi lično, gospodine, mislite o stečenim mogućnostima za pokret
emancipacije radnika. Dopustite mi dakle da problem postavim…
provizorno (na te reči me pogleda uz lukav osmeh; zastao je dugo,
dajući utisak krojača koji uzmiče malko da bi bolje procenio efekat)… u
praznom prostoru, da baš tako valja reći (sastavi ruke i lagano ih
protrlja), u praznom prostoru… Kao kad bismo se suočili sa datostima
nekog arbitrarnog problema. Uvek imamo pravo da, nezavisno od
stvarne datosti, zamislimo četvorougao ABCD… E pa, ako hoćete, da
se izjasnimo u ovom slučaju: ili radnička klasa neminovno osuđena na
propast…

Slušao sam, dozlaboga rasejan: radnička klasa osuđena na

propast… Nisam čak ni pomislio da ustanem i odem zalupivši vratima.
Tupo sam zurio u Lazarku. Ona je sedela na drugoj fotelji, rezignirana
a ipak slušajući pažljivo, glavu isturivši napred, s bradom na dlanu i
nalakćena na koleno. Nije bila manje odvratna ni manje jeziva od svog
očuha. Nije se pomerila s mesta, ali ga je prekinula u pola reči:

− Zacelo hoćete reći »osuđena da bude politički svladana«.

Gorostasni lutan se grohotom nasmeja. Drage volje popusti:

− Očigledno! Ne tvrdim da će svi propasti fizički…

Više se ni ja nisam mogao obuzdati:

− Šta vam je napelo da se to baš mene tiče?

− Možda se nisam dobro izrazio, gospodine…

Na to će Lazarka, s prizvukom nehajne zasićenosti u glasu:

− Nećete mu zameriti što vas ne oslovljava sa druže, jer moj očuh je

navikao na filozofska raspravljanja… sa kolegama…

Gospodin Melu se nije dao zbuniti. Nastavio je.

Meni se pripišalo (cupkao sam kolenima):

− Suočeni smo, to valja reći, sa neznatnim i beživotnim pitanjem čiji

se sadržaj, reklo bi se na prvi pogled, skriva (izgledao je kao da za
nečim žali, morila ga je teškoća samo njemu vidljiva, učinio je nejasnu
kretnju rukama), ali posledice tog pitanja ne bi smele promaći tako
prodornom i tako nemirnom duhu kakav je vaš…

Okrenuh se prema Lazarki:

− Oprostićete mi, ali vas moram zamoliti da mi pokažete gde je

klozet…

Na časak je oklevala, ne shvatajući, zatim je ustala i pokazala mi

vrata. Pišao sam dugo, potom sam pomislio da bih mogao povraćati,
pa sam se uzaman mučio zavlačeći dva prsta u grlo i pri tom se
odvratno zakašljavajući. Od toga mi je ipak malčice laknulo, vratio sam
se u sobu kod Lazarke i njenog očuha. Nisam seo, nego sam onako s
vrata i mrzovoljno rekao:

− Razmišljao sam o vašem problemu, ali ću vam pre svega postaviti

jedno pitanje.

Po izrazu lica naslutio sam da će me − ma koliko bili zbunjeni −

»moji prijatelji« saslušati pažljivo:

− Mislim da imam temperaturu (zaista sam pružio Lazarki svoju vrelu

ruku).

− U pravu ste − umorno uzvrati Lazarka − morali biste ići kući i leći.

− Ipak, nešto bih hteo da znam: ako je radničkoj klasi odzvonilo,

zašto ste onda komunisti… ili socijalisti… kao što tvrdite?…

Zablenuli su se u mene. Potom se zgledali. Naposletku, Lazarka je

odgovorila, jedva čujnim glasom:

− Bez obzira šta je posredi, naša je dužnost da budemo na strani

potlačenih.

Sinu mi kroz glavu: pa ona je hrišćanka. Naravno!… a ja baš našao

gde da dođem… Bio sam izvan sebe, prosto me ubijao sram…

− Zbog čega je to, »vaša dužnost«? Čemu?

− Čovek može uvek da spase svoju dušu − reče Lazarka.

Izvalila je tu rečenicu ne mrdnuvši i ne trepnuvši. Izgledala je

nepokolebljivo ubeđena u ono što govori.

Osetio sam da me obliva bledilo. Ponovo me žestoko zabolelo

srce… Međutim, nisam se lako predavao:

− A vi, gospodine?

− Oh… − promuca gospodin Melu, zureći rasejano u svoje mršave

prste, jošte kako shvatam vaše nesnalaženje i zbunjenost. Pa i ja sam
zbunjen, stra-ho-vi-to zbunjen. Utoliko više što ste maločas… ukratko
osvetlili neočekivan aspekt problema… Oh, oh! (nasmeši se u svoju
dugu bradu), pa to je stra-ho-vi-to zanimljivo. Zaista, drago moje dete,
zašto smo mi još uvek socijalisti… ili komunisti. Da, zašto?…

Izgledalo je da se udubljuje u iznenadno razmišljanje. Pustio je da

mu postepeno sa golemih ramena i vrata pada malecna dugobrada
glava. Primetio sam njegova uglasta kolena. Posle neprijatnog ćutanja,
raširi beskonačne ruke i tužno ih podiže:

− Stvari su došle dotle da podsećamo na seljaka koji bi obrađivao

zemlju da je oluja uništi. Prolazio bi pored svojih njiva, spuštene glave, i
znao da je grad neizbežan

»Onda… u narednom trenutku… zastaje ispred svojih useva i, kao

što to sada činim (najednom, besmislena, smešna osoba postade
uzvišena, a njen nežni glas, njen umilni glas naglo poprimi nešto
ledeno), uzalud će dići ruke prema nebu… iščekujući da ga pogodi
grom… njega i njegove ruke…«

Na te reči, on spusti ruke. Bio se preobrazio u savršeno oličenje

užasnog očajanja.
 Shvatio sam. Ako bih ostao, ponovo bih briznuo u plač. Stoga sam,
pod uticajem svega, obeshrabreno odmahnuo i pošao, tiho dobacivši:

− Do viđenja, Lazarka.

Zatim se u mome glasu osetila neka čudna simpatija:

− Do viđenja, gospodine.

Napolju je pljuštala kiša, a ja sam bio bez šešira i ogrtača. Pomislio

sam da put nije dug. Išao sam gotovo ceo sat i nisam mogao da se
zaustavim, promrzao od kiše koja je potpuno smočila moju odeću i
kosu.
5

Sutradan je taj izlet u suludu stvarnost nestao iz mog sećanja.

Probudio sam se uzrujan. Uznemirio me strah koji me spopao u snu,
bio sam smeten i imao visoku temperaturu… Nisam ni okusio doručak
koji mi je tašta prinela do uzglavlja. Još uvek sam osećao potrebu za
povraćanjem. Ta potreba nije tako reći ni prestajala od prekjuče.
Poslao sam po bocu rđavog šampanjca. Popio sam jednu čašu: posle
nekoliko minuta ustao sam da povraćam. Nakon povraćanja, opet sam
legao, bilo mi je na časak laknulo, ali mi se muka ubrzo vratila. Obuzela
me drhtavica, cvokotao sam: bio sam očigledno bolestan i trpeo jake
bolove. Utonuo sam u nekakav ružan san: počele su da sa zidova
padaju sve stvari, nerazgovetne, grozne i bezoblične stvari koje je
valjalo po svaku cenu pričvrstiti; ali za to nije bilo nikakvog načina. Život
mi se raspadao kao nešto trulo… Dođe lekar i pregleda me od glave do
pete. Naposletku odluči da dovede još jednog lekara; po tome kako je
govorio, zaključio sam da ću možda umreti (trpeo sam jake bolove,
osećao sam kao da se nešto poput klina uklještilo u meni i užasno sam
želeo da mi bude lakše: nisam žudeo da umrem kao ranijih dana).
Imao sam grip praćen ozbiljnim simptomima na plućima: sinoć sam se
nesvesno izložio opasnosti po hladnoj kiši. Proveo sam tri dana u tom
užasnom stanju. Izuzev tašte, služavke i lekara, nisam viđao nikoga.
Četvrtoga dana beše mi još gore, a temperatura nije padala. Ne znajući
da sam bolestan, Ksenija me pozvala telefonom: rekoh joj da neću
ustajati iz kreveta i da ona može doći da me poseti. Stigla je posle
četvrt sata. Bila je jednostavnija nego što sam zamišljao: bila je čak vrlo
jednostavna. Posle onih utvara u Tirenskoj ulici, ona je izgledala
čovečno. Zatražio sam da mi donesu bocu belog vina. Čim ga
donesoše, objasnih Kseniji da ću uživati gledajući je dok pije vino − iz
želje za njom i vinom − a da ja ne mogu piti ništa osim soka od
pomorandže ili supu od povrća. Ni najmanje se nije opirala da pije vino.
Rekoh joj da sam one noći, kada sam se napio, pio samo zato što sam
bio vrlo nesrećan.

To je primetila − reče.

− Pili ste baš kao da ste hteli da umrete. Najbrže što se može. Htela
sam… ali ne volim nikoga sprečavati da pije, a sem toga i sama sam
pila.

Zamaralo me je to njeno brbljanje. Ipak, ono me je prisililo da se

donekle trgnem iz malaksalosti. Začudio sam se da je sirota devojka
tako dobro naslutila šta sam kanio one večeri, ali ona mi nije mogla
pomoći. Čak ni docnije ukoliko budem prezdravio. Uzeh joj ruku,
privukoh je sebi i privih je nežno uz moje lice da je bocka oštra brada
koja je izrasla za četiri dana.

Nasmeših se:

− Nemoguće je poljubiti tako neobrijanog čoveka kao što sam ja.

Ona privuče moju ruku i na nju spusti dug poljubac. Iznenadi me taj
njen postupak. Nisam znao šta da kažem. Pokušao sam da joj
objasnim, smešeći se − govorio sam sasvim tiho kao veoma bolesni
ljudi: bolelo me grlo:

− Zašto mi ljubiš ruku? Dobro znaš da sam u suštini razvratan.

Zaplakao bih pri pomisli da je sasvim nemoćna i ne bih se mogao

obuzdati.

Ona mi odgovori jednostavno:

− Znam. Svi znaju da vodite nenormalan seksualni život. I ja sam

mislila da ste neobično nesrećni. Vrlo sam glupa i smešna. Kroz glavu
mi se vrzmaju sve same gluposti, ali otkad vas poznajem i otkad sam
čula šta govore o vašim navikama, mislim da ljudi sa besramnim
navikama… kao vi… verovatno pate.

Dugo sam je gledao. I ona je mene gledala ćutke. Primetila je da mi,

mimo moje volje, suze teku niz lice. Nije bila previše lepa, ali je bila
dirljiva i jednostavna: nikada ne bih pomislio da je zaista tako
jednostavna. Rekoh joj da mi je draga i da za mene sve postaje
nestvarno: možda nisam besramno nizak − kad se sve uzme u obzir −
nego da sam izgubljen čovek. Bilo bi bolje da umrem sada, kao što
očekujem. Bio sam tako iznuren temperaturom i nekim silnim strahom
da joj nisam mogao ništa objasniti; uostalom, ni sam nisam shvatao
ništa…

Tada mi ona reče gotovo ludački naprasito:

− Ne želim da umrete. Ja ću vas negovati. Toliko bih želela da vam

pomognem da živite…

Pokušao sam da joj objasnim razloge.

− Ne. Ti mi ne možeš pomoći, niko mi ne može pomoći…

Rekao sam joj to tako iskreno i tako nedvosmisleno očajno da smo

oboje zaćutali. Nije se usudila da više izusti ni reč. U tom trenutku,
njeno prisustvo mi je postalo neprijatno.

Posle tog dugog ćutanja poče da me kopka glupa i odvratna ideja,

kao da je najednom u pitanju život ili tačnije, u toj prilici, nešto više od
života. Tada, goreći u groznici, rekoh Kseniji suludo razdražen:

− Slušaj, Ksenija − počeo sam da vezem naširoko i bio bezrazložno

van sebe − ti si se uplela u književno agitovanje, sigurno si čitala Sada,
sigurno, kao i drugi, smatraš da je Sad izvanredan. Oni koji obožavaju
Sada, oni su poslednji nitkovi, shvataš li?… bedni lupeži…

Pogledala me ćutke, ne usuđujući se da nešto kaže.

− Besan sam, jedem se, na izmaku sam snage, ne vladam sobom,

reči mi beže… A zašto su sve to učinili sa Sadom?

Gotovo sam vikao:

− Jesu li oni jeli govna ili nisu?

Psovao sam, sumanuto i u hropcu, da sam se najednom pridignuo i

promuklim glasom, kašljući, počeo da urlam:
 − Ljudi su bedni sobari… Ako se nađe neko ko liči na gospodara,
ostali crkavaju od zavisti… ali… oni koji se ničemu ne pokoravaju… oni
su u tamnicama ili pod zemljom… a tamnica ili smrt za jedne… znači
slugeranjsko povinovanje i dodvoravanje za sve ostale…

Ksenija blago pritisnu ruku na moje čelo:

− Anri, preklinjem te − ona je, nagnuta nada mnom, u tom trenutku

postala neka vrsta vile sapatnice, pržila me iznenadna strast u njenom
prigušenom glasu − prestani da govoriš… u groznici si i više ne treba
da pričaš…

Posle moje bolesne razdraženosti nastupilo je neko neobično

smirenje: čudni i osvajački zvuk njenog glasa ispunjavao me nekom
polusrećnom obamrlošću. Dugo sam gledao Kseniju i ćutke se smešio:
video sam da ima na sebi svilenu mornarsko-plavu haljinu i beo
okovratnik, svetle čarape i bele cipele. Telo joj beše vitko i izgledalo je
lepo ispod haljine; imala je mladalački sveže lice uokvireno brižljivo
očešljanom crnom kosom. Žalio sam što sam bolestan.

Rekoh joj bez imalo licemerja:

− Danas mi se mnogo dopadaš. Nalazim da si lepa, Ksenija. Kada si

me oslovila Anri i obratila mi se sa ti, veoma mi je godilo.

Izgledala je srećna, čak van sebe od sreće, a bila je luda od

nespokojstva. Obuzeta nemirom, kleknula je pored mog kreveta i
poljubila me u čelo. Zavukoh ruku ispod njene haljine i takoh joj
bedra… Bio sam malaksao kao i pre, ali su bolovi uminuli. Utom se
začu kucanje na vratima i stara služavka uđe ne sačekavši odgovor.
Ksenija ustade što je brže mogla. Pretvarala se da tobože gleda neku
sliku, podsećajući pri tom na luđakinju, čak i na idiota. Služavka je
takođe podsećala na idiota: donela je termometar i šolju supe. Sasvim
me je dotukla glupavost stare žene i ponovo me spopala najcrnja
malaksalost. Samo časak ranije pod mojom rukom su bile mladalački
sveže Ksenijine butine, a sada sve lebdi i rasplinjava se. Čak se i moje
sećanje rasplinjava: stvarnost se raspada na deliće. Jedino preostaje
groznica, a ona satire u meni i poslednju mrvicu života. Stavio sam
termometar sebi u dupe, ne usuđujući se da zamolim Kseniju da se
okrene. Starica beše već izašla. Ksenija je glupo buljila kako se
meškoljim ispod pokrivača dok nisam sasvim zavukao termometar.
Verujem da je nesrećnica želela da se smeje gledajući me, ali joj je ta
želja na kraju postala bolna. Izgledala je sasvim izgubljeno: stajala je
preda mnom izgužvana, raščupana, posve crvena; na licu joj se
ogledalo seksualno uzbuđenje.

Temperatura beše porasla od prethodne noći. Međutim, s tim sam

terao šegu. Smešio sam se, ali je moj osmeh bio upadljivo pakostan.
Čak je izgledalo mučno što Ksenija pored mene nije znala kakav izraz
lica da napravi. Uto stiže i moja tašta želeći da sazna kolika mi je
temperatura: umesto odgovora, obavestih je da će Ksenija, koju
odranije poznaje, ostati u kući da me neguje. Moći će da spava u
Editinoj sobi ako želi. Rekao sam to s gađenjem, zatim sam opet počeo
da se pakosno smejem gledajući obe žene.

Tašta me je mrzela zbog svih zala nanetih njenoj kćeri; osim toga,
uvek joj je bilo neobično teško kada se pristojnosti naruše. Stoga je
upitala:
 − Hoćete li da pošaljem telegram Editi i pozovem je da dođe?

Odgovorio sam promuklim glasom, ravnodušno kao čovek koji bolje

vlada situacijom ukoliko ona biva gora:

− Ne, neću. Ako hoće, Ksenija može da spava ovde.

Ksenija je stajala i maltene drhtala. Zagrizla je donju usnu da ne bi

zaplakala. Moja tašta je bila smešna. Načinila je nekakav prigodan
izraz lica. Besno je kolutala zanesenim očima, što je posve odudaralo
od njenog bezvoljnog držanja. Na kraju, Ksenija promuca da ide po
svoje stvari: izišla je iz sobe bez reči, ne pogledavši me, a ja sam
uvideo da se jedva uzdržava da ne zajeca.

Nasmešio sam se i kazao tašti:

− Neka se nosi do đavola, ako baš hoće.

Tašta pohita da otprati Kseniju do izlaza. Nisam znao da li je Ksenija

čula moje reči ili nije.

Postao sam otpadak po kome svako gazi, a moja zloba je

dopunjavala zlobu sudbine. Navukao sam nesreću i crkavam ovde;
usamljenik sam i bedna kukavica. Zabranio sam da jave Editi. Odmah
sam osetio nekakvu crnu rupu u sebi, bilo mi je jasno da više nikada ne
bih mogao da privijem Editu na grudi. Pozvao sam nežno svoju sitnu
decu: ona neće doći. Pored mene su bile tašta i stara služavka: obe su
imale takve njuške kao da im predstoji da okupaju leš i da mu podvežu
usta kako se ne bi smešno otvorila. Bio sam sve razdraženiji; tašta mi
dade injekciju kamfora i pošto se igla zatupila, ubod je bio veoma
bolan. Nije to ništa, ali se nisam imao čemu nadati osim tim odvratnim
sitnim grozotama. Sve će to već jednom proći, uminuće i bol, a bol je u
tom času bio jedini ostatak mog burnog života… Naslućivao sam nešto
prazno i crno, nešto neprijateljsko i ogromno… ali pri tom ja… Dođoše
lekari; i dalje sam bio potpuno iznemogao. Mogli su da me osluškuju i
opipavaju do mile volje. Preostaje mi jedino da trpim bol, gađenje i
poniženje, da trpim duže nego što se moglo i zamisliti. Ne rekoše
gotovo ništa; nisu čak ni pokušali da iz mene izvuku makar neku izlišnu
reč. Ponovo će doći sutra izjutra, ali ja bih morao da učinim ono što je
neophodno. Elem, moraću da pošaljem telegram svojoj ženi. Više
nisam imao snage da se protivim.
6

Kroz dva otvorena prozorska krila prodiralo je sunce i obasjavalo

jarkocrveni pokrivač na mom krevetu. Tog jutra je neka operska
pevačica pevala u svom stanu; prozori su joj bili otvoreni, a ona se
dernjala na sav glas. Iako sasvim malaksao, prepoznao sam
Ofenbahovu ariju iz Pariskog života. Muzičke fraze su se izvijale i
radosno izvirale iz njenog mladog grla. Beše to ono mesto:
»Lepotice, da l’ sećaš se
Onog momka što se zvaše
Žan-Stanislav, baron od Fraskata?«

U svom bolesnom stanju činilo mi se da čujem ironičan odgovor na

pitanje koje mi se vrzmalo po glavi, vodeći do opšteg sloma. Mlada
raskalašnica (ranije sam je već zapazio, pa čak i poželeo) nastavljala je
svoju pesmu, kao da je kliktala u ushićenju:
»Poslednje sezone, mene neko
Kome to molećivo sama rekoh
 Na svečanom balu predstavi vama!
I čemu to kriti, volela sam vas!
A vi mene? Nikad! − čujem sumnje glas«.

Dok pišem danas, krv mi navire u glavu od neke silovite i bezumne

radosti da bih i sam želeo zapevati.

Očajna zbog mog ponašanja, Ksenija beše odlučila da makar

prenoći kod mene i, ne čekajući više, tog dana uđe u tu suncem
obasjanu sobu. Čuo sam šum vode koju je pustila u kupatilu. Možda
devojka nije razumela moje poslednje reči. Nisam zbog toga bio
ožalošćen. Više sam voleo da uz mene bude ona a ne tašta − mogao
bih se na trenutak i zabaviti s njom… U jednom času pomislih da bi
trebalo da zaištem da mi donese nokšir: šegačio bih se da kod nje
izazovem gađenje, ali sam se stideo svog položaja; pasti toliko da
moram obaviti nuždu u krevetu, pa još uz pomoć jedne lepe žene i
povrh svega smrad, sve mi se pomutilo od nemoći (u tom času smrt me
ispunjavala strahom, a ipak sam žudeo za njom). Sinoć je Ksenija
stigla s nekom torbom, načinio sam mrzovoljan izraz lica, nešto sam
gunđajući procedio kroz zube. Pretvarao sam se kao da sam na umoru,
da ne mogu ni reč izustiti. Razljućen, na kraju sam odgovorio,
kreveljeći se bez mnogo ustručavanja. Ništa ona nije primećivala.
Povremeno je ulazila: zamišljala je da je potrebna nega ljubavnice pa
da me spase! Kada je zakucala, uspeo sam da sednem (činilo mi se,
na časak, da mi je malo bolje). Odgovorio sam: Uđite! a glas mi je bio
gotovo normalan, donekle svečan, kao da igram neku ulogu u
pozorištu.

Ugledavši je, dodao sam manje svečanim a više tragikomičnim

tonom razočaranja:

− Gle, pa to nije smrt… to je samo jadna Ksenija…

Dražesna devojka pogleda svog tobožnjeg ljubavnika. Ne znajući šta

da učini, ona kleknu pored mog kreveta.

Nežno mi reče:

− Zašto si tako svirep? Toliko bih želela da ti pomognem da

ozdraviš.

− Hteo bih tek toliko da mi za trenutak pomogneš da se obrijem −

odgovorio sam uz najobičniju ljubaznost.

− Možda će te to zamoriti? Zar ne možeš da ostaneš takav kakav

jesi?

− Ne. Neobrijan mrtvac, to nije lepo.

− Zašto hoćeš da me žalostiš? Ti nećeš umreti. Ne. Ti ne možeš

umreti…

− Zamisli šta trpim očekujući… Kad bi svak mislio unapred… Ali kad
umrem, Ksenija, moći ćeš da me ljubiš koliko hoćeš, više neću osećati
bol niti ću biti grozan. Pripašću ti ceo…

− Anri, ti mi nanosiš užasan bol da više ne znam ko je od nas dvoje

bolestan… Znaš, nećeš umreti ti, u to sam sigurna, nego ću umreti ja,
uvrteo si mi smrt u glavu kao da iz nje ne treba nikada da iziđe.

Prošlo je nekoliko trenutaka. Postao sam maglovito odsutan.

− U pravu si. Previše sam umoran da se brijem sam, čak i kad bi mi

pomagala. Treba telefonirati berberinu. Nemoj se ljutiti, Ksenija, kada
kažem da ćeš moći da me ljubiš… Shvati to kao da govorim samom
sebi. Znaš li ti da ja osećam razvratnu želju za leševima…

Ksenija je i dalje klečala, na korak od mog kreveta, delovala je

zaplašeno i gledala kako se smešim.

Na kraju je oborila glavu i tiho me zapitala:

− Šta si time hteo da kažeš? Preklinjem te, sada mi sve moraš reći,
plašim se, užasno se plašim…

Smejao sam se. Ispričao sam joj istu priču koju sam već pričao
Lazarki. Ali tog dana sve je ispalo još čudnovatije. Iznenada mi je na
pamet došao moj san: u ushićenju je počelo da se ukazuje sve što sam
voleo u životu, kao groblje sa nadgrobnim kamenovima pri mesečevoj
svetlosti, pri sablasnoj svetlosti. U stvari to groblje je bilo javna kuća,
grobni mermer bio je živ i mestimično dlakav…

Pogledao sam Kseniju. Pomislio sam sa užasom deteta: materinska!

Ksenija je očigledno patila. Rekla je:

− Nastavi… sada… pričaj… bojim se… poludeću…

Hteo sam da govorim a nisam mogao. Napregnuo sam se:

− Trebalo bi u tom slučaju da ti ispričam ceo svoj život.

− Ne, samo govori… reci makar šta… ali me ne gledaj tako ćutke…

− Kad mi je umrla majka…

(Više nisam imao snage da govorim. Naglo sam se setio: plašio sam
se da Lazarki kažem »moja majka«, nego sam od stida rekao »neka
stara žena«):
 − Tvoja majka?… Pričaj…

− Umrla je danju. Spavao sam kod nje sa Editom.

− Tvojom ženom?

− Da, mojom ženom. Beskrajno sam plakao i jaukao. Ja sam… Ja

sam te noći ležao pored Edite koja je spavala…

Opet nisam imao snage da govorim. Sažaljevao sam sebe; da sam

mogao, valjao bih se po podu, urlikao bih, zvao u pomoć, na jastuku se
osećao dah samrtnika… najpre sam govorio Dori, zatim pričao
Lazarki… pa Kseniji, tako sam hteo da molim za milost, da joj se bacim
pred noge… Nisam mogao, ali sam je prezirao iz dna duše. Ona je
bedasto cvilela i neprekidno me preklinjala.

− Pričaj… Smiluj mi se… pričaj…

−… Drhteći, izišao sam bos u hodnik… Drhtao sam od straha i

uzbuđenja pred lešom, na vrhuncu uzbuđenja… bio sam u zanosu…
Zadigao sam svoju pižamu… zatim sam… razumeš…

Ma koliko da sam bio bolestan, nasmešio sam se. Slomljenih živaca,

ispred mene, Ksenija je pognula glavu. Jedva se pomerila… ali, posle
nekoliko sekundi, ona se skljoka u grču i njeno se nepomično telo
opruži po podu.

Bio sam napola u bunilu i ovako mislio: odvratna je i trenutak je da

idem do kraja. S mukom sam se pomakao do ivice kreveta. Trebalo mi
je dosta truda da to učinim. Ispružio sam ruku, zgrabio donji kraj njene
suknje i zadignuo je. Užasno je kriknula, ali se nije pomerila: drhtaj je
prošao celim njenim telom. Hroptala je, otvorenih usta, s licem na
tepihu.

Poludeo sam. Rekoh joj:

− Ovde si samo zato da mi smrt učiniš još prljavijom. A sad se svuci:

neka bude kao da krepavam u javnoj kući.

Ksenija ustade, oslanjajući se na ruke, vrati joj se njen ljutiti i ozbiljni

glas:

− Ako nastaviš sa tom lakrdijom − reče mi − znaš kako će se

završiti.

Polako ode i sede na rub prozora: gledala me ne zadrhtavši.

− Kao što vidiš, baciću se… kroz prozor.

I zaista, ona učini korak koji bi je, da je do kraja išla, odveo u ponor.

Ma koliko bio gnusan, dirnulo me i zabolelo to što beše naumila. Još

više mi se zavrte u glavi. Ustao sam, klonuo i bez daha. Rekoh joj:

− Vrati se. Dobro znaš: da te ne volim, ne bih bio tako surov. Možda
sam hteo da još više patim.

Sišla je bez žurbe. Izgledalo je kao da je odsutna, umor joj se

ogledao na licu.

Mislio sam: ispričaću joj priču o Krakatoa. Sada mi je sve bežalo iz

glave, sve što sam mislio nestajalo je bez traga. Čim bih želeo da nešto
kažem, ubrzo ne bih imao ništa na umu… Ušla je stara služavka noseći
na poslužavniku doručak za Kseniju. Spustila je poslužavnik na
jednonožni stočić. Istovremeno mi je donela veliku čašu soka od
pomorandže, ali pošto su mi jezik i desni bili upaljeni, više sam strepeo
nego što sam želeo da pijem. Ksenija nasu sebi kafu i mleko. Držao
sam u ruci čašu, želeći da pijem, a nisam se usuđivao. Opazila je da
postajem nestrpljiv. Držao sam čašu u ruci a nisam pio. Bilo je to
sasvim besmisleno. Primetivši to, Ksenija je htela da me izvuče iz
neprilike. Priskočila je, ali tako nespretno da je prevrnula sto i
poslužavnik: sve se srušilo uz tresak polomljenog posuđa. Da je sirota
devojka mogla u tom trenutku učiniti ma šta, bez oklevanja bi skočila
kroz prozor. Njeno prisustvo pored mog uzglavlja bivalo je svakim
časom besmislenije. Osećala je da se to prisustvo ničim ne može
opravdati. Sagnula se, pokupila rasute komadiće i stavila ih na
poslužavnik: tako je mogla da sakrije lice i ja nisam video (nego sam
naslućivao) kako se izobličava od muke. Najzad je toaletnim ručnikom
obrisala mrlje od bele kafe na tepihu. Rekao sam joj da pozove
služavku koja će joj doneti drugi doručak. Nije odgovorila niti je podigla
glavu. Uvideo sam da nije kadra da bilo šta traži od služavke, ali nije
mogla ni da ostane tako bez jela.

Rekao sam joj:

− Otvori orman. Tamo ćeš videti kutiju od belog lima, u njoj mora da
ima kolača. Naći ćeš gotovo punu bocu šampanjca. Doduše, mlak je,
ali ako hoćeš…

Otvorila je orman i, okrenuvši mi leđa, počela da jede kolače. Potom

je nasula čašu šampanjca i, pošto je bila žedna, brzo je iskapila; jela je
još, i na brzinu, nasula drugu čašu vina i zatvorila ormar. Naposletku je
sve pospremila. Bila je zbunjena jer sada nije znala šta da radi. Trebalo
je da primim injekciju kamforovog ulja: rekao sam joj. Ona ode u
kupatilo da pripremi i da u kuhinji potraži što je potrebno. Kroz nekoliko
minuta vratila se sa punim špricem. S mukom sam se namestio
potrbuške i okrenuo joj golu guzicu pošto sam prethodno skinuo donji
deo pižame. Reče mi da ne zna kako da postupi.

− U tom slučaju − rekoh − boleće me. Biće bolje da pozovemo moju

taštu…

Ne oklevajući ni trenutka, ona odlučno zabode iglu. Nije moglo da se

izvede bezbolnije. Sve me više zbunjivalo prisustvo te devojke koja mi
je zabola iglu u guzicu. Uspeo sam da se okrenem, doduše ne bez
bola. Nisam osećao nikakav stid; pomogla mi je da navučem gaće.
Želeo sam da još pije. Osećao sam se nešto bolje. Rekao sam joj da
će biti bolje ako uzme čašu i bocu iz ormara, pa ih metne pored sebe i
nastavi da pije.

Odgovorila je jednostavno:

− Kako hoćeš.

Razmišljao sam: ako nastavi, ako bude pila, reći ću joj lezi i ona će
leći, poliži sto, i ona će ga polizati… imaću lepu smrt… nema ništa što
mi nije odvratno… duboko odvratno.

Upitao sam Kseniju:

− Znaš li onu pesmicu koja počinje sa: »Sanjao sam cvet?«

− Znam. Zašto?

− Voleo bih da mi je otpevaš. Zavidim ti što možeš da piješ čak i taj

rđavi šampanjac. Popij još malo. Treba da iskapiš bocu.
 − Kako hoćeš.

Pila je dugim gutljajima.

Nastavio sam:

− Zašto mi je ne bi otpevala?

− A zašto baš »Sanjao sam cvet?«…

− Pa zato…

− Dakle. To ili nešto drugo…

− Pevaćeš, zar ne? Da ti poljubim ruku. Ljubazna si.

Pevala je rezignirano, stojeći, praznih ruku, pogleda uprtog u tepih.

»Sanjala sam cvet
Koji nikada umreti neće.
Sanjala sam ljubav
Koja će trajati večno.«

Njen duboki glas izvijao se osećajno i s mučnim zamorom sasecao

reči na završetku:
»Zašto, avaj, na zemlji što se okreće,
Kratkotrajni da su baš sreća i cveće?«

Tada sam dodao:

− Mogla bi da nešto učiniš za mene.

− Učiniću što želiš.

− Bilo bi lepo ako bi pevala gola preda mnom.

− Da pevam gola?
 − Popij još malo. Zatim ćeš zaključati vrata. Načiniću ti mesta pored
sebe u krevetu. Hajde, svuci se.

− Ali to nema nikakvog smisla.

− Obećala si mi. Činićeš što budem želeo. Pogledao sam je bez reči,
kao da sam je voleo.

Polako je pila gledajući me. Zatim je svukla haljinu.

Krasila ju je neka suluda jednostavnost. Bez oklevanja je raskopčala

bluzu. Rekao sam joj da iz ostave gde je visila odeća, u uglu sobe,
uzme sobnu haljinu moje žene. Moći će da je navuče brzo ako ustreba,
ako neko naiđe: neka ne svlači čarape i cipele, a haljinu i bluzu neka
sakrije.

Još sam rekao:

− Voleo bih da mi još jednom otpevaš pesmicu. Zatim ćeš leći pored
mene.

Naposletku sam se uzbudio, utoliko pre što joj je telo bilo lepše i
mladolikije nego lice. Naročito je bila nekako tromo gola u čarapama.

Neprestano sam joj govorio, ali sada sasvim tiho. Beše to neka vrsta
preklinjanja. Nagnuo sam se prema njoj. Glumio sam vatrenu ljubav
glasom koji je podrhtavao:

− Za ime sveta, pevaj stojeći, pevaj na sav glas…

− Ako baš hoćeš − reče ona.

Glas joj se grčio u grlu, jer su je uzbuđivali ljubav i osećanje da je

gola. Reči pesmice gugutale su u sobi, a celo njeno telo izgledalo je
kao da gori. Činilo se da će se izbezumiti od ushićenja i pomame, da
će se rasprsnuti ta glava što peva. O bezumlje! Plakala je kad je
raskalašno gola prišla mom krevetu − za koji sam verovao da je
samrtna postelja. Pala je na kolena, kleknula je ispred mene da sakrije
suze u čaršave.

Rekao sam joj:

− Lezi pored mene i nemoj plakati…

Odgovorila je:

− Pijana sam.

Boca na stolu bila je prazna. Legla je. Na nogama je imala cipele.

Ispružila se sa guzicom naviše, zarivši glavu u jastuk. Kako je bilo
čudnovato šaputati joj na uvo reči ispunjene vatrenom nežnošću koje
čoveku obično dolaze na pamet samo noću.

Govorio sam joj sasvim tiho:

− Nemoj plakati, ali mi je potrebno da budeš van sebe zato da ne bih

umro.

− Nećeš umreti, veruj mi.

− Više ne mogu da umrem. Hoću da živim s tobom… Kada si stala

na ivicu prozora, smrtno sam se uplašio. Pomišljam na otvoren
prozor… užasno sam se prestrašio… ti… a zatim ja … dvoje mrtvih… i
prazna soba…

− Čekaj, ako hoćeš, zatvoriću prozor.

− Nemoj. Nije potrebno. Lezi pored mene, pripij se… još bliže…
hoću da osetim tvoj dah.

Primaknula mi se, ali se iz njenih usta osećao zadah vina.

Rekla mi je:

− Vreo si.

− Gore mi je − uzvratih − plašim se da ću umreti… Živeo sam obuzet

strahom od smrti a sada… više neću da vidim taj otvoreni prozor,
izaziva vrtoglavicu… eto, to je to.

Ksenija odmah skoči prema prozoru.

− Možeš da ga zatvoriš, ali se vrati… brzo se vrati.

Sve se mutilo. Ponekad, na isti način, vuče je neki neodoljiv san. Ne

vredi govoriti. Rečenice su već mrtve, nepomične, kao u snovima…

Promucao sam:

− Ne može ući…

− Ko ne može ući?

− Plašim se…

− Koga se plašiš?

−… Fraskate…

− Fraskate?

− Ma ne, sanjao sam. Ima neko drugi…

− Nije neka žena…

− Nije. Edita ne može doći… suviše je rano…

 − Pa ko bi mogao biti, Anri, o kome govoriš? Reci mi… dovodiš me
do ludila… znaš da sam previše pila…

Posle mučnog ćutanja, progovorio sam:

− Niko neće doći!

Najednom, neka nemima senka pade sa sunčanog neba. Zatresla

se puckajući u prozorskom otvoru. Zgrčen, šćućurio sam se drhteći. Bio
je to dugačak tepih bačen s gornjeg sprata: na trenutak sam
zacvokotao. U svojoj utučenosti, povikao sam: ušao je onaj kojeg sam
zvao »Vitez«. Dolazio je uvek kada sam ga zvao. Ksenija se isto tako
bila uplašila. Zajedno sa mnom strepela je od prozora gde je bila sela s
namerom da se baci. U času kada se tepih pojavio iznebuha, ona nije
vrisnula… zgrčila se uz mene, kao obarač uz pušku, bila je bleda i
unezvereno gledala.

Gubio sam tle pod nogama.

− Suviše je mračno…

… Ksenija se privila uz mene… izgledala je u tom času kao avet…

beše gola… grudi su joj bile blede kao u prostitutke… čađav oblak je
zamračivao nebo… izvlačio je krišom iz mene nebo i svetlost… leš
pored mene, da li ću umreti?

… Čak i da ta lakrdija prođe… to je lakrdija…

 PRIČA O ANTONIJU
1

Posle nekoliko nedelja već sam bio sasvim zaboravio da sam bio
bolestan. Susreo sam Mišela u Barseloni. Odjednom sam se obreo
pred njim. Sedeo je za jednim stolom kod Kriolje. Lazarka mu je
ispričala da sam na samrti. Te Mišelove reči su me setile mojih
nedavnih teških trenutaka.

Naručio sam bocu konjaka. Počeo sam da pijem, nalivajući Mišelovu

čašu. Nisam mnogo oklevao da se naljoskam. Odavno mi je bila znana
atrakcija Kriolje. Nije me privlačila. Jedan mladić odeven kao devojka
izvodio je na podijumu neku okretnu igru: imao je večernju haljinu
dekoltovanu do guzica. Udarci potpeticom u tom španskom plesu
odjekivali su sa podijuma.

Osetio sam veliku nelagodnost. Gledao sam Mišela. On obično nije

bio sklon poroku. Baš stoga je Mišel bivao još nespretniji kad se napije:
neprekidno se vrpoljio na stolici.

Išao mi je na živce. Rekoh:

− E baš bih voleo da te Lazarka vidi… u ovakvoj rupi!

Prekinuo me, iznenađen:

− Pa Lazarka ima običaj da često navraća u Kriolju.

Prostodušno sam se okrenuo prema Mišelu, kao neko ko se zbunio.

− Dabome, Lazarka je prošle godine boravila u Barseloni i često

provodila noć u Kriolji. Zar je to neobično?

Kriolja je zaista bila jedna od čuvenih znamenitosti Barselone.

Pa ipak sam mislio da se Mišel šali. Kazao sam mu: šala je

besmislena, pri samoj pomisli na Lazarku razbolim se. Osećao sam da
u meni kipi neki bezrazložni bes.

Povikao sam, pobesneo do ludila, zgrabio sam bocu:

− Mišel, da je Lazarka sada ovde, ubio bih je.

Uz praskanje smeha i ciku, nova igračica − novi igrač − stupi na

podijum. Imao je plavu periku. Bio je lep, ogavan, smešan.

− Hoću da je udarim, da je premlatim…

Bilo je to tako besmisleno da je Mišel ustao.

Zgrabio me, bio je uplašen: ja sam izgubio svako osećanje mere. A

on je, opet, bio pijan i imao zabludeo izraz lica. Svalio se na stolicu.

Smirio sam se, gledajući igrača čija je kosa imala boju sunca.

− Lazarka! Pa nije ona ta koja se rđavo ponela − povika Mišel. −

Naprotiv, rekla mi je da si je surovo zlostavljao − vređao…

− Ona ti je to rekla.

− Ali ona se ne ljuti na tebe.

− Nemoj mi reći da je dolazila u Kriolju. Lazarka u Kriolji!…

− Dolazila je češće sa mnom: živo se zanimala za mnogo toga ovde.

Nije čak htela ni da ode. Mora da je bila zgranuta. Nikada mi nije
pričala o budalaštinama koje si joj rekao.
 Delimično sam se smirio.

− Pričaću ti o tome nekom drugom prilikom. Obišla me u trenutku

kada sam bio na samrti! Ona da se ne ljuti na mene?… Nikada joj to
neću oprostiti. Nikada, shvataš li, nikada! Najzad, hoćeš li mi reći šta je
radila u Kriolji?… Lazarka?…

Nisam mogao da zamislim Lazarku da sedi ovde gde ja sedim i da

gleda tako sablažnjujući spektakl. Bio sam otupeo. Imao sam utisak da
sam zaboravio nešto − što sam maločas znao i što moram po svaku
cenu pronaći. Želeo sam da govorim podrobnije i glasnije; bio sam
svestan da nisam uopšte kadar. Najzad sam bio trešten pijan.

Zabrinut, Mišel je postao još nespretniji. Bio je oznojen i očajan. Što

je više razmišljao, osećao se sve nemoćnijim da nešto preduzme.

− Hteo sam da joj uvrnem ruku − reče mi.

− Jednog dana… baš ovde…

Bio sam napet, kao da ću svakog časa prsnuti.

Usred sve te graje, Mišel se grohotom nasmeja:

− Pa ti nju ne poznaješ! Tražila je da joj zarijem nokte u kožu! Ne

znaš ti nju! Ona je nepodnošljiva…

− Zašto nokte?

− Htela je da se obučava…

Viknuo sam:

− Kog vraga… da se obučava?

Mišel se još jače nasmeja.

 − Da podnosi mučenje…

Najednom se uozbiljio, nespretno kako to samo on ume. Izgledao je

idiotski, usplahireno. Počeo je da govori ljutito:

− Nešto moraš neizostavno znati. Znaš, Lazarka opčinjava one koji

je slušaju. Ona im izgleda kao nadzemaljsko biće. Ovde je zaluđivala
neke ljude, radnike. Divili bi joj se, a potom je susretali u Kriolji. Ovde, u
Kriolji, ličila je na priviđenje. Njeni prijatelji, sedeći za istim stolom, bili
su preneraženi. Nije im išlo u glavu da se ona nalazi tu. Jednog dana
jedan od njih počeo je da pije, izgubivši živce… Bio je van sebe: učinio
je što i ti, zgrabio je bocu. Ispijao je čašu za čašom. Mislio sam da će
se tucati s njom. Istini za volju, on bi mogao da je ubije, više bi voleo da
ga ubiju radi nje, ali nikada ne bi mogao zatražiti od nje da spava s
njim. Ona ga je zavodila i on nikada ne bi shvatio ako bih mu rekao da
je ružna. U njegovim očima, Lazarka je bila svetica. Štaviše, ona je to
morala da ostane. Bio je to neki vrlo mladi mehaničar, po imenu
Antonio.

Uradio sam što je uradio i taj mladi radnik: ispraznio sam svoju čašu.
Mišel, koji je retko pio, sada nije zaostajao za mnom. Bio je krajnje
uzbuđen. Ja sam bio pred praznim prostorom, pod nekom
zaslepljujućom svetlošću, pred nekom ludorijom koja nas zasenjivala.

Mišel je obrisao znoj sa slepoočnica. Nastavio je:

− Lazarku je razdražilo kad je videla da on pije. Pogledala ga je u oči

i rekla: »Jutros sam vam dala da potpišete jedan papir i vi ste potpisali
ne pročitavši šta piše.« Govorila je bez trunke ironije. Antonio je
odgovorio: »Pa šta?« Lazarka je uzvratila: »Ali ako sam dala da
potpišete priznanje da ste fašista?« Tada je Antonio pogledao Lazarku
pravo u oči. Bio je opčinjen i izvan sebe. Odgovorio je odmerenim
glasom: »U tom slučaju, ja bih vas ubio.« Lazarka je rekla: »Imate li
revolver u džepu?« Uzvratio je: »Imam.« Lazarka reče: »Iziđimo.« Izišli
smo. Hteli su svedoka.

Počeo sam teško da dišem. Zamolio sam Mišela, čiji je zanos

jenjavao, da bez oklevanja nastavi sa pričom. Ponovo je obrisao znoj
sa čela:

− Otišli smo na obalu mora, tamo gde postoje stepenice za silazak

do vode. Svitalo je. Koračali smo ćutke. Bio sam zbunjen, Antonio
smlaćen alkoholom, Lazarka odsutna, mirna kao mrtvac!…

− Pa to je bila šala?

− Nije bila šala. Nisam mario šta se oko mene dešava. Ne znam
zašto sam bio ispunjen nekom zebnjom. Na obali su Antonio i Lazarka
sišli do najnižih stepenika. Lazarka je naredila Antoniju da izvuče
revolver i da joj pritisne cev na grudi.

− I je li Antonio učinio?

− On je takođe izgledao odsutan; izvukao je »brauning« iz džepa,

napunio ga i uperio u Lazarkine grudi.

− A zatim?

− Lazarka ga je zapitala: »Zar nećete opaliti?« Ništa nije odgovorio i

ostao je dva minuta potpuno nepomičan. Na kraju je rekao »ne« i vratio
revolver u džep…

− To je sve?
 − Antonio je izgledao sasvim iscrpljen: bio je bled i, pošto je bilo
sveže, počeo je da drhti. Lazarka je uzela revolver i izvukla prvi metak.
Taj metak se nalazio u cevi kada joj je Antonio bio uperio pištolj u grudi.
Zatim se obratila Antoniju: »Dajte mi ovaj metak.« Htela je da ga
sačuva kao uspomenu.

− Da li joj ga je Antonio dao?

− Antonio je rekao: »Kako vam je volja.« Stavila je metak u svoju

ručnu torbicu.

Mišel je zaćutao: osećao se neugodnije nego ikada. Zamišljao sam

muvu u mleku. Više nije znao da li da se smeje ili da prasne. Zaista je
ličio na muvu u mleku ili na slabog plivača koji guta vodu… Nije
podnosio piće. Naposletku je bio gotov da zaplače. Sred treštanja
muzike neobično je mlatarao rukama kao da nastoji da se kurtališe
nekakvog insekta:

− Možeš li zamisliti besmisleniju priču? − reče mi.

Znoj koji je tekao s čela izazivao je njegovu gestikulaciju.

2

Priča me prenerazila.

Mogao sam još da zapitam Mišela − bili smo uprkos svemu svesni −
kao da nismo bili pijani, nego prinuđeni da budemo očajnički pažljivi:

− Možeš li mi reći kakav je bio taj Antonio?

Mišel mi pokaza mladića za susednim stolom i reče da liči na njega.

− Antonio? Izgledao je naprasit… Uhapšen je pre petnaest dana: on

je agitator.

Zapitao sam potom što je moguće ozbiljnijim glasom:

− Možeš li mi reći kakva je politička situacija u Barseloni? Ne znam

šta se dešava.

− Sve će da eksplodira…

− Zašto Lazarka ne dolazi?

− Očekujemo da stigne svakog časa.

Dakle, Lazarka će doći u Barselonu da bi uzela učešća u agitaciji.

Moje stanje iznurenosti pogoršalo se do te mere da bi se, bez

Mišelove pomoći, te noći sve loše svršilo po mene.

A ni Mišel nije znao gde mu je glava, mada je ipak nekako uspevao

da me smiri. Nastojao sam, ne bez muke, da se prisetim boje
Lazarkinog glasa. Pre godinu dana ona je sedela na nekoj od ovih
stolica.

Lazarka je sa mnom govorila uvek hladnokrvno, polako, nekakvim

prigušenim glasom. Smejao sam se prisećajući se neke spore rečenice
koju sam bio čuo. Želeo bih da sam Antonio. Ja bih je ubio… Od same
pomisli da možda volim Lazarku viknuo sam na sav glas, ali taj se
uzvik izgubio u opštoj graji. Mogao sam da sebe izujedam. Zaokupljala
me misao o revolveru − potreba da pucam, da sručujem metke… u
njen trbuh… u njenu… Kao da sam padao u neki ponor besmisleno se
bacakajući, kao što u snu ispaljujemo neke nemoćne pucnje.

Više nisam mogao da izdržim: da bih došao sebi, morao sam da

učinim veliki napor. Rekao sam Mišelu:

− Toliko se užasavam Lazarke da me to plaši.

Mišel je, prekoputa mene, ličio na bolesnika. I on je ulagao

nadljudske napore da se održi. Glavu je stegnuo rukama, jer nije
mogao da se obuzda a da se ne nasmeje:

− U stvari, po njenom mišljenju, ti si ispoljio tako žestoku mržnju

prema njoj… da se i ona uplašila. Ja je takođe mrzim.

− Mrziš je! Pre dva meseca došla je da me obiđe kada je verovala

da ću umreti. Uveli su je u moju sobu; na vrhovima prstiju prišla je
krevetu. Kad sam je ugledao u svojoj sobi, stajala je ukočeno, na
vrhovima prstiju: ličila je na nepomično strašilo usred polja…

Na tri koraka od mene, ona je bila tako bleda kao da je gledala

mrtvaca. Sunce je obasjavalo moju sobu, ali Lazarka je bila crna, bila je
crna kao tamnica. Nju je privlačila smrt, da li me shvataš? Kada sam je
iznenada ugledao, tako sam se prepao da sam viknuo.

− A ona?

− Nije ni reč progovorila, niti se pomaknula. Vređao sam je. Nazivao

sam je prljavom svinjom. Nazivao sam je opajdarom. Naposletku sam
još hladnokrvno rekao da sam miran, a drhtao sam celim telom. Mucao
sam i slinio. Kazao sam joj da je teško umreti, ali na samrti videti tako
gnusno stvorenje, pa to je previše. Želeo sam da je moj nokšir krcat, pa
da joj pljusnem govna u lice.

− Šta je ona tebi odgovorila?

− Mirnim glasom rekla je mojoj tašti da će biti bolje ako ode.

 Smejao sam se. Video sam dvostruko i mutilo mi se u glavi.

Mišel je prasnuo u smeh:

− I otišla je?

− Otišla je. Toliko sam se znojio da su čaršavi bili potpuno mokri.

Pomislio sam da ću tog trenutka umreti. Ali predveče mi je bilo bolje,
osetio sam da ću preživeti… Shvati, morao sam je preplašiti. U
protivnom, sa mnom bi bilo svršeno. Ne misliš li tako?

Mišel je sasvim klonuo, ali se ipak uspravio: patio je, ali je

istovremeno podsećao na nekog ko je utolio svoju žeđ za osvetom.
Buncao je:

− Lazarka voli ptičice: ona to veli, ali laže. Ona laže, shvati, ona laže.
Lazarka ima zadah groba. Znam to pouzdano: zagrlio sam je jednog
dana…

Mišel je ustao. Bio je bled kao krpa. Rekao je sa izrazom krajnje

otupelosti:

− Biće bolje da odem u klozet.

Ustao sam i ja. Mišel se poizmakao da bi mogao povraćati. Dok su

mi svi oni uzvici iz Kriolje bučali u glavi, stajao sam izgubljen u gunguli.
Više ništa nisam shvatao: i da sam se razdrao, niko me ne bi čuo, da
sam vikao koliko me grlo nosi. Više ništa nije trebalo da kažem. Ipak
nisam bio sasvim izvan sebe. Smejao sam se. Tog trenutka sam
poželeo da ljudima pljunem u lice.
 PLAVETNILO NEBA
1

Kad sam se probudio, spopao me užasan strah − od pomisli da

susretnem Lazarku. Obukao sam se na brzinu, jer je trebalo da
pošaljem telegram Kseniji da dođe kod mene u Barselonu. Zašto sam
otišao iz Pariza a da prethodno nisam vodio ljubav s njom? S mukom
sam je podnosio sve vreme moje bolesti; međutim, žena koju ne volimo
osobito, mnogo je podnošljivija ako s njom vodimo ljubav. Bilo mi se
već smučilo da povaljujem prostitutke.

Užasno sam se plašio Lazarke. Kao da je trebalo da s njome

namirim neke račune. Sećam se besmislenog osećanja koje me
obuzelo u Kriolji. Toliko sam se plašio od same pomisli da je susretnem
da više nisam osećao ni mržnju prema njoj. Ustao sam i brzo se
obukao da bih poslao telegram. U svemu svom očajanju bio sam
srećan gotovo mesec dana. Izvukao sam se iz jedne more, ali me sada
spopadala druga.

U telegramu sam objasnio Kseniji da do sada nisam imao stalnu

adresu. Želim da što pre dođe u Barselonu.

Imao sam ugovoren sastanak sa Mišelom. Izgledao je zabrinut.

Pozvao sam ga da doručkujemo u nekom malom restoranu na
Paralelu, ali on je jeo malo, a pio još manje. Rekoh mu da nisam čitao
novine. Odgovorio mi je, ne bez ironije, da je opšti štrajk predviđen za
sutradan. Biće pametnije ako odem u Kalelju gde ću pronaći svoje
prijatelje. Ja sam, naprotiv, naumio da ostanem u Barseloni gde bih
mogao biti očevidac nemira ukoliko do njih dođe. Ne nameravam da se
uplićem, ali imam kola koja mi je jedan od mojih prijatelja iz Kalelje, gde
trenutno boravi, pozajmio na nedelju dana. Ako su mu kola potrebna,
mogu da ga povezem. Prsnuo je u smeh, nimalo ne skrivajući svoje
neprijateljstvo. Bio je ubeđen da pripada suprotnoj strani: novca nije
imao, ali je bio spreman na sve da bi pomogao revoluciju. Pomislio
sam: ako bukne pobuna, taj će, kao po običaju, biti s glavom u
oblacima i ludo će poginuti. Čitava ta rabota nije mi se dopadala: u
neku ruku, revolucija je sastavni deo one more iz koje sam verovao da
sam izišao. Sa osećanjem nelagodnosti prisećao sam se noći
provedene u Kriolji. Mišel isto tako. Ta ga je noć, pretpostavljam,
tištala; opterećivala ga je i mučila. Našao je neki neodredljiv ton −
izazovan i mučan − da mi saopšti da je Lazarka sinoć doputovala.

Pretvarao sam se da sam ravnodušan pred Mišelom i osobito pred

njegovim osmesima − iako me je vest svojom iznenadnošću zbunila i
poremetila. Ništa se tu ne može, rekoh, što nisam ovdašnji radnik nego
sam bogati Francuz kome se prohtelo da dođe u Kataloniju. Ali kola
mogu da budu od koristi u izvesnim slučajevima, čak i u opasnim
okolnostima. (Odmah sam sebi rekao: mogao bi da zažališ zbog ove
ponude, jer je bilo očevidno da se time bacam pravo u Lazarkine
kandže; Lazarka je zaboravila na svoja neslaganja sa Mišelom, a neće
se s prezirom odnositi prema korisnom sredstvu kao što su kola, elem,
nema druge, ništa mi nije uterivalo strah u kosti kao ta Lazarka.)

Bio sam dotučen kada sam se rastao s Mišelom. Nisam pred sobom
mogao poreći da me savest muči u vezi s radnicima. To nije imalo
značaja ni osnova, ali sam bio još utučeniji što sam istu takvu nečistu
savest imao u pogledu Lazarke. U takvom trenutku uvideo sam da se
ne da pravdati moj način života.

Stideo sam ga se. Odlučio sam da ostatak dana i noć provedem u

Kalelji. Više nisam želeo da te večeri bazam po prostim gradskim
četvrtima. Međutim, nisam bio sposoban da ostanem u hotelskoj sobi.

Posle dvadesetak kilometara prema Kalelji (otprilike na pola puta)

promenio sam mišljenje. Mogao mi je stići u hotel telegramski odgovor
od Ksenije.

Vratio sam se u Barselonu. Nisam bio osobito ganut. Ako bi izbili

nemiri, Ksenija ne bi mogla doći. Nije još bilo odgovora; poslao sam
nov telegram moleći Kseniju da krene iste večeri ako ikako može. Više
nisam sumnjao da ću se, po svoj prilici, susresti s Lazarkom ukoliko
Mišel bude pristao da ga povezem kolima. Proklinjao sam znatiželju
koja me je navela da, poizdalje, sudelujem u građanskom ratu. Što se
tiče želje da budem čovečan, o tome zaista ne treba trošiti reči;
naročito je ona bila bezrazložna, jer sam sve radio uzaman. Bilo je tek
pet sati a sunce je peklo. Na ulici sam želeo da razgovaram s ljudima;
bio sam utonuo usred slepe gomile. Osećao sam se glup i nemoćan
kao dete. Vratio sam se u hotel; još nikakvog odgovora na moje
telegrame. Zaista sam svim srcem želeo da se izmešam s prolaznicima
i stupim u razgovor, ali je uoči pobune tako nešto bilo nemogućno.
Želeo sam da saznam je li agitacija počela u radničkim četvrtima. Grad
nije imao uobičajeni izgled, ali ja nisam uspevao da stvari shvatim
ozbiljno. Nisam znao šta da činim, pa sam dva ili tri puta promenio
mišljenje. Naposletku sam odlučio da se vratim u hotel i da se prućim
po krevetu. U celom gradu vladali su prevelika napetost, uzbuđenje, ali
i potištenost. Prošao sam Katalonskim trgom. Vozio sam suviše brzo:
neki čovek, verovatno pijan, najednom se obreo ispred mojih kola.
Zakočio sam svom snagom i uspeo da ga izbegnem, ali su mi živci
podrhtavali. Izbijale su mi graške znoja. Malo dalje, na Rambli, pomislio
sam da sam prepoznao Lazarku sa gospodinom Meluom u sivom
sakou i sa žirado šeširom na glavi. Obuzela me zebnja (docnije sam
pouzdano saznao da gospodin Melu nije bio došao u Barselonu).

U hotelu nisam hteo da idem liftom, nego sam se popeo

stepenicama. Bacio sam se na krevet. Čuo sam kako mi srce lupa.
Osećao sam kako mi damari biju u slepoočnicama. Dugo me mučila
slutnja. Pokvasio sam lice vodom. Bio sam vrlo žedan. Telefonirao sam
u hotel gde je Mišel odseo. Nije ga bilo tamo. Onda sam pozvao Pariz.
Niko se nije javljao iz Ksenijinog stana. Pogledao sam u neki red
vožnje i izračunao da bi već mogla da bude na stanici. Pokušao sam
da telefonom pozovem svoj stan u kome je privremeno, dok mi je žena
odsutna, stanovala tašta. Mislio sam da se moja žena već mogla vratiti.
Tašta mi je odgovorila: Edita je sa dvoje dece ostala u Engleskoj.
Upitala me jesam li primio zapečaćeno ekspres pismo koje mi je,
nekoliko dana ranije, poslala avionom. Setio sam se da sam zaboravio
u džepu jedno pismo od nje; pošto sam prepoznao njen rukopis, nisam
ga ni otvarao. Odgovorio sam potvrdno i zalupio slušalicu, ljut što sam
čuo njen neprijateljski glas.

Iskrzano u džepu, pismo je bilo staro već više dana. Kada sam
otvorio kovertu, video sam da se unutra nalazi zatvoreno ekspres
pismo: prepoznao sam Dorin rukopis. Još nisam verovao svojim očima,
a onda sam drhtavim rukama otcepio spoljašnju traku. U sobi je vladala
užasna vrućina: činilo mi se da ga nikada neću otvoriti do kraja, osećao
sam kako mi znoj curi niz lice. Spazio sam ovu rečenicu koja me
prenerazila: »Vučem se po tvom tragu« (pismo je počinjalo baš tim,
veoma čudnim rečima). Od mene je tražila oproštaj jer nije imala
hrabrosti da se ubije. Bila je došla u Pariz da me opet vidi. Čekala je da
joj telefoniram u hotel. Osetio sam se krajnje bedno: pitao sam se na
časak šta bih imao da joj kažem. Telefonom sam pozvao Pariz i uspeo
da dobijem njen hotel. Čekanje me ubijalo. Pogledao sam na pismo:
bilo je upućeno 30. septembra, a sada je već 4. oktobar. Zajecao sam
od očajanja. Posle četvrt sata hotel je odgovorio da je gospođica
Doroteja S… izišla (Dora je bila samo izazovna skraćenica od
Doroteja). Ostavio sam poruku i podatke. Može da me pozove čim se
bude vratila. Spustio sam slušalicu: bilo je to više nego što sam mogao
podneti.

Besomučno me progonilo osećanje praznine. Bilo je devet časova.

Načelno uzev, Ksenija je u vozu za Barselonu i brzo će stići: zamislio
sam brzinu voza osvetljenog u noći kako mi se približava uz strahovit
tutanj. Učinilo mi se da sam opazio kako neki miš, možda bubašvaba,
nešto crno promače između mojih nogu, po podu sobe. Beše to sigurno
privid izazvan umorom. Imao sam neku vrstu vrtoglavice. Bio sam
paralisan: u očekivanju telefonskog poziva nisam smeo da mrdnem iz
hotela. Ništa nisam mogao izbeći: bila mi je uskraćena svaka inicijativa.
Sišao sam da večeram u hotelskom restoranu. Skakao sam svaki put
kada bi se začuo telefon. Plašio sam se da bi telefonista greškom
mogao da me pozove u sobu. Zatražio sam red vožnje i poslao po
novine. Hteo sam da saznam kada vozovi polaze iz Barselone za
Pariz. Bojao sam se da bi me generalni štrajk mogao sprečiti da
otputujem za Pariz. Hteo sam da pročitam barselonske listove, čitao
sam ali nisam razumevao šta čitam. Mislio sam da, u slučaju potrebe,
idem kolima do granice.

Telefon me pozva pri kraju večere. Bio sam miran, ali pretpostavljam
da je kojim slučajem revolver opalio pored mene, jedva bih ga čuo.
Beše to Mišel. Molio me da dođem kod njega. Rekao sam mu da ovog
časa ne mogu zato što očekujem telefonski poziv, ali ako ne može da
svrati do mog hotela, svakako ću navratiti do njega u toku noći. Mišel
mi dade adresu gde ga mogu naći. Hoće neizostavno da me vidi.
Govorio je kao neko kome su izdata naređenja, pa strepi da će nešto
zaboraviti. Prekinuo je vezu. Dao sam ceduljicu telefonisti na centrali,
vratio se u sobu i legao. U sobi je vladala teška zapara. Popio sam
naiskap čašu vode iz česme: voda je bila mlaka. Svukao sam sako i
košulju. Ugledao sam u ogledalu svoje gole grudi. Opet sam se opružio
na krevetu. Na vratima se začu kucanje: uručiše mi Ksenijin telegram.
Kao što sam i zamišljao, ona će stići sutradan podnevnim brzim vozom.
Oprao sam zube. Istrljao telo vlažnim peškirom. Nisam se usuđivao da
odem u klozet plašeći se da ne propustim telefonski poziv. Pokušao
sam da ubijem vreme brojeći do pet stotina. Nisam izbrojao do kraja.
Razmišljao sam da ne vredi padati u takvo očajanje. Zar to nije
očevidan besmisao? Posle onog čekanja u Beču, ništa surovije nisam
doživeo. U deset i trideset zazvonio je telefon: dobio sam vezu sa
hotelom u kome je Dora odsela. Tražio sam da govorim s njom lično.
Nisam mogao da razumem zašto neko drugi govori umesto nje. Veza
je bila slaba, ali sam uspeo da ostanem miran i da govorim polako. Kao
da sam bio jedino mirno stvorenje u tome košmaru. Nije mogla da lično
telefonira, jer je, istog trenutka kada se vratila u hotel i zatekla moju
poruku, odlučila da otputuje. Imala je samo toliko vremena da uhvati
poslednji voz za Marsej: od Marseja do Barselone putovaće avionom,
tako da će stići u dva sata posle podne. Nije imala ni časka vremena,
pa me stoga nije mogla obavestiti. Nijednog trenutka nisam pomišljao
da ću sutradan videti Doru, nisam ni pomislio da bi mogla poći avionom
iz Marseja. Nisam bio srećan, nego otupeo. Seo sam na krevet. Hteo
sam da se prisetim Dorinog lica, nejasnog izraza njenog lica.
Uspomena na nju bivala je maglovita. Mislio sam da je slična Loti
Lenija, ali je i slika Lote Lenija bledela u mom sećanju. Sećao sam se
jedino Lote Lenija u Mahagoniju: nosila je ženski crni kostim po
muškom kroju, vrlo kratku suknju, širok žirado šešir i čarape podvezane
iznad kolena. Bila je visoka i vitka, a činilo mi se da je bila riđokosa. U
svakom slučaju, bila je čarobna. Ali, nisam se mogao setiti izraza
njenog lica. Bosonog i go do pojasa, navukao sam bele pantalone i seo
na krevet. Pokušavao sam da se prisetim pesmice iz javne kuće u
Operi za četiri groša. Nisam mogao da se dosetim kako glase nemačke
reči, setio sam se samo onih francuskih. Maglovito sam se prisećao
kako je Lota Lenija pevala tu pesmicu. Mučilo me to nejasno sećanje.
Ustao sam bosonog i vrlo tiho, ali žalostivo zapevušio:
»Taj brod visoke krme
Sto brodova s njega grme,
Bom-bar-do-va-će luku…«

Mislio sam: sutra će buknuti revolucija u Barseloni… Uzalud je u

sobi vladala nesnosna vrućina, ja sam se ledio od jeze…

Prišao sam otvorenom prozoru. Na ulici je vrvelo od sveta. Osećalo

se da je dan veoma topao. Napolju je bilo više svežine nego u sobi.
Trebalo je da iziđem. Navukao sam košulju, sako, obuo cipele i zatim
brzo izišao na ulicu.
2

Ušao sam u jedan vrlo osvetljen bar i brzo popio šolju kafe: bila je
vruća, pa sam opekao jezik. Po svemu sudeći, nije trebalo da pijem
kafu. Seo sam u kola i odvezao se tamo gde mi je Mišel kazao da ga
mogu naći. Zatrubio sam: Mišel treba da siđe i da mi otvori vrata kuće.

Mišel me ostavio da čekam. Ostavio me da čekam bez, kraja i

konca. Naposletku sam pomislio da neće doći. Istog časa kada sam se
kolima zaustavio ispred naznačene kuće, pouzdano sam znao da je
Lazarka unutra. Mislio sam: Mišel me uzalud mrzi, zna da ću postupiti
kao i on, da ću zaboraviti osećanja koja Lazarka pobuđuje u meni, ako
to iole okolnosti budu iziskivale. Imao je utoliko više razloga da to misli
jer sam, u suštini, bio zaokupljen Lazarkom. U svojoj gluposti čak sam
želeo da je vidim; tada sam osetio neutaživu potrebu da u jednom
trenutku obuhvatim ceo svoj život: svekoliku nastranost mog života.

Izgledalo je, međutim, da će stvari krenuti rđavo. Biću prisiljen da se

zavučem u neki ćošak, bez ijedne reči: zacelo u nekoj sobi prepunoj
sveta, u položaju okrivljenog, čija je obaveza da se pojavi i bude
prisutan, ali na koga, iz sažaljenja, svi ubrzo zaborave. Neće mi se
jamačno ukazati prilika da Lazarki izrazim svoja osećanja, pa će ona
stoga pomisliti da se kajem i sve upućene uvrede pripisati mojoj bolesti.
Uz to, najednom mi je sinulo u glavi: Lazarki bi svet bio kudikamo
podnošljiviji ukoliko bi mene zadesila kakva nevolja; ona bez sumnje
nazire u meni neki zločinački greh koji iziskuje okajanje… Biće sklona
da oko mene isprede kakvu rđavu priču; iako svesna svega, tada će
moći da kaže sebi da je bolje razobličiti jedan tako dvoličan život, kao
što je moj, nego život nekog radnika. Pomislio sam da se ubijem, a da
Dora sazna za moju smrt kad stigne u hotel. Sedeo sam u kolima, za
volanom, i stavio sam nogu na papučicu. Ipak se nisam usudio da
pritisnem. Naprotiv, zatrubio sam nekoliko puta, tešeći se nadom da
Mišel neće doći. U tome stanju morao sam da u svakoj stvari, koju mi
sudbina nameće, idem do kraja. Mimo volje, s nekom vrstom divljenja,
predočavao sam sebi Lazarkinu smirenost i nesporivu smelost. Ali cela
ta stvar više mi nije izgledala ozbiljno. Prestala je da ima smisla u
mojim očima: Lazarka se okružuje ljudima koji su kao i Mišel
nesposobni da se bore za jasan cilj i koji se ponašaju kako im
najednom dune u glavu. Ipak, ona ima smisla za odlučivanje i mušku
odvažnost da rukovodi pokretom. Smejao sam se pri pomisli: a ja bih,
zauzvrat, jedino znao da izgubim glavu. Sećao sam se šta sam čitao o
teroristima. Već nedeljama život me udaljio od svega što je glavna
briga terorista. Najgore će, po svoj prilici, biti ako dospem dotle da ne
postupam po svojim, nego po Lazarkinim željama. Čekajući Mišela u
kolima, stiskao sam se uz volan − kao zvere uhvaćeno u zamku. Čudila
me pomisao da pripadam Lazarki, da me ona poseduje… Sećao sam
se: kao dete, ja sam bio baš tako prljav kao Lazarka. Beše to neprijatno
sećanje. Posebno sam se prisećao nečega što me tištalo. Bio sam
učenik u jednom liceju. Dosađivao sam se na časovima, nepomičan,
često otvorenih usta. Jedne večeri, pri svetlosti gasne lampe, stavio
sam svoj stočić ispred sebe. Niko me nije mogao videti. Zgrabio sam
držalo s perom i držeći ga desnom rukom, kao nož, počeo da zarivam
čelično pero u levu nadlanicu i podlakticu. Da probam… Da probam i,
uz to: Želeo sam da otupim na bol. Naneo sam sebi nekoliko nečistih
rana, više crnkastih nego crvenih (zbog mastila). Te male rane su bile u
obliku polumeseca, a ubodi u obliku pera.

Izišao sam iz kola i tada ugledao zvezdano nebo. Posle dvadeset

godina, dete koje je zabadalo pero u svoju ruku, očekuje bog te pita šta
nemogućno, pod zvezdanim nebom, nasred tuđe i nepoznate ulice gde
nikada ranije nije bilo. Nebo je bilo osuto zvezdama, nebrojenim
zvezdama. Beše to besmisleno, besmisleno da čovek prosto zaurla, ali
neprijateljski besmisleno. Neshvatljivo sam iščekivao da svane i izgreje
sunce. Mislio sam da ću svakako biti na ulici u času kada zvezde
iščeznu. U načelu, manje sam se plašio zvezdanog neba nego zore.
Trebalo je da čekam, da čekam dva sata… Odnekud se setih da sam
jednom u Parizu − preko mosta Karusel − po lepom suncu, oko dva
sata po podne, video da prolazi klanični kamionet. Bezglavi vratovi
oderanih ovaca nazirali su se kroz platno cirade, a plavo-bele prugaste
bluze mesara blistale od čistoće: kamionet je išao polako, pri jarkom
suncu. Kada sam bio dete, voleo sam sunce: zatvarao sam oči i kroz
kapke slutio rumenilo. Sunce je bilo strašno, podsećalo je na
eksploziju: da li ima išta sunčanije od crvene krvi prolivene po pločniku,
kao da se svetlost rasipa i satire? U toj neprozirnoj noći postao sam
pijan od svetlosti; tako je, ponovo, Lazarka za mene bila samo ptica
zloslutnica, prljava i nevažna ptica. Moj pogled više nije nestajao među
zvezdama koje su zaista sijale na nebu, nego je tonuo u plavetnilo
podnevnog neba. Zatvarao sam oči da uronim u to blistavo plavetnilo:
krupni crni insekti sletali su kao zujave pijavice. Baš kao što će sutra,
kad sunce najžešće prži, doleteti, najpre neprimetan, avion kojim treba
da doputuje Doroteja… Otvorio sam oči, ponovo ugledao zvezde iznad
sebe, ali sam postao lud za suncem i želeo sam da se smejem:
sutradan će mi se avion, tako malen i dalek da nimalo neće pomutiti
sjaj neba, učiniti sličan brundavom insektu i pošto će biti, u tom kavezu
sa oknima, ispunjen Dorinim nerazumnim snovima, on će u visinama,
nad mojom sićušnom glavom dok stojim na zemlji − u trenutku kad je
bol obuzima žešće nego inače − biti ono što nije mogućno, jedna divna
»muva govnara«. Nasmejao sam se i to više nije bilo tužno dete
izbodeno perom koje noćas ide duž zidova: nasmejao sam se na isti
način kao kad sam bio dete i tvrdo verovao da ću jednog dana, nošen
blaženom drskošću, morati baš ja da sve ispreturam, da neizostavno
sve srušim.
3

Više mi nikako nije bilo jasno kako sam mogao da se plašim

Lazarke. Ako za nekoliko minuta Mišel ne bude došao, ja ću otići. Bio
sam siguran da neće doći: čekao sam tek da mi savest bude sasvim
mirna. Umalo što nisam krenuo, kada se otvoriše vrata kuće. Mišel mi
priđe. Izgledao je, pravo govoreći, kao neko ko dolazi s onog sveta.
Ličio je na čoveka koji se do tog časa dernjao na sav glas… Rekoh mu
da sam bio taman naumio da odem. On mi reče da se »tamo gore«
zapodenula takva raspra, bučna i bez ikakvog reda, da niko nikoga ne
čuje.
 Upitao sam:

− Je li Lazarka tamo?

− Razume se. Ona je sve i zakuvala… Ne vredi da ulaziš. Ne mogu

više da izdržim… Idemo da nešto popijemo.

− Da govorimo o nečem drugome?…

− Ne. Siguran sam da ne bih mogao. Hoću da ti kažem…

− Pa dobro, reci…

Nisam osobito goreo od želje da saznam šta je posredi: tada mi se

učinilo da je Mišel sposoban da se, s jakim razlogom, podsmeva
onome što se dešava »tamo gore«.

− Reč je o prepadu u kome treba da učestvuje pedesetak tipova,

pravih »pistoljerosa«, znaš… To je ozbiljno. Lazarka hoće da napadne
zatvor.

− A kada to? Ako nije sutra, idem i ja. Dovezao bih oružje. Dovezao
bih četvoricu kolima.

Mišel viknu:

− To je smešno.

− Ah!

Prsnuo sam u smeh.

− Ne treba napasti zatvor. To je besmisleno.

Mišel je te reči izgovorio na sav glas. Bili smo ušli u neku prometnu
ulicu. Nisam se uzdržao a da mu ne kažem:
 − Ne viči tako jako…

Zbunio se. Zastao je gledajući oko sebe. Na licu mu se ogledala

zebnja. Mišel je bio šeprtlja, dete i ništa više.

Smejući se, rekao sam:

− Nije važno: govorio si na francuskom…

Smirio se brzo kao što se i uplašio, a potom je počeo da se smeje.

Ali posle toga nije vikao; čak je nestao onaj prezriv ton kojim mi se
obraćao. Zastali smo ispred jednog kafea i seli za sto po strani.

Nastavio je:

− Shvatićeš zašto ne treba izvršiti napad na zatvor. To je

beskorisno. Lazarka hoće prepad na zatvor ne zato što je to korisno,
nego zbog svojih ideja. Lazarka se gnuša svega što je nalik na rat, ali
pošto je luda, ona je uprkos svemu za neposrednu akciju i želi da
pokuša sa tim prepadom. Ja sam predložio da napadnemo skladište
oružja, a ona neće za to ni da čuje jer bi to, po njenom mišljenju,
značilo upadanje u staru konfuziju revolucije i rata! Ti ne poznaješ
ovdašnje ljude. Ljudi su ovde predivni, ali su malo udareni: oni je
slušaju.

− Nisi mi rekao zašto ne treba napasti zatvor.

U stvari, bio sam očaran idejom da napadnem zatvor, pa sam

smatrao da je dobro što radnici slušaju Lazarku. Najednom je nestalo
mog straha od Lazarke. Pomislio sam: ona je grozna, ali jedino ona
shvata. Španski radnici takođe shvataju revoluciju…

Mišel je nastavio, govoreći za sebe:

 − Svima je to jasno: zatvor ničemu ne služi. Pre svega ostalog,
potrebno je nabaviti oružje. Treba naoružati radnike. Ako pokret za
otcepljenje ne da radnicima oružje, kakav je onda njegov smisao? Kao
dokaz može da služi to što su katalonske vođe spremne da žrtvuju svoj
cilj, jer umiru od straha pri pomisli da daju oružje radnicima… To je
jasno. Treba pre svega izvršiti napad na skladište oružja.

Pomislih: svako od njih tera po svome.

Opet sam počeo da mislim na Doru: što se mene tiče, bio sam mrtav
umoran, isuviše obuzet strepnjom.

Rasejano sam upitao Mišela:

− O kakvom skladištu oružja pričaš?

Izgledalo je da me uopšte ne sluša.

Bio sam uporan: ali o toj stvari on navodno ne zna ništa, pitanje se
nameće kao hitno i neugodno, ali on nije ovdašnji.

− Da li je Lazarka upućenija?

− Jeste. Ona ima plan zatvora.

− Hoćeš li da pričamo o nečem drugom?

Mišel mi reče da će morati brzo da ode.

Bio je miran nekoliko trenutaka ne izgovorivši ni reči. Zatim je dodao:

− Mislim da će sve to krenuti naopako. Generalni štrajk je predviđen

za sutra ujutru, ali svak će ići ponaosob i sve će ih ucmekati civilni
gardisti. Na kraju ću misliti da je Lazarka bila u pravu.

− Kako to?
 − Tako. Radnici se neće udružiti i biće poraženi.

− Da li je prepad na zatvor neizvodljiv?

− Otkud ja to znam? Nisam vojnik…

Bio sam na izmaku snage. Beše dva sata izjutra. Predložio sam
Mišelu da se sastanemo u jednom baru na Rumbli. Doći će kad sve
bude postalo jasnije i reče da će svratiti oko pet sati. Htedoh da mu
kažem da greši što se protivi zamisli o prepadu na zatvor, ali mi je sve
dozlogrdilo. Otpratio sam Mišela do onih vrata gde sam ga čekao i gde
sam bio ostavio kola. Više ništa nismo imali da jedan drugome kažemo.
Bio sam barem zadovoljan što nisam susreo Lazarku.
4

Uskoro sam otišao do Ramble. Ostavio sam kola. Ušao sam u jedan
barrio chino. Nisam kanio da lovim kurvice, ali jedini način da se
prekrate tri noćna sata bio je barrio chino. U te sate mogao sam da
slušam andalužanske pesme i pevače cante jondo. Bio sam van sebe,
raspamećen, tako da se pevanje tog cante jondo zlosrećno namestilo da
pogorša moju groznicu. Ušao sam u neki bedan kabare: baš kad sam
ulazio neka gotovo bezoblična plavuša s licem buldoga pokazivala je
svoje golo telo na malom podijumu. Bila je skoro gola: obojena
maramica oko bokova nije prikrivala njenu kao čavka crnu pičku. Beše
puno sveta, otprilike kao u Kriolji, ali je sve bilo još gadnije. Pravio sam
se da ne razumem španski. Samo jedna devojka beše lepa i mlada.
Uputila mi je pogled. Njena znatiželja beše nalik na iznenada buknulu
strast. Oko nje su bila čudovišta sa glavama i grudima svodilje u
umazanim šalovima. Neki mladić, gotovo dete, u mornarskoj majici,
uvijene kose i namazanih obraza priđe devojci koja me je gledala.
Izgledao je divlje: učinio je jednu besramnu kretnju, prsnuo u smeh, a
zatim otišao i seo podalje. Uđe s kotaricom jedna pogrbljena, veoma
stara žena sa seljačkom maramom na glavi. Na podijum se pope neki
pevač s gitaristom; posle nekoliko taktova gitare, poče da peva… da
ofucanije ne može biti. Tada sam se prepao da bi mogao zapevati
poput drugih, razdirući me svojim vapajima. Prostorija je bila velika: na
jednom njenom kraju nekoliko devojaka sedelo je u redu i čekalo
mušterije za igru. Igraće s mušterijama čim se završi pevanje. Te
devojke su bile mahom mlade, ali ružne i bedno obučene. Bile su
mršave i neuhranjene: jedne su dremuckale, druge se smejuljile kao
glupače, a treće su naglo trupkale potpeticama prateći zvuke gitare.
Tada su izvikivale ole bez odjeka. Jedna od njih, obučena u bledoplavu
haljinu, znatno ocvala, imala je mršavo i bledo lice ispod plave kose.
Svi su izgledi da neće poživeti još nekoliko meseci. Osećao sam
potrebu da se ne brinem, za sebe, makar na trenutak, hteo sam da se
brinem za druge i da svako nosi neki svoj život. Ćutao sam možda ceo
sat posmatrajući svoje bližnje u prostoriji. Zatim sam otišao u drugi
noćni lokal gde je vladala živost: jedan vrlo mlad radnik u plavom vrteo
se sa devojkom u večernjoj haljini. Kroz večernju haljinu nazirale su se
prljave bretele od grudnjaka, ali devojka beše poželjna. I ostali parovi
su se vrteli: brzo sam odlučio da odem. Više nisam mogao podneti bilo
kakvo uzbuđenje.

Vratio sam se na Ramblu, kupio ilustrovane novine i cigarete: bilo je

tek četiri časa. Seo sam na terasu jedne kafanice i prelistavao novine
ništa ne videći. Naprezao sam se da ne razmišljam ni o čemu. Nije išlo.
Neka lelujava prašina smisla dizala se u meni. Želeo bih da se setim
kakva je zaista Dora. Ono što je nejasno izranjalo iz sećanja činilo mi
se nemogućno, grozno i nadasve tuđe. Časak docnije detinjasto sam
zamišljao kako ću s njom ići na večeru u neki lučki restoran. Ješćemo
sve vrste jako začinjenih jela koja volim, a potom ćemo poći u hotel:
ona će spavati, a ja ću ležati pored nje u krevetu. Bio sam toliko
umoran da sam istovremeno mislio da spavam pored nje u fotelji ili čak
da sam se opružio na krevetu slično njoj: čim bude stigla, oboje ćemo
utonuti u san; biće to sigurno rđav san. A i taj opšti štrajk, velika soba
sa svećom, dokolica, puste ulice, gungule. Mišel će uskoro doći,
moram ga se otresti što pre.

Nisam hteo da slušam nikakve priče. Želeo sam da spavam. Sve što
bi mi mogao ispričati kao najhitnije, proći će mimo mojih ušiju. Morao
sam da odspavam, u odelu, bilo gde. U više navrata zaspao sam na
stolici. Šta da činim kad Ksenija bude stigla? Nešto posle šest časova
stiže Mišel i reče da ga Lazarka čeka na Rambli. Nema vremena da
sedne. Ništa nije postigao: izgledao je rasejano kao i ja. Ni on nije
goreo od želje da govori, bio je pospan i klonuo.

Odmah sam mu rekao:

− Idem s tobom.

Razdanilo se: nebo beše bledo, zvezde nestale. Ljudi su se šetkali,

ali Rambla je imala nešto nestvarno: s kraja na kraj iz platana se jedino
razlegala neka zaglušujuća pesma ptica. Nikada nisam čuo nešto tako
neočekivano. Primetio sam Lazarku. Koračala je ispod drveća okrenuta
leđima.

− Zar nećeš da je pozdraviš? − upita me Mišel.

U tom času, ona se okrenula i prišla nam. Kao i uvek, bila je u crno
odevena. Na trenutak sam se upitao da li ona nije najčovečnije
stvorenje koje sam ikada upoznao; a isto tako ona je taj ogavni pacov
koji mi prilazi. Nije imalo razloga bežati, a bilo je lako. U stvari, ja sam
bio odsutan, uveliko odsutan. Samo sam dobacio Mišelu:

− Vas dvoje možete da odete.

Kao da Mišel nije shvatio. Stegnuo sam mu ruku i dodao da znam

gde stanuju:

− Idete trećom ulicom desno. Telefoniraj mi sutra uveče, ako možeš.

Kao da su Lazarka i Mišel jednovremeno iščileli izgubivši čak i senku

života. Prave stvarnosti više nisam imao.

Lazarka me pogledala. Nije mogla biti prirodnija. Pogledao sam i ja

nju, a zatim mahnuo Mišelu.

Tada su oboje otišli.

Uputio sam se u svoj hotel. Bilo je otprilike šest i trideset. Nisam

zatvorio kapke na prozorima. Ubrzo sam zaspao, ali nisam imao miran
san. Osećao sam dnevnu svetlost. Sanjao sam da se nalazim u Rusiji:
kao turista obilazim jednu od dve prestonice, pre će biti da je posredi
Lenjingrad. Šetam kroz ogromnu građevinu od čelika i stakla sličnu
nekadašnjoj Galeriji mašina. Jutro je i kroz prašnjave prozore prodire
mutna svetlost. Prazni prostor je veći i svečaniji nego u katedrali. Pod
je od nabijene zemlje. Potišten sam i sasvim sam. Glavnim tremom
stižem do niza malih odaja u kojima se čuvaju sećanja na Revoluciju;
ove odaje ne predstavljaju pravi muzej, ali se u njima nalaze glavna
poglavlja Revolucije. Odaje su prvobitno bile namenjene plemićkom i
otmenom životu carskog dvora. Tokom rata članovi carske porodice
poverili su nekom francuskom slikaru da na zidovima predstavi
»biografiju« Francuske: ovaj je u strogom i pompeznom stilu Lebrena
prikazao istorijske prizore iz vremena Luja XIV; pri vrhu jednog od
zidova zaogrnuta Francuska je držala teški svećnjak. Izgledala je kao
da izranja iz oblaka ili ruševina, već gotovo izbrisana pošto je slikarev
rad, nejasno nacrtan tu i tamo, prekinula pobuna: tako su ovi zidovi bili
nalik na mumiju iz Pompeje, zapljusnutu kišom pepela dok je bila živa,
ali mrtvija od ma koje druge. Jedino su topot i uzvici pobunjenika bili
prigušeni u ovoj odaji gde se teško disalo, jer se kao u grču ili štucanju
osećala strašna munjevitost Revolucije.

Susedna odaja je još sumornija. Na zidovima ni traga od bivšeg

režima. Pod je prljav, malter go, ali je prolaz Revolucije obeležen
nebrojenim natpisima ugljenom koje su ispisali mornari ili radnici
smatrajući da svojim neotesanim jezikom ili još neotesanijim slikama, u
toj sali gde su spavali i jeli, predstave događaj koji je preokrenuo
poredak u svetu. Nikada nisam video nešto nesnosnije niti čovečnije od
toga. Stojim i gledam prosta i nevešta slova: suze mi naviru na oči. U
glavu mi se polako penje revolucionarno ushićenje i ono se izražava
čas rečju »blesak« a čas rečju »teror«. Lenjinovo ime susreće se često
u ovim natpisima nacrtanim crnom bojom, a ipak tako sličnim tragovima
krvi: to ime je nekim čudom izmenjeno i sada ima ženski vid Lenova!

Izlazim iz te male odaje. Ulazim u veliki zastakljeni središnji prostor,

znajući da svakog časa treba da bude dignut u vazduh: sovjetske vlasti
su donele odluku da ga sruše. Ne mogu da pronađem izlazna vrata,
sasvim sam usamljen i strepim za svoj život. Posle izvesnog vremena
mučenja, primećujem jedan pristupačan otvor, neku vrstu prozora
ugrađenog u vitraž. Uspinjem se i s grdnom mukom nekako se izvlačim
napolje.

Obreo sam se u žalosnom predelu s fabrikama, železničkim

mostovima i zapuštenim zemljištem. Do mene dopire eksplozija koja je
u tren oka raznela svekoliko ono trošno golemo zdanje iz kojeg sam
izašao. Udaljavam se. Idem u pravcu nekakvog mosta. Tada me
milicioner progoni zajedno sa buljukom dečurlije: caja je po svoj prilici
zadužen da udaljava ljude od mesta eksplozije. Trčeći dovikujem deci
kuda treba da beže. Zajedno smo stigli ispod nekog mosta. U tom
trenutku kažem deci na ruskom Zdjes možno… »Ovde možemo da
ostanemo«. Deca ne odgovaraju: uzbuđena su. Zajedno gledamo
zdanje: videsmo kad je eksplodiralo (ali do nas ne dopire nikakva buka:
posle eksplozije diže se gust dim koji se ne uvija, nego se prema nebu
penje sasvim pravo nalik potkresanim dlakama na četki, ne javlja se
nikakav plamen, sve je nepovratno mračno i prašnjavo…). Zagušljiva
gungula, bez slave i veličine, koja uzaman iščezava u sumrak jednog
zimskog dana. Noć koja se polako spušta, nije čak ni hladna ni snežna.
 Probudio sam se.

Ležao sam, ispružen i otupaveo, kao da me san ispraznio. Rasejano

sam zurio u plafon i, kroz otvoren prozor, u deo vedrog neba. Činilo mi
se kao da sam u bekstvu, kao da sam svu noć proveo u vozu, u nekom
dupke punom kupeu.

Postepeno sam se prisećao šta se u gradu dešava. Iskočio sam iz

kreveta. Obukao sam se i, ne umivajući se, izjurio na ulicu. Bilo je
osam sati.

Dan je počinjao u ushićenju. Zapahnula me jutarnja svežina. Ali u

ustima sam osećao neprijatan zadah da mi se naprosto smučilo. Ne
mareći za odgovorom, zapitao sam se zašto su me taj talas sunca, taj
talas svežine i taj talas života izbacili na Ramblu. Sve mi je posve tuđe,
a i snaga me konačno izdala. Pomislio sam na grudve krvi zgrušane
oko otvorene rane kada mesar zakolje svinju zarivši joj nož pod grlo.
Prva briga mi je bila da nešto pojedem i ublažim fizičku malaksalost,
zatim da se obrijem, očešljam, najzad da siđem na ulicu i popijem
hladno vino, a potom da hodam sunčanim ulicama. Popio sam šolju
bele kafe. Nisam se usudio da odem do hotela. Obrijao sam se kod
berberina. Još jednom sam se pravio da ne razumem španski.
Izražavao sam se kretnjama. Živnuo sam kad sam izišao iz berbernice!
Vratio sam se da što brže operem zube. Hteo sam da idem na kupanje
u Badalonu. Seo sam u kola: oko devet sati stigao sam u Badalonu.
Plaža je bila pusta. Svukao sam se u kolima i, ne zadržavajući se na
pesku, trkom sam ušao u more. Prestao sam da plivam i pogledao sam
u plavetno nebo. U pravcu severoistoka: tamo odakle će se pojaviti
avion sa Dorotejom. Stajao sam u vodi do pojasa. Gledao sam svoje
žućkaste noge u vodi, oba stopala u pesku, dok su mi grudi, ruke i
glava bili iznad vode. Ironično znatiželjan gledao sam sebe, gledao to
šta predstavlja ta osoba, gotovo gola, na površini zemlje (ili mora), dok
iščekuje da kroz nekoliko sati doleti avion iz nebeskih visina. Opet sam
zaplivao. Nebo je bilo ogromno i bez oblačka. Dobio sam želju da se
smejem u vodi.
5

Ležeći potrbuške, na plaži, naposletku sam se zapitao šta ću da

radim sa Ksenijom koja treba da stigne pre Dore. Smislio sam: brzo ću
se obući, bez oklevanja odjuriti na železničku stanicu i sačekati je. Od
sinoć mi nije izlazio iz glave taj nerešivi problem oko Ksenijinog
dolaska, ali uvek kada bih se toga setio, rešenje sam odlagao za
kasnije. Možda i ne moram da donosim odluku pre nego što bude
doputovala. Ne bih želeo da ispadnem grub prema njoj. Ponekad sam
se znao ponašati prema njoj kao najgori prostak. Doduše, zbog toga se
nisam kajao, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da zasvinjim još više. Već
je mesec dana otkako sam pregrmeo ono najgore. Od sinoć me
nekako progonila pomisao da bi se košmari mogli ponovo vratiti.
Međutim, izgleda da to ipak nije posredi, da je to nešto drugo i da ću
ostati u životu. Sada sam se nasmešio pri pomisli na leševe, Lazarku…
i sve što mi je ulivalo strah. Ponovo sam ušao u more i, plivajući na
leđima, zatvorio oči: na časak mi se učinilo da se Dorino telo meša sa
svetlošću, naročito sa sunčevom jarom: ukočio sam se kao motka.
Poželeo sam da zapevam. Ali ništa mi više nije izgledalo postojano.
Osetio sam se slabašan kao cviljenje, kao da je moj život, s
prestankom nevolja, postao nešto u zametku posve beznačajno.

Jedino što je trebalo učiniti sa Ksenijom: sačekati je na stanici i

odvesti u hotel. Ali neću moći da ručam s njom. Nisam uspevao da
smislim neko objašnjenje. Pomislio sam da telefoniram Mišelu i da ga
zamolim da je izvede na ručak. Palo mi je na pamet da su se njih dvoje
povremeno viđali u Parizu. Ma koliko sumanuto, to je bilo jedino
rešenje. Obukao sam se. Telefonirao sam iz Badalone. Nisam se
nadao da ću zateći Mišela. Ali baš je on bio pored telefona i pristao je
da se nađe Kseniji na usluzi. Bio je potpuno obeshrabren. Govorio je
glasom slomljenog čoveka. Upitao sam ga da li se ljuti što sam se
osorno poneo prema njemu. Nije se ljutio. U trenutku kad sam se
rastao od njih dvoje, on je bio tako umoran da ni o čemu nije mislio.
Lazarka mu nije ništa govorila. Ipak ga je zapitala šta je novo sa mnom.
Smatrao sam da je Mišelov stav nedosledan: ozbiljan pobornik
revolucije treba da tog dana ruča sa bogatom ženom u otmenom
hotelu! Nastojao sam da logično predstavim sebi šta se dešavalo u
zoru: pomislio sam da su Mišela i Lazarku istovremeno likvidirali njihovi
sopstveni prijatelji, delimično kao Francuze tuđe Kataloniji, a delimično
kao intelektualce tuđe radnicima. Docnije sam saznao da su ih njihova
naklonost i poštovanje prema Lazarki usaglasili sa jednim katalonskim
anarhistom koji je predložio da je uklone kao strankinju koja ne poznaje
uslove radničke borbe u Barseloni. Morali bi samim tim ukloniti i Mišela.
Na kraju, katalonski anarhisti povezani s Lazarkom ostadoše među
njima, ali bez rezultata: nisu pristajali ni na kakav zajednički poduhvat,
pa se sve svelo na to da sutra pojedinačno pucaju s krovova. Što se
mene tiče, hteo sam samo jedno: da Mišel ruča s Ksenijom. Štaviše,
uzdao sam se da bi njih dvoje mogli da se dogovore o tome da provedu
noć zajedno, ali za početak je dovoljno da Mišel bude u predvorju
hotela pre trinaest časova, kao što smo se preko telefona dogovorili.

Naknadno sam se prisetio: čim joj se pruži prilika, Ksenija se

razmeće svojim komunističkim ubeđenjima. Reći ću joj da sam je
pozvao u Barselonu da bi prisustvovala nemirima: mogla bi je uzbuditi
pomisao da sam je smatrao dostojnom da učestvuje u tim nemirima.
Dogovoriće se o svemu sa Mišelom. Ma koliko to rešenje bilo
neuverljivo, zadovoljio sam se njime i više na to nisam mislio.

Vreme je brzo prošlo. Vratio sam se u Barselonu: grad je poprimio

neuobičajen izgled, kafanske terase pospremljene, a gvozdeni zastori
na radnjama napola spušteni. Čuo sam pucanj: neki štrajkač je pucao u
tramvajske prozore. Vladala je čudna živost, čas kratkotrajna čas
nesnosna. Vozila gotovo nisu prolazila. Bezmalo na svakom koraku
videle su se oružane snage. Shvatio sam da su kola prava meta
pucnjima i kamenicama. Bio sam zlovoljan što nisam na strani
štrajkača, ali sada više nisam mnogo mislio o tome. Zahvaćen
iznenadnom pobunom, grad je izgledao mučno.

Odustao sam da odem do hotela. Otišao sam pravo na stanicu. Još

se nije predviđalo zakašnjenje voza. Primetio sam ulaz u neku garažu:
bio je odškrinut; uterao sam kola. Bilo je tek jedanaest i po. Preostalo
mi je više od pola sata do dolaska voza. Primetio sam neku otvorenu
kafanicu: poručio sam bocu belog vina, ali nisam uživao dok sam pio.
Mislio sam na noćašnji san o revoluciji: bio sam razboritiji − ili čovečniji
− dok sam spavao. Uzeo sam neke katalonske novine, ali sam
katalonski vrlo slabo razumevao. Atmosfera u toj kafanici beše prijatna
i zavodljiva. Tek poneki gost: dvojica ili trojica su takođe čitali novine.
Uprkos svemu, zapanjio me zlokoban izgled glavnih ulica u času kada
se razlegao pucanj. Bilo mi je jasno da se u Barseloni ne snalazim, da
sam van toka stvari, dok je u Parizu nešto sasvim drugo, tamo sam u
središtu zbivanja. U Parizu, čim bukne neki nemir, zapodenem
razgovor sa svima oko sebe.

Voz je kasnio. Bio sam prinuđen da šetkam po stanici: a ona je bila

slična onoj »Galeriji mašina« kroz koju sam tumarao u noćašnjem snu.
Nisam previše mario za Ksenijin dolazak, ali ako voz bude mnogo
kasnio, Mišel bi u hotelu mogao izgubiti strpljenje. A i Dora treba da
doputuje u dva sata. Ja ću pričati njoj, ona će pričati meni, uzeću je u
naručje: te su mi mogućnosti ipak izgledale nepojmljive. Voz iz Por-Bua
uđe u stanicu: posle nekoliko trenutaka stajao sam ispred Ksenije. Još
me ne beše primetila. Gledao sam je: zamajavala se oko prtljaga. Učini
mi se nekako manja. Prebacila je ogrtač preko ramena i kad je htela da
uzme u ruku malu putnu torbu, ogrtač pade. Opazila me dok se
saginjala da podigne kaput. Stajao sam na peronu i smejao joj se.
Pocrvenela je primetivši da joj se smejem, a zatim je i ona prsnula u
smeh. Uzeo sam malu putnu torbu i kaput koji mi dodade kroz prozor
vagona. Ma koliko se smejala, bila mi je potpuno strana, kao nezvan
gost. Zapitao sam se − i uplašio toga − neće li se isto dogoditi sa
Donom. Dora mi se mogla učiniti daleka: Dora je za mene bila čak
nedokučiva. Ksenija se nespokojno osmehivala: osećala je neku
nelagodnost koja se pojačala kad se nađe u mom zagrljaju. Poljubio
sam je u kosu i čelo. Pomislih da bih bio srećan tog časa samo da
nisam očekivao Dorin dolazak.

Odlučio sam da joj odmah ne govorim o tome da stvari između nas

dvoje neće ići kako ona očekuje. Primetila je da sam zabrinut. Bila je
dirljiva: ćutala je gledajući me prostodušno. Izgledala je kao neko ko,
ne znajući šta se zbiva, gori od znatiželje. Zapitao sam je je li čula o
događajima u Barseloni. Pročitala je nešto u francuskim novinama, ali
ne zna ništa podrobnije.

Polako sam joj rekao:

− Jutros je počeo generalni štrajk i, po svoj prilici, sutra će se nešto

odigrati… Dolaziš baš za nemire.

Ona me upita:

− Ne ljutiš se?

Pogledao sam je, a misli su mi verovatno bile na drugoj strani.

Cvrkutala je poput ptičice, a zatim me upitala:

− Hoće li izbiti komunistička revolucija?

− Ručaćemo sa Mišelom T… S njim ćeš, ako te volja, moći da pričaš

o komunizmu.

− Baš bih volela pravu revoluciju… Ručaćemo sa Mišelom T…?

Znaš, umorna sam.

− Prvo da ručamo… Spavaćeš kasnije. Sačekaj za trenutak: taksisti

štrajkuju. Vraćam se kolima.
 Ostavio sam je na pločniku.

Bila je to zamršena priča − neobična priča. Gadio sam se uloge koju

sam bio prinuđen da odigram. Ponovo sam morao da se prema njoj
ponesem kao što sam se već poneo u mojoj bolesničkoj sobi. Uviđao
sam da sam otišao u Španiju da bih pobegao od života, ali pokušaj je
bio uzaludan. Ono od čega sam bežao, pratilo me u stopu, saletalo i
zahtevalo da se opet ponašam kao propalica. Nipošto nisam želeo da
se tako ponašam. Uprkos svemu, kada Dora bude stigla, verovatno će
sve krenuti nabolje. Brzo sam koračao po suncu u pravcu garaže. Beše
pripekla vrućina. Brisao sam lice. Zavideo sam ljudima koji se uzdaju u
boga, dok ja… ja ću ubrzo imati »samo oči za plakanje«. Neko me
drsko odmerio pogledom. Bio sam pognuo glavu i sada je podigoh: bio
je to neki bosonogi skitnica, tridesetogodišnjak, s maramicom preko
glave i vezanom ispod brade, i sa velikim žutim motociklističkim
naočarima na licu. Gledao me dugo i izazovno svojim krupnim očima.
Imao je drzak izraz, na suncu, gotovo sunčan izraz. Pomislio sam:
»Možda je to Mišel, pa se prerušio!« Bilo je to detinje glupo. Nikada
nisam sreo tog čudnog skitnicu.

Prošao sam, a zatim se ubrzo okrenuo. On me još drskije odmeri.

Pokušah da zamislim njegov život. Taj život ima nešto neporecivo. Pa i
ja bih mogao postati skitnica. U svakom slučaju, on to jeste, on to jeste
doista, to i ništa više: takva ga je sudbina zadesila. A mene je zadesila
ugodnija sudbina. Vraćajući se iz garaže, prošao sam istim putem.
Skitnica je stajao na istom mestu. Još jednom me odmerio. Polako sam
prošao. Nešto me vuklo njemu i jedva sam se rastao. Želeo bih da i ja
izgledam tako grozno, da imam taj sunčani izgled kao on, umesto što
podsećam na dete koje nikada ne zna šta hoće. Tada sam pomislio da
bih mogao da srećno živim sa Ksenijom.

Ona je stajala pred ulazom u garažu, s prtljagom pored nogu. Nije

primetila da prilazim kolima: nebo je bilo sasvim plavo, ali se dobijao
utisak da će se svakog trena sručiti oluja. Stojeći između svog prtljaga,
pognute glave i mršava, izgledalo je kao da se Ksenija jedva drži na
nogama. Pomislio sam: šta me sve danas čeka, dobro je ako i ja
ostanem na nogama. Zaustavio sam se ispred nje i pogledao je bez
osmeha, s očajnim izrazom na licu. Trgla se kad me ugledala: u tom
trenutku, sav njen užas i strepnja videli su joj se na licu. Pribra se i
priđe kolima. Uzeo sam njen prtljag: nosila je i svežanj novina,
ilustrovanih listova i Imanite. Ksenija je doputovala spavaćim kolima u
Barselonu, ali čita Imanite!

Sve se odvijalo brzo: ćutke smo stigli u hotel. Ksenija je posmatrala

ulice grada u kome se našla prvi put. Rekla mi je da joj na prvi pogled
Barselona izgleda kao lep grad. Pokazao sam joj štrajkače i straže
okupljene ispred nekog zdanja.

Odmah mi reče:

− Pa to je užasno.

Mišel je bio u hotelskom holu. Odmah se uzmuvao sa svojom

uobičajenom nespretnošću. Očigledno, Ksenija ga je privlačila. Živnuo
je čim se pojavila. Tek što je čula šta je rekao, Ksenija ode u sobu koju
sam joj zakupio.

Objasnio sam Mišelu:

 − Moram smesta da idem… Možeš li reći Kseniji da odlazim kolima
iz Barselone do večeras, ali da ne pominješ nikakvo određeno vreme?

Mišel mi reče da loše izgledam. A i on je izgledao bezvoljno. Ostavio

sam poruku za Kseniju: van sebe sam zbog svega što mi se desilo,
toliko puta sam se poneo rđavo prema njoj, sada sam hteo da se
ponašam drukčije, ali od sinoć je to nemogućno, kako sam mogao
predvideti šta će se dogoditi…

Naglašavao sam govoreći Mišelu: nemam nikakvog ličnog razloga

da se brinem oko Ksenije, ali ona je veoma nesrećna. Osećam se
krivim pri pomisli da je ostavim samu.

Požurio sam umirući od straha da bi mi mogli polupati kola. Niko ih

nije ni pipnuo. Kroz petnaestak minuta stigao sam na aerodrom. Došao
sam pun sat ranije.
6

Osećao sam se kao pas na uzici. Nisam video ništa. Sapet u

vremenu, u trenu, u damaranju krvi, trpeo sam bol isto kao čovek
vezan i izveden na strelište, koji nastoji da raskine uže. Nikakvu sreću
nisam očekivao, nisam ni znao šta me čeka, a Dorotejin život je suviše
neobičan. Lišen svake nade, ponovo sam postao spokojan pred sam
dolazak aviona. Čekao sam Doru, čekao sam Doroteju baš kao što se
čeka smrt. Samrtniku odjednom postaje jasno: gotovo je. Ipak na svetu
je jedino važno to što će makar malo preživeti! Bio sam se smirio, ali
avion je doleteo naglo u niskom letu. Pohitao sam: u prvom trenutku
nisam primetio Doroteju. Nalazila se iza nekog krupnog starca. Nisam
najpre ni bio siguran da je to ona. Prišao sam: lice joj je bilo mršavo
kao u bolesnice. Nije imala nimalo snage, trebalo joj je pomoći da siđe.
Videla me je, ali nije gledala, oslanjala se, pognute glave i ne mičući s
mesta.

Reče mi:

− Samo časak…

Tada sam rekao:

− Poneću te na rukama.

Nije odgovorila ništa, prepustila se i ja sam je poneo. Bila je mršava

kao kostur. Očigledno je imala bolove. Bila je nepomična u mom
naručju, ravnodušna prema svemu, na rukama čoveka koji i sam pati.
Smestio sam je u kola. Tada me je pogledala. Nasmešila se ironično,
zajedljivo, neprijateljski. Šta ima zajedničkog sa onom Dorom koju sam
pre tri meseca gledao da pije kao da se nikada neće zadovoljiti. Na
sebi je imala žutu odeću, poput sumpora, a takve boje bila je i njena
kosa. Dugo me progonila pomisao na sunčani skelet i kosti boje
sumpora: Doroteja je sada otpadak, reklo bi se da je život napušta.

Polako mi je rekla:

− Požurimo. Moram što pre da legnem.

Bila je sasvim iznemogla.

Zapitah je zašto me nije sačekala u Parizu.

Izgledalo je kao da ne čuje, ali na kraju odgovori:

− Više nisam htela da čekam.

Zurila je ispred sebe ne videći ništa.

 Pred hotelom sam joj pomogao da siđe. Htela je da hoda do lifta.
Pridržavao sam je i polako smo koračali. U sobi sam joj pomogao da se
svuče. Poluglasno mi reče šta joj je potrebno. Moram izbegavati da je
povređujem. Dodao sam joj rublje koje je želela. Svlačeći se, čim otkri
svoju nagotu (njeno mršavo telo je bilo manje čisto), nisam mogao da
obuzdam osmeh: bolje je što je bolesna.

Ona reče s nekom vrstom mira:

− Više me ne boli. Samo nemam ni trunku snage.

Nisam je ni dotakao usnama, a ona me tek ovlaš pogledala;

međutim, ono što se zbivalo u sobi, snažno nas je sjedinjavalo.

Kada se ispružila na krevetu, namestivši glavu na sredinu jastuka,

opustile su joj se crte lica: ubrzo je izgledala lepa kao nekada. Časkom
me je pogledala, a zatim se okrenula.

Prozorski kapci su bili zatvoreni, ali su kroz njih prodirali sunčevi

zraci. Bilo je toplo. Uđe sobarica i u dubokoj činiji unese grumenje leda.
Doroteja me zamoli da led stavim u kesu od kaučuka, te da potom kesu
metnem na njen stomak.

Reče mi:

− Baš tu me boli. Ležaću opružena s ledom na trbuhu.

Zatim dodade:

− Bila sam izišla juče kada si me zvao telefonom. Nisam ja toliko

bolesna koliko izgleda.

Nasmešila se, ali je njen osmeh smetao.

 − Morala sam da putujem trećim razredom do Marseja. U protivnom,
krenula bih tek večeras, nikako ranije.

− Zašto? Nisi imala dovoljno novca?

− Bila sam prinuđena da sačuvam za avion.

− Razbolela si se od tog putovanja vozom?

− Nisam. Bolesna sam već mesec dana, truskanje mi je samo

izazvalo bol: bolelo me mnogo cele noći. Ali…

Zatim mi je zgrabila glavu obema rukama i okrenuvši se, kazala:

− Bila sam srećna što me bolelo.

Dok je to govorila, lagano me odgurnula tim rukama koje su me

tražile.

Ali, otkad je poznajem, ona nikada nije govorila na takav način.

Ustao sam. Otišao sam u kupatilo i zaplakao.

Odmah sam se vratio. Glumio sam hladnoću koja odgovara njenoj.

Lice joj je otvrdnulo. Kao da je morala da mi se osveti zbog svog
priznanja.

Na kraju je obuze jarosna mržnja.

− Da nisam bolesna, ne bih ni došla. Sada sam bolesna: bićemo

srećni. Napokon sam bolesna.

Lice joj se izobliči od uzdržanog besa.

Postala je ružna. Shvatio sam da kod nje volim to silovito uzbuđenje.

Kod nje sam voleo baš tu mržnju, voleo sam neočekivanu ružnoću,
odvratnu ružnoću koja dolazi od mržnje.
7

Sa recepcije hotela javi se lekar kojeg sam pozvao. Bili smo zaspali.
Čudnovata, polumračna soba u kojoj sam se probudio izgledala je
pusto. Istovremeno, probudi se i Doroteja. Trgnula se kad me primetila.
Stajao sam na fotelji: pokušavao sam da shvatim gde se nalazim. Ništa
mi nije jasno. Je li noć? Očigledno je dan. Podigao sam slušalicu
telefona koji je zvonio. Zamolio sam na recepciji da lekara pošalju u
našu sobu.

Čekao sam da se završi pregled: osećao sam se umorno i još

pospano.

Doroteja je imala neku žensku bolest: uprkos tome što je stanje

ozbiljno, može se izlečiti vrlo brzo. Putovanje je pogoršalo stvar, ne bi
trebalo da putuje. Lekar će ponovo doći. Ispratio sam ga do lifta. Na
kraju sam ga zapitao kakva je situacija u Barseloni. On mi odgovori da
već dva sata vlada generalni štrajk, da je sve stalo, ali je u gradu mirno.

Bio je to beznačajan čovek. Ne znam zašto sam mu rekao, glupo se

osmehnuvši:

− Zatišje pred buru…

Rukovao se sa mnom i otišao ne odgovorivši, baš kao da sam

neotesan čovek.

Doroteja se očešljala i malko odmorila. Narumenela je usne. A zatim

mi je rekla:

− Sad mi je bolje… Šta si pitao lekara?

 − Vlada generalni štrajk, a možda će izbiti i građanski rat.

− Zašto građanski rat?

− Između Katalonaca i Španaca.

− Građanski rat?

Pomisao na građanski rat izazvala je kod nje zbunjenost. Dodao

sam:

− Treba da postupaš kao što je lekar kazao… Pogrešio sam što sam
o tome govorio tako na brzinu: kao da je prošla neka senka. Dorotejino
lice se smrknulo.

− Zašto bih se izlečila? − reče ona.

DAN MRTVIH
1

Doroteja je doputovala 5. oktobra. Šestog oktobra u deset časova

uveče sedeo sam pored nje: ispričala mi je šta je radila u Beču nakon
što se rastala od mene.

Bila je ušla u jednu crkvu.

Unutra nije bilo nikoga i ona je najpre kleknula, a zatim je legla

potrbuške, raširivši ruke u vidu krsta. To za nju nije imalo nikakvog
osobitog značenja. Nikada se nije molila bogu. Nije joj jasno zašto je
sve to učinila, ali je posle izvesnog vremena uzdrhtala od praskanja
groma. Ustala je, izišla iz crkve i potrčala po pljusku.

Ušla je u crkvenu portu. Bila je bez šešira i pokisla. U porti je zatekla

nekog mladića, sasvim mladog i s kapom na glavi. Hteo je da se smeje
s njom. Očajna, ona nije mogla da se smeje. Prišla je mladiću i
poljubila ga. Zatim ga je dirala. I on je nju dirao. Bila je neobuzdana i
prenerazila ga je.

Dok mi je pričala o tome, ona se sasvim opustila. Reče mi potom:

− Bio je kao mali brat, osećao se na vlagu, a ja isto tako, ali sam bila
u takvom stanju da sam uživala, a on je drhtao od straha.

U tom trenutku, dok sam slušao Doroteju, zaboravio sam na

Barselonu.

Začusmo zvuk trube u neposrednoj blizini. Doroteja zastade. Slušala

je iznenađeno. Potom je nastavila priču, ali je ubrzo zaista ućutala.
Odjeknuli su plotuni. Zatim je nastupilo kraće zatišje, a onda se
pucnjava ponovila. Bio je to nagli prasak, ne tako daleko od hotela.
Doroteja je ustala: nije se plašila, nego je izgledala tragično okrutna.
Prišao sam prozoru. Video sam ljude naoružane puškama koji su vikali
trčeći ispod drveća Ramble u toj neosvetljenoj noći. Nije se pucalo na
Rambli, nego na obližnjim ulicama: pade jedna grana polomljena
mecima.

Rekao sam Doroteji:

− Sada je krenulo naopako!

− Šta se dešava?

− Ne znam. Sigurno je regularna vojska napala ostale (ostali su bili

Katalonci i barselonski Generalitet). Pucaju u Kalje Fernando. To je
sasvim blizu.

Od žestoke pucnjave prolamao se vazduh.

Doroteja je prišla jednom prozoru. Okrenuo sam se i doviknuo joj:

− Ti si poludela. Odmah idi u krevet!

Imala je na sebi mušku pidžamu. Raspuštene kose i bosonoga,

svirepog izraza lica.

Odgurnu me i pogleda kroz prozor. Pokazah joj na zemlji polomljenu

granu.

Vratila se do kreveta i skinula gornji deo pižame. Gola do pojasa,

počela je da traži nešto oko sebe: kao da je pomahnitala.

Zapitao sam:

− Šta tražiš? Neizostavno moraš leći.

− Hoću da se obučem. Hoću da s tobom pođem i da vidim.

− Hoćeš li da pogineš?

− Slušaj, to je jače od mene. Idem da vidim.

Izgledala je neobuzdana. Bila je besna, bespogovorna, smrknuta,

zahvaćena nekom vrstom pomame.

U tom času začu se kucanje na vratima. Doroteja ogrnu bluzu koju

beše skinula.

Bila je to Ksenija. (Sinoć sam joj sve rekao, ostavljajući je sa

Mišelom.) Drhtala je. Pogledao sam Doroteju i zapazio njen izazovan
izraz lica. Ćutljiva, zlurada, ona je stajala golih grudi.
 Osorno sam se obratio Kseniji:

− Vrati se u svoju sobu. Koga đavola još hoćeš?

Doroteja me prekinu i ne pogledavši je:

− Ne. Možete da ostanete, ako hoćete. Ostanite kod nas.

Ksenija je stajala nepomično na vratima. Pucnjava nije prestajala.

Doroteja me uze za rukav. Odvuče me u drugi ugao sobe i reče mi na
uvo:

− Imam strašnu ideju, razumeš?

− Kakvu ideju? Ne razumem. Zašto zoveš ovu devojku da ostane?

Doroteja uzmače: imala je podmukao izraz na licu, a u isti mah bilo

je očigledno da su joj snage na izmaku. Prasak pušaka probijao je uši.
Pognute glave i izazovnim glasom, ona mi reče:

− Ti znaš da sam ja zver!

Ksenija je mogla čuti njene reči:

Brzo sam prišao Kseniji preklinjući je:

− Odlazi odmah.

Ksenija me isto tako molila. Uzvratio sam:

− Je li ti jasno šta će se desiti ako ostaneš?

Doroteja se podrugljivo smejala mereći je od glave do pete. Gurnuo

sam Kseniju prema hodniku: ona se opirala mučki me vređajući. U
početku je bila pomahnitala i − gotovo sam u to uveren − seksualno
raspaljena. Gurao sam je ali ona se opirala. Počela je da urla kao sam
đavo. Na licu joj se ogledao stravičan bes: gurnuo sam je svom
snagom. Ksenija je pala koliko je duga i prućila se po hodniku.
Zaključao sam vrata. Bio sam van sebe. Bio sam i ja zver, ali sam
istovremeno drhtao. Pomislio sam da je Doroteja ugrabila priliku dok
sam se rvao sa Ksenijom i skočila kroz prozor.
2

Doroteja je bila iscrpena; ćutke je dopustila da je ponesem. Položio

sam je na krevet: sasvim se prepustila, nepokretna na mojim rukama i
golih grudi. Prišao sam prozoru i zatvorio kapke. Prestrašen, primetio
sam Kseniju kako izlazi iz hotela. Pretrčala je Ramblu. Ništa nisam
mogao da učinim: nisam mogao ni trenutka da ostavim Doroteju samu.
Video sam da se Ksenija upućuje ne tamo odakle se čula pucnjava,
nego prema ulici u kojoj je Mišel stanovao. Izgubila se.

Nemiri su trajali čitave noći. Bilo je nemogućno zaspati. Borba je

postepeno bivala sve žešća. Začuli su se mitraljezi, a zatim i topovi.
Osluškivana iz hotelske sobe u kojoj smo Doroteja i ja bili zatvoreni, ta
pucnjava je mogla imati nečega veličanstvenog, ali ona je bila nadasve
nerazumljiva. Proveo sam jedno vreme koračajući kroz sobu uzduž i
popreko. Oko ponoći, kad je nastupilo zatišje, seo sam na ivicu
kreveta. Rekao sam Doroteji:

− Ne razumem zašto si ulazila u crkvu.

Već odavno smo ćutali. Ona se lecnula na moje reči, ali ništa nije
rekla.

Zapitao sam je zašto ne odgovara.

Sanjari, kazala je.

 − A o čemu?

− Ne znam.

Nešto kasnije, rekla je:

− Mogla bih pred njim da se poklonim do zemlje i da padnem ničice

u prašinu, samo kad bih bila sigurna da on ne postoji.

− Zašto si išla u crkvu?

Okrenula je leđa.

Pri tom je rekla:

− Trebalo bi da iziđeš. Bilo bi bolje da sada ostanem sama.

− Ako baš hoćeš, ja mogu da izađem.

− Hoćeš da odeš da te ucmekaju…

− Zašto? Puščani plotuni ne pogađaju često. Slušaj: pucnjava ne

prestaje. To dovoljno jasno svedoči da meci ostavljaju velik broj ljudi u
životu.

Ona je išla za svojom mišlju:

− Bilo bi to manje lažno.

Tog trenutka okrenula se prema meni i podrugljivo me pogledala:

− Kad bi samo mogao da izgubiš glavu!

Nisam ni trepnuo.
3

Iako se u međuvremenu donekle stišala, ulična bitka se sutradan

posle podne povremeno rasplamsavala svom žestinom. Prilikom
jednog zatišja, Ksenija mi je telefonirala sa recepcije hotela. Vikala je u
slušalicu. Doroteja je spavala u tom trenutku. Sišao sam u hol. Tamo je
bila i Lazarka, pokušavajući da zaustavi Kseniju. Račšupana i prljava,
Ksenija je ličila na pravu ludakinju. Lazarka je bila odlučna i zloslutna
kao uvek.

Ksenija se najednom istrgnula iz Lazarkinih ruku i kidisala na mene.

Kao da je htela da me zgrabi za grlo.

Vikala je:

− Šta si učinio?

Preko čela je imala široku ranu koja je krvarila ispod zasušene krvi.

Ščepao sam je za ručni zglob, zavrnuo joj ruku i naterao da umukne.

Bila je u groznici i drhtala.

Ne opuštajući Ksenijin zglob, zapitao sam Lazarku šta se desilo.

Ona mi objasni:

− Mišel je poginuo i Ksenija misli da je to tvoja krivica.

Morao sam se napregnuti da bih obuzdao Kseniju. Otimala se svom

silinom dok je Lazarka govorila. Pokušavala je divlje da me ugrize za
ruke.

Lazarka mi je pomogla da je savladam: držala joj je glavu.

Ja sam takođe drhtao.

Posle izvesnog vremena Ksenija se smirila.

Stajala je pred nama sva izbezumljena.

 Obratila mi se promuklim glasom:

− Zašto si mi to učinio?… Bacio si me na zemlju… kao zver…

Zgrabio sam joj ruku i stegnuo je još jače.

Lazarka je otišla da nađe mokar ručnik.

Ksenija je i dalje govorila:

−… sa Mišelom… bila sam grozna… Kao ti sa mnom… ti si kriv…

on me voleo… samo me on na svetu voleo… Učinila sam sa njim…
ono što si ti učinio sa mnom… izgubio je prisebnost… otišao je da
pogine… i sada… Mišel je mrtav… to je strašno.

Lazarka joj privi ručnik na čelo.

Oboje smo je pridržavali dok smo je vodili u njenu sobu. Ona se

vukla. Plakao sam. Primetio sam da i Lazarka plače. Suze su joj tekle
niz obraze: pri tom je kao i obično sasvim vladala sobom i izgledala
zloslutno, pa je bilo utoliko čudovišnije videti suze na njenom licu. Legli
smo Kseniju u krevet.

Rekao sam Lazarki:

− Dora je ovde. Ne mogu je ostaviti samu.

Lazarka me pogledala i u tom trenutku primetio sam da se ne

usuđuje da me prezire.

Prosto je kazala:

− Ostaću sa Ksenijom.

Stegnuo sam Lazarkinu ruku. Trenutak sam zadržao svoju ruku u

njenoj, ali već sam mislio na to da je poginuo Mišel a ne ja. Zatim sam
grčevito zagrlio Kseniju: zaista sam želeo da je poljubim, ali sam
osećao da bi to bilo licemerno. Odmah sam izišao. Kada je videla da
odlazim, počela je da jeca ne mičući se s mesta. Izišao sam u hodnik.
Briznuo sam u plač.
4

Sa Dorotejom sam ostao u Španiji do kraja oktobra. Ksenija se

vratila sa Lazarkom u Francusku. Dorotejino stanje se svakim danom
poboljšavalo: u popodnevnim časovima izlazila je sa mnom na sunce
(bili smo se nastanili u jednom ribarskom selu).

Krajem oktobra ostali smo bez novca. Trebalo je da se Doroteja vrati

u Nemačku. A ja ću ići s njom do Frankfurta.

Prvog novembra (beše nedelja izjutra) stigli smo u Trir. Nije nam
preostalo ništa drugo nego da sačekamo da se sutradan otvore banke.
Tog poslepodneva je padala kiša, ali nismo mogli da čamimo u
hotelskoj sobi. Išli smo kroz polja, sve do uzvisine koja se nadnosi nad
Mozelskom dolinom. Beše zahladnelo i padala je kiša. Doroteja je
imala na sebi sivi putni ogrtač. Vetar joj je mrsio kosu. Bila je pokisla.
Na izlazu iz grada zamolili smo nekog građanina sitnog rasta sa velikim
brkovima i polucilindrom da nam pokaže put. Zbunjujuće ljubazno uzeo
je Doroteju za ruku. Odveo nas je do raskrsnice odakle smo se i sami
umeli snaći. Dok je odlazio, osvrnuo se i nasmešio nekoliko puta.
Doroteja ga je pratila pogledom i ožalošćeno se smešila. Ubrzo smo
zalutali, valjda zato što nismo do kraja razumeli šta nam je kazao onaj
čovečuljak. Morali smo da idemo dugo kroz obližnje doline, daleko od
Mozela. Zemljište, kamenje po izlokanim drumovima i gole stene imali
su jarkocrvenu boju: bilo je na sve strane mnogo šume, obrađenih njiva
i livada. Prošli smo kroz neku šumu posutu žutim jesenskim rujem.
Počele su da promiču snežne pahuljice. Naišli smo na grupu
Hitlerjugenda, dečaka između deset i petnaest godina, u kratkim
pantalonama i boleru od crnog somota. Koračali su brzo, ne osvrćući
se ni na koga, i govorili praskavim glasom. Sve je bilo jezivo tužno:
ogromni nebeski svod polako se pretvarao u snežnu vejavicu. Išli smo
brzo. Morali smo da pređemo preko jedne uzorane zaravni. Nedavno
zaorane brazde nizale su se jedna do druge; vetar je kovitlao sneg
iznad nas. Svuda se širio neki beskraj. Žurno koračajući jednim
puteljkom, dok nas je studen šibala po licu, izgubili smo osećanje da
postojimo.

Stigli smo do jednog restorana s kulom. Unutra je bilo toplo, a za

stolovima je sedelo mnoštvo građanskih porodica. Neka mutna
novembarska svetlost razlivala se prostorijom. Bledih usana i crvena u
licu od hladnoće, Doroteja nije govorila ništa: jela je neki omiljeni kolač.
I dalje je bila veoma lepa, ali lice joj se gubilo u toj svetlosti i sivilu
neba. U povratku smo lako našli najzgodniji put koji je krivudao kroz
šumu. Sneg beše gotovo prestao da pada. Brzo je iskopneo. Išli smo
žurno, klizali smo se ili se s vremena na vreme spoticali. Spuštala se
noć. Dole u polutami ugledali smo grad Trir. Pružao se na suprotnoj
obali Mozela; nad njim su se uzdizali visoki četvrtasti zvonici.
Postepeno su kroz pomrčinu zvonici počeli da iščezavaju. Prelazeći
preko jednog proplanka, ugledali smo nisku, ali prostranu kuću
zaklonjenu venjacima. Doroteja mi reče kako bi kupila tu kuću i tu se
nastanila sa mnom. Između nas je ostala samo neka vrsta mrskog
razočarenja. Osećali smo to oboje, malo smo značili jedno drugome,
barem od trenutka kada smo se izlečili. Hitali smo prema hotelu, u
gradu koji nam je do sinoć bio sasvim nepoznat. Dešavalo se da smo
se tražili po mraku. Jedno drugome smo zagledali u oči: ne bez
bojazni. Još nas je nešto vezivalo, ali smo bili izgubili svaku nadu. Na
jednoj krivini ukazala nam se velika udolina. Čudnovato: ta udolina
ispred nas bila je beskrajna kao i zvezdano nebo iznad nas. Sijaset
plamičaka treperilo je na vetru i u noći izvodilo tihu i nerazumljivu
svetkovinu. Te zvezde, te slabašne svetlosti gorele su stotinama po
zemlji: zemljom se nizalo mnoštvo osvetljenih grobova. Uzeo sam
Doroteju za ruku. Bili smo posve opčinjeni tom udolinom u kojoj su
gorele pogrebne zvezde. Doroteja mi priđe. Zatim me dugo i vatreno
ljubila u usta. Obgrlila me i strasno stegnula: prvi put posle dužeg
vremena nju je obuzela strast. Žurno smo, kao ljubavnici, sišli s puta i
ušli desetak koraka u uzoranu njivu. Još uvek smo bili iznad grobova.
Otvorila se i obnažio sam njene najstidnije delove. Obnažila je i ona
mene. Pali smo na rastresitu zemlju i ja sam se zario u njeno vlažno
telo kao što se plug u rukama dobrog orača zariva u njivu. Zemlja je
pod njom bila otvorena kao grob, a njen mi se goli trbuh otvarao kao
sveže iskopan grob. Bili smo izbezumljeni i preneraženi što vodimo
ljubav iznad jednog zvezdanog groblja. Svaka svetlost je bila vesnik
jednog kostura u grobu, a sve zajedno su sačinjavale treperavo nebo,
nejasno i uzbuđeno kao pokreti naših isprepletanih tela. Bilo je hladno,
zarivao sam ruke u zemlju: raskopčao sam Doroteju, a njeno donje
rublje i grudi umazao sam svežom zemljom koja se zalepila za moje
prste. Njene dojke, izronile iz odeće, rasipale su i zračile neku
mesečinastu belinu. Povremeno bi nas obuzimala prijatna malaksalost,
a i studen nas je podilazila. Naša tela su drhtala kao dva reda zuba dok
cvokoću.

Vetar je divlje hujao kroz šumu. Rekao sam mucajući… mucao sam,
divlje sam govorio Doroteji:

−… kosturu moj… drhtiš od hladnoće… zubi ti cvokoću…

Ućutao sam, mislio na nju ne pomerajući se, dahtao sam kao pas.
Najednom sam stegnuo njene gole grudi. Pao sam svom težinom. Ona
je užasno kriknula. Svom snagom sam stisnuo zube. U tom trenutku
počeli smo da se klizamo niz padinu.

Nešto niže nalazilo se nagnuto jedno kameno ispupčenje. Da se

nisam odupro nogom o tu stenu, sigurno bismo pali u noć i, zadivljen,
čak sam bio sklon da poverujem da bismo pali u nebeske prostore.

Morao sam, kako god znam, da navučem pantalone. Nekako sam

ustao. Dora je iza mene ležala gola na zemlji. Jedva je ustala uhvativši
me slučajno za ruku. Poljubila je moj goli trbuh. Moje dlakave noge bile
su ulepljene blatom. Ona je pokušala da ga ostruže. Obesila mi se o
vrat. Igrala se izvodeći podmukle kretnje; izvodila je čak i sumanuto
nepristojne kretnje. Najpre me oborila. Teško sam ustao i pomogao joj
da ustane. Pomogao sam joj da se obuče, ali to je bilo teško pošto su
nam tela i odeća bili ulepljeni od blata. Zemlja nas je uzbuđivala ništa
manje od golog tela. Dorina pička je bila skoro otkrivena, ispod odeće
tako, da sam pohitao da je sasvim obnažim.
 Vratili smo se pored groblja. Ulice su bile puste. Prošli smo kroz
četvrt sa niskim zgradama i starim kućama ograđenim vrtovima. Prođe
neki dečak: s čuđenjem pogleda Doru. Podsetila me na vojnike koji
ratuju u blatnjavim rovovima, ali meni se žurilo da s njom stignem u
zagrejanu hotelsku sobu i da joj pri svetlosti svučem haljinu. Dečak je
zastao da nas bolje osmotri. Tada Dora protegnu vrat i grozno mu se
isceri. A dečačić, ružan i očigledno iz imućne kuće, pobeže u trku.

Pomislio sam na malog Karla Marksa i na bradu koju je u zrelim

godinama pustio. Sada leži pod zemljom, blizu Londona. Mora biti da je
i Marks kao dete isto tako trčao ulicama grada Trira.
5

Sutradan smo otputovali do Koblenca. A u Koblencu sedosmo u voz

za Frankfurt gde je trebalo da se Dora i ja rastanemo. Dok smo išli
dolinom Rajne, sipila je sitna kiša. Obale Rajne behu sive, ali gole i
divlje. Voz je povremeno prolazio pored groblja zaraslog u hrpe belog
cveća. Čim je pala noć, ugledali smo kako na krstačama gore sveće.
Kroz nekoliko časova valjalo je da se rastanemo. U osam sati Doroteja
će poći vozom koji od Frankfurta ide na jug. Samo nekoliko trenutaka
docnije ja ću ući u voz za Pariz. Noć se spustila odmah posle
Bingerbrika.

Bili smo sami u kupeu. Doroteja mi se sasvim primaknula da

porazgovara sa mnom. Glas joj je bio gotovo kao u deteta. Snažno mi
je stegnula ruku i rekla:

− Uskoro će izbiti rat, zar ne?

 Tiho sam uzvratio:

− Ne bih ti umeo reći.

− Tako bih volela da znam. Znaš li šta ponekad mislim? Mislim da

izbija rat. A onda ja moram da javim vest jednom čoveku: buknuo je rat.
Posećujem ga, ali on se tome ne nada i obuzima ga bledilo.

− A zatim?

− To je sve.

Zapitah je:

− Zašto misliš na rat?

− Ne znam. Ukoliko izbije rat, da li bi se ti plašio?

− Ne.

Sasvim se pripila uz mene, naslonivši vrelo čelo na moje rame:

− Slušaj, Anri… znam da sam čudovište, ali ima trenutaka kada

poželim da izbije rat…

− A zašto ne?

− Šta, zar bi i ti voleo da se zarati? Pa ti bi poginuo, zar ne?

− Zašto misliš na rat? Da li zbog onoga juče?

− Da, zbog grobova.

Ostala je tako dugo pripijena uz mene. Prethodna noć me je sasvim

dotukla. Počeo sam da tonem u dremež.

Čim sam utonuo u san, Doroteja poče da me miluje krišom, pri tom
se gotovo i ne pomerajući. Htela je da me probudi i tiho je govorila:
 − Znaš, čovek kome bih javila da je izbio rat…

− Da.

− Nalik je čovečuljku sa brkovima koji me je uzeo za ruku i poveo

juče dok je padala kiša: čovek u svakom pogledu ljubazan i sa
mnoštvom dece.

− A deca?

− Ona će listom umreti.

− Biće ubijena?

− Da, izginuće. Svaki put pred oči mi izlazi onaj čovečuljak. To je

besmisleno, zar ne?

− I baš si ti ta koja mu javljaš da su deca mrtva?

− Da. Svaki put kada me ugleda, on pobledi. Ja dolazim u crnoj

haljini, a kada odlazim, znaš…

− Reci…

− Ostaje lokvica krvi tamo gde sam stajala.

− A ti?

Ona kao da je u tom času zacvilela, kao da je najednom počela da

preklinje:

− Volim te…

Na te reči, Dora je priljubila svoja sveža usta na moja. Obuzela me

neka nepodnošljiva radost. A kada je počela da jezikom liže moj jezik,
bilo je tako lepo da sam zaželeo da umrem.
 Dora je skinula kaput i ostala u mom zagrljaju. Na sebi je imala
jarkocrvenu haljinu od svile, crvenu kao zastave sa kukastim krstom.
Ispod haljine bila je posve gola. Imala je miris raskvašene zemlje.
Odmakao sam se od nje, nešto zbog razdraženosti (hteo sam da se
pomerim s mesta), a nešto i zbog toga jer sam hteo da odem do kraja
vagona. U hodniku sam dva puta uznemirio jednog vrlo visokog i lepog
oficira S.A. Oči su mu bile kao od plavog fajansa pa su, čak i u
osvetljenom vagonu, izgledale kao da tonu u oblake. Kao da je u sebi
čuo zov Valkira, ali je njegovo uvo očigledno bilo osetljivije na zvuk
trube iz kasarni. Zaustavio sam se na ulazu u kupe. Dora upali noćnu
svetiljku. Stajala je nepomično, obasjana bledom svetlošću. Uplašila
me: iza nje sam, uprkos pomrčini, video ogromnu ravnicu. Dora me
gledala, ali je i sama bila odsutna, obuzeta nekim užasnim snom.
Prišao sam joj i primetio da plače. Snažno sam je zagrlio, ali ona nije
dopustila da je poljubim. Upitao sam je zašto plače.

Pomislih:

− Tako je malo poznajem.

Odgovorila je:

− Tek onako.

I briznu u plač.

Grlio sam je i sam jecajući. Želeo sam da saznam zašto plače, ali
ona nije govorila ni reči. Pred mojim očima je sada bila ista onakva
kakvu sam je zatekao ulazeći u kupe: stojeći ispred mene, ona je imala
lepotu priviđenja. Opet me spopao strah. Najednom mi je sinulo u glavi
da ćemo se rastati kroz nekoliko časova. Ona je tako požudna da ne
može ostati u životu. Ona će umreti. Pod nogama sam osećao tutnjavu
točkova po šinama, onih točkova koji satiru i gnječe izdrobljena tela.
6

Poslednji časovi su protekli brzo. U Frankfurtu sam hteo da je

odvedem u neku sobu. Ali ona nije pristala. Večerali smo zajedno:
baviti se koječime bio je jedini način da podnesemo bol rastanka.
Poslednji trenuci na peronu su bili neizdržljivi. Nisam imao snage ni
smelosti da odem. A kroz nekoliko dana trebalo je da se ponovo
sretnemo, ali ja sam bio sumanuto utuvio sebi u glavu da će ona
umreti. Ušla je u voz i iščezla.

Ostao sam na peronu, sam. Kiša je nemilice lila. Otišao sam plačući.
Koračao sam s mukom. U ustima sam još osećao ukus Dorinih usana,
nešto naprosto neshvatljivo. Odmerio sam pogledom nekog
železničkog službenika. Prošao je pored mene: osetio sam neku vrstu
nelagodnosti. Zašto on nema ništa zajedničkog sa ženom koju bih
mogao poljubiti? On takođe ima oči, usta, zadnjicu. Ta usta su me
izazivala da se vratim. Želeo sam da ga tresnem po gubici: imao je
izgled buržuja. Zapitao sam ga gde se nalazi klozet (morao sam što pre
da utrčim). Čak ni suze nisam obrisao. On mi je objasnio na
nemačkom: jedva sam razumeo. Stigavši do kraja staničnog hola,
začuo sam treštanje neke silne muzike, nepodnošljivo kreštave i
bučne. Kroz stanični izlaz video sam na drugom kraju ogromnog trga
osvetljeno pozorište a na stepeništu tog pozorišta paradu uniformisanih
muzičara. Muzika je treštala kliktavo, raskošno i prodorno. Iznenadio
sam se što sam odmah prestao da plačem. Više nisam osećao potrebu
da idem u nužnik. Po pljusku sam pretrčao preko pustog trga. Sklonio
sam se pod nadstrešnicu pozorišta.

Ispred mene, na stepenicama pozorišta, u vojničkom poretku i

nepomična, stajala su deca. Imali su kratke pantalone od crnog somota
i kaputiće ukrašene gajtanima. Behu gologlavi; levo nekakve svirale,
desno plitki bubnjevi.

Svirali su tako silovito i u tako oštrom ritmu da mi je zastao dah.

Nema ništa suvlje ni tvrđe od udara bubnjeva niti piskavije od tih
svirala. Svi ovi nacistički dečaci (pojedini među njima su bili plavi, sa
licem kao u lutke) koji su u noći, po pljusku i pred ogromnim pustim
trgom svirali za retke prolaznike, kao da se behu, ukrućeni poput
motke, pretvorili u bezumno veselo kliktanje kataklizme. Ispred njih je
njihov vođ, neki mršavi kržljavko sa licem zajedljivim kao u ribe
(povremeno se okretao da prosikće naredbe, gunđao i psovao), davao
takt s nekim dugačkim štapom bubnjarskog podoficira. Na bestidan
način je podizao taj štap držeći mu jabučicu ispod pupka (tako da je bio
nalik golemom majmunskom penisu, ukrašenom obojenim rojtama);
naglim trzajem, kao kakva mala prljava vucibatina, dizao je jabučicu u
visinu usta. Od trbuha do usta, od usta do trbuha, svako to cimanje bilo
je praćeno udarcima bubnjeva. Bio je to bestidan prizor, posve užasan:
da nisam bio izuzetno hladnokrvan, kako bih mogao pred tim ogavnim
mehanizmima ostati miran kao pred kamenim zidom. Svaki prasak
muzike u noći bio je neka vrsta vračanja koje poziva na ubijanje i rat.
Treštanje bubnjeva išlo je do krajnjih granica očekujući da se na kraju
pretvori u krvave artiljerijske rafale: gledao sam u daljinu… armija
dečaka u bojnom poretku. Ipak su bili nepokretni, ali u zanosu. Na
nekoliko koraka od sebe gledao sam te dečake opčinjene željom da
pođu u smrt. Halucinirajući beskrajna polja kuda će jednog dana jurnuti,
smejući se na suncu: za sobom će posejati samrtnike i mrtvace.

Toj rastućoj plimi užasa i ubistva, mnogo ljućoj od života (jer život
nije tako obliven krvlju kao smrt), mogle su se protivstaviti još samo
trice i kučine, smešna preklinjanja starih gospođa. Zar svemu nije
suđeno da bude sprženo ognjem, uz strašni prasak i grmljavinu,
ognjem bledim kao zapaljeni sumpor koji guši. Neka veselost me
navela te sam okrenuo glavu: pred tom katastrofom mi je bilo pisano da
otkrijem crnu ironiju koja prati grčeve u trenucima kada niko više ne
može da se uzdrži, a da ne krikne. Muzika presta. I kiša beše prestala!
Polako sam se vratio na stanicu. Voz je već bio na peronu. Neko vreme
sam koračao peronom pre nego što sam ušao u jedan kupe; voz je
krenuo tačno na vreme.

Maj 1935.
 MRTVAC
I

MARIJA OSTAJE SAMA SA MRTVI MEDUAROM

Eduar se sruši mrtav.

U njoj nastade praznina i podiže je kao anđela. Gole joj se grudi

uspraviše: zloslutan drhtaj ponese je u crkvu sna gde je dotukoše
iznurenost, muk i osećanje da se tu više ništa ne može učiniti.

U zanosu povrh užasa te kuće, Marija pade u očajanje.

Najednom se pribra igrajući se svojim očajanjem.

Eduar ju je na samrti preklinjao da bude gola.

Beše bleda, rasute kose, čvrstih grudi šiknulih iz pocepane haljine.

Njome je potpuno vladao užas kao što ubica vlada mrklom noći.

II

MARIJA IZLAZI IZ KUĆE

Vreme je polako pobijalo zakone koje nameće strah.

Ona zdera haljinu i prebaci ogrtač preko ruke. Gola i suluda, izlete
na kišu što je lila potocima. Cipele su joj šljapkale kroz blato, kiša se
izlivala na nju. Oseti prostačku potrebu da se isprdi. U šumskoj mekoti
Marija se opruži po zemlji. Dugo je pišala, mokraća se slivala između
njenih nogu. Ležeći na zemlji, ona zapevuši promuklim glasom:
To je nagota
I grozota.
 Zatim ustade, ogrnu kišni ogrtač i otrča do vrata krčme u Kiliju.

III

MARIJA ČEKA PRED KRČMOM

Smetena, zastade pred vratima nemajući hrabrosti da uđe.

Cvokoćući, slušala je kako iz krčme dopiru povici, pesme devojaka i

pijanica. Drhtala je pred vratima, ali je u tome uživala.

Pomisli:

»Ući ću, neka me vide golu.«

Zanjiha se. Oslonjena o zid, raširi ogrtač. Zatim zari svoje duge prste
u međunožnu pukotinu. Sažežena strepnjom oslušnu udišući kroz prste
zadah algi svoga međunožja. Kiša je padala povijena mlakim vetrom.
Kroz gustu pomrčinu čula je devojački glas: setnu predgradsku
popevku. Slušan spolja u noći, taj teški i zidovima prigušen glas parao
je srce. Zatim glas umuknu. A potom se začuše pljesak i udaranje
nogama.

Marija je jecala u mraku. Plakala je pomamno i bez suza, sa šakom

u ustima.

IV

MARIJA ULAZI U KRČMU

Marija odluči da uđe; drhtala je, pođe.

Otvori vrata, kroči tri koraka u dvoranu. Promaja zalupi vrata iza nje.

Vrata zanavek zatvorena za njom: ta silina s treskom zatvorenih

vrata poticala je sa dna vekova.

Sluge, vlasnica i devojke je odmeriše pogledom.

Stajala je nepomično na ulazu. Blatnjava, mokre kose, gledajući

popreko.

Bila je tu, stigla iz vihora noći.

Raskopča okovratnik ogrtača u koji beše uvijena.

MARIJA PIJE SA SEOSKIM MOMCIMA

Upita tihim glasom:

− Može li se nešto popiti?

Vlasnica dobaci sa šanka:

− Jednu jabukovaču?

Stavi malu čašu na šank.

Marija odbi.

− Dajte mi bocu i velike čaše − reče ona.

Njen glas, još promukao, bio je strog.

Ona dodade:

− Hoću da pijem sa njima.

Plati piće.

Neki plav momak sa seoskog gazdinstva, u kaljavim čizmama, reče

sramežljivo:
 − Došli ste da terate šegu?

− Baš tako − reče Marija.

Pokuša da se nasmeši. Osmeh ju je sekao napola.

Sede pored mladića, pripi svoju nogu uz njegovu, pa uze njegovu

ruku i stavi je među svoje butine.

Kada sluga dodirnu pukotinu između nogu, zacvile:

− Za ime božje!

Ostali su ćutali, a krv im je udarila u lice.

Jedna od devojaka ustade i raširi skut ogrtača.

− Pogledajte je − reče − ona je gola golcata.

Marija se ne osvrnu na to, nego iskapi čašu pića.

− Voli mleko − reče vlasnica.

Marija samo zajedljivo podrignu.

VI

MARIJA IZVLAČI KITU JEDNOG PIJANCA

Marija reče tužno:

− Tako je!

Njena pokisla crna kosa lepila joj se u pramenovima uz lice. Zatrese

svojom divnom glavom, ustade i zbaci ogrtač.

Ogrtač pade prazan.

Neki grubijan koji je pio u uglu prostorije jurnu prema Mariji. Dernjao
se:

− Nama dajte te gole ženske!

Vlasnica osu na njega:

− Ima nosinu da ti izvučem.

Zgrabi ga za nos i poče ga uvrtati.

− Ne tako − reče Marija − bolje je ovako.

Priđe pijancu i raskopča ga: iz gaća mu izvuče kitu koja ne beše

osobito tvrda.

Ta stvarčica izazva grdan smeh.

Zajapurena kao luđakinja, Marija besno iskapi još jednu čašu.

Vlasnica polako izbeči oči kao farove. Ona dotače udubinu njene
zadnjice.

− Prosto bi to čovek pojeo − reče.

Marija opet natoči čašu. Šljemala je kao da joj je smrt za vratom i

čaša joj ispade iz ruku. Udubina njenih guzova obasjavala je prostoriju.

VII

MARIJA IGRA SA PJEROOM

Jedan od seoskih momaka mrzovoljno se držao po strani.

Taj prelepi seoski napoličar nosio je visoke, potpuno nove čizme od

krepa.

Marija mu priđe s bocom u ruci. Bila je krupna i crvena, krv joj je

udarila u lice, noge su joj se njihale u čarapama koje su se lelujale.
Momak joj uze bocu iz ruku i nategnu.

Zatim povika snažnim, nepodnošljivim glasom:

− Dosta!

I u trenu spusti praznu bocu na sto.

− Marija upita:

− Hoćeš li još jednu?

On odgovori osmehom: postupao je sa njom kao sa nečim što je

osvojio.

Namesti mehanički klavir, vrati se, oponašajući neku igru, držeći

ruke u krug.

Uze jednom rukom Mariju: odigraše neku skarednu igru.

Marija se potpuno prepuštala, od gađenja zabacivši glavu unazad.

VIII

MARIJA PADA MRTVA PIJANA

Najednom vlasnica ustade i povika:

− Pjero!

Marija je padala: skliznu iz ruku lepog nadničara koji se spotače.

Vitko telo, koje se beše izmigoljilo, pade uz šum mrtve životinje.

− Kurva! − reče Pjero.

Obrisa usta rukavom.

Vlasnica priskoči. Kleče podižući glavu: iz usta su odvratno curile

bale.

Jedna devojka donese mokar ručnik.

Marija ubrzo dođe sebi. Jedva čujno zaiska:

− Pića!

− Dodaj čašu − reče vlasnica jednoj od devojaka.

Pružiše joj čašu. Ona popi i reče:

− Još!

Devojka nasu a Marija ispi odjednom kao da joj se žuri.

Zavaljena u rukama devojke i vlasnice, ona podiže glavu:

− Još! − reče.

IX

MARIJA HOĆE DA GOVORI

Sluge, devojke i vlasnica su se sjatile oko Marije, očekivajući šta će

reći.

A Marija izusti samo jednu reč:

−… u zoru…, reče ona.

I glava joj ponovo klonu.

Vlasnica upita:

− Šta je rekla?

Niko nije znao da odgovori.

 X

PJERO SISA MARIJU

Vlasnica reče lepom Pjerou:

− Sisaj je.

− Da je namestimo na neku stolicu? − upita jedna devojka.

Njih nekoliko zgrabiše telo. Postaviše joj guzicu na stolicu.

Pjero kleknu i stavi njene noge na svoja ramena.

Lepotan se pobednički nasmeja i zari svoj jezik među dlake.

Bolesna, ozarena, Marija je izgledala srećna, smešila se ne otvarajući
oči. Neka neizdrživa radost dizala ju je u ogromna nebesa odakle se,
kroz tmaste oblake, širila toplina zemaljska.

XI

MARIJA LJUBI VLASNICU U USTA

Osetila se ozarena, sleđena: njen život se primicao kraju. U hladnom

bezmerju, preplavljenom dnevnom svetlošću, pred njom, Marija više
nije bila odvojena od Eduarda.

Siroti guz i go trbuh: miris guza i pljuvačkom umazanog trbuha bio je

upravo miris smrti.

Pijana od alkohola i jecaja, ali ne plačući, ona je udisala nekakav

grobni zadah: privlačila je usta vlasnice, čijoj je snetljivoj gnjileži
otvarala bezdan svojih usana.
 XII

MARIJA PIJE IZ BOCE

Marija odgurnu vlasnicu i, otvorivši oči, ugleda njenu glavu

izbezumljenu od radosti. Muškobanjino lice zračilo je raspamećenom
nežnošću. Ona je isto tako bila pijana, pijana da dirne dušu, a niz lice
su joj se kotrljale pobožne suze.

Gledajući te suze i ne videći ništa, Marija je tonula u samrtničko

bunilo.

Prozbori:

− Žedna sam.

Pjero je sisao dahćući.

Užurbana vlasnica dodade joj bocu.

Marija nategnu i dugim gutljajima isprazni bocu.

XIII

MARIJA UŽIVA

… Metež, užasan krik, lomljava boca, a usred svega toga raširene

Marijine noge su se praćakale poput žabe. Momci su se tukli, gurali se i
vikali. Vlasnica pomože Mariji i posadi je na neku klupicu. A ona je
sedeći zurila u prazno.

Napolju su besneli vetrovi. U noći su lupkali kapci na prozorima.

− Slušajte − reče vlasnica.

Čulo se kako vetar zavija u krošnjama drveća, otegnuto poput

dozivanja lude.

U tom trenutku otvoriše se vrata i vihor ulete u prostoriju.

Marija ustade i viknu:

− Eduare!

XIV

MARIJA SUSREĆE PATULJKA

Iz te olujne noći banu čovek, s mukom zatvarajući kišobran: u

vratima se ukaza njegova mišje niska prilika.

− Brzo, gospodine kneže, uđite − reče vlasnica. Posrtala je.

Patuljak ćutke uđe.

− U goloj ste vodi − dodade vlasnica. Nekako joj pođe za rukom da

zatvori vrata. Čovečuljak je bio iznenađujuće ozbiljan, širok i grbav, s
glavom u visini ramena.

Pozdravi Mariju, a potom se okrenu seoskim slugama.

− Zdravo Pjero − reče stežući mu ruku − skini mi ovaj ogrtač, molim

te.

Pjero pomože knezu da skine ogrtač. Knez ga štipnu za nogu.

Pjero, smešeći se, obesi ogrtač. Knez se ljubazno rukova sa

ostalima.

− Dozvoljavate li? − upita uz naklon.

Sede za Marijin sto, prekoputa nje.

− Dajte boce − reče knez.

− Pila sam da ću se načisto upišati na stolici − reče jedna devojka.

− Pijte da se user…

Naglo zastade, trljajući ruke.

Bio je đavolski neusiljen.

XV

MARIJA VIDI EDUAROVU UTVARU

Marija se nije pomerala, gledala je kneza i u glavi joj se vrtelo.

− Natočite − reče ona.

Knez nasu čaše.

Ona lagano reče: −

− Umreću u zoru…

Knez je odmeri čelično-plavim pogledom.

Plave trepavice su štrčale ističući bore na mnogo širem čelu.

Marija podiže čašu i reče:

− Pij!

Knez takođe diže svoju čašu i popi. Oboje ispiše naiskap.

Vlasnica dođe i sede pored nesrećnice.

− Plašim se − reče joj Marija.

Gledala je ozarena, ali ipak jetka.

Spopala je beše štucavica. Napuklim glasom prošapta na uvo starici:

− To je utvara Eduara!
 − Kog Eduara − upita tiho vlasnica.

− On je umro − reče Marija istim promuklim glasom.

Zatim uze njenu ruku i ugrize je.

− Kurveštijo − reče ujedena žena.

Ipak, pošto je izvukla ruku, ona pomilova Mariju, poljubi je u rame i

reče knezu:

− Svejedno, ona je slatka!

XVI

MARIJA SE PENJE NA KLUPICU

Sada i knez upita:

− Ko je Eduar?

− Zar više ne znaš ko si? − reče Marija.

Gušila se.

− Dajte mu da pije − naredi vlasnici.

Izgledala je umorno.

Knez ispi dve čaše, ali priznade:

− Piće malo utiče na mene.

Široki čovečuljak neobično jake glave odmeri Mariju mutnim

pogledom, kao da je hteo da joj bude neprijatno. Na isti način je
odmeravao sve stvari, držeći kruto glavu između ramena. Zovnu:

− Pjero!
 Momak priđe!

− Diže mi se na ovo detence − reče patuljak. − Hoćeš li da sedneš

ovde?

Seoski momak sede pored njega, a knez veselo dodade:

− Budi ljubazan, Pjero, izdrkaj mi ga. Ne usuđujem se da zamolim

detence…

Nasmešio se.

− Ona nije, kao ti, navikla na čudovišta.

U tom trenutku Marija se pope na klupicu…

XVII

MARIJA PIŠA PO KNEZU

Marija reče knezu:

− Plašim se tebe! Ti si preda mnom kao međa…

On ne odgovori. Pjero mu uze kitu: bio je nepomičan.

− Odlazi − viknu Marija − ili ću se ispišati po tebi…

Pope se na sto i čučnu.

− Biću očaran, ako me popišate − uzvrati knez.

Vrat mu se uopšte nije pomerao. Dok je govorio, samo se brada

mrdala. Marija poče da piša.

Pjero je drkao kneza. Jedan mlaz mokraće zasu ga po licu: knez

postade crven, a mokraća ga je polivala. Pjero je drkao kao što je
sisao: iz kurca šiknu sperma po stolu a patuljak uzdrhta od glave do
pete (kao hrskavica koju drobi pseto).

XVIII

MARIJA SE PRSKA MOKRAĆOM

Marija je još pišala.

Na stolu između boca i čaša prskala se mokraćom po rukama.

Prskala je noge, guzicu, grudi i lice.

− Pogledaj − reče ona − lepa sam.

Čučnu, namesti dupe u visini glave čudovišta i bestidno raščepi svoj

guzni otvor.

XIX

MARIJA PADA NA KNEZA

Marija se pakosno osmehnu.

Sve je izgledalo užasno ružno.

Jedna njena noga se pokliznu, guzica udari u kneževu glavu, a ovaj

izgubi ravnotežu i pade. Oboje se uz tresak stropoštaše i zajedno
prućiše po podu.

XX

PJERO KROTI MARIJU

Na podu se načini bezoblična masa.

Marija se razuzda, ugrize patuljka za kitu, a ovaj dreknu. Pjero svali

Mariju na pod, pritisnu je i raširi joj ruke. Ostali su joj držali noge.
 Marija prostenja:

− Pusti me.

Zatim umuknu.

Dahtala je, zatvorenih očiju, smlaćena kao životinja.

Ipak otvori oči.

Pjero je, crven i znojav, prineo svoje lice njenom.

− Tucaj me − reče ona.

XXI

PJERO TUCA MARIJU

− Tucaj je, Pjero − reče vlasnica.

Svi se sjatiše oko žrtve.

Marija se pridiže paralisana svim tim pripremama. Ostali je povališe

po zemlji i raširiše joj noge.

Disala je brzo i veoma glasno. Glava joj se beše iskrenula u stranu.

Prizor je, u svoj svojoj sporosti, podsećao na klanje svinja ili na

spuštanje boga u grob.

Pjero skide gaće, ali knez je zahtevao da se sasvim razgoliti.

Efeb nasrnu kao bik: knez olakša njegovoj kiti da uđe. Žrtva se trzala
i koprcala: telo uz telo u neverovatnoj silovitosti.

Drugi su posmatrali, jedva dišući, zahvaćeni ovim metežom. Ruke i

zubi su se satirali uz krike. Na kraju, zgrčivši se u luk i oduprevši o tle,
gotovo bez daha, Pjero urliknu bacajući penu na usta. Marija mu
uzvrati samrtnim grčem…

…..

XXII

MARIJA SLUŠA PTIČJI POJ U ŠUMI

…..

… Marija dođe sebi. Slušala je ptičji poj u šumskom čestaru.

A taj poj, beskrajno umilan, provlačio se zviždukavo od drveta do

drveta. Ležeći u vlažnoj travi, ona primeti da je nebo sasvim vedro. Dan
se upravo rađao.

Bilo joj je hladno, obuzimala ju je neka mučna sreća nalik praznini.

Ali ona je htela polako da podigne glavu. I mada je od iznurenosti
klonula na zemlju, osetila se vernom svetlosti, lišću, pticama koje su
boravile u šumi. Na časak je dirnu sećanje na detinju sramežljivost.
Ona primeti kako se nad nju nadnela široka i čvrsta kneževa glava.

XXIII

MARIJA POVRAĆA

Ono što je Marija pročitala u njegovim očima bila je pouzdanost

smrti: to lice izražavalo je samo neku odbojnu ispraznost, nemoćnu ali
neutaživu nadu. Iz nje tada provali mržnja: ona poče da drhti pred
smrću.

U njoj je još jedino preostao bes: ona ustade, stiskajući zube pred
čudovištem koje je klečalo:
 Posrtala je.

Uzmače, pogleda kneza i poče da povraća.

− Evo vidiš − reče.

− Je li ti sad lakše? − upita knez.

− Nije − reče ona.

Dugo je zurila u lokvicu koju je ispovraćala. Iscepani ogrtač jedva je

pokrivao njeno telo.

− Kuda idemo? − upita Marija.

− Kod vas.

XXIV

MARIJA IZAZIVA PATULJKA

− Kod mene? − procvile Marija. I sve joj se zavrte u glavi.

− Jesi li ti đavo, zašto hoćeš da ideš kod mene? − upita ona.

− Ponekad su mi ljudi govorili da sam đavo − učtivo odgovori

patuljak.

− Đavo − reče Marija − serem se ja pred đavola!

− Pa sad ste povraćali.

− Ako, baš ću da se poserem.

Te istog časa čučnu i posra se na ono što je povratila.

Knez je i dalje klečao.

Marija se leđima nasloni na neki hrast. Bila je znojava, u zanosu.

 Reče mu:

− Pogledaj, nije to ništa. Za koji časak kod mene ćeš se tresti…

Divlja, ona zabaci glavu. Uze patuljka za uvo i povuče ga.

− Ideš li sa mnom? − upita.

− Drage volje − reče knez.

Gotovo nečujno dodade:

− Ravna je meni.

XXV

MARIJA SE DOGOVARA S KNEZOM

Marija ču šta je knez rekao i bezazleno ga pogleda.

Knez ustade.

− Nikada u životu − prošapta on − niko sa mnom nije govorio na

takav način.

− Niko te ne sprečava da odeš − reče ona. − Ali ako dođeš…

No knez je osorno prekinu.

− Idem sa vama… podaćete mi se.

Ona je i dalje bila sva silovita.

− Vreme je − reče. − Hajde!

XXVI

MARIJA I KNEZ ULAZE U KUĆU

Koračali su brzo.
 Dan je bio svanuo kada su stigli. Marija otvori baštensku kapiju.
Pođoše nekom alejom između starog drveća. Sunce joj je po glavi
sipalo zlatan sjaj.

U svome besu Marija je znala da sa suncem bude u slozi. Uvede

kneza u svoju sobu.

− Svuci se − reče − čekaću te u drugoj sobi.

Patuljak se svuče bez žurbe.

Sunce je, prodirući kroz lišće, šaralo zidove i te su svetlosne šare

poigravale.

XXVII

MARIJA UMIRE…

Knez ga nadrka.

Kurac mu je bio dug i ružičast.

Njegovo telo i kurac bili su đavolski nakazni. Glava udenuta među

izbočena ramena delovala je podmuklo.

Želeo je Mariju i svoju misao usredsredi na tu jaku želju.

Gurnu vrata i ugleda nju.

Žalosno golu.

Ona ga je čekala, gola ispred kreveta, izazovna i ružna. Pijanstvo i

iscrpljenost su je gotovo obarali s nogu.

− Šta vam je? − reče Marija.

Mrtvac je ispunjavao sobu.

 Knez, ponizno, promuca:

− Nisam znao…

Morao je da se nasloni na orman: kita mu je mlitavila.

Marija se odvratno nasmeši.

− Nemoguće! − uzviknu.

U ruci je držala ampulu.

XXVIII

MRTVACI

…..

… Knez primeti dvoja mrtvačkih kola u sprovodu na groblju… Kola

su odlazila sama kroz polje. On zviznu kroz zube:

− Imala me…

Zatim skliznu u kanal čija se voda, trenutak docnije, uz prigušen

šum, uznemiri.
 GOSPOĐA EDVARDA
PREDGOVOR
»Smrt je nešto najstrašnije što postoji i
održati delo smrti zahteva najveću snagu.«

Hegel

Autor »Gospođe Edvarde« je sam skrenuo pažnju na ozbiljnost

svoje knjige. Pa ipak, čini mi se da na tome treba insistirati imajući u
vidu lakoću s kojom se obično postupa sa delima čija je tema seksualni
život. Ne nadam se ja − niti nameravam − da tu išta promenim. Ali
tražim od čitaoca mog predgovora da za trenutak razmisli o
tradicionalnom stavu prema užitku (koji, u igri polova, dostiže ludi
intenzitet) i prema bolu (koji smrt, istina, ublažava, ali ga prethodno
krajnje pojačava). Skup uslova nas navodi na predočavanje takve slike
čoveka (čovečanstva) koja je podjednako udaljena od krajnjeg užitka i
od krajnjeg bola: najrasprostranjenije zabrane pogađaju seksualni život
s jedne, a smrt s druge strane tako da su i seksualni život i smrt postali
posvećeno područje, povezano sa religijom. Najmučnija stvar se začela
u trenutku kada su samo zabrane koje se tiču nestanka bića stekle
ozbiljnost, dok su one vezane za okolnosti nastanka − čitava genetska
aktivnost − olako shvaćene. Ni ne pomišljam da protestvujem protiv
duboke težnje većine ljudi. Ona je izraz sudbine kojoj se prohtelo da se
čovek smeje svojim polnim organima. Ali taj smeh, koji ističe
suprotstavljenost užitka i bola (bol i smrt su dostojni poštovanja, dok je
užitak izložen poruzi, preziru) označava i njihovu suštinsku srodnost.
Smeh više nije izraz poštovanja već je znak užasa. Smeh je
kompromisni stav koji čovek zauzima u prisustvu jednog vida života
koji, ako ne izgleda ozbiljan, izaziva odvratnost. Tako da i ozbiljno,
tragično razmatranje erotizma predstavlja potpuni prevrat.

Prethodno mi je stalo da naglasim u kojoj su meri neosnovane

banalne tvrdnje da je seksualna zabrana samo predrasuda koje se
najzad treba osloboditi. Nisu li i sam stid, sram koji prate snažno
osećanje užitka samo dokazi nerazumevanja. To je isto kao da se kaže
da bi najzad trebalo da sve izbrišemo iz svesti i da se vratimo u doba
animalnosti, ljudožderstva i ravnodušnosti prema gnusobama. Kao da
čitavo čovečanstvo nije rezultat snažnih i žestokih poriva u kojima je
užas propraćen privlačnošću, a na koje se nadovezuju osećajnost i
inteligencija. Ali, iako nemamo nameru da bilo šta suprotstavimo
smehu izazvanom skarednošću, slobodni smo da se − delimično −
vratimo na jedan način viđenja koji samo smeh uspostavlja.

Taj smeh u stvari opravdava jedan oblik sramne osude. Smeh nas
odvodi putem na kome se princip zabrane, neophodnih, neizbežnih
obzira, pretvara u zatvoreno licemerstvo, u nerazumevanje onoga što
je u pitanju. Krajnja slobodoumnost vezana za erotsku šalu propraćena
je odbijanjem da se istina erotizma shvati ozbiljno − mislim tragično.

Predgovor ovoj knjižici u kojoj je erotizam predstavljen bez

okolišenja, kroz svest o bolnom rascepu, pruža mi priliku da uputim
apel i hteo bih da on bude patetičan. Ne čudi mene to što se duh
odvraća od samog sebe i što, okrenuvši sebi leđa, postaje u svojoj
tvrdoglavosti karikatura sopstvene istine. Ako je čoveku potrebna laž,
na kraju krajeva, slobodno mu bilo! Čovek koji možda i ima ponosa
utopljen je u ljudskoj masi… Ali napokon: nikad neću zaboraviti sve ono
snažno i čudesno što ide uz voljnu spremnost da se otvore oči, da se
pogleda u lice onome što se zbiva, onome što jeste. A ne bih ništa
znao o onome što se zbiva kad ne bih poznavao krajnje uživanje, kad
ne bih poznavao krajnji bol!

Da se razumemo. Pjer Anželik to i pokušava da kaže: mi ništa ne

znamo i nalazimo se u mrklom mraku. Ali bar možemo da vidimo ono
što nas obmanjuje, ono što nas odvraća od saznanja o sopstvenoj
nesreći, od saznanja, tačnije rečeno, da je radost isto što i bol, isto što i
smrt.

Ono od čega nas taj grohotni smeh izazvan nepristojnom šalom

odvraća je istovetnost krajnjeg užitka i krajnjeg bola: istovetnost bića i
smrti, istovetnost saznanja koje se okončava tom blistavom
perspektivom i definitivnog mraka. Na kraju ćemo se toj istini bez
sumnje moći i smejati, ali ovog puta jednim apsolutnim smehom koji se
ne zaustavlja na preziranju onoga što može biti odvratno, već nas time
izazvano gađenje sunovraćuje.

Da bismo stigli do kraja ekstaze u kojoj se gubimo u užitku, uvek joj

moramo odrediti neposrednu granicu, a to je užas. Ne samo da me tuđi
ili sopstveni bol, približavajući me trenutku u kome će me obuzeti užas,
mogu dovesti u stanje radosti koje skreće u mahnitost, već nema te
vrste gađenja u kojoj ne otkrivam srodnost sa željom. Užas i privlačnost
se nikad ne mešaju već užas, ukoliko ne može da je osujeti, uništi,
pojačava privlačnost! Opasnost parališe, ali ako je manja, može da
podstakne želju. Mi postižemo ekstazu samo u perspektivi smrti, makar
udaljene, u perspektivi onoga što nas uništava.

Čovek se razlikuje od životinje po tome što ga izvesni osećaji

ranjavaju i poništavaju u najdubljoj intimi. Ti osećaji se menjaju u
zavisnosti od osobe i načina života. Ali kroz prizor krvi, miris
povraćanja koji u nama izazivaju užasnutost (pred) smrću, ponekad
doživljavamo jedno stanje mučnine koje nas pogađa svirepije od bola.
Mi ne podnosimo te osećaje vezane za krajnju vrtoglavicu. Nekim
ljudima je smrt milija od dodira zmije, čak i bezopasne. Postoji jedno
područje u kome smrt više ne znači samo nestajanje, već predstavlja
nepodnošljiv proces u kome nestajemo protiv svoje volje, iako bi po
svaku cenu trebalo da ne nestanemo. Baš to − po svaku cenu, to −
uprkos našoj volji − zapravo i odlikuje trenutak krajnje radosti i
bezimeno-užasne, ali čudesne ekstaze. Bez nečeg što nas prevazilazi
uprkos našoj volji, nečeg što bi po svaku cenu trebalo sprečiti da se
dogodi, ne postižemo bezumni trenutak kome svom snagom težimo i
koji u isti mah svom snagom odbijamo.

Užitak bi bio dostojan prezira kad ne bi predstavljao to

zaprepašćujuće prevazilaženje koje i ne pripada isključivo seksualnoj
ekstazi i koje su mistici raznih religija, a pre svega hrišćanski mistici,
doživeli na isti način. Biće nam je dato u nepodnošljivom prevazilaženju
bića, ne manje nepodnošljivom od smrti. A pošto nam je u smrti ono
oduzeto čim nam je dato, moramo ga tražiti u osećanju smrti, u tim
nepodnošljivim trenucima kad nam se čini da umiremo jer je biće u
nama prisutno još samo kroz prekomerje, kad se podudaraju punoća
užasa i punoća radosti. Čak se i misao (razmišljanje) u nama okončava
jedino u prekomerju. Šta znači istina, izvan predstave o prekomernosti,
ukoliko ne vidimo ono što prekoračuje i samu mogućnost viđenja, ono
što nam je nepodnošljivo da vidimo, kao što je u ekstazi užitak
nepodnošljiv, ukoliko ne mislimo ono što prevazilazi mogućnost da
1
bude mišljeno…?

Na kraju ovog patetičnog razmišljanja koje jednim krikom samo sebe

poništava skretanjem u nepodnošenje samog sebe, pronalazimo boga.
U tome je smisao, u tome je golemost ove bezumne knjige: ova
pripovest uvodi u igru samog boga sa svim njegovim atributima, a taj
bog je, pri tom, jedna javna žena, ista kao sve druge. Ali ono što
misticizam nije uspeo da kaže (jer bi u trenutku izgovaranja zatajio), to
erotizam kaže: bog nije ništa ako nije prevazilaženje boga u svakom

1 Izvinjavam se što ću ovde dodati da se ta definicija bića i prekomerja ne može

filozofski zasnovati, zato što prekomerje prevazilazi zasnovanost kao takvu:
prekomerje je ono po čemu se biće, prvo i pre svega, nalazi izvan svih granica.
Biće je bez sumnje i ograničeno: te granice nam omogućavaju da govorimo (i ja
govorim, ali govoreći ne zaboravljam da će mi reč ne samo izmaći, nego da mi već
izmiče). Ove metodično poređane rečenice su moguće (moguće su u velikoj meri
zato što je prekomerje izuzetak, čudo, nešto vanprirodno…; a prekomerje je odlika
privlačnosti, pa čak i užasa, svega onog što je više od onog što jeste, ali je pre
svega data njihova nemogućnost. Tako da ja nikad nisam vezan; nikad se ne
pokoravam već zadržavam svoju suverenost od koje me razdvaja samo moja smrt
koja će dokazati nemogućnost u kojoj sam bio da se ograničim na biće bez
prekomerja. Ja ne odbijam spoznaju bez koje ne bih ni pisao, ali ova ruka koja piše
je umiruća ruka i tom smrću koja joj je obećana ona izmiče granicama koje je
prihvatila pišući (granice koje je prihvatila ruka koja piše, ali ih je odbila ona koja
umire).
smislu; prosto, u smislu bića, u smislu užasa i nečistote; na kraju u
smislu − ničeg… Ne možemo nekažnjeno pridodati jeziku reč koja
prevazilazi sve reči, reč bog; onog časa kad to učinimo, ta reč,
prevazilazeći samu sebe, vrtoglavo ruši svoje sopstvene granice. Ono
što ona predstavlja ne uzmiče ni pred čim: ona je svuda gde je
nemoguće očekivati je: ona sama je jedna golemost. Ko god u to i
najmanje posumnja, smesta zameni. Ili, tražeći izlaz i znajući da upada
u sopstvenu klopku, on u sebi traži ono što ga, pošto ima moć da ga
2
satre, čini sličnim bogu, sličnim − ničemu.

Na tom neizrecivom putu kojim nas odvodi najnepriličnija od svih

knjiga, ipak je moguće da dođemo do još nekih otkrovenja.

Na primer, onako nasumice, do otkrića sreće…

Radost bi upravo ležala u perspektivi smrti (ovako je skrivena pod

obličjem svoje suprotnosti, tuge).

Nipošto nisam sklon da mislim da je sladostrašće najbitnija stvar na

svetu. Čovek nije ograničen na organ uživanja. Ali taj sramni organ mu
3
predaje svoju tajnu.

2 Evo dakle prve teologije koju predlaže čovek prosvetljen smehom i koji se
usuđuje da ne ograniči ono što ne poznaje granice. Obeležite plamenim znakom
dan kad budete ovo čitali, vi koji ste pobledeli nad filozofskim tekstovima! Kako se
može izraziti onaj koji ih nateruje da zaneme, ako ne na način koji im nije
nepojmljiv?

3 Mogao bih, povrh toga, da vam obratim pažnju na to da je prekomerje samo

načelo seksualne reprodukcije: u stvari, božansko proviđenje je htelo da u
njegovom delu, njegova tajna ostane čitljiva! Zar čovek nije mogao ničeg biti
pošteđen? Na sam onaj dan kad je osetio da mu tle izmiče, rečeno mu je da mu
 Pošto uživanje zavisi od ubitačne perspektive koja se otvara pred
duhom, moguće je da ćemo mi, podvaljujući, pokušati da dospemo do
radosti, ali da se u isti mah što manje približimo užasu. Slike koje draže
želju ili izazivaju završni grč obično su sumnjive, dvosmislene: ako i
imaju u vidu užas, smrt, to se uvek zbiva na pritvoran način. Čak i u
Sadovoj perspektivi, smrt je skrenuta ka drugom, a drugo je pre svega
sladostrasni izraz života. Područje erotizma je bez odstupnice
prepušteno lukavstvu. Objekat koji izaziva poriv Erosa izdaje se za
drugo nego što jeste. Tako da u pogledu erotizma zapravo askete
imaju pravo. Askete kažu da je lepota klopka đavola: u stvari, samo
lepota čini podnošljivom jednu potrebu za neredom, nasiljem i niskošću
koja leži u korenu ljubavi. Ja ovde ne mogu da ispitujem u tančine
mahnitost čiji se oblici umnožavaju i čiji najsilovitiji oblik na pritvoran
način upoznajemo kroz čistu ljubav, mahnitost koja uznosi do granica
smrti slepo prekomerje života. Asketska osuda je bez sumnje sirova,
ona je kukavička, ona je surova, ali je u skladu sa drhtanjem bez kojeg
se udaljavamo od istine noći. Nema razloga da se seksualnoj ljubavi
pridaje značaj koji može imati samo čitav život, ali ako ne osvetlimo
sam čas kad se spušta noć, kako bismo sami sebe znali, onakve kakvi
jesmo, sačinjeni od bića vinutog u užas, ako ono tone u mučnu
prazninu od koje bi po svaku cenu trebalo da beži…?

ono izmiče voljom proviđenja! Pa čak ako iz svog bogohuljenja dobije i dete,
bogohuleći, pljujući na sopstvene granice u stvari i najveći bednik uživa, bogohuleći
− on je bog. Utoliko je istina da je stvaranje nerazmrsivo, da je nesvodljivo na neki
drugi poriv duha sem na izvesnost o prevazilaženju granica, pošto je i sam
prevaziđen.
 Ništa, zaista, nije strašnije. Koliko bi nam samo morale izgledati
komične slike pakla na portalima crkava! Pakao je slaba predstava koju
nam bog nehotice daje o sebi samom! Ali na nivou neograničene
propasti, pronalazimo likovanje bića − kome je uvek i jedino
nedostajalo da se saglasi sa porivom koji ga čini prolaznim. Biće samo
sebe poziva na strahotni ples čiji je plesni ritam sinkopa koju moramo
prihvatiti onakvu kakva jeste, ali spoznavši užas sa kojim se ona
usaglašava. Ako nam srce zamire, ništa nije pogubnije od toga. A
pogubni čas nikad neće izostati: ako izostane, kako da ga prebrodimo?
Ali otvoreno biće − otvoreno smrti, mučenju, radosti − bez ostatka, biće
otvoreno i smrtno, bolno i srećno, već se pomalja u svojoj zakriljenoj
svetlosti: ta svetlost je božanska. A krik koji, iskrivljenih usta, to biće
možda i izopačuje, ali ga ipak izgovara, je jedno ogromno haleluja,
izgubljeno u beskrajnoj tišini.
Ako strepiš od svega, pročitaj ovu knjigu, ali prvo, poslušaj me: ako se
smeješ, znači da se bojiš. Jedna knjiga, čini ti se, to je mrtva stvar. Moguće je.
A međutim, ako, kao što se to dešava, ti ne umeš da čitaš? da li bi morao da
strahuješ…? Jesi li sam? je li ti hladno? znaš li u kojoj je meri čovek »ti
sam«?
bedan? i go?

MOJA STREPNJA JE NAJZAD APSOLUTNA

VLADARKA. MOJA MRTVA SUVERENOST SE

VUČE PO ULICI. NEUHVATLJIVA − OKO

NJE JE GROBNA TIŠINA − OKO NJE,

SKOTURENE U OČEKIVANJU NEČEG

 STRAHOTNOG − A IPAK NJENA SE TUGA SMEJE

SVEMU.

GOSPOĐA EDVARDA

Na uglu jedne ulice, strepnja, prljava i opojna strepnja rastroji me

(možda što sam na stepeništu jednog toaleta ugledao dve devojke
kako se iskradaju). U takvim trenucima poželim da samog sebe
ispovraćam. Trebalo bi da se razgolitim, ili da svučem devojke koje
želim: mlak dodir otužnih tela doneo bi mi olakšanje. Ali pribegoh
najbednijem sredstvu: zatražih za šankom jedan perno koji iskapih;
nastavih od šanka do šanka, sve dok… Noć se skoro sasvim spustila.

Počeh da lutam prijatnim ulicama koje vode od raskršća Poasonijer

do ulice Sen-Deni. Samoća i mrak su me sasvim opili. Noć je bila naga
na pustim ulicama i ja zaželeh da se obnažim kao ona: svukoh
pantalone i prebacih ih preko ruke; želeo sam da nogama upijem
noćnu svežinu, nosila me je neka omamljujuća sloboda. Osećao sam
kako rastem. U ruci sam držao svoj uspravljen ud.

(Moj uvod je grub. Mogao sam ga izbeći i ostati pri »verovatnom«.

Okolišenje bi mi išlo u prilog. Ali, kad je već ovako, počinjem bez
okolišenja. Nastavljam, još grublje…)

Uznemiren nekim šumom, navukoh pantalone i uputih se prema

4
kraju zvanom Glas : tamo se ponovo nađoh na svetlosti.

4 (p. p. Glaces − ogledala)

 Usred gomile javnih žena, gospođa Edvarda, gola, palacala je
jezikom. Bila je, za moj ukus, krajnje privlačna. Izabrah je: ona sede
kraj mene. Jedva sam stigao da odgovorim kelneru: zgrabih Edvardu
koja se prepusti: usne nam se spojiše u bolestan poljubac. Sala je bila
prepuna ljudi i žena i u takvoj se pustinji igra produžila.

Ruka joj u jednom trenutku skliznu, ja prepukoh kao staklo i drhtaj

me snađe u pantalonama. Osetih da je i gospođa Edvarda, čija je
stražnjica bila u mojim rukama, u isti mah obuzeta istim razdiranjem: u
njenim uvećanim, posuvraćenim očima užas, u grlu dug grcaj.

Setih se da sam poželeo da budem bestidan, ili pre, da je trebalo, po

svaku cenu, da tako bude. Naslutih smeh kroz vrevu glasova, usred
svetla, dima. Ali više ništa nije bilo važno. Stegoh Edvardu u naručje,
ona mi se osmehnu: odmah zatim, prožet trncima, osetih u sebi novi
potres, na mene se sa velike visine spusti neka vrsta tišine i sledi me.
Uznese me uvis povorka anđela bez tela i glava, sva od bešumnog
lepeta krila, ali to je bilo jednostavno: postadoh nesrećan i osetih se
napuštenim kao što to čovek biva u prisustvu BOGA. To je bilo
strašnije i luđe od pijanstva. Isprva se rastužih pri pomisli da mi ta
veličina koja pada na mene uskraćuje nasladu koju sam očekivao da
doživim sa Edvardom.

Osetih se glupo: Edvarda i ja nismo progovorili ni reč. Za trenutak

me obuze velika nelagodnost. Ništa ne bih mogao da kažem o svom
stanju: usred graje i svetla, noć se spuštala na mene. Pokušah da
preturim sto, da sve sručim: sto je bio nepokretan, pričvršćen za tle.
Čoveku se ništa komičnije ne može dogoditi. Sve je iščezlo, sala i
gospođa Edvarda. Samo noć…

Iz otupelosti me izvuče jedan glas, suviše ljudski. Glas gospođe

Edvarde je, kao i njeno krhko telo, bio razbludan:

− Hoćeš da mi vidiš dronjke? − rekla je.

Grčevito se držeći obema rukama za sto, okretoh se prema njoj.

Sedeći, podigla je visoko jednu raskrečenu nogu: da bi još više raširila
pukotinu, na kraju je razmakla kožu obema rukama. Tako su me gledali
Edvardini »dronjci«, maljavi i ružičasti, puni života kao neka ogavna
pijavica. Tiho sam promucao:

− Zašto to radiš?

− Vidiš − reče ona − ja sam BOG…

− Ja sam lud…

− Ma ne, moraš da gledaš: gledaj!

Njen promukli glas se utiša, ona se preobrati u dete kad mi sa

umornom zasićenošću, sa beskrajnim osmehom prepuštanja, reče:
»Kako sam uživala!«

Ipak je zadržala svoj izazovni položaj. Naredi mi:

− Poljubi!

− Ali… − pobunih se − pred svima?

− Naravno!

Drhtao sam: gledao sam je, nepomičan, a ona mi se tako blago

osmehivala da sam podrhtavao. Najzad kleknuh, zaneh se i spustih
usne na živu ranu. Njena gola butina mi pomilova uho: učini mi se da
čujem šum uzburkanog mora, onaj šum što se čuje kad se uho prisloni
uz velike školjke. U apsurdnosti bordela i usred meteža oko sebe (čini
mi se da sam se gušio, bio sam crven, znojio sam se), zastadoh u
čudnovatom lebdenju, kao da smo se Edvarda i ja izgubili u vetrovitoj
noći usred mora.

Začuh neki drugi glas, koji je poticao od jedne krupne i lepe žene,
pristojno odevene:

− Deco − čuo se muškobanjasti glas − treba da odete gore.

Pomoćnica vlasnice uze mi novac, ja ustadoh i pođoh za gospođom

Edvardom, čija spokojna golotinja prominu salom. Ali, čak je i obični
prolaz između stolova prepunih devojaka i mušterija, taj prostački
obred »žene koja se penje u sobu« u pratnji čoveka koji će je obljubiti,
za mene u tom času bio halucinantno svečan: štikle gospođe Edvarde
po popločanom podu, njihanje toga dugog, razbludnog tela, oštar miris
žene koja uživa, vonj tog belog tela koji sam udisao… Gospođa
Edvarda je ispred mene nestajala kao u oblacima. Bučna ravnodušnost
sale prema njenoj sreći, odmerenoj ozbiljnosti njenih koraka,
predstavljala je kraljevsko posvećenje i cvetni praznik: i sama smrt je
sudelovala u slavlju, po tome što golotinja bordela priziva nož krvnika.

….. ogledala koja su zastirala zidove, kojima je čak i strop bio

pokriven, umnožavala su životinjsku sliku snošaja: pri najneznatnijem
pokretu, naša isprekidana srca su se predavala praznini u koju nas je
sunovraćivala beskonačnost naših odraza.

Naslada nas, na kraju, obeznani. Ustadosmo i ozbiljno se

pogledasmo. Gospođa Edvarda me je opčinjavala, nikad nisam video
lepšu − ni obnaženiju ženu. Ne skidajući pogled sa mene, ona iz fijoke
izvadi bele svilene čarape: sede na krevet i navuče ih. Bila je do ludila
opijena sopstvenom golotinjom: ona još jednom razmaknu noge i otvori
se. Opora nagost naša dva tela bacala nas je u istu malaksalost. Ona
5
navuče beli bolero, prikri golotinju dominom : kapuljača domina
pokrivala joj je glavu, obrazina sa koprenom od čipke zaklanjala joj je
lice. Tako odevena, otrže mi se i reče:

− Hajdemo napolje!

− Ali… Zar možeš da izađeš? − upitah je.

− Brzo, srce − odvrati ona veselo − ne možeš izići go!

Pruži mi odelo pomažući mi da se obučem, ali je pri tom iz hira svoje

telo priljubljivala uz moje, u pritvornom dodiru. Spustismo se uskim
stepeništem na kome susretosmo jednu sobaricu. U iznenadnom
mraku ulice, sa čuđenjem naiđoh na jednu neuhvatljivu Edvardu,
odevenu u crno. Zurila je, izmičući mi: zbog obrazine koja ju je
pokrivala, ličila je na zverku. Nije bilo hladno, ipak se stresoh. Edvarda
tuđinka, zvezdano nebo, prazno i ludo nad našim glavama: pomislih da
ću posrnuti, ali ipak pođoh.

U tom noćnom času, ulica je bila pusta. Iznenada, podmuklo i bez

reči, Edvarda odjuri sama. Pred njom je bila kapija Sen-Deni: ona se
zaustavi. Nisam se ni makao: nepomična kao i ja, Edvarda je čekala
pod svodom kapije. Bila je potpuno tamna, jednostavna, stravična kao
kakva jama: shvatih da se ona ne smeje i da je u stvari sad, pod
odećom koja je skriva odsutna. Tada spoznah − pošto je sve pijanstvo

5 Pelerina sa kapuljačom. − Prim. prev.

iz mene iščilelo − da Ona nije lagala, da je Ona BOG. Njeno prisustvo
je imalo nedokučivu jednostavnost kamena: usred grada, osetio sam
se kao noću u planini, u srcu beživotne usamljenosti.

Osetih se oslobođenim od Nje − bio sam sam pred tim crnim

kamenom. Drhtao sam naslućujući tu, pred sobom, najveću pustoš koja
postoji na svetu. U potpunosti sam bio svestan komičnog užasa svoje
situacije: žena čiji me je lik u ovom času ledio, samo trenutak ranije…
Promena se dogodila neosetno. Žalobna crnina − crnina bez bola i
suza − unela je u gospođu Edvardu praznu tišinu. A ipak, htedoh da
znam: ta žena, maločas tako gola, koja me je veselo nazvala »srce«…
Pređoh ulicu, strepnja u meni je govorila da stanem, ali ja nastavih put.

Ona skliznu, nema, uzmičući prema stubu s leve strane. Bio sam na
dva koraka od te ogromne kapije: kad sam prodro pod kameni svod,
domino iščeze bez šuma. Oslušnuh zaustavljajući dah. Čudio sam se
što tako dobro shvatam: znao sam, dok je trčala, da je svakako morala
da juri iz sve snage i da uleti u kapiju, i da je, kad se zaustavila, ostala
da lebdi u nekoj vrsti odsutnosti, daleko izvan svake mogućnosti
smeha. Nisam je više video: sa svoda se spuštao grobni mrak. Ni
trenutak ne misleći na to, »znao« sam da počinje vreme agonije.
Prihvatio sam to, želeo sam da patim, da odem još dalje, da stignem,
pa makar stradao, do same »praznine«. Spoznavao sam, hteo sam da
saznam, žudeći za njenom tajnom, ne sumnjajući ni za trenutak da
njome vlada smrt.

Jeknuvši pod svodom, bio sam prestravljen, smejao sam se:

− Jedini čovek koji će prebroditi ništavilo ovog svoda!

 Zadrhtao sam na pomisao da bi ona mogla da pobegne, da iščezne
u nepovrat. Drhtao sam prihvatajući tu mogućnost, ali čim sam to i
zamislio, izgubih glavu: poleteo sam kao vetar, zaobišavši stub. Istom
brzinom obiđoh i stub s desne strane: ona je iščezla, a ja u to nisam
mogao da poverujem. Satrven, ostadoh pred kapijom i prepustih se
očajanju, kad, na drugoj strani bulevara spazih nepomičan domino koji
se gubio u senci: Edvarda je, i dalje vidno odsutna, stajala pred
praznom terasom jedne kafane. Pođoh prema njoj: izgledala je kao
luda, kao neko pristigao iz nekog drugog sveta i, tu na ulici, odsutnija
od utvare, od pramena magle. Ona blago uzmaknu i udari o jedan sto
na praznoj terasi.

Kao da sam je prenuo iza sna, prozbori beživotnim glasom:

− Gde sam?

Očajan, pokazah joj prazno nebo nad nama. Ona se zagleda: za

trenutak ostade tako, pod maskom, mutnog pogleda, uronjenog u
zvezdano prostranstvo. Pridržavao sam je: njene su ruke nekako
bolešljivo prigrtale domino. Poče da se previja grčeći se. Patila je,
pomislih da plače, bilo je to kao da su se svet i strava gušili u njoj, a
nije mogla da zajeca. Obuzeta nekim mutnim gađenjem, ona me
ostavi, odgurnu me. U iznenadnoj mahnitosti, sunu, naglo se zaustavi,
pelerina joj se zavijori, pokaza stražnjicu isturivši je jednim zamahom,
zatim se vrati i baci se na mene. Nekakav divljačni vetar ju je vitlao:
ona me jarosno udari po licu, tukla me je zgrčenim pesnicama,
bezumno poneta željom za tučom. Ja se zateturah i padoh, ona trkom
pobeže.
 Nisam se još potpuno pridigao, bio sam na kolenima, kad se ona
vrati. Prodra se prozuklim, nemogućim glasom, vičući prema nebu i
mlatarajući rukama od užasa:

− Gušim se − zaurla − ali za tebe, mrcino popovska, ZA TEBE MI

SE JEBE…

Glas joj se prelomi u neku vrstu hropca, ona pruži ruke kao da hoće
da davi i stropošta se.

Uvijala se kao raskomadani crv, zbog grčeva pri disanju. Nagoh se

nad nju, iz usta joj iščupah čipku obrazine, koju je gutala i kidala
zubima. Razularenost njenih pokreta razgoliti je do runa: sada je njena
golotinja bila lišena smisla, a istovremeno je imala naglašen smisao
mrtvačke odore. Najčudnije − i najmučnije − bilo je ćutanje u koje se
gospođa Edvarda zatvorila: sa tom patnjom više se nije mogla
uspostaviti veza, i ja uronih u tu bezizlaznost − u tu noć osećanja koja
nije bila ni manje pusta ni manje neprijateljska od praznog neba.
Grčevito praćakanje njenog tela, izraz nakaznog besa na njenom
opakom licu, sagorevali su život u meni i slamali ga do gađenja.

(Da objasnim: uzaludno je smatrati delimičnom ironijom kad kažem

da je gospođa Edvarda BOG. Ali da BOG bude prostitutka iz javne
kuće, i ludakinja, to po logici nema smisla. U krajnjem slučaju, srećan
sam što će, neizbežno, moja tuga izazvati smeh: razume me samo
onaj čije je srce nezaceljivo ranjeno, ranom od koje nikad niko nije hteo
da se izleči…; a koji bi to čovek, ranjen, pristao da »umre« od neke
druge rane?)
 Kad sam te noći klečao pored Edvarde, svest o nečemu
nepopravljivom nije bila ni manje jasna ni manje ledena nego u ovom
trenutku kad o tome pišem. Njena patnja bila je stvarna u meni poput
strele: zna se da strela prodire u srce, a smrt sa njom; u iščekivanju
ništavila, ono što preostaje liči na gomilicu zgure koje se moj život
uzaludno maša. Pred tako crnim mukom, u mom se beznađu dogodio
preokret; grčevi gospođe Edvarde, istrgavši me iz sopstvenog bića,
bacali su me u jednu crnu onostranost, nemilosrdno, kao što se
osuđenik predaje na milost i nemilost dželatu.

Kad čovek kome predstoji izvršenje kazne posle beskrajnog čekanja

stigne po danu na mesto na kome će se ta strahota dogoditi, on
posmatra pripreme, a srce mu lupa, da prepukne: u njegovom
suženom obzorju, svaki predmet i svako lice zaodevaju se tegobnim
značenjem i doprinose stezanju obruča kome se više ne može izmaći.
Kad sam video kako se gospođa Edvarda previja na zemlji, utonuo
sam u slično stanje potpune obuzetosti, ali me promena koja se zbila u
meni nije zatvarala: vidik pred koji me je stavljala Edvardina nesreća
izmicao je, kao predmet neke more; razdiran i rastrojen, osetih jedan
poriv moći koji bi, međutim, tražio da, postajući zao, omrznem samog
sebe. Vrtoglavo skliznuće koje me je uništavalo, otvorilo mi je nekakvo
polje ravnodušnosti; više nisu bile u pitanju briga, želja: proždiruća
ekstaza groznice, u toj tački, rađala se iz potpune nemoći da se
zaustavim.

(Razočaravajuće je, ako je potrebno da se ovde ogolim do srži, igrati

se rečima, usporavati rečenice. Ako niko ne dovede do ogoljenja ovo
što govorim i ne zbaci odeću i formu, ja pišem uzalud. (Zato je, to već
znam, moj trud beznadežan: biće da je munja koja me zaslepljuje − i
sažiže − oslepela samo moje oči.) Pa ipak, gospođa Edvarda nije
utvara iz sna, moja maramica je bila natopljena njenim znojem: sad bih
hteo da vas povedem do tačke do koje je ona mene dovela. Ova knjiga
ima svoju tajnu, nju moram da prećutim: ona je izvan svih reči.)

Kriza se na kraju smiri. Kratko vreme, grčevi se nastaviše, ali u njima

više nije bilo onoliko jarosti: dah joj se povrati, crte se opustiše, više
msu bile nakazne. Na ivici snage, za trenutak, se opružih pored nje na
pločniku. Pokrih je svojim odelom. Nije bila teška i ja odlučih da je
ponesem. Bila je nepokretna u mojim rukama. Put se ipak oduži, morao
sam tri puta da zastanem; u međuvremenu, ona se povrati, i kad
stigosmo, htede da stane na noge: učini korak i posrnu. Ja je pridržah,
ona se uz moju pomoć pope u kola.

Reče slabašnim glasom:

… još ne… nek’ pričeka…

Rekoh šoferu da ne kreće; van sebe od umora, uđoh u kola i svalih

se pored Edvarde.

Ostasmo dugo ćuteći, gospođa Edvarda, šofer i ja, nepomični na

svojim mestima, kao da su koja krenula.

Edvarda najzad reče:

− Neka vozi do Hala!

Rekoh to šoferu i ovaj krenu.

Vozio nas je mračnim ulicama. Mirno i sporo, Edvarda razveza uzice

svog domina, koji skliznu sa nje, sad je bila bez obrazine; skide bolero i
reče samoj sebi, tihim glasom:

− Gola kao životinja…

Zaustavi kola kucnuvši u staklo i iziđe. Priđe šoferu, skoro ga dotače

i reče:

− Vidiš… gola sam… dođi.

Nepomičan, šofer pogleda zver: raskrečivši se, ona visoko podiže

nogu želeći da on vidi pukotinu. Bez reči i bez žurbe, taj čovek ustade
sa svog sedišta i iziđe. Bio je jak i sirov. Edvarda ga obgrli, poljubi ga u
usta, zavuče mu ruku u pantalone. Smaknu mu pantalone koje
spadoše, i reče:

− Dođi u kola.

On sede pored mene. Prateći ga, ona se pope na njega,

sladostrasno, i rukom ga uvuče u sebe. Ja sam ostao nepokretan,
gledajući; činila je spore i pritvorne pokrete iz kojih je, očigledno,
izvlačila vrhunsku nasladu. On joj je uzvraćao, podavao se silovito,
celim telom: rođen iz bliskosti ova dva bića, ogoljene do suštine, njihov
zagrljaj je malo-pomalo dostigao krajnju tačku, kad srce zamire. Šofer
se zavalio, dahćući. Upalih svetlo u kolima. Edvarda se uspravila,
jašući rabotnika, zabačene glave, raspuštene kose. Pridržavajući je za
potiljak, ugledah joj posuvraćene beonjače. Ona se snažno izvi
oslanjajući se na ruku koja ju je pridržavala i to izvijanje pojača njen
hropac. Pogled joj se povrati, čak je za trenutak izgledalo da se
smiruje. Ugleda me. Po njenom pogledu, u tom trenutku, znadoh da se
vraća iz nemogućeg i videh, duboko u njoj, jednu vrtoglavu ukočenost.
U korenu tela, mlaz koji je preplavi šiknu joj na oči: linuše joj suze.
Ljubav je u tim očima bila mrtva, iz njih je izbijala studen praskozorja,
providnost u kojoj sam video smrt. I sve se ispreplelo u tom snenom
pogledu: naga tela, prsti koji su rastvarali plot, moja strepnja i sećanje
na penu na ustima, sve, baš sve je doprinosilo tom slepom skliznuću u
smrt.

Edvardino uživanje − izvor žive vode − protičući kroz nju i dirajući

vas u srce, produžilo se na neobičan način: talas sladostrašća nije
prestao da uznosi njeno biće, da njenu obnaženost čini još
obnaženijom, njenu bestidnost još sramnijom. Telom i licem u ekstazi,
prepuštenu neizrecivim gugutavim glasovima, ona se, u svom milju,
slomljeno osmehnu: ugledala me je u svoj dubini moje pustoši; a ja, sa
dna svoje tuge, osetih kako se oslobađa bujica njene radosti. Moja
strepnja se suprotstavljala uživanju koje je trebalo da poželim:
Edvardina bolna naslada izazvala je u meni iscrpljujuće osećanje čuda.
Moj jad i moja groznica izgledali su mi nedovoljni, ali to je bilo sve što
sam imao, ono jedino veliko u meni kao odgovor na ekstazu one koju
sam, iz dubine ledene tišine, zvao »dušo moja«.

Protresoše je i poslednji drhtaji, lagano, zatim se njeno telo, i dalje

zapenjeno, opusti: šofer se, posle ljubavnog čina, svalio u dnu taksija. I
dalje sam pridržavao Edvardu za zatiljak: klupko se razdvoji, ja joj
pomogoh da se opruži, obrisah joj znoj. Ugaslog pogleda, prepustila se
tome. Ugasio sam svetlo: utonula je u polusan, kao dete. Mora da je isti
san oborio Edvardu, šofera i mene.

[Da nastavim? hteo sam, ali šta me je sad za to briga. Nije u tome
stvar. Kažem šta me pritiska u trenutku dok pišem: nije li sve
besmisleno? ili postoji neki smisao? Pozli mi i od same pomisli na to.
Probudim se ujutru, kao i milioni ljudi − devojčica i dečaka, beba,
staraca − san se rasplinuo u nepovrat… Za mene i za ove milione, ima
li buđenje neki smisao. Neki skriveni smisao? očigledno skriven! Ali,
ako ništa nema smisla, uzalud se trudim: uzmaknuću ispomažući se
prevarama. Moraću da dignem ruke i da se predam besmislu: za mene
je to dželat koji me muči i ubija, nema ni senke nade. Ali, ako smisao
postoji. Danas ga nisam svestan. Sutra? Šta znam? Ne mogu ni da
zamislim smisao koji ne bi bio »moje« mučenje, u to sam bar siguran.
A zasad: besmisao. Gospodin Besmisao piše, shvata da je lud: to je
užasno. Ali, kako je njegovo ludilo, taj besmisao, iznenada postalo
»ozbiljno«: nije li baš u tome »smisao«? (Ne, Hegel nema nikakve veze
sa »apoteozom« jedne lude…) Moj život ima smisla samo pod uslovom
da sam tog smisla lišen; da sam lud: neka shvati ko može, neka shvati
ko mre…; i tako, biće je tu, ne znajući zašto, drhteći od studi…; beskraj
i noć ga okružuju, i čovek je baš zato tu da… »ne zna«. Ali šta je s
BOGOM? šta o njemu da se kaže, gospodo Blagorečiva, gospodo
6
Vernici? − Da li barem bog zna? BOG bi, kad bi »znao«, bio svinja. −
Gospode (prizivam u svom jadu onu koju sam zvao »dušo moja«),
oslobodi mene, zaslepi njih! A tu priču, da li da nastavim?]

Završio sam. Iz sna koji nas je držao, kratko vreme, u taksiju, ja se

6 Rekao sam: Bog bi, kad bi »znao«, bio svinja. To jest, onaj koji bi (zamišljam
ga u ovom času prljavog i »raščupanog«) dokučio ideju do kraja, ali šta bi još
ljudsko ostalo u njemu? s onu stranu, i od svega… dalje, i još dalje?… ON SAM, u
ekstazi nad bezdanom praznine… A sad? DRHTIM.
probudih bolestan, prvi… Ostalo je ironija, dugo čekanje smrti…
 PRIČA O OKU
I

MAČJE OKO

Odrastao sam u velikoj usamljenosti i dokle mi pamćenje seže,

znam da me je morilo sve što je u vezi sa seksom. Imao sam blizu
šesnaest godina kad sam na plaži X. upoznao Simonu, devojče mojih
godina. Dalje srodstvo naših porodica ubrzalo je početak naših odnosa.
Posle tri dana poznanstva, Simona i ja se obresmo sami u njenoj vili.
Bila je odevena u crnu kecelju sa belom uštirkanom kragnom. Počelo je
da mi dopire do svesti da i ona deli nemir koji mene obuzima kad je
ugledam, nemir osnažen tog dana i nadom da je pod keceljom sasvim
gola.

Na nogama je imala čarape od svile koje su dopirale do iznad

kolena, ali još nisam uspeo da je vidim sve do pice (ta reč koju sam
uvek upotrebljavao sa Simonom za mene je, neosporno, najlepši od
svih naziva za polne organe); jedino sam naslućivao, da bih, ovlaš
razmakavši kecelju otpozadi, ugledao, ničim ne prikrivene, sramne
delove njenog tela.

Elem, u uglu hodnika se nalazio tanjirić pun mleka, za mačku: −

Tanjiri služe za sedenje, zar ne? − reče mi Simona. − Da se kladimo?
Sešću u tanjir. − Kladim se da ne smeš − odgovorih gotovo bez daha.

Vreme je bilo izuzetno toplo. Simona stavi tanjirić na klupicu, stade

pred mene i, gledajući me netremice, sede tako da nisam mogao da
vidim kako, zaklonjene suknjom, zamače svoje zažarene guzove u
sveže mleko. Postajah neko vreme ispred nje, nepomičan, drhteći, krv
mi je pojurila u glavu, a ona je posmatrala kako moj ukrućeni kurac
napinje pantalone. Onda legoh kraj njenih nogu, ona se i ne pomače, i
prvi put ugledah njeno meso, »ružičasto i crno«, koje se osvežavalo u
hladnome mleku. Dugo ostadosmo tako nepomični, oboje podjednako
uzbuđeni…

Ona se iznenada diže i ja ugledah kako joj se mleko sliva niz noge,
sve do čarapa. Pažljivo se obrisa maramicom, stojeći mi nad glavom, s
jednom nogom podignutom na klupicu, a ja sam preko pantalona
žestoko trljao kitu zaljubljeno se previjajući po podu. Tako doživesmo
orgazam skoro u istom trenutku, bez ijednog dodira, ali kad joj se
majka vrati, pošto sam sedeo na niskoj naslonjači, iskoristih trenutak
kad se devojče nežno šćućurilo u materinom naručju: neprimetno joj
zadigoh kecelju otpozadi i zavukoh ruku pod picu, između zažarenih
butina.

Trkom sam se vratio kući žudeći da još drkam, i sutradan naveče

imao sam takve podočnjake da mi Simona, dobro me odmerivši,
zagnjuri glavu na rame i ozbiljno reče: − Odsad neću da drkaš bez
mene.

Time se između tog devojčeta i mene začeo tako neraskidiv i

nasušan ljubavni odnos da skoro nismo mogli izdržati ni nedelju dana a
da se ne vidimo. Pa ipak, o tome zapravo nikad nismo razgovarali. Ja
shvatam da se u njoj javljaju ista osećanja kao i u meni kad se vidimo,
ali mi nije lako da to izrazim. Sećam se da smo jednog dana, jureći
kolima punom brzinom, pregazili jednu biciklistkinju koja je, po svoj
prilici, bila sasvim mlada i vrlo lepa: točkovi su joj skoro iščupali vrat.
Dugo smo stajali nekoliko metara dalje, ne izlazeći iz kola, obuzeti
promatranjem pokojnice. Doživljaj užasa a beznađa izazvan tolikim
okrvavljenim mesom, delom veoma lepim, a delom odvratnim,
odgovarao je otprilike utisku koji su u nama obično stvarali naši susreti.
Simona je visoka i lepa. Najčešće je vrlo jednostavna: nema ničeg
očajničkog ni u pogledu ni u glasu. Međutim, u području senzualnosti,
ona je tako plahovito gladna svega što izbezumljuje da i najneznatniji
poziv čula naprasno daje njenom licu izraz koji neposredno navešćuje
sve što je vezano za duboku seksualnost, na primer, krv, gušenje,
iznenadni užas, zločin, sve što odvajkada razara ljudsko blaženstvo i
čestitost. Na njenom licu sam prvi put video taj nemi i apsolutni grč, koji
je i mene obuzeo onog dana kad je sela u tanjirić s mlekom. Istina je da
se netremice gledamo samo u takvim trenucima. Ali bivamo utaženi i
igramo se jedino u kratkim časovima popuštanja napetosti koji prate
orgazam.

Ipak moram reći da vrlo dugo nismo obavili snošaj. Jedino smo
koristili svaku moguću priliku da se odajemo neuobičajenim radnjama.
Nismo bili lišeni osećanja stida, naprotiv, ali neka krajnja nužnost
prisiljavala nas je da mu stalno zajedno prkosimo, na što bezočniji
način. I tako, tek što je zatražila od mene da više ne drkam nasamo
(sreli smo se na vrhu jedne hridi), ona mi smaknu pantalone, natera me
da se opružim na zemlju, zatim potpuno zagrnu suknju, sede mi na
stomak okrenuta leđima a poče da se zaboravlja dok sam joj ja nabijao
u dupe prst već podmazan mojom mlađanom spermom. Ona zatim
leže, s glavom međ mojim nogama, ispod kite, i zabacivši picu uvis,
vrati svoje telo prema meni, dok sam ja podigao glavu taman toliko da
se nađe u visini njene pice: na taj način mi se kolenima oslanjala o
ramena. − Možeš li da se popiškiš uvis, sve do pice? − upita me ona. −
Da − odgovorih, − ali tom položaju ću te verovatno poškropiti po haljini i
po licu. − Što da ne? − zaključi ona; i ja uradih kao što mi je rekla, ali
tek što to učinih, zalih je ponovo, ovog puta lepom belom spermom.

Pri tom se miris mora mešao sa mirisom ovlaženog rublja, naših tela
i sperme. Veče se spuštalo i mi smo ostali u tom neobičnom položaju
spokojni i bez pokreta, kad začusmo kako trava šuška pod nečijim
korakom.

− Ne mrdaj se, preklinjem te − zamoli me Simona.

Bat koraka utihnu, ali je bilo nemoguće da vidimo ko se približava.

Dah nam se oboma presekao. Simonino dupe, podignuto tako uvis,
izgledalo mi je, doduše, kao preklinjanje, bilo je tako savršeno,
sastavljeno od dva uska i nežna, duboko usečena guza, te ni za
trenutak nisam sumnjao da bi nepoznati čovek ili žena smesta podlegli
iskušenju i bili primorani da se, gledajući ga, u beskraj
samozadovoljavaju. Elem, koraci se ponovo začuše, sad već krajnje
ubrzani, skoro u trku, i ja iznenada ugledah kako se pomalja jedno
prekrasno plavo devojče, Marsela, najčistija i najdirljivija od svih naših
prijateljica. Ali mi smo bili suviše snažno zgrčeni u strašnom položaju
da bismo mogli pomeriti ijedan prst, i tako se naša zlosrećna prijateljica
naprečac stropošta i zagnjuri u travu jecajući. Tek tada se otrgosmo iz
neobičnog zagrljaja da bismo se bacili na klonulo telo. Simona joj
zadiže suknju, zdera gaćice i, sva opijena, pokaza mi još jedno dupe,
iste lepote, istih čistih linija kao i njeno: ja ga pomamno obujmih,
istovremeno nadražujući picu Simone, čije se noge sklopiše oko
bedara čudne Marsele, koja je sad skrivala samo još svoje jecaje.

− Marsela − viknuh joj − preklinjem te, prestani da plačeš. Hoću da

me poljubiš u usta…

Simona je milovala njenu lepu ravnu kosu celivajući je svuda nežnim

poljupcima.

U međuvremenu, nebo se sasvim navuklo olujnim oblacima i, u

pomrčini, počeše padati krupne kapi kiše donoseći olakšanje posle
teške sparine žarkog dana, bez daška vetra. More je već pomamno
hučalo, zaglušeno ipak dugotrajnim praskanjem gromova, a munje su
na mahove otkrivale, kao usred bela dana, užitku predane pice
zanemelih devojaka. Besomučna pomama obodrila je naša tri tela.
Dvoja mlađana usta otimala su se oko mog dupeta, muda i kurca, a ja
nisam prestajao da razmičem ženske noge ovlažene pljuvačkom ili
spermom, kao da sam hteo da umaknem čeličnom zagrljaju neke
nemani, a ta je neman zapravo bila izuzetna silovitost mojih pokreta.
Na kraju se topla kiša sručila, u potocima lijući po našim potpuno
izloženim telima. Snažni udari groma su nas protresali i svaki put
pojačavali našu mahnitost izmamljujući nam besne krikove, koji su se
udvostručavali kad bismo pri svakom sevu munje ugledali naše polne
organe. Simona je pronašla lokvu blata kojim je strastveno mrljala
svoje telo: nadraživala se zemljom i žestoko uživala, šibana pljuskom,
stežući moju glavu međ nogama umrljanim zemljom, a lice joj se
brljuškalo u barici u kojoj je silovito vrtela picu Marsele, koju je obgrila
oko bedara, cimajući rukom butinu i nasilno je otvarajući.

II

NORMANDIJSKA ŠKRINJA

Od tog doba, Simonu je spopala manija da lomi jaja dupetom. U tu

svrhu, stavljala je glavu na sedište salonske fotelje previvši noge prema
meni koji sam drkao, s namerom da joj svršim u lice. Onda bih stavljao
jaje tačno u procep njenog dupeta i ona se vešto poigravala gibajući ga
u dubokoj pukotini između guzova. U trenutku kad bi sperma počela da
šiklja i da joj lije po očima, njeni bi se guzovi stezali, zdrobivši jaje, i ona
je svršavala dok sam se ja, zabivši joj lice u dupe, mackao obilnom
brljotinom.

Naravno, ubrzo nas u toj neuobičajenoj raboti iznenadi njena majka,

koja je u svakom trenutku mogla da upadne u salon vile, ali ta izuzetno
dobra žena, iako je lično provela uzoran život, kad nas prvi put zateče,
jedino uspe da bez reči prisustvuje igri, tako da je mi nismo primetili.
Pretpostavljam da je bila suviše zgrožena da bi išta mogla da prozbori.
Ali kad smo završili i počeli da sređujemo nered, spazismo je kako stoji
na vratima.

− Ponašaj se kao da smo sami − došapnu mi Simona i nastavi da

briše tur.

I zaista, mi izađosmo mirno kao da je ta žena već svedena na

porodični portret.

Uostalom, posle nekoliko dama, Simona, gimnasticirajući sa mnom u

potkrovlju garaže, popiša se na svoju majku koja je, nesrećom, zastala
ispod nje ne primetivši je: tad se tužna udovica uprepodobi i upilji u nas
tako žalostivog pogleda i očajničkog držanja da izazva nastavak naše
igre, to jest, kako je Simona prsnula u smeh stojeći četvoronoške na
gredama i istrćenog tura pred samim mojim licem, ja joj jednostavno
sasvim razgolitih dupe i stadoh drkati gledajući ga.

Već celu sedmicu nismo videli Marselu i jednog dana je sretosmo na

ulici. To plavo, stidljivo i do naivnosti pobožno devojče tako silno
pocrvene kad nas ugleda da je Simona zagrli sa čudesnom nežnošću.

− Molim vas za oproštaj, Marsela − reče joj sasvim tiho − ono što se
pre neki dan dogodilo, bilo je besmisleno, ali nas to ne sprečava da se
sad sprijateljimo. Obećavam vam da nikad više nećemo ni pokušati da
vas taknemo.

Marsela, koja je imala izuzetno slabu volju, pristade, dakle, da pođe

s nama i da svrati do nas na užinu u društvu još nekih prijatelja. Ali,
umesto čaja, izobilno smo pili hlađeni šampanjac.

Prizor zajapurene Marsele potpuno nas je potresao. Simona i ja smo

se razumeli i bili sigurni da nas odsad ništa neće sprečiti da
postignemo svoj cilj. Tu su, sem Marsele, bile još tri lepe devojke i dva
momčića: kako ni najstariji od nas osmoro nije imao ni sedamnaest
godina, piće je očigledno delovalo, ali niko nije bio nadražen onoliko
koliko smo želeli. Gramofon nas izvuče iz neprilike. Simona, koja je
sama plesala nekakav besomučni čarlston, pokaza svima noge sve do
tura, a ostale devojke, pozvane da igraju na isti način, bile su već
suviše razdragane da bi se ustručavale. One su, bez sumnje, imale
gaćice na sebi, ali su one labavo sapinjale tur ne skrivajući baš bogzna
šta. Jedino je Marsela, pijana i ćutljiva, odbila da pleše.

Najzad Simona, koja se pravila potpuno pijanom, zgužva jedan

stolnjak i, podigavši ga, predloži opkladu.

− Kladim se − reče − da ću se popiškiti u čaršav pred svima.

Bio je to u suštini komičan skup beznačajnih balavaca, većinom

živahnih i brbljivih. Jedan od dečaka prihvati izazov i dogovorismo se
da pobednik po slobodnom izboru odredi kaznu… Jasno je da se
Simona ni za trenutak nije dvoumila, te obilno nakvasi stolnjak. Ali taj
halucinantni čin očigledno ju je uzbudio do koske, u tolikoj meri da svi
ovi sluđeni mladi ljudi počeše da dahću.

− Pošto imam slobodu izbora − obrati se Simona poraženom − ja ću

vam sad pred svima skinuti gaće.

To se s lakoćom obavi. Kad su mu skinuli gaće, svukoše mu i

košulju, da ne izgleda smešan. Ipak, još se ništa ozbiljno nije dogodilo:
jedva da je Simona rukom ovlaš pomilovala svog mladog prijatelja,
sasvim opsenjenog, pijanog i golog. Ona je, međutim, mislila samo na
Marselu, koja me je već nekoliko minuta preklinjala da je pustim da
pođe.

− Obećali smo da vas nećemo ni pipnuti, Marsela, zašto onda

hoćete da idete?

− Zato − odgovarala je ona jogunasto, dok ju je malo-pomalo

obuzimala žestoka pomama.

Iznenada, na veliki užas ostalih, Simona se sruči na pod. Previjala

se u sve snažnijim grčevima, odelo joj se razletelo na sve strane,
visoko je podigla dupe, kao da ima padavicu, ali je istovremeno,
skotrljavši se do nogu momčića koga je svukla, izgovarala gotovo
nerazgovetne reči:

− Popišaj me… popišaj mi se u picu… − ponavljala je ona skoro

žedno.

Marsela je taj prizor posmatrala ukočenim pogledom: opet je

pocrvenela do krvi. A zatim mi reče, i ne videći me, da hoće da skine
haljinu. Ja joj je zaista upola strgoh, a odmah zatim i donje rublje:
zadržala je jedino pojas i čarape, i samo što je načas pustila da je
diram i ljubim u usta, ona prominu odajom kao mesečarka i priđe
velikoj normandijskoj škrinji u koju se zatvori, prethodno promrmljavši
nekoliko reči Simoni na uvo.

Htela je da se zadovoljava u toj škrinji, pa je prekljinjala da je

ostavimo na miru.

Moram reći da smo svi bili veoma pijani i potpuno izbezumljeni od

onog što se već dogodilo. Simona je, stojeći sa zadignutom suknjom,
trljala svoje razgolićeno dupe uz škrinju užitka, iz koje se čulo kako
devojče drka uz silovito dahtanje. Iznenada se dogodi nešto
neverovatno, začu se čudan šum vode, praćen pojavom tankog mlaza,
zatim pravog potočića ispod vrata škrinje: zlosrećna Marsela je drkajući
pišala u svojoj škrinji. Svi ubrzo potpuno pijano prasnusmo u smeh, a
potom nastade raspojasano survavanje tela na pod, podizanje nogu i
guzova, vlaženje sukanja i štrcanje sperme. Cerekanje se rađalo poput
nevoljnog, idiotskog štucanja, jedva uspevajući da prekine to silovito
kidisanje na pice i kite. A ipak, uskoro se začu kako tužna Marsela
usamljeno jeca, sve jače i jače, u slučajnoj pišaonici koja se sad
pretvorila u zatvor.

Pola sata kasnije, pošto sam bio manje pijan od ostalih, pade mi na
pamet da izvučem Marselu iz škrinje: zlosrećna devojka, ostavši gola,
zapala je u jezivo stanje. Tresla se i cvokotala u groznici. Čim me
spazi, obuze je bolešljiv, ali silan užas. Uostalom, ja i jesam bio bled,
delimično okrvavljen i obučen navrat-nanos. Iza mene, grozno
razularena, počivala su bezočno razgolićena i bolesna, gotovo
nepokretna tela. U toku orgije, parčići stakla su duboko posekli i
raskrvavili dvoje među nama; jedna devojka je povraćala, a povrh
svega, nekoliko puta nas je spopadao tako ludački smeh da smo
ukvasili odela, fotelje, parket. Sve je zaudaralo na krv, spermu,
mokraću i bljuvotine, i taj miris me je već nagnao da ustuknem od
groze, ali je neljudski krik iz Marselinog grla bio još užasniji. Moram
ipak reći da je Simona u tom času spokojno spavala, sa rukom još uvek
u krznu, isturenog stomaka i smirenog, skoro nasmešenog lica.

Marsela jurnu kroz sobu teturajući se uz mumlave krike, i još jednom

me pogleda: ustuknu kao da sam neka grozna avet koja se pomolila
usred košmara i stropošta se na pod ispuštajući litaniju sve neljudskijih
urlika.

Začudo, to mi ponovo uli snagu. Sjatiće se svet, to je bilo neizbežno.

Ali ni za trenutak nisam pomislio da bežim ili da ublažim skandal.
Naprotiv, odlučno pođoh da otvorim vrata. Nečuveni prizor i radost!
Lako se daju zamisliti uzvici užasavanja, očajnička vriska, neumerene
pretnje roditelja, koji su nadirali u odaju! Sud, robija, vešala bili su
prizivani vatrenim urlicima i grčevitim kletvama. I sami naši drugovi i
drugarice stali su da urliču i jecaju, sve dok nije došlo do mahnite
provale plačevnih krikova: čovek bi pomislio da su ih sve zapalili kao
žive buktinje. Simona i ja smo klicali od radosti.

A ipak, kakva grozota! Izgledalo je da ništa neće moći da okonča

tragikomično ludilo ovih besomučnika jer je Marsela, i dalje gola,
nastavila žestoko da razmahuje rukama i razdirućim, bolnim kricima
izražava nepodnošljivu moralnu patnju i užasnutost; videli smo kako je
ugrizla majku za obraz, obgrljena rukama koje su uzaludno pokušavale
da je savladaju.

U stvari, taj prepad roditelja do kraja joj je uništio i ono malo

preostalog razuma, te smo najzad morali pozvati u pomoć policiju, a svi
susedi su bili svedoci nečuvenog skandala.

III

MARSELIN VONJ

Te večeri, moji roditelji se nisu pojavili sa čoporom ostalih. Ipak sam

smatrao da mi oprez nalaže da odmaglim, predosećajući gnev jedne
bede od oca, savršenog uzorka izlapelog generala i katolika. Stoga se
vratih u vilu na zadnji ulaz. Zdipih nešto novca. Zatim se zavukoh u
očevu sobu, uveren da će me tražiti svuda sem tu. Najzad, oko deset
sati, dočepah se polja ostavivši na majčinom stolu sledeću poruku:
»Nemojte me, molim vas, tražiti pomoću policije jer pri sebi imam
revolver, pa ću prvi metak ispaliti u žandarma, a drugi u sebe«.

Nikad nisam bio sposoban da imam ono što se zove stavom, osobito
ne u ovakvoj situaciji. Jedino sam želeo da svoju porodicu,
nepokolebljivog neprijatelja skandala, nateram na odstupanje. Ipak,
iako sam poruku napisao s najvećom mogućom ležernošću, čak uz
smeh, nije mi se učinilo loše da strpam u džep očev revolver.

Skoro cele noći hodao sam pored mora, ali se nisam suviše udaljio
od mesta X. jer je obala bila zavojita. Jedino sam tražio načina da
smirim jako rastrojstvo, čudnovati delirijum u kojem su se prikaze
Marsele i Simone, protiv moje volje, sprezale u zastrašujuća obličja.
Čak me postepeno obuze pomisao da se ubijem i, uzevši revolver u
ruku, konačno izgubih smisao za reči kao što su nada i beznađe. Ali
sam, onako zamoren, postao svestan da bi ipak trebalo da moj život
ima neki smisao, a da će ga imati samo ako mi se dese događaji koje
sam smatram poželjnim. Na kraju se prepustih izvanrednoj
opsednutosti imenima Simona, Marsela, uzalud sam se smejao, nisam
se više mogao uzbuditi sem prihvatajući ili praveći se da zamišljam
nekakvu fantastičnu kompoziciju koja bi zamršeno povezivala moje
najsumanutije postupke sa njihovim.

Dan prespavah u jednom šumarku, a kad pade noć, uputih se

Simoni: uđoh u vrt preskočivši zid. Soba moje prijateljice bila je
osvetljena, bacih kamenčić u prozor. Posle nekoliko trenutaka, ona
siđe i mi se gotovo bez reči uputismo ka morskoj obali. Veselili smo se
ponovnom susretu. Bilo je mračno, s vremena na vreme sam joj
zadizao haljinu spuštajući joj ruku na picu, ali nisam uživao u tome,
naprotiv. Ona sede, ja joj legoh kraj nogu: ipak, uskoro shvatih da neću
moći da obuzdam jecanje, i zaista, dugo sam ridao na pesku.

− Šta ti je? − upita me Simona.

I udari me nogom da bi me nasmejala. Njeno stopalo baš dodirnu

revolver u mom džepu i zbog strašnog praska zajedno kriknusmo.
Nisam bio ranjen, ali se naprasno nađoh na nogama, kao da sam
prodro u neki drugi svet. I Simona je zastrašujuće prebledela.

Te večeri nije nam palo na pamet da se diramo, ali smo dugo ostali
zagrljeni, spojenih usta, što nam se dotad nikad nije dešavalo.

Živeo sam tako nekoliko dana: Simona i ja smo se vraćali kasno u

noć i legali u njenu sobu, gde sam ostajao zatvoren do iduće noći.
Simona mi je donosila hranu. Njena majka, koja za nju nije
predstavljala nikakav autoritet (na dan izbijanja skandala, ona je, čim je
začula vrisku, otišla u šetnju), prihvatala je tu situaciju i ne
pokušavajući da sazna tajnu. Što se tiče služinčadi, Simona je uz
pomoć novca odavno pribavila njihovu odanost.

Od njih smo čak i saznali okolnosti Marselinog interniranja, a najzad,

i u koju je duševnu bolnicu smeštena. Od prvog dana, sva se naša
briga prenela na nju, njeno ludilo, na usamljenost njenog tela,
mogućnost da dopremo do nje, da je, možda, odatle izbavimo. Kad
sam jednog dana hteo na silu da uzmem Simonu, u njenom krevetu,
ona se usplahireno izmače:

− Potpuno si lud − povikala je − slušaj, mali moj, ne interesuje me da

to radim ovako, u krevetu, kao majka porodice! Samo sa Marselom!
 − Šta time hoćeš da kažeš? − upitah je razočaran, mada sam se u
dubini duše potpuno slagao s njom.

Ona se veoma nežno privi uza me i reče mi blago, sanjalačkim

glasom:

− Reci, ona bi morala da se popiški kad bi nas videla… da vodimo

ljubav.

U isti mah osetih kako mi se niz noge sliva topla i blažena tečnost, a
kad je završila, digoh se i zalih joj telo, koje ona podatno okrete
bestidnom mlazu što je lako šumeo po njenoj koži. Kad sam joj tako
zalio i picu, na kraju joj spermom umrljah lice. Sva ubrljana, ona se
odade nasladi sa oslobađajućom sumanutošću. Duboko je udisala naš
opori i srećni miris: − Vonjaš po Marseli − poveri mi ona vedro kad se
nauživala, njuškajući nosem pod mojim još vlažnim turom.

Jasno je da smo Simona i ja ponekad bivali obuzeti žestokom željom

da se jebemo. Ali nam više nije padalo na pamet da bi to bilo moguće
bez Marsele, čiji su nam krici stalno dražili uši, isprepleteni sa našim
najžešćim žudnjama. Tako se naša seksualna sanjarija stalno
preobraćala u košmar, Marselin osmeh, njena svežina, njeni jecaji, stid
koji ju je naterao da pocrveni i da pocrvenela do bola sama strgne
odeću i preda svoje lepe, svetle guzove nečistim rukama, usnama, a
iznad svega tragična pomama koja ju je nagnala da se zatvori u škrinju
i da se tamo zadovoljava sa toliko samozaborava da se nije mogla
uzdržati od upišavanja, sve je to izobličavalo naše želje, neprestano ih
čineći razdiruće bolnim. Simona, čije je ponašanje za vreme skandala
bilo sablažnjivije nego ikad − ležala je, nije se čak ni pokrila, naprotiv,
raskrečila je noge − nije mogla da zaboravi da je neočekivani orgazam
izazvan sopstvenom bestidnošću, urlicima i golotinjom Marselinih
zgrčenih udova, prevazišao po silini sve što je ona dotle uopšte mogla i
da zamisli. I njena se pica nije otvarala preda mnom a da sablast
Marsele, raspomamljene ili zajapurene, nije njenoj pomami davala
mučno značenje, kao da je skrnavljenje moralo svaku stvar u načelu da
učini stravičnom i besramnom.

Uostalom, gliboviti predeli pičke − kojima su jedino nalik dani

poplave i oluje ili zagušljivo kuljanje vulkanske lave, i koji, poput oluja i
vulkana, postaju aktivni samo uz nešto katastrofalno ili pogubno − ti
predeli što bacaju u očaj, a koje mi je Simona, u prepuštanju koje je
samo ličilo na nasilje, davala da gledam kao hipnotisan, od tada su za
mene isključivo predstavljali podzemno i duboko carstvo jedne Marsele
na mukama, koja je u svojoj tamnici postala plen košmara. Pamtio sam
samo jedno: u kojoj je meri orgazam opustošio lice devojčeta, obuzetog
jecajima koje su presecali užasni krici.

Ni Simona nije više promatrala oporu i toplu spermu čije je šikljanje

izmamljivala iz mog kurca a da u isto vreme nije videla kako su
Marselina usta i dupe njome obilno ukaljani.

− Mogao bi je spermom išibati po licu − poveravala mi je mažući se

njome po turu − da se puši − kako je govorila.
 IV

SUNČANA MRLJA

Drugi ljudi ili žene za nas više nisu postojali. Samo smo sanjarili o
Marseli i već smo detinjasto zamišljali njeno dragovoljno vešanje, tajnu
sahranu, zagrobna pojavljivanja. Jedne večeri, pošto smo se pomno
raspitali, pođosmo biciklom do duševne bolnice u koju je naša
prijateljica bila zatvorena. Za manje od sata prešli smo dvadeset
kilometara koji su nas delili od neke vrste zamka okruženog ograđenim
parkom, Usamljenog na jednoj litici visoko nad morem. Saznali smo da
Marsela boravi u sobi broj 8, ali je, očigledno, trebalo dopreti u bolnicu
sa unutrašnje strane da bismo je pronašli. Jedino smo se mogli nadati
da ćemo prodreti u njenu sobu pošto prestružemo rešetke, a nismo
uspeli da smislimo nikakav način da raspoznamo njen prozor među još
trideset − ali našu pažnju privuče jedna čudna pojava. Upravo smo
preskočili zid i našli se u vrtu u kojem je žestoki vetar vitlao drveće, kad
ugledasmo kako se otvara prozor na prvom spratu i jedna senka sa
čaršavom u ruci kako veša taj čaršav o rešetke. Čaršav stade smesta
praskati na vetru, a prozor se zatvori pre no što smo mogli da
prepoznamo senku.

Teško je zamisliti razdirući prasak toga ogromnog belog čaršava

kojeg se dočepala vetruština. Ta buka je uveliko nadjačavala šum mora
i vetra u drveću. Prvi put sam video Simonu izbezumljenu još nečim
sem sopstvenom bestidnošću: pribijala se uza me dok joj je srce
snažno udaralo, i ukočenog pogleda posmatrala grdnu sablast koja je
besnela u noći kao da je samo ludilo došlo da istakne svoj barjak nad
tim turobnim zamkom.

Stajali smo nepomični, Simona šćućurena u mom naručju, a i ja

napola smeten, kad se učini kao da vetar dere oblake, a mesec
iznenada osvetli sa preciznošću otkrovenja nešto tako čudnovato i za
nas tako razdiruće bolno da se žestok jecaj otkide iz Simoninog grla:
čaršav koji se razastirao na vetru sa silnom bukom bio je po sredini
isprljan velikom vlažnom mrljom koja se providela, osvetljena
mesečinom

Za koji tren, novi mrki oblaci zastreše sve tamom, ali sam ja i dalje
stajao gušeći se, vetar mi je mrsio kosu, plakao sam kao kakav
nesrećnik, dok se Simona stropoštala u travu i prvi put dopustila da je
protresaju snažni detinji jecaji.

Znači da je naša zlosrećna prijateljica, jer nije bilo sumnje da je to

Marsela, u mraku otvorila prozor, ona je to na rešetke svoje tamnice
zakačila taj halucinantni znamen svog očaja. Bilo je očigledno da je
morala drkati u krevetu u tako snažnoj čulnoj rastrojenosti da ga je
celog natopila, i tad smo je mi videli kako veša svoj čaršav na prozor
da se osuši.

Ali ja više nisam znao šta bih radio u jednom ovakvom parku, pred
tim lažnim zamkom za provod sa gnusobnim rešetkama na prozorima.
Obiđoh malo unaokolo, ostavljajući potresenu Simonu opruženu na
travi. Nisam imao nikakvu praktičnu nameru i samo sam hteo da za
trenutak nasamo udahnem vazduh. Ali, kad na boku zgrade naiđoh u
parteru na jedan prozor bez rešetaka, opipah revolver u džepu i
oprezno uđoh: bio je to salon kao svaki drugi. Uz pomoć džepne
lampe, prodreh u predsoblje, pa na stepenište, ali ništa nisam
razaznao, ništa postigao, sobe nisu bile obeležene brojevima.
Uostalom, bio sam i nesposoban da bilo šta razumem, kao da sam
naprasno bio začaran: u tom trenutku ne shvatih čak ni zašto mi je palo
na um da skinem pantalone i da samo u košulji nastavim to mučno
traganje. A ipak, skidoh jedan po jedan deo odeće sem cipela, i
smestih je na jednu stolicu. S lampom u levoj ruci i revolverom u
desnoj, kretao sam se nasumice i bez cilja. Slabašan šum me natera
da brzo ugasim lampu. Zastadoh nepomičan, osluškujući sopstveni dah
koji je postao nepravilan. Protekli su dugi trenuci strepnje, ponovo
upalih lampu, ali me jedan krik natera da pobegnem tako sunovratno
da zaboravih odeću na stolici.

Osećao sam se kao da me neko prati: pohitah, dakle, da izađem

kroz prozor i da se skrijem na nekoj stazi, ali samo što sam se okrenuo
da osmotrim šta se moglo dogoditi u zamku, ugledah jednu golu ženu
kako se uspravlja na prozoru, skače kao i ja i, trčeći, beži u pravcu
jednog glogovog žbuna.

U tim trenucima krajnjeg uzbuđenja, za mene je moja golotinja na

vetru, na stazi nepoznatog vrta, bila nešto najčudnovatije. Sve se
zbivalo kao da više nisam na zemlji, tim pre što je bura i dalje bila
snažna, ali ujedno i dovoljno mlaka da vas ne bi žešće ometala. Nisam
znao ni šta da učinim sa revolverom, koji sam i dalje držao u ruci; kako
sam se bacio u poteru za ženom koju sam video u prolazu, moglo je
izgledati da je tražim da bih je ubio. Buka pobesnelih elemenata,
lomnjava drveća i prasak čaršava u tom trenutku su konačno
onemogućili da razaznam bilo šta određeno u onom što hoću i u onom
što činim.

Iznenada se zaustavih, bez daha: stigao sam do žbuna u kojem je

senka maločas nestala. Raspaljen revolverom u ruci, počeh da
zagledam tu i tamo, kad mi se odjednom učini da se čitava stvarnost
kida: jedna ruka navlažena pljuvačkom zgrabila me je za kurac i stala
da ga drka, jedan sluzavi poljubac, oprljivši me, spustio mi se na koren
tura, gole grudi, gole noge neke žene pripijale su se uz moje u
orgazmičkim trzajima. Jedva sam imao vremena da se okrenem i da
štrcnem spermu u lice moje zadivljujuće Simone: s revolverom u ruci,
protrese me drhtaj po silovitosti jednak buri, zubi su mi cvokotali, a
usne, penile, malaksalim rukama grčevito sam stezao revolver, ali i
protiv moje volje tri prodorna i slepa pucnja prasnuše u pravcu zamka.

Opijeni i olakšani, Simona i ja se otrgosmo iz zagrljaja i odmah zatim

poletesmo kroz park poput besnih pasa; vetar je suviše divljao da bi
postojala opasnost da buka detonacije pobudi pažnju stanovnika
zamka koji su spavali, ali kako smo instinktivno motrili Marselin prozor
iznad čaršava koji se treskao na vetru, na naše veliko iznenađenje
ustanovismo da je jedno okno zvezdoliko prslo od metka, zatim
videsmo kako se krši, pa otvara i senka se po drugi put pomoli.

Prestravljeni, kao da ćemo ugledati okrvavljenu Marselu kako pada

mrtva kroz okvir prozora, zastadosmo ispod neobične, gotovo
nepomične prikaze, nemoćni zbog hučanja vetra čak i u pokušaju da
nas ona čuje.

− Šta si uradila sa odećom? − upitah malo kasnije Simonu. Ona

odgovori da me je tražila i da je kako me nije našla, na kraju takođe
krenula u pretraživanje unutrašnjosti zamka, ali se svukla pre no što je
preskočila prozor, misleći da će tako biti slobodnija. I kad je najzad
izašla za mnom, koji sam je prepao, nije više ništa našla, mora da joj je
vetar odneo haljinu. Pričajući to, posmatrala je Marselu i ni na pamet joj
nije palo da me zapita zašto sam i ja go.

Devojče je nestalo sa svog prozora. Proteče trenutak koji nam je

izgledao beskonačan: ona upali svetlo u sobi. Konačno se vrati da
udahne čist vazduh i da pogleda u pravcu mora. Njena svetla, prava
kosa vijorila je na vetru, mogli smo da joj razaznamo crte lica: nije se
promenila, ali je u njenom liku sad bilo nečeg divljeg, nemirnog, što je
bilo u raskoraku sa još uvek detinjom jednostavnošću njenih crta. Pre
je izgledalo da ima trinaest nego šesnaest godina. Razaznavali smo
pod spavaćicom njeno vitko, ali jedro telo, čvrsto i tamnoputo,
prekrasno, kao i njen ukočen pogled.

Kad nas najzad opazi, učini nam se da joj je lice živnulo od

iznenađenja. Ona nam nešto viknu, ali mi ništa nismo čuli. Bezmalo
uplakana, Simona, koju sam nežno milovao po čelu, posla joj poljupce,
a ona ih uzvrati bez osmeha; Simona najzad pusti da joj ruka sklizne
niz stomak do krzna. Marsela tada učini isto, stavivši istovremeno
jednu nogu na ivicu prozora i otkri nogu koju je bela svilena čarapa
obavijala sve do plave pice. Začudo, imala je na sebi beli pojas i bele
čarape, dok je crna Simona, koju sam držao za dupe, imala crni pojas i
crne čarape.

Pri tom su se dva devojčeta zadovoljavala kratkim i naglim

pokretima, licem u lice, u hučnoj noći. Stajale su gotovo nepomične i
napete, ukočenog pogleda usled neumerene radosti. Ali, uskoro se
učini da je nekakvo nevidljivo čudovište snažno otrglo Marselu od
rešetaka, za koje se levom rukom pridržavala svom snagom, i mi je
videsmo kako se u svojoj pomami sruči na leđa. Pred nama ostade
samo prazan, osvetljen prozor, četvrtasta rupa koja se probijala kroz
neprozirnu noć i, pred našim skrhanim pogledom, osvetljavala, jedan
svet ispunjen grmljavinom i praskozorjem.

MLAZ KRVI

Mokraća je za mene dubinski povezana sa barutom i gromom i

podseća me, ne znam zašto, na prastari nokšir od porozne zemlje
ostavljen nekog kišnog jesenjeg dana na limenom krovu provincijske
vešernice. Od te prve noći u duševnoj bolnici, ove očajničke predstave
su se u najsumračnijem delu moga mozga neraskidivo spojile sa
pičkom, a istovremeno i sa sumornim i utučenim licem kakvo sam
ponekad video u Marsele. Ipak se taj užasni i haotični krajolik moje
uobrazilje naglo plavio mlazom svetlosti i krvi, zato što Marsela nije
mogla da svrši a da se ne natopi, i to ne krvlju, već svetlim, za mene
čak bleštavim mlazom mokraće, u prvi mah silovitim i isprekidanim
poput štucanja, koji bi zatim slobodno šiknuo podudarajući se sa
nadljudskim zanosom sreće. Nije čudno što su najpustinjskija i
najleproznija obličja jednog sna bila samo podsticaj u tom smislu,
uporno iščekivanje potpune radosti, poput vizije osvetljene rupe
praznog prozora, na primer, u samom onom trenutku kad se Marsela
svalila na daščani pod zalivajući ga do u beskraj.

Ali tog dana, u oluji bez kiše i neprijateljskoj tmuši, bilo je neophodno
da Simona i ja napustimo zamak i pobegnemo kao životinje, bez odeće
koja se zaturila, dok nam je maštu opsedala duga, grdna tegoba, koja
će, verovatno, ponovo ophrvati Marselu, što je od nesrećne zatočenice
činilo svojevrsno ovaploćenje pomame i užasa koji su naša tela
neprestano predavali razvratu. Uskoro smo pronašli bicikle i tako smo
mogli da jedno drugom pružimo razdražujući i teorijski prljav prizor
golih tela sa cipelama kao jedinom odećom, na jednoj mašini; brzo smo
okretali pedale bicikla, bez smeha i reči, čudno zadovoljni međusobnim
prisustvom, istovetnim po potpunoj osamljenosti u bestidnosti, besmislu
i umornoj zasićenosti.

Ipak, oboje smo bukvalno skapavali od umora. Nasred jednog

obronka Simona se zaustavi i reče mi da je trese groznica. Lica, leđa i
noge su nam se ljeskali od znoja i uzalud smo se trljali rukama po
raznim delovima vlažnih, usplamtelih tela; i pored sve žešće masaže,
Simona se nije mogla odupreti drhtavici i cvokotanju. Skidoh joj tad
jednu čarapu da upijem znoj sa njenog tela, koje je vonjalo toplim
mirisom, podsećajući u isti mah na bolesničke i bludničke postelje.
Ipak, malo-pomalo, ona se povrati u podnošljivije stanje, i na kraju mi u
znak zahvalnosti pruži usne.

I dalje sam bio grdno zabrinut. Još deset kilometara nas je delilo od
X., a u stanju u kakvom smo bili, očigledno je trebalo da stignemo pre
zore. Jedva sam se držao uspravno na sedištu gubeći nadu da ćemo
ikada stići do kraja ovog putovanja kroz nemoguće. Vreme u kojem
smo napustili onaj zaista stvarni svet, isključivo sačinjen od odevenih
osoba, bilo je već toliko daleko da se činilo gotovo van domašaja. Naša
lična halucinacija ovog puta se prostirala bezgranično, kao i celokupni
košmar ljudskog društva, sve, sa zemljom, vazduhom i nebom.

Tako se kožno sedlo pripijalo uz golu picu Simone, koja se

neizbežno morala nadraživati pokretanjem nogu na pedalama koje su
se stalno obrtale. Povrh toga, zadnja guma je neprekidno nestajala
pred mojim očima, ne samo u paocima točka već prividno i u pukotini
gole zadnjice biciklistkinje: brzi rotacioni pokret prašnjavog točka
mogao se, uostalom, poistovetiti i sa žeđi moga grla i sa mojom
erekcijom, koja je neminovno morala da se okonča zarivanjem u
bezdan pice pričvrljene uz sedlo. Vetar se malo utišao i mogao se
videti deo ozvezdanog neba, a ja pomislih, pošto je smrt bila jedini
mogući kraj moje erekcije, da bi Simoninom i mojom smrću, univerzum
naše lične vizije, za nas nepodnošljive, neminovno smenile čiste
zvezde, oslobođene svakog odnosa sa pogledima spolja, ostvarivši
hladno, bez ljudskog oklevanja i okolišenja, ono što mi izgleda kao
ishodište mojih seksualnih zastranjivanja: geometrijsku luminiscenciju
između ostalog, tačku podudarnosti života i smrti, bića i ništavila u
savršeno munjevitom blesku.

Ali te predstave su, naravno, bile vezane za protivrečno stanje

produžene iscrpenosti i apsurdne ukrućenosti muškog uda. Simona,
međutim, nije mogla videti tu ukrućenost, s jedne strane zbog mrklog
mraka, a s druge, zbog brzog izdizanja moje leve noge koja ju je, pri
okretanju pedala, neprestano skrivala. Ipak mi se činilo da vidim kako
njene oči sjakte u mraku, kao da se stalno, ma koliko da je umorna,
okreću prema tački raskola mog tela, i shvatih da se ona sve plahovitije
nadražuje na sedlu, koje je čvrsto pritiskala guzovima. Ni ona, znači,
kao ni ja, nije dokraja iscrpla oluju oličenu u bestidnosti svoje pice i
povremeno je promuklo ječala. Bila je bukvalno otrgnuta radošću, i
njeno nago telo bi strelovito odbačeno na gomilu zemlje, uz užasnu
buku čelika koji se vukao po šljunku i oštar vrisak.

Nađoh je nepomičnu, zabačene glave, tanak mlaz krvi joj je curio iz

usta. Na granici snage od prestravljenosti, naglo joj povukoh jednu
ruku, ali ona mlitavo pade. Bacih se tada na to beživotno telo cepteći
od strave i, kako sam ga obgrlio, nehotice me protresoše grčevi
uzmućene krvi, uz gnusno krivljenje donje usne, obalavljene i
oklembešene, odavrljene od zuba kao u senilnog idiota.

U međuvremenu se Simona lagano vraćala u život: dotače me jedan

nevoljni pokret njene ruke, i ja naglo izađoh iz tuposti koja me je
smlatila pošto sam oskvrnavio ono što sam već smatrao lešom. Na telu
Simone, koja je imala na sebi samo pojas sa žabicama i jedinu čarapu,
nije bilo belega nikakve rane, nikakvog uboja. Uzeh je u naručje i
odneh na drum ne vodeći računa o umoru. Išao sam najbrže što sam
mogao jer je počelo da svanjuje, i samo uz nadljudski napor stigoh do
vile i srećno položih svoju divnu prijateljicu, živu, na njen sopstveni
krevet.

Znoj mi je lio niz lice i celo telo, oči su mi bile zakrvavljene i otečene,
u ušima mi je bučalo, ali kako sam upravo spasao biće koje sam voleo
više od svega na svetu i kako sam mislio da ćemo uskoro ponovo videti
i Marselu, onakav kakav sam bio, što će reći sav natopljen znojem i
ulepljen prašinom, legoh pored Simoninog tela i ubrzo se prepustih
maglovitim košmarima.

VI

SIMONA

Jedan od najspokojnijih perioda mog života nastupio je posle

Simoninog ne mnogo ozbiljnog udesa posle kojeg je ona samo pala u
krevet. Kad god bi naišla njena majka, prelazio bih u kupatilo. To sam
najčešće koristio da pišam ili čak da se okupam; prvi put kad je ta žena
htela da uđe, kći je smesta zaustavi:

»Ne ulazi«, reče joj, »unutra je go muškarac.«

Svaki put je, uostalom, brzo bila izbačena i ja sam se vraćao da opet
zauzmem svoje mesto na stolici uz krevet bolesnice. Pušio sam, čitao
novine i, kad bi se u rubrici »razno« javljalo o zločinima ili krvavim
dogodovštinama, to bih čitao naglas. S vremena na vreme sam uzimao
u naručje Simonu vrelu od groznice, nosio je u klozet da se popiški,
zatim bih je na bideu pažljivo prao. Bila je veoma iznemogla i, naravno,
nisam je ozbiljno dodirivao; ipak, uskoro joj se dopalo da me tera da u
klozetsku šolju bacam jaja, barena jaja, koja su tonula na dno, kao i
isisana jaja, manje ili više ispražnjena da bi zbog toga neka manje,
neka više potonula. Dugo bi tako sedela i posmatrala jaja. Na kraju
sam joj pomogao da sedne na šolju da bi ih gledala pod picom, između
raskrečenih butina, pa sam konačno po njenoj želji povlačio vodu.
 U drugoj igri bi razbila živo jaje o ivicu bidea i istresla ga pod sebe:
nekad bi se na njega popišala, a nekad bi mene terala da se svučem i
pojedem živo jaje sa dna bidea; uostalom, obećala mi je da će kad opet
bude sasvim zdrava učiniti to isto preda mnom, a i pred Marselom.

U isto vreme smo zamišljali kako ćemo jednog dana položiti

Marselu, sa zadignutom suknjom, ali u cipelama i čarapama i
nesvučenu, u kadu dopola napunjenu živim razbijenim jajima usred
kojih bi se Marsela popiškila. Simona je, takođe, sanjarila o tome kako
bih ja pridržavao Marselu, ovog puta samo s pojasom i čarapama,
podignutog tura i s glavom nadole: ona sama bi se, u mantilu za
kupanje natopljenom toplom vodom, koji bi se, dakle, pripijao uz telo,
ali sa otkrivenim grudima, popela na lakiranu belu stolicu sa sedištem
od plute. Mogao bih da joj dražim grudi izdaleka uvlačeći bradavice u
zagrejanu cev punog revolvera iz kojeg bi upravo bio ispaljen metak
(što bi nas, kao prvo, uzbudilo, a drugo, cev bi vonjala oštrim mirisom
baruta). Za to vreme bi ona levala bleštavobeli mileram i puštala da curi
po sivom Marselinom čmaru, a sama bi slobodno pišala po svom
penjoaru ili, ako bi se ovaj slučajno otvorio, po leđima ili glavi Marsele,
koju bih pak ja mogao zapišati s druge strane (ja bih je, verovatno,
popišao po grudima); povrh toga, Marsela bi mogla da me zalije celog,
do mile volje, pošto bi me, dok bih je pridržavao, obgrlila butinama oko
vrata. Takođe bi mogla nabiti moju kitu u usta, itd.

Upravo posle takvih sanjarija Simona bi me molila da je položim na

ćebad pored klozetske šolje, nad koju bi ona nadnosila lice oslanjajući
se rukama o ivice i zurila u jaja razrogačenih očiju. I ja sam se smeštao
pored nje da bi nam se obrazi i slepoočnice mogli dodirivati. Posle
duge kontemplacije uspevali bismo da se primirimo. Zvuk povlačenja i
odlaženja vode razgaljivao je Simonu i pomagao joj da se izbavi
opsesije, pa nam se na kraju vraćalo vedro raspoloženje.

Najzad, jednog dana, dok je koso podnevno sunce u šest sati

neposredno osvetljavalo unutrašnjost kupatila, na jedno dopola ispijeno
jaje nagrnu voda i ono, napunivši se uz neobičan šum, dožive
brodolom pred našim očima; za Simonu je ta zgoda imala nekakvo
izuzetno značenje − ona se izvila i dugo se naslađivala tako reći pijući
moje levo oko ustima; zatim ne ostavljajući jaje koje je uporno sisala,
kao dojku, ona sede privukavši snažno moju glavu, i bučno se popiša
na ploveća jaja, bodro i s punim zadovoljstvom.

Otada se moglo smatrati da je ozdravila, pa ona ispolji i radost

pričajući mi dugo o raznim intimnim temama, dok obično nije govorila ni
o sebi ni o meni. Priznade mi, smešeći se, da je maločas imala žarku
želju da se potpuno olakša, ali se uzdržala jer joj je to pričinjavalo još
veći užitak: u stvari, želja joj je još napinjala stomak i naročito nadimala
picu, kao zrelu voćku. Uostalom, čvrsto stežući tom picom moju ruku
podvučenu pod čaršav, obrati mi pažnju da se i dalje nalazi u istom
stanju i da joj to silno prija. A kad je zapitah na šta je podseća reč
pišanje, ona odgovori: na bušenje očiju brijačem, na nešto crveno, na
sunce. A jaje? na oko krave, zbog boje glave (kravlje), i zato što
belance odgovara beonjači, a žumance zenici. Po njoj, oblik oka je
istovetan sa oblikom jajeta. Tražila je da joj obećam da ćemo, kad
budemo mogli da izađemo, na suncu u letu razbijati jaja pucnjima iz
revolvera, i na moj odgovor da je to nemoguće, dugo je sa mnom
raspravljala pokušavajući da me ubedi svojim razlozima. Razdragano
se igrala rečima, i tako je čas govorila razbiti oko, čas iskopati jaje,
baveći se pri tom neodrživim mudrovanjima.

Dodade tim povodom da je za nju miris polnih organa jednak mirisu

baruta, a da je mlaz mokraće »vatreni hitac opažen kao svetlost«; i
jedan i drugi njen guz oljušteno je bareno jaje. Takođe smo se
dogovorili da ćemo za klozet naručiti rovita jaja bez ljuske, sasvim
vrela, i ona mi obeća da će se smesta, čim sedne na šolju, potpuno
olakšati na ta jaja. A kako sam njenu picu i dalje držao rukom, i to u
stanju u kojem je rekla da se ona nalazi, u meni se posle njenog
obećanja malo-pomalo nagomilala izvesna uzburkanost, što će reći da
sam sve dublje razmišljao.

Pravo je da se kaže da je soba bolesnice koja celog dana ne

napušta postelju, mesto zaista stvoreno za postepeno pronalaženje
detinjaste razbludnosti. Nežno sam sisao Simoninu dojku dok smo
čekali rovita jaja, a ona me je milovala po kosi. Njena majka nam
donese jaja, ja se nisam čak ni osvrnuo misleći da je služavka, i
blaženo nastavih da sisam svoju sisu. Uostalom, nisam se baš uzrujao
ni kad joj prepoznadoh glas, ali kako je ona i dalje stajala u sobi, a ja ni
za časak nisam mogao da se odreknem svog uživanja, pade mi na
pamet da svučem gaće, kao da moram da obavim nuždu, ne iz
razmetanja, uostalom, već iz želje da ona ode i ujedno razdragan time
što ne vodim računa ni o kakvom ograničenju. Kad ona najzad odluči
da se udalji i da na drugom mestu uzaludno preživa svoju
zaprepašćenost, već je počelo da se smrkava i mi upalismo svetlo u
kupatilu. Simona sede na šolju, pojedosmo po jedno toplo rovito jaje sa
solju: ostala su još tri jajeta, kojima sam nežno milovao telo svoje
prijateljice klizeći njima između guzova i butina, potom sam ih puštao
da jedno za drugim lagano padnu u vodu; zatim Simona, pošto ih je
neko vreme posmatrala tako uronjena, bela, još topla, i videvši ih prvi
put oljuštena, što će reći gola, potopljena pod njenom lepom picom −
nastavi da ih gnjura šumnim mlazom sličnim šumu rovitih jaja pri
padanju u vodu.

Moram da kažem da se otad ništa slično između nas nije dogodilo i,

s jednim jedinim izuzetkom, u našim razgovorima se više nikad nisu
pominjala jaja; ipak, ako bismo slučajno opazili neko, nismo se više
mogli pogledati a da oboje ne pocrvenimo, uz nemo, usplahireno
pitanje u očima.

Uostalom, videće se na kraju ove priče da nije bilo moguće do ovo

pitanje zauvek ostane bez odgovora i, pogotovu, da je taj neočekivani
odgovor nužan kako bi se mogla izmeriti ogromnost bezdana koji se
pred nama razjapio, nesvesno, prilikom naših neuobičajenih igara sa
jajima.

VII

MARSELA

Simona i ja smo uvek izbegavali, iz nekog obostranog ustezanja, da

govorimo o najznačajnijim objektima naših opsesija. Kao što je reč jaje
iščezla iz našeg rečnika, tako nikad nismo razgovarali ni o vrsti
naklonosti koja nas je spajala, a još manje o onome što je za nas
predstavljala Marsela. Sve vreme Simomne bolesti proveli smo u jednoj
sobi, iščekujući dan kad ćemo moći da se vratimo Marseli, uzrujani kao
đaci koji čekaju izlazak iz škole. Ograničili smo se, međutim, na
neodređene razgovore o danu kad ćemo možda moći da se vratimo u
zamak. Ja sam pripremio konopac, debelo uže sa čvorovima i jednu
turpiju za metal, a Simona je sve to pregledala duboko zainteresovana,
proveravajući brižljivo svaki čvor i svaki deo užeta. Sem toga, uspeo
sam da nađem bicikle, koje sam na dan pada skrio u jedan čestar, i
veoma pažljivo očistio im razne delove, nazubljene točkiće, valjke,
zupčanike itd. Još sam na svoj bicikl stavio par oslonaca za noge da bi
jedna od devojaka mogla da sedne iza mene. Ništa ne bi bilo lakše, bar
privremeno, nego da udesimo da Marsela kao i ja živi tajno u Simoninoj
sobi. Jedino bismo bili primorani da spavamo svi troje u jednom krevetu
(i da se samim tim služimo istom kadom itd.).

Ipak, tek posle šest nedelja, Simona je stvarno bila u stanju da me

prati na biciklu do duševne bolnice. Pođosmo noću, kao i prošli put: ja
se, zapravo, i dalje nisam pojavljivao danju, a ovog puta smo zaista
imali sve moguće razloge da ne privlačimo pažnju. Hitao sam da
stignemo na mesto koje sam ja maglovito doživljavao kao »zamak s
duhovima«, s obzirom na srodnost reči duhovi i duševna bolnica, na
sećanje na čaršav-sablast, kao i na utisak izazvan prisustvom
umobolnih u tako velikom i tihom noćnom prebivalištu. Čudno je bilo
što mi se naročito nametala pomisao da se vraćam kući, dok sam se
na svim drugim mestima osećao nelagodno. Tome je odgovaralo i
osećanje koje me obuze kad nam je, pošto smo preskočili zid parka,
veliko zdanje puklo pred očima kroz ogromno drveće; jedino je još
Marselin prozor bio osvetljen i širom raskriljen. Kamenčićima sa
puteljka koje smo ubacivali u sobu ubrzo privukosmo pažnju devojčeta,
koje nas brzo prepoznade i shvati znak koji smo joj dali stavivši prst na
usta. Ali mi joj, naravno, smesta pokazasmo i konopac s čvorovima da
bismo joj dali do znanja zašto smo ovog puta došli. Pomoću kamena joj
dobacih konopac i ona mi ga vrati pošto ga je prethodno provukla iza
jedne rešetke. Sve je išlo kao po loju, hitnuli smo joj veliki konopac,
Marsela ga je pričvrstila za šipku i ja sam mogao da se uspužem do
prozora.

Kad sam hteo da je poljubim, Marsela u prvi mah ustuknu. Samo je s

krajnjom pažnjom posmatrala kako turpijom stružem jedinu šipku.
Blago joj rekoh da se obuče da bi mogla da pođe sa nama, na sebi je,
zapravo, imala samo mantil za kupanje. Ona mi jednostavno okrenu
leđa da bi navukla svilene čarape boje kože, zakopča ih pomoću
pojasa sastavljenog od jarkocrvenih traka, što je isticalo lepotu jednog
dupeta izuzetno čistog oblika i meke kože. Nastavio sam da turpijam,
već sav u znoju, u isti mah zbog napora i zbog onog što sam video.
Marsela, i dalje okrenuta leđima, pokri bluzom duga i ravna bedra čije
su se prave linije prekrasno završavale picom, u tom položaju sa
jednom nogom podignutom na stolicu. Ne obuče gaćice i samo navuče
plisiranu suknju od sive vune i pulover sa vrlo sitnim crnim, belim i
crvenim kockicama. Tako odevena u cipelama s ravnom petom, vrati
se do prozora i ostade da sedi kraj mene da bih mogao da je jednom
rukom milujem po glavi, po lepoj kratkoj kosi, sasvim pravoj i tako
svetloj da je izgledala skoro bezbojna. Gledala me je s mnogo nežnosti
i izgledala je dirnuta mojom nemom radošću što je vidim.

Moći ćemo da se venčamo, zar ne? − reče mi ona najzad,

postepeno pripitomljena; − ovde je veoma rđavo, puno muka…

U tom času ni za trenutak mi ne bi moglo pasti na um da ću posvetiti

ostatak svog života jednom tako nestvarnom priviđenju. Pustila me je
da joj dugo ljubim čelo i oči, i kako joj je jedna ruka slučajno skliznula
na moju butinu, ona me pogleda raširenih očiju, ali pre no što je trgla
ruku, pomilova me, preko odeće, odsutnim pokretom.

Posle dužeg truda, uspeh da prerežem groznu rešetku. Kad sam to

uradio, razmaknuh je svom snagom da bi ona mogla da prođe. Ona se
zaista provuče i ja se spustih prihvatajući je odozdo, što me natera da
vidim gornji deo njene butine, pa čak i da je dotaknem dok sam je
pridržavao. Spustivši se na zemlju, ona se šćućuri u mojim rukama i
svom snagom me poljubi u usta, dok joj je Simona, sedeći kraj naših
nogu, sa suzama u očima ljubila pregib kolena i butinu, koju je u
početku samo trla obrazom, ali u velikom naletu radosti, koju više nije
mogla da obuzda, ona joj na kraju otvori telo raskrečivši joj noge i
proždrljivo, požudno, pripi usne uz picu.

Simona i ja ubrzo ipak postadosmo svesni da Marsela apsolutno

ništa ne shvata od onog što se zbiva, i da je čak nesposobna da
razlikuje jednu situaciju od druge. Tako se ona smeškala zamišljajući
iznenađenje upravnika »zamka s duhovima« kad je bude video kako se
šeta po vrtu sa svojim mužem. Povrh toga, jedva je bila svesna
Simoninog prisustva, koju je na mahove, uz osmeh, smatrala vukom,
zbog crne kose i nemuštog prisustva, a i zato što je najednom osetila
kako je moja prijateljica umiljato priljubila glavu uz njenu butinu, poput
psa koji pribija njušku uz nogu svoga gospodara. Ipak, kad god bih joj
pomenuo »zamak s duhovima«, shvatala je, ne tražeći objašnjenja, da
je reč o kući u koju su je tako zlobno zatvorili, i kad god bi na to
pomislila, prestravljeno se odmicala od mene kao da je ugledala kako
nešto promiče kroz drveće. Ja sam je zabrinuto gledao, i kako sam već
u to vreme bio grubog i mrkog lika, ona me se uplaši i skoro u istom
času zatraži da je zaštitim kad se kardinal bude vratio.

U tom trenutku smo ležali na mesečini, na rubu šume, jer smo hteli
da se malo odmorimo na pola puta pri povratku, a pogotovu smo želeli
da grlimo i gledamo Marselu.

− Ali, ko je kardinal? − upita je Simona.

− Onaj koji me je zatvorio u škrinju − reče Marsela.

− Ali, zašto je on kardinal? − kriknuh ja.

Ona skoro smesta odgovori: Zato što je on pop od giljotine.

Onda se prisetih užasnog straha koji sam izazvao u Marseli po

izlasku iz škrinje, a naročito dva jeziva detalja: na glavi sam tad
7
zadržao frigijsku kapu, odevni dodatak uz suknju zaslepljujuće crvene
boje; povrh toga, zbog dubokih ogrebotina zadobijenih od jedne
devojke koju sam silovao − po licu, odelu i rukama bio sam sav
poprskan krvlju.

Tako se u Marselinoj prestravljenosti kardinal − sveštenik koji

prisustvuje giljotiniranju, pomešao sa dželatom umrljanim krvlju, sa
frigijskom kapom na glavi: čudna podudarnost pobožnosti i gnušanja
prema popovima objašnjavala je tu zabunu, koja je za mene ostala

7 Simbol republike. − Prim. prev.

povezana i sa mojom stvarnom grubošću i sa užasavanjem koje u meni
stalno izaziva nužnost mojih činova.

VIII

OTVORENE OČI POKOJNICE

Za trenutak sam bio potpuno rastrojen zbog neočekivanog otkrića,

isto tako i Simona. Sem toga, Marsela je u mom naručju bila u polusnu,
pa nismo znali šta da radimo. Njena zadignuta haljina se, otkrivajući
našem pogledu sivo krzno podno crvenih traka na kraju dugih butina,
pretvorila u čudnovatu halucinaciju, i to u jednom tako krhkom svetu da
je izgledalo da bi nas jedan dašak mogao preobratiti u svetlost. Nismo
više smeli ni da se pomaknemo, i jedino smo žudeli da ta nestvarna
nepomičnost potraje što duže, pa čak i da Marsela sasvim zaspi.

I tako sam ja bio protresen svojevrsnim iscrpljujućim bleskom, i ne

znam kako bi se to okončalo da se Simona, čiji se uzbuđeni pogled čas
zadržavao na mojim očima, čas na Marselinoj golotinji, nije iznenada
blago pomerila: ona razmaknu butine rekavši beživotnim glasom da
više ne može da se uzdržava.

Natopi haljinu u dugotrajnom grču koji je sasvim razgoliti i ubrzo

učini da pod mojom odećom šikne mlaz sperme.

U tom trenutku se opružih na travu, oslonivši lobanju na jedan veliki

pljosnati kamen, otvorenih očiju, tačno pod Mlečnim putem, čudnom
razderotinom zvezdane sperme i nebeske mokraće u lobanjastom
svodu oblikovanom krugom sazvežđa: tom naprslinom otvorenom na
samom vrhu neba, prividno sačinjenom od amonijačne pare koja je
zablistala u beskraju − u praznom prostoru koji besmisleno para poput
petlovog krika sred mukle tišine − smrskano jaje, iskopano oko, ili moja
sopstvena zablesnuta lobanja otežala uz kamen odražavali su
unedogled simetrične slike svega toga. Razdražujući krik pevca
posebno se podudarao sa mojim životom u kojem sam sad bio
kardinal, zbog naprsline, zbog crvene boje, zbog kreštavih krikova koje
je izazvao u škrinji, a i zato što petlove kolju.

Drugim ljudima vaseljena izgleda čestita zato što čestiti ljudi imaju
oči uškopljenika. Zbog toga oni i strahuju od sablažnjive razbludnosti.
Njih ne obuzima nikakva strava kad začuju poj pevca, niti kad se šetaju
pod ozvezdanim nebom. Uopšte, kad kušaju »putene užitke«, to čine
samo pod uslovom da oni budu bljutavi.

Ali, od tog doba za mene više nije bilo nikakve sumnje: ja nisam
voleo ono što se zove »putenim užicima« jer oni su, u suštini, uvek
bljutavi; voleo sam samo ono što se smatra »prljavim«. Nije me
zadovoljavao čak ni uobičajeni razvrat, naprotiv, jer on prlja jedino sam
sebe, a ostavlja netaknutim, na jedan ili drugi način, nešto uzvišeno i
savršeno čisto. Razvrat kakav ja poznajem ne kalja samo moje telo i
moje misli, već i sve što mogu ispred njega da zamislim, što će reći,
veliki kosmos osut zvezdama koji samo igra ulogu dekora.

Ja mesec povezujem sa vaginalnom krvlju matera i sestara,

odnosno sa menstrualnim izlivima s razdražujuće mučnim vonjem,
itd….

Voleo sam Marselu ne oplakujući je. Ako je umrla, umrla je mojom

krivicom. Ako sam imao košmare, ako mi se dešavalo da se satima
zatvorim u kakav podrum baš zato što sam mislio na Marselu, ipak bih
bio spreman da sve počnem iznova, da joj, na primer, zagnjurim glavu,
s kosom, u klozetsku šolju. Ali, pošto je mrtva, sveden sam na neke
katastrofe koje me njoj približavaju u trenutku kada se tome najmanje
nadam. Bez toga mi je nemoguće da zamislim i najsićušniju sadašnju
vezu između pokojnice i sebe, što većinu mojih dana čini neizbežnom
čamotinjom.

Ovde ću samo da ispričam da se Marsela obesila posle jednog

kobnog događaja. Prepoznala je normandijsku škrinju i počela da
cvokoće: istog trenutka je shvatila, gledajući me, da sam ja onaj koga
je nazivala kardinalom, i kako je počela da vrišti, izlazak iz sobe je bio
jedini način da zaustavimo urlanje. Elem, kad smo se Simona i ja vratili,
našli smo je obešenu u unutrašnjosti škrinje.

Presekoh uže, ali je ona već bila mrtva. Spustili smo je na tepih.
Simona je videla da mi se digao i počela je da ga drka. I ja se opružih
na tepih jer nije bilo moguće da išta drugo uradim. Kako je Simona još
bila devica, prvi put je obljubih pored leša. To nam je oboma bilo vrlo
bolno, ali smo bili zadovoljni baš zato što je bolno. Simona ustade i
pogleda leš. Marsela je postala potpuna tuđinka, a za mene, u tom
trenutku, čak i sama Simona. Nisam više nimalo voleo ni Marselu ni
Simonu, i da mi je neko rekao da sam to ja umro, ne bih se iznenadio,
toliko su mi događaji izgledali strani. Gledao sam šta Simona radi i
jedino mi je pričinjavalo zadovoljstvo što je ona počela da se oneređuje
pošto ju je leš koji je ležao pred njom veoma razdraživao, kao da joj je
bilo nepodnošljivo što je to, njoj srodno biće više ne oseća. Naročito su
bile razjarene otvorene oči. Budući da joj je Simona zalivala lice, bilo je
izuzetno čudno što se te oči nisu zatvarale. Svi troje smo bili savršeno
mirni, i to je bilo najbeznadežnije. Sve što oličava jad i čamotinju, za
mene je povezano sa tom seansom, a naročito sa jednom tako
komičnom preprekom kao što je smrt. To me ipak ne sprečava da na
sve mislim bez i najmanjeg gneva, čak sa nekakvim osećanjem
saučesništva. U suštini, odsustvo zanosa je sve činilo još apsurdnijim,
a samu mrtvu Marselu meni bližom nego za života, u onoj meri u kojoj
upravo biće besmisla ima sva prava, kako ja to zamišljam.

Što se tiče činjenice da se Simona usudila da se popiša na leš,

možda iz crnog jada ili, u krajnjem slučaju, zbog prenadraženosti, to
samo dokazuje u kojoj nam je meri bilo nemoguće da shvatimo šta se
zbiva, i naravno, to ni dan-danas nije ništa razumljivije. Simona je
zaista bila nesposobna da pojmi šta je to smrt, onako kako se na nju
obično gleda, bila je prestravljena i razjarena, ali bez trunke
poštovanja. Marsela nam je u našoj izdvojenosti toliko pripadala da mi
nismo videli da je to pokojnica kao svaka druga. Ništa od svega toga se
nije moglo svesti na opšta merila i protivrečni porivi koji su nama vladali
u toj prilici su se potirali, ostavljajući nas u slepilu i tako reći vrlo daleko
od onog što smo dodirivali, smeštene u jedan svet gde činovi nemaju
nikakvog dejstva, poput glasova u prostoru koji bi bio potpuno
bezvučan.
 IX

SABLAŽNJIVE ŽIVOTINJE

Da bismo izbegli neprijatnosti policijske istrage, bez oklevanja

rešismo da se dočepamo Španije i da tamo iščeznemo uz pomoć
jednog Engleza bogataša koji je predložio Simoni da je izdržava i bio
nesumnjivo najpodesniji čovek da se zainteresuje za naš slučaj.

Vilu smo napustili usred noći. Nije nam bilo teško da ukrademo
čamac, da dođemo do jednog zabitog mesta na španskoj obali i da
tamo, bez tragova, spalimo barku sa dve kante benzina, koje smo za
svaki slučaj mudro uzeli iz garaže vile. Simona me preko dana ostavi
skrivenog u šumi i ode u San Sebastijan da potraži Engleza. Vratila se
tek po mraku, ali vozeći divna kola sa koferima punim rublja i raskošne
odeće.

Simona mi reče da će nas ser Edmond sačekati u Madridu i ispriča

mi da joj je celog dana postavljao najdetaljnija pitanja o Marselinoj
smrti, terajući je da pravi planove i skice. Na kraju je poslao slugu da
kupi lutku od voska sa plavom perikom i zahtevao od Simone da mokri
po licu lutke položene na tle, u otvorene oči, u istom onom položaju u
kom je ona pišala na oči leša: za sve to vreme, ser Edmond nije čak ni
takao devojče.

Međutim, u Simoni se posle Marseline smrti dogodila krupna

promena, ona je neprekidno gledala u prazno, kao da pripada nekom
drugom, a ne zemnom svetu, gde joj je skoro sve bilo dosadno i
mučno; ili, ako je još bila vezana za ovaj svet, bila je to samo preko
retkih orgazama, ali neuporedivo silovitijih od dotadašnjih. Ti orgazmi
su se toliko razlikovali od uobičajenih uživanja, kao što se, na primer,
smeh divljih crnaca razlikuje od smeha zapadnjaka. U stvari, iako se i
crnci ponekad smeju umereno kao belci, oni isto tako imaju dugotrajne
krize smejanja, pri kojima im se svi delovi tela žestoko pokreću, a smeh
ih nagoni da se protiv svoje volje vrte ukrug, da svom snagom
mlataraju rukama, dok im se stomak, vrat i prsa tresu uz strahovito
bučno kokodakanje. Što se tiče Simone, njen zamućen pogled bi
živnuo tek pred nekim tužnim i sablažnjivim prizorom…

Tako, na primer, jednog dana ser Edmond naredi da se u tesan

svinjac bez prozora baci i zatvori jedna sitna, prekrasna lepotica noći iz
Madrida, samo u trikou, koja se tako neizbežno sručila u kaljugu
gnojiva, i to pod trbušine svinja koje su groktale. Simona, sa dupetom u
blatu, izazva me da je dugo jebem, po sitnoj kišici, dok je ser Edmond
drkao.

Devojče, pošto mi se krkljajući istrglo iz zagrljaja, dograbi obema

rukama sopstveni tur, žestoko se, zabačene glave, treskajući o tle,
onda se izvi ne dišući nekoliko sekundi i cimajući svom snagom
rukama, noktiju zarivenih u tur, i najzad svrši raskinuvši se u jednom
zamahu, pa stade razulareno mahnitati po zemlji kao živina kad je
kolju, ozleđujući se uz strašnu buku o gvožđuriju na vratima. Ser
Edmond joj je pružio pesnicu da zagrize u nju ne bi li ublažila grč koji ju
je i dalje trzao, dok joj je lice bilo umazano pljuvačkom i krvlju.

Posle tako žestokih nastupa pomame, uvek bi mi se skoturila u

naručje, dragovoljno stavljajući svoje maleno dupe u moje velike ruke, i
dugo bi tako ostala ne pomerajući se i ne govoreći, šćućurena kao
mala devojčica, ali i dalje sumorna.

Međutim, od svih sablažnjivih prizora koje se ser Edmond dovijao da

nam priušti kad može, Simona je najviše volela koridu. U stvari, u
borbama bikova opsenjivale su je tri stvari: prvo, kad bik sune kao
meteor iz ograde za bikove poput kakvog ogromnog pacova; drugo,
kad se njegovi rogovi sve do balčaka zariju u sapi kobile; treće, kad ta
apsurdna kobila, sama kost i koža, progalopira arenom ritajući se u zao
čas, a između butina joj ispadne grdna i gnusobna hrpa droba, jezivih
bledunjavih boja, bele, ružičaste i sedefasto-sive. Naročito je sva
treperila kad bi iz rasporene bešike pokuljala sva mokraća kobile i u
jednom cugu pljusnula na pesak.

Uostalom, ostajala je u teskobnom očajanju od početka do kraja

koride, ispunjena užasom, koji je, naravno, pre svega izražavao
žestoku požudu kad bi ugledala toreadora vinutog u vazduh jednim od
čudovišnih udaraca roga kojima bik, stalno podjarivan, slepo kidiše na
prazninu iza tkanine živih boja. Treba još da kažem da ako bik, bez
dužih zastoja i u beskraj, silovito bode i ubada u pelerinu matadora, na
jedan prst od uspravljene linije tela, svaki čovek doživljava čuvstvo
totalnog i ponovljenog sunuća uvis svojstvenog koitalnoj igri. Krajnja
blizina smrti se, uostalom, u obe situacije doživljava na isti način. Ali ti
nizovi basnoslovnih uboda i obrta su retki, tako da oni svaki put
izazivaju pravu raspomamljenost u arenama, i dobro je poznato da se u
tim patetičnim trenucima borbi s bikovima žene nadražuju samim
trljanjem butina.
 U vezi sa koridom, ser Edmond jednog dana ispriča Simoni da je
donedavno postojao običaj da neki muževni Španjolci, najčešće
toreadori amateri, ako im se pruži prilika, poruče kod nadzornika arene
sveža i na roštilju ispržena muda jednog od prvih ubijenih bikova.
Tražili bi da im ih donesu na njihova mesta i odmah ih jeli posmatrajući
ubijanje sledećih bikova. Simona pokaza grdnu zainteresovanost za tu
priču, i kako je trebalo da sledeće nedelje prisustvujemo prvoj važnoj
koridi godine, ona zatraži od ser Edmonda da joj obezbedi muda prvog
bika, ali dodade svoj uslov: htela bi sirova muda.

− Ipak − prigovori ser Edmond − šta hoćete da radite sa tim sirovim

mudima?

− Hoću da ih imam pred sobom u tanjiru − zaključi razgovor Simona.

GRANEROVO OKO

Trebalo je da se toreadori La Roza, Lalanda i Granero bore 7. maja

1922. u madridskim arenama, dvojica poslednjih važili su za najbolje
matadore u Španiji, a sam Granero za boljeg od Lalande. On je tek bio
napunio dvadeset godina, ali je već bio izuzetno popularan, onako lep,
stasit i još uvek detinjasto jednostavan. Simona se živo interesovala za
njegovu istoriju i izuzetno je ispoljila istinsko zadovoljstvo kad je ser
Edmond saopštio da je slavni utamanjivač bikova pristao da s nama
večera na dan borbe.

Granero se razlikovao od ostalih matadora time što ni u najmanjoj

meri nije izgledao kao kasapin, već kao šarmantni princ, veoma
muževan i savršeno vitak. Kostim matadora je sve to veoma isticao, jer
on zadržava pravu liniju tela koja se izdiže vrlo ukrućeno i kao da
stremi uvis kad god bik podskoči pokraj tela, a i zato što je tesno
pripijen uz bedra. Jarkocrvena tkanina i blistavi mač − naspram bika
koji crkava u mukama i čija se dlaka puši od znoja i krvi − dovršavaju
metamorfozu i otkrivaju ono što čini najzanosniju osobenost igre. Treba
takođe voditi računa i o žarkom nebu Španije, koje uopšte nije onako
surovo i onakve boje kako se to zamišlja: ono je, jednostavno,
savršeno osunčano, blistavo osvetljeno jarkom svetlošću, ali mekom,
toplom i uzbudljivom, ponekad skoro nestvarnom po tome što podstiče
slobodu čula ujedinjenom silinom svetlosti i vreline.

U stvari, ta krajnja nestvarnost sunčanog bleska toliko je povezana

sa svim što se oko mene dogodilo za vreme koride od 7. maja da su
jedini predmeti koje sam ikad brižljivo sačuvao jedna okrugla papirna
lepeza, pola žuta, pola plava, koju je Simona imala tog dana, jedna
ilustrovana knjižica sa podrobnim objašnjenjima i nekoliko fotografija.
Kasnije, prilikom jednog ukrcavanja, koferče sa te dve uspomene
upade u more, odakle ga dugom kukom izvadi neki Arapin, pa se zato
nalaze u veoma lošem stanju, ali su mi neophodne da bih za zemaljsko
tle, za neko geografsko mesto, za određen datum vezao ono što mi
sopstvena uobrazilja, i protiv moje volje, predočava kao jednostavnu
viziju rasplinuća pod suncem.

Prvi bik, čija je muda servirana na tanjiru očekivala Simona, bio je

svojevrsno crno čudovište, čiji je nastup iz ograde za bikove bio tako
brz da je, uprkos svim naporima i svim kricima, razbucao utrobu trima
konjima zaredom pre nego što se mogao proglasiti početak koride;
jednog je konja sa konjanikom hitnuo u vazduh i oni su zatim s treskom
pali pod rogove. Ali kad je Granero preuzeo bika, borba poče u punom
sjaju i nastavi se uz pravi delirijum klicanja i bodrenja. Mladi čovek je
obrtao oko sebe razjarenu životinju, mašući ružičastim plaštom,
njegovo telo se svaki put izdizalo u nekoj vrsti spiralnog zamaha i za
dlaku je izbegavao strahovit udarac. Na kraju, usmrćivanje sunčanog
čudovišta obavi se po propisu, zver bi zaslepljena parčetom crvenog
platna, mač se zari duboko u već okrvavljeno telo, dođe do
neverovatnih ovacija kad bik, klecajući poput pijandure, kleče na kolena
i diže sve četiri izdišući.

Simona, koja je sedeći između ser Edmonda i mene prisustvovala

ubijanju sa zanosom koji je bio bar ravan mome, ne htede da se smiri
ni kad neprestano klicanje najzad prestade. Uze me ćutke za ruku i
povede u zadnje dvorište arene, veoma prljavo, koje je, usled velike
vrućine, zagušljivo zaudaralo na konjsku i ljudsku mokraću. Ja dohvatih
Simonino dupe, a Simona zgrabi kroz pantalone moj razjareni kurac.
Tako uđosmo u smradni klozet, gde su se odvratne muve kovitlale u
jednom sunčevom zraku a ja stojeći uspeo da razgolitim devojčinu picu
i u njeno sluzavo meso boje krvi, zarijem prvo prste, a zatim i ud, koji
prodre u tu krvavu špilju dok sam joj srednjim, koščatim prstom drkao
dupe prodirući duboko u njega. U isti mah, naša pobesnela usta su se
spajala u pravoj poplavi pljuvačke.

Orgazam bika nije snažniji od onog koji nam iskida krsta razdirući
nas, a pri tome, moj nabrekli ud nije ni za dlaku ustuknuo iz te vulve u
koju je ušao do dna, zagrcnuvši je spermom.
 Uz silno damaranje naših srca u grudima, podjednako zažarenim i
željnim da se gola pripiju, nimalo utaženih tela, Simona sa picom
požudnom kao i ranije, ja sa uporno ukrućenim kurcem, zajedno se
vratismo u prvi red arene. Kad stigosmo na naše mesto kraj ser
Edmonda, na Simoninom praznom sedištu, pod jarkim suncem,
nađosmo na belom tanjiru dva oguljena muda, žlezde veličine i oblika
jajeta, sedefasto-bela, jedva prošarana krvlju, istovetna sa očnom
jabučicom: ona upravo behu odsečena sa prvog bika, crnodlakog, u
čije je telo Granero zarinuo mač.

− To su sirova muda − reče ser Edmond Simoni sa lakim engleskim

naglaskom.

Simona je, međutim, kleknula pred taj tanjir zureći u njega u

potpunoj obuzetosti, ali i u izuzetnom rastrojstvu. Izgledalo je da želi
nešto da učini, ali da ne zna kako da pristupi delu, i da je to dovodi u
stanje izbezumljenosti. Podigoh tanjir da može da sedne, ali mi ga ona
grubo ote rekavši »ne« odlučnim tonom, zatim ga ponovo stavi na
kamenu ploču ispred sebe.

Ser Edmondu i meni je zasmetalo što privlačimo pažnju muških

suseda baš u trenutku kad borba jenjava. Nagoh se Simoni na uvo i
zapitah je šta je to spopada.

− Budalo − odvrati ona − zar ne shvataš da bih htela da sednem u

tanjir, a sav ovaj narod gleda!

− To je potpuno nemoguće − uzvratih ja − sedi.

U isti mah podigoh tanjir i naterah je da sedne, gledajući je pri tom

prodorno da vidi da sam shvatio, da pamtim tanjirić s mlekom i da je ta
obnovljena želja dolila poslednju kap mom uzbuđenju. U stvari, od tog
trenutka ni nju ni mene mesto više nije držalo, i to stanje nelagodnosti
bilo je tako snažno da je zarazilo i ser Edmonda. Istini za volju, i sama
borba je postala dosadna, neratoborni bikovi su se suočavali sa
matadorima koji nisu znali kako da ih poduhvate, a povrh svega, kako
je Simona želela da sedimo na suncu, bili smo obuhvaćeni
svojevrsnom omaglicom svetlosti i vlažne sparine koja nas je
pritiskivala i sušila nam grla.

Zaista je bilo potpuno nemoguće da Simona zadigne haljinu i svojom

razgolićenom stražnjicom sedne u tanjir sa sirovim mudima. Morala se
zadovoljiti da drži tanjir na krilu. Rekoh joj da bih hteo još jednom da je
jebem pre povratka Granera, koji je imao da se bori tek sa četvrtim
bikom, ali ona odbi i ostade tu, uprkos svemu, živo zaokupljena
razbucavanjem utrobe konja, propraćenim, kako je ona detinjasto rekla,
»mukom i bukom«, što će reći pljuštanjem iznutrice.

Sijanje sunca nas je malo-pomalo uronjavalo u nestvarnost koja se

podudarala sa našom nelagodom, odnosno sa nemom i nemoćnom
željom da se rasprsnemo i izvrnemo nauznak. Krivili smo lica usled
zaslepljenosti, žege i uzrujanosti čula, u nemogućnosti da utažimo žeđ.
Uspeli smo da utroje podelimo sumorno rasplinjavanje pri kojem nema
nikakve usklađenosti raznih trzaja tela. Čak u tolikoj meri da ni povratak
Granera nije uspeo da nas izvuče iz te tupe obuzetosti. Uostalom, i bik
koji je stajao pred njim izgledao je nepoverljiv i nenadražen: nastavak
koride nije obećavao uzbuđenja.
 Događaji koji su usledili zbili su se bez prelaza i kao nepovezano, ne
zato što su zaista bili nepovezani, već što je moja pažnja, odsutna,
ostala apsolutno rascepljena. U svega nekoliko trenutaka videh prvo
kako Simona na moj užas zagriza jedno od sirovih muda, zatim kako
se Granero približava biku izazivajući ga purpurnom tkaninom −
najzad, bezmalo istovremeno, kako Simona, kojoj je krv pojurila u
glavu, sa izbezumljujućom bestidnošću otkriva svoje duge bele butine
sve do vlažne pice, u koju je lagano i sigurnim pokretom gurnula drugu
bledunjavu lopticu − i kako Granero, koga je bik oborio, biva pritešnjen
uz ogradu; rogovi udariše u tu ogradu tri puta, svom snagom, pri
trećem udaru rog probi oko i celu glavu. Silan krik užasa podudario se
sa Simoninim kratkim orgazmom, ona polete sa kamenog stepenika i
pade na leđa krvareći iz nosa, i dalje pod zaslepljujućim suncem; ubrzo
se ljudi sjuriše da na rukama prenesu leš Granera, čije je desno oko
visilo.

XI

POD SUNCEM SEVILJE

Tako su dve jabučaste lopte odgovarajuće čvrstine i veličine bile

naprasno pokrenute istovremenim i suprotnim pokretom; jedna lopta,
belo mudo bika, prodrla je u Simoninu picu, »ružičastu i crnu«,
razgolićenu usred gomile sveta; druga, ljudsko oko, izletela je iz
Granerove glave istom silinom kojom gomila droba pokulja iz trbuha.
Kako je ta podudarnost bila povezana sa smrću i sa svojevrsnim
razvodnjavanjem neba u mokraći, ona nas je prvi put približila Marseli,
koliko za jedan tren, na žalost, vrlo kratak i gotovo nepostojeći, ali sa
tako uzbudljivim bleskom da učinih korak napred hodom mesečara,
kao da ću nju dodirnuti u visini očiju.

Naravno, sve je uskoro ponovo dobilo uobičajeno obličje, ali je čas

koji je usledio za Granerovom smrću ipak bio ispunjen zaslepljujućim
opsesijama. Simonu je čak spopala takva zlovolja da je rekla ser
Edmondu da neće više ni dana ostati u Madridu: bilo joj je veoma stalo
do Sevilje, koja je bila na glasu kao grad uživanja.

Ser Edmond, kome je pričinjavalo opojno uživanje da ispunjava

hirove »najjednostavnijeg i najanđeoskijeg stvorenja koje je ikad živelo
na zemlji«, isprati nas sutradan u Sevilju, gde naiđosmo na jaru i
svetlost još rastvorljiviju nego u Madridu. Povrh toga, prekomerno
izobilje cveća na ulicama, geranijuma i oleandera, do krajnosti je
razdraživalo čula.

Simona se švrćkala naga u tako laganoj beloj haljini da se pod

tkaninom naslućivao crveni pojas za čarape, a u nekim položajima čak i
krzno. Moram da dodam da je sve u tom gradu doprinosilo da njena
blistavost dobije nešto toliko senzualno da sam, dok smo prolazili
usjaktelim ulicama, često mogao videti kako se u pantalonama
uspravljaju kite.

U stvari, nismo tako reći prestajali da vodimo ljubav. Izbegavali smo

orgazam i obilazili grad, što je bio jedini način da ne držim neprestano
svoj ud uronjen u njenu cevku. Ipak smo pri šetnji koristili svaku priliku.
Napuštali bismo jedno podesno mesto sa jedinim ciljem, da odmah
pronađemo drugo. Prazna dvorana muzeja, stepenište, baštenska
staza oivičena visokim žbunjem, otvorena crkva − s večeri, puste ulice
− hodali smo sve dok ne bismo pronašli nešto te vrste, i čim bismo
pronašli mesto, otvarao bih devojčino telo podižući joj jednu nogu i
jednim zamahom bih joj džilitnuo koplje do dna. Posle nekoliko
trenutaka, trgnuo bih svoj ud, koji se još pušio, iz njene štale i šetnja bi
se nasumice nastavljala. Ser Edmond nas je najčešće pratio izdaleka,
ne bi li nas iznenadio: postajao bi purpurno-crven, ali se nikad nije
približavao. Ako je drkao, to je činio diskretno, istina ne iz uzdržanosti,
već zato što je sve činio isključivo stojeći, usamljen, gotovo apsolutno
ukočen, ali sa zastrašujućim grčenjem mišića.

− Ovo je nešto veoma zanimljivo − reče nam on jednog dana

obraćajući nam pažnju na jednu crkvu − to je Don Žuanova crkva.

− Pa šta? − odvrati Simona.

− Ostanite ovde sa mnom − reče ser Edmond obraćajući se prvo

meni − vi biste, Simona, morali tu crkvu posetiti sasvim sami.

− Šta vam pada na um?

Ipak, bila ta ideja nerazumljiva ili ne, nju je stvarno obuzela

radoznalost da uđe sama i mi je pričekasmo na ulici.

Posle pet minuta, Simona se pojavila na pragu crkve. Mi

zastadosmo sasvim zabezeknuti: ne samo da se previjala od smeha,
već nije više mogla ni da govori, ni da se zaustavi, tako da i ja, dopola
zaražen njenim smehom, a dopola zbog prekomerne svetlosti, počeh
da se smejem skoro podjednako neobuzdano; pa čak, u izvesnoj meri,
i ser Edmond.
 − Bloody girl, − reče on − ne biste li mogli da nam objasnite? Upravo
smo se smejali nad Don Žuanovim grobom!

I smejući se od sveg srca, on nam pokaza jednu veliku nadgrobnu

bakarnu ploču pod nogama. Bio je to grob osnivača crkve, a vodiči su
tvrdili da je to bio Don Žuan. Pošto se pokajao, naredio je da ga
sahrane pred pragom crkve da bi noge vernika gazile po njegovom
lešu pri ulasku i izlasku iz njihovog pribežišta.

Ali, iznenada nas ponovo spopade kriza smeha, udesetostručenog.

Simona se, prsnuvši u smeh, malko upišala i tanak mlaz je iscurio na
bakarnu ploču.

Utvrdismo još jednu posledicu ove nezgode: lagana tkanina haljine,

nakvasivši se, pripila se uz njeno telo i postala tako prozirna da su
Simonin lepi stomak i butine bili otkriveni na izuzetno bestidan način,
mrki međ crvenim trakama pojasa.

− Jedino preostaje da uđemo u crkvu − reče Simona, malo smirenije

− da se osušim.

Upadosmo u jednu veliku dvoranu po kojoj smo ser Edmond i ja

uzalud tražili komični prizor koji devojče nije uspelo da nam razjasni. U
odaji je bilo prilično sveže i svetlost je prodirala kroz prozorske zastore
od jarkocrvenog, providnog kretona. Strop je sav bio u duborezu, zidovi
pogipsani, ali pretrpani raznim bogomoljačkim ukrasima, uglavnom
preterano pozlaćenim. Oltar je zauzimao čitavo dno crkve od tla do
krova sa džinovskim nadoltarjem u baroknom stilu, od pozlaćenog
drveta: taj oltar, zbog izuvijanih i komplikovanih ornamenata koji su
podsećali na Indiju, zbog dubokih senki i zlatnih odblesaka, učini mi se
otprve veoma tajanstvenim i predodređenim za vođenje ljubavi. Levo i
desno od ulaznih vrata visile su dve čuvene slike slikara Valdesa Leala
koje su prikazivale leševe u raspadanju: vredno je pomena da se videlo
kako u očnu duplju jednog leša ulazi pacov. Ali u svim tim stvarima nije
se dalo otkriti ništa komično.

Naprotiv, sve to u celini bilo je raskošno i senzualno, igra svetlosti i

senki crvenih zastora, svežina i jak, ljut miris rascvetalih oleandera, kao
i haljina pripijena uz Simonino krzno, sve me je to dražilo da pustim pse
sa lanca i na kamenim pločama razgolitim vlažnu picu, kad opazih kraj
jedne ispovedaonice noge neke pokajnice u svilenim cipelama.

− Hoću da ih vidim kad budu izlazili − reče nam Simona.

Sede ispred mene, nedaleko od ispovedaonice, a ja sam se morao

zadovoljiti da joj kitom milujem vrat i koren kose ili ramena. Čak je i to
ubrzo nadraži, toliko da mi reče da smesta odmaknem ud, inače će ga
ona drkati dok ne svršim.

Morao sam, dakle, da sednem i zadovoljim se posmatranjem

Simonine golotinje kroz navlaženu tkaninu, ili ponekad čak i otkrivenu,
kad bi ona, želeći da rashladi uparene butine, širila prekrštene noge i
zadizala haljinu.

− Shvatićeš − rekla mi je.

Zato sam strpljivo čekao rešenje zagonetke. Posle dužeg čekanja,

jedna mlada smeđa žena, vrlo lepa, izađe iz ispovedaonice sklapajući
ruke, bledog i ekstatičnog lica: i onda, zabačene glave i posuvraćenih
beonjača, ona prominu dvoranom laganim koracima, poput sablasti oz
opere. To je, u stvari, bilo nešto toliko neočekivano da ja iz očajanja
stisnuh noge da se ne bih nasmejao, kad se vrata ispovedaonice
otvoriše: iz njih izađe nova spodoba, ovog puta jedan plavi sveštenik,
vrlo mlad, vrlo lep, izduženog mršavog lica i sa bledim očima sveca;
držao je ruke prekrštene na grudima i zastao na pragu svoje odajice,
pogleda upravljenog u jednu fiksnu tačku na tavanici, kao da čeka da
ga kakvo nebesko priviđenje uznese sa tla.

Sveštenik se kretao u istom pravcu kao i žena, i verovatno bi i on

nestao za njom, ne primećujući ništa oko sebe, da ga Simona, na moje
veliko iznenađenje, nije naglo zaustavila. Neverovatna pomisao joj je
pala na um: kako dolikuje, ona pozdravi vizionara i reče mu da hoće da
se ispovedi.

Sveštenik joj, nastavivši da lebdi u ekstazi, pokaza ispovedaonicu

uzdržanim pokretom i vrati se u svoj tabernakl zatvorivši pažljivo vrata i
ne rekavši joj ni reč.

XII

SIMONINA ISPOVEST I MISA SER EDMONDA

Nije teško zamisliti moju zabezeknutost kad videh kako Simona

kleknu pored kabine turobnog ispovednika. Dok se ona ispovedala, ja
sam sa izuzetnim interesovanjem iščekivao šta će se izroditi iz tog
neočekivanog gesta. Već sam pretpostavljao da će ovo gnusno
stvorenje izleteti iz svoje odaje i baciti se na bezbožnicu da je izbičuje.
Čak sam se pripremio da oborim i izgazim tu groznu sablast, ali se
ništa slično nije dogodilo: kabina je ostala zatvorena. Simona je dugo
govorila kroz prozorče s rešetkama i ništa se drugo nije dešavalo.

Upravo sam se sa ser Edmondom krajnje upitno zgledao, kad stvari

počeše da se uobličavaju: malo-pomalo, Simona je češkala svoje
butine, mrdala je nogama; držeći i dalje jedno koleno na molitveniku,
jednu nogu je ukopavala otkrivajući sve više noge iznad čarapa, ali ipak
nastavljajući da se tiho ispoveda. Na mahove mi se činilo da drka.

Lagano se približih sa strane pokušavajući da shvatim šta se zbiva:

Simona je zaista drkala, lica priljubljenog, s leve strane, uz rešetke, kraj
same sveštenikove glave, napetih udova, raskrečenih butina, prsti su
joj duboko rili po krznu; mogao sam da je dodirnem, za trenutak joj
razgolitih dupe. Upravo tad začuh kako razgovetno izgovara:

− Oče, još Vam nisam rekla najveći greh.

Nekoliko sekundi tišine.

− Najgrešnije je, prosto rečeno, što drkam dok vam se ispovedam.

Još nekoliko sekundi šaputanja u unutrašnjosti ispovedaonice, a

onda gotovo glasno:

− Ako ne verujete, mogu da vam pokažem.

I zaista, Simona se diže i raskreči jednu butinu pred samim otvorom

za oči, drkajući brzim i sigurnim pokretom ruke.

…..

− Ej, pope − povika Simona udarajući snažno o ispovedaonicu, − šta

ti radiš u toj tvojoj kućici? Je l’ i ti drkaš?
 Ali ispovedaonica ostade nema.

− Onda ću da otvorim vrata.

I Simona povuče vrata.

Unutra je stajao vizionar i brisao čelo, sa kojeg se slivao znoj.

Devojče mu potraži kitu pod mantijom: on i ne trepnu. Ona zadiže
groznu crnu suknju i izvuče dugačku kitu, ružičastu i tvrdu: on samo još
više zabaci glavu, iskrivi lice pisnuvši kroz zube, ali se prepusti Simoni,
koja tu živinsku stvar nabi sebi u usta i stade je dudlati dugim
zamasima.

Ser Edmond i ja ostadosmo kao ošinuti zaprepašćenjem, ukočeni.

Mene je divljenje prikovalo i više nisam znao šta da učinim, kad
zagonetni Englez odlučno zakorači prema ispovedaonici i maknuvši
Simonu u stranu što je mogao pažljivije, izvuče za zglavak crva iz
njegove rupčage i brutalno ga prući na kamene ploče, pred naše noge:
gnusni sveštenik je tu počivao poput leša, zubima uz tle, a nije ni
pisnuo. Ubrzo ga na rukama prenesosmo do sakristije.

Ostao je otvorenog šlica iz kojeg mu je visio kurac, lica smrtno

bledog i oblivenog znojem, nije se odupirao i teško je disao. Smestismo
ga u veliku drvenu naslonjaču masivnih oblika.

− Senjores − progovori bednik cmizdreći − vi možda mislite da sam

ja licemer.

− Ne − odvrati ser Edmond kategorički.

Simona ga onda upita:

− Kako se zoveš?
 − Don Amindo − odgovori on.

Simona ošamari tu svešteničku mrcinu, a mrcini se od toga ponovo

diže kita. Potpuno ga oslobodiše odeće, na koju se Simona popiša
čučnuvši kao kučka. Onda ga je Simona drkala i dudlala, a ja sam mu
pišao u nozdrve. Najzad, na vrhuncu te egzaltacije nasuvo, ja naguzih
Simonu dok mu je ona silovito sisala kurac.

Za to vreme je ser Edmond, ne prestajući da posmatra prizor sa već

8
karakterističnim izrazom lica kao pri hard labour-u, pažljivo pregledao
dvoranu u koju smo se sklonili. On opazi ključić koji je visio o jednom
klinu u duborezu.

− Od čega je ovo ključ? − upita on Don Aminda.

Po izrazu užasa koji ugleda na sveštenikovom licu, ser Edmond

prepozna ključ tabernakla.

Englez se vrati posle nekoliko trenutaka, noseći zlatni putir, sav

izuvijan, sa mnoštvom anđelčića nagih poput Amora. Zlosrećni Don
Amindo je ukočeno zurio u posudu za svetu naforu spuštenu na pod i
njegovo lepo lice idiota, već izobličeno ujedima i palacanjem jezika
kojima je Simona šibala njegovu kitu, poče da drhti.

Ser Edmond, koji je sad već zatarabio vrata i rio po ormanima,

najzad pronađe veliki kalež i zatraži da za časak pustimo bednika.

− Pogledaj − objasni on Simoni − ovo je putir s naforom, a ovde je i

kalež u koji se sipa belo vino.

− To vonja na spermu − reče Simona njušeći presne hlepčiće.

8 Tegoban rad. − Prim. prev.

 − Tačno − nastavi ser Edmond − nafora, kao što vidiš, i nije ništa
drugo do Hristova sperma u obliku belog kolačića. A što se tiče vina
koje se sipa u kalež, sveštenici kažu da je to Hristova krv, ali je
očigledno da su u zabludi. Kad bi zaista mislili da je to krv, sipali bi crno
vino, ali kako isključivo upotrebljavaju belo, time dokazuju da u dubini
duše i oni dobro znaju da je to mokraća.

Lucidnost ovakvog predstavljanja stvari bila je tako ubedljiva da se

Simona i ja, bez potrebe za daljim objašnjenjima, i to ona naoružana
kaležom, a ja putirom, uputismo ka Don Amindu, gotovo nepomičnom u
svojoj naslonjači, dok mu je telo protresala laka drhtavica.

Simona ga za početak snažno odalami postoljem kaleža u lobanju,

što ga prvo razdrma, a zatim sasvim ošamuti. Ona ponovo stade da ga
dudla i da mu tako izmamljuje gnusobno krkljanje. Pošto ga je najzad
dovela do vrhunca čulne pomame, ona ga uz moju i ser Edmondovu
pomoć snažno prodrma:

− Još nije gotovo − reče tonom koji nije trpeo pogovor − sad treba da
pišaš.

I po drugi put ga udari kaležom po licu; u isto vreme se obnaži pred

njim i ja je stadoh drkati.

Ser Edmond je u otupele oči mladog sveštenika uperio tako

zapovednički pogled da se stvar dogodi bez po muke. Don Amindo
šumno napuni mokraćom kalež koji mu je Simona podmetnula pod
nabreklu kitu.

− A sad pij − naredi ser Edmond.

 Pretrnuli bednik iskapi čašu sa nekom vrstom gnusobnog zanosa,
dugim, požudnim gutljajem. Simona ga je ponovo dudlala i drkala; on
ponovo poče tragično dahtati od sladostrašća. Zamahom bezumnika
zavrljači posvećeni nokšir i ovaj tresnu o zid. Četiri snažne ruke ga
podigoše i on, raščepljenih butina, propetog tela i dernjajući se kao
svinja kad je kolju, štrcnu spermu na naforu u putiru, koji je Simona
držala pod njim drkajući mu kitu.

XIII

MUVLJE NOŽICE

Pustismo tu mrcinu da padne i on se s treskom sruči na daščani

pod. Ser Edmonda, Simonu i mene pokretala je ista hladna odlučnost,
propraćena, uostalom, neverovatnom egzaltacijom i bistrinom duha.
Sveštenik je nepomično ležao, mlitave kite, sa zubima, od gneva i
stida, pribijenim uz daske. Sad kad su mu muda bila prazna, sopstvena
gnusoba mu se pokazala u svoj svojoj strahoti. Začusmo kako ječi:

− O, bedni svetogrdnici…

kao i neke druge nerazumljive žalopojke.

Ser Edmond ga munu nogom; čudovište podskoči i ustuknu

urliknuvši od gneva na tako komičan način da mi prsnusmo u smeh.

− Diži se − naredi mu ser Edmond − sad ćeš da tucaš ovu girl.

− Bednici… − pretio je Don Amindo grcajući − špansko pravosuđe…

robija… davljenje garotom…
 − Ali ti zaboravljaš da je ovo tvoja sperma − primeti ser Edmond.

Ovaj mu odgovori divljačkim keženjem, drhtavicom progonjene zveri,

potom reče: − I mene čeka garota… Ali najpre vas troje… Najpre…

− Bedna budalo − podrugnu se ser Edmond − najpre mi! Misliš da ću

te pustiti da toliko dugo čekaš? Najpre ti!

To ništavilo zaprepašćeno pogleda Engleza, na njegovom lepom licu

ocrta se krajnje blesav izraz. Nekakva apsurdna radost razvuče mu
usta, on prekrsti ruke na golim grudima i najzad nas pogleda
ekstatičnim pogledom: mučeništvo … prozbori on naglo malaksalim
glasom, mučeništvo… Bedniku se javila čudnovata nada u očišćenje i
oči mu se gotovo ozariše.

− Prvo ću ti ispričati jednu priču − reče mu polako ser Edmond. − Ti

znaš da se obešenima ili ljudima zadavljenim garotom, u trenutku kad
im se preseče dah, tako snažno digne kita da ejakuliraju. Tebi ćemo,
dakle, priuštiti to zadovoljstvo da budeš podvrgnut mučenju tucajući
ovu girl.

I kako se prestravljeni sveštenik ponovo pridiže da se brani, Englez

ga brutalno obori na zemlju zavrćući mu ruku.

Zatim mu ser Edmond čvrsto steže ruke na leđima, provukavši se

ispod tela žrtve, dok sam mu ja začepio usta i pritegao noge kaišem.
Englez, i dalje mu pritežući ruke otpozadi kao mengelama, ukoči mu i
noge stisnuvši ih svojim. Klečeći iza njega, ja sam mu među butinama
držao glavu da ne može njom da mrdne.

− A sad − reče ser Edmond Simoni − uzjaši ovog crkvenog pacova.

 Simona zadiže haljinu i sede na stomak neobičnog mučenika, s
picom blizu njegove mlitave kite.

− Sad mu − nastavi ser Edmond − stegni grlo, tačno pogodi žilu iza
Adamove jabučice: uz snažan, postepeni pritisak.

Simona steže gušu, strašna drhtavica protrese to sasvim

imobilizovano telo i kurac se diže. Ja ga dohvatih i s lakoćom ga
uvukoh u picu Simone, koja je nastavila da mu steže gušu.

Devojka je, opijena do krvi, silovito uvlačila i izvlačila veliki ukrućeni

kurac međ svoje guzove, nad telom čiji su mišići krckali pod našim
strahotnim stiskom.

Ona ga najzad steže tako odlučno da jedan još silovitiji drhtaj

protrese njenu žrtvu, a ona oseti kako joj je sperma šiknula u picu. Tad
ona ispusti svoj plen i izvrnu se na leđa u svojevrsnoj buri radosti.

Simona ostade da leži na daščanom podu, isturenog stomaka i

butina umazanih spermom mrtvaca, isteklom iz pice. Ja se opružih kraj
nje da bih je i sam silovao i jebao, ali sam jedino mogao da je stegnem
u naručje i da je ljubim u usta zbog čudne i duboke unutrašnje paralize
izazvane mojom ljubavlju prema devojčetu i smrću te gnusobe. Nikad u
životu nisam bio tako zadovoljan.

Nisam čak sprečio Simonu da me odgurne i ode da pogleda svoje

delo. Ona ponovo uzjaha goli leš i promotri pomodrelo lice krajnje
zainteresovano, čak mu je otrla znoj sa čela i uporno terala jednu muvu
koja je zujala leteći u jednom zraku sunca i stalno se vraćala spuštajući
se na lice. Simona najednom slabašno kriknu. Evo kakva se čudna i
zbunjujuća stvar dogodila: muva se ovog puta spustila na mrtvačevo
oko i svojim dugim nožicama, kao iz kakvog košmara, mrdala je po
čudnovatoj okruglini. Devojka obujmi sopstvenu glavu rukama i
prodrma je podrhtavajući, a zatim, kako je izgledalo, utonu u ponor
misli.

Čudno je što se mi ni najmanje nismo brinuli o onom što bi se moglo

dogoditi. Da je neko naišao, pretpostavljam da ga ser Edmond i ja ne
bismo pustili da se dugo zgraža. Ali, zar je to važno? Simona
postepeno izađe iz obamrlosti i potraži zaštitu ser Edmonda, koji je
stajao nepomično, leđima oslonjen o zid; čulo se kako muva proleće
nad lešom.

− Ser Edmonde − reče ona priljubivši mu nežno obraz uz rame −

hoću nešto da uradite.

− Uradiću što god hoćeš − odgovori on.

Onda me ona pozva da i ja priđem telu: ona kleknu i širom otvori oko
na koje se beše spustila muva.

− Vidiš to oko? − upita me ona.

− Pa šta?

− To je jaje − zaključi ona sasvim jednostavno.

− Ali najzad − nastavih ja uporno, dokraja uzrujan − šta hoćeš time

da kažeš?

− Hoću da se igram tim okom.

− Objasni.
 − Slušajte, ser Edmonde − izreče ona na kraju − treba da mi smesta
date to oko, iščupajte ga, smesta, ja to hoću!

Na licu ser Edmonda se nikad ništa nije moglo pročitati, sem kad
postane grimizno-crveno. On se čak ni u tom trenutku ne pomače,
samo mu krv prekomerno pojuri u glavu; on izvadi iz novčanika makaze
sa finim sečivima i pažljivo opseče meso, zatim vešto zari dva prsta
leve ruke u duplju i izvadi oko presekavši desnom rukom vezivne žile,
koje je snažno zategao. I tako mu se mala beličasta lopta nađe u
okrvavljenoj ruci.

Simona pogleda neobični izvadak i na kraju ga uze u ruku, sva

potresena, ali ipak bez dvoumljenja, i odmah se stade njim igrati
milujući se po samom sastavu butina i klizeći po njima tim predmetom
koji je izgledao fluidan. Milovanje okom po koži izaziva sasvim izuzetno
milje u kojem ima nešto i od strašnog petlovog krika, toliko je to čuvstvo
čudnovato.

Simona se pri tom zabavljala gurajući to oko da sklizne u duboku

pukotinu njene pice i, ležeći na leđima i izdižući noge i tur, pokuša da
ga tu i zadrži jednostavnim stezanjem guzova, ali ono odatle izlete, kao
zgnječeno meso trešnje među prstima, i pade na mršavi stomak leša,
na nekoliko santimetara od kite.

Ja sam za to vreme pustio ser Edmonda da me sasvim skine da bih

tako potpuno go mogao da se strmoglavim na uzbuđeno telo
devojčeta, moj kurac u jednom jedinom cugu iščeze ceo u maljavoj
pukotini i jebao sam je snažnim zamasima, dok se ser Edmond
poigravao okom kotrljajući ga po prevojima tela, po koži stomaka i
grudi. U jednom trenutku, to oko se nađe snažno priklješteno između
naša dva pupka.

− Stavite mi ga u picu, ser Edmonde, − kriknu Simona, i ser Edmond

lagano kliznu oko među guzove.

Simona me na kraju ostavi, istrgnu krasnu loptu iz ruku krupnog

Engleza i sporim, ravnomernim pritiskom obe ruke natera oko da
prodre u njenu sluzavu plot, usred krzna. Odmah zatim me privuče sebi
obgrlivši me obema rukama oko vrata i pribi usne uz moje s takvom
žestinom da doživeh orgazam i ne dodirnuvši je, a moja sperma joj
poškropi krzno.

Tad se podigoh, i raskrečivši butine Simoni, koja je ležala na boku,

nađoh se suočen sa onim što sam, kako ja to zamišljam, oduvek
očekivao, onako kako giljotina čeka vrat koji će prerezati. Čak mi se
činilo da oči hoće da mi iskoče iz glave, kao da su se od užasa
iskolačile; jasno sam ugledao u maljavoj Simoninoj materici Marselino
bledoplavo oko koje me je posmatralo plačući urinskim suzama.
Otegnute brazde sperme u zapenjenoj dlaci su toj lunarnoj viziji do
krajnosti pridavale odličje pogubne tuge. Držao sam širom raskrečene
Simonine butine, koje su se trzale zbog potrebe za mokrenjem, dok je
užarena mokraća lila ispod oka na butinu…

Dva sata kasnije, ja i ser Edmond sa lažnim crnim bradama, a

Simona pod velikim i smešnim šeširom sa žutim cvetovima i odevena u
glomaznu platnenu haljinu kao kakva otmena devojka iz provincije,
napustismo Sevilju iznajmljenim kolima. Pomoću sadržine velikih
kofera mogli smo da se prerušimo na svakoj etapi puta da bismo
izigrali policijsku istragu. Ser Edmond je u tim prilikama ispoljavao
oštroumnost punu humora: tako smo glavnom ulicom gradića Ronda
prošli preodeveni u španske popove, sa šeširima od čupave čoje i
ogrnuti plaštom, muževno pušeći debele cigare; Simona, pak, idući
između nas u uniformi seviljskih učenika bogoslovije, izgledala je
anđeoskije no ikad. Na taj način smo neprekidno iščezavali po celoj
Andaluziji, zemlji žute zemlje i neba, koja je u mojim očima izgledala
kao ogroman nokšir preplavljen sunčanom svetlošću, i gde sam svakog
dana silovao novu ličnost, Simonu koja se stalno preobražavala,
naročito u podne, pod bleštavim suncem, na zemlji, pred
poluzakrvavljenim očima ser Edmonda.

Četvrtog dana Englez u Gibraltaru kupi jahtu, sa crnačkom

posadom, i mi se otisnusmo na pučinu u susret novim pustolovinama.

PODUDARNOSTI

Nekoliko podudarnosti me je iznenadilo pri sastavljanju ove

delimično izmišljene priče, i kako mi se čini da one posredno
produbljuju smisao onog što sam napisao, želim da ih izložim.

Počeo sam da pišem bez neke određene namere, gonjen željom da

bar privremeno zaboravim šta ja lično mogu da budem ili da činim.
Tako sam u početku verovao da ličnost koja govori u prvom licu nema
nikakve veze sa mnom. Ali jednog dana mi pade pod ruku neki
američki časopis ilustrovan fotografijama evropskih krajolika i ja
slučajno nabasah na dve slike koje me začudiše: prva je predstavljala
ulicu jednog tako reći nepoznatog sela iz kojeg potiče moja porodica;
druga, razvaline u blizini jedne srednjovekovne tvrđave koja se nalazila
u planini, na vrhu litice. U istom času se setih i jednog događaja iz svog
života vezanog za te ruševine. Imao sam tada dvadeset jednu godinu;
kako sam se preko leta nalazio u tom selu, odlučih da jedne noći odem
do ruševina, a to ubrzo i učinih u društvu nekoliko devojaka, uostalom
savršeno čednih, i moje majke, koja je pošla zbog njih. Bio sam
zaljubljen u jednu od tih devojaka i ona mi je uzvraćala ljubav, ali,
uprkos tome, nikad još nismo razgovarali jer je ona verovala da je
pozvana da se oda religiji, što je htela da ispita u punoj slobodi. Posle
otprilike sat i po hoda, stigosmo u podnožje tvrđave oko deset ili
jedanaest časova, skoro po mrklom mraku. Počeli smo da se
uspinjemo uz stenovitu planinu nad kojom su se nadvijale veoma
romantične zidine, kad bela, bleštava sablast izađe iz krivine u stenju i
prepreči nam put. To je izgledalo tako čudesno da se jedna devojka i
moja majka zajedno srušiše nauznak, a ostale prodorno kriknuše. I ja
osetih grdnu, iznenadnu prestravljenost koja mi preseče glas, i prošlo
je, bogme, nekoliko sekundi pre no što toj sablasti uputih nekoliko
pretećih reči, uostalom, nerazumljivih, iako sam od prvog trena bio
siguran da prisustvujem običnoj komediji. Fantom zaista pobeže čim
vide da idem ka njemu i ja ga pustih da iščezne tek kad sam u njemu
prepoznao svog starijeg brata; on je došao biciklom sa još jednim
momčićem i uspeo da nas prepadne pojavivši se osvetljen snopom
svetlosti acetilenske svetiljke koju sam ubrzo otkrio.

Onog dana kad sam naišao na fotografiju u časopisu, u ovoj priči

sam upravo završio epizodu sa čaršavom, i primetio sam da se tu
čaršav obavezno pojavljivao s leve strane, kao što se i duh u čaršavu
pomolio sleva, a i to da je došlo do savršenog poklapanja slika vezanih
za slična uzbuđenja. I zaista, retko sam kad u životu bio nečim tako
zaprepašćen kao tom pojavom lažne sablasti.

Već sam bio dovoljno iznenađen time što sam jednu viziju koja je
izgledala lišena svakog seksualnog značenja sasvim nesvesno
zamenio jednom savršeno skarednom slikom. Međutim, uskoro mi se
pružila prilika da se još više začudim.

Već sam u tančine zamislio prizor u seviljskoj sakristiji, naročito

rasecanje očne duplje sveštenika kome vade oko, kad mi se učini
zanimljivim, pošto sam već postao svestan veze između priče i
sopstvenog života, da u priču unesem i opis jedne tragične borbe s
bikovima kojoj sam zaista prisustvovao. Čudno je što između te dve
epizode nisam ustanovio nikakvu vezu sve dok nisam opisao ozledu
koju je bik naneo Manuelu Graneru (stvarnoj osobi), međutim, u
trenutku kad sam stigao do te scene smrti, ostadoh potpuno zgranut.
Rasecanje sveštenikovog oka nije bila, kao što sam mislio, proizvoljna
izmišljotina, bila je to samo transpozicija na drugu osobu jedne slike
koja je, nesumnjivo, sačuvala duboku životnost. Izmislio sam da
mrtvom svešteniku vade oko zato što sam video kako je rog bika
iskopao oko matadoru. Tako su dve određene slike, koje su me,
verovatno, najviše potresle, ponovo izronile iz najveće tmine mog
sećanja − i to u neprepoznatljivom obliku − čim sam se prepustio
skarednim sanjarijama.

Upravo sam utvrdio ovu drugu činjenicu i taman završio opis koride
od 7. maja, kad pođoh u posetu jednom prijatelju lekaru. Kako nikad
nisam video oguljena muda bika, pretpostavljao sam da i ona moraju
biti onako jarkocrvena kao kita životinje pri erekciji, pa su u prvoj verziji
priče tako i opisana. Iako je u mom duhu cela »Priča o oku« bila
zasnovana na dve stare i tesno povezane opsesije jajima i očima dotad
su mi muda bika izgledala nezavisna od tog ciklusa. Ali, kad sam
završio čitanje, prijatelj me natera da shvatim da nemam pojma o tome
kakve su, u stvari, žlezde koje sam uneo u priču, i odmah mi iz jednog
priručnika anatomije pročita detaljan opis: tako sam saznao da su
muda u čoveka ili životinje jajastog oblika i da su veoma slična očnoj
jabučici.

Tom prilikom sam se odvažio da objasnim ove tako izuzetne veze

pretpostavljajući da postoji jedno duboko područje mog duha u kome
su se podudarale elementarne slike, sasvim skaredne, što će reći
najskandaloznije, upravo one koje svest stalno zaobilazi, nesposobna
da ih podnese bez sopstvenog pucanja, bez skretanja.

Ali, određujući tu tačku raskola svesti, ili, ako hoćete, izabrano mesto
seksualnog zastranjivanja, neke lične uspomene druge vrste ubrzo se
pridružiše tim razdirućim slikama koje su izronile na površinu pri
stvaranju skaredne kompozicije.

Moj otac P. G. me je začeo kad je već bio slep, a ubrzo po mom

rođenju bio je prikovan za fotelju svojom jezivom boleštinom. No, za
razliku od većine muških beba koje su zaljubljene u majku, ja sam bio
zaljubljen u oca. Sledeća stvar je vezana za njegovu paralizu i njegovo
slepilo. Nije mogao da ide da piša u klozet kao ostali svet, već je bio
primoran da to radi pod fotelju, u jednu malu posudu, i kako se to dosta
često dešavalo, nije se ustručavao da piša preda mnom pokrivajući se
ćebetom, koje je, s obzirom na slepilo, najčešće stavljao naopako. Ali
najčudniji je bio način na koji je on gledao pri pišanju. Kako nije ništa
video, njegove zenice su često skretale nagore, kao da zuri u prazno,
pod sam kapak, i to se pogotovu dešavalo u trenucima kad bi pišao.
Imao je, uostalom, veoma krupne oči, širom otvorene, na licu koje je
podsećalo na orlovski kljun, i te raširene oči bi bivale gotovo sasvim
bele pri pišanju, sa potpuno tupim izrazom prepuštanja i izgubljenosti u
jednom svetu koji je samo on mogao da vidi i koji mu je izmamljivao
mutan osmeh, sardoničan i odsutan (voleo bih da ovde mogu sve da
prizovem u isti mah, na primer, lutajuću prirodu osamljenog osmeha
jednog slepca, itd., itd.). U svakom slučaju, slika beonjača tih očiju, u
takvim trenucima, za mene je neposredno povezana sa slikom jaja, što
objašnjava skoro redovno pojavljivanje mokraće svaki put kad se u priči
javljaju oči ili jaja.

Zapažanje odnosa između različitih elemenata navelo me je da

otkrijem još jedan, ne manje suštinski, odnos između opšteg obeležja
moje priče i jedne posebne činjenice.

Imao sam otprilike četrnaest godina kad se moja ljubav prema ocu
preobratila u duboku i nesvesnu mržnju. Tad sam potajno počeo da
uživam u kricima koje su mu neprestano izazivali munjeviti bolovi
tabesa, a koji spadaju među najstrašnije. Stanje prljavštine i zadaha na
gnoj, na koje ga je stalno srozavala njegova potpuna obogaljenost
(dešavalo mu se, recimo, da se usere u gaće), nije mi ni izbliza onako
neprijatno kao što sam verovao. S druge strane, ja sam prema svim
pitanjima zauzimao stavove i prihvatao mišljenja suštinski oprečna
stavovima tog bića, koje je bilo bogomdano da vam od njega pripadne
muka.

Jedne noći, majku i mene probudiše vatreni govori koje je sifilističar

bukvalno urlikao u svojoj sobi: naprasno je sišao s uma. Pođoh po
doktora, koji smesta stiže. Moj otac nastavi da, pun rečitosti, unedogled
zamišlja potpuno nečuvene dogodovštine, ali, uopšte uzev, krajnje
srećne. Doktor se sa mojom majkom povukao u susednu sobu, dok je
sumanuti slepac u mom prisustvu gromoglasno vikao: »Javi, doktore,
kad mi pojebeš ženu!« Meni je ova rečenica, koja je dok trepneš okom
razorila obeshrabrujuće delovanje strogog vaspitanja, ostavila za
sobom neku vrstu stalne obaveze kojoj sam se dosad nesvesno i protiv
svoje volje podvrgavao: nužnost da joj nađem odgovarajuću vrednost u
svim situacijama u kojima se nađem u velikoj meri objašnjava »Priču o
oku«.

Kao završetak ovog usputnog pregleda krajnjih dometa moje lične

skarednosti, moram da pomenem još jednu srodnu vezu, koja najviše
zbunjuje i koja je otkrivena tek na kraju, a tiče se Marsele.

Nemoguće mi je da sa izvesnošću tvrdim kako je Marsela u suštini

moja majka. Takva tvrdnja bi bila, ako ne pogrešna, bar preterana.
Marsela je ujedno i jedno četrnaestogodišnje devojče koje je petnaest
minuta sedelo naspram mene, u Parizu, u kafani »Dve nakaze«. Ipak
ću ovde ispričati i neke uspomene koje imaju za cilj da povežu još neke
epizode sa već iznetim činjenicama.

Nešto vremena nakon očevog napada ludila, moja majka, posle

jedne gnusne scene koju joj je preda mnom priredila njena majka, i
sama naglo izgubi razum; kriza manijačko-depresivnog ludila
(melanholije) potrajala je nekoliko meseci. Besmislene ideje o propasti i
katastrofi koje su je u to vreme obuzele, razdraživale su me tim više što
sam bio primoran da neprestano brinem o njoj. Ona se nalazila u
takvom stanju da jedne noći iznesoh iz svoje sobe svećnjake sa
mermernim postoljem iz straha da me ne ubije dok spavam. Sem toga,
dešavalo se da je, već na ivici strpljenja, udarim ili da joj žestoko
zavrnem ruku pokušavajući da je nateram da razumno misli.

Jednog dana, moja majka iščeze u trenutku kad smo joj neoprezno
okrenuli leđa; dugo smo je tražili i na kraju je pronađosmo obešenu na
tavanu naše kuće. Ipak smo je povratili u život.

Posle kratkog vremena, ona ponovo nestade, ovog puta u toku noći;
dugo i dugo sam je tražio pored jedne rečice, svuda gde je mogla
pokušati da se utopi. Trčeći bez zaustavljanja po pomrčini kroz
močvare, na kraju se nađoh oči u oči sa njom: bila je mokra do pojasa,
iz suknje se cedila rečna voda, ali se ona sama izvukla iz vode, koja je
usred zime bila zaleđena i ne baš duboka.

Nikada se ne zadržavam na ovakvim uspomenama pošto su one

odavno izgubile svako emocionalno značenje. Mogao sam da ih
povratim u život tek kad sam ih u tolikoj meri preobrazio da su i u mojim
očima postale neprepoznatljive, i samo zato što su u tom izopačavanju
poprimile najskaredniji mogući smisao.
 MOJA MAJKA

STAROST BESKRAJNO POVEĆAVA UŽASNU

ZEBNJU I STRAH. ONA NEPREKIDNO VRAĆA

POSTOJANJE NA SAM POČETAK! POČETAK

KOJI NAZIREM NA IVICI GROBA JESTE

ONA SVINJA KOJU NI SMRT NI POGRDA

NISU KADRE DA UBIJU U MENI. TAJ

STRAH NA IVICI GROBA JE BOŽANSKI.

TONEM U STRAH ČIJE SAM ČEDO.

− Pjer!

Reč je izgovorena poluglasno, naglašeno nežno.

Da li me je pozvao neko iz susedne sobe? Nežno i tiho, da me,

ukoliko spavam, ne bi probudio? Ali, već sam bio budan. Jesam li se na
isti način budio u detinjstvu pri visokim temperaturama kada bi me mati
zvala onim bojažljivim glasom?

Sada sam i ja zovnuo: nikoga nema pored mene, nikoga ni u

susednoj sobi.

Napokon sam shvatio da sam, spavajući, čuo svoje ime koje je

izgovoreno u snu izazivalo neko nepojmljivo osećanje.
 Utonuo sam u postelju, bez muke i zadovoljstva. Jedino znam da me
je taj glas baš tako dozivao u bolesti i dugim groznicama mog
detinjstva: tada je pretnja smrti nadneta nada mnom davala glasu moje
majke onu preteranu nežnost.

Spor sam, oprezan i čudim se što ne osećam bol. Više me ne muči

ni sećanje na majku, tako ispunjeno prisnošću. Niti se ono meša sa
užasavanjem zbog onih razuzdanih kikota koje sam često slušao.

Godine 1906. umire mi otac. Imao sam tada sedamnaest godina.

Kako sam bio bolešljiv, dugo sam boravio na selu kod bake, gde je
mati ponekad navraćala. Ali, tada sam već tri godine živeo u Parizu.
Brzo sam uvideo da se otac opija. Ručavalo se i večeravalo ćutke: otac
bi retko počinjao da priča nešto zbrda-zdola. Malo šta sam razabirao, a
mati je nemo slušala. Nikada ne bi završio što bi započeo, naprosto bi
zaćutao.

Posle večere, često sam iz svoje sobe slušao bučne i meni

nerazumljive rasprave, pa mi se činilo da moram priskočiti majci u
pomoć. Iz kreveta sam napregnuto osluškivao žestoke povike
pomešane s treskom ispreturanog nameštaja. Ponekad sam ustajao i
slušao iz hodnika kako se vika stišava. Jednog dana otvoriše se vrata:
ugledao sam oca crvenog i teturavog, nalik pijanduri iz predgrađa.
Izgledao je neobično u raskoši kuće. Otac je sa mnom uvek govorio s
nekom nežnošću, praveći pri tom nekakve slepe, gotovo detinjaste
pokrete, jer je drhtao. U meni je budio užasan strah. Drugom prilikom
zatekao sam ga dok je jurio kroz salone: prevrtao je stolice, a moja
polugola majka bežala je pred njim. Bio je samo u poderanoj košulji.
Uspeo je da stigne majku i zajedno su pali uz neprekidne povike.
Utekao sam i odmah shvatio da je trebalo da ostanem u svojoj sobi.
Jednog dana otvorio je pijan vrata moje sobe: stajao je na ulazu s
bocom u ruci. Čim me ugledao, ispustio je bocu: ona se razbila i piće
se prolilo. Na trenutak sam ga pogledao: uhvatio se za glavu posle
ružnog treska slomljene boce i ostao nem. Drhtao sam.

Toliko sam ga mrzeo da sam vazda protivrečio njegovim

shvatanjima. U to vreme sam bio tako pobožan da sam zamišljao da se
docnije zakaluđerim. A otac je, opet, bio vatreni antiklerikalac. Odustao
sam od sveštenog poziva tek po očevoj smrti, da bih mogao živeti s
majkom, kojoj sam se bezumno divio. Verovao sam da je moja majka
baš kao i sve ostale žene, kako sam ih u svojoj ludosti zamišljao:
nadasve pobožna, čemu se muška taština opire. Zar nedeljom nisam s
njom išao na misu? Majka me volela: verovao sam da su nam misli i
osećanja istovetni, te da ih jedino pomućuje prisustvo jednog uljeza,
naime mog oca. Doduše, teško su mi padali njeni redovni izlasci, ali
kako sam mogao da ne pristanem kad je ona svim sredstvima
pokušavala da pobegne od tog mrskog stvora?

Zacelo sam bio iznenađen što je mati nastavila da izlazi i kad je otac
bio odsutan. Otac je često provodio duže vreme u Nici, gde je, kako mi
beše poznato, bančio, kockao se i pio. Dobijao sam želju da poverim
majci s kakvom radošću primam te njegove odlaske. Ona je s nekom
čudnom tugom izbegavala razgovor, ali sam bio siguran da je srećna
ništa manje od mene. Poslednji put je pošao u Bretanju sestri koja ga
je pozvala: trebalo je da majka ide s njim, ali je u poslednjem trenutku
odustala. Posle očevog odlaska bio sam tako veseo za večerom da
sam se usudio da kažem majci koliko sam radostan što ostajem sam s
njom: na moje iznenađenje, ona je izgledala ushićena šaleći se više
nego što priliči.

Tada sam brzo rastao. Iznenada sam postao muškarac: mati je

obećala da će me ubrzo odvesti u neki prijatan restoran.

− Izgledam sasvim mladoliko da ti mogu činiti čast − reče mi. − Ali, ti

si tako lep muškarac da te ljudi mogu smatrati mojim ljubavnikom.

Nasmejao sam se, jer se i ona smejala, ali mi se oduzeo dah. Nisam
mogao da poverujem da moja majka može izustiti takve reči. Učinilo mi
se da je pila.

Nikada ranije nisam zapazio da pije. Ubrzo sam morao uvideti da

ona redovno pije svakog dana. Ali nije se smejala tako u naletima,
raskalašno, niti je izražavala tu razuzdanu životnu radost. Naprotiv,
zračila je tužnom, privlačnom blagošću, povlačeći se u sebe.
Obuzimala ju je duboka seta koju sam pripisivao očevoj zlobi, i ta je
seta bila presudna što sam joj ostao privržen celog života.

Otišla je na slatkiše, a ja sam ostao razočaran. Nije li se narugala

mojoj tuzi? Moje razočaranje potrajalo je nekoliko dana. Majka nije
prestala da se veseli − da pije − i naročito da izlazi. Ostajao sam
sasvim sam i radio. U to vreme sam išao na predavanja, studirao sam
i, baš kao kad bih pio, opijao se radom.

Jednog dana mati nije kao obično izišla posle ručka. Smejala se sa
mnom. Izvinjavala se što nije ispunila obećanje i što me nije, kako reče,
odvela na »finu sedeljku«. Moja majka, nekada tako ozbiljna da je
ostavljala mučan utisak, kao veče pred oluju, najednom mi se pokazala
u sasvim novom vidu: delovala je kao vetropirasta mlada devojka. Znao
sam da je lepa: odavno sam slušao da se oko nje utrkuju. Ali, nisam
poznavao tu njenu izazovnu koketeriju. Imala je trideset dve godine i,
dok sam je posmatrao, njena otmenost i držanje su me prenerazili.

− Vodiću te sutra − reče. − Ljubim te. Do sutra uveče, lepi moj

dragane!

Pri tom se neobuzdano nasmejala, stavila šešir, uzela rukavice i

tako reći me prosejala kroz prste.

Kad je otišla, pomislio sam da ima lepotu i smeh đavola.

Te večeri, mati nije večerala kod kuće.

Sutradan sam vrlo rano otišao na predavanja: bio sam, pri povratku,
posve zaokupljen predmetom svojih studija. Sobarica mi otvori vrata,
ali mi saopšti da me majka čeka u svojoj sobi. Bila je setna i odmah mi
reče:

− Dobila sam loše vesti o tvom ocu.

Ostao sam stojeći, bez ijedne reči.

− Bilo je to naprasno − reče majka.

− Umro je? − zapitah.

− Da! − odgovori.

Kraće vreme je ćutala, a potom nastavi:

− Poći ćemo odmah vozom za Van. Od stanice u Vanu ići ćemo

kolima do Segrea.
 Jedino sam zapitao od čega je moj otac tako iznenadno umro. Ona
mi odgovori i ustade. Nemoćno je odmahnula. Bila je umorna, kao da je
nekakav teret pritiskao njena ramena, ali nije ništa kazala o svojim
osećanjima, osim:

− Ako budeš pričao Roberu ili Marti, ne zaboravi da u načelu treba

da izgledaš skršen bolom. Iz osećanja prema tim časnim ljudima koji
nas služe, treba da budemo ucveljeni. Nema potrebe plakati, ali bar
obori pogled.

Shvatio sam da moja smirenost razdražuje majku, čiji je glas bio

osoran. Gledao sam je netremice. Začudio sam se kako mi se učinila
ostarela. Začudio sam se i zbunio. Jesam li mogao skriti smerno
veselje koje se potajno protivilo uobičajenoj tuzi zbog te iznenadne
smrti? Nisam hteo da mi mati ostari, hteo sam da vidim kako se
naposletku kurtališe svog zlotvora, ali i da se lišava suludog radovanja
kome se prepuštala, a koje je njenom licu davalo neki lažan izraz. Hteo
sam da budem srećan, čak sam želeo da i bol, koji nam je sudba
dodelila, spoji našu sreću sa onom tugom čarolije koju izaziva blagost
smrti…

Ali, pognuo sam glavu: majčina rečenica me nije samo postidela.

Osećao sam se kao smlaćen. Pomislio sam da ću od srditosti, ma
koliko sva moja žestina bila smešna, naposletku briznuti u plač. Pa
pošto, na kraju krajeva, smrt priziva najbedastije suze, zaplakao sam
dok sam razgovarao s poslugom.

Kloparanje fijakera, a potom voza, omogućilo nam je, na svu sreću,

da se prepustimo ćutanju.
 Obuzimao me dremež i polako sam sve zaboravljao.

Jedina mi je briga bila da ponovo ne rasrdim majku. Ipak sam joj

predložio da prenoćimo u hotelu u Vanu. Pošto je prećutno pristala,
preostalo je da telegramom najavi naš dolazak za sutradan. U
restoranu, a kasnije na železničkoj stanici, govorili smo o svemu i
svačemu. I nehotice, do izražaja su došle moja zbunjenost i detinjasta
nespretnost. Nisam video da majka pije. Ali, pošto je naručila još jednu
bocu, postalo mi je jasno. Usplahiren, oborio sam pogled. Kada sam ga
podigao, presekao me majčin osoran pogled. To me sasvim porazilo.
Ne libeći se, nalila je čašu. Čekala je zao čas koji je moja glupost
prizivala. Već odavno nije bila kadra da više izdrži…

U tom pogledu, gde se slegnuo umor, zablistala je suza.

Plakala je i suze su joj tekle niz lice.

− Mama! − povikao sam − pa zar to nije bolje za njega? Zar nije

bolje i za tebe?

− Umukni! − obrecnula se na mene.

Kao da je mržnja progovorila iz nje, pokazivala mi je otvoreno

neprijateljstvo.

Promucao sam:

− Mama, kako god okreneš, znaš da je tako bolje za njega.

Pila je brzo. Na usnama joj je titrao zagonetan osmeh.

− Hoćeš da kažeš da je sa mnom imao odvratan život?

Nisam sasvim shvatio njene reči i usprotivio sam se.

 − On je umro i ne treba ništa da govorimo o njemu. Ali, život ti je bio
težak.

− Šta ti znaš o tome?

Nije prestajala da se smeje. Više nije ništa videla.

− Ništa ti ne znaš o mom životu.

Beše rešila da se sasvim uništi. Već je ispraznila i drugu bocu.

Priđe konobar da nas usluži. U sali se širio neki tužan, ponižavajući

zadah, stolnjak je bio poprskan crvenim mrljama. Vladala je vrućina.

− Sluti na nevreme, i otuda zadah − reče konobar.

Niko mu ne odgovori.

Rekao sam sebi (drhtao sam pred majkom): »Kako bih mogao da je
osuđujem?«

Teško mi je padalo što sam i za trenutak posumnjao u nju.

Pocrveneo sam i obrisao čelo orošeno znojem.

Na kraju se majčino lice smrknu. Crte se izobličiše. Kao kad se

vosak rastoči, one omekšaše, na časak donja usna uđe u usta.

− Pjer, pogledaj me! − reče ona.

To nestalno i hirovito lice neprekidno se menjalo. Na njemu se

ogledao užas. Uzaman se opirala bezumlju u koje je polako tonula.
Govorila je odmereno, lagano, dok su joj se crte na licu zatezale od
ludila.

Majčine reči nanele su mi žestok bol. Njena svečana ozbiljnost i

osobito, još strašnije, njeno odvratno dostojanstvo sasvim su me dirnuli
i potresli. Slušao sam skrhan:

− Još si suviše mlad i ne bi trebalo da ti o svemu ovome govorim, ali

ti se naposletku moraš zapitati da li je tvoja mati dostojna poštovanja
koje joj ukazuješ. Sada je tvoj otac mrtav i sita sam laganja: ja sam gora
od njega!

Nasmešila se zlurado, kao da je taj osmeh opovrgavao njene reči.

Obema rukama je povukla okovratnik haljine i skinula ga. Ni trunke
nepriličnosti nije se dalo naslutiti u toj kretnji kojom se ispoljavala samo
užasna zebnja.

− Pjer − nastavi mati − ti gajiš prema meni poštovanje koje ne

zaslužujem. Oni ljudi koje si jednom prilikom zatekao u salonu, oni
kicoši, šta misliš, ko su bili?

Nisam odgovorio. Nisam na njih ni obratio pažnju.

− A tvoj otac je znao. Bio je saglasan. U tvome odsustvu, ti idioti nisu

nimalo uvažavali tvoju majku. Pogledaj je!

Grozan, unezveren osmeh moje matere bio je u stvari osmeh

nesreće.

Mati me volela: da li je napokon mogla podnositi tu glupost na koju

su me svele njene laži i moje bogobojažljivo poštovanje?

Kasnije mi je poverila šta je otac izričito zahtevao: »Svali sve na

moja pleća.« Bilo je to htenje oca svesnog da je mati u mojim očima
neprikosnovena i da po svaku cenu treba takva da ostane. Njegova
smrt je učinila ovaj dogovor nepodnošljivim. Tako je u poremećenosti
izazvanoj smrću ona podlegla iskušenju da se u mojim očima prikaže
kao beščasna. Volela je da sebe prikazuje takvom uvek kada se
predavala.

− Htela bih da me voliš do smrti. Što se mene tiče, ja te volim sada i

voleću te do smrtnog časa. Ali, tvoju ljubav hoću samo ukoliko znaš da
sam ogavna i ako me uprkos tome voliš.

Potpuno dotučen, tog dana sam napustio trpezariju i ridajući otišao u

svoju sobu.

Pokraj otvorenog prozora, pod olujnim nebom, na časak sam začuo

šištanje pare, zvižduke i dahtanje lokomotiva. Stojeći, obratio sam se
onome bogu koji je prebivao u mom srcu nanoseći mi ljuti bol i koga to
moje skrhano srce više nije moglo da nosi u sebi. U toj svojoj teskobi
pomislio sam da me ispunjava praznina. Bio sam suviše sitan i jadan.
Nisam bio dorastao toj strahoti koja me mrvila. Začuo sam prasak
groma. Prućio sam se po tepihu. Naposletku, dok sam tako ležao
potrbuške, palo mi je na um da skrstim ruke kao neko ko preklinje.

Kasnije sam čuo da majka ulazi u svoju sobu. Sećam se da sam

ostavio otvorena vrata između njene i moje sobe. Čuo sam kako se
koraci približavaju i vrata su se polako zatvorila. Tako me samoća
ponovo skolila. Ali, činilo mi se, ništa me više iz nje ne bi moglo izbaviti.
Ostao sam na patosu tiho plačući.

Grmljavina se razlegala, ali ja sam polako tonuo u san. Najednom,

vrata su se otvorila, snažan tresak groma me naglo probudio. Pljusak i
praskanje nepogode sasvim su me ošamutili. A onda sam čuo kako je
majka ušla u moju sobu na vrhovima prstiju. Bila je neodlučna, ali ja
nisam stigao da ustanem. Pošto me nije primetila ni u krevetu ni u sobi,
najednom je povikala:

− Pjer!

Spotakla se o mene. Ustao sam. Prigrlio sam je. Drhtali smo od

straha i plakali. Obasipali smo se poljupcima. Košulja joj beše skliznula
niz ramena, tako da sam u naručju stezao njeno polugolo telo. Kroz
prozor je uleteo mlaz kiše i pokvasio je: potpuno opijena, raspletene
kose, nije znala šta govori.

U međuvremenu, pomogao sam majci da sedne.

Nastavila je da priča same ludorije, ali namestivši košulju, bila je

ponovo pristojna.

Smešila mi se kroz suze, iako se uvijala od bola i, pošto je

povraćala, držala se za srce.

− Ljubazan si − reče. − Ne zaslužujem te. Trebalo je da nabasam na

nekog klipana koji bi me vređao i pljunuo mi u lice. Više bih to volela.
Tvojoj majci je lepo jedino u blatu. Nikada ne bi mogao pomisliti na
kakve sam grozote spremna. Volela bih da to znaš. Volim svoje blato.
Posle svega, danas ću se ispovraćati: suviše sam pila, biće mi posle
mnogo lakše. Činila bih najveće gadosti pred tobom i opet bih bila čista
u tvojim očima.

Tada je prsnula u onaj »drusni smeh«, koji me lecnuo.

Stajao sam spuštene glave i ramena.

Majka beše ustala: pošla je ka svojoj sobi. Još jednom je prsnula u

smeh, što je u tom času izgledalo usiljeno, a zatim se povratila i, pošto
joj je hod bio nesiguran, uhvatila me za ramena i rekla:
 − Oprosti!

A zatim je tiho dodala:

− Treba da mi oprostiš: odvratna sam i pijana. Međutim, volim te i

poštujem, tako da više nisam bila kadra da te obmanjujem. Da, istina
je, tvoja majka je beščasna. Da bi to prebrodio, biće ti potrebno mnogo
snage.

Na kraju se, s velikim naporom, nekako pribrala i iznenada rekla:

− Mogla bih da te poštedim, da lažem i postupam s tobom kao sa

običnim tikvanom. Ja sam rđava žena, razvratnica sklona piću, ali ti nisi
kukavica. Pomisli koliko mi je trebalo hrabrosti da ti sve ovo ispričam.
Noćas sam tako bezumno pila da bih pomogla sebi i možda isto tako
da bih pomogla tebi. A sada mi pomozi i povedi u sobu da legnem.

Te noći sam vodio jednu staru, skrhanu ženu. Otupeo i posrćući,

obreo sam se u nekom hladnom svetu.

Da sam mogao, te noći sam zaželeo da je ubijem.

Očevog pogreba od porodične kuće do crkve, a zatim na groblju u

Segreu, sećam se kao nekog praznog vremena kome nedostaje
sadržaj. Najpre moja mati pod dugim udovičkim velom, a zatim sva ta
lagarija sa sveštenicima čija se dužnost sastojala u tome da ne pevaju
jer pokojnik nije bio pobožan… Sve to nije imalo značaja, ali veći
značaj nisu imali ni majčini velovi koji su me, i nehotice, gonili na smeh,
jer sam znao kakva se gnusoba krije pod njima. Bio sam raspolućen i
gotovo van sebe.

Postalo mi je jasno da se u meni zametnula klica prokletstva i

užasnog straha.

Bio sam ubeđen da će me očeva smrt vratiti u život, ali sada sam u
svojoj crnoj odeći drhtao pred tim prividom života. U meni je zavladala
strahovita pometnja i prema svemu sam postao potpuno ravnodušan.
U dubini svog gađenja osetio sam se sličan BOGU. Šta sam u tom
mrtvom svetu mogao da radim sem da iz sećanja istisnem ono sevanje
koje me zaslepilo kada se majka našla u mom zagrljaju? Međutim, već
sam pouzdano slutio da to nikada neću zaboraviti.

BOG JE MOJE ZGRAŽANJE NAD ONIM ŠTO JE BILO,

ŠTO JESTE I ŠTO ĆE BITI TAKO UŽASNO DA BIH

GA PO SVAKU CENU MORAO PORICATI I SVOM

SNAGOM VIKATI DA PORIČEM DA JE TO BILO,

DA TO JESTE I DA ĆE TO BITI. ALI, JA ĆU LAGATI.

Po povratku iz Segrea spopala me tako užasna groza da sam se

svalio u postelju izgovarajući se bolešću. Došao je lekar i pregledao
me. U sobu je ušla i mati: izbavili su me gnjavaže ono »ništa ozbiljno« i
sleganje ramenima na kraju. Ipak, ostao sam u postelji i jeo u sobi.

A onda sam kazao sebi da, sem što ću dobiti malo vremena, svojom
tvrdoglavošću neću ništa postići. Obukao sam se i zakucao na majčina
vrata.

− Nisam bolestan − rekao sam.

 − Znala sam − odgovorila je.

Pogledao sam je izazovno, ali sam se naprosto sledio primetivši u

njenim očima olujnu srdžbu i neprijateljstvo.

− Ustaću sada iz postelje. Ako dopuštaš, ješću u trpezariji.

Odmerila me pogledom. Njeno savršeno dostojanstvo i neusiljenost

nimalo nisu odgovarali užasnim osećanjima koja su me obuzimala.
Međutim, kroz tu olujnu žestinu koja ju je zahvatila izbijao je
nepodnošljiv prezir prema meni.

Time je, zacelo, nastojala da kompenzuje sram i stid kojima je htela

da sebe dotuče u Vanu. Ali, docnije sam više puta primetio taj njen
neograničeni prezir prema onima koji je ne bi prihvatali takvu kakva
zaista jeste.

Sa savršenim spokojstvom, u kojem se, ipak, naslućivalo

nestrpljenje, majka mi reče:

− Radujem se što te vidim. Pre nego što je lekar potvrdio, znala sam
da se pretvaraš da si bolestan. Već sam ti rekla: iz svega ovoga nećeš
isplivati time što pokušavaš da pobegneš. Moraćeš pre svega da
prestaneš da bežiš od mene. Znam da nisi prestao da me duboko
poštuješ, ali neću pristati da se neka vrsta ludila uvuče između nas. Od
tebe ću tražiti izraze poštovanja isto tako potpune kao i ranije. Moraš
da ostaneš sin one čija ti je nedostojnost poznata.

− Strepeo sam − odgovorih − da moju nelagodnost pred tobom ne

shvatiš kao nepoštovanje. Nemam snage, nesrećan sam. Izgubio sam
glavu.
 Suze su mi polako potekle. Nastavio sam:

− Malo je reći da sam nesrećan. Ja se plašim.

Mati mi je uzvratila onom neprijateljskom i žestokom surovošću koja

me zapanjila čim sam ušao i u kojoj je bilo nečeg mučnog.

− U pravu si. Međutim, tog straha ćeš se osloboditi samo ako budeš
prkosio tome što te zastrašuje. Lepo ćeš se latiti svog posla, a, pre
svega ostalog, treba da mi pomogneš. Moram da dovedem kuću u red
posle očeve smrti i da uklonim nered koji je za njim ostao. Zamoliću te,
ako hoćeš, da se pribereš i središ rusvaj od knjiga i hartija u očevoj
radnoj sobi. Ja se ne usuđujem da to učinim. Uostalom, moram i da
iziđem.

Zamolila je da je poljubim.

Bila je zajapurena, lice joj je, kako se to kaže, prosto gorelo.

Stavila je brižljivo svoj šešir sa udovičkim velom. U tom času

primetio sam da je dekoltovana i doterana, te da crnina naglašava
njenu lepotu kao nešto posve nepristojno.

− Naslućujem šta misliš − dodade pri tom. − Odlučila sam da te više

ne štedim. U pogledu svojih želja neću ništa promeniti. Poštovaćeš me
takvu kakva jesam: neću ništa skrivati pred tobom. Najzad sam srećna
što više ne moram da se pretvaram pred tobom.

− Mama! − vatreno sam povikao − ništa što si kadra da učiniš neće

izmeniti moje poštovanje prema tebi. Ovo ti govorim drhteći, ali, kao što
si shvatila, govorim ti svim svojim bićem.

Nisam mogao da razumem žurbu sa kojom je otišla od mene: da li je

bila izazvana željom da se što pre otisne u provode ili što je žalila zbog
moje već ispoljene nežnosti. Još nisam zapažao kakvu je pustoš u
njenom srcu počinila sklonost ka uživanju. Međutim, otada sam se
vrteo u začaranom krugu. Mogao sam da se ljutim na sebe više nego
ikada jer sam, u stvari, i dalje obožavao svoju majku i klanjao joj se kao
svetici. Priznajem da više nisam imao razloga za takvo duboko
poštovanje, ali mu se zaista nisam mogao odupreti. Tako sam živeo u
mukama koje ništa nije moglo da ublaži. Samo su smrt i konačna
nesreća mogle da me iz njih izbave. Pošto sam se užasavao razvrata u
kome je, kao što sada znam, moja mati bila ogreznula, samo
poštovanje prema njoj pretvaralo je mene, a ne nju, u nešto krajnje
užasno. Tek što bih osetio to duboko poštovanje, ne sumnjajući bih
morao priznati da njen razvrat izaziva u meni osećanje mučnine.

Ali, pošto je izišla iz kuće, nisam znao kakvu mi je paklenu zamku

namestila. Shvatio sam to mnogo kasnije. A tada sam je usred tog
razvrata i užasa još uvek voleo: obuzelo me to bezumlje u kome mi je
izgledalo da ću se izgubiti u BOGU.

Bio sam u očevoj radnoj sobi: vladao je užasan nered. Gušilo me

sećanje na njegovu beznačajnost, glupost i umišljenost. Tada još
nisam jasno slutio šta je on zapravo bio: lakrdijaš s mnogo
neočekivanih draži i bolesnih fiks-ideja, ali uvek predivan i vazda
spreman da da sve što ima.

Rodio sam se kao plod ljubavi koju je otac vodio s mojom majkom
pre venčanja, u vreme kada je ona imala četrnaest godina. Porodica je
bila prisiljena da venča dva mlada čudovišta, dok je najmlađe čudovište
raslo u haosu koji je vladao oko njih. Njihovo bogatstvo pružilo im je
mnogo toga.

Ali, ništa u očevoj biblioteci nije obuzdavalo zbrku koju je smrt

dovršila i prepustila prašini. Tu sobu nikada nisam video u takvom
stanju. Doznake ili nagomilani računi, bočice s lekovima, sivi
polucilindri, rukavice, mnogobrojna dugmad, boce s alkoholom i prljavi
češljevi povlačili su se između najraznovrsnijih i mahom nezanimljivih
knjiga. Otvorio sam prozorske kapke i moljci su pod zracima sunca
počeli da izleću iz šešira. Odlučio sam da kažem majci kako jedino
metla može srediti sve to čemu je nered bio jedini cilj, ali to, ipak, nisam
mogao da učinim a da prethodno ne pogledam brižljivije. Trebalo je da
proverim da li ima stvari od vrednosti. Pronašao sam, doduše, mali broj
veoma lepih knjiga. Izvukao sam ih, a tada su se redovi srušili: u sve
većoj prašini i hrpama, osetio sam da se nalazim na izmaku snage. A
tada sam otkrio nešto neobično. Iza knjiga, u zastakljenim ormarima
koje je otac držao zatvorene, ali mi je mati dala ključeve, pronašao sam
gomilu fotografija. Većina ih je bila prašnjava. Ali, brzo sam otkrio da su
na njima prikazane neverovatne bestidnosti. Pocrveneo sam, zaškripao
zubima i morao da sednem, ali sam ipak uzeo nekoliko tih ogavnih
slika. Hteo sam da pobegnem, ali sam, u svakom slučaju, morao pre
majčinog povratka da sklonim ili pobacam sve te slike. Trebalo ih je što
pre skupiti na gomilu i spaliti. Drhtavim rukama sam ih sakupljao i
pravio velike hrpe na stolovima. Pošto su gomile postale prevelike, u
jednom trenutku su se srušile sa stolova i tada se pred mojim očima
ukazala prava pustoš: na desetine tih bestidnih ali uzbudljivih
fotografija nabacanih jedne na druge prekrivalo je tepih. Jesam li
mogao da se borim protiv te nadolazeće plime? U prvom trenutku
ponovo sam osetio da me zahvata ona unutarnja, silovita i nemila
pomućenost koja me bacila u očaj kada mi je polugola majka pala u
zagrljaj. Gledao sam ih ne prestajući da drhtim. Izgubio sam glavu i iz
nemoći počeo da obaram te hrpe slika. Međutim, trebalo je da ih
pokupim… Otac, mati i ta močvara bestidnosti…: iz očajanja sam
odlučio da u tome užasu idem do kraja. Već sam se stiskao kao
majmun: utonuo sam u prašinu i skinuo gaće.

Radost i užasan strah splitali su se u meni kao neko uže koje me

raskida. Rastrzao sam se i krkljao od sladostrašća. Što su me te slike
više užasavale, više sam uživao da ih gledam. Posle svih uznemirenja,
groznica i gušenja tih poslednjih dana, zar je moje sopstveno beščašće
moglo da me kosne? Prizivao sam ga i blagosiljao. Ono mi je bilo
neizbežno suđeno: a moja radost bivala je utoliko veća što se
poodavno moj jedini odnos prema životu sastojao u patnji i što sam
uživajući, neprekidno ponižavao sebe i sve dublje srljao u propast.
Osećao sam se izgubljenim. Prljao sam se tim svinjarijama gde su se
moj otac − a možda i moja mati − valjali u sopstvenom kalu. Sve je to
pogodovalo pokvarenjaku kakav je bilo suđeno da postanem, gadu koji
se rodio iz sparivanja prasca i krmače.

Majka se, rekoh sebi, obično klonila da čini ono što bi kod dece
moglo izazvati užasne stresove.

Svuda po podu ispred mene širile su se te svakovrsne bestidnosti.

Krupni muškarci velikih brkova, s podvezicama i prugastim ženskim

 9
čarapama, kidisali su na druge muškarce ili devojke, među kojima su
me neke drusne debeloguze užasavale.

Ali, većina njih me sasvim očarala: bio sam ushićen njihovim

ogavnim pozama. U tom stanju grča i nesreće, jedna među devojkama,
čiju sam sliku držao u ruci (opružio sam se po tepihu oslonjen na lakat,
morio me jad i bio sam zasut prašinom), učinila mi se tako lepa (ležala
je ispod nekog muškarca, zavaljena nauznak, zabačene glave i
bludećeg pogleda) da su mi pale na um i vrzmale se po glavi one reči:
»lepota smrti«, izazivajući u meni drhtavicu, tako da sam, stisnuvši
zube, odlučio da se ubijem (pomislih da sam odlučio!).

Ostao sam dugo opružen na tepihu: nepomičan, polunag, bestidan,

među slikama bestidnosti. Zaspao sam.

U toku noći majka je zalupala na vrata.

Izbezumio sam se. Viknuo sam da malo pričeka. Dovodeći u red

odeću, skupio sam fotografije što sam brže i bolje mogao, sakrio ih, a
potom otvorio majci, koja je upalila svetlo.

− Uspavao sam se − rekoh.

Bio sam jadan i kukavan.

Ne sećam se mučnijeg košmara. Jedino sam se nadao da sve to

neću preživeti. I majka je, očigledno, posrtala. Jedino sećanje koje bih
danas mogao dovesti u vezu s tom situacijom jeste cvokotanje zuba u

9 Pruge na čarapama bile su negde vodoravne negde uspravne. Raskalašne i

skaredne fotografije onog vremena posezale su za tim nastranim sredstvima čije
su ih ogavnosti i komičnosti činile efikasnijim − gnusnijim.
velikoj groznici. Mnogo kasnije, mati je priznala da se bila uplašila i da
joj se učinilo da je preterala. Ona je, ipak, bila to što jeste i grešila je što
je pomišljala na samoubistvo. Međutim, šta je mogla da kaže u tom
času sem da se plašila čudovišne želje zbog koje je pomislila da na taj
način konačno sa svime raščisti. Jer, ona je pokušala da se ubije i, u
užasu koji joj je stisnuo grlo, sadistički je odlučila da sve prebaci na
mene. A zatim je pohrlila svojim uživanjima.

Ona me je volela, htela je da me poštedi nesreće i užasnih

sladostrašća na koja je ovde naišla. Međutim, da li sam ja odoleo
užasu koji me mamio?

Sada su mi ta sladostrašća poznata: i mimo svoje volje, išla je dotle

da je, u neku ruku, sudelovala u tome što nam je bilo odvratno. Ali, nju
je to gađenje zaluđivalo do bezumlja.

Stajala je u tom trenutku preda mnom − slična meni − prožeta

zebnjom.

Ipak, ona je iz te zebnje umela da izvuče dovoljno bezumnog

spokojstva i da mi posle dužeg vremena kaže toplim glasom, čija me
draž smirivala:

− Dođi kod mene u sobu. Ne mogu da te ostavim samog. Poslušaj

me. Ako nemaš milosti prema sebi, molim te da je imaš prema meni.
Međutim, ukoliko, želiš, ja ću biti dovoljno jaka za oboje.

Posle dugih jada, taj glas me vraćao u život. Voleo sam je utoliko
više što sam, znajući sve, sada bio sklon da mislim kako ne postoji
ništa što nije osuđeno na propast i zato što me najednom preplavila
ona nedokučiva vedrina koja pobeđuje i najcrnje zlo, neokaljana se
dižući iz beščašća.

Ušla je pre mene u svoju sobu, a ja sam se skljokao na stolicu na

koju me je zamolila da sednem.

U trenutku kada smo izlazili iz biblioteke primetio sam da se svuda

po podu povlače fotografije koje su mi u žurbi poispadale.

Pao mi je kamen sa srca što sam ih video i otklonio svaku sumnju.

Laknulo mi je što sam na majčin stid, koji je, izgleda, mogla pokazati
preda mnom, sada mogao odgovoriti stidom koji mi se činio potpunijim.
U prihvatanju svog propadanja išao sam do onog stepena na kome će
− ako preživim − ubuduće teći moj život. U mojim podočnjacima mati je
mogla sada nazreti moju besramnost. Bio sam skrhan, ali sam više
voleo da majka shvati da sam izgubio pravo da pocrvenim pred njom.
Više neće slutiti u meni vrlinu koja pokazuje svu grozotu njenih poroka i
otvara jaz između nje i mene. Preostaje mi jedino da se priviknem i
pomirim sa idejom da sam samo stvorenje bez ikakvog sadržaja, pa će
mi tako postati dostupno jedino blago koje će ubuduće odgovarati
mojim željama: naime, ma koliko to bilo užasno nesrećno i bez obzira
što o tome nikada nismo govorili, osećanje saučesništva je sjedinilo
majku i mene.

Upuštao sam se u razmišljanja te vrste, iako u njima nisam mogao

naći spokoja, ali sam ga tvrdoglavo tražio kao da nisam, niz strminu
kojom sam počeo da klizim, izgubio i najmanje izglede da naiđem na
nešto što će me zaustaviti.

U majčinom izrazu postojalo je uvek nešto čudno i nedokučivo: neka

vrsta žestoke zlovolje, srodne dobrom raspoloženju, koja je ponekad
bivala izazovna i tako reći svedočila o beščašću. Preda mnom je sada
izgledala odsutna, a ipak sam naslućivao da u njoj kipe bes, bezumna
veselost ili odvratno izazivanje, kao što se u pozorištu može
pretpostaviti da su iza kulisa glumi spremni da svakog časa banu na
pozornicu.

Uostalom, možda je u neku ruku moja majka najčešće izazivala u

meni iluziju u tom iščekivanju nemogućeg. Jer njen glas, koji je retko
gubio zavodljivu otmenost i odlučnost, očas je uspevao da me umiri.
Ovog puta me probudio iz toga bolnog sna u kome mi se činilo da se
život zaboravlja.

− Ne dugujem ti objašnjenje − reče ona. − Ali, u Vanu sam pila preko

svake mere. Molim te da to zaboraviš.

Shvati me − nastavi majka. − Nećeš zaboraviti šta sam rekla: ali ne

bih imala snage da to kažem da me tvoja detinjasta narav, piće, a
možda i bol nisu na to naveli.

Sačekala je, čini mi se, da odgovorim, ali ja sam samo pognuo

glavu. Ona je produžila:

− Volela bih da sada porazgovaram s tobom. Nisam sigurna da bih ti

time pomogla, ali je bolje da te spustim što niže nego da te prepustim
samoći, u koju se, bojim se, uvlačiš. Znam da si užasno nesrećan. Ti
si, takođe, slabić. I otac ti je bio isto tako slab. Od pre neki dan znaš
kuda vodi moja slabost. Možda sada znaš da nas želja nagoni da
budemo nepostojani i slabi. Međutim, ti još ne znaš što ja znam…
 O, kako li sam smogao smelosti − ili jednostavnosti − da joj kažem:

− Hteo bih da znam šta ti znaš…

− Ne, Pjer − uzvrati ona − ne smeš to saznati od mene. Ali, kada bi

saznao, oprostio bi mi. Čak bi i svome ocu oprostio. I naročito…

−…

− Oprostio bi sebi.

Ćutao sam neko vreme.

− A sada moraš da živiš − reče majka.

U tom času primetio sam da ona zuri u pod ispred sebe i da se njeno
lepo lice zategnulo. Potom se neodređeno i jednostavno nasmešila.

− Nisi raspoložen − dodade ona.

−…

− Nisam ni ja.

Došlo je vreme da večeramo. Zatražila je da joj za stolom pričam o

svojim studijama. Baš kao da se ništa nije dogodilo.

I ja sam pričao.

Kada je mati ponovo izišla, vratio sam se u krevet. Podstaknut

gadošću u kojoj mašta često mimo naše volje nalazi zadovoljstva,
pomislio sam tada da je mati opet pohrlila u potragu za svojim
uživanjima. Međutim, pre nego što je izišla iz kuće, došla je u moju
sobu i pokrila me kao što je činila dok sam bio dete. Tog dana mi
nijednog trenutka nije palo na um da je ona želela da me izloži
izazovnom iskušenju onih ogavnih fotografija! Živeo sam ispunjen
divljenjem i opčinjen time što su se u njoj smenjivali blaga nežnost i
razvrat čineći je, kako sam mislio, svojom žrtvom, a i očigledno
nesrećnom, kao što sam i sam bio nesrećan posle svega što mi se tog
popodneva mimo moje volje dogodilo. Počivao sam u krevetu, na kome
je došla da namesti pokrivače, baš kao žrtva posle udesa. Zamišljam
da osećanja slična mojima ima teški ranjenik koji je izgubio mnogo krvi
i trpi velike bolove, ukoliko se, sav u zavojima, ali i u miru klinike, na
kraju ipak probudi.

U SAMOĆI U KOJU SAM SE POVUKAO,

MERILA OVOG SVETA, UKOLIKO JOŠ VAŽE,

SLUŽE DA SAČUVAJU U NAMA RASPAMEĆUJUĆE

OSEĆANJE DA JE SVE BEZ MERE I

NERAZUMNO: TA SAMOĆA JE SAM BOG.

Život je počeo iznova. Vreme prolazi i zaceljuje svaku ranu. Majka je

preda mnom izgledala smirena, obožavao sam je, divio se njenoj
sposobnosti da vlada sobom. Ta mi je snaga ulivala spokojstvo. Nikada
je nisam toliko voleo. I nikada joj nisam bio tako pobožno odan. Ta
odanost je bila utoliko bezumnija što smo se sada, sjedinjeni istim
prokletstvom, odvojili od ostalog sveta. Između majke i mene
uspostavila se neka nova veza, naime veza posrnuća i niskosti. Ni
najmanje ne žaleći što sam i sam posrnuo, uviđao sam da me moja
greška izlaže onome što se činilo da je majčina nesreća, koja će je
neizostavno satrti, kao što satire i mene. Ali, isto tako sam slutio da
nam ta greška može, kao što sam kasnije shvatio − mučeći nas, pod
uslovom da sebe mučimo − učiniti dostižnom jedinu sreću koja se nije
činila uzaludna, jer nas je izbavljala iz okrutnog zagrljaja nesreće.

Ipak, u prvo vreme nisam mogao da pristanem na to tajno venčanje

neba i pakla. Uprkos svemu, bolelo me što sam video da mati uživa u
bedi na koju je, kao što sam znao, bila osuđena. Svake večeri, a
ponekad i posle podne, ona je izlazila. Kada bi večeravala kod kuće,
najčešće sam primećivao da je pijana. Ćutao sam, čekao da ode i da
se prepusti gadostima, i tada bih gorko plakao. Sećao sam se vremena
kada sam žalio zbog očevog pijančenja i kada sam zbog majčinog
ćutanja i smrknutosti verovao da ona deli moje osećanje. Sada sam
shvatio da je istovremeno kada i otac − ako ne i s njim − mati takođe
pila. (Ipak, ona je uvek uspevala da sačuva izvesno dostojanstvo koje
otac nikada nije imao − ponestalo joj ga je, samo na tren, u Vanu.)
Najbesmislenije je što sam, uprkos potpunoj očevidnosti, još uvek
optuživao oca i jedino oca. Oca čija je bestidnost bila grdni nered, oca
koji je, u to sam bio siguran, navikao majku da pije i konačno je
iskvario, oca čije su me sramne poganštine, posle njegove smrti,
odvele na stranputicu.

Svom snagom sam izbegavao da priznam istinu koju će me docnije,

pred njenu smrt, mati prinuditi da uvidim: da je sa četrnaest godina
jurila za mojim ocem i, kada je trudnoća, čiji sam plod, prisilila porodicu
da ih venča, ona je bila ta koja je tonula iz razvrata u razvrat kvareći
oca do kraja, sa istom onom oštroumnom ustrajnošću kakvu će
ispoljavati prema meni. Iako je u krajnjoj liniji imala neku izazovnu
privlačnost, ona je, ipak, bila podmukla: zaslepljivala je njena prevelika
nežnost, iako se ponekad pretvarala u tešku neugodnost poput
omorine pred oluju. Živeo sam u osećanju da nas neka guba nagriza
iznutra: od tog zla se nikada nećemo izlečiti, jer nas je smrtno pogodilo.
Moja detinja mašta neprekidno je proveravala očevidnost nesreće koja
je snašla majku i mene.

Ipak, ta propast nije mogla bez mog saučestvovanja. Jednog dana,

ugrabivši priliku kada mati beše van kuće, ponovo sam počinio istu
gadost. Iskušenje me nagrizalo, ušao sam u očevu biblioteku i najpre
izvukao dve fotografije, ubrzo još dve, i polako me obuzimao vrtoglavi
zanos. Uživao sam u čednosti nesreće i nemoći. Jesam li mogao sebi
da pripišem u greh to što me opčinjavalo, zavodilo i ispunjavalo
blaženim uživanjem isto onoliko koliko sam bio očajan?

Morile su me sumnje i nagrizala zebnja. Satiran zebnjama,

neprekidno sam dobijao želju da se zgražavam nad samim sobom:
pokvaren zub a divno lice. Uporno sam se nosio mišlju da odem
ispovedniku i da mu poverim sve svoje niskosti. Ali ne samo da sam se
užasavao pomisli da odam takvu sramnu nastranost, nego mi je sama
namera da se ispovedim sve više izgledala kao izdaja majke i kidanje
neizbežne veze koju je između nas splelo naše zajedničko beščašće.
Prava niskost bila bi, mislio sam, ako bih ispovedniku, koji poznaje
moju majku i koji je sa mnom prihvatio nepodnošljive očeve gadosti,
sada priznao da volim majčin greh i da sam na nj ponosan kao divljak.
Unapred sam zamišljao svu otrcanost njegovih reči. Da li bi banalni
saveti ispovednika mogli da odgovaraju veličini moje muke i
nepopravljivom položaju u koji me bacio božji bes?
 Za mene su nežne − i vazda tragične − majčine reči bile jedino
dostojne drame ili misterije, koja nije ništa lakša niti manje zaslepljujuća
od samog boga. Činilo mi se da čudovišna razbludnost majke i moja
isto tako ogavna razvratnost vape prema nebu i da su obe nalik bogu,
u istom smislu u kome su samo potpune tmine slične svetlosti. Sećam
se jezgrovite Larošfukoove izreke: »U sunce i smrt ne može se gledati
netremice«… U mojim očima smrt je bila isto tako božanska kao i
sunce, a majka je sa svojim gresima bliža bogu od svega što sam
smotrio kroz prozor Crkve. U tim beskonačno dugim danima moje
samoće i greha krepilo me osećanje da greh i zločin uzdižu majku do
boga, valjda u tom smislu što se užas i vrtoglavo omamljujuća ideja o
bogu konačno poistovećuju. I ne želeći da pronađem boga, hteo sam
da utonem u glib do grla i da se prekrijem blatom, kako ne bih ispao
nedostojniji od majke. Besramni prizori na fotografijama dobijali su u
mojim očima sjaj i veličinu bez kojih bi život izgledao lišen vrtoglave
omame, a ja nikada ne bih pogledao ni u sunce ni u smrt.

Nisu mi mnogo vredela ta osećanja majmunskog srozavanja koja su

mojim podbulim očima otkrivala sliku mog posrnuća. Ono mi se
predstavljalo počev od golotinje moje majke do pakla u kome je
izabrala da živi. Ili, tačnije rečeno, da ne živi i ne diše. Ponekad sam
uzimao očeve najgnusnije slike, svlačio se i vikao: »O bože užasa, tako
si nisko bacio i bacaš majku i mene…« Konačno, bio sam svestan da
se time ponosim i ustajao govoreći sebi da je od svih grehova najcrnja
gordost. Jer, znao sam da časnost koju u mojim očima oličava
ispovednik nije, bar za mene, ništa drugo do poricanje tog boga
zablešćujućeg sunca, toga boga smrti za kojim tragam i kome me vode
putevi majčine nesreće.

Onda mi je iz sećanja izronilo očevo pijandursko lice. Na kraju sam

posumnjao da imam pravo da ga proklinjem: preko njega ja pripadam
pijanstvu i bezumlju, svemu što je rđavo u svetu i od čega bog odvraća
glavu samo zato da se okrene onome što je najgore. Moj otac, ta
mrtvopijana suklata, koga su ponekad pajkani znali da pokupe s
pločnika, sada je odjednom u meni izazivao neku nežnost: plakao sam.
Sećao sam se noći na železničkoj stanici u Vanu kada se kod moje
majke očajno spokojstvo mešalo s tugaljivim osmehivanjima. Od toga
joj se lice izobličavalo kao da se rastakalo.

Drhtao sam i bio nesrećan, ali sam se radovao što sam sasvim
izložen rasulu koje vlada u svetu.

Zar sam mogao izbeći ili odoleti zlu koje je davilo moju majku?
Nekoliko dana nije uopšte dolazila kući. Vreme sam provodio
uništavajući se ili plačući: čekao sam je.

SMEH JE VIŠE BOŽANSKI, PA ČAK

I NESHVATLJIVIJI OD PLAČA.

Čim se vratila, majka je primetila da su mi oči upale u duplje.

Nasmešila se:

− Popravićemo mi to. Večeras sam mrtva umorna i odmah idem u

krevet.
 − Mama, ne ličiš mnogo na sebe. Pogledaj se u ogledalu! Kakvi
podočnjaci…

− Vere mi, u pravu si. Više volim da si pakostan nego snužden.

Pri tom se nasmejala od srca i poljubila me.

Videli smo se ponovo sutradan za ručkom. Uzviknula je:

− Više neću da te vidim tako snuždenog. Znaš li kako te Rea zove?

− Rea?

− Ah, zaista, pa ti je još nisi upoznao. Mimoišli ste se na stepeništu.

To je vrlo lepa devojka, ali ti se na izgled plašiš lepih devojaka. Rea te
videla i prepoznala lepog momka o kome sam joj ponekad pričala.
Sada se ona raspituje za tebe: »Kako je naš vitez Tužnog lika?«
Pretpostavljam: vreme je da živiš manje povučeno. Mladić tvojih godina
već izlazi sa ženskicama. Večeras ćemo izići s Reom. Neću biti u
crnini; a ti ćeš obući elegantno odelo. Zaboravila sam: Rea je moja
velika prijateljica. Predivna je, po zanimanju je igračica, to je najluđa
devojka na svetu. Vratiću se s njom u pet sati i, ako hoćeš, upoznaćete
se. Pre nego što iziđemo nekud na večeru, popićemo neko
osvežavajuće piće.

Smešila se mazno izgovarajući reči.

− Slažem se, mama − promucao sam.

Bio sam sasvim iznenađen. Govorio sam sebi da taj njen smeh nije
ništa drugo do obična maska.

Tada je majka ustala i prešli smo za sto.

 − Valjda ti je jasno da tvoj odgovor nije dat radi ohrabrenja. Meni će
biti potrebno poroka za oboje.

Pucala je od smeha. Ali tužna istina − da je volim − neprestano je

izbijala ispod maske.

− Mama! − povikao sam.

− Tvoja mama − reče − moraće da te zlostavlja.

Ispruživši ruke, uhvatila me za obraze.

− Pokaži se.

−…

− Nije sve u tome da voliš majku, da budeš pametan, lep i veoma

ozbiljan… što me užasava. Kuda će te odvesti ta tvoja ozbiljnost ako
ne upoznaš veselost drugih?

Pomislio sam na zločin i smrt… Zaklonio sam lice.

− Pa i ti si ozbiljna.

− Budalo nikakva! Pa to je samo držanje. Bićeš poslednji zevzek ako

ne budeš ležerniji.

Rušio se moj sistem u koji sam se bio sklonio. Ponekad je mati bila
dobre volje. Ali je njena veselost uvek skrivala neku zamku, a njena
razdraganost me dovodila u nepriliku.

Ručala je veoma raspoložena, rugajući se mojoj ozbiljnosti ili me

nehotice zasmejavajući.

− Eto vidiš − reče − nisam pila, a ipak sam đavolasta. Budi ponosan
na svoju veliku pronicljivost. Ona me dovela dovde! Reci mi bez šale:
bojiš li se?

− Ma… ni govora.

− Šteta.

Ponovo je prsnula u smeh i otišla.

Nisam izišao iz trpezarije, nego sam pognute glave otišao i seo u

kut.

Unapred sam bio svestan da ću je poslušati. Čak ću umreti da majci

pokažem koliko nije bila u pravu dok se rugala. Pružiću joj dokaze
ležernosti… Tog časa pomislio sam da bi, ukoliko ispoljim preteranu
ležernost, majka mogla da odglumi osećanje koje nema. Na taj način,
mogao bih da sačuvam ono utočište koje sam stvorio za sebe. Tako
bih bio spreman da odgovorim na zov sudbine koja nalaže da posrćem
do kraja, sve niže, da idem kuda me mati vodi i da pijem s njom,
ispijajući, ako joj je volja, sve do samog taloga… Njena veselost me
opčinjavala. Ali, zar nisam morao da priznam sebi da mi je, ma koliko
mi ublažavala muke, ipak nagoveštavala nešto što bi više odgovaralo
mojoj želji da se otisnem u najveće opasnosti i što bi me bacilo u
najvrtoglavije zanose? Zar mi, najzad, nije bilo jasno da će me majka
voditi kuda bude išla? A to je, svakako, najbesčasnije. Ako je sada
kadra da me opčini, pitam se, ne opčinjavaju li me to razvratnosti koje
je njeno prividno dostojanstvo učinilo paklenim? I kao što je mati
neprekidno prelazila iz srama u draž, iz uglađenosti u ozbiljnost, moje
misli su se remetile u nestalnoj perspektivi koju je Reina zamisliva
ležernost narušavala.
 »Majka hoće da me upozna sa svojom prijateljicom«, mislio sam,
»ali jesam li lud da iz toga izvučem zaključak kako joj je naredila da me
skrene s pravog puta i upropasti?«

Odmah sam sebi predočio da jedna igračica, a uz to i njena

drugarica, svakako učestvuje u njenim razuzdanostima. Tako sam
čekao obuzet groznicom. Rea me unapred privlačila. Ma šta tu pričam,
ona me opčinjavala, ta Rea kadra da me uvede u svet koji me
prestravljivao, ali koji je, uza sve moje užasavanje, bio predmet svih
mojih razmišljanja.

A ta razmišljanja su bila zloslutna, mada su mi pretila samo

prekomernom radošću koja se začela iz prevelikog straha. Tako je
bezumna slika koju sam stvorio o Rei počela da mi naposletku smeta.
Bio sam u bunilu: posle prve reči ona izlazi pred moje oči i počinje da
se svlači. Priterana podlostima, mati me prepušta toj hobotnici koja je
slična očevim devojkama sa fotografija čijim je bestidnostima već
uveliko hranjena moja mašta. Detinjasto sam tonuo u sanjarije. Iako im
nisam verovao, ipak sam bio toliko zastranio da sam izmišljao
najpodrobnije prizore samo da bih sebe sludeo i, čulno, sve dublje
gacao kroz kal savladan stidom.

Danas teško mogu da zamislim one grozničave časove kada se

moja pobuna mešala s nezajažljivom željom za strahotnim uživanjima,
kada sam sebe raspinjao i kada sam sve više u tome nalazio
zadovoljstva. To što me na kraju uverava da je, ipak, u pitanju bila igra,
nije samo okolnost što sam pribegavao podvalama i blagodareći njima
uspevao da se uvek nekako izmigoljim, nego veština i majstorstvo
kojima sam raspolagao i uvek odolevao teškoćama. Kao da sam bio
paralisan: kada sam, ušavši u veliki salon, na pozadini luksuznih
draperija i zavesa ugledao njih dve, moju majku i njenu prijateljicu, u
crvenim haljinama i nasmejane, za trenutak sam zanemeo; već sam
bio prikovan u mestu, ali od zadivljenosti. Prišao sam osmehujući se.
Susreo sam pogled majke u kome sam mogao da pročitam njeno
odobravanje. Bio sam se zaista neuobičajeno brižljivo obukao i
očešljao. Nisam drhtao dok sam im prilazio. Poljubio sam, čak nešto
duže nego što pristoji, ruku lepe Ree, čiji su me mirisi, izrez na haljini i
mig oka uzbudili kao što bi me, u najboljem slučaju, moglo da uzbudi
ispunjenje onih sanjarija koje su me mučile u mojoj sobi.

− Nemojte se ljutiti, gospođo − obratih se Rei − ukoliko sam, kako da

se izrazim, smeten, ali bio bih kudikamo zbunjeniji da mi se ne vrti u
glavi.

− Gle kako je zabavan! − uzviknu Rea čežnjivo. − Tako mlad, a već

ume da govori sa ženama i da tako laže…

Zaista sam bio rođen za svet koji mi je Rea otvarala. Međutim, tek
pošto je prsnula u grohotan smeh, primetio sam i čuo majku: njena
pojava, na koju sam za časak bio zaboravio, i taj nepristojni smeh
sasvim su me prenerazili. Najednom me spopala užasna nelagodnost.

− Zacelo se ljutite na mene − reče Rea − ali, Pjer, dozvolite, draga,

da ga zovem tako, po imenu, zaista bih bila presrećna ako me ne
lažete.

Zbunio me taj Rein prezir.

 − Pjer − upade mati − sedi pored moje prijateljice. Ako dobro
razumem, ona je od sada i tvoja prijateljica.

Pokaza mi da sednem na sofu.

Majka i Rea su bile baš onakve kako sam zamišljao da izgledaju dve
lake žene u društvu partnera. Rea mi je načinila mesto pored sebe.
Zatim je prišla. Već im je uveliko bio udario u glavu nemilice ispijani
šampanjac.

Dekolte moje susetke dovodio me do bezumlja. Bio sam pocrveneo.

− Pa, Pjer − reče mi Rea − volite li da se zabavljate? Vaša mamica,

bogme, voli da se zabavlja…

− Gospođo…

− Pre svega, zovite me Rea. Obećavate?

Uze mi ruku i, pošto je pomilova, položi je na svoju nogu. To je bilo

previše! Pobegao bih da nisam utonuo u sofu. Međutim, sigurno bih bio
toliko slab i ne bih uspeo da pobegnem…

Rea prestade da se prenemaže.

− Tačno je − reče ona − ja lumpujem i provodim se, ali nikada nisam

zbog toga zažalila, iako potičem iz ugledne porodice… Eto, vidite, Pjer,
ne treba da se užasavate žena koje banče i teraju kera. Pa vaša mama
je bolja od nas…

− Bolja? − prekide je moja majka. Pošto joj je ona maska od smeha

spala, najednom je ponovo postala onakva kakva jeste. − Poznajete li
vi nekoga ko je gori od mene? Želim da to Pjer zna…
 − Draga moja, nanosite mu bol, a čemu?

− Rea, hoću da ga opametim. Pjer, hoćeš li šampanjca?

Uzeo sam bocu i natočio čaše usplahiren trenutnim majčinim

stanjem. Bila je visoka, krhka, i odjednom mi se učinilo da je izdaje
snaga. Iz očiju joj je sevala mržnja, a lice joj se grčilo.

− Hoću da znaš jednom zasvagda.

Naglo je privukla Reu i, ne oklevajući, grčevito je poljubila.

A onda se okrenula meni:

− Srećna sam! − uzviknu. − Hoću da to znaš: ja sam najgora od svih

majki…

Lice joj se pretvorilo u grimasu.

− Helena − zacvile Rea − odvratna si…

Ustao sam.

− Pjer, saslušaj me − reče mi majka (ponovo joj se vratilo

spokojstvo; doduše govorila je, suludo, ali ozbiljno, i rečenice su tekle
mirno jedna za drugom). − Nisam te danas zvala zbog ovoga. Ali, više
neću da te takvog podnosim. Hoću da čitam prezir u tvojim očima,
prezir i strah. Najzad, srećna sam što te vidim: ovih dana si gotovo na
izmaku snage. Vidiš kako zaboravljam tvog oca. Znaj da me ništa toliko
ne navodi na nevaljalštine koliko potreba da budem srećna.

Bio sam pijan, pa ipak, čim sam ušao, shvatio sam da je majka
pijana i da nema snage da se uzdrži.

− Mama − rekoh joj − pusti me da odem.

 − Nikada ne bih pomislila − reče mati ne gledajući me − da će me
rođeni sin izneveriti onog dana kada bude iznenađen rđavim
ponašanjem svoje majke.

S neusiljenošću koja me najednom smirila i povratila, ona dodade:

− Ostani ovde. Od sveg srca te volim, naročito sada kada sam ti

dala pravo da sudiš o meni.

Osmeh joj je bio onaj nesrećni, nevoljni, sada mi već dobro znani
osmeh. Taj osmeh gotovo je gutao njenu donju usnu.

− Helena! − povika Rea, očigledno obmanuta.

Ustala je.

− Draga, zar nećeš večerati s njim? Da ne bi, možda, istog časa

pošla s njim u krevet?

− Helena! − viknu Rea. − Odlazim ovog trena. Do viđenja, Pjer,

nadam se da ćemo se ubrzo videti.

Rea me umiljato poljubila u usta. Pretvarala se kao da će otići. Bio

sam opčinjen i sasvim pijan.

Sada je i mati ustala. Primetio sam kako gleda Reu kao da će

svakog časa kidisati na nju i zasuti je udarcima.

− Dođi! − reče.

Uzevši je za ruku, majka je odvukla Reu u susednu prostoriju. Nisam

mogao da ih vidim, ali saloni su bili spojeni; da me šampanjac u tom
trenutku nije uspavao, mogao bih da čujem njihov dah.

Kad sam se trgao iz sna, mati me je gledala sa čašom u ruci.

 − Oči nam blistaju − reče.

Rea se smejala. Video sam kako joj oči sijaju.

− Hajdemo sada, čeka nas kočijaš − dodade majka.

− Ali − uzvrati Rea − najpre razvedrimo tužno lice.

− Ispijmo šta je ostalo u boci − reče majka. − Uzmi čašu i natoči.

− Čaše u ruke! − uzviknu Rea − pijmo!

Poneo nas je talas razdraganosti. Iznenada sam poljubio Reu pravo

u usta.

Otisnuli smo se niz stepenice. Odlučio sam da pijem i da na takav

način živim.

Čitavog svog života.

U kolima smo bili tako reći jedno preko drugoga. Majka je obgrlila
Reu oko pasa, a Rea je nju grickala za rame. Rea mi je uzela ruku i
položila je pri samom vrhu gole butine. Posmatrao sam majku:
izgledalo je da njenoj sreći nema kraja.

− Pjer − reče ona − zaboravi i oprosti. Srećna sam.

Još uvek me držao strah. Pomislio sam da ga u ovoj prilici prikrivam.

U restoranu, mati je podigla čašu i rekla:

− Vidiš, moj Pjer, pijana sam. Tako je to svakodnevno… Reci mu,

Rea.

− Istina je, Pjer! − dobaci mi Rea − tako svakog dana. Nas dve
volimo da se provodimo. No, tvoja mati ne mari baš previše muškarce.
Ali, zato ih ja volim za nas obe. Majka ti je predivna.

Kao ozarena, Rea je gledala majku. Obe su bile ozbiljne. Majka mi je

nežno govorila:

− Srećna sam što ti ne izgledam nesrećna. Imam takve prohteve koji

se naprosto ne mogu priznati, ali ja sam presrećna da ti o njima
govorim.

Pogled joj više nije bludeo.

− Ja znam šta hoću − reče ona zajedljivo. Ali osmeha odmah

nestade sa njenih sočnih usana. Činilo se kao da joj ponestaje daha. −
Znam šta hoću − ponavljala je.

− Mama − rekao sam van sebe − hoću da znam šta hoćeš. Hoću da
to znam i hoću da mi to bude drago.

Rea nas je gledala, posebno je posmatrala majku. Međutim, usred

ovih stolova gde je vladao žagor, majka i ja smo se nalazili u
pustinjskoj samoći.

− Šta želim? − na to će mati. − Želim da zadovoljim sve svoje želje,

makar morala istog časa da umrem.

− Mama, zar i one najbezumnije?

− Da, sine moj, čak i one najbezumnije.

Nasmešila se ili, bolje rečeno, usta su joj se iskrivila od smeha. Kao

kad bi trebalo da me, smejući se, pojede.

− Pjer! − reče Rea − suviše sam pila, ali tvoja mati je toliko luda da
se plašim, kad je vidim, da će se jednog dana ubiti. Ne bi trebalo da ti
to govorim: plašim se. Morao bi na to da misliš. Suviše sam pila, ali, da
li mi možemo da živimo? Znaš, Pjer, ja sam zaljubljena u tvoju majku.
Ali ti je uništavaš. Sprečavaš je da se raduje i veseli. A bez toga majka
ne može da živi.

− Ali, Rea, pa majka me gleda radujući se. Mama, šta mogu da

učinim? Hteo bih… Pili smo suviše.

Majka se odjednom pribrala:

− Rea i ti ste previše pili. Pjer, seti se kada si spavao a ja ti držala

ruku na čelu. Drhtao si u groznici: moja je nesreća što u svojim
razuzdanostima nikada nisam doživela takvu sreću da uzdrhtim kakvu
si mi ti tada pružio. Pjer, Rea me nije shvatila. A ti ćeš možda ostati
gluv na to. Ali, video si kad sam se smejala: dok sam se smejala,
pomišljala sam na trenutak kada sam bila uverena da ćeš umreti. Pjer?
Ah, nije važno, zaplakaću. Ništa me ne pitaj!

Uvideo sam da bi zaridala da se nije nadljudskim naporom uzdržala.

− U pravu si, Rea − reče. − Sada me, za ime boga, malo razveseli!

Rea se nagnula prema meni. Predložila mi je nešto tako bestidno da

u toj zbrci različitih reakcija više nisam mogao da se uzdržim: nasmejao
sam se.

− Ponovi, šta ti je rekla? − upita majka.

− Nagni se − reče Rea − ja ću ti ponoviti.

Majka se nagnula prema Rei. Zagolicao nas je isti detinjasti smeh,

jer je Rein bestidni predlog sadržavao u sebi tako ludačku nepristojnost
da su naši kukovi počeli da se uvijaju i njišu u prisustvu ostalih gostiju.
Gosti koji su večerali za susednim stolovima počeli su da gledaju kako
se razuzdano smejemo i, ništa ne shvatajući, glupo su zurili u nas.

Neki među njima bili su neodlučni: iako smo se užasno uzdržavali,

mi smo već bili razuzdani, poludeli, a naš smeh ih je još više bacao u
nedoumicu. Ceo restoran je tada počeo da se smeje, iako nije znao
zbog čega, ali su se smejali sve bezumnije i do suza. Najzad se i taj
nepristojni smeh stišao, ali usred novonastale tišine neka devojka je,
ne mogavši da izdrži, ponovo prsnula u smeh i cela sala se povela za
njom. Na kraju, gosti su se pribrali, poboli noseve u tanjir i više se nisu
usuđivali da nas pogledaju.

Samo sam se ja, nesrećnik, još smejao. Rea mi je tiho rekla:

− Misli na mene, dovodiš me u škripac…

− Da − reče majka − baš u škripac!

− Tebe ću ja saterati u škripac − reče Rea.

Sada je ponovila predlog, ali me više nije mogla nasmejati, samo je

raspalila moju želju.

− Ja sam tvoja kučka − dodade ona − ja sam prljava uspaljena

kučka koja se tera. Da nismo u restoranu, odmah bih gola kidisala na
tebe.

Nalivajući nam čaše, majka dobaci:

− Dajem te Rei i dajem ti Reu.

Ispio sam vino naiskap. Svima nam je krv udarila u lice.

 − Ponašaću se nedolično. Hajde, stavi ruku ispod stola. Pogledaj.

Gledao sam Reu: rukom ispod stola skrivala je šta čini.

Ponovo sam natočio i iskapio.

Rea mi reče:

− Eh, kad bismo bili u šumi, odmah bi me povalio.

− Više ne mogu da izdržim − rekoh Rei.

− Raspalila sam se do ludila − reče Rea.

− Hoću još da pijem. Ponestaje mi snaga. Vodite me!

Tiho sam plakao zureći nekuda u prazno.

Majka mi reče:

− Nas dve smo lude i raskalašne. Rea, izgubile smo razum. Pijani
smo sve troje. Bilo je predivno. Preklinjem te, Pjer, nemoj plakati.
Vratićemo se odmah kući.

− Da, mama! Previše je svega ovoga! Predivno je i suviše užasno.

Iznenada su nas sledili pogledi prisutnih gostiju, koji su, užasavajući

se, počeli da nas ponovo gledaju.

Video sam da je mati postala sasvim mirna i samopouzdana. Pre

nego što sam i bio svestan, našao sam se u kolima. Zaspao sam. Rea i
majka su već znale da ih zbog te sitnice neće napustiti pomama…

Poslušno (više ništa nisam video), pustio sam da me smeste u

krevet.

Sutradan za ručkom mati je razgovarala sa mnom.

 Bila je u crnini, ali sam imao utisak da je obuzeta pomamom, ma
koliko da je istovremeno vladala sobom. Kao i obično, čekala me u
salonu, na sofi. Seo sam pored nje, poljubio je i zagrlio. Drhtao sam i
bio gotovo bolestan.

Sedeli smo ne pomerajući se. Najzad, prekinuo sam ćutanje.

− Srećan sam − rekoh joj − ali znam da moja sreća ne može

potrajati.

− Od juče si srećan? − upita mati.

− Da, obožavam te takvu, ali…

− Ali šta…

− Ubrzo će se sve to morati pokvariti…

− Naravno…

Još jače me stegnula. Bilo je to veoma nežno, ali rekoh:

− Jasno ti je: stežemo jedno drugo u zagrljaju, ali sreća koju mi to

pričinjava nepodnošljivija je od otrova.

− Treba da pređemo za sto − reče mati.

Seli smo u trpezariju čija mi je urednost s već postavljenim stolom

pružila izvesno olakšanje. U posudi s ledom već se nalazila jedna, ali
samo jedna boca.

− Jesi li razumeo? − nastavi majka. − Uživanje počinje tek onog

trena kada se crv začne u plodu. Jedino ako u našoj sreći ima nešto
otrova, ona može da bude prijatna. Sve ostalo je detinjarija. Oprosti što
izazivam nemir u tvojoj duši. Imaćeš vremena da polako shvatiš. Ima li
nešto dirljivije i nežnije od detinjarije? Ali ti si tako neiskusan, a ja tako
iskvarena, elem, prisiljena sam da biram… Pomislila sam da bi imao
snage da me podnosiš. Izuzetno si pametan, ali ta te pamet prisiljava
da uvidiš šta je tvoja majka: dakle, imaš puno pravo da se užasavaš.
Nije me stid od tebe. Brzo, otvori bocu… Trezveno gledano, položaj je
snošljiv i ti nisi veća kukavica od mene… Hladnokrvnost je bolja od
neobuzdanosti… Ali, kad nas vino ponese, jošte kako znamo zašto
više volimo ono što je najgore…

Ispijali smo čaše i gledali klatno zidnog sata.

− Kazaljka − rekoh majci − ne zaostaje ni tren. To je prava šteta…

U opštoj zbrci u kojoj smo živeli, znao sam i znali smo da sve brzo
prolazi i brzo nestaje zauvek.

Majka je zatražila da donesu još šampanjca.

− Samo jednu bocu − reče.

− Da, možda, samo jednu. Pa ipak…

Posle ručka smo seli na sofu i zagrlili se.

− Pijem za tvoju ljubav sa Reom − reče mi majka.

− Ali, ja se plašim Ree − odgovorih.

− Da nije nje − čuh kako reče majka − propali bismo. Njoj imam da
zahvalim što sam oprezna: ona je tako luda. A ti ćeš danas naći
smirenja u njenom zagrljaju. Vidiš da je već dva časa. Večeraćemo
utroje, ali ćeš noć provesti s Reom.

− Ti ćeš otići?
 − Da, ja odlazim. Znam, hteo bi da zaustaviš kazaljku. Ali, čemu?
Razjaruješ me. Ne mogu da te učinim srećnim. Ako bih ostala, uživala
bih da ti nanesem bol. Hoću da me dobro upoznaš. Ja donosim
nesreću onima koji me vole. Zato i tražim zadovoljstva kod žena kojima
se mogu ravnodušno poslužiti. Ne libim se da nanosim bol, ali to je
iscrpljujuće uživanje. Za tebe…

− Mama, ti znaš da mi nanosiš bol…

Nasmejala se, ali taj dvosmisleni smeh beše nalik sinoćnjem smehu
u restoranu kada mi je govorila o smrti. Bio je to smeh na ivici plača…

− Odlazim − reče ona.

Ali, istog trenutka zasula me poljupcima po licu.

− Brzo, da se gubim odavde − uzviknu. − Znaš da ti je majka

ćaknuta.

Zaplakao sam.

Ubrzo sam se dosetio jedinog leka mojoj patnji.

Trebalo je da je uvećam i da joj se prepustim.

Žudeo sam za Reinim dahom. Mislio sam na bestidnosti i

sladostrasna uživanja kojima se Rea svojski prepuštala. Fotografije su
mi pokazale kakve su te bestidnosti. Rea mi je na uvo ćućorila reči od
kojih mi je zastajao dah, krv mi je udarala u glavu a ja se pretvarao u
bolni grč svojih organa. Rea me vodila, vodila je moju ruku prema
svojoj ovlaženoj dolji u koju se moglo zariti, a kada me je poljubila,
zavukla mi je svoj ogromni jezik u usta. Rea čije sam oči video da
blistaju od ushićenja, a smeh se grohotom razleže od pijanstva i
besramnog uživanja koje joj je mati pružila. Zamišljao sam život lepe
devojke slične ukrućenom bludu, bez daha i predaha, kakav su
pokazivale devojke na fotografijama. Međutim, Rea je bila najlepša,
pravo oličenje onih beskrajnih kovitlaca uživanja u koje sam naumio da
se otisnem. Bezumnički sam ponavljao: »Reina guzica«, koju je uličnim
rečnikom ponudila mojoj mladićkoj muškosti. U mojoj svesti se
uobličavao taj deo Reinog tela koji sam žudeo da vidim i, po njenom
nagovoru, kanio da preko svake mere koristim: u meni je otvarao hram
bezumnom smehu, služeći istovremeno kao obeležje, ili posmrtno
slovo, nužničkog kazančeta. Takvim smehom nikada se nisam smejao:
bio je to sigurno bezumno razuzdan smeh, ali nekako zlovoljan,
neveseo, prigušen i podmukao. Bio je to smeh nesrećnika. Mesto na
onom delu tela koje mi je Rea ponudila, kao i onaj veseli smrad zbog
koga se vazda zastidimo, izazivali su u meni osećanje sreće −
dragocenije od svake druge − one sramne sreće koju niko ne bi
poželeo. Međutim, tu bi bezočnu Reu trebalo dati anđelima, dok sam ja
svirepo žudeo da je ščepam i utolim svoju pohotu. Blagosiljao sam je
zbog smešnog poklona koji bi mi davala tako što bi mi, umesto čistog
materinskog čela, podmetala da poljubim ono što je najbezumnije
poljubiti. Nalazio sam se na vrhuncu užasnog uzbuđenja i promrmljao
sam u groznici:

− Hoću da mi učiniš zadovoljstvo i glasno imenuješ to neiskazivo

zadovoljstvo koje mi pružaš.

U tom trenutku posegao sam za rečima koje su Reina usta bila

izgovorila, kazivao sam ih i naslađivao se njihovom gadošću.
 Pošto sam ih ponavljao − pocrvenevši − postao sam svestan da je
Rea nudila mojoj majci isto ono što je nudila meni i da je to majka s
njome već radila. Stegnulo mi se grlo od svega što je moja misao
dočaravala, ali utoliko je moje uživanje bilo veće. Shvatao sam da me
obuzima dvojako osećanje: da se smejem anđelima i da sam u agoniji,
kao i da ću umreti u grču u kome sam drhtao sladostrasno uživajući. I
pošto sam zaista izgovorio reči Reinog skarednog predloga, potpuno
iznemogao, glasno sam zavapio smrt. Znao sam da će se one
bljuvotine ponoviti ako ostanem u životu. Jer nas najčvršće vezuje ono
što je u našim uživanjima najodvratnije. Mogao sam glupo da odlučim
da se ispovedim i raskinem dogovor koji sam maločas sklopio s
majkom. Mogao sam unapred posumnjati da bi ideja o bogu bila
bezbojna i beživotna u poređenju s idejom o propasti i prokletstvu.
Neiskazivo gnusni poljubac koji mi je bio ponuđen (u kome je,
pretpostavljam, i mati uživala) jedini je dostojan mog drhtanja. Taj
poljubac je bio tragičan: imao je sumnjiv ukus i zastrašujući prasak
groma. Znao sam da bi moje ispovedanje bilo puka podvala i da me
ubuduće ništa ne bi moglo osujetiti da utolim svoju želju za
besramnostima kakvu sam prvi put sinoć osetio. Sada o tom ukusu ili
smrti znam ono što se nisam usuđivao da kažem: da više volim smrt,
da joj pripadam i da je dozivam dok se prepuštam želji za tim gnusnim i
smešnim poljupcem.

Dok sam išao prema crkvi u kojoj sam, sasvim sišavši s uma,
odlučio da se obratim prvome na koga nabasam, procenjivao sam
kolika je moja neodlučnost. Čak nisam bio načisto neću li se bez
oklevanja vratiti kući i, čim majka stigne, kazati joj da se iz istih stopa
vrati kod Ree. Sve je u meni bilo nepouzdano. Zar sam mogao
sumnjati u svoj bliski pad? Hitao sam u ispovedaonicu da sručim
optužbe na sebe, svestan da ih istog trena mogu zaboraviti, te da sam
kadar da se ratosiljam griže savesti koja me muči, kako sam to rekao
ispovedniku, a koju, istini za volju, uopšte nisam imao. Čim je trebalo
da bacim krivicu na sebe za sve što sam počinio uz saučesništvo
majke, razljutio sam se i stao. Pomislio sam da iziđem i zaustavio me
samo kukavičluk u kome su se mešali izazovna želja za svetogrđem i
otpor da izneverim majku. Očaralo me to opojno iskušenje, u vrtoglavoj
žudnji naslađivao sam se Reinom golotinjom. Za trenutak sam
zaboravio na boga ili, tačnije, vapio sam za njim u bezumlju i
nasladama iskušenja. Čeznuo sam da dosegnem sav užas zla i
osećanje da u sebi uništavam svaku nadu u spokojstvo. Osetio sam
kako me zapljuskuje sumnja koju sam pothranjivao strahom i traženjem
smirenja. Jesam li nešto progovorio o sramnoj ulozi svoje majke? Bio
sam kadar da počinim smrtni greh i u tome sam uživao. Ubrzo ću videti
majku i pri toj pomisli srce je htelo da iskoči od radosti. Na um mi je
padao sram u kome je mati uživala; sa zebnjom sam mislio o tome −
bila je to čak preterana zebnja − ali sada sam znao da će se zebnje
nasladama izlečiti. Moje poštovanje prema majci bilo je čisto kao suza.
Ipak, grlo mi se stezalo pri pomisli na njene nežne poljupce. Zar bih
sada mogao sumnjati u nežno saučesništvo majke? Nalazio sam se na
vrhuncu sreće, u kojoj sam uživao utoliko više što me hvatala
drhtavica. Majka je, mislio sam, pre mene ogreznula u porok. Porok je,
dakle, najželjenije i najnedokučivije dobro. Poput alkohola, ove misli su
vrele i kipele u mojoj srećnoj glavi. Prevelika sreća prosto je izvirala iz
mene. Osećao sam se kao da je ceo svet moj i viknuo:

− Više nema granica mojoj sreći! Da li bih bio srećan da nisam nalik
na svoju majku i da nisam poput nje rođen da se opijam i ushićujem
sramnim stvarima?

Već me i sama odlučna želja opijala. Ne mislim da je tog dana piće

dodalo nešto od novog pijanstva mojoj sreći. Ušao sam veseo u
majčinu sobu. Kao da je bila iznenađena, tim pre što sam joj kazao da
se vraćam iz crkve. Rekao sam:

− Mama, znaš šta mi je Rea predložila. Pogledaj kako se radujem:

odlučio sam u svojim molitvama da učinim ono što mi je Rea predložila.

− Zaboga, Pjer, nikada ranije nisi bio tako prost! Zagrli me i poljubi.

− Ah, mama! kakvo saučestvovanje!

− Da, Pjer, kakvo saučestvovanje! Popijmo nešto u ime toga!

Promucao sam:

− Mama, mama!

Poljubio sam je.

− Šampanjac je već na stolu − reče mi ona. − Ne sećam se, odavno

nisam bila tako vesela. Spremimo se. Hajde da popijemo! Kola su
otišla po Reu. Sada ću piti s tobom, ali kada budem čula kola, otići ću
da obučem svoju najlepšu haljinu. Crveniš! Večeraćemo u posebnoj
odaji. Htela bih da se zabavljam i veselim s vama, kao da sam vaših
godina. Ali, ostaviću vas nasamo posle večere.

− Obožavam te, mama! Ali, uzalud se trudim…

 − Uzalud se trudiš?…

− Biću tužan ako odeš…

− Pa shvataš li da nisam tvoja vršnjakinja… U tvojim godinama, Pjer,

cepala sam haljine u trnju, živela sam u šumi.

Napunio sam čaše.

− Želeo bih da živim s tobom u šumi.

− Ne, Pjer, sama sam trčala kroz šumu. Bila sam luda. Istina je, i
danas sam luda na isti način. Ali, u šumu sam odlazila jašući na konju.
Prethodno bih skinula sve sa sebe i rasedlala konja. Slušaj, Pjer, jurila
sam na konju kroz šumu… Tada sam spavala s tvojim ocem. Imala
sam samo trinaest godina. Bila sam pomamna. Tvoj otac me našao u
šumi. Bila sam gola, verovala sam da s mojim konjem predstavljamo
šumske zveri…

− Tada ste me začeli!

− Da, tada! Ali, ta ništarija od tvog oca nije mi značila ništa, ili skoro
ništa u životu. Više sam volela da budem sama, bila sam sama u šumi,
bila sam gola u šumi, gola sam jahala neosedlanog konja. Bila sam u
takvom stanju da sam mogla umreti ne dolazeći sebi. Sanjala sam
devojke ili životinje: znala sam da bi mi smetale. Smetao mi je i tvoj
otac. Ali, kad bih ostala sama, izvijala sam se na konju, bila sam
čudovišna…

Najednom, mati je zaplakala jecajući. Prigrlio sam je.

− Dete moje − govorila je − dete moje šumsko! Poljubi me: nastao si

u lišću šumskom, u vlazi koja mi je pričinjavala zadovoljstvo, ali tvog
oca sam mrzela, bila sam zla. Kada me našao golu, silovao me, ali
sam mu lice izgrebala i pretvorila u krv: htela sam da mu iskopam oči.
Nisam mogla.

− Mama! − uzviknuh..

− Tvoj otac me uhodio i vrebao. Verujem da me voleo. U to vreme

živela sam sama s tetkama, onim matorim budalama koje su ti možda
ostale u slabom sećanju…

Potvrdno sam klimnuo glavom.

− Te budale su se pravile važne i tako smo te porodili u Švajcarskoj.

Ali, po povratku, trebalo je da se udam za tvog oca. Bio je tvoje dobi,
Pjer, imao je dvadeset godina. Od tvog oca sam načinila užasnog
nesrećnika. Nikada mu, posle prvog dana, nisam dopustila da mi priđe.
Odao se piću: to mu se može oprostiti. »Niko«, znao je reći, »čak ni ne
sluti u kakvom košmaru živim. Trebalo je da te pustim da mi iskopaš
oči.« Želeo me kao zver, imala sam šesnaest godina, imala sam
dvadeset godina. Bežala sam od njega, odlazila u šumu. Išla sam na
konju i nikada me više nije napastvovao, iako sam strepela da bi se to
moglo dogoditi. U šumama me uvek obuzimala žudnja, ali sam se
plašila njega. Uvek sam uživala obuzeta tom žudnjom, ali do njegove
smrti bivala sam svakim danom bolesnija.

− Mama, drhtim kao list i sada se bojim da Rea…

− Rea još ne može da stigne. Ona nikada ne stiže na vreme. Nisam

znala da ću ti sve ovo ispričati danas… Pa evo, ispričala sam ti čim mi
se ukazala zgodna prilika. Da li sam ti mogla ranije reći? I da li sam
mogla još slušati kako govoriš da je otac prostački postupao prema
meni? Pjer, besramna sam! Bestidnica sam! Kažem ti to bez jadanja:
tvoj otac je bio tako nežan i tako duboko nesrećan.

− Mrzim ga − rekoh.

− Ali ja sam ga ponizila − reče majka.

− On te silovao i ja nisam ništa drugo nego užas koji se začeo tim

činom. Kada si mi kazala: izgrebala sam mu lice, bio sam nesrećan, ali
bih mu ga zajedno s tobom pretvorio u krv. Mama!

− Pjer! Ti nisi njegov sin, ti si plod one žudnje koja me sagorevala u

šumama. Ti si čedo užasnog straha što me obuzimao kada sam gola
lutala šumama, gola kao zveri, i kada sam se naslađivala drhteći. Pjer,
satima sam se naslađivala zavaljena u trulo lišće: ti si nastao iz tog
naslađivanja. Pjer, neću da se ponižavam pred tobom, ali treba da
znaš; ako hoćeš, gnušaj se oca, ali osim mene, koja bi majka bila
kadra da ti govori o neljudskom zanosu i strasti u kojima sam te
začela? Tvrdo sam verovala − a bila sam još dete − da sam pohotnija
ukoliko me žudnja čudovišno i nezamislivo sažiže. Rastao si, a ja sam
strepela za tebe, znaš kako sam strepela.

Potresen, plakao sam. Plakao zbog straha moje majke koja je

strepela za moj život; te su se suze inače mešale s dubokim i teškim
bolom. A to što su izvirale iz mene znači da su napokon u meni doticale
krajnju granicu stvari i krajnju granicu svekolikog života.

− Plačeš − reče mi mati − ne znaš zbog čega, ali plači…

− Mama − uzvratih − to su suze radosnice, verujem… Ni sam više

ne znam…

− Ništa ti još ne znaš. Pusti me da ti pričam. Potrudi se da me

saslušaš. Više volim da pričam nego i sama da plačem. Volela bih da
Reu ne sačekaš s maramicom, nego sa čašom u ruci. Nisam ti pričala
kako smo tvoj otac i ja živeli u ovom stanu. Bio je to život sasvim različit
od onoga kakav si zamišljao. Ne znam da li stvarno volim žene.
Verujem da sam ih volela jedino u šumi. Nisam volela šume, nisam
volela. Nisam volela ni sebe, ali sam u sebi nosila bezmernu ljubav.
Volela sam jedino tebe, ali, ne budi u zabludi, ono što sam volela u
tebi, nisi bio ti. Verujem da volim jedino ljubav, a u samoj ljubavi jedino
tu žudnju za voljenjem: nikada je nisam doživela osim u šumama ili kad
neko umre… Međutim, s lepom ženom se zabavljam bez patnje,
upravo bez žudnje: nalazim smirenje. Pretpostavljam da ti neću otkriti
ništa novo ako kažem da nalazim zadovoljstvo samo u razuzdanom
razvratu. Ali, dok od početka nisam pristajala da udovoljim ni
najneznatnijim prohtevima tvoga oca, upuštala sam se istovremeno u
veze s devojkama, tako da mi je jednog dana sinulo u glavi da
priuštimo malo zadovoljstva tom nesrećniku. Na tu odluku me navela
odvratnost prema ispravnim situacijama. I evo gadosti: uvela sam ga u
svoju sobu i zatražila da i on učestvuje. Ne razumeš? Često sam
dovlačila kući po dve devojke, od kojih je jedna vodila ljubav s tvojim
ocem a druga sa mnom. Ponekad su devojke dovodile muškarce i tada
bih se poslužila nekim od njih. Katkada je to bio kočijaš… Svake večeri
sam pribavljala osobe za novu orgiju, zatim sam tukla tvog oca, tukla
sam ga pred drugima i neumorno ga ponižavala. Oblačila sam ga u
ženske haljine, oblačila ga kao pajaca, i tada bismo večeravali. Živela
sam kao životinja, a kad je bio u pitanju tvoj otac, mojoj svireposti nije
bilo kraja. Postajala sam bezumna, Pjer, uskoro ćeš saznati šta je
dokona strast: na početku, to je robija, naslade u bordelu, razvratna
laž, zatim sve dublje padanje i, naposletku, smrt koja nema kraja.

− Mama! To je previše…

− Pijmo! Ali, naročito ne smetni s uma, više nisam slobodna: sklopila

sam ugovor s ludilom, a večeras je red na tebe da ga sklopiš.

Majka se smejala. Smejala se onim gnusnim smehom koji mi se gadi

i užasava me.

− Neću − uzviknuh. − Neću da te pustim. Govorila si mi nežno, a

odjednom si se pretvorila u tuđinku, kao da si htela da mi zadaš bol.

− Dovodim te do ludila!

− Da, plašim se. Pričaj mi o svom životu u šumama!

− Neću. Moj život je još samo obično đubre. U pravu si: tvoj otac me
pobedio.

− Nikada! − viknuh. − Pogledaj se, pogledaj me: vidiš da sam dete

šumskih svetkovanja.

− Pohotno dete? − upita ona.

− Ti to znaš. Pohotno dete!

Pogledao sam majku i prigrlio je. Lagano joj se vraćao onaj burni mir
koji je bio mir žudnje i razbuktavanje njene prevelike želje. U očima
sam joj naslućivao spokojnu sreću i znao da ona ne isceljuje strepnju,
nego je samo ublažava i čini prijatnom. Znao sam da nju potajno
nagriza teška patnja, ali sam verovao da njena smelost pobeđuje svaku
neshvatljivu zebnju. Verovala je da slabašno ushićenje može da ublaži
duboku patnju. I već nas je oboje ponela veselost vraćajući nas u onaj
svet uživanja u kome je, kroz trnje i jarost, moja mlada mati pronašla
svoj božanski put. U tom času, blagodareći ironiji, lakom trepetu ironije,
smogao sam snage da izazovem ono što me nekada zaprepašćivalo, a
što me sada navodilo da sladostrasno uzdrhtim, i pred čime ću se
neprekidno osmehivati.

Posmatrao sam majku ozarenu tim tihim spokojstvom i tom

neshvatljivom srećom. Bio sam začuđen svojom srećom utoliko pre što
me ona manje vukla ka neobuzdanoj raspojasanosti kakvu sam
spoznao u samoći, a više ka posmatranju savršenog poroka, od čega
mi se, kao da sam uzeo drogu, ali ostajući pri svesti, sve zavrtelo u
glavi, naročito kada sam uvideo koliko su beskrajne mogućnosti
poroka. Drugim rečima, u meni je manji nemir budila lepa Rea, koja mi
je mogla pružiti opipljiva smirenja, a veći moja majka od koje sam ipak
mogao da očekujem samo bestelesno ushićivanje sramotnim delima.
Rea me, zacelo, privlačila, ali manje sam žudeo za lakoćom uživanja, a
više me zanosilo što je upletena u razvrat moje majke, dok sam, kad je
o majci reč, kod nje voleo mogućnost žarke razuzdanosti, koja se, po
mom uverenju, u telesnom uživanju ne bi mogla nastaviti, i ono se ne bi
moglo pretvoriti u prijatno zadovoljavanje. Jedino bi me pijanstvo ili
usamljenička bezumnost mogla navesti da više marim za Reu nego za
majku. Više nisam sumnjao u svoju zabludu i bio sam spreman da u
Rei − ako bih je kao sinoć dirao i ljubio − vidim samo zaobilazan put do
onoga što mi je kod majke bilo nedostupno.
 Morao sam časkom da iziđem. U međuvremenu, Rea je stigla. Kada
sam se vratio, naišao sam na bučan smeh i ljubljenje. Natočio sam
čaše i pružio ih: šampanjac im je udarao u glavu. Istog trena Rea je
zacvilela:

− Zaboga, Pjer, još me nisi ni poljubio.

− Brzo ću se vratiti − reče mi majka. − Idem da obučem jednu

veoma lepu haljinu…

Odmah sam snažno prigrlio Reu.

− Pjer − reče ona − obećala sam ti, sećaš li se…

Pocrveneo sam.

− Majka te takođe na to podsetila. Smejale smo se.

− To je nekako nezgodno − uzvratio sam.

Na te reči Rea je stala ispred mene izazovno; smejala se videći kako

su mi usta umazana crvenilom za usne.

(Rea koja se smeje mojim umazanim ustima, iznenađena kada u

ogledalu opazi moj lik, Rea čiju sliku u sećanju ne mogu da odvojim od
ukusa crvenila za usne, tog oličenja razvrata, Rea koja zastaje ispred
mene da izvede neku nečuvenu bestidnost, ta Rea me uvek saletala i
mučila: ona me i dan-danas gleda na isti način, ali danas je njeno lepo
lice (mogao bih isto tako reći, njeno bezočno lice) lišeno draži
šampanjca. To lice se u mome sećanju javlja danas samo iz dubina
vremena.

Bez sumnje, isti je slučaj sa svim licima čiji se odraz javlja u ovoj
pripovesti. Međutim, sećanje na Reu ima, između ostalog, tu prednost
što dočarava samo jedno veoma nestalno priviđenje i što dopire iz
davnina samo zahvaljujući okolnosti što me progoni neka vrsta
pozadine na kojoj se ocrtava njena skarednost. A ta pozadina nije ništa
drugo nego Reino stupanje u karmelićanski red godinu dana posle
majčinog samoubistva. Srećna Rea, pred kojom se otvorilo utočište
kome ova pripovest ne vodi…).

Užas koji izražavaju prethodni redovi omogućava mi da neosetno

pređem preko prizora koji je bio mogućan samo zato što je mati bila
odsutna. Ako sam opisao lakrdijašku stranu tog prizora, činio sam to
zato što sam nameravao da pokažem i njegovu užasnu cenu − što je
docnije otkrio Rein odlazak u karmelićanke.

Rea nije mogla da ispolji užas koji je u njoj vladao. A da li je,

uostalom, i vladao? Zacelo jeste, ali kao što bi nastupio u duši deteta
koje se, nesvesno opasnosti, igra na ivici ponora, i koje bi shvatilo šta
je ponor tek ako bi se okliznulo i na samom ponoru ga držala suknjica
zakačena za trnje, sprečivši na taj način užasan pad. Dete bi i dalje
začikavalo bezdan igrajući se na njegovoj ivici.

Kada je ustala iz neugodnog položaja, Rea se nasmejala.

Ipak, zar mogu da zaboravim one lude oči koje su gledale s drugog
sveta, sa dna svoje bestidnosti.

Sada se Rea smejala, ali se smejala nežno.

− Izokrenuo si mi glavu. Sve mi se vrti − govorila je.

Odgovorio sam zadihano:

 − Pa i meni se vrti u glavi.

− Zvaću tvoju majku − reče.

Mati ude na vrhovima prstiju.

Kada sam osetio kako mi rukama pokriva oči, kada je prsnula u onaj
raskalašni smeh koji joj ipak nije bio tako svojstven (kao crna maska
koju je stavila uoči samoubistva) i kada mi je proćućorila na uvo
»kuku!«, pomislio sam da niko nije razvratnije dospeo do srećne
razuzdanosti detinjstva. U prekrasnoj haljini mati je izgledala sramno
lepa. Izrez na leđima sezao je do granice nepristojnosti. Uzevši je u
zagrljaj, osetio sam uzbuđenje koje se nadovezalo na ono koje mi je
njena prijateljica već raspirila svojom beskrajnom nepristojnošću. Dobio
sam želju da umrem u tom suludom kovitlanju sa kojim se danas ništa
ne da porediti.

Zajapurena od sreće, Rea je dodavala čaše.

Privlačeći me uza se, tiho mi je rekla:

− Nevinašce moje, dragi moj! Ja sam tvoja žena! Pijmo zajedno s

tvojom majkom za našu sreću!

Majka je digla čašu i rekla:

− Za vašu ljubav! − Najednom je počela da govori kao ološ, tako da

sam se sledio.

Rea i ja smo joj odgovorili. Žurno smo pili želeći da nas zahvati ludo
pijanstvo koje će odgovarati uzavrelosti naših duša.

− Mama − rekoh − hajdemo da večeramo. Već sam se napio, ali

hoću još da pijem. Ima li čarobnije, božanstvenije majke od tebe?

Imala je ogroman crni šešir s velikom snežnobelom trakom; taj šešir

je počivao na neopipljivom zdanju plave kose; njena haljina je imala
boju kože; iako visoka i krupna, majka mi je izgledala sitna, lagana,
uvučena u ramena i nebesnih pogleda: zatrpana tim nadmenim
volanima i nakitima, ličila je na laku ptičicu na grani ili, tačnije rečeno,
na slabašan cvrkut ptičice.

− Znaš li, mama, šta gubiš u toj nakićenoj haljini?

−…

− Težinu, mama, svu svoju težinu! Kao da si oduzela težinu svemu

što je ozbiljno na svetu. Više nisi moja majka. Imaš trinaest godina.
Više nisi moja majka: ti si moja šumska ptica. Vrti mi se u glavi, mama.
Već mi se previše vrti. Zar ne, mama, bolje je izgubiti razum? Ja sam
ga izgubio. Više ne znam za sebe.

~ Sada ti ostavljam Reu − reče majka. − Pjer, večeraću s drugim

prijateljicama koje me čekaju u istoj kući, ali one večeravaju u drugoj
sali, diskretnoj kao i ova vaša.

Promucao sam:

− Druge prijateljice?

− Da, Pjer, prijateljice koje neće dozvoliti da ova haljina i ovaj šešir
predugo ostanu na meni.

− Ah, mama, nisam u stanju…

− Pa, Helena, večeraj s nama − reče Rea. − Hansi će te čekati

mnogo kasnije.

− Rekla si, mama, da ćemo se veseliti kao deca. Nisi li se zato i

obukla? Hoću da se veselim s tobom, da te obožavam.

− Ako budem ostala, kako da vas zabavljam? To je tako teško

očekivati.

− Zabavljaćemo se ispod stola − reče Rea. − Onako, veselja radi. A

kada budeš otišla, zabavljaćemo se svojski.

− Zašto da ne? − dobaci majka. − Danas sam zaista raspoložena.

Ali, ti bi se, Pjer, mogao uplašiti. Ne zaboravi da mi danas šešir ne stoji
na glavi i da sam više šumska zver nego žena. Utoliko gore, volećeš
me onakvu kakva jesam. Šta misliš da sam bila u šumi? Bila sam
goropadnica, uspaljenica.

− Plašim se… Zaista… Ali, hoću da se plašim. Mama, uteruj mi

strah!

− Najpre popij! − reče mati. − A sada me pogledaj!

Izbegavala je moj pogled. Pucala je od smeha. Postala nepristojna i,

podmuklo, kao da je prema meni gajila još jedino mržnju, zagrizla je
donju usnu.

− Hajde da se veselimo! − uzviknu Rea. − Sada ćemo i njega

razgaliti. Pjer, vreme je da se izbezumimo. Da još pijemo! Veseliće se i
Helena. Do skorog viđenja, Helena… A naš Pjer je tako ozbiljan.

− Or je najneiskusnije dete − reče majka. − Zasmejmo ga.

− Tako je divno biti neiskusan između dve razuzdanice − rekoh. −

Ali, ne plašite se! Razveselite me! Pijmo!
 Rea me ponovo namazala crvenilom za usne i tako lukavo golicala
da sam se izbezumljeno koprcao.

− Hajdemo − reče majka − kola nas čekaju.

A u kolima je nastao pravi lom. Orio se raskalašan smeh. Rea je

prevršila svaku meru. Kada je izišla, više nije imala suknju na sebi. U
sasvim raskopčanim pantalonama jurnula je ka stepenicama. Majka je,
s Reinom suknjom u ruci, trčala za njom. A ja sam išao za njima isto
tako brzo, s majčinim besmislenim šeširom u ruci.

Teturali smo se i smejali.

Neki kafanski momak se sklonio u stranu, pozdravio nas i otvorio

vrata, koja je, čim smo ušli, majka s treskom zalupila.

A onda se, zadihana, ustremila na Reu, oborila je i bacila se na nju.

Najednom se zaustavila i ustala.

− Pjer − reče − suviše sam pila, sasvim sam poludela. Potrebno je

da se obuzdam i priberem. Ali, Rea je zabavna i tako lepa u
pantalonama! Pjer, smem se kladiti da će ovo biti tvoja prva večera s
devojkom u pantalonama. Kako je tužno što sam postala ona koja kvari
veselje… Sada sam se otreznila i odlazim. Ostavljam vas…

− Ne, mama, večeraj s nama.

Krv mi je udarila u lice. Ozbiljno sam pogledao majku i uzeo je za

ruke. Bio sam na vrhuncu bezumlja. Krišom, ispod stola, Rea me
milovala. A majka me gledala. Kao da su se pogledi gložili.

Tiho sam prošaputao:

 − Voleo bih da se nikada ne pomerim odavde.

Mati me odmerila pogledom. Rea se stiskala između nas na sofi.

Pantalone su joj bile raskopčane, a levu ruku je zavukla pod ružičastu
haljinu.

− Čaše su na stolu prazne. Šteta! − primeti mati.

− Evo boce − reče Rea.

Ustala je, ali su joj raskopčane pantalone skliznule. Majka se

osmehnula grizući usnu.

Uzeo sam joj bocu iz ruku. Sela je golom zadnjicom između nas i
nastavila da me krišom miluje ispod stola.

− Helena − reče tiho Rea − još nisam razodevena kako treba, za

posebni salon. Moraćeš da mi skineš grudnjak. Vidiš da su mi ruke
zauzete.

Na Rei je ostao jedino crni čipkasti steznik koji joj je držao čarape, ali
i razgolićivao grudi.

»Da smo sami«, mislio sam, »sigurno bih pobegao, uplašio bih se
Ree.«

− Više nemam snage da vas ostavim − procvile mati.

− Hajde sada da nešto pojedemo − predloži Rea izvlačeći ruke ispod

stola. − Ali, najpre da nešto popijemo.

Mati i ja smo se zajedno nagnuli prema Rei, koja je pila između nas.
Naše uživanje u tom trenutku bilo je utoliko veće što su ga odavali
samo ćutanje i navala krvi. Nekoliko trenutaka smo se služili Reom kao
što se koji časak ranije ona služila nama. Jeli smo: majčini i moji
pogledi su se ponovo obuzdavali. Konačno, morali smo da prekinemo
igru. Rea je cvilela:

− Hoću šampanjca, Pjer, daj mi šampanjca, više nisam gladna.

Raspalili ste me. Hoću da pijem dok se ne skljokam pod sto. Natoči,
Pjer, hoću punu čašu, sipaj meni i sebi, pijmo još, ne pijem u tvoje
zdravlje, nego za moje prohteve: znaš šta od tebe očekujem. Uvidećeš
koliko volim da uživam: silno i od sveg srca. Volim da uživam sve dok
me ne obuzme strava. Tvoja mati…

− Otišla je − rekoh.

Steglo mi se grlo.

− Nismo je čuli. Bi li nam smetala? Čudno je kako se plašimo. Kad

nas ne bi bilo strah, naprosto bismo se usrali.

− O! − reče ona. Nije se smejala.

Podskočio sam na te njene reči. Bacio sam se na nju i poljubio je s

nekom vrstom lupeške drskosti.

− Zaboravio sam. − rekoh. − Pa ti si gola.

− Gola golctata − odvrati ona. − Ja sam prva devojka koju tucaš, ali
znaj da sam najveća gadura.

Jezikom sam izvodio razne lupeške lizove. Pogledao sam Reu kao
što sam gledao majku.

− Rea − rekao sam − ne znam da li sam gad, ali je sigurno da sam

okrutan.
 Vodio sam ljubav s Reom, mada bi bilo tačnije ako bi se reklo da
sam svu svoju pomamu izručio u nju. Majka me ostavila, spopadala me
želja da zaplačem, a oni trzaji koji su prekidali naše zagrljaje i poljupce
behu dugi jecaji od kojih mi je ponestajalo daha.

TAJ ZAPREPAŠĆUJUĆI BLESAK NEBESA

BLESAK JE SAME SMRTI. GLAVA MI SE

VRTI U NEBESIMA. NIKADA SE GLAVA

VIŠE NE VRTI NEGO U SAMOJ SMRTI.

Obuzet žestokom strašću koju je mati raspaljivala u meni, nijednog

trenutka nisam nikada pomislio da bi, čak ni u trenucima potpune
zabludelosti, majka mogla da postane moja ljubavnica. Kakvog bi
smisla imala ta ljubav ako bih izgubio išta od bezmerne i očajničke
ljubavi koju sam gajio prema njoj? Ponekad sam želeo da me tuče.
Užasavao sam se te želje koja me ponekad nagrizala; u njoj sam video
svoju podlost i kukavičluk! Između nje i mene nikada ništa nije bilo
mogućno. Ako bi to mati i želela, ja bih voleo bol koji bi mi nanela, ali
se ne bih mogao poniziti pred njom: poniziti se u njenim očima, da li bi
to značilo da je poštujem? Da bih uživao u tom predivnom bolu, trebalo
je zauzvrat da je tučem.

Sećam se da mi je jednog dana Hansi ispričala šta joj je majka bila

predložila (Hansi, jedina devojka sa kojom sam mogao da živim duže −
u pravoj sreći). Hansi: majka je htela, ali uzalud, da je izopači i odvede
na stranputicu. Nakon što smo se rastali, ona se udala za jednog
uglednog čoveka, mog poznanika, koji joj je omogućio srećan i
spokojan život: s njim je imala jedno dete koje me je uvek radovalo.
Posle raskida, ona je i dalje, mada retko, spavala sa mnom; više me
nije volela na isti način, htela je da me leči, i ona mi je zaista ulivala
spokojstvo, istovremeno mi nudeći nerazuzdanu, a ipak bezmernu
čulnost u tihoj noći. Mati joj je govorila da ne predstavlja nikakvo zlo
ono što ona zahteva od nje, nego da se zlo sastoji u njenoj želji da sve
to preživi: kanila je da je uvuče u takvo neoprostivo orgijanje koje bi se
završilo jedino smrću. Mada je upoznala bezumnu narav moje majke,
Hansi je u njoj videla samo hladnu ironiju. Ne samo što nije posumnjala
da strasno uživanje krije u sebi opasnost, nego je, naprotiv, mislila da
za moju majku − baš kao ni za nju − ne postoji kažnjivo uživanje.
Jedino što je mati spremna da prizna, mislila je Hansi, to je da nije
sposobna da obuzda želju koja, ukoliko njome ne rukovodi razum,
konačno vodi ka smrti. Istina je da je Hansina surovost, inače kadra da
bude mahnita, njenom mišljenju pružala valjanu potporu. Biće da je
mati ipak govorila bez ironije. Hansi je vrlo oštroumna i veoma
inteligentna. Međutim, ona je, ipak, mogla samo maglovito da nasluti
šta se krije iza prividne vedrine ili, da se poslužimo njenim izrazom,
»obešenjački nepristojne dostojanstvenosti« moje majke. Makar i
maglovito, ipak je slutila: nju je užasavala moja mati, kojoj je Hansi
mnogo značila. Više nego bilo koja druga devojka, osim Šarlote, moje
rođake, koju ću upoznati ipak mnogo kasnije. Međutim, Šarlota je kao i
moja mati pripadala svetu u kome sladostrašće i smrt imaju isti značaj
− i istu beznačajnost − istu žestinu, ali i istu nežnost.

U mojoj ljubavi prema majci najveću dvoumicu unosi manji broj

zgoda počinjenih u skladu sa raspusništvom u koje se pretvorio ceo
majčin život, a koje je postepeno sasvim obuzelo i moj život. Istina je
da smo barem u dva maha dozvolili da nas bezumlje sjedini dublje i
neodoljivije od telesnog sjedinjenja. Oboje smo bili svesni toga, pa smo
uz nadljudske napore, složno nastojeći da izbegnemo najgore, radosno
pronašli zaobilazni put kojim smo se mogli otisnuti još dalje i stići do
nedostižnog. Ipak, ne bismo mogli podneti da radimo ono što rade
ljubavnici. Nikada nas zadovoljenje nije privlačilo jedno drugome kao
što može da učini blaženstvo sna. Kao što su Tristan i Izolda imali
između sebe mač kojim su prekinuli čulne naslade u svojoj ljubavi, tako
su Reine umešne ruke i golo telo ostali do kraja znak strahopoštovanja
koje je, razdvajajući nas u pijanstvu, zadržalo obeležje nemogućeg u
strasti koja nas je raspaljivala. Da li bih mogao duže čekati na rasplet:
istog dana kada joj je postalo jasno da će naposletku morati
neizostavno da podlegne i da u znojave čaršave baci sve što me je
dizalo prema njoj i nju prema meni, mati je prekinula s oklevanjem:
ubila se. Da li bih mogao reći da je ta ljubav bila rodoskvrna? Nije li
pomamna čulnost u koju smo neosetno klizili bila bezlična, nalik onoj
tako vatrenoj pohoti majke u vreme kada je živela gola u šumi i kada ju
je moj otac silovao? Mogao sam u naručju bilo koje žene da utolim
želju od koje mi je često pred majkom navirala krv. Mati i ja smo se
lako stavljali u položaj žene ili muškarca koji gore od želje i obuzimao
nas je bes u tom položaju, ali nisam želeo majku niti je majka želela
mene. Bila je ista kakva je nekada tumarala šumama, držao sam je za
ruke i znao da je preda mnom kao menada, da je luda, u pravom
smislu reči, i ja sam učestvovao u njenom bezumlju. Da smo te
strepnje našeg ludila izrazili kroz bedu sparivanja, naše oči bi prestale
sa svojom svirepom igrom: više ne bih primećivao kako majku zahvata
bezumlje dok me gleda, a ni ona više ne bi zapažala da se i ja
izbezumljujem dok je gledam. Elem, što bi se reklo, zbog šake pišljivog
boba za nekog tamo sladokusca, mi bismo time izgubili čistotu našeg
nemogućeg.

Da li sam bio zaljubljen u majku? Ja sam je obožavao, a ne voleo. A

ja sam za nju, opet, bio dete iz šume, plod nečuvene čulne naslade: taj
plod je hranila u svoj svojoj detinjastoj privrženosti, uz izlive lude
nežnosti, vesele i pune zebnje, kojima me obasipala retko, ali me njima
prosto zaslepljivala. Pa i rodio sam se iz zaslepljenosti njenih detinjih
igara, verujem da nikada nije volela nekog muškarca, a mene nikada
nije volela u onom smislu u kome Hansi jeste, ali je u životu imala
samo jednu žarku želju: da me opčini i nepovratno gurne u sablasan, u
koju je i sama htela da potone. Čim mi je, tako reći, otvorila oči, postala
je podrugljiva i besna, a njena se nežnost pretvorila u neutaživu želju
da me iskvari i u meni voli jedino tu iskvarenost. Ono što je volela beše
uvek plod njene utrobe. Ništa joj ne bi bilo tako tuđe kao da u meni vidi
muškarca, a osobito muškarca koga bi volela. Njenu misao nikada nije
zaokupljao neki muškarac, nikada je nije obuzeo osim da je zadovolji u
toj pustinji u kojoj je gorela i gde je htela da zajedno s njom bude
prljavo uništena tiha, neznana i nehajna lepota bića. Da li je u tom
kraljevstvu pohote moglo biti mesta za nežnosti: nežni su prognani iz
tog kraljevstva na koje se odnosi reč iz Jevanđelja: violenti rapiunt illud.
Mati me pripravljala za tu žestinu kojom je gospodarila. Ona je prema
meni gajila ljubav sličnu onoj koju, prema rečima mističara, bog
namenjuje štićeniku, ljubav koja ište žestinu i nikada ne da mira.

Ta strast je sasvim suprotna mojoj ljubavi prema Hansi i Hansinoj

ljubavi prema meni. U njoj sam dugo uživao pre nego što nas je mati
isterala iz našeg kraljevstva nežnosti. Strepeo sam da je ne izgubim,
tražio sam je kao što žedan traži izvor. Hansi je bila jedinstvena: u
njenom odsustvu, nijedna druga me ne bi mogla utešiti. Kada se majka
vratila iz Egipta, nisam joj se obradovao: mislio sam − i nisam grešio −
da će mi odmah uništiti sreću. Mogu da mislim da sam ubio oca: a mati
je, možda, otišla u smrt zato što je podlegla nežnosti kada sam je
poljubio u usta. Taj me poljubac ozlojedio i zbog njega još škripim
zubima. Majka se ubila tog istog dana, što mi se učinilo kao pravi izlaz,
tako da nisam ni zaplakao (ali, možda je najteži baš bol bez suza).
Jedva se usuđujem da kažem šta mislim: ljubav između majke i mene
bila je od drugog sveta. Želeo bih da budem mučen (barem velim da
bih želeo): snaga bi me svakako izdala, ali bih hteo da se radujem pod
mukama. Ne želim da ponovo vidim majku, ne bih hteo da vidim ni njen
neuhvatljivi lik, koji goni na ridanje. U mome duhu ona ima uvek ono
mesto koje joj određuje moja knjiga. Najčešće mi se čini da obožavam
majku. Nisam li prestao da je obožavam? Da: ono što obožavam jeste
bog. Međutim, ja ne verujem u boga. Pa jesam li onda lud? Jedino
znam: ako bih se nasmejao pod mukama, ma koliko ta zamisao bila
varljiva, ja bih odgovorio na pitanje koje sam postavljao gledajući majku
i koje je ona postavljala gledajući mene. A i čemu se na ovom svetu
podsmehivati ako ne bogu? U svakom slučaju, moje zamisli su od onog
sveta (ili s kraja sveta: ponekad mislim da je smrt jedini izlaz iz groznog
razvrata, osobito iz najgroznijeg. koji predstavlja zbir naših života;
doduše, naš golemi svemir postepeno i neprekidno uslišuje moju želju).

Kada me sobarica pozvala da ručam, obavestila me je da je

Gospođa rano jutros otišla iz Pariza. Predala mi je pismo koje mati
beše ostavila.

Bio sam se probudio bolestan.

U živčanom rastrojstvu, muka mi je spopala duh. Kroz patnju sam

osetio surovost majčinog pisma.

»Bili smo otišli predaleko«, pisala je, »tako da više ne mogu da ti

govorim kao majka. Ipak, treba da ti govorim kao da nas ništa ne može
da razdvoji, kao da ne moram da te dovodim u nepriliku. Premlad si, do
juče si tako reći odlazio u crkvu… Ja tu više ništa ne mogu. Besna sam
na sebe zbog onoga što sam učinila. Ali, to je već moja navika, i čemu
se iščuđavati što je ludilo bilo jače od mene. Neizbežno ćeš osetiti
koliko mi je potrebno hrabrosti da ti se obraćam na ovakav način, kao
da imamo, kao da moramo imati snage da izdržimo. Možda ćeš iz
mojih rečenica, ma koliko bile tužne, naslutiti moje nastojanje da
dirnem u tebi ono što bi zacelo one pokrenule da nas je u nekom
nepojmljivom svetu vezivalo čisto prijateljstvo koje počiva samo na
našim preterivanjima. Ovo mi izgleda obično nagvaždanje. Ozlojeđena
sam zbog toga, ali nemoć i ozlojeđenost ne menjaju ono što jesam.

Rešila sam da te ne viđam dugo, mesecima, možda godinama. Čini

mi se da po tu cenu, već ionako odvojena beskrajnim putovanjem,
mogu da ti u ovom pismu kažem ono što se ne bi dalo podneti ako bih
ti rekla usmeno. Ja sam potpuno onakva kakvu si me video. Kada ti
već govorim o tome, radije bih umrla nego da ne budem u tvojim očima
i pred tobom ono što želim da budem. Ja volim uživanja koja si video.
Volim ih do te mere da bi izgubio svaki značaj za mene kad ne bih
znala da ih i ti voliš isto tako beznadežno. Ali, premalo je reći da ih
samo volim. Ugušila bih se ako bih makar i za časak prestala da
obelodanjujem istinu zapretenu u sebi. Uživanje je sav moj život.
Nikada nisam birala, i znam da bih bila ništa bez tog uživanja, da ne bi
bilo onoga čemu se u životu nadam. Bio bi to svet bez svetlosti,
stabljika bez cveta, biće bez života. Pretenciozno je ovo što govorim,
ali je naročito površno prema nemiru koji me obuzima i tako zaslepljuje
da, nestavši u njemu, više ništa ne vidim niti znam. Dok ti ovo pišem,
uviđam koliko su reči nemoćne, ali znam da će te, uprkos nemoći,
naposletku ipak pogoditi. Kada te bude pogodilo, naslutićeš ono što me
neprekidno zaprepašćuje. Ono što bezumnici govore o bogu nije ništa
prema kriku koji ispuštam suočivši se sa jednom tako ludom istinom.

Sve što nas je u svetu vezivalo, sada nas razdvaja. Više se ne

bismo mogli susresti bez nespokoja i prepreke, a s time i ne treba da
se susrećemo. Ono što tebe vezuje za mene i mene za tebe svezalo se
do neizdržljivosti, tako da smo razdvojeni dubinom toga što nas vezuje.
Šta bih mogla? Da te sablažnjavam i uništavam. Međutim, ne mogu se
pomiriti da ćutim. Mučiću te, ali ću govoriti. Jer sam te iz srca svog
izvukla, a jednog dana sam ti ispričala u kakvom sam te bezumlju
začela. Međutim, po čemu bih svoje srce i tebe mogla da razlikujem od
svog uživanja, od tvog uživanja, od onoga što nam je, kako je znala i
umela, Rea podarila? Govorim o tome: a znam da bih, jer se desilo,
baš zbog toga morala da ćutim. Ali, ako govorim o svom srcu, o onom
detinjem srcu iz koga sam te izvukla i odakle zauvek čupam tu krvavu
vezu koja hoće da me prisili da ječim pored tebe, baš kao i ti pored
mene, onda nije samo reč o patnji i ječanju, nego i o radosnom
bezumlju koje nas je obuzimalo dok smo se gledali držeći se za ruke.
Jer, naše je mučenje bilo uživanje − koje je Rea postavljala nisko,
koliko je i potrebno. Rea me zaista nije milovala: uprkos njoj, uvijala
sam se i bila van sebe pred tobom, kao što sam se − dok te još nije ni
bilo − uvijala i bila van sebe kada sam te začela. Više ne mogu da
ćutim i ono što cvili i bunca u meni nagoni me da protiv svoje volje
govorim. Ne bih mogla ponovo da te vidim. Ne možemo ponovo učiniti
ono što smo učinili, a ipak bih pred tobom mislila jedino da to
ponovimo. I dok ti pišem ove redove, znam da ti ne mogu pričati, ali,
isto tako, nema ni te sile koja bi me u tome mogla sprečiti. Odlazim iz
Pariza, odlazim najdalje što se može, ali svuda ću se otiskivati u isto
bezumlje, daleko od tebe kao i pored tebe, jer uživanje u meni ne čeka
nikoga, ono izvire iz mene, iz moje neuravnoteženosti koja mi
neprekidno kida živce. Možeš da shvatiš da nije reč o tebi, lišavam te
se i hoću da te udaljim od sebe, ali ako si već ti posredi, onda hoću da
budem u tom bezumlju, hoću da ga vidiš, hoću da te ono uništi. Dok ti
pišem, već sam ušla u to bezumlje: čitavo moje biće je isuviše
uzbuđeno, patnja vapi iz mene, ona me čupa iz mene, kao što sam
tebe čupala dok sam te rađala. U tom usukivanju, ja sam sa svom
svojom bestidnošću još samo krik, i to pre krik mržnje nego ljubavi.
Usukana sam od zebnje i izmorena pohotom. Ali, to nije ljubav, u meni
kipi samo bes. Moj bes te doneo na svet, taj bes kome je nametnuto
ćutanje, ali čiji krik, kako sam juče shvatila, ipak čuješ. Ne volim te,
ostajem sama, ali taj osamljeni krik čuješ, slušajući ga neprekidno,
neprestano će ti parati uši, a ja ću do smrti živeti u istom stanju. Živeću
u iščekivanju onoga drugog sveta u kome osećam vrhunac uživanja.
Potpuno pripadam tom drugom svetu, kao što mu i ti pripadaš. Neću
ništa da znam o ovome svetu što su ga opljačkali oni čije strpljenje
čeka da ih smrt prosvetli. Živim u dahu smrti, a za tebe bih prestala da
postojim ako bi u jednom trenutku zaboravio da je to za mene dah
uživanja. Kada to kažem, imam u vidu dvosmisleno uživanje. Pričala
sam ti o šumama, i kako sam pokušavala da pogazim sve vidove
pristojnog ponašanja. Ništa čistije, božanskije niti žešće nije bilo od
moje naslade u šumi. Ipak, postoji neka vrsta uvoda: bez njega ne bi
bilo uživanja, niti bih u šumama mogla odbaciti ovaj svet i naći onaj
drugi. Ono što je na ulazu u šumu zbacivalo odeću devojčice bile su
knjige čitane na tavanu u Enžervilu. Ostavljam ti parče tog tavana. U
fioci toaletnog stočića u mojoj sobi naći ćeš knjigu Zatvorene kuće,
otvorene pantalone: iako nije bogzna šta, što se već iz naslova vidi,
knjiga će ti dati izvesnu predstavu o gušenju iz koga me izbavila. Kad
bi samo znao kako sam udisala šumski vazduh kada sam ugledala
očeve fotografije razbacane po podu ispred tebe. U istoj prašini!
Poljubila bih tvoje zaprašeno lice. Prašina sa tavana! Znala sam to
stanje… Jedino stanje koje sam htela, jedino stanje u kome sam želela
da i ti budeš, i zbog koga me − onog dana kada me obuzeo bes −
mučila žeđ: to stanje kojeg se svak javno stidi. Tada sam pomišljala da
ti vidiš moj zastakljen pogled i kako, nesrećnica, žudim za tvojim
padom i, kasnije, očajanjem zbog pada. Sigurna sam da nikada… a i
uskratila bih sebi… Ali sam htela da te uvedem u svoje kraljevstvo, koje
nije samo kraljevstvo šume, nego i tavana. U svojoj utrobi sam ti
podarila nešto od grozničave zebnje, a drugi put sam ti dala isti dar
kada sam te gurnula u kolotečinu poroka u koji smo oboje zaglibili.
Ponosim se tobom što si okrenuo leđa svemu ostalom. Ali bih te
rastrgnula ako bi krišom − ili ne libeći se − krenuo drugim pravcem i
ako bi odbacio kraljevstvo mog tavana.

Odlazim s Reom. Ostavljam te sa Hansi, koju ne poznaješ. Nju

nisam uspela da iskvarim koliko god da sam se upinjala; to je mlada
devojka − sumnjiva mlada devojka? možda, ali ne mari − koju ti mećem
u krevet. Ona je upoznata sa svime i, po dogovoru, čekaće te sutra.
Više nećeš sumnjati, pred Hansi, u boginje koje su se smejale nad
tvojom kolevkom. Ali, one su i boginje mog tavana…«

Već sam rekao da me obuzela muka kada sam pročitao pismo:

nisam mogao jasno da razaberem u šta se preobraća moj odnos
prema majci, niti sam mogao da predvidim u šta će me uvaliti taj
sastanak sa devojkom koju je zavodila. Nada da ću se izbaviti te
nepodnošljive, ali možda divne nelagodnosti činila mi se uzaludnom.
Laknulo mi je što je majka otputovala i u potpunoj pomućenosti
izgledalo mi je da sam baš to pismo očekivao i da me ono uvaljuje u
užasnu nesreću, ali da će mi uliti snagu da volim.

Mati je utanačila taj sastanak sa Hansi u jednoj kući poput one gde
smo večerali s Reom. Preksinoć je, pošto smo se rastali, pronašla
Hansi na drugom spratu: zacelo je ona (ili Hansi) htela da izbegne
neugodno sećanje na prvo veče. U međuvremenu, živeo sam čekajući.
Čekanje je nepodnošljivo, ali ipak dopušta odlaganje. Za to vreme
pročitao sam deset puta majčino pismo. Pružalo mi je izvesno
olakšanje, čak mi se činilo da bi trebalo da pijem da bih ga razumeo i
bolje doveo u vezu pijanstvo s tim mučnim svetom koji se otvarao pred
mojim očima. Tačno u zakazani čas ušao sam u salon gde je bio
ugovoren sastanak sa Hansi: nisam mogao da sednem ni da zatvorim
vrata, ne bih klisnuo ni za šta na svetu, a ogledala, pozlate i blistavi
svećnjaci su me prestrašili. Poslužitelj mi je pokazao zvonce i toalet
skriven iza ormana od palisandrovog drveta. U toj ošamućenosti mi se
pričinilo da je Hansi iznenada ušla i da joj starac s dugim zulufima, koji
joj je ponovo otvorio vrata ormana, tiho govori: »Ovaj mladić lepe
spoljašnjosti zamoliće vas da se pred vama posluži toaletom«, i,
zaklonivši usta rukom, dodaje: »To je odvratno!« Činilo mi se da sam u
kasapnici usred leta, kada jako zaudara na meso. Grlo mi se stezalo od
svega. Sećam se majčinog post-skriptuma: »Hansi se plaši već same
pomisli da se susretne s nepoznatim mladićem u tako sumnjivoj kući.
Ona je plašljivija od tebe. Pa ipak, njome vlada znatiželja. Ne voli da
bude oprezna. Ali, poslednja reč tvoje majke zahteva od tebe da je
ceniš kao da se odaja u kojoj ćeš je upoznati nalazi u vilinskom
dvorcu.«

Stojeći, sav usplahiren, blagodareći svom liku koji se beskonačno

odražavao u ogledalima, kojima su bili prekriveni zidovi i tavanica,
konačno sam poverovao da sam zadremao i sanjao − da me težak
košmar razdire. Bio sam tako prožet mučninom da nisam čuo kad su
se vrata otvorila. Ugledao sam Hansi tek u ogledalu: odmah pored
mene, osmehivala se, ali se činilo da nehotice podrhtava. Ne okrećući
se, i ja sam zadrhtao, osmehnuo se i rekao:

− Nisam čuo kada ste ušli…

Nije odgovorila. Samo se i dalje smešila.

Dugo sam gledao odraz tog lika iz sna.

− Možda ćete iščeznuti za koji časak, isto tako jednostavno kao što
ste i došli…

− Pozivate li me da sednem za vaš sto? − reče ona.

Nasmejao sam se, seli smo i dugo se gledali. Zabavljali smo se tako
da nas je i zebnja podilazila. Promucao sam:

− Kako da ne budem plašljiv i sramežljiv?

− Pa i ja sam plašljiva i sramežljiva kao i vi − reče ona glasom koji

me odmah očarao − ali je sramežljivost neka vrsta dečje igre. Ako vas
plašim, bogu hvala! Izgleda da vas to raduje: a ja sam, kao što vidite, u
neprilici, mada ne žalim zbog toga. Šta li ćete pomisliti o devojci koja je
pristala da se sastane s vama ovde − pogledom je obuhvatila odaju −
… iako vas ne poznaje?

− Ne − reče istog trena − nemojte mi odgovoriti! Vaša majka mi je

pričala o vama, ali vi o meni ništa ne znate.

Starac dugih zulufa koji mi je otvorio vrata natoči nam piće i poče da
nas polako služi.
 Nelagodnost zbog njegovog prisustva i krutog držanja je bila nekako
smešna u ovoj kući namenjenoj luksuznim snošajima…

Najzad, taj čovek iziđe.

− Verujem − reče Hansi − kada bih mogla da plačem, bilo bi manje

zagušljivo. Ne mogu, a ipak bi bolje odgovaralo u ovoj prilici.

− Hoćete li da iziđemo? − upitao sam. − Mogli bismo da prošetamo.

− Neću − odvrati ona. − Jer, naslućujem da vam je, kao i meni, ova
nelagodnost ipak prijatna. Ono na šta sam pristala dolazeći ovamo, na
to pristaje svaka žena čim se uda. Da li mogu da vam poverim šta me
navelo da prihvatim predlog vaše majke? Ona vam je, zacelo, kazala
da nisam pustolovka − ili da, najblaže rečeno, nisam okorela
vetropirka: moje iskustvo ne odgovara situaciji u koju se nisam uplašila
da sebe dovedem. Kada sam shvatila da vama neće biti ništa manje
nelagodno nego meni, bila sam unapred očarana te sam podskočila od
radosti. Ipak, nemojte da umišljate da sam zaista ono što se obično
naziva čestitom devojkom. Da sam takva, zar bih bila ovako doterana i
namirisana? Mogu da se, ako vam je volja, izražavam najsablažnjivijim
rečima. Ipak, znam da to nećete tražiti od mene i da ćete se prema
meni ponašati sa svim obzirima kao da sam najgluplji devojčurak. Ali…

− Ali, recite…

− Pod uslovom da… i vi budete uznemireni, da znate kako sam i

sama uznemirena kao da sam sklona uživanju. Gledam vam u oči, ali
bih, da smem, oborila pogled.

Pocrveneo sam (ali je moj smeh opovrgavao to crvenilo).

 − Očarana sam, ali sam zadovoljna što ste me, ipak, naterali da
oborim pogled.

Gledao sam je, međutim, iako sam crveneo i bio njome očaran, ipak
nisam mogao da se obuzdam i da je ne izazivam.

− Zaljubljen čovek, kad devojka pristane da bude s njim, počinje da

liči, čim uvidi kako stvari teku, na kuvaricu koja smatra pravim
bogatstvom zeca koga će zaklati.

− Bio bih tako nesrećan − rekoh − ako bih morao da vas ubijem. Zar
nisam prinuđen da budem nesrećan?

− Zaista ste tako nesrećni?

− Sanjam o tome da vas ne ubijem.

− A ipak se smejete.

− Sanjam da budem srećan, uprkos svemu.

− Čak i da se zaljubim u vas?

− Čak i da večno traje ovo stanje opčinjenosti u koje sam utonuo?

− Kad sam dolazila ovamo, mislila sam da vam se dopadnem, da

razonodim vas i sebe. Tada sam bila, i još uvek sam, uznemirena.
Međutim, nisam znala da ću vas zavoleti. Okrenite se!

Pokazala je na divan sa ogledalima.

− Plašim se da nisam prava devojka i da mi kita, kakva kita! viri iz

očiju. Svejedno, ja vas želim. Dolazila sam i ranije u ovu odaju ili, bolje
rečeno, u neku prostoriju poput ove. Volela bih da nikada ništa nisam
učinila. Volela bih da mi se u sećanju ne vrzmaju tolike slike. No, zar
bih bila ovde da ne volim ljubav? Jedino vas preklinjem da me ne
uzimate sada. Za mene je bolno da vas ne držim u zagrljaju. Međutim,
istovremeno želim da i vas razdire bol kao mene. Ne bih htela niti bih
mogla da vas poljubim. Recite mi da patite i gorite od želje. Htela bih
da mi se pomuti u glavi od vaše i moje patnje. Šta mari što znate da
sam potpuno vaša. Bila sam vaša od prvog časa, inače ne bih došla.
Sada sam vaša uza sve ovo drhtanje koje me je, kao što vidite,
obuzelo.

Govorila je grčeći ruke i smejuljeći se, kao da će svakog časa

zaplakati od tog drhtanja. Nastupilo je ćutanje, prestali smo da se
smejemo i počeli da jedemo. Da je neko iz prikrajka pogledao, mogao
je u staklastoj ukočenosti naših pogleda primetiti mržnju.

Hansi mi se ponovo obratila tužnim glasom, koji me je neprekidno

opijao, kao što je, čim sam ga čuo, iz žeravice u meni suknuo svetao
plamen.

− Zašto nisam u vašem zagrljaju? Nemojte da me pitate, nego mi

recite, da niste naumili da me proklinjete?

− Ne proklinjem vas − odgovorih. − Pogledajte me! Uveren sam da

uživate u našoj nelagodnosti. Isto tako, vama je jasno da mi ne biste
mogli pružiti veću sreću od ove nelagodnosti.

− Ah, vi, dakle, znate! nelagodnost me baca u vaše ruke. Ponovite:

naslutili ste šta osećam!

− Ne mogu da zamislim veću sreću.

Držala mi je ruku u svojoj; njena se ruka kršila obuzeta grčem.

Osmehnula se kiselo i s primesom podsmeha.

Vreme je proticalo između naših ruku.

− Smirili ste me − reče ona. − Sada ćete mi dopustiti da odem. Htela

bih da zaspim i potom se probudim: da oboje budemo goli i da vi
budete u meni. Nemoj da me ljubiš, posle toga ne bih mogla da te
ostavim.

− A zašto morate da me ostavljate?

− Ne pitaj ništa: hoću da spavam kod svoje kuće. Spavaću dvanaest

sati. Pobrinuću se za to.

Kada se budem probudila, znaću da stižeš: imaću tek toliko vremena

da se rasanim.

Oči su joj se postepeno sklapale.

Kao da je, u svoj svojoj jednostavnosti, počela lagano da tone u san.

− Da li bi hteo da i ti zaspiš sa mnom? − upita me ona.

Nisam odgovorio.

− To je, kao što znaš, nemogućno. Odvešćeš me kući. Čekaću te

sutra. Ručaćemo zajedno. I više se nećemo rastajati.

Vozeći se otvorenim kočijama, prozborili smo tek poneku reč. Nisam

zaboravio kaskanje konja, pucanje biča, pustu živost bulevara duž kojih
se slegla neka čudna tišina. U uglu Hansinih usana, na časak je
zaigrao neprimetan osmeh, kao da mi se podruguje.

Izišli smo iz kočija i ubrzo sam ostao sam na ulici. Hteo sam da se
peške vratim kući. Nisam mogao da se snađem u tom fizičkom stanju u
kome sam se obreo posle sreće sa Hansi. Uvijao sam se od bolova u
preponama. Grč me tako stegnuo da sam hramajući jedva išao sitnim
koracima… Zaustavio sam neke kočije i vratio se kući. Uvijao sam se
od bolova u trbuhu, bivao sam prosto smešan, a ipak sam dospeo do
vrhunca nadraženosti. Pao sam u mučno uživanje i bolnu nadraženost.
U mojoj svesti nekontrolisano su se smenjivale mutne slike, u
nekakvom stanju sna za koje ne bih umeo reći da li je srećno ili veoma
nesrećno, a iz koga sam napokon izišao ispražnjen čudovišno obilnim
izbacivanjem semena.

Probudio sam se kasno i sa upadljivim podočnjacima. Morao sam

istog trena da odem do Hansi. U grozničavoj žurbi nisam tako reći imao
vremena ni da pomislim kako je silno volim. Još sam osećao fizičke
bolove, doduše, znatno blaže, a moja sreća mi je izgledala nepobitna.

Ušao sam u Hansin stan. Lepa sobarica mi je ponudila da sednem u

veliku naslonjaču i zamolila me da pričekam. Obuzela me silna zebnja.
Iznenada, istina je izišla na videlo. »Juče«, mislio sam, »nisam ništa
mogao da znam o Hansi. A već danas je sve jasno kao dan: devojka
koju sam zavoleo, koju volim i neću moći prestati da volim, ta devojka
trguje svojim telom i od ljubavi pravi posao… Ovaj luksuzno namešten
stan, pa ona primamljiva devojka namiguša na ulazu (onako prelepa,
rekla mi je uz osmeh: − Gospođi je neobično žao, ali me zamolila da
vam poručim da ćete možda morati da je malko pričekate)… Pa šta,
opet, znači da je sinoć morala da me što pre ostavi ili pak činjenica da
je mati bez snebivanja ugovorila da se sastanem sa Hansi − kao da je
u pitanju devojka čijim se telom može poslužiti onaj ko plati… A najgore
od svega je njeno pretvorno izgovaranje kako ne želi da mi se poda
prve večeri. Čim bude stigla, tražiću da mi prizna s kime me je od sinoć
varala.« Bio sam toliko ojađen da sam jednog trenutka naumio da
odem, ali sam odmah shvatio da nemam snage. Ništa od mog odlaska.
Obrisao sam znoj sa čela: bio sam, naprosto, satrven. Pomislio sam da
još jednom pročitam majčino pismo. Ni to nije išlo, jer bih se onda
morao do grla zaglibiti u bedu u koju me uvukla najbesmislenija i
najneopravdanija strast. Jedino što sam mogao da učinim bilo je da
svoja razmišljanja usredsredim na predmet te strasti: »Mogu li se žaliti
da me prevarila? Ne, jer bih morao priznati da mi pripada. Uostalom,
ne mogu je optuživati. Nemam nikakvog dokaza. Ako je, kao što
pretpostavljam, Hansi samo jedna raskalašna devojka, onda ću se brzo
uplesti u njene nebrojene laži koje ću uzimati zdravo za gotovo tim pre
što već zebem pri pomisli da je mogu izgubiti.« U glavi mi je nastala
zbrka: jednog trenutka sam, setivši se njenih reči, pomislio kako mi ne
bi to ni kazala da je kanila da me izigra. Bol me razdirao dok mi je pred
oči izlazio tako živ i očaravajući Hansin lik. Sećam se da me je u
fijakeru krišom pogledala smejući se (nije slutila da je vidim): bila je pri
tom tako lepa da bih, kad se samo toga setim, želeo da mi se večno
ruga i da od mene napravi ono što sam pročitao u nekoj pornografskoj
knjizi, roba isprebijanog na mrtvo ime koji uživa u tom batinanju i
ropstvu.

Začuo sam ključ u vratima. Hansi je zadihano uletela.

− Ah, čekao si me − reče ona. − Pogledaj, nisam ni oka sklopila.

S korbačem u ruci, riđokosa, s blistavim cilindrom na glavi i obučena

u crno kao amazonka, Hansi je bila više nego čarobna: ona je bila
ovaploćenje napasti koja me upravo spopala.

Kako li je samo pogodila šta mislim! Vragolasta i nasmejana,

uhvatila me za podlakticu.

− Zaprepastila te moja odeća. Volim je i uživam da je nosim. Pre

svega, nemoj da u njoj gledaš odoru mojih poroka. Ja sam
sladostrasna i gorim od želje da te u to uverim: ali − i pri tom pokaza na
korbač − ne volim da ga upotrebljavam. Razočaran si? Njegov fijuk je
tako divan…

Pokunjio sam se, a uto je korbač fijuknuo. Nasmejana i preteći

odlučno kao krotiteljka kada izaziva zver, Hansi mi priđe.

− Na kolena! − povika. − Pogledaj moje čizme.

Prestala je da izaziva i prsnula u smeh. Zadigla je haljinu i otkrila

blistave lakovane čizme.

Prenemagala se.

− Neposlušan si. Šteta! Ipak, pravo govoreći, ne bih ti dozvolila da

mi poljubiš čizme: ništa ne vrede. A sada mi reci šta te žalosti. Kaješ li
se?

Govorila je samo ona; bila je pomahnitala. Ponovo je zamahnula

korbačem i švigar je resko pukao.

− Znaš li zašto sam ovako raspoložena? Zato što sam, kad sam
ulazila ovamo, rekla sebi: ja sam njegova a on je moj. Hoćeš li da
skinem sve sa sebe? Ili više voliš da zadržim šešir? Možda čizme?
Htela bih da radim samo ono što želiš. Hoćeš li korbač? Hoćeš li da me
prebiješ namrtvo? Ne uživam mnogo u tome. Jedino mi je stalo da
budem s tobom i da budem tvoja igračka. Tužan si, vidim, a ja sam
luda od radosti. Nisam mogla da podnesem one spore kočije i želju da
odem u šumu, jer nisam mogla da zaspim. Nikada nisam patila zbog
ljubavi, nikada nisam volela, ali sam izbezumljena otkako smo se sinoć
rastali. Zašto sam te sinoć zamolila da me pustiš?

− Da, Hansi, zašto si me zamolila?

− Pjer, htela bih da znam. Bila sam luda. Htela sam da budem sama.
Pjer, zar bi ikada znao šta je dan ako ne bi postojala noć? Ali, užasno
je dok u noći čekaš dan.

Bio sam zlovoljan i gluv za Hansino cviljenje. Ali sam bio i nesrećan
što sam tako neosetljiv i što i ne pomišljam da je zagrlim.

Verujem da je naslutila šta mislim. Najednom je uzviknula:

− Baš sam na to zaboravila, Pjer, a mislila sam čitavu noć o tome jer
nisam mogla da spavam, pa ti ništa ne znaš o meni!

− Neću ni da znam…

− Ako bih prodavala svoje telo, da li bi me i tada voleo? Ako bih se

podavala onome ko najviše plati?

Odgovorio sam uz neki opak prizvuk i pognuo glavu:

− Svejedno mi je. Znaš da bih te voleo bez obzira na sve.

− Kako si tužan! Je li te mučila sumnja?

Glavu sam i dalje držao pognuto.

− Šta znam o tebi? Uplašio sam se da si me sinoć slagala samo

zato da te pustim da odeš.
 − Nisam te lagala. Međutim, o devojci koja pristaje da večera na
onakvom mestu ti si mislio da se prostituiše! Jesi li tako mislio?

− Da, baš tako sam mislio. Pristao bih i na to, ali bih izgubio želju za
životom. Često je ionako gubim.

− Vratiće ti se ako me budeš voleo. Poljubi me!

Šešir je pao s njene glave a mene je sreća ošinula poput groma.

Ne znam koliko je trajalo to satiruće naslađivanje, ali sam začuo

kako Hansi veli:

− Nisam sklona porocima, užasavam se poroka, ali bih svojim

sladostrašćem mogla da ubijem čoveka, A znaš li zašto?

− Zato što umirem od sladostrašća.

Usne su nam se ponovo slile u osećanje prekomerne radosti. Lak

pokret jezika je izazvao neke unutarnje bujice i život se izlio preko svih
međa: jačina i prisnost osećanja sunovraćale su se u bezdan gde sve
nestaje, kao što duboka rana vodi u smrt.

− Bio bi red da nešto prezalogajimo.

− Sasvim si u pravu.

Međutim, kao da smo izgubili svako osećanje za reči. Dok smo se

gledali, obuzeo nas je nemir jer smo najzad zapazili da su nam pogledi
tako reći zgasnuli: kao da dolazimo s drugog sveta. Zahvaćeni
vatrenom žudnjom, nismo više imali snage ni da se nasmešimo.

− Sve ću zbaciti sa sebe − reče Hansi. − Pođi u moju sobu, a ja

idem u kupatilo da se presvučem. Moći ćeš iz sobe da razgovaraš sa
mnom.

Kao i ja, Hansi se detinjasto užurbala.

− Ne umem da skinem čizme − prostenjala je.

Pozvonila je sobarici, ispoljavajući pri tom nestrpljenje. Sobarica joj

je vešto i brzo izula čizme.

Vratila se u lakoj kućnoj haljini s čipkama. Pala mi je u zagrljaj

govoreći:

− Moje telo gori od želje da ti se prepusti. Osećaš li? Neću se

oblačiti, jer posle ručka idemo u krevet… Hoćeš li?

Najednom mi je postalo jasno da ću biti nesrećan u svoj toj sreći.

Hansi bi se, dakle, naočigled sobarice mogla podati nekom neznancu
kao što sam ja. A to se može objasniti samo time što je na to navikla.
Hansi je pretekla moju znatiželju:

− Tako sam zaljubljena da u žurbi nisam ni stigla da porazgovaram s

tobom. Već sam te slagala. Sada sam to primetila.

− Ne budi tužan. Rekla sam ti da nisi moj prvi ljubavnik. Bićeš mi

treći. Ali, tebe ću zadržati. Sa prvom dvojicom sam ostala samo po
jednu noć. Samo…

− Samo…

− Lažem kada tvrdim da nemam poroka i da ga se gnušam. To je,

po mom mišljenju, donekle tačno. Možda to i nije porok. Pa sobarica je
zaista lepa. Šta misliš?

Pocrveneo si. Nisi li već pomislio kako ćeš me prevariti? Rekla sam
ti da sam pohotna. Hteo bi da saznaš kako živim. Imam sve što mi
treba i živim samostalno, ali da nemam Lulu, podala bih se prvome koji
naiđe. Ne volim da budem sama kada padne noć.

Zacvileo sam:

− Sinoć?

− Nesrećan si. Jesi li ljubomoran?

− Nije mi prijatno da me lažeš.

− Sinoć sam udvostručila dozu, a ipak nisam spavala. Da bih

zavarala želju za tobom, jutros sam pomišljala da pozovem Lulu u svoj
krevet. Bila sam toliko izvan sebe da bih to i učinila, ne bi me grizla
savest. Kasnije bih ti priznala, a ti bi mi, svakako, oprostio. Ali sam
odlučila da odem u šumu i da nadražujem ludakinju goneći je da
galopira. Sada sam u tvom zagrljaju, ljubim te i gotovo sam gola. Hoću
da se veselim s tobom. Ako nisam poročna, obešenjački sam bestidna i
volim da se proveselim. Sada sam luda od nestrpljenja. Međutim,
čekam da i ti malakšeš. Znaš li šta mi je Lulu šapnula dok mi je u
kupatilu izuvala čizme? Ne možeš ni da zamisliš kako je zabavna.

− Zoveš je Lulu?

− Lulu je vidovito ime, zar ne? Ja sam veoma vidovita. Volela bih
kad bi jednog dana došao u šumu, da se Lulu i ja zabavljamo pred
tobom: ona je lepa u ulozi amazonke.

− Lulu?

− Lulu uopšte nije sobarica. Ona je žena koja se zabavlja, i naše igre
nikada nisu bezazlene.
 − Hansi − rekao sam − ne znam zašto bih hteo da zaplačem.

Hansi nije shvatila da su te suze, koje su mi navirale na oči, zacelo

suze radosnice. Uviđao sam svoju glupost i zadivljeno naslućivao kako
život pruža pohotu i lepotu uz ljubavnu nasladu.

− Ne, Pjer, neću te nikada žalostiti. Volim te kada plačeš, ali kada
plačeš od radosti. Nikada nemoj sumnjati da naša ljubav neće biti
srećna. Ali, hoću da se ovog časa skinem pred tobom. Već mi se čini
da sam gola i hoću da govorim pred tobom bez imalo stida. Hajde da
živimo strasno: za koji trenutak zamoliću te da me uzmeš. Međutim, još
ne znaš šta mi je Lulu kazala u kupatilu.

− Ne, Hansi, sada neću da znam.

− Pjer, oprosti, tako sam luda za tobom, ne znam šta govorim.

Potpuno sam van sebe i nikada me niko nije tako izbezumio. Želja za
tobom me tako zaluđuje, zato i govorim sve ove budalaštine. Dostojna
sam prezira, ali sam lepa. Ne mogu više ovako, pobesnela sam kao
furija: povali me!

Nije se povukla nego je pokidala čipke kojima beše prekrivena: ona

je mene povalila. Pomogla mi je da se skinem. Onako neobuzdano
uspaljeni, našli smo se na tepihu.

Ostali smo nekoliko dana u krevetu, ogrezli u bezumnu strast;

pokrivali smo se retko, samo onda kada bi Lulu unela vino, piletinu ili
meso, na koje smo kidisali. Pili smo mnogo burgonjskog vina, da
povratimo izgubljenu snagu. Jedne večeri smo se konačno upitali da li,
možda, nismo izludeli, da ne haluciniramo. Hansi je neprekidno htela
još vina.

− Baš bih htela da znam šta ona misli o svemu ovome − reče Hansi.

Lulu je donela šampanjca i tada je Hansi zapita:

− Lulu, mi više ne znamo za sebe. Pitamo se šta se to s nama

dešava. Koliko smo dana već u krevetu? Nećemo li se istopiti ako
ovako nastavimo?

Lulu se nasmeja:

− Već je četvrti dan. I pravo govoreći, gospođa izgleda kao da joj je

duša u nosu. Ako smem da primetim, ni gospodin ne izgleda mnogo
slavnije.

− Više uopšte ne znam za sebe − reče Hansi.

− Gospođa je, sigurno, previše sanjala…

− Da, biće da je zbog toga?

I obe devojke prsnuše u smeh.

− A sada hajde da nešto popijemo zajedno − reče Hansi. − Pjer i ja

ćemo piti iz iste čaše.

− Dozvoljava li gospođa da je oslovljavam sa »ti«?

Hansi se još jače zasmejala:

− U redu, slažem se ako Pjer dopušta.

− A ti se zoveš Pjer? − upita me Lulu.

− Eh, evo i ja oživljavam! − dobaci Hansi.

− Pjer − na to će Lulu − zacelo ne misli da smo poročne. Ja imam

svoje poroke. Biti sobarica, ipak je neobično. Hansi je neporočna. Ipak,
uvek je prijatno klizati se po nasapunjenoj dasci.

− Ostavljam takav utisak − reče Hansi − čak mi se sviđa da se o

meni tako misli, ali ni ja ne odolim uvek.

− I meni se, evo, vraća snaga − dodao sam.

Nije mi bilo sasvim razumljivo zašto mi se dopada ovakav

dvosmisleni način izražavanja koji me inače razdražuje.

− Da li bi mogao da sanjamo? − upita me Hansi.

− Naravno, snaga mi se povratila samo zato da bolje sanjamo.

− Eh, sada vas moram ostaviti da sanjate − reče Lulu.

− Ako bi htela − dobaci joj Hansi − ali prethodno isprazni ovu bocu i
otvori drugu da popijemo još po jednu čašu. Mi ćemo sanjati, a zatim
ćeš se vratiti pa ćemo ti ispričati šta smo sanjali.

Lulu je ispila ćutke.

Uopšte nas ne primećujući niti zapažajući da je Hansi već počela

lukavo da razbuktava vatru ispod pokrivača, ona je samo dobacila:

− Da li gospođa misli o jednoj stvari? Naime, ako je sobarica

raspoložena da sanja, ne znači da je sklona da uvek sanja sama.

Zbunio me ovaj razgovor. Više nisam mogao da dokučim šta moja

ljubavnica očekuje od svoje prijateljice niti, pak, šta prijateljica očekuje
od moje ljubavnice. Hansi je tako savršeno utolila moju požudu i
ispunila me silnim nasladama… tako da su one nelagodnosti od prvog
dana bile sada već sasvim daleko od mene. Nisam mario, ali ni zazirao
od takvog dvosmislenog okolišavanja u razgovoru, u čemu je sa svom
svojom neusiljenošću Rea bila pravi majstor. Zbog prisustva majke, te
dvosmislenosti su pobuđivale izvesnu zebnju, ali zebnja ne protivreči
zadovoljstvu ukoliko može da ga učini žešćim. Oštroumno i natenane
sam obuzdao rukama Hansinu vatrenu razdraženost: odmeravao sam
put pređen od onog dana kada sam prvi put primetio šta mi pruža
sladostrašće. Bez bojazni i griže savesti živim danas u prostranom
području gde sam se kao samotar lukavo ugnezdio. Prvobitno
religiozno strahovanje pretvorilo se u moj tajni podsticaj uživanja.
Intimni život tela je tako dubok: on nas nagoni na užasan krik prema
kome je religiozno ushićenje samo neka vrsta kukavnog mucanja.
Prevaziđena pobožnost može biti samo dosadna. Jedino teškoće i
problemi tela, njegove zablude, neuspesi, užasi, nesporazumi i
nespretnosti tela opravdavaju postojanje neporočnosti. Genitalno
uživanje je luksuz koji sputavaju starost, ružnoća i svi vidovi bede. Kad
mi je taj luksuz bio podaren, sveštenike je obuzeo bes, u kome sam
uočio jadikovanje zbog neizlečive impotencije. Sve što je preostalo od
revnosne religioznosti u meni, stapalo se sa zanosima sladostrasnog
življenja… Privlačile su me razvratne zabave, a tog dana sam hteo da
kažem Lulu da ostane s nama. Zabavljala me pomisao da vodim ljubav
pred lepom devojkom, ali me neodređen Hansin stav dovodio u
nedoumicu. Nimalo ljubomoran što Hansi spava s Lulu, ipak sam hteo
da znam šta ona hoće.

Ova razmišljanja nisu mogla da umanje moje uživanje u Hansinom

zagrljaju. Bujica bezumne strasti u koju sam tonuo imala je četvrtog
dana nesmanjenu silinu. Nijedna žena mi nije na takav način podarila
neiscrpno osećanje sreće koja navire i koja neće brzo proći. Rana je,
sigurno, smrtonosna, zanavek!… U trenu sam zažalio što sam pomislio
na zlosrećan život Lulu, koja ne može sudelovati u toj beskrajnoj sreći
moje ljubavi što je tajnija od mog srca i lucidnija od ubistva.

Život mi je zahvatila takva goropadna žestina da sam

raspomamljenoj Hansi mogao reći: »rastrgni Lulu«, »liži joj jezik«, ne
razlikujući isprva, u svojoj ravnodušnosti, mogućno od nemogućnog, ni
poželjno od smešnog. Ako bi me ošinuo grom, više ne bih čuo muvu
koja mi zuji u uhu. Živeo sam pogođen gromom, i tek sam,
razgovarajući sa svojom milosnicom, naposletku ipak ponovo osetio
želju da joj kažem (jer sam u međuvremenu zapao u životarenje lišeno
želje):

− Maločas si htela da mi kažeš šta ti je Lulu šaptala u kupatilu.

Hansi me dugo gledala ne shvatajući. Zatim je, kao da se prenula iz

sna, rekla:

− Naravno. Trebalo bi da raskinem s njom. U svakom slučaju, hoću

da ti pričam o njoj i da ti kažem šta mi znači, ili šta mi je, možda,
značila.

Osmehnula mi se. Još jednom se draž osmeha preobratila u nežnost

usana, a ova nežnost potom u neutaživu žudnju i, konačno, u žestinu…

Zatim se smirila. Rekao sam joj:

− Mislim da sam ovog puta zaista mrtav umoran.

− Trebalo bi da jedemo − reče ona. − Možda je vreme da večeramo?

− Nisam navio sat…

 − Pozvaću zvoncetom Lulu…

− Pozvaćeš je… ona je, dakle, tvoja sobarica… nisi li mi to rekla?

− Da, Lulu je moja sobarica, ali… reci i sam… ništa nije tako
prosto…

Hansi se razveselila.

− Htela bih − reče − da ti zatvorim usta. Više nemam snage, sve mi

titra pred očima. Pozvoniću Lulu.

− Najpre mi sve ispričaj o njoj.

− Ne, prvo ću je pozvati.

− Pričaćeš mi pred njom?

− Zašto ne?

− Razmisli!

− Ponestaje mi snage.

− Pričaj mi o Lulu.

− Kada sam ušla u kupatilo, imala sam čizme na nogama. Korbač je

bio na stolici. Lulu je gledala u vrhove čizama i rekla: »Šteta što
gospođa jutros nije sklona da porocima pusti na volju.« A sada ću da je
pozovem pa ću ti o svemu pričati pred njom. Međutim, to je više nego
teško, mrtva sam umorna. Eh, da znaš, htela bih da ti kažem sve i da
sa tobom sve radim, hoću da govorim, razvrat iscrpljuje, a ja sam zbog
iscrpljenosti još razvratnija. Hoću da govorim.

Lulu je zakucala.
 − Uđi, Lulu. Predajem se. Večeras sam cinična. Pre svega, gladni
smo, hoćemo da jedemo i pijemo. Zatim ćeš sve lepo ispričati Pjeru: da
voliš moj korbač, da nisi moja sobarica, da zbijamo šalu preke svake
mere. Hvata me dremež. Pjer, već sam tako malaksala da nisam kadra
da sanjam.

− Večera nije spremna, a ona je tako reći zaspala. Zaista, Pjer, zar ti
Hansi nije ništa rekla?

− Ako sam dobro razumeo, ja sam uzeo tvoje mesto. Hansi te bičuje
i to ti se dopada. Dopada li se i njoj?

− Istinu govoreći, Pjer, ti si uzeo moje mesto − reče mi Lulu. − Ali,

samo u izvesnom smislu, jer Hansi me nikada nije volela.

− A ti misliš da mene voli?

− Pjer, slutim da je na pomolu veliki lom, ona je sasvim

izbezumljena; presrećna sam zbog toga, iako u isti mah tužna.

− Lulu − rekoh − tako si lepa, osećam se veoma glupo što sam te

zamenio kod Hansi i uzeo tvoje mesto. Sanjam o svetu u kome neće
biti ljubomore. Međutim, verujem da bih mogao biti ljubomoran na
Hansi. Na tebe nisam bio. Kad si ti u pitanju, ja mislim jedino na ostale
njene ljubavnike, koje si, svakako, upoznala, i prosto sam se sludio
uvidevši da će me primiti bez imalo snebivanja, kao da je to najobičnija
stvar.

− Ali, Hansi je gotovo devica i ja sam mislila da ona ne voli

muškarce. Prevarila sam se, ona voli ljubav. Htela je svake večeri da
se provodi. Jedino preksinoć… Preklinjala sam je da me tuče. To ne bi
značilo da te vara. Ona spava: reci mi, da li bi se ljutio ako bi me ona
tukla?

− Ne znam, umoran sam, sve me boli i više ne znam šta mislim. Ne

verujem, ali, da li ti, Lulu, uživaš kad te ona tuče?

− Da, svakako, ali Hansi ne uživa.

− Ona ne uživa, nego se zabavlja.

− Ne, ja sam jadna, sve podnosim, a to nju ne može da zabavlja.

Ona je surova, ali iz ravnodušnosti, ne oseća nikakvo zadovoljstvo
znajući da patim. Međutim, ona me baca u očajanje, i to joj je poznato.
Rekao si mi, Pjer, da sam lepa: a pored vas živim kao životinja. Volim
je još iz internata. Uvek je volela da se provodi. Dok smo bile deca,
igrale smo se zajedno: ona je bila milosnica, a ja sobarica. Ostala je
dete. Još se igramo, ali sada uviđam da se promenila. Hansi mi je već
rekla da sigurno nećeš pristati da ostanem kod nje.

− Ali, Lulu, pa ti ne treba da na to pristaneš!

− Pristani, Pjer, biću tvoja robinja, njena i tvoja robinja.

− Zaboga, Lulu, plašim se, ne znam šta uopšte očekuješ od Hansi

kada se bude vratila. Što se mene tiče, od mene nema šta da
očekuješ.

− Ne očekujem ništa ni od Hansi. Htela bih da nastavi da me tuče.

Znam da je svemu kraj. Od tebe baš ništa ne očekujem. Možete da me
pozovete na piće…

− Verujem da bi to za tebe bio nepodnošljiv život, osim ukoliko…

 −… ukoliko šta?…

− Ukoliko Hansi ne bude htela da nastavi… da se… s tobom

zabavlja…

−… bilo bi ti drago…

− Ne znam da li bi mi bilo baš drago, ali, ako bi to ona volela, ja ne

bih bio ljubomoran.

− Ne bi ti smetalo da me Hansi pozove na piće?

− Verujem čak da sam time, kako da kažem, ganut. Siguran sam da

Hansi…

− Sačuvajmo tajnu, Hansi je vrlo sklona… ali neće na to pristati. Ako

se katkada šali, ona ipak tvrdi da se toga gnuša… Očarana sam, Pjer,
što imamo zajedničku tajnu. Htela bih da ti poljubim ruku. Znam: ništa
nije neizdržljivije od mazohizma. Međutim, to mi koristi, a i dovoljno
sam lepa da se ne ljutim! Razvratna žena, ako voli žene, u svakom
slučaju je vrlo prijatna i popustljiva. Muškarci su ozbiljniji ali dosadniji
gospodari. Mazohisti koji vole žene vazda su dragoceni prijatelji…
Tvoje prijateljstvo mi je ulilo novu snagu. Sigurno je da neću navući
kecelju.

− Lulu, hajde donesi šampanjca. Ako Hansi još spava, popićemo za

naše prijateljstvo. Znaš da volim Hansi, ali hoću da znaš da me satire
žudnja za njom kada staneš pored nje.

Lulu je donela šampanjca, a ja sam izišao iz sobe u kojoj je spavala

Hansi i seo pored Lulu.

− Odbacila sam sva obeležja sobarice − reče ona − ali ću ih ponovo

staviti prilikom večere. A večera vas čeka.

Otvorio sam bocu. Natočio sam čašu i pružio Lulu.

− Volimo istu ženu − rekoh joj. − Hajde da popijemo u ime našeg

saučesništva.

Potom smo iskapili čaše. Bio sam srećan i razdragan:

− Poljubiću te Lulu, ali u obraz… Nemoj da se ljutiš: raspinje me

želja za Hansi.

− Pjer, pa ja i ne volim muškarce, i jedino što volim kod tebe jeste

Hansina sreća. Sve troje je shvatamo na isti način. Hajde da
probudimo Hansi, a ja ću vam posle doneti večeru. Neka bude kao da
smo govorili o meni, a da smo samo uzgred pomenuli da se gnuša
zabavljanja… o čemu nismo ni hteli da razgovaramo…

Otišao sam i probudio Hansi − ne krijući koliko me raspinje požuda.

− Divno − reče ona, ljubeći me − ali sada sam suviše gladna i najpre
ćemo da večeramo.

Služila nas je Lulu. Večerali smo. Govorio sam malo, a pio mnogo.
Hansi je zevala. Jedući, borili smo se protiv osećanja potpune
iznemoglosti. Živci u potiljku prskali su od bola: više ništa nismo imali
da kažemo jedno drugome. Jeli smo i pili uzdajući se da će nas žestoki
bol uspavati. Hansi mi je rekla:

− Ipak, srećna sam, bole me očni živci, ali te vidim.

− Da, i mene bole oči, ali te vidim. Jedini način da ne patimo previše
jeste da ponovo vodimo ljubav.
 − Pa ti nemaš više ni mrvice snage.

Želeći da se pokažem odvažnim, uzeo sam je za ruku: ne znam da li

me je iznenadila moja malaksalost ili Lulin ulazak, ili možda oboje, tek
ja sam poljubio Hansinu ruku, umesto da je spustim. Zatim sam se
odmakao brišući maramicom znoj s čela.

− Bol s tobom je prijatan − rekoh. − Ipak, to je bol.

− Ako gospođa hoće − primeti Lulu − imam maramu bolničarke.

− Nedostaju nam nosila i bolničari − reče Hansi − ti tu ništa ne

možeš. Ali, ubrzo ćemo te zamoliti da odvedeš u krevet ove starce.
Trenutna nesvestica, Lulu, nesvestica, i ništa više. Veselim se i želim
te, Lulu, želim da budeš često ovako na umoru kao ja. Međutim, ja se
smejem preko volje, a želja ima opravdanja samo ukoliko je utoljena. A
sada… više nemam snage da jedem.

Bio sam bled i rukom sam nemoćno odmahnuo. Više nisam bio
sposoban da govorim.

− Evo vrhunca sreće! − reče Lulu.

Iscerio sam se da se ne nasmejem − i da ne uživam − u Lulinom

šaljivom raspoloženju. Nego da patim zbog dogovorenog
saučestvovanja, koje me užasavalo. Mučnina i sreća su se mešale.

Hansi je dopuzala do kreveta i istog trena zaspala.

Ali ja nisam mogao da zaspim. Razdiran bolom i previjajući se pored

nje, uzaman sam milovao njene guzove i grudi; znatiželjno sam ih
zagledao. One su još oličavale ludu prekomernost u uživanju kojim su,
izgleda, bile zasićene; uživanje je postalo smisao njihove lepote i, u
njihovoj bestidnosti, izazov mom ranije voljenom i prečistom bogu.
Trpeći bol i osećajući da Hansi takođe pati, ja sam onu nasladu pre
patnje i ono uživanje već utonulo u daleku pomrčinu minulih dana
upoređivao sa onom »radošću od boga« koje sam ranije doživeo.
Sadašnji bol, kako mi se činilo, trebalo bi da se uskladi sa prokletstvom
tela i ovom srećom koja nas zavarava. Ali, dok me morila patnja, u
svojoj muci sam pomislio da je telesno uživanje zaista sveto: možda je i
ushićenje posle molitve takođe sveto, ali je uvek neizvesno, morao sam
najpre da se naprežem i usredsređujem, ono me je tek docnije
ispunjavalo. Pa ipak, nikada nije dostizalo ovaj stepen preobilja i bujne
snage koji me nadmašuju i zbog kojih se gušim i vičem. Čak i ako je to
ushićenje dostizalo takav stepen, sumnjao sam u ono što je u mojoj
glavi izazivalo pometnju, čemu su doprinosile i ove detinje igre
razumevanja. Ushićenju koje je preplavilo mene i Hansi doprineli su
najpre naši goli trbusi, a zatim bezgranična ljubav zbog koje su se naši
trbusi razgolićavali i oslobađali svih stega. A to kršenje svih stega, dok
smo uranjali jedno u drugo, izgledalo mi je dublje od sveštenikovih
propovedi u crkvi i činilo mi se svetije. U tome sam video meru božju, u
čemu sam, inače, uvek gledao samo ljubavno bezmerje, bezgraničje i
bezumlje. Tako sam u svojoj muci poljubio Hansinu guzicu, iako sam
pri tom osetio da mi to, kao da je na sve bačeno božje prokletstvo, ne
pričinjava radost. Ipak, usred te ne osobito velike nesreće, imao sam
snage da kažem sebi: volim Hansinu guzicu, a volim i što je bog
proklinje; u svojoj muci radujem se tom prokletstvu koje njenoj guzici
utiskuje pečat božanskog. Hansina guzica je božanska, ako je ljubim,
ako znam da Hansi voli da oseti moje usne na svojoj guzici. A onda
sam je pokrio: više nisam video predmet svoje nemoćne strasti. Poput
giljotine, dremež i san su me odsekli od sveta u kome sam stvarno
živeo: oko mene su se množila gola tela, neka vrsta litije koja je bila ne
samo pohotna i nasrtljiva nego se odavala uživanju da ždere i čini blud,
a prepuštajući se najnižim uživanjima, istovremeno je jednim okom
gledala prema patnji i samrtnom hropcu. Elem, takva je litija
proglašavala da su ružnoća, starost i izmet češći od lepote, otmenosti i
sjaja mladosti. Imao sam osećanje kao da odasvud nadolaze vode;
vode, sve one poganštine, pred kojima ubrzo nisam nalazio utočišta:
poput utopljenikovog ždrela koje zeva u vodeni beskraj, podleći ću silini
prokletstva i nesreće.

Moj košmar se nije razvijao tako jednostavno, sećam se njegovog

početka, ali sam zaboravio kako se završio. Posle pedeset godina,
možda se i prisećam, ali samo toliko da me je obuzeo odjednom, kada
mi je bilo dvadeset godina. Ne sećam se sna, nego samo osećanja,
posle njega, koje sam sređivao najbolje što sam umeo. Tada sam sliku
neobuzdanog božanstva, sačuvanu u sećanju, poredio sa slikom
Hansinog sladostrašća, a obe ove slike sa onim beskrajno užasnim i
svemoćnim naplavinama izmeta. U vreme dok sam bio pobožan,
razmišljao sam o Isusu na krstu i o zagađenosti njegovih rana. Zbog
ubistvene muke nastale usled prevelikog raspaljivanja pohote, u mene
je provalila ta odvratna mešavina uzbuđenja a koja su listom vodila ka
bezumlju.

Moja neosetljivost i moralna obamrlost uzele su takvog maha da

sam prosto bio zapanjen. Kao da moji živci razoreni morfijumom nisu
više ništa osećali. Čak sam prestao i da mislim na religiju, za koju sam
u početku bio uveren da me celog prožima. Uživanje koje sam pružao
Hansi, sladostrasna žudnja s kojom mi se podavala, sreća koja me
ispunjavala dok sam nadraživao duboku nagotu njenog tela, otkrivao je
i zbog nje gubio razum, zamenili su i potisnuli ona drhtanja, nagla
uzmicanja i priviđanja izazivana prisustvom božanskog koje je
razgovaralo nekada sa mnom, dozivalo me i mučilo.

Od majke sam brzo dobio vesti. Nisam patio što je otputovala, a

kada mi je u pismima bezočno kazivala kakav život vodi u Egiptu, bio
sam samo u početku neznatno zaprepašćen, a zatim sam se time
zabavljao. Rekao sam sebi da i ja, da i Hansi… Moja majka postajala je
pomamna, bivala je razuzdana, ali mi je tvrdila da je srećna: umesto da
se sredi, očaravalo je da se svakim danom sve više kvari. Mogao sam
da naslutim zašto mi je pisala ta pisma: ipak, ja sam je obožavao,
žudeo za njom i zahvaljivao joj na svojoj sreći.

»Tvoj otac«, objasnila mi je jednog dana, »nastojao je da me izvede

na pravi put. A ja sam se trudila da isuviše usiljeno uzvratim nekom
vrstom uvažavanja dostojnog njegovih skandaloznih pijančenja! Danas,
u Egiptu, gde sam nepoznata i gde, osim na šalteru post-restanta,
živim pod lažnim imenom, polako postajem skandal Kaira: toliko sam
zabrazdila da na me prstom pokazuju. Pijančim neupadljivije od tvog
oca… ali sam na lošem glasu zbog svojih veza sa ženama. Zamisli
dokle sam stigla kad me i Rea urazumljuje i obuzdava! Preklinje me da
izlazim s muškarcima. Onda izlazim s muškarcima. Sada je još gore,
veli mi Rea! Iste večeri izlazim s njom: izbacili su nas iz jednog
restorana. Ponašale smo se da užasnije biti ne može… Ne bih ti o
tome ni pisala, ali lepa Hansi mi je saopštila da te moje poslednje
pismo razveselilo. A meni i ne treba više. Konačno sam prestala da se
zaustavljam na nizbrdici kojom je moj život krenuo: ukoliko osećam da
brže klizim, utoliko sam veselija i divim se sebi. Divim se sebi kada ti
pišem na ovakav način i ushićena sam kad pomislim da je moje pismo
dostojno tebe.

Tvoja mangupski bestidna mati presrećna jer zna da se zabavljaš i

da si, po Hansinim rečima, isto tako dobar sanjar kao tvoja majka.

Helena«.

Nešto ranije, to bi me pismo bacilo u očajanje. Ono me zaplašilo, ali

sam odmah čestitao sebi na ovakvom, za mene neočekivanom životu u
atmosferi »sna« u koju me gurnula majčina bezočnost. U tom trenutku
stvorio sam u mislima zavodljivu i prilično tačnu sliku svoje majke:
majka je imala pravo da se ponaša na takav način, ne bih mogao da
zamislim napregnutije ni jače stvorenje, oličenje smelosti i svesno
ponora, koji je začikavala. Odmah sam joj odgovorio:

»Plašiš me, mama, ali volim da se plašim tako da, što se više
plašim, više te volim. Međutim, tužan sam kad pomislim da mi jedna
nada nije dopuštena: nikada ti moja drskost neće izazvati osećanje da
si nadmašena. Stidim se toga, a ipak mi je prijatno da na to mislim.
Jedina drskost na koju imam pravo jeste da budem ponosan na tebe i
na tvoj život i da te poizdalje pratim. Ali, počinjem da se osećam −
doduše, retko − nekako neugodno zbog Hansine umerenosti i relativne
razboritosti. To me, kao i tebe, zasmejava: ali ne bih imao snage ni
volje da je iskvarim.«

Odgovor je stigao − kao post-skriptum jednom veselom pismu,

pisanom istim mastilom kao prethodno.

»Sam ne bi nikada mogao da iskvariš Hansi: tvoja greška je u tome

što više voliš uživanje od perverznosti. Možda ćemo se jednog dalekog
dana udružiti.«

Trebalo je da procenim kobno značenje njenog predloga. Međutim,

kako sam mogao da ga uočim? Danas sam iznenađen svojom
lakoumnošću. Želje su me vukle u svim pravcima. Kao i Hansi, naivno
sam želeo da svoje uživanje zaštitim od tih tegobnih promena
raspoloženja što vode jedino bolesnim izumevanjima razvrata. Kao i
Hansi, plašio sam se tih izuma. Međutim, često sklona da samo
okrzne, Hansi mu je pristupila sigurna da će u datom trenutku
uzmaknuti. Sada me porok opčinjavao, nadao sam se najgorem i,
sopćući od žudnje, drhtao isplaženog i suvog jezika. Naposletku,
postupao sam slično njoj, uzmicao sam, ali nikada nisam bio siguran
da će mi to zaista poći za rukom. Iz iskustva sam znao da nikada
nisam uspeo na vreme da se povučem. Voleo sam Hansi, voleo njenu
žudnju za neprekidnim uživanjem i njeno gađenje prema razvratu (kao
da bi sladostrašće moglo trajati ako nije uživanje duha, a ne tela, i
ukoliko nije poročno). Shvatio sam to suviše kasno. Hansi nikada nije
dopuštala da joj se jezik osuši od žudnje: volela je sreću bez ikakve
senke, nepomućenu sreću za kojom je žudela, ali koju nikada ne bi,
poput razvratnika, tražila u nesreći. Naša sreća je bila nepostojana i
počivala je na nesporazumu. Govorio sam joj ono što sam bio ubeđen
da mislim i sa čime se iz dubine duše slažem, ali sam istovremeno
pisao svojoj majci odgovarajući joj na rečenice prepune očiglednih
pretnji: »Od tvoje zamisli o našoj riđokosoj lepojki prošli su me predivni
žmarci niz kičmu. Usled straha ili ushićenja? Ne znam. Hteo bih da te
uzmem za ruku.«

Od majke sam se svakim danom sve više tuđio, priviđala mi se još

samo kroz maglu. Živeo sam u sadašnjosti. A sadašnjost je bila
»riđokosa lepotica« čije su mi duge noge i zlatni trbuh svake večeri
izranjali iz mora čipaka. Hansi me je obasipala poljupcima koji su me
nadraživali. Ne bih rekao da je bila baš preterano sramežljiva.
Međutim, mati mi je napisala i nekoliko redaka koji nisu smeli da padnu
u ruke otmene riđokose: »Nikada velika ’mečka’ neće shvatiti da je
duhovno uživanje, iako prljavije od telesnog, ipak čistije, i da se jedino
njegova oštrica nikada ne zatupljuje. Po mom mišljenju, porok je kao
crno zračenje duha koje me zaslepljuje i usmrćuje. Razvrat je duhovna
rak-rana koja vlada u srži stvari. Što se više izopačujem, utoliko sam
lucidnija, a rastrojstvo mojih živaca samo je posledica pustoši koja hara
u mojim mislima. Pišem, ali sam pijana, a Rea me, ispod stola,
užasava. Nisam ljubomorna na veliku ’mečku’, ali mi je žao što je,
očigledno, razboritija i pristojnija od Ree.«

U isto to vreme, Hansi je od moje majke dobijala pisma čija bi

neobuzdanost za trenutak unela u njen pogled nešto bestidno. Ta
pisma su bila nalik prvom delu pisama koja su meni upućivana.
 Hansi je još bila opčinjena mojom majkom, ali se brzo uplašila.
Uživala je u svemu tome: želeći povratak moje majke, nije mogla da se
kao ja obuzda i da se ne plaši.

Jednog dana mi je pokazala šta je odgovorila majci.

»… Pjer nestrpljivo iščekuje da mu se vrati majka, dok ja sa istim

osećanjem čekam da mi se vrati ljubavnica. (Ona je uoči našeg prvog
susreta uživala u njenim poljupcima.) Kad ne bih svake večeri bila u
zagrljaju tvog deteta… sanjala bih o tvom zagrljaju ili tvom devojačkom
grlu. Ali svakog dana moram da se prepuštam Pjerovom plahovitom
snu − a isto tako nema dana kada ne priželjkujem njegove prevelike
muke. Srećna sam i presrećna zahvaljujući tebi i znam da bi trebalo da
ti uzvratim istom srećom, ali sreća koju ti dugujem jača je od mene:
veseliću se u tvom zagrljaju ispunjena zahvalnošću, postiđena zbog
uživanja koje Pjer i ja pružamo jedno drugom, a srećna zbog uživanja u
koje te baca nezajažljiva želja izmešana s mojom, kao što su se i naša
dva milosnička tela mešala. Ljubim te i molim Pjera da mi oprosti.
Trenutno ga varam u mislima, ali kao što voleći njega ne sumnjam da
sam ti verna, ja ostajem verna njemu dok u mislima zavlačim jezik
10
među tvoje zube. Ali, ti ćeš mi oprostiti ako budem, kad stigneš,
zakinula neki poljubac mom telu, jer sam za Pjera rezervisala ono
11
najdragocenije. Lišiti me jednog uživanja znači nagnati me da se
razbolim, ali lišiti me zbog tvog malog Pjera znači u neku ruku lišiti me
zbog tebe, što znači učiniti me više nego srećnom.«

10 Ne: u mislima zabijajući moj jezik kao šiljak u blaženu rupu njene guzice.

11 Ne: jer Pjeru ostavljam ono mestašce kuda se piški i ono drugo kuda se kaki.
 Ništa nisam rekao: zahvalio sam Hansi, ali sam pomislio da me to
nepristajanje koje je Hansi zaodenula nepristojnostima više rastužuje
nego raduje. Voleo bih da se Hansi povremeno zabavlja s mojom
majkom. Gadio sam se pomisli da pijem s majkom, kao što je ona
volela da čini, i da potom neosetno kliznem. Međutim, ma koliko mi se
srce stezalo − ne baš uvek − od drskosti njenih pisama, ja sam ta
pisma ipak voleo. Nikada nisam zaboravio da je Hansi ljubavnica moje
majke. S početka mi se ta veza dopadala, a sada bih voleo da se
obnovi i nastavi. Čitanjem svog pisma Hansi me duboko uznemirila.
Mada sam ga očekivao, takav kraj je izneverio moje nade: jedino sam
se tešio mišlju da Hansi obećava da će majci uskratiti da ljubi telo ali ne
i usta. Bezočno sam pomislio da će mati ljubiti Hansi u mom prisustvu.
Takva intimnost je više odgovarala mojoj želji tim pre što je
uskraćivanje tela ipak obuzdavalo ono što bi me inače ispunilo užasom.

Jedva sam osetio da mi se volja lagano rasplinjava i da će majčin

povratak biti zacelo neka vrsta ciklona u kome će sve listom nastradati.
Međutim, za časak su me razgalile lakoumne rečenice »velike mečke«.
12
− Hteo bih da vidim − rekoh − gde si riđa.

Podrugljivo se povinovala. Promrmljao sam za sebe da je slična

meni i bez obzira koja da je od njenih ljubavnica u pitanju, makar po
sredi bilo čak i puko oživljavanje uspomena, njihovo prisustvo ju je u
zao čas navodilo na »san«. Tog dana je u pet časova rasklopila tajne
»zlatnih vrata«. Sklopila ih je tek u tri sata izjutra. Lulu koja nas je

12 Zamolio sam je:

− Najpre onu rupicu na koju piškiš.

služila, a mi je i sami docnije pozvali, zapitala me sutradan šta nas je
dovelo do takvog stanja.

− Bila sam prosto zaprepašćena − pričala mi je Lulu. − Hansi je

preda mnom zabacila glavu unazad i iskolačila oči. Nikada je ranije nisi
ljubio preda mnom. Nikada je nisi toliko razgolitio da je miluješ. Više
ništa nisi primećivao.

− Zar ni tebe?…

Lulu mi se smejuljila, a zatim je zadignula haljinu. Njena vragolasta

narav i umiljatost, prefinjena linija bedara i draž nepristojnosti, najzad
njena ozbiljnost i povučenost navodile su me na pomisao da ona manje
podseća na neku ličnost iz hiljadu i jedne noći, a više na bogatu i
prekrasnu devojku koja bi, onako se preobraćajući u sobaricu, sa
svojim čarolijama mogla da bude pravo oličenje raskalašne žudnje.

Konačno sam se osećao kao srećan čovek obdaren mladošću,

lepotom i novcem umišljajući da su svet i svi živi na svetu sazdani
samo zato da usliše svakojake moje nastrane želje. Više nisam
sumnjao u sreću kojoj je baš nesreća − i naivno sam se ponosio što to
znam − dodavala izvesnu mogućnu dubinu, kao što je slučaj sa crnom
bojom u paleti. Bio sam srećan, bio sam na vrhuncu sreće. Danju sam
se zamajavao tim otužnim svetom pod uslovom da iz njega izvučem
kakvo detinjasto − ili brižljivo − zadovoljenje uz izvesnu razvratnu
ironiju. A čim veče padne, slavlje je počinjalo iznova tako da je i Hansi
koja nikada ništa nije pred Lulu prihvatala što ne utiče da se pijanstvo
uveća, na kraju je bila spremna na kompromise.

− Na kraju krajeva, baš sam luda što se libim − reče.

 Izvukla je iz ormana izvestan broj presvlaka za prerušavanje. Lulu joj
dodade jednu: bila je to haljina od prozirnog platna. Kada su se dve
žene vratile iz kupatila, Hansi se pretvarala da je oduševljena, a Lulu
mi je pokazala da prorezi čak dopuštaju da jasno vidimo ono što haljina
donekle skriva. Bio sam iznenađen i očaran jednom takvom
promenom.

Međutim, pošto je na trenutak uživala da se zabavlja, ona se ponovo

oneraspoložila:

− To je zabavno pod uslovom da se zaustavimo u pravom trenutku −

reče ona.

− Pa to je još zabavnije − odgovorih joj.

− Obećaj mi da ćeš se zaustaviti kad treba, Pjer! Dosađivala sam se

posle podne. Lulu mi se dopala i nisam imala osećanje da te varam.

− Hansi, ja sam štaviše ubeđen da ćemo se večeras potpunije voleti.

− Imaš pravo, ali ja ne pristajem da radim ono što bi Lulu želela.

Ostavi nas, Lulu! Osećam da je Pjer nestrpljiv − a i ja sam još
nestrpljivija. Pozvoniću ti ubrzo.

Pre nego što sam čak i čuo da su se vrata zatvorila, Hansi mi je pala
u zagrljaj i raspomamila se od strasti.

− Volim te − reče − u pravu si, voleću te potpunije i čak verujem da

ću te večeras učiniti još srećnijim.

Sunovratili smo se tako duboko u bezdan uživanja da sam doviknuo

Hansi:
 − Maločas te gotovo nisam poznao a sada te volim možda više nego
što je mogućno: razdireš me i verujem da i ja tebe razdirem do dna…

− Htela bih nešto da popijem pre spavanja − dobaci mi Hansi. −

Obuci se i dodaj mi haljinu.

Nasmešila se jer ta haljina beše sve samo ne odeća, ali ona je

namestila tako da bi izgledala pristojno.

− Preklinjem te − reče Hansi − makar me želeo kao maločas, nemoj

mi prilaziti. Znaš da se plašim igre.

Međutim, nežno položivši glavu uz moju nogu, nasmejala se i

glasom koji se menjao zbog zebnje dodala:

− I pored svega, ako se budem ponašala… malčice nepristojno,

nećeš me valjda grditi? Ali, nemoj da zabušavaš. Večeras sva prava
pripadaju meni. Pristaješ li? Ipak… nemoj dozvoliti da odem još dalje
od svojih želja. I ne zaboravi: gotovo uvek ja kažem ne…

Najednom je postala vragolasto razdragana:

− Nema sumnje, biće vrlo zabavno jer se oboje plašimo.

− Mogla bi da namestiš haljinu, iako to možda nema svrhe − rekoh

piljeći požudno u ono parče odeće koje je opet bilo zadignuto.

− Šta hoćeš? − reče ona. − Čudi te moje raspoloženje, a ja uvrtela

sebi u glavu da ti se ono sviđa.
13
− Nikada ne bih poverovao da će mi se to toliko sviđati, ali mi se
sviđa baš zato što te kao i mene prožima grozna zebnja i što nećeš ići

13 Znaš, evo već ceo celcati sat ovako jezivo drkam.

do kraja.
14
− Glas ti je promukao kao i meni. Čujem da dolazi Lulu.

Lulu je metnula boce u posudu s ledom. U početku me ništa nije

iznenađivalo osim njen osmeh, podmukliji i potajniji nego obično.

− Lulu − reče joj Hansi − danas ćemo da se provodimo. Zar me

nećeš poljubiti

Lulu se mazno spustila na divan i pošto je u međuvremenu obukla

haljinu sa istim prorezima kao što je Hansina, delovi platna su se
razmaknuli tako da se ukazala njena gola guzica baš u trenutku kada je
uzela u usta Hansin nezasitni jezik.

Međutim, Hansi brzo odgurnu Lulu i ustade.

− Ožednela sam od svega ovoga − reče.

− Mogu li da ga poljubim? − upita Lulu pokazujući na mene.

Hansi je samo besno pogleda.

− Pa, Hansi, − reče Lulu − niko se ne brine o njemu.

− Utoliko gore − reče mi Hansi − dođi i zagrli me.

Ona se tako savršeno predala ljubljenju da je Lulu obuzeo isti zanos

u koji smo nas dvoje već tonuli i ona se uspaljeno protezala na obližnjoj
fotelji. Tada je Hansi grubo udari nogom i reče:

− Hoćemo da pijemo, užasno smo žedni.

I dodade:

14 Htela bih da ga izvadim, ali se ustežem.

 − Da, Lulu, više ne možemo izdržati.

Ustavši začudio sam se ogromnim čašama na poslužavniku u koje je

Lulu žurno točila šampanjac. Uživao sam u svojoj muci.

− Hoću da pijem u tvom naručju − reče Hansi Lulu.

Gotovo čučeći Lulu je obema rukama prigrlila Hansi koja se, ne

15
sedajući, oslonila na nju: Hansi me pogledala okrenuvši se.

Ispili smo čaše u istom trenutku.

Lulu je takođe popila, a zatim je ponovo natočila. Zaćutali smo…

− Popiću samo još jednu čašu − reče Lulu − neću da pored vas
budem pijana. Zatim će gospođa piti u mom zagrljaju, ako gospodin
dozvoljava…

Ponovo smo zaćutali. Hansi se opet naslonila na Lulu. Besramno

šireći noge, žudno je pila, ali se, kao i ja, istovremeno odmarala
gledajući me netremice.

Kada smo prešli u trpezariju, bili smo već pijani ali i ćutljivi. Iščekivao
sam. Čekala je i Hansi a ni Lulu nije izgledala ornija od nas dvoje. Kroz
prosečene suknje nagoveštavalo se da će možda uslediti ili − ko zna?
− da neizbežno predstoji pomamna razuzdanost. Međutim, bilo je
dovoljno da se zakopča jedno dugme i Hansin dekolte je prestao da
bludno zjapi. Posedali smo za već postavljenu hladnu večeru.

15 Osećam da ne mogu više, reče tiho, ali pijem da bih pišala u Lulina usta.
(Lulu je ipak mogla čuti njene reči.)
 − A ja sam gladna jedino tebe − reče mi Hansi.

Nismo se usuđivali da govorimo osim polušapatom. Meni se učinilo

da se Lulu, koja u međuvremenu beše nestala, nalazi pod stolom.

− Možda si žedna − rekao sam Hansi.

16
− Jesam. Hoću da pijem, a i ti ćeš sa mnom.

Shvatio sam da se Hansi već trese i da je počela da piški. Podilazili

su je žmarci.

− Pa ovo je čarobno − reče ona. − Sada ćeš i ti moći da uživaš.

ispraznićeš u moja usta što budeš popio. Zatim ću ti uzvratiti, a ti ćeš
mi onda naškropiti grlo, trbuh i noge. Lulu guta ama baš sve, pa ipak
sačuva tek toliko da bude poškropljena. Ako hoćeš, svuci se i kada
budeš čučnuo ispod stola, ona će te obilno naškropiti mojom
mokraćom. Kada se budem odmorila, išibaću Lulu. Ona će potom otići,
a mi ćemo se jebati. Ali, dotle ima još podosta… hoću da piškim u
kratkim štrcajima… Kada tako piškim, bol me razdire, što ćeš uostalom
i sam videti. Ne možeš ni da slutiš u kakvom sam stanju kad tako
piškim. Osećaš kako mi podrhtavaju noge i trzaju se dok moja pišaćka
ulazi u njeno grlo, Ljubi me, a ja ću da ti ga drkam. Lulu će ti ovlažiti
karu, pokvasićeš mi ruku pišaćkom i ja ću ti ga tako drkati da ćeš

16 − Da, najpre treba da skupim snage i, pre svega, što više budem pila više
ću da piškim. Pjer, volim te, obožavam te a živci su mi napeti do prskanja. Lulu je
zarila glavu među moje noge: natoči mi, hoću da se nalijem, a zatim ću vino
ispiškiti u njena usta. Ne mogu da zamislim veće uživanje od toga. Sva će ta igra
da potraje duže, a kada budem sve ispiškila, pričiniću ti tako snažno uživanje da
ćeš pomisliti da umireš. Kao živ oderan. Kao obešen čovek.
zaurlati na sav glas.

»Evo, prestala sam, Lulu, nakvasi sada Pjerovu kitu mojom

pišaćkom. Ipak, Pjer, uplašićeš se ili se možda već plašiš. A ja drhtim
od početka. Nisam te lagala. Nemojmo više govoriti. Ludim od uživanja.
Ponovo piškim.«

Za neki časak je produžila:

− Nisam te lagala. Radila sam to jednom − s nekim koga poznaješ −

i nisam verovala da ću biti kadra da to ponovo uradim. Kada sam
shvatila da bi ti to bilo milo, odlučila sam se. Ali, dok piškim, čini mi se
da nesreća ulazi u kuću. Ah, pa ovo je previše! Još jednom ću da
piškim. Volim da piškim u njena usta, ah, osobito sada kad si mi nabio
ceo jezik u usta!

Hansi je zaćutala dok je piškila. U jednom trenutku:

− E, sad ćeš ti lepo da ideš pod sto i… za koji čas ćeš me jebati.
Zarićeš se pravo u mene. Kupaćemo se u mojoj mokraći, a i piškićeš
mi u usta. Kad bi znao koliko uživam u pišanju, čak više nego u samom
naslađivanju… Oh, brzo, idi pod sto. Lulu će me ljubiti u usta. Brzo,
osećam…

Ispod stola sam dobio dar Hansinog nadraživanja. Povikala je:

− Pjer, za ime sveta, brzo, zabij mi kitu! Izludeću.

Prodro sam u nju, a ona je mazno zagukala:

− Kako je velik, pa kako je tvrd! Lulu, sisaj mu kitu između mojih

nogu i liži mi čmar. Ah, Lulu, volela bih da si dvostruka: trebalo bi da se
barem u neku ruku razmahneš pa da mi prstom džaraš čmar a ne
samo da jezikom podlizuješ rupu.

− Gospođa mi je već rekla da niko ne liže tako nezajažljivo − uzvrati

Lulu.

− Pjer, hajde da se zabavljamo kao nikada do sada i kako se više

nikada nećemo zabavljati − reče Hansi.

Nastavili smo sa igrom, a zatim smo zapali u neku vrstu potpune

malaksalosti. Uverena da nas je izdala snaga − ili da možda žudimo za
bolom − Lulu je potražila nešto što je već bila pripremila.

Već odavno smo sve troje bili potpuno goli.

Lulu se vratila i kleknuvši pokazala Hansi dva predmeta.

U levoj ruci je držala korbač a u desnoj veličanstven veštački ud.

Naprosto je zastajao dah od lepote ovih dveju golih žena, otvorenih

kao rane.

− Nagrada za mene − zaiska Lulu.

Hansi joj uzvrati osmehom u kome se dala nazreti primesa neke

surovosti. Stavila je desnu nogu na stolicu i tada joj, zadivljujuće vešto,
Lulu zakrka ogromnu napravu u vaginu tako da napolju ostadoše samo
muda i golemi žbun dlaka. A onda joj dodade korbač.

Pogled mi je išao od smeha u kome se ogledala sva divljačka

razdraženost do blaženog Lulinog osmeha u kome sam čitao
užasavanje i ushićenje bolom.

Pijana od vina i sperme, Hansi fijuknu korbačem pokazavši mi

pogledom na Lulu i najednom je ošinu posred lica tako jezivo da sam
kriknuo a Lulu se ćutke skljokala s dugom crvenom brazgotinom preko
obraza i usana. Grozničavo zažagrena, bolno se cereći, ushićena, Lulu
je netremice gledala Hansinu vulvu iz koje je ova izvlačila veštački
penis. Hansi je gledala u mene i kao da mi je njen zbunjeni pogled
govorio: kao što vidiš, moja žarka ljubav me podstiče na toliku surovost
i bestidnost.

U ruci je držala veštački ud koji je maločas izvukla iz sebe: zatim se

sagnula i bez ustezanja raščepila Luline noge kako bi postupila sa
životinjom, a onda je tu svoju veštačku kitu silovito zarila u njenu
međunožnu rasceplinu.

Tada mi je prišla i opet se sagnuvši uzela moj kurac u usta:

pohlepno ga je dudlala naočigled Lulu. Video sam kako joj se zadnjica
napela i ja joj duboko zarih ovlaženi prst. A onda me ona zverski
povukla na divan i dok je uplakana, ali uz duboko krkljanje, Lulu drkala
snažno nabijajući onu napravu, Hansi i ja smo se pomamno jebali kao
da su se, dok smo jedno drugome proždirali usta, cepala nebesa od
pobesnelosti mog uda i razuzdanosti njene čerečene guzice. Stezanje
naših tela gubilo se u osećanju uvek pokazivane ali uvek nedostižne
golotinje koju je moj jezik ipak lizao negde u dubini Hansinog grla a
glavić mog uda dodirivao upinjući se očajno da probije celu celcatu
Hansi − do dna pohote njenog tela.

Slabo sam spavao. Probudivši se u neko doba noći, zapazio sam da

se nalazimo u trpezariji. Sasvim se rasanivši, shvatio sam čemu služi
sav taj izuzetni nameštaj oko velikog divana za sedeljke postavljenog
uz sve zidove odaje. Taj veoma široki divan je bio predviđen za
svakojake nestašluke i provode većeg broja osoba: jedna neobična
ostava služila je da, ako ustreba, Lulu može raspremiti sto ne izlazeći
pri tom iz prostorije. Začudio sam se svojoj naivnosti: već smo vodili
ljubav na ovom divanu, ali nikada nisam ni pomislio da ga je Hansi
načinila u te svrhe. Na časak, onako pospan i opet se uspavljujući pred
tom golotinjom žena koje su spavale oprućene kako je kojoj bilo volja,
imao sam utisak da sam u nekom mučnom snu: sviđao mi se i nisam
ga napuštao. Pri slabašnoj svetlosti meseca koji je ponekad probijao
kroz oblake mogao sam da vidim Lulino ranom izobličeno lice. Hansi je
dakle učinila ono o čemu mi je govorila da joj se gadi, a zbog čega sam
često žalio, ah ovaj nameštaj namenjen za ovakve partije jasno svedoči
da je na njih navikla. Ni na kraj pameti mi nije bilo da joj makar šta
prebacujem, voleo sam je i iskusio najveće uživanje u tim igrama: pre
nego sam ih doživeo, već sam ih voleo u mislima, ali moja želja za
njima probudila se jezivo tek kada sam se u samoći našao pred
fotografijama svog oca ili kada sam sudelovao u scenama sa Reom i
majkom, koje su me užasavale. Opet sam se našao u duhovnom stanju
u kome sam bio posle svojih polucija i prvog odnosa sa Reom. Obuzela
me groznica i prvi put od one večeri kada sam stupio u Hansin dom
ponovo mi je grozna muka stegnula grlo.

U takvom stanju ponovo sam zaspao i opet se probudio: Hansi je

plakala na divanu. Ležala je potrbuške i plakala. Bolje rečeno, nabila je
pesnicu u usta i uzdržavala se da ne plače. Prišao sam joj i nežno je
zamolio da pođe sa mnom u njenu sobu i da spavamo zajedno. Nije
izustila ni jednu reč, ćutke je pošla za mnom i tek pošto je legla u
krevet, ponovo je počela da jeca. Setio sam se tog časa da Lulino
zaspalo telo i dalje mirno počiva u trpezariji.

− Hansi − rekoh joj − to više nikada nećemo raditi.

Ništa nije odgovorila, samo je briznula u plač.

Tek posle dužeg vremena rekla mi je prigušenim glasom:

− Pjer, dugujem ti objašnjenje, ali ono je užasno. Učinila sam to

protiv svoje volje i sada osećam da je sve izgubljeno… Tvoja majka…

Gušila se u jecajima.

− To je suviše teško… Nemam više snage. Ludo te volim, ali sve je

propalo. Ostavi me.

Neprekidno je plakala. Napokon mi je jecajući ispričala:

− Znao si da sam bila i da sam još uvek ljubavnica tvoje majke, znaš
da je ona ogreznula u ovim igrama u koje smo se maločas upustili. Sve
do one večeri kada je otputovala ona je na sve načine pokušavala da
me u njih uvuče. To nije bilo suviše teško. Lulu je uvek bila u kući. Ona
je već odavno bila moja ljubavnica odvratno se pretvarajući da mi je
samo sobarica što joj je pričinjavalo zadovoljstvo: ta veza je nastavila
igre iz detinjstva kada me Lulu, čiji je karakter uvek bio neobičan,
prisiljavala da je tučem i ponižavam. Uvek je postojala neka vrsta
mahnitosti u našem druženju, Lulu je vladala mnome i nametala mi
svoju volju. Bivala bi zadovoljna tek kada bi me potpuno izludela. A
tada su me spopadale ludačka pomama i strast kao što si maločas i
sam zapazio. Tvoja majka i Lulu su se spanđale i nagodile utoliko brže
što je Lulu odmah uvidela da ti predlozi za održavanje ljubavnih partija
predstavljaju jedini način da ona i dalje uživa u meni. A ja sam pristala,
baš kao kada smo se voleli, samo na to da ona i dalje igra ulogu
sobarice. Ali, najgore je počelo onog dana kada je, potpuno me opivši,
tvoja majka postigla cilj: tog dana sam se ponela baš kao malopre.
Udarila sam Lulu pred tvojom majkom!

Tvoja mati je likovala: odmah mi je dala jedan poklon: Lulu joj je dala
dimenzije trpezarije i malo kasnije ona je isporučila sve ove divane u
trpezariji. Sutradan je došla da me poseti. Bila je naprosto luda od
radosti, dizala je noge uvis, ali je kidisala na mene tek pošto je naredila
Lulu da ode i zaključala vrata. Pre svega, proverila je da li su
zaključane brave koje je naručila da budu postavljene na svim izlazima.
Raznežila sam se osećajući zahvalnost, srećna što me pravilno
shvatila, imala sam poverenja u nju kada mi je rekla da za svečano
stavljanje na upotrebu ovih divana treba da pozove nekoliko svojih
prijateljica, ali će mene odvesti u moju sobu. Svakako da će ona ući u
trpezariju da se naslađuje koji časak u provodu baš kada slavlje bude
na vrhuncu. To će je, rekla mi je, jezivo uznemiriti, ali će se ona odmah
vratiti i zatvoriti se sa mnom u sobu. U početku nisam pristala, ali sam
u njenim zagrljajima popustila.

Kasnije sam je stalno želela, ali od tog dana strah se mešao sa

željom. Znam koliko je voliš, ali ona mi je kazala da znaš sve u vezi s
njom i ja moram da ti govorim o onoj užasnoj noći jer će se tvoja majka
uskoro vratiti pa hoće da pozove nekoliko žena kod mene.

− Kako? − viknuo sam. − Zar u mom prisustvu?

− Da, u tvom prisustvu. Rekla mi je da bi htela da ti pokaže kako je

postigla veliki napredak na lestvici razvrata…
 Zacvileo sam:

− Užasnut sam…

Ali, dok sam se gušio, na pamet mi je padala dvosmislenost koja je

provejavala u našim pismima.

− Nisam prihvatila − reče mi Hansi.

Uzviknuo sam:

− Naravno!

Međutim, u mojoj grozi potajno je tinjala želja za odgovorom na

mahniti predlog moje majke i za prihvatanjem tog čuda od nesreće i
razornog bola u koje se ona pretvorila. Voleo sam Hansi, ali sam voleo
i njenu gotovost da nastrada u ljubavi, svejedno što sam se užasavao
nejasnih svetkovanja moje majke, dakle onoga što sam zamišljao da u
tim prilikama čini, voleo sam Hansinu nežnost s kojom su se mešali
spremnost na patnju i osećanje smrtnih pretnji… Tek što sam s
naporom izgovorio tu reč »Naravno«, shvatio sam da sam prepušten
na milost i nemilost majci, nego da žudim za ponorom u koji me sve
dublje vuče. Pri pomisli da mogu izgubiti Hansi jecaji su mi stezali grlo i
gušili me. Ali, sećanje na Hansinu neobuzdanu noć kao da mi je
govorilo: »Ni ti, Hansi, nećeš moći da ostaneš na obali, i tebe će povući
ista bujica.«

Odjednom sam se trgao, čučao sam go na krevetu i stezao šake na

grudima, obuzet grčevima; Hansa je zaključila da me razdire žestok
bol, ali nije ni slutila da mi majka više znači od nje.

− Tada mi je rekla šta je po njenom mišljenju najmučnije: naime,

poslednje majčino pismo.

Tvoja majka zahteva da i ti učestvuješ u svim sedeljkama. »Ne treba

okolišiti«, napisala je u pismu, »obećala si mi da ćeš ga polako učiniti
dovoljno čvrstim da podnese sve vrste preteranosti koje su neizbežan
nastavak ljubavi. Pokazivala si − seti se − izuzetnu sklonost za te igre.
Znaš: osećanje užasa i gnušanja koje te raspinjalo, svedoči o snazi
tvoje sklonosti. Odvešću Pjera dan kasnije, ali pre toga ga iskvari preko
svake mere, kao što bih i sama volela da ga iskvarim kad mi u tu svrhu
ne bi bio potreban jedan beli riđokosi anđeo koji, ne plašeći se, ima
čistotu i čednost anđela. Ništa ne smeta da Hansi ubuduće bude anđeo
kvarenja.« Ovo poslednje pismo tvoje majke mi je stiglo, pogodi kada!
…

− Juče? − upitah.

− Da, juče.

− Ne bih hteo da se neprimetno ušunjam, kao što sam činio.

− Shvataš li, taj anđeo o kom govori tvoja majka…

− To je trepet tvog srca… Nikada ništa nisi mogla da učiniš protiv

moje majke… Treptiš kao i ja.

− Pa to me sažiže. Sada znam da smo propali. Uzmi me. Kada sam

juče dobila pismo, pozvonila sam Lulu. Rekla sam joj: »Majka mu se
vraća, a s njome i ludilo u ovu kuću. Pridruži nam se, Lulu,
provodićemo se s Pjerom čim se bude vratio. No, sada zabavljaj mene.
Kada se Pjer i ja budemo zamorili s tobom, otpustićemo te.« Kao što
vidiš, nismo je otpustili. Pjer, jesi li se zamorio?
 − Mislio sam da jesam, ali sada gorim od želje. Hajdemo u
trpezariju.

Kada smo ušli u trpezariju, Lulu je gotovo nečujno plakala. Sve troje
smo stajali u polutami.

[Ali, ona je drkajući zabijala veštački ud u vulvu. Zatim joj ga je Hansi

izvukla i zarila joj jezik. Tada me je zamolila da joj zabijem jezik u čmar.
Kada je, sva uplakana, Lulu počela da se propinje i trza od naših
sladostrasnih poljubaca] Hansi mi reče:

− Ljubi je u usta.

Usta su joj bila umazana krvlju, lizao sam njene natekle usne
izazivajući žestok bol.

− Hoćemo da se pred tobom proveselimo − reče joj Hansi. − Za nas

je sve svršeno, majka mu se vraća. Pridruži nam se i uživaj, ubrzo
ćemo trpeti bol i patiti, pa ćemo i tebi pomoći da sudeluješ u našoj
patnji kako bi je pretvorila u radost.

Lulu procedi kroz zube:

− Kada se ona vraća?

− Ne znamo, ali već ludilo obuzima kuću. Što se rđavije budeš

ponašala, bolje ćeš odgovarati onome što nas tišti.

[− Pjer − reče Lulu − već dva meseca me niko nije jebao.

Tada sam pojebao Lulu. Sve vreme je vrištala. Hansi joj je zabila u
zadnjicu pozamašni veštački ud.

− Ovo je veštačka kita tvoje majke − reče mi Hansi.

 − To sam i pomislio − odgovorih.

Hansi se naguzi da joj Lulu liže rupicu dupeta.]

Nešto kasnije Lulu mi reče:

− Smilujte se, zahtevajte od mene nešto najgore. Zar nisam kadra

da učinim nešto još groznije? Eh, kakva šteta! Pjer, da li znaš kako ti se
mati provodila u Kairu? I šta je radila s muškarcima noću po prljavim
uličnim ćoškovima? Drkala im ga je i dudlala, a potom se čepila da joj
ga nabiju. Ne možeš ni da zamisliš koliko bih na tvom mestu bila
ponosna na nju. Ona je sada na brodu. Međutim, ono što je svake noći
tražila bila je smrt. Ne mogu da govorim ako ne otvaram usta, sada
sam srećna. Bolje rečeno, bila bih srećna kada bih na umoru poljubila
noge tvoje majke.

Hansi i ja smo je poljubili zahvaćeni nekim bolnim i grozničavim

grčevima. Najzad je i Hansi klonula, a misao na moju majku raspirivala
je u njoj isti iscrpljujući, zlosrećni i bolni zanos kao kod Lulu i mene.
Više nismo čak ni pili. Patili smo i gorko uživali u patnji.

Izmoždeni, proveli smo dan u nekom slabašnom snu koji je više bio
nalik na uspavan bol i pohotu koja je bila kao nekakav talog prave
pohote. Povukli smo se u deo stana koji je Hansi obično nazivala tajnim
delom, a koji se sastojao od Hansine spavaće sobe, kupatila i
trpezarije. Povremeno bismo se prućili po tepihu, a ponekad opruženi
ležali na divanu. Bili smo goli, iznureni, očiju upalih a ipak lepih.
Odjednom smo začuli lupu na vratima od hodnika.

Neko je lupao na spoljašnjem ulazu u kupatilo. Osoba koja je lupala

zacelo je dobro poznavala kuću.

Mislio sam da je već odavno nastupila druga noć. Brzo sam navukao
kućni kaput i otvorio. Nikoga nije bilo pored vrata, ali sam u dnu
hodnika pri slabom svetlu primetio dve žene koje su se izgleda svlačile
− ili možda oblačile. Pošto su bile gotove, video sam izdaleka da su
obe pod maskama. One su zaista bile obučene, ali samo u prozirnu
košulju i široke platnene pantalone. Bez oklevanja su ušle, ali nisu
progovorile ni reči. Jedna od njih zaključa bravu iznutra, a zatim
pređoše iz kupatila u sobu, a odatle u trpezariju gde naposletku
probudiše moju ljubavnicu i njenu sobaricu. Zbog maski i šminke nisam
mogao da ih raspoznam. Ipak, ubrzo sam shvatio da je jedna sigurno
moja majka a druga Rea: nisu govorile valjda zato da, ukoliko je
mogućno, povećaju moju mučninu. A moja mučnina je bila u skladu sa
njihovom. Jedna od njih je nešto rekla na uho Lulu i ova je to ponovila.
Činilo mi se da se razgovor odnosi na mene. Odnosio se na moju
mučninu. Od sinoć su i one provele vreme u igrama koje su ih baš kao i
nas iznurile. Nigde ni traga od obesne veselosti koja je bila svojstvena
ovim ženama za koje više nisam sumnjao da je jedna od njih moja
majka a druga je svakako Rea. »Nismo došle«, rekoše nam, »s drugim
ženama − ili muškarcima − koji bi nas zabavljali nekim pojedinostima
što nas tako duboko uznemiravaju.«

Zatim Lulu nastavi u njihovo ime:

− Ali, mi imamo nešto drugo, znate da se zbog vas nećemo ustezati,

kao što se ni vi pred nama nećete libiti. Sustale ste od umora, može
biti, a i mi smo, niste spavale, a mi još manje: ali situacija je takva da
će nam se vratiti snaga.

Ona od žena koja je sve vreme ćutala − i za koju sam pomislio da je

možda moja majka − zaklanjala je lice šeširom. Iznenadila me njihova
pristojnost: samo su Hansi i Lulu bile gole. Shvatio sam da bi one, ako
bi se svukle, rizikovale da ih prepoznam. Zamišljao sam da će sigurno
kidisati jedna na drugu ili će se zajednički obrušiti na mene. Bio sam
iznemogao od umora. Odahnuo sam primetivši da su nasrnule na
Hansi i Lulu koje su se, onako razgolićene, nudile njihovim poljupcima.
Ipak, kada sam ostao Sam po strani, nisam osetio nikakvo olakšanje.
Jednostavno nisam bio kadar da klisnem: niti sam imao snage da
dokopam neko od tih golih tela koja su se nudila [i čije su gole zadnjice
na mahove sevale]. Nisam se usuđivao da se skrajnem. [Bio sam
ubeđen da sam video golu zadnjicu moje majke, ali jednaka lepota
ostalih bestidnica držala me u neizvesnosti. Onako kukavički jadan, čak
bih pustio majku da me povali!] Izazov je bio tako neodoljiv da sam u
jednom trenutku zamolio Hansi da se naša tela spoje. Hansi je znala:
one čiji poljupci prodiru najdublje što se može, sada više ne sumnjaju
šta je razlog moje strepnje i da jedino u ovim bolnim okolnostima
prihvatam kao ljubav ono što ne može biti ništa drugo nego razdiranje
moje ljubavi, te da žudim za potpunom nesrećom.

Iznenada sam se našao pred majkom. Beše se izmigoljila iz svih tih

zagrljaja, zbacila je masku s lica i gledala me dvolično, kao da je tim
dvoličnim osmehom stresala sa sebe sav teret pod kojim se gušila.

Reče mi:

− Nisi me prepoznao. Nisi mogao da me pogodiš.

 − Prepoznao sam te − rekoh. − Sada počivaš na mojim rukama. Ni u
samrtnom času neću biti iscrpljeniji.

− Poljubi me − reče ona − da više ne bi mislio o tome. Stavi tvoja

usta na moja. Sada budi srećan kao da nisam razorena, kao da nisam
uništena. Uvešću te u taj svet smrti i razvrata u kome sam, kao što već
pogađaš, uveliko zatvorena: znala sam da će ti to biti drago. Htela bih
da sada pomamno mahnitaš sa mnom. Htela bih da te uvučem u svoju
smrt. Samo trenutak mahnitosti koji ću ti dati vredi više od celog sveta
gluposti u kome im je hladno. Hoću da umrem, »srušila sam sve
mostove za sobom«. Tvoja iskvarenost i razvrat moje su delo: dala
sam ti ono najčistije i najsilovitije što sam imala, želju da voliš samo
ono zbog čega cepam odeću sa sebe. U ovom trenutku to su zadnjice.

Majka svuče košulju i pantalone a leže gola.

Bio sam takođe go i opružih se pored nje.

− Sada znam − reče ona − da ćeš me nadživeti i da ćeš posle moje

smrti izdati svoju groznu majku. Ali, ako se kasnije budeš setio zagrljaja
koji će te ubrzo sjediniti sa mnom, nemoj zaboraviti zašto sam vodila
ljubav s ženama. Nije sada trenutak da govorim o onoj krpi od tvog
oca: zar je to bio muškarac? Znaš, volela sam da se provodim i možda
je sada svemu kraj? Nikada do poslednjeg trenutka nećeš znati da li
sam se veselila s tobom… Nisam ti pružila priliku da uzvratiš. Da li i
sada znaš da li se plašim ili te previše volim? Pusti me da s tobom
treperim u ovoj radosti koja je zacelo bezdan dublji i žešći od svake
želje. Sladostrašće u koje toneš već je tako veliko da ti mogu reći: za
njim dolazi tvoje nestajanje. U tom času ću otići i nikada više nećeš
videti onu koja te čekala da ti da svoj poslednji dah.
 KNJIŽEVNOST KAO PRESTUP
Uz priče Žorža Bataja
17
Erotske i filozofske priče Žorža Bataja stoje bez odbrane pred

17 Žorž Bataj (1897−1962) i za života je bio cenjen i uticajan pisac, pre svega
kao autor brojnih filozofskih i književnih ogleda i kao osnivač Kritike (1946), jednog
od najuglednijih francuskih književnih časopisa, ali je interesovanje za Batajevo
delo naročito poraslo posle njegove smrti. Za to postoji nekoliko razloga. Najpre,
Batajevo delo moralo je ostati u senci za sve vreme preovlađujućih uticaja dva
najznačajnija književna i intelektualna pokreta čiji je on bio savremenik
(nadrealizma i egzistencijalizma), sve dok se osećao autoritet, najpre Bretona, a
zatim Sartra, koji su bili Batajevi glavni književni protivnici i kritičari, i to upravo
onda kada je njihov uticaj bio najsnažniji.

Mada je Batajevo delo, po mnogim svojim osobinama blisko nadrealizmu, on je,

prema sopstvenoj oceni, uvek bio njegov »unutrašnji neprijatelj«. Zahvaljujući
tome, bio je, kako piše Deni Olije, jedan od priređivača Batajevih sabranih dela,
»najpre poznat ne po tome što je napisao, već po tome što ga je Breton osudio u
Drugom manifestu nadrealizma«.

Osuda s druge strane, Sartrove, došla je već 1943, kada je šef

egzistencijalizma, u jednom od svojih prvih i najžešćih kritičkih tekstova, osporio
vrednost Batajeve knjige Unutrašnje iskustvo, opisavši njenog pisca kao »novog
mistika«, pa je on tako u posleratnu francusku književnost ušao već dvostruko
osporen i sa dve strane odbačen.

Zatim, publici je dugo bila poznata samo jedna strana Batajevog dela, njegova
filozofska i književna esejistika, predstavljena u knjigama Unutrašnje iskustvo (1943),
O Ničeu (1945), Prokleta strana (1949), Književnost i zlo (1957), Erotizam (1957) i Suze
Erosove (1961), dok su njegova književna dela u užem smislu, izuzev romana
pravom našeg razuma, našeg moralnog osećanja i našeg književnog
ukusa da o njima strogo sude. Čitalac ne treba da se upinje da
erotizam ovih priča opravdava u ime pesničke ili moralne slobode niti
da njihovu filozofiju izvede na čistinu pojmovnih određenja. Za slobodu
koju je njihov pisac dao svojim raspojasanim junacima i sebi − da svoj
jezik približi i prilagodi toj raspojasanosti − nema moralnog opravdanja.
Za filozofiju ovih priča nema filozofskog ključa.

Sve to ne bi predstavljalo veliku teškoću kad bi se erotizmu

Batajevih priča moglo odrediti mesto izvan morala, s onu stranu dobra i

Plavetnilo neba (1957), najpre bila objavljena kao tajna izdanja, u nekoliko desetina
primeraka, potpisana pseudonimima i bila dostupna samo malom krugu
posvećenih. Tek posle Batajeve smrti počeo je izdavač Ž. Ž. Pover da predstavlja
široj publici, sa pravim autorovim imenom, njegove kratke romane i priče
(Mali,1963; Mrtvac,1964; Moja majka,1966; Gospođa Edvarda,1966; Priča o
oku,1967). Upravo objavljivanjem ovih knjiga započelo je življe zanimanje za Bataja
i za čitav njegov opus, čiji se raznovrsni i ponekad iznenađujući vidovi postepeno
povezuju u celovitu sliku.

Poslednjih godina ređali su se časopisi, knjige i skupovi posvećeni Bataju,

priznanja eminentnih filozofa i pisaca (Blanšo, Bart, Solers, Derida, Fuko), a u toku
je objavljivanje kritičkog izdanja njegovih sabranih spisa u deset knjiga. U uvodnoj
reči za ovo izdanje, Mišel Fuko je sažeto opisao značaj koji Bataj ima za
savremenu francusku književnost i filozofiju: »Danas se zna da je Bataj jedan od
najznačajnijih pisaca svog vremena. Priča o oku i Gospođa Edvarda prekinule su nit
priča da bi ispričale ono što nikada dosad nije bilo ispričano; Suma ateologije uvela
je misao u prostor − prostor pun neizvesnosti − granice, krajnosti, vrhunca,
prestupa; Erotizam nam je približio Sada i učinio ga težim. Bataju dugujemo dobar
deo trenutka u kome se nalazimo; ali i ono što ostaje da se učini, misli i kaže
takođe njemu dugujemo, i još ćemo dugovati. Njegovo delo će rasti.«
zla, i kad bi se problem razumevanja njihove filozofije dao svesti na
specifičnost njenog statusa u književnom delu. Međutim, ove priče su
nesumnjivo na strani zla i nesmisla i to voljom svog pisca, koji se
potrudio da ne ostavi ni trunku sumnje u pogledu poroka i ludila kojima
su one posvećene i u pogledu krivice koja na njih pada. Ne samo što je
on spreman da tu krivicu prizna, nego je čak uveren da je njegova
dužnost − i, uopšte, dužnost književnosti − da je brani: »Na kraju,
18
književnost je dužna da brani svoju krivicu.«

U ime čega?

Vek i po posle markiza de Sada, svog velikog književnog uzora,

Bataj zna da u slikama zla kojima obiluju Sadove knjige, kao i u onima
kojima će on sam posvetiti svoje erotske priče, ne treba videti znak
čovekove čežnje za »prirodnim životom« izvan moralnih stega koje
civilizacija nameće ljudskoj slobodi, već da one svedoče o neodoljivoj
potrebi za prekoračenjem granica svega što čini ljudsko dobro, za
kušanjem zla. On, takođe, zna da ova potreba za prestupom ne
podrazumeva, kao povratak prirodi, ukidanje zabrane koja joj se
suprotstavlja, već samo njeno kršenje: u trenutku prestupa zabrana
ostaje na snazi, u obliku straha s kojim je pomešano njeno kršenje.

Junaci Batajevih priča daleko su od onog hladnokrvnog, ničim

pomućenog uživanja u mučenju i ubijanju, od onog spokojnog, gotovo
vedrog, prepuštanja najvećim gadostima, kojima se diče Sadovi veliki
bludnici. Prekoračenje granica morala i razuma za njih uvek ima
mučan, koban smisao. Ono što ih toliko privlači nije toliko uživanje u zlu

18 Književnost i zlo, BIGZ, 1977, str. 6.

koliko zla, zastrašujuća težina svakog uživanja. Oni su stalno prožeti
osećanjem groze i reč »groza« (angoisse) javlja se u Batajevim pričama
sa naglašenom učestanošću.

Već u prvoj rečenici prve Batajeve priče, Priče o oku, postavljen je

odnos između moralnog osećanja i seksualnosti koji će do kraja ostati
osnovni motiv priče: »Odrastao sam u velikoj usamljenosti i dokle god
mi pamćenje seže, znam da mi je ulivalo grozu sve što je u vezi sa
seksom.« Na isti način, seksualnim uzbuđenjem u znaku groze, počinje
i Gospođa Edvarda: »Na uglu jedne ulice rastroji me groza, prljava i
opojna groza (možda zato što sam na stepeništu jednog toaleta
ugledao dve devojke kako se iskradaju).« Snažni moralni nemir koji
ova groza odaje ne koči senzualnu aktivnost Batajevih junaka, niti
uživanja kojima se oni predaju znače da su se oni tog nemira
oslobodili. U njima groza i uživanje rastu naporedo. Groza ih podstiče
da se, zanemarujući mlaku seksualnost koja se zadovoljava na prijatan
i nezlobiv način, isključivo posvete »dubokoj seksualnosti, za koju je
vezano… sve što odvajkada razara ljudsko blaženstvo i čestitost«.

Tako u Batajevim pričama najpre nalazimo nagoveštaj jednog novog

shvatanja erotizma, čiji su one − reklo bi se izraz. Erotizam je tu
predstavljen kao protivurečno iskustvo zabrane/prestupa, odnosno
groze/zadovoljstva, a do takvog gledanja na erotizam Bataj je mogao
doći čitajući Sada (od 1926, dve godine pre prvog izdanja Priče o oku) u
svetlosti teorije primitivnih religijskih obreda koju su razvili francuski
antropolozi Dirkem i Mos. Bataja je privlačila mogućnost da se kršenje
moralnih normi i prekoračenje razumnog ponašanja u erotizmu dovedu
u vezu sa obrednim prestupom tabua u primitivnim svetkovinama, pre
svega u obredu žrtvovanja, i da se na seksualne zabrane i njihova
prekoračenja primeni jedan od osnovnih Mosovih zaključaka: da su
»tabui stvoreni da bi bili prekršeni«.

Tu ideju, prisutnu već u njegovoj prvoj priči, Bataj je kasnije razvio i u

nizu ogleda, koji dozvoljavaju da se vidi šta on duguje antropološkoj
teoriji religije i − što nas ovde više zanima − da se bolje vidi idejna
potka njegove erotske proze. Tako u ogledu Erotizam nalazimo
netaknutu Mosovu definiciju tabua i, u veza s njom, tumačenje
teskobnog doživljaja seksualnosti, koji igra tako značajnu ulogu u
ponašanju junaka Batajevih priča: »Granica je postavljena samo zato
da bi bila prekoračena. Strah (groza) ne nagoveštava konačno mirenje.
Naprotiv. njegovo dejstvo je povratno: on podstiče na prekoračenja
19
granice.«

Ova teorija prestupa, kao antropološka interpretacija erotizma, u

Batajevim ogledima je i sama interpretirana, u filozofskom ključu. On se
nije zadovoljio time da polje erotskog iskustva pokrije mrežom pojmova
uzetih od Dirkema i Mosa. Te pojmove: »sakralno« i »profano«, »tabu«
i »prestup«, »žrtvovanje« i »žrec«, »čisto« i »prljavo«, u Batajevom
tekstu natkriljuju i, na jednom višem planu apstrakcije, interpretiraju
filozofski pojmovi »bića« i »negativiteta«, »kontinuiteta« i
»diskontinuieta«, »servilnog« i »suverenog«. Do ove filozofske
formulacije teme prestupa Bataj je došao najviše zahvaljujući Hegelu.
Pošto je, u skladu sa antropološkom teorijom tabua, za erotski prestup
rekao da on »skida zabranu ne ukidajući je«, Bataj, u napomeni,

19 Erotizam. Suze Erosove, »Vuk Karadžić«, 1972, str. 133.

dodaje: »Nepotrebno je naglašavati hegelovsku prirodu ove operacije,
koja odgovara dijalektičkom momentu izraženom neprevodivim
20
nemačkim glagolom aufheben (prevazići zadržavajući).«

Ali iskustvo prestupa u erotizmu sadrži nešto što nijedna

interpretacija, teorijska ili filozofska, ne može izraziti, jer je reč o
prekoračenju temelja svake interpretacije, diskurzivnog smisla. Ovo
iskustvo uvek ostaje unutrašnje i u tom pogledu najbliže je mističkom
iskustvu, koje se, takođe, ne može saopštiti putem povezanog govora.
U teorijskom ili filozofskom ključu mogućno je samo spolja opisati
erotski zanos, na primer, kao trenutak u kome pojedinačno biće,
prekoračujući svoje granice, doseže »kontinuitet bića«, ali taj trenutak
izmiče saznanju: »Za kontinuitet bića reći ću samo to da on, po mom
mišljenju, nije saznatljiv, ali da nam je dato da ga iskusimo, u nestalnim i
21
uvek spornim oblicima.«

Tako se kretanje od unutrašnjeg iskustva erotizma ka spoljašnjem

znanju o prirodi prestupa u Batajevim ogledima upotpunjuje,
prevazilazeći se, daljim kretanjem od znanja ka ne-znanju (non-savoir).
Tragajući za smislom prestupa, filozofija dolazi do toga da i sama
postane njegov oblik. Pošto se, kako Bataj misli, »definicija bića i
22
prestupa ne može filozofski zasnovati«, preostaje samo mogućnost
da se zamisli filozofija koja bi bila prestup filozofije: »Filozofija,

20 Erotizam. Suze Erosove, »Vuk Karadžić«, 1972, str. 135.

21 Erotizam. Suze Erosove, »Vuk Karadžić«, 1972, str. 28.

22 Madam Edwarda, Preface, Oeuvres complêtes, III, str. 12, Gallimard, 1971.
 23
pretvarajući se u prestup filozofije, dolazi do vrhunca bića.«

Prevazilaženje diskurzivnog mišljenja u stvari znači prekoračenje

24
granica jezika, »zameniti jezik ćutljivom kontemplacijom«. Jezik, u
skladu sa dijalektičkim kretanjem prestupa, nije odbačen. Samo nas on
može usmeriti prema onoj krajnjoj tački u kojoj se razbija oklop
pojedinačnog bića, gde se odvija tajna njegove suverenosti, ali ga na
samom domaku cilja moramo odbaciti, jer bi nas tu izneverio. On je
samo put ka tajni, ali »nema više smisla u odlučujućem trenutku kad
sami prestup u svom kretanju dolazi na mesto diskurzivnog izlaganja o
25
prestupu.«

Ovaj trenutak u kome se Batajeva misao okreće protiv sebe ili, bolje
reći, nadnosi preko granica mišljenja, vraća nas njegovom gledanju na
književnost i njegovim pričama. Najpre, postavlja se pitanje u kakvoj je
vezi ideja o prestupu diskurzivnog mišljenja sa književnom (pesničkom)
upotrebom jezika, u kojoj, kao što znamo, dolazi do odvajanja jezika od
njegove osnovne funkcije. Nije li prestup filozofije u stvari književnost?

Bataj često ističe prednosti pesničkog govora, koji, za razliku od

26
diskurzivne misli, »čuva moć da ispolji punu suverenost«.

Ovu moć on priznaje i prozi, »pričama i romanima koji čoveku

otkrivaju višestruku istinu života. Jedino ove priče, koje ponekad u

23 L'Erotisme, U.G.E., 1957, str. 305.

24 L'Erotisme, U.G.E., 1957, str. 303.

25 Erotizam. Suze Erosove, str. 30.

26 Méthode de méditation, Oeuvres complêtes, V, str. 219.

 27
zanosu čitamo, suočavaju čoveka sa sudbinom«.

Ali da bi književnost bila na toj visini, da bi bila »nešto bitno« (inače

»nije ništa«), i ona mora prekoračiti svoje granice, mora postati oblik
prestupa a ne samo njegov izraz. Dakle, filozofija ne može svoje
otvaranje pojmova izvesti po ugledu na pesnički jezik, ona se sa
poezijom dodiruje samo u zajedničkoj usmerenosti prema trenutku u
kome svaki govor zamire. U tom smislu se poezija i filozofija dodiruju i
prepliću u većini Batajevih tekstova. (U jednom nacrtu za predgovor
Gospođi Edvardi on ukazuje na tesnu povezanost ove priče i drugog
dela njegovog ogleda Unutrašnje iskustvo, i dodaje da su ta dva teksta
28
ostali razdvojeni samo »iz obzira dostojnog žaljenja«.

Suvereni trenutak prestupa izmiče filozofiji, ali se on ni književnim

sredstvima ne može dostići. »On nikada nije književnost. Ako ga
poezija izražava, on se od nje razlikuje: čak toliko da on nije poetski, jer
ako je on predmet poezije, ona ga ne doseže. Kad je prekomernost tu,
29
sredstva koja služe tome da se ona dosegne više nisu prisutna«.
30
Književnost je, u najboljem slučaju, »žrtvovanje gde su reči žrtve«,
ona je »izopačavanje jezika čak nešto više nego što je erotizam
31
izopačavanje seksualnih funkcija«.

Batajeve priče su rezultat nastojanja da se istraže ili, bolje reći,

27 Le Bleu du ciel, Oeuvres complêtes, III, str. 381.

28 Le Bleu du ciel, Oeuvres complêtes, III, str. 491.

29 L’Expérience intérieure, Oeuvres complêtes, V, str. 64.

30 L’Expérience intérieure, Oeuvres complêtes, V, str. 156.

31 L’Expérience intérieure, Oeuvres complêtes, V, str. 173.

iskuse ove granične, krajnje mogućnosti književnosti, kad njen govor
dopire do tačke u kojoj se graniči sa ćutanjem. Ali on se ne obraća
tekovinama moderne poezije, gde su reči oslobođene simboličke
funkcije radi njihove materijalnosti. U Batajevim pričama jezik ostaje
sredstvo, služi prenošenju značenja, jer se on tek tada može podvrći
jednoj vrsti nasilja u kome se prisutno značenje prekoračuje. Jezik je,
najpre, pun značenja, tačnije, prepun značenja. To se odnosi i na
pojmovni i na metaforični plan jezika. Bataj ne okleva da u svojim
pričama neposredno saopšti svoje ideje. S druge strane, njegove
metafore nije teško odgonetnuti. U većini slučajeva pisac nam pomaže
da otkrijemo njihovo značenje, ili bar njihovo poreklo, kao da mu je
stalo do toga da nam sve kaže, da u svojim pričama ne ostavi neki
skriveni smisao. Na primer, drugi deo Priče o oku otkriva nam poreklo i
značenje njenih osnovnih simbola, psihološke korene straha od
seksualnosti i opsesivnih slika koje iz njega izviru. Priča o oku je, nema
sumnje, priča o očevom oku. Predmeti opsesije − jaja, oči, testisi,
Sunce − predstavljaju psihološke simbole, koji su međusobno
zamenljivi jer imaju istu funkciju. Na isti način mogu se shvatiti i ostale
Batajeve priče, kojima bez izuzetka, kao i prvom, vlada snažno
osećanje straha od seksualnosti i gde su likovi roditelja često u prvom
planu.

Ali pojmovi, metafore, slike u Batajevim pričama ispoljavaju

sposobnost brzog širenja, tako da se njihova značenja, postajući sve
obuhvatnija, sve više preklapaju. Povezuju se simboli čija su
asocijativna polja najpre nezavisna, pa čak i jedna drugima
suprotstavljena, i u toj neočekivanoj (paradoksalnoj, skandaloznoj) vezi
nestaju razlike između simbola, nagoveštavajući njihovo dublje
jedinstvo, ali na račun njihovog posebnog smisla. Tako se krajnja
rečitost i najoštrija lucidnost podudaraju sa ćutanjem i ne-smislom. To
ćutanje ne znači prekid opštenja, već prelaz sa jednog njegovog oblika
na drugi, sa pozitivne retorike na negativnu, sa proizvodnje smisla
(uključujući tu i prenosni, pesnički) na saučesništvo u njegovom
prekoračenju.

Ovaj postupak, koji Bataj naziva »suverenom operacijom«, francuski

kritičari Deni Olije i Rolan Bart opisuju kao razdvajanje dva plana
značenja, označujućeg i označenog. Ućutkivanje jezika izvodi se, kaže
Olije, »razbijanjem jedinstva tela reči i njene duše«. Po njegovom
mišljenju, mnogi Batajevi tekstovi ne završavaju se »iznošenjem
32
smisla, već nekom vrstom ubrzavanja označujućeg«.

Slično tome, Bart tumači Priču o oku kao »značenje bez

označenog… književnost otvorenog neba, postavljenu s onu stranu
svakog odgonetanja, i koju jedino formalna kritika može − iz daljine −
33
da prati«.

Tačno je da je prekoračenje značenja u Batajevim pričama praćeno

množenjem označujućih i svođenjem označenih. Ali u tom svođenju
označenih ne treba videti kretanje prema njihovom konačnom
isključivanju. Prestup književnosti ovde se upravo javlja na planu
označenih, jer se konačno označeno, na koje se sva druga svode i na

32 Hollier, Denis, De láu-dela de Hegel à l’absence de Nietzsche«, u zborniku

Battaille, U.G.E., 1973, str. 91.

33 Barthes, Roland, Essais critiques, 1964, str. 245.

koje upućuju sva označujuća, pretvara u odsutni, negativni znak
trenutka u kome se krajnji smisao i ne-smisao podudaraju. Svođenje
označenih vodi prekoračenju značenja na vrhuncu značenja. Taj
vrhunac u Batajevim pričama uvek ostaje prisutan, makar samo u
obliku negativa, u obliku bezmerne praznine. Zato su njegove
»nerazumljive« priče uvek čitljive.

»Žrtvovanje reči«, njihovo ućutkivanje, u Batajevim pričama praćeno

je još jednim oblikom nasilja nad jezikom: unošenjem u književnost
zabranjenih reči, kršenjem tabua imenovanja. Tako je čitalac izložen
dvostrukom skandalu. S jedne strane, njegovo razumevanje teksta
pretvara se u trenutak zaslepljujućeg viška smisla koji je isto što i
ćutanje, a s druge strane, pisac mu se obraća rečima sa kojima se on
ne može pomiriti. Ne može se pomiriti, ali se ne može ni izmaći
njihovom dejstvu. Osećamo da se nedopustive reči i mučni prizori
urezuju u našu svest s takvom lakoćom kao da tu nalaze već gotovo
ležište. »U prirodi je skandala, kaže Moris Blanšo povodom Gospođe
34
Edvarde, da nam on izmiče, dok mu mi ne možemo izmaći.«

Bataj ne traži saglasnost našeg razuma i našeg moralnog osećanja,

on štaviše nastoji da prvo zbuni a drugo povredi, ali samo zato da bi sa
nama uspostavio jednu naročitu, »suverenu« vezu, za koju je otpor
našeg razuma i našeg moralnog osećanja nužan uslov. Potrebna je
granica i strah na granici da bi se ostvarila nasilna veza u zajedničkom
iskustvu njenog prekoračenja. Nasilna dvostruko: autor ovih priča bio je
»prinuđen« da ih napiše (»Kako da se bavimo knjigama na koje pisac

34 Blanchot, Maurice, Le livre à venir, 1959, str. 283.

očigledno nije bio prinuđen«, pita se Bataj u predgovoru za Plavetnilo
35
neba), mi ih, uprkos mori koju nam one ulivaju, čitamo. Iz
radoznalosti? Možda, ako se radoznalošću može nazvati ona sila koja
nas drži pred nepodnošljivim prizorom neke nesreće.

Možda je najtačnije reći da ove Batajeve priče nisu ni razumne ni

nerazumne, ni moralne ni nemoralne. To ne znači da je pitanje smisla i
morala za njih irelevantno. Njihovo mesto nije u etičkom ili estetičkom
limbu. One su prestup, što znači da su u njima razum, moralno
osećanje i pesnikki zanos prikazani u trenutku prevršenja svoje mere.
Junak Plavetnila neba ne zove se slučajno Tropmen, što bi se moglo
prevesti sa Prečovek.

U ime čega?

Comprenne qui peut, comprenne qui meurt.

Ivan Čolović

35 Le Bleu du ciel, Oeuvres complêtes, V, str. 381.

 ŽORŽ BATAJ

PLAVETNILO NEBA

PLAVETNILO NEBA - (Preveo Milan Komnenić)

MRTVAC - (Preveo Milan Komnenić).

GOSPOĐA EDVARDA - (Prevela Ana Moralić)

PRIČA O OKU - (Prevela Ana Moralić).

MOJA MAJKA - (Preveo Milan Komnenić).

Slika na koricama / Rene Magrit: Silovanje, 1934

Urednik

Milan Komnenić

Recenzent

Milan Komnenić

Tehnički urednik

Žiža Ivanović

Korektori
 Olga Zarin

Branka Jovetić

*
Izdavač

Izdavačka radna organizacija Prosveta

OOUR „Izdavačka delatnost“

Beograd, Dobračina, 30

Za izdavača

Jordan Živković

Štampa

OOUR Štamparija Slobodan Jović

Beograd, Stojana Protića 52

Tiraž: 8 000

1979.
 BIBLIOTEKA »EROTIKON«

U individualnim i društvenim vidovima života, u umetnosti i duhu

vremena danas postaje sve upadljiviji udeo erotskog. Višesmislenost
samog ovog pojma takođe je donekle znak našeg vremena. Umesto,
na žalost, zaboravljenih platonovskih učenja o erosu, danas je
frojdovski libido postao krilatica naše civilizacije koja, iz različitih
pobuda, preterano zbližava erotsko sa skarednim, nečistim, nasilničkim
i vulgarnim pojavama. Iz te mešavine rođena je pornografija čiji je
smisao potpuno suprotan smislu erotskog.

Knjige ove biblioteke, kao izraz slobodne umetničke mašte, bez

sumnje će ukazati na korenitu razliku između erotske umetnosti i
pornografije. Prva je slobodna, druga je u službi nazadnih nastojanja i
manipulacija. Ne libeći se da iznese na videlo ono što je potiskivano,
žigosano ili osporavano u različite svrhe, erotska umetnička književnost
prekoračuje često one granice pristojnosti koje je građansko licemerje
nametnulo kao svojevrsnu odbranu svojih interesa. U ime više moralne
slobode, protiv predubeđenja, spremni da izazovu sablažnjavanje i
anatemu, pisci erotskih knjiga su po pravilu revolucionisali samu
književnu misao, a time i duh svog vremena. Jer, erotske knjige
mahom teže ili da doprinose stvaranju jednog revolucionarnog morala
ili su pak odjek morala svog vremena protiv kojeg protestuju. U tom
smislu, erotsko ume da posluži kao ključ za posredno ukazivanje na
pojave naizgled daleke, nesrodne ili čak suprotne samom erotskom, ali
se time samo potvrđuje uverenje da je eros tvorački činilac.