FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA

UNIVERZITET U NOVOM SADU

PLANINARSKA SEKCIJA FTN-A

PLANINARSKI PRIRUČNIK

OSNOVNA PLANINARSKA OBUKA ČLANOVA

PLANINARSKE ORGANIZACIJE I VODIČA PLANINARSKE
SEKCIJE

Autori:
Strahinja Marjanović
Aleksandra Bulić

Novi Sad, novembar, 2017.

 1. UVOD

Planinarenje nije besciljno lutanje po brdima i osvajanje već osvojenih vrhova sa kojih se
ionako ubrzo nakon uspona mora sići. Naprotiv, planinarstvo je način i stil života, čitav niz
aktivnosti koje savremenom čoveku život čine ugodnijim, zanimljivim i nadasve lepšim. Biti
planinar znači obilaziti i upoznavati lepote zemlje, uživati u prekrasnim gorskim vidicima,
sticati nove prijatelje. Odlazak u prirodu i kretanje na čistom planinskom vazduhu predstavlja
aktivan način odmora, koji uprkos uloženom fizičkom naporu, čoveka ispunjava novom
snagom i zadovoljstvom.

Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj
prirodi i druženje. Planinarstvo bi dakle bio neki vid boravka u prirodi, posebno u planinama,
u cilju rekreacije, upoznavanja prirodnih i kulturno-istorijskih znamenitosti. Isto tako,
planinarstvom se možemo baviti i iz sportskih pobuda, gde je cilj ostvarivanje sportskih
rezultata usponima na vrhove i penjanjem alpinističkih smerova ili prelascima određenih trasa
i transverzala na organizovanim i neorganizovanim manifestacijama i turama, pešačeći,
biciklom ili na skijama.

Planinarenje je hobi pojedinca a često i čitave porodice, za decu i studente, za zaposlene i

prezaposlene, penzionere i veterane. Svako treba naći odgovarajuću turu i odgovarajuće
društvo za sebe. Mali planinari i planinarke upoznaju planinu već od malih nogu, a na našim
planinama nije retkost sresti i planinare od osamdeset i više godina. Samo su dve stvari
potrebne da bi se neko počeo baviti planinarenjem, a to su želja i volja.

2. PLANINARSTVO

Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje
ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karata, kompasa, visinomera, i druge opreme.
Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljne
planinarske ekspedicije je dugačak. Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih
okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla,

2
vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme…) ostanu pribrani,
pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Planina je uzvišenje na Zemljinoj površini koje je nastalo kao rezultat aktivnosti Zemljine
kore i vidno se ističe u odnosu na okolinu koja je niža i ostali zaravnjeni teren. Planina je
uzvišenje više od 500 metara. Postoji veliki broj teorija o nastanku planina. Po najnovijim
teorijama planine su nastale kao rezultat sudara velikih tektonskih ploča. Planine mogu da se
podele na:
 Niske planine do 1000 m.n.v.;
 Srednje planine od 1000 do 2000 m.n.v.;
 Visoke planine preko 2000 m.n.v.
Prema načinu nastanka, planine mgu da budu nabrane, rasedne ili vulkanske.

2.1.Geomorfologija

Geomorfologija je nauka o karakterisitkama reljefa, koja proučava njegov nastanak i procese

koji ga stvaraju. Reč potiče iz grčkog jezika geo (zemlja) i morphe (oblik). Geomorfolozi
pokušavaju da shvate istoriju nastanka reljefa i dinamiku njegovog kretanja, te predviđanje
budućih promena pomoću nekoliko metoda kao što je posmatranje tla, fizički eksperimenti i
numeričko modeliranje. Geomorfologija kao naučna disciplina zastupljena je u okviru
geologije, geografije i arheologije.

Reljef nastaje kao odgovor na kombinaciju prirodnih i antropogenih procesa. Okolina nastaje
tektonskim izdizanjem i vulkanskim aktivnostima. Denudacija je proces koji se javlja kao
posledica erozije i masovnog spiranja zemljišta do kojeg dolazi kada se proizvodi
sedimentnog materijala kreću i odlažu unutar određenog krajolika. Okolina trpi promene i
zbog sleganja koje je prouzrokovano tektonskim ili fizičkim promenama u sedimentnim
odlagalištima ispod površine. Svaki od procesa na određeni način utiče na klimu, ekologiju i
ljudske aktivnosti.

Moderna geomorfologija se se usredsređuje na kvantitativne analize međupovezanih procesa,

kao što su doprinos sunčeve energije, stepen faze hidrološkog ciklusa i kretanje ploča u
geofizici za izračunavanje starosti i očekivane sudbine reljefa. Primena preciznijih tehnika
merenja omogućava lakše posmatranje procesa kao što je erozija. Računarske simulacije su
takođe veoma vredne za testiranje, pri čemu određeni modeli daju karakteristike koje su vrlo
slične stvarnim karakteristikama sistema. Primarni površinski procesi koji su odgovorni za
nastanak većine topografskih karakteristika jesu: vetar, talasi, podzemne vode, površinske
vode, lednici, tektonski poremećaji i vulkanska aktivnost.
Udubljenja i uzvišenja na Zemljinoj površini nazivamo reljef. Reljef nastaje radom
unutrašnjih i spoljnih sila, kroz njihov neprekidni sukob. Unutrašnje sile koje se ispoljavaju
kroz pokrete zemljine kore grade uzvišenja i udubljenja, a spoljne sile koje se manifestuju
kroz eroziju i akumulaciju, u osnovi snižavaju uzvišenja i popunjavaju udubljenja na površini
Zemlje. Osnovni elementi reljefa su planine i ravnice.

3
PLANINE

Planine su jasni istaknuta i prostrana uzvišenja u reljefu kopna, koja se dižu sa okolnih nižih i
zaravnjenih terena. Na svakoj planini se mogu izdvojiti podnožje, strane i vrh. Podnožje ili
supodina je linija, odnosno pregib, kojim se planinske strane dodiruju sa okolnim niskim
zemljištem. Međutim, između planina i ravnica veoma često leži pojas brežuljkastog zemljišta
koje se naziva podgorina. Kada se planina pruža u vidu luka, brežuljkasti teren na ispupčenoj
strani planine zove se predgorje, a na suprotnoj konkavnoj strani zagorje. Od podnožja prema
vrhu dižu se planinske strane koje se, kada su veoma strme nazivaju litice. Ako je planina
izdužena, tj. ne završava se u obliku kupe, ivica po kojoj se njene strane presecaju naziva se
venac. Ako je on širok (plećat) zove se bilo, a ako je oštar i nazubljen, onda je greben.
Uzvišenja na vencu, bilu ili grebenu, nazivaju se vrhovi, a udubljenja između njih prevoji,
sedla ili presedline. Vrhovi mogu biti zaobljeni i oštri. Zaobljeni vrhovi se javljaju na vencima
i bilima, podsećaju na plastove sena i najčešće se nazivaju glavicama. Oštri vrhovi na
grebenima nazivaju se šiljak, čuka, zub, kuk, hrid itd. Ogranci koji se od planinskih vrhova
bočno razilaze prema podnožju, pri čemu im se visina postepeno smanjuje nazivaju se kose.
Duža kosa koja se odvaja od planinskog venca a završava u ravnici ili na obali neke reke, a na
kojoj se nalazi po nekoliko vrhova i prevoja naziva se povijarac.

Planine su nastale izdizanjem pojedinih delova Zemljine kore. Prema načinu postanka dele se
na venačne, gromadne i vulkanske. Venačne planine su nastale horizontalnim pokretima,
nabiranjem i navlačenjem slojeva sedimentnih stena u geosinklinalama, tj. ogromnim
udubljenjima, obično mnogo većih dužina nego širina, u kojima se za relativno kratko vreme
nataloži velika količina sedimenata. U geosinklinalama, inače pokretljivim i labilnim zonama
u Zemljinoj kori, pod bočnim potiskom čvrstih masa koje ih ograničavaju, dolazi do nabiranja
slojeva i stvaranja bora, koje mogu da polegnu u pravcu potiska, a kasnije da budu prekinute i
navučene jedne preko drugih. Krajnji rezultat nabiranja i navlačenja slojeva u
geosinklinalama je obrazovanje venačnih planina. Tokom duge istorije Zemljine kore bilo je
više intenzivnih nabiranja. Za sadašnji reljef kopna najznačajnije je tzv. alpsko nabiranje, sa
svojom najačom fazom u oligomiocenu. Venačne ili nabrane planine su najviši i najizrazitiji
oblici reljefa u sadašnjem reljefu kontinenata. One spadaju u grupu najmlađih planina.
Pružaju se uglavnom ivicama kontinenata pored okeana i mora. U Evroaziji pretežno imaju
pravac zapad-istok, a u Severnoj i Južnoj Americi sever-jug. Najčešće predstavljaju čitave
snopove paralelnih planinskih venaca koji se nastavljaju jedni na druge i protežu na stotine i
hiljade kilometara. Pravci pružanja planinskih venaca gotovo se redovno poklapaju sa
pravcem pružanja slojeva i bora. Na Balkanskom poluostrvu venačne planine su Dinarske,
Karpatsko-balkanske i Šarsko-pindske.
Gromadne planine su nastale rasedanjem, odnosno izdizanjem i spuštanjem terena duž
velikih pukotina – rasednih linija. One se dižu u vidu gromada bez jasno određenog pravca
pružanja. Na njima se često nalaze prostrane visoke zaravni koje se nazivaju visoravni ili
platoi. Između gromadnih planina leže spušteni delovi terena: kotline i rovovi. Rodopi
spadaju u ovu grupu planina.

4
 Vulkanske planine nastaju
nagomilavanjem izbačene
lave i drugog vulkanskog
materijala. One najčešće
imaju oblik kupa.
Najizrazitije ovakve planine
su u istočnoj Africi
(Kilimandžaro i Kenija) i u
Srednjoj Americi
(Popokatepetl i Orizaba).
Sve ove planine su visoke
preko 5000 metara.

S obzirom na pravac pružanja i položaj, planine na Zemlji se mogu podeliti na četiri glavna
tipa:
1) Kordiljersko-andske planine meridijanskog pravca pružanja, koje se protežu duž
čitave Severne i Južne Amerike;
2) Alpske planine koje pretežno imaju uporednički pravac pružanja, a leže u umerenom i
suptropskom pojasu protežući se od obala Atlantika na zapadu do obala Pacifika na
istoku;
3) Gromadne planine koje u Evropi uglavnom leže severno i južno od alpskih planina i
koje su radom spoljašnjih sila znatno snižene i
4) Vulkanske planine.

2.3. Najviši planinski vrhovi

Evropa – Kavkaz, Elbrus (5.642 m), Alpi – Mon Blan (4.810 m);
Azija – Himalaji, Mont Everest (8.848 m), K2 – (8.611m);
Afrika – Kilimandžaro, Uhuru Peak (5.895 m);
Južna Amerika – Andi, Akonkagva (6.962 m);
Severna Amerika – Mc Kinley (poznatiji kao Denali) (6.194 m);
Antartik – (Vinson 4.892 m);
Australija i okeanija – Pyramid Carstenz, Punčak Džaja (4.884 m).

Severna Amerika
Kordiljeri
Najduži planinski venac kopna na Zemlji se proteže na zapadnoj strani Sevene Amerike, od
Aljaske preko srednje Amerike sve do krajnjeg juga Južne Amerike. Na Aljaskim planinama
se nalazi najviši vrh Severne Amerike Mek Kinli ili Denali visok 6194 m. Jugoistočno, u
Kanadi je Logan visok 5959 m, drugi po visini vrh kontinenta. Stenovite planine se protežu u
unutrašnjosti kontinenta, paralelno sa okeanskom obalom u dužini od 4300 km i imaju više od

5
200 vrhova viših od 4000 metara. Najviši vrh je Mont Albert 4401 m. Na području Meksika
se svojom visinom ističu vulkani među kojima su najpoznatiji Orizaba 5636 m i Popokatepetl
5462 m. Apalači su u geološkom smislu mnogo starije planine, nalaze se na istoku kontinenta.
Najviši vrh je Mont Mičel 2037 m.

Južna Amerika
Na drugom po visini kontinentu na svetu (posle Azije) po značaju i visini ističu se Andi. Oni
se kroz Južnu Ameriku protežu u dužini od 9000 kilometara kroz većinu država Južne
Amerike. Njih čine dva, negde i tri paralelna venca planina među kojima su smešene
visoravni koje spadaju u najviša naseljena područja na svetu. U planinarskom smislu
najznačajni vrhovi se nalaze u:
Peruu - Huaskaran 6768 m, Alpamajo 5947 m;
Boliviji – Illiampu 6550 m;
Ekvadoru – Čimborazo 6310 m, Kotopaksi 5897 m;
Čileu – Ojos Del Salado 6893 m (najviši vulkan na svetu);
Argentini – Akonkagva 6962 m (najviši vrh Južne Amerike), Fitz Roy 3375 m, Cero Tore
3128 m.
Australija i Okeanija
Australija - Košćuško 2228 m
Novi Zeland - Mt. Cook 3754 m
Nova Gvineja - Karstenzova piramida 4884 m
Havaji - Mauna Kea 4214m
Japan - Fudžijama 3776 m

Arktik i Antarktik
Grenland- Gunnbjorns Fjaeld 3700
Antarktik - Mt. Vinson 4892 m

Afrika
Sa jezerske visoravni na istoku ekvatorijalne Afrike izdižu se planine vulkanskog porekla:
Tanzanija - Kilimandžaro Kibo 5895 m (Uhuru peak)
Uganda- Kongo Ruvenzori 5109 m
Kenija - Mont Kenija 5199 m
Najviši vrh Etiopske visije je Ras Dašan 4620 m u Etiopiji.
Jedina mlađa nabrana planina Afrike je Atlas. Najviši vrh je Džebel Tubkal 4167 m u
Maroku.

Azija
Azija je najprostraniji kontinent sa najvišim planinama planete.
Mala Azija
Kao nastavak dva planinska venca mlađih nabranih planina Evrope, kroz Malu Aziju (Mala
Azija u političkom smislu pripada Turskoj) se na severu proteže planinski venac Pontijskih

6
planina sa najvišim vrhom Kačkar 3937 m,
a duž Sredozemnog mora venac Taurusa sa
vrhom Erdžijas 3916 m.
Kavkaz
Na granici Evrope, između Crnog mora i
Kaspijskog jezera proteže se najviša
planina Rusije sa najvišim vrhom Elbrus
5642 m. Planinarski je značajan i Kazbek
(Rusija-Gruzija) 5033 m.

Jermenska visija
Većim delom se porstire u Turskoj. Tu se nalazi i najviši vrh Turske Ararat (Agri Dag) 5137
m.

Iranske planine i visoravni

Čine ga planine Elburs sa vrhom Damavand 5671 m, Zagros, Iranska visoravan i druge
planine.
Hindukuš
Posle Himalaja i Karakoruma ovo su treće po visini planine sveta. Prostire se južno od
Pamira, zapadno od Himalaja kroz Avganistan i Pakistan. Najviši vrh Tirič Mir 7690 m se
nalazi u Pakistanu.
Pamir
Severno od Karakoruma i Hindukuša Pamirska visokoplaninska oblast predstavlja središte
prema kome se stiču planine različitih starosti i građe. Može se reći sa se iz tog središta
planinski venci razilaze na severoistok, jugoistok i jugozapad. Od Pamira se u pravcu
severoistoka proteže Hindukuš, prema jugoistoku se prostiru Kven Lun, Karakorum i
Himalaji, a ka jugozapadu planinski venci sve do Pirineja u Evropi i Atlasa u Africi. Značajni
vrhovi su:
Kina Mustag Ata 7546 m
Kina Kongur 7649 m
Kirgistan Pik Lenjin 7134 m
Tadžikistan Ismoli Somoni Pik komunizma 7495 m.

2.4. Klasifikacija sportista u okviru planinarenja

Planinari se mogu klasifikovati prema tome na koje planine odnosno vrhove idu, u kojim
vremenskim uslovima to čine. U principu ne postoji opšte prihvaćena terminologija za svaku
kategoriju sportista u okviru planinarenja. Termin planinari u širem smislu obuhvata sve koji
idu u planine. U užem smislu, termin planinarenje može obuhvatati akcije koje su po težini,
korišćenju tehničke opreme i opasnosti između trekinga i alpinizma.

7
Pešaci su oni planinari koji pre svega vole prirodu i druženja, a ne žele da se izlažu
prevelikom naporu ili opasnostima. Pešaci uglavnom pohode planine do 2000 metara
nadmorske visine.
Što se tiče trekinga (engleski: treking) ono je potpuno isto kao i pešačenje ili hodanje. Trekeri
se veoma često dovode u vezu sa udruženjima ,,mladih Gorana”. Oni pošumljavaju ogolele
visoravni ili obeležavaju putanje kretanja po gorama i planinama međunarodnim oznakama
crvene i bele boje.
Međutim, pešačenje podrazumeva odsustvo velikih fizičkih napora, treking može da se odnosi
i na određene teže poduhvate (pešačenje preko 40 kilometara u veoma teškim uslovima, 100
kilometara na Fruškoj gori, pa čak pešačenje do istaknutih i interesantnih delova u visokim
planinama koji se nalaze i na visinama većim od 6000 metara). Međutim, ova vrsta
poduhvata u mnogome se razlikuje od alpinizma jer ne zahteva korišćenje posebne opreme
potrebne za savlađivanje alpinističkih smerova ili uspona. Postoji mogućnost korišćenja
jednostavnije opreme za savladavanje određenih kraćih deonica (korišćenje karabinera,
prusika, pojasa, cepina i dereza – više u delu koji se odnosi na opremu.
Visokogorci su oni planinari koji se upuštaju u uspone na vrhove čija visina prelazi preko
2000 metara.
Penjači su svi oni koji koriste penjačku opremu i penju se na strme stene. To mogu biti vrhovi
veće ili manje visine, pri čemu je jedino važno da je kretanje teško i opasno. U poslednje
vreme sve više penjača počelo je da izvodi i razne akrobatske veštine tokom svojih uspona.
Alpinisti po terminologiji su veoma slični sa penjačima, s tim što se oni koji se penju na
veštačke stene ili višespratnice u gradovima nazivaju penjači, a oni koji se penju na prirodne
stene i visoke planine alpinisti. Ponekad se termin alpinisti upotrebljava za one koji se penju
na neki vrh težom stranom.
Veliki broj planinara ima različit motiv za odlazak u planinu, a uglavnom su to: izazov,
uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono
obuhvata penjanje, silaženje, nošenje velike količine stvari u rancu i sl. Potrebno je određeno
iskustvo kako bi se lako koristila karta, kompas, visinomer i druga oprema. Svakako cilj
svakog planinara je uživanje u prirodi i druženje sa ostalim planinarima. Planinarenje je jedan
od načina zdravog života, pa u poslednje vreme, sve
više ljudi opredeljuje se za ovu aktivnost. Lagano
pešačenje po planinama.

3. ORGANIZOVANI ODLAZAK U
PLANINU

Planinarska organizacija u našoj zemlji se zasniva na

radu planinarskih društava – udruženja. U njima se
sprovode raznovrsne planinarske aktivnosti:
 Izletništvo;

8
  Planinarstvo;
 Alpinizam;
 Skijanje;
 Speleologija;
 Planinarski biciklizam;
 Orijentiring;
 Planinsko trčanje, i sl.

Planinarska udruženja se osnivaju u većim ili manjim mestima, gde postoje najosnovniji
uslovi za rad. Svi građani naše zemlje mogu biti članovi planinarskih udruženja, naravno ako
su fizički i psihički sposobni za planinarske aktivnosti. Članstvo se ne zasniva na određenoj
starosnoj dobi, a dokazuje se planinarskom knjižicom i plaćenom članarinom za tekuću
godinu. Članovi planinarske organizacije imaju popuste u planinarskim domovima za
noćenje, a negde i za ishranu.
Planinarska udruženja se udružuju sa drugim sličnim udruženjima u republičke, pokrajinske
ili regionalne saveze, a ovi u međunarodne. Povezivanje planinarskih organizacija prikazano
je na grafikonu 1. (prikazano u prilogu 1 na kraju priručnika)
Planinarski savez Srbije kao i planinarska udruženja koja se nalaze u okviru saveza rade po
određenom pravilnuku-statutu, koji je u skladu sa važećim propisima naše zemlje. Od 2009.
godine, planinarstvo je uvršteno kao sport i od tada sva udruženja i klubovi moraju da poštuju
zakon o sportu. Planinarski savez kontroliše i pomaže udruženjima u njihovom radu. U okviru
saveza formirano je nekoliko komisija i odeljenja, kao i Gorska služba spašavanja kao i
Služba vodiča izleta i pohoda.
Cilj planinarskog saveza je da razvija svestrane planinarske aktivnosti i da propagira
planinarstvo u narodu, a naročito kod omladine.
Prvo planinarsko društvo u Srbiji je osnovano 9. juna 1901. godine, a začetnik planinarstva
kod nas bio je naučnik Josif Pančić, koji je počevši 1856. godine počeo sa organizovanjem
izleta po našim planinama, sa svojim studentima. Prvi planinarski objekat podignut na
teritoriji Srbije je paviljon na Avali podignut 1902. godine.
Danas u Srbiji ima preko 120 planinarskih udruženja koji se nalaze u sastavu Planinarskog
saveza Srbije, sa više hiljda članova. Povećanjem broja članova u klubovima i broja planinara
koji žele da planinare i odlaze na izlete došlo je do potrebe za osnivanjem Službe vodiča i
pohoda, koja se bavi edukacijom novih vodiča i doobukom licenciranih vodiča.

3.1. Služba vodiča izleta i pohoda

Služba vodiča izleta i pohoda, poznatija i kao Vodička služba za cilj ima da:
 osposobi stručan vodički kadar,
 organizuje vođenje planinara i drugih lica na planinarske izlete i pohode,
 razvija kulturu boravka u planini i u planinarskim objektima;

9
Poseban zadatak i osnovni cilj službe je da brine o stručnom izvođenju izleta i pohoda.
Vodička služba do sada ima oko 650 registrovanih vodiča, koji su završili određenu
planinarsku školu vodičke službe.
Planinarki vodič je planinar koji je osposobljen kroz program školovanja Planinarskog saveza
Srbije da vodi planinare i druge grupe u planinske predele. Vodič po definiciji, vodi brigu o
grupi, ali i o svakom pojedincu članu grupe. Njegov zadatak je da stiče poverenje planinara
koje vodi i mora da zna da zbrine ugrožene u slučaju povrede. Planinarski vodič je centralna
ličnost komunikacije u grupi i sa zvaničnim licima. Vodič mora da bude odgovoran za grupu
moralno, materijalno, pa i krivično. Iz odgovornosti vodiča slede i njegova ovlašćenja. On
mora da bude odgovoran, da pažljivo priprema planinarske ture, da dobro planira i da dobro
organizuje sve poslove koji daju kao rezultat zadovoljstvo planinarske grupe i bezbednost.
Od vodiča zavisi sigurnost i udobnost cele grupe. Od načina i stila rukovođenja - vođenja
grupe, zavisi: konačan uspeh, međuljudski odnosi, motivacija učesnika i organizacija izleta,
pohoda i dr. Opšte je poznato da stilovi vođenja grupe zavise od autoriteta samog vodiča.
Prema vrsti autoriteta koju ima planinarski vodič (vođa grupe u širem smislu), razlikuju se
sledeći tipovi vodiča:
 Autokratski tip vodiča podrazumeva da je autoritet koncentrisan u rukama jedne
osobe, odnosno vodiča, da ima neograničenu moć odlučivanja, da sam planira i sam
donosi odluke i da je apsolutni i potpuni naredbodavac. Kod takvog tipa vodiča
članovi grupe se moraju bespogovorno pokoravati i do kraja izvršavati naredbu. Mane
ovakvog tipa vodiča su u prvom redu omalovažavanje i arogancija prema članovima
grupe i on obično ne želi da sasluša mišljenja članova grupe i retko kada prihvata
inicijative koje dolaze od članova grupe.
 Demokratski tip vodiča podrazumeva da vodič planira i donosi odluke tako što se
konsultuje sa članovima grupe i ovakvim postupcima članovi grupe se ne osećaju
podređenima. Vodič ovog tipa nudi alternativna rešenja koja grupa bira iz čega sledi
dogovor o načinu i postupku u izvođenju planinarskih akcija. Ovakvi vodiči stavraju u
grupi međusobno poverenje, otvorenost i podršku u grupi. Oni su uspešni u rešavanju
konfliktnih situacija.
 Liberalni tip vodiča podrazumeva anarhični stil vođenja ili, prosto rečeno, stil
,,odrešenih ruku“. Vodiči ovakvog tipa, prepuštaju da članovi grupe cilj ostvare
samostalno, prema sopstvenoj volji i vlastitoj orgovornosti. Njegova uloga i uplitanje
u rad grupe svedeni su na minimum. Članovi grupe su obično zadovolji vodičem kome
su najvažniji dobri međuljudski odnosi. Ukoliko vodič tipa ,,odrešenih ruku” nema
kvalitetan stav grupe, onda je učinak ovakvog vodiča najlošiji, a motivacija i radni
moral članova takve grupe su na najnižem nivou.

Od stila koji će odabrati vodič, najbolja je kombinacija sva tri tipa, što zavisi od sastava
grupe, postavljenih ciljeva i situacija u pojedinim fazama planinarske akcije. Planinarski
vodič treba da je:
 autoritativan,
 samopouzdan,
 inicijativan,

10
  fleksibilan, i
 da brzo uočava i efikasno rešava nastale probleme;

Planinarski vodič treba da donosi odluke koje proističu iz njegovog znanja i iskustva, iz
njegovog poznavanja planinarskih veština i tehnika. Vodič treba dobro da procenjuje rizike,
uslove, sposobnost grupe i da prilagodi mere za otklanjanje rizika. Planinarski vodič treba da
bude komunikativan, da jasno postavlja ciljeve, da preciznim obrazloženjima daje potpune
informacije i da insistira na povratnim informacijama i mora da aktivno sluša predloge i
inicijative članova grupe.
Vodič treba da motiviše članove grupe, da nesebično prenosi informacije, znanje i iskustvo i
da se stalno obrazuje. Planinarski vodič mora da izgradi sposobnost dobrog planiranja. On
mora da bude stručan, iskusan, ekonomičan u raspolaganju sredstvima.
Jedna od važnijih osobina planinarskog vodiča je da održava dobre odnose u grupi i da ima
istančan smisao za rešavanje komfliktnih situacija. On treba da ima poverenje u članove grupe
i treba da se trudi da članovi grupe stiču poverenje u vodiča i da to poverenje održava.
Planinarski vodič treba da stvara dobru atmosferu u grupi i ništa manje važno da je grupa
vesela, razdragana i zadovoljna pređenom maršrutom.

3.2. Organizacija izleta i pohoda

Organizovanje izleta i pohoda u okviru planinarskog udruženja ili saveza se poverava

iskusnom planinaru, tj. onom koji poznaje planinu na koju organizuje akciju ili iskusnom
planinaru koji se prethodno, do detalja upoznao sa svim elementima koji su neophodni za
uspešnu organizaciju i čiji je zadatak da organizuje prevoz, smeštaj i uspon na određeni vrh.
Odlasci u planine se dele na:
 izleti – akcije (u trajanju od 1 do 4 dana),
 pohode (traju i do 20 dana),
 taborovanja (tj. organizovani šatorski smeštaj sa određenim programom: planinarske
škole, tečaji, usponi na obližnje vrhove itd.),
 bivakovanja (korišćenje prirodnih zaklona, iskopanih ili ,,ozidanih” u snegu i ledu),
 planinarske transferzale (posebno obeležene planinarske staze, koje vode preko jedne
ili više planina),
 planinarska takmičenja (uglavnom u orijentaciji pomoću busole, …);

U planinarskoj organizaciji se praktikuje organizovanje i izvođenje planinarskih izleta koji

prema trajanju mogu biti jednodnevni, dvodnevni i višednevni.

Jednodnevni izleti se organizuju u okolini mesta boravka. Ne bi trebalo da budu dalji od dva
časa vožnje od mesta boravka kada su dani duži i jednog sata vožnje kada su dani kraći. Cilj
jednodnevnog izleta je najčešće obližnja planina na kojoj se može aktivno boraviti između 5 i
6 sati.

11
Dvodnevni izleti se obično organizuju vikendom – subotom i nedeljom. Ove izlete ne treba
organizovati dalje od 4 sata vožnje – do 300 kilometara. Cilj dvodnevnih izleta je obilazak
jedne ili dve planine i dostupnih kulturno istorijskih sadržaja.
Višednevni izleti se organizuju najčešće kao produženi vikend – petak, subota, nedelja i za
vreme državnih praznika kada mogu da budu i 4 do 5 dana. Ponekad mogu biti duži od 7
dana, 9 (jedna nedelja sa dva vikenda), 10 ili 15 dana. Cilj višednevnog izleta je da se obiđe
veći broj planina ili veći broj vrhova u okviru jednog planinskog masiva sa svim drugim
znamenitostima. Na ovakvim izletima se organizuje i izvodi veći broj planinarskih tura.

Kada se opredelite za neku akciju planinarskog udruženja, čiji ste član, nađite vreme da
obavezno prisustvujete sastanku učesnika, kako bi ste se detaljno informisali o planu puta i
same akcije, kao i da čujete procenu vođe akcije da li ste Vi spremni za nju. Ako ste početnik,
bolje je da za početak izaberete neku lakšu planinu, na kojoj možete uživati u prirodi i šetnji, a
ne da se na samom početku razočarate u svoje mogućnosti i odustanete od bavljenja
planinarenjem.

Dužnost svakog planinara je da oprezno hoda po planinama, da bude, naročito u

zimskim uslovima, fizički pripremljen i prema godišnjem dobu odgovarajuće opremljen.

Što je vaše iskustvo u planini manje, to je Vaša obaveza veća da se u pripremi akcije i njenoj
realizaciji držite programa, naređenja, saveta ili uputstava vodiča.

Ne udaljavajte se u planini od grupe ili ne odlazite u stranu bez znanja i odobrenja

vodiča, jer veoma lako možete doživeti neprijatnosti, nezgodu ili nesreću i samim tim
dovesti u pitanje blagovremeni povratak cele grupe. Vodič je pred zakonom odgovoran,
ukoliko se bilo šta negativno desi njegovom krivicom.

3.3. Organizacija izleta

Organizacija planinarskih izleta je kompleksna aktivnost i zato zahteva temeljne pripreme, a

sa druge strane to nisu stihijske aktivnosti, ili bar ne bi trebale da budu. Uspešna organizacija
planinarskih izleta podrazumeva kvalitetne pripreme. Pripreme treba da budu detaljne. Da bi
organizacija ili izvođenje planinarskih izleta bilo uspešno mora se određenim redosledom
sačiniti program izleta:
1) Ideja – Osnov za početak organizacije planinarskih izleta je ideja. Do ideje se dolazi
na različite načine (samoinicijativno, na zahtev pojedinih članova društva na
preporuku Načelništva i Uprave društva i sl.).
2) Proučavanje literature – podrazumeva čitanje transferzalnih dnevnika koji
obuhvataju tu planinu, planinarskih vodiča, geografskih i topografskih karata,
enciklopedija i sl.
3) Konsultacije – Sa konsultacijama se počinje od planinarskog društva koje je najbliže
toj planini ili sa planinarskim društvom koje ima planinarski dom na toj planini.

12
 4) Izrada plana izleta – Plan izleta je pisani dokument, a sama izrada je studiozni rad
koji mora da sadrži precizne podatke koji će svakom potencijalnom učesniku biti
jasni:
 Planina na koju se ide sa bližom lokacijom i termin;
 Vreme polaska i povratka sa izleta;
 Način smeštaja;
 Način ishrane;
 Potrebna oprema za planinarski izlet i planinarsku turu – daje se spisak opreme
prema vremenskim uslovima u kojima se planinarski izlet i planinarska tura
izvodi, daje se spisak nekih elemenata tehničke opreme ukoliko je neophodno;
 Ostala potrebna oprema – lična apoteka, lična dokumenta;
 Kalkulacija
o prevoza,
o smeštaja,
o ishane ukoliko vodič organizuje,
o komunikacije,
o administracije,
o vodiča i pomoćnika vodiča (troškovi dnevnica),
o nepredviđeni troškovi;

Sve troškove treba pažljivo ukalkulisati i nikada ne tražiti dodatna novčana sredstva
neposredno pre ili za vreme izleta. Ukoliko vodič na ovaj način pripremi plan, ostaće mu
mnogo više vremena da na izletu i turi objašnjava planinu, a ne da se bavi tehničkim
detaljima. Ukoliko se organizuje dvodnevni ili višednevni izlet, po objavljivanju svih
podataka o izletu i turi sa svim potencijalnim učesnicima treba organizovati jednodnevni izlet
u blizini kako bi vodiči mogli da steknu osnovne utiske o polaznicima. Isto pravilo važi i
ukoliko vodič organizuje neku zahtevniju akciju.
5) Spisak učesnika izleta;
6) Realizacija izleta – ture;
7) Raspored smeštaja u domu;
8) Planinarska tura ili uspon – započinje onda kada je vodič doneo odluku da se na
planinarsku turu ili uspon krene;
9) Razduživanje doma;
10) Izveštaj sa planinarskog izleta, planinarske ture ili uspona.

4. Markirane planinarske staze

Otvoreni sportski tereni su planinarski objekti, koji se nalaze na otvorenom prostoru u prirodi,
namenjeni za obavljanje određenih planinarskih aktivnosti (skijališta, planinarske staze,
biciklističke staze i sl.), a koji su kategorisani na osnovu Pravilnika o nacionalnoj
kategorizaciji planinarskih terena PSS i upisani u Registar planinarskih terena PSS-a.

13
Izuzetno, za potrebe obavljanja treninga i realizacije takmičenja, i javni put se smatra
otvorenim sportskim terenom. Otvoreni planinarski tereni su:
 markirane i nemarkirane staze i putevi,
 opremljene staze:
 opremljene planinarske staze, i
 opremljeni penjački putevi (via ferrata),
 opremljeni alpinistički smerovi,
 opremljene prirodne stene (penjališta i vežbališta),
 veštačke stene,
 tereni za planinarsku orijentaciju,
 speleologiju i spasilaštvo,
 evropski pešački putevi,
 uređeni skijaški tereni, i
 adrenalin parkovi;
Planinarski putevi i planinarske staze se dele na:
 planinarski put,
 markirana planinarska staza,
 markirani planinarski put, i
 markirani javni put;

4.1 Planinarski put

Planinarski put je zajednički naziv za markirane staze, puteve i markirane javne puteve, koje
koriste planinari. To su planinarski tereni koje je na uskom ili širem delu zemljišta izgradila,
označila i obezbedila planinarska organizacije, kao produžetak javnih komunikacija u brdsko
planinaskom području, a koji su kategorisani na osnovu Pravilnika o nacionalnoj
kategorizaciji planinarskih terena PSS-a i upisani u Registar planinarskih terena PSS-a.
Staze i putevi služe za planinarsku i turističku namenu i izgrađeni su za hodanje, trčanje ili
penjanje. Mogu biti markirani ili nemarkirani, obezbeđeni ili neobezbeđeni. Cilj staza i puteva
je da omoguće planinarima i drugim ljubiteljima prirode, bezbedan boravak i pristup do
planinarskih objekata, vrha brda ili planine, vodopada, izvora ili nekog drugog željenog cilja.
Po njima se krećemo na vlastitu odgovornost.
Evidencija planinarskih staza i puteva sadrži sledeće podatke: naziv planine, broj staze,
dužina staze u kilometrima, vreme potrebno da se staza prođe u minutima, opis staze
(karakteristične tačke iz karte 1:50000, preko i oko kojih staza prolazi), težina staze (laka,
srednje teška, teška i opasna) skicu staze na karti i naziv domaćina. O svakoj novoj stazi
domaćin dostavlja izveštaj Planinarskom savezu Srbije – Komisiji za planinarske terene.

4.1.1. Markirana planinarska staza

Markirana planinarska staza je markirana uska šumska staza, širine oko 20-25 cm i služi samo
za hodanje planinara i ostalih ljubitelja prirode. Planinarska staza mora biti uređena, kako ne
bi došlo do povređivanja. Nagib staze ne bi trebao da bude veći od 20% nagiba. Planinarska

14
organizacija brine o održavanju i obnovi planinarskih markacija i planinarskih putokaza na
stazi.

4.1.2. Planinarski putevi

Planinarski put je široka šumska staza ili markirani deo šumskog puta koji nije od javnog
značaja, širine oko 1,50 m (širina dve osobe za vreme mimoilaženja prilikom hodanja na
skijaškim štapovima). Služi za hodanje i trčanje. Ne koristi se za vožnju planinskih bicikala.
Planinarska organizacija brine o održavanju i obnovi planininarskih markacija i planinarskih
putokaza na putu.

Planinarske staze i putevi imaju različitu namenu. Namena planinarskih puteva i staza je:
 pešačke staze u prirodi,
 planinarske staze,
 transverzale,
 staze za planinski biciklizam, i
 staze za posebne namene;

4.2. Kategorija planinarskih puteva

Prema težini terena, planinarske staze se dele u tri kategorije:

 lako prohodne,
 srednje teško prohodne, i
 teško prohodne staze;
Pod težinom terena, podrazumevamo dobre vremenske uslove, potpunu vidljivost u pogledu
prohodnosti, kao i pripremljenost i informisanost korisnika staze.

Lako prohodna staza

Lako prohodna planinarska staza je staza koja je namenjena za šetnju, rekreaciju, pešačenje ili
planinarenje, pri čemu se planinar ne mora pridržavati rukama prilikom kretanja. Ako staza
prelazi preko strmih delova terena, mora biti dovoljno široka, kako bi se obezbedilo sigurno
kretanje planinara. Pri čemu su potrebni oprez, fizička kondicija i odgovarajuća obuća.

Srednje teško prohodna staza

Srednje teško prohodna planinarska staza je staza koja vodi kroz teže delove terena, gde se
planinar mora pridržavati rukama i gde je na opasnim delovima postavljeno osiguranje (sajla,
klinovi, uklesani nogostupi, postavljene metalne stepenice itd). Planinar na ovakvim stazama
mora biti oprezan, mora imati fizičku kondiciju i odgovarajuću opremu.

Teško prohodna staza

15
Teško prohodna planinarska staza je staza, po kojoj hodanje prelazi u penjanje i gde
preovladavaju teški delovi, koji se prelaze uz pomoć sigurnosnih tehničkih pomagala. Teško
prohodna planinarska staza je i staza koja prolazi kroz područja sa stalnim snegom ili ledom.
Planinar na ovakvim stazama mora da koristi dodatnu tehničku opremu (šlem, penjački pojas i
opremu za osiguranje, a za sneg i led su potrebni cepin i dereze).

Ukoliko planinarska staza ili njen deo ima karakteristike koje spadaju u kategoriju više težine
prohodnosti, staza se kategoriše u višu kategoriju. Zbog detaljnijeg i dugotrajnog israživanja,
istraživači su morali ponovo da se vraćaju na pojedina mesta. Da bi ponovo našli stare puteve,
počeli su da postavljaju (markiraju) jasno vidljive kupe kamenja, kako bi se lakše orijentisali
na nepoznatom terenu, pogotovo za vreme loših vremenskih prilika.
Tokom XVIII veka počeli su prvi individualni usponi na najviše vrhove. Prvi osvajači su bili
meštani, geolozi, a kasnije pojedinci koji su na planinu išli radi svog zadovoljstva. Na
planinama su se počeli pojavljivati i prvi markirani putevi, koji su omogućili sigurnije i
bezbednije kretanje bez vodiča.

Osnovni pojmovi markacija

Markacija je planinarski znak sa kojim se obeležava planinarska staza, put ili javna cesta. Cilj
markacije je bezbedno kretanje do određenog cilja (planinarskog objekta, vrha, vidikovca,
pećine, izvora itd.). Planinarski znak sa kojim se obeležava planinarska staza, dobila je naziv
Knafelčeva markacija po Alojzu Knafelču.

Markirant je osoba koja je završila obuku o markiranju i kao takva vrši obeležavanje
planinarskih staza i puteva po projektima i pravilima koje je odobrio Planinarski savez Srbije.
Planinarski putokazi su posebne oznake na drveću, stenovitom terenu ili metalne table, koji
nam ukazuju na siguran pravac kretanja i vreme trajanja pešačenja do odredišta. Planinarska
organizacija brine o održavanju i obnovi planinarskih putokaza na stazi.

Planinarski putevi su takođe doprineli razvoju planinarstva. Da bi smo ih mogli koristiti, bez
teškoća i da budu pristupačni svima, označeni su posebnim znakovima – markacijama.
Markacija je svetlocrveni prsten sa punim belim krugom u sredini prečnika 10-12 cm.

Postavlja se ili boji po stablima, kamenim blokovima, planinarskim objektima, uz celu dužinu
puta kuda se treba kretati. U zavisnosti od terena mogu biti na većoj ili manjoj udaljenosti.

16
 Najbolje je ako se od jedne oznake može videti sledeća. Postoji i
horizontalna markacija, kao bela traka širine oko 6 cm, a sa gornje i
donje stane je obrubljena crvenim prugama, širine oko 4 cm. Na
raskršćima se postavljaju, boje račvaste crte ili strelice, dok se na
zavijutcima ili krivinama, postavljaju ili boje savijene crte.

4.3. Vrsta markacija

Markacija se može sresti u nekoliko oblika i boja. Najčešći tipovi

markacija su:
 okrugla,
 okrugla markacija s dodatnim linijama,
 oznaka X,
 strelica ispod okrugle markacije,
 pojasna,
 dvostruka pojasna,
 paralelna markacija,
 crvena linija.

Okrugla markacija

Okrugla markacija je osnovna oznaka u markiranju i ona se postavlja kad god je to moguće.
Postavljaju se na drveću, kamenju, ogradama, zgradama, stubovima i dr. Okrugla markacija se
sastoji od belog kruga okruženog crvenim krugom. Spoljni prečnik markacije je 12 cm, a
prečnik belog kruga u sredini je 6 cm. Crveni krug je širok 3 cm. Izuzetno se, zbog boljeg
uočavanja, može postaviti i po neka veća markacija, npr. na udaljenom kraju livade. Najveći
spoljni prečnik markacije može u tom slučaju biti 20-25 cm. U praksi se između belog kruga i
crvenig kruga ostavlja razmak 1-3 mm, da se boje ne dodiruju i ne cure jedna preko druge. Na
stablima se markacije postavljaju po pravilu na visini očiju (1,7 – 2 metra). Na putevima gde
zimi ima mnogo snega, osim markacija na uobičajenoj visini postavljaju se i tzv. zimske
markacije ili marker na većoj visini.

Okrugla markacija sa dodatnim linijama

Postavlja se na kamenju, a dve dodatne linije usmerene su prema najbližim susednim

markacijma. Dodatne linije su široke 2 – 3 cm i dugačke 5 cm, mereno od spoljnjeg ruba
markacije. Ove markacije postavljaju se tako da su vidljive i iz suprotnog pravca. Ne
postavljaju se nikad na drvetu. Okrugla markacija sa dodatnim linijama, izuzetak je kada
markacije vode šumom gde staza još nije ugažena i put krivuda, a skretanja nisu jače izražena,
pa se ispod markacije ne postavlja strelica. Tada se na okruglu markaciju u uspravnom
položaju postavlja samo jedna linija u pravcu sledeće markacije.

17
Pojasna markacija

Pojasna markacija postavlja se na tanko drvo i metalne cevi, prečnika manjeg od 6 cm, gde se
ne može postaviti okrugla markacija. Sastoji se od tri pojasa: jednog bele boje i dva crvene
boje, koji se postavljaju poprečno na pravac rasta drveta, najčešće vodoravno. Beli je pojas u
sredini oznake, a po jedan crveni pojas iznad i ispod belog. Dimenzije su im jednake kao i kod
okrugle markacije, što znači da je beli pojas širok 6 cm, a crveni pojas 3 cm, s razmakom
između boja 1-3 mm.

Dvostruka pojasna markacija

U slučaju kada u blizini nema drveta debljeg od prečnika prsta, postavlja se, radi boljeg
uočavanja, dvostruka pojasna markacija (dva pojasa bele i tri pojasa crvene boje), ukupne
visine 21 cm.

Paralelna markacija

Paralelna markacija postavlja se na kamenju, u vodoravnom i kosom položaju. Mora biti

vidljiva iz oba pravca, a postavlja se u pravcu kretanja. Ako put skreće, markacija se lomi pod
uglom u pravcu prve sledeće markacije. Između dve crvene linije dužine oko 20 cm i širine 3
cm, postavlja se bela linija jednake širine – 3 cm, s uobičajeno malim razmakom između boja.

Crvena linija

Crvena linija postavlja se na niskom kamenjaru na livadi, ili u kamenjaru, između dve
markacije, posebno tamo gde staza nije dovoljno vidljiva ili je nema, pa razmak između dve
markacije mora biti manji. Umesto okrugle markacije na svakih 15 – 25 metara, postavlja se
naizmenično: okrugla markacija – crvena linija – okrugla markacija – crvena linija itd. Linija
se ne postavlja na drveće, stubove i sl. Na koje postavljamo okrugle ili pojasne markacije.
Dugačka je oko 20 cm, a široka 3 cm. Na tamnom kamenju umesto crvene, postavlja se bela
linija istih dimenzija. Ako staza skreće, linija se lomi u smeru prve iduće markacije.

4.4. Putokazne table

Pored oznaka u vidu krugova i strelica, postoje još i putokazne table,

tj. drvene ili metalne ploče, dimenzija 20x30 cm. Na njima obično piše
vreme koje je potrebno da se stigne do cilja, naziv cilja, nadmorska
visina i sl. U planinarstvu se daljina do nekog cilja označava u
časovima hoda, a ne u kilometrima. Kao vreme se uzima umereni hod
starijeg planinara. Za vreme silaska je obično potrebna trećina
vremena uspona.

18
Putokazi su jednostavne table obojene crvenom bojom sa podacima o pravcu kretanja ili
ukrštanju puteva, koji su ispisani belom bojom. Standardni putokazi su dimenzija oko 15x50
cm sa suženjem u obliku strelice na strani koja pokazuje pravac kretanja i postavljaju se na
drveću, ogradama ili stubu kako bi bili uočljivi. Ostale table za obaveštavanje imaju dužinu
oko 40 cm, a širinu prema potrebi. Na crvenoj podlozi upisuju se belom bojom podaci o stazi
(nadmorska visina, naziv cilja, približno potrebno vreme hoda i naziv planinarske
organizacije, koja je zadužena za održavanje). Putokazi se postavljaju prema potrebi, a table
za obaveštavanje na početku staze iz oba pravca i na mestima gde se ukrštaju ili račvaju.

Oznake na livadama ili u kamenjaru postavljaju se na onom delu markiranog puta koji prolazi
preko velikih livada ili kamenjara. Koristimo više vrsta oznaka, u zavisnosti od terena. Drveni
stubovi ili metalne cevi, učvršćuju se u tlo betoniranjem, a pri vrhu stuba, postavlja se pojasna
markacija. Na vrhu drvenog stuba, može se postaviti limenka ili sl. Kako bi se drvo zaštitilo
od vlage. Na limenci se prethodno nacrta pojasna markacija. Razmak između oznaka je 30 –
50 m.
Gotovi betonski stubovi, fabrički izrađeni (10x15x100 cm ili sl.), mogu se ukopati na
livadama na kojima nema prirodnog kamenja, ali su teški za nošenje. Na vrhu stuba se
postavlja okrugla markacija sa obe strane.

Na mestima gde postoje neki zanimljivi objekti

(pećina, slap, vodopad i sl.) ili izvor pokraj staze,
takođe se obeležava. Markacijski znaci se
obeležavaju postojanim, dugotrajnim bojama, koje
godinama odolevaju raznim vremenskim
uslovima. Nakon što je put markiran, treba ga
uneti u planinarsku kartu, a treba upoznati i
lokalno stanovništvo sa tog područja o značenju i
važnosti znakova kako bi se sprečilo njihovo uništavanje.

5. ČITANJE KARATA I ORIJENTACIJA

Snalaženje u prostoru je jedna od osnovnih veština kojom mora obladati svaki planinar, a
naročito planinarski vodič. Neophodno je znati gde se nalazimo, gde je naše odredište i na
koji način možemo stići do njega. Zato moramo znati čitati karte, odrediti strane sveta,
pronaći svoju stajnu tačku, putanju i odredište na karti i u prirodi, vršiti merenja na karti i u
prirodi, kretati se uz pomoć GPS uređaja… O tim veštinama govori upravo ovo poglavlje.
Veliku ulogu u orijentisanju u prirodi ima snalaženje na geografskoj karti. Zato priču o
orijentaciji u prirodi započinjemo sa elementima kartografije.
Oblik zemlje je posledica delovanja sile gravitacije i njoj suprotne centrifugalne sile
uslovljene rotacijom Zemlje. Veoma je sličan obliku troosnog rotacionog elipsoida. Ipak ovo
geometrijsko telo, koje se do skora koristilo pri interpretaciji ne odgovara u potpunosti obliku
Zemlje, i njega je u naučnim krugovima zamenio novi približniji oblik – Geoid. Rotacija
Zemlje stvara ekvatorijalna ispupčenja, tako da je ekvatorijalni prečnik za 43 km veći od
19
prečnika između polova. Najveće lokalne devijacije na stenovitoj zemljinoj površini su Mont
Everest (8848 metara nadmorske visine), i Marijanski rov (10911 metara ispod površine
mora). Stoga u poređenju sa savršenim elipsoidom, Zemlja ima toleranciju od 1:584 ili 0,17%,
što je za 0,22% manje od tolerancije dozvoljene u jednoj lopti za bilijar. Zbog ispupčenja,
najudaljenija tačka od centra Zemlje je u stvari planina Čimborazo u Ekvadoru. Prilikom
izrade geografskih karata uzima se da je oblik zemlje ellipsoid ili lopta (kod karata sitnije
razmere, npr. karte sveta).

5.1. Pojam geografske karte

Geografska karta je specifičnim znacima nacrtana, umanjena, generisana i po određenom

matematičkom zakonu na ravni konstruisana slika cele zemljine površine ili nekog njenog
dela, koja ukazuje na geografski razmeštaj i uzajamne odnose određenih prirodnih i
društvenih objekata, pojava i činjenica. Reč karta potiče od latinske reči “charta” koja je
imala prvobitno značenje: pismo, saopštenje, isprava itd. Od XIV veka se upotrebljava se i reč
mapa.
Geografske karte se mogu podeliti prema veličini kartirane teritorije, geografske sredine,
razmeri, sadržaju i nameni. Prema sadržaju razlikujemo opšte i specijalne karte.
Prema nameni karte delimo na:
 školske,
 vojne,
 saobraćajne,
 turističke,
 istorijske,
 geološke,
 političke,
 klimatske,
 privredne,
 karte naseljenosti,
 karte za planinarsku orijentaciju itd.

Prema razmeri od koje zavisi tačnost, bogatstvo i detaljizacija prikazanog sadržaja karte se
razvrstavaju na:
 Karte krupne razmere (krupnorazmerne karte);
 Karte srednje razmere (srednjorazmerne karte);
 Karte sitne razmere (sitnorazmerne karte).
Karte krupne razmere su planovi i topografske karte.

20
 Planovi su karte malh delova
Zemljine površine ili čak pojedinih
objekata (naselja, privrednih
objekata, parcela, atara i dr.) čija je
razmera najčešće do 1:10000.
Topografske karte se rade u
razmerama do 1:200 000. One su
najpogodnije za kretanje i rad na
terenu. Za planinare su od najvećeg
značaja. Reljefne karte prikazuju
teren u tri dimenzije.

5.1.1. Elementi geografske karte

Elementi geografske karte su:

 Matematički;
 Geografski; i
 Dopunski.
U matematičke elemente geografske karte se ubrajaju:
 Razmer karte;
 Projekcija karte, odnosno geografska koordinatna mreža;
 Geodetske tačke;
 Okvir karte.
Geografski elementi su elementi sadržaja karte.
Dopunski elementi su ispisani nazivi, brojevi, okvirni i vanokvirni sadržaj.

Razmer i razmernik

Razmer i razmernik predstavlja odnos u kojem stoje rastojanja između tačaka na karti prema
rastojanjima u prirodi i naziva se razmera ili razmer karte. Označavanje razmere karte može
biti trojako:
 Brojnim izrazom u vidu razmere ili razlomka (npr: 1:50000, 1: 2 000 000);
 Grafički – u vidu razmernika;
 U vidu objašnjenja (npr: 1 cm na karti = 1000 metara u prirodi).

21
U krupnorazmerne karte najčešće se ubrajaju sve karte razmera krupnijih od 1:200 000,
uključujući i ovu razmeru. Ovde spdaju planova (od 1:100 do 1:10 000) i topografske karte
(od 1:5000 do 1:200000). U
karte srednjih razmera
učvršćuju se karte razmera od
1:200 000 do 1:1 000 000
zaključno, a sve one sitnijih
razmera od 1:1 000 000
smatraju se sitnorazmernim
kartama.
Razmera karte označena na
karti u vidu grafičke
konstrukcije naziva se grafička
razmera ili razmernik. Svrha
razmernika je da se izbegne
preračunavanje rastojanja iz
prirode u rastojanja na karti i
obrnuto. Linijski ili prosti
razmernik (postoji i složeni,
transverzalni) je u stvari duž izdeljena nekom određenom grafičkom veličinom na jednake
delove. Pod pojmom osnove razmernika obično se podrazumeva krajnji levi podeljak
razmernika koji je izdeljen na sitnije delove (najčešće na deset, ređe na pet), zavisno od
deljivost brojne vrednosti osnove razmernika. Deoba osnove razmernika ima za cilj da se
poveća tačnost pretvaranja linijskih dužina i rastojanja sa karte u dužine i rastojanja u prirodi,
i obrnuto.
Grafička tačnost razmere karte zavisi od vrste i kvaliteta pribora (šestara, lenjira i sl.) i
izvežbanost i preciznosti lica koje tu radnju vrši. Smatra se da je 0,2 mm prirodna vrednost
grafičke tačnosti. Na karti razmere 1:25 000, 0,2 mm ima vrednost od 5 metara u prirodi.

Geografska koordinatna mreža, geografska širina i dužina

Geografsku mrežu čine uporednici ili paralele i podnevci ili meridijani. Služi za određivanje
položaja tačaka na Zemljinoj površini. Meridijani su zamišljene polukružnice koje povezuju
severni i južni pol. Sve su iste dužine i pružaju se pravcem sever-jug. Od 1884. Godine

22
početni meridijan je Grinički meridijan. Paralele su međusobno paralelne kružnice koje
povezuju istok i zapad. Ekvator je najduži uporednik koji Zemlju deli na severnu i južnu
poluloptu, Geografska širina je lučno rastojanje neke tačke od ekvatora prema severu ili jugu,
maksimalno 90⁰. Geografska dužina je lučno rastojanje neke tačke od griniča prema istoku ili
zapadu maksimalno 180⁰.

Kartografski znaci

Grafički elementi pomoću kojih se na karti prikazuju raznovrsni geografski objekti, prirodne i
društvene pojave i činjenice nazivaju se kartografski znaci. To su ustaljeni znaci koji su kod
svih država slični. Usvojeni znaci za označavanje pojedinih objekata su slični objektima u
prirodi koje predstavljaju.

5.1.2. Predstavljanje reljefa na kartama

Čak i ako zanemarimo njegov značaj za planinare, reljef je svakako jedan od najvažnijih i
najznačajnijih geografskih elemenata koji se prikazuje na kartama. Oblici reljefa imaju pored
širine i dužine i treću dimenziju – visinu. Zato je prikazivanje reljefa na ravni - karti uvek
predstavljalo poseban problem. Da bi se reljef na karti predstavio plastično, sa svim njegovim
morfološkim odlikama postoji više metoda. Najvažniji su:
 metod izihipsa,
 metod šrafa,
 metod senčenja, i
 metod boja (hipsometrijska skala);

Metod šrafa daje plastičan prikaz nagiba terena, ali znatno opterećuje kartu i na savremenim
kartama se veoma retko koristi. Metoda senčenja se kao osnovna metoda primenjuje na onim
kartama na kojima predstavljanje reljefa i nije prevashodni zadatak (saobraćajne karte i sl.), a
kao dopunska metoda koristi se u kombinaciji sa metodom boja. Metod boja se zbog
očiglednosti i jednostavnosti najčešće koristi kod izrade školskih karti, i karti za širu upotrebu.
Apsolutna visina ili nadmorska visina predstavlja visinsku razliku između nivoa mora i neke
tačke. Relativna visina je visinska razlika između neke tačke i njenog podnožja, na primer
planinaskog vrha i mesta odakle se na uspon krenulo.

Predstavljanje reljefa izohipsama (horizontalama)

Izohipsa je zatvorena kriva linija koja povezuje sve tačke sa istom nadmorskom visinom.
Izohipse se dele na:
 osnovne,
 glavne, i

23
  pomoćne;

Pomoćne izohipse uglavnom nisu zatvorene linije, unose se da bi predstavile pregibe na

terenu koje ne registruju osnovne i glavne izohipse. Vertikalno rastojanje između izohipsi se
naziva ekvidistancija. Na slici je prikazano nekoliko vrsta izohipsi i rastojanje između izohipsi
iste vrste.

5.3. Određivanje stajne tačke

Stajna tačka je mesto na karti gde se nalazi posmatrač. Za kretanje po nepoznatom terenu
pomoću karte od najvećeg je značaja praćenje promene stajne tačke na kojoj se posmatrač
nalazi. Gubljenje predstave o poziciji stajne tačke na karti nam onemogućava orijentaciju
pomoću karte. Zato je od prvorazrednog značaja za početak orijentacije pomoću karte (pored
određivanja pravca severa) određivanje stajne tačke. Lako ćemo odrediti svoju stajnu tačku
ako se nalazimo na nekom vrhu ili drugom lako prepoznatljivom mestu kao što je crkva,
karakteristična raskrsnica i sl. Ali ako se nalazimo na nepoznatom terenu i ne možemo
odrediti svoju stajnu tačku potražimo mesto odakle se pruža dobar vidik na okolinu, odakle se
vide prepoznatljivi planinski vrhovi, crkve i drugi karakteristični objekti. Zatim treba
orijentisati kartu što znači da njenu gornju ivicu treba okrenuti u pravcu severa (osim ako na
karti nije drugačije naznačen pravac severa). To treba učiniti pomoću kompasa. Treba
odabrati bar tri karakteristične tačke koje prepoznajemo i na karti i na terenu. Pomoću
kompasa moramo odrediti njihov azimut. Na karti povlačimo pravu liniju od viziranog
objekta u pravcu kontraazimuta. Kontraazimut je naspramni azimuth od očitanog, ima
suprotnu vrednost od 180⁰. Stajna tačka se nalazi na preseku tri pravca ili unutar trougla
greške kojeg ti pravci zatvaraju. Važno je znati da stajna tačka na karti najmanje odstupa od
vizure povučene na najbližu tačku, a najviše odstupa od vizure povučene na najudaljeniju
tačku. Na slici je prikazana metoda rešavanja trougla greške.

5.4. Merenja na karti

Merenje linija

24
 Prave linije lako merimo
lenjirom, šestarom ili nekim
priručnim sredstvom, na primer
papirnom trakom. Zakrivljene
linije razlažemo na prave duži,
merimo svaku posebno i
sabiramo vrednosti. Možemo se
poslužiti i jednostavnim
“trikovima” kako bi postupak
ubrzali. Instrument za merenje
zakrivljenih linija zove se
kurvimetar.

5.5. Merenje uglova

Jedinice za merenje uglova su:

 stepen,
 hiljaditi, i
 radijan;
Stepen (1⁰) je tristašezdeseti deo punog ugla. Manja jedinica od stepena je lučni minut, koji je
šezdeseti deo stepena. Najmanja jedinica je lučni sekund, koji je šezdeseti deo minuta.
Hiljaditi (1 0/00) je centralni ugao kojem odgovara luk jednak hiljaditom delu poluprečnika
kruga.
Prosto rečeno, hiljaditi je onaj ugao pod kojim iz centra jednog kruga, poluprečnika 1 km, vidi
luk toga kruga veličine 1 m. Ako sad veličinu od jednog metra nanesemo na periferiju kruga
čiji je poluprečnik 1 km dobićemo 6283 veličine od po 1 m, što znači da pun ugao ima 6283
hiljadita, tj. 360⁰ = 6283 0/00.
Za računanje nam nije praktično da pun ugao ima 6283 0/00 nego uzimamo okrugao broj 6400.
U tom slučaju definicija hiljaditog će biti: “hiljaditi je centralni ugao čiji odgovarajući luk ima
vrednost 1/6400 kružne periferije”, pa ćemo imati odnos 360⁰ = 6400 0/00. Pretvaranje
stepena u hiljadite i obrnuto: Ako podelimo 6400 sa 360 dobićemo 17,7778 što je približno
17,8. To znači da 1⁰ ima 17,8 hiljaditih.

Merenje horizontalnih uglova na karti

Merenje azimuta na karti: Azimut je ugao koji zaklapa neki pravac u odnosu na pravac
severa meren u smeru kazaljke na satu.

Merenje vertikalnih uglova

Merenje mesnih uglova: Mesni ugao je ugao između horizontalne ravni s našim okom i
pravca koji prolazi kroz tačku koju posmatramo. On nam služi da vidimo koje su tačke na
terenu vidljive, a koje nisu. Određuje se tako da na karti izmerimo relativnu visinu između

25
dve tačke (razliku visina) i zatim njihovu međusobnu udaljenost. Kada podelimo razliku
visine N (u metrima) sa rastojanjem (u kilometrima) dobićemo mesni ugao M (u hiljaditima).
Formula mesnog ugla glasi:
N ( m)
M=
D(km)
Važno: 1 0/00 hiljaditi = 0⁰ 3’ 22,5’’
Ako ispred stajne tačke postoje dva vrha koja se na karti nalaze na istom pravcu možemo
pomoću mesnog ugla izračunati da li prvi, bliži vrh zaklanja vidik na drugi, udaljeniji. Ako je
mesni ugao bližeg vrha veći od mesnog ugla udaljenijeg vrha, udaljeniji vrh nije moguće
videti sa stajne tačke od koje se mesni ugao računao.

5.6. Orijentacija

Glavne strane sveta su: sever, jug, istok i zapad, a pomoćne strane sveta su: severoistok,
jugoistok, severozapad i jugozapad. Ako znamo jedan od ovih pravaca onda nam je lako da
odredimo ostale pravce. Strane sveta možemo odrediti na više načina koristeći razna sredstva.

5.6.1. Određivanje strana sveta pomoću kompasa.

Kompas M 53 napravljen je od nemagnetnog metala. Na telu kompasa iscrtana je

milimetarska podela za merenje na karti i merenje udaljenosti. Poklopac sadrži vizir, ogledalo
i podelu u hiljaditima za merenje vertikalnih uglova, odnosno određivanja udaljenosti. Na
kosoj strani kružnog ispupčenja na unutrašnjoj strani kutije nalazi se podela u hiljaditima, a sa
donje strane kutije nalazi se podela u stepenima. Strane sveta su označene fluorescentno.
Podela u stepenima je sa tačnošću 2⁰, a u hiljaditima sa tačnošću od 50 (0 – 50) hiljaditih. Na
poklopcu se nalazi podela u hiljaditima do 150 sa tačnošću od 10 hiljaditih (0-10). Za merenje
vertikalnih uglova u hiljaditima zavežemo čvor na 25 cm, a za merenje vertikalnih uglova
milimetarskom podelom čvor zavežemo na 50 cm.

Određivanje pravca severa pomoću kompasa

Kompas deluje na osnovu magnetizma Zemlje. Magnetna igla pokazuje pravac magnetnih
polova, što se ne podudara u potpunosti sa pravcem geografskih polova Zemlje. Otklon
magnetne igle u odnosu na pravac geografskog severa zovemo magnetna deklinacija. Ugao
magnetne deklinacije je mali i u planinarskoj orijentaciji ga možemo zanemariti.

5.6.2. Određivanje pravca severa pomoću Severnjače

Pomoću zbezde Severnjače možemo se orijentisati za vreme vedrih noći. Najlakše je da prvo
pronađemo sazvežđe Velikog Medveda (Velika Kola). Zadnje dve zvezde u Velikim Kolima
čine tačke pravca kojeg zamišljeno produžimo, a njihovo rastojanje nanesemo 5 puta na taj

26
 pravac. Zvezda koju smo
na taj način našli je
Severnjača. Ona se
nalazi na “repu” Malog
Medveda. U realnoj
situaciji Mali Medved se
lošije vidi, čine ga manje
sjajne zvezde, ali se
Severnjača vidi dobro,
ona je u tom sazvežđu
najsjajnija. Ponekad su
Velika Kola prenisko, pa
će ih neko brdo zakloniti
i neće se dobro videti. Tada pokušajmo Severnjaču naći pomoću sazvežđa Kasiopeje.

5.6.3. Određivanje pravca severa pomoću Sunca i časovnika

Vedar, sunčan dan nam pruža mogućnost orijentacije pomoću Sunca ili pomoću Sunca i
časovnika. Sunce se u 6 sati ujutro nalazi na istoku, u 12 sati je u pravcu juga (na severnoj
zemljinoj polulopti), a u 18 sati je na zapadu. Sunce se od zapada ka istoku preko nebeskog
svoda prividno kreće lučnom brzinom od 15⁰ na sat. Ovakav način orijentacije je ipak
približan, treba imati u vidu da mi ne koristimo vreme lokalnog meridijana na kojem se
nalazimo već koristimo vreme časovnih zona usled čega dolazi do malih lokalnih odstupanja
od naznačenih pravaca. Za vreme letnjeg računanja vremena sunce se na severnoj zemljinoj
polulopti na jugu nalazi u 13 sati. Sunce se u 7 sati ujutro nalazi na istoku, u 19 sati se nalazi
na zapadu. Prilikom određivanja strana sveta pomoću analognog časovnika i Sunca sat
postavljamo u vodoravan položaj i okrenemo malu kazaljku u pravcu Sunca. Simetrala ugla
kojeg čini brojka 12 na časovniku i mala kazaljka pokazuje pravac juga. Tokom letnjeg
računanja vremena umesto broja 12 koristimo broj 13.

6. PLANINARSKA OPREMA

Bavljenje bilo kakvom aktivnošću nije moguća bez određenih makar i minimalnih sredstava
ili opreme. Naročto u današnje doba, doba intenzivnog napretka tehnologije u svim oblastima.
Tako je i sa planinarenjem kao sportskom i rekreativnom disciplinom. Za planinarenje u
današnje vreme planinarima je na raspolaganju širok asortiman opreme. U planine se odlazi sa
odgovarajućom opremom. Ona je tokom vremena pretrpela mnogo promena. Pronađeni su
mnogi veštački materijali, tako da su omogućili da planinarska oprema bude što lakša, da
bude vodootporna, otporna na habanje itd. Kada se priprema neka planinarska akcija, unapred
je potrebno odabrati i pripremiti opremu.
Opremu je moguće podeliti na nekoliko načina, odnosno po nekoliko kriterijuma. Podela
opreme se vrši između ostalog i zbog lakše obrade.
Podela opreme prema nameni:

27
  obuća,
 odeća,
 rančevi,
 oprema za logorovanje i bivakovanje,
 ostala oprema,
 tehnička oprema;
Podela opreme prema godišnjem dobu:
 letnja,
 zimska;
Podela prema korišćenju:
 lična,
 zajednička;

6.1.Obuća

Iz dosada navedenog može da se uoči da je za planinarenje neophodna odgovarajuća oprema.

Planinarenje podrazumeva kretanje po različitim terenima: strmim i nagnutim, stazama,
makadamskim putevima, šumskim stazama, kamenjarima, siparima i bespućima. Sve te
neprijatne i neudobne podloge planinar savlada svojim nogama, zato je izuzetno važno da
planinar na svojim nogama ima odgovarajuću obuću. Sa neudobnom planinarskom cipelom
planinar se brže zamara. Neudonost cipele donosi žuljeve i uboje. Neadekvatna i neudobna
cipela je vrlo čest urok uganuća. Jednom rečju, cipela je za planinara osnovni element
planinarske opreme.
Planinarska cipela treba da:
 obezbedi udobnost,
 održi nogu suvom,
 ne proklizava u kontaktu sa podlogom,
 drži čvrsto skočni zglob;
Planinarske cipele se u osnovi mogu podeliti na:
 lake, i
 teške;
S tim što lake planinarske cipele mogu biti:
 plitke, i
 duboke;
Koje će se cipele koristiti zavisi koje se planine i u kojim uslovima obilaze.

Lake planinarske cipele se upotrebljavaju na nižim planinama, uređenim planinarskim

stazama i na stazama gde je bezbednost apsolutna.
Lake duboke planinarske cipele se koriste u širokom spektru planinarskih aktivnosti – na
nižim, srednjim i na visokim planinama, na uređenim i neuređenim planinarskim stazama.
Teške planinarske cipele se uglavnom upotrebljavaju na visokim planinama i u uslovima
snega i leda.

28
Lake plitke planinarske cipele

Planinar početnik svoje obilaske planina započinje lakšim

pešačkim turama na nižim planinama i uređenim planinarskim
stazama. Za takvo planinarenje je dovoljna plitka planinarska
cipela. Ove cipele se odlikuju udobnošću i mekoćom. Đon ove
cipele je od profilisane gume.
Mana ovih cipela je ta što ne drže skočni zglob ušvršćenim. Te
ukoliko početnik planira dugoročnije da se bavi planinarenjem, plitka cipela može da bude
privremeno rešenjea svakako se preporučuje nabavka dubokih planinarskih cipela.

Lake duboke planinarske cipele – gojzerice

Duboka planinarska cipela mora da zadovolji sledeće zahteve:

 Da je udobna. Udobnost cipele zavisi od materijala od kojih je urađena, od toga da li
je broj cipele adekvatan nozi, koliko čarapa se nosi i dr.
 Da nogu održava suvom. Da bi noga ostala
suva, materijal od koga se pravi gornji deo
cipele treba da omogući da voda ne dođe do
noge i istovremeno, ukoliko se noga znoji,
višak vlage izvlači na površinu.
 Da ne proklizava. Da cipela ne bi
proklizavala, đon treba da bude izrađen od
kvalitetne profilisane gume i da ima određen
broj rebrastih šara.
 Da drži skočni zglob čvrsto. Skočni zglob se
čuva i obezbeđuje dovoljno dubokom cipelom čiji će „vrat“ da obuhvati zglob i da
obezbedi nesmetano savijanje skočnog zgloba u normalnom hodu. Kod nekih modela
vrat cipele je na zadnjoj strani formiran u obliku V. Funkcija tog oblika vrata cipele je
da u hodanju, posebno nizbrdo, noga može da ima čvrst oslonac pod boljim uglom.

Teška planinarska cipela

Cipele za sneg i led, poznate kao ,,teške”, danas se isključivo prave od tvrde plastike sa
uloškom koji je sličan ulošku za skijaške cipele (tzv. pancerice). Cipela je livena tako da sa
lakoćom učvršćuje skočni zglob i lako prihvata dereze.

Osnovni delovi duboke planinarske cipele

29
Duboka planinarska cipela se sastoji od:
 donje, i
 gornjeg dela;

Donji deo planinarske cipele čini đon. Najpoznatiji proizvođač đonova za planinarske cipele
je italijanski ,,vibram”. Đon se izrađuje od profilisane mekše i tvrđe gume i sa više slojeva.
Neki modeli duboke planinarske cipele u đonu imaju ugrađene metalne šine ili šine od tvrde
plastike koje imaju svojstvo da daju dodatnu čvrstinu đonu, a time i hod čine stabilnijim.
Mekša profilisana guma za đon nosi oznaku „vibram” žute boje. Ova guma je pogodna za sve
uslove (sneg, stena, staza itd.).
Đon od tvrde profilisane gume nosi oznaku „vibram“ crvene boje, koristi se za sve terene i
imaju svojstvo da se brzo troše.
Gornji deo planinarske cipele se sastoji od spoljašnjeg i unutrašnjeg sloja. Spoljašnji sloj
cipele se sastoje od: šare, jezika, petljica, zakački i pertli.

Kupovina planinarskih cipela

Kupovinu planinarskih cipela obaviti uz obaveznu

probu u prodavnici. Vrlo je opasno kupovati cipele
tako što ih prijatelj donese iz inostranstva. Kod nas
sada postoji dovoljno veliki izbor kvalitetnijih
cipela. Dok se proba cipela, trebalo bi imati dva
para čarapa na nogama (tanje i deblje, onako kao na
planinarenju). Obavezno, u isto vreme treba probati
obe cipele i to tako što se ušniraju čvrsto i kroz sve
petlje i kukice. Planinarsku cipelu treba kupovati
kada je noga umorna (otečena) i obavezno uzeti
jedan do jedan i po broj veće nego što vam je
standardni broj obuće. Početnici treba da kupuju cipele uz savet planinara sa većim
iskustvom. Novokupljene cipele nikada se ne nose na dužu turu. Njih neko vreme treba nositi
u kući kako bi se oblikovale i prilagodile nozi.

6.1.1. Čarape

Čarape su obavezni komad planinarske opreme. Obuvaju se na noge a preko njih planinarske
cipele. Uloga čarape je višestruka:
 održavaju toplotu nogu,
 sakupljaju znoj,
 čine mekani uložak (prelaz) od noge prema cipeli,
 čuvaju unutrašnjost cipele od znoja i prljanja;
Nikako ne obuvati planinarsku cipelu na bosu nogu – bez čarapa!!!

Čarape treba da budu:

30
  odgovarajuće veličine,
 udobne,
 od odgovarajućeg materijala,
 čiste;
Za planinarenje se koriste dva para čarapa koje se obuvaju jedne preko drugih, a preko njih
cipele. Čak i leti. Jedan par je pamučni, i tanji i on se obuva prvi na bosu nogu. Drugi par je
vuneni, i deblji i obuva se preko pamučnih. Tako se postiže puna funkcionalnost. Mekše,
pamučne ostvaruju kontakt sa kožom i upijaju znoj. Vunene deluju kao izolujući i
amortizujući uložak. Donje, pamučne čarape pri planinarskim aktivnostima treba menjati
redovno – dnevno. U protivnom skoreli znoj može da nanese žuljeve i ozbiljne povrede.
Gornje, vunene čarape mogu se nositi više dana. Nikako ne treba koristiti čarape od
sintetičkih materijala.

6.2. Odeća

Odeća za planinarenje u letnjim uslovima do visine od 3000 m može biti:

 Osnovna:
o veš (gaće i majica),
o pantalone,
o jakna,
o termalni slojevi (polari-gornji i donji delovi);
 Dopunska:
o kapa i rukavice,
o naočare za sunce,
o kamašne,
o kačketi, šeširi, marame …
o kabanica;

6.2.1. Veš

Veš je donji, unutrašnji deo odeće koji se oblači direktno na telo i služi kao prelaz prema
gornjim, grubljim delovima odeće. Sastoji se iz gaća i majice. Veš treba da ispuni sledeće
zahteve:
 da dobro pijanja na telo,
 da bude udoban i odgovarajuće veličine (da ne žulja),
 da ispunjava određene toplotne zahteve,
 da upija ili otpušta znoj (obezbeđuje suvoću tela);
U kontekstu letnje opreme podrazumeva se kratki veš – kratke gaće i kratka majica. Zbog
realne mogućnosti da i u letnjim uslovima naročito na većim visinama ima hladnih, čak i
ledenih dana a naročito noću obavezno treba imati u rezervi i komplet dugog veša. To može
biti dugi veš sa manjim temperaturnim zahtevima.

31
Za planinarenje u letnjim uslovima do 3000 metara preporučuje se aktivni veš, ali se još može
koristiti i klasični-pamučni. Naročito za kraća nezahtevnija planinarenja. Računa se da bi
vodič iz svoje profesionalnosti trebalo da pribegnu upotrebi aktivnog veša.

6.2.2. Pantalone

Pantalone su donji deo odeće. Štite karlični deo, a naročito noge od mehaničkih uticaja i
prašine i druge prljavštine. Pantalone treba da ispune sledeće zahteve:
 da budu udobne i odgovarajuće veličine (da ne žuljaju),
 da ispunjavaju određene toplotne zahteve (da ne bude vruće),
 da se brzo suše;
Dugo su za letnja planinarenja bile omiljene pantalone od kepera (pamuk) naročito modeli iz
vojne industrije. Danas je planinarima na raspolaganju široka ponuda namenskih pantalona za
letnje aktivnosti od veštačkih materijala odličnih karakteristika. Materijali su uglavnom razne
vrste lasteksa koji su lagani, nisu pretopli i brzo se suše. Za letnja planinarenja u ponudi su
pantalone u nekoliko dužina:
 dugačke 1/1,
 skraćene ¾,
 bermude ½,
 kratke ¼;
Kratke pantalone se i pored svih mogućih prednosti ne preporučuju. Skraćene i bermude su
svakako vrlo dobre opcije. Uz namenu da je u tom slučaju svakako imati kamašne.

6.2.3. Gornja odeća (majica, košulja)

Gornja odeća se nosi na gornjem delu tela – trup i ruke. Za planinarenje u letnjim uslovima to
je majica i košulja. Ranije je rađe korišćena košulja. Danas je to skoro isključivo majica.
Letnji uslovi obično nose lepo i toplo vreme pa to navodi na upotrebu majice ili košulje sa
kratkim rukavima. Međutim preporučuje se nošenja majice ili košulje sa dugim rukavima iz
nekoliko razloga, pre svega zaštitinih. Štite donje delove ruke (donji deo nadlaktice i
podlakticu) od prašine i drugih prljavština, mehaničkih uticaja (pre svega grebanja), uticaja
vegetacije (npr. koprive), neprijatnosti insekata i što je najvažnije od sunca, odnosno UV
zračenja. U praksi se često gornja odeća poistovećuje sa gornjim vešom. Pa se nosi kratka
pamučna majica na golo telo. Ili se aktivni donji veš nosi kao gornja odeća. Ipak pravilno je:
kratki veš, majica i majica ili košulja dugih rukava preko nje.

6.2.4. Jakne

Jakna je gornji deo odeće. Štiti telo i ruke od, pre svega hladnoće i vetra, a zatim i mehanički
uticaja i prašine i druge prljavštine. Tokom razvoja planinarske aktivnosti korišćeni su razni
tipovi i modeli gornje odeće kao jakna. U poslednjih nekoliko decenija među planinarima je
prihvaćen tzv. dvoslojni koncept gornje odeće, odnosno jakne. Zasniva se na dve jakne, jedne

32
od polara koja ima toplotnu ulogu i druge od nekog membranskog materijala (gore-tex) koje
štiti od padavina i vetra (a pri tom ,,diše”).
Gornja jakna od membrane mora da ima kapuljaču. Postoje jakne sa kragnom u koje se pakuje
kapuljača i jakne bez kragne, samo sa kapuljačom. Preporučuju se jakne sa kapuljačom, bez
kragne. Zavisno od uslova nosi se jedna, druga ili zajedno. Većina ovakvih jakni imaju
mogućnost spajanja rajsfeslusom u jednu celinu, pa se ponaša kao jakna sa uloškom.

6.2.5. Ostala odeća

Kapa i rukavice
Kapa služi za toplotnu zaštitu ne toliko glave koliko ušiju. Rukavice služe za toplotnu zaštitu
šaka. Kapa i rukavice na prvi pogled ne izgledaju kao deo letnje opreme. Međutim ćudljivost
planina često uputi na njihovu potrebu. Za letnje uslove, u rezervi treba imati bilo kakve kapu
i rukavice, pletene ili od polara, bez nekih posebnih temperaturnih zahteva.

Naočare za sunce (sunčane naočare)

Kao što i sam naziv kaže služe za zaštitu očiju od sunca. Ili preciznije, štite oči od UV dela
spektra koji su sastavni deo sunčeve svetlosti. Letnji uslovi
najvećim delom podrazumevaju sunčano vreme. Na većim
visinama atmosfera je razrađenija pa je i prodor UV zraka
intenzivniji. Ogoljene svetlije stene kao što su krečnjaci
pojačavaju efekat refleksijom. Kretanjem kroz ovakve
predele povećava dejstvo UV zraka na oči

Kamašne
Kamašne su cevaste navlake koje se stavljaju na gornji deo
cipele i listove noge. Služe da zaštite pre svega spojni deo
cipela i pantalona od vlage, upadanja komadića i štite lisni deo pantalona ili nogu od kvašenja
i prljanja.
Kamašne su više zimski deo opreme ali se često koristi i u letnjim uslovima. U uslovima
lepog vremena štite spoj cipela i pantalona od upadanja prašine, peska, zemlje i krupnih
komadića i lisni deo noge ili pantalona od grebanja i prljanja. Štite od ujeda zmije. U
uslovima rose štite spoj i listove od kvašenja. U uslovima kiše pored kvašenja štite iste delove
i od blata.

Kačketi, šeširi, trake

Svi rekviziti nabrojani u naslovu su omiljeni detalji kod planinara. Uloga im je uglavnom
zaštitna. Pored toga su estetski, stilski ili modni detalj. Kačketi i šeširi štite glavu, pa i delove
lica, pre svega od sunca. S tim da su šeširi delotvorniji - naročito oni sa većim obodom, jer
istovremeno prave senke na licu i očima i zaklanjaju vratni deo kičme pa deluju preventivno
protiv sunčanice. Marame se mogu nositi preko glave i tada imaju napred navedenu zaštitnu
ulogu. Marame i trake generalno služe za skupljanje znoja sa čela. Trake mogu služiti i pri
hladnijem vremenu za uši, umesto kape.

33
Kabanica ili zaštita od kiše
U letnjim uslovima česte su kiše koje su u
planini obično iznenadne i obilne. Za
zaštitu od kiše, pored sklanjanja sa
otvorenog, ranije se koristila kišna
kabanica. Ona je bila lagana, nepromočiva i
pakovala se na malo. Loša strana joj je
što ,,ne diše”, odnosno podznojava ili
podparava. Boljim su se smatrale kabanice
koje su imale ,,grbu” za ranac. Savremeni
ranci imaju sopstvenu nepromočivu
navlaku pa ,,grba” više nije potrebna.

6.3. Planinarski rančevi

Rančevi su grubo rečeno, torbe ili vreće sa naramenicama koje se nose na leđima. Nošenje na
leđima omogućava slobodne ruke. Savremeni rančevi su mnogo više od toga. Služe za
nošenje stvari i svega potrebnog do terena, po terenu i sa terena do kuće. Generalno se u
planinarenju prema upotrebi razlikuju dva tipa rančeva:
 veliki ranac,
 mali ranac;
Što se tiče odnosa vodič-ranac, treba pomiriti dve kontraverzne tvrdnje:
1) Vodič kao obučen, iskusan i predvodnik treba da ima više opreme pa bi mu stoga treba
i nešto veći ranac.
2) Vodič isto tako kao obučen i iskusan je i opremljeniji, odnosno ima kvalitetniju
opremu koja zauzima manje prostora, pa mu stoga treba manji ranac.

6.3.1. Veliki ranac

Veliki ranac služi za prenošenje stvari:

 od kuće do mesta planinarenja za višednevne ture,
 od mesta planinarenje do kuće posle višednevnih tura,
 po terenu, za višednevne ture bez stalnog smeštaja;
U velikom rancu se nosi: vreća za spavanje, podloška (obično zakačena spolja), šator,
rezervna i dopunska odeća, hrana...
Veliki ranac se sastoji iz:
 osnovne vreće za stvari,
 naramenica,
 konstrukcije koja nosi vreću i povezuje je sa naramenicama,
 kape,
 pojasne gurtne,
 džepova,
 nepromočive navlake;

34
Merilo veličine ranca je njegova zapremina. Izražavaju se u litrima (l). Veliki ranac za letnje
uslove ne treba da bude manji od 65l, a ne treba da bude veći od 85l. Veliki rančevi na
pojasnoj gurni imaju male džepove. Vrlo su praktični i na dohvat ruke. Preporučuju se za
nošenje sitnica koje se često koriste, umesto u džepovima jakne i pantalona.

6.3.2. Mali ranac

Mali ranac služi za prenošenje stvari:

 od kuće do mesta planinarenja i nazad za jednodnevne ture,

 po terenu, za višednevne ture sa stalnim smeštajem;
U malom rancu se nosi: dokumenta, kompas, karta, presvlaka, hrana, GPS, fotoaparat,
dnevnik sa olovkom, rezervne pertle i obavezno: čuturica sa vodom, prva pomoć i baterijska
lampa.
Mali ranac se satoji iz:
 osnovne vreće za stvari sa rajsfešlusom,
 naramenica,
 džepova,
 nepromočive navlake,
 eventualno pojasne gurtne;

Mali ranac obično nema konstrukciju. Naramenice i eventualna pojasna gurtna su šivene za
osnovnu vreću. Mali ranac vodiča za letnje uslove ne treba da bude manji od 30 l, a ne treba
da bude veći od 45l. Mali ranac može služiti i kao dopunski kada svu opremu nje moguće
spakovati u veliki. Ovu mogućnost treba izbegavati. Nastojati da se sve stvari za jednu turu
spakuju u jedan ranac.
Pored ranca u ponudi je i veliki asortiman transportnih vreća, torbi, torbica, bubrežnjaka za
najširi spektar potreba. Sve zavisi od konkretnih aktivnosti i ličnih potreba, sklonosti i
afiniteta pojedinca.

6.4. Tehnička oprema

Tehnička oprema može da se podeli prema nekoliko

kriterijuma. Podela tehničke opreme prema godišnjem
dobu:
 letnja,
 zimska,
 opšta;
Prema korisnicima:
 lična,
 zajednička;
U tehničku opremu za letnje uslove spadaju:

35
  prusik,
 štapovi,
 karabineri,
 uže,
 pojas,
 sidrišni materijal – klinovi i dr.,
 čekić,
 šlem;

6.4.1. Prusik

Prusik je početak tehničke opreme za sve planinarske discipline. To je najčešće korišćen

komad tehničke opreme. Pre bi ga trebalo svrstati u osnovnu, međutim kako je njegova
upotreba uglavnom u sadejstvu sa drugim delovima tehničke opreme to se obrađuje kao
najjednostavniji, početni deo tehničke opreme.
Prusik je komad dinamičkog užeta prečnika 6-8 mm, dužine 3,5-4,5 m. Retko je prečnik ispod
6mm i preko 8mm i takvi se ne preporučuju. Razni kanapi, pertle, brodska užad i sl. Nisu
prusici. Prusik služi za sve i svašta. Najpre za učenje čvorova,
zatim za vežbanje čvorova, za navezivanje na gelender, osiguranja,
pravljenje improvizovanog pojasa, pri bivakovanju, čak do sušenja
veša i vezivanje delova opreme za ranac.

6.4.2. Štapovi

Služe za pomoć pri hodanju. Nisu obavezan deo planinarske,

odnosno tehničke oprem. Pomen na štapove obično podseća na
zimske uslove i prćenje po dubokom snegu. Međutim vrlo su
korisni i u letnjim uslovima i često se koriste. Pravi planinarski štapovi su teleskopski. Sastoje
se iz više delova koji se izvlače jedan iz drugog na potrebnu dužinu. Najčešće imaju tri dela i
dva kolena. Nakon upotrebe se obrnutim postupkom spakuju, uvlačenjem delova jedan u
drugi, na kratko. Tako se lakše putuje. Štapovi se najčešće nabavljaju u paru, mada postoji
mogućnost nabavke jednog. Štapovi se većinom dobijaju sa krpljama koje se mogu stavljati i
skidati. Krlje se koriste u zimskim uslovima. Planinarski štapovi se mogu koristiti i za alpsko
skijanje.

6.4.3. Karabineri

Karabineri su metalne alke sa pokretnim vratancima (kapijicom). Izrađuju se od nerđajućeg

čelika i aluminijuma. Vratanca se otvaraju. Postoje karabineri sa i bez mehanizma za
zaključavanje. Većina modela ima mogućnosdt zaključavanja. Mehanizam za zaključivanje
može biti na navoj (sa navrtkom) i sa tzv. poteznom ili automatskom bravicom.
Kroz vratanca se u alku (karabiner) ubacuje uže, omča čvora, drugi karabiner...
Najjednostavnije rečeno služe za spajanje svega i svačega sa svim i svačim.

36
Karabineri su lagane, metalne spojnice koje penjači koriste za razne svrhe pri penjanju.
Proizvode se u velikom broju tipova i veličina. Prvenstvena namena karabinera je povezivanje
užeta, opreme za osiguravanje i penjačkog pojasa. Jaki su, jer moraju da izdrže velike sile, pri
čemu od njih zavise životi penjača. Laki su, kako bi penjači i penjačice mogli da ih nose na
desetine, a da pri tom ne gube snagu na tegljenje karabinera. Za različite namene se koriste
različite vrste karabinera. Osnovne razlike su u obliku, tipu bravice, jačini, težini i veličini.
Ovalni
Ovo je prvobitni oblik, koji je dugo predstavljao standard - njegova popularnost se smanjila
tek poslednjih godina. Ovalni karabineri imaju jednaku zakrivljenost gornjeg i donjeg dela
(simetrični su), što je idealno za tehičko penjanje, spuštanje pomoću
karabinera i kačenje opreme. Međutim, kada su opterećeni, polovina sile
se prenosi na najslabiju tačku - bravicu. Posledica toga je da ovalni
karabineri imaju značajno manju nosivost duž glavne ose kada je bravica
otvorena, nego drugi modeli iste težine. Upotrebljivost i niska cena
nadoknađuju ove nedostatke.

,,D” oblik
Karabineri oblika latiničnog slova "D" su tako projektovani da veći deo opterećenja prenose
na svoju "kičmu" (najjači deo karabinera), dalje od bravice (koja je najslabiji deo). Rezultat je
odličan odnos između jačine i težine. "D" karabineri su lakši i jači nego ovalni iste veličine od
istog materijala. Takođe se i lakše ukopčavaju u zaštitnu opremu na steni. "D" karabineri
najčešće nude najbolji odnos između cene i performansi.
Asimetrični ,,D”
Ovaj tip karabinera je sličan prethodnom. Razlika leži u smanjenom radijusu jednog kraja,
kako bi se uštedelo na težini. Pri tom se nimalo ne umanjuju jačina i performanse karabinera.
Iako njihov dizajn potiče bar još od sredine 50-ih godina, asimetrični "D" karabineri su počeli
da preovlađuju tek tokom poslednje decenije. Osim toga, asimetrični "D" karabineri imaju
veći otvor bravice u odnosu na obične, tako da se lakše ukopčavaju. Iako asimetrični "D"
karabineri obično imaju prav zadnji deo, u poslednje vreme im se često dodaje grba ili
zakrivljenje radi bolje ergonomije. Time se karabiner može napraviti lakšim za držanje i
ukopčavanje užeta, jer bravica ima veći prostor za otvaranje. 
Kruškasti
Kruškasti karabineri, poznati još i kao HMS (od nemačkog Halbmastwurfsicherung), u stvari
predstavljaju najstariji oblik karabinera. Idealni su za osiguravanje i spuštanje zahvaljujući
velikom, oblom unutrašnjem profilu. I pored toga što su prvenstveno namenjeni ukopčavanju
u pojaseve, takođe su pogodni na stanicama za osiguravanje, kada se više karabinera
ukopčava u jedno sidrište.

Tip bravice

Ravna bravica
Ravne bravice su najčešći tip, koji ima najveće mogućnosti primene. Kao i većina drugih
tipova, imaju oprugu koja ih automatski zatvara kada ih pustite. Prave se od ravnih

37
 aluminijumskih šipki, a ponekad im se dodaju udubljenja i zarezi
kako bi se lakše hvatale prstima. 

Savijena bravica
Ove bravice su zakrivljene ka unutrašnjosti karabinera, tako da se
uže veoma lako ukopčava. Zakrivljenost je kod nekih modela
veoma naglašena: time je ukopčavanje drastično olakšano.
Međutim, treba biti oprezan: što se uže lakše ukopčava u
karabiner, to se ono lakše može slučajno iskopčati. Zakrivljenost bravice ne utiče na jačinu
karabinera, ali se uže može nekontrolisano iskopčati ako se ne vodi računa o pravilnoj
upotrebi.Karabineri sa savijenim bravicama se smeju koristiti isključivo na kraju kompleta u
koji se ukopčava uže. Nikada nemojte ukopčavati ove karabinere direktno u fiksiranu ili
pokretnu zaštitnu opremu na steni. 
Žičana bravica
Proizvode se od nerđajućeg čelika. Žičana bravica se prilikom otvaranja i zatvaranja ponaša
kao opruga, što eliminiše potrebu za posebnom oprugom i dodatnim delovima koji su
neophodni za funkcionisanje obične bravice. Na taj način se smanjuje ukupna težina
karabinera, bez uticaja na njegovu nosivost. Takođe, karabineri sa ovakvim bravicama imaju i
veći otvor bravice u odnosu na standardne, što olakšava ukopčavanje. Mana im je što, ukoliko
dođe do poprečnog opterećivanja karabinera, mali prečnik žice može biti veoma štetan za uže.
Iako ne deluju čvrsto kao obične bravice, uglavnom jesu. Osim toga, manja je mogućnost da
se nakratko otvore usled vibracija koje proizvodi uže tokom pada, zahvaljujući smanjenoj
masi u odnosu na obične bravice. 
Bravica sa zaključavanjem
Ovakve bravice se mogu fiksirati u zatvorenom položaju, što sprečava njihovo slučajno
otvaranje. Treba ih koristiti u svim situacijama kada se oslanjate samo na jedan karabiner kao
osiguranje (spuštanje niz uže, osiguravanje, ili kod prve pločice). Mehanizam sa navojem, kod
koga se matica rukom okreće oko navoja kako bi se sprečilo slučajno otvaranje, je
najjednostavniji. Bravice sa navojem su manje podložne zaleđivanju i zaglavljivanju usled
prljavštine nego modeli sa automatskim zaključavanjem. Najbolji matičnjaci se zatvaraju
jednim pokretom - sve dok su čisti - što je važno za brzo zaključavanje jednom rukom pošto
ste prethodno ukopčali uže. Matice treba da budu nareckane spolja, kao bi se lakše hvatale
prstima. Karabineri sa automatskim zaključavanjem imaju prsten sa oprugom kome je
potreban obrtaj od jedne četvrtine kruga kako bi se bravica oslobodila. Neke, ali ne sve,
automatske bravice imaju dodatno obezbeđenje koje se mora gurnuti ili povući da bi se
bravica otvorila.

6.4.4. Uže

Uže je sredstvo za prenošenje sile na daljinu. Uže je osnovni rekvizit

bilo kakve spasilačke akcije. Koristi se za penjanje, spuštanje,
izvlačenje, osiguravanje i transport. Užad su se nekad pravila od
prirodnih materijala (konoplja), a sada se prave isključivo od

38
sintetičkih materijala. Prednost sintetičkih vlakana su brojne: prvo se izduži pre pucanja,
čvršća su, ne upijaju vodu i bitno su lakša. Mane su mogućnost zaleđivanja i relativno mala
otpornost na temperaturu izazvanu trenjem. Prema konstrukciji užad se dele na vijenu,
pletenu, kombinovanu, sa jezgrom i košuljicom. Pletena, vijena i kombinovana užad bez
košuljice se više ne koriste. Sva užad sa kojima se radi u moderno vreme imaju košuljicu i
jezgro. Jezgro trpi najveće opterećenje (oko 80% ukupnog opterećenja), a zadatak košuljice je
zaštita jezgra i preuzimanje dela opterećenja (oko 20%). Najvažnija parametri prema kojima
se užad kvalifikuju i porede su:

 čvrstoća - statička sila koju je uže u stanju da izdrži pre trajne deformacije i pucanja.
Zavisi od materijala, konstrukcije i debljine užeta.
 elastičnost - koeficijent izduženja užeta prilikom dejstva dinamičke sile. Prema
elastičnosti užad se dele na dinamička (penjačka) i statička (fiksna).

Dinamička užad imaju koeficijent istezanja 20-60%. Dinamička užad koriste se uvek u
uslovima za koje je tipična izvesnost pada penjača. Osnovna svrha dinamičkog užeta je
preuzimanje kinetičke energije pada na račun istezanja čime se smanjuje sila koja deluje u
sidrištu i na telo penjača. Statička užad imaju koeficijent istezanja 2-15% i koriste se uvek u
uslovima u kojima se uže koristi za penjanje i izvlačenje (speleologija). Kada god je potrebno
puzati uz uže, mnogo je lakše to izvesti na užetu koje se ne isteže, jer se tada uloženi rad
penjača ne gubi na istezanje užeta.
Penjačko uže se deli na:
 Glavno uže (osnovno);
 Pomoćno uže.

Glavno uže koristi se promera od 9 do 12 mm za alpinističke uspone i radove na visinama.

Ovo uže ima izdržljivost u pravcu opterećenja i do 2700 KN.
Pomoćno uže koristi se užeg promera od 4 do 8 mm. Ovo uže upotrebljavamo kao pomoćno
osiguranje na osnovnom ili na glavnom užetu, za podizanje ili spuštanje opreme i tereta, za
izradu lestvica, za izradu improvizovanih transportnih sredstava itd. Pomoćno uže ima
izdržljivost na udar pri padu u pravcu opterećenja do 600 KN, pa nije otporno kao glavno uže,
što se pri upotrebi ne sme izgubiti iz vida. Ono ne zamenjuje pojas niti sistem za osiguranje u
gelenderu osim ako je on horizontalan ili u vandrednoj situaciji i krajnoj nuždi kada ništa
drugo nije na raspolaganju.
Novija užad od aramida imaju nosivost kao i glavna užad i pored malog preseka, ali se još
uvek koriste pretežno u specijalnim jedinicama vojske i policije jer njihovom preseku moraju
biti prilagođene sve sprave kroz koje takva užad prolaze, pošto zbog malog prečnika ni u kom
slučaju ne mogu biti kontolisana rukom.
Statičko uže: Najviše se koristi u speleologiji i prilikom spasavanja. Njegov koeficijent
istezanja je mali pa se za to koristi za izradu instalacija niz koje nije moguć dug pad koji
proizvodi veliku udarnu silu, već samo ostajanje na užetu u slučaju okliznuća, ili spuštanje niz
njega bez udara pri padu.
Dinamičko uže: Koristi se za sve vrste osiguranja, za penjačke uspone, pogotovo za uspone
gde postoji mogućnost pada.

39
Konstrukcija užeta
Zaštitna košuljica: Okružuje i štiti jezgro užeta od
spoljnih dejstava. Ukoliko dođe do oštećenja
košuljice, košuljica se odvaja od jezgra i tokom
vremena se između njih stvara prazan prostor, što
rezultira bržim trošenjem užeta, kidanjem vlakana
košuljice i zaglavljivanjem prilikom klizanja kroz
disender, osmicu ili karabiner. Ako se košuljica
ošteti, brže dolazi i do oštećenja jezgra.

Otpornost na vlagu, hladnoću i temperature - je kvalifikacija po kojoj se užad razlikuju.

Prodor vlage u uže u potpunosti menja njegove dinamičke karakteristike težinu. Pri korišćenju
užeta potrebno je višestruko se uveriti da nema mogućnosti trenja užeta o drugo uže ili o neki
detalj stene.
Kada se govori o užadi, tada se misli na debljine od 9-12 mm i dužine od 40-80 metara za
dinamičku i 20-150 metara za statičku užad. Svako uže ima na košuljici tzv. kontrolnu nit
koja je upadljive boje i koja se proteže celom dužinom užeta u pravilnoj spirali. Kontrolna nit
služi za proveru ispravnosti užeta.
Pošto je uže ključni atribut spasilaštva i planinarstva uopšte, potrebno je strogo paziti na
njegovu ispravnost. U tom cilju potrebno je preduzimati sledeće:
 Užad se ne smeju čuvati mokra ili vlažna. Uže se suši na promaji u hladovini u
slobodnim namotajima.
 Svako uže mora imati svoj karton u kome se vodi kako je i koliko korišćeno.
 Uže se ne sme gaziti jer je to najbolji način za oštećenje jezgra koje se teško
primećuje.
 Krajevi užeta moraju se povremeno obnavljati kako se uže ne bi rasulo.
 Uže se ne sme puštati da brzo curi, jer je posebno osetljivo na trenje.
 Pre i posle korišćenja uže se obavezno povlači kroz ruke i proverava od oštećenja
košuljice ili jezgra.
 Na kraju, svako uže koje je
oštećeno u nekom delu, tako da se
ne može koristiti, potrebno je
skratiti tako da ne obuhvata taj deo
ili ga u potunosti uništiti kako se
ne bi greškom koristio.

6.4.5. Pojas

Postoje razne teorije oko upotrebe

penjackih pojaseva. Postoje: sedešni,
prsni, i kompletan gornji i donji pojas, a
mogu biti i muški i ženski. Pojasevi su

40
izrađeni od širokih najlonskih traka i imaju mogućnost podešavanja veličine i širine prema
potrebama korisnika. Prilikom pada pojas mora opterećenje jednako rasporediti po celom
telu.Visina navezivanja mora biti iznad pojasa, pa do grudi (gde je krajnja tačka vezivanja). U
alpinizmu uglavnom koristimo kombinaciju sedešnog i prsnog pojasa. Na alpinističke uspone
trebamo izbegavati da idemo samo u sedećem jer on nije dovoljna zaštita za veće padove.
Prilikom takvih padova moze doći do preloma kicme. Za zimske uspone i ekspedicije na
visoke planine uglavnom se koriste jednodelni pojasevi jer mogu da se podese i obuku preko
debele zimske odece.

Penjački pojas je neophodan jer je mnogo bezbednije i udobnije penjati u njemu, i obavezan
je deo opreme kada upotrebljavamo uže. Stari planinari i alpinisti su pojaseve pravili od
prusika. Oni su uplitali prusike i razne čvorove pomocu čega su dobijali gornje i donje
pojaseve. Nazivali su ih prusikove gaće ili tange, kako bi se šalili neki od njih. Ti pojasevi
nisu bili udobni jer su usecali kožu ali su umeli da spasu živote kada je bilo potrebno.
Obzirom na to za planinarske potrebe koristi se donji pojas koji treba da ispunjava sledeće
uslove:
 Da bude atestiran;
 Da bude lagan;
 Da bude jednostavan;
 Da bude jeftin.
Donji pojas se sastoji iz pojasa oko struka i dva pojasa za oko butina koji su međusobno
povezani gurtnama u jedinstven sistem.

6.4.6. Dereze

Dereze služe za sigurno i brzo hodanje po tvrdim snežnim i ledenim podlogama.Postavljaju se

na cipele, na kojima moraju stajati čvrsto. Mogu se povezati trakama, gurtnama, prusicima
ako su starijeg tipa, ili preklapanjem automatskog osigurača kod novijih modela.
Razlikujemo:
 Obične (univerzalne),
 polu-automatske, i
 automatske dereze;

Automatske dereze se uglavnom stavljaju na plastične cipele ili na cipele koje imaju dodatak
za postavljanje tih tipova dereza. Prave se od lakih metalnih legura. Od njih se očekuje da
budu dobro urađene, čvrste, lake, jednostavne za stavljanje skidanje i transport. Imaju 6-12
zubaca koji su oštre, a prilikom transporta zaštičuju. Mogu biti iz jednog ili dva komada.
Dereze moraju dobro da prianjaju uz cipelu, koja se u njima ne sme pomerati. One ne smeju
biti suviše zategnute, da ne bi zaustavile cirkulaciju krvi i uzrokovale smrzavanje stopala, niti
suviše labave, da ne bi spadale. Mogu se podešavati prema brojevima cipela.

41
Dereze koje se koriste za penjanje leda i strmina
imaju dva zuba okrenuta napred za lakše
penjanje. Pre svake upotrebe moramo proveriti
ispravnost dereza i traka za vezivanje. Dereze se
kače na ranac, gde se i nose. Prilikom transporta
u nekom prevoznom sredstvu moraju imati
zaštitu, da ne bi došlo do slučajnog
povređivanja nekog člana tima ili do cepanja
nekog dela opreme. U novije vreme kupuje se sa
futrolom,a ko nema futrolu moze da ih ubode u
parče stiropora i tako da ih trasnportuje.

6.4.7. Cepin

Cepin je sprava slična pijuku, odnosno krampu modifikovana za potrebe hodanja po snežnim
ili ledenim strminama. Cepin ima glavu, telo i vrat. Može imati duže ili kraće telo i to manje
ili više zakrivljeno. Oblik cepina bira se prema nameni i usponu koji se planinari. Glava ima
dva kraja, oba naoštrena i zašiljena, pri čemu je jedna strana špic, a druga lopatica. Na
drugom kraju tela se nalazi zašiljeni završetak. Na telu cepina postoji ručka, a na vratu postoji
rupa pomoću koje se cepin navezuje na pojas.
Koristi se za pravljenje stepenica u ledu, odnosno za pravljenje osiguravajućih štandova.
Konačno cepin može služiti i kao sidrište, odnosno kao oslona tačka za samoosiguranja, jer
nabijen duboko u led ili tvrdi sneg celim telom, cepin je vrlo teško izbiti. Prilikom penjanja u
ledu cepin vam je produžena ruka, odnosno kuka koja neće proklizati. Prilikom okrznuća i
pada, cepin služi za kočenje i zaustavljenja. Može se koristiti samostalno ili u kombinaciji sa
bajlom, odnosno ledničkim čekićem. Na glečerima nam služi za sondiranje pukotina i snežnih
mostova, za spašavanje iz ledničkih pukotina cepin je nezamenljiv deo opreme za hodanje po
snegu i ledu. Najčešće je pitanje kako izabrati dužinu cepina. Stari planinari su birali dužinu
cepina, tako što su stajali, cepin uzeli u ruku, i paralelno ga držali sa nogom i kad bi kraj
cepina dotakao pod, to bi bila prava dužina. Što se tiče novij tehnika, evo jednog primera:
Stanemo, raširimo ruke, u jednu ruku uzmemo cepin i stavimo ga da bude paralelan sa rukom.
Kada kraj cepina dođe ispod ruke, to bi trebala da bude vaša dužina cepina.

6.4.8. Šlem

Šlem ili kaciga je sastavni deo opreme prilikom bilo kakvog

penjanja u steni, ledu ili pri ulasku u neke pećine. Šlem štiti
glavu od udara kamena, pada na glavu i udaranja glavom o
stenu. U prodaji ih imamo bezbroj vrsta i modela. Važno je da
prilikom izbora šlema vodimo računa da ona bude stabilna na
glavi u obe ose, da ima sigurnu mogućnost pričvršćivanja. Šlem
mora biti dobro sredstvo za amortizaciju udara, mora biti lak i

42
ne sme smetati pri upotrebi, na glavi ne sme
stajati čvrsto jer tada nema funkciju.

Dobro je ako šlem ima mogućnost za

montiranje lampe.  Preporuka je da šlem
treba uvek nositi kad se ide na ozbiljno
penjanje ili tamo gde postoji mogućnost od
odrona kamena.Većina ljudi koji se bave
ovim sportom u Srbiji  uglavnom ne koristi
šlem. Uglavnom pričaju da je to za
manekene…….dok u zemljama u kojim je
alpinizam razvijeniji 90% ljudi nose šlem, a
ljude koje ne nose šlem smatraju ne ozbiljnim. Jedna nekolicina ljudi počinje da nosi šlem tek
posle nekog lošeg iskustva.

6.4.9. Dodatna tehnička oprema

Zaglavci
Zaglavci - posebne naprave koje se koriste za
obrazovanje među-sidrišta. Od svih načina sidrenja ovo
je svakako najteži. Međutim, sigurnost ovakvog sidrišta
je u najvećoj meri uslovljena određenim predpostavkama
pada i jako zavisi od onoga ko ga postavlja. Faktor
pouzdanosti zavisi od izbora pukotine ili reljefnih oblika.
Ova vrsta sidrenja se nikad, ili vrlo retko koristi prilikom
spašavanja. U alpinizmu, a pogotovo u nekim njegovim
varijantama se zaglavci dosta koriste. Zaglavci ne
oštećuju stenu a mogu se praviti i korišćenjem čvorova
na užetu za zaglavljivanje u neki reljefni oblik. Zaglavci se mogu posmatrati i kao jedno vrlo
specifična mešavina prirodnih i veštačkih sidrišta. Ukoliko je dobro postavljen može držati i
vrlo velika opterećenja.

Penjalica(Žimar) 
Nožna penjalica koristi se prvenstveno po užetu,pa je tome prilagođen i njen oblik. Može se
upotrebljavati i za osiguravanje pri veranju i spustanju te i za  samoosiguravanje. Izrađena je u
dve varijante,za desnu i levu ruku-nogu. Prsna penjalica namenjena je za penjanje. Nosi se
vezana u penjačkom pojasu. U kombinaciji sa nožnom omogućava najlakše i najudobnije
penjanje. Služi i kao samoosiguranje pri penjanju  po lestvama i strminama. Hvataljke tipa
žimar, neki ih zovu asenderi imaju složeniji mehanizam i upotrebljava se u paru. Sa donje
strane ima otvor za zamku, koja se optereti.Sa užadima debljine od 7-14mm. Način
funkcionisanja ovih sprava je takav da pošto se postavi na uže, ona može napredovati samo u
jednom pravcu. Postavlja se na uže tako što se otvori čeljust i ubaci se uže u zaštićeni deo.
Čeljust se zatvori i spremna je za upotrebu. Da bi se skinula sa užeta,potrebno je rasteretiti je.
Maksimalna izdržljivost ove sprave je 4000 N odnosno 400 kg. Prilikom korišćenja jedino

43
dozvoljeno opterećenje je aksijalno. Kada se ne
koristi potrebno je zatvoriti čeljust jer se troši
opruga u mehanizmu.

6.4.10. Ostala planinarska oprema

Šator
Postoje razne vrste šatora. Mogu biti: jednoslojni,
dvoslojni, troslojni  i ekspedicijski šatori.
Prilikom kupovine, mi ih biramo tako što prvo
dobro razmislimo u kakvim uslovima će mo
koristiti tj. da li idemo na obično kampovanje,da li
planinarenje upražnjavamo zimi ili leti. Sve zavisi
od vaših  želja i mogućnosti. Jednoslojni šatori se uglavnom koriste za letnnji boravak u
prirodi. Dvoslojni šatori  se mogu koristiti  i leti i zimi u planini, ali pod uslovom da su
napravljeni od nekih dobrih materijala. Troslojni
šatori se najčešće koriste za bilo kakve ozbiljnije
ture. Veoma su dobri i imaju veću otpornost na
vetar, kišu, sneg, sunce, itd.

Šator se sastoji od dna, kupole i aluminijumskih

šipki.Uglavnom se uzima šator za dve osobe zbog
boljeg komfora. Težina šatora je mnogo bitna.
Šator ne bi smeo da prelazi 2kg. Odnosno
najbolje da budu između 1-1,5kg. Ova razlika
zvuči smešno zar ne ali kada se sa punom
opremom krene na planinarenje ovih kilo posle
15-20 km pretvore se u 30kg. Šator mora da bude
što jednostavniji za sklapanje i rasklapanje,i mora
da ima dva izlaza jedan veći za ljude i jedan sa druge strane manji za opremu. Izrađuju se
razni oblici šatora, a oblik igloa se jako dobro pokazao na jakom vetru.

Čeona lampa
 Za planinare a pogotovo za alpiniste najprikladnija je takozvana čeona lampa. Kako joj ime
kaže ova lampa stoji na glavi tako da su nam ruke slobodne za obavljanje drugih poslova po
kampu. Slobodne ruke pružaju mogućnost alpinistima da još po mraku krenu na uspon ili ako
ih uhvati mrak pruža im mogućnost da izađu iz smera ili da se vrate u kamp. Posebna
pogodnost nošenja lampe na glavi je ta da kuda okrenemo glavu tamo i osvetljavamo prostor.
U prodavnicama planinarske opreme možemo naći razne čeone lampe, sa običnim sijalicama,
sa halogenim ili sa specijalnim led diodama koje su jako štedljive a sasvim dobro osvetljavaju
prostor. Jasno prema ceni je kvalitet pa ako često idemo na ozbiljne ture onda ne treba štedeti.

44
Alpinističke naočare 
Za zimske uspone i uspone na vrhove preko 3000m
neophodna nam je zaštita za oči od povećanog UV
zračenja. Ovu zaštitu ćemo izvršiti posebnim
naočarima koje imaju poboljšanu zaštitu od UV
zračenja. Takve naočare zovemo alpinističke ili
glečerske. Na tržištu ih imamo raznih oblika i
kvaliteta. Nije loše imati rezervne naočare u rancu.
Prilikom kupovine naočara moramo obratiti pažnju da
li naocare imaju dodatne mogućnosti kao što su zaštita
za nos, bočne štitnike koji mogu da se skinu, traku za
oko vrata i da budu sa velikom zaštitom od UV zračenja (npr.X6).

Vreća za spavanje
 Vreća za spavanje  je uvek potrebna, bez obzira da li ste u domu ili u šatorima.Vreće mogu
biti veoma različite. Pod planinarskom vrećom
podrazumevamo perjanu ili sintetičku vreću tipa
“mumija”, koja je predviđena za boravak na
temperaturi do 0 stepeni. Iskustvo govori da je ovakav
profil vreće dovoljno dobar za sve „normalne“
aktivnosti tokom svih godišnjih doba u našim uslovima.
Ako se planira boravak na većoj zimi, potrebna je bolja
vreća ili dve vreće prethodnog tipa. Perjana vreća se
razlikuje od sintetičke utoliko što ju je za istu
temperaturu moguće pakovati na manju zapreminu. Pri
tome perje, kada se nakvasi, gubi svojstva toplotne
izolacije,što nije slučaj sa vrećom sa sintetičkim
punjenjem.
Bivak vreća se ispostavlja kao apsolutno neophodan deo opreme za svaku planinarsku
aktivnost. Ona se pakuje na jako malu zapreminu,i ne predstavlja opterećenje,a izuzetno je
korisna za boravak u planini.Vreca za spavanje ne sme da bude preuska jer je spavanje u njoj
tada neprijatno. Tezina vrece ne bi trebala da prelazi 1500g. Prilikom kupovine vrece dobro
razmislite kakva vam je vreća potrebna i za kakve uslove, tj. sve zavisi od vas i vaših želja i
mogućnosti, ali nemojte žuriti pri kupovini.

7. UPOTREBA ČVOROVA U PLANINARSTVU

7.1. Osnovne informacije o penjačkom užetu

Užad može da se podeli na:

 Glavno i pomoćno uže;
 Statičko i dinamičko uže.

45
Kao glavno ili osnovno uže koristimo uže prečnika od 9 do 12 mm za planinarenje, penjačke
uspone, speleologiju i za radove na visinama.
Pomoćno uže promera od 4 do 8 mm koristimo u skladu sa UIAA i evropskim standardima.
Ovo uže upotrebljavamo kao pomoćno osiguranje na osnovnom ili glavnom užetu, za
podizanje ili spuštanje opreme i tereta, za izradu lestvica, za izradu improvizovanih
transportnih sredstava itd.

Statičko uže se koristi kada ne postoji mogućnost pada, ponajviše u speleologiji i prilikom
spasavanja. Može se korisiti kao osnovno ili glavno uže po kojem se kreće ili spušta.
Dinamičko uže se koristi za: kretanje u navezi, penjačke uspone, pogotovo za uspone gde
postoji mogućnost pada, za spuštanje niz uže i za izradu svih vrsta osiguranja/sidrišta, fiksne
linije/gelendera, improvizovanih transportnih sredstava itd. Ovo uže može da izdrži u pravcu
opterećenja i do 2700 KN.

Za planinarenje preporučujemo upotrebu pomoćnog užeta, prečnika 8 mm i dužine od 30

metara, kao dodatno osiguranje na kraćim i opasnim detaljima, gde postoji mogućnost
klizanja ili lakšeg pada. Takvo uže je lakše i zauzima manje mesta prilikom transporta.

7.1.1. Sastav užeta

Uže je sastavljeno iz sledećih elemenata:

 Zaštitna košuljica;
 Jezgro; i
 Traka za označavanje.

Zaštitna košuljica okružuje i štiti jezgro užeta od spoljnih dejstava. Ukoliko se košuljica
ošteti, odvaja se od jezgra i vremenom se između njih stvara prazan prostor što dovodi do
bržeg habanja užeta. Ako se košuljica ošteti, brže se oštećuje jezgro.

Jezgro užeta: Kroz celu dužinu užeta prolaze mnogobrojna isprepletana ili paralelno spojena
poliamidna vlakna. Što je veći broj vlakana, to su bolje dinamičke vrednosti užeta, a što je
manji broj vlakana i deblja zaštitna košuljica, to je bolja njegova zaštita od habanja.

Traku za označavanje čine:

 Traka koja je provučena kroz uže sadrži najosnovnije podatke o užetu: naziv i prečnik
užeta, tip užeta, broj primenjenog standarda, godinu proizvodnje; i
 Lepljiva traka na kraju užeta na kojoj vidimo: naziv proizvođača, da uže odgovara
Evropskim i UIAA standardima, lični IdN broj, prečnik, dužinu, tip i vrstu užeta.

7.1.2. Bitne oznake užeta

Prilikom kupovine užeta bitno je obratiti pažnju na sledeće oznake:

46
DRY COVER su užad kod kojih je posebnom tehnologijom zaštićena košuljica od habanja i
upijanja vode. Ovakva užad odbijaju vlažnost, ne povećava im se zapremina, na hladnoći se
vlakna ne smrzavaju i neoštećuju pa duže traju.
GOLDEN DRY su užad koja pored zaštićene košuljice imaju i zaštitu jezgra. Posebnom
tehnologijom se dodatno zaštićuje svaka nit jezgra i dobijaju se užad sa izuzetnom
vodootpornošću i trajnošću.
BLAC LIMIT služi za lakše uočavanje sredine užeta. Black limit je neizbrisiva crna oznaka
na sredini jednostrukog užeta napravljena od specijalnog mastila bez štetnog dejstva na uže.
TECHNIC UNICORE PROCESS je posebna tehnika vezivanja zaštitne košuljice i jezgra
pomoću posebnog tkanog omotača u obliku mrežice. Ova tehnika ukazuje da su košuljica i
jezgro usklađeni u jednu celinu, čime se umanjuje udarna moć, uvećava broj mogućih padova,
smanjuje opterećenje sidrišta i omogućava užetu da očuva dinamičke osobine tokom
upotrebe. Ovaj proces ne dozvoljava izvlačenje košuljice sa jezgra i omogućava korišćenje
užadi manjeg promera, čime se smanjuje težina opreme na dužim usponima. Kada se uže
koristi u ekstremnim situacijama, ova tehnika povećava bezbednost penjača i ne utiče na
način korišćenja i elastičnosti užeta. Čak i kada nastaje trajno oštećenje i klizanje zaštitne
košuljice, obloga u obliku mrežice i jezgro ostaju vezani zajedno. Smanjuje skupljanje u vodi
i do 50%.

7.1.3. Upotreba i čuvanje užeta

Svakodnevna upotreba: upotrebljivost je 3 do 6 meseci.

Svakog vikenda: od 2 do 3 godine.
Povremeno: od 4 do 5 godina.
Retka upotreba: najduže 10 godina.
Pre i posle upotrebe uže se obavezno provlači kroz ruke da bi se sprečilo uvrtanje i proverilo
da li ima nekih oštećenja na košuljici ili na jezgru. Uže se mora čuvati od vlage, izlaganja
visokim temperaturama, izlaganja atmosferskim padavinama, dejstva hemikalija, gaženja,
prljavštine, korišćenja na oštrim ivicama, UV zračenja itd. Ukoliko ima oštećenja, uže nije za
upotrebu.

47
 7.2. Planinarski čvorovi

Čvor je mesto vezivanja delova jednog ili krajeva dva užeta. Prave se: VEZIVANJEM i
PLETENJEM. Pojavom savremene opreme, postignuto je bezbednije kretanje na planini,
zbog čega nije potrebno poznavanje tehnike pletenja čvora jednom rukom. Čvorovi se koriste
kao dodatno osiguranje prilikom penjanja ili spuštanja niz uže. Koristimo ih za:
 izradu fiksne linije/gelendera u posebnim situacijama, kada je potrebno osigurati neku
kratku i opasnu deonicu,
 navezivanje na uže prilikom kretanja preko zasneženih i zaleđenih terena, alpinizam,
sportsko penjanje, speleologiju, opremljene penjačke puteve – Via Ferrata, prolaz kroz
kanjone itd.,
 samospasavanje,
 podizanje ili spuštanje opreme i povređenog penjača,
 izradu improvizovanih transportnih sredstava za prenos povređenog itd;

Postoje razne podele čvorova. Najznačajnije su naredne podele.

Prema nameni, čvorovi se koriste za:
 navezivanje,
 povezivanje užadi ili traka,
 osiguranje,
 samoosiguranje,
 druge namene;

Fiksni čvorovi
Fiksni čvorovi su:
 planinarski,
 Bowline,
 osmica,
 devetka,
 leptir,
 šestica,
 sigurnosni čvor,
 čvor za nadovezivanje,
 ambulantni,
 kravatni,
 lađarski,
 pletenica, i
 čvor za vezivanje užeta;

Klizni čvorovi
Klizni čvorovi su:

48
  Prusikov,
 Ensa ili francuski,
 Machard čvor,
kaubojski,
 improvizovani,
 polulađarski, i
 Garda;

Kod svakog čvora moramo znati:

 naziv čvora,
 mesto i način primene,
 prednost i mane primene čvora,
 da vezujemo čvorove brzo i pravilno bez greške, da pri vezivanju čvora, pramenovi
moraju biti paralelni, jer čvor tako bolje drži,
 da iza svakog kliznog čvora koji vežemo, na kraju užeta moramo ostaviti oko 15 cm
neopterećenog dela užeta od kojeg pravimo dodatni sigurnosni čvor,
 da čvorovi smanjuju izdržljivost užeta,
 da se za osiguranje ne me koristiti staro, oštećeno ili prljavo uže i uže koje je bilo
izloženo dejstvu kiše, sunca, mraza ili UV zračenja,
 da pre upotrebe treba prekontrolisati ispravnost svog i supenjačevog čvora;

Svaki čvor mora:

 da bude jednostavan i lak za pamćenje,
 da se lako vezuje,
 da bude siguran i da može da izdrži velika opterećenja,
 da se lako razvezuje nakon opterećenja;

Čvor ne sme:
 da proklizava ili klizi pri opterećenju ili pri promeni opterećenja,
 da se razvezuje pri opterećenju ili pri promeni opterećenja;

7.3. Osnovni elementi čvora

Pramen je deo užeta od kojeg pravimo čvor. Sastoji se od jezgra i zaštitne košuljice. Jezgro je
sačinjeno od snopa poliamidnih vlakana. Ako je jezgro deformisano ili košuljica oštećena, uže
se ne sme koristiti za pravljenje čvora.
Polupetlja se dobija savijanjem dela užeta na kojem pravimo čvor na gornju, donju, levu ili na
desnu stranu.
Ukrštena polupetlja se dobija kada pravimo polupetlju i njene pramenove ukrstimo na desnu i
na levu stranu. Pletemo je jednom rukom na bilo kojem delu užeta.
Polučvor dobijamo kada jedan kraj užeta obavijemo oko drugog kraja. Može da se vezuje
jednostruki, dvostruki ili višestruki polučvor. Otvoreni polučvor dobijamo kada krajeve dva

49
užeta obavijemo jedan oko drugog. Zatvoreni polučvor dobijamo
kada kraj jednog užeta obavijemo oko dužeg dela užeta.
Omča se dobija kada na užetu napravimo ukrštenu polupetlju i
kroz nu provučemo polupetlju. Pletemo je od istog dela užeta od
kojeg pletemo i ukrštenu polupetlju. Koristimo je za pričvršćavanje
užeta na karabiner.

.3.1. Fiksni čvorovi

7.3.1.1. Planinarski čvor

Ovaj čvor se još koristi pod imenom vodički čvor ili čvor šestica,
a ime je dobio po planinarskim vodičima koji su ga upotrebljavali
za navezivanje učesnika koje su vodili. Čvor spada u
najjednostavnije čvorove. Pojavom savremene opreme, njegova
upotreba polako prestaje. Odigrao je značajnu ulogu kroz istoriju
planinarstva.
Primena

Primenjuje se za:
 navezivanje penjača oko pojasa (jednostruki planinarski
čvor),
 navezivanje penjača preko ramenog i prsnog dela
(dvostruki planinarski čvor),
 kretanje u navezi preko lednika, i
 u spasavanju (dvostruki planinarski čvor);
U speleospasavanju se koristi pod imenom čvor šestica za skraćivanje pramenova sidrišnog
užeta na odgovarajuću dužinu. Jednostruki čvor se vezuje na bilo kojem delu užeta i koristi se
prilikom uspona gde nema opasnosti od težih padova. Dvostruki čvor se vezuje na bilo kojem
delu užeta. Koristi se za navezivanje penjača preko ramenog i prsnog dela.

Prednost primene čvora

Lako se vezuje na bilo kojem delu užeta. Jednostruki čvor se navlači preko glave, a onda
zateže.

Mane primene čvora

Veoma teško se razvezuje nakon opterećenja. Pri upotrebi jednostrukog čvora, prilikom pada
glavom nadole, telo može da ispadne kroz labavu petlju koja teče oko pojasa penjača. Kod
težih padova nastaje povreda kičme.

50
Vezivanje – jednostruki planinarski čvor

Čvor se vezuje na krajevima ili na bilo kojem delu užeta. Deo užeta na kojem vezujemo čvor,
presavijemo preko dlana ruke i dobijamo polupetlju (prva faza). Vrh dobijene polupetlje
obavijamo oko slobodnih pramenova, (druga i treća faza) i nakon pola kruga provlačimo kroz
dobijenu ukrštenu polupetlju (četvrta faza). Provlačenjem dobijamo omču (peta faza).
Zatezanjem dobijamo jednostruki planinarski čvor. Omča mora biti dovoljno široka da bi se
mogla prebaciti preko glave penjača. Posle prebacivanja preko glave penjača, čvor se mora
zategnuti oko pojasa penjača.

Dvostruki planinarski čvor

Vezuje se isto kao i jednostruki planinarski čvor. Nakon dobijanja ukrštene polupetlje (prva
faza), središnji deo polupetlje obavijamo oko dužeg dela užeta i provlačimo kroz ukrštenu
polupetlju posle pola kruga (druga i treća faza). Na ovaj način dobijamo omču i vrh
polupetlje. Vrh polupetlje prebacujemo preko provučenog središnjeg dela polupetlje i omče
(četvrta faza). Zatezanjem dobijamo dvostruki planinarski čvor (peta faza). Provučeni delovi
polupetlje moraju da budu dovoljno dugački kako bi pravilno išli preko ramenog pojasa
penjača. Čvor se zateže na prsnom delu penjača.

7.3.1.2. Čvor Šestica

Čvor šestica se pod drugim imenom koristi i kao perec, sigurnosni ili osiguravajući čvor.

51
Primena

Primenjuje se za: nadovezivanje dva užeta iste debljine i namene prilikom spusta niz uže.

Prednost primene čvora

Zbog svoje jesnostavnosti, čvor je vrlo koristan. Lako se vezuje. Zbog male veličine, lako se
prilagođava podlozi, čime se smanjuje mogućnost zaglavljivanja čvora. Ne zapinje prilikom
izvlačenja užeta. Jedina mana čvora je da se pod opterećenjem jako zateže i zato se teško
razvezuje.

Vezivanje – jednostruki čvor

Spojimo krajeve dva užeta (prva faza). Spojene pramene dva užeta obavijamo oko slobodnih
pramenova oba užeta, (druga faza) i nakon pola kruga, provlačimo kroz dobijenu ukrštenu
polupetlju (treća faza). Provlačenjem dobijamo omču (četvrta faza). Zatezanjem pramenova
dobijamo čvor. Slobodni prameni koji izlaze iz čvora, moraju biti dugi 30 – 40 cm za slučaj
da dođe do popuštanja usled opterećenja.

7.3.1.3. Čvor Osmica

Čvor osmica je najčešće primenjuje u skoro svim situacijama. Naziv je dobio po svom
izgledu. Poznat je pod nazivom vodički čvor. Vezuje se na bilo kojem delu užeta. Razlika
između plsninsrskog (vodičkog) i čvora osmica (vodičkog) je u načinu vezivanja. Planinarski
se vezuje nakon pola kruga, a čvor osmica, nakon celog kruga.
Primena
Primenjuje se za:
 navezivanje na penjački pojas,
 navezivanje penjača na sredini užeta,
 fiksiranje užeta u sidrišnu tačku,
 samoosiguranje,
 spasavanje, i
 fiksiranje prečki na improvizovanim nosilima;

Prednost primene čvora

Lako se vezuje. Pri opterećenju se zateže. Nakon opterećenja se relativno lako razvezuje.
Može da se vezuje pletenjem oko prirodnih hvatišta.

52
Mane primene čvora
Ako se čvor vezuje na krajevima užeta, čvor se pri opterećenju zateže i na kraju užeta se
obavezno pravi dodatni sigurnosni čvor. Ako se pravilno veže čvor, njegova izdržljivost je
oko 55 odsto. Nepravilnim vezivanjem izdržljivost čvora je oko 40 odsto.
Vezivanje – jednostruka osmica
Čvor vezujemo na bilo kojem delu užeta. Deo užeta od kojeg vezujemo čvor, presavijemo
preko dlana ruke i dobijemo polupetlju (prva faza). Dobijenu polupetlju obavijamo oko
slobodnih pramenova užeta (druga faza) i nakon jednog kruga, provlačimo kroz dobijenu
ukrštenu polupetlju (treća i četvrta faza). Od ostatka kraćeg dela užeta, vezujemo dodatni
sigurnosni čvor (peta faza).

Vezivanje – dvostruka osmica

Vezujemo ga isto kao i jednostruku osmicu. Posle dobijanja polupetlje obavijamo je oko
slobodnih pramenova (prva faza) i provlačimo središnji deo polupetlje kroz ukrštenu
polupetlju nakon jednog kruga (druga faza). Na ovaj način dobijamo omču. Vrh polupetlje ne
provlačimo kroz omču, već ga prebacimo preko provučenog središnjeg dela polupetlje i omče
(treća i četvrta faza). Zatezanjem dobijamo dvostruku osmicu (peta faza). Izvučeni delovi
polupetlje moraju da budu dovoljno dugački kako bi pravilno išli preko ramenog pojasa
penjača. Čvor zatežemo na prsnom delu penjača. Može da se koristi kao improvizacija
penjačkog pojasa ili fiksiranje jednostrukog užeta za spust sa dve fiksne tačke na
sidrištu/osiguranju.

Vezivanje osmice pletenjem

53
Pletemo ga samo na slobodnim krajevima užeta. Deo užeta od kojeg pletemo osmicu treba da
bude dužine oko 1,2 m. Uže prebacimo preko dlana ruke. Na levu ili na desnu stranu
ukrštamo kraći pramen dobijajući ukrštenu polupetlju. Kraći pramen obavijamo oko dužeg i
provlačimo ga nazad kroz dobijenu polupetlju nakon celog kruga. Na ovaj način dobijamo
karakterističnu osmicu. Kraći pramen provlačimo kroz penjački pojas i ponovo ga vraćamo ka
karakterističnoj osmici. Provlačimo ga paralelno sa izlazom pramena kroz celu osmicu.
Nakon izlaza iz osmice od slobodnog dela se pravi dodatni sigurnosni čvor.

7.3.1.4. Čvor Leptir

Primena
Čvor leptir se upotrebljava za:
 izradu fiksne linije/gelendera,
 zaštitu oštećenog dela užeta,
 izradu lestvica,
 prilikom prelaska zasneženih i zaleđenih terena,
 za povezivanje dva užeta,
 za navezivanje na sredini užeta itd;

Prednost primene čvora

Čvor je lak za vezivanje, prilikom vezivanja se troši manje užeta. Veoma je stabilan, bez
obzira na opterećenje i lako se razvezuje. Čvor nema mana.

54
Vezivanje
Čvor vezujemo na bilo kojem delu užeta. Na delu užeta, na kojem želimo da vežemo čvor,
uvrtanjem užeta napravimo polupetlju (prva faza), dobijenu polupetlju uvrnemo još jedanput
u istom prravcu (druga faza), gornji deo ukrštene polupetlje provlačimo ispod užeta i sa druge
strane provlačimo kroz donji deo polupetlje (treća faza). Četvrta faza je zatezanje pramenova,
kako bi se dobio stabilan čvor.

7.3.1.5. Sigurnosni čvor

Sigurnosni ili osiguravajući čvor čini čvor šestica sa jednim obavijanjem oko opterećenog i
neopterećenog dela užeta.

Primena
Primenjuje se za dodatno osiguranje kod svih klizećih čvorova kod kojih iz čvora izlazi
slobodan kraći kraj užeta.

Prednost primene čvorova

Vezivanje čvora je veoma lako i lako se razvezuje.

Mane primene čvora

Ako je slobodni kraj užeta duži od 15 cm, sigurnosni čvor može da šeta i zasmeta penjaču
tokom uspona ili spuštanja.

Vezivanje – oko kraćeg i dužeg dela užeta

55
Kada vezujemo klizeći čvor (npr. kod najlonskog čvora), slobodni deo kraćeg dela užeta koji
izlazi iz čvora, izjednačimo da bude paralelan sa užetom koje ide oko struka penjača (prva
faza) i obavijemo ga na unutrašnju stranu ka čvoru, istovremeni oko oba pramena užeta
(druga faza). Dobijamo polučvor provlačeći slobodan deo kroz obavijeni deo sa unutrašnje, ka
spoljnoj strani (treća faza) i zatežemo ga (četvrta faza).

7.3.1.6. Čvor za Nadovezivanje

Čvor za nadovezivanje užadi čin dva sigurnosna čvora ili šestice sa dvostrukim obavijanjem
na krajevima užadi oko oba kraja, sa svake strane po jedan čvor, koji u ovom slučaju imaju
ulogu nadovezivanja dva užeta. Čvor je poznat i pod imenom zatezni ili ribarski čvor.
Primena
Primenjuje se za:
 nadovezivanje užadi iste debljine,
 nadovezivanje užadi različite debljine;
Primenjuju se jednostruki i dvostruki čvor za nadovezivanje užadi. Pri nadovezivanju tankih,
glatkih ili čvrstih užadi od kevlara, preporučuje se izrada trostrukog čvora. Jednostruki čvor se
može primeniti kod nadovezivanja užadi iste debljine. Ovakvim čvorom se nadovezuju užad
koja ne trpe velika opterećenja. Dvostruki čvor se primenjuje kod užadi iste debljine i kod
užadi različite debljine. Ovakvim čvorom se mogu nadovezivati i užad koja trpe veća
opterećenja.

Prednost primene čvora

Lako se vezuje i razvezuje nakon opterećenja. Čvorom za nadovezivanje se povezuju dva
kraja glavnih ili pomoćnih užadi. Sigurnije je korišćenje dvostrukog čvora. Mane primene
ovog čvora je što se nakon većeg opterećenja jednostrukog čvora, čvor se teže razvezuje.

Vezivanje – jednostruki čvor

Slobodne krajeve dva užeta spojimo tako da im pramenovi budu uzajamno paralelni (prva
faza). Na svakom kraju užeta slobodni deo užeta obavijamo jednom oko oba pramena užadi
na unutrašnju stranu i provlačimo ga kroz dobijeni polučvor na spoljnu stranu (druga faza).
Na ovaj način na svakom kraju koji nadovezujemo dobijamo po jedan jednostruki sigurnosni
čvor. Zatezanjem užadi približavamo jednostruke sigurnosne čvorove koji tako čine
jednostruki čvor za nadovezivanje.

56
Dvostruki čvor
Slobodne krajeve dva užeta spojimo tako da im pramenovi budu uzajamno paralelni (prva
faza). Na svakom kraju užeta slobodni deo užeta obavijamo dva puta oko oba pramena užadi
na unutrašnju stranu i provlačimo ih kroz dobijeni polučvor na spoljašnju stranu. Na ovaj
način na svakom kraju koji nadovezujemo dobijamo po jedan dvostruki sigurnosni čvor
(druga faza). Zatezanjem užadi približavamo sigurnosne čvorove koji tako čine dvostruki čvor
za nadovezivanje (treća faza).

7.3.1.7. Lađarski čvor

Čvor je poznat još i pod imenom lađarac ili Bičev čvor, a spada u čvorove koji se najčešće
koriste. Vezuje se na karabineru sa navojem.
Primena
Primenjuje se za:
 fiksiranje na sidrištu,
 lično osiguranje penjača na sidrištu,
 izradu lestvica,
 fiksiranje prečki na improvizovanim nosilima, i
 izradu fiksne linije/gelendera;

Prednost primene čvora

Čvor se blokira na obe strane kretanja užeta. Zateže se prilikom opterećenja užeta. Dobar je
jer se može vezivati na bilo kojem delu užeta.

Mane primene čvora

Usled pomeranja pramenova užeta, ovaj čvor može da popusti.

Vezivanje
Čvor može da se vezuje sa obe ruke i pletenjem.
Vezivanje čvora na karabineru i preko klina
57
Uže uzimamo sa obe ruke i ukopčamo u karabiner (prva faza). Levi pramen povlačimo u
desno sa spoljne strane iza desnog pramena, pa dobijamo ukrštenu polupetlju (druga faza).
Desni kraj ukrštene polupetlje još jednom uvrćemo sa desne na levu stranu i dobijamo drugu
ukrštenu polupetlju. Obe ukrštene polupetlje poravnavamo da budu paralelne i ukopčavamo u
karabiner (treća i četvrta faza). Peta faza je zatezanje slobodnih pramenova.

Pletenje lađarskog čvora

Jedan od pramenova pomoćnog užeta provučemo kroz karabiner i izjednačimo dužine
pramenova (prva faza). Pramen kojim pletemo čvor možemo da obavijamo slobodni pramen
sa unutrašnje ili spoljašnje strane. Npr. ako pletemo čvor pramenom koji je na unutrašnjoj
strani, pružamo ga na suprotnu stranu sa spoljne strane slobodnog pramena i provlačimo kroz
karabiner na prednju stranu (druga faza). Pramen provučen kroz karabiner, provlačimo kroz
nastalu omču na spoljnu stranu, paralelno sa slobodnim pramenom (treća faza). Četvrta faza je
izjednačavanje i zatezanje pramenova u pravcu opterećenja. Oba pramena izlaze iz polučvora
na suprotne strane.

7.3.2. Klizni čvorovi

7.3.2.1. Prusikov Čvor

Čvor je dobio naziv po dr Karlu Prusiku koji ga je osmislio 1931 godine. Opisao ga je kao
čvor za penjanje u austrijskom planinarskom priručniku. Dr Karl Prusik je bio dva puta
predsednik Planinarskog društva i učesnik oko sedamdesetak planinarsko penjačkih smerova
u Austriji. Umro je 1961 godine u 65. godini života. Čvor se počeo koristiti u leto 1952
58
godine. Prusikov čvor je osnovni čvor iz kojeg su nastale mnogobrojne varijante kao što su:
Ensa ili francuski čvor, karabinerski čvor ili Bachman i Macherd čvor sa njihovim
varijantama.

Primena
Primenjuje se za:
 fiksiranje pomoćnog užeta na glavno uže,
 samoosiguranje pri penjanju ili spuštanju niz uže, i
 samospasavanje;

Primenjuju se dvostruki i trostruki Prusikov čvor. Jednostruki se više ne primenjuje.

Dvostruki čvor se primenjuje kada je razlika u debljini između pomoćnog i glavnog užeta
veća od tri milimetra. Trostruki čvor se primenjuje kada su pomoćno i glavno uže iste debljine
i kada je glavno uže mokro ili zaleđeno.

Prednost primene čvora

Čvor je nepomičan u pravcu opterećenja, a pomičan u oba pravca nakon rasterećenja.
Najbolje drži ako je odnos u debljini između pomoćnog i glavnog užeta 1:2 (pomoćno uže od
5 do 6 mm i glavno uže od 10 do 12 mm).

Mane primene čvora

Ukoliko je dužina pomoćnog užeta između čvora i pojasa penjača veća od dužine ruke, čvor
zapeče prilikom ispuštanja iz ruke ako penjač zaboravi da ga pomeri u pravcu kretanja. Ako
penjač zaboravi da pomeri čvor, dolazi do povlačenja i penjač pada. Ako na spustu penjač
ispusti čvor iz ruke, čvor se zategne i penjač ostaje da visi na pomoćnom užetu. U slučaju
opasnosti od pada u ledničku pukotinu, preporučuje se korišćenje debljeg pomoćnog užeta.

Vezivanje
Pomoćno uže presavijemo napola i izjednačimo slobodne krajeve. Slobodne krajeve vezujemo
čvorom šestica ili čvorom za nadovezivanje i dobijemo Prusikovu omču. Presavijanjem
Prusikove omče dobijamo polupetlju koju obavijamo oko glavnog užeta (prva faza). Kroz
unutrašnji deo polupetlje provlačimo slobodne krajeve Prusikove omče i obavijamo ih oko
glavnog užeta na unutrašnju stranu između već obavijenih pramenova (druga faza). U
zavisnosti od toga koliko puta smo slobodne krajeve obavili oko glavnog užeta, dobijamo
dvostruki ili trostruki Prusikov čvor (treća faza). Nakon dobijanja čvora izjednačimo
pramenove da budu paralelni, a slobodnim krajevima zatežemo čvor u pravcu opterećenja.
Pramenovi moraju da budu paralelni i ne smeju se međusobno ukrštati.

59
Pletenje
Jedan od pramenova pomoćnog užeta prebacujemo preko glavnog užeta i izjednačavamo
dužine pramenova (prva faza). Pramenom kojim pletemo čvor obavijamo glavno uže na
spoljnu stranu dva ili više puta (druga faza). Isti pramen pružamo na suprotnu stranu sa
spoljašnje strane slobodnog pramena i provodimo ga na prednju stranu (treća faza). Sa
prednje strane obavijamo glavno uže na unutrašnju stranu dva ili više puta (četvrta faza).
Pramen kojim obmotavamo glavno uže provlačimo kroz nastalu omču paralelno sa slobodnim
pramenom. Peta faza je zatezanje pramenova u pravcu opterećenja. Oba pramena izlaze iz
polučvora na unutrašnju stranu.

7.3.2.2. Machard Čvor

Čvor Machard je jedna od mnogobrojnih varijanti Prusikovog čvora.

Primena
Primenjuje se za:
 fiksiranje pomoćnog užeta za glavno uže,
 samoosiguranje pri penjanju,
 samoosiguranje pri spuštanju niz uže,
 samospasavanje itd.;

Prednost primene čvora

60
Jednostavan je, lako se vezuje i čvrsto drži za vreme opterećenja, lako se razvezuje nakon
opterećenja. Autobloker je i opterećenje drži u oba pravca. Dobro drži na mokrom glavnom
užetu. Mana primene čvora je što na zamrznutom užetu, lako proklizava.
Vezivanje
Za vezivanje je potrebno pomoćno uže, debljine 6 mm i dužine oko 60 cm. Slobodne
pramenove pomoćnog užeta izravnavamo i vezujemo čvorom šestica nakon čega dobijamo
Prusikovu omču dužine 30 cm. Donji kraj Prusikove omče prislonimo uz glavno uže i od
jednog pramena iznad čvora pravimo polupetlju (prva faza). Preostali deo pomoćnog užeta
namotavamo tri do četiri puta oko glavnog užeta (druga faza). U gornjem delu pomoćnog
užeta, dobijamo polupetlju koju spuštamo do čvora (treća faza). Na sredini spajamo dobijene
polupetlje i kroz njih ukopčavamo karabiner (četvrta faza). Nakon ukopčavanja karabinera,
izjednačavamo pramenove i zatežemo čvor.

Druga varijanta
Za vezivanje je potrebno pomoćno uže, debljine 6 mm, i dužine oko 60 cm. Slobodne
pramenove pomoćnog užeta izravnavamo i vezujemo čvor šestica nakon čega dobijamo
Prusikovu omču dužine od 30 cm. Sredinu pomoćnog užeta prislonimo uz glavno uže (prva
faza). Gornji deo pomoćnog užeta namotavamo jedanput oko glavnog užeta na gore (druga
faza). Donji deo pomoćnog užeta namotavamo jedanput oko glavnog užeta na dole (treća
faza). Gornju petlju spuštamo u donji položaj. Gornju i donju polupetlju ukrštamo i
obmotavamo jedanput oko glavnog užeta (četvrta faza). Kroz obe polupetlje ukopčavamo
karabiner (peta faza). Nakon ukopčavanja karabinera, izjednačavamo pramenove i zatežemo
čvor. Značajna je i upotreba Machard čvor kao zamena autoblokirajućeg čvora. U slučaju
velikog trenja užeta, uže je potrebno povući kroz karabiner. Primena je opasna jer ako sistem
dodiruje čvrstu podlogu kao što su stena ili led, može da popusti.

7.3.2.3. Kaubojski Čvor

Kaubojski čvor je najjednostavniji i najprostiji čvor za vezivanje trakom ili pomoćnim

užetom.
Primena

61
 Primenjuje se za vezivanje:
 trake za cepin,
 pomoćnog užeta na cepin,
 na druge fiksne tačke,
 trake na penjački pojas, i
 pomoćnog užeta na penjački pojas;

Prednost primene čvora

Veoma lako se vezuje. Mana primene ovog čvora
je što se pri opterećenju jednog pramena veoma
lako klizi.
Vezivanje sa trakom na pojas
Vezujemo ga trakom čiji su krajevi spojeni posebnom tehnikom šivenja. Izravnavamo delove,
kako bi dobili dve polupetlje, na svakom kraju po jednu. Na sredini vezujemo čvor šestica.
Jednu polupetlju provlačimo kroz pojas, kao na skici, a drugu polupetlju provlačimo kroz
prvu. Zatezanjem dobijamo čvor. Čvor koristimo za fiksiranje na sidrištu i zimi za vezivanje
na cepin pri izradi dead men osiguranja. Dužina trake treba da bude oko 80 cm.
Vezivanje pomoćnim užetom na pojas
Krajeve pomoćnog užeta vezujemo čvor za nadovezivanje, kako bi dobili Prusikovu omču.
Dalje vezivanje je istovetno kao i trakom.

7.3.2.4. Polulađarski Čvor

Čvor je poznat i pod imenom polulađarac ili polubičev čvor. Jedan je od čvorova koji se
najčešće primenjuju. Vezuje se na karabineru sa navrtkom. Spada u klizeće čvorove.
Primena
Primenjuje se za:
 osiguranje partnera pri penjanju ili spuštanju,
 spuštanje i podizanje tereta,
 spuštanje palog partnera;
Prednost primene čvora
Zatezanjem odgovarajućeg dela užeta čvor menja pravac kretanja kroz karabiner. Menjanjem
pravca kretanja užeta kroz karabiner, omogućava se popuštanje i zatezanje užeta što je bitno u
slučaju pada partnera. Jednostavnim zatezanjem blokira se dalje kretanje užeta, čime se
zaustavlja pad. Pri opterećenju na dole, čvor je zatvoren i osigurava statično. Pri opterećenju
na gore, čvor je otvoren i osigurava dinamično. Menjanjem pravca kretanja užeta kroz
karabiner, čvor služi za osiguranje partnera pri penjanju i pri spuštanju. Čvor može da se
vezuje na bilo kojem delu užeta.
Mane primene čvora
Brzina kretanja užeta kroz karabiner može izazvati pojave opekotina na ruci. Zato mora da se
koristi HMS karabiner sa navojem. Korišćenjem neodgovarajućih karabinera, čvor može
usled pritiska da se zaglavi i blokira. Učestalim korišćenjem ovog čvora, dolazi i do trošenja
užeta i karabinera.

62
Vezivanje
Čvor može da se vezuje sa obe ruke i sa jednom rukom pletenjem.
Vezivanje čvora sa obe ruke
Deo užeta na kojem želimo da vežemo čvor ukopčamo u karabiner (prva faza). Desnom
rukom, uzmemo desni kraj užeta uvrnemo sa desne na levu stranu i na taj način dobijemo
ukrštenu polupetlju (druga faza). Ukrštenu polupetlju uvrnemo na unutrašnju stranu i
ukopčamo u karabiner (treća i četvrta faza). Za levoruke važi obrnut proces.
U desnu ruku uzimamo desni deo užeta, uvrćemo ga na spoljašnju stranu i na taj način
dobijamo ukrštenu polupetlju. Ukrštenu polupetlju ukopčavamo u karabiner i dobijamo
polulađarski čvor. Za levoruke važi obrnuti proces.

7.3.3. Trake - Gurtne

Trake su prošivene omče različitih dužina i širina i namenjene su prvenstveno za pravljenje

sidrišta i sistema za spasavanje. Na tržištu se mogu dobiti trake od poliamidnih i dyneema
polietilenskih, poliesterskih i poliuretanskih vlakana.

7.3.3.1. Poliamidne trake

Poliamidne trake su načinjene od sintetičkih poliamida. Veoma su otporne na ultravioletno

zračenje i mogu izdržati temperature i do 220 stepeni, a iznad ove temperature se vlakna tope.
Otporne su na kidanje i delimično elastične. Trpe rastezanje od 15-25 %. Upijaju vodu do 4%.
Za pravljenje osiguranja/sidrišta, upotrebljavamo trake širine 12-19 mm.

7.3.3.2. Dyneema trake

Dyneema trake su načinjene od polietilenskih vlakana koja upijaju vodu i otporna su na

hemikalije. Iako su veoma izdržljive od 1100 – 2000 kN, prilikom kupovine treba obratiti
pažnju i kupiti trake sa većom izdržljivošću. Slabost im je što mogu da izdrže temperature
samo do 130 stepeni, a iznad ove temperature se vlakna tope. Pošto su veoma glatka i
neelastična, vezivanje čvorova nema efekta jer proklizavaju. Trpe rastezanje 3-4%. Na
krajevima imaju ovalni završetak posebno ojačan šivenjem.

63
Dyneema trake NISU ZA UPOTREBU kod pravljenja osiguranja/sirišta. Ukoliko se od uskih
dyneema traka vezuje čvor, veoma lako se kida, pogotovo usled opterećenja kada traka prelazi
preko oštrog stenovitog dela. U pojedinim slučajevima, izdržljivost se smanjuje i od 500 kg
do polovine vrednosti koju propisuje proizvođač.

7.3.4. Način sečenja i obeležavanja užadi i traka

Užad ili trake najbolje je seći i skraćivati u prodavnicama opreme u kojima se koristi
električni aparat za sečenje. Tako se ne oštećuje košuljica ili jezgro užeta i trake. Ne stvaraju
se zadebljanja na varenim mestima. Pošto sečenje ili skraćivanje treba da obavimo najčešće u
prirodi, to obavljamo specijalnim nožem za te namene. Sečemo jednim potezom, kako ne bi
oštetili traku ili košuljicu i jezgro užeta. Nakon sečenja, krajeve spaljujemo šibicom ili
upaljačem i odmah izravnavamo otopljene delove, kako ne bi zadebljali, što smeta prilikom
vezivanja čvorova. Sečeni deo zaštićujemo obavijanjem lepljivom trakom u širini od 2 cm. Na
ovaj način, zaštitnu košuljicu užeta dodatno štitimo. Markerom za uže označavamo sredinu
užeta.

8. VREMENSKE PRILIKE I PROGNOZA VREMENA

Meteorologija se bavi proučavanjem atmosfere i tumačenjem svih vremenskih procesa i

pojava koji se zbivaju u njoj. Meteorologija je nauka o vremenu. Sinoptička meteorologija se
bavi izradom prognoze vremena. Glavni meteorološki elementi su:
 sunčevo zračenje;
 temperatura vazduha;
 vazdušni pritisak;
 vlažnost vazduha;
 brzina i smer vetra;
 oblačnost;
 padavine;
64
  vidljivost;
 zemljino zračenje;
 isparavanje;
 temperatura površinskih slojeva kopna i vode;
 visina i gustina snežnog pokrivača.

Najvažnije meteorološke pojave su:

 oblaci,
 padavine,
 munja,
 polarna svetlost,
 halo,
 duga,
 fatamorgana;

Naša planeta se kroz Svemir kreće odenuta u tanku i prozirnu atmosferu. Gasovi i gasovita
jedinjenja kao što su O, N, Ar, CO2, H2O, CH4 , NO, NO2 , NH3 , SO2 nazivaju se sastojci
atmosfere. Elementi koji su značajni za planinarske aktivnosti biće istaknute u nastavku.

Oblačnost
Oblaci su najvidljiviji meteorološki element. Nastaju prelaskom vodene pare u tečno ili čvrsto
agregatno stanje. Osnovni uzrok tome je hlađenje vazduha. Do hlađenja, pa prema tome i
zasićenja vazduha vodenom parom u većim razmerama i u višim slojevima troposfere dolazi
samo u toku njegovog uzdizanja. Uzdizanje vazduha nastaje usled termičke konvekcije,
nailaska vazduha na orografske prepreke i u zonama atmosferskih frontova. Mikroskopski
sićušne kapljice vode i kristalčići leda lebde u vazduhu i javljaju se u obliku magle i oblaka.
Razlikuju se po mestu i uzroku postanka. Magla nastaje u prizemnom sloju vazduha i pri
tihom vremenu ili slabom strujanju vazduha. Oblaci nastaju pri burnim uzlaznim strujanjima
vazduha. Oblaci se dele na porodice, rodove, vrste i podvrste. Četiri osnovne porodice su
visoki (5 – 13 km), srednji (2 – 7 km) niski od 0 – 2 km) i oblake vertikalnog razvoja. U
okviru ove četiri porodice izvršena je podela na 10 rodova.

65
Visoki oblaci
Cirus su izdvojeni (razbacani) ili poređani u brazde prozračni oblaci u obliku krpica, končića
ili uskih traka vlaknaste strukture. Sastavljeni su od kristala leda.
Cirokumulus je tanak sloj ili tanak sastavljen od malih elemenata u obliku pahulja, loptica,
grudvi zbog čega ih narod zove ovčice. Nema senku.
Cirostratus je tanak, prozračan i beličast sloj u vidu vela koji potpuno ili većim delom
prekriva nebo. Kroz njega se dobro raspoznaju konture Sunca i Meseca. Mogu se javiti razni
oblici halo-pojava.
Srednji oblaci Altokumulus su beli ili sivi banci sastavljeni od manjih okruglastih elemenata u
obliku pločica, grudvi ili oblica. Raspoređeni su u redove ili grupe, uglavnom u pravilnom,
skoro šahovskom rasporedu.
Altostratus je sivkast ili beličast veo oblaka. Potpuno ili delimično pokriva nebo. Kroz njega
se mogu nejasno nazreti Sunce ili Mesec. Daje padavine koje najčešće ne dospevaju do
površine Zemlje.
Niski oblaci Nimbostratus je tamnosive boje. Veoma je debeo i gust, tako da se kroz njega ne
vide Sunce i mesec. Ispod njega se često nalaze iskidani delovi oblaka. To je izrazito
padavinski oblak koji daje kišu, sneg ili susnežicu.
Stratokumulus sivi ili sivobeličasti slojevi ili banci sastavljeni od elemenata u obliku grudvi,
oblica, ploča koji mogu i ne moraju biti spojeni. Može pokrivati celo nebo. daje ponekad
slabe padavine.
Stratus je nizak i siv ujednačen sloj oblaka zbog čega ga nazivaju i visoka magla. Donja baza
mu je ispod 1000 m, a ponekad daje slabe padavine kao što je rosulja.

66
Oblaci vertikalnog razvića
Cumulus ima ravnu, relativno tamnu osnovu i bele zaobljene vrhove. Izgledaju slično
brežuljcima, kupolama i kulama, a kada su vertilakno razvijeni liče na glavice karfiola. Mogu
davati padavine kada su veoma razvijeni.
Cumulonimbus je sastavljen od neprehlađenih i prehlađenih kapljica vode, a ugornjem delu
od kristala leda. U njegov sastav ulaze i kišne kapi, snežne pahuljice, zrnasti sneg, sugradica i
grad. Daje jake padavine, pljuskove i grad. To je jedini oblak generator elektriciteta. Praćen je
jakim vetrom, ispod njega se ponekad javljaju lokalni vrtlozi – trombe, morske pijavice i
tornada.

Magla
Skup lebdećih mikroskopski sićušnih kapljica vode ili ledenih kristala koji smanjuje
horizontalnu vidljivost u najnižem prizemnom sloju atmosfere na 1 km i manje naziva se
magla. S obzirom na sastav za maglu se može reći da je ona oblak čija se donja baza nalazi na
zemljinoj površini. Ukoliko je zbog istih uzroka vidljivost smanjena između 1 i 10 km takva
pojava se naziva sumaglica. Na osnovu uzroka koji dovode vazduh u stanje zasićenosti
vodenom parom magle se dele na magle hlađenja i magle isparavanja. Magle hlađenja
preovlađuju.

Padavine
U vezi sa mestom obrazovanja padavine se dele na dve grupe. U prvu grupu spadaju one koje
se obrazuju na zemljinoj površini ili na predmetima na njoj, a to su rosa, slana, inje i poledica.
Druga grupa obuhvata padavine koje se obrazuju u oblacima i maglama i koje pod uticajem
zemljine teže padaju na Zemljinu površinu. To su kiša, rosulja, sneg, susnežica, krupa, zrnasti
sneg, sugradica i grad. Količina padavina na Alpima raste do oko 2000 m nadmorske visine,
na Kavkazu do 2500 metara nadmorske visine, do 3000 metara u srednjoj Aziji. Oblačnost i
padavine su veći na navetrenoj strani planine.
Niske padavine
Rosa je naslaga kapljica vode na tlu ili na predmetima na njemu koje su nastale
kondenzacijom vodene pare iz okolnog vazduha. Nastaje za vreme vedrih noći sa slabim
vetrom, najčešće u kasno proleće i pozno leto.
Slana Nastaje pri istim uslovima kao i rosa, ali pri temperaturi tla ispod tačke mržnjenja.
Vodena para se sublimira i nastaju beličaste naslage, ledeni kristali u obliku školjki, iglica,
perja i lepezica.
Inje se obrazuje pri horizontalnom kretanju prehlađenih kapljica magle ili oblaka. Tada se na
raznim predmetima (drveće, dalekovodi i dr.) natalože slojevi kristala leda slični slani ili
smrznutom snegu.
Poledica nastaje kada na smrznuto tlo pada kiša ili rosulja, ili kada na tlo pada prehlađena
kiša. To je gladak i jednoličan sloj leda.

Visoke padavine
Kiša

67
Prečnik kišnih kapi se kreće od 0,5 do 7 mm, a prosečan i uobičajen prečnik je oko 2 mm.
Pljusak je kiša intenziteta većeg od 1mm/min. Sipeća kiša iz stratusa i iz magli ima prečnik
kapi od 0,05 do 0,5 mm i zove se rosulja. Sneg nastaje sublimacijom vodene pare i
smrzavanjem prehlađenih kapljica vode na kristalima leda.
Snežne pahuljice najčešće imaju oblik šestostranih zvezdica. Na nižim negativnim
temperaturama padaju male pahuljice pravilnog zvezdastog oblika. To je suvi sneg ili pršić.
Kiša pomešana sa pahuljama snega naziva se susnežica. Kada sneg pada pri pojačanom vetru
takvu pojavu nazivamo vejavica. Pojava prenošenja snega usled duvanja vetra naziva se
mećava. Zrnasti sneg, snežna krupa ili cigančići su neprozračna zrnca leda prečnika manjeg
od 1mm. Snežna granica se nalazi na visini na kojoj u toku godine padne više snega nego što
se istopi. Zavisi od količine padavina i temperature. Kod nas je na 3000 metara nadmorske
visine. Iznad nje se formiraju lednici.
Krupa nastaje kada zrnasti sneg ili snežna krupa prolazi kroz slojeve oblaka koji sadrže veće
prehlađene kapljice vode. Tada nastaju ledene loptice prečnika 2 do 5 mm. Može padati iz
kumulonimbusa, a zimi i iz nimbostratusa i stratokumulusa.
Grad i sugradica se stvaraju u kumulonimbusima. Obrazovanje zrna grada počinje na zrnima
krupe ili na smrznutim krupnijim kapljicama vode. koje potiču iz srednjeg dela olujnog
oblaka. Zrna najčešće imaju prečnik od 5 do 20 mm, ali mogu biti i mnogo veća. Kod nas
nastaju najčešće u maju i junu. Najčešće padaju nekoliko, a ređe 15-20 minuta. Gradom
zahvaćeni pojas retko prelazi 15 km, a najčešće je širine do 1 km. Po dužini može zahvatiti
trake do nekoliko desetina kilometara, ali najčešće sa kraćim ili dužim prekidima u padanju.
Znaci lepog vremena:
 Postepeni i dugotrajni porast vazdušnog pritiska znak je dužeg trajanja lepog vremena;
 Za vreme vedrog neba, visokog i stabilnog pritiska možemo da očekujemo duži period
lepog vremena;
 Visoka relativna vlažnost vazduha i njeno lagano opadanje;
 Vedro nebo i pojedinačni svetli kumulusi koji se ne povećavaju;
 Severni i severoistočni vetar (Srbija);
 Jutarnje magle koje silaze u dolinu, oblaci koji silaze sa vrhova;
 Pravilne izmene dnevnih periodičnih vetrova: noću niz planinske strane, danju iz
doline prema vrhovima;
 Večernje rumenilo;
 Velika temperaturna razlika između dana i noći;
 Razlika između temperature u višim i nižim slojevima atmosfere: u nižim je niska, u
visokim je visoka (zimi);
 Vidik nejasan, horizont dalek, konture mutne (leti);
 Kada dnevna oblačnost (kumulusi) počinje kasno (oko 10 sati) i lagano se pojavljuje
na nebu;
 Visoki oblaci nejasnih kontura koji dolaze sa istoka;
 Magle i oblaci koji se spuštaju;
 Kondenzacioni tragovi aviona koji se ne deformišu i polako se raspadaju.

Znaci lošeg vremena:

68
  Postepen i dugotrajan pad pritiska uz porast temperature znači duži period lošeg
vremana;
 Brzo kretanje cirusa koji dolaze sa zapada , posle cirusa cirostratus i halo oko Meseca
i Sunca;
 Pred raspad anticiklona (polja visokog vazdušnog pritiska) nebo je tamno modro.
Vlažnost vazduha je mala i vidljivost odlična, vreme je divno. Veruju mu samo oni
koji ne primećuju promenu smera vetra i pad pritiska;
 Jutarnji kumulusi donose kišu ili vetar, kasno uveče i noću upozoravaju na
pogoršanje;
 Kada se ujutro magla malo podigne i pređe u nisku naoblaku, moguća je kiša koja
dugo pada;
 Duvanje zapadnih, jugozapadnih vetrova, u Crnoj Gori i na jugu i južnih vetrova;
 Jako jutarnje rumenilo na istoku;
 Oblaci koji formiraju kape na planinskim vrhovima;
 Ogromni oblaci sa vrhom koji podseća na nakovanj (kumulonimbusi) vidljivi su iz
velike daljine i predskazuju nevreme sa grmljavinom;
 Velika količina vlage i sparina;
 Promenljiv vazdušni pritisak znak je promenljivog vremena;
 Kondenzacioni tragovi aviona koji se šire i zanose od zapada prema istoku:

9. OPASNOSTI U PLANINI

Planinari se prilikom pohoda, penjanja i boravka u planinama suočavaju sa dve osnovne grupe
opasnosti:
 opasnosti planinskog okruženja - objektivne opasnosti, i
 opasnosti kojima je sam uzrok - subjektivne opasnosti.

Ovu podelu shvatite uslovno, jer šta znače objektivne opasnosti: oluje, hladnoća, visina, mrak,
lavine, životinje, biljke, sunce,.ako vi niste izloženi njima. Sve to jeste opasno, ali samo ako
niste predvideli, niste izbegli, niste reagovali. Ništa od toga nije opasno za vas ako čujete o
tome na vestima ili posmatrate na bezbednoj udaljenosti. Ipak, uzrok ovih opasnosti je
planina, priroda, i zato ih zovemo objektivnim opasnostima - opasnostima okruženja. U
skladu sa prethodnim razmatranjem možemo reći da su to u stvari potencijalne opasnosti
okruženja. Opasnosti čiji je uzrok sam planinar zovu se subjektivnim. One su mnogo manje
predvidive, manje merljive. Grubo govoreći, one uključuju stanje, veštinu (obučenost), znanje
i mogućnost procene svakog od planinara. U stvari, čovek je taj faktor, koji se sopstvenim
delovanjem može izložiti dejstvu potecijalnih opasnosti okruženja. Planinar je taj činilac koji
objedinjuje uzroke opasnosti i koji je predmet posledica.

9.1. Objektivne opasnosti

69
Objektivne opasnosti nastaju pod uticajem prirodnih pojava, životinjskog ili biljnog sveta, bez
našeg neposrednog uticaja, Njihovom uticaju smo izloženi za sve vreme boravka u planini.
Delimo ih na opasnosti izazvane:
 uticajem prirodnih pojava
 opasnosti od reljefnih detalja,
 opasnosti od meteoroloških uslova,
 opasnost od snežnih uslova,
 opasnost od vode,
 opasnost od boravka na velikim visinama,
 uticajem životinjskog sveta,
 uticajem biljnog sveta;

Potencijalne opasnosti okruženja su prirodni procesi i dešavanja u planini, koji mogu, sami ili
u kombinaciji sa drugim činiocima, biti opasni za ljude zahvaćene njima. Dakle, prirodni
procesi se dešavaju bez obzira da li uključuju ljude ili ne, bez obzira da li su uzrokovani
ljudima na bilo koji način. Mrak, hladnoća, vetar, grmljavina, oluja, mećava, padavine, lavine,
strehe, visina, padanje kamenja, glečerske pukotine, sunce, životinje, biljke itd., su snažne i
moćne prirodne pojave ili sastavni deo okruženja, odnosno stanje okruženja koje vrlo lako
može ugroziti čoveka izloženog njima. Ove, objektivne opasnosti su večno prisutne i
promenljive. Prirodnim silama i stanjima ne možemo upravljati, ali ih možemo biti svesni,
prepoznavati ih i izbegavati ili minimizirati mogućnost da postanemo predmet njihovog
dejstva, i konačno umeti da saniramo posledice njihovog dejstva. Cela ova knjiga obiluje
detaljnim informacijama i podacima o tome kako se nositi sa potencijalnim opasnostima u
raznim fazama boravka i raznorodnih aktivnosti u planini. Logično je da se o potencijalnim
opasnostima okruženja govori na mestima na kojima se govori o određenim aktivnostima koje
nas manje ili više izlažu njima. Na tim mestima nalazite metode kojima se nosite sa raznim
opasnostima, počev od neprijatne izloženosti visini na eksponiranoj steni, preko krušljive
stene, lavina, ledničkih pukotina, strmog leda, i mnogo čega drugog. Na tim mestima se
nalaze i saveti za prepoznavanje i izbegavanje nevremena, opasnih reljefnih detalja, opasne
flore i faune i mnoge druge potencijalne opasnosti okruženja.

9.1.1. Opasnosti od reljefnih detalja

Nije teško prepoznati opasnosti od reljefa. Odmah se uoče strme litice, krušljivo stenje, sipari,
odseci, ponori. Reljef se relativno sporo menja i zato ga je lako spoznati i uočiti, a potom i
zaobići. Spoznaja se vrši u nekoliko koraka. Prvo kod kuće, preko karti i razgovora sa onima
koji poznaju teren, a zatim sagledavanjem na terenu. U opasnosti od reljefnih detalja
ubrajamo:
 Eksponiranost - uključuje neprijatnost, poremećaj ravnoteže i strah, koji mogu dovesti
do uzbuđenosti i neracionalnog ponašanja i pada. Izbegavajte stajanje na ivicama. Ne
gledajte gore i dole već pravo. Koncentrišite se i nosite se sa strahom. Osigurajte se i
osigurajte druge. Upozorite druge. Ne bacajte kamenje. Ako osiguravate sa
eksponiranog štanda, tada morate proceniti sve slučajeve, sve pravce dejstva sila, sve

70
 alternative i moguće otkaze, te postaviti takvo sidrište i pozicionirati se tako da
možete sigurno reagovati i apsorbovati bilo kakav trzaj i pad.
 Okliznuće i odron kamena (pećinskog oblika) - odnosi se na klizave i krušljive
površine po kojima se krećete. Krušljiva stena se lako uoči. Po njoj se ne ide. Ako
oborite kamen vičite. Budite spremni. Trava, mahovina ili lišajevi na steni su vrlo
klizavi - posebno ako su vlažni. Oprez. Zaobiđite.
 Pad kamena - kamenje pada samo od sebe usled vlage, leda i prskanja. Češće je da se
kamen obori prilikom kretanja užeta ili nepažljivog gaženja. Kamen retko ruše
životinje. Pazite kako prelazite sipare i pazite da iznad vas nema planinara. U jamama
je potreban poseban oprez. Ko sruši kamen dere se. Imajte šlem i tražite zaklon.
Penjite samo rano ujutru dok nema sunca.
 Velika visina - odnosi se na problem sa visinskom bolešću.

9.1.2 Opasnosti od vremenskih prilika

Vremenske prilike su brzo izmenljive, te je problem uvida u stanje teži. Potrebno je predviđati
i pouzdati se u prognoze. Ako lošeg vremena postanemo svesni kada je ono nastupilo, tada
smo mu izloženi. Tada je kasno. To je manje ili više opasno, u svakom slučaju je smetnja.
Vremenske prilike (ili neprilike) odnose se na:
 Padavine - dramatično menjaju uslove boravka i penjanja, te iako nas ne ugrožavaju
direktno (bar ne više od obične neprijatnosti), značajno povećavaju rizik u penjanju,
traženju puta, bivakovanju.
 Vetar će komplikovati manipulaciju užetom, čujnost partnera, možda i ravnotežu.
 Magla i noć - lišavaju nas bitnog čula - vida.
 Mećava ili hladnoća - može životno ugroziti.
 Toplota ili jako sunce - mogu dovesti do premora, dehidracije ili opekotina.
 Grom - iako retko opasan, svakako predstavlja razlog za brigu.

Zato je potrebno predvideti vremenske uslove za period koji nam treba. I tu postoje rešenja.
Postoje sinoptičke službe, zovite. Imate satelitske snimke frontova polja niskog pritiska
(ciklona) i polja viskogo prisitska (anticiklona). Imate planinare sa dugim iskustvom na
odabranom lokalitetu. Imate lokalno stanovništvo. Konačno, imate znake dobrog i lošeg
vremena, koje uočavate, kao i način njihove procene i tumačenja koje primenjujete u cilju
dobijanja zaokružene informacije o vremenu koje predstoji. Ako vas neka vremenska
neprilika zahvati vi morate znati kako se zaštiti, kako reagovati, kako uskladiti svoj cilj sa
novonastalom situacijom. Za to vam je na raspolaganju oprema, iskustvo, tehnika i zdrava
pamet.

9.1.3. Pojava munje – Udar Groma

Munja je vidljiva svetlosna pojava pražnjenja atmosferskog elektriciteta između oblaka i tla.
Grom je zvučni prasak koji nastaje prolaskom munje kroz vazduh. Munja najčešće nastaje u
olujnim oblacima kumulonimbusima. Potencijalne opasnosti: Udar groma može da se završi

71
sa teškim opekotinama, komatoznim stanjem ili sa smrću. Mesta koja nisu bezbedna.
Preventiva: Od udara groma, nema sigurne zaštite.
Ukoliko osetite da vam se kosa ili koža ježi, to je znak da je zona naelektrisana i da vas može
pogoditi grom. Nikako nedirajte kosu, trebate odmah odbaciti sve metalne predmete od sebe,
izbegavajte najviša mesta u okolini, vrhove, grebene, osigurane staze sa klinovima i sajlama,
nemojte se naslanjati na mokru stenu ili stajati ispod drveta. U visokim planinama, treba da se
izbegava kretanje na terenima osiguranim klinovima i sajlama, kao i po via ferrata. Najbolja
zaštita je da se sklonite u najbližu kuću, pećinu ili sednete tako da vam telo bude odvojeno od
mokre podloge ( kao na crtežu ). Učesnici u grupi moraju biti udaljeni po 10-15 m jedan od
drugog. Za vreme nevremena, zabranjeno je korišćenje mobilnog telefona na grebenu ili vrhu.
Najbolje ga je potpuno isključiti i koristiti samo u hitnim slučajevima.

9.2. Subjektivne opasnosti - planinar

Subjektivne opasnosti nastaju pod uticajem čoveka i njegovih postupaka. Mogu se predvideti i
dobrim planiranjem i pravilnim izborom aktivnosti izbeći. Faktori koji utiču na nastanak
opasnosti mogu biti:
 pogrešno planiranje,
 nepromišljene odluke,

 precenjivanje sopstvenih sposobnosti,

 potcenjivanje prirode i meteoroloških uslova,
 psihofizička nepripremljenost,
 pogrešno odabrana grupa,
 pogrešno odabrana oprema,
 loše zdravstveno stanje,
 pogrešan način ishrane,
 starosno doba itd.
Potencijalna opasnost:
 neobučenost,
 neiskustvo,
 neopremljenost,
 samouverenost,
 korišćenje doping sredstava.

Svi navedeni faktori i opasnoti su međusobno tesno povezani i teško je razdvojiti faktor koji
utiče na nastanak opasnosti od same opasnosti. Iz mnogih opasnosti proizilaze i druge
opasnosti.

72
19.3. Neobučenost

Potencijalna opasnost: Usled neobučenosti ili nedovoljne obučenosti i nepoznavanja

neophodnih postupaka za izvođenje planiranih aktivnosti, pogrešno se planiraju aktivnosti, i
donose nepromišljene odluke, čime dovodimo sebe i grupu koju vodimo u potencijalne
opasnosti svih oblika.
Preventiva: Vodič mora biti dobro obučen za izvođenje planiranih aktivnosti. Samo tako će
izvršiti pravilno planiranje i prikupljanje svih potrebnih informacija za izvođenje planiranih
aktivnosti.

9.4. Neiskustvo

Potencijalna opasnost: Usled nedovoljnog iskustva, na planinu se odlazi bez prethodne

kontrole zdravstvenog stanja, dolazi do izbora pogrešnih postupaka, precenjivanja sopstvenih
sposobnosti ili potcenjivanja prirode i meteoroloških uslova, odabira članova u grupi sa
slabom psihofizičkom pripremom itd. Slaba psihofizička pripremljenost može u pojedinim
momentima dovesti do straha i panike.
Preventiva: Vodič koji nema dovoljno iskustva, treba da angažuje lokalnog ili iskusnijeg
vodiča od kojeg će učiti sve potrebne postupke za izvođenje planiranih aktivnosti.

9.5. Neopremljenost

Najčešće greške koje čine planinari su:

 pogrešan izbor opreme,
 nestručno rukovanje opremom i
 nedovoljna opremljenost.

9.5.1. Pogrešan izbor opreme

Usled neobučenosti i neiskustva, veoma često se polazi na planinu u pogrešnoj odeći i obući i
kada dođe do iznenadne promene vremenskih prilika, zbog nedostatka odgovarajuće opreme,
nastaju mnogobrojni i neželjeni problemi.
Potencijalna opasnost: Polazak na planinu u pogrešnoj odeći i obući može dovesti do raznih
pojava, a najčešće do pothlađivanja, smrzavanja ili nemogućnosti da se planirane aktivnosti
izvedu do kraja.
Preventiva: Vodič mora da izvrši pravilan izbor odeće i obuće za obavljanje određenih
aktivnosti na planini.

9.5.2. Nestručno rukovanje opremom

Potencijalna opasnost: Zbog izbora stare i dotrajale opreme, može doći do cepanja ili
pucanja iste čime se ugrožava bezbednost svih učesnika. Nepravilno i nestručno rukovanje
opremom može dovesti do teškog povređivanja.

73
Preventiva: Vodič mora da dobro poznaje način korišćenja i primene opreme koju koristi.
U posebnim situacijama, kada je svaki učesnik dužan da pojedinačno koristi specijalističku
opremu, vodič je dužan da pre upotrebe pregleda ispravnost i način upotrebe iste.

9.5.3. Nedovoljna opremljenost

Zbog samouverenosti, veoma često polazimo na planinu u odeći i obući koja je na nama i
kada dođe do iznenadne promene vremenskih prilika, zbog nedovoljne opremljenosti, nastaju
mnogobrojni i neželjeni problemi.
Potencijalna opasnost: Polazak na planinu nedovoljno opremljen može dovesti do raznih
pojava, a najčešće do pothlađivanja, smrzavanja ili nemogućnosti da se planirane aktivnosti
izvedu do kraja.
Preventiva: Vodič mora da izvrši pravilan izbor odeće i obuće za obavljanje određenih
aktivnosti na planini. U rancu se uvek mora nalaziti rezervna odeća za presvlačenje, baterijska
lampa sa rezervnom sijalicom i uloškom, kutija prve pomoći. Ako se obavljaju aktivnosti na
ekspeoniranim terenima i stenovitim delovima, moraju se nositi kaciga, nekoliko karabinera
sa navojem i dva do tri pomoćna užeta od 1,5 m do 3 m.

9.6. Samouverenost

Samouverenost je jedan od najvećih neprijatelja na planinarenju.

Potencijalne opasnosti:
 loša procena,
 izdvajanje iz grupe,
 neodgovornost,
 precenjivanje sopstvenih sposobnosti i potcenjivanje prirode.

9.6.1. Loša procena

Potencijalne opasnosti: Veoma često smo svedoci da pojedini vodiči drže do jakog tempa
tokom kretanja na planini i nejednakih pauza. Kada prednji deo grupe stane da se odmori, čim
stigne poslednji iz grupe, grupa kreće dalje. Ovakvim postupcima, vodiči ugrožavaju
sigurnost grupe jer kod pojedinaca dolazi do zamaranja, što dalje može uzrokovati pad i
povređivanje. Preventiva: Pravilno planiranje aktivnosti na planinarenju. Stalno
osposobljavanje i usavršavanje.

9.6.2. Izdvajanje iz grupe

Potencijalne opasnosti: Tokom kretanja na planini, veoma često vidimo pojedince da se

neplanirano i nekontrolisano izdvajaju iz grupe zbog:
 fotografisanja određenih detalja,

74
  branja planinskog cveća ili
 branja gljiva.

Neplaniranim izdvajanjem iz grupe zbog fotografisanja određenih detalja, može doći do

neopreznog približavanja provalijama, što može dovesti do pada i teškog povređivanja.
Planinsko cveće se najčešće nalazi na eksponiranim stenovitim delovima. Neopreznim
penjanjem i branjem, može doći do klizanja, pada i povređivanja. Prolazak kroz područje
bogato gljivama, kod svakoga izaziva veliko interesovanje. Usled nepoznavanja vrste gljiva,
može doći do teških trovanja, pa i smrti.
Preventiva: Pravilno planiranje aktivnosti na planinarenju i pravilna izrada programa
aktivnosti.

9.6.3. Neodgovornost

Usled nedovoljne edukacije pojedinaca, dolazi do neodgovornog ponašanja, čime se ugrožava

bezbednost, kako pojedinca, tako i ostalih učesnika u grupi.
Potencijalne opasnosti: Neodgovornost pojedinaca se ispoljava kroz nepoštovanje autoriteta
vodiča i njegovih odluka. Agresivnost, konzumiranje alkohola ili droge, nekontrolisano
bacanje kamenja, najčešće su posledice neodgovornog ponašanja.
Preventiva: Stalna edukacija i obavezno pridržavanje Pravila ponašanja na planinarenju i
poštovanje Pravilnika o bezbednosti i odgovornosti u izvođenju planinarskih aktivnosti PSS.

9.6.4. Precenjivanje sopstvenih sposobnosti i potcenjivanje prirode

Potencijalne opasnosti: Ovo je jedna od veoma čestih grešaka pojedinaca na planinarenju i

obe opasnosti, veoma često idu zajedno. Usled precenjivanja sopstvenih sposobnosti i
potcenjivanja prirode može doći do nepotrebnog zamaranja, iscrpljenosti, lutanja, padova i
tragičnih posledica.
Preventiva: Stalna edukacija i obavezno pridržavanje Pravila ponašanja na planinarenju i
poštovanje Pravilnika o bezbednosti i odgovornosti u izvođenju planinarskih aktivnosti PSS.

10. OSNOVE PRVE POMOĆI

Brojne opasnosti u planini zahtevaju da planinar koji dolazi na akciju bude dobro obučen
(osnovna i druge planinarske škole ili tečaji), srazmerno godišnjem dobu odgovarajuće
obučen, da ima dobru fizičku kondiciju i da pažljivo hoda po planinama, naročito pri usponu,
a još više pri povratku sa uspona do doma, odnosno do prevoznog sredstava. Ispunjavanjem
ovih poslova planinar umanjuje mogućnost povreda i omogućava sebi bezbedno planinarenje i
uživanje u lepoti planine i prirode uopšte.
Preporučuje se da svaki planinar ima svoju ličnu apoteku i da iz nje, već uoči polaska na
akciju uzme zavoje, gazu i sredstva za dezinfekciju, već u zavisnosti od težine i dužine

75
trajanja akcije. Takođe se preporučuje da se na svaku akciju nosi torbica prve pomoći, koja
služi za zajedničke potrebe. Vođa puta akcije mora da zna osnove prve pomoći.
Prva pomoć je skup mera i postupaka sa ciljem da se spasi život i spreči pogoršanje stanja
povređene ili obolele osobe. Prva pomoć se pruža na mestu nezgode, neposredno nakon nje,
bez posebne opreme i sa minimumom sredstava, koja se najčešće mogu i improvizovati.
Prva pomoć nije zamena za stručnu medicinsku pomoć koju obezbeđuje zdravstvena služba.
Ipak, mere prve pomoći čine početnu i važnu kariku u procesu spasavanja života i doprinose
smanjenju posledica povređivanja, bržoj rehabilitaciji i kompletnom oporavku.

Lanac spasavanja - karike

Ukazivanje prve pomoći – Obaveštavanje Hitnih službi – Dodatne mere prve pomoći –
Pomoć Hitnih službi na terenu i transport – Medicinska pomoć u Zdravstvenoj ustanovi.

Pružiti prvu pomoć znači povređenom zaustaviti krvarenje, omogućiti prolaznost

disajnih puteva, olakšati bolove, smanjiti opasnost od infekcija, sprečiti teže
komplikacije, i pripremiti povređenog i obolelog za transport do zdravstvene ustanove.

Opšte napomene pri pružanju prve pomoći

 Povređenog smestite da udobno sedi ili leži što zavisi od njegovog stanja ili povrede;
 Ukoliko ga ne poznajete, predstavite se i objasnite da hoćete da mu pomgnete, da ste
obučeni za to - poverenje je bitno!
 Uvek radite gledajući povređenog spreda ili postavljajući se na stranu povrede, kad
god je to moguće;
 Pre započinjanja bilo koje radnje obasnite povređenom šta nameravate da uradite,
ukolko je povređeni svestan i sarađuje.
 Važno je da zamolite povređenog da vam pomogne (npr.da pridržava gazu na ranu ili
povređeni deo tela) ili tražite pomoć prisutnih – samopomoć i pomoć!
 Povređenoj osobi ne davati hranu i piće ukoliko niste dobili odobrenje za to od
stručnih lica iz zdravstvenih službi!
 Brinite o njemu sve dok ne dođu stručne ekipe ili dok ga transportujete. Zaštite ga od
sunca, kiše, hladnoće, ne ostavljajte ga bez nadzora!
 Psihološka podrška je važna! Pomozite mu da se izbori sa svojim strahom za zdravlje
ili život, koliko je to god moguće.

Situacija koja može biti vrlo neprijatna, a u svakodnevnom životu je vrlo česta – prisutno je
više ljudi oko povređenog i svi hoće da pomognu, ali svi imaju različit pristup i ideje kako to
treba uraditi! Morate se nametnuti kao autoritet i vrlo brzo ih ubediti u svoje znanje i prisutne
iskoristiti kao pomoć vama dok primenjujete ono što sigurno znate! U suprotnom, ukoliko
niste ni vi sigurni a imate skup ljudi sa potpuno različitim znanjem i pristupom, bolje je ne
pokušavati ništa do dolaska stručnih lica. Ovo naročito važi kod povreda koštano-mišićnog
sistema, sa posebnim osvrtom na povrede kičme, o čemu će biti reči u daljem tekstu.

76
Koraci koje preduzimate na mestu nezgode – nesreće

1) Procenite mesto nezgode i osigurajte sopstvenu bezbednost i bezbednost ostalih

prisutnih;
2) Procenite stanje unesrećenog i utvrdite da li mu je život neposredno i ozbiljno
ugrožen:
 Da je povređeni svestan;
 Da li diše;
 Da li jako krvari.
3) Pružite mere neodložne pomoći:
 Obezbedite prohodost disajnih puteva;
 Primenite mere oživljavanja;
 Zaustavite krvarenje;
 Zbrinite ostale povrede koje utvrdite.
4) Obavestite nadležne službe;
5) Pružajte mere dodatne pomoći do dolaska stručnih ekipa ili ga transportujte.

10.1. Procena životne ugroženosti proverom stanja svesti i disanja

Kada na mestu nesreće imate osobu koja se ne pomera, leži na tlu u najrazličitijim položajima,
koliko god je dozivate sa nekog rastojanja ona vam ne odgovara, hvata vas panika i pitate se
odakle da počnete… Da li je uopšte živa, da li je samo onesvešćena, šta sad? Tada započinjete
proveru stanja svesti i disanja, skoncentrisano i pažljivo.
Svesti i disanje su dva osnovna životna parametra koja ćete vi kao laici procenjivati i
zbrinjavati. Njihovom pravilnom procenom, a zatim i preduzimanjem odgovarajućih mera
možete spasiti život ili ga održavati do dolaska stručnih lica.
Provera stanja svesti se vrši upućivanjem par jednostavnih i glasnih pitanja povređenoj
odnosno oboleloj osobi koja leži: Da li ste dobro? Kako se zovete? Šta se desilo? uz lagano
protresanje dotične osobe hvatanjem za njena ramena. Za ovo je potrebo da kleknte pored
osobe u visini njenih grudi, uradite navedeno i pratite njene reacije nakon ovakvog audio i
mehaničkog podražaja. Ukoliko nakon postavljenih pitanja i laganog protresanja ne dobijete
nikakav odgvor ili čujete samo stenjanje, mrmljanje, krkljanje, smatrajte da je povređena
(obolela osoba) bez svesti! Odmah pozovite nekog iz svog okruženja da vam pomogne,
ukoliko za to ima mogućnosti.
Osobi bez svesti ugroženo je disanje zbog zapadanja jezika u ždrelo (bez svesti telo je
mlitavo, nema kontrole nad mišićima, a jezik je takođe mišić, mlitav i zapada prema ždrelu
zbog anatomske strukture) te se tako mehanički zatvaraju disajni putevi i nastaje gušenje, ali
se isto može desiti i sa povraćenim sadžajem, krvlju, stranim predmetima, jer osoba bez svesti
ne može da guta i kašlje te se tako prirodno brani od stranih sadržaja).
Nakon provere stanja svesti i utvrđivanja da je povređena osoba bez svesti, bez odlaganja
zvati pomoć i odmah proveriti drugi životni parametar, a to je disanje.

77
Provera disanja započinje obezbeđivanjem prohodnosti disajnog puta. Za to je potrebno da
povređena osoba leži na leđima a glava treba da bude zabačena pritiskanjem čela uz podlogu i
podizanjem brade unesrećenog. Pri tom ne pritiskajte mekano područje ispod brade jer time
otežavate eventualno prisutno disanje, već sa tri prsta podiginite koštani deo brade. Ukoliko
sumnjate na povredu vratne kičme, potrebno je primeniti mere opreza i prvo stabilizovati
glavi i vrat. Nakon zabacivanja glave pridržavate i dalje glavu u zabačenom položaju, potom
palcem šake kojom pridržavate bradu lagano povućete donju vilicu na dole, da otvorite usta.

Onda utvrdite da li osoba diše. Nagnite se nad lice osobe tako da vaš obraz bude iznad nosa i
usta povređenog i usmerite pogled na grudni koš povređenog.
 Oslušnite disajni šum;
 Osetite dah na svom obrazu;
 Gledajte pokrete grudnog koša povređenog

Slušanje disanja, gledanje grudnog koša i osećanje daha na svom obrazu treba da traje 10
sekundi! Možete brojiti sekunde naglas ili u sebi, važno je zbog gubitka vremena za primenu
daljih mera spasavanja života!
Ukoliko u navedenih deset sekundi osetite i cujete par udaha sa pomeranjem grdnog koša isto
toliko, možete smatrati sa povređena osoba diše. U suprotnom, povređena osoba ne diše.
Krajnji rezultat može biti dvojak: povređena ili obolela bez svesti diše i povređena ili obolela
osoba bez svesti ne diše.

10.1.1. Postupak sa osobom bez svesti koja ne diše – oživljavanje (Reanimacija, KPR)

Ukoliko nakon provere stanja svesti i disanja utvrdite da je povređena osoba bez svesti i pri
tom i ne diše, pred sobom imate najurgentnije stanje u pogledu spašavanja nečijeg života jer
je osoba bez svesti i bez disanja praktično klinički mrtva.
Generalno, u osnovi ovog stanja je srčani zastoj, tj. srce osobe je prestalo da kuca iz nekog od
mnogobrojnih razloga, od kojih su neki teže bolesti samog srca ali i bolesti drugih organa,
zatim akcidentalna stanja kao što su povrede glave, grudnog koša, udari struje ili groma,
iskrvarenje, smrzavanja, utapanje, slučajno ili namerno predoziranje lekovima, zloupotreba
narkotika i sl.
Ključni znaci srčanog zastoja su upravo:
 gubitak svesti, koji nastaje gotovo trenutno po prestanku srčane radnje,
 prestanak disanja, desetak sekundi kasnije, a kome može prethoditi nekoliko
hroptavih, tzv. agonalnih pokušaja udisaja.

VAŽNO: mozak je organ koji je najosetljiviji na nedostatak kiseonika u krvi i bez njega ne
može duže od 3 do 5 min! Nakon toga nastaju fatalna oštećenja mozga koja su praktično
ireverzibilna. U nekim situacijama procesom oživljavanja se uspe pokrenuti srce i uspostaviti
disanje, ali, ukoliko se kasno pristupilo oživljavanju, osoba nakon toga može biti živa ali sa
trajnim posledicama iz psihičke sfere ili biti invalid u smislu motorike, odnosno “biljka” koju
je potrebno hraniti, oblačiti i održavati – doživotno.

78
Zato je pred vama veoma teška, stresna i zahtevna situacija da nakon konstatacije da
povređena osoba nije svesna i ne diše, pristupite procesu oživljavanja ili kardiopulmonalne
reanimacije (KPR ).

Oživljavanje – Kardiopulmonalna Reanimacija

KPR je skup mera i postupaka sa ciljem da se sa dve ruke i sopstvenim dahom održava
minimum cirkulacije krvi kod osobe u srčanom zastoju te tako veštački održavanom
minimalnom cirkulacijom napajaju kiseonikom najosetljiviji organi, pre svega mozak, a za
njim i samo srce i pluća.
Mere KPR treba primeniti ODMAH, SAD, BEZ ODLAGANJA I RAZMIŠLJANJA po
konstataciji srčanog zastoja! Dakle, zahteva vaše brzo i efikasno delovanje, ali i poznavanje
nekoliko veština koje treba da probate, uvežbate i zapamtite. Zapamtite: u KPR nema
improvizacije, sve mora biti izvedeno po odgovarajućem redosledu!
KPR se praktično sastoji iz dva segmenta: spoljašnje srčane masaže (grudne kompresije) i
davanja veštačkog disanja. Ova dva segmenta su vezana jedan za drugi, izvode se odmah
jedan iza drugog bez zastoja, čekanja i odlaganja.
KPR može izvoditi samo jedna osoba, ali i dve i više osoba koje se smenjuju tokom izvođenja
KPR, obzirom da je fizički vrlo naporna! Osnovni principi su potuno isti i ne zavise od broja
osoba spasilaca.
Spoljašnja srčana masaža: Izvođenjem ovog postupka se započinje KPR! Osoba u srčanom
zastoju je na ledjima. Kleknite u visini grudnog koša žrtve, što bliže žrtvi, u što stabilnijem
položaju koji obezbeđujete dovoljno širokim razmakom između svojih kolena. Dlan jedne
ruke postavite na sredinu grudne kosti žrtve. Dlan druge ruke postavite preko prethodno
postavljenog dlana. Prste ukrstite i podignite iznad grudne kosti da njima ne pritiskate grudni
koš. Ruke ispružite u laktovima i postavite ih pod uglom od 90 stepeni u odnosu na grudnu
kost žrtve. Zatim kratko, odsečno i ravnomerno potisnite grudnu kost na dole, prenoseći deo
svoje telesne težine na svoje ruke naginjanjem (“njihanjem”) napred. Pritisak treba da bude
dovoljno snažan da može da potisne grudnu kost u dubinu za 5 – 6 cm.
Nakon 30 ovakvih pritisaka na grudnu kost prelazite na davanje veštačkog disanja. Pritisci na
grudnu kost moraju biti ravnomerni i trajati podjednako dugo kao i relaksacija grudnog koša.
U toku jedne minute ukupno se ovim ritmom izvede oko 100 – 120 pritisaka u minuti.

Veštačko disanje (metoda “usta na usta”) se izvodi davanjem dva udaha metodom usta na
usta. Odmah nakon 30 izvedenih pritisaka na grudnu kost spasilac zabacuje glavu žrtve u cilju
oslobađanja disajnog puta a potom prstima ruke koja se nalazi na čelu u potpunosti zatvori
nozdrve žrtve. Palcem šake kojom je podignuta brada otvaraju se usta. Spasilac zatim čvrsto
priljubi svoja usta preko usta žrtve i uduvava vazduh u njegova pluća. Nakon uduvavanja
vazduha spasilac odvaja svoja usta od usta žrtve da bi se omogućio pasivan izdah žrtve. Cilj je
da se svakim datim udahom pluća žrtve ispune vazduhom na što adekvatniji način, što se
manifestuje podizanjem grudnog koša. Količina vazduha koja se daje žrtvi iz naših pluća na
ovaj način je oko ½ litra, a jedno uduvavanje treba da traje jednu sekundu.
Pri započinjanju veštačkog disanja žrtvi se daju dva udaha. Dok uzimate manju količinu
vazduha nakon prvog uduvavanja, grudni koš će se spustiti tj.vratiti u početni položaj, te

79
nakon toga vršite drugo uduvavanje. Potrebno je sve vreme pratiti podizanje i spuštanje
grudnog koša. Ne uzimajte forsirano vazduh u svoja pluća i ne dajte ga forsirano i pod
pritiskom u žrtvina pluća, dovoljna je ona količina vazduha koja se nalazi u vašim plućima.Da
biste izbegli direktan kontakt sa licem žrtve, uputno je koristiti masku za davanje veštačkog
disanja ili gazu kojom će se prekriti usta i nos žrtve.
Ukoliko osoba koja pruža prvu pomoć nije dovoljno obučena ili nije u mogućnosti da daje
veštačko disanje metodom “usta na usta”, može da izvodi oživljavanje samo spoljšnjom
masažom srca, odnosno ritmičnim pritiscima na grudnu kost. Frekvenca pritisaka na grudnu
kost je 100-120 /min.
Dakle, KPR se sastoji od ponavljanih ciklusa spoljašnje srčane masaže i davanja veštačkog
disanja u odnosu 30:2. Idealno je kada postoje najmanje dva, ali i više spasilaca jer se uloge u
toku KPR mogu menjati – spasilac koji je izvodio spoljašnju srčanu masažu nakon nekoliko
minuta prelazi na davanje veštačkog disanja i obrnuto. Ovo je i fizički vrlo zahtevan postupak
pored nesumnjivog stresa kome ste izloženi.

10.2. Krvarenje i rane

Krvarenje

Krvarenje je isticanje krvi iz ozledjenog krvnog suda.

VRSTE KRVARENJA: Spoljašnje i unutrašnje

Spoljašnje krvarenje: krv ističe spolja, iz rane, ili iz prirodnih otvora na našem telu (nos, usta,
čmar…), okom je vidljivo.
Unutrašnje krvarenje: nisu okom vidljiva, nastaju u telesnim dupljama (trbušna, grudna,
lobanjska). U suštini, mnogo su opasnija jer se teško prepoznaju. Mogu izazvati vrlo značajan
gubitak krvi do iskrvarenja i nastanka smrti. Tipičan primer su povrede unutrašnjih organa
trbiha kao što si jetra i slezina usled padova sa visina i nagnječenja tela, kada krv u velikoj
količini i brzo ističe u trbušnu duplju.
Bez obzira na vrstu krvarenja, krajnja posledica je iskrvarenost, tj. gubitak krvi iz sistema za
cirkulaciju (krvni sudovi). Ukupna količina krvi kod odraslog čoveka je oko 5 litara. Manje
gubitke krvi (do pola litra) zdrav organizam podnosi bez posledica. Svaki dalji gubitak krvi u
zavisnosti od starosti i opšteg zdravstvenog stanja osobe i od brzine gubitka krvi može da vodi
u ozbiljno stanje koje se zove šok od iskrvarenosti, u krajnjem i smrt.
Osim toga, krvarenja mogu nastati i usled nekih bolesti, kao što su čir na želudcu ili
dvanaestopalačnom crevu, kada se krv pojavljuje u povraćenom sadržaju ili u stolici.
U zavisnosti od vrste povređenog krvnog suda, krvarenje se deli na: arterijsko, vensko i
kapilarno.
Arterijsko krvarenje – svetlo crvene boje, u vidu isprekidanih mlazeva krvi (mlaz pulsira u
ritma kucanja srca). Najozbiljnija, najopasnija, brzo vode velikom gubitku krvi, te se moraju
zbrinjavati prva!
Vensko krvarenje – tamno crvene boje, bez mlazeva, krv se sliva i razliva iz rane, navire.
Mogu biti opasna u slučaju povrede većeg venskog suda, te obratite pažnju na to!

80
Kapilarno krvarenje- odlikuju ga sitne kapljice krvi na oštećenoj koži poput kapljica rose na
listu. Nisu životno ugrožavajuća, ali se zbrinjavaju – previjaju zbog potencijalne opasnosti od
infekcije.

Rane

Rane su otvorene povrede kože i drugih tkiva ispod nje.

Vrste rana

Rane mogu biti različitog izgleda, u zavisnosti od činioca (predmeta) koji su doveli do
njihovog nastanka.
Razlikujemo:
 Oguljotine;
 Posekotine;
 Razderina;
 Ujedna rana;
 Ubodna rana;
 Amputacija.

Rane su gotovo uvek praćene većim ili manjim krvarenjem.

VAŽNO: ukoliko je krvarenje većeg intenziteta mogu nastati ozbiljne posledica –
iskrvarenost, gubitak svesti, šok usled iskrvarenosti!

10.3. Povrede kostiju i zglobova

Povrede kostiju i zglobova su veoma česte u svakodnevnom životu i svim ostalim

aktivnostima i situacijama, najčešće vrlo nepredvidivim. Nekada ih je jednostavno prepoznati
– na osnovu samog izgleda povređenog dela tela i mehanizma povređivanja, naročito ako su
to izolovane povrede (bez drugih pridruženih povreda ostalih delova tela). Neka vaše znanje
bude uvek na nivou sumnje da se radi o prelomu i kao takvu povredu i tretirajte do stručne
procene u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi.
Podela preloma:
 Zatvoreni prelomi – koža iznad mesta sumnjivog na prelom je neoštećena;
 Otovreni prelom - koža iznad otečenog mesta je razderana, krvari manje ili više, često
je moguće videti fragmente kosti kako štrče na površini

10.3.1. Prepoznavanje ili sumnja na prelom ili isčašenje

 Povreda je nastala dejstvom jake sile na delove tela;

 Na tom mestu postoji otok, deformitet, krvni podliv, pipanjem se može osetiti
“pucketanje” (pomeranje fragmenata kosti);
 Jak bol i nemogućnost pokretanja povređenog ekstremiteta;

81
  Skraćenje i iskrivljenje povređenog ekstremiteta (mogu se videti bizarni, kajnje
neprirodni, neanatomski položaji).

VAŽNO: prelomi karličnih kostiju i butne kosti (najveća kost u našem organizmu, prati je
velika arterija koja često biva oštećena prelomom) mogu biti praćeni i masivnim krvarenjem i
razvojem šoka!

Imobilizacija – pravilno ozvođenje, opšta pravila

 Nakon utvrđivanja sumnje na prelom ili iščašenje odaberite sredstvo za imobilizaciju –

standardno ili priručno, improvizovano (trougla marama, daščica, novine, delovi odeće
i sl);
 Poštujte ”pravilo dvojke” – to znači da imobilizacijom osim mesta preloma treba da
obuhvatite dva susedna zgloba;
 Vodite računa o položaju povređenog dela tela! Ne ispravljajte na silu deformisane i
iskrivljene delove tela, imobilište ih u tom položaju ili u onom položaju u kom
povređeni trpi najmanji bol!
 Ukoliko je moguće, povređene ekstremitete imobilište u što prirodnjem položaju –
ruka savijena u laktu, noga ispružena, šaka kao da drži tensiku lopticu… Ali, neka pri
tom bude najvažniji vodič bol koji povređeni oseća. Najbolji položaj je onaj u kome
njega najmanje boli!
 Pratite cirkulaciju ispod mesta imobilizacije;
 Ne pomerajte povređenog dok ne izvršite imobilizaciju, ako ste sigurni da ste na
bezbednom prostoru;
 Povređenom ne davati hrani i tečnosti, cigarete;
 Ukoliko se radi o otvorenom prelomu, prekrijte mesto gde je koža razderana sterilnom
gazom i nežno zamotajte zavojem uz minimalno pomeranje ekstremiteta, a potom
imobilišite kao i zatvoreni prelom.
 Utoplite povređenog, ohrabrite ga i trasnsportujte što udobnije.

10.4. Smrzavanje i promrzline

U slučaju kad telo gubi više toplote nego što je stvara i kad telesna temperature padne ispod
35 C (merena rektalno), nastaje smrzavanje ili hipotermija. Ograničena, lokalna oštećenja tela
koja nastaju dejstvom hladnoće nazivaju se promrzline.
Smrzavanje ili hipotermija su udruženi sa promrzlinama, ali ne mora da bude i obrnuto. Niska
spoljašnja temperature je uvek glavni faktor za nastanak ova dva stanja, ali i niz drugih
činilaca – adekvatna obuća ili odeća i njihova suvoća, dužina izloženosti hladnoći, prisutnost
vetra, bolesti, uzimanje alkohola, glad, iscrpljenost, fizička kondicija, prisutnost masnog tkiva
kao izolatora i sl. Pod određenim uslovima do smrzavanja može doći na spoljašnjim
temperautrama većim od 0 stepeni.

82
Organizam koristi svoje prirodne odbrambene mehnizme u borbi sa hladnoćom, kao što su
drhtanje i preraspodela krvi sa periferije ka centru, tj. ka organima od vitalnog značaja. Zato
koža trpi prva i postaje hladna, bela ili modra. Smrzavanje može da bude blago, umereno i
vrlo ozbiljno, u zavisnosti koliko je nisko pala telesna temperature.

Prepoznavnje znakova smrzavanja - hipotermije

BLAGO: ubrzan rad srca sa ubrzanim disanjem, na dodir hladna koža, drhtanje, otežan govor
i kretanje, bol i ukočenost u zglobovima, promena raspoloženja sa čudnim oblicima u
ponašanju (promrzli skida odeću uprkos velikoj hladnoći), kratkotrajni gubitak pamćenja.
UMERENO: drhtavica postepeno prestaje, zamenjuje je ukočenost tela. Puls i disanje bivaju
sve sporiji. Progresivan gubitak svesti. Široke zenice.
TEŠKO: progresivan gubitk pulsa i proređivanje disanja, koža je voštana ili modra, hladna,
kruta. Nastupa potpuni gubitak svesti uz maksimalnu ukočenost tela. Razvija se srčani zastoj,
tj. smrt usled smrzavanja.

Prepoznavanje promrzlina

Mogu nastati izolovano ili u sklopu smrzavanja (hipotermije). Uvek zahvataju periferne
delove tela koji su najudaljeniji od srca ali i najizloženiji negativnim spoljašnjim uticajima
(hladnoći, vlazi, vetru) - prsti na šakama i stopalima, šake, stopala, nos, ušne školjke, brada.
Tesna obuća i tesne rukavice favorizuju nastanak lokalnih promrzlina zbog kompromitovanja
cirkulacije. Prema dubini zahvaćenosti tkiva dele se u 4 stepena:
 Prvi stepen promrzlina: bledilo kože, osećaj hladnoće, a zatim modrilo i otok, osećaj
peckanja, čak i svrab, umeren bol;
 Drugi stepen promrzlina: na crveno modroj površini koja je otečena pojavljuju se
veći ili manji mehurovi, bol, mehurovi su ispinjeni bistrom tečnošću, koja se
postepeno zamućuje;
 Treći stepen promrzlina: propadanje kože u vidu truljenja sa znacima infekcije,
mehurovi sa crnim sadržajem pucaju, izuzetno jaki bolovi;
 Četvrti stepen promrzlina: gangrena svih slojeva tkiva (koža, potkoža, mišići, tetive,
kost) kao crna, tvrda tvorevina, koja može biti suva ili vlažna.

10.5. Snežno slepilo

Označava vrlo neprijatno i bolno stanje zbog dejstva ultraljubičastih zraka na rožnjaču oka
koje je nezaštićeno. Prolazno je i ne ostavlja posledice ako na vreme shvatite značaj zaštite i
ne ponavljate izlaganje suncu bez nje. Osobe koje borave na snegu bez adekvatne zaštite,
varioci, oni koje provode vreme na otvorenom moru rekreativno, mornari, su rizične grupe
zbog odbijanja UV zraka sa snežnih ili morskih površina. Simtomi i znaci se obično razvijaju
nekoliko sati posle izlaganja suncu. Prevencija se sastoji isključivo u korišćenju adekvatnih
naočara, sa odgovarajućim UV filterima.

Prepoznavanje snežnog slepila

83
Bol u očima, crvenilo, pojačano lučenje suza, osećaj grebanja u očima (“Oči pune peska”),
grč kapaka sa otežanim otvranjem kapaka, netolerancija na svetlo.

Mere prve pomoći kod snežnog slepila

 Sklanjanje iz osunčane sredine;

 Boravak u zamračenoj prostoriji sa stavljanjem, hladnih vlažnih obloga na kapke, ne
trljati oči, izvaditi veštačka sočiva;
 Korištenje anestetičkih kapi za oči – bezopasno za primenu, a znatno olakšava bol,
istina kratkotrajno. Ne leči uzrok tegoba, samo olakšava stanje!
 Koristiti zatamnjene naočari prilikom izlaska iz zamračene prostorije - Posle 48 do 72
sata nastupa potpuni oporavak.

10.6. Visinska Bolest

Definicija
Visinska bolest je naziv za simptome koji se javljaju pri boravku na visokoj nadmorskoj
visini. Obično se javlja iznad 2500 m, često pri brzom usponu koji ne dozvoljava telu da se
prilagodi. U većini slučajeva radi se o blagom poremećaju koji uključuje glavobolju, gubitak
apetita i mučninu i ne zahteva  intervenciju lekara. Zbog učestalosti blagog poremećaja mnogi
smatraju kako je glavobolja na visini ˝normalna˝. Retko napreduje u teži oblik, moždani i
plućni edem, koji može biti smrtonosan, posebno ako se ne prepozna. Najbolji način
sprečavanja visinske bolesti jeste spor uspon pri čemu se ostavlja dovoljno vremena za
aklimatizaciju. Lečenje visinske bolesti podrazumeva prestanak daljeg uspona i silazak,
naročito ako simptomi ne prolaze ili se pogoršavaju. Kiseonik i lekovi služe kao pomoć pri
silasku.
Normalne promene na visini
Svaka osoba koja se nađe na povišenoj nadmorskoj visini doživeće određene promene koje
su posledica normalnog  prilagodjavanja na visinu:
 ubrzano disanje (hiperventilacija),
 kratak dah  tokom fizičkog napora,
 učestano mokrenje,
 promena učestanosti disanja tokom noći,
 cesto buđenje tokom noći,
 čudni snovi, noćne more;

Oblici visinske bolesti

Tri su glavna oblika visinske bolesti:
 akutna visinska bolest,
 visinski edem (otečenost) mozga, i

84
  visinski edem pluća;

Akutna visinska bolest

Najčešće se javlja u planinama Nepala, švajcarskim i francuskim Alpima te američkim
Stenovitim planinama. Simptomi? Uključuje niz simptoma kojima je prethodio dolazak na
visinu: glavobolja, gubitak apetita, mučnina ili povraćanje, slabost, umor, vrtoglavica i
problemi sa spavanjem. Ovo su opšti simptomi koji mogu biti prouzrokovani i drugim
stanjima, posebno kod osoba koje se tvrdoglavo pridržavaju plana. Simptomi se obično
javljaju 6-12 sati nakon dolaska na novu nadmorsku visinu (mogu se javiti i ranije), a
nestaju nakon 1-3 dana ako nema daljeg penjanja. Retko se javlja ispod 2500 m. Može se
javiti otecenost udova. Ne postoje fizički znaci posebni za akutnu visinsku bolest, a
prisutnost neuroloških simptoma ukazuje na mogućnost postojanja otekline mozga ili drugi
poremećaj.

Visinski edem mozga

Edem (oteklina, skupljanje tečnosti u mozgu) mozga obično dolazi posle akutne visinske
bolesti; može biti uzrok kome i smrti.
Simptomi?
Prvi simptomi su određeni mentalni poremećaji i promena ponašanja koje pacijent i okolina
obično ignorišu. Glavobolja, mučnina i povraćanje, halucinacije, dezorijentacija i zbunjenost
se često viđaju; grčeviti napadi su ređi. Klinički znakovi su:
 poremećaj ravnoteže (ataksija) - simptom koji onesposobljava pacijenta i najsporije
se povlači pri oporavku,
 poremećaj svesti koji brzo prelazi u komu i smrt ,
 krvarenja u mrežnici oka,
 mogu se pojaviti i drugi neurološki poremećaji, ali u odsutnosti dodatnih znakova i
simptoma edema mozga potrebno je uzeti u obzir druge dijagnoze;
Teška bolest zbog visinskog edema mozga može se razviti za nekoliko sati, ako se prvi
simptomi ne prepoznaju ili zanemare. Edem mozga može se javiti zajedno s edemom pluća.

Visinski edem pluća

Visinski edem pluća javlja se obično 2-3 dana nakon dolaska na određenu nadmorsku visinu.
Uzrok je nepoznat, a odgovornim se smatraju mestimična povećanja pritiska u plućima, upala
i poremećaj u odstranjivanju viška tečnosti.
Simptomi?
Poremećaj uključuje otežano disanje pri naporu koje se pogoršava i postaje otežano i pri
mirovanju, suv kašalj, slabost, lako zamaranje i nepodnošenje napora. Kako se bolest
pogoršava disanje je sve teže, edem pluća postaje očigledan pa je moguć razvoj kome i smrti.

85
Rani klinički znakovi su ubrzan rad srca (tahikardija), ubrzano disanje (tahipneja), blaga
temperatura, i oteklina. Pacijenti imaju nižu zasićenost arterijske krvi kiseonikom nego osobe
bez visinske bolesti.

Preporuke za aklimatizaciju
 iznad 3000 m visinu na kojoj se spava povećavati samo 300-600 m na dan,
 iznad 3000 m je potreban odmor od jednog dana za svakih 1000 m daljnje visine,
 brzina aklimatizacije razlikuje se od osobe do osobe,
 ako je moguće, treba izbegavati letove ili vožnju direktno na velike nadmorske
visine,
 ako se na visoku nadmorsku visinu dolazi direktno avionom ili autom potrebno je
prvi dan izbegavati telesne napore i dalji uspon, ˝penji se visoko, spavaj nisko˝,
 ako simptomi ne prolaze odloži dalji uspon,
 ako se simptomi pogoršavaju spusti se što pre;

10.7. Gorska služba spasavanja

GORSKA SLUŽBA SPASAVANJA (GSS) SRBIJE je dobrovoljna i neprofitna organizacija

čiji je osnovni cilj pomoć i spasavanje u nepristupačnim planinaskim i urbanim uslovima.
Spasiti ljudski život, pomoći čoveku u nevolji, osnovni je zadatak Gorske službe spasavanja
Srbije. Gorsku službu spasavanja Srbije su 1952. godine osnovali iskusni alpinisti, dok danas
Gorsku službu spasavanja Srbije čini oko 250 aktivnih spasilaca, od kojih su mnogi iskusni
planinari, visokogorci, alpinisti, sportski penjači, speleolozi, ronioci, skijaši i paraglajderisti.
Zakonom o vandrednim situacijama, Gorska služba spasavanja Srbije je uvrštena u činioce
zaštite i spasavanja u Srbiji i definisan kao strateški partner Sektora za vandredne situacije
MUP-a Republike Srbije za izvođenje spasavanja na nepristupačnim terenima. Načelnik
Gorske službe spasavanja Srbije je član Republičkog štaba za vandredne situacije.
Domen spasilačkih akcija Gorske službe spasavanja Srbije obučava i oprema svoje spasilačke
timove i spasioce za izvođenje svih vrsta spasilačkih akcija u različitim domenima:
 Spasavanje u urbanim uslovima;
 Spasavanje u opštim planinskim uslovima;
 Spasavanje iz stene;
 Spasavanje iz jama i pećina;
 Spasavanje na skijaškim terenima.

Do danas, GSS Srbije je pomogla hitno medicinsko zbrinjavanje i evakuaciju više desetina
hiljada povređenih ljudi. Učestvovali su u svim vandrednim situacijama dajući nemerljivi
doprinos spasavanju velikog broja ljudi iz kriznih situacija. Spasioci GSS-a dobijaju sve
pohvale za požrtvovanost, hrabrost i efikasnost.
U slučaju potrebe, poziv za pomoć možete uputiti na sledeće brojeve telefona.
Kopaonik: 063/ 466-466

86
Stara planina: 063/466-461
Zlatibor: 063/466-467
Stanica Beograd: 063/466-465
Stanica Kruševac: 063/466-468
Stanica Boljevac: 063/466-463
Stanica Požega: 063/466-438

11. ULOGA PLANINARA U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

Obaveze i odgovornosti planinara su mnogo veće od običnog posetioca Planine. Pored svih
drugih obaveza i odgovornosti dužan je da vodi računa i o zaštiti planine i prostora u kojem se
kreće. Svestan je da njegove aktivnosti u Planini izazivaju poremećaje: gazi travu, utabava
stazu, proizvodi zvukove i vibracije, plaši životinje,... ali nastoji da sve te poremećaje svede
na najmanju moguću meru. U planinarstvu postoje etička načela i vrednosti na kojima se
zasniva planinarska kultura i na kojima se već dugo temelji ponašanje planinara. U prošlosti je
zajednica planinara bila je manja i tesno povezana, tako da je bilo vrlo prosto diskutovati o
etici, pravilima ponašanja, zaštiti planinske prirode. U mnogim državama planinske aktivnosti
su postale sastavni deo života. Danas, milioni ljudi se bavi različitim planinskim sportovima.
Iz tih razloga uloga planinara u zaštiti planinske prirode treba da ostane tako velika i da
ostanu u grupi ekološko najsavesnih ljudi na planeti Zemlji. Uloga planinara u zaštiti
planinske prirode, prema tome nije samo u ličnom činu nečinjenja negativnih radnji u planini
već mnogo veća i šira. Planinar je dužan da upozori, skrene pažnju svima koji se ponašaju
nekorektno prema prirodi i planinama. U zaštiti planinske prirode uloga planinara je i u
organizovanju akcija na animaciji lokalnog stanovništva, drugih udruženja, državnih organa,
institucija u zaštiti i očuvanju planinske prirode.

11.1. Zaštićena prirodna dobra Republike Srbije

Zaštita prirode, prirodnih vrednosti i prirodnih dobara vrši se na osnovu Zakona o zaštiti
prirode R. Srbije. Glavne prirodne vrednosti su divlji biljni i životinjski svet, geonasleđe i
predeo (bio, geo i pejzažna raznovrsnost). Zaštićena prirodna dobra su oblik zaštite prirodnih
vrednosti i mogu biti: zaštićena područja, zaštićene divlje vrste i pokretna zaštićena prirodna
dokumenta.

Zaštićena područja

Zaštićena područja predstavljaju prostorni oblik zaštite navedenih prirodnih vrednosti - bio,
geo i pejzažne raznovrsnosti. Vrste zaštićenih područja su:
 strogi rezervat prirode,
 specijalni rezervat prirode,
 nacionalni park,

87
  spomenik prirode,
 zaštićeno stanište,
 predeo izuzetnih odlika,
 park prirode;

Strogi rezervat prirode su najstrože zaštićena manja područja u kojima nije dozvoljena
nikakva ljudska delatnost. To je područje neizmenjenih prirodnih odlika sa reprezentativnim
prirodnim ekosistemima, namenjeno isključivo za očuvanje izvorne prirode, genskog fonda,
ekološke ravnoteže, praćenje prirodnih pojava i procesa, naučna istraživanja kojima se ne
narušavaju prirodna obeležja, vrednosti, pojave i procesi. Strogih rezervata prirode ima 12
(Vinatovača, Prokop, Bukovo, Danilova kosa i dr).

Specijalni rezervat prirode je područje sa neizmenjenom ili neznatno izmenjenom prirodom,

od naročitog značaja zbog jedinstvenosti, retkosti ili reprezentativnosti, ugrožene divlje vrste
biljaka, životinja, gljiva, bez naselja ili sa retkim naseljima u kojima čovek živi usklađeno sa
prirodom, namenjeno očuvanju postojećih prirodnih odlika, genskog fonda, ekološke
ravnoteže, praćenju prirodnih pojava i procesa, naučnim istraživanjima i obrazovanju,
kontrolisanim posetama i očuvanju tradicionalnog načina života. Specijalnih rezervata prirode
ima 58, (Deliblatska peščara, Obedska bara, Pašnjaci velike droplje, Carska bara, Koviljsko-
petrovaradinski rit, Gornje Podunavlje, Zasavica, Uvac, Suva planina, Klisura Jerme i dr.).

Nacionalni park je područje sa većim brojem raznovrsnih prirodnih ekosistema od

nacionalnog značaja, istaknutih predeonih odlika i kulturnog nasleđa u kome čovek živi
usklađeno sa prirodom, namenjeno očuvanju postojećih prirodnih vrednosti i resursa, ukupne
predeone, geološke i biološke raznovrsnosti, kao i zadovoljenju naučnih, obrazovnih,
duhovnih, estetskih, kulturnih, turističkih, zdravstveno-rekreativnih potreba i ostalih
aktivnosti u skladu sa načelima zaštite prirode i održivog razvoja. U nacionalnom parku
dozvoljene su radnje i delatnosti kojima se ne ugrožava izvornost prirode. Nacionalnih
parkova ima 5 (Tara, Đerdap, Kopaonik, Fruška gora i Šar planina),

Spomenik prirode je manja neizmenjena ili delimično izmenjena prirodna prostorna celina,
objekat ili pojava, fizički jasno izražen, prepoznatljiv i/ili jedinstven, reprezentativnih
geomorfoloških, geoloških, hidrografskih, botaničkih i/ili drugih obeležja, kao i ljudskim
radom formirana botanička vrednost od naučnog, estetskog, kulturnog ili obrazovnog značaja.
Spomenik prirode može biti geološki (istorijskogeološko-stratigrafski), paleontološki,
petrološki, sedimentološki, mineraloški, strukturnogeološki, speleološki (pećina, jama),
hidrološki (ceo ili deo vodotoka, slap, jezero, tresava i dr), botanački (retki ili značajni
primerci biljnog sveta, pojedinačno stablo ili skupina stabala, drvoredi, parkovi, arboretumi,
botaničke bašte i dr.). Na spomeniku prirode zabranjene su sve radnje i aktivnosti koje
ugrožavaju njegova obeležja i vrednosti. Spomenika prirode u R. Srbiji ima (Lazarev kanjon,
Đavolja varoš, Ostrvica na Rudniku, prerasti kod Vratne, Majdanpeka, na Beljanici, Veliko
vrelo i vodopad Buk u Lisinama, vodopad Ripaljka, Slapovi Sopotnice, Krupajsko vrelo i
vrelo Mlave, Homoljska potajnica, Promuklica kod Tutina, Bjeluška potajnica kod Arilja,
Risovača, Resavska, Cerjanska, Stopića, Potpećka i Ravanička pećina, pećina Bukovik i dr.).
88
Zaštićeno stanište je područje koje obuhvata jedan ili više tipova prirodnih staništa značajnih
za očuvanje jedne ili više populacija divljih vrsta i njihovih zajednica.

Predeo izuzetnih odlika je područje prepoznatljivog izgleda sa značajnim prirodnim,

biološko-ekološkim, estetskim i kulturno-istorijskim vrednostima, koje se tokom vremena
razvijalo kao rezultat interakcije prirode, prirodnih potencijala područja i tradicionalnog
načina života lokalnog stanovništa. Predeo izuzetnih odlika može biti prirodni predeo
izuzetnih odlika i kulturni predeo izuzetnih odlika. Prirodni predeo je područje značajne
biološko-ekološke i estetske vrednosti gde tradicionalan način života lokalnog stanovništva
nije bitnije narušio prirodu i prirodne ekosisteme. Kulturni predeo je područje značajne
predeone, estetske i kulturno-istorijske vrednosti koje se tokom vremena razvijalo kao rezultat
interakcije prirode, prirodnih potencijala područja i tradicionalnog načina života lokalnog
stanovništva. Predela izuzetnih odlika je 20, pri čemu su najznačajniji Dolina Pčinje,
Ovčarsko-kablarska klisura, Subotička peščara, Vršačke planine, Avala, Kosmaj, Vlasina,
Ozren-Jadovnik i Kamena Gora.

Park prirode je područje dobro očuvanih prirodnih vrednosti sa pretežno očuvanim

prirodnim ekosistemima i živopisnim pejzažima, namenjeno očuvanju ukupne geološke,
biološke i predeone raznovrsnosti, kao i zadovoljenju naučnih, obrazovnih, duhovnih,
estetskih, kulturnih, turističkih, zdravstveno-rekreativnih potreba i ostalih delatnosti
usklađenih sa tradicionalnim načinom života i načelima održivog razvoja. U parku prirode
nisu dozvoljene privredne i druge delatnosti i radnje kojima se ugrožavaju njegova bitna
obeležja i vrednosti. Parkova prirode ima 12, a najpoznatiji i najveći su Stara planina, Golija,
Šargan – Mokra Gora, Sićevačka klisura i Palić.

Zaštićena područja po svojim vrednostima i značaju mogu biti: I kategorije (od izuzetnog
značaja), II kategorije (od velikog značaja) i III kategorije (značajna). Proglašenje zaštićenog
područja, na osnovu studije zavoda za zaštitu prirode (republičkog ili pokrajinskog), vrši
država (Narodna Skupština za nacionalne parkove i Vlada Republike Srbije za ostala
zaštićena područja od izuzetnog i velikog značaja), autonomna pokrajina za zaštićena
područja od velikog značaja na teritoriji Vojvodine i lokalna samouprava za značajna
zaštićena područja. Aktom o proglašenju određuju se, na prvom mestu, granice, režimi zaštite
i upravljač.
Režimi mogu biti strogi (prvi stepen), polustrogi – aktivna zaštita (drugi stepen) i slobodni –
proaktivna zaštita (treći stepen). Upravljač čuva i obeležava zaštićeno područje, sprovodi
režime zaštite i mere sanacije, konzervacije, uređenja i prezentacije i obezbeđuje njegove
funkcije (obrazovnu, naučnu, rekreativnu, razvojnu). Upravljač izrađuje i donosi plan i
program upravljanja i pravilnik o unutrašnjem redu i čuvarskoj službi. Površina zaštićenih
područja, u zavisnosti od vrste, kreće se u rasponu od nekoliko ari (zaštićena pojedinačna
stabla) do preko 110.000 hektara (Park prirode Stara planina). U Republici Srbiji trenutno ima
460 proglašenih zaštićenih područja sa ukupnom površinom oko 475.000 hektara, ili 6,5%
teritorije Srbije. Više od dve trećine zaštićenih područja su stara stabla i grupe stabala
zaštićeni kao spomenici prirode.

89
Ulaz u zaštićena područja je slobodan, osim u stroge rezervate prirode, u zone sa režimom
zaštite prvog stepena, u pećine i zaštićena područja koja su uređena za turističke potrebe
(Đavolja varoš, pećina Risovača, Resavska pećina), gde je poseta dozvoljena uz pratnju
vodiča ili čuvara, ili uz prethodnu najavu kod tih lica. Pri kretanju i boravku u zaštićenim
područjima obavezno je poštovanje pravila unutrašnjeg reda koja je propisao upravljač o
kojima se posetioci mogu informisati preko interneta ili neposredno kod upravljača. Osnovna
pravila su u skraćenom obliku obično oglašena na objektima upravljača ili na samom terenu, u
obliku tabli obaveštenja i upozorenja. Takođe, granice zaštićenog područja i zona sa različitim
režimima zaštite treba da budu obeležene vidljivim oznakama. Udaljenost i pravac prilaza
zaštićenom području često je obeležen odgovarajućom signalizacijom na javnim putevima.

12. TEHNIKA KRETANJA PLANINARA I VOĐENJE

ORGANIZOVANE GRUPE

Prema cilju i primenjenoj tehnici razlikujemo najmanje četiri vrste kretanja organizovanih
grupa u planinarstvu:
 Pešačenje (Treking): Cilj pešačenja je prelaženje rastojanja, a ne uspon na vrh. To je
veština kretanja po pretežno ravnom terenu bez savladavanja znatnih strmina;
 Planinarenje u užem smislu (Hiking): Planinarenje je veština kretanja hodanjem po
brdskom i planinskom terenu bez upotrebe ruku sa ciljem uspona na planinski vrh.
 Penjanje (Climbing): Veranje ili penjanje je veština kretanja po veoma strmom terenu
na kojem se za savladavanje strmine koriste i noge i ruke.
 Turno skijanje: Turno skijanje je veština kretanja po snegu pomoću skija po
neuređenim planinskim terenima.
 Planinsko trčanje: Trčanje bismo takođe mogli navesti u ovoj podeli. To je tehnika
kretanja koju, osim u okviru takmičenja u planinarskoj orijentaciji, planinari ne
praktikuju grupno (ekipno).

Preduslovi za učestvovanje u kretanjima organizovanih planinarskih grupa su:

1) Zdravstvena sposobnost se utvrđuje sportskim lekarskim pregledom. Uopšteno, svaka
zdrava i pokretna osoba može bez poteškoća učestvovati u planinarskim aktivnostima
određenog nivoa. Od posebnog značaja za kretanje u planini su čula vida, sluha i
ravnoteže.
2) Fizička spremnost (kondicija) je neophodna da bi planinar mogao podneti fizički
napor kojeg mora uložiti da bi ostvario cilj.
3) Veštine kretanja (pešačenja, trčanja, planinarenja, penjanja, skijanja) razvijaju se
postepeno, kroz iskustvo i osposobljavanje putem obuka.
4) Opremljenost: Bez odgovarajuće opreme i njenog poznavanja ne mogu se primeniti
usvojene tehnike kretanja.

12.1. Tehnika pešačenja i planinarenja i vodička delatnost

90
Zašto uopšte i razmatramo problem tehnike hodanja planinara, kada smo da hodamo naučili
još kada smo navršili oko godinu dana života, pa da hoda zna svaki čovek? U planini, zbog
velikih udaljenosti, staza koje ponekad nisu obeležene, bespuća, strmina, snega, blata,
kamenitih terena, sipara, vegetacije, vodenih prepreka, mraka, ranca na leđima, upotrebe
štapova za hodanje i pre svega zbog složenosti kretanja u grupi, svaki planinar mora poznavati
tehniku kretanja, biti uvežban i mora da ima potreban nivo fizičke kondicije. Tehniku hodanja
po planinskim terenima je ipak lakše savladati od tehnike kretanja koju primenjuju alpinisti ili
speleolozi i stoga je tradicionalno planinarenje u grupi aktivnost koja je pristupačna i zato
omiljena kod pretežnog dela planinarske populacije. Ovo poglavlje se bavi tehnikom kretanja
u pešačenju, tradicionalnom planinarenju, osnovnim elementima penjanja (veranja) za
visokogorce i tehnikom vođenja organizovane grupe planinara.

Veličina grupe

Pre svega, treba istaći da je pojedinačno kretanje u planini rizično i da planinari u planinu ne
bi trebali da se kreću u grupama koje broje manje od tri člana. Prema broju članova grupe se
dele na male (2-7 članova) i velike (od tri pa na više). Da li je grupa mala ili velika zavisi ne
samo od broja članova grupe već i od težine planirane ture. Kod lakših tura sa malim brojem
članova grupe dovoljan je jedan vodič i nije neophodno da na začelju postoji pomoćni vodič
(čistač). Manja grupa je uopšteno mobilnija, članovi se međusobno bolje poznaju, razumeju i
pomažu. Velika grupa načelno mora da ima najmanje dva vodiča, jednog na čelu i jednog na
začelju. Ako je tura zahtevnija i broj članova veći, potreban je i srazmerno veći broj vodiča
koji se raspoređuju u koloni. Kretanje u velikim grupama je napornije i manje zanimljivo,
osim toga kod veoma velikih grupa zbog razlike u taktici i brzini hodanja može doći do
''kidanja'' kolone i lutanja. Zato je velike i heterogene grupe dobro razdvojiti na manje
podgrupe.Članovi svake podgrupe se moraju držati zajedno. Posebnu pažnju u organizovanju
kontinuiranog i sinhronizovanog kretanja grupe vodič treba da obrati u uslovima smanjene
vidljivosti (magla, padavine, mrak), promeni uslova tokom kretanja (npr. nailazak vremenske
nepogode) i u odmaklim fazama kretanja prilikom povratka grupe jer tada opada
koncentracija članova grupe i lako dolazi do ''kidanja'' kolone i lutanja.

Vodič i kretanje grupe

Pre polaska vodič treba da se obrati grupi, da se predstavi, predstavi pomoćnike, čistača na
začelju. Zatim treba navesti raspored pauza, izvora vode, očekivano stanje staze, uslove
kretanja, potrebnu opremu, planirano vreme povratka. Pregledanje opreme članovima grupe
spada u obaveznu proceduru, naročito ako je grupa sastavljena od neiskusnih članova. Vodič
treba da obrati pažnju da svi učesnici uspona imaju dovoljno rezervne garderobe. Ukoliko to
nije slučaj, članovi grupe koji su slabije opremljeni zbog hladnoće nerado će praviti
neophodne pauze i pokušavaće sami da nastave kretanje. Istezanje i zagrevanje pomaže i
predstavlja prevenciju povreda. Tokom dužih, tura istezanje treba praktikovati i na pauzama.
Svaki vodič bi po pravilu trebao da pre polaska na turu prođe kroz unapred pripremljenu
čeking listu i proveri da li je realizovao sve propisima predviđene procedure. Sprovođenje

91
utvrđenih i propisanih procedura pre i tokom izvođenja aktivnosti, preduslov je za uspešnu
realizaciju postavljenog cilja. Na čelu grupe planinara na planinarskoj akciji nalazi se vodič.
Niko osim lokalnog vodiča ne ide ispred vodiča. Ako je kolona dugačka, neophodno je da se
na raskrsnicama i na nepreglednom terenu, ostavlja veza sa prednjim delom kolone. Ako neko
iz kolone mora da skrene sa staze i napravi kratku pauzu, možda je dobro da ostavi ranac na
stazi kako bi vodič na začelju znao da je neko skrenuo. Vodič stišava preglasne, komunicira
sa stidljivima, aktivan je član grupe i upoznat je sa situacijom i stanjem svakog pojedinca.
Insistiranje vodiča na pravilima i disciplini treba da je primereno situaciji i da je u funkciji
ostvarenja cilja aktivnosti. Vodič mora insistirati na merama koje se preduzimaju radi
bezbednosti pojedinca i grupe, kao i na aktivnostima koje će omogućiti realizaciju cilja, mora
imati sposobnost predviđanja, sposobnost da ''vidi šta je iza brda''.
Ali, vodič treba da je elastičan i da ne maltretira članove grupe besmislenim insistiranjem na
radnjama koje nemaju opravdanje: ne treba insistirati da po lepom, vedrom i sunčanom danu,
po dobro markiranoj i bezbednoj stazi u uslovima odlične preglednosti, deset minuta pre
povratka u planinarski dom članovi grupe marširaju na međusobnom rastojanju od tri koraka
u potpunoj tišini. Vodič treba da ima istančani osećaj za meru stvari.

Brzina kretanja planinarske grupe

Brzina kretanja grupe zavisi od sposobnosti najsporijeg člana grupe, složenosti terena i uslova
kretanja (meteoroloških uslova, stanja podloge), dužine deonice i težine rančeva. Ritam na
početku ture treba da bude blag, kasnije se može ubrzati kada se grupa uigra i zagreje. Ako je
pred grupom čitav dan napornog hoda, treba odrediti umereni tempo. Ne treba se upinjati,
treba hodati sa najviše 80% snage. Poželjno je najsporijeg člana grupe postaviti u koloni
odmah iza vodiča. Težina ranca ne bi trebala da bude veća od 12 kilograma ako se želi hodati
srazmerno udobno, sigurno i ravnomerno, mada treba reći da profesionalni nosači na leđima
nose i do 30 kg opreme a u određenim slučajevima i više. Na uzbrdicama se mora usporiti,
brži tempo se može postići po ravnom terenu i blagim nizbrdicama. Prosečna brzina
pešanjenja po relativno dobro prohodnom terenu za pojedinca iznosi 5 km/h, a za grupu 4
km/h. Grupa koja broji 50 članova je za oko 20-30% sporija od grupe koja broji 5 članova.
Kod uspona trošimo na svakih 100 metara visinske razlike oko 15 minuta, a pri silasku na oko
500 do 700 metara visinske razlike treba nam oko sat vremena što zavisi od vrste i nagiba
terena. Brzina kretanja se ne treba prilagođavati navedenim normama već prema mogućnosti
disanja na nos. Poremećen ritam disanja, kada se diše na usta, znak je da se uspori! Pravilno i
ravnomerno disanje, ravnomeran hod, ekonomični i racionalni pokreti su uslov da se uspon
izvrši sa minimalnim naporom. Suvišan razgovor, neravnomeran tempo i odsustvo
koncentracije mogu nepovoljno uticati na ishod uspona.

Pauza u kretanju grupe

Prva pauza se pravi nakon 10-tak minuta od polaska grupe da bi se garderoba prilagodila
potrebama. Suvišna garderoba treba da se skine pre nego što se planinar skvasi od znoja,
oblači se za vreme naredne pauze, da se telo ne bi ohladilo. Kraće pauze od pet do deset
minuta se mogu praviti na svakih sat ili prema unapred postignutom dogovoru, po mogućnosti

92
i na unapred utvrđenom mestu koje je za pauzu povoljno (zaravan, zavetrina, hladovina, voda
i sl.). Duža pauza od pola sata pravi se nakon tri sata hoda, ukoliko postoje uslovi za to.
Na pauzi je obavezno skinuti ranac i obezbediti ga od pada ako se pauza pravi na mestu
odakle se ranac može otkotrljati ili pasti. Ako su članovi grupe umorni, dekoncentrisani ili
nedovoljno iskusni, obaveza vodiča je da aktivno pomaže kako bi svaki pojedinac izabrao
dobro mesto za odmor i pauzu iskoristio za eventualno presvlačenje, prepakivanje ranca,
podešavanje odeće, obuće i opreme, zatim uzimanje tečnosti i hrane i razmenu informacija.
Tehnike masaže i automasaže tokom pauze doprinose pripremi za nastavak ture. Dinamičko i
statičko istezanje zgrčenih mišića doprinosi njihovom oporavku i predstavlja važan metod
prevencije povreda tetiva i zglobova. Tehnika autotransfuzije prilikom koje se leži na leđima i
podižu noge blago u vis, tako polože ili negde naslone kako bi se krv slila iz ekstremiteta u
telo je lak i efikasan način oporavka. Čak se i tokom kretanja po lakšim deonicama na
mikropauzama tehnikama istezanja i otresanja nogu može umanjiti umor i bolovi u nogama.
Kraj pauze se obavezno najavljuje, na primer jasno i glasno se kaže: ''Polazak za dva minuta!''
Poslednji u koloni proverava da li je neko nešto zaboravio.
Tokom napornog uspona mogu se praviti kratke pauze u hodu radi uspostavljanja normalnog
disanja, pulsa, uspostavljanja željenog rastojanja u grupi i sl. Kada se ide uz brdo, može se u
stojećem stavu okrenuti prema padini, na taj način se mišići na zadnjoj strani nogu istežu. Na
pauzi treba duboko disati, ventilacija pluća pomaže bržem oporavku i pripremi za nastavak
ture.
Kada neko u toku kretanja grupe mora da izostane iz kolone, javlja se prvom do sebe, a ako je
zadržavanje duže, obavezno se obaveštava poslednji u koloni. Zastajkivanje pojedinca u
koloni nije preterano poželjno, najbolje je izbegavati prečesto zaustavljanje kolone i menjanje
tempa. Ako neko želi da zastane zbog fotografisanja najbolje je da se na bezbednom mestu
pomeri u stranu i fotografiše. Pre svega je bitno da svi budu bezbedni i da grupa u planini ne
dočeka noć na stazi zbog prečestog zastajkivanja. Po završetku naporne ture, preporučuje se
statičko istezanje (strečing) u cilju podsticanja bržeg oporavka i otklanjanja umora.

12.2. Tehnika hodanja

Kretanje planinskim terenom u osnovi možemo podeliti na kretanje uz padinu (uspon),

kretanje niz padinu (silaz) i bočno kretanje po padini (prečenje, traverziranje). Kod uspona
koraci ne smeju biti dugački već usklađeni prema konfiguraciji terena i konstituciji planinara.
Gaziti treba celim stopalom pri čemu završni odraz zadnje noge kada se diže ide preko
prednjeg dela stopala (prstiju). To se postiže malim koracima i laganim tempom kretanja.
Kratak korak je ekonomičniji. Hoda se punim stopalom, blago savijenih kolena. Na strmom
terenu treba izbegavati hodanje na prstima jer takva tehnika hodanja zamara i dovodi do
grčeva nožnih mišića. Ako je teren prestrm za hodanje punim stopalom, treba izabrati neku
drugu tehniku ili se kretati u serpentinama (cik-cak linijom). Samo na kraćim odstojanjima
može se kretati pravo uz padine uz oslanjanje na prste. Pravac kretanja na serpentinama se
menja pravljenjem iskoraka u novom pravcu nogom koja je uz padinu jer se time smanjuje
mogućnost gubljenja ravnoteže. Uz brdo na većim nagibima koristi se tehnika hodanja sa
raširenim prstima na stopalima, a na još većim nagibima hoda se tehnikom prebacivanja noge
preko noge.

93
Kod silaza takođe treba gaziti celim stopalom pri čemu je telo sasvim blago sagnuto, noga se
pruža napred i u dodiru sa podlogom savija u kolenu amortizujući tako opterećenje težinom
sopstvenog tela i ranca. Telo treba da je u položaju blago savijenih zglobova i povijenog
stava. Treba da čini jednu elastičnu celinu. Niz blage padine silazi se većim koracima, a niz
strmiju padinu manjim. Silaženje naročito opterećuje zglobove i nožne mišiće, stoga za duge
silaske planinari i vodiči treba uz sebe da imaju sredstva za bandažu zglobova. Ukoliko je
silaz suviše strm, treba se kretati cik-cak praveći serpentine. Zbog mogućih povreda treba
izbegavati trčanje nizbrdo, vodič na tu činjenicu mora upozoriti članove grupe, a naročito
decu. Povratak grupe sa uspona nije jednostavna faza ture. Zbog umora, a ponekad i zbog
euforije nakon uspešnog uspona na vrh, pažnja i koncentracija opadaju. Obaveza vodiča je da
očuva pažnju i koncentraciju do završetka ture, do cilja. A primarni cilj nije vrh, već bezbedan
povratak sa uspona. Uopšteno i kod uspona i kod silaženja treba izbegavati suvišne pokrete
kako bi se obezbedilo maksimalno ekonomično trošenje snage i vremena. Ruke treba da budu
slobodne, opasno ih je držati u džepovima.

Mimoilaženje

Prilikom mimoilaženja planinara na stazi, oni koji se penju javljaju se onima koji silaze, a oni
koji se penju propuštaju one koji silaze. Prilikom mimoilaženja na eksponiranim deonicama
staze koja je osigurana sajlom ili fiksnim užetom, mimoilaženje se obavlja na tačkama
osiguravališta ili međuosiguranja na način da je onaj koji stoji ukopčan u sidrište, a onaj koji
ga obilazi naizmenično osiguran bar jednom od dve veze.

Rastojanje

Rastojanje u grupi treba da bude bar tri koraka, ne treba dozvoliti da članovi grupe dišu jedni
drugima za vrat. Rastojanje se čuva radi preglednosti staze, kako ne bi tokom pauze u hodu
morali da zastajemo u raskoraku na nezgodnom mestu i radi toga da jedni druge ne bismo
oborili. Malo veće rastojanje omogućava planinaru da u određenoj meri prilagodi vlastiti
tempo tempu grupe. Posebnu brigu o propisanom rastojanju na lavinoznim terenima, terenima
na kojima je moguć odron kamena i sl. preuzima vodič. Prilikom pomeranja vegetacije može
doći do ozlede narednog u koloni, zato vodič na deonicama na kojima staza prolazi kroz gustu
vegetaciju treba da upozori neiskusne planinare da ne pomeraju vegetaciju da ne bi povredili
one iza sebe.

Disanje

Veoma je važno obratiti pažnju na tehniku disanja. Disanje treba da je duboko, punim
plućima, udisanje na svaka dva-tri koraka. Disati treba kroz nos, disanje na usta je znak da je
hod forsiran i da nije usklađen sa fizičkom kondicijom. Puls ne bi trebao da prelazi 130
otkucaja u minuti. Što je veća nadmorska visina i vazduh ređi, tehnika disanja je sve važnija i
značajnija za ishod uspona. Prilikom uspona na veoma visoke vrhove, kada se tokom uspona
naiđe na detalj koji zahteva povećano naprezanje pre nego što se u detalj uđe treba vršiti
forsiranu ventilaciju pluća snažnim udisanjem kako bi se organizam pripremio za naredne
trenutke kada će uslediti intenzivna aktivnost i vazduha neće biti dovoljno. Takav način je

94
neophodan kako se ne bi desilo da usred teške deonice morate stati da bi se nadisali. Kao i u
svakoj delatnosti, i u planinarstvu je ključan faktor uspeha sposobnost predviđanja i
planiranja, čak i u takvim ''sitnicama'' kao što je disanje.

12.3. Upotreba štapova

Planinari su početkom 21. veka u Srbiji masovno počeli upotrebljavati štapove za hodanje kao
ispomoć u kretanju iz brojnih, veoma praktičnih razloga. Hodanje uz upotrebnu štapova
naziva se i nordijsko hodanje. Upotreba štapova pomaže održavanju ravnoteže, ravnomernom
opterećenju, čuvanju zglobova na nogama i treningu celog tela tokom kretanja. Upotrebom
štapova rasterećujemo noge 5 do 6 kilograma na svakom koraku što dnevno iznosi i do 6-8
tona. Naročito su korisni prilikom nošenja teških rančeva, pri prelaženju manjih prepreka kao
što su vodeni tokovi, vegetacija i klizav teren. Pomoćno su sredstvo za izradu improvizovanog
bivaka i mogu se na razne načine upotrebiti prilikom pružanja prve pomoći. Višedelni štapovi
ne smeju se dodavati drugim planinarima radi izvlačenja jer se mogu rastaviti na delove.

Uobičajena tehnika je da se štapovi pri hodu koriste naizmenično pri čemu se istovremeno
krećemo suprotnim udovima (leva noga-desna ruka i suprotno). Važno je da se zabadaju na
rastojanju 5-15 cm u odnosu na rameni pojas. Pri tome pazimo da ne pokrenemo kamenje, da
ne zabadamo u podlogu sa koje se štap može okliznuti i iz koje se ne može izvaditi. Još je
važnije da mlatarajući štapom ne povredimo onoga ko hoda iza nas. Ponekad se koristi
tehnika kojom se oba štapa zabadaju istovremeno ispred nas, ova tehnika ima prednost kod
teških detalja kao što je prelaženje preko potoka, pukotine, stenovitog praga i sl.

Pravilno se drže pod uglom u laktu od 90 stepeni. Dužinu štapova treba podesiti pre polaska,
ali u toku kretanja dužinu moramo podešavati na nizbrdici, uzbrdici i prilikom kretanja po
traverzi. Uobičajeno je da dužina štapova bude 70% visine planinara. Pri hodu nizbrdo štapovi
mogu da budu malo duži. Pravilan način nošenja gurtne je takozvaini skijaški način gde se
ruka provlači kroz omču i preko omče hvata drška. U svakom slučaju dobar način je onaj koji
planinaru omogućava da štap brzo odbaci u slučaju saplitanja. Na nizbrdici gurtne skidamo sa
zglobova da ne bi došlo do zapinjanja. Takođe ih ne nosimo prilikom prelaska lavinoznog
terena, u slučaju da lavina zatrpa planinara štapovi bi smetali u izvlačenju unesrećenog.
Tokom kretanja po traverzi treba se oslanjati na gornji štap, ako se oslanja na gornji može
doći do prevrtanja. Kada postoji opasnost da se okliznemo pri silasku ili na traverzi štapovi se
spajaju, hvataju jednom rukom ispod drške, a drugom rukom iznad krplji i sa oba štapa se
oslanja na kosinu padine. Krplje za štapove biramo prema vrsti podloge, uglavnom postoje tri
opcije: upotreba štapova bez krplji primerena je na kamenjaru. Male krplje koriste se na
tvrdom snegu, a za rastresiti sneg koristimo velike krplje. Na delu staze na kojem se moramo
rukom prihvatiti oba štapa prebacujemo u ruku kojom se ne oslanjamo. Ukoliko moramo
koristiti obe ruke, štapove skupimo i odložimo na ranac.

95
 12.4. Poziv za pomoć

Aktivnosti prilikom nesreće u planini i situacije kada je potrebno u pomoć pozvati Gorsku
službu spasavanja ili pri ukazivanju prve pomoći opisane su u posebnim poglavljima.
Najjednostavnije je da, ukoliko imamo mobilni telefon i ukoliko je mreža dostupna pozovemo
Gorsku službu spasavanja na broj telefona sa kojim smo se upoznali pre polaska na turu.
Poznavanje mogućih kontakata subjekata koji su u stanju da nam pomognu na lokalnom i
nacionalnom nivou obaveza je vodiča grupe, a on je obavezan da o tome obavesti članove
grupe. Radio stanica i poznavanje njene upotrebe neophodni su ukoliko smo se sa grupom
uputili u predele u kojima nema mreže mobilne telefonije. Pre polaska na turu vodič treba da
sačini spisak brojeva telefona članova grupe, a ako grupu čine deca i spisak brojeva telefona
roditelja.
Poziv za pomoć u zemljama Evropske Unije je telefonski broj 112 i može se pozvati čak i ako
je telefonska kartica izvađena. Tradicionalni način signalizacije o potrebi za pružanjem
pomoći je slanje signala zvukom (pištaljkom) ili svetlosnim signalima (lampom). Poziv za
pomoć se upućuje sa 6 (šest) signala u minuti posle čega sledi pauza od jedne minute, a
odgovor na poziv je sa tri signala u minuti nakon čega sledi pauza istog trajanja. Poziv se
ponavlja sve dok se ne uspostavi kontakt.

Helikopter koji nadleće grupu poziva se u pomoć sa podignutim ukoso razmaknutim rukama
koje sa telom obrazuju slovo Y (Yes). Ako nam pomoć nije potrebna, kada je možda neka
druga grupa na planini pozvala helikopter, jednu ruko podižemo ukoso u vis, a drugu ruku
ispravljamo ukoso prema dole obrazujući sa telom latinično slovo N (No).

PRILOG I

96
97