Vladimir Majakovski Flauta Kicma

I nebo, �to zaboravi u dimu da je plavo,

i oblake iscepane kao izbeglice,
ozaricu svojom poslednjom ljubavlju,
�to kao jekticavog rumeni se lice.

I nadvisicu kome�anja ova,

onih koji zaboravi�e ne�nost i dom.
Cujte, ljudi! Izadite iz rovova,
pa posle doratujte.

Cak i kad od krvi pijan,

klateci se kao Bahus, rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne reci smetne�.

Mili Nemci! Znam, u va�em dahu Geteova je Grethen.

Francuz sme�eci se na no�u mre,
i s osmehom se ru�i pogoden avijaticar,
ako se sete poljupca otpre
tvog, Travijata.

Al� dosta mi je ru�icaste mekote,

koju stoleca podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
na�minkane, �to slavim, ridokose!

Mo�da od vremena ovog, od bajoneta o�trijeg,

kada stoleca pobeli brada,
ostacemo samo ti i ja,
�to bacam se za tobom od grada do grada.

Ako preko mora ode� naglo,

skr�iv�i se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.

Istegne� li karavne kroz pustinjsku �egu,

gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti pod pe�canim bregom
obraz kao Sahara vreli.

Mocni, ako zatrebam im - reci ce mi:

Idi, pogini u ratu!
Poslednje bice tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svr�icu na Svetoj Jeleni?

Osedlav zivota talase - vrance,
jednak sam kandidat za cara vaseljene
i za lance.

Odredjen sam da budem nov car -

tvoje li�ce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu da se iskuje.

A tamo gde svet je ko tundra olinjo,

gde trgujuci s vetrom reka se probija;
na lancu izgrep�cu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.

Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,

nakostre�eni kao zver kleta!
Ovo �to se �ari ko lice jekticavog
mo�da je poslednja ljubav sveta.

Vladimir Majakovski Flauta Kicma

I nebo, �to zaboravi u dimu da je plavo,

i oblake iscepane kao izbeglice,
ozaricu svojom poslednjom ljubavlju,
�to kao jekticavog rumeni se lice.

I nadvisicu kome�anja ova,

onih koji zaboravi�e ne�nost i dom.
Cujte, ljudi! Izadite iz rovova,
pa posle doratujte.

Cak i kad od krvi pijan,

klateci se kao Bahus, rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne reci smetne�.

Mili Nemci! Znam, u va�em dahu Geteova je Grethen.

Francuz sme�eci se na no�u mre,
i s osmehom se ru�i pogoden avijaticar,
ako se sete poljupca otpre
tvog, Travijata.

Al� dosta mi je ru�icaste mekote,

koju stoleca podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
na�minkane, �to slavim, ridokose!

Mo�da od vremena ovog, od bajoneta o�trijeg,

kada stoleca pobeli brada,
ostacemo samo ti i ja,
�to bacam se za tobom od grada do grada.

Ako preko mora ode� naglo,

skr�iv�i se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.

Istegne� li karavne kroz pustinjsku �egu,

gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti pod pe�canim bregom
obraz kao Sahara vreli.

Mocni, ako zatrebam im - reci ce mi:

Idi, pogini u ratu!
Poslednje bice tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svr�icu na Svetoj Jeleni?

Osedlav zivota talase - vrance,
jednak sam kandidat za cara vaseljene
i za lance.

Odredjen sam da budem nov car -

tvoje li�ce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu da se iskuje.

A tamo gde svet je ko tundra olinjo,

gde trgujuci s vetrom reka se probija;
na lancu izgrep�cu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.

Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,

nakostre�eni kao zver kleta!
Ovo �to se �ari ko lice jekticavog
mo�da je poslednja ljubav sveta.