Ђакон Хаџи Ненад М.

Јовановић

СРПСКЕ ПЛЕМИЋКЕ ПОРОДИЦЕ

И ХЕРАЛДИЧКА ТРАДИЦИЈА
СРПСКЕ ВОЈВОДИНЕ

''Сви Срби су племићи уколико се држе своје славске иконе. Она је грб породичнога
племства сваког србског дома. Наш породични светац је небески аристократа који
нас својим примером води у Јерусалим Небески.''

†Епископ Будимски Г.Г. др Данило (Крстић)

Како би смо поближе објаснили значење и значај хералдике, дозволите да се

послужимо речима највећег савременог српског хералдичара (а можда и уопште) и
обновитеља српске хералдике, г-дина дипл.инж.арх. Драгомира Ацовића БО1,
председавајућег Крунског Већа Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника
Александра Карађорђевића од Србије и Југославије, који вели: ''Хералдика је помоћна
историјска наука која се бави проучавањем настанка, развоја, теорије и праксе грбова. Од
тренутка усвајања грб постаје саставни део идентитета самога власника, његов alter ego,
нешто између потписа, портрета и личне карте, а помало и све скупа''.

Значаја свог хералдичког идентитета и његовог очувања Срби су одавно потпуно

свесни и та се свест особито чувала и култивисала у крилу наше Свете Цркве, која је
разумевала сву потентност и готово мистични значај поуке и поруке, којих је грб носилац
и иконични репрезент у једном народу. Нарочито на тлу Српске Војводине од краја XVII
до почетка XX века!

Управо зато целокупно Српство дугује овим српским областима из поменутог

периода вечиту благодарност. Уосталом, неоспорно је да за настанак и почетак развоја

1
данашњих грбова Србије и Војводине ми имамо да заблагодаримо пионирском подвигу
двојице Сремаца, тј. Димитрију Давидовићу из Земуна и Јакову Живановићу из Обрежа.
(сл.1)

Подсетимо се на овом месту и Високопречасног протојереја Димитрија Руварца,

земунског пароха, који је у свом, изванредно значајном, делу: ''Ево, шта сте нам криви!'',
1895. године Господње, одговарао на насртаје вишевековне папистичке и хрватске
пропаганде и прогона православних Срба на овим просторима, нарочито се посвећујући
њиховој мржњи на српски грб и заставу. Он ову тему поставља на врло високо место при
анализирању таквог папистичког и хрватског односа према Србима, када, између осталог,
вели: ''Четврти главни узрок тужаљци српског народа, против увреда хрватских, јесте
мржња хрватских опорбењачких странака, и уопште Хрвата, против тако зване ''српске
заставе'' у Хрватској и Славонији''.

Са жаљењем можемо да констатујемо да и након више од 120 година од овог

Руварчевог рада, мржња појединих кругова и њихов упорни рад против аутентичног грба
Војводине, трају несмањеном жестином!

Но, неопходно је да нагласимо да настанак српског грба, за прве владе Његове

Светлости Кнеза Милоша Теодоровића-Обреновића I Великог, благодарећи труду и
класичниом образовању Давидовића и Живановића, није плод њихове просте хералдичке
имагинације, већ је утемељен на српском средњевековном и ''илирском'' хералдичком
наслеђу. (сл.2)

Неопходно је подвући да је и за ово неопходно захвалити државотворној улози

наше Цркве, као чувара наше националне идеје, али и хералдичке баштине. У том смислу,
посебно морамо да истакнемо улогу Патријарха Арсенија IV (Племенитог Јовановића-
Шакабенте), а посебно оца Христофора (Жефаровића), са његовом знаменитом
Стематографијом.

После пропасти српске средњевковне Државе и њених последњих слободних

области, на класичне српске просторе навлачи се, за хералдику, непрозирни и злослутни
облак туркократије, али српска хералдика наставља да живи (или животари) благодарећи

2
остацима српске аристократије, која је успела да се спаси и склони главу и своја
хералдичка знамења под скиптар аустријских или руских царева, млетачких дуждева или
под крхку и варљиву аутономију Дубровачке Републике.

Ипак, у ово злосрећно доба по српски народ и његову хералдику, српско је

грбословље смогло снаге и дало веома значајан допринос европској хералдици и то у виду
тзв. ''илирске'' хералдике, која је кроз столећа значајно утицала на хералдички развој
читавога Балкана, али и шире.

Ово сведочи о виталности и дубокој укорењености српске хералдичке традиције до

пада под Турке, коју ни векови ропства под тиранијом, хералдици изразито ненаклоњеног,
завојевача нису успели сасвим да потру. Напротив!

Осим тога, ''илирска'' хералдика је израз неугасле српске државоторне свести, која
своју пројаву, очигледно, није пронашла само у генију српског епског поетског
стваралаштва, већ и у хералдици. (сл.3)

Елем, сам настанак српске ''илирске'' хералдике везујемо за крај XVI века и
дугујемо га пустоловном духу прилично мистериозне личности Дон Педра Охмућевића,
Витеза Краљевскога Реда Светога Јакова (+1599, Лисабон), Србина из Босне и шпанскога
адмирала. Речени Петар Охмућевић је свој успон на ондашњој друштвеној лествици имао
да заблагодари управо маштовитом хералдичком фалсификату (изгубљеном ''илирском''
протогрбовнику), којим је успео да ''докаже'' своје племенито порекло, које је, наводно,
потицало још из државе славних Немањића...

Дакле, ''илирски'' грбовници се везују за период од краја XVI до прве половине

XVIII столећа, али њихов одјек је био пресудан у нашој хералдици све до прве половине
XX века, па и данас.

Иначе, поједини истраживачи наводе 16 постојећих ''илирских'' грбовника, док

неки говоре и о бројци од чак двадесетак преписа Охмућевићевог изгубљеног грбословног
протографа.

3
 За речени фиктивни протограф се тврдило (у циљу потврђивања племства за Дон
Педра Охмућевића од стране шпанскога Двора) да је настао далеке 1340, за потребе Двора
Цара Душана и од руке његовог ''бана од цимерја'' (тј. главнога хералда), извеснога
српског Свештеника Станислава Рупчића, што на известан начин потврђује наше
становиште о природној повезаности Цркве са хералдичком традицијом у нас. (сл.4)

Елем, тај измаштани српски средњевековни грбовник је, наводно, пронађен на

Светој Гори међу другим књигама староставним и тобоже је послужио Дон Педру да
састави сопствени грбовник, којим је доказивао своје директно порекло од Душановог
великаша, протосеваста и кесара Хреље (епског јунака Реље Крилатице), којег је, како се
наводи, аноблирао сам цар Душан још давне 1349. године Господње. Међутим, за Хрељу
се из повести зна да је умро 1342, као монах у Рилском манастиру и то не оставивши
потомства. Елем, тај први Охмућевићев грбовник, који нам на жалост, није сачуван, могао
је настати између 1584. и 1594. године Господње.

Сви доцнији ''илирски'' грбовници, заправо, су доцнији преписи овог

Охмућевићевог и за нашу хералдику су неоцењиво битни упркос намени њиховога
првоузора.

Иако је тај пројекат имао, пре свега, за циљ да ''докаже'' нечије упитно благородије
пред европским дворовима онога доба, он је у доброј мери заснован на аутентичној
средњевековној српској хералдици, која нам је и остала сачувана управо благодарећи
''илирским'' грбовнцима.

Наравно, подједнако замашан број грбова у тим грбоницима јесте апокрифног

карактера и нема реалног утемељења у нашем средњевековном хералдичком предању, али
је, без обзира на то, пресудно утицао на даљи развој, како српске, тако и хералдике
читавога региона југоисточне Европе и шире.

Због свега наведеног, иако је ''илирска'' хералдика, пре свега, део српске хералдичке
баштине, она је оставила значајног трага и у хералдичком наслеђу свих држава насталих
распадом бивше Југославије, али и: Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске, Грчке,
Албаније и др.

4
 Међутим, о превасходно српском карактеру ''илирске'' хералдке најбоље сведоче
пуни називи поменутих грбовника. Нпр, пуни наслов познатог Фојничког грбовника
(настао око 1675) јесте: ''Родословје Босанскога, алити Илиричкога и Серпскога владаниа;
заједно постављено по Станиславу Рубчићу попу. На славу Стипана Немањића, цара
Сербљена и Бошњака 1340.''. Фојничким се, дакле, назива само условно и то по месту где
се данас чува, баш као, нпр. и ''илирски'' Лондонски грбовник или Београдски грбовник и
сл.

Како било, ''илирске'' колекције стварних и измишљених грбова у многом су

столећима утицале на развој наше хералдике до дана данашњег, а може се рећи да се сам
период деловања ''илирске'' хералдике код нас протегао кроз пуна три столећа, тј. све до
почетка XX века. Током тог периода, она је пресудно утицала на формирање и развој
хералдике сва три српска нововековна Краљевска Дома (Петровића-Његоша,
Карађорђевића и Обреновића), као и на развој наше црквене, територијалне, корпоративне
и личне хералдике. Дакле, њен значај за српску хералдику у последњих четири стотине
година јесте неоспоран и неизмеран, али оставила је неизбрисивог трага и у областима,
као што су: сликарство, архитектура, књижевност, историографија, филателија,
бонистика, нумизматика, фалеристика, сфрагистика, вексилологија, па чак и политика и
др. Дакле, огромно је њено значење за српску културну и повесну баштину у целини...

Таквој виталности и издашности српске ''илирске'' хералдике и њеној

заоставштини, у великој мери, имамо да захвалимо чак и постојање грбова Србије и
Војводине!

У српским етничким областима под влашћу аустријске Круне и Републике

Крилатога Лава, као и код наше аристократије, која је главу склонила под заштиту и
самодржавни скиптар царева једноверне, једнојезичне и једноплемене Русије, наша
хералдика је наставила свој живот, али и да се обогаћује и развија одобравањем употребе
грбова Српској Цркви на њиховој државној територији, признавањем племства или
аноблирањем бројних нових српских родова, као и додељивањем грбова бројним српским
местима и градовима.

5
 Тај хералдички развој можемо да пратимо кроз столећа (XVI-XX в.) и дао је
богатог плода и на нивоу црквене и породичне и на нивоу месне и корпоративне
хералдике, а пресудно је утицао и на обнову наше државне хералдике од почетка XIX века
и васкрса српске монархије и државности. (сл.5)

Познато је да је српска хералдика наставила далеко динамичнији живот и развој на

нашим етничким територијама северно од Дунава и Саве. Ово је и природно када узмемо
у обзир да су се српски деспоти из Светородне Династије Бранковића у своме
достојанству још неко веме одржали по заштитом угарских краљева. Ово, невладарско,
српско достојанство се доцније, по изумирању овог славног српскога Рода, преносило и на
наше великаше, који нису били изданак ове Владалачке Куће (Бериславићи,
Штиљановићи, Бакићи и др), а то је подразумевало и њихову богату употребу хералдике,
која, постајући делом угарске хералдичке баштине, није истовремено престала да буде и
делом исте такве српске баштине.

Хералдика самих деспота Бранковића је доживљавала извесне ''метаморфозе'' под

новим условима, а под све јачим утицајем локалне хералдичке традиције развијају се и
грбовна знамења осталих наших древних аристократских родова, као и оних који су
благородије получили доцније благовољењем угарских краљева, аустријских царева, а на
послетку и аустро-угарских царева и краљева.

Дакле, српска хералдика у нашим пречанским крајевима није наставила свој живот
само за време постојања српског деспотског достојанства у Угарској (1486-1537), већ се
динамично развијала и богатила, а нарочито од средине XVIII века и развојачења Војне
Границе.

Делимично је на тим просторима српска хералдка и чувала сећање на

средњевековну српску хералдику, тј. на наслеђе класичних српских земаља, али је
временом трпела све јачи утицај специфичне угарске хералдике, тако да је велики број
грбова српских породица и места, који су представници типичног угарског грботворства
онога доба. (сл.6)

6
 Узмимо за пример да већ код патријарха Арсенија III Чарнојевића (1663.-†27.
октобар 1706) наилазимо на устаљену и нимало инфериорну употребу хералдике у односу
на врло богату хералдичку традицију државе у којој се после Сеобе обрео на челу народа,
чијим је етнархом сматран, вољом неумољиве и крваве наше повести. Битно је подвући да
је ту реч о наставку развоја аутентичне српске средњевековне хералдике под влашћу
Хабзбурга, а не о ''илирској'' хералдици, мада ће се те две српске хералдичке традиције
доцније на овим просторима прожимати и потпуно сјединити.

Елем, будући да се сматрало да патријарх Арсеније III потомак неке од кадетских

(млађих или побочних) линија лозе Црнојевића, није ни чудо да је доминантни хералдички
символ на његовом грбу био двоглави орао Црнојевића, али у комбинацији са лавом у
ходу, што је моменат од пресудне важности за доцнији развој владарске и државне
хералдике у Црној Гори. (сл.7)

Међутим, и поред тога што се хералдика породице, којој је Патријарх припадао,

чврсто базирала на средњевековној српској хералдичкој традицији, која је подједнако
чврстог и врло богатог поткрепљења имала и у ''илирској'' хералдици, она се кроз векове у
Угарској развијала у томе правцу да су на крају њихови грбови готово сасвим изгубили на
тој својој српској препознатљивости и постали типичним угарским хералдичким
знаменима. Зато ћете нашега славног ''Светог Старог'', како је патријарха Арсенија III још
за живота народ прозвао, наћи сахрањеног у Манастиру Крушедолу испод двоглавог орла
Црнојевића, а на послетку ће грофови Чарнојевићи користити врло развијену хералдичку
композицију, готово лишену сваког српског средњевековног хералдичког призвука и
јаснијег позивња на везу са српским средњевњековним зетским династима. (сл.8)

Српска хералдика у царској Русији посебно је присутна од средине XVII века, када
наше племство нешто масовније прелази из аустријског поданства под скиптар
Православног Царства, где су им постепено признавана племства, те признавани и
допуњавани стари или додељивани сасвим нови грбови. Тиме је дашак средњевековне
српске хералдике дотакао и богато руско хералдичко наслеђе, а и дух руске империјалне
хералдике обогатио српску хералдичку баштину. (сл.9)

7
 Понекад је долазило и до тога да грб једне исте српске породице, кроз повест
''мигрира'' заједно са поколењима тога рода из Србије, нпр. преко Венеције и Аустрије, чак
до Русије, све време трпећи утицај локалних хералдичких традиција и регулативе на које
је тим повесним путем наилазио. У том смислу је посебно индикативан пример
различитих верзија грбова зетских војвода Вуковића-Подгоричана, тј. венецијанских
Вуковића или аустријских грофова Бранковића-Подгоричана, тј. руских грофова
Подгоричана. Као и руских грофова Милорадовича, тј. српских средњовековних војвода
Храбрена и многих других... (сл.10)

Наравно, за нас сабране овде и данас, посебно јер у том смислу битан и грб Зорића,
благородног изданка Шајкашке из Чуруга, места које је носилац истог повесног наслеђа и
мученичког венца каквога је носилац и сам Мошорин. Елем, грб Зорића сведочи и подсећа
нас на дубоке везе српске Бачке и наше једноверне и једноплемене Русије, јер нас подсећа
на благородне Зориће, који су неизбрисивог трага оставили и у историји Србије и у
историји Русије. Сетимо се, у том смислу, само великана и ратника као што су били
хусарски генерал-мајор Максим Фјодорович Зорич (1719.-1775) и генерал-пуковник
Симеон Гаврилович Зорич (1743. или 1745.-1799), који је, као један од миљеника
императорке Екатерине II у Русији тога времена важио за човека од огромног утицаја.

На овом месту би, верујемо, било неопходно рећи и коју реч о самом грбу
Војводине, будући да, на жалост ово питање ни данас није урећено на задовољавајући
начин.

Наиме, иако је, у извесном смислу, васпостављање такозваног ''традиционалног

грба Војводине'' (15. септембра 2016), могао да буде корак у правом смеру – ми не
можемо, а да не нагласимо да постојеће решење, са употребом два различита грба (тзв.
''официјелним'' и ''традиционалним'') од стране једног титулара и субјекта хералдичког
права, представља апсолутни хералдички нонсенс - хералдички кентаур недостојан
богатог хералдичког и повесног наслеђа Српске Војводине! (сл.11)

Овом приликом, нећемо детаљније улазити у хералдичку анализу грба, који је

предвиђен Статутом Војводине из 2014, али морамо да нагласимо, да он није веродостојно
донет ни у ликовном ни у хералдичком смислу, јер је у овој верзији дошло до пропуста и

8
измена које, суштински, усвојено решење чине грбом различитим од онога из 1848.
године. Поменимо само да су, због очигледног одсуства хералдичке стручности (из неког
волшебног разлога) на данашњем ''традиционалном'' грбу Војводине читав штит и Крст на
њему фимбрирани златно, што није био случај код аутентичног грба Војводине, са
знамените Мајске скупштине.

Но, од овога је далеко битније да је основни хералдички постулат да један

хералдички субјект не може истовремено баштинити два потпуно различита грба.

Наиме, ако се сетимо тврдње са почетка нашег данашњег излагања да ''грб постаје
саставни део идентитета самога власника, његов alter ego, нешто између потписа, портрета
и личне карте'', онда би данашње неприродно стање покрајинске хералдике сведочило о
Војводини као о некаквом схизофреном друштву, као о ентитету оболелом од својеврског
поремећаја подвојене личности. Да ли је то намера бивше или актуелне власти на
покрајинском нивоу, ми не можемо са сигурношћу да тврдимо, али на символичкој равни,
резултати таквог нестручног хералдичког провизоријума јесу управо такви. Зато ово није
ствар која би смела да буде предмет политиканских надгорњавања и трговине, већ би
морала да буде схваћена са пуном одговорношћу пред прецима и потомцима и да буде
ваљано регулисана уз пуно уважавање хералдичке струке.

Наша срећа је што смо имали и имамо довољно хералдички поткованих стручњака,
који би ово питање са лакоћом и компетентно одавно разрешили. Али, наша је несрећа
што њих у том процесу, очигледно, нико није консултовао нити је њихово мишљење и
најмање уважавано. (сл.12)

Сетимо се само упорног и стручног вишедеценијског рада и вредног деловања

једнога од таквих људи и великана наше савремене хералдике. Реч је о недавно
упокојеном угледном сараднику Центра за истраживање православног монархизма и
нашег Одбора за хералдичке и генеалошке студије, г-дину дипл.инж.арх. Мирку Ј.
Стојнићу, који је и сам (да ли случајно?) био Војвођанин, тј. Бачванин са Палића. Покојни
г-дин Стојић је вишекратно упозоравао и неодустајно настојао да ширу јавност и
надлежне упозна са аутентичним хералдичким наслеђем Војводине. Начинио је бројне

9
стручне предлоге решења овога проблема, али је његов глас остао ''глас вапијућег у
пустињи''.

Елем, подсетимо се, укратко на генезу аутентичног грба Војводине, као и на

порекло хералдичког репертоара, којег он доноси.

Наравно, за то имамо да забагодаримо пре свега снажном утицају ''Стематографије''

оца Христофора (Жефаровића). Но, дубље созерцавано, то имамо да заблагодаримо
утицају Српске Цркве и српске црквене хералдике и то не само зато што је и сам
Жефаровић био српски монах, већ и зато што је прва званична хералдичка употреба Крста
и оцила међу Србима отпочела управо у крилу Цркве, тј. у грбу Карловачке Митрополије.
(сл.13)

Наиме, још од времена митрополита београдско-карловачког Мојсија (Петровића),

у грбу Карловачке Митрополије доминира символ Крста са оцилима (тј. од 1725. године).
Овакво стање је озаконила и царица Марија Терезија 1776. године својим Декретом, којим
је Митрополији признат овај грб. (сл.14)

Од тада, ово је доминантан символ српске Цркве, али и народа у северним српским
областима: Бачкој, Барањи, Банату и Срему. Исти символ или његове елементе срећемо
1741. и у грбу патријарха Арсенија IV (Племенитога Јовановића Шакабенте); од 1729.
године у грбу Михаила Племенитог Продановића од Ужичке Каменице, витеза Реда
Марије Терезије (који, иначе, почива у Цркви Успења Пресвете Богородице у Новом
Саду); у грбу сремских властелина Племенитих Миленковића (од 1835. године); у грбу
барона Рајачића од Бриња - тј. патријарха Јосифа (Рајачића); у грбу војводе и барона
ђенерала Стефана Петровића-Книћанина (из 1849); у грбу аустријског цара као Војводе
Војводства Српскога (од 1848.), којег налазимо и на српској тробојци сомборских
добровољаца од 1849. године и тд.

Ово, верујемо, довољно сведочи о томе који је повесни грб и која је повесна застава
Војводине. (сл.15)

Утицај црквених великодостојника је по овом питању био од огромне важности,

када имамо у виду да је српски патријарх истовремено био и етнарх, тј. не само духовни,

10
већ и световни вођа. Због тога, у доба патријарха Арсенија IV, је накратко дошло до
извесног прекида хералдичког континуитета, јер је он радије користио грб Рашке уместо
грба Србије. Међутим, под одређеним народним ''притиском'' и он се постепено враћао на
предходни препознатљиви образац. Из тога нам је времена и прелазнога периода сачуван
и један његов грб, који упошљава Крст и оцила на прилично оригиналан и несвакидашњи
начин и то комбинујући га на истоме пољу са рашким орлом. (сл.16)

Ипак, за наше бављење је посебно значајан комбиновани грб Српске Војводовине

са заставе Земунске народне гарде из 1849. године. Наиме, он, поред грба Војводине
(Часног Крста са оцилима), садржи и додате штитове, које су неки кругови у наше време
тако безочно злоупотребили, при формирању данашњег ''официјелног'' грба Војводине. Ту
се налази грбови Сремске жупаније (из 1747), Бачко-ботошке жупаније (из 1699),
Великокикиндског диштрикта (доцније и читавог Баната) и Барањске жупаније.

Модерни хералдички фалсификатори, пак, су грб Барање и грб Војводине, сасвим

изоставили из грба, којег су наметнули Војводини. Такође, вероватно као политички
неподобан, нестао је и мотив одсечене турске главе у шапи лава са грба Баната. Овакав
произвољни однос према тако егзактној грани историјске науке, каква је хералдика,
одсликава сумњиву позадину тог чина, као и одређене политичке побуде и намере твораца
овог знамена. Јасно, такве намере немају уске везе са хералдиком, али не пропуштају да
исту (зло)употребе у речене сврхе, препознајући незанемарљиву снагу и значај хералдике
и језика символа уопште и ван уских оквира ове помоћне историјске науке као научне
дисциплине и уметности.

Расправи, дакле, о изгледу и аутентичности символа Војводине нема места! Ствари

су крајње јасне и дефинисане нашом народном суштином и подвигом, жртвом и наслеђем
наших Светих Предака, далеко пре но што је ико могао и помислити на некакво комадање
српског националног простора и то уз помоћ провидних хералдичких кривотворина.
(сл.17)

Једини аутентични и историјски оправдан грб Војводине – бели Часни Крст са

четири оцила на црвеном штиту – био је у званичној употреби у Војводини Српској од

11
Мајске скупштине 1848, али његова законски санкционисана употреба на овим
војвођанским просторима, као што смо видели, датира из знатно ранијег периода.

До које је мере то ноторна и непорецива истина сведочи и чињеница да су чак и

аустро-угарски цареви, и својству великих војвода Војводине Србије и Тамишкога Баната,
на прса својег традиционалног црног двоглавога орла смештали управо црвени штит са
сребрним српским Крстом – символим који је из актуелог званичног грба Војводине
неоправдано и ненаучно изостављен.

Увођење помињаног двојства у хералдику Војводине не решава проблем, већ га

само усложњава и обесмишљава. Зато би једино, повесно и хералдички оправдано, а
самим тим и праведно и трајно, решење морало да буде потпуно одбацивање грба, који
данас законски фигурира као ''официјелни'' и поновно увођење повесног грба Војводине,
при чему би се на ономе који данас законски фигурира као ''традиционални'' морале
извршити неопходне измене хералдичке и ликовне природе.

*Предавање одржано 16.(29) октобра 2016. године Господње у Храму Силаска Светога
Духа на Апостоле у Мошорину, у оквиру циклуса предавања: ''Мошоринска прича –
Здраво лице свете равнице'', са благословом Његове Светости Г.Г. Иринеја,
архиепископа пећског, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског и
Његовог Преосвештенства Г.Г. др Иринеја (Буловића), епископа новосадског и бачког,
сомборског и сегединског.

12
 Јаков Живановић
(1808--1861)
(1808

Димитрије Давидовић
Протојереј
(1789--1838)
(1789
Димитрије Руварац
(1842--1931)
(1842
Разни примери употребе грбова од стране
патријарха Арсенија IV (Пл. Јовановића-
Јовановића-Шакабенте)
Грб Охмућевића

Грб Дамјана Охмућевића

(Фојнички грбовник)
Фојнички грбовник

Апокрифни грб цара Душана

из Београдског II грбовника
Патријарх Арсеније III
(1633--1706)
(1633
Надгробна плоча
патријарха Арсенија III
(Манастир Крушедол)
Грбови Чарнојевића
Грбови Вуковића
Симеон Зорић и његов грб
Официјелни и традиционални
грб Војводине
Предлози
Мирка Стојнића
Грб Карловачке
Митрополије
 Грб Пл. Миленковића

Грб Михаила
Пл. Продановића
Грб аустријског цара као
Војводе Војводства Српског
Грб Земунске народне гарде
Историјски грб
Војводине