Момир Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице – Србија против Бугарске 1878 – 1886,

Филозофски факултет, Нови Сад 2008, стр. 346

Момир Самарџић је српски историчар новије генерације . Дипломирао је на

Филозофском факултету у Новом Саду 1999. године на катедри за општу историју новог
века. На истом факултету је магистрирао а потом и одбранио докторску дисертацију .
Данас ту и ради као ванредни професор . Објавио је мноштво расправа, чланака и
монографија углавном бавећи се српском историјом друге половине деветнаестог века.

Монографија о којој говоримо је првобитно била Самарџићева магистарска теза

која је касније измењена и прилагођена за издавање. О теми монографије сам наслов
говори готово све, она покушава да објасни комплексне односе између Србије и Бугарске
током овог критичног периода у историји обеју земаља. Дело карактерише јасноћа
излагања, добра прегледност и непристрасност, који су свакако помогли да се читајући
стекне потпуна и јасна слика времена о коме говоримо . Монографија је постављена
хронолошки и подељена је на четири веће целине: Против Сан Стефана, Време опрезне
сарадње (1879-1883), У сенци емигрантског питања (1883-1885) и Ка очекиваном . Свака
од ових целина је структурисна мање целине које се баве специфичним проблемима .

У првом делу Самарџић говори о Сан Стефанском мировном уговору и догађајима

који су уследили током те 1878. године. Баш овде он налази корене српско-бугарског
сукуба који ће кулминирати на Сливници. Србија је свакако била незадовољна стварањем
Санстефанске Бугарске, поготово што је то било праћено и одбијањем српских захтева за
територијално задовољење од стране Русије. Ово је, између осталог, нагнало Србију и на
окретање ка Аустроугарској као главном савезнику јер је стварало неповерење према
Русији. Поништење ових одлука на Берлинском конгресу свакако је одговарало Србији,
али је она од тада увек морала да стрепи од обнављања овакве велике бугарске државе,
која би била већа и мођнија од ње.

Ипак, у наредних неколико година уследио је период релативно добре сарадње

између две земље о чему говори друти део монографије . Прво питање које је било на
дневном реду је било утврђивање границе на чему је радила међународна комисија током
1879. године. Русија је у овоме поново стала на страну Бугарске, што је даље погоршало
односе Беогада и Петрограда. Исте године успостављени су и дипломатски односи између
Бугарске и Србије, додуше, како Самарџић каже, само као начин испуњавања
међународних обавеза које су им постављене на берлинском конгресу . Овај период су
обележиле несугласице око пограничног питања, страховање српске стране од поновног
успостављања велике Бугарске, као и рад бугарске владе на националном уједињењу. У
ово време први пут се јавља и македноско питање, односно њена подела на коју су
претендовале обе стране. Оваква ситуација је и довела до потпуног окретања Србије
Аустроугарској, са којом је нова напредњачка влада потписала Тајну конвенцију . Русија је
као велики противник Аусторугарске сада давала још јачу подршку Бугарској . Догађаји из
наредних година, бугарска подршка устанку Херцеговини са којим Србија није хтела да
има ништа из 1882. год. и царинске несугласице током 1883. год. даље су нарушиле
односе.

Такав тренд се наставио у следећем периоду. Нова тачка спотицања у српско-

бугарским односима сада је било такозвано „емигрантско питање“, односно допуштање
Бугарске да се учесници Тимочке буне склоне од српских власти на њеној територији .
Осим тога њима је било дозвољено и да остану близу границе одакле су претили новим
дизањем буне у Србији. Српске власти су узалудно молиле да им се ови дисденти изруче
или, ако је то немогуће, да се бар удаље од границе . Бугарска се на ово оглушавала и то је
довело до потпуног прекида комуникација маја 1984 . године. Ту није био крај погоршању
односа, Бугарска је радила на припремама за уједињење Кнежевине Бугарске и Источне
Румелије, што је у Србији давало још више разлога за страховање . Нова влада Милутина
Гарашанина означавала је Бугарску као највећег непријатеља Србије . Када је и дошло до
уједињења Бугарске такозваним Пловидвским превратом септембра 1885. године,
несугласице између суседа доживеле су свој врхунац.

Оно што је следило било је и логичан след догађаја, тврди Самарџић . Тај рат, који
је можда био бесмислен из данашњег угла, гледано из перспективе тадашње српске владе
то то није могао бити. Уједињење Бугарске је за њу било остварење њених најгорих
страховања, односно означавало је очигледне претензије Бугарске на територије које је
Србија сматрала да треба да припадну њој. Овако посматрано, рат који је краљ Милан
повео није био бесмислен, већ логичан след догађаја . Са друге стране, победа на
Сливници је бугарском народу донела доста тога доброг. Они за разлику од Срба нису
имали неких већих нововековних војних успеха (свакако не самосталних), па има је ова
победа много допринела у грађењу националног идентитета и свести . И Србија је из тога
имала шта да научи, закључује Самарџић. Бугари су имали позитиван пример рата, а
Србија негативан по први пут у новијој историји.

Пишући ово дело аутор је користио богату грађу Архива САНУ и Архива Србије,
бројне објаљене бугарске и српске изворе, штампу као и обиље чланака, расправа и
монографија на неколико језика. Самарџић вешто користи све ове материјале и покушава
да продре у суштину српско-бугарских односа из овога времена, избегавајући површно и
сувопарно излагање чињеница и догађаја.

У том смислу, дело Од Сан Стефана до Сливнице – Србија против Бугарске 1878 –
1886, јесте најбоља синтеза која се бави овом проблематиком и несумњиво је
незаобилазно штиво када је у питању ово знашајно поглавље српске историје .

Владислав Лазовић ИС 15/33