УДК: 070CARIGRADSKI GLASNIK"1895/1909"

94(497.115 Priština)"1895/1909"
Рад примљен: 10.01.2019.
Рад прихваћен: 05.11.2019.

Урош Микетић
истраживач приправник
Филозофски факултет у Приштини са
привременим седиштем у Косовској Митровици
urosmiketic@gmail.com

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА –

НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА”

Апстракт: Цариградски гласник, лист на српском језику објављиван у Цариграду

између 1895. и 1909, посматрао је, премда не увек критички и квантитативно у
различитом обиму, низ друштвених тема из приштинског краја. Релевантност листа
заснива се, пре свега, на чињеници да су аутори чланака (дописа) били углавном
сведоци дешавања. Критичка анализа штива представља циљ истраживања, а како
је првенствено реч о српском народу као предмету извештавања, мишљења смо
да Цариградски гласник и поред цензуре штампе у Османском царству, односно
неразматрања политички опипљивијих тема, осветљава постојећа историографска
сазнања по овом питању. У изради рада консултованани су објављени извори и
релевантна литература по питањима које лист различито обрађује или, пак, не
региструје.

Кључне речи: Цариградски гласник, критичка анализа, 1895–1909, приштински

крај, положај Срба, друштвено-економске прилике Срба.

***
Цариградски гласник је један од ретких листова који фокусира положај
српског народа у Османском царству. Упоредо са српским називом, назив
листа објављиван је и на османском и француском језику, а физички опис
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 135

(величина) варирао је у целом периоду. Лист је излазио једном недељно.

Нажалост, поједини бројеви нису уопште сачувани или су врло нечитки, а
било је и периода потпуне обуставе излажења као 1907. после смрти уред-
ника Косте Групчевића. Први уредник и власник био је угледни Пећанац,
Никодим Савић, до 1897, а наследио га је поменути Коста Групчевић, тако-
ђе познати српски национални радник из Охрида. Њих двојица оставила
су најбитнији утисак у излажењу листа. Други уредници су били: Стојан
Капетановић, Темко Поповић, Д. Стефановић, Сава Аврамовић, Светолик
Јакшић и Иван Иванић.1
Покретање листа 1895. посматрамо као манифестацију заједничке
борбе званичне Србије и ондашње ретке српске елите у Османском царству
да се потлачени османски Срби боље информишу и међусобно упознају,
стичући и свест о припадности широј заједници српског народа без обзира
где живе. Било је речи о потреби Србије да се супростави бугарској и грчкој
пропаганди код национално неопредељених православаца у Османском
царству, али не и жеља Србије да се угрожава османски суверенитет услед
сопствене неспремности. У питању је необично важна активност српске
дипломатије током последње две деценије 19. века, која је финализова-
на отварањем неколико конзулата и десетина школа, доласком Срба на
владичанска места у Призрену и Скопљу, односно покретањем модерног
српског гласила у Османском царству, премда су о томе мишљења у исто-
риографији подељена.2

1 http://www.digitalna.nb.rs/sf/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/P_2659, приступљено
10. новембра 2018. године.
2 K. Volarić, Carigradski glasnik: A forgotten Istanbul-based Paper in the Service of Ottoman Serbs,
1895–1909, Budapest, 2014, 98–99; Иста, Between the Ottoman and Serbian States: Carigradski
Glasnik, an Istanbul–based Paper of Ottoman Serbs, 1895–1909, Hungarian Historical Review
3 (2014), 560–586. Коста Групчевић као разлог покретања листа помиње потребу да се
медијској пропагандом бори за бољи положај Срба, јер она може имати исти значај за њих
попут оружја. П. Митропан, Први интелектуалци на Југу : Коста Групчевић, Скопље, 1936,
3. Његов биограф и познавалац српске штампе у Османском царству, Петар Митропан,
покретање листа сматрао је делом шире замишљене акције српског посланства у
Цариграду још 1892, како би се оваквим пропагандним путем радило на српским
интересима. Да се српска дипломатија мешала видело се и након Групчевићеве смрти,
када је српско цариградско посланство убедило његовог сина Димитрија да власништво
преда Темку Поповићу, иако су османске власти покушавале да убеде Димитрија да
задржи власништво. Исти, Прилози за историју штампе у старој Србији и Маћедонији,
Скопље, 1933, 18–34. У данашњој историографији имамо и другачије мишљење – Љиљана
Чолић не сматра, пак, да је толико значајан фактор уплив српске владе и дипломатије,
ако се има у виду укупан српски етнички простор који је у време покретања Гласника
био административно и управно обухваћен врховном османском влашћу и још увек се
налазио ван матице. О томе најбоље говори и сведочи сам лист обиљем тематике којом
се бави и задивљујућом бригом за српски народ како у окупираним тако и у ослобођеним
136 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

Цариградски гласник био је до сада предмет више мултидисципли-

нарних истраживања (историја, књижевност, језик, музикологија и сл.).3
Међутим, мишљења смо да поједини вилајетски градови завређују једно
свеобухватно истраживање на основу Цариградског гласника.

Немогућност објективног и пуног информисања –строга цензура

Српски народ на просторима Косовског вилајета у последњој четвр-

тини 19. века закључно са 1912. био је изложен геноциду албанског фа-
натичног становништва уз прећутну или отворену сагласност и дејство
османских власти. Размере тих злочина биле су тема истраживања домаће
историографије, те су ужа и шира јавност упознате са различитим аспек-
тима овог геноцидног понашања према Србима (убиства, исламизација,
силовања, пребијања, краће, исељавање и сл.).4
Управо тих година када је албанска бруталност претила да истреби
преосталу српску популацију у Косовском вилајету, Цариградски гласник
једва да и помиње ову тематику. Наиме, карактеристика владавине Аб-

областима, у свим његовим постојбинама и у расејању. Љ. Чолић, Посебан поглед на

македонско питање у Османској царевини, Српске студије 7 (2016), 244–255.
3 Љиљана Чолић обрадила је више питања: Љ. Чолић, Цариградски гласник: светилник
српства у вековној тами, Београд, 2018; Иста, Скадар у „Цариградском гласнику”, Српске
студије 4 (2013), 244–255; Иста, Српске династије у „Цариградском гласнику”, Братство 21
(2017), 65–91; Нови Пазар са околином, такође, је обрађен: В. Виријевић, „Цариградски
гласник” о Новом Пазару и околини крајем XIX и почетком XX века, Новопазарски зборник
33 (2011), 111–123. Културном баштином која се налази у листу бавио се, између осталих,
Владимир Бован: В. Бован, Српски писци на страницама „Цариградског гласника”, Зборник
Филолошког факултета у Приштини 1 (1991), 75–95; Isti, Srpske narodne umotvorine sa
Kosova i Metohije na stranicama „Carigradskog glasnika”, Kosovska Mitrovica, 2012.
4 Српска историографија веома је богата студијама којe објашњавају положај српског народа
у Косовском вилајету: Б. Перуничић, Писма српских конзула из Приштине : (1890–1900),
Београд, 1985; Исти, Сведочанства о Косову : 1901–1913, Београд, 1988; Исти, Зулуми ага и
бегова над српским народом у Косовском Вилајету : [1878–1913], Београд, 1989; Ђ. Микић,
Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком XX века : од чифчијства
до банкарства, Београд, 1988; В. Стојанчевић, Косово и Метохија у српско-арбанашким
односима у XIX веку : (1804–1878), Београд, 1994; М. Јагодић, Српско–албански односи у
Косовском вилајету : (1878–1912), Београд, 2009; С. Терзић, Стара Србија : (XIX–XX век)
: драма једне цивилизације : Рашка, Косови и Метохија, Скопско–тетовска област, Нови
Сад–Београд, 2012; Д. Маликовић, Прилике на Косову и Метохији крајем XIX и почетком
XX века и оснивање конзулата Краљевине Србије у Приштини 1889. године, Баштина 8
(1997/8), 11–29. Немамо простора овде наводити истраживања других ништа мање
значајних аутора по овим питањима (Душан Батаковић, Радош Љушић, Биљана Вучетић,
Александар Растовић и сл.).
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 137

дул Хамида II када је реч о слободи штампе јесте њихов бројчани раст и
отварање ка западним трендовима. Међутим, ондашња цензура штампе
није омогућавала штампаним медијима слободно изражавање, па су многе
деликатне теме избегаване или, пак, једва регистроване. О томе сведочи и
писмо самог власника и уредника Цариградског Гласника Косте Групчевића
Стојану Новаковићу, где се жали да не може и не сме објавити оно што би
желео.5 Сем тога, његов претходник, Никодим Савић, крио се у појединим
текстовима под псеудонимом, као и неки други појединци (аутори).6
Сходно томе, геноцид албанских фанатизованих маса и терор осман-
ских власти над Србима приштинског краја нису предмет готово ниједног
дописа. У питању је нарочито бруталан период за овдашње Србе када се
на месту приштинског муфтије налазио познати српски крвопија Мустафа
ефендија Рамадановић.7 Српски дописи из приштинског краја прожети
су, пак, изјавама покорности и захвалности локалним властима и, нарав-
но, стожеру целокупног система – султану Абдул Хамиду II. Готово свака
иницијатива покренута од Срба (подизање / обнова школе или цркве,
прослава Св. Саве, привредна активност и сл.) праћена је у дописима захва-
љивањем српским „заштитницима”. Наравно, Срби су оваквим хвалисањем
система умањивали његову могућу бруталност. Понизност и мимикраја
омогућавали су, макар привремено, опстанак на немирним територијама.
Слично тумачимо и њихову „одушевљеност” поводом традиционалних
децембарских прослава султановог рођендана када је Приштина бивала
нарочито свечана и градом се орило из „свију” грла: Padişahım çok yaşa!
(срп. „Дуг живот падишаху”), а приштински Срби би, наиме, честитали
„искрено” властима „велики дан”.8
Отвореније се о Приштинском санџаку, уједно положају српског на-
рода у Косовском вилајету, писало након Младотурске револуције 1908.
која, макар по речима овдашњих Срба, није уредила њихов положај упркос
очекивањима након „крвавог режима” Абдул Хамида II. Са друге стране,
могло се, макар слободније, изражавати у новонасталим околностима, па

5 Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002, 670–671; K. Volarić, Carigradski

glasnik: A forgotten Istanbul-based Paper in the Service of Ottoman Serbs, 1895–1909, 30.
6 Р. Бракочевић, Псеудоними и шифре Никодима С. Савића, Књижевна историја 140/141
(2010), 333–339. У Цариградском гласнику када је реч о приштинском крају врло су
бројни псеудоними. Навешћемо упечатљив пример – аутор једног дописа који говори о
радости Срба из Приштине након доласка првог Србина на место владике у Призрену
1896. потписује се под псеудонимом „С–ињ”. Цариградски гласник (=Цг), 25. јануар 1896,
бр. 4.
7 В. Зарковић, Косовски Аганлија, Баштина 22 (2007), 115–136.

8 Цг, 1. јануар 1899, бр. 1.

138 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

су за главне антисрпске елементе коначно именовани фанатични Албан-

ци уз „роварење агената спољних непријатеља”. Мислило се, пре свега, на
интриге инициране из Беча.9
Ни друго важно политичко питање, рад конзулата Краљевине Србије
у Приштини, није било предмет већег интересовања листа, без обзира
што је овај крајње енергично заступао права Срба у Косовском вилаје-
ту. Аутори дописа вредновали су тај рад, иако је њихово интересовање
сведено на уске оквире формалног извештавања о посетама конзула или
дипломатског персонала школама, црквама, манастирима, прославама,
османским властима и сл. Примера ради, долазак новог српског конзу-
ла 1904. Мирослава Спалајковића лепо је примљен, а српски дипломата
окарактерисан као „енергичан и врло симпатичан човек”. Конзулат су по
подацима листа посећивали и неки угледни људи изван Османске цареви-
не попут сликара Паје Јовановића на Ускрс 1899.10 Изостанак детаљнијег
извештавања о конзулату последица је, пре свега, оштре цензуре штампе
и могућих репресалија.

Положај, управа и становништво

Приштина са околином припадала је у територијалном смислу Ко-

совском вилајету са центром у Скопљу, средишту валије и низа нижих
османских органа војно–цивилне управе. Овај вилајет подељен је даље
на 6 санџака: Скопски, Призренски, Приштински, Пећки, Новопазарски и
Пљеваљски. Санџацима су управљали мутесарифи, а делили су се на казе,
којима су понегде придодате и нахије. Приштински санџак обухватао је
5 каза: Приштина, Вучитрн, Митровица, Прешево и Гњилане на челу се
кајмакамима. Судску власт остваривале су у султаново име кадије. Дру-
ге вести о османској управи махом су формалне, нарочито када је реч о
сменама управног персонала. Примера ради, лист се похвално изјаснио о
смени „непријатеља српске просвете” мутесарифа Исмаил паше 1908, који
је „уклоњен кривицом својом” јер је било „доста његових денунцијација
и клеветања”. Сем тога, у периоду после Младотурске револуције лист ће

9 Исто, 30. јануар 1909, бр. 5. О политичким превирањима у Косовском вилајету непосредно
пре и после Младотурске револуције у: Б. Храбак, Косово према Младотурској револуцији
1908, Обележја 5 (1974), Приштина 1974, 107–149. Ђорђе Микић наводи да су последице
сукоба Албанаца и младотурака осетили Срби у виду појачаног албанског терора широм
вилајета. Ђ. Микић, нав. дело, 66–67.
10 Цг, 19. новембар 1898, бр. 47; Исто, 27. мај 1899, бр. 22; Исто, 25. јул 1902, бр. 30; Исто,
10. септембар 1904, бр. 37.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 139

отвореније критиковати чињеницу да је кључно место косовског валије

заузимао човек несрпске нације.11
Овдашња српска самоуправа заснована је, пре свега, на активностима
црквено–школских општина и Рашко–призренске епархије са владикама
на челу. Овакве општине познате су још из 18. века на простору епархи-
је, премда је већи део установљен у другој половини 19. века. Хаотично
стање које су иза себе оставиле грчке владике у Призрену одразило се и
на њихов рад, па је нови владика Дионисије извршио комплетну рекон-
струкцију истих.12 Дописи из приштинског краја, нажалост, не пружају
више података о њима, али констатују редован избор општинара као и
заинтересованост Срба за овај вид политичког живота. Рашко–призрен-
ска епархија контролисала је низ активности живота овдашњих Срба,
имајући и нарочиту судску функцију. Са тим у вези Цариградски гласник
објављује и позиве епархијског Духовног суда. Примера ради, извесном
приштинском зидару Марку Цвејићу било је наложено да се одазове у
року од месец дана како би се донела одлука у вези његовог развода, јер
би у супротном пресуда била пуноважна. Духовни суд је интервенисао и
у случајевима „отмице” девојака међу Србима проверавајући да ли је до
тога дошло добровољно или не.13
Проблематиком становништва лист се није бавио. Вероватно је разлог
томе била опипљивост ове теме, јер су Османлије континуирано инстирале
на смањеном приказивању броја српског становништва. Зато би бројке
истраживача требало узимати са резервом. У сваком случају, Приштина
више није била тако примамљиво место за живот, пре свега, услед преме-
штања седишта вилајета у Скопље, привредног замирања као последицу
11 Исто, 20. август 1898, бр. 34; Исто, 26. март 1904, бр. 13; Исто, 25. јул 1908, бр. 30; Исто,
12. децембар 1908, бр. 50. Колико је османски управни систем био разгранат показују
истраживања Скендера Ризаја, премда ограничена на период 1896–1897. На челу
Приштинског санџака налазио се Мустафа Рекнедин–ага, а као „главне факторе” у
санџаку аутор помиње и наиба (Мустафа Февти–ефендија), муфтију (Мустафа Хамди–
ефендија), књиговођу (Исмаил Раиф–ефендија) и директора за коресподенцију (Абдулах–
ефендија). Приштински санџак даље има управни савет, одељење за коресподенцију,
рачуноводство, пореску и баштинску канцеларију, матично одељење, комисију јавних
послова, статистичку комисију, судске канцеларије, одељење шеријатског суда, просветну
комисију, комисију државних доходака, филијалу пољопривредне банке, шумску управу,
жандармеријску управу, полицијску управу, општинску управу и више других радника
(колари, чистачи снега...). S. Rizaj, Kosovski vilajet 1896–97. godine, Zbornik Filozofskog
fakulteta u Prištini 6 (1969), 345–347.
12 И. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској : у XVIII и XIX веку, Београд–Нови Сад, 1902,
120.
13 Цг, 25. фебруар 1895, бр. 7; Исто, 1. јануар 1899, бр. 1; Исто, 19. јул 1901, бр. 30; Исто, 29.
октобар 1904, бр. 44.
140 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

удаљене железнице, односно миграције Срба који су се осетили угроженим

због појачаног албанског терора услед слабљења централних власти.14
Демографском проблематиком бавио се и Скендер Ризај, проучавајући
салнаме Косовског вилајета за поједине године хиџре. Тако за 1302. годи-
ну хиџре (21. 10. 1894–9. 10. 1895) број становника Приштинског санџака
износи 93.494 (56.327 муслимана и 37.167 хришћана), а Приштинске казе
27.534 (20.437 муслимана и 7.097 хришћана). Следеће салнаме не дају број
становника по религији, већ само укупну цифру. Примера ради за 1314.
хиџрину годину (12. 6. 1896–1. 6. 1896) санџак и каза су се значајно уве-
ћали – број становника санџака износио је 196.602, а Приштинске казе
68.661. Успорену тенденцију раста примећујемо за хиџрину 1318. (1. 5.
1900–19. 4. 1901): Приштински санџак 208.967, а Приштинска каза 77.492
становника.15
Дипломата и писац, Бранислав Нушић, интересовао се, пак, озбиљније
демографијом српског становништва. Приштина је по његовој приватној
статистици имала једва 2.280 српских душа; највеће српско село јесте Доња
Гуштерица са 554 људи, а бројна су друга села са преко 300 или 400 Срба.
Сличне податке о броју Срба у Приштини дао је и дипломата Милојко Ве-
селиновић – 2.000 Срба у 400 домова, односно 16.000 муслимана (Турци,
Албанци) у 3.200 домова. По овом искусном познаваоцу прилика у Старој
Србији овде је било и 100 домова Рома–хришћана и неколико Рома–му-
слимана, те 60 јеврејских (већином недавно досељени).16

Архитектура краја

Да приштинска варош губи на значају за српски народ услед јаког

албанског елемента сконцентрисаног овде, као и генералног привредног
застоја знали су и српски дипломатски кругови. Зато се дуго инсистирало
да се нови руски конзулат не смести у Приштину, већ у Митровицу, која је

14 В. Зарковић, Неки подаци за историју Приштине на почетку XX века, Баштина 20 (2006),

135–150. О каквој опипљивости је реч говори податак да Срби при службеним пописима
никада нису признати под својим именом („нуфуско питање”), што је било предмет
озбиљног спора Београда и Цариграда све до Балканских ратова када је оно постало
излишно. Опширније: М. Јагодић, Нуфуско питање: проблем званичног признавања српске
нације у Турској, Историјски часопис 57 (2008), 343–353.
15 S. Rizaj, Struktura stanovništva Kosovskog vilajeta u drugoj polovini XIX stoleća, Vranjski glasnik
8 (1972), 106–113.
16 Б. Ђ. Нушић, Косово (опис земље и народа), Београд, 1986, 81–83; М. В. Веселиновић,
Поглед кроз Косово, Београд, 1895, 25–26.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 141

била бројна српским становништвом и убрзано се развијала. Предлагало

се, чак, да се тамо премести и српски конзулат, али се од тога одустало
како се не би жестила Порта.17
Приштина у османско доба наследила је контуре некадашњег града
из средњег века. Централно урбано ткиво града развијало се на ранијим
средњевековним темељима, па се сам центар вароши налазио као и веко-
вима раније.18 У самом граду издвајали су се репрезентативношћу објек-
ти српског и османског стила у архитектури. Цариградски гласник је као
репрезентативне примере српске архитектуре издвојио зграде конзулата
и митрополије, као и цркву Св. Николе.19 Османски архитектонски стил
уочљив је на примеру приштинског конака (сарај, хућумат), који је са окол-
ним вртом уредио овдашњи мутесариф Мехмед Џемаил паша. Дописник
„Косовац” оценио је ово здање као највеличанственију вилајетску зграду
са укупно 44 собе на више спратова и лепим погледом на град.20 Локална
пијаца била је овдашњи трговачки центар, а у центру вароши налазио се
српски хотел „Косово”, чији власник Јован Симоновић је и оглашавао свој
посао у Цариградском гласнику:
„Препоручује се ванредном чистоћом веома тачном и солидном по-
слугом и врло умереном ценом. Умољава своје пријатеље, познанике и
осталу г. г. путнике за многобројну посету.”21
Коначно, у граду су постојали касарна и болница, али детаљнијих
података о њима немамо у листу.22
Можда су у овом случају вреднија запажања савременика о изгледу
Приштине него писање листа. Она је одавала најчешће лош утисак на са-
17 В. Секулић, Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, Баштина 19 (2005), 2005,
146.
18 С. С. Николић, Урбана архитектура Призрена, Пећи и Приштине и њени традиционални
елементи, Баштина 9–10 (1998–1999), 264.
19 Родољубиви Срби даривали су и њу. Житар Алатини–компаније из Приштине Алекса
Џибра приложио је цифру од 248 гроша. Цг, 23. јануар 1904, бр. 4.
20 Исто, 26. април 1901, бр. 18.

21 Исто, 30. август 1901, бр. 36. Поред хотелског смештаја, добар географски положај и
постојање компактне српске заједнице издвајали су Приштину од појединих других
српских места у вилајету. Вероватно је зато била примамљивија понеким српским
(југословенским) родољубима изван локалне средине да овде долазе. Примера ради,
године 1899. Приштину са неколико оближњих места (Грачаница, Газиместан, Вучитрн,
Митровица, Звечан) посетили су српски конзул у Скопљу Милосав Куртовић, управник
Више женске школе у Београду Милева Вуловић, хрватски гроф Лујо Драшковић,
британски конзул у Скадру и руски новинар кнез Глигорије Трубецкој. Исто, 13. август
1898, бр. 33; Исто, 27. јун 1908, бр. 26.
22 Исто, 1. јануар 1899, бр. 1.
142 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

временике који су као путописци боравили овде. По Браниславу Нушићу

ово је место каљавих и тесних улица, збијених кућа, прљавштине, лоших
путева, али и поред тога најважније косовско средиште, његова „престо-
ница”. Град је подељен на 4 главна дела са 13 махала. Најугледнија зграда
јесте сарај (конак) као седиште централних власти. Град има, чак, 13 џамија
(3 велике), 5–6 мешчита (параклис), а битније су зграде српског конзула-
та, војне болнице, депоа за војску, велике штале за каваљерију, барутане.
Слична тумачења имамо и код српског дипломате Михајла Ристића под
псеудонимом П. Балкански, који је окарактерисао Приштину као „ружну
варош”, те у другим путописима.23
Када је реч о српским селима овог краја репрезентативни архитек-
тонски објекти су школе и цркве као средишња места живота. У сеоској
архитектури долазило је до промена, јер се урушавала традиционална
институција задруге, па, примера ради, уместо једне куће у дворишту „у
свакој авлији има по две, три и четири куће”.24 Милојко В. Веселиновић,
пишући о Грачаници, за главне сеоске објекте узима, такође, школу и цркву.
За куће наводи да су дрвене и покривене сламом, а скоро свака положена
је на 4 греде ради преношења са једног чифлука на други.25 Иван Иванић
описао је, такође, приштинска српска села као врло сиромашна („бедна”)
са ниским кућама од којих се издавја „кула” Јашар–пашиних потомака, где
агује њихов ћехаја.26

Привредне прилике

У каквом стању се на размеђи векова налазила овдашња привреда

приказује став признатог истраживача Косова и Метохије Атанасија Уроше-
вића. Наиме, он наводи да је привреда врло ослабљена погрешним проми-

23 Б. Ђ. Нушић, Косово : (опис земље и народа), 187–200; Исти, С Косова на сиње море,
Београд, 2005, 8; П. Балкански, Кроз гробље : опажања и белешке приликом путовања
кроз Српску Земљу под Турском 1892. године, Београд, 1894, 22. Уп. Нушићев и Ристићев
опис Приштине са путописима српских дипломата Милојка В. Веселиновића и Ивана
Иванића насталим у сличном времену. Они се понегде приближавају, али и одаљавају у
изнесеним подацима. М. В. Веселиновић, нав. дело, 16–29; И. Иванић, На Косову : са Шара,
по Косову, на Звечан, Београд, 1903, 75–108. Како се по овим путописима срећу имена
градских махала и других места препоручујемо ономастичко истраживање лингвисте
Милете Букумирића, Ономастика града Приштине, Баштина 17 (2004), 2004, 9–36.
24 Цг, 19. новембар 1898, бр. 47.

25 М. В. Веселиновић, нав. дело, 46.

26 И. Иванић, На Косову : са Шара, по Косову, на Звечан, 73.

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 143

шљањем локалних ага и бегова јер је Приштина остала изван железничке

пруге 1873. То је, као кључно, условило постепено слабљење њене трговине
(мањак дућана) и занатства, као и економску преоријентацију са Сарајева
на Солун и дотле релативно непознато тржиште. Сем тога, администра-
тивно измештање средишта вилајета из Приштине у Скопље умногоме је
ослабило привредно стање приштинског краја из разумљивих разлога.27
Локална привреда била је само у појединачним аспектима предмет
интересовања Цариградског гласника. Аутори дописа указују на релативно
сиромаштво и економску маргинализованост Срба. Лист издваја две при-
вредне гране – трговину и занатство. Недостатак железнице покушао се
надоместити новим путевима са Призреном и Србијом, поред већ посто-
јећих путних веза са селима Глободерицом (железничка станица), Грача-
ницом и Јаљевом, те Липљаном, Гњиланом, Вучитрном и Митровицом.28
Ретки дописи листу указују на лоше стање српских трговаца не само
у приштинском крају као последицу честих банкротстава и разних „нере-
да”, премда се не говори о актерима истих. Као један од проблема српских
трговаца наводи се и непостојање њиховог заједничког наступања на тр-
жишту посредством удруживања у трговачка друшта. Поједини привредни
аналитичари замерили су српским трговцима што нису схватили важност
промене доласком железнице у Косовски вилајет. Наиме, тада су најбоља
места на станицама (Приштина, Липљан, Феризовић, Митровица, Скопље)
преузели Јевреји, Цинцари и Грци по малим ценама, иако су до тада Срби
предњачили међу овдашњим трговцима. Такође, као разлози назадовања
примећени су и неукост и немар. Ово је подразумевало постепено уруша-
вање српске трговине које је ових година узимала маха.29
Трговинске прилике пратимо и анализом специјалних извештаја пу-
бликованих у листу са освртом на најпродаваније артикле, цене и новости
са тржнице. На пијаци су бројчано предњачили сељаци из околине, али
би у случајевима лошег рода, временских неприлика (зима, снег, киша)
или лоших путева (затварање пруге Солун–Скопље због снега) активност
била смањена, јер сељаци не би масовно долазили па би цена, природно,
скочила. Куповна моћ била је слаба, па је трговина била најмасовнија око

27 КОСОВО: насеља, порекло становништва, обичаји, књ. 2, приредио Б. Челиковић, Београд,

2017, 426–428.
28 Цг, 2. јул 1904, бр. 27; М. В. Веселиновић, нав. дело, 26–27.

29 Цг, 27. фебруар 1904, бр. 9; Исто, 31. март 1908, бр. 12. Почеци озбиљнијег удруживања
српских трговаца у Приштини сежу у 1905. Тада је настао српски новчани фонд
(акционарско друштво). Покретачи ове акције били су Наста Арсић, Јово Потић, Јован
Панић, Танче Несторивић и др. Фонд је, макар се претпоставља услед недостатка
података, имао око 500 чланова. Ђ. Микић, нав. дело, 320–321.
144 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

празника (Божић, Рамазан). Трговало се разном робом (сеоска, мануфак-

турна, колонијална).30
Поменуте извештаје лист је публиковао на српском и француском
језику. Извештаји (фр. Rapport spécial du “Tzarigradski Glasnik”) са при-
штинске пијаце (фр. Marché de Pristina) дају пресек трговине у одређеном
временском периоду. Један од извештаја – „Кретање трговине од 10 до 23
јануара 1895” (фр. Mouvement commercial de 10 au 23 janvier 1895) – при-
казује списак производа којима се трговало: пшеница, јечам, овас, раж,
кукуруз, пасуљ, кромпир, кестени, јабуке, крушке, ораси, подримско вино,
комова ракија, восак, масло, вуна, којзина, волови, краве, овнови, шиљези,
овце, козе, јагаци и јарићи. Цене су изражаване у грошима и парама, а као
обрачунске валуте важиле су османска лира (124 гроша), Наполеон (109
гроша) или Меџидија (23 гроша). Ока је коришћена као мерна јединица
осим у случајевима трговине животињама (мере комад и брав).31
На пијаци су продавани и поједини занатски (мануфактурни) про-
изводи, али и о овом питању немамо много података у листу. Срба је, по
свему судећи, било у овом периоду међу разним занатлијама у Приштини:
ћурчије, сајџије, абаџије, терзије, екмеџије, обућари, мутавџије, кондурџије,
сатџије, дунђери, шећерџије и сл.32

Активност рашко–призренске епархије на очувању Српства

Рашко–призренска епархија одиграла је деловањем локалног свештен-

ства и српских владика у Призрену, преко разгранате мреже цркава и ма-
настира, односно прослава верских празника врло битну улогу у очувању
српског идентитета. Носиоци активности у овом крају били су, пре свега,
локални свештеници на које је српски народ био и физички упућенији,
јер је седиште епархије било у Призрену што је стварало и удаљеност цр-
квеног центра од народа. Вести о свештеницима бројне су и разнолике у
дописима листу, а као најагилнији и најактивнији по развој неодвојивих
црквено–школских прилика Срба у приштинском крају издвојен је Коста
Максимовић–Поповић као личност која је више деценија припадала врху

30 Цг, 21. јануар 1895, бр. 2; Исто, 18. фебруар 1895, бр. 6; Исто, 25. фебруар 1895, бр. 7.

31 Исто, 4. фебруар 1895, бр. 4.

32 Исто, 20. фебруар 1897, бр. 8. Опширније о привредним активностима у Косовском

вилајету у: Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије : 1912–1937
: (са 242 слике у тексту и 3 слике и 1 картом у прилогу), уредио А. Јовановић, Скопље,
1937, 685–732.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 145

српске свештеничке елите и коју је „Косово и до обожавања поштовало”.33

Градско српско свештенство било је упућено само на једну српску цркву –
подигнута 1830. на темељима старије манастирске цркве која се помиње
у османским изворима за време султана Селима II, црква Св. Николе није
била толико репрезентативна попут других сакралних објеката, али се
поносила богатством ризнице.34
Све до средине последње деценије 19. века на месту владика у При-
зрену били су Грци. Грчки период управљања био је крајње неповољан
за овдашњи српски народ у сваком погледу. Стање у Рашко–призренској
епархији по доласку првог Србина Дионисија на њено чело било је лоше
и хаотично услед вишедеценијског неразумевања Грка у Призрену и срп-
ских верника.35 Сем познате дипломатске борбе Србије да се место Грка
постави Србин на место владике, борба се водила и на локалном нивоу.
Као заступник Срба Приштине, Митровице, Вучитрна и Гњилана са свим
околним селима отишао је у Цариград приштински ћурчија Стева Хаџи–
Арсић у циљу изношења народних жеља о избору владике.36
Срби–Приштевци били су још јануара 1896. упознати о доласку Србина
Дионисија на место призренског владике, што је оставило врло позитиван
утисак на њих. Савременик, уједно аутор једног дописа, описао је њихову
реакцију по пријему битне вести: „Народ је био весео и превесео, плакали
смо и љубили смо се, па смо благодарили Богу на милости, Њ. Ц. В. Султа-
ну нашем на благодетима које уживамо и Патријаршији на материнској
љубави према свима својим чедима.”37
Већ првих година Дионисијевог руковиђења епархијом приштинском
крају посвећивана је нарочита пажња. Обновљени су конаци грачаничког
манастира страдали у јаким зимским ветровима још 1895. Како манастир
није имао довољно новца, остатак средстава прикупили су родољубиви
Срби из околине и других места. Чак и одлука о поправци манастира мо-
рала је доћи од османских власти, а грачанички игуман Гедеон Марић по
владичином налогу тражио је дозволу да би сакупљао прилоге код срп-
33 Цг, 11. април 1908, бр. 15.

34 Б. Вранићи, Црква Св. Николе у Приштини и литургијске књиге, Баштина 8 (1998), 189–203.

35 И. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској : у XVIII и XIX веку, 119–120. О карактеру
управе грчких владика Рашко–призренском епархијом опширније у: Пантелија
Срећковић, Владике фанариоти Рашко–призренске епархије од 1818–1854 год. :по
неиздатим документима. 1”, Београд, 1881.
36 Цг, 16. новембар 1895, бр. 44.

37 Исто, 25. јануар 1896, бр. 4. О владици Дионисију врло лепо се изјаснио његов пријатељ
Иван Иванић. Владика је, по његовим речима, био „сав Србин, он је српски мислио, осећао
и радио”. И. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској : у XVIII и XIX веку, 119.
146 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

ских верника (Приштина, Феризовић, Липљан). Сличну праксу наставио

је владика Нићифор, формирајући посебан одбор са циљем обнављања
светиње. Прилози за манастир сакупљани су и у Цариграду – године 1903.
приложили су новац Одбору омладине Косова (медицинари родом из При-
штине Коста Стојановић, Душан Челић, Петар Јовановић), између осталог,
и српски посланик Симић, црногорски посланик Матановић, власник листа
Глупчевић, а прилога је било и из Прибоја, Сјенице, Новог Пазар, Херцего-
вине, али и из далеког Темишвара.38
Владика Дионисије посећивао је и лично приштински крај како би
се најдиректније упознао са овдашњим приликама. Већ јуна месеца 1896.
Срби су у Приштини дочекали свог владику. Како се овде знало за његову
канонску визитацију по Косовском вилајету, црквено–школска општина
почела је још раније са припремама. Владика Дионисије допутовао је у
Приштину 6. јуна, а пре града га је на више места дочекала група угледнијих
грађана и сувараја послатих од локалних власти у сусрет.39
Владика је у Приштину дошао и јуна 1898, одржао свечану службу,
посетио локалне представнике власти и присуствовао избору српске цр-
квено–школске општине. Манастир Грачаницу посетио је и 1898, одржао
свечану архијерејску службу након које га је конзул Тодор Станковић од-
ликовао високим одликовањем краља Александра Обреновића. Такође,
владика је произвео грачаничког игумана за архимандрита, након чега
је уследило велико народно весеље у Грачаници. Грачаницу је посетио
и 11. априла 1899, где је у манастиру држао службу у присуству бројних
верника и конзула Светислава Симића. Ново бављење владике Дионисија
у приштинском крају било је током Ускрса 1899, а приштинска црква била
је препуна верника из вароши и околине жељних да виде свог архијереја.
Владика Дионисије интересовао се и стањем околних српских села. Априла
1899. посетио је село Добротин где је одслужио прву архијерејску службу
у овдашњој цркви. Његовом активношћу неосвећена црква Св. Петке у
Лапљем селу освећена је 1899. када су чинодејствовали управитељ мана-
стира Грачаница архимандрит Геодеон Марић, приштински свештеник
Аритон и локални парох Коста Максимовић.40

38 Цг, 15. јун 1895, бр. 22; Исто, 16. април 1898, бр. 16; Исто, 14. новембар 1903, бр. 46; Исто,
28. новембар 1903, бр. 48; Исто, 19. децембар 1903, бр. 51; Исто, 16. јануар 1904, бр. 3;
Исто, 5. март 1904, бр. 10.
39 Исто, 18. јул 1896, бр. 7.

40 Исто, 18. јун 1898, бр. 25; Исто, 25. јун 1898, бр. 26; Исто, 22. април 1899, бр. 17; Исто, 6.
мај 1899; Исто, 27. мај 1899, бр. 22; Исто, 5. август 1899, бр. 32. Овакве верске церемоније
биле су врло посећене. Примера ради, при прослави Ускрса у Приштини 1908. учествовало
је по речима једног од присутних око 6000 Срба из овог краја. Исто, 16. мај 1908, бр. 20.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 147

Владика Дионисије умро је млад 1900. у Скопљу, а сахрањен у мана-

стиру Грачаница. Пренећемо сведочанство Ивана Иванића о овом догађају:
„Усуд и зла коб српског народа у северној Старој Србији хтели су, да овај
заслужни Митрополит тако прерано умре, на велику жалост свих Срба,
који су над његовим гробом пролили искрене сузе жалоснице...”41
Колико је владика допринео положају овдашњих Срба знали су једино
они. Зато и не чуди што је његова смрт изазвала овде велику жалост – из при-
штинског краја писао је учитељ С. Грујић како „Божја Промисао узе нам првог
нашег Србина митрополита у најбоље време; у најбоље, кажем за то, што се
народ тек био упознао с њим и његовим радом”. Народ се, по свему судећи,
духовно и физички везао за првог српског владику у Призрену. Долазак новог
српског владике Нићифора дочекан је као велико олакшање: „Али Божја воља
не остави нас после блаженоупокојеног архијереја да дуго чамимо и тугујемо
за изгубљеним пастиром, него нам опет изабра Србина за Митрополита.”
Нови владика дочекан је 1901. са нескривеним задовољством код
српских народних маса, угледнијих првака, свештенства, учитеља и ђака.
Владика Нићифор поставио је сличан циљ свој првој посети – у овдашњој
митрополији упознао се са приликама српског народа, разменио посете
са локалним представницима власти, дочекао конзула Симу Аврамовића
и посетио манастир Грачаницу. Владика је, такође, дуже обилазио овај
крај и 1904. и 1906.42
Рашко–призренска епархија остваривала је и ширила свој утицај орга-
низовањем већих верских празника. У приштинском крају највише података
имамо о прослави Савиндана, као једног од ретких момената када су Срби
слободније испољавали своја верска осећања. Као и у другим српским краје-
вима под османском влашћу овде се, такође, сваке године својевољно јављао
или бирао нови домаћин славе. Углавном је било речи о најугледнијим гра-
ђанима локалне заједнице, којима се путем листа нарочито захваљивало. У
прослави су учешће узимали ђаци, учитељи и грађанство, а понегде су били
присутни и припадници локалне власти. Ђаци су били посебно срећни тога
дана, а један од сведока и аутора дописа признао је да се „слатке успомене
сећају и у старости својој”. Свечаности су, такође, морале бити праћене за-
хваљивањем властима и стожеру режима – султану Абдул Хамиду II. Поне-
кад је и српски владика узимао учешћа у овдашњим прославама и верским
обредима – на Савиндан 1900. у Приштини одржао је владика Дионисије
архијерејску службу којој је присуствовао и српски конзул.43
41 И. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку, 120.

42 Цг, 26. јул 1901, бр. 31; Исто, 4. јун 1904, бр. 23; Исто, 12. јануар 1907, бр. 2.

43 Исто, 4. фебруар 1895, бр. 4; Исто, 12. фебруар 1898, бр. 7; Исто, 24. фебруар 1900, бр. 9;
Исто, 25. јануар 1901, бр. 5. Веселиновић се у Приштини затекао при прослави Божића и
148 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

Светосавски празник се на традиционалан начин прослављао и у сео-

ским српским школама широм Приштинског санџака (Добротин, Грачани-
ца, Доња Гуштерица и сл.) и шире.44 У Добротину је постојао посебан обичај
око избора домаћина светковине – наиме, учитељ би подигао дрвени крст
окићен шећером и касније позвао неког домаћина да га прихвати, чиме би
прихватао и домаћинство за наредну годину.45 Овакве прославе имале су
и посебан едукативни карактер – говорило би се о животу и раду српског
свеца, давао низ корисних и практичних савета за живот и сл.46 Грачанички
Срби прослављали би Св. Саву „достојанствено”.47 По селима је, такође, било
и прикупљања новчаних или других прилога. Тако је у Доњој Гуштерици
1902. било новчаних прилога у висини до 3 гроша, а прикупљена је и једна
рачуница за други разред основне школе и један часловац.48

Школске прилике
Поред српског приштинског конзулата и Рашко–призренске епархије,
српски народ је водио борбу за свој физички и духовни опстанак и преко
својих скромних школа, које су помогле очувању његовог националног
бића. Код Срба у приштинском крају учитељско занимање спадало је у
ред најзначајнијих на друштвеној лествици. Учитељ је, изузев просветне
и васпитне улоге представљао и заштитника права српског народа пред
властима. Они су и често били тема интересовања Цариградског гласника,
који их је позивао да суделују у процесу еманципације српског народа.
Дописи листу потврђују, такође, сву поштованост учитељског сталежа код
овдашњих Срба. Примера ради, гуштеричком учитељу Недељку Миљко-
вићу одржан је помен крајем 1899. Исти допис даје релативно опширан
преглед живота и рада овог прерано преминулог учитеља (рођен 1866,
службовао 15 година). Парастосу је присуствовао и сам владика Дионисије
и бројни овдашњи српски учитељи, што само за себе говори о утицају који
је, углавном, учитељски позив носио.49

представио необично лепу атмосферу међу Србима. Како је записао било му је „милина”
погледати ове срећне српске вернике. М. Ђ. Веселиновић, нав. дело, 27.
44 Више о томе: Љиљана Чолић, Савиндан у Цариградском гласнику, у: Косовско-метохијски
зборник, СAНУ, бр. 4, Бeoгрaд, 2011, 77–97.
45 Цг, 24. фебруар 1900, бр. 9; Исто, 30. март 1900, бр. 14.

46 Исто, 8. март 1901, бр. 11.

47 Исто, 8. фебруар 1901, бр. 7.

48 Исто, 24. јануар 1902, бр. 4.

49 Исто, 13. јануар 1900, бр. 3; Исто, 13. децембар 1901, бр. 51.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 149

Основни задаци учитеља били су стиање основних знања и васпитних

норми код ђака, али и формирање и очување националне свести о при-
падности српској заједници. По сведочанствима у листу не знамо тачно
каквим су се методама учитељи служили – познато је да су као посебан
метод рада са децом практиковали прављење излета у оближња места;
примера ради, године 1895. (1. мај) српски ђаци из Приштине упутили су
се у пратњи учитеља на излет у планинско место Грмију на око сат вре-
мена хода од града. На путу их је пратио један један полицајац и неколико
заптија „како би и власт била заступљена”, писало је у допису – наравно, у
питању су били чисти безбедоносни разлози, никако не и потреба власти
да буде „заступљена”. Јасно је, дакле, да су и ђаци били изложени угњета-
вању, као и друге старосне групе српске популације. Слична методолошка
пракса поновљена је и 1898. када су учитељ локалне школе и тамошњи
црквењак одвели српске ђаке у манастир Грачаницу на црквени празник
(Тодорова субота) и службу. Слични излети практиковани су и у Штрпцу
(Приштинска каза) маја 1900.50
Управу над српским школама овог краја до 1895. остваривао је школ-
ски старатељ, а од тада посебно формирани школски одбор као управи-
тељ школа и школских фондова. Родољубиви Срби приштинског краја
одазивали су се редовно прилозима како би консолидовали школски
фонд, стварајући његов основни капитал. Како су цифре знале бити веће
поменућемо ове родољубиве Србе и њихове организације: трговци Таче
Несторовић–Козарац, Трајко Костић и Спира Аксентијевић по 500 гроша,
Јова Потић (Камперелић) 500 гроша, сајџија Манојло Филиповић 500 гроша
и зидарски енсаф 1700 гроша. Са своје стране српска општина уредила је
прецизно даље управљање школским приходима.51
Српске школе у приштинском крају морале су строго водити рачуна
о карактеру наставе, јер се на челу локалне Просветне комисије нала-
зио приштински муфтија у својству председника, као и 3 муслиманска
члана.52 Представници локалне власти често су и посећивали школе, а
50 Исто, 18. мај 1895, бр. 18; Исто, 12. март 1898, бр. 11; Исто, 18. мај 1900, бр. 21.
51 Исто, 25. фебруар 1895, бр. 7. Сиромашне ђаке помогли су 1895. утицајнијији овдашњи
Срби. Трговац Спира Аксентијевић „обукао” је једног сиромашног ђака, а кујунџија Живко
Дебељковић поклонио другом кундре. Други трговци обукли су овог ђака. Године 1895.
као дар сиромашним српским ђацима у Приштини параћински фабрикант чохе који је
своје производе продавао и на овдашњој пијаци поклонио је 160 аршина шијака. Веома
хумано дело учинио је и српски трговац из Приштине Лука Перић (родом из Босне), који
је тестаментом пред смрт наменио сиромашним ђацима целокупно своје непокретно
имање (600 лира). Исто, 15. јун 1895, бр. 22; Исто, 18. јануар 1896, бр. 3; Исто, 9. август
1901, бр. 33.
52 М. Јагодић, Српско–албански односи у Косовском вилајету : (1878–1912), 12.
150 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

нарочито током јунских испита. Наиме, Рашко–призренска епархија која

је координисала рад српских школа слала је школске ревизоре из При-
зрена. Примера ради, године 1895. за ревизора одређен је наставник
Призренске богословије Апостол Филиповић (за Приштину, Сиринићку
жупу, Вучитрн, Митровицу и Гњилане), који је у присуству ђака, учитеља
и локалних представника власти спровео пропитивање. Присутни осман-
ски представници власти поздравили су добро владање ђака турским
језиком.53
Приштина је у ово време била град са више школа. Наиме, овде је
било 6 османских мушких основних школа, 2 женске (сибијан–мектеби),
једна руждија (нижа гимназија), једна јеврејска основна школа, као и срп-
ска основна школа (мушка и женска), дворазредна продужена школа и
недељна школа. 54
Тематика листа упућује нас на рад српских школа. Српска основна
школа у Приштини постојала је већ неколико деценија раније, чак пре 1840,
радећи без престанка свих ових година. Код Срба у Приштини закључно са
1898. функционисале су одвојено српска мушка и женска основна школа,
продужена школа (дворазредна гимназија) и готово јединствена недељна
школа. Било је и предлога Порти да се оснује и Лицеј у Приштини, али до
тога није дошло. Ретки Срби настављали би средњу школу често у некој
од више српских гимназија у Царству, а студије, природно, у Цариграду,
или изван земље (пр. студент медицине у Француској).55
О српској продуженој школи није било података у листу. Истраживач
српске просвете на Косову и Метохији, Јагош Ђилас, користи овај термин за
тип школе у Османском царству где су ђаци после свршене обавезне четво-
рогодишње основне школе ишли у V и VI разред. Она се у Приштини ових
година брзо развијала, јер се осећала практична потреба да се недовољно
дуго четворогодишње основно образовање продужи. Оснивање српске
гимназије није долазило у обзир из политичких (раније основане гимна-
зије у Скопљу и Солуну) и материјалних разлога (недостатак средстава),
па је оснивање продужне школе било једино решење. Свршени ученици
53 Цг, 29. јун 1895, бр. 24.

54 Б. Ђ. Нушић, Косово : (опис земље и народа), 200. Питањем Нушића као конзула и
културног дипломате у Приштини бавио се, између осталих, Н. Васић, Бранислав Ђ. Нушић
– конзул и културни дипломата у Приштини, Баштина 26 (2009), 289–299. Сем Нушића,
исти аутор обрадио је и питање боравка Милана Ракића у Приштини као дипломате
(конзул) и културног радника. Исти, Милан М. Ракић – конзул и културни дипломата у
Приштини, Баштина 27 (2009), 177–185.
55 Цг, 1. јануар 1899, бр. 1; Исто, 29. август 1903, бр. 35; Исто, 28. новембар 1903, бр. 48;
Исто, 30. јануар 1904, бр. 5; Исто, 14. мај 1904, бр. 19; Исто, 17. септембар 1904, бр. 38;
Исто, 19. мај 1906, бр. 20.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 151

често би продужавали школовање у гимназијама у Солуну и Цариграду,

Призренској богословији и сл.56
Посебну пажњу посветили су аутори српској недељној школи у При-
штини. Иницијативу за њено отварање имао је свестрани Бранислав Ну-
шић, који је и касније одржавао присне везе са њеним управитељем и
угледним српским нацинално–културним прегаоцем Стојаном Капета-
новићем.57
Иначе, Приштина је била прво место у целој земљи са школом овог
типа. Учитељи би се стриктно држали сатнице предавања, иако су се сви
српски и понеки османски учитељ одрекли хонорара који је постао својина
школског фонда. Сваке недеље после литургије полазници би одлазили
у школу, где им је учитељ причао „о томе шта је то трговина, па о новцу,
о ажији, о фабрикама, о томе како се прави чоа, одакле се доноси кафа и
такве ствари”. После овог бесплатног јутарњег предавања уследила је права
недељна школа плаћана по 2 металика (20 пара) по особи на недељном
нивоу. Она је имала 2 нивоа. Први су похађали они који раније нису учили
да читају и пишу, а предавано је читање, писање и рачунање, а други они
који су знали да читају и пишу и предавани су турски и српски језик, ра-
чун и вођење тефтера (књиге). У једном моменту од 140 ђака 45 је било
на првом, а 95 другом нивоу.58
Приштина је представљала српски просветни центар одакле се утицај
ширио и по околним местима. Како је у Феризовићу (Урошевац) вођена
дуга вишегодишња борба да се Србима дозволи изградња школе, родољу-
биви приштински Срби несебично су помогли и битно утицали да српска
школа почне са радом. Приштински Срби помогли су и Скопску гимназију
формирањем Одбора за прикупљање прилога, чији су иницијатори били
Јово Потић, Риста Васић, Танаско Челић, Ђора Ристић, Сава Вукојичић.59
Српска просвета постојала је и по селима овог краја, а поједина села
лист је и назначио. Примера ради, село Доња Гуштерица, место на око два
сата хода од Приштине, имало је школу од 1880, премда у врло скромним
приватним просторијама овдашњег учитеља, као и новоизграђену цркву
(1905). У Штрпцу, тада малом селу и данас вароши, постојала је школа
зидана још 1885. Градњи ове школе допринели су поп Стојан Поповић и тр-
говац Јанићије Стојановић. Број ђака био је незнатан у поређењу са бројем

56 Ј. Ђилас, Српске школе на Косову : од 1856. до 1912. године, Приштина, 1969, 149–150.

57 С. Денић, Бранислав Нушић и Стојан Капетановић у Косовском вилајету, Баштина 8

(1998), 47–52.
58 Цг, 11. фебруар 1895, бр. 5; Исто, 25. фебруар 1895, бр. 7; Исто, 13. април 1895, бр. 13.

59 Исто, 1. јануар 1899, бр. 1; Исто, 31. март 1908, бр. 12.
152 СРПСКЕ СТУДИЈЕ X / SERBIAN STUDIES X

грађана, чему је главни узрок била немаштина као и другде у Косовском

вилајету. Иако се у поређењу са ондашњим српским школама котирала
добро, ипак је реч о врло скромним просветним приликама о чему све-
дочи и њен опис: „Има пространу учионицу, какве ни по варошима нема,
собу за учитеља, другу собу за чардак. То је на горњем кату, а на доњем
има: кујну, шталу и предграђу за сено. Начињено да у њој може становати
читава породица. Источно од зграде преко дворишта има лепо ограђену
башту, у којој учитељ обрађује већином повртарство.”60
У Приштини је постојала и посебна српска књижара о којој немамо
детаљнијих података у Цариградском гласнику. Књижара је отворена још
1890. у склопу акције српског конзулата на отварању истих (Скопље, Би-
тољ, Солун, Цариград) ради ширења националне идеје и описмењавања
људи. Први управник био је Стеван Марковић, ранији трговац и учитељ, а
рад је дефинисан уговором са српским конзулатом у Приштини. Цариград-
ски гласник казује да је била снабдевена одабраним књигама за основне и
средње школе, школским и канцеларијским прибором и осталим потреба-
ма. Заинтересованим муштеријама као посебну могућност препоручивала
је бесплатно слање каталога књига. Ова српска институција финанасирала
се и из редова родољубивих Срба. Познато је да су књижар Митар Г. Ше-
шлија и управник Грађанске школе Дамњан Прљичевић упутили јавну
захвалност родољубивом српском књижару из Новог Сада Арсу Пејовићу
за дар од 40 комада разних књига у укупној вредности од 224 гроша.61

Здравствене прилике

Преко Цариградског гласника стичемо и једну, премда парцијалну, слику

о овдашњим здравственим приликама. Као врло опасне болести назначе-
не су сипаница (богиње), срчобоља (стомачна болест), инфлуенца (грип),
окобоља (надути капци, црвенило око очију) и др. Медицинске прилике
биле су слабе, па је наступало, готово редовно, епидемиолошко стање –
само у селима Добротин, Грачаница, Угљаре и Гуштерица преминуло је
више деце од последица гушобоље. Лекара је било мало; лист је сачувао
помен на војног доктора Илијаза бега, као и беледијског (општински) док-
тора Ћамил бега. Наиме, њих двојица лечила су децу једног приштинског
Србина, који им се преко листа најсрдачније захвалио. Да су здравствене
60 Исто, 19. новембар 1898, бр. 47; Исто, 1. јануар 1899, бр. 1; Исто, 1. јануар 1900, бр.
1; Исто, 16. септембар 1905, бр. 38; Исто, 28. октобар 1905, бр. 44.
61 В. Зарковић, Отварање прве српске књижаре у Приштини, Баштина 28 (2010),
167–182; Цг, 18. мај 1900, бр. 21; Исто, 9. септембар 1905, бр. 37.
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ ПРИШТИНСКОГ КРАЈА – НАПИСИ „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА” 153

прилике биле слабе указује и чињеница да су Срби инсистирали код ре-

дакције листа да предложи лек за сузбијање болести.62
Читуље овдашњих Срба, иначе редовно публиковане у листу, пружају,
такође, одређене здравствене појединости. Њиховом анализом уочавамо
повећану смртност младог становништва (чак и деце). Тако је извесни
Бранко (3) преминуо „после тешког боловања”, извесни Боривоје (4) „по-
сле кратког али тешког боловања”, Драгољуб Драго Аксентијевић (5) „по-
сле једно–дневнога али тешкога боловања”, Риста Славковић (22) после
„дугог и тешког боловања”, гуштерички учитељ Недељко Миљковић (34)
„после дугог и тешког боловања”, извесни Рајко из села Племетина (35)
после „једнодавног боловања”. Умирало се, наводило се у читуљама, и од
последица „запалења црне џигерице”, шарлаха, великих богиња, тифуса,
„лупања срца” и сл.63

A CONTRIBUTION FOR RESEARCHING THE HISTORY OF PRIŠTINA’S

AREA – THE INSCRIPTIONS OF “CARIGRADSKI GLASNIK”

Summary:

“Carigradski glasnik” was a Serbian weekly journal published from 1895

in Istanbul. It was a journal of the Serbian elite in the Ottoman Empire. By
analyzing the articles we get a clearer idea of ​​the opportunities in this part of
Kosovo. As we have pointed out, certain politically tangible topics have been
avoided due to the censorship of the press and possible consequences. The
position and management, the architecture of Priština and local area end, the
economy, schools, ecclesiastical and health conditions were presented more than
other issues. In addition to the consulted sources and literature, we think that
the Serbian people were experiencing difficult moments fighting hard for their
physical and spiritual survival, but also imagining better times and liberation in
1912. Finally, „Carigradski glasnik” is a valuable source for researching history
of Priština’s area in this period.

62 Цг, 16. новембар 1895, бр. 44; Исто, 18. јануар 1896, бр. 3; Исто, 30. јануар 1897, бр. 5.

63 Исто, 11. јануар 1896, бр. 2; Исто, 12. јун 1897, бр. 19; Исто, 9. децембар 1899, бр. 50;
Исто, 22. јун 1900, бр. 26; Исто, 1. јануар 1902, бр. 1; Исто, 10. јануар 1902, бр. 2; Исто, 31.
октобар 1903, бр. 44; Исто, 13. фебруар 1904, бр. 7; Исто, 28. октобар 1905, бр. 44; Исто,
18. април 1908, бр. 16.