УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

Приказ рада:
Богумил Храбак, Кужне редње у Босни и Херцеговини од 1463. до 1800.
године
(семинарски рад из предмета Српска и јужнословенска историја од средине 15. до почетка
19. вијека 1)

Студент: Зорана Праштало Ментор: доц. др. Бошко Бранковић

Бања Лука, новембар, 2018. године

Институт за историју у Бањој Луци је 1981. године издао друго издање часописа
Историјски зборник. Часопис је излазио једном годишње, а у другом броју је предстаљено
8 расправа и чланака, 13 приказа, 1 прилог и неколико дискусија. Сви радови се односе на
локалну историју, која свакако захвата и домен опште, од 14. до 20. вијека, зависно од
теме која је обрађена. Ми ћемо приказати расправу Богумила Храбака – Кужне редње у
Босни и Херцеговини 1463-1800 године.

Овај рад Богумила Храбака представља вриједан прилог за познавање историје босанско-
херцеговачког подручја и Балканског полуострва, јер је успио да прикаже и пружи
цјеловиту слику ширења заразних болести и њихових утицаја на друге појаве и процесе.
Садржина расправе нуди релевантне информације, а аутор је успио да прикаже како једна
таква појава, која је помало и занемарена у нашој историографији, утиче на развој
политичке историографије. Храбак је у уводном дијелу напоменуо да се о овој теми доста
расправљало, али је он акценат пребацио на начин проучавања, јер сматра да се код
оваквих истраживања не могу одредити територијалне границе, као и то да је немогуће
осврнути се само на једну болест у неком периоду, јер проучавање појаве као што је
епидемија захтјева компаративну анализу. Користећи расположиву историјску грађу, он је
објединио и смјестио у један оквир овако распрострањену и широку тему.

Расправа поред уводног дијела садржи још 3 цјелине, уоквирене временским периодима:
1) Куга у Босни и Херцеговини 1463-1599,

2) Епидемије чуме у босанскохерцеговачком простору током 17.вијека и

3) Редње куге и других болести у Босни и Херцеговини у 18. стољећу.

У уводном дијелу, аутор нам је представио литературу коју је, између осталог, највише
користио: локалне хронике(М.М Башескија, фра Никола Лашванин), старе српске записе и
љетописе, турске изворе, архивску грађу медитеранских архива (Дубровник, Задар;
Венеција, Бока) и податке из аустријских архива за епидемије које је саопштио Славко
Гавриловић.1 Такође, у уводу налазимо и кратак опис куге, као и различите називе за ово
обољење, тако да је читалац потпуно информисан.

1
Др Богумил Храбак, Кужне редње у Босни и Херцеговини 1463-1800, Историјски зборник број 2, Бања
Лука, 1981, 5.
Прва кужна редња, након пада Босне под Османлије, забиљежена је 1464. године. 2 У овој
расправи детаљно је описано све оно што је потребно да би се стекао утисак о постанку и
ширењу куге на нашим просторима те године, те се позвао на изворе као аргументе. Аутор
је убједљив када пише, јер казује руту којом се куга ширила, потенцијалне преносиоце
заразе, и посљедице које је оставила. Ипак, када не постоји извор или литература на које
се са сигурношћу може позвати, он то директно износи и наглашава, као што је случај при
описивању редњи из 1466. 1467. и 1468. године. Храбак пише да постоји аутор који
говори о кужним редњама ових година код нас, али исто тако напомиње и, на неки начин
се ограђује, да аутор не доноси научну аргументацију и документацију. 3 Кроз овај примјер
стичемо утисак потпуне посвећености и вјеродостојности јер аутор не прескаче године о
којима очито има помена, што значи да се потпуно посветио детаљном проучавању теме и
наводи да извор није вјеродостојан, тако да ипак упозорава читаоце да буду опрезни са
овом информацијом. Као што смо већ навели, у циљу што бољег упознавања и
разрађивања теме, изнесено је доста детаља, па се тако између осталог наводи много
датума и година. Када би сваки примјер понаособ анализирали, вјероватно би приказ
технички био шири од самог дјела, а и тим би се изгубила главна критичка мисао. Стога
ћемо у наставку навести само најзначајније моменте и тачке дјела. Занимљив је помен
кужне редње из 1468. године, гдје се Храбак позива на своје дјело као аргументовани
4
извор. „Куга у Балканским земљама под Турцима од 1450. до 1600. године“ је назив
дјела које је користио као литературу. Повјерење које смо стекли код Храбака се овим
није нарушило, али ипак би било вјеродостојније да се позвао на извор који је користио и
у том раду. Оваквих примјера смо још сусрели кроз даљу анализу дјела. Занимљиве су
информације о куги из 1596. у Бањој Луци, када је болест директно утицала на обуставу
трговине5, или 1643. када су Бањалучани и Сарајлије, паливши заражене предмете,
изазвали пожаре у градовима.6 Аутор о редњама говори по шаблону: доноси информације
о томе ко је донио кугу, којом брзином се ширила, у зависности од доступних извора
прецизира датуме (често наводи тачан датум-дан, мјесец и годину), вријеме трајања, број

2
Исто, 6.
3
Исто, 6.
4
Исто, 6.
5
Исто, 13.
6
Др Богумил Храбак, Кужне редње у Босни и Херцеговини 1463-1800, Историјски зборник број 2, Бања
Лука, 1981, 18.
обољелих и страдалих, посљедице у ужем и ширем смислу. Чак наводи и периоде кад су
постојале потенцијалне епидемије у околини Босне и Херцеговине, али унутар државе
нису забиљежени случајеви. По количини информација и по нешто драматичнијем стилу
писања, стекли смо утисак да су кужне редње 30-их година 18. вијека имале највеће
посљедице. За осам дана умрло је 2000 Мостараца, град Јајце је био затворен и пуст, а у
Сарајеву се копало и по 210 гробова на дан. 7 Оно што је још примјетно је то, да при
давању описа заражених, аутор често наглашава колико их је међу различитим вјерским
скупинама. Тако наводи да је „у дому неког Муслимана, умрло чак 16 укућана“8, да је од
куге у Босни и Херцеговини у неком времену „умрло 30000 католика и 100000
припадника других вјера“9 и да је „највише заразе било међу Муслиманима, међу
католицима се ширила из дана у дан, а међу православнима је уопште није било“10, према
наводима једног сарајевског љекара свом колеги у Задру. Као закључак, Храбак износи
сажетке и чињенице произашле из наведених чињеница. Читајући три поглавља која чине
главнину рада, сами стичемо утисак и извлачимо закључке, што је свакако позитивно јер
говори о успјеху истраживања и можемо слободно рећи, добро написаном раду. У
посљедњим реченицама свог рада, Богумил Храбак на основу великог броја примјера,
индукцијом долази до општих чињеница и одговора на тематику. Куга се најчешће
ширила због трговине и обично је доношена из приморских градова и лука ка
унутрашњости Балкана. Такође, он наводи да је куга прво и најчешће ударала на сељаке и
занатлије, што смо и сами могли схватити јер је кроз велик број примјера о страдалим од
куге, ријетко када поменут неко из вишег друштвеног слоја или чак неко од владара. Сви
подаци указују на то да је смртност била већа у муслиманским заједницама, већ код
припадника осталих вјерских скупина, ако узмемо у обзир бројке које је изнио Храбак, а
које су опет оправдано ту, јер су засноване на историјским изворима. Због доступности
великог броја података и могућности да се периоди кужних редњи прецизирају „у дан“,
аутор је извукао и тај закључак, да се куга јављала у љето и јесен.

Тематика коју је Храбак третирао у раду, у историографији је донекле већ обрађивана, али
он је проблему и питању приступио на један другачији начин и стога је циљ био да

7
Исто, 27.
8
Исто, 32.
9
Исто, 34.
10
Исто, 35.
обједини и синтетише велики број информација на основу расположиве историјске грађе,
чији је број такође захвалан. Кроз читав приказ може се осјетити позитивна критика и тон
похвале. Осим пар замјерки од којих су неке наведене, као што је позивање на своје дјело
и слично, у тексту су се поткрале извјесне грешке. Неке од њих, као што је писање
празника „божић“ малим словом11 се могу третирати као случајне или штампарске
грешке, међутим, на више мјеста у тексту „Муслимани“ су означени великим словом, а
сљедбеници других религија малим словом, па то узимамо као замјерку, јер дефинитивно
није случајна. Наиме, Храбак је велико слово „М“ користио у складу са Уставом из 1974.
године, међутим овдје је употреба погрешна, јер се закон о оваквом означавању могао
примјењивати од момента доношења Устава, али не и за дођаје који су претходили.
Подјела на горе наведене цјелине је оправдана и практична, па можемо констатовати да је
посао технички добро одрађен. Стилски је текст испунио очекивања. Селекција извора и
литературе приказује Храбака као изузетно способног истраживача. Од толико
информација, он је изнио сасвим довољно да би испунио циљ и оправдао избор читалаца
који се интересују за овакве појаве и процесе. Храбак је свакако одбранио тезу коју је
заступао и дао је допринос проучавању демографије и политичке историје овог периода на
нашим просторима.

11
Др Богумил Храбак, Кужне редње у Босни и Херцеговини 1463-1800, Историјски зборник број 2, Бања
Лука, 1981, 28.