Doc.

dr Rosa Šapić
KOGNITIVNA GRUPA
Pamćenje
Opažanje
Mišljenje
Inteligencija

KONATIVNA GRUPA
Nagoni
Osećanja (Emocije, afekti)
Volja

ENERGIJSKA GRUPA
Svest
Pažnja
OPAŽANJE - PERCEPCIJA
Definicije:
1) Opažanje je psihička funkcija kojom se postiže
prepoznavanje informacije, prepoznavanje predmeta kao
celine, te prepoznavanje upotrebne vrednosti predmeta.
2) Opažanje je psihička funkcija kojom se svesno doživljava
okolina i sopstveno telo
3) Opažanje je psihički proces koji sjedinjuje osećaje
(percepcija, tj. subjektivni odraz objektivne realnosti) i
iskustvo u CNS-u.
4) Neprekidno upoznavanje sa zbivanjem oko nas i u nama,
subjektivni efekat objektivnog materijalnog dejstva na
čula kojima se prepoznaju informacije, njihova celina i
upotrebna vrednost
FUNKCIJA KOJA SE SASTOJI IZ DVE FAZE:



I STVARANJE OSEĆAJA Prvi psihički fenomen je osećaj.
Predstavlja elementarnu psihičku transformaciju energije draži
(stimulusa)



II STVARANJE OPAŽAJA Drugi, razvijeniji psihički fenomen u
procesu opažanja je opažaj i on predstavlja spoj osećaja sa
iskustvom



KONAČNI SMISAO PROCESA JE NEPOSREDNO SAZNANJE
SPOLJNJEG SVETA I SVOG SOPSTVENOG BIĆA

Saznanje objektivne realnosti odvija se putem čulnog i logičnog
saznanja. Čulno saznanje je zapravo opažanje, a logično saznanje
mišljenje.
Proces opažanja
draž ----------------- nadrazaj ----------- osecaj -----(iskustvo,
emoc)---- opazanje ----------- dozivljaj

fizička iz objekta biološki iz čula psihički I senz. kora
II psihočulna zona saznanje

Informacije iz sredine koja okružuje mozak čovek saznaje pomoću

čula. Draž koju emituje informacija (elektromegnetni tj. svetlosni talasi
za čulo vida, akustički talasi za čulo sluha, rastvorljive materije za čulo
ukusa, isparenja za čulo mirisa itd.

- svako čulo prima specifičnu draž) registruje specifični prijemnik

(receptor) čulnog organa (npr. za čulo vida to su čepići i štapići u
mrežnjači oka; svako čulo ima svoje prijemnike).

- (elementarni senzitivni centar lokalizovan je u parijetalnom režnju iza

centralne brazde, vizuelni na polu okcipitalnog režnja, slušni, mirisni i
ukusni u temporalnom režnju; oni čine senzitivne ili senzoričke
prijekcione zone, gde se vrši transformacija nadražaja u osećaj (što
predstavlja subjektivni odraz objektivne realnosti).

DRAŽ - FIZIČKI PROCES (npr. boja i oblik lopte se
reflektuju u mrežnjači prema zakonima fizike)

NADRAŽAJ - FIZIOLOŠKI PROCES polarizacija ćelijske
membrane, npr. optički kvaliteti lopte (boja i oblik)
izazivaju u retini razdraženje- elektrohemijski tj. fiziološki
proces

OSEĆAJ - PSIHIČKI PROCES (fiziološka energija
razdraženja se transformiše u psihičku energiju- osećaj, što
odražava samo fizičke kvalitete lopte ali ne i njeno
prepoznavanje. Tek psihovizuelni centar, koji se nalazi oko
elementarnog vizuelnog centra, povezuje osećaj sa
iskustvom dajući opažaj)


UTICAJ MOTIVACIJE I LIČNOST NA OPAŽANJE:

PERCEPCIJA - opažanje APERCEPCIJA - shvatanje

opaženog

SELEKTIVNA PERCEPCIJA - pojam koji označava
posebno stanje subjekta koje utiče na njegovu
percepciju (npr. trudna žena uočava bebe intenzivnije
nego ranije, depresivni bolesnik crnu boju itd.)

PREDSTAVA- reprodukcija opažaja u svesti na osnovu
pamćenja.
ZAKONI ORGANIZACIJE DRAŽI U OPAŽAJE:

1) Zakon blizine (tendencija da se prostorno i

vremenski bliske draži opažaju kao celina)

2) Zakon sličnosti (tendencija da se slične draži
organizuju u jednu celinu)

3) Zakon simetričnosti i dobre forme (draži koje
obrazuju neku pravilnu figuru se opažaju kao celina)

4) Zakon kontinuiteta (npr. presek prave i krive
linije se ne opažaju kao celina, već kao delovi).
USLOVI NORMALNOG OPAŽANJA
1. postojanje informacije (količina informacija je preduslov čulnog saznanja)
2. anatomsko-fiziološka ispravnost čulnih organa (receptor, sprovodni put,
elementarni čulni centar u kori velikog mozga koji čine nervni deo čulnog
organa) - kod poremećaja: slepilo itd.
3.očuvano iskustvo (engrami) - Npr. kod poremećaja poput atrofije mozga usled
traume, senilne demencije isl. nestaju tragovi sećanja, engrami, i takvi bolesnici
ne prepoznaju okolinu, nekada ni rođenu decu, a u najtežim oblicima ni sebe u
ogledalu.
4.očuvana funkcija psihočulnog centra (žarišne lezije moždane kore, vaskularne
ili neoplazmatične, mogu da unište psihočulni centar jednog od čula i izazovu
agnozije).
5. normalno funkcionisanje mozga u celini (odsustvo mentalnog oboljenja)
PSIHOPATOLOGIJA OPAŽANJA

POREMEĆAJI OPAŽANJA:

1) Agnozije

2) Iluzije

3) Halucinacije

(Hallutinatio na latinskom znači "trabunjati", dok je

illusio "čulna obmana", a agnosio je grčkog korena i
znači: a-bez i gnosis-saznanja).

1) AGNOZIJE predstavljaju nemogućnost
prepoznavanja informacija pri očuvanosti
elementarnog čulnog centra uz očuvane engrame, tj.
nemoguća je sinteza čulnih događaja iako je funkcija
čula očuvana (nesposobnost prepoznavanja osećaja
koji dolaze do čulnih organa, odn. nemogućnost
povezivanja čulnih utisaka sa ranijim iskustvom)
PODELA :

a) OPTIČKE AGNOZIJE predstavljaju nemogućnost
prepoznavanja ranije viđenih predmeta pri očuvanoj
oštrini vida i širini vidnog polja. Bolesnik može da
gleda poznatog čoveka, da opiše kako izgleda, ali nije u
stanju da kaže ko je ta osoba. Prepoznaće osobu jedino
ako čuje njen glas. Povreda se nalazi u psihovizuelnoj
zoni dominantne hemisfere (konveksni deo
okscipitalne kore).

b) AKUSTIČKE AGNOZIJE predstavljaju
nemogućnost prepoznavanja zvukova pri očuvanosti
čula sluha i elementarnog čulnog centra. Npr. ako se
od bolesnika traži da dok žmuri prepozna zvuk
zveckanja ključeva, on to neće moći. Ovo se viđa kod
bolesnika sa lezijama u dominantnom temporalnom
režnju gde je locirana psihoakustična zona.

c) ASTEREOGNOZIJA ili TAKTILNA AGNOZIJA je
gubitak sposobnosti prepoznavanja predmeta
opipavanjem, uz očuvanu funkciju površnog i dubokog
senzibiliteta. Bolesnik zatvorenih očiju ne prepoznaje
poznat predmet koji mu se stavi u ruku, ali kada čuje
zvuk, npr. šuškanje papira, prepoznaje šta ima u ruci.
Lezija se nalazi u središnjem delu postcentralnog
girusa.

d) OLFAKTIVNE AGNOZIJE

e) GUSTATIVNE AGNOZIJE

f) ANOZOGNOZIJA - ANTONOV SINDROM
predstavlja neuviđanje sopstvenog defekta ili bolesti
(npr. bolesnik ne uviđa da ne može da se služi
oduzetom nogom, ili slep bolesnik tvrdi da nije slep).
Lezija je obično u parijetalnom režnju nedominantne
hemisfere.

g) AUTOTOPAGNOZIJA -SOMATOTOPAGNOZIJA je
poremećaj telesne sheme. Takav bolesnik nije u stanju
da tačno pokaže levu ruku, desno oko itd. U najtežim
slučajevima bolesnici negiraju da su pojedini delovi
tela njihovi, što se viđa kod akutnih vaskularnih
oboljenja (Gerstmanov sindrom - agnozija prstiju).

i) SIMULTANA AGNOZIJA je nesposobnost
prepoznavanja scenskog zbivanja. Bolesnik gleda sliku
koja predstavlja neku radnju, ali nije u stanju da shvati
značenje cele scene, već razume samo pojedine detalje
slike. U ovim slučajevima nađena je obostrana povreda
parijetookcipitalnog predela.

j) NOMINALNA AGNOZIJA je retka forma agnozije,
koja se viđa bolesnika sa tumorom lokalizovanim na
tromeđi parijetalnog, temporalnog i okcipitalnog
režnja, a manifestuje se nemogućnošću prepoznavanja
naziva predmeta, uz prepoznavanje upotrebne
vrednosti predmeta (npr. za kredu je pacijent sa ovim
poremećajem rekao da je to "ono čime se piše po tabli",
ali nije mogao da prepozna naziv predmeta).
2) ILUZIJE

predstavljaju pogrešno prepoznavanje osobina
postojeće draži, iskrivljena tj. pogrešna opažanja
spoljnih objekata, odn. informacija, predmeta
opažanja (preinačavanje realnih opažaja) - najčešće
kod delirijuma i anksioznih stanja ali i usled izrazitog
afekta, nepažnje, zamora ili navike (Aristotelove
kuglice), kao i u slucajevima nepotpunog utiska -
Rorchach itd. Osoba sa iluzijom registruje realno
postojeću informaciju, ali je pogrešno prepoznaje, pa
npr. od čoveka koji pred njom stoji vidi divlju zver.
Viđaju se kod:
a) posebnih afektivnih stanja (npr. straha)
b) loših uslova za opažanje (nedovoljno osvetljenje, zamor, tišina i
usamljenost, stanje isčekivanja i neizvnesnosti itd.)
c) nepažnje (ako je pažnja kratkotrajna, pa se nešto ispusti u opažanju,
postoji tendencija da se spoljna draž dopuni pogrešnim opažanjem)
d) intoksikacija alkoholom i drogama (alkoholni delirijum i patološko napito
stanje)
e) sumračnih epileptičkih stanja (zastrašujuće iluzije, potencijalna opasnost
po sebe i po okolinu)
f) akutnih duševnih oboljenja, toksičnih i infektivnih psihoza (gde su iluzije
često zastrašujuće)
g) posebne vrste iluzija su iluzije zaostatka- traga. To je vizuelna iluzija kod
koje se percipirani objekat kreće u prostoru, a zaostaje slika o njemu. To se
javlja kod zamora, upotrebe marihuane i meskalinske intoksikacije.
TIPOVI ILUZIJA:

1) Iluzije usled nepažnje - zapaženo je da pri

svakom opažanju dolazi do dopunjavanja spoljne čulne
draži, oskudne usled kratkotrajne pažnje. Tako se, npr.
prilikom slušanja dopunjuje neizrečeno, koje se uočava
tek ako u njemu dođe do greške. Takođe, pri čitanju
knjige se previđaju štamparske greške i ispravljaju se u
smislu sadržaja. Sve ove iluzije se ispravljaju
usmeravanjem pažnje.

2) Iluzije usled dejstva afekta - pri usamljenoj
noćnoj šetnji kroz šumu ili park, u strahu se drvo
smatra ljudskom figurom.

3) Paraidolije - specijalne iluzije koje nastaju bez
učešća afekta pri čemu utisak stvarnosti ne postoji. To
je produktivna mašta zbog nepotpunih čulnih utisaka,
npr. posmatranjem oblaka pronalazimo različite
figure.
4) Iluzije usled navike - poznat Aristotelov ogled
sa kuglicom koju držimo između kažiprsta i srednjeg
prsta, kada imamo utisak da držimo dve kuglice, jer ne
postoji navika da se služimo ovim dvema površinama

5) Kod toksičnih i infektivnih psihoza - U
alkoholnom delirijumu pacijent od predmeta koji ga
okružuju vidi zastrašujuće životinje i strašne figure.
Bolesnik u sumračnom stanju često doživljava
zastrašujuće iluzije i može postati opasan po okolinu.
Iluzije se viđaju i kod intoksikacija kokainom,
meskalinom, kao i u febrilnim infektivnim
oboljenjima.

6) Kod drugih oboljenja - Iluzije se viđaju i u toku
depresije i SCH.
3) HALUCINACIJE

predstavljaju opažanje bez prisustva informacije
(percepcija bez objekta), tj bez postojanja predmeta
opažanja i podražaja koji od njega dolaze. One su
kvalitativni poremećaj u sferi percepcije.
Patognomoničan su znak za teže duševne poremećaje
tj. psihoze, i na bazi njih dolazi do otuđenja bolesnika
od realiteta (često dovode do poremećaja mišljenja u
smislu sumanutih ideja).
PRAVE HALUCINACIJE TREBA DA IMAJU :

a) pozitivan karakter telesnosti (da pacijent

halucinirani predmet opaža jasno u sve 3 dimenzije,
da dolaze spolja a ne iznutra)

b) pozitivan sud realnosti (da bolesnik veruje da

halucinirani predmet realno postoji u sferi njegovog
opažanja)
ETIPOATOGENEZA HALUCINACIJA:

I) Psihogeni ili funkcionalni mehanizam nastanka (javljaju se

najčešće pri bistroj svesti, ne postoji strukturna-organska lezija
mozga, radi se o projekciji nesvesnih sadržaja u spolji svet,
projektovani sadržaj se otuđuje od ličnosti i deluje na ličnost kao
nešto strano. Bitno je da projektovani, otuđeni sadržaj dobije
čulne karakteristike tako da se doživljava kao opažanje. Tako
bolesnici sa nesvesnim asocijalnim i agresivnim tendencijama, i
nesvesnim osećanjem krivice zbog toga, doživljavaju slušne
halucinacije u kojima ga glasovi optužuju za asocijalnost i
agresivnost. Poreklo tih halucinacija se utvrđuje dubinskom
analizom ličnosti bolesnika. Po psihodinamski orijentisanim
autorima halucinacije predstavljaju unutrašnje falsifikate
spoljnog sveta, koji su u skladu sa potrebama i željama subjekta).

II) Fiziogene ili nadražajne halucinacije nastaju kao
posledica razdraženja određenih zona kore velikog
mozga (čulni centri) raznim organskim uzocima
(zapaljenje, trovanje, tumor). Pri tom, ovde je manje
bitna svesna ili nesvesna preokupacija bolesnika,
halucinacije su u ovom slučaju više u vezi sa
lokalizacijom oštećenja u mozgu. Tako se npr. kod
oštećenja temporalnog režnja javljaju stereotipne
olfaktivne i gustativne halucinacije. Kod delirijum
tremensa, moždano tkivo je naročito oštećeno oko 3.
moždane komore, pa se javljaju stereotipne
halucinacije dugih konaca, zmija itd. Neke se
halucinacije mogu izazvati draženjem pojedinih
moždanih senzoričkih regija.
Po prestanku halucinantne faze observiraju se
sledeći oblici ponašanja:

a) bolesnici se kritički odnose prema protekloj

halucinantnoj fazi i shvataju da su to bile čulne
obmane

b) bolesnici se kolebaju u kritičnosti, tj. nisu sigurni
da li su vizije ili glasovi stvarno postojali ili su to bile
čulne obmane

c) bolesnici ostaju nepokolebljivi u uverenju da su
doživeli realna opažanja

Halucinantni fenomeni mogu se javiti i kod
nepsihotičnih osoba. U takvim slučajevima radi se ili o
pseudo-halucinacijama, bez karaktera telesnosti i/ili
bez pozitivnog suda realnosti, a može se raditi i o
pravim halucinacijama koje traju samo par sekudi.

Pseudo-halucinacije su kratkotrajne i obično su
praćene strahom i naglim buđenjem pojedinca koji ih
doživljava. Javljaju se i posle izvesnih intenzivnih
aktivnosti u kojima dolazi do pojave naknadnih slika,
koje imaju karakter telesnosti, ali ne postoji pozitivni
sud realnosti. Odnose se na produženo trajanje
prethodne aktivnosti, i najčešće se radi o vizuelnom
aparatu.
1) OPTIČKE HALUCINACIJE

najčešće se javljaju u toku akutnih psihoza izazvanih
trovanjem ili infekcijom (češće sa poremećajima svesti u
vidu delirantnog ili sumračnog stanja, sa anksioznošću i
uzbuđenjem - simptomatske psihoze), npr. usled
korišćenja amfetamina, halucinogenih droga, atropina isl.
agensa koji se koriste u terapiji parkinsonizma, encefalitis
idr. infektivna oboljenja CNS-a, bolesti i traumatska
oštećenja kore okcipitalnog režnja (elementarne) i
temporoparijetalnog režnja (složene vidne halucinacije ,
koje se sreću i kod podražaja ili oštećenja dominantne
hemisfere), kod epilepsije, ređe u toku hroničnih psihoza.
U kliničkoj praksi se najčešće observiraju
sledeći oblici optičkih halucinacija:

a) fotomi, elementarne vidne halucinacije u vidu iskri,

bljeskova i zvezdica, svetlucanja pred očima, sitnih
svetlećih tačkica, boja, plamenova i krugova
(predstavljaju epileptične fenomene)

b) halucinacije dugih konaca, žica, mreža, paučine,
zmija, pacova, miševa, gmizavaca ("akrepa") su tipične
za alkoholni delirijum tremens

c) halucinacije deformisanih bića se observiraju u toku
delirantnih stanja. Nekada se haluciniraju ogromna
bića (guliverske halucinacije), nekada patuljci
(liliputanske halucinacije), a nekada sitne bubice koje
gamižu po telu (mikroskopske halucinacije).

Metamorfopsija - promena veličine ili oblika
percipiranih objekata ili prostora. Promenljive vidne
halucinacije koje prelaze iz jednog oblika u drugi.
Mogu biti jasan znak organskog oštećenja mozga.

Dismegalopsije - halucinacije deformisanih predmeta
Megalopsije - doživljaj uvećanih predmeta

Mikropsije - doživljaj smanjenja realne veličine
predmeta

Poropsija - doživljaj veće udaljenosti u prostoru

Dismorfopsija - opažanje izmenjenih oblika predmeta

Zoopsije - halucnacije raznih životinja

d) autoskopske (heautoskopske, spekularne)
halucinacije su doživljaj opažanja sopstvenog tela ili
dela svog tela u prostoru, odn. izvan sebe (doživljaj
dvojnika). Ove halucinacije se vezuju za temporalnu
epilepsiju idr. organska oštećenja mozga. Mogu da
stimulišu nastanak sumanutosti (verovanje da je osoba
udvojena).

e) vizije su složene vidne halucinacije , gde bolesnik
doživljava događaje kao na filmskom platnu.
Najsloženije su tzv. scenske halucinacije. Najčešće su
prijatnog sadržaja. Primer: bolesnik lečen od
hronične alkoholne halucinoze satima je kontinuiran
doživljavao slušne i vidne halucinacije u vidu scena,
gde sebe doživljava kao zamenika vrhovnog
komandanta koji komanduje armijom u borbi protiv
neprijatelja, komandno mesto mu je na brdu, i on je u
dolini jasno video tok bitke dveju armija.

f) ekstrakampina halucinacija predstavlja opažanje
predmeta van svog vidnog polja npr. iza leđa.

g) negativne halucinacije i nisu halucinacije u užem
smislu, bolesnik negira da vidi ono što se nalazi pred
njim i u šta trenutno gleda. Javljaju se kod
disocijativnih i sumračnih stanja.
2) AKUSTIČKE HALUCINACIJE
(auditivne, slušne) mogu se ispoljavati:

a) u elementarnom obliku u vidu raznih tonova, šumova,

pištanja, pucketanja, žubora idr. neartikulisanih
zvukova (akoazmi)
b) kao složene kada bolesnik čuje pojedine reči,
rečenice i čitav razgovor (foneme tj. verbalne
halucinacije, glasovi).

Prema sadržaju slušne halucinacije mogu biti prijatne,
neprijatne, naredbodavne, preteće, pogrdne,
savetodavne itd. Sadržaj je češće neprijatnog
karaktera, obično se tiče samog bolesnika ("glasovi" ga
komentarišu), ili mu se glasovi direktno obraćaju.
"Glasovi" mogu biti od poznatih i nepoznatih ljudi.
Relativno često slušne halucinacije nagovaraju,
ubeđuju, podstiču bolesnika da nešto učini.
Imperativne (zapovedne) halucinacije naređuju
bolesniku da izvrši neku radnju

Tišina može da provocira i potencira akustičke
halucinacije. Bolesnik često, glasno ili šapatom,
komunicira sa haluciniranim glasovima. Glasovi mogu
anticipirati šta će bolesnik misliti nešto kasnije, ili
mogu ponavljati svaku njegovu misao. Kod SCH
postoji najmanje 3 tipa glasova: oni koji glasno govore
šta pacijent misli, oni koji komentarišu pacijentove
radnje, i 2 ili 3 glasa koji između sebe razgovaraju o
postupcima bolesnika. Moguć je i fenomen
ozvučavanja misli.

Za razliku od optičkih halucinacija, akustične se češće
javljaju pri pribranoj svesti.

Izvor glasova bolesnici različito lokalizuju. Glasovi
dolaze od ljudi, negde iz daljine, iz vasione, iz
predmeta u okolini.
Akustičke halucinacije najčešće se viđaju kod:

a) hroničnih psihoza (60-90% SCH-bolesnika ima

akustičke halucinacije)

b) akutnih psihoza (najčešće toksiinfektivne etiologije)

c) poremećaja raspoloženja (20% maničnih i 10%

depresivnih)

d) kod 50% supružnika posle smrti bračnog partnera u

fazi akutne tuge čuje se glas umrlog supružnika
Kada je u pitanju percepcija glasova, bolesnici daju podatke na
osnovu kojih se sve slušne halucinacije mogu podeliti u dve grupe:

I) Senzorne - čulne halucinacije (bolesnici čuju glas
kroz uvo, kao i svaki drugi glas). Češće kod akutnih
toksiinfektivnih psihoza.

II) Psihičke halucinacije (ova grupa bolesnika tvrdi
da glasove ne čuje kroz uho, već iz glave, da dolaze
kroz glavu). Kroz duži razgovor sa bolesnicima shvata
se da oni nisu apsolutno sigurni da li su u pitanju
glasovi ili su to "glasne misli". Nekada bolesnici
sopstvene neizgovorene misli čuju kao glasove koje
drugi izgovaraju (eho misli, krađa misli, oduzimanje
misli). Češće kod sumanutih psihoza
3) SENZITIVNE HALUCINACIJE:

A) TAKTILNE HALUCINACIJE (haptičke halucinacije)
manifestuju se doživljajem dodira, strujanja,
mravinjanja, svraba, osećaja toplog i hladnog,
bockanja itd. i to na koži i spoljašnjim sluzokožama. U
taktilne halucinacije ubrajaju se i potkožni
halucinatorni doživljaji, kada se bolesniku čini da se
nešto zavuklo ispod njegove kože (crvi, insekti).
Obično su vrlo neprijatnog karaktera i bolesnik se od
njih brani češanjem, grebanjem i na druge načine.
Tipične su za alkoholni delirijum tremens i druge
intoksikacije CNS-a.

B) ALGOHALUCINACIJE su u sferi senzibiliteta za
bol.

C) CENESTETIČNE (SOMATSKE) HALUCINACIJE se
odnose na područje unutrašnjeg senzibiliteta

D) KOHABITALNE HALUCINACIJE (HALUCINACIJE
POLNOG ODNOSA) su retke i obično se javljaju kod
psihotičnih žena. Npr. pacijentkinja lečena od
parafrenije doživljavala je da joj noću vrlo ugledna
ličnost dolazi u postelju. On je bio nevidljiv, ali je
bolesnica doživljavala dodirivanje polnog organa i
silovanje.

E) KINESTETIČNE HALUCINACIJE su čulne
obmane u sferi dubokog senzibiliteta. Doživljavaju se
kao opažanja da se sopstveni udovi pokreću.
4) OLFAKTIVNE (MIRISNE) HALUCINACIJE

se javljaju kao doživljaj neprijatnih mirisa, čudnih
gasova koje bolesnik često povezuje sa sumanutim
idejama proganjanja, odnosno trovanja, sa kojima su
najčešće udružene ("namerno mu puštaju gasove").
Takođe, često su udružene sa gustativnim
halucinacijama. Teško se diferenciraju od sumanutih
ideja. One su retke, a kada se pojave obično su loš
prognostički znak. Olfaktivne halucinacije sreću se i
kod lezija koje zahvataju temporalni režanj (tumori,
epilepsije). Češće su kod žena.
5) GUSTATIVNE HALUCINACIJE (HALUCINACIJE
UKUSA)

retko se javljaju u čistom obliku. Obično su udružene
sa olfaktivnim halucinacijama, i viđaju se kod SCH i
oštećenja temporalnog režnja. Nastaju spontano ili
posle uzimanja nekog jela ili pića, te ih je jako teško
razlikovati od iluzija. Uglavnom se na ovu halucinaciju
nadograđuje sumanuto verovanje da ih okolina truje.
Kao i olfaktivne, i gustativne halucinacije su često
simptom žarišne lezije temporalnog režnja, gde se
nalaze elementarni kortikalni centri čula mirisa i
ukusa. Nekada se ove halucinacije javljaju i u auri
temporalne epilepsije.
6) VESTIBULARNE HALUCINACIJE

su halucinacije vestibularnog aparata, koje bolesnici
doživljavaju kao ljuljanje, letenje, padanje u ambis, kao
da im se telo okreće ili se nalazi u nekom drugom
položaju koji nije uobičajen. Ponekad ih mogu doživeti
kao zemljotres, tj. zidovi se ruše, sve se okreće itd. I
vidne halucinacije mogu imati vestibularnu
komponentu, pa se likovi i predmeti koje pacijent
halucinira nalaze u čudnim položajima.
7) REFLEKSNE (FUNKCIONALNE) HALUCINACIJE

se javljaju u oblasti drugog čula a ne onog koje je

podraženo, odn. javljaju se kada spoljašnji, realni
nadražaj jednog čula izaziva halucinaciju drugog čula
ili novi opažaj istog čula. Npr. na buku tramvaja
pacijent doživljava optičke halucinacije, ili na buku
automobila počinje da čuje glasove ljudi.
POSEBNE FORME HALUCINACIJA

(pored halucinacija postoje i poremećaji drugih psihičkih

funkcija):

I) ONIRIZAM (stanje snova) predstavlja halucinatorne

fenomene svih čula (skup halucinatornih zbivanja i
doživljavanja) kao u polusnu, pa se ima utisak scenskog
karaktera, uz poremećaj svesti tipa lakog konfuznog stanja.
Konfuznost i onirizam su u obrnutoj srazmeri. Bolesnik je
po pravilu afektivno angažovan, te, u zavisnosti od
karaktera scene, reaguje i odgovarajućim ponašanjem.
Onirizam je karakterističan za toksične i infektivne
psihoze, za epilepsiju i alkoholizam.

II) HALUCINOZNI FENOMENI su oblik halucinacija
koji obično prethode pojavi pravih halucinacija (npr. u
delirijumu) i gde pacijent ima negativan sud realnosti,
tj. halucinacije imaju karakter telesnosti i pacijent ima
kritičan odnos prema njima. Najčešće se javljaju u
halucinatornom delirijumu gde dominiraju auditivni
fenomeni (alkoholna halucinoza).

III) PEDUNKULOZNE HALUCINOZE su poseban tip
vizuelnih halucinacija paroksizmalne prirode koje se
javljaju kod oštećenja pedunkula cerebri i centra za
san, a manifestuju se u formi ljudi ili životinja
obojenih različitim koloritom. Traju od nekoliko
minuta do nekoliko dana.

IV) MENTALNI AUTOMATIZAM je psihopatloški
fenomen kod koga postoji sadržajni poremećaj
mišljenja koji povratno utiče na čula i sekundarno
povratno izaziva poremećaj opažanja u vidu
halucinacija.

V) FANTOMSKU UD se javlja nakon amputacija
pojedinih delova tela. Posledica je narušavanja sheme
tela, kako anatomsko-fiziološke, tako i psihološke.
Značajno je da tu postoji poremećeni integritet
parijetalnog korteksa uz istovremeno gašenje
senzitivnih impulsa na periferiji. Bolesnik u ovim
situacijama ima halucinatorni doživljaj različitih
senzacija (bol, svrab, pomeranje) koje dolaze iz
odstranjenog dela uda.
ISPITIVANJE FUNKCIJE OPAŽANJA:

Agnozije se po pravilu javljaju u okviru psihoorganskih

sindroma, kod oštećenja CNS-a.

Iluzije, pored mogućnosti javljanja u delirantnim

poremećajima, obično su češća pojava u
svakodnevnom životu u sklopu anksioznih stanja.

Halucinacije se najčešće javljaju u psihotičnim

stanjima, a nisu retke ni kod temporalne epilepsije.

Takođe, potrebno je obratiti pažnju na ponašanje
pacijenta u toku intervjua, i uzimati podatke od
personala koji je duže u kontaktu sa bolesnikom, ili od
drugih bolesnika. Treba voditi računa i o fazi u kojoj se
psihoza nalazi, jer su njegova reagovanja na
halucinacije različita.

U akutnim psihozama pacijenti reaguju veoma burno
sa poremećajem u ponašanju i mogućim suicidalnim i
homicidalnim atacima. Međutim, kada psihoza pređe
u hronicitet, bolesnici ostvaruju jednu vrstu
koegzistencije sa halucinatornim sadržajima.
PAŽNJA

1) Pažnja predstavlja sposobnost usmeravanja i

održavaja psihičke energije i aktivnosti u određenom
pravcu, prema određenom cilju, kao i sposobnost
promene tog pravca i cilja.

2) Pažnja je usmeravanje i usredsređivanje psihičke
energije na određeni predmet, koji može biti
informacija aktuelne realnosti ili predmet sećanja i
razmišljanja.
 3) Pažnja je psihička funkcija pomoću koje čovek
može da usmeri i održi svoju psihičku energiju na
određenoj informaciji koja je u nekom vremenskom
intervalu predmet njegovog interesovanja.
4) Pažnja je usmeravanje i usredsredjivanje mentalne
aktivnosti na odredjeni predmet, pojavu, misao,
situaciju…
5) Pažnja je uslov jasnosti doživljavanja (Karl Jaspers)
OSNOVNI ELEMENTI PAŽNJE

1) TENACITET (postojanost, usredsređenost pažnje)

je sposobnost da se pažnja, tj. psihička energija, zadrži
onoliko dugo na informaciji koliko to potreba odn.
zadatak zahteva. Sadržaji koji su za rešavanje zadatka
nevažni bivaju za to vreme eliminisani, apstrahovani.

2) VIGILNOST (pokretljivost, gipkost pažnje) je
sposobnost da se psihička energija i opažajni aparat
brzo prenosi sa informacije na informaciju, odn.
sposobnost brzog prebacivanja pažnje sa predmeta na
predmet (efikasno preusmeravanje pažnje sa
informacije na informaciju prema potrebi zadatka).
ČINIOCI KOJI IZAZIVAJU I ODREĐUJU PAŽNJU:

1) postoji prirodna, urođena tendencija da izvesne

draži ili izvesna svojstva draži privlače našu pažnju
(veličina, promena veličine, jačina, promena jačine,
prestanak draži, pokret itd.)
2) pažnju mogu izazvati i usmeravati i izvesni
unutrašnji činioci, kao što su motivi, interesovanja i
očekivanja
3) psihička aktivnost može biti usmerena i namerno,
hotimično
PODELA PAŽNJE (na osnovu podsticaja koji je
aktiviraju):

1) AKTIVNA PAŽNJA (direktivna, predstavlja

manifestaciju volje)
2) PASIVNA PAŽNJA (nevoljna, aktivira se informacijom
koja se nametne sferi opažanja i izazove pažnju)
3) SEKUNDARNA VOLJNA PAŽNJA je ona pažnja koja
nije maksimalno usredsredjena ali se odvija bez napora
zbog motivisanosti (pr. kada hirurg vadi konce).

KOMPONENTE PAŽNJE:
1) SELEKCIJA
2) USMERAVANJE
3) USREDSREĐIVANJE
OSOBINE PAŽNJE:

1) Tenacitet (postojanost)
2) Vigilnost (preusmeravanje)
3) Obim pažnje
4) Stalnost pažnje
OPSEG (OBIM) PAŽNJE:

Podrazumeva sposobnost zapažanja međusobno

nepovezanih pojedinosti u kratkom vremenskom
intervalu, odn. sposobnost da se pažnja istovremeno
usmerava na veći broj informacija. Ispituje se
tahistoskopom. Ova sprava projektuje na platno veću
grupu predmeta u vrlo kratkom vremenskom intervalu
(npr. stoti deo sekunde).
Osoba sa prosečnim opsegom pažnje u stanju je da
izdvoji 5-6 elemenata, deca nešto manje.
STALNOST PAŽNJE

se definiše kao efikasnost koncentracije u vremenu.

Pažnja nužno fluktuira i sa proticanjem vremena pada
efikasnost koncentracije zbog eksploatacije sinapsi
(habituacija). Dugotrajno zadržavanje pažnje na
određenom predmetu izaziva zamor moždanih ćelija
(nakon oko 45 minuta).
DINAMIČKA PAŽNJA

je viši oblik voljne pažnje - to je sposobnost da se u

okviru jedne delatnosti psihička energija stalno
pomera sa jedne informacije na drugu. Potrebni su joj
stalno novi impulsi da bi se održala.
PRODUŽENA PAŽNJA

odnosi se na proces učenja i zavisi od mnogo drugih
činilaca (energije, volje, emocija).

DIFUZNA PAŽNJA postoji uvek kada pažnja nije
usmerena na jedan poseban deo perceptivnog polja.
EEG FENOMENI PAŽNJE:

Pažnju je moguće elektroencefalografski registrovati,
što se manifestuje isčezavanjem alfa-ritma u
okcipitalnim odvodima i pojavom bržeg beta-ritma
(dolazi do desinhronizacije osnovnog EEG-crteža).
TELESNE MANIFESTACIJE PAŽNJE:

a) SPOLJAŠNJE (telo i oči su usmerene ka objektu

posmatranja, poluotvorena usta, nabrano čelo itd.)
b) UNUTRAŠNJE (sužavanje zenica, promene u
psihogalvanskom refleksu, promene pulsa, usporeno
disanje i varenje, blokada alfa-ritma u EEG-u itd.)
POJAM BIFOKALNE ILI VIŠEFOKALNE PAŽNJE:

danas je razjašnjeno pitanje koje se odnosi na
mogućnost čoveka da istovremeno obavlja veći broj
aktivnosti. Bifokalna i višefokalna pažnja ne postoje -
utvrđeno je da se u takvim situacijama radi pojačanoj
vigilnosti pažnje.
PSIHOPATOLOGIJA PAŽNJE:

HIPERVIGILNOST - povećana pokretljivost pažnje i

povećana sposobnost uočavanja spoljašnjih i
unutrašnjih nadražaja. Ovakvi pacijenti nisu sposobni
da pažnju zadrže na jednoj informaciji ili zadatku.

- HIPOVIGILNOST - smanjena pokretljivost pažnje i
smanjena sposobnos uočavanja spoljašnjih i
unutrašnjih nadražaja. Pacijent sporo i sa velikim
naporom pomera pažnju sa jednog na drugi sadržaj.
Obično je udružena sa opštom motornom
hipoaktivnošću i sniženim raspoloženjem

HIPERTENACITET - veliko, čvrsto i dugotrajno
usmeravanje pažnje u jednom pravcu, usredsređenost
na jednu ideju ili pojavu. Bolesnici su neprekidno
okupirani svojim sumanutim mislima i
konstrukcijama, ili su maksimalno koncentrisani na
svoju tugu i tužne misli, te veoma sporo prenose
psihičku energiju na druge informacije.

HIPOTENACITET - smanjena sposobnost
usmeravanja i održavanja pažnje u jednom pravcu,
prema određenom cilju. Viđa se kod zamora, pada
motivacije, odsustva volje, ali i u neurozama, kod
osoba sa subnormalnom inteligencijom, kod organskih
psihoza, SCH, manije, naglašene anksioznosti, te kod
organsko-funkcionalnih poremećaja CNS-a sa
redukcijom psihičke energije.
METODE ISPITIVANJE FUNKCIJE PAŽNJE:
I) PSIHOLOŠKI TESTOVI (precizno kvantificiraju
stepen oštećenja pažnje)
II) MALI PSIHIJATRIJSKI KLINIČKI TESOVI
(određuju samo približno stepen
oštećenja pažnje):
III) SLOBODNIM POSMATRANJEM
PAMĆENJE

1) sposobnost zadržavanja u psihi bivših opažaja,

misli, osećanja, odn. doživljaja svake vrste, koji se, kao
upamćeni sadržaji (sećanja) , po potrebi ili želji, mogu
hotomično prizvati u svest (prisećanje) 2) psihička
funkcija pomoću koje se ono što opažamo, osećamo ili
mislimo, registruje i zadržava u vidu slika sećanja ili
engrama, a zatim voljno ili nevoljno reprodukuje ili
ekforiše (tj. ponovo dovodi u svest)
3) sposobnost da se informacija upamti, zadrži i po
potrebi, kasnije, reprodukuje
KOMPONENTE PAMĆENJA:

1.) UPAMĆIVANJE - FIKSACIJA (prijem i

registrovanje doživljenog)
2.) ZADRŽAVANJE - RETENCIJA (stvaranje
engrama)
3.) REKOGNICIJA - EKFORISANJE (prepoznavanje -
u prisustvu objekta) i REPRODUKCIJA (prizivanje u
svesni deo psihe bez prisustva objekta-
sećanje)
Od ova 3 procesa jedino se treći doživljava svesno.
FAZE PAMĆENJA :

1.) ULTRAKRATKA FAZA (traje samo nekoliko

sekundi. Električni impulsi izazvani opažanjem kruže
u mozgu. Ukoliko ti impulsi ne budu pojačani i ne
uspeju izazvati početak hemijskih reakcija u nervnim
ćelijama, električni impulsi se gase.

2.) KRATKA FAZA (nastaje ako su informacije snažne
po intenzitetu ili značajne po ličnost za kraće vreme.
Tada je i električni impuls koji kruži snažniji i uspeva
da podstakne određene ćelije da stvore kopiju
električnog impulsa, ali ne trajnu - kopija nestaje
nakon oko 20 minuta. I u toku ove faze nije došlo do
stvaranja hemijskih jedinjenja u ćeliji, tj. nije se stvorio
trajniji trag sećanja. Zbog toga se prve dve faze
pamćenja nazivaju električnim fazama pamćenja)

3.) DUGOTRAJNO PAMĆENJE (stvaranje engrama.
Uslov da se engrami stvore je da u drugoj fazi počne u
ćelijama specifični hemijski proces stvaranja novih
belančevina, odn. sinteze nukleinskih kiselina,
posebno RNK. Tada se informacija hemijski
materijalizuje i zadržava u mozgu relativno dugo)



4.) TRAJNO PAMĆENJE (višestruko opažanje
ponavlja hemijski proces i višestruko utiskuje engrame
- ponavljanim delovanjem električnih impulsa u
neuronima se odvija hemijski proces koji dovodi do
stvaranja novih proteinskih struktura)
FAZE UPAMĆIVANJA

1) Ultrakratko i kratko pamćenje baziraju se na
električnim impulsima. Naziva se još i primarno-
senzorno pamćenje. Smatra se da ono postoji za
verbalne i vizuelne informacije, i da traje 15-20
sekundi.

Kratkotrajno pamćenje traje od nekoliko minuta do 2
dana. Ono ima bar 2 izvora: jedan je za verbalno, a
drugi za vizuelno pamćenje

2) Dugotrajno pamćenje: kada se neka informacija
duže izlaže našim čulima, i ako se vrši ponavljanje
opažanja (npr. u procesu učenja), formiraće se engrami
i informacija će se za duže vreme zapamtiti. Tek kada
se formirani engram i deponuje (magacionira), smatra
se da je informacija trajno upamćena. Može se podeliti
na epizodično- pamćenje događaja i semantičko-
pamćenje reči (znanje).
Dugotrajno pamćenje ima takođe 2 sistema:

a) uslovno-emocionalno (perceptualno, implicitno

pamćenje) Ovaj sistem, koji postoji od rođenja, i u kome
su prošla iskustva izražena pomoću slika, ponašanja ili
emocija, ne zahteva stanje svesnosti prošlih vremena, npr.
uslovni odgovori praćeni strahom

b) narativno-biografsko (deklarativno, refleksno,
eksplicitno pamćenje) kreće od predškolskog doba i
podrazumeva informacije značajne za ličnost, tzv.
individualnu životnu istoriju - prisutna je svesnost tih
događaja. Kod nekih bolesnika (SCH) postoji disocijacija
implicitnog i eksplicitnog pamćenja.
NEUROFIZIOLOŠKA OSNOVA PAMĆENJA:

Radi se o složenom procesu sekvencioniranja molekula

koji kodiraju informaciju na nivou sinteze proteina i
RNK - molekularna konsolidacija pamćenja u
povezanim neuronima ("konsolidovano pamćenje").
Pored RNK, u procesu pamćenja određenu ulogu
imaju i neuropeptidi (peptidi koji se nalaze u nervnim
ćelijama; peptidi- duži ili kraći lanci aminokiselina),
fermenti lipaza (menjaju veze između molekula masti
i belančevina) i proteaza (menja gradivne belančevine
koje čine skelet ćelije), kao i kalcijum (podstiče rad
fermenata). Glavni transmiteri u procesu pamćenja su
GABA i ACH.
FIZIOLOŠKE OSNOVE PAMĆENJA I UČENJA:

A) USLOVNI REFLEKSI - FAZE: Stvoren je uslovni

refleks (dokaz da se novi put stvorio) Prema Pavlovu,
tragovi pamćenja su novi putevi koji povezuju 2
kortikalna centra.

B) TEORIJE O STVARANJU ENGRAMA (Semon, 1904.
godine: svaki nadražaj koji organizam oseti ostavlja
diskretni materijalni otisak u mozgu. Taj otisak je
nazvao engram i tvrdio da je hemijske prirode. (RNK)
ODLIKE PROCESA PAMĆENJA:

Na pamćenje i njegovu efikasnost utiču mnogi faktori:

očuvana svest, neoštećena pažnja, ponavljanje
opažanja (učenje), postojanje asocijacija (dva sadržaja
u svesti koja su bila opažena istovremeno ili jedan za
drugim imaju i u reprodukciji težnju da se zajedno
pojave), volje da se neki sadržaj upamti, sposobnost
prostornog grupisanja podataka, emocije (najbolje se
pamte događaji vezani za snažne emocije, mada afekti
mogu i da parališu upamćivanje) itd.

Reprodukciju deformišu i razne svesne ili nesvesne,
primarne ili sekundarne obrade, razne korekcije i
doterivanja ("kozmetika sećanja"), naročito izazvana
subjektivnim emocionalni faktorima. Takođe,
falsifikatori sećanja su i predrasude i sugestibilnost.

Posebna telesna i psihička stanja degradiraju funkciju
pamćenja: alkoholisanost, drogiranost idr.
intoksikacije, telesna iscrpljenost, itd.
TIPOVI ZABORAVLJANJA:

a) spontano zaboravljanje zbog neupotrebe

memorisanog materijala

b) aktivno zaboravljanje zbog ometanja ili
sukobljavanja 2 gradiva:
- retroaktivna inhibicija (sadašnje učenje
ometa ranije naučeno)
- proaktivna inhibicija (ranije naučeno
ometa novo učenje)
VRSTE UPAMĆIVANJA:

1) Namerno (pr. učenje)

2) Nenamerno (kad ne postoji cilj ni namera da se
nešto upamti. Najčešće je posledica
snažnog emocionalnog doživljaja - tzv. uklješteni
afekti)
VRSTE PAMĆENJA:

1) Motorno - pamćenje pokreta (Jednom naučene

motorne veštine poput vožnje bilcikla najčešće se ne
zaboravljaju)

2) Emocionalno - pamćenje osećanja

3) Vizuelno - pamćenje slika

4) Verbalno - pamćenje misli
PRINCIPI ORGANIZOVANJA ASOCIJACIJA:

(Asocijacije - pojava da se 2 sadžaja koji su bili

istovremeno ili jedan za drugim doživljeni i pri
reprodukciji javljaju zajedno)

1) Asocijacije po vremenskom i/ili prostornom dodiru

2) Asocijacije po sličnosti

3) Asocijacije po zvučnosti

4) Asocijacije po kontrastu
UČENJE:

aktivno, voljno ponavljanje upamćivanja sa ciljem da
se informacija trajno zadrži (psihička funkcija
aktivnog upamćivanja koja zahteva ponavljanje)
Oblici učenja:

a) klasično uslovljavanje (primer- Pavlovljev uslovni

refleks)

b) instrumentalno učenje (putem pokušaja i greške -
nagrađivanje -eljenog ponašanja i obratno

c) učenje uviđanjem (npr. odnos sredstva i cilja,
nalaženje novih rešenja)

d) verbalno učenje (mehaničko učenje napamet)
PSIHOPATOLOGIJA PAMĆENJA:

I) KVANTITATIVNI POREMEĆAJI:

1) AMNEZIJA predstavlja gubitak sećanja za određeni

vremenski period. Može da bude potpuna, totalna
(osoba se ničega ne seća u određenom vremenskom
periodu) i delimična (seća se nekih fragmenata).
Podela (prema uzroku nastanka):

a) Organske amnezije se javljaju kod organskog,

fizičkog oštećenja tkiva mozga. Najčešće se javljaju kod
trauma glave (potres i kontuzija mozga), kod krvarenja
u mozgu, raznih intosikacija CNS-a, kod alkoholičara
(amnezija u pijanom stanju, tzv. "prekid filma"), kod
davljenja, udara gromom, udara električnom strujom,
kod epi-napada, posle aplikacije elektrokonvulzivne
terapije itd. U svim ovim stanjima neophodno je da
dođe do oštećenja svesti.

b) Funkcinalne amnezije nastaju kao posledica
afektivnog suženja svesti i složenog odbrambenog
mehanizma potiskivanja u nesvesno. Javljaju se u
posebnim afektivnim stanjima (bes, strah) i kod
disocijativnog poremećaja. Psihogena amnezija nije
gubitak sećanja za određeni period, već je nesećanje za
određene događaje u jednom periodu. Nekada se
odnosi na ceo događaj, a nekada samo na izgovorenu
reč ili rečenicu.

2) HIPERMNEZIJE predstavljaju pojačanu
sposobnost sećanja za određene događaje ili sadržaje.
Javljaju se u delirantnim stanjima, u sumračnim
epileptičnim stanjima, u toku epileptične aure, u toku
hipnoze, u febrilnim stanjima, kod SCH, pod dejstvom
amfetamina idr. halucinogenih droga, u maničnoj fazi
MDP, u paranoji, kao i kod stresnih stanja vitalne
ugroženosti. Starije osobe često imaju živa sećanja na
događaje iz njihove mladosti

3) AMNEZIJA FIKSACIJE je nesposobnost
upamćivanja. Javlja se kao komplikacija alkoholizma
(kod tzv. Korsakovljeve psihoze) i u stanjima
demencije. Kod fiksacione hipomnezije ličnost teško
fiksira nove utiske (stres, anksioznost). Poremećaj
upamćivanja se javlja i kod stanja intoksikacija, traume
glave, delirijuma, kod epi-napada, anksioznosti i
depresije.

4) HIPOMNEZIJE predstavljaju smanjenu (oslabljenu)
mogućnost sećanja za doživljaje i sadržaje iz
određenog perioda života, i imaju iste uzroke kao i
amnezija, s tim što je češći u stanjima zamora,
iscrpljenosti i posebnim emotivnim stanjima.
II) KVALITATIVNI POREMEĆAJI (obmane sećanja):

1) ALOMNEZIJE ili naknadno izvrnuta sećanja, iluzije

sećanja, predstavljaju izmenjeno, izopačeno sećanje
za realne događaje, odn. falsifikovanja pod dejstvom
afekta, sumanutih ideja ili sugestije (deca, slaboumni,
dementni, osobe sa izraženim histeričnim crtama
ličnosti, neki psihotični bolenici). Osoba se seća
događaja, ali u novom, netačnom, falsifikovanom
značenju.

2) PSEUDOMNEZIJE - halucinacije sećanja,
predstavljaju isključivo patološki fenomen. To su
sećanja obično o fantastičnim događajima
projektovanim u prošlost. Osoba se seća nečega što se
nije desilo. Pri tome, ta "sećanja" nisu nikakva prerada
realnih događaja, već čista novotvorevina. Može da se
javi pod uticajem sumanutih ideja, kod maničnih
bolesnika itd.

3) MITOMANIA - (pseudologia phantastica, patološka
lažljivost, sindrom Minhauzena) je bolesna sklonost
laganju i izmišljanju događaja, a najčešće sa ciljem
isticanja značaja sopstvene ličnosti kod histeroidnih
psihopata i kod parafrenije. Sopstvena maštanja i
sopstvene želje pacijent nesvesno doživljava kao
realnost.

4) KONFABULACIJE (fabulacija, bolesna imaginacija)
su kombinacija delimične amnezije i mitomanije.
Praznine u sećanju, usled nemogućnosti retencije
svežih informacija, osoba popunjava izmišljenim i
neosnovanim sadržajima. Bolesnik veruje da se to što
konfabulira zaista i desilo.

5) KRIPTOMNEZIJE ili nesvesni plagijati. Tuđe misli
se iznose kao svoje, bez svesti da su tuđe. Realno se
radi o npr. citiranju nečijeg dela, a onaj koji citira je
ubeđen da to delo nikada nije čitao (ili osoba misli da
je npr. nešto otkrila, a zaboravila je da je o tom otkriću
ranije nešto npr. čitala).

6) PSEUDOREMINISCENCIJA je netačna projekcija
istinitih aktuelnih ili skorašnjih događaja u prošlost.
Ovo se dešava i mentalno zdravim ličnostima.
Patološke pseudoreminiscencije se sreću kod
psihotičnih bolesnika u vidu projekcije psihotičnih
doživljaja, najčešće halucinacija, u prepsihotični deo
svog života. Takav doživljaj je nepristupačan korekciji.

7) PARAMNEZIJE (poremećaji pamćenja vremenskog
toka događaja) Ovde spadaju fenomeni "deža vi" i
"žame vi", ("deža veku", "žame veku" - već doživljeno,
nikad doživljeno) i to su zapravo sindromi, jer u njima
ima i elemenata poremećaja opažanja.
ISPITIVANJE FUNKCIJE PAMĆENJA:

a) Upamćivanje tj. neposredno pamćenje ili

sposobnost reprodukcije neposredno upamćenog, sa
retencijom od nekoliko minuta. Ispituje se davanjem
naloga pacijentu da zapamti niz od 6 cifara ili reči,
neku složenu rečenicu ili predmete koji su mu kratko
bili izloženi. Tokom narednih nekoliko minuta
odvraća s pažnja pacijenta drugim pitanjima, a zatim
se traži da ponovi šta je upamtio.

b) Pamćenje svežih događaja, tj. onoga što se desilo
pre nekoliko časova, dana ili nedelja. Moguće je već pri
uzimanju anamnestičkih podataka.

c) Sposobnost reprodukcije starijih događaja
Od 3 komponente pamćenja, direktno se ispituju
upamćivanje i reprodukcija, a retencija se ispituje
indirektno, preko reprodukcije.
MIŠLJENJE - KOGNICIJA

1.) Mišljenje je psihička funkcija pomoću koje čovek,
koristeći misaone operacije, sagledava realne odnose
između predmeta i pojava, i na osnovu toga donosi
odgovarajuće zaključke (tzv. logično saznanje, za
razliku od čulnog saznanja)

2.) Podrazumeva cilju usmeren tok ideja i asocijacija
čiji rezultat je realno orijentisan zaključak

3.) Mišljenje je složena psihička funkcija pomoću koje
se uočavaju veze i odnosi između raznih predmeta i
pojava, shvataju zbivanja u realnom svetu i omogućava
prilagođavanje, odn. život u njemu

4.) Mišljenje je psihička funkcija koja služi
udovoljavanju biosocijalnih i saznajnih potreba čoveka

5.) Mišljenje je psihička funkcija koja se nadograđuje
na čulno saznanje i omogućava čoveku da spozna
stvarnost, da shvati kauzalitet, interakciju i
uslovljenost svih predmeta, pojava i odnosa

6.) Predstavlja kombinovanje delova starog iskustva u
nove celine
MISAONE OPERACIJE

1) ANALIZA je misaono razlaganje celine na sastavne

delove i razmišljanje o svakom delu posebno

2) SINTEZA je misaono sjedinjavanje delova u jednu celinu

3) KOMPARACIJA je poređenje osobina jednog predmeta
sa osobinama drugog, dobro poznatog predmeta (ili pojave,
ili informacije)

4) APSTRAKCIJA je zanemarivanje minimalnih razlika
između predmeta i pojava, tj. radi što boljeg uočavanja i
poimanja onoga što je u nečemu glavno, opšte, nužno i
bitno - namerno se zanemaruje (i ne obazire se na) ono što
je u tome sporedno, specijalno, slučajno i nebitno (odn.
izdvajanje jednog dela iz složene celine i razmišljanje samo
o tom delu, uz zanemarivanje celine)

5) KONKRETIZACIJA je izdvajanje jednog dela iz
složene celine i razmišljanje samo o tom delu (po
Veselu: suprotno od apstrakcije, konretizacija je
razmišljanje o složenoj pojavi, složenom predmetu kao
celini, sa svim uticajima koji deluju na predmet)

6) GENERALIZACIJA (uopštavanje) je razmišljanje o
složenoj pojavi ili predmetu kao celini
POSEBNE INTELEKTUALNE OPERACIJE PRI
ZAKLJUČIVANJU:

1) INDUKCIJA je donošenje opštih zaključaka na

osnovu pojedinačnih podataka (medicinska
dijagnostika poslednjih oko 200 godina koristi
pretežno induktivnu metodu)

2) DEDUKCIJA je donošenje posebnog zaključka na
osnovu opšte poznatog, utvrđenog stava

3) STVARANJE HIPOTEZE i donošenje zaključka je
takav način zaključivanja gde se najpre postave
određene predpostavke
ODLIKE PROCESA MIŠLJENJA:

-Mišljenje se nadograđuje na čulno saznanje. Dok je

odražavanje realnog sveta u opažanju neposredno, ono
je u mišljenju posredno.
-Prema savremenoj psihologiji mišljenje postoji tamo
gde postoji odredjeni zadatak, motiv da se on reši i gde
ne postoji spremno (urodjeno i naviknuto) rešenje
zadatka.
-Proces mišljenja se usmerava zadatkom koji se pred
njim nalazi

-Misaoni proces operiše opažajima, predstavama,
rečima, pojmovima i simbolima

-Završetak misaonog procesa označen je uviđanjem
odnosa koji do tada nisu bili vidljivi

-Kao forma saznajne aktivnosti mišljenje se ostvaruje
kroz dvostruki prelaz: od pojedinačnog (konkretnog)
ka opštem i obratno
MIŠLJENJE SE MOŽE PODELITI NA:

1) Pojmova - odraz opštih i bitnih svojstava predmeta i pojava (npr.

knjiga je pojam koji odslikava određene osobine predmeta,
pojam udžbenik označava neke druge bitne karakteristike to
predmeta, pojam bukvar nešto treće itd.)
2) Simbola - reprezenti objekata i situacija čije značenje zavisi od
ranijeg iskustva subjekta (oni mogu biti u u obliku reči, slika ili
drugih formi čije je značenje dogovoreno. U psihopatološkim
stanjima pojavljuje se individualna simbolizacija. Simboli se
obično drže u čvrstom i jedinstvenom skladu, i ta organizacija u
utvrđene obrasce se naziva koncept formacija)
3) Predstava - reprodukcija opažaja u svesti na osnovu pamćenja
RAZLIKA IZMEĐU MIŠLJENJA I ASOCIJACIJA:

Kod mišljenja postoji shvatanje odnosa između dve

ideje, dok je kod asocijacija u pitanju spontani,
automatski sled ideja.



ASOCIJACIJE podrazumevaju povezanost naših
predstava i ideja, tj. predstave se u našoj svesti
smenjuju po nekim pravilnostima. Asociranje se
rukovodi determinišućom tendencom i celjnom
predstavom (kod SCH postoje skokovite asocijacije i to
je osnova rasula misli).
OSNOVNI TIPOVI MIŠLJENJA:

1.) KONKRETNO MIŠLJENJE (primitivno, magijsko,

arhaično, perceptivno,
prelogično, bespojmovno, predmetno,
simboličko, opžajno, dereističko, dečije)

2.) APSTRAKNO MIŠLJENJE (logičko, produktivno,
kritičko, pojmovno) - odvija se pomoću pojmova. Na
neki način je suprotno konkretnom mišljenju. U
njemu se poštuje princip kauzaliteta, koriste se brojne
misaone operacije, naročito apstrakcija, i formiraju se
adekvatni i realni zaključci.
FAZE U RAZVOJU MIŠLJENJA, odn. INTELIGENCIJE
(PO PIAGET-u):

1) Rani senzomotorni period (0-2 godine) u kome je
ponašanje direktno upravljeno urođenim (bezuslovnim) i
uslovnim refleksima, uz malo kognitivnog posredovanja.
Dete uči da razlikuje sebe od okoline i drugih objekata

2) Preoperacionalni stadijum (2-7 godina) u kome se
razlikuju rana faza (2-4 godine) i druga, intuitivna faza (4-7
godina). U ranoj fazi mišljenje je egocentrično, a koncepti
su još primitivni. U intuitivnoj fazi formiraju se klase
objekata i već počinje da se operiše brojevima, mada dete
ne može da opiše, tj. objasni osnovu za njihovu klasifikaciju

3) Faza konkretnih operacija (7-11 godina) u kojoj dete
već rukuje različitim logičkim operacijama, ali njegovo
mišljenje u velikoj meri zavisi od praktične situacije

4) Period formalnih operacija (11-15 godina) kada dete
stiče pravu sposobnost za apstraktno mišljenje
PSIHOPATOLOGIJA MIŠLJENJA:

A) FORMALNI POREMEĆAJI MIŠLJENJA:

način formiranja i izlaganja misli.

Logičnost i povezanost misli (pojmova) u izlaganju,
tok i brzina misaonog procesa

1)Patološka opširnost

Mišljenje ima relativno pravolinijski tok uslovljen
postojanjem determinišuće tendence i ciljne predstave.
Kod patološke opširnosti determinišuća tendenca je
oštećena (tj. povremeno se gubi), izražena je nemogućnost
odvajanja bitnog od nebitnog, gubi se ciljna predstava.
Nesposobnost izostavljanja sporednog i nevažnog dovodi
do toga da se u misaoni tok neprestano ubacuju nove
asocijacije, a svaka nova asocijacija postaje cilj za sebe, pa
se do cilja stiže posle dužeg lutanja. Po nekim autorima,
kod ovog poremećaja ciljna predstava je očuvana, ali se
gubi determinišuća tendenca

2)Usporeni misaoni tok - bradipsihija

Proces mišljenja kod ovog poremećaja teško počinje
i sporo teče. Karakteristični su: usporen govor -
bradilalija, teška promena ciljne predstave, snišen
impuls za govor, nemodulisan i tih glas. Uočljivo je
produžena latenca odgovora, pa se ima utisak kao da
pacijent nije čuo pitanje. Može biti posledica
siromaštva ideja- nedostatak podsticaja za mišljenje,
ili kočenja podsticaja koji inače postoje.

3)Misaoni blok

Radi se o iznenadnom prekidu misaonog toka sa
doživljajem potpune praznine u mišljenju (potpuni
nedostatak mišljenja). Po pravilu se, posle bloka, javlja
nova misao koja nema veze sa prethodnom.

4)Ubrzan misaoni tok - tahipsihija

Reprezentuje se logorejom, impuls sa govorom je
pojačan, ciljna predstava se menja, determinišuća
tendenca ne postoji, pažnja je hipervigilna. Javljaju se
brojne asocijacije u misaonom toku. Misli se veoma
brzo smenjuju. Svaka nova misao može da postane
ciljna predstava za sebe. Oboleli govori mnogo, ali na
povezan i razumljiv način, tj. misaoni tok je moguće
pratiti iako pacijentu misli sustižu jedna drugu i
prepliću se. Ubrzano mišljenje obično je praćeno
pojačanom psihomotornom aktivnošću i povišenim
raspoloženjem.

5)Perseveracija

Dugotrajno, nevoljno ponavljanje jedne ili više reči,
uprkos aktivnom nastojanju da kaže nešto drugo, odn.
nepotrebno i neadekvatno ponavljanje istih misli,
odnosno određenog misaonog toka. Javlja se nevoljna
tendencija (ovo je i poremećaj volje) da se određene
reči ili rečenice ponavljaju u mislima ili izgovaraju, ili
se ponavlja odgovor iako je stimulus promenjen.

6)Verbigeracija

Besmisleno ponavljanje jedne misli (reči ili
rečenice) uz očuvanu svest – radi se o stereotipiji
govora, spada u katatone fenomene (SCH). Pacijent se
kasnije u fazi remisije može sećati svoje verbigeracije,
ali nije u stanju da objasni njen smisao. Mogu se
shvatiti i kao deo perseveracija (uključuju se i u
poremećaje volje, baš kao i perseveracije).

7)Disocirano mišljenje – ideacijska disocijacija

Osnova ovog poremećaja je pogrešno povezivanje
asocijacija, zbog čega nije moguće ustanoviti smisao
verbalnog izlaganja pacijenta. Može se nazvati i
nelogičnim mišljenjem, jer zaključci ne proizilaze iz
prethodnih rečenica. Sintaktička strukura rečenice
može biti očuvana ali asocijacije ne ostaju o okviru
osnovne ideje vodilje ili cilja izlaganja (determinišuće
tendence), odn. asocijacije su skokovite i nemaju veze
jedna sa drugom.

Rasulo pojmova – raspadaju se sami pojmovi,
pojmovima se daje drugo značenje, fragmenti pojmova
se spajaju, pri čemu nastaju nove kovanice -
neologizmi. Javlja se fenomen kondenzacije - fuzija
dva značenja.

Neologizme treba jasno razlikovati od šatrovačkog

govora koji je pomodnog karaktera.

8)Inkoherentno mišljenje

Predstavlja takođe nepovezano mišljenje, s tom
razlikom što se ovaj poremećaj javlja u stanjima
pomućene i oštećene svesti, najčešće u vidu
dezorijentacije (kod delirijuma, demencija, sumračnih
stanja, drugih organski psihosindroma). Manifestuje
se rasčlanjavanjem misaonog toka na pojedine delove
rečenice i pojmove, koji sami po sebi nisu nelogični ali
u nizu deluju nelogično, tj. ne pružaju utisak celine.
Kod maksimalno izražene inkoherencije javlja se
"salata od reči" (tada ni delovi rečenica nisu logični).
B) SADRŽAJNI POREMEĆAJI MIŠLJENJA

1.)PRECENJENE IDEJE (FIKS-IDEJE) – intenzivno

emocionalno obojena ubeđenja (uverenja), ubedjenja
koja su preterano emotivno obojena. Precenjena ideja
se formira zbog subjektivnog, često nekritičnog stava
ličnosti prema sadržini neke svoje ideje ("preterivanje"
u određenim stavovima) i smatra se da je posledica
potreba koje su u iracionalnom delu ličnosti (često
nesvesne potrebe koje izviru kao odbrana od
inferiornosti).

2.)PRISILNI FENOMENI
(OPSESIVNI I OPSESIVNO-KOMPULZIVNI SINDROM)
– To su psihički sadržaji koji se nehotimično nameću
svesti i hotimično se ne mogu odagnati, odn. uporno
nametanje određenih misli protiv volje same osobe
(kombinacija poremećaja mišljenja i poremećaja
volje). Postoji aktivan stav protivljenja i težnja da se
ove misli odstrane iz svesti (osnovna razlika u odnosu
na sumanute ideje), kao i potpuna uviđavnost da se
radi o bolesnoj pojavi.
Dele se na:

a) grupu koja izaziva mučna osećanja (da
nešto nije učinjeno ili da je učinjeno pogrešno, prisilna
sećanja na sraman događaj, nametanje pogrdnih misli,
prisila da se učini nešto što je neprijatnog karaktera,
prisilna strahovanja od različitih objekata i situacija) i

b) na grupu sa afektivno nedefinisanim
sadržajem (prisilno brojanje, računanje, mudrovanje,
nametanje arija, isl.).
Prislni fenomeni:

prisilne misli,

prisilni podsticaji (nagoni)

prisilne radnje

Prema sadržaju mogu da budu agresivne, religiozne,

seksualne, u vezi sa nekim oboljenjem, u vezi sa
prljavštinom i zaraženošću, u vezi urednosti i
pedantnosti itd.
Viđaju se kod: - Opsesivno-kompulzivne neuroze
- Opsesivno-kompulzivnog
(anankastičnog) poremećaja ličnosti
- SCH (sporedan simptom)
- Postencefalitičkih stanja (retko)
- Psihomotorne epilepsije (retko)

Kod zdravih osoba prisilni fenomeni se mogu

pojavljivati povremeno i u blažoj formi, i znak su tzv.
prisilne (anankastične) strukture ličnosti.
3.)SUMANUTE IDEJE

Zablude nastale na bolesnoj osnovi, nepristupačne

korekciji. Poreklo zabluda kod psihički zdravih osoba
je u neinformisanosti, neznanju i primitivizmu, i
moguće ih je korigovati, a sumanutih ideja u
rastrojstvu moždane funkcije.
One se uvek odnose na pacijenta i njegovu ličnost.

Patognomonični znak duševnog oboljenja!
Javljaju se kao:

prolazni fenomen – akutne psihoze

sporedni fenomen – SCH

glavni fenomen – paranoidna psihoza
Kriterijumi (Jaspers, 1959):

1. sumanuta ideja nije saobražena ambijentnoj situaciji,

odnosima u stvarnosti i zato je teže shvatljiva i
nerazumljiva,
2. sumanuta ideja se ne može iskorigovati i u vezi sa tim,
3. sumanuta ideja je nepristučna bilo kakvim
racionalnim razlozima i navodima

Sintimne sumanute ideje – sekundarne, izvedene iz
primarno patološki izmenjenog afekta. Tako
depresivni afekt prate sintimne sumanute ideje
propasti, osiromašenja, krivice i sl. a manični afekt
ideje veličine, visokog porekla, bogatstva i sl. Za
sintimne sumanute ideje je karakteristično da se
povlače nakon splašnjavanja i isčezavanja patološki
izmenjenog afekta.

Katatimne sumanute ideje – primarne - nemaju
veze sa afektivnim stanjem obolelog, afektivno su
nezavisne

Sumanute ideje nastaju kod preterane naglašenosti

zahteva za zadovoljavanje određenih unutrašnjih
potreba, uz zanemarivanje objektivne realnosti, tj.
objektivna stvarnost se tranformiše da bi se prilagodila
emocionalnim i nagonskim potrebama bolesnika. Isto
se dešava i pod uticajem jakog afekta straha.
ANALIZA SUMANUTOG SISTEMA
prema:

Mehanizmu nastanka (interpretativnog, intuitivnog,

imaginativnog i halucinatornog mehanizma)

Strukturi (paranoidne, paranoične)

Temi (ekspanzivne, persekutivne…)

1)Interpretativni mehanizam nastanka – normalno
opažaju pojave ali pogrešno shvataju značenje, namere i
stavove, traže skriveno značenje. Psihički zdrave osobe
interpretiraju događaje oko sebe na osnovu zakona logike.
Preosetljive osobe su sklone da u događajima oko sebe i
ponašanju ljudi traže skrivena značenja koja se odnose na
njih. Oni, npr. normalno izlaganje sagovornika
interpretiraju kao evazivan- uvijen govor. Sumanute osobe
čija je sumanutost interpretativnog mehanizma nastanka
normalno opažaju predmete i pojave oko sebe, ali krivo
shvataju značenje tih predmeta i pojava, posebno krivo
shvataju namere i stavove okoline prema njima. U osnovi
bolesne interpretacije je emocionalni poremećaj.

2)Intuitivni mehanizam nastanka – nešto je složeniji.
Zasnovan na "osećaju", na osećanju. Pod intuicijom
podrazumevamo takav način zaključivanja gde je sam
zaključak svesno doživljen, ali je proces zaključivanja
nesvesan. Bolesnici nam svoje intuitivne zaključke
objašnjavaju sledećim rećima: "javio se predosećaj...pa
čvrsto uverenje da je tako...nemojte me ubeđivati...to je
tako i ne može biti drugačije...", ili "jednog trenutka sam
shvatio da me žena vara...da, uhodio sam je...nisam je
uhvatio na delu...ali sam čvrsto uveren u njeno
neverstvo...tu nema šta da se dokazuje, to je istina", ili
"javilo mi se neko proviđenje...ne, ništa nisam ni video ni
čuo...to je misao...da treba da unapredim crkvu i postanem
patrijarh..."

3)Imaginativni - /fabulativni, narativni/ sadržaj maštanja
se pretvara u verovanje i realnost (kod parafrenije).



4)Halucinatorni – na bazi halucinacija (a može i obrnuto)
- psihogene halucinacije koje se tumače kao projekcija.
Ovaj mehanizam nastanka sumanutosti je karakteristika
tzv. Hronične halucinatorne sumanutosti. Radi se o tzv.
psihogenim halucinacijamakoje se tumače kao projekcija
bolesnikovog nesvesnog sadržaja. Primer je bolesnik kod
koga nesvesni agresivni impulsi i osećanje krivice bivaju
doživljeni kao slušne halucinacije koje mu prete i traže da
prizna krivično delo koje nije počinio.
Prema strukturi:
1)paranoidne – karakateriše ih nesistematizovanost, difuznost,
mobilnost odn. promenljivost (menjaju se pod dejstvom
sugestije ili spontano), ideoafektivni blok je slab, lakše su
podližne terapijskoj korekciji i distanciranju od strane pacijenta,
okolina lako uviđa apsurdnost i nelogičnost. Javlja se kod
parafrenije, hronične halucinatorne sumanutosti, SCH, a
posebno je tipična kod progresivne paralize.

2)paranoične – sistematizovane (na prvi pogled izgledaju
logično, obično je samo prva karika u lancu pogrešna -
kvazilogične), čvrst ideoafektivni blok, misli logično proizilaze
jedna iz druge, pacijent ne moze da se razuveri. Kada su ovi
bolesnici inteligentni i elokventni uspevaju da indukuju
pojedince, pa i grupe (indukovana ili kolektivna psihoza).
Paranoično strukturisana sumanutost se javlja kod ličnosti koje
su premorbidno pokazivale crte paraničnog psihopate:
sumnjičavost, oholost, agresivnost, psihorigiditet (krutost,
tvrdoglavost), osvetoljubivost.
Prema sadržaju:

1) megalomanske - ekspanzivne sumanute ideje

(sumanute ideje veličine, visokog porekla,
bogatstva, pronalazaštva, predodređenosti za neku
misiju, mesijanske, noesis, unio mystica). Bolesnici su
vladari i državnici, završili su više fakulteta, deca su ili
rođaci značajnih ličnosti, poseduju ogromna
bogatstva, pronašli su patente i izume od epohalnog
značaja. Bolesnici sa idejama predodređenosti za
neku misiju nazivaju se i strasnim idealistima.

2) depresivne sumanute ideje
(u oblasti zdravlja – hipohondrijske, telesnog
propadanja; u oblasti socijalne sfere - ideje propasti,
bezvrednosti života, nihilističke – sve je propalo,
Kotarov sindrom – nemaju unutrašnje organe,
sumanute ideje enormnosti (lat. ex, izvan i norma,
pravilo) – apsurdne ideje preteranih razmera (npr.
krivi za sve nesreće čovečanstva). Simptom su raznih
formi depresivne psihoze.

3) sumanute ideje odnosa i uticaja
(drugi utiču na njihovo ponašanje, njihovom voljom
komanduju preko raznih uredjaja, o njima govore na
TV) Kod sumanutih ideja odnosa karakterističan je
doživljaj obolelog da se različite aktivnosti ili
primedbe drugih osoba odnose na njega, iako to
realno nije tako. Ovde je percepcija uglavnom realna,
ali je interpretacijapatološka.U svim pojavama shvata
skriveno značenje koje ima veze sa njim. Najčešće
bolesnik smatra da ga drugi omalovažavaju,

4) sumanute ideje persekucije
(neko ih prati, progoni, truje, želi zlo, prisluškuje)
Sumanute ideje proganjanja- persekucije su najčešće
sumanute ideje u kliničkoj praksi. Bolesnici su
ubeđeni da ih prate, da se protiv njih organizuje
zavera, da ih truju, da ih prisluškuju različitim
aparatima. Najteža forma te sumanutosti je sindrom
uticaja (sindrom spoljne akcije): na njih deluju ljudi i
aparati, komanduje se njihovom voljom telepatskim
putem ili specijalnim zracima, koji uništavaju njihove
organe itd.

5) sumanute ideje ljubomore
(čvrsto verovanje da je partner preljubnik, bolesno se
traže dokazi, falsifikati sećanja, apsurdnost u
pronalaženju krivca (sin), česta posledica hroničnog
alkoholizma) Ovde je u dijagnostičkom postupku
najbitnije razlučiti normalnu ljubomoru od sumanute
ljubomore. Kod sumanute ljubomore uverenje i
ponašanje dobijaju karakter apsurdnosti. Bolesnik
čvrsto, nepokolebljivo veruje da mu supruga
seksualno opšti sa celim komšilukom, sa starcima,
ocem, braćom.

6) erotomanske sumanute ideje - (Kleramboov
sindrom) predstavljaju tipičnu strasnu (pasioniranu)
sistematizovanu sumanutost, intuitivnog mehanizma
nastanka. Razvoj te sumanutosti teče u 3 faze: nada,
srdžba i osveta. Bolesnik je uveren da su u njega
zaljubljene osobe koje su mnogo višeg socijalnog
ranga (državnici, umetnici, naučnici isl). Ta osnovna
ideja se razvija u fatalni sistem. Različitim načinima
bolesnik dobija signale zaljubljenosti od Objekata.

7) religiozne sumanute ideje - treba ih razlikovati
od religioznih uverenja i osećanja normalnih ljudi.
Sumanuta religioznost se karakteriše apsurdnošću
nastanka i ponašanja. Pacijent veruje da komunicira sa
Isusom, sa anđelima, đavolom, Bogom, provodi sate i
sate u molitvama i razgovorima sa religioznim
idolima.

8) sumanute ideje uticaja - sumanutost kontrole
karakteriše se ubeđenjem pacijenta da neko deluje na
njegovo telo ili pojedine organe. Među ove sumanute
ideje spada i uverenje bolesnika da neko sa strane
upravlja njegovim pokretima i radnjama, pa čak i
mislima. Oboleli iznose da se osećaju kao da su
automati, jer drugi njima upravljaju. Česte su žalbe da
im drugi oduzimaju ili nameću misli, da njihove misli
čitaju, da misle umesto njih ili da su oni primorani da
misle za druge. Sreću se kod SCH.
ISPITIVANJE FUNKCIJE MIŠLJENJA:

Postojanje prisilnih ideja se pregledom relativno lako

može otkriti jer ih bolesnici sami iznose. Sumanute
ideje se nekada brzo otkriju, ali ih neki bolesnici
uporno prikrivaju- disimuliraju.

korisno je uzimanje heteroanamnestičkih podataka
pre intervjua sa bolesnikom.

Preporučljivo je uzdržavati se od suvišnog
povlađivanja sumanutog sadržaja, a takođe i od
energičnog razuveravanja.
INTELIGENCIJA

DEFINICIJE:
- Sposobnost za rešavanje novih problema i za snalaženje u
novim situacijama (Stern)
- Opšta duševna sposobnost da se mišljenje upotrebi za nove
zahteve
- Sposobnost za iznalaženjem najadekvatnijeg odgovora na
nove zadatke
- Sposobnost za korišćenje starih iskustava u novim
situacijama
- Složena sposobnost koju čine sposobnost apstraktnog
mišljenja, učenja i prilagođavanja cilju
- Rešavanje problema uviđanjem ili shvatanjem bitnih
odnosa u datoj situaciji
- Sposobnost prilagođavanja sredstava konkretnom
zadatku ili cilju
- Sposobnost učenja, apstraktnog mišljenja i
prilagođavanja (Katel)
- Sposobnost da se sopstveno znanje primeni u praksi
- Inteligencija je psihička dispozicija (potencijal,
mogućnost) intelektualnog funkcionisanja čoveka.
Intelektualne funkcije su psihičke funkcije, a intelekt
je skup saznajnih i akcionih aktivnosti ličnosti,
najtesnije povezan sa misaonom aktivnošću
VREDNOSTI IQ U OPŠTOJ POPULACIJI:

kategorija IQ %
stanovništva



vrlo visoka inteligencija preko 140 1%

visoka inteligencija 120 - 139 11%

nadprosečna inteligencija 110 - 119 18%

prosečna inteligencija 90 - 109 46%

ispodprosečna inteligencija 80 - 89 15%

niska inteligencija 70 - 79 6%

zaostala inteligencija ispod 70 3%


PSIHOPATOLOGIJA INTELIGENCIJE

Klinički su značajne dve osnovne grupe lica sa

intelektualnim poremećajima:



1. Mentalno retardirana - oligofrena

2. Dementna





Kod oligofrenije (primarne maloumnosti) inteligencija se
nikada nije ni razvila, to su oštećenja inteligencije nastala
ili urođeno ili u najranijem detinjstvu (prve 3 godine
života), dok je kod demencija (sekundarna maloumnost)
ona postojala ali je vremenom oštećena.
KLASIFIKACIJE OLIGOFRENIJA:

Retardatio mentalis levis (laka duševna zaostalost)

50 - 69

Retardatio mentalis moderata (umerena duševna
zaostalost) 35 - 49

Retardatio mentalis gravis (teška duševna zaostalost)
20 - 34

Retardatio mentalis profunda (duboka duševna
zaostalost) IQ ispod 20
ETIOLOGIJA OLIGOFRENIJA:

1) Činioci koji deluju pre rođenja i u toku porođaja

(hromozomske aberacije, poremećaji metabolizma,
poremećaji razvoja lobanje i mozga, poremećaji
funkcionisanja endokrinih žlezda, toksična i
infektivna oštećenja ploda, zaostao intrauterini rast
traumatska oštećenja ploda, prevremeno rođenje, Rh-
inkompatibilija i oštećenja u toku porođaja)
2) Činioci koji deluju posle rođenja (infektivne bolesti,
traume mozga, epilepsije, pothranjenost, kao i
socijalno-kulturni činioci)
EPIDEMIOLOŠKI PODACI:

prevalenca mentalno retardiranih lica oko 1% (po

ranijim statistikama 3%). Među mentalno
retardiranim najveći broj je u grupi lako mentalno
retardiranih (85%), na umerene otpada 10%, na teške
3-4%, a u grupi najteže mentalno retardiranih je 1-2%.
Distribucija po životnoj dobi mentalno retardiranih je
izmenjena, sada je više onih u srednjoj životnoj dobi.
Distribucija po polu je 2:1 za dečake, koji su biološki
osetljiviji, češće su prematurusi, češće imaju povrede
kranijuma i endokranijuma u toku porođaja, CNS im je
osetljiviji na rezličite patogene nokse, a od značaja je i
socijalni faktor.
ODLIKE FIZIOLOŠKE TUPOSTI:

Ovaj oblik oštećenja inteligencije se karakteriše

oštećenjem svih kvaliteta inteligencije, ali u najblažem
stepenu. Ponekad ga nije lako diferencirati od
debilnosti ili prosečne inteligencije. Klinička
diferencijacija se postiže procenom socijalne
efikasnosti, koja služi kao kriterijum za klasifikaciju.
Nedovoljna socijalna efikasnost fiziološki tupih odvaja
ih od prosečno inteligentnih osoba.
ODLIKE DEBILNOSTI:

prisutno je oštećenje svih kvaliteta inteligencije. Umanjena

je sposobnost stvaranja i upotrebe pojmova, a mišljenje je
više konkretnog tipa. Ne postoji kreativnost. Teže uče, sa
mukom završe osnovnu školu, ili još češće, pohađaju
specijalne škole za mentalno retardirane. Preopširni su u
izlaganju, jer ne odvajaju bitno od nebitnog. Često brkaju
uzrok i posledicu u pojavama oko sebe. Nedovoljno su
samokritični, ali su zato veoma sugestibilni. Mogu da se
obuče za jednostavne nekvalifikovane, ili čak
polukvalifikovane manuelne poslove, pri čemu je
neophodno da stalno rade pod nadzorom drugih (zaštićene
radionice). Broj debila se kreće između 5-8 na hiljadu
stanovnika.
:

ODLIKE IMBECILNOSTI:

Ima ih 1-2 na 1000 stanovnika. Nisu sposobni za samostalni

život, ne mogu da se školuju, ne mogu da nauče da čitaju i
pišu. Govor im je defektan, neki mogu da učestvuju u
jednostavnom razgovoru, dok drugi mogu samo da iskažu
svoje osnovne potrebe. Neki nikada ne nauče da govore,
iako mogu da shvate jednostavne naloge i mogu da nauče
da upotrebljavaju gestove da bi delimično kompenzovali
govorne probleme. Mogu da se brane od elementarnih
nepogoda. Imaju mnoge degenerativne stigmate (šesti prst,
anomalije drugih organa). Žive u posebnim zavodima.
ODLIKE IDIOTIJE:

Telesno su deformisani, oštećenih čula, nerazumnog

govora, ispuštaju neartikulisane zvuke, nisu sposobni
ni da se zaštite od vatre i vode, ne vode računa o
higijeni, trpaju u usta sve na šta naiđu. Mogu da budu
seksualno agresivni. Po pravilu su sterilni. Čuvaju se u
posebnim zavodima. Rano umiru od raznih infekcija i
zadesnih povreda.
ORGANIZACIJA ŽIVOTA I NEGE MENTALNO RETARDIRANIH LICA:

Teže mentalno retardirana lica neguju se i čuvaju u

specijalizovanim zavodima. Glavni protagonisti
njihove organizacije života su defektolozi i socijalni
radnici. Psihijatar interveniše samo onda kada
mentalno retardirano lice ispoljava neki psihijatrijski
fenomen koji zahteva medikamentoznu terapiju
(uznemirenost, agresivnost, anksioznost, nesanica,
strah i panika sa konfuzijom itd).

Lakše mentalno retardirane osobe ostaju u porodici gde im
se uz maksimalno zalaganje roditelja ili staralaca često
nadkompenzuje defekt sa kojim su rođeni.

- Vezano za kriminalitet, smatra se da su teže mentalno
retardirane osobe potpuno neuračunljive (imbecili i idioti),
dok se debili, naročito oni iz gornje kategorije tj. IQ preko
60, smatraju odgovornim zato što su im poznate
elementarne društvene zabrane (krađa, telesno nasilje,
ubistvo, silovanje). Inače, stopa kriminaliteta kod osoba sa
lakšom mentalnom retardacijom je veća nego u opštoj
popluaciji.
DEFINICIJA I ODLIKE DEMENCIJA:

Demencija je gubitak ranije postojećih intelektualno-

mnestičkih sposobnosti, odn. stečeno organsko
oštećenje inteligencije bez pomućenja svesti,

pad opštih intelektualnih sposobnosti, oštećeno
upamćivanje i sećanje, smanjenje kritičke moći
rasuđivanja, oštećenje sposobnosti razlikovanja bitnog
od nebitnog, poremećaj orijentacije u prostoru, u
vremenu i prema ličnostima, emocionalna labilnost i
povećana sugestibilnost.
PODELE DEMENCIJA:

1) prema stepenu oštećenja na: - lake (početne)

- srednjeg stepena
- teške
2) prema etiologiji na: - vaskularnu ili
na: - organske
- Alchajmerovu
- funkcionalne
- shizofrenu
- alkoholnu
3) prema prognozi na:

- reparabilne (alkoholna, sifilistična, avitaminozna i

pelagrozna - nedostatak niacina- PP faktora)
- ireparabilne (velike traumatske lezije mozga, ili
progresivna atrofija mozga - senilna demencija,
presenilna idr)
4) prema načinu nastanka na:

- akutne (apoplektiformne)
- hronične
5) po obimu oštećenja na:

- globalne (opšte) npr. senilna demencija

- lakunarne (sa očuvanim ostrvcima mentalnog
funkcionisanja) npr. multiinfarktna demencija kod
teže arterioskleroze mozga
TERAPIJSKE MOGUĆNOSTI U LEČENJU DEMENCIJA:

Savremena terapija ne može da zaustavi proces

globalne atrofije, ali može da uspori tok
arteriosklerotične demencije lekovima koji
poboljšavaju cirkulaciju i metaboličke procese u
mozgu.
DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA U ODNOSU NA
OLIGOFRENIJE:

Dementne osobe gotovo uvek zadrže izvesno

bogatstvo rečnika i operisanje pojmovima, po čemu se
mogu diferencirati u odnosu na oligofrenije (što u
praksi nije uvek lako). Često je moguća procena i samo
na onovu fizionomije.
PSEUDODEMENCIJE:

Pseudodemencije predstavljaju oštećenje inteligencije

bez organskog uzroka (najčešće uzrokovano
depresijom), ali se u našoj praksi još uvek pogrešno
koristi i kao sinonim za Ganzerov sindrom (sindrom
približnih odgovora), što je reaktivna histerična
manifestacija kod nekih osoba u teškim životnim
uslovima (npr. zatvor), i predstavlja nesvesnu
simulacije demencije.