Professional Documents
Culture Documents
Juzna Jugoistočna Azija
Juzna Jugoistočna Azija
Тајланд. Земља која никада није била колонија, и у коју се нису преливали крупни
сукоби. Ово је земља богата ресурсима – минералима, рубинима и драгим камењем,
самим тим има економске предуслове за раст и развој, али у домену унутрашњег
политичког устројства има крупне проблеме. Од 1942. до 1992. велика политичка
нестабилност, мењали су се цивилни и војни режими, упркос томе, унутрашњи сукоби
нису се распламсавали. Године 1997. десила се велика азијска финансијска криза,
проурокована брзим уласком страног капитала, брзим задуживањем, али и брзим
изласком капитала, а самим тим и економским руинирањем тајландске економије;
продато је пуно драгоцених ресурса по јако ниским ценама, а напослетку и велико
социјално раслојавање. Ова последња димензија види се и дан данас, нарочито у
немирима и сукобима, који трају од 2006, када опет на власт долази војни режим,
збацивши са власти Таксина Шинаватру (скоро добио црногорски пасош, кратко
боравио у Дубаију). Са једне стране, о њему се говори као о класичном тајкуну,
телекомуникационом могулу – власнику свих телекомуникационих компанија, али је
1
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан
Бурма. Поред Србије, својеврсна „држава парија“ у светским оквирима јесте и Бурма
(израз је део западне терминологије), она је изолована земља због политичке ситуације.
Пре 30 – 40 година, Бурма је била једна од најразвијенијих земаља региона, а данас је
једна од најсиромашнијих. Била је колонија Велике Британије, а током Другог светског
рата окупирао ју је Јапан (о томе подробно говори филм „Мост на реци Кваи“); под
Јапанцима настао послободилачки покрет, под вођством Ам Сам (његова ћерка данас
предводница опозиције). После краја рата, земља стиче независност 1948; „отац
оснивач“ Бурме обећао да ће Бурма бити федерална, будући да има преко 135 етничких
група, неке веће (Бурманци, Шан, Чин, Мон, Карен, чији се представници и дан данас
боре за сецесију своје територије и за формирање независне државе). Пројектовани
развој Бурме претпостављао је федерализам, али се то није десило, после Сама, земља
постаје унитарна. Прва оса сукоба је етничка – етничке групе без територијалне
аутономије. Другу осу сукоба чине наркотици („златни троугао“ између Бурме, Лаоса и
Тајланда, а ту су и Вијетнам и Камбоџа). На овом подручју производи се огромна
количина хероина, највећа после Афганистана, ово је глобална тачка и стециште свих
трговаца дроге; на овим подручјима формиране су и велике паравојне снаге са крупним
интересима, а на овим подручјима центалне власти су онемогућене да остваре пун
суверенитет. Трећа, најсложенија и најдужа оса сукоба јесте политичка – борба између
војне хунте („Државни савез за мир и развој“) и демократске опозиције („Национална
лига за демократију), под вођством Аунг Сан Су Чи, која је добила Нобелову награду за
мир, једно време била удата за Британца, што ју је, према мишљењу хунте,
2
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан
Ипак, највећи проблем Кине је Тибет. Тибет, „кров света“, налази се на 4000 метара
надморске висине; земља посебне врсте будизма, под вођством Далај Ламе („океан
мудрости“, четрнаести по реду реинкарнације Буде); будизам Махајана врсте,
социјално осетљив, пропагира ненасиље. Имамо две врсте историје. Кина: Тибет је,
након XIII века, одувек део Кине, то никада није била независна земља, када га је Кина
преузела, Тибет је био заостала феудална земља, доласком Кине дошао је и развој.
Тибет: Тибет је био утицајни и значајни део многих прошлих царстава, у многим
периодима историје био је утицајнији од саме Кине. Тибет је стекао независност
почетком ХХ века, када су дошли Енглези, јер су хтели да направе своју зону
безбедности ка Русији; Тибетанци су то искористили и прогласили своју независност.
Формално – правно, њихова државност трајала је до 1949, иако их нико није признао,
доласком Мао Це Тунга Тибет је поново освојен, овога пута од стране нове
комунистичке власти Кине. Ово освајање прошло је уз многе жртве, а постигнут је
споразум од 17 тачака. Кина је гарантовала да неће мењати социјалну традицију Тибета и
5
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан
да неће урушавати ауторитет Далај Ламе. Ипак, Кина се није држала одредаба.
Извршили су колективизацију Тибета и, уопште, примењена су секуларна решења. Од
1956 до 1959. трају сталне побуне Тибетанаца, које су однеле 10 000 жртава, међу њима
и много будистичких свештеника. Због тога, Лама, са својих 800 000 следбеника,
напушта Кину и насељава се на територији Индије, и ту живи од 1959. године. Далај Лама
сада је постао светска мега звезда, сви који држе до свог међународног угледа га
примају у посете, док се Кина буни после сваког у низу његових контраверзних
медијских наступа.
Лама заступа приступ средњег пута – не тражи независност, већ широку аутономију и
повратак дела тибетанске територије које су, у међувремену, отишле другим кинеским
провинцијама, а све то у замену за признавање суверенитета Кине над Тибетом. Кинези
држе да је наступ Ламе само једна јако лукава игра, називају га „злим духом у људском
телу“, као и „да у њему куца срце звери“, да ради за CIA и сл. Кинези сматрају да, преко
њега, запад константно понижава Кину, а преко чега ће они јако тешко прећи. Лама је
1989. добио и Нобелову награду за мир (наведимо да је у перспективи могућа и његова
посета Србији). Укратко, Кина истиче да су сва величања Ламе заправо понижавање за
Кину. Кина ипак показује политичку кратковидост; наиме, 2001 су почели преговори
Ламиних представника и Кине, а притом Кина у преговорима држи јако ригидан став.
Кина греши што не позива на решавање спора, јер је Лама стар, заступа умерену
политику, не позива на оружје, не тражи независност, а ужива највећи легитимитет међу
Тибетанцима. Штавише, међу тибетанским вођством има и много млађих, радикалнијих
представника, склонијих оружју и захтевима за независношћу. За време Олимпијаде,
десили су се велики немири на Тибету, било је и пуно повређених. Кина стално наводи
да је у Тибет уложила више средстава него САД у целу Африку; направила је железницу
дугу 1400 километара, која води до „Крова света“, улагала је у образовање, али
Тибетанци траже да се избрише кинеска патриотска нота у образовним програмима на
Тибету, наводећи да су излагани културном геноциду током владавине Мао Це Тунга;
тврде да су се Кинези насилно и програмирано насељавају на територију Тибета, и да
тако мењају демографску слику. И они су, ипак, претерали у цифрама које наводе – на
Тибету не живи 50% Кинеза, како они наводе, већ негде између 7 и 10%. Ипак, тамошњи
Кинези имају несразмерну економску моћ. Када су прогласили независност током
управе Велике Британије, Тибетанци су брутално расељавали Кинезе, тако да је злочина
било на обе стране. По Кину, ово је јако опасан сукоб, у којем су умешани и спољни
актери, а сукоб може да има негативне последице по даљи кинески економски развој и
статус светске силе у успону.
Кина има проблема и у провинцији Синкјан, која се налази у пределу који гравитира ка
земљама бившег СССР. 45% становништва чине Ујгури, док су остало Кинези. На овом
6
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан
подручју Кина је вршила прве нуклеарне пробе, а некада пољопривредно богат регион
претворен је у подручје богато нафтом. Ујгури тврде да су културно и етнички
дискриминисани; у митинзима убијено око стотак Кинеза. Када овај регион повежемо са
турским спољнополитичким амбицијама да обнови своју империју (која се у једном
тренутку простирала чак до Кинеског зида), јасно је да је ово локално – глобални сукоб,
јер и у Турској има покрета за оснивање Источног Туркменистана. У региону Кине,
„Унутрашњој Монголији“, постоји бројни нехански живаљ, који је склон
дезинтегративним тенденцијама, боре се за своју самосталну државу.
Филипини. Ову земљу чини 11 000 острва, а живи се тек на 7-8. Име су добили по
шпанском краљу; раније, до XVI века, били под влашћу Арапа (да нису дошли Шпанци, и
ова земља би била попут Индонезије). 92% чине католици, 8% муслимани. Земља богата
ресурсима, али корумпирана и политички нестабилна; бројни су атентати; једно време
8
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан
била под утицајем исламиста, па Шпанаца, да би сада постала интересна сфера САД.
Сукоб на острву Минданао, на југу земље, религијског карактера, ту живе муслимани
који су 1946, када је земља постала независна, желели да на свом острву прогласе
султанат, али су уследила насељавања хришћана и промена власништва, те муслимани
губе земљишне поседе у овом региону; ти немири и нестабилности су шездесетих
година довели до стварања разних познатих покрета. „Маварски народни фронт
ослобођења“, поделио се у радикалније фракције, тражио већи степен аутономије, имао
подршку Арапске лиге и Либије; на почетку није истицан тврди ислам, већ питања
аутономије и повратка власништва над земљом; од седамдесетих година почиње
радикализација и настаје „Маварски исламски фронт ослобођења“, који жели исламску
државу на овом острву. Најмилитантнији покрет је „Абу Саја“, данас их нема више од
200 припадника, јако милитантни, киднапују странце, повезани са Ал Каидом; прва два
наведена покрета воде дијалоге са централном власти, док покрет „Абу Саја“ не води,
њихови припадници налазе се на америчкој листи терориста; приоритет одбрамбене
политике Филипина, за које добијају и помоћ споља (по законима ове земље није
дозвољена директна страна интервенција). Филипинске власти су става да „Абу Саја“
треба системски уништити, док са горе наведена два покрета треба преговарати; са
њима је постигнуто примирје – 2003. договор о аутономији острва Минданао, којим је
договорено да се део земље врати староседеоцима, али сада се буне дошљаци, јер је
ово земљиште пребогато челиком, бакром, дијамантима, цинком, гумом, кафом,
ананасом... Мировни договор није до краја имплементиран, али се ради на томе.
Постоји и милитантно крило Нове комунистичке партије Филипина, које је такође на
острву Минданао; вођа им се налази у Холандији, мирно живи, пар пута је био на кратко
привођен, али се на томе све завршило. НКП Филипина се бори за комплетну промену
читавог филипинског система; Норвешка је посредовала да се са њима постигне
примирје. Један занимљив податак за бившег лидера Филипина, Маркоса – наиме, он и
његова жена познати су по томе што поседују огроман број ципела; напустили су
Филипине и новац пренели на швајцарске банковне рачуне. Сукоб није до краја решен,
Филипини су под ударом кризе, корупције и сиромаштва; све ово чини изузетно трусно
подручје.
Шри Ланка. Називала се Цејлон, док се налазила под британском управом; подручје под
својеврсном казном природе и историје. Од 1815 до 1948. била је британска колонија. И
овде су Британци спровели измену демографске слике – наиме, населили су Тамилце,
народ са југа Индије, да им раде на плантажама кафе и чаја на Цејлону, привилеговали
их, дали им значајан део власти у земљи, они су прихватили енглески језик. Када су се
Британци повукли, демографска структура земље је била таква да су већину чинили
Сингалези (72%, будисти), а 8% муслимани, који имају троструко порекло – део их је са
Индонезије, део из Шри Ланке, из периода исламске владавине, а део из Малезије, а
9
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан
10