Donald Dejvidson (Donald Davidson)

PARADOKSI IRACIONALNOSTI 1

Pojam iracionalnog delovanja, verovanja, namere, zaklju­

čivanja ili emocije je paradoksalan. Jer iracionalno nije čisto
neracionalno, nešto što leži van oblasti racionalnog; iracional­
nost je promašaj unutar sfere razuma. Kada Hobs (T. Hobbes)
kaže da samo čovek ima »privilegiju apsurdnosti« on sugeriše
da jedino racionalno biće može biti iracionalno. Iracionalnost
je mentalni proces ili stanje — racionalni proces ili stanje —
koje je krenulo pogrešnim putem. Kako je to moguće?
Paradoks iracionalnosti nije tako jednostavan kao prividni
paradoks u pojmu neuspešne šale ili lošeg umetničkog delà.
Paradoks iracionalnosti izvire iz onog što je sadržano u našim
najnovijim načinima opisivanja, razumevanja i objašnjavanja
psiholoških stanja i događaja. Sofija je zadovoljna što ume da
veže čvor. U tom slučaju njeno je zadovoljstvo nužno rezultat
njenog verovanja da ume da veže čvor i njenog pozitivnog vred­
novanja ove veštine. Mogu se dobiti dalja i nesumnjivo dublja
objašnjenja, ali ona neće potisnuti ovo koje je izneto, budući
da ono proizilazi iz činjenice da je neko pod određenim uslovi-
ma zadovoljan. Ova se namera mora objasniti nečijom željom
da položi ispit i nečijim verovanjem da će učenjem Korana na­
pamet povećati svoje šanse za polaganje ispita. Postojanje ove
vrste objašnjenja razlogom jeste konstituitivni oblik ispoljava-
nja namera, intencionalnih radnji, i mnogih drugih stavova (at­
titudes) i emocija. Takva objašnjenja objašnjavaju racionalisa-
njem: ona nam omogućuju da događaje ili stavove vidimo ra-

l.
Prethodna verzija ovog članka održana je kao Ernst Jones predavanje pred
Britanskim psihoanalitičkim udruženjem 26. aprila 1978. godine. Dr. Edna
O'Shaughnessy komentarisala ga je i imao sam korist od njenih informativnih
primedbi. Za dalje korisne sugestije takođe dugujem Dagfinn-u Follesdal-u,
Sue Larsonu-u i Richard-u Wollheim-u.

141
 zumnim sa tačke gledišta vršioca radnje (agenta). Aura racio­
nalnosti, odnosno uklapanja u neki racionalan obrazac, na taj
način postaje neodvojiva od ovih pojava, bar toliko dugo dok
se one opisuju psihološkim terminima. Kako u tom slučaju mo­
žemo da objasnimo, ili čak dopustimo kao moguće iracionalne
misli, radnje ili osećanja?
Psihoanalitička teorija, uzeta u obliku u kome je razvijena
od strane Frojda (Freud), tvrdi da pruža pojmovni okvir unu­
tar koga može da opiše i razume iracionalnost. Ali mnogi filo­
zofi smatraju da u Frojdovoj misli postoje fundamentalne gre­
ške ili zbrke. Iz tog razloga ja ovde razmatram neke elemente
njegovih shvatanja koji su često napadani, elemente koji se
sastoje od nekoliko vrlo opštih doktrina koje su bitne u svim
etapama Frojdovog zrelog spisateljstva. Na osnovu analizira­
nja problema na kome se zasniva objašnjenje iracionalnosti,
zaključujem da bilo koje zadovoljavajuće gledište mora obuhva­
titi neke od Frojdovih najvažnijih teza, kao i da su ove teze slo­
bodne od pojmovne zbrke ukoliko se izlože na dovoljno širok
način. Možda treba da bude naglašeno i to da je moja »odbra­
na« Frojda usmerena na samo neke od njegovih ideja, i to one
koje su na pojmovnom, a ne na empirijskom ekstremu tog ne­
jasnog spektruma.
Mnogo od onog što se naziva iracionalnim ne vodi para­
doksu. Verovatno bi većina ljudi smatrala da je iracionalno za
bilo koju osobu da pokuša da se popne na Mont Everest bez
kiseonika (pa čak i sa njim), kada se uzmu u obzir sve opasno­
sti, teškoće kao i oskudne nagrade koje se mogu očekivati u
slučaju uspeha. Ali nema nikakve zagonetke u objašnjenju tak­
vog pokušaja ako ga je poduzeo neko ko je skupio sve činje­
nice koje je mogao, ko je u potpunosti razmotrio sve svoje že­
lje, ambicije i stavove, i delao u svetlu svoga znanja i vrednosti
koje usvaja. Možda je u izvesnom smislu iracionalno verovati
u astrologiju, leteće tanjire ili veštice, ali takva verovanja mo­
gu imati standardna objašnjenja ako su zasnovana na onome
što njihovi zastupnici smatraju evidencijom. Smisleno je poku­
šati izračunati kvadraturu kruga ako ne znate da je to nemo­
guće uraditi. Vrsta iracionalnosti koja pravi pojmovne teško­
će nije neuspeh nekog drugog da veruje, ili oseća, ili čini ono
što mi procenjujemo kao razumno, već pre nedostatak logičke
povezanosti ili doslednosti u obrascu verovanja, stavova, emo­
cija, namera i akcija unutar jedne iste osobe. Primeri su pred­
viđanje ili zaključivanje u skladu sa željama a ne činjenicama
(wishfull thinking), činjenje suprotno svom najboljem rasuđi-

142
vanju, samozavaravanje, verovanje u nešto što samo ta osoba
smatra da je diskreditovano snagom evidencije.
Pokušavajući da objasne takve pojave (zajedno sa mno­
gim drugim, naravno) frojdovci su tvrdili sledeće:
Prvo, psihičko (mind) 2 sadrži izvestan broj polunezavisnih
struktura, takvih struktura koje se karakterišu mentalnim atri­
butima kao što su misli, želje i sećanja.
Drugo, delovi psihačkog su u svojim bitnim vidovima slični
samim ljudima, ne samo u tome što imaju (ili se sastoje od)
uverenja, poriva i drugih psiholoških svojstava, već i u tome
što se ovi faktori mogu kombinovati, kao u intencionalnoj rad­
nji, da bi uzrokovali dalje događaje unutar psihičkog ili van
njega.
Treće, na neke od sklonosti, stavova i događaja koji karakte­
rišu različite podstrukture u psihičkoj sferi nužno je gledati
kroz model fizičkih dispozicija i sila, onda kada one utiču na
druge podstrukture unutar psihičkog ili su pod njihovim uti-
cajem.
Dodatna doktrina, na koju ću se osvrnuti samo delimično,
kaže da neke mentalne pojave za koje se obično pretpostavlja
da su svesne, ili bar dostupne svesti, u stvari nisu svesne, pa i
ako uopšte mogu biti dovedene do svesti, to se može postići
samo uz velike teškoće. U svojim najfunkcionalnijim vidovima,
ova nesvesna mentalna stanja i događaji slični su svesnim uve-
renjima, sećanjima, željama, žudnjama i strahovima.
Nadam se da će se svako složiti da se sve ove doktrine
mogu naći i kod Frojda i da su one bitne za njegove teorije.
One su, kao što sam već rekao, daleko slabije i manje razrađe­
ne nego sama Frojdova gledišta. Ipak, čak i u redukovanom ob­
liku, ona, po mišljenju mnogih filozofa, zahtevaju mnogo više
odbrane nego što je to moguće postići. One kritike kojima ću
pokušati da se suprotstavim, iznesene su na različite načine,
mada se u suštini mogu svesti na dve vrste.
Prvo, shvatanje da se psiha uopšte može podeliti, često je
tretirano neodrživim, jer je izgledalo da zahteva da se misli,
želje pa čak i radnje pripisuju nečem manjem nego što je će­
lovita ličnost, pa stoga i različitom od nje. Da li uopšte možemo
pronaći smisao u činovima ili stavovima koji ne pripadaju sa­
mom akteru radnje? Takođe, kao što sugeriše Sartr (Sartre),
pojam odgovornosti bi izgubio svoju osnovnu poentu ako bi se

2.
Englesku reč mind koja se obično prevodi kao duh ili svest prevodio sam sa
psihičko, psihički aparat ili psiha. Ovakav način prevoda je mnogo bliži psiho­
analitičkom kontekstu (prim. prev).

143
činovi i namere odvajali od ljudi i umesto toga pridodavali po-
lunezavisnim delovima psihičkog aparata. Ovi delovi bi tada
zamenjivali ličnost: svaki deo postao bi mala žena, čovek ili
dete. Ono što je nekad bio nepodeljeni psihički aparat pretva­
ra se u bojište na kome se suprotstavljene sile bore, zavarava­
ju jedna drugu, prikrivaju informacije i smišljaju strategije.
Kako su napomenuli Irving Talberg (Irving Thalberg) i drugi,
ponekad se čak dešava da jedan deo (segment) štiti sebe od svo­
jih sopstvenih sila (misli) 3 . Primarni vršilac radnje može izgle­
dati kao neka vrsta predsedavajućeg, arbitra ili diktatora. Zato
nije iznenađujuće to što su se pojavile sumnje u pogledu toga
da li ove metafore mogu da se iskoriste za jednu doslednu te­
oriju.
Drugi skup nevolja, mada povezan sa ovim prvim, tiče se
objašnjavalačke metodologije na kojoj se sve ovo zasniva. S
jedne strane psihoanalitička teorija proširuje domašaj teleo-
loškog objašnjenja ili objašnjenja razlogom otkrivajući moti­
ve, žudnje i namere koje ranije nisu bile prepoznavane. U tom
smislu, kao što se često zapažalo, Frojd je u velikoj meri po­
većao broj i raznolikost pojava na koje se može gledati kao na
racionalne: ispada da imamo razloge za naša zaboravljanja, je­
zičke omaške i preterane strahove. Ali sa druge strane, Frojd
je hteo i da njegova objašnjenja pruže ono što objašnjenja u
prirodnim naukama često obećavaju: uzročne opise koji omo­
gućuju kontrolu. U takvom raspoloženju on na mentalne do­
gađaje i stanja primenjuje termine uzete iz hidraulike, elektro-
magnetizma, neurologije i mehanike. Tulmin (Toulmin), Flu
(Flew), Mekintajer (Mclntyre) i Piters (Peters) koji su filozofi,
tu i tamo su ukazivali na to da psihoanalitičke teorije pokuša­
vaju nemoguće time što žele da psihološke pojave (koje zahte-
vaju objašnjenja u terminima razloga) podvedu pod kauzalne
zakone: oni misle da ovo objašnjava, ali ne opravdava, Frojdo-
vu stalnu upotrebu metafora uzetih iz drugih nauka onda ka­
4
da govori o psihičkom.
Prema tome, izgleda da postoje dve neusaglasive tendenci­
je u Frojdovoj metodologiji. S jedne strane, Frojd je hteo da
proširi oblast pojava koje su podložne objašnjenjima razlogom,

Videti, Irving Thalberg, Philosophical Essays on Freud, ed. Richard Wollheim

— James Hopkins, Cambridge University Press, 1982.
4.
Za primer videti: Antony Flew, 'Motives and the unconscious', u Minnesota
Studies in the Philosophy of Science, Vol-I, ed. H. Feigel i M. Scriven (Uni­
versity of Minnesota Press, Minneapolis, 1965.); Alasdair Maclntyre, The Un­
conscious, Routledge, London, 1958; Charles Taylor, The Explanation of Beha­
viour, Routledge, London, 1965.

144
a sa druge strane da tretira ove iste pojave onako kako se sile
i stanja tretiraju u prirodnim naukama. Ali u prirodnim nauka-
ma, nema mesta za razloge i propozicionalne stavove; u njima
vlada slepa uzročnost.
Da bih vrednovao ove optužbe protiv psihoanalitičke teori­
je želim prvo da iznesem deo onoga što smatram da je korektna
analiza normalne intencionalne radnje. Tek tada možemo da
razmatramo iracionalnost.
Šetajući po parku neki čovek se spotakne na granu koja
leži na stazi.5 Pomislivši da ova grana može ugroziti druge, on
je podigne i baci u živicu pokraj staze. Pri povratku kući učini
mu se da grana možda viri iz živice i tako još uvek predstavlja
pretnju za neoprezne šetače. On silazi iz tramvaja u kome se
nalazi, vraća se u park, i ponovo postavlja granu u njen prvo­
bitni položaj. Sve što je akter radnje ovde uradio, (izuzev sapli-
tanja o granu) učinio je to zbog izvesnog razloga u svetlu koga
je odgovarajuća radnja bila razumna. Pod pretpostavkom da
je čovek verovao da štap predstavlja opasnost ako leži na stazi,
i da je postojala želja da se eliminiše ova opasnost, bilo je ra­
zumno ukloniti taj štap. Ukoliko je on posle ponovnog razmi­
šljanja počeo da veruje da štap u živici u stvari predstavlja
opasnost, bilo je razumno ukloniti štap iz živice i vratiti ga na­
trag na stazu. Pod uslovom da je čovek želeo da izvadi štap iz
živice, bilo je razumno izaći iz tramvaja i vratiti se u park. U
svakom od ovih slučajeva razlozi za radnju kažu nam šta je
vršilac radnje video u svojoj radnji, oni pokazuju nameru sa
kojom je on delao, i time daju objašnjenje radnje. Takvo obja­
šnjenje, kao što sam rekao, mora postojati ako nešto što osoba
čini treba uopšte da se računa radnjom.
Mnogi filozofi uočili su obrazac objašnjenja razlogom. Hjum
(Hume) ga je sažeto izrazio: »Pitajte nekog čoveka zašto upra-
žnjava telesne vežbe: on će vam odgovoriti zato što želi da
održi dobro zdravlje. Ako zatim pitate zašto on želi zdravlje,
on će spremno odgovoriti, zato što je bolest neugodna«.6 Ovaj
obrazac nam je toliko blizak da propuštamo da primetimo svu
njegovu tananost. Ono što treba objasniti jeste radnja, recimo
izvođenje telesnih vežbi. U svom minimalnom vidu ovo objaš­
njenje zahteva dva faktora: vrednost, cilj, potrebu ili stav vr-

5
Oval primer potiče, mada ne sa ciljem koji sam mu ja dao, iz 23. napomene
Frojdovog članka, Notes upon a Case of Obsessional Neurosis.
David Hume An Inquire Concerning the Principle of Morales, ed. L. A. Selby-
-Bigge, The Clarendon Press, Oxford, 1957, Appendix 1. p, 293.

145
šioca radnje, i verovanje da delajući na način koji treba obja­
sniti on može podupreti ostvarenje relevantne vrednosti ili ci­
lja, ili delati u skladu sa svojim stavom. Radnja sa jedne stra­
ne, i par verovanje—želja koji pruža razlog sa druge strane,
moraju biti povezani na dva veoma različita načina da bi pru­
žali objašnjenje. Prvo, mora postojati logička veza. Verovanja
i želje imaju sadržaj, i ovi sadržaji moraju biti takvi da impli­
ciraju da postoji nešto vredno ili poželjno u vezi sa radnjom.
Tako čovek koji nalazi nešto što je poželjno u zdravlju, i ve-
ruje da će ga telesne vežbe učiniti zdravim, može da zaključi
da postoji nešto poželjno i u telesnim vežbama, što može da
objasni zašto on upražnjava ove vežbe. Drugo, razlozi koje vr­
šilac radnje ima za delanje moraju biti, ukoliko uopšte treba
da predstavljaju objašnjenje radnje, razlozi na osnovu kojih
je on delao; ovi razlozi moraju igrati uzročnu ulogu u nasta­
janju radnje. Oba ova uslova za objašnjenje razlogom nužna
su, ali ne i dovoljna, jer neki uzročni odnosi između uverenje—
želja parova i radnji ne daju objašnjenja razlogom. (Ova kom­
plikacija nas se ovde neće ticati, mada bez sumnje postoje ira­
cionalne radnje koje se zasnivaju na njoj.)
Toliko analiza radnje razjašnjava zašto sve intencionalne
radnje, bilo da jesu ili nisu iracionalne u nekom daljem smislu,
imaju jedan racionalan elemenat u svom jezgru; to je upravo
ono što vodi jednom od paradoksa iracionalnosti. Ali mi tako-
đe vidimo da Frojd može da se brani u jednoj važnoj tački: ne
postoji inherentni konflikt između objašnjenja razlogom i uzro­
čnog objašnjenja. Pošto uverenja i želje jesu uzroci radnji za
koje su oni i razlozi, objašnjenja razlogom sadrže jedan suštin­
ski uzročni elemenat.
Ono što može biti rečeno o intencionalnoj radnji moguće
je proširiti i na mnoge druge psihološke pojave. Ako neka oso­
ba namerava da ukrade malo prokelja, tada bilo da ona ostva­
ri svoju nameru ili ne, sama namera mora biti uzrokovana že­
ljom da se poseduje taj* prokelj i uverenjem da će njegovom
krađom doći do posedovanja tog prokelja. (Još jednom, logički
ili racionalni aspekt namere je jasan.) Slično, većina naših že­
lja, nada, žudnji, emocija, verovanja i strahova zasniva se na
prostom logičkom izvođenju (koje se bez sumnje obično ne
primećuje) iz nekih drugih verovanja i stavova. Mi strahujemo
od siromaštva zato što verujemo da će nam ono doneti stvari
za koje smatramo da su loše; nadamo se kiši zato što veruje­
mo da će kiša pomoći žetvu, a mi želimo da žetva bude dobra;
da će kiša pomoći dobru žetvu verujemo na osnovu indukcije

146
ili zato što smo to čuli ili čitali; i tako dalje. U svakom od ovih
slučajeva postoji logička veza između sadržaja različitih stavo­
va i uverenja i onoga što oni uzrokuju.
Zaključak do ove tačke jeste da već samo označavanje psi­
hološkog stanja ili događaja kao takvih, povlači ono što je slo­
bodno nazvano propozicionalni stav, garantuje relevantnost ob­
jašnjenja razlogom, i stoga određeni elemenat racionalnosti. Ali
naravno, ako takva stanja ili događaji mogu biti iracionalni,
ovaj elemenat racionalnosti ne može ih sprečiti da u isto vreme
budu manje nego racionalni. Posmatrajte slučaj neke radnje
gde vršilac, kada se sve uzme u obzir, delà suprotno onom što
on veruje da je bolje. (Aristotel je takvo ponašanje nazvao slu-
čajem akrasije; alternativni termini su »neuzdržljivost« ili »sla­
bost volje«.) Lako je zamisliti da čovek koji se vratio u park
da skloni granu u njen prvobitni položaj na stazi shvata da
njegova radnja nema smisla. On ima motiv da pomeri štap, nai­
me to da štap može da ugrozi nekog prolaznika. Ali on takođe
ima i motiv da se ne vrati, motiv koji se sastoji u tome da će
ga povratak koštati vremena i muke. Prema svojoj vlastitoj
proceni ova druga pobuda preteže nad prvom; on ipak delà
prema prvoj. Ukratko, on ide protiv svoje vlastite najbolje
procene.
Problem objašnjenja takvog ponašanja dovodi u zabunu
filozofe i moraliste bar od vremena Platona. Prema Platonu,
Sokrat je tvrdio da pošto niko ne bi po svojoj volji delao su-
protno onome što on zna kao najbolje, loši ili budalasti postup-
ci mogu biti objašnjeni jedino neznanjem. Ovo se često nazi­
valo paradoksom, ali Sokratovo gledište je paradoksalno samo
zato što poriče ono što svi mi verujemo, to da postoje akratski
postupci. Ako je Sokrat u pravu — ako su takve radnje elimini-
sane na osnovu logike pojmova — tada nema ničeg zbunjuju-
ćeg u vezi sa činjenicama koje treba objasniti. Sokrat (ili Pla­
ton) ipak su zaoštrili naš problem: postoji konflikt između
standardnog načina objašnjavanja intencionalne radnje i ideje
da takva radnja može biti iracionalna. Pošto gledište da inten-
cionalna radnja ne može biti suštinski iracionalna stoji na je­
dnom kraju kontinuuma mogućih gledišta, dopustite mi da joj
dam ime: Platonov princip. To je doktrina čiste racionalnosti.
Na suprotnom kraju je Medejin princip. Prema ovoj dok­
trini, čovek može da deluje protiv svojih vlastitih interesa (ra­
cionalnije procene), ali samo pod uslovom kada određena spolj-
na sila savlada njegovu volju. To se zapravo dešava u slučaju
kada Medeja moli svoju vlastitu ruku da ne ubije svoju decu.

147
Njena ruka, ili strast osvete kojom je vođena, prevladava Me-
dejinu volju. Jedno takvo shvatanje slabe volje je danas široko
rasprostranjeno.7 Pod uslovom da se pomenuta teza prihvati,
sam termin je podesan s obzirom da ukazuje kako je volja
onog koji delà slabija od spoljašnje strasti. Moraliste je po-
sebno privuklo ovo gledište koje sugeriše da je snažna odlu-
čnost da se delà ispravno sasvim dovoljna da se prevlada svako
iskušenje. Pa ipak, to je čudna doktrina pošto implicira da akra-
tijski postupci nisu intencionalni, i kao takvi nisu radnje za
koje bi se akter mogao smatrati odgovornim. Ako uopšte za
nešto treba kriviti aktera radnje, to nije za ono što je uradio,
već zato što se nije dovoljno snažno odupreo tom izazovu. Ma­
da je akter delanja naprosto pronašao razlog svom delanju —
strast ili impuls koji nadvladava njegovu racionalnu procenu
— mora se reći da ovaj razlog uopšte nije njegov. Sa stanovišta
aktera, njegova je aktivnost posledica jednog uzroka koji je
došao od spolja, kao da ga je neka druga osoba pokrenula.
Aristotel je sugerisao da je slabost volje rezultat neke vr­
ste zaboravljanja. Akrate imaju dve vrste želja; u našem prime­
ra on želi da uštedi svoje vreme i napor, kao što želi i da po-
meri granu. On ne može da deluje u skladu sa obe želje, jer
po Aristotelu, nije u stanju da do kraja razume svoj problem,
gubeći aktivan kontakt sa svojim znanjem da će, ako se ne
vrati u park moći da uštedi vreme i napor. Ovde se u potpuno­
sti ne radi o konfliktu između svesne i nesvesne želje; u pita­
nju je pre postojanje svesnog i nesvesnog znanja, pri čemu de-
lanje zavisi od toga koji je deo znanja svestan.
Postoje određene situacije za koje je Aristotelova analiza
podesna, kao i one druge za koje je Medejin princip prikladniji.
Međutim, ovo nisu jedine situacije: one ne pokrivaju one slu­
čajeve u kojima se ocrtava agresivno ponašanje onih koji in-
tencionalno delaju iako su svesni, kada se sve uzme u obzir,
da su postojale i bolje mogućnosti, koje su pred njima stajale
otvorene. Jer kada Medejin princip deluje namera nije prisut­
na, a u Aristotelovoj analizi delatni subjekt nije svestan alter­
nativa.
Kada se sve ovo ima u vidu postaje jasno da ni Medejin
princip ni Aristotelove analize ne važe za slučajeve pravog kon­
flikta, za one slučajeve u kojima akter radnje istovremeno ima
dobre razloge da deluje ali i da se uzdrži od delovanja; ili, što
izlazi na istu stvar, dobre razloge da deluje u dva međusobno
7.
Za dalju diskusiju o ovim tačkama i reference videti moj rad, N o w is weakness
of the will possible?, u Donald Davidson, Essays on Action and Events, Oxford
University Press, London, 1980.
148
isključiva pravca. Takve situacije su suviše poznate da bi zahte-
vale neko posebno objašnjenje: mi normalno nismo paralisani
kada se pred nas postave suparnički zahtevi, niti uobičajeno
potiskujemo određene relevantne informacije ili progonimo ne­
ke od naših želja u podzemlje. Uobičajeno se susrećemo sa si­
tuacijama u kojima smo prinuđeni da donesemo odluku, i naj­
bolje odlučujemo onda kada nam pođe za rukom da kontroli-
šemo sve relevantne razloge za i protiv.
Dodatno objašnjenje posebno zahteva ona vrsta ponašanja
u kojoj subjekt odlučuje da deluje protiv svojih racionalnih
procena. Upravo postojeći razlozi ponašanja nam omogućuju
da ustanovimo nameru (cilj) sa kojom delà. Kao i svako inten-
cionalno delovanje, i njegova radnja može biti objašnjena uka-
zivanjem na uverenja i želje koje je uzrokuju i daju joj svrhu.
Ali, mada akter radnje ima dovoljno razloga da čini ono
što čini, on po vlastitim shvatanjima ima bolje razloge da delà
na drugi način. Težište objašnjenja se ne stavlja na pitanje
zašto akter delà onako kako delà, već zašto nije delovao na dru­
gi, po njegovoj vlastitoj proceni — kada se sve uzme u vidu —
mnogo bolji način.
Za ličnost koja činjenički procenjuje da ima podjednako
dobre razloge za i protiv neke radnje ne treba misliti da je
upletena u protivrečnost. Odavde sledi da se moralni principi,
ili sudovi koji odgovaraju željama ne mogu izraziti rečenicama
kao što su »loše je lagati« ili »dobro je pružati zadovoljstvo«.
To jest, ove rečenice ne mogu, ako se uzimaju na prirodan na­
čin, da izraze univerzalne iskaze kao što su »sve laži su loše«
i »svi postupci koji pružaju zadovoljstvo su dobri«. Jer jedan
te isti postupak može biti loš ili dobar u zavisnosti od toga da
li je lažan ili omogućuje zadovoljstva. Po mnogim moralnim
teorijama ovo je puka protivrečnost. Ili da uzmemo jedan je­
dnostavniji slučaj: ako je dobro držati obećanje, a loše kršiti
ih, tada će neko, ko je bez svoje krivice dao protivrečna obeća­
nja, uraditi nešto loše ako uradi nešto dobro.
Rešenje ove zagonetke u vezi sa logikom praktičnog rezo-
novanja leži u priznanju da se principi vrednovanja ne mogu
korektno izraziti u formi »lagati je loše«, jer sve laži nisu loše;
postoje slučajevi kada treba lagati zbog nekog mnogo važnijeg
razloga, činjenica da neka radnja izražava laž, ili kršenje obe­
ćanja, ili rasipanje vremena jeste zamerka protiv te radnje,
zamerka koju treba razmotriti zajedno sa drugim razlozima
koji idu u prilog toj radnji. Za svaku izvršenu radnju i njeno
naknadno obrazloženje, postoji nešto što se može reći u korist

149
i protiv te radnje; govorimo o konfliktu tek onda kada su ovi
razlozi za i protiv tako jaki da stoje u bliskoj ravnoteži. Ako
želim da održim obećanje dato osobi A, prosta dedukcija mi
može reći, da određenog datuma moram biti u Adis Abebi, a
ako želim da održim obećanje osobi B moram biti na Bora
Bori u to isto vreme; ali logika ne može da mi kaže šta od
toga da uradim.
Pošto logika ne može da mi kaže šta da učinim, nije jasno
ni u kom smislu bi jedna ili druga radnja mogla biti iracionalna.
Niti ova iracionalnost postaje očigledna ako dodamo da ja pro-
cenjujem da, imajući u vidu sve činjenice, treba da održim
obećanje osobi A, a ipak ispunim obećanje osobi B. Jer prva
procena je čisto kondicionalna: u svetlu moje celokupne evi­
dencije, ja treba da učinim A; a to ne protivreči nekondicional-
noj proceni da treba da učinim B. Do čisto unutrašnje protiv-
rečnosti dolazi samo pod uslovom da ja takođe smatram — što
u stvari i činim — da treba da delam u skladu sa mojim naj­
boljim procenama, sa onim što procenjujem, kad se sve uzme
u obzir, da je najbolje ili neophodno.
čisto formalni opis onog što je iracionalno u akratskom
postupku jeste to da akter radnje ide protiv svog vlastitog prin­
cipa drugog reda, da treba da delà kad se sve uzme u obzir,
shodno onome što smatra da je najbolje. Samo kada njegove
postupke možemo da opišemo upravo na ovaj način, pojavljuje
se teškoća (zagonetka) u vezi sa njihovim objašnjenjem. Ako
akter radnje ne usvaja princip da treba da delà na osnovu
onog što pod postojećim uslovima smatra da je najbolje, tada,
iako njegovo ponašanje može biti iracionalno sa naše tačke
gledišta, ono ne mora da bude iracionalno sa njegove tačke gle­
dišta — bar ne na način koji postavlja problem za objašnjenje.
Jer da bismo objasnili njegovo ponašanje treba samo da ka­
žemo da njegova želja da učini ono što smatra da je najbolje
kada se sve razmotri, nije bila tako jaka kao njegova želja da
uradi nešto drugo.
Ali ako neko sa znanjem i namerom delà suprotno svom
vlastitom principu, kako to možemo da objasnimo? Takvo ob-
jašnjenje mora, to je očigledno, sadržati neke crte koje pre-
vazilaze Platonov princip; inače je radnja savršeno racionalna.
Sa druge strane, objašnjenje mora zadržati jezgro Platonovog
principa; inače radnja nije intencionalna. Ovakav opis izgleda
da zadovoljava oba uslova: postoji, složili smo se, normalno
objašnjenje razlogom za akrasijsku radnju. Tako čovek koji
se vraća u park da skloni granu ima razlog: da otkloni opa-

150
snost. Ali čineći ovo on ignoriše svoj princip delanja shodno
onome što misli da je najbolje kada se sve stvari razmotre. I
ovde ne postoji poricanje toga da on ima motiv da ignoriše
svoj princip, naime, da on želi, možda čak i veoma jako, da
vrati granu u njen prvobitni položaj. Recimo da ovaj motiv
objašnjava činjenicu da on propušta da -delà shodno svom prin-
cipu. To je tačka na kojoj se iracionalnost pojavljuje. Jer želja
da se grana premesti pojavljivala se u odluci da se to učini dva
puta za redom. Prvo je došlo do razmatranja u korist preme-
štanja grane, razmatranja koje je po vršiočevom mišljenju bi­
lo manje važno nego razlozi protiv vraćanja u park. Vršilac rad­
nje je tada smatrao da kada se sve uzme u obzir on ne treba
da se vrati u park. Kada je dat njegov princip da treba delati
u skladu sa takvim zaključkom, ono što je racionalno za nje­
ga da čini bilo je normalno da se ne vrati u park. Do iracional­
nosti dolazi onda kada njegova želja da se vrati učini da on
ignoriše ili pogazi svoj princip. Jer mada je njegov motiv za ig-
norisanje vlastitog principa bio razlog za ignorisanje tog prin­
cipa, on nije razlog protiv samog principa, i tako kada se po­
javljuje na ovaj drugi način, on je kao razlog irelevantan i za
princip i za radnju. Iracionalnost se zasniva na distinkciji iz­
među razloga za usvajanje određenog principa, ili delanje sho­
dno tom principu, i razloga za sam princip.
Jedan drugi i jednostavniji primer razjasniće celu stvar.
Pretpostavimo da neki mladić jako čezne za tim da ima lepo
oblikovane listove na nogama i da ga to dovede do toga da ve-
ruje da ima lepo oblikovane listove. On ima normalan razlog
za potrebom da poseduje ovo uverenje — ono mu pruža zado­
voljstvo. Ali ako celo objašnjenje njegovog usvajanja ovog uve-
renja jeste da on ima potrebu da veruje to, tada je njegovo
usvajanje tog uverenja iracionalno. Jer želja da se veruje u ne­
što nije evidencija za istinu tog verovanja niti mu daje racio­
nalnu podršku na bilo koji drugi način. Ono što njegova želja
da ima ovo uverenje čini racionalnim jeste to da je sledeći iskaz
istinit: On veruje da ima dobro oblikovane listove. Ovo ne ra-
cionalizuje njegovo verovanje: ja imam lepo oblikovane listove.
To je slučaj mišljenja u skladu sa željama a ne sa činjenicama
(wishful thinking), što je model za najjednostavniju vrstu ira­
cionalnosti. Međutim, jednostavan kakav jeste, ovaj model po­
seduje složenost koja je zamračena putem višesmislenosti fra­
ze »razlog za verovanje«.
U nekim slučajevima iracionalnosti neverovatno je, a mo­
žda i nemoguće, za vršioca radnje da bude potpuno svestan

151
 svega što se zbiva u njegovoj psihi. Kad neko »zaboravi« da je
danas četvrtak zato što ne želi da izvrši neku neprijatnu dru­
štvenu obavezu, možda je isključeno da je on toga zaista sve­
stan. Ali u mnogim slučajevima nema logičke teškoće u pretpo­
stavci da vršilac radnje zna šta se zbiva. Mladić može znati da
veruje da ima lepo oblikovane listove jedino zato što želi da
u to veruje, baš kao što i čovek koji se vraća u park da preme-
sti granu može shvatati i apsurdnost i objašnjenje svoje rad­
nje.
U standardnim objašnjenjima razlogom, kao što smo vi-
deli, ne samo da propozicionalni sadržaji različitih uverenja i
želja stoje u podesnim logičkim relacijama jedni prema dru­
gim i prema sadržajima verovanja, stavova i namera koje oni
pomažu da objasne; stvarna stanja uverenja i želje uzrokuju
objašnjeno stanje ili događaj. U slučaju iracionalnosti, kauzal­
na relacija ostaje, dok logička relacija biva izgubljena ili iskriv­
ljena. U slučajevima iracionalnosti koje smo diskutovali postoji
mentalni uzrok koji nije razlog za ono što uzrokuje. Tako kod
mišljenja u skladu sa željama a ne činjenicama, želja uzrokuje
uverenje. Ali procena da neko stanje stvari jeste poželjno, ili
da bi bilo poželjno, nije razlog da se veruje da ovo stanje
postoji.
Jasno je da uzrok mora biti mentalan u sledećem smislu:
on je stanje ili događaj sa propozicionalnim sadržajem. Ako
ptica leteći uzrokuje uverenje da ptica leti (ili da avion leti)
problem racionalnosti se ne postavlja; ovo su uzroci koji nisu
razlozi za ono što uzrokuju, ali taj uzrok nema logičke osobine,
i tako ne može sam od sebe objasniti ili ugroziti iracionalnost
(one vrste koju ja opisujem). Mogu li postojati drugi oblici ira­
cionalnosti? Ovo sporno pitanje nije jasno, i ja ne tvrdim ni­
šta u vezi sa tim. Moja teza do sada jedino kaže da mnogo uobi­
čajenih primera iracionalnosti može biti okarakterisano činje­
nicom da postoji mentalni uzrok koji nije razlog. Ova karakte-
rizacija pokazuje put ka jednoj vrsti objašnjenja iracionalnosti.
Ova vrsta iracionalnosti može da se pojavi svuda gde je
racionalnost na delu. Mada su iracionalne radnje nekontrolisa-
ne, mogu postojati iracionalne namere za aktualno ili potencio-
nalno delovanje. Verovanja mogu biti iracionalna baš kao i sa­
mo rezonovanje. Pokazuje se da su mnoge želje i emocije ira­
cionalne ako se objašnjavaju mentalnim uzrocima koji nisu nji­
hovi razlozi. Ličnost je iracionalna ukoliko je zatvorena za no­
ve razloge i ukoliko, pri prihvatanju određenih verovanja ili
stavova, nije u stanju da izvede akomodirajuće promené u svo-

152
jim preostalim verovanjima, željama i namerama. Iracionalna
ličnost računa sa razlozima koji ne stoje u osnovi dovoljnog
razloga.
Sada vidimo kako je moguće usaglasiti objašnjenje jedne
iracionalne radnje, verovanja ili emocije sa elementom racio­
nalnosti koji je inherentan opisu i objašnjenju takvih pojava.
Tako smo na jedan preliminaran način tretirali jedan paradoks
iracionalnosti. Međutim, sada se pojavljuje jedan drugi izvor
paradoksa iracionalnosti koji se ne može tako lako ukloniti.
Ako su događaji uzročno — posledično povezani, ostaju
takvi bez obzira u kom rečniku izaberemo da ih opišemo. Men­
talni ili psihološki događaji su baš takvi jedino pod uslovom
određenog načina opisa, budući da su u isto vreme i neuro­
fiziološki a konačno i fizički događaji koji se mogu prepoznati
i identifikovati unutar ovih oblasti jedino kada su dati neuro­
fiziološki i fizički opisi. Kao što smo videli, uopšte ne postoji
teškoća u objašnjavanju mentalnih događaja pozivanjem na
neurofiziološke ili fizičke uzroke: ova činjenica je na primer,
posebno značajna za analizu percepcije ili memorije. Međutim,
kada je uzrok opisan u ne-mentalnim terminima, nužno gubimo
dodir sa onim što je potrebno da bi se objasnio element ira­
cionalnosti. Jer iracionalnost se pojavljuje jedino pod uslovom
odgovarajuće racionalnosti: tj. kada i uzrok i posledica imaju
sadržaje koji poseduju onu vrstu logičkih relacija koje tendi­
raju da budu ili ne budu razlozi. Oni događaji, koji su objašnje­
ni samo u terminima njihovih fizičkih ili fizioloških osobina se
ne mogu uzeti (proceniti) kao razlozi, konfliktni uzroci, ili kao
bilo šta što se odnosi na iracionalnost. Tako smo suočeni sa
sledećom dilemom: ako uzrok promišljamo na neutralan način,
ne obazirući se na njegov mentalni status u vidu određenog ve­
rovanja ili drugog stava — ako ga isključivo shvatamo kao silu
koja utiče na svest a da nije identifikovana kao deo svesti — ta­
da nećemo uspeti da objasnimo iracionalnost pa čak ni da je
opišemo. Slepe sile spadaju u kategoriju ne-racionalnog a ne
iracionalnog. Zato uvodimo mentalni opis uzroka koji postaje
kandidat da preuzme ulogu razloga. Ali mi još uvek ostajemo
izvan jedinog jasnog obrasca objašnjenja koji se primenjuje
na mentalno, jer ovaj obrazac zahteva da uzrok bude nešto više
od pukog kandidata da postane razlog; on mora biti razlog,
što u pomenutom primeru nije slučaj. Za objašnjenje mentalne
posledice potreban nam je mentalni uzrok koji je takođe i ra­
zlog za ovu posledicu, mada, ukoliko ga imamo, ova posledica
ne može biti slučaj iracionalnosti. Ili bar tako izgleda.

153
 Postoji, međutim, način na koji jedan mentalni uzrok mo­
že inicirati drugi mentalni događaj a da pri tom ne bude nje­
gov razlog, pri čemu ne postoje nikakve zagonetke niti nužno
bilo kakve iracionalnosti. Ovo se može dogoditi u slučaju kada
se uzrok i posledica pojavljuju u različitim svestima. Na pri­
mer, u želji da vas namamim da uđete u moj vrt ja tamo uzga­
jam lep cvet. Vi sa žudnjom bacate pogled na moj cvet i ula­
zite u moj vrt. Moja želja je prouzrokovala vašu žudnju i radnju
mada ona nije razlog vaše žudnje niti razlog po kome delate.
(Vi možda čak i ne znate za moju želju.) Mentalne pojave mogu
uzrokovati druge mentalne pojave i onda kada nisu razlog za
njih, i pri tom mogu da i dalje zadržavaju svoj karakter mental­
nog pod uslovom da su uzrok i posledica adekvatno razdvojeni.
Društvena interakcija pruža jasne i nedvosmislene slučajeve
za ovo. Ali ja sugerišem da se ova ideja može primeniti i na po­
jedinačan psihički aparat i na ličnost. Zaista, ako ćemo uopšte
objašnjavati iracionalnost, izgleda da moramo pretpostaviti da
se psihičko može podeliti u kvazi-nezavisne strukture koje dej-
stvuju jedna na drugu na načine koje Platonov princip ne bi
mogao ni da prihvati ni da objasni.

Da bi konstruisao strukturu tražene vrste, određeni deo psi­

hičkog aparata mora pokazati veći stepen neprotivrečnosti ili
racionalnosti nego što se pripisuje celini.8 Ukoliko to nije slu­
čaj razara se poenta analogije sa društvenom interakcijom.
Ideja je sledeća; ako su delovi psihičkog do izvesnog stepena
nezavisni, tada se može razumeti kako oni mogu da pruže utoči­
šte protivrečnostima i da međusobno reaguju na ravni uzro-
čnosti. Setite se analize akrasije. Tamo nisam pominjao delje-
nje psihičkog jer je na tom mestu analiza bila više deskriptivna
nego eksplanatorna. Međutim, put za objašnjenje bi bio rašči-
šćen da smo pretpostavili dva polu-autonomna odeljka psihi­
čkog aparata, jedan koji nalazi da je izvestan pravac delovanja,
kada se sve uzme u obzir, najbolji, i drugi koji podstiče razli­
čite tokove delovanja. Na obe strane — strani trezvenog proce-
njivanja i strani nekontrolisane namere i radnje — postoji po-

8.
Ovđe kao i na drugim mestima, moj vrlo apstraktan prikaz podele psihičkog
aparata odstupa od Frojdovog. Posebno nemam ništa da kažem o broju ili pri­
rodi psihičkih ođeljaka, njihovoj stalnosti i etiologiji. Posebno sam zaintereso-
van samo za odbranu ideje o podeli mentalne strukture na pregratke, i za
argument da je ovaj postupak nužan ukoliko želimo da objasnimo opštu for­
mu iracionalnosti. Možda bi trebalo da naglasim da formulacije kao što su »po-
dela psihičkog«, »deo psihičkog«, »segment«, itd. mogu da zavedu ako sugerišu
da ono što pripada jednom odeljku ne može pripadati i drugom. Ja baš želim
da istaknem sliku preklapajuće teritorije.

154
državajuća struktura razloga, međusobno uklopljenih uverenja,
očekivanja, pretpostavljanja, stavova i želja. Ovakvo uređenje
scene ostavlja još mnogo toga neobjašnjenog, jer želimo da sa­
znamo zašto se ova dvostruka struktura razvila, kako ona obja­
šnjava preduzetu radnju, a bez sumnje, i njene psihičke posle-
dice kao i metod lečenja. Ovde bih posebno naglasio da pode-
ljen psihički aparat ostavlja otvoren prostor za takva dalja
objašnjenja i pomaže da se razreši pojmovna napetost između
Platonovog principa i problema razjašnjenja iracionalnosti.
Podela koju predlažem po svojoj prirodi i funkciji ne od­
govara antičkoj metafori o bici između vrline i iskušenja, ili
razuma i strasti. Jer konkurentske želje ili vrednosti koje akra-
sija zahteva sama po sebi, po mom mišljenju, ne sugerišu ira­
cionalnost. Zaista, kada se sve razmotri, procena određenog
modela delatnosti pretpostavlja da su konkurentski činioci in-
tegrisani unutar istog psihičkog delà. Tu nije u pitanju nika-
kva drska intervencija neke čudne i strasne emocije, kao kod
Medej inog principa. Ono što se traži su uređeni elementi unu­
tar svakog psihičkog odeljka, elementi među kojima postoji zna­
tan stepen konzistentnosti tako da jedan element može da dej-
stvuje na drugi u modalitetu ne-racionalne uzročnosti.
Dopuštanje određenog stepena autonomije psihičkih regija,
u izvesnoj meri razrešava razmatrani problem, mada otvara i
nova pitanja. Jer u onoj meri u kojoj Platonov princip propu­
šta da objasni funkcionisanje psihičkog aparata, zamenjuje ga
čisto i mnogo bolje kauzalno objašnjenje koje predstavlja veli­
ki napredak u nauci jer se može uopštiti putem zakona. Ali os­
taje otvoreno pitanje u kojoj meri funkcionisanje psihičkog apa­
rata može biti redukovano na stroge determinističke zakone do­
kle god se ove pojave identifikuju u mentalnim terminima.
Zbog određenog razloga područje mentalnih pojava ne može
formirati zatvoren sistem. Mnogo toga što se dešava u tom po­
dručju nužno je uzrokovano ne-mentalnim događajima. A dru­
gi razlog je u sledećem; jednom kada zamislimo uzročne rela­
cije između mentalnih događaja uz delimično zanemarivanje
logičkih odnosa između opisa ovih događaja, ulazimo u oblast
bez objedinjenog i koherentnog skupa konstitutivnih principa:
upotrebljeni pojmovi moraju biti tretirani kao mešoviti, budu­
ći da se delimično moraju pokoravati svojim vezama sa svetom
ne-mentalnih sila, a delimično svom karakteru koji je menta­
lan i usmeren na propozicionalni sadržaj. Ove stvari direktno
se oslanjaju na važno pitanje koja se vrsta zakona ili generali­
zacija može naći da važi u ovoj oblasti, i samim tim na pitanje

155
koliko je naučna nauka o mentalnom. To je, međutim, pred­
met koji ostavljam po strani.
Postoji jedan drugi problem koji izvire iz priznavanja po-
lunezavisnih odeljaka unutar istog psihičkog aparata. Mi pripi­
sujemo uverenja; ciljeve, motive i želje ljudima trudeći se da
organizujemo, objasnimo i predvidimo njihovo ponašanje, ver­
balno i drugo. Opisujemo njihove namere, njihove radnje i nji­
hova osećanja u svetlu najobjedinjenijih i najrazumljivijih she­
ma koje možemo da smislimo. Govor ne pruža ništa neposred-
niji pristup ovim shemama nego bilo koje drugo ponašanje,
jer i sam govor mora biti interpretiran; zaista, govor zahteva
bar dva nivoa interpretacije, zato što postoji i pitanje šta go­
vornikove reči znače, kao i pitanje šta govornik podrazumeva
izgovarajući ih. Čak ni sam vršilac radnje ne zna direktno šta
veruje, želi i namerava, što posmatrače svodi na čiste detekti­
ve. Jer, mada on često može reći šta mu je na umu, vršiočeve
reči imaju značenje u javnom domenu; ono što one znače za­
visi od tumača isto toliko koliko i od govornika. Kako ga treba
razumeti, problem je i za njega kao i za druge.
Ono što interpretaciju čini teškom jeste mnoštvo mental­
nih činilaca koji proizvode ponašanje i govor. Navedimo jedan
primer, ako znamo da je izgovaranjem izvesnih reči neki čovek
podrazumevao da cena plutonijuma raste, tada na opštem pla­
nu moramo znati mnogo više o njegovim namerama, njegovim
uverenjima i značenju njegovih reči. Ako zamislimo sebe da
startujemo od samog početka da bismo izgradili teoriju koja bi
ujedinila i objasnila ono što mi promatramo — teoriju čoveko-
vih misli, emocija i jezika — bili bismo zatrpani teškoćama. Ima
suviše mnogo nepoznatih za dati broj jednačina. Mi se nemi­
novno borimo sa ovim problemom putem strategije koju je
vrlo jednostavno izložiti, mada izvanredno komplikovano pri-
meniti: strategija pretpostavlja da osoba koju treba razumeti
veoma mnogo liči na nas same. Nužno je da to bude početna
strategija od koje ćemo skretati kako se naša evidencija po­
većava. Mi počinjemo pretpostavljajući da drugi usvajaju, u
osnovnim i najznačajnijim stvarima, uverenja i vrednosti sli­
čne našima. Mi nužno pretpostavljamo da neko koga želimo da
razumemo živi u našem svetu makroskopskih manje ili više
trajnih fizičkih predmeta sa sličnim uzročnim dispozicijama;
da njegov svet, kao i naš, sadrži ljude sa psihičkim aparatima
i motivima; i da on deli sa nama želju da nađe toplinu, lju­
bav, sigurnost i uspeh, kao i želju da izbegne bol i tugu. Kako
postepeno ulazimo u detalje, ili dolazimo do stvari koje su na

156
jedan ili drugi način manje bitne po našem mišljenju, možemo
sve lakše i lakše uzimati u obzir razlike između nas i drugih.
Ali ako ne možemo da interpretiramo druge kao one koji dele
sa nama veliki broj onoga što sačinjava naš sensus communis,
nećemo biti sposobni da identifikujemo bilo šta od njihovih
uverenja, želja, namera, ni bilo koji od njihovih propozicional-
nih stavova.
Razlog je holistički karakter mentalnog. Značenje rečeni­
ce, sadržaj uverenja ili želje, nisu stvari koje nekom mogu biti
pridenute izolovano od mentalnih aparata drugih pojedinaca.
Ne možemo razumno pripisati nekom misao da se komad leda
topi ako on ne poseduje mnoštvo istinitog znanja o prirodi le­
da, o njegovim fizičkim svojstvima, hladnoći, čvrstini i tako da­
lje, koja su povezana sa vodom. Takvo jedno pripisivanje se
zasniva na brojnim pretpostavkama, kao i na mnogim drugim,
skoro beskrajnim razlozima. A među uverenjima za koja pret­
postavljamo da čovek ima, mnoga moraju biti istinita (prema
našem gledištu), ukoliko bi trebalo da ih razumemo. Jasnost
i uverljivost našeg pripisivanja stavova, motiva i verovanja dru­
gima su tada proporcionalni stepenu do koga nalazimo da su
drugi dosledni i da su u pravu. Često sasvim opravdano prona­
lazimo da su drugi iracionalni i da nisu u pravu, i takve proce­
ne su najčvršće utemeljene kada postoji najveći stepen slaga­
nja. Najbolje razumemo drugog kada smatramo da je racio­
nalan i mudar, i ovo razumevanje je ono što našim sporovima
sa njim daje oštrinu.

Nema sumnje da se pravilo neizbežnog milosrđa u inter­

pretaciji suprotstavlja podeli psihičkog. Cilj takve podele je
bio u tome da se dopusti da u istoj psihi postoje protivrečna ili
konfliktna verovanja, želje i osećanja, mada temeljna metodo­
logija svake interpretacije kaže da protivrečnost dovodi do ne­
razumljivosti.
To je stvar stepenovanja. Najčešće nemamo problema da
razumemo male poremećaje uprkos pozadini kojoj smo uveli­
ko naklonjeni, ali velike devijacije od realnosti i doslednosti
počinju da potkopavaju našu sposobnost da opisujemo i obja­
šnjavamo događaje posredstvom mentalnih termina. Ono što
ograničava određeni kvantum iracionalnosti, koji za nas može
imati psihološkog smisla, jeste čisto pojmovna ili teorijska
stvar — činjenica da se mentalna stanja i događaji kao takvi
konstituišu posredstvom njihove lokacije u logičkom prostoru.
Ša druge strane, u svakodnevnom životu vidimo da slabost ljud-

157
ske prirode — greške u imaginaciji i pristrasnost interpretato­
ra kao i tvrdoglava nesavršenost interpretiranog — sužava obim
i vrstu racionalne doslednos"ti i osetljivost za realnost. Paradoks
iracionalnosti koji leži u osnovi ovih problema, koga ni jedna
teorija ne može u potpunosti da izbegne, je sledeći: ako iracio­
nalnost objasnimo suviše dobro pretvaramo je u skriveni oblik
racionalnosti; ako joj ishitreno pripišemo nedoslednost, mi pro­
sto kompromitujemo našu sposobnost da dijagnosticiramo ira­
cionalnost povlačeći osnovu racionalnosti koja je nužna za
opravdanje bilo koje dijagnoze.
Hteo sam da pokažem da se najopštije karakteristike psi­
hoanalitičke teorije — koje sam naveo kao ono što zbunjuje fi­
lozofe i mnoge druge — mogu pronaći u bilo kojoj teoriji koja
nastoji da objasni iracionalnost.
Prva osobenost psihoanalitičke teorije se otkriva u tvrdnji
da psihički aparat ima dve ili više poluautonomnih struktura.
Nalazimo da je ova osobina nužna za objašnjenje mentalnih
uzroka koji nisu razlozi za mentalna stanja koja oni uzrokuju.
Samo podela psihičkog, čini se da omogućuje onu vrstu objaš­
njenja po kojoj neka misao ili impuls može uzrokovati drugu
misao ili impuls sa kojim ne stoji u racionalnom odnosu.
Druga osobenost psihoanalize je bila u tome što je pripi­
sivala posebnu vrstu strukture svakom odeljku psihičkog apa­
rata: ta je struktura slična onoj koja je potrebna da bi se obja­
snila uobičajena radnja. Ova osobina zahteva onu vrstu kon­
stelacije uverenja, svrha i afekata, koja nam posredstvom pri-
mene Platonovog principa, dopušta da određene događaje oka-
rakterišemo kao da imaju neki cilj ili nameru. Ova analogija
ne bi smela da ide tako daleko da zahteva da se o delovima
psihičkog aparata govori kao o nezavisnim činiocima radnji.
Posebno je važno da izvesne misli i osećanja jedne osobe shva­
timo kao nešto što je u međusobnom dinamičkom dejstvu koje
proizvodi posledice po principima intencionalnih radnji; ove
posledice potom figuriraju kao uzroci, ali ne i razlozi, za dalje
mentalne događaje. Prekid razlog—relacija određuje granicu
između delova psihičkog aparata. Mada ovde, zajedno sa Froj-
dom, govorim o delovima i dejstvovanjima psihičkog aparata,
čini mi se da tu ne postoji ništa što bi zahtevalo metaforu. Po-
menuti delovi su određeni u terminima funkcije; ili na kraju,
u terminima pojmova razloga i uzroka. Pojam kvazi-autonom-
nog odeljka psihe, nije ona vrsta pojma koja pretpostavlja ma­
log aktera radnje u tom odeljku; treba ponovo naglasiti, ope­
rativni pojmovi su pojmovi uzroka i razloga.

158
 Treća osobenost psihoanalitičke teorije o kojoj smo govo­
rili je u tome, da izvesni mentalni događaji poprimaju karakter
čistih uzroka u odnosu na neke druge mentalne događaje i to
u okviru istog psihičkog aparata. Pronašli smo da je ova kara­
kteristika nužna za bilo koji prikaz iracionalnosti. Da bi se ova
osobenost uklopila u postojeću sliku, moramo dozvoliti izvestan
stepen autonomnosti psihičkih delova.
Koncentrisao sam se na tri elementa psihoanalitičke teori­
je: podela psihičkog aparata, postojanje jedne značajne struk­
ture u svakom kvazi-autonomnom delu, i ne-logičke uzročne re­
lacije između ovih delova; ovi se elementi udružuju kako bi
obrazovali osnovu za koherentan način opisivanja i objašnjava­
nja važnih vrsta iracionalnosti. Oni takođe objašnjavaju i oprav­
davaju Frojdovo mešanje standardnih objašnjenja razlogom sa
uzročnim međudelovanjima, slično onima u prirodnim nauka-
ma, međudelovanjima u kojima razlog ne igra svoju uobičajenu
normativnu i racionalizatorsku ulogu.
Na kraju bih spomenuo tvrdnju, da za razliku od normal­
nih okolnosti, mnoge mentalne pojave često nisu svesne niti su
lako pristupačne svesti. O ovoj tvrdnji nisam govorio iz razlo­
ga što sam mislio da je na relevantne primedbe nesvesnim men­
talnim stanjima i događajima odgovoreno ukazivanjem da je
teorija prihvatljiva i bez njih. Očigledno je, na primer, da zai­
sta ništa u opisu akrasije ne zahteva postojanje bilo kakvog ne-
svesnog motiva ili mišljenja; kritikovao sam Aristotela zato što
je bez jakih razloga uveo nešto što liči na nesvesni deo znanja.
Standardni slučaj akrasije je onaj u kojem vršilac radnje zna
šta radi, zašto to radi, i zna zašto to što radi nije najbolje.
On priznaje svoju iracionalnost. Ako je sve ovo moguće, onda
se ovaj opis ne može odbaciti kao neodrživ na osnovu pretpo­
stavke da su ponekad u njega uključene i izvesne nesvesne mi­
sli i želje.
Ako teoriji kojoj se i inače ne može prigovoriti dodamo
pretpostavku o nesvesnim elementima, teorija može postati sa­
mo još prihvatljivija, to jest, sposobna za još veća objašnje­
nja. Na to nas upućuje pretpostavka da je Frojd takav genije,
koji nas je naterao da shvatimo da samo pod uslovom ako pri­
znamo da postoje izvesna mentalna stanja i događaji možemo
objasniti veliki deo ponašanja koje bi inače ostalo neobjašnje-
no; međutim, mi takođe otkrivamo da se asocirano verbalno po­
našanje ne uklapa u normalan obrazac. Akter radnje poriče da
ima stavove i osećanja koja mu pripisujemo. Moći ćemo da usa-
glasimo opservacije i teoriju samo ako pretpostavimo da posto-

159
 je nesvesni događaji i stanja, koji su, mada van svesti, sasvim
slični svesnim verovanjima, željama i emocijama. Sigurno da
ovde postoje i druge zagonetke koje vrebaju. Međutim, izgleda
da te zagonetke proizilaze iz drugih problema; nesvesni mental­
ni događaji ne pripadaju tim drugim problemima, već su nji­
hovi prirodni pratioci.
Zalagao sam se da se određene sheme analize primenjuju
na značajne slučajeve iracionalnosti. Međutim, ostaje otvoreno
pitanje da li ova shema predstavlja dovoljan uslov za iracio­
nalnost? Odgovor je negativan. Jer prosti slučajevi asocijacija
se ne mogu smatrati iracionalnim. Ako uspem da se setim ne­
kog imena pevušeći izvestan ton to je zato što postoji men­
talni uzrok onome čemu nije razlog; postoje i mnogi drugi sli­
čni slučajevi. Ali, daleko interesantniji i značajniji su slučajevi
samokritike i popravki koje smo spremni da visoko cenimo, i
koje čak smatramo da su sama suština racionalnosti i izvor
slobode. Ipak, to je očigledan slučaj mentalne uzročnosti koji
transcendira sam razlog (u određenom tehničkom smislu u ko­
me upotrebljavam ovaj termin).
Ovde imam na umu posebnu vrstu želje i vrednosti drugog
reda, kao i radnji koje ih predstavljaju. To se dešava u sluča­
jevima kada ličnost formira pozitivan ili negativan sud za ne­
ku od njenih vlastitih želja, pa shodno tome nastoji da pro-
meni te želje. Iz perspektive ovih izmenjenih želja uopšte ne
postoje razlozi za ove promené — razlog dolazi iz nezavisnog
izvora, i zasnovan je na daljim i delimično suprotnim razmatra­
njima. Vršilac radnje ima razloga za promenu svojih vlastitih
običaja i karaktera, ali ovi razlozi dolaze iz domena vrednosti
koje su nužno spoljne u odnosu na sadržaje gledišta ili vredno­
sti koje podležu promeni. Uzrok promené, ako do nje dođe, na
taj način može da bude razlog za ono što on uzrokuje. Teorija
koja ne može da objasni iracionalnost je ona teorija koja tako­
đe ne uspeva da objasni naše korisne napore i povremene uspe-
he u samo-kritici i samo-korekciji.
S engleskog preveo: Svetozar Sinđelić
(Izvor: Donald Davidson, Paradoxes of Irationality, u knjizi, Richard Wollheim
— James Hopkins, Philosophical Essays on Freud, Cambridge University Press,
Cambridge, 1982.)

160