“Нова класа” Милован Ђилас

Марксово име је постало велико из много разлога. Али постоји и лоша страна која
настаје из његових идеја. Не његовом кривицом, већ кривицом погрешних тумачења и
злоупетребе једне разрађене идеје о функционисању друштва и државе. С друге стране
имамо још већег Хегела који је у пољу теоретског био на супротној страни, коју је Маркс
покушавао донекле и да занемари. Његова жеља је прије свега била да се стане у крај
пуком теоретисању, и крене дјелати. Само се то након њега показало другачије од оног
што се очекивало. Иако је постало клише, али Платонова “Држава”, је један од примјера
нечег узвишеног што је у пракси доживјело потпуни крах. Наравно посматрајући
историјски развој философије, може се наићи на мноштво дјела која су се бавила управо
тематиком државног уређења. Али ништа од тога никада нисмо добили у пракси, поготово
не у оригиналној верзији. Изгледа да су многи аутори, па тако и сам Карл Маркс
превидјели човјеком егоизам, као и његов слабашан карактер који доводи до
искориштавања и злоупотребе свега, само када се добије прилика за то. Марксова идеја,
и оно што је било посљедица тога у стварности имали су, нажалост, само неколико
додирних тачака. Насљедници његове идеје су постали опсједнути контролисањем, и
употребом погрешних метода да се одрже на власти, ваљда због личног страха да би
могли изгубити све. Само што ни та контрола не може да траје вјечно нити да осигура
власт онако како су жељели.
Наши простори, познати по разноразним излетима у неке необичне системе за које
нисмо ни сами сигурни зашто су нам требали, сада су постали дио свијета који прихвата
демократију, гдје се живи по угледу на велике силе, на Запад. Колико год се трудили да
будемо нешто што нисмо, све више долази до изражаја утицај који нам је остао у
насљеђе из претходног система. Многи аутори, тадашњи, а и садашњи олако приступају
тој теми. Постоје двије стране, једна која хвали на сва уста прошли систем, друга која га
ставља у кош заједно са највећим злом. Ниједна ни друга страна нису у праву, нити су
објективне. Нити је лако задржати објективност у оваквој ситуацији, тако да је то донекле
и разумљиво.
Код Ђиласа се помало осјећа тај критички тон, који не иде превише у екстреме.
Али његова критика није само пљување по систему. Он је своју критику засновао на
објашњавању “нове класе”, и улози исте у друштву, наравно тадашњем. Иако и данас
можемо примјетити друштвене слојеве који би могли бити насљедници нове класе у овом
мало другачијем систему. Чињеница је да се кроз историју непрестано сусрећемо са
раслојавањем друштва, и увијек су постојали они који су важни и они који су потлачени.
Без обзира на уређење, такве разлике су и више него видљиве, само негдје мање, а
негдје више. Наравно у овој ситуацији имамо једну велику контрадикторност, јер у борби
за бескласно друштво, долази до стварања новог слоја. Већ у вријеме писања дјела
“Нова класа” осјетило се пропадање система и да постоји нешто што га изједа изнутра.
Поготово из садашњости када се осврнемо можемо видјети до које мјере је то ишло. Док с
друге стране, веома је тешко прихватити толико велике промјене, те се и данас његујемо
мноштво ствари из претходног система, свјесно или не, оне су неминовно присутне. На

1
нашу жалост, мјесто да се сачувају добре ствари из ранијих система, колико год они били
лоши, ми смо ипак навикли више да сачувамо мало лошије ствари.
Прије свега треба се осврнути на оно што бисмо данас назвали терором и
насиљем, док је то тада било нормално функционисање друштва. Наравно, овдје је тема
углавном о интелектуалном насиљу и ограничењима у том погледу. Иако ни друге врсте
терора нису биле непознате. Такође сама идеја о бескласном друштву која је требало да
се спроведе, требало је и да подстиче развој друштва. То би био велики искорак у односу
на раније системе. Самим тим је подразумјевало и велики напредак у сваком погледу
унутар друштвене заједнице. Али то се није десило, већ се добио поптуно супротан
ефекат. Разлог је врло једноставан, вође или група људи која управља државом била је
изразито подложна егоистичким циљевима, а с друге стране теоријама завјере. Као и
сваки велики вођа и овдје имамо појаву да желе успоставити доминацију и на тај начин
задрже свој положај што је дуже могуће. Да би остварили тај циљ, који временом постаје
основни циљ, док су сви остали занемарени, они су били спремни да се служе разним
методама да би се то и постигло. Тако настаје комунизам о којем се данас прича, јер у
таквим условима, када се маса за обликовање нађе у погрешним рукама, добијамо ове
посљедице које још увијек осјећамо. А у то вријеме су добили само још један
тоталитаристички режим, скоро исти као и они од којих се силно бјежало. У појединим
ситуацијама је долазило до потпуне догматизације система, и ту се одмах може
препознати Стаљиново име. Зашто је народ био толико залуђен том новом идејом да је
прихватао и терор који је долазио уз њу, због погрешних људи који су спроводили ту
идеју, мало је коме јасно. Али очигледно они који су раније били потлачени, овдје су
видјели прилику за себе, да и они осјете барем мало моћи.
Идеја о новом друштвеном систему који би увелико измјенио ранији поредак
постајала је у одређеним круговима изузетно интересантна. Међутим, врло лако се
почиње јављати и фанатизам оних који покушавају на сасвим погрешан начин да остваре
такав систем, који своје основне циљеве и идеје губи и постаје само још један
тоталитаристички режим у низу. Временом израста све већи број фанатика који су
спремни да подузму све могуће мјере да остваре своје циљеве, а да их нико други не
доводи у питање. Највећи фанатизам је наравно видљив код самих вођа таквог уређења
и њихових најближих сарадника. Народ, засљепљен као и увијек, вјеровао је онима на
врху, док су они били сумњичави и постављали ствари мало другачије од очекиваног.
Онда се дешава да народ трпи терор, који је веома добро замаскиран, да они то ни не
примјећују. Тај терор је залазио у све животне сфере једног обичног човјека, који би
наивно признао своју кривицу за нешто што се никада није ни десило. Насиље које би се
дешавало у току ратова или револуција је донекле било и разумљиво, јер је сама
ситуација таква да захтијева одређени ниво и насиља, да би се опстало и дошло до
циља. Међутим након успостављања одређеног система, оно би требало да нестане, а не
само да се трансформише у други облик. У земљама које су имале другачија уређења то
се отприлике и поштовало, међутим у комунистичким земљама терор је тек почињао
успоставом система. Бруталност се наставила, и правдана је вишим циљевима, за опште
добро. На примјер у Совјетском савезу је комунизам насилно наметнут, а исто то насиље
га је касније и уништило.

2
 Иако се толико подржавао напредак, у пракси га је било врло мало, или га скоро
није ни било. Све што је планирано на пољу технолошког и индустријског напретка
углавном се није остварило у стварности. Земље које су постале комунистичке углавном
су и прије тога биле заосталије у односу на остале. Тај заостатак је почео још више да
расте. Лоша друштвена уређења су и раније уништавала привреду, поготово што се тиче
индустрије, која је била застарјела. Са таквим затеченим стањем ништа није могло преко
ноћи да се постигне, али мало већи труд и рад би могао остварити она напредак који је
постојао у теорији. Тај напредак није избјегнут зато што га је било немогуће остварити,
већ једноставно из разлога што он не би одговарао онима који управљају системом.
Одређени напредак јесте постојао, али само онолико да би народ повјеровао да се нешто
ради, док би они на врху чували позиције и онемогућавали народу да стварно напредује у
сваком смислу. Нажалост, и данас имамо сличан проблем у сасвим другачијем уређењу.
Клица насиља која је уништила претходне системе, може послужити у току
револуције и успоствљања новог система. Касније не би требало да се то насиље
појављује поготово у таквом облику. Чак и након револуције и ратова у комунизму постоји
нови вал насиља. Читава ситуација изгледа као Орвелова “1984” на стварној историјској
сцени. Жеља да се одржи власт била је јача од свега, те се методе нису бирале.
Да би успоставили још јачи апарат којим ће управљати, осниване су разне тајне
службе, тајна полиција и још мноштво државних органа који су дјеловали прикривено да
би раскринкали и потенцијалне непријатеље државе и система. Често се њихово
дјеловање сводило да на силу стварају непријатеље државе који суштински нису ни
постојали, или су оснивали разне покрете против државе да примамили оне који су имали
и најмање одступање од ставова које је држава пропагирала. Ставарање тих великих
државних непријатеља или неког зла које пријети да уништи систем је представљало
само још једну одлику која је ишла у прилог томе да је комунизам тоталитаристички
систем. Врх система је у томе своју корист добијао на тај начин што су се представљали
као хероји и спасиоци система и народа од тих силних непријатеља који непрестано
пријете. То је само још био један од начина обмане народа да би осигурали своју
позицију. Чак је у једном периоду постојала забрана промјене посла. Међутим касније су
такве забране ублажене. Поред тога сваки облик протеста или исказивања
незадовољства у вези посла такође се сматрао директним нападом на државу. Сваки
протест је био нужно окарактерисан као политички мотивисан поступак, из којег су
испливавали државни непријатељи. Наравно њих је неопходно отклонити на било који
начин.
Систем је догматизован до мјере да Ђилас даје могућност посматрања самог
система као новог вида религије. Ипак више је сагласан са другом теоријом, гдје се тачно
одређују карактеристике тоталитаристичког система. Као прву наводи постојање само
једне партије које има потпуни монопол. Из ње произилази и влас као и сва својина која
се води као колективно добро, иако је суштински власништво владајућих. И наравно
неизоставна карактеристика јесте идеологија коју владајући слој подржава и покушава
спровести, углавном не бирајући методе. Други тоталитаристички режими су имали само
неку од ових карактеристика, једино је комунизам успио да споји све три истовремено.
У циљу јачања власти, дошло је до укидања приватне својине, зарад колективног
добра, те да би сви били подједнаки чланови друштва у којем се нико не би издвајао

3
неким посебним богатством. Суштински то је био само добар начин да се одржи
сигурност државног апарата.
У смјени друштвених система углавном постоје одређени друштвени слојеви прије
промјене система, те се приликом те промјене мијењају њихове улоге. Потлачени долазе
на врх, а они с врха постају потлачени. Међутим Ђилас овдје издваја једну аномалију, јер
се у комунизму прво формирала власт. Накнадно је дошло до стварања друштвеног слоја
који је морао имати одређене карактеристике да би задовољавао потребе власти и
читавог система, самим тим постаје носилац друштва у таквом уређењу. Нова класа, у
највећој мјери, израста из политичке бирократије, која је и раније била у заостатку, и
самим тим и нови друштвени слој постаје поприлично спор и неефикасан. На крају читав
систем постаје такав. Јер управо тај слој прихвата колективну имовину као своју личну и
тако се и понаша према њој.
У самом развоју система може се издвојити неколико периода. На првом мјесту су
то припадници Лењинове авангардне групације, који се могу сматрати зачетком нове
класе, која је још у том периоду имала прилично више слободе, него у каснијим
периодима. Акценат је био да се њихови ставови везано за сам систем поклапају, остале
ствари су биле по страни. Доласком Стаљина се много тога мијења. Долази до
догматизације самог система. Више није довољно да се поклапају основни и најважнији
ставови, већ је неопходно да се његове одлуке не доводе у питање нити да се износе
ставови који се разликују од његовог. Након тога настаје најбољи период за нову класу,
када је она у потпуности формирана за вријеме колективног руководства. Уједно у том
периоду се највише огледа и контрадикторност система. Кроз постојање и објашњење
нове класе Ђилас настоји и да нагласи бесмисленост њеног постојања, у систему гдје се
тежи бескласном друштву. Појавом нове класе долази до још већих раслојавања.
Сам Маркс није инсистирао да комунисти буду бројчано или идејно надмоћнији,
што је и доказано кроз поједине револуције и протесте. Неопходно је да постоје само оне
најважније идеје у којима ће се сви слагати, али да ће ту групу чинити припадници разних
партија и ставова, те припадност одређеној класи не би требало да буде пресудна.
Нажалост тако се није посматрало у комунистичким системима касније. Циљеве је
одређивала мањина која је имала сву власт, и наметала другима, који су морали без
поговора да је прихвате. Нова класа је била у потпуности под управом власти, један од
проблема је био и расипање колективне својине, као и стварање разних организација
којима је посао био шпијунажа народа и отклањање “непријатеља”.
Као што је већ раније назначено, и сваки вид напретка привреде је осујећен, јер би
он могао угрозити положај владајућих и саме нове класе. Тоталитарне вође су своју власт
заснивали на насиљу и терору, и у таквој средини није било мјеста за напредак, ни у којем
погледу. У сваком напретку, они су видјели пријетњу за себе и систем. Припадници нове
класе су махом потицали из нижих слојева друштва, те су били ускраћени и у образовању
и прихватању неких нових идеја. Из тог разлога било им је тешко да схвате рад
интелектуалаца, те се дешавало да и ненамјерно осујете неки план за напредак, због
неразумјевања. Они су у свему видјели пријетњу. Научени су да буду сумњичави и да на
сваког гледају као потенцијалног непријатеља. Зато и постоји мноштво умјетника и
научника који су кажњени због угрожавања система, гдје можда и има неке основе за то,
али у многим случајевима је нема уопште.

4
 Што се тиче умјетности у оваквим системима, она није била забрањена, баш
напротив, била је пожељна. Али само она умјетност која је подржавала систем. Све оно
што би се удаљило од те идеје, дочекала би цензура, која је била веома популарна у
таквим уређењима. Не може се рећи да није било умјетника који су слободно мислили и
стварали, већ само њихова дјела нису смјела да буду доступна јавности. Такво стање је
заправо човјеку на неки начин онемогућавало да буде интелектуално биће. Свако дјело и
покушај стварања је пролазило кроз руке водећих који би га одобрили или не, у
зависности шта пропагира.
У складу са Ђиласовим дјелом “Нова класа”, не могу се избјећи теме као што су
ограничавање слободе у сваком смислу, али прихватањем комунизма као једног
тоталитаристичког система. Ипак увијек постоји могућност да се оне сведу на минимун.
Понекад су поједине вође то успјевале, а понекад су из неких својих разлога ишли у
сасвим супротну крајност. У сваком случају народ је био поприлично потлачен, иако у
већој мјери није био свјестан тога, због вјеровања у идеју, због наде да ће тај систем
уистину донијети неко веће добро за све, а с друге стране и због колективности, некако су
се сви уклопили у тај поредак и прихватили га. Он се на крају ипак није одржао у таквом
облику, нити је донио оно чему су се надали. Једино је донио низ харизматичних и јаких
вођа који су у мањој или већој мјери спроводили самовољу. Повећањем свијести народа
о томе колико им је ускраћено у односу на некомунистичке земље дошло је до постепеног
распадања цијелог система. Али ипак се не смије занемарити ни спољашњи утицај који је
разарао исти тај систем. Данас једино можемо да се осврнемо на нешто што је давно
порушено и препознамо неке карактеристике у данашњем друштвеном поретку.