КИРИЛ КОРЧАГИН

***

ноћу ти закуца огромни двадесети век

у венцима плавичасте гарежи са угљем у црним очима
у одећи маскирне боје дишући димом са блатишта
у прашини тверског булевара наслањајући се длановима
што продиру право у срце

комунисти националисти у стомаку му звоне

а у очима одсјаји полиције, фалангистичко класје
алонзанфани црвених бригада арафат који форсира
јордан, опседнути бејрут и кишним летом
двадесет шесте увис дижући се паперје тополе

слуцки на фронту, његов брат на челу мосада

обојици пева лили марлен и они се њишу у такту
и делови песама као комадићи олује запоседају кровове
једном теби закуца огромни двадесети век на крову москве
и у тихом светлуцању ноћи упита те на чијој си страни?

ти понављаш лорку на стадиону у сантјаго де чиле док тело

клизи у ландверканал док се лисице и креје тиргартена
приљубљују телу његовом а над каспијским се морем отварају
на небу врата и оданде се чује ва-алијун-валију-лах –ти
потиснут специјалцима на чистопрудски булевар по мразу

бежиш мокар од страха и од кише и пирамиде кестења

експлодирају над тобом над замагљеним франкфуртом
заглушеним ваздушним бојем и кроз сирене
и удаљене крике креће се он режући
влажну ноћ – твој последњи двадесети век
***

звезда мога владара се појављуе изнад џалалабада

где кривудају реке и нема ничега другог сем
сунцем изморених тела и сунцем спаљених
ракета где се плаве црне планине у част празника
и пирова пламте дворци и бране у склеротичном
диму што дохвата крила птица тамо обавештајац
бачен у позадину постепено схвата да је земља
монотона и постојана угљенисана и црна али воли
је као и пре загледа се у контуре брда
али неравно леже текстуре и пикселизовани облаци
прекида се простор и једнако боле очи распадајући се
као презреле шљиве
***

краљ расцепа силази са коња

под кишом што падала је осам
месеци и све присутнија
хладноћа га захвата и расцветани
плесан букти у закључаним
собама сна

камење разбацано вољом експлозије

руинама се не може прићи и кораци
се разносе над клизавим
мостовима шта ћеш себи рећи
сред трулежи и прашине са пламеном
у бојажљивој руци?

да се шуштећи диже увис

угљенисано пространство у смотаним
алејама киша прибија ватру
ка земљи и немогуће је да зрацима
светлости продре кроз пену и руду наше
педерско сунце
***

сиђи у увалу
где лутају пауни
и феб свира
на својој тешкој лири
у време кад лаке пахуље сна
падају на гране дрвећа
а лица се палих готово не виде
под тим покривачем

али кроз снег

чује се њен глас
само тихо
не разуме се ни реч

а наоколо се топи декорација

откривајући зидове од цигала,
на врху затегнуте жице

гледај како се спокој увлачи у тебе

капима кише по кожи
мокром косом
огреботинама и масницама
врелином јулског сунца
од ветра разнесеним плућима
топлином сувих усана

док небо над предграђем постаје све тамније

од приближавајућих ловачких авиона
***

челични зуби метроа живости времена

чаша пуна птица и биља тамо
где се зидови повијају светлуцањем јутра
у картонским кутијама искиданим пакетима
фрагменти преврата и опрезне површине
разнетих граната – иди заједно са њима поток
обавија прсти твоји односе влажни језик
кроз сужења и трограме електроцита
у стаклене собе сна – и одразе ће
положити са нама и нема ни оца ни брата
бесмртна је слава вишњих
муњевитим кретњама претварати у пепео што си
разнео кваркове девојачке плоти
и дарежљивом их шаком бацио на штедњак
под светлом габаритних ватри.
***

мрежа уметности, песак који се умива

са плоча спојишта као песак црнице
по којој иде поворка на далеки аеродром и поетеса
се смеје над нашим невештим богатством

а над крововима се надвија огромни тверски булевар

и намотавају сокаци вретена праскавог ветра
ти и ја идемо и наша нас колена боле и наше очи
нас боле од бескрајног марксистичког сунца

али то није страшно – у центру земље живи наш краљ

и дисањем својим греје домове наше, кабинете
фабрика наших господара – и куд год кренули
потиштени хипсери са преображенке ће нас сретати

ова је земља плодна, земљиште њено се простире

у пазуху камиона у чворићима џемпера у обијеном
емајлу у сваком покрету приближавајућих нам се паркова
у заставама на тргу лењина што расту над нама

и ваздух ће звонити и врели ће ветар мрсити

наше косе као у далекој тридесет другоју којој очи
заувек осветљава комунални текући лед
и високи облаци и као никада шумеће фонтане
***

у станичном тоалету у остију

телефони дечака као у време пазолинија
отвара се од подземног пулса асфалт
испуцало приобаље
вуку се ка травлерима редови купалишних кабина
рупе у песку заузимају бескућници
једнако лепи као у москви млади песници

ми ћемо остати овде дуго момци док нас северни ветар

већ прометан већ у силаску са брда
не однесе са лишћем да би кружили
над целим тим морем где нас чека немаштина
њено топло тешко дисање, то светлуцање што дели
снове по пола и дрхти у земљи жилама тешких метала

али шта ћемо ми разумети кад одемо одавде?

да спице бицикла рањавају и даље
да река носи песак ка побережју повећавајући копно
поплављујући подруме где смо сегде су нас приводили
дечаци пазолинија и над подручјем мора
ваздушне масе почињу да се крећу
тако што ваздух дрхти над зарђалом топлином мора
и песници губе разум
***

међу онима, који

ходају по црним пољима,
тражећи познанике,
он је неприметан, нема њега
који са вама
седе у заклонима,
ни међу парохијанима
саборне џамије
ја га нисам сретао –
он струји као сунце свитања
када се растајемо и делимо
пријатеље, и звони кроз гране
у нескучном врту;
дуго сам тражио његово име
и мени су дошаптали:
месје карантин,
ви који намотавате слојевито
на ручице двери,
позивате у парк
ка полеглим травама
на скупљање лаких честица
нежни друже бескућника
пепео нечијих грехова,
које су испуштали на површину
трагични праведници предграђа:
ти си послагао наше душе
у равне чашице,
да их ветар не би развејао,
лаке, пнеуматичне
које преноси промаја
преко граница оба света
***

рата неће бити пљујући крв

рече он рекла је она неће бити
рата кад јој се лице у огледалу
распало под силином
јаке паљбе

или ће ипак дотићући јој шаку бити

рата понављао је он за себе
и његови другови евроазијци
понављали су биће рата и био
је рат био рат

плакали су цветови на граници и певале су

ватре као и увек се палили
и певале исто као и раније певале ватре
и свака коштица грожђа
звонила је од среће
***

отвори у простору пуни капитала

напрслине у калдрми надуте од капитала
и звезде којима капитал покреће
њихов зупчаник њихов шкрипући корак

лицитирање кафе ваздушне берзе

весели димњаци фабрике шкрипави
ваздух зиме пискаве допуне сунца
од којих се распрскава грло

то је моје време што крави ледене санте

на глувој и тамној реци – ти ли си јапи
из берклија, краљ мишевљ из детроита
што лижеш зној са радничких леђа

најамни радник (као и ја) у градском

транспорту што вуче се за лаганим
димом машина – све ће ти се вратити
заједно са гласовима што славе капитал

и топло приобаље и опекотине од летње воде

камење на дугом путу њихов влажни
додир, тихи гласови и твоја топлина
претворена у капитал
тврђава иљича*

тог лета држачи трамваја су се цаклили

од зноја од загушљивих облака
од мириса где је све смешано заједно где
је све што не волимо и што нам је драго
као бедна убијена звер или
кадар из совјетског филма

сокак хитрова и јоргован

што се пробија кроз калдрму
и набори камења испод расцветале
маховине сва та зла москва сенки
згужваних здања и како он корача
испод фењера што се гасе

како се ствари распадају и нит се пљувачке

испарава од континенталне врелине
и дрхте даждевњаци у пукотинама
двораца и како ми галамимо у парку сред
слане траве и како се над нама
разјапљује наша победа

*филм Марлена Хуцијева из 1964 г., касније назван

«Имам двадесет година»
нецах*

ноћима спавају тоне камења

и букова шума што их чува
несумњиви љубавници спавају
покривени сенкама лишћа

у чворовима бујају гране

нераскидиви плодови и зглобови
нераскидиви
и струјање се земље не диже
и потоци ће бити нежни

али и толико птица никада

нисам видео у блиставом перју
тај ваздух и влага
и гране тог дрвећа

скривене змијске јазбине

ћутањем пуне и тишином
у пустоши
изопаченог сунца

*нецах-вечност на дрвету живота

друштво

ево њих у сокачету недалеко од северне

станице – 10 евра код једног, код другог 7
измисло сам их кад сам у москви слушао
стихове о арапима и терористима када је
под коренима булевара тукао и цветао
врели техно ноћног париза, октобарски
отров промаје

два дечака из црне русије

у ружним капутима, њихова левадијска туга
и престоница очајања над њима гори кишама
цвета у празничким заставама, тече влакнастом
реком – како их описати? Два хипернормативна
дечака у центру париза у потоцима жеља
туђих нама искљученим из економике
секса?

бодежи у џеповима капута, кратежи

у спортским торбама – хтели би да се тако
и над нама распрскава кестење док идемо
на факултете и у суседским двориштима
палимо кола

и они прилазе вратима

игра им свет под ногама и
беже наоколо уплашено предстојећим
пролећем и говоре: ми ни за чим не жалимо,
црне сузе маркса и арафата приморавају да горе
наша срца -

а када је дошла полиција

падала је киша, олуци набијени лишћем –
њихову крв односе отпадне воде и пуцњи
се буде у нашој москви где већ пада снег
и на песничким вечерима је све мање света –
и док се окупљамо око електротеатра и идемо
у нови крафтбар неко ће већ питати
како се десило да се док ми овде стојимо корак
по корак креће време по хладној тверској
а тамо на кутузовској иза моста у наранџастом
севању радова на путу асфалт се отвара
ослобађајући сву топлоту коју смо тада изгубили?
***

ако мирис буде толико

неподношљив као светлост која одваја
слојеве једне од других онда ће се они вратити
не више кући већ у некакве
нове али полутамне собе
у рејонима загубљеним међу
челичним путевима посматрати
како се котрљају
из јутарње пене композиције
и станични дим увијају
мравима истањени зидови
и сунце пржи поспане
по сокацима што директно
гутају дим и нас у просторним
и тесним кафићима на обали
чудноприхваћеног мора
перефраза екфразиса

дародавка scum кроз редове инфилтрација

у том већ човечијем воску
устаје као што је и ред из азбеста
и пробушена плућа тамо где су причвршћена
где је уметнут мрамор у телу слојевитом
који је попунио тај резервоар

нека вуку многобројног голема

породицама подмосковског опсега тамо
ка производним палатама застакљеним балконима
где је кроз преводнице престоничног ваздуха
провучен њен отисак од похабаних
на топлим крилима летњих помрчина
***

деца уједињене европе дремају

сред хладног лета док дизалице
светлуцају посред згужвених тамних
равница где једне друге
крај споменика палим

над градовима захваћеним винским мушицама

прелеће малени авион и дочекују га
као што су раније чекали кријумчаре
са далеког мора комесаре
из хладних земаља

по крилима кружи немогућа позлата

и не може се на крај изаћи са тим лепљивим страхом
док се човек са замршеном косом
отима из руке полицајца и виче
МАРКС ЈЕ БИО У ПРАВУ
***

лето се задржава у пршљеновима

до бесконачности траје крекетање
жаба и цвркутање цврчака у топлој
крви чији је укус на уснама у сперми

открављено свитање оно

гледа на нас испод уморних
капљица испод тежине лишћа кроз
сумрак црних камиона

сва су деца отишла у рат разлеће се

прашина са опустелих возова прате их
на аеродроме и над венама успутног
леда над замагљеним сунцем

лети он затворен у стакленом паклу

грлећи хоризонте завијају
сирене кровови горе и живе
ране покривају његово лице
***

виноград што мирише по истинској киши

и то што сања на путу кад се приоткривају
прозори у сусрет кретања сумрака јутру
када те заобилазе брда још мирне земље
протичу мимо у хладној пари која
смива прашину са оних што леже дуж
обронака и кристални пламен дрхти
у полуотвореним устима чини их тањим
изнутра испарава дисањем и ми га видимо
у удаљеном ноћном светлу ношеним
ветром ка јужним морима где закопчава
капут смрзнутим прстима и напипава
опкољавајућу грађевине слатку маглу
***

заинтересован реалијама
и повезаним процесима
изађох тамо где присуствује
илуминациона ноћ

где клизи равнодушна

хладовина и пуни бојажљиво
сваку реч свакој речи
верна и беживотна у шкрипутавој
варварској голотињи

тако се око мене омотава

подрхтава и дише неспокојни
безваздушни водени масив и то што је
одрезано сунцем са рубова његових и остаје
негде поред мене

и ако се од тога нешто и не запамти

велики део остаје да се види
како је окружена таласима сунца
кожа сува влажна кожа
на прегибима лактова
СТАРА ОДЕЋА

И вестерн

наједном су чули шкрипу над главом

то су се отварала врата за небо која
се никад нису отварала
и они су донели са собом благонаклоност
и сели недалеко

о не они га нису убили

њима се само то учинило
они су објавили рат
разрушили гробнице светилишта
однели куполе домова и двораца
спалили књиге
и никада на земљи нису толико
ни играле ни певале
куће ни дрвећа ни људи
ни брда и звезде

брат је отворено осудио злочин брата

син се разделио са својим оцем
почео занимати трговином старим гвожђем
то беху високо образовани млади људи
који се спокојно и мирно наслађују одмором
на сваком делу земљине кугле

влада је отишла још даље минирајући

дугачке делове границе
експлозивне су направе смрнику поделили
чланови породице шта ћете радити овог лета?
ја ћу се возити бициклом
једном месечно ћу се натерати да одем
у страшно озбиљан рестора
где конобари пазе да не побркам
виљушку за салату са виљушком за десерт
нека чак и злочинци дођу њему
и затраже помиловање
председник ће рећи: ја им праштам!
од глине ћу вам направити нешто налик птици
дунућу на то и оно ће постати птица
исцелићу слепца и губавца
и ви нећете бити увређени
ни колико за длаку
ни за мали прст
II ајша

она се вртела око мене и причала са мном

и смејала се гласно од свег срца у време
док су убијали њене мушкарце

кад би се сабрала имена убијених испоставило би се

да је погинуло свега четворица представника
једног племена и осморица
представника другог

чак и породични конфликти

нередко изазвани
употребом оружја власти
жестину овдашњих карактера
немогуће је укротити кротком срдачношћу

и они су га убили као да су испразнили

ведро с помијама
и њој га донели на рукама

страх и беснило прате се

искључиво интензивним радом
симпатичког нервног система
што може изазвати неповратни
распад органа крвотока
кад су је извукли из аутомобила
кад су јој кундаком разбили нос
када је схватила
да је ред дошао на њу

није било ни обичних људских покушаја

ни обилате природе тек небо
над главом и земља под ногама
безбојна безоблична бестелесна
која нема ни уста ни језик ни зубе
нема грла ни једњака ни желуца
нема живота

треба разумети о чему тачно

говори та теорема
људи никад не умиру

харам алејкум харам алејкум

III МУВАШШАХ

звонко зуји мува и таре шапице

налик безруком који покушава
да исклеше ватру из кремена
и свима даје имена

чују се гласови џинова ноћу

са свих страна као да растиња
шуштањем одговарају дневном ветру
онда безводна пустиња и мрак ноћи
као дивљи голубови разговарају међу собом
налик житељима удаљених планинских
насеља на туђем неразумљивом језику

када је до њега стигла вест о њеној смрти

и земља завибрирала и светлост згасла
њему се тада покорио ветар који је
нежно дувао по његовој вољи куд год
би он пожелео и такође свакакви ђаволи
градитељи рониоци и остали
оковима везани

како лингвистчки елементи постоје

у језику без некакве реалне денотације
тако у ванредним околностима норма
делује без било каквог
упућивања у реалности као да џинови
реже и љуте се што су им тајне откривене

ипак он се сетио да их је спајао

бесмислени младалачки секс
прерасподела слободног времена и потреба
и тај је губитак избачен у ваздух
бујицом самосвесних звезда
аутоматском паљбом над памиром
IV ЛОРЕНС ОД АРАБИЈЕ

изашао сам на светлост док су птице још спавале

и јутарња роса блистала на трави ливада
као децентрализована функција
неколиких социјалних доминанти

брда иза којих се повукла војска

нису била тако висока како се могло
очекивати према описима
у самој ствари њих се једва
и могло назвати брдима

ноћу док су они спавали њихов врт

је погодила казна од твог господара
он је натерао ветар да бесни над њима
у току седам ноћи и осам дана без престанка
попут стопошталих трулих палминих стабала
и у свитање су почели да дозивају једни друге

о џинови и људи ако ви можете продрети

иза предела неба и земље онда продрите
ухватите је и закуцајте а затим је баците у пакао
када се брда распадну до ситног шодера
а затим се претворе у ситан прах
када се небо поцепа када се звезде оспу
када се мора помешају или осуше
када се гробови преврну
када свака душа сазна шта је она учинила
и шта је оставила за собом
када жива сахрањена упита
због ког греха су је убили

никаква те граматичка парадигма

неће спасити од смрти
али заволети оног који је убио наше вољене
ми никада нећемо моћи
***

као певачице модрог спида у ноћним алејама у тамном

дрвећу тамо где жалосно зло и другарице живе моје

у тамној ноћи рушевина расцветавају се тела и над њима

се цери светло незадовољно њиховим сучаним спајањем

и спржена ветром трава боде лепљиво тело моје

и врти шкрипава влага звезде у приобалном песку

то сунце рушевина тамно звучно сунце, пре свитања

делови избочина и стења – то што блеском свитања над морем

разнесе ватром водених топова кроз тамну ноћ устајања

кроз комешање насипа шуштање тргова

где се кроз левак у зору провлаче падавине

и дрхти под слојевитим непцем црни језик

где плави герила јула тела камења, инсеката

и ту растопину пијемо ми на клизавим немим брдима

позовите нас у топлу пустош вечерњег мора

у загушљиви планетариј политике и љубави

где се у сусрет кишном лету заслепљени пигментом јутра

враћају влажне траве у град бесмртни москву
 homage a M.P.

спалили смо им села

повешали све сељаке
тако да је на свакој грани
висио по један нитков

ти што су још остали у околини

наједном су изненада ишчезли и нико
није знао куда су отишли
и нико ништа није мислио

за то време смо приступили

радовима сравнили паланку
учинили улице правим
а путеве широким

тако да су небеса сјала над нама

као глазура на празничној
торти и наш је бог на сплаву сишао
до нас трећег дана увече

и говорио на језицима и спустила

се тама поцепана севањем
светлости наборана као панцир
шкољке рапана – ја дођох из далеких

поља облака кула двораца

из фабрика топлана
испод тамних вода и прозрачних
вода испод покрова леда

и ми смо га прослављали и последње

звери мишеви и птице су се јежили
у страху иако су чак и даске и камење
наших кућа певали за нама

док је реку стезала хладноћа

док је шума постајала трошна док се
издах моје наде рапршио на делове
избраздане ледом
***

био сам у сарајеву за време великог рата

за време завијања експлозија својим очима
сам видео финске борове татарске степе
средоземскоморски мокри песак
видео како сунце седа над непрозирним
празним простором

те фразе ме узнемиравају када идем

по москви - у танкој опни булевара
осврћу су фењери, ја гледам на оне
што пролазе мимо мене и узнемирава ме ватра
њихових фалусних ногу, њихов прави живот
спајање њихових гласова

и то како како у етичким чисткама пропадају

велики светови и улице се надимају од земље
после кише и тенкови иду по улицама а теби
се спава умотавши се у сирију и либан
у авганистан и белуџ штитећи ровове
одговара ватром испод песка

и заједно са димом цвата ја поново растем

бујном ватром кроз лискунску ноћ
и киша се као почетком модерне слива
са мене - у јесен ислама ка гомилању таласа
и корења где брда не знају за снегове а лица
сакрива магла

ја видех мост пребачен преко планинске реке

искидан ветровима или нишанском ватром
клизећи ка њему аутобус и приобаље где
они продају киселицу сред скученим ветром
кућама а иза леђа им лагано израста
громада песка
***

сенке на зиду у полутами собе

шапућу о нечему између себе
док рука се пружа ка прекидачу
тако лагано

птица удара о шипке кавеза

грумен слободе стегнут тишином
мрак неће развући своју завесу
светлост се неће пренути
сви хомункули и кадавери
њих ће он такође однети собом
тамо где је двоструко небо
и хладноће има за све

ослобођеним од прашине
музика се неће јавити
умукнувши са звуцима
откотрљајућег сунца

разговор се неће прекинути

и заувек ће остати приметни
изгорели прагови
ћутљивих посета
***

расцветане руже у предграђу

камење загрејано сунцем
све новости о рату

али се столови повијају од хране

приближавају се свечаности
и кћер твоја, Ананд,
под круној је са Ваагном

ветар ће исушити влажну кожу

на крају јесени
младо ће вино заруменети усне

и моји другови
што леже у долини
стићи ће на време
МАЛА ПЕСМИЦА НА КЛАСИЧНИ СИЖЕ

можда ће одрићући се земље

и винувши се над њом
ухваћено петљом ваздуха
тело лако полетети
не спуштајући се на земљу

испуштајући ноћну песму

стегнутом у турбини ветру
прашина што се диже над земљом
и ослепели путник
на планинској стази

кроз рику мотора

сањивост планинских врхова
падају стрелице кише
померене ка хоризонту
и већ се нема шта саљати
СОМАТИКА

ка јесени згушњавају се лимфе у својим каналима

вода се пуни колером и грипом
жиле стрвдњавају – окренути главу, махнути руком –
метална шкрипа
отргнутих пршљенова
на безљудној кишној улици
док се млаз воде слива са рамена гипсаних статуа
које се уздижу над тобом
накривљени атланти бестидне каријатиде
под спазматично прогушеним небом

пулс метронома у незаштиченим слепоочницама

и то је то што си имала у виду када је

та безљудна улица заливана кишом

лабави лапидаријуми
усред индустријског смећа
грађевинских терена

прислонивши се ка храпавом зиду

стојећи над зарђалом водом

и глас шири мембране

лакше од ваздуха и водених честица
узноси се на заломљено небо
разбијајући се о мокри асфалт
ЗИМСКА БАЈКА ЗА ЧИТАОЦЕ МАНГE

за једном главом скидају другу главу

сви шинигеми те шуме са мном су у тесном кругу
наш је љубав сагорела говоре са једне стране шуме
а смрт је неизбежна са друге
први снег – ти говориш са мном?

кроз снижавање хладноће преговарају жртве твоје

скрива се Ана под овим дрветом Олга Јекатерина
но живи пламенови пробијају ноћ
игле звезда шију ваздушни покров
и степенице богова спаљују трагове на земљи

народно коло сагласно ударима срца

покреће се – сами љував кида жиле
тек-тек и вешају вас се на леђима
целу ноћ да би се тело окретало
а ујутро полегло по празнини хладноће
заједно са осталима

лаганим трајекторијама струји снег

кроз празно дрвеће
продорни погледи над гранама
и време стреми ка свитању
но свитања никако нема
***

камење биљака ја било привучено

мртве птице грађевински материјал
и они што се клижу по леду и други
у лакој одећи са разбијеним лицима
у том веселом веселом светлуцању дима
само су нас сигнали спасили и разнобојна
севања тако што смо се извукли из лепљивих
постеља осмуђени жутим поленом и гледамо
како се кожа скида лагано развлаче се
зидови подижу ролетне и ја ти кажем
да сам спреман да заборавим тај дан кад је црвени зрак
режући меридијан дотакао моју руку
кад сам био мртвац и његова невеста када смо
се загњурили у обојену прашину и мостови се
уздизали над нама
***

кренуће варнице из траве под ногама

приближава се бура у пољу у руској шуми
сенке на хоризонту још су у хајделбергу
жиле мртваца су парализоване или
галванизоване заласци су издробљени
сјајем разиграних сазвежђа
скупља се мрак у наборима хањине
кротак засад и још не разбијене
кости о избочинама зидова зубци пушкарнице
све то гледа и приближава се ближе
рука на коленима и још више пропада
у немоћ у старост гада коме си
посисала на задњем седишту док су се сенке
увлачиле у удолице дрхтале гинуле
смрвљене инсталацијом заласка узносећи се
над здробљеним аутомобилима
у меланхоличну пламтећу висину
***

не скидај са мене бело одело

и остави га да сија
над фабрикама тим прашњавим
и мостовима

у геометрији је изграђена
нова и чврста кућа
у прашњавом зеленилу за углом
фургон са решеткама

то је финска књига из дубоке

дубоке раке
обележила тканину
тамним крвавим судовима

потиснути поток
поплавио уличицу
и из самог срца
пева провокатор
***

тако су и провели читаву ноћ

док је грувало за хоризонтом
у релативном мраку
рефлексије снежне светлости

нежне и не моје руке

када је тешко
не осећају временске
промене закопане у земљи

нико није долазио по њих

и свитање је каснилo толико
да је ноћ трајала све до сада

нежност у мојој глави

океан плавети, светлост
што увек лаже

оног кога није било појавио се касније

када је дошао океан и затресла се брда
неснимлјена на филмској траци

тринајест дана у другој земљи

и она ће се јавити поново

ми смо спремни за њен долазак

***

певала је она на улици и уселила се

између отвора степеништа
где је слабија промаја - ко је она? изгледа
револуција: округло воће пада
на степенике гину лоши песници
и добри пишу у својим дневницима:
изиђимо на сиви лед – тамо где нас
повијају речни ветрови и вртећи се
над нама клизе кинески таласи
вај-фаја, савијајући скејтере, увлачећи
скајборде у токове капитализма
у нови дух промаја затегнутих
спицама бицикала кроз твоје
расечене прсте нама ће се вратити
пролеће какво смо знали разбуктало
у ватрама пожара над шкрипавом
земљом где још једанпут пролећу
скејтери и све нас очекује
мрачно рециклирање тихих дубина,
опрљива грозница клизавих
грана које отварају плућна крила
у сусрет проспектима и трговима
новом свету пуног преправљања
***

месо касних лубеница тоне на језику

средином јесени која пада коа магла
замотана лабавом светлошћу узнемирујућих
лампи што подрхтавају над гомилом
хартије по столовима када свака зверчица
тражи топлоту и непрекидна врела трака
и прободено иглама хладноће тело наново бива
пресечено цезуром поподнева и диерезом ноћи

млачни месец који се подиже над луганским

женама из порно чата над онима чија
кожа позлаћена светлошћу тако да крљушти
њени полежу по аутостради светле као песак
да би се поново сјединиле под дрхтавим
кипарисима југа док допамин гризе тела
аутора научних часописа и новинских редова
***

јабуке падају иза прозора као главе

непријатеља пророка утабавајући земљу
која излеће испод њих као мокри
гроздови и котрљају се на страну
као везани и заробљен као ти
што хоће да превуку језиком по врату
додирну још хладне омотаче
оружја нешто промрмљају о себи
док подрхтавају зидови од надлетања
хеликоптера док се исламска држава
подиже из пустиње и ми на улици
поздрављамо то вечито завејано
непотребним снегом пролеће јабуке
падају иза прозора њих купе у уске
корпице нагњиле и промрзле
и односе тако да ми видимо само жуто
лишће лако једва покривено снегом већ
зашиљено влажним ветром који је протрчао
курдистан бахчисарај и израња
испод невисоких приобалних брда ради,
частица песка које се таложе у нашим плућима
заједно са металном сољу што пламти
испод брјанских мочвара
***

кћер славуја и сестра славуја

тихо тело и сан који реже
сан сред открављене воде где
инфузорија дише где дрхте
срца закључана у реторти
ветра облака и ватре

ако се у блату свитања нађе

кристал који ће оживети наше заставе
кроз две године експлодираће сунце
и његове запечене комадиће
тражићемо између тамне шљаке
и нафтног пепела

све ће се завршити за две године деца

ће се вратити у чауре сна и ако не овај
онда следећи пут подићи ће се
светлост од земље заискриће власи
зеленим таласима траве и у тишини
се обавити
***

кроз сиве прорезе у прозрачном

отвореном ваздуху продире магла
и очи нјихове наливене благостањем мржњом
и судбином као стаклене звезде
набодене на папир

вода је до чланака и осипају се сазвежђа

палећи кожу и сушећи мрежњачу
ватреним плаштом у плацентној
магли где ми загњурени у блато
пијемо ту црну воду

дотле се свитање завија у трубу

обузето боровима и прекидајући дисање
и он гледа на то како по огњеним
оградама врта клизи електрицитет
одлазећи у влакнасти песак
ОНИ ПОНОВО НЕКУДА ОДЛАЗЕ

напустивши град под грмљавином картеча

он се по белом спушта платну
с врха каменолома у дубини
земље отварајући се
у сусрет снегу који пада
граду киши

лишће жалосне године на мокрој земљи

укочено у јутарњем ињу
заривено наслагама тек ниже
гола земља

небеско пространство празно ваздух скоро чист

уска пруга уврнута у падину
нагриженог рђом
доле по спирали доле
креће се нешто по линији напуштеног хоризонта
котрља се безвучно по земљи
спуштајући се са свих страна

спорим кораком
и осетити у плућима
узнесену ка звездама прашину
спуштајћи се све дубље и дубље
не видећи како се демони света
за црним језерима у стопу
устремљују ка центру планете
***
играчице виде у сновима постојања
сестре ауроре како играју валс
у забораву чуда са гранама дрвећа
и сунцем у дому страха од медењака

у светлосној пари оне пружају руке

једна другој у промењивом дану
када се грлице симеиза и стамбола
међусобно мимоилазе над језером

над блатом што звучи као гомила

вртећих саванарола што сударају се
костима у музичкој кутији
на полицама мрачних ормара

и под маленим сунцем у трави

гори гуинглен* и неиздрживи челик
пада у долину у парчадима
који се диме

*име главног јунака романа Виктора Игоа

«Човек који се смеје»
***

хвала састављачима ваздуха

творцима вода за малене
човечуљке у отворима
светлећих лампи пукотинама
у црном леду и узнемиреној
ветровима реци звонким спојницама
трамваја и њему пто лети
над жућкастим небом

лопате црних облака светлуцају

у његовим очима беле зоре умивају
његове шаке мирис његов привлачи
све неспокојне животиње
страхом тугом и шумом
завијања крви густе

и над палубом што звони и ветром

струји кишом хладноћа његова
која грли земљу и воду
хладноћа његовог растиња хладноћа
искричавих трава стврднутих
влажних чворова земље што дишу
тамо где се раздробљени ваздух
подиже над планетом
***

у прашњавим књигама
они су превозили сне
њих су претресали на граници
и док је он спавао наоколо
су завијали пси скривени
у пластовима препарата тако да
му се књижни срв увукао
у ухо препуно прашине

и љуљали су се иза прозора

брзе ледене санте реке
крхке гране ноћи су
кривиле његово лице
дисала је земља и над њом
је узнемирујући конвој
звонећи пролазио

за пола сата до границе

обливени знојем говорили су
о дошљацима са космоса
који ће сигурно спасити свет
о уринотерапији о том
како ће бродови империје
подижући се горе
нанети последњи удар
***

боје барселоне валенсије њихови густи језици

све тајне међународне трговине
ваздух што кружи над приобаљем, на путу
брзих возова и у сусрет њима открива се
хоризонт што опада заједна са лишћем
платана: све су их даље убили, на гвадал-
кивиру – великој руској реци – у мочвари
кроз чија ће се недра убрзо провући метро, даље
где црне муње и лукобрани, грануле смога
у сексу што страши меридијане, у монотоној
љубави и подбулим таласима и све девојке града
данас су у зеленом и сви момци гледају фудбал
и ми тупи туристи не знамо шта урадити када
на врхунцу грађанског рата земља пробуја
свим бојама познатим нашој планети
и свитање разоткрије сва лица и ми после седам –
десет година видимо све то у сну, памтимо
како он носи своје папире у искрзаној ташни
пењући се падином да би се скоро сасвим
претворио у звучну муњу, у мртви језик,
у термонуклеарни квар на плавом екрану рата
***

ево их где сакупљају по дворишту ноћ и под водама глс

простирале су се степе и сни су узнемиравали

таласали су се честари над хладном земљом
када је златокоси путник
презирући прашину es ist zait mir и ми

отворена врата не светле прозори и глас је други

(на мотив старе песме)

il pleur im stillen raum како у срцу дама пева

патрљак дана
али дим се не види само се магла подиже
над бескрајним дубодолинама и пољски мишеви
рибарску певају песму

биљке између кмења и тај и други у наступајућој

тишини

као ловци у пустим селима и они што им иду у сусрет

и ти што иду по трагу веселу песму певају
и уздиже се она над таласима
као што се на рукама ходочасници носе

(тако анђео пева заједно са њима)

а трава како је и ред одлази под земљу

 ***

меки набори рура мозелски виноград

у чупавој старој магли тако се на тренутак
развлачећи гране и ми подижемо и огромни се
лопатасти простор разлива над нама – ево га
клизи по трави ширећи руке ја никога нисам
знао ко би га тада видео али и сам ваздух
захвативши га проближава се ка тлу држи
крила равно и нас приморава да гледамо
како се празне села у оближњим удолинама
и вода избија из напуштених зидова

и раме уз раме у тами фабрика ми стојимо

док светлост тутњи над нама расподељујући
свитање над јесењим берлином и урлике
мајнхоф и другови њени су са нама тамо где се
као мед цеди кројцберг и возовима грми
нојкелн тако да западно од границе сви
перверти булоњске шуме осећају подрхтавање
земље и њене влажне руке на бедрима својим
и коленима – ено он гледа на нас и светови
експлодирају у сунчаним дућанима и кидају се

платна под налетима ветра са реке слеже се

прашина по двориштима којима је некад пролазио
где се више не може срести – ни трагови
дисања у све гушћем ваздуху ни бука
која се разлива преко површина које су заузимали
виногради и вртови (само у оџацима шуме
њихови гласови комешајући се у лишћу) али пси
и стари људи могу чути како сазрева
зора у чворновитим гранама како по затрованим
жицама струји она цепајући наша срца
***

аналогно море виђено са деветнаест

година и фрагменат суве земље приобаља док
иза гора се распоређује наоружање
конфликт који ангажује школске другове
и непријатеље у неочекиваним спајањима – нит
пљувачке извучена из тропског воћа
ушрафљен у падине грађевина и склепани
емајл на усамљеном усправном бедему успона
покиданих тетива и све што сам хтео
да кажем и никада нећу рећи са смрвњеним
коленима и ваздухом искиданом линијом
хоризонта телима делфина и кршевитим
заливима тог дана када си ти сишао са ума
***

руски бескућници аеродрома орли

машу ми руком под платанима југа
под водама које струје нанизаним
селима клизи њихов пепео и фењери
висе над њиховим главама и ја излазим
из мрачног напуштеног здања – искре буне
горе на хоризонту сусрећу ме и тутње
возови на мосту упадајући у лепљиву зимзелен

хоћу ка вама тамо кроз хладноћу и кишу

кроз маглу која у јутарњим гласовима дели
воду од копна светлуцање од мрака
и војне базе смотане сјаје
на противтенковским јежевима и бодљикавој
жици на таласима по брежуљцима
славе по разгранатој токсичкој реци

тамо ударају једна о другу тиха крилца

снова варнице горе над ископаним влагом
хумкама и спуштајући се ка реци пара скрива
камење што лежи крај пута – па зато се та
светлост спушта у мрачну воду ако ми
чекамо њега у напуштеним аеродромима врелих
станица и тамо куда нас односи струја
кроз песак и парчиће кроз глиб и глину
***

вишња рјабина вучје јагоде за оне

што блиско живе са земљом што
умивају се кишњицом и изгарају
под сунцем које ниче кроз бетон
заувек остајући са нама у пространству
воска и свеже орезаних грана скоро
безимених где бубри пшеница
где је скривена топлина и све друго што
ти имаш све што смо освојили борећи се
у маленим градовима сред прашине и маховине

увече у пољу једва стојећи од ветра

и дима као и у подне од продорних гласова
птица од свега што се спушта на земљу
што је видљиво кроз прореде удаљених
борова у запари сам се пробудио кад су даске
шкрипале и хрскало стакло расуто
по поду и пролазници се у оделима
заштитне боје премештали у сноповима
прашине попут љубавника који су заборавили
једни на друге сред пространог поља
***

град плавичастих птица у мрачној топлоти

хоризонта испрекидано подрхтавање облака
кретање ледника на другу страну од златних
брегова и стаклене преграде
и орални секс у капијама тутњава
железничких прагова цветови жутих
отвора хладноћа плавих цветова врелине

дању смо се пењали на брда и кроз

њихове скупљене кристале текла је вода
не дозвољавајући да се заустави тако да су
гране звониле савијене у ланце и гудила је
земља ударајући у море подижући се
из маховине и као у сну сам дотакао
твоје руке и брда су полетела у вис