Јапунџа, предавања

МЕТОДИКА НАСТАВЕ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ ЗА ДЕЦУ ОМЕТЕНУ У ИР

Темеље савременог музичког васпитања ударио је енглески музички педагог Џон Кервин.

ЦИЉ И ЗАДАЦИ НАСТАВЕ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ ЗА ДЕЦУ ОМЕТЕНУ У

ИНТЕЛЕКТУАЛНОМ РАЗВОЈУ

Настава музичке културе заснива се на опажању, схватању и репродукцији одређене

музичке проблематике, дакле, музика може учити само музиком. На основу искуства и
развоја способности слушања, извођења и стварања стичу се основна знања и развија се
критичко мишљење.

Циљ наставе музичке културе је позитивно утицање на емотивно-ефективну структуру

личности ученика уз истовремено поступно развијање елементарних музичких
способности.

Задаци наставе музичке културе су:

 
 буђење интересовања према музичкој уметности и музичким активностима;
 оспособљавање ученика да правилно реагују на музику: да опажају карактер
музичког дела и разумеју садржај програмских композиција;
 неговање способности ученика да музички доживљај изразе и средствима других
уметности (ликовним, ритмичко-плесним, драмским и писаним начинима);
 перманентно, у свим ситуацијама развијати музичку перцепцију уз основне
музичке способности – музички ритам, слух и меморију;
 опажање и разликовање особина тонова и њихово бележење;
 неговање вокалних способности ученика певањем народних и уметничких
садржаја;
 оспособљавање ученика за музицирање на ритмичким и мелодијским
инструментима;
 упознавање с основним музичким појмовима који представљају саставни део
опште културе ученика;
 подстицање стваралачких музичких способности сваког ученика посебно;
 упознавање ученика с одобреним делима нашег народног и уметничког
стваралаштва, уз формирање позитивног односа према уметничкој баштини.

МУЗИЧКО ОПИСМЕЊАВАЊЕ

Деца ометена у ИР кроз наставу музичке културе треба да усвојене елементарне појмове
музичке писмености. Почетак едукације карактерише елементарна писменост (представе о
трајању, висини, метрици, динамици и темпу) у чију сврху је добро да се користе
различите апликације са ликовним илустрацијама. Нотно описмењавање почиње од IV
разреда и надовезује се на стечено знање.
Паралелно са развојем способности ученика за певање по нотном тексту, треба развијати
способност за слушну анализу, али на тај начин што се сваки ритмички или мелодијски
проблем прво обрађује у песми по слуху, па тек онда у композицији која се обрађује по
нотном тексту.

Деца ометена у ИР, када је у питању музичка писменост, треба да усвоје чињеницу да у
музици, као и у језику, постоје слова - да би се мелодија прочитала важно је да се познају
музичка слова. Она се зову ноте и бележе се у посебно обележене линије које се зову
линијски систем, којих има пет, а између њих су четири празнине. Деци се ове чињенице
могу конкретизовати помоћу прстију једне руке. Ноте се зову тонови онда када се
слушају. Нота је када се пише, а тон када се чује.

ЗНАЧАЈ МУЗИКЕ И РАНОГ МУЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА ЗА ДЕЦУ ОМЕТЕНУ У

ИНТЕЛЕКТУАЛНОМ РАЗВОЈУ

Дете музику осећа већ у првој години живота. Предшколски период је доба интензивног
развоја музичких способности и значај музичког васпитања у том периоду је највећи.

Музичким делима утиче се на развој дечјих диспозиција за музику и на тај начин се

развијају музичке способности.

Деца ометена у ИР позитивно реагују на музику, која на њих делује подстицајно на више
начина: емоционално, социјално и креативно. Музика их инспирише да се изразе на
најбољи могући начин, да је репродукују и да своје емоције поделе са другима. Настава
музичке културе има значајну улогу у социјализацији и корекцији говорних и моторних
недостатака деце ометене у ИР. Нарочито је важно инсистирати на заједничком певању
јер се на тај начин ублажавају разлике које постоје између деце. Музика децу окупља и
повезује. Текст песме мора бити адекватан њиховом узрасту јер садржај песме усмерава
мишљење, памћење, емоције и утиче на развој говора.

У наставном процесу мора се подстицати спонтано и креативно музичко изражавање, као

и развијање природних склоности и потреба деце да на различите начине репродукују и
слушају музику: опажање висине тонова, опажање ритма и одржавање ритма, опажање и
репродуковање различитих мелодија. Деца доживљавају велико задовољство и
заинтересованост када су укључени у драмске музичке комаде у којима глуме и откривају
музичка дочаравања појединих прича.

Едукатор треба само да прати и ослушкује док ће се деца на најспонтанији начин

изразити и развити своје склоности и интересовања ка музици. Позитивно дејство ће
имати само добро одабране, правилно изведене и организоване музичке делатности

НАСТАВНА СРЕДСТВА У НАСТАВИ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ ЗА ДЕЦУ ОМЕТЕНУ У

ИНТЕЛЕКТУАЛНОМ РАЗВОЈУ

Уколико је циљ да деца музику упозају и заволе онда је веома важно њено слушање које је
немогуће замислити без наставних средстава.
Клавир у највећој мери одговара остварењу задатака музичке културе. При слушању
музике на клавиру деца је доживљавају у целини. Осим клавира пожељни су
и следећи инструменти:

 ударачки инструменти;
 гудачки инструменти;
 лимени дувачки инструменти;
 дрвени дувачки инструменти;
 инструменти са клавијатуром.

На часу музичке културе користе се и музички снимци песама које се изводе. Вокалне и
инструменталне збирке су изузетно значајне за извођење наставе музичке културе. То су
збирке дечјих песама, народних песама, композиције инструменталне музике и сл. Затим
звучни материјал уз Уџбеник, Музичке збирке, аудио-снимци дечјих хорова, серија аудио-
касета и компакт дискова за упознавање инструмената и одговатајуће инструменталне
литературе.

За дечје ритмичко музицирање веома су важне удараљке (бубњеви, чинеле, триангл,

тамбурин, прапорци, штапићи, дрвене и лимене кутије које се ударају, разне звечке...).

Да би деци игре биле занимљивије користе се и друга средства, нпр. играчке, заставице,
колутови и сл.

НАСТАВНЕ МЕТОДЕ У НАСТАВИ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ ЗА ДЕЦУ ОМЕТЕНУ У

ИНТЕЛЕКТУАЛНОМ РАЗВОЈУ

У настави музичке културе користе се све познате наставне методе:

 Метода усменог излагања – жива реч едукатора игра важну улогу у покретању
дечјих емоција, схватању и памћењу музичких садржаја:
o Приповедање – користи се при упознавању деце с новом песмом, новом
композицијом за слушање или новом музичком игром. Едукатор износи
садржај који је у директној вези са текстом песме коју деца треба да певају.
Пре слушања музике важно је да се дочара садржај музике, да се створи
атмосфера за слушање као и да се усмери пажња деце уа слушање музике.
o Објашњавање – користи се при упознавању деце са удараљкама и начином
руковања са њима, при извођењу дикције и интерпетације песме као и при
извођењу покрета у музичким играма.
 Метода разговора – подстиче децу да изнесу закључке о музичкој композицији, да
ли је музика весела или тужна, какав је темпо (лаган, брз) и сл. Током разговора
важно је деци разјаснити музику коју ће да слушају, да схвате композицију,
усмеравати дечју пажњу на оно што је најбитније, најкарактеристичније за
композицију. Слободни разговор са децом се води након слушања песме.
 Метода демонстрације – везана је за објашњења. Нпр. едукатор може да показује
како се обликују уста при певању, при изговору појединих самогласника у певању,
 уз показивање покрета или удараљке, објашњава како се изводи покрет, како се
рукује удараљком и сл.
 Метода игре – најраспростањенија метода у ВО процесу деце ометене у ИР.

МЕТОДСКИ ПОСТУПАК ПРИ ИЗВОЂЕЊУ ДЕЧЈИХ МУЗИЧКИХ ИГАРА

У настави музике користе се музичке игре. Оне се дефинишу као "врста игара у којима је
музичка мисао покретач и носилац свих радњи које се збивају у игри" (Ђурковић-
Пантелић, 1998:139). Музичка игра доприноси свестраном развоју личности, развоју
музичких (пре свега осећаја за ритам), али и моторичких способности деце. Игра деци
омогућава развој пажње, способност запажања, мишљења, памћења, говор, правилне
координације покрета...

Циљ музичких игара, осим једног вида забаве, јесте и креирање покрета у складу са
музиком. Едукатор мора да подстиче:

 усклађивање кретања (ходање, скакутање, играње) са темпом композиције

(умерено, брзо, споро) и,
 коришћење изражајних могућности тела (високо подигнуте руке, ниско спуштене и
опуштене руке и тело, укоченост, успаваност, као да се трага за начим, као кад се
вуче/носи нешто тешко или хода по клизавом терену... )

Покрети који се користе су ритмичко кретање: десно-лево, напред-назад, поскок у месту

или кретању, окретање око себе или другог ... Значајни су и кореографски плесови чије су
фигуре састављене и фиксиране, те се морају тачно изводити.

Дечје музичке игре су различите међу собом у односу на задатке, садржај, средства и саму
организацију.

Деле се на:

 стваралачке;
 покретне (корачање војника, покрети ковача, косача итд.);
 игре са певањем;
 бројалице (омогућавају схватање ритмичких правила у каснијим разредима);
 драмске композиције;

Деци најприступачнији облици музичких игара јесу народне игре и плесови. Она се срећу
са елементима народне игре у оквиру своје породице и шире друштвене средине – сусрећу
се на многобројним слављима везаним за животни циклус и обичаје који га прате.

МЕТОДСКИ ПОСТУПАК ПРИ ОБРАДИ ПЕСМЕ

Деца ометена у ИР воле да певају и за њих певање представља игру. Морају да буду
подржани од своје околине јер их то додатно мотивише. Улога едукатор је велика будући
да он мора током наставе музичке културе да подстиче жељу за певањем, да усмерара
децу ка изражајном певању и да води бригу о јачини, висини и начину певања деце. Али,
уколико се детету на неадекватан начин указује да погрешно пева смањује се његова жеља
за певањем и тако се ускраћује могућност резвоја мелодијског слуха, јер се дате
диспозиције развијају у способност само уз дететову сопствену музичку активност.

Едукатор који пева деци мора добро са савлада речи, мелодију и целу интерпетацију
песме. Интерпетација подразумева одређивање брзине, јачине и начина певања (везано,
испрекидано, изговор, удисај...). Она зависи од садржаја и природе песме. Уколико
едукатор није потпуно спреман за певање онда је боље да не пева већ само да деци покаже
да му је драго што деца певају.

Дете кроз своје певање, покрете, мимику и поглед показује колико се уживео у песму и
колико му се она допала. Најизраженије деца певају када песмом могу да изразе своје
тренутно емотивно стање. Едукатор мора да осети у којим приликама и под којим
околностима се у деци буде одговарајућа емотивна стања, како би те емоције на
ненаметљив начин везали за садржај музике, било репродуковану, било стваралачку.

Пре почетка певања веома је важно створити атмосферу која одговара садржају песме.

При избору песама едукатор има потпуну слободу али мора да задовољи следеће
параметре:

 песме морају да имају васпитну и уметничку вредност;

 треба да буду једноставне садржајем, мелодијом, ритмом и обликом;
 изабрана песма мора да одговара опсегу дечјег гласа;
 кроз искуство извођења стичу се основна знања и вештине, зато је важно да се
обезбеди постављање и решавање предвиђене музичке проблематике кроз изабрани
музички садржај;
 мора да се води рачуна да се песме обраде у одговарајућем редоследу (поштовање
дидактичких принципа од познатог ка непознатом, од лакшег ка тежем,
поступности, систематичности и очигледности).

МЕТОДСКИ ПОСТУПАК ПРИ УСВАЈАЊУ МУЗИЧКОГ РИТМА ДЕЦЕ ОМЕТЕНЕ У

ИР

“Оно што ми је лепо желим да се понови, опет и опет.” (Maurits Cornelis Eshera, сликар
(1898. – 1972.)) А то је ритам.

Едукатор треба да развија смисао за ритам преко слободних покрета и игре у школској
учионици и дворишту. При раду с децом могуће је корелирати ритмове кроз разне изразе:
слушајући их с касетофона, пратећи их покретом (усправан-сагнут, одручи-приручи и сл.),
плесом, дириговањем, можда рецитовањем или певањем. Тако се деци приближавају
преплитање и хомогеност ритмова у њиховим различитим појавним облицима у природи
и животу уопште.
У анализи се може користити игра бубњева, где се једна боја или облик озвучи ударцем
леве руке, а друга боја или размак ударцима десне руке. При бубњању децу упозоравамо
на брзину ритма (густоћа, размаци облика) и јачину (величина облика, нпр.).

Када се ритам усвоји треба да се репродукује ритмичким инструментима. У развоју

осећаја ритма полази се од ритма говора који деца постепено преносе на удараљке и тако
изводе ритмичка трајања, затим се изводи ритам у покрету.

Способност адаптације према одређеном темпу, односно реаговање на промену темпа

веома је важна компонента ритмичке способности. Она је предпоставка заједничком
музицирању, певању и свирању. Један од начина вежбања односи се на изговарање исте
разбрајалице или бројалице уз пљескање ритмичког удара у спором и брзом темпу.
Изговор (разбрајалица) и покрет усклађују се са темпом који едукатор диктира.

Активности опонашања нпр. падања крушака и/или свирањем на дечјим ритмичким

инструментима едукатор подстиче изводећи и сам ритмичке комбинације у дводелном
ритму (нпр. велика крушка – дуже трајање, мала – краће). Ученици након тога извођење
понављају по слуху (у целини или делећи је на двотакте). Након тога анализирају се дужа
и краћа трајања а затим се повезују са графичким представљањем, односом нпр. величине
крушке. На крају се изводи ритмичка целина на основу графичког приказа.

МЕТОДСКИ ПОСТУПАК ПРИ СЛУШАЊУ МУЗИКЕ, ИЗБОР МУЗИКЕ КОД ДЕЦЕ

ОМЕТЕНЕ У ИР

Слушањем музике код деце се развија памћење, музички укус, смисао за музичке форме,
као и препознавање боја звука појединих музичких инструмената.

Композиције које едукатор бира морају да буду кратке, једноставе, деци блиске и
приступачне, у потпуности доступне њиховом схватању и разумевању, са
карактеристичним ритмом и темпом. Трајањем, темпом и садржајем морају бити доступне
деци. Прво се слуша вокална музика, затим музика појединих инструмената, па тек онда
оркестарске композиције. При избору инструменталне музике предност се даје
клавирским композицијама.

Циљ није да деца запамте песму већ да се развије интерес за слушање музике.
Препознавање композиција је могуће само уколико су композиције слушане више пута:

 прво, глобално слушање – емоционално проживљавање музичког дела, затим

спонтано реаговање на музички доживљај, затим
 селективно слушање – опажање/препознавање појединости на које едукатор указује
укључујући и тренутне захтеве односно питања.

При слушању композиције важно је да ученици препознају:

 различите тонске боје (гласове и инструменте);

 различит темпо;
  динамичке разлике;
 различита расположења на основу изражајних елемената;
 композицију коју су слушали;
 уз препознавање звука полако и постепено се уводи музичка терминологија:
флаута-флаутиста, гитара-гитариста, дечји, женски и мушки глас;
 да ли се уз ту песму игра;
 такође, треба да наведу пример присуства музике у свакодневном животу.

Едукатор може да пева или свира сам или да упозна ученике са вокалним и
инструменталним композицијама са радија, грамофона или ЦД, ДВД-а. Свако упознавање
са композицијом треба да буде пропраћено конкретним материјалима и наставним
средствима. Да би дете могло да схвати и доживи музичку композицију важно је да се
користе деци позанти и усвојени појмови који треба да се повежу и ускладе са музичким
говором.

МЕТОДСКИ ПОСТУПАК ПРИ УПОЗНАВАЊУ СА ИНСТРУМЕНТИМА И СВИРАЊУ

НА ИНСТРУМЕНТИМА

Значај свирања на инструмнтима огледа се у следећем:

 Инструмент, као играчка, заокупља ученике и буди њихово интересовање за

активно учешће у музици.
 Истраживања су показала да деца која свирају у пријатној и занимљивој атмосфери
боје опажају и разумеју музичке појаве и законитости.
 Брзо и лако савладавање технике свирања на ритмичким удараљкама, без обзира на
степен музичких способности, све ученике чини равноправним учесницима
разредног музицирања.
 Свирањем се активира звучна радозналост, вежба слушна осетљивост, развија
моторика, негује интересовање за колективне музичке активности, омогућава
афирмација индивидуалних способности као и меморисање музичких целина.
 Учествовањем у активном музицирању, дете развија осећај о личној вредности и
личној одговорности за успех читавог колектива.

Звук појединог инструмента најлакше се опажа и препознаје у солистичком извођењу.

Уколико композицију изводи група инструмената тада се препознају само они
инструменти који се изразито истичу својим звуком.

Пре употребе инструмената дете треба да рукама, ногама и говорним органима прати
ритам песме:

 рукама се пљеска, пуцкета, удара (по прстима, по коленима, по столици, столу..),

куца, клиже (длан о длан, по телу...);
 топот – ногама по поду, прстима или петом;
 клизање – ногама по поду у круг, једном или другом смеру;
  цоктање – изводи се језиком на три начина: врхом језика уз горње зубе, врхом
језика уз непце и врх језика прво на непце, затим језик на доле;
 пуцање – изводи се уснама брзим одвајањем;
 трзање – кажипрстом се трза усна при испуштању самогласника или комбинација
гласова;
 дување – дувају се гласови као: ф, с, ш.

Након потпуног овладавања овим активностима прелази се на коришћење инструмената.

Почиње се од инструмената који захтевају активност само једне руке (звоно, звечка),
затим инструменти који захтевају координацију покрета обе руке (бубњеви, штапићи), и
након тога могу се користити инструменти који захтевају усклађену моторику.

Деца на часовима музичке културе треба познату песму, на основу карактеристичног

мотива, да свирају:
 
 различитим темпом (брзо-споро);
 са динамичким разликама (гласно, тихо, постепено појачавање и утишавање);
 изражавајући различита расположења (весело, шаљиво, тужно, нежно, одлучно...)
на основу изражајних елемената (динамика, темпо, ритам, мелодија).

Поред тога, постоје занимљиви облици рада као што су:

 мелодијска импровизација;
 музичка питања и одговори;
 изграђивање секвенце итд.
.
Слободна стваралачка активност развија код детета свест о његовој личности, његовој
вредности, развија интересовање за музику.

МЕТОДСКИ ПОСТУПАК ПРИПРЕМАЊА ХОРА, ПЕВАЊЕ У ХОРУ

Разредни хор чине сви ученици и он је саставни део наставе музичке културе за децу
ометену у ИР. Избор песама за разредно хорско певање мора да буде у складу са
наставним градивом које се обрађује у оквиру наставе музичке културе. Поред разредног
постоји и централни хор школе који чине одабрани ученици. Овај хор репрезентује школу
и учествује у школским приредбама. Музичка литература за хорско певање мора да
одговара узрасту и способностима ученика који у њему учествују. Учествовање у хору је
добровољно и мора да буде у складу са жељом и могућностима ученика.

У хору се пева у једном или више гласова. Хорско певање утиче на развој и богаћење
постојећих способности и музичке културе ученика.

Поред организованог хорског певања у оквиру ваннаставних активности организују се и

други облици музичке активности за ученике ометене у ИР. Оне доприносе развоју
мисаоне активности, емоционално доживљавање и музичко памћење. Ту спадају:
  школски оркестар;
 секција певача;
 фолклорна секција;
 ритмичка секција.

ПАНОПТИКУМ број 02, Нови Пазар, март 2005, година ИИ

Нака Никшић
НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО У НАСТАВИ МУЗИКЕ
(извод)

„У избору фолклорних игара треба поћи од завичајних, деци најближих игара, па затим
ширити интересовање и за друге (Стојановић, 1996:65).“
„Садржаји народног стваралаштва који се користе у настави музике су: народне
бројалице, изреке, тапшалице, цупкалице, разбрајалице, народне лирске песме, народне
игре, народне игре уз певање и народни музички инструменти.“

„Бројни методичари музике (Миодраг Васиљевић, Зорислава Васиљевић, Гордана

Стојановић...) говоре о потреби постављања музичке писмености на народним основама ...
Преко народног стваралаштва деца упознају културну баштину свог и других народа, што
доприноси развоју опште културе, међусобном разумевању, уважавању и поштовању.
Неговањем народног стваралаштва, васпитавамо младе генерације да чувају своју
културну традицију, народне обичаје и ентитет. Дела која у основи имају народну музику
лакше се усвајају од дела уметничке музике због своје једноставности, те доприносе
бржем остваривању постављених задатака.“

„При избору песама за певање предност треба дати народној дечијој песми, јер се звучне
наслаге народне музике стварају код детета од првих дана живота у оквиру породице.
Осим тога, народна дечија песма одликује се ведрим и живахним карактером, кратком и
једноставном мелодијом, са честим понављањима музичких фраза и текста. Деца радо
усвајају народне песме и брзо их уче напамет. Народна песма је квалитетна врста песме,
јер је прошла кроз многе генерације, доживела разноразна "брушења" и "чишћења" те се
данас јавља у форми савршено једноставне мелодије.“
Посебну варијанту народних песама чине песме модели. Наш музички педагог, Миодраг
Васиљевић, увидео је потребу постављања музичке писмености на народним основама. Он
је одвојио мелодије чији природни иницијали одговарају основним тоновима (до – Добро
јутро, ре – Ресаво водо 'ладна, ми – Ми идемо, фа – Фалила ми се прошена мома, сол –
Сол ми дај, ла – Лазара мајка, си – Сини сунце). Васиљевић је модификовао изабране
песме прилагођавајући њихове текстове аретинским слоговима, како би одговарале
иницијалисима мелодија. Моделима је наменио функцију фиксирања основних тонова. За
моделе је бирао мелодије различитих ритмичких структура да би ученици од самог
почетка тактирањем развили моћ опажања различитих метричких структура. (Васиљевић,
2000:66)“

„Деца коју васпитачи називају немузикалном (због неправилног певања) показују велико
интересовање за слушање музике, постављају умесна питања и примедбе, те траже да
поново слушају композицију. (Manasteriotti, 1981:126)“
„У недовољно развијеним срединама, у којима поседовање Орфовог инструментаријума
представља луксуз, деца могу направити инструменте од картона, пластичних кутија,
жице или од природних материјала на начин како је то чињено у прошлости. У народу су
до данас сачувани многобројни инструменти, које деца могу са лакоћом правити и на
њима свирати, а то су: кастањете, ћемане, чегртаљка, бубњићи од дрвета и коже, лист,
трава, писак, зујаљка, дугме на канапу, чигра, фрула идр. У прошлости већина ових
инструмената била је саставни део верских обреда, лова или плашења птица, а данас се
користе као дечије звучне играчке.
Ево како изгледају и како се могу направити неки инструменти:

Кастањете или клепетаљка је дечија звучна играчка од кукурузовине. Спада у групу

идиофоних инструмената, а израђује се од младе стабљике кукуруза. Одсече се део
стабљике кукуруза које обухвата једно коленце и разреже уздуж, до коленцета, на два или
три дела да би се добила тзв. крила. Крила су заломљена близу коленцета/задебљања на
стабљици кукуруза. При наглом покрету руке крила ударају у средишњи део стабљике, те
настаје звук сличан кастањетама.

кастањете

Ћемане или гуслице је инструмент који изгледом подсећа на виолину или на гусле.
Типична је дечија играчка и спада у групу идиофоних ионструмента. Прави се од сухе
кукурузне стабљике. Одреже се комад стабљике кукуруза, тако да обухвати два чланка.
"Између 'коленца'како се називају границе чланка, просеку се две 'струне', испод којих се
са сваке стране подвуче по комадић дрвета, да би струне биле одигнуте од стабљике."
(Големовић, 1998:49) Инструмент се састоји од два оваква дела, а звук настаје
превлачењем једног преко другог.

ћемане или гуслице

Чегртаљка спада у групу идиофоних инструмената. Састоји се од дрвеног, правоугаоног,

оквира, унутар ког је осовина са зупчастим ваљком и дрвени еластични језичак који је на
њега ослоњен. При замаху руке долази до обртања оквира око осовине, при чему крај
језичка пада са једног зуба ваљка на други. При оваквом окретању настаје
карактеристично чегртање, па отуда назив инструмента.
 чегртаљка

Фрула је дувачки/аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета (углавном

шљиве). Састоји се из чепа којим је инструмент затворен са горње стране (не у потпуности
с обзиром да му је одсечен један уздужни део да би омогућио пролаз ваздуха кроз цев
свирале). На полеђини инструмента налази се отвор са оштрим бридом који се назива
ветрило, а који сече ваздух стварајући тон. На дну свирале налази се рупа која се назива
одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа помоћу којих можемо извести
седам тонова (најчешће тонови дурске лествице).

Свирала од сламе израђује се од ражи, јечма, или овса. Влат житарице се одсече у дужини
од око 200 мм. Доњи део је отворен, док је горњи затворен на природан начин –
коленцетом сламке. Испод коленцета је засечен језичак, а на стабљице је могуће
направити отворе за свирање једноставних мелодија.

Звучне карактеристике појединих инструмената (висина звука који настаје на њима), као
што су: гуслице, писак, трава и зујаљка, не одговарају темперованом систему који се
користи у настави музике, па се ови инструменти користе само за посебне звучне ефекте у
циљу стварања одређене атмосфере. Фрула се може користити као мелодијски дечији
инструмент, а кастањете, бубњићи и чегртаљка као ритмички музички инструменти.

Овде се пружа могућност да деца сама израде инструменте на часовима ликовне културе,
чиме се постиже корелација између музике и ликовне културе. На овим часовима деца
могу израђивати и делове ношњи. Преко народног стваралаштва постиже се корелација са
физичким васпитањем, светом око нас, матерњим језиком, па и математиком.“