KRATKA TERAPIJA: FOKUSIRANA NA RAZVOJ REŠENJA

STEVE DE SHAZER
INSOO KIM BERG
EVE LIPCHIK
ELAM NUNNALLY
ALEX MOLNAR
WALLACE GINGERICH
MICHELE WEINER-DAVIS

Ovaj članak opisuje formu Kratke terapije razvijenu u Centru za kratku porodičnu terapiju.
Odabrali smo naslov koji je sličan naslovu čuvenog rada Viklenda, Fiša, Vaclavika i Bodina
„Kratka terapija: Focused problem resolution“, kako bismo naglasili naše mišljenje da postoji
konceptualna veza i razvojna povezanost između gledišta iznesenih u ova dva rada.

Teorija i praksa kratke terapije se značajno razvila u poslednjoj dekadi nakon

objavljivanja rada Viklenda, Fiša, Vaclavika i Bodina „Kratka terapija: Fokusirana na rešenje
problema“ i de Šazerovog rada „Kratka terapija: Dvoje čini društvo“. Rad u Centru za kratku
terapiju Instituta za istraživanje u oblasti mentalnog zdravlja (MRI) urađen je unutar jasno
određenog limita od 10 seansi i Vaclavik i saradnici su zabeležili da je 72% njihovih klijenata ili
postiglo cilj tretmana ili je postiglo značajan napredak u proseku nakon sedam seansi.
Naše studije u Centru za kratku porodičnu terapiju u Milvokiju (BFTC), koje se oslanjaju
na ovaj rad, u kojima smo koristili ista pitanja kao ona koja su korišćena na MRI, ukazuju na
sličan koeficijent uspešnosti. U BFTC radimo bez pomenutog limita u pogledu broja seansi, a
kada nas neko pita kažemo „što je manje moguće“. Prosečan broj seansi po klijentu se smanjio
sa 6 seansi za 1600 klijenata (od 1978.-1983.) na manje od 5 seansi za 500 klijenata tokom
1984.
Važno je da se kratka terapija ne defininiše samo u odnosu na vremenska ograničenja jer
svi klijenti žele da ostanu na terapiji u peridu samo od 6 do 10 seansi, bez obzira na terapeutove
planove ili njegovu terapijsku orjentaciju. Na osnovu toga, pravimo razliku između (a) kratke
terpaije definisane vremenskim ograničenjima i (b) kratke terapije definisane kao način
rešavanja ljudskih problema.

RAZVOJ

Istorija kratke terapije kakva je opisana ovde vodi poreklo iz rada Miltona Eriksona iz
1954. Godine „Specijalne tehnike kratke hipnoterapije“. U ovom radu on je, kroz sedam studija
slučaja, jasno prikazao pristup koji se fokusira na sledeće:
Terapeutov zadatak postaje problem namerne upotrebe neurotske simptomatologije kako bi se
zadovoljile jedinstvene potrebe pacijenta. Ovakvo korišćenje simptoma mora da zadovolji neodoljivu želju za
neurotskim smetnjama, ograničenja koja su terapiji nametnuta od spoljašnjih uticaja i iznad svega mora da
obezbedi adequately for constructive adjustments aided rather than handicapped by the continuance of
neuroticisms. Takva upotreba simptoma je ilustrovana ... specijalni hipnoterapijskim tehnikama supstitucije
simptoma, transformacije i amelioracije (poboljšanje) i uvođenja korektivnog emocionalnog odgovora.
 Ovo je ključ kratke terapije kako je mi vidimo: korišćenje onoga što klijenti donose sa
sobom kako bi im se pomoglo da zadovolje svoje potrebe na način na koji mogu da postigniu da
budu zadovoljni svojim životima. Iako Erikson govori o „neurotskim simptomima“ , on pored
toga govori da – barem kada se radi kratka terapija – nijedan pokušaj nije napravljen da se
ispravi bilo koji „osnovni uzročni poremećej“. Po našem mišljenju nijedan takav pokušaj nije ni
potreban.
U poznim 60-im i ranim 70-im broj poboljšanja u kratkoj terapiji pojavio se u vezi sa
razvojem porodične terapije. Centar za kratku terapiju je osnovan 1968. Godine na MRI u Palo
Altu u Kaliforniji; „Kratka terapija: Fokusirana na rešenje problema“ je objavljen 1974. godine;
iste godine je objavljen i rad „ Tretman dece kroz kratku terapiju njihovih roditelja“ u Centru za
izučavanje porodice u Milanu (koji je počeo sa radom 1971.); i 1969. godine de Šazer je počeo
da razvija svoj sopstveni model kratke terapije ( bez znanja o Palo Alto grupi sve do 1972. ) i
„Kratka terapija: Dvoje čini društvo“ je objavljen 1975. godine.
Ova tri rada i dve knjige koje su objavljene u ovom periodu – Promena i Neobična
terapija -- imaju dosta zajedničkog: svi se bave problemima, kako su održavani i kako ih rešiti.
Fokus je očigledno bio na različitim i efektivnim tehnikama, sa velikom raznolkošću prikazanih
slučajeva. Ipak, od skoro mi na BFTC smo postali sve više i više zainteresovani za rešenja i kako
ona funkcionišu.

GLAVNI PRINCIPI NAŠEG RADA

1. Najveći broj nezadovoljstava se razvija i održava u kontekstu ljudske interakcije.

Pojedinci nose sa sobom jedinstvene osobine, resurse, ograničenja, verovanja, vrednosti,
iskustva i ponekad teškoće i oni kontinuirano uče i razvijaju načine za međusobnu interakciju.
Rešenja leže u promeni interakcija u kontekstu jedinstvenih ograničenja situacije.
2. Zadatak Kratke terapije je da pomogne klijentima da urade nešto drugačije,
menjajući njihova interaktivna ponašanja i/ili njihove interpretacije ponašanja i situacija tako da
rešenje (razrešenje njihovih nezadovoljstava) može biti postignuto. U cilju konstruisanja rešenja
može biti korisno saznati što je više moguće o ograničenjima situacije koja izaziva problem i
interakcije koja ide uz to, jer rešenje (tj. promena u interakciji) treba da se „uklopi“ unutar
ograničenja te situacije na način koji dozvoljava rešenju da se razvija.
Fon Glasersfeldovo razlikovanje termina „odgovarati“ i „uklopiti“ je relevantno u ovom
značenju:
Metafizički realista traga za znanjem koje se poklapa sa realnošću ... u izvesnom obliku homomorfizma,
odnosno, za jednakošću odnosa, redosledom ili karakterističnom strukturom – drugim rečima, za nečim što on
smatra istim, jer samo onda može reći da je njegovo znanje ovozemaljsko.

„Uklopiti“, sa druge strane, je sasvim druga stvar:

Ako... kažemo da se nešto uklapa, imamo na umu drugu relaciju. Ključ se uklapa ukoliko otključava bravu.
Uklopiti opisuje kapacitet ključa, a ne brave.
 Poput kalauza, intervencija treba samo da otvori put do rešenja koje se može postići bez
znanja o svim detaljima problem.
3. Dugo smo bili zbunjeni pojmom „otpor“ u terapiji. Budući da smo pratili rad jedni
drugima 1, postali smo sve više i više uvereni da klijenti zaista žele da se promene. Naravno da
su neki od njih utvrdili da se naše ideje o tome kako da se promene nisu baš najbolje uklopile.
Ipak, mi smo na to gledali kao na način na koji nam klijenti govore kako da im pomognemo, pre
nego kao na „otpor“. Iznova i iznova, nalazimo da su ljudi poslati od strane drugih terapeuta
(zajedno sa etiketom „ rezistentni klijent“) u isto vreme očajnički željni promene i visoko
kooperativni. Zapravo, koji smo izmislili za promociju kooperacije je sasvim jednostavan:

Prvo povezujemo sadašnjost sa budnućnošću (ignorišući prošlost, izuzev prošlih uspeha),

zatim ukazujemo klijentima šta mislimo da je od onoga što već čine korisno i/ili dobro za njih i
onda—kada znaju da smo na njihovoj strani – možemo predložiti nešto novo što bi mogli da
urade što je, ili što bi bar moglo da bude, dobro za njih.

Jasno je da ljudi dolaze na terapiju želeći da promene svoju situaciju, ali šta god da su
pokušali da urade da bi nešto promenili nije urodilo plodom. Sami su sebi blokirali put, možda
su slučajno i pogoršali svoju situaciju i razvili nepovoljne navike.
Uzimajući ovo u obzir, ideja da će se klijenti opirati promeni je u najmanju ruku zabluda.
Zapravo, sa ovakvim idejama u glavi, terapeut može izazvati „otpor“ ili nesaradnju, ako ne i
konflikt. To jest, terapeutove predstave mogu proizvesti samoispunjavajuće proročanstvo
neuspešnog ishoda.
4. Mogu se konstruisati nova i delotvorna značenja makar za neke aspekte
klijentovih nezadovoljstava. Ne radi se o tome da li osoba ima ili nema „simptom“. Označavanje
nekog određenog ponašanja simptomom je proizvoljna stvar; u nekom drugom setingu, ili sa
drugačijim značenjem, isto ponašanje bi bilo i prikladno i normalno. To jest, bilo koje ponašanje
se može gledati sa bezbroj različitih gledišta i značenje koje je dato ponašanju ( ili sekvenci
ponašanja) zavisi od konstrukcije ili interpretacije posmatrača.
5. Samo mala promena je neophodna. Dakle, samo mali i razuman cilj je
neophodan. Glavna razlika između kratke terapije i drugih modela leži u ideji terapeuta koji se
bave kratkom terapijom da baz obzira koliko užasna i koliko kompleksna situacija bila, mala
promena u ponašanju jedne osobe vodi ka dubokim i dalekosežnim promenama u ponašanju
svih uključenih osoba2. Čini se da i kliničko iskustvo i istraživanja potvrđuju predstavu da mala
promena može odvesti ka drugim promenama i samim tim ka daljem napretku. Obrnuto, čini se
da što je veći cilj ili željena promena, biće teže da se uspostavi kooperativni odnos i sve je
izvesnije da terapeut i klijent neće uspeti.
6. Promena u jednom delu sistema vodi promenama u čitavom sistemu. Stoga, broj
ljudi koji uspešno konstruišu problem i rešenje nije nužno od važnosti. Dugo nas je zbunjivala
ideja nekih terapeuta da „porodična terapija“ znači da terapeut mora da se sastane sa celom
porodicom, ili da „bračna terapija“ zahteva prisustvo oba supružnika. Čini se da njihova ideja da
1
Autori žele da zahvale drugim saradnicima sa BFTC

2
Džon Vikland i ja smo često diskutovali o ovom stanovištu, koga se terapeuti koji se bave kratkom terapijom (na
MRI i na BFTC) čvrsto drže. Mislim da ova rečenica iskazuje njegovo stanovište.
sistemska teorija, koja podrazumeva da je celina veća od prostog zbira svojih delova, diktira
neophodno prisustvo čitave porodične zajednice na terapiji. Naravno, podrazumeva se da
promena pojedinca mora da se prilagodi ograničenjima sistema kako bi bila kompatibilna sa
njima.
7. Efektivna terapija se može sprovesti čak i kada terapeut ne može da opiše na šta
se klijent žali. U osnovi, jedino što je potrebno da terapeut i klijent znaju je:“Kako ćemo znati
kada je problem rešen?“. U početku ovo može izgledati kontraintuitivno, ali mi smo shvatili da
bilo koje zaista različito ponašanje u problematičnoj situaciji može biti dovoljno da izazove
rešenje i da pruži klijentu zadovoljstvo koje on ili ona traži od terapije. Sve što je neophodno je
da osoba koja je umešana u problematičnu situaciju uradi nešto drugačije, čak iako je to
ponašanje naizgled iracionalno, svakako irelevantno, očigledno bizarno ili čak smešno. Detalji o
klijentovim problemima i objašnjenje toga kako se problem održava, mogu biti korisni da bi
terapeut i klijent razvili bliskost i da bi konstruisali intervencije. Ali da bi se jedna intervenišuća
poruka uspešno uklopila, nije neophodno imati detaljan opis problema. Nije čak ni neophodno
konstruisati rigorozno objašnjenje kako se problem održava.

Problemi i Rešenja

Pri opisivanju pristupa ovog tretmana, podvlačenje osnovnih premisa može učiniti
njegovu prirodu i implikacije još očiglednijim. Na primer, definicija nekoliko idiosinkratičnih
termina je neophodna kako bi se mogle shvatiti razlike između našeg i ostalih modela:

Teškoće predstavljaju jedna prokleta stvar svakodnevnog života za drugom, koje klijenti često
nazivaju „problemima“. Ovo uključuje, ali ne ograničavajući se na to, takve stvari kao što su auto koji
neće da upali, tegla sa turšijom koja ne može da se otvori, muž i žena koji se tu i tamo posvađaju i dete
koje mokri u krevet.
Problemi se sastoje od teškoće i ponavljajućeg, neefikasnog pokušaja da se prevlada ta teškoća
i/ili teškoća plus opažanje od strane klijenta da je situacija statična i da se ništa ne menja; to jest, jedna
prokleta stvar za drugom, postaju ista prokleta stvar iznova i iznova.
Rešenja su ponašajne i/ili opažajne promene koje terapeut i klijent konstruišu da bi promenili
teškoću, neefikasni način prevazilaženja teškoće i/ili su konstruisanje prihvatljive, alternativne
perspektive koja omogućava klijentu da drugačije doživi problematičnu situaciju. Neka rešenja se
razvijaju kroz razlaganje konstruisanog problema (to jest, klijentov problem plus terapetuovo viđenje
problema, koje uključuje potencijalna rešenja); druga rešenja se razvijaju krozkonstruisanje alternativne
budućnosti koja ne sadrži problem.

Konstrukcija Rešenja

Terapeuti moraju da prave određene pretpostavke u vezi sa konstruisanjem problema i

prirode rešenja kako bi radili svoj posao. (Iako su naše pretpostavke donekle idiosinkratične,
povezane su sa Vaclavikovim i Hejlijevim) Recimo da terapeut pretpostavi da „simptomi“ imaju
sistemsku funkciju – održavaju porodicu na okupu. U tom slučaju on ili ona će nacrtati mapu
koja sugeriše kako ta funkcija može služiti tom sistemu bez simptoma. Međutim, ako terapeut
pretpostavi da je simptom samo pitanje „loše sreće“ i da nema nikakvu funkciju, onda će on ili
ona nacrtati drugačiju mapu koja sugeriše eliminisanje simptoma tako što menja ono što je
moglo da se desi da je klijent imao „sreće“.
Problemi uključuju ponašanje do koga je dovelo klijentovo gledanje na svet. Da bi razvili
rešenja, moglo bi biti korisno da o problemima mislimo KAO DA su razvijeni na sledeći, preko-
pojednostavljeni način. Naš prvi zamišljeni korak u izgradnji hipotetičkog problema čini se
relativno malim, iako posledica može biti prilično nesrazmerna. Hajde da zamislimo da ljudi sebi
govore „Ja se ili ponašam na „A“ način ili se ponašam na „ne A“ način. Iz bilo kog razloga (ili
grupe razloga), „A“ se čini kao ispravan (logičan, najbolji ili jedini) izbor. Kao rezultat toga, sve
drugo (sva „ne A“) je sjedinjeno zajedno i isključeno. Drugim rečima, izgleda kao da je „A“
ponašanje klasa za sebe, a da su „ne A“ ponašanja sve preostale klase ponašanja (sve klase
minu klasa „A“) koje bi mogle biti izabrane.
Izgleda kao da su problemi održavani idejom klijenata da je ono što su oni odlučili da
urade povodom problema bila jedina ispravna i logična stvar koju su mogli da urade. Dakle,
klijenti se ponašaju kao da su uhvaćeni u kolotečinu, jer je isključeno bilo kakvo ponašanje iz
„ne A“ klase ponašanja.
Zaključili smo da je korisno fokusirati se na pomaganje klijentima da opišu svoje
„omiljene“ faktore, one koje biraju da naglase u svom opisu, i koji reflektuju hipotetički izbor.
Najvažnije u svakom pojedinačnom slučaju je da su oni aspekti situacije koji su isključeni iz
klijentovog opisivanja problema potencijalno korisni za kreiranje intervencija i pronalaženje
rešenja. Na primer, klijenti se često žale da se osećaju (što je obično formulisano kao „ da su“)
depresivno:

1. Neki će odmah moći da opišu ponašajne aspekte toga, dok će drugima to biti teško ili
nemoguće;
2. Neki će se fokusirati na nekontrolisane aspekte
3. Neki će lako opisati značajne druge koji pokušavaju da ih razvedre (nehotično
pogoršavajući stvari)
4. Dok će nekima biti teško da opisuju i umesto toga će tugovati zbog činjenice da istorijski
gledano imaju dobre razloge da budu depresivni; i
5. Dok su neki depresivni zbog nečega za šta su sigurni da će se desiti (ili se neće desiti) u
budućnosti.

Da ilustrujemo, klijent izjavljuje da je „oduvek bio depresivan“. Terapeut ga pita „šta

vam je dalo ideju da ste bili depresivni?“ Klijent je odgovorio „Znam da sam depresivan jer tu i
tamo imam `dobre dane` .“ Terapeut je onda zamolio klijenta da opiše šta je drugačije „dobrim
danima“ i posebno, šta on radi drugačije.
Klijentovo pominjanje izuzetaka od pravila „uvek depresivan“ vodilo je daljem
opisivanju ponašanja, opažanja i ideja koje se, po klijentovom mišljenju, ne bi dogodile „lošim
danima“. Klijent je onda zamoljen da i pre odlaska u krevet predvidi kakav dan biti sutra i ako bi
predvideo „loš dan“ onda bi što je ranije moguće sledećeg dana tebalo da uradi nešto što inače
čini „dobrim danima“. Nakon treće seanse klijent je manje predviđao „loše dane“ i mnogo
manje je imao „loših dana“, i sve njih je mogao da pretvori u manje ili više normalne dane. Iako
ne postoji odnos jedan prema jedan između komponenti koje su isključene iz konstruisanja
problema i konstruisanja rešenja, ipak ono što klijenti ističu snažno ukazuje na mogućnosti. Na
primer, ako je jasno da se problem dešava na samo jednom određenom mestu onda bi direkcija
mogla biti – skoro bilo šta što ima direktne veze sa problematičnim ponašanjem—planirana da
se odigra na nekoj drugoj lokaciji, koja obezbeđuje neku minimalnu razliku. Na primer, ako par
izjavljuje da se njihove svađe dešavaju samo u kuhinji, terapeut im može predložiti da se
sledeća svađa odigra u dnevnoj sobi. Postoji velika šansa da će drugačija „pozornica“ izazvati
drugačije ponašanje. Tako svaki klijent konstruiše realnost problema od određene kombinacije
faktora, a terapeut konstruiše rešenje od poznatih faktora kao i od onoga što može biti
isključeno.
Kada imamo ovakvu složenost problemske konstrukcije činilo bi se razumnim da bi
rešenja trebalo da odgovaraju takvoj složenosti. Ipak, naše mišljenje je da intervencije i rešenja
jedino treba da se uklope u ograničenja problema na isti način na koji se kalauz uklapa u mnogo
različitih bravi.

PRIKAZ SLUČAJA

Majka i otac su doveli svoje troje dece sa sobom na porodičnu terapiju zbog svoje
zabrinutosti zbog „neprijateljstva i nasilja“ mlađeg sina. Svo troje dece je bilo uspešno u školi i u
vršnjačkoj grupi. Problemi su bili sasvim usmereni na to kako se članovi porodice odnose jedni
prema drugima. Svaki pokušaj da im se pomogne da se fokusiraju na interakcioni obrazac svoje
situacije tj. ko šta i kada radi u obrascu „neprijateljstva i nasilja“, vodio je tome da se neki član
porodice žali na ostale članove. Dalji pokušaji fokusiranja na bilo koji specifični problem, vodili
su samo do novih problema. Uopšte, porodica je odavala utisak da je život nezadovoljavajući
nered.
Koristeći izuzetke od problema porodice tim je razvio ovu poruku:

Impresionirani smo da se, uprkos mnogim teškoćama o kojima ste nam pričali, dešava neki
uspeh. Deca ostvaruju dobre rezultate u školi i nemaju nikakve probleme, brak je opstao nakon 15 teških
godina; karijere oba roditelja se dobro odvijaju. Ovo za nas znači da vi svi radite nešto strašno dobro i mi
bismo želeli da znamo nešto više o tome. Stoga bismo voleli da između ove i sledeće seanse, svako od
vas posmatra šta se dešava u porodici što biste voleli da se i u budućnosti dešava.

Dve nedelje kasnije porodica je podnela izveštaj o svojim zapažanjima, što je trajalo pola
sata. Svako je kod ostalih članova porodice posmatrao ono što bi voleo da ostali rade i u
budućnosti. Neke od stvari koje su opisali su bile nove a druge su predstavljale retke događaje i
ponašanja koja su nedostajala u prethodnoj godini. Iako stvari zasigurno nisu bile „savršene“,
poteškoće su bile minimalne, a tim ih je uverio da stvari nikada neće biti savršene. Ispričali smo
im jedno od naših pravila: Ako radi, čini ga još više. Ako ne radi, nemoj to da činiš ponovo, učini
nešto drugo.
Naš cilj je da započnemo proces rešavanja, pre nego da zaustavimo problemski obrazac i
stoga će problemi prestati da budu nešto zbog čega se vredi žaliti. Intervencija u prvoj seansi je
bila napravljena tako da može da se uklopi u opštu prirodu problema porodice i da otvori
mogućnost da oni mogu da razviju upotrebljiviji pogled na svoju situaciju, koji ih može dovesti
do rešenja svojih problema. Pokušaji da se kreira intervencija koja bi se zasnivala na
zaustavljanju problema „neprijateljstva i nasilja“ bi bili nemogući jer bi obrazac ostao nepoznat.
Pokušaji da se kreira intervencija koja bi se zasnivala na obrascu problema koji je porodica
prikazala tokom seanse, tj. pokušaji da se intervencija poklopi sa „nezadovoljavajućim
neredom“, iako teoretski efektivni, ne bi mogli tako lako da dovedu do eventualnog rešenja,
koje je porodica sama izmislila između prve i druge seanse. Preostale dve seanse bile su
posvećene pomaganju porodici da pronađu načine da ohrabre sami sebe da čine više onoga što
bi želeli da se događa, kao i pomaganju porodici da izmisle načine da odgovore na stvari, za koje
bi voleli da se dešavaju i u budućnosti.
Svaki problem se može konstruisati u mnogo različitih, mogućih rešenja i svaka
intervencija koja uspešno izazove bilo kakvo drugačije ponašanje i/ili drugačiji način gledanja na
stvari, može dovesti do bilo kog od hipoteziranih rešenja. Tačnije, ono što očekujete da se
dogodi utiče na ono što radite. Ako očekujete istu prokletu stvar da se ponovo desi, onda
činjenje istih stvari i mišljenje na isti način ima smisla. Ipak, ukoliko očekujete da se dogodi
nešto drugačije, onda činjenje nečeg drugačijeg (možda u smislu da se to nešto dogodi) ima
smisla. Naravno, možda se neće desiti baš ono što ste zamislili, ali zbog toga što ste uradili nešto
drugačije, u najmanju ruku nešto drugačije će se i desiti. Kao rezultat toga možda ćete se
osećati zadovoljnije. Zaključili smo da je korisno pomoći klijentima da opišu koje stvari žele da
budu drugačije, kada se njihov problem reši. Blisko je pameti da je stići negde lakše ukoliko
znate gde želite da idete. Ono što baš i nije toliko blisko pameti je ideja da je lakše stići negde
gde je drugačije i negde gde smo zadovoljniji, samo zato što očekujemo da stignemo tamo.
Zapravo, biti na nekom drugačijem mestu, može biti zadovoljavajuće samo po sebi. Opisi
mogućih rešenja koriste da se definiše kuda se stvari kreću i kako će postati više
zadovoljavajuće.

PRIKAZ SLUČAJA

Žena dolazi na terapiju žaleći se da je depresivna, a da ne zna zbog čega. Mislila je da je

možda depresivna zbog svog braka, ali to joj se činilo nerazumnim; zatim je mislila da je možda
depresivna zbog svoje karijere, ali joj se i to učinilo nerazumnim. Koji god da je bio „razlog“, ona
je bila depresivna dve godine. Na skali od 0 do 10, gde je 10 najveći stepen njene depresije
ikada, ona je sebe ocenila sa 7. U ranoj fazi prve seanse upitana je „Da se desi neko čudo dok
spavate i da vaša depresija nestane, kako biste to znali kada se probudite? Kako bi vaš suprug
znao? Kako bi vaš poslodavac znao?“ Opisala je čitav niz aktivnosti koje su mogle i koje nisu
morale da uključe njenog muža i njenu trenutnu poziciju.
Tim je odao kompliment njenoj sposobnosti da opiše stvari do sitnih detalja (navodila jes
po nekoliko primera) i njenoj mudrosti u odbijanju da reaguje brzopleto – što bi mnogo ljudi
učinilo u nadi da bi radikalna promena mogla da reši problem. Budući da nam je ispričala o
svojoj uspešnoj deci, takođe smo pohvalili njene roditeljske sposobnosti. Zbog toga što je bila
uverena da ni njen muž ni njen šef nisu prepoznavali stepen njene depresije, zamolili smo je da
prati šta ce raditi kada prevazidje težnju da prikaže svoju depresiju kod kuće ili na poslu
Nedelju dana kasnije, ocenila je sebe sa 3 na desetostepenoj skali. Počela je da radi neke
stvari koje je opisala kao „post-čudo stvari“ i njen muž je odgovorio sa cvećem. Očigledno da je
znao o njenoj depresiji mnogo više nego što je ona znala da on zna. U tom trenutku nije mogla
da se seti ničega što bi je sprečilo da nastavi sa svojim novim ponašanjima i aktivnostima iako se
i dalje osećala depresivno.
 Zamolili smo je da pre odlaska na spavanje predvidi gde će se na skali nalaziti sledećeg
jutra i da prati gde se zaista nalazila na skali ujutru (tj. kako se zaista osećala). Takođe smo je
zamolili da prati šta je radila drugačije u danima kada su ocene bile niže (kada se osećala manje
„depresivno“). Tokom sledećeg meseca, njene ocene su varirale od 6 do 1, a njena stopa
aktivnosti je nastavila da se povećava. Kada je terapija završena, bila je ubeđena da je njena
depresija prestala.
Jednom kada je očekivanje promene stvoreno, terapeut izmamljuje opisivanja bilo
kakvih promena u bilo kojoj oblasti klijentovog života. Bilo šta što navodi klijenta da kaže „stvari
su bolje“ treba da bude identifikovano kao potvrda promene i bilo šta novo ili različito ili
efikasnije što klijent navodi treba biti ohrabreno i pojačano. Drugim rečima, bilo koje vesti o
drugačijem ponašanju i opažanju ili vesti o povećanom zadovoljstvu se prihvataju od strane
trapeuta kao kretanje ka rešenju.

RAD CENTRA ZA KRATKU PORODIČNU TERAPIJU (BFTC)

BFTC je osnovan 1978. Godine kao terapijski centar orjentisan prema istraživanjima i
obuci. Opseg problema koje klijenti prezentuju proteže se od „normalnih teškoća življenja“ do
„ponovljenih neuspeha na psihoterapiji“ i uključuje čitav niz „psihijatrijskih problema“.
Trenutno, na našoj glavnoj lokaciji, imamo četiri terapijska apartmana od kojih se svaki
sastoji od dve sobe sa jednosmernim ogledalom i interkom sistemom. Dva apartmana imaju
opremu za video snimanje. (Jedna od naših podružnica je opremljena sistemom za video
snimanje kroz ogledalo, dok druge nisu.) Timovi se sastoje od jednog terapeuta u sobi sa
klijentom i od jednog ili više terapeuta iza ogledala. Iako se teži da jedan terapeu nastavi rad u
sobi sa određenim klijentom, članstvo u terapijskom timu iza ogledala u konkretnom slučaju
nije redovno i zavisi od raspoloživih snaga, osim ukoliko nije u pitanju trening tim u kome
edukanti i trener ostaju zajedno za vreme trajanja seansi određenih slučajeva.
Prva seansa (koja poput svih naši seansi traje manje od sata) prati sledeću strukturu:

1. Upoznavanje sa našim setingom i procedurama

2. Iskazivanje problema
3. Eksploracija izuzetaka od pravila koja čine problem
4. Utvrđivanje terapijskih ciljeva
5. Definisanje potencijalnih rešenja
6. Prekid – pauza za konsultacije
7. Saopštavanje poruke tima

Svaku od ovih faza redom ćemo prikazati.

Uvod
 Kada klijent stigne, njemu ili njoj se pruže opisne informacije o BTFC, timu i o našoj
upotrebi ogledala. Klijent se takođe zamoli da pročita i potpiše neophodne formulare kojima
nam daje dozvolu za video snimanje itd.
Pre početka prve seanse, kako bi se umanjio uticaj unapred formiranih ideja, terapeut
treba da ima ograničen broj informacija o klijentu, izuzev u situacijama gde bi bilo bolje da
referentni izvor posmatra kao i klijent.
Terapeut počinje objašnjavajući fizičke i organizacione aranžmane, uključujući činjenicu
da će biti uključen tim terapeuta i tražeći klijentovu dozvolu za video snimanje. Klijent će retko
zatražiti da upozna tim iza ogledala, a u slučaju da to zatraži jedan ili više predstavnika tima će
se predstaviti, po mogućstvu na kraju seanse – takođe seansa u tu svrhu može biti prekinuta na
početku ukoliko to klijent želi.

Iskazivanje problema

Prvo pravilo profesije kaže da, nakon kratke diskusije o tome ko gde radi i ko ide u koju
školu itd., teraput počinje pitajući o problemu. „Kako možemo da Vam pomognemo?“ ili „Šta
vas dovodi kod nas?“ Odgovori poput „Ponekad imamo svađe koje prerastu u fizičko nasilje“ ili
„Džoni mokri u krevet“ ili „Suzi ima česte napade besa“ predstavljaju adekvatne izjave.
Terapeut zatim pokušava da usmeri razgovor na što je moguće konkretnije detalje:
 Korak po korak, šta se tačno dogodilo?
 Ko je umešan u problem?
 Kako se problem razlikuje u odnosu na to ko je umešan ili ko nije umešan u određenom
trenutku?
 Koliko često se problem manifestuje?

Što više detalja klijent opiše o problemskom obrascu,biće više potencijalnih intervencija
i ciljeva tj. više potencijalnih načina na osnovu kojih će klijent moći da prepozna da je problem
rešen. Čak i tako nejasno iskazi o problemu kao što su „Ja zapravo ne znam ko sam“ ili „Mi
jednostavno ne možemo da komuniciramo“ mogu biti adekvatni. U ovom slučaju, postavljanje
ciljeva postaje fokus: „Kako ćete znati kada znate ko ste zapravo?“, „Šta ćete raditi što ne radite
sada kad budete znali ko ste zapravo?“, „Kako će vaš najbolji prijatelj znati da vi znate ko ste
zapravo?“ Ova faza se često preklapa i prozima sa sledećom fazom.

Izuzeci

Ova faza intervjua je dizajnirana kako bi se došlo do toga šta se dešava kada se problem
ne manifestuje i kako porodica postiže da se ovaj izuzetak desi. Šta se dešava kada svađe jednog
para ne postanu nasilne? Šta se dešava kada je Džonijev krevet suv? Šta se dešava kada Suzi
uradi ono što joj se kaže? Šta se dešava kada je tu majka, a ne otac? Šta se dešava kada oni
komuniciraju?
Naše mišljenje je da bi i terapeut i klijent trebalo da znaju šta je od onoga što klijenti
rade efikasno. Ne samo da ova diskusija može voditi do nekih modela za kreiranje intervencija i
rešenja, već ona implicitno stavlja klijentu do znanja da terapeut veruje da oni ne samo da
mogu da urade stvari koje su dobre za njih, već da ih zapravo i rade. Bejtsovim rečima, na
osnovu izuzetaka, klijent barem implicitno, dobija informaciju o razlici izmedju onoga što ima
efekta i onoga što nema efekta.
Mišljenja smo, da iako je promena kontiniuirana, samo neke razlike zaista prave razliku.
Viner-Dejvis je započeo da mnogo sistematičnije izučava izuzetke od problema, počinjući seansu
sa varijacijom naše „formule zadataka prve seanse“, tako što bi zamolio klijente da posmatraju
šta se dešava u njihovim životima između prve i druge seanse, što bi oni voleli da se i dalje
dešava (videti ispod):

Mnogo puta ljudi primete da se od vremena zakazivanja terapije do prve seanse, stvari već čine
drugačijim. Šta ste vi primetili u vašoj situaciji? Da li su ove promene povezane sa razlogom zbog koga
ste došli ovde? Da li je ovo vrsta promena koje biste želeli da se nastave?

Zanimljivo je da dve trećine klijenata primetilo promene i odgovorilo sa da na drugo i

treće pitanje.
Ova faza prirodno vodi do određivanja cilja, jer klijent možda samo želi više onoga što se
dešava kada se problem ne manifestuje. Prosta činjenica da se problem nekad manifestuje, a
nekad ne, pomaže da se kreira očekivanje da je moguća budućnost koja ne sadrži problem.

Ciljevi

Uspostavljanje konkretnog cilja obezbeđuje način za merenje korisnosti terapije za

klijenta i što je još važnije, cilj pomaže u izgradnji očekivanja da će se promena dogoditi. Važno
je za sve uključene strane da znaju kako će znati kada je problem rešen i kada terpaija može da
stane. Bez cilja, bilo koja terapijamože da postane celoživotni napor. Konkretni ciljevi su važan
deo našeg programa evaluacije i predstavljaju neophodan deo naših kontrolnih ili outcome
studies.

Rešenja

Klijenti često govore u nejasnim i uopštenim terminima kada se direktno pitaju o

konkretnim ciljevima. Zaključili smo da je često mnogo korisnije voditi razgovor o tome kako će
klijenti znati da je problem rešen i šta će biti različito jednom kada problem postane deo
prošlosti. Naravno, kada terapeut razgovara sa više od jedne osobe, ideje o tome kakav će život
biti nakon što se postigne cilj, ili kakav će život biti kada problem postane deo prošlosti, mogu
biti mnogobrojne i različite. Što se više priča o alternativnim budućnostima i alternativnim
rešenjima, to će klijentova očekivanja promene biti jača.
Naš cilj je da glavni tok razgovora tokom seanse bude fokusiran na odsustvo problema.
Jednostavno, problemi izgleda da održavaju sami sebe, jer ljudi očekuju da iste proklete stvari
nastave da se dešavaju iznova i iznova. Razgovaranje o mogućim alternativnim budućnostima
kada problem više ne predstavlja problem, pomaže da se kreira očekivanje da promena nije
samo moguća već je neizbežna.

Prekid – pauza za konsultacije

 Nakon 30 do 40 minuta terapeut se izvinjava da bi se konsultovao sa timom ili ako radi
sam da bi razmislio o nekim stvarima. Svrha ove desetominutne pauze je da se odluči šta i na
koji način da se uradi. Budući da smo mi zainteresovani za rešenja, ima malo ili nimalo priče o
problemima, kako se oni održavaju, o tome šta su klijenti probali da urade što nije urodilo
plodom ili o hipotetičkim uzrocima problema. Umesto toga pokušavamo da fokusiramo
razgovor na
 stvari koje klijenti rade koje su dobre za njih
 bilo koji izuzetak od problemskog obrasca
 kako tim zamišlja klijente da će biti onda kada problem postane deo prošlosti

Radni list za dizajniranje intervencije

Proces iza-ogledala je aproksimiran i sumiran na „radnom list za dizajniranje

intervenecije“ koji koristimo u svrhe treninga.

1. Pribeležiti kakve stvari klijent/i radi koje su dobre, korisne i efektivne

2. Pribeležiti razlike između onoga što se dešava kada se problem manifestuje i
onoga što se dešava kada se problem ne manifestuje. Pohvaliti ovo poslednje.
3. Ukoliko je moguće, izdvojiti što detaljnije (po sistemu korak po korak) činjenice o
problemskom obrascu ili o problemskoj sekvenci.
4. Pribeležiti razliku između obrasca i bilo kakvog izuzetka od njega.
5. Zamisliti razrešenu verziju obrasca pomoću:
a) pravljenja izuzetka od pravila
b) promene lokacije obrasca
c) menjanja učesnika u obrascu
d) menjanja faza u problemskom obrascu
e) dodavanja novog elementa ili nove faze u obrazac
f) produžavanja trajanja sekvence
g) uvođenja nasumičnog početka i kraja
h) povećavanja učestalosti obrasca
6. Odlučiti šta će odgovarati određenom klijentu, npr.koji zadatak, u odnosu na
koju varijablu (od a do h), će klijent najradije prihvatiti i izvesti. Šta će
određenom klijentu imati smisla?

Obično poruka koja se razvije tokom pauze ima dva dela: a) Komplimente i b)
Nagoveštaji.
Komplimenti nisu nužno povezani sa problemima, ali su zasnovani na onome što klijenti
već čine, a što je korisno ili dobro ili ispravno na neki način, bez obzira na specifični sadržaj i
kontekst. Komplimenti su osmišljeni da pomognu klijentu da „vidi kroz“ svoj okvir situacije na
način koji bi omogućio fleksibilniji pogled na situaciju; ovako započinje razvoj rešenja. Cilj je da
sepomogne klijentima da vide sebe kao normalne osobe sa normalnim teškoćama. Svrha
komplimenata je da podrži orjentaciju prema rešenju, dok se nastavlja razvoj onog što je
erikson nazvao „DA niz“, koji je započet tokom razgovora, ali će sada biti vršen na mnogo
intenzivniji i fokusiraniji način. Jednostavno, početak terapijske poruke je kreiran tako da se
klijentima stavi do znanja da terapeut vidi stvari na njihov način i da se slaže sa njima. Ovo
naravno omogućava klijentima da se lakše slože sa terapeutom. Onda kada se uspostavi ova
saglasnost, klijenti su u pogodnom stanju svesti da prihvate nagoveštaje o rešenjima, odnosno o
nečemu novom i različitom.
Nagoveštaji su fokusirane terapeutske poruke, zadaci ili direktive o drugim vrstama
stvari koje bi klijenti mogli da urade, a koje bi verovatno bile dobre za njih i koje bi vodile u
pravcu rešenja.
Kada se razgovor fokusira na jedan jasno definisan problemski obrazac ponašanja,
nagoveštaji će težiti da reflektuju tu jasnoću. Mogu biti sugerisane razne vrste bihevioralnih
domaćih zadataka, koji su osmišljeni da prebace sa problemskog obrasca na rešenje. Na primer,
ako se roditelji žale zbog toga što njihovo bistro dete nije uspelo da uradi domaći zadatak
uprkos njihovom udruženom zanovetanju i pridikovanju, onda bi zadatak za roditelje mogao da
bude da bacaju novčić kako bi, nasumično, jedno ili drugo dobilo „slobodan dan“; ili, ako žele
da dete u potpunosti bude odgovorno za svoj rad, mogli bi im biti rečeno da bacaju novčić kako
bi odredili kojim danima nijedno od njih neće ni spomenuti domaći zadatak svom detetu. U oba
slučaja, zamolili bismo ih da posmatraju razlike između ove dve situacije. Ako roditelji žele da
nastave da nadgledaju domaće zadatke, može se razviti takav sistem da i oni i škola vrše
neposrednu proveru. Ako opišu primetan izuzetak, onda bismo ih ohrabrili da izuzetak pretvore
u pravilo. Bilo koji od ovih zadataka ima potencijal za izazivanje neke razlike u obrascu, koja
može napraviti dovoljnu razliku – bolje postignuće u izradi domaćih zadataka.
Ipak, mnogo češće problemi klijenata nisu dobro definisani il opisani u prvoj seansi da bi
gore opisani pristupi bili korisni. Upravo se u ovoj drugoj situaciji razgovor o tome kako bi stvari
izgledale da je problem deo prošlosti, pokazuje kao vrlo koristan.
Erikson je imao jednu ideju, za koju smo mi zaključili da je korisna u ovakvim situacijama.
Prema Eriksonovom mišljenju klijenti dolaze na terapiju

Jer ne znaju tačno zašto su došli. Imaju probleme i da znaju u čemu se sastoje ne bi ni došli. I
pošto ne znaju šta su zapravo njihovi problemi, ne mogu vam ih ni reći...I vi slušate sa svojim
obrazovanjem i ne znate šta oni pričaju, ali vi bolje znate da ne znate. I onda morate da pokušate da
uradite nešto da indukujete promenu kod pacijenta...bilo kakvu malu promenu, jer taj pacijent želi
promenu, koliko god malu i prihvatiće to kao promenu...i onda će se promena razviti u skladu sa
njegovim sopstvenim promenama.

Prateći ovaj način mišljenja i usled praktične neophodnosti da pokušamo da

pomognemo edukantima da nauče šta da rade sa nedefinisanim, nejasnim problemima, bili smo
podstaknuti da razvijemo formulu zadataka koju koristimo u prvoj seansi

Do našeg sledećeg susreta želimo da posmatrate, kako biste sledećeg puta mogli da nam
opišete, šta se dešava u vašem životu što biste želeli da se i dalje dešava.

Sa iznenadjujućom učestalošću (50 od 56 u kontrolnom ispitivanju), većina klijenata

primećuje stvari koje žele da nastave da se dešavaju, a mnogi (46 od 50) opisuju najmanje jednu
od ovih stvari kao „novu ili različitu“. Prema tome, stvari su na putu ka rešenju: konkretne,
opažljive promene su se desile.
 Saopštavanje poruke

Nakon pauze od 10 minuta ili manje, terapeut se vraća i pruža formalnu intervenciju.
Često je ova poruka zapisana kako bi je terapeut pročitao na improvizovan način. Možda je zbog
toga što su ostavljeni da čekaju, prijemčivost klijenata opala. Ove poruke su same po sebi
kratke, često je potrebno manje od 5 minuta da se saopšte. (O praktičnim stvarima, kao što je
zakazivanje sledećeg sastanka, se razgovara na drugom mestu) I tako terapeut brzo, ali ne
grubo, završava seansu.

Druga i naknadne seanse

Glavna razlika između prve i narednih seansi je u tome što se o problemu već pričalo u
prvoj seansi tako da ima malo ili nimalo potrebe da se o tome priča u drugoj seansi. Prva stvar
koju terapeut treba da uradi je da fokusira razgovor na „Šta se dogodilo, što biste voleli da se
događa i dalje?“ Ovo pitanje može da se iskaže na mnogo različitih načina: „Pa, koji su dani bili
bolji?“ (u situaciji sa bacanjem novčića) ili „Šta činite što je dobro za vas?“ (u manje definisanim
situacijama). Dakle, terapeut treba da detektuje bilo šta što klijent može da navede kao nešto
što bi voleo da se događa i u budućnosti, da to identifikuje i prokomentariše. Svaki put kada se
nova stvar ili sekvenca pomene, terapeut će se zapitati da li je to „novo“ ili „različito“. Ako nešto
nije novo, već jednostavno redak izuzetak, da li je to nešto što bi klijent voleo da se događa
mnogo češće? Kada se sačini lista, (Kada se sačini lista ili spoji sa spiskom) terapeut se
prebacuje sa činjenice da su se te stvari upravo desile na „Kako ste postigli da se one dese?“ i
„Šta ste odlučili da uradite kada se to (stvar vredna truda) desilo?“
Ako klijent saopštava da su stvari bolje ( prethodna intervencija se „uklopila“ i dovela do
rešenja), terapeut onda prebacuje razgovor na pitanja poput „Šta treba da uradite da bi ove
stvari nastavile da se događaju?“. Naše je mišljenje da kada nešto ima efekta trebalo bi činiti
više takvih stvari ili više sličnih stvari. Dakle, cilj terapije tada postaje pomaganje klijentu da
nastavi promene koje su se dogodile između prve i druge seanse. Ako roditelji otkriju da je dete
radilo domaći zadatak onih dana kada nijedan od roditelja nije pomenuo domaći zadatak, onda
bi roditelji trebalo da nastave sa takvom praksom. Samo u slučaju da takav pristup ne uspe,
moraju da urade nešto drugačije. Budući da je sasvim normalno da se nešto ponekad zaboravi,
roditelji bi mogli da požele da zaborave da urade nešto za dete kada dete zaboravi da uradi svoj
domaći zadatak.
Ako klijent saopštava da stvari nisu bolje (prethodna intervencija senije „uklopila“ i nije
dovela do rešenja), ili da su ostale nepromenjene, terapeut će ipak započeti da postavlja pitanja
o tome šta je to što klijent čini a što je dobro za njega. Pitanje može biti formulisano na sledeći
način: „Naše je iskustvo da ako ljudi ne rade nešto ispravno, stvari će tokom vremena pre
postati gore nego što će ostati iste. Šta vi činite?“ I potraga za izuzecima i sitnim razlikama, koje
treba proširiti se nastavlja. Ako klijent saopštava da su stvari gore, terapeut pokušava da se
fokusira na:“Da li ste sada došli do dna i da li sada možete sa razlogom da očekujete da će se
stvari promeniti uskoro?“ Ili još uvek niste dotakli dno tako da stvari neće postati bolje tako
brzo?“. Zadaci u ovoj situaciji bi se fokusirali na znake da se stvari sada kreću nabolje ili da se još
uvek pogoršavaju pre nego što krenu na bolje.
 Terapeut ponovo pravi prekid nakon otprilike 40 minuta i osmišljava poruku koja
uključuje komplimente bazirane na bilo kojoj promeni, na bilo čemu što je klijent uradio a što je
imalo efekta i nagoveštaje koji imaju za cilj da pomognu klijent da nastavi ili čak i da pojača
tempo i stepen promene.
Ukoliko je saopšteno da su stvari u klijentovom životu „bolje“, interval između seansi je
duži; druga seansa je obično nedelju dana nakon prve, treća je dve nedelje nakon druge, četvrta
je tri nedelje do mesec dana nakon treće seanse. Odlučili smo da koristimo ove intervale da
bismo poslali implicitnu poruku:“Pošto stvari postaju bolje, ne morate dolaziti na terapiju tako
često.“ U trenutku kada terapeut i tim misle da su stvari „dovoljno dobre“, od klijenta se traži
savet u vezi sa potrebom sledeće seanse i u vezi sa mogućim intervalom. Ovaj savet se obično
poštuje iako terapeut može tražiti kontrolnu seansu kroz šest nedelja. Dok klijent ne saopšti da
je situacija „bolja“ interval između seansi obično ostaje nedelju dana.

EVALUACIJA I REZULTATI

Iako bi istraživači voleli sveobuhvatne načine evaluiranja terapijskih rezultata, terapeuti

često mogu samo da ponude svoje kliničke utiske. Budući da terapija mora da bude evaluirana,
mi zauzimamo poziciju negde između „nalaza istraživanja“ i „kliničkih utisaka“. Predlažemo da
evaluacija može biti zasnovana na upoređivanju onoga što terapija predlaže da se uradi i njenih
rezultata koji se mogu posmatrati.
Od početka smo odlučili da pratimo Viklanda i saradnike u vezi sa ovim pitanjem jer bi to
u najmanju ruku dalo BFTC-u standard upoređivanja. Budući da je naša kontrola bazirana na
samoprocenama klijenata, sasvim je opravdano pitanje validnosti tih samoprocena.
Prepoznajemo tu teškoću i samo želimo da istaknemo da terapija počinje tako što klijen
samoprocenjuje „problem“ koji ga dovoljno muči da bi došao na terapiju. Prema tome,
samoprocena 6 meseci ili godinu dana nakon terapije da nemaju problema koji zavređuju
dolazak na terapiju sigurno može biti uzeta kao jedan od indikatora uspeha.
1. Kratka terapija kakva se primenjuje na BFTC čini se da ima efekta nakon kratkog perioda
i nakon ograniičenog broja seansi. Između 1978. I 1983.godine, imali smo 1600 slučajeva, pri
čemu je u proseku bilo po 6 seansi po slučaju. Naši kontrolni telefonski pozivi reprezentativnom
uzorku od 25% svih klijenata (koji je obavio neko ko nije imao nikakve veze sa slučajem) ukazali
su da je 72% ili postiglo terapijske ciljeve ili osećalo da je napravljen značajan napredak tako da
nema potrebe za daljom terapijom. Vikland i saradnici su prijavili sličan koeficijent uspešnosti sa
prosekom od 7 seansi po slučaju.
2. Kratka terapija kakva se primenjuje na BFTC čini se da ima efekta čak i kada su problemi
i/ili ciljevi nejasni i loše definisani. Sproveli smo istraživanje koje se specifično ticalo naše
formule zadataka u prvoj seansi. Uspeli smo da kontaktiramo samo 28 od 56 klijenata iz
originalnog projekta nakon kontrolnog perioda od 6 meseci do godinu dana nakon završetka
terapije. Kada su bili upitani:“Kada ste došli na terapiju, vaš glavni problem je bio______. Da li je
sada situacija bolja? Ista? Gora?“ 23 od 28 klijenata je izjavilo je situacija u vezi sa onim što je
predstavljalo problem „bolja“. Prosečan broj seansi po slučaju (za 56 slučajeva) bio je 5, što
predstavlja smanjenje u odnosu na naš prosečan broj seansi u odnosu na sve ispitanike u
poslednje dve godine. Rezultati naših kontrolnih kontakata su podržali naš klinički utisak, a to je
da smo mi i naši edukanti bili uspešniji sa nejasno definisanim problemima od kada smo
sredinom 1982. počeli da koristimo formulu zadatka.
3. Brze promene mogu biti dugotrajne. U ovom istom projektu klijenti su bili upitani o
promenama koje su saopštili na drugoj seansi. Kada su upitani:“tokom terapije primetili ste
promenu u (nešto što su naši zapisnici označili da su klijenti saopštili tokom druge seanse), dali
se ovo i dalje nastavlja?“, 23 od 28 klijenata je odgovorilo potvrdno. Iako je broj onih koji su
odgovarali jako mali, ohrabreni smo smerom u kome odgovori idu.
4. Jedna mala promena može voditi ka drugim promenama. U istom projektu 28 klijenata
je upitano u vezi sa daljim poboljšanjima. Korišćena su tri pitanja:

A)“Takođe ste bili zabrinuti u vezi sa...Da li je sada situacija bolja? Ista? Lošija?“ (Dvadeset i
jedan klijent je pomenuo i sekundaran problem, sa kojim se nije nužno radilo na terapiji, i 11
klijenata je izjavilo da su stvari i po tom pitanju takođe bolje)
B)“Da li su se neki stari problemi, sa kojima se nije direktno radilo na terapiji, popravili od kada
ste završili tretman na BFTC?“ (Petnaest klijenata je prijavilo poboljšanja u oblastima o kojima
nije bilo ni spomena na terapiji)
C)“Da li su se pojavili bilo kakvi drugi problemi od kada ste završili tretman na BFTC?“ (Šesnaest
klijenata je izjavilo da se nisu razvili novi problemi; 8 njih je izjavilo da se razvio novi problem, ali
da nije tolikoveliki da bi ponovo zatražili pomoć; 5 klijenata je izjavilo da je neko iz njihove uže
porodice bio na terapiji, ali ne zbog problema koji je klijent rešavao na svojoj terapiji.)

Nijedan od ovih nalaza za nas nije iznenađenje, jer su distribucije odgovora bile otprilike
iste kao i u našim ranijim kontrolnim studijama. Kao što Fišerovi nalazi takođe potvrđuju,stvari
imaju tendenciju da nastave da budu bolje – pre nego da se pogoršaju – nakon kratke terapije.

ZAKLJUČAK

U ovom eseju smo predložili posebnu koncepciju u vezi sa prirodom rešenja za one vrste
problema koje klijenti iznose pred terapeute. Opisali smo našu kratku terapiju i naš pristup
razvijanju rešenja i prikazali smo neke od naših rezultata. Jano je da ovo nije poslednji izveštaj.
Treba uraditi još kliničkih i formalnih istraživanja jer ostaju važna pitanja:

1. Da li postoji tako mala korespodencija između problema i specifičnih novih

ponašanja i okvira koja vode do rešenja, kao što naši rezultati sugerišu? Koliko god
kontraintuitivno se ovo činilo, naš rad snažno pokazuje u tom pravcu.
2. Da li je razlika između (a) konkretno opisanih problema i jednako specifičnih ciljeva i
(b) nejasno opisanih problema i jednako nejasnih ciljeva, razlika koja će nastaviti da
bude korisna?
3. Koji su najkorisniji načini da se opiše i prouči šta je to što terapeut čini tokom
razgovora? Kako je to što terapeut čini tokom razgovora povezano sa
zadovoljavajućom promenom? Koje bi stvari koje terapeut radi tokom seanse
trebalo da prestane da radi?
4. Koja će se konstrukcija kratke terapijske situacije razviti u onu koja je korisnija od
one koju smo ovde izložili?
 Svakim daljim korakom, nastavili smoda konstruišemo laternativne modele i, jedan po
jedan, kompleksnost je zamenjena nečim što mi trenutno smatramo da predstavlja
jednostavniji model. Pokušaji da druge naučimo našim modelima su uvek vodili daljem
uprošćavanju.
Ukratko, naše mišljenje je da klijenti znaju šta da urade da bi rešili problem zbog koga
dolaze na terapiju; oni samo ne znaju da znaju. Naš posao, kao terapeuta kratke terapije, je da
im pomognemo da za sebe konstruišu novu upotrebu znanja koje već imaju.