TEORIJA KONKURENTOSTI

SEMINARSKI RAD

STUDENT: DZENITA SAKALAS

EKONOMSKI FAKULTET E-12/19(4+1)
Docent Olgica Nestorović
Sadržaj

Uvod................................................................................................................................................2
1. Definicija konkurentnosti........................................................................................................3
1.1 Konkurentnost i međunarodna trgovina............................................................................3
2. Porterova teorija konkurentnosti..................................................................................................4
2.1 Determinante konkurentske prednosti..................................................................................5
2.1.1.Faktori proizvodnje.........................................................................................................7
2.1.2.Uslovi tražnje..................................................................................................................8
2.1.3. Srodne i prateće delatnosti.............................................................................................8
2.1.4 Strategija firme, struktura, rivali...................................................................................8
2.2 Značaj Porterove teorije konkurentnosti................................................................................9
3. Izvori konkurentske prednosti...................................................................................................10
Zakljucak.......................................................................................................................................13
Literatura........................................................................................................................................14

1
Uvod

Globalizacijom se menja relativna vrednost nacionalnog suvereniteta. Savremena ekonomska

teorija i praksa posebnu pažnju i značaj poklanja međunarodnim ekonomskim odnosima i
spoljnotrgovinskom poslovanju. Prioritet takvog delovanja su ekonomski interesi država i
njihova ekonomija. Međunarodno ekonomsko okruženje proizvodi brojne uticaje koji su od
naročitog značaja za privredni razvoj i tekuću ekonomsku stabilnost svake zemlje. Uklanjanje
prepreka u međunarodnoj trgovini, smanjenje troškova transporta i komunikacija, strvorili su
uslove da se sve zemlje i kompanije takmiče u jednom globalnom tržištu. U današnjoj svetskoj
ekonomiji, koju karakteriše otvorenost i integracija, konkurentnost ima ključnu ulogu kako u
razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Temelji ekonomskog razvoja u savremenom
svietu počivaju na uslovima zasnovanim na znanju i razvijenoj infrastrukturi, visoko razvijenoj
tehnologiji i inovaciji.

Ukoliko želi da se razumie konkurentnost nacija, tada je potrebno razumeti koncept

produktivnosti i sve one faktore koji taj fenomen određuju. Produktivnost je u velikoj meri
određena tehnologijom koja se koristi i sve više se pomera od cenovne ka necenovnoj i sve
manje je važan pristup fiksnim faktorima proizvodnje poput raspolaganja plodnom zemljom i
rudnim blagom, a sve više kvalitet ambijenta da privuče sve mobilnije i senzitivnije faktore
proizvodnje, obrazovanu radnu snagu i kapital.

Konkurentnost zasnovana na cenovnim faktorima se lako gubi i na dug rok je neodrživa,

budući da je značaj proizvoda koji su nosioci ovakve vrste konkurentnosti sve manji u
međunarodnoj trogovini. Jednom stečena konkurentska prednost može da se očuva jedino tako
što će se unapređivati. Konkurentnost je održiv rast produktivnosti vođen kvalitetom strategija i
poslovanja preduzeća, na koju zajedno utiču makroekonomsko i mikroekonomsko okruženje.
Nivo konkurentnosti određuje produktivnost – mera sposobnosti da se proizvedu robe i usluge
koristeći postoeće vlastite ljudske, finansijske, prirodne i druge resurse. Produktivnost određuje
životni standard države ili regije - plate, prihod od kapitala, očuvanje nacionalnog bogatstva.
Produktivnost zavisi i od vriednosti proizvoda i usluga (npr. njihova jedinstvenost, kvalitet) i od
efikasnosti kojom se proizvode.

2
 1. Definicija konkurentnosti

Reč konkurencija dolazi od latinske reči concurrentia, što u prevodu označava suparništvo,
takmičenje, nadmetanje, utakmicu, takmičenje više učesnika1. U osnovi konkurencije nalazi se
konkurentska borba. U savremenoj teoriji i praksi, reč konkurentnost vrlo često zamenjuje se
rečima: apsolutna prednost, komparativna prednost, kreirana komparativna prednost, otkrivena
komparativna prednost, tržišna kompetentnost, tržišna prednost. Problem nije samo u korišćenju
različitih termina, već u različitim pojmovnim određenjima konkrentnosti. Ono što je sasvim
izvesno, danas ne postoji jednoznačno pojmovno određenje termina konkurentnost. U poslednjim
decenijama jedan broj autora pod konkurentnošću misli na sposobnosti i mogućnosti, na pozicije
i uspešnost subjekta u konkurentskoj borbi. Konkurentska borba ima svoj sistem vrednosti -
kriterijume konkurentnosti, svoja pravila i učesnike. Kriterijumi konkurenosti, pravila, uslovi i
učesnici konkurentske borbe su pod uticajem brojnih, raznovrsnih i promenljivih faktora, tako da
se konkurentska borba stalno menja.2

1.1 Konkurentnost i međunarodna trgovina

Konkurencija ili tržišna utakmica je osnovni regulator tržišta. Iako neki teoretičari smatraju da
konkurentnost nije ništa drugo do merenje bogatstva društva zaobilaznim putem, vrlo je važno da
ona doprinosti inovativnosti, poslovanju i ukupnom ekonomskom rastu. Međutim ako je slaba
konkurentnost na tržištu onda i nacionalna ekonomija trpi. Ovo obično vodi ka protekcionizmu,
netransparetnim državnim dotacijama i barijerama za ulazak na tržište. Na konkurentnost neke
zemlje utiču mnogi direktni i indirektni faktori, ali od svega je najvažnija konkurentnost
preduzeća jer su oni nosioci privrednog razvoja. Zbog ovoga, preduzeća su stavljena u prvi plan
u odnosu na mnoge indikatore koji karakterišu makroekonomiju. Naravno ne sme se zapostaviti
ni to okruženje koje može da utiče na konkurentnost jednog privrednog sektora.

Faktori koji utiču na konkurentnost su: visoki troškovi poslovanja, veliko opterećenje, veliki
javni dug, slaba ukupna konkurencija koja ne podstiče preduzeća na inovacije i konkurentnost,
neregulisan sistem zaštite okoline i upravljanja otpadom, kvalitetna odnosno nekvalitetna
saobraćajna infrastruktura, teškoće u likvidaciji preduzeća, neusklađeno zakonodavstvo, slabosti
u javnoj upravi itd. Najveće smetnje konkurentnosti su smetnje koje uzrokuju državne odnosno
lokalne vlasti, a ne sama preduzeća. Smetnje može stvoriti poslovni subjekt ali uvek postoji
država koja može intervenisati.3

1
Acin Đ. i M. Bodiroža. 2002. Međunarodna ekonomija. Srpsko Sarajevo: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva
2
Klincov, R., 2010. Međunarodna ekonomija i finansije, Banja Luka: Univerzitet za poslovne studije
3
Bijelić P. 2003. Ekonomika međunarodnih odnosa, Beograd

3
 Kada se govori o klasičnim smetnjama onda institucije najčešće stoje iza sledećeg:
horizontalna ograničenja, vertikalna ograničenja i zloupotrebe državne dominacije. Horizontalna
ograničenja se ogledaju kroz fiksiranje nabavnih i prodajnih cijena, podele tržišta resursa i
dobara, limitiranje ili kontrolisanje istraživanja i razvoja, proizvodnje i marketinga. Vertikalna
ograničenja su u vidu dugoročnih ekskluzivnih ugovora. Na konkurentnost posebno mogu uticati
nacionalni interesi, ex ante kontrola cena, (legalni) monopol, konkurentnost između samih
institucija, netransparentna politika državne pomoći i višak zaštite konkurentnosti odnosno višak
propisa.

2. Porterova teorija konkurentnosti

Tokom 1980. godine profesor Majkl Porter, sa univerziteta Harvard u SAD, izvršio je
opširno istraživanje u svetu kako bi ispitao šeme i determinante za uspeh u razvoju
konkurentnosti u 10 zemalja. U knjizi, Konkurentna prednost nacija, objavljenoj 1990, Porter
ističe da je koren konkurentnosti u prirodi okruženja u kojem firme djeluju. U definisanju teorije
nacionalne konkurentske prednosti Porter polazi od pitanja:4

1. Zbog čega kompanija u jednoj zemlji stiče konkurentske prednosti u svim mogućim
formama, a ne samo u ograničenom tipu prednosti baziranih na raspoloživosti faktora
proizvodnje, kako je to definisano u teorijama komparativnih prednosti?

2. Zbog čega su pojedine kompanije sposobne da uspešno konkurišu kako putem izvoza,
tako i kroz direktne investicije u inostranstvu?

3. Koji to faktori omogućavaju kompanijama da u dužem vremenskom periodu obezbeđuju

konkurentske pozicije?

U razmatranjima Porter polazi od toga da je primarni ekonomski cilj zemlje ostvarivanje visokog
nivoa životnog standarda svojih građana. Sposobnost da se on ostvari ne zavisi samo od
"neodređene predstave" o konkurentnosti, već od produktivnosti sa kojom se resursi te zemlje
koriste. Po njemu, pogrešno je težiti objašnjenju konkurentnosti na nacionalnom nivou.
Međutim, ono što treba uvažavati i razumjeti su determinante produktivnosti rada i njenog rasta.
U funkciji razumevanja produktivnosti nije neophodna analiza privrede kao celine, već analiza
specifične industrije i njenih segmenata. Na analizi specifične industrije i njenih segmenata
počiva Porterova teorija nacionalne konkurentske prednosti. Suština njihove teorije je da sve
zemlje imaju istu tehnologiju i da se razlikuju u raspoloživosti faktora proizvodnje5.

Mnoga istraživanja su pokazala da komparativne prednosti bazirane na raspoloživosti faktora

proizvodnje nisu dovoljne da objasne strukturu razmene između zemalja. To se posebno odnosi
4
Kovačević R. 1999. Međunarodna ekonomija, Beograd

4
na zemlje sa približno istim nivoom razvijenosti, kod kojih je raspolaganje proizvodnim
faktorima slično. U izmenjenim uslovima - uslovima, kada tehnološki razvoj dovodi do
povećavanja sličnosti zemalja, za međunarodnu razmenu manje značajnim egzistira pitanje koja
zemlja sa čime raspolaže i više značajno postaje pitanje gde se, koliko efektivno i efikasno
koriste raspoloživi faktori proizvodnje.6

2.1 Determinante konkurentske prednosti

U formulisanju nove teorije nacionalne konkurentske prednosti, Porter je utvrdio četiri
osnovne determinante konkurentske prednosti jedne zemlje, koja predstavlja kompleksan sistem,
putem kojeg značajan broj karakteristika ima uticaj na njen konkurentski uspeh. Taj sistem je
dinamičan, što znači da se razvija, pri čemu svaka determinanta vrši uticaj na drugu
determinantu. Porter je komponente sistema determinanti konkurentske prednosti zemlje nazvao
dijamant nacionalnih prednosti the diamond of national adventage. U komponente dijamanta
nacionalne prednosti ulaze:7

1. Faktori proizvodnje;

2. Uslovi tražnje;

3. Srodne i prateće delatnosti;

4. Strategija firme, struktura, rivali.

Na osnovi tih činjenica Porter je razradio model konkurentskih prednosti na osnovi elemenata,
koji su u međusobnoj povezanosti, poznatih pod imenom "dijamant" kao što je prikazano slikom:

5
Jovanović-Gavrilović P. O. Kovač. J. Kozomara i B. Pelević. 1998. Međunarodni ekonomski odnosi.
Beograd
6
Pelević, B. M. 1993. Teorija međunarodne strateške trgovine, Beograd: Ekonomski fakultet
7
Adamović Lj. 1990. Teorija međunarodne trgovine, Beograd: Savremena administracija

5
 Strategija
firme

Faktori
proizvodnje Šanse i vlada Uslovi tražnje

Srodne i
prate?e
delatnos
ti

Slika 1- Dijamant konkurentske prednosti

Izvor: Pelević, B. M. 1993. Teorija međunarodne strateške trgovine, Beograd: Ekonomski fakultet

2.1.1.Faktori proizvodnje

6
 Prva komponenta sistema kojeg Porter naziva dijamant nacionalnih prednosti odnosi se na
faktore proizvodnje kojima zemlja raspolaže i koje angažuje u okviru specifične industrije.
Faktori su grupisani u pet kategorija:

1. ljudski resursi,

2. fizički resursi,

3. resursi znanja,

4. resursi kapitala,

5. infrastruktura.

Ove faktore, Porter deli na bazne i na napredne faktore, kao što je prikazano narednom tabelom:

Tabela 1 - Kategorije faktora proizvodnje

Bazni faktori Napredni faktori

 prirodni resursi  visoko obrazovani kadrovi

 klima  informacioni i komunikacioni
 lokacija sistemi
 nekvalifikovana i  istraživački i razvojni
kvalifikovana radna snaga kapaciteti

Porter ističe da je u razmatranju konkurentnosti savremenih zemalja mnogo značajnija grupa

naprednih faktora, u odnosu na grupu baznih faktora8. U razmatranju faktora proizvodnje, Porter
na dalje čini razliku na opšte faktore proizvodnje ili faktore koji mogu biti uposleni u velikom
broju industrija i usko specijalizovane faktore ili faktore koji se mogu koristiti samo u
8
Kovačević M. 2002. Međunarodna trgovina, Beograd: Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu

7
ograničenom rangu ili čak samo u jednoj industrijskoj grani. Zadržavajući se na ovoj
sistematizaciji faktora proizvodnje, Porter zaključuje da za konkuretnost nije bitna samo
raspoloživa struktura faktora već sposobnost njihovog kontinuiranog kreiranja, usavršavanja i
razvoja.

2.1.2.Uslovi tražnje
Druga komponenta sistema tj. dijamanta nacionalnih prednosti, po Porteru odnosi se na uslove
tražnje. Pod uslovima tražnje misli se na stepen konkurencije firme na lokalnom, tj. nacionalnom
tržištu. Firme koje mogu da prežive i da se dalje razvijaju na domaćem tržištu imaju veću
verovatnoću da će biti konkurentne i na svetskom tržištu. Pri tome, po autoru značajni su
kompozicija ili priroda potreba kupaca, veličina i struktura rasta tražnje na domaćem tržištu i
mehanizmi putem kojih se domaće preferencije prenose na strana tržišta. Porter ističe da je u
promovisanju kontinuirane kompetitivnosti firme značajan kvalitet, a ne veličina tržišta.

2.1.3. Srodne i prateće delatnosti

Treća komponenta sistema odnosi se na srodne i prateće delatnosti pod kojima se smatraju
kompetitivnosti svih odnosnih industrija, tj. onih sektora gde firme mogu da obavljaju istu
aktivnost za više grana, npr. kanali distribucije, razvoj tehnologije, ili prenose znanja iz jednog
sektora u drugi sektor i snadbevača firme. Porter ističe, konstantna i bliska interakcija je uspešna
ukoliko se ona ne pojavljuje samo kao fizička blizina, već i kao želja firmi da izgrađuju tu
bliskost.9

2.1.4 Strategija firme, struktura, rivali

Četvrta komponenta sistema po Porteru odnosi se na strategije firme, strukturu i rivale. Uslovi
u zemlji-domaćinu firme, koji pomažu ili odmažu u kreiranju i održavanju njene međunarodne
konkurentnosti. Porter naglašava, da ni jedan oblik upravljanja, vlasništva ili operativne
strategije nije univerzalno odgovarajući, već zavisi od situacije do situacije. Pored ova četiri
faktora, u razmatranju konkurentskih prednosti zemlje, Porter uzima i dve varijable, a one su:10

1. šansa pod kojom podrazumeva događaje izvan uticaja preduzeća i odnosi se na splet
okolnosti u okruženju i

9
Adamović Lj. 1990. Teorija međunarodne trgovine, Beograd: Savremena administracija
10
Acin Đ. i M. Bodiroža. 2002. Međunarodna ekonomija. Srpsko Sarajevo: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva

8
 2. državu, vladu i njihovu politiku koja ima snažan uticaj na konkuretsku prednost zemalja

Konkretno, veća je vjerovatnoća da će konkurentne firme nastati ako postoje sledeći uslovi:11

1. Lokalno okruženje ohrabruje efikasnost, investicije i nadgradnju; postoji otvorena i

snažna konkurencija između loklanih firmi (strategija i rivalstvo);

2. Lokalno okruženje omogućava firmama visokokvalitetne i specijaliziovane informacije,

uključujući ljudske resurse; fizičku infrasrukturu; novac; naučnu i tehnološku
infrastrukturu, informacijsku infrastrukturu, i prirodne izvore (uslovnii faktori);

3. Postoji jezgro potrošača sa sofisticiranim potrebama koje omogućavaju kompanijama

razvoj inovativnih, visoko kvalitetnih proizvoda i roba; (uslovi potražnje);

4. Ako umesto izolovanih industrija postoje klasteri koji obuhvataju sposobne, lokalne
dobavljače i preduzeća u povezanim oblastima (povezane i industrije podrške)

2.2 Značaj Porterove teorije konkurentnosti

Porterova teorija konurentnosti snažno je delovala na način na koji su vlade, organizacije i
firme u razvijenim, zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju krenule putem konkurentnosti.
Njegova poruka liderima vlada bila je jasna: Makroekonomske reforme su bitne ali ne i dovoljne
da bi se povećala produktivnost. Mikroekonomske reforme su takođe bitne, jer su to reforme
koje jačaju i oblikuju četiri opisana ugla dijamanta i njihovu međusobnu povezanost. Ove
mikroekonomske reforme se odvijaju na nivou preduzeća.12

Njegova poruka preduzećima bila je jednako jasna: Sposobnost firmi da postignu

konkurentnu prednost zavisi ne samo od njihove strategije, inovacija i poslova, nego takođe i od
spoljnih faktora i institucija. Uz to, široka, zajednička akcija vladinih i poslovnih institucija je
potrebna da bi se stvorilo okruženje koje jača konkurentnost.Na svetskom se tržištu povećava
broj ponuđača i potraživača i njihova pojedinačna tržišna snaga. Bitna poluga za osvajanje sve
većeg udela na tržištu je konkurentnost, tj. umešanost jednog u odnosu na drugi privredni subjekt
da svoju ponudu (ili potražnju) prikaže i dokaže boljom. 13

11
Bijelić P. 2003. Ekonomika međunarodnih odnosa, Beograd
12
Reinert, E. S. 2006. Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, Beograd.
13
Pelević B. 2005. Uvod u međunarodnu ekonomiju, Beograd: Ekonomski fakultet

9
 Unutar svake od navedenih grupa konkurentskih prednosti postoje brojni uslovi, npr. veličina
poduzeća, lokacija poduzeća, način upravljanja, prirodni uslovi, broj stanovnika, njihova
kupovna moć, vrsta proizvodnje itd., koji će uticati na veću ili manju konkurentnost. Vlada treba
omogućavati veću konkurentnost kako nacionalnoj privredi tako i privrednim subjektima, a
mogućnosti zavise od jačine veza koje utiču na konkurentske sposobnosti.

3. Izvori konkurentske prednosti

Kvalitet institucija čvrsto je vezan za konkurentnost i rast. One utiču na investicione odluke i
organizaciju proizvodnje i igraju glavnu ulogu na način u kojem društva distribuiraju prednost i
snose troškove razvojnih strategija i politika. Na primer, vlasnici zemlje, deonica u preduzećima,
intelektualnog vlasništva zbog nesigurnosti nisu voljni da investiraju u poboljšanje i održavanje
njihovog vlasništva i prava. Ispravno upravljanje javnim finansijama je takođe značajno za
osiguravanje poverenja u nacionalno poslovno okruženje. Pored javnih institucija, privatne
ustanove takođe su važan element u procesu stvaranja bogatstva.

Opsežna i efikasna infrastruktura je osnov konkurentnosti. Ona je bitna za osiguranje efikasnog

ekonomskog funkcionisanja, kao što je i važno determinisanje faktora lokalnih ekonomskih
aktivnosti i vrsta aktivnosti i sektora koji mogu razviti posebno ekonomiju. Dobro razvijena
infrastruktura smanjuje efekte udaljenosti između regija što rezultira integriranjem nacionalnih
tržišta i povezivanjem uz male troškove na tržištima u drugim zemljama i regijama.

Stabilnost makroekonomskog okruženja je važna za poslovanje, a takođe je važna za ukupnu

konkurentnost zemlje. Sama makroekonomska stabilnost ne može povećati produktivnost zemlje
ali istovremeno i makroekonomski poremećaj šteti ekonomiji. Zdrava radna snaga je bitna za
konkurentnost i produktivnost jedne zemlje. Bolesni radnici nisu u mogućnosti iskoristiti svoj
potencijal i to vodi niskoj produktivnosti. Oskudno zdravlje vodi do značajnih troškova
poslovanja, jer su bolesni radnici često odsutni ili je njihov rad neefikasan.

Manjak osnovnog obrazovanja može ograničavati poslovni razvoj, tako da je preduzećima

veoma teško da unaprede proizvodnju. Kvalitetno visoko obrazovanje i obuke su presudni za one
ekonomije koje žele da unaprede jednostavne proizvodne procese i proizvode. Današnja
ekonomska globalizacija zahteva da ekonomije stvaraju fondove dobro edukovanih radnika koji
su u stanju da se prilagode brzim promenama u okruženju. Zemlje sa efikasnim tržištem roba su
u dobroj poziciji jer mogu da proizvode niz proizvoda i usluga koji odgovaraju uslovima ponude
i potražnje, a takođe su u mogućnosti da trguju sa tim robama. Zdravo konkurentno tržište, kako
strano tako i domaće je važno u postizanju tržišne efikasnosti, poslovne produktivnosti, i
omogućuje da najefikasnije firme proizvode robe koje se traže na tržištu. Da bi se ostvarile

10
najbolje mogućnosti za razmenu roba u okruženju potreban je minimum državne intervencije
kako ne bi ometala poslovne aktivnosti.14

Efikasan finansijski sektor alocira sredstva građana kao i ona koja ulaze iz inostranstva za
njihovo najproduktivnije korištenje u privredi. To kanališe sredstva na one preduzetničke ili
investicijske projekte od kojih se očekuju najviše stope povrata. Temeljna i pravilna procena
rizika je stoga od ključne važnosti.15

Poslovno investiranje je presudno za produktivnost. Međutim, ekonomije zahtevaju

sofisticirana financijska tržišta koja mogu omogućiti da kapital postane dostupan za ulaganja u
privatni sektor kao i omogućiti pristup kreditima iz jakog bankarskog sektora, dobro regulisanu
razmenu vrednosnica, kapitala i dr. Da bi ispunio sve ove funkcije, bankarski sektor mora biti
pouzdan i transparentan, te, kao što je nedavno postalo jasno, finansijska tržišta trebaju
odgovarajuće propise za zaštitu investitora i drugih učesnika u privredi uopšte.

U današnjem globalizovanom svetu, tehnologija sve više postaje važan element za napredak i
konkurentnost. Posebno informacione i komunikacione tehnologije su se razvile u "opšte
namenske tehnologije" našeg vremena, s obzirom na značajno širenje u drugim ekonomskim
sektorima i njihove uloge kao efikasne infrastrukture za komercijalne transakcije. Međutim,
pristup i upotreba ovim tehnologijama su bitne ekonomske komponente ukupnog nivoa
tehnološke spremnosti.

Veličina tržišta utiče na produktivnost, jer velika tržišta omogućuju preduzećima da iskoriste
ekonomije obima. Tradicionalno, tržišta koja su na raspolaganju firmama su ograničena
državnim granicama. U eri globalizacije, međunarodna tržišta postala su zamena za domaća
tržišta, a posebno za male zemlje. Dokazano je da je otvorenost trgovine pozitivno povezana s
rastom. Čak i ako neko novije istraživanje baca sumnju na to, opšti osećaj je da trgovina ima
pozitivan učinak na rast, posebno za zemlje s malim domaćim tržištima.

Poslovna sofisticiranost je bitna za veću efikasnost u proizvodnji roba i usluga. To opet vodi
do povećanja produktivnosti, koja jača konkurentnost države. Poslovna sofisticiranost brine o
kvalitetu celokupne poslovne mreže zemlje kao i kvalitetu pojedinih kompanija i strategija. To je
posebno važno za zemlje u poodmakloj fazi razvoja, kada su osnovni izvori poboljšanja
produktivnosti poprilično iscrpljeni.

Preduzeća u tim zemljama moraju stvoriti i razviti vrhunske proizvode i procese za

održavanje konkurentskih granica. Inovativne aktivnosti podržane su i od javnog i od privatnog
sektora. Konkretno, to znači dovoljno ulaganja u istraživanje i razvoj posebno od strane
privatnog sektora, prisustvo kvalitetnih naučno – istraživačkih institucija, široka saradnja u
istraživanjima između univerziteta i industrije, i zaštitu intelektualnog vlasništva. U ovom

14
Reinert, E. S. 2006. Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju
siromašniji, Beograd.
15
Jovanović-Gavrilović P. O. Kovač. J. Kozomara i B. Pelević. 1998. Međunarodni ekonomski odnosi.
Beograd

11
kriznom periodu, važno je da se odupre pritiscima na smanjenje izdataka za istraživanje i razvoj
kako na privatnom tako i u javnom sektoru jer će se to odraziti na održivi rast u budućnosti.

Zakljucak

Konkurentnost koja se meri različitim modelima konkurentnosti predstavlja srednjoročni

kapacitet neke zemlje da ostvari određeni nivo produktivnosti, odnosno blagostanja za građane
svoje zemlje, obično u nekom srednjoročnom razdoblju. Kapacitet konkurentnosti ostvaruje se
preko određenog nivoa produktivnosti u većem ili manjem obimu. Kapacitet konkurentnosti
obično se izražava za ekonomiju kao celinu, dok se produktivnost veže za određene sektore
ekonomije. Na taj način mogu da se za svaku zemlju izdvoje sektori koji su u stanju da stvaraju
konkurentske prednosti u okviru određenog klastera zemalja, koje bi odgovarajućim politikama
trebalo dalje unapređivati.

Odrednice konkurentnosti su brojne i kompleksne. Ekonomisti su dugo nastojali razumeti

ono što određuje bogatstvo države. Naglasak na ulaganja u fizički kapital i infrastrukturu proširio

12
se u novije vreme na ostale mehanizme kao što su obrazovanje i obuka, tehnološka spremnost (je
li stvorena unutar zemlje ili usvojena iz inostranstva), makroekonomska stabilnost, dobro
upravljanje, vladavine prava, transparentnost i dobro funkcionisanje institucija, sofisticiranost
preduzeća, uslovi potražnje, veličina tržišta, i mnoge druge. Pretpostavlja se da svaki od njih
počiva na čvrstim teorijskim osnovama.

Teorija nacionalne konkurentske prednosti Majkla Portera, danas je jedna od najčešće

navođenih teorija nacionalne konkurentske prednosti i teorija međunarodne razmene. U teoriji
Porter koristi izraz konkuretske competitive prednosti, umesto komparativne prednosti. Sa ovim
izrazom i samim nazivom teorije, Porter želi da se distancira od ostalih teorija komparativnih
prednosti. Po njemu, većina klasičnih teorija ne daje kvalitetna, adekvatna objašnjenja za
strukture izvoza i uvoza pojednih zemalja. Objašnjenja za strukture izvoza i uvoza treba tražiti u
brojnim novim i promenljivim faktorima vezanim za pojedine zemlje, njihove odnose i za
ponašanje kompanija.

Države koje svoju ekonomiju grade na klasičnim industrijskim granama, kao osnovnoj i
trajnoj orjentaciji, neminovno prelaze u tabor nerazvijenih zemalja, jer postaju žrtve tog procesa;
povećanje nacionalnog dohotka zahteva povećanje opsega industrijske proizvodnje, povećanje
opsega repromaterijala, prerada sve većih količina sirovina i repromaterijala (uz odgovarajuće
troškove njihovog transporta) zahteva proizvodnju sve većih količina energije, proizvodnja sve
većih količina energije zahteva sve veće količine sirovina (nafte, uglja, nuklearnih materijala) i
nova energetska postrojenja.

Tehnologija će upravljati ekonomijom i društvom u razvijenom svetu. Njena centralna uloga

će samo više rasti. Kako bi se takvim procesima upravljalo i planiralo, potrebno je potpuno
drugačije školovanje i drugačije znanje. Sve to znači da su u novoj transnacionalnoj ekonomiji,
napredak tehnologije i intelektualne sposobnosti mnogo važniji od proizvodnje, jeftine radne
snage, čak i prirodnih resursa.

Literatura

1. Acin Đ. i M. Bodiroža. 2002. Međunarodna ekonomija. Srpsko Sarajevo: Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva
2. Adamović Lj. 1990. Teorija međunarodne trgovine, Beograd: Savremena administracija
3. Bijelić P. 2003. Ekonomika međunarodnih odnosa, Beograd
4. Jovanović-Gavrilović P. O. Kovač. J. Kozomara i B. Pelević. 1998. Međunarodni
ekonomski odnosi. Beograd

13
5. Klincov, R., 2010. Međunarodna ekonomija i finansije, Banja Luka: Univerzitet za
poslovne studije
6. Kovačević M. 2002. Međunarodna trgovina, Beograd: Ekonomski fakultet Univerziteta u
Beogradu
7. Kovačević R. 2004. Savremene tendencije u svetskoj privredi, Beograd
8. Pelević B. 2005. Uvod u međunarodnu ekonomiju, Beograd: Ekonomski fakultet
9. Pelević, B. M. 1993. Teorija međunarodne strateške trgovine, Beograd: Ekonomski
fakultet
10. Rakita B. 2000. Međunarodni menadžment, Beograd: Ekonomski fakultet
11. Reinert, E. S. 2006. Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni
postaju siromašniji, Beograd.

14