I

K t l 'O V f Ć

ROMAN'IT/.AM
III
t>nitd<> HfttiM'KMt >
t t'U M l,M > ir,N (t f'/f»AM.ffr.

N O f.fT * B K O 0 U A D

a
STOJAN NOVAKOVIĆ
(1842—1915)
j 9fe šea&emzzL g aSna x Tzssnm 'sača. x 3fewacL
jte - iCtocau. B e a g n ć assia. trfjećcaog jn^aeincg I s a : !asc*
pB. 36sfcacŠBEsc:5: krises^: XSšscaf seat m ćrsE iaficni goeiecmE.
# jPBBnžr X IM poEsaiKazL L|. Saszadcro :rp rx x ;e pras««Ex. šek
šSUte&Ć iđiKL.- £;g X pr»3af r a ~fl DC r ir r r s r ^ D n Š m g y t o sk>
tMBCiKž. i pragcca. Wb&2Znog zc Ilzć z .rs T -J o a n n fifii ( W »
|Bste ffgjefžgprarž^fc đdc'rsla. je ?raxr o«og ± x š r x Od 36X
p M P pfezpLjscja. g s a g g ^ ^ r x c sisss SzMje M se T--->n gtah,
~jč isse g o ife e ,
Sasećni dovenffiCLL tejEaesnxscf. i es&ecke, m oćiin i se
SBĆava. i srpgki ja rž ,. cžrzi B -Đ soešć, najpce ns. Lioex. s oć
| m fođice na Y d fic c j ŠisIL. N jegora kszedra jssm'rensesao je 1
jeiinc žsriite H6eraroog žnnota- » T s e žsd fkDji cžragi prcfescn.
pSe S. 5cTakm ićf »DszrLćfć je tmao tzi TCštmn. ća rređž: svojžm
s&mcura pozna i neguje ooe ko j i M M iakra MIo dara m
MtižeTCoet i txsuka.A Đad Đ am čićeve kszeđre m trorei žnjižerne
Mteie tt priestooom. gradn u omlađžnsko doba. Kao i njSsofi dm-
g » i u A m trlfc i om se o k n p lja ju u iftera m oj dnižini lOnrlagiza
1kej$k&i. K ao licejci izdajn almanah aLšcejka«; kso pisd i ja-mi
rađr.xi israđuju u »V ili«, jeđnoj od najboljib. omTadtnskih pobL-
kaeija. kod Srba.
Ifeđu 7eIikoškolcima k o ji su početkom šezđesetLb godina slu-
M i Danićićeva predavanja glavnu rec vodOi su K. Popodć, V. Đor*
fcrtć, Č. Mijatoviđ, D. Stanojević, M. Kujimdžić i S. Novaković. Ođ
ieat&rice đarovžtih mladića, k oji će svi, sem rano umrlog
K. Popovića, igrati znatmi ulogu u književnom i kultumom žl-
?otu Srbije, najdalji put imaće S. Novaković.
Po završetku domaćih škola manje-više svi romantičarski pžsci
ođlazili su na stuđije u inostranstvo. J. Ristić i Lj. Nenadović stu-
điraii su u Berlinu i Hajđelbergu, Đ.Daničić, B.Rađičević,
M ftomantteam 117 241
 B. Atimackovid, J. Uid. J. Androjević Joles, J. Grčic Milenko i V.
DordeviC u BeCu. TrifkoviC je učio prava u Debrecinu i Košicama,
a JakšiC bio đak slikarskih akadem ija u BeCu i Minhenu. Peštan-
ski siudenti bili su J. Subotič, V. ŽivkoviC, J. JovanoviC, Đ. Marko-
vie Koder. L. KostiC, K. Ruvarac. Jedini k o ji u mladosti nije kre-
nuo daije od Beograda bio je Kosta, odnosno Stojan Novaković.
Za njega, kao naučnika, m oglo bi se reCi da je i on, kao i Vuk,
u neku ruku, samouk. U Beogradu, go to vo sam, naučiće devet
sfranih jezika: latinski, ruski, nemački, francuski, engleski, češki,
ukrajinski. poljski, grčki. Sa veCine n jih će i prevoditi. Iz pijeteta
prenia svom idolu, ocu srpske k n jiževn osti V. Karadžiću, prevešče
drugo izdanje Rankeove i V ukove k n jige »D ie serbische Revolu-
tion« i objaviće je 1864 (godin a V u kove s m rti) pod naslovom
»Srpska revolucija«.
Ono Što je postigao u nauci N o va k o vić j e izvukao iz sebe
bez pomoći evropskih univerziteta i n eposredn og kontakta sa na-
prednijim naučnim sredinama. »S v e m e ubija, a ništa me ne po-
tiče«, piše on 1863. Svršivši L icej, na k o m e m u je Daničić bio što
i Vuku Kopitar, on ni kao pisar u d rža vn o j štam pariji neće ispu-
stiti pero iz ruku. Uvek je radio. G od in e 1864. hrabri Đ.Jakšiča:
»Treba raditi silno, neiunorno, treb a ž iv e ti to m e životu — pa će
tefc onda nešto biti. M aši se daije, izu či ž i v o t . . . pa gruni spevima
u kojima ćeš oživeti razvale, vask rsn u ti g ro b o v e — a zadrmati
svojim glasom po d ekoje od tih gn jilih , tru lih srca među koja
nas je Bog postavio.«
Omladinski pesnik, osnivač lite ra rn e dru žin e »Omladina |
cejska« i urednik »V ile « u m lad osti, N o v a k o v ić će vremenom po-
stati istaknut filolog, istoričar, so cio lo g , etn o g ra f, političar, držav-
nik, diplomat, ćovek kom e će b iti n a izm en ice poveravane dužno-
sti profesora univerziteta, m in istra p ro s v e te , poslanika na strani,
predsednika Srpske k ra ljevsk e a k a d e m ije nauka, predsednika
vlade. U mladosti ovaj čovek izu zetn e e n e rg ije , k o ji i po obimu i
po značaju svog naućnog dela, id e m e đ u p rv e , ogledao se i u Ie-
poj književnosti, pozorišn oj k r itic i i k n již e v n o j kritici i istoriji.
Tražeći svoje pravo mesto u književnosti i nauci, Novaković
će u mladosti neko vreme lutati. K a o V u k o v sledbenik sakupljaće
narodne pesme i pripovetke, a sam će pisati loše pesme i još gore
pripovetke i dramu »C m ogorci«. N je g o v a »Pevanija«, zbirka pa-
triotskih, Ijubavnih i vinskih stihova ( 1862), neće ga proslaviti.
N ovakoviđ je interesantniji kao prevodilac tuđih stihova no
kao originalan »pesnik«. On prevodi Petrarkine sonete, Hajneove,

242
 Geteove | G ajblove lirske pesme, a najviše stihove ruskih pesnika:
puškina, Ljerm ontova, Koljcova, Kozlova, A.Tolstoja, N.T.šćer-
bina. Od ostalih slovenskih pesnika, njegovi ljubimci su Ukrajinac
gevčenko i Poljak Mickjevič. Od većih stvari preveo je jedino
dve poeme: Puškinovog »Kavkaskog zarobljenika« i Mickjevičevu
»Gražinu«. Za potrebe Srpskog narodnog pozorišta Novaković će
prevesti, odnosno, po običaju vremena, posrbiti ceo mali reper-
toar stranih drama: »Punicu« od K. Metjuza (1861), »Lionsku le-
poticu« od E. Lajton Bulvera (1861), »Salik moje mile« od Feld-
mana (1862), »Radoznale gospe« od K. Goldonija (1865), i »Kra-
Ijicu devojku« 2. B ajara (1868).
Po talentu, N ovaković nije bio predodređen za poeziju i dra-
mu, već za kritiku, istoriju književnosti, književnu monografiju.
U književnoj kritici, on će se istaći još kao đak, u rukopisnom
listu »O cenitelj«. Među radovima iz kojih se tek nazire njegova
buduća intelektualna fizionom ija izdvaja se njegov napis o Đ.
Jakšiću iz 1859. K a o kritičara »Vidovdana« od 1861—1863, njega
privlače mali, neznatni pesnici: M.Kujundžić Aberdar, R.Lazare-
vić, Đ. Bugarski, V. Vasić, M. Popović Šapčanin. U kritikama o
njima N ovaković je veran đak svoga profesora Đ.Daničića. Kao
i Daničić 1847. u »R atu za srpski jezik i pravopis,« i Novaković
uporno insistira na narodnom duhu. »Narodna poezija«, piše on,
»m ora uvek b iti osnova svemu u poeziji.«
N ovakovićeva kritika je narodnjačko-utilitaristička. Po njoj
nije dovoljn o da p oezija izražava samo narodni duh, već treba
da služi i neposrednim narodnim ciljevima, etičkim kao i nacio-
nalno-političkim. Sve što se peva mora da bude upućeno narodu.
U m ladosti N ovaković će biti i pozorišni kritičar. Njegove
pozorišne kritike nisu nadahnute i stilski blistave kao Kostićeve.
Pisane pod neposrednim uticajem Lesingovih i šilerovih estetič-
kih teorija, one đački prim enjuju evropska merila prilikom proce-
n jivan ja naše skrom ne dramske produkcije. Novaković je u njima
pre logički rezoner, čovek odmerena suda, negoh pozorišni kri-
tičar sa um etničkom intuicijom. On ne inspiriše, ne pokreće, ne
nadahnjuje. M esto osnivača umetničke pozorišne kritike kod Srba
pripada n jegovom sledbeniku L. Kostiću.
K a o urednik »V ile « (1865— 1868), Novaković će takođe pisati
književne beleške i kritike. Shvativši da sam ipak nije pesnik, on
će tražiti od drugih da pevaju po njegovim receptima o narod-
nim potrebam a. P re M arkovićevog članka »Pevanje i m išljenje«
Novaković će oštro osuditi razneženo prenemaganje srpskih pes-

16* 243
 nika. Is to tako pisaće i p r o tiv p o m o d n e vin ske poezije. Predsta.
vnici dveju suprotnih iđ ejn ih p o z ic ija u srpskom društvu Xlx
veka, konzervativno-građanske i revolucionarno-demokratske, so-
cijalističke, go to vo sim b oli d va tip a p o litič k o g ponašanja: ko®.
promisnog, k o je donosi m in istarsk u stolicu , i revolucionarno-
herojskog, k o je vo d i u p reran u s m rt — N o va k o vid i Marković su
kao k ritičari dosta bliski. R a z lič iti p o idejno-klasnim opredelje-
njim a, oni su srodni p o p o z itiv is tič k o m , so cio lo šk o m tipu mišlje-
nja.
Iak o kritičari širo k e k u ltu re i izu zetn a d a ra za racionalno po-
niranje u suštinu stvari, n i N o v a k o v ić n i M a rk o v ić nisu umetničke
prirode. Oni nisu estetičari, v e ć p r e id e o lo z i, politiko-sociolozi,
k o ji ne ocenju ju p o e ziju n je n im v la s titim m erilim a, već je vred-
nuju p o svo jim id e jn o -p o litič k im k rite riju m im a . Između Novako-
vićevog n arod n jačk og i M a r k o v ić e v o g s o c ija ln o g utilitarizma
nema velike razlike. I je d a n i d ru g i k r itič a r tra že od nmfttniirg da
se podredi op šten arod n im p o tre b a m a ; N o v a k o v ić više nacional-
nim, M ark ović više s o c ija ln im . M a r k o v ić e v socija ln i utilitarizam
naslanja se na N o v a k o v ić e v o n a r o d n ja š tv o is to onoliko koliko
i N ovak ovićeva k ritik a p o s le 1868. in s is tira i na stvarnim, društ-
venim p otreb am a n arod n im .
Rađikalni n acion aln i r e v o lu c io n a r L . K o s tić bio je po duhu j
m nogo b liži M a rk o v ić u o d N o v a k o v ić a . K a o građanski liberal, |
K ostić je b io g o to v o u is tim id e jn im v o d a m a u kojim a i Nova- |
ković. P a ipak, kao k r itič a r, o n j e s a s v im suprotan obojici: i 1
N ovak oviću i M a rk o viću . Ia k o k la s n i i id e jn i protivnici, kao uti-
litaristi, N o v a k o v ić i M a r k o v ić p r e d s t a v lja ju jedan književni j
fron t, a K o s tić dru gi. P re s u d n u u lo g u p r ilik o m ovakve konfron- j
ta cije n ije o d ig ra la id e o lo š k o -p o litič k a p o z ic ija kritičara, već tip j
n jih o vo g m išljen ja , sa m a s tru k tu ra n jih o v o g duha. Novaković i j
M arković, p o p riro d i, b ili su s k lo n i id e o lo š k o m , sociološko-pozi-
tivističk om tip u m iš lje n ja ; K o s t ić estetičko-um etničkom . Prva ;
d vo jica b ili su lju d i o v o g a s v e ta , s tv a r n ih p rom en a u životu na-
roda i dru štva; N o v a k o v ić n a c io n a ln o -p o litič k ih , Marković soci- ,
ja ln o-revolu cion a m ih . D ru g i, p r e s v e g a , b io j e čovek mašte, sna, :
n ekog dru gog, im a g in a tiv n o g s v e ta .
K ritič a rs k e s k lo n o s ti S. N o v a k o v ić a d o ć i će do punog izraza
u n je g o v o m rad u n a is t o r iji k n již e v n o s ti. O n će već 1867, u svojoj ;
dvadeset i p e to j g o d in i, o b ja v it i » I s t o r i j u srpske književnosd j
P re g le d ugađan za š k o ls k u u p o t r e b u «; u n jo j će, prvi od Srba,
iz lo ž iti is to r iju s rp s k e i h r v a ts k e k n již e v n o s t i o d ć irila i Metodija

244
 đo svojih dana. četiri godine kasnije, 1871, pojaviđe se »drugo,
sasvim prerađeno izdanje« iste knjige. Njemu je 1869. godine
prethodilo Novakovićevo pionirsko delo u oblasti bibliografije
(»Srpska bibliografija«).
Držeđi se, uglavnom, ranije periodizacije svojih prethodnika
Safarika, Subotiđa i Pipina, i Novaković u svojoj istoriji smatra
da su srpska i hrvatska književnost jedna celina, koju on proiz-
voljno naziva zajedničkim imenom srpska književnost i deli je
na tri osnovna perioda: na staru književnost (»Stara srpska
crkveno-slovenska književnost«), sređnju (»Dubrovačko-dalmatin-
ski humanizam i umetna poezija sa dođatkom književne radnje
među katolicima u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni do
početka novoga perijoda«) i noviju književnost. Njegova periodi-
zacija nije isključivo istorijska, vezana za određene vremenske
periode. On vodi računa i o tipu književnosti. Ona srpskosloven-
ska književnost koja traje uporedo sa đubrovačko-dalmatinskom,
ide u staru književnost.
Novakoviđeva istorija književnosti nastala je u doba kada je
u Srbiji ovladao pozitivizam, a na planu nacionalne ideologije
dominiralo jugoslovenstvo, podstaknuto zvaničnom politikom
kneza Mihaila. Plod ne samo samostalnih naučnih istraživanja,
no i izraz duhovne klime vremena, Novakovićeva knjiga nosi
pečat obeju ovih orijentacija.
Druga polovina šezdesetih godina je vreme kada je pozitivizam
naročito na ceni. On dolazi i sa Istoka i sa Zapada, preko đaka
koji se vraćaju sa ruskih univerziteta, kao i preko Dreperovih,
Beklovih i Kontovih knjiga, koje oni čitaju na stranim jezicima.
Od svih omlađinskih listova Novakovićeva »Vila« najviše inkli-
nira pozitivizmu. U njoj Ž. Žujović 1868. objavljuje članak »Isto-
rik Bekl i novi principi istorijske nauke«, a M. Bakić odlomak
iz svog prevoda Dreperove »Istorije umnog razvića Evrope«. Go-
dine 1866. i 1867. »V ila« donosi i prevedene odlomke Beklove
knjige »Isto rija civilizacije u Engleskoj«. I sam Novaković, u
svom pristupnom predavanju na Velikoj školi 1872. »Jezik i stil«,
poziva se, prvi kod Srba, na pozitivistu H. Spensera i navodi
njegovo delo »The philosophy of style«, objavljeno u Londonu
1858. r
Kao samonikli pozitivista, mladi naučnik u svojoj istoriji po-
kazuje interesovanje za kulturnoistorijsko tumačenje književnih
pojava. Sem toga, kao i njegov učitelj Daničić, od koga mnogo
štošta preuzima, i Novaković insistira na tačnosti podatka. On

245
 lMUdftv* fttnre rukoplfte 1određuj* vreme njihovog nastanka; inta*
raauju ga tavori nalih pisaoa u stranlm knjlževnostima. u samoj
»Zstorlji« daj« dosta mesta bibilografiji knjiga, a naročlto drži
do taćnoiti flisto istorijskih flinjenioa, njima se ispomaže u tra-
imnju sa smislom književnlh pojava. »Svaki se pojav«, pile on u
predtrovoru isđanju (z 1871, sdovodi u vezu sa svojlm vremenom
i trafe mu se nelzbožnJ pamjsci 111 izvori«. Kao pozitivista lirlh
sahvata, Novakovid, na jednoj strani, pomođu knjlževnosti, odre-
đuje stupanj duhovnog i kultumog razvltka svog naroda u datom
istorijskom trenutku, a na drugoj, pokulava đa iz same poetike,
ođnosno Uterature Jednog vremena rekonstruile đuhovnu fizio*
nomiju sređine. Predmet njegovih proufiavanja manje Je umet*
nička vrednost samih knjilevnih đela, a vile oplta Istorljska
klima. Novnkovlć je, pre svega, intoresantan 1, najčešće, pouz-
dan k«o oeenjivać pojava. lako su rnnogi podaci u njegovoj knjizi
prevaziđeni novim otkridlma 1 mođemijim sudovima, njegovl su-
đovi o knjilevnoistorijskim pojavama 1 mestu pojedinih pisaca
u razvitku naše knjiievnosti mogu blti 1danas interesantni.
Novaković ima uzore među inostranlm istoričarima književ-
nosti. To su Nemac J. Ser, ućesnik revolucije 1848, kojl će se u
izgnanstvu. u Svajcarskoj, posvetiti lzučavanju svetske književ-
nosti, i Rus A. N. Pipin, istoričar slovenskih književnosti, u mla-
đosti idejni prlvrienik ruskih revoluclonamih demokrata BJelin-
skog 1 Oemilevskog. Sa Pipinom, piscem poglavlja »CepGti« u
knjizl aOfaopb CAaBiHCKHxt> AHTepaTYpt>«, Novaković. je
blo 1 u »krvnom« zrodstvu. Ćetrdesetih godina, joS đaci, N. I . .
Sresnjevski 1 Đ. Danićić bili su Vukovi đaci i saradnici u BeĆu;
pofietkom pedesetih godlna Pipin će na univerzitetu u Peterburgu
slu&ati predavanja Sreznjevskog o srpskoj književnosti, a Nova-
ković, pofietkom ftezdesetih, Danifiića u Beogradu. I jedan i drugi
ugradiće u svoje istorije mnoge misll svojih profesora, koje su
ovi poneii iz Vukovog befikog kruga. Pored ove dvojice stranaca,
na Novakovića su, kako sam on tvrdi, narofiito uticali radovi
njegovog prijatrija hrvatakog slaviste V. Jagifia.
Sledeći svoje uzore Serovo epohalno delo prevešće 1 obja-
viće na srpskom jeziku u vremenu od 1872. do 1873 — Novaković
6e prihvatiti od njih ne aamo kultumoistorijski no i kompara-
tivistićki mstod,
Uvođenjem komparativistićkog metoda Novaković ne napušta
svoj kulturnoistonjski pristup istorijl književnoati. Naprotiv,
»m n ga dopunjuje, usavr&ava. Kao 1 Pipin, i on naroćitu pažnju
24S
w
aveđuje uticaju vizantijske književnosti na staru srpsku knji-
SJnost i istifie tesnu vezu između dubrovačkcvdalmatinske i jta-
attSske književnosti. On lucidno uočava da se u Đubrovniku prvi
«ot počelo plsati na narodnom jeziku pod neposređnim uticajem
italijanskih petrarkista. Za Novakovića, kao i za Pipina i Šera,
postoji u svim vremenima opšte svetsko književno strujanje, koje
se samo m odlfikuje kod pojedinih naroda u zavisnosti od naci-
onalnog bića tih naroda, te tako postaju pojedine nacionalne knji-
ževnosti.
Metodološki srodan Pipinu i šeru, Novaković, kao i oni, traga
za smislom književnih pojava u okviru opšteg razvitka nacije i
pokazuje uslovljenost literature ovakvim ili onakvim razvitkom
narodnog života. Slično Pipinu u »Obzoru« (»Pregledu «),ion tvrđi
kako je »istorija književnosti srpske samo deo istorije naroda
srpskog«. šer i Pipin inspirišu ga i svojim slobođarskim, antikle-
rikalnim duhom, k o ji veje i sa stranica Novakovićeve »Istorije
srpske knjlževnosti«.
Nastojanje m ladog pozitiviste da bude što objektivniji i tačniji
u svom izlaganju ne smeta mu da se, kao naučnik, jasno i nedvo-
smisleno opredeli u samoj »Istoriji srpske književnosti« za pro-
gresivne, antiklerikalne, demokratske vrednosti u srpskoj kulturi.
Stara književnost, koja Novakovića privlači kao dokumenat o jed-
nom periodu naše kulture, odbija ga svojom nazađnom, feudalno-
•crkvenom tendencioznošću. U njoj on neće naći dela od veće
umetničke vređnosti. Kao i Pipin, i. Novaković je zapadnjak,
Evropljanin; on prihvata nove ideje koje dolaze sa tih strana.
K ao istoričar novije srpske književnosti, on je interesantan i
svojim uočavanjem raznoliklh uticaja u srpskoj literaturi prve
polovine X I X veka. Prihvatljiv je i njegov sud o negativnom uti-
caju crkvarske rusko-slovenske epohe (»čudnovata smeša suvre-
menih ideja i srednjovekovnog formalizma i ograničenosti«) na
daljl razvitak srpske kulture. Novaković s pravom ističe među
srednjovekovnim piscima Domentijana, a u novijoj književnosti
liniju koja se od G. Stefanovića Venclovića penje ka D.Obrado-
viđu i V. Karadžiću kao preporoditelju srpske književnosti. Nova-
kovićeva ocena 1847. godine kao prelomne u srpskoj književnosti
i privlači pažnju. Iako u knjizi nisu uočene sve vrednosti
novije srpske književnosti — pisac ćutke prelazi preko Vukove
ustaničke proze; on prevlđa umetničke osobine Sterijinih kome-
dija, mimoilazi romane J. Ignjatovića i Protine »Memoare«, ne
pominje L. Kostiđa — kod Novakovića se mogu naći luciđni su-
247
 r a H H H

dovi o pojedmim piscima. »Ton je tih pesama«, piše on o Steriji-

nom »Davorju«, »fstm it i dubok, proniknut filosofskom sumnjom
i pojetskom tugom.« Njegoš i Branko su i za njega, kao i za Ri-
stića, vrhunske umetničke vrednosti nove, rom antičarske književ-
nostL
N ovije doba srpske književnosti N ovakovid deli na tri vremen-
ska perioda. Prvi traje do pojave Vukove »M a le prostonarodnje
slavenoserpske pjesnariee« 1814; drugi do 1848; treći podinje Bran-
kom i Njegošem. U prvom e centralno mesto im a D o sitej; drugi je
najvedim delom posvećen V ukovoj borbi za narodni duh u srpskoj
književnosti; treći — generaciji pisaca k o ji će p o ć i V u kovim tra-
gom. Budnđi da je bio jo š u toku, treći period dat j e najoskud-
nije. Pa ipak, knjiga je u celini izraz baš to g vrem ena. M ada pozi-
tivist po svom kultum oistorijskom pristupu tum ačenju književ-
nih pojava, po svojim pogledima, N ovak ović je i u » Is t o r iji srpske
književnosti« romantičar, narodnjak, vukovac. P o njem u, litera-
tura »pokazuje đuh i pravac m išljen ja ili slika k arak ter narodni«.
Sledeći ne samo V. Karadžića i Đ. Daničića n o i A. N . Pipina, No-
vaković ističe da je »p rva um otvorina svakoga naroda je z ik nje-
gov«. On se, doduše, u drugom izđanju ne h avi više is to rijo m je-
zika, kao u prvom , ali i ovđe ističe presudni značaj narodn og je-
zika za dalji dem okratski razvitak srpske kn jiževn osti.
Ideološki form iran u okviru U jedinjene om ladine, kao odme-
reni privrženik njenih patriotskih, liberaln ih i antiklerikalnih
ideja, on se u svo jo j is to riji ipak razliku je od ostalih om ladinaca.
U jedinjena omladina je izrazito srpska; N ovak oviđ je p o ubeđenju
Jugosloven. Đak Đure Daničiča, p rija telj V . Jagića, saradnik, a do-
cn ije član Jugoslavenske akadem ije nauka u Zagrebu, on će sv o je
ju goslovenstvo is p o ljiti i u »Is t o r iji srpske k n jiževn o sti«. P o d uti-
cajem naučnika okupljenih šezdesetih godina ok o Jugoslavenske
akađem ije nauka u Zagrebu, i N ovak ović sm atra da su S rb i i
H rv a ti jeđan narod. P o njem u, srpsM narod im a d va plem ena,
srpsko i hrvatsko. N jih je , po n jegovom m išljenju , nesrećan isto-
rijs M razvitak, p re svega uticaj različitih kultura, pravoslavno-
vizan tijsk e na jedne, i zapađno-katoličke na druge, ra zb io u dve
celine; istočnu i zapadnu. Polazeći o d to g stanovišta, o n ć e u
svo ju »Is to r iju srpske k n jiževn osti« u M ju čiti i celu hrvatsku knji-
ževn ost: glagoljašku, duhrovačko-dalm atinsku, kajkavsku, slavon-
sku, iliriza m . U to m e će se, doduše, oslon iti i na svoje prethod-
n ike: ša fa rik a , Subotića, Pipina, a za staru kn jiževnost i Jagića.

248
 Nacionalno-ideološka usmerenost Novakovičere istorije srođna
je i nacionalno-politiekim idejama Garašaninovog Načertamja,
^oje su vladale u poMtačkom životu zvanične Srbije u doba kroaa
Iđihaila, u vrem e kada je I. Garašanin imao glavnu ree u dižavr .m
i nacionalnim poslovim a. Međutim, neposredan uticaj srpskog be-
gemonizma karakterističan za ondašnje beogradske krugove nije
tako upadljiv u sam oj knjizi. Novakovičevo jugoslovenstvo ima
đrugu polaznu tačku: bečki književni dogovor, odnosno jedinstvo
srpskohrvatskog k n jiževn og jezika. »Jezik, koji u Hrvata po ne-
kim krajevim a im a neke m ale dijalektičke razlike«, ističe on, »u
književnosti se sve više izjednačuje, a u osnovu je sa svim jednak
sa srpskim.«
K ao naučnik, N ovak ović jasno vidi istorijsku razdvojenost
Srba i H rvata. On, na prim er, uočava da je dubrovačka književ-
nost »kao sam oniklica sa svim bez ikakve veze sa starom srpskom
književnošću, a gotovo i sa novom. One veze koje se mogu opa-
ziti među dubrovačkom i novom srpskom književnošću vrlo su
labave, a nisu veze istorijskoga razvijanja«. Isto tako, uočava da
postoje dva jezgra, dva duhovno različita centra nove književ-
nosti, B eograd i Zagreb, od kojih svako ima svoje polje idejno-
umetničkog zračenja. Međutim, kao ideolog jugoslovenstva, onna-
stoji da prevaziđe očigledne razlike. Oslanjajući se na bečki knji-
ževni d ogovor o zajedničkom književnom jeziku, on ide dalje: in-
sistira i na jedinstvu književnosti. »Narodne pesme nam i danas«,
ističe on, »služe kao n a jb o lji dokaz jedinstva našega naroda.«
K a o književni kritičar, Novaković je bio narodnjačM utilita-
rist; kao istoričar književnosti, on če biti jugoslovenski utilitarist:
podrediće svoje naučno izučavanje manje-više izolovanih tokova
srpske i hrvatske književnosti iđeološkoj opsesiji o jednoj srpsko-
hrvatskoj književnosti. K a o jugoslovenski utilitarist Novaković je
istovrem eno i unitarista: on smatra da su Hrvati i Srbi jedan
narod. »K n jiževn ost je «, piše on u prvom izdanju »Istorije«, »prva
koja m ože i k oja treba da u život uvede misli o jedinstvu našega
naroda pocepanoga zlim okolnostima. A ništa nas lepše ne može
staviti jedne pored drugih onake kakvi smo po mislima i oseća-
njim a, nego istorija književnosti.« Razvijajući ovakva shvatanja,
N ovaković je pre bio nacionalistički mesija. prorok, iluzionistički
vizionar no istoričar k o ji kritički ocenjuje postoječu književnu
situaciju, p re rom antičar no pozitivista.
Pedeset i više godina Novakovičeva istorija, koja je sve do
Skerlićeve »Is to rije nove srpske književnosti« 1914. bila udžbenik

249
 š koga se književnost, biće izvor j ugoslovenskih iluzija
srpste inteligendje. Novakovićevo jugoslovenstvo, kao i jugoslo-
m - r rn geoeradje koja je učila iz njegove »Istorije srpske knji-
ževoostic. ne treba poistovećivati sa unitarizmom X X veka, kao
političkoin koncepcijom koja ide ka ukfđanju nacionaine i držav-
no-prarne indiviđualnosti naroda Jugoslavije. Naročito ga ne treba
poistorećirHti sa agiesivnim unitarizmozn posle 1929. Nastalo u
rimgim istorijskim uslovima, ono pripada prošlosti. Ali, kao ro-
mantirnsi pretbodnica, ovo srpski obojeno jugoslovenstvo bilo je
neka rrsta ideološke i kulturnoistorijske pripreme, uvoda u savre-
jugoslovsnskj iinit&n/<snL
Sa gođinama, Novaković će sve manje biti romantičar, a sve
više državnik i naučnik Književnost ga više neoe interesovati
orakn strasno kao u mladosti, ali će zato njegovu pažnju i dalje
priviačiti nacionalna istorija kao traganje za narođnim duhom po
rinhinama prošlostL Sledeći Daničića, on će izdavati stare srpske
rukopise: hagiografije, apokrife, romane, pripovetke, propraćene
tumačenjima i opšimim predgovorima. Uporedo s tim, negovaće
književnoistorijsku stuđiju, preko koje će unositi svetlost u mutne
periode srpske istorije (»Vladimir i Kosarac). Oslobađajući se i
svakog pođređiranja nauke apriomim nacionalno-političkim te-
zama, on će napisati: »Istraživanje može tek onda biti uspešno
kada istražžvalac pažljivo osluškuje ono što mu građa sama go-
vori, i kad mu je sva briga da glas i duh građe što vem ije i što
glasnije čuje.e
Novaković neće napustiti ni komparativni metod. Primenjivaće
ga u studijama o pojedinim delima stare srpske književnosti: »Pri-
povetke o Aleksandru Velikom u staroj srpskoj književnosti«,
1878, »Varlaam i Joasaf«, 1881, i »Die Oedipus-Sage in der siidsla-
vischm Volksdichtung«, 1889, itd. Komparativni metod primeniće
i u izučavanju stare i narodne književnosti. Kao dohar pozna^a-
lac obeju ovih književnosti, on će među prvim ukazati na tesne
veze među njima i ćeste uzajamne uticaje. Dug mladosti, odnosno
ljubavi prema istoriji biće njegov zakasneli roman »Kaluđer i haj-
duk«, štampan kao nemoćni eho romantike o Novakovićevoj se-
damdesetogodišnjici, 1912.
Duh izuzetno aktivan, samopregoran, obdaren smislom za sa-
gledavanje suštine stvari, Novaković će i docnije, kao konzerva-
tivni građanin, sačuvati radoznalost i širinu pogleda koju mu je
dalo omladinsko doba. Više čovek podatka i racionalnog suda no
intuitivnog mišljenja, on ipak nije bio bez snova, bez mašte, bez

250
 . -za sam o, on e nisu b ile nm etničke, no ideološko-političke pri-
rode. Do k ra ja ž iv o ta v era n jugoslovenskim iluzijam a svoje mla-
dosti, on će b iti ta k a v i u s v o jo j v iz iji Beograda posle sto gođina,
koju je dao o p ro s la v i D o s ite je v e stogodišnjice, 1911:

»P o b re g o v im a o k o ogrom n oga grada na sve strane letnji-

kovci i sta n ovi u v rto v im a punim šarenoga cveća. Po vazduhu
aeroplani k a o l e p t ir o v i. . . O d nekadašnjih varošica Zemuna i
Pančeva p o s ta li su ta k ođ e ve lik i gradovi, vezani električnim
tram vajim a s B eo g ra d o m . N a Savi i Dunavu je nekoliko m o
stova, a b e z b ro j p a m ih lađica vrše saobraćaj vodom. žele-
znički v o z o v i iz cen traln e stanice ju re svaki čas na sve strane
u svim p r a v c im a . . . «

E poha rom a n tičn ih sn oviđen ja b ila je već davno minula; svi

njeni p esn ici m rtv i. M eđ u tim , n jihova neugasiva težnja ka lepšem,
boljem i sv e tlije m , n jih o v a žudnja za đalekim putevima, k o ji se
nikada n e za vrša va ju , ostala je da živ i i dalje. N ju nalazimo i u
ovoj v iz iji sedam d esetogod išn jeg S. Novakovića, poslednjeg mohi-
kanca om la d in sk og doba. Star, na izmaku životnih snaga, a bodar,
svež, id u ći tra g o m n jih o v ih snoviđenja, on u mašti doživljava da-
leku bu dućnost grad a u kom e je, radeći, proveo svoj plodni vek.*

* *

V ečn a č ežn ja za daljinam a, to stalno putovanje mašte po pro-

stranstvu b esk raja, ta unutrašnja potreba da se uvek ide napred,
u n o vo i neizvesno, to je ona velika, najveća poruka romantičara.
K a o zlatna n it n jih o v o g duha, ona će pokretati i buduća pokole-
nja. R om an tičarsk a era u is to riji srpske književnosti završiće se
k ra jem seđam desetih godina. Međutim, duh ove epohe živeće i
dalje. U m o đ em izm u i nađrealizmu, slični pesnički nem iri, snovi,
žudnje, o živeće u n o vim slikam a i ritm ovim a. Skoro u isto vrem e
i p a trio tsk i p atos rom antike doživeće renesansu u socijalno-revo-
lu cion a m oj p o e ziji. T ežn ja ka idealu kao pečem beskrajno lepom
i svetlom , k o ju su u srpsku poeziju uneli rom antičarski pesnici,
na svoj način ž iv i i danas i živeće i dalje u srpskoj književnosti.
Ona je njen a svetlost, njen unutrašnji sjaj i ono što je u n jo j
večno novo.

251
 IleeamijGL Beograd 1862.
Hcropuja cpnctze Ktbmsceenocvu. IIperAeA 3a iukoacky Y®>rpeGY*
Haimcao CrojaH HoBaKOBHh. B eograd 1867.
Cpćaca čudM iozpatpuja 1741— 1867. B eograd 1869.
Hcropuja cpnctze KtbuxeeHOcnL IIperAeA ^rabaH 33 hikoack^
^norpeđg- Apyro ca cbhm npepa&eHO H3A3H>e. B eogra d 1871.
npuuepu. Beograd 1877.
Eypa AaHUHuh luiu <PuAOAOtuja u KthUJtceenu je3UK cpnacu
1847. u 1877. Bec 1878.
BapfiaaM u Joacatp. IIpHAor k no3HaBaH>y ynopeAHe AHrepaT^pe
h xpHiiihaHCKe 6eAeTpHcraKe y Cp6a, B ^rapa h P yca. B eogra d 1881.
EeneuiKe o B. /jaHUHuhy. IIpHAor k hctophJh cpncKe k &edkcb-
hocth. Beograd 1885.
Jlocfiedmi Bpamcoeuhu y ucropuju u y uapodnoM neeau>y —
1456—1502. N o v i Sad 1886.
Ilpeu ocHoeu cfioeeHctze KtbiaceeHOcrvu Mehy čoakohckum Cao-
eenuMa. Aeienda o BfiaduMupy u Kocapu. K yatyph o -hctophj CKa
ciyAHja. Beograd 1893.
Cp6u u Typt(u X IV u X V eeKa. Beograd 1893.
CpncKa Kfouza, tbenu npodaetpi u HUTaot$u y X IX eexy. Beograd
1899.
Baacpc dpjtcaee cpncKe. Beograd 1904.
loean Crepujun JJonoeuh. Kh >hhccbho ncropnjcKa cryAHja. Beo-
grad 1907.
Hcucoh cto zočuhcl »Hrvatskosrpski almanah za godinu 1911«.
Zagreb—Beograd 1911, str. 9—10.
Kcutyhep u xajdyK. nprnioBerKa o nocAeAH>HM AaHHMa Cpđnje
y XV BeKy. Beograd 1913.