O

nama /
About
Us      Прилагођена претрага
Kontakt
Kontakt

HOME TEKSTOVI EMISIJE PREVODI TEME KNJIGE

ENGLISH

Iz debate sa Džordanom Pitersonom

SLAVOJ ŽIŽEK 23/04/2019
Foto: Slavica Miletić

Uvodno izlaganje
Počeo bih povezivanjem tri pojma iz naziva ove debate1 – sreća,
komunizam, kapitalizam – preko jednog uzornog slučaja, današnje Kine.
Poslednjih decenija Kina je postala najuspešnija ekonomska priča u
ljudskoj istoriji. Stotine miliona ljudi prevedeno je iz siromaštva u srednju
klasu. Kako je to Kina uspela? Levica 20. veka de nisana je protivljenjem
dvema temeljnim tendencijama modernosti: vladavini kapitala s
njegovom agresivnom tržišnom utakmicom i autoritarnoj, birokratskoj
moći države. Savremena Kina spaja ova dva svojstva u njihovoj
ekstremnoj formi: snažna autoritarna država i dinamika divljeg
kapitalizma. Važno je istaći, to se radi u ime sreće većine ljudi. Da bi se
legitimizovala vlast u Kini ne pominje komunizam, već se radije poziva na
staru konfučijansku ideju harmoničnog društva.

Ali da li su kineski građani zbog svega toga srećniji? Mada čak i Dalaj
Lama tibetanski budizam prevodi u zapadni koncept potrage za srećom i
izbegavanja patnje – sreća kao cilj života vrlo je problematična predstava.
Ako smo išta naučili od psihoanalize, to je da smo mi ljudi vrlo kreativni u
sabotiranju svoje potrage za srećom. Sreća je konfuzna ideja i u osnovi se
oslanja na nesposobnost ili nespremnost subjekta da se u potpunosti
suoči sa posledicama svojih želja. U svakodnevnom životu se pretvaramo
da želimo stvari koje zapravo ne želimo. Stoga je, konačno, najgora stvar
koja nam se može desiti to da dobijemo ono što zvanično želimo. Ljudski
se život u slobodi i dostojanstvu ne sastoji samo od traganja za srećom,
bez obzira koliko tu potragu spiritualizujemo, niti u naporu da ostvarimo
svoje unutrašnje potencijale. Treba naći smislenu svrhu koja će biti nešto
više od pukog zadovoljnog preživljavanja. Međutim, ovde bih dodao
nekoliko kvali kacija.

Prvo, živimo u modernoj eri i ne možemo naprosto prepustiti neupitnom

autoritetu da nam dodeli misiju ili zadatak. Modernost znači da treba da
podnesemo teret slobode. Odgovorni smo za taj teret. Ne samo da nam
nisu dozvoljeni jeftini izgovori zato što nismo izvršili svoju dužnost, već ni
sama dužnost ne bi trebalo da služi kao izgovor. Mi nikada nismo samo
instrumenti nekog višeg cilja. Onog trenutka kada je tradicionalni autoritet
izgubio svoju suštinsku moć, nije mu se moguće vratiti. Svaki takav
povratak danas je postmoderni fejk. Da li se Donald Tramp zauzima za
tradicionalne vrednosti? Ne – njegov konzervativizam je postmoderni
performans, džinovski ego trip. U smislu poigravanja sa tradicionalnim
vrednostima, mešanja referenci na te vrednosti sa neskrivenom
vulgarnošću, Tramp je ultimativni postmoderni predsednik. Ako ga
uporedimo sa Bernijem Sandersom, Tramp je savršeno postmoderni
političar, dok je Sanders u tom smislu staromodni moralista.

Konzervativni mislioci tvrde da poreklo naše krize leži u gubitku oslonca u

nekom transcendentnom božanstvu, ili višim vrednostima. Ako smo
prepušteni sami sebi, ako je sve istorijski uslovljeno i relativno, onda nema
ničega što nas može sprečiti da se ne prepustimo najnižim porivima. No,
da li je to zaista pouka koju smo izvukli iz linčovanja, pljačke i paljenja u
ime religije? Često se kaže da religija navodi neke inače loše ljude da čine
dobre stvari. Na osnovu savremenog iskustva, međutim, čini se da je ovde
prikladniji uvid Stivena Vajnberga koji kaže da dok bi bez religije dobri ljudi
radili dobre stvari a loši loše, a da samo nešto poput religije može navesti
dobre ljude da čine loše stvari.
Pre više od jednog veka Dostojevski je u „Braći Karamazovima“ upozorio
na opasnosti bezbožnog moralnog nihilizma – ako bog ne postoji, onda je
sve dozvoljeno. Francuski lozof Andre Gliksman primenio je ovu kritiku
bezbožnog nihilizma na 11. septembar i naslovom svoje knjige
„Dostojevski na Menhetnu“ sugerisao da lekcija savremenog terorizma
glasi: ako bog postoji, onda je sve – čak i dizanje u vazduh na stotine
nevinih prolaznika – dozvoljeno onima koji tvrde da delaju direktno u ime
boga. Isto važi i za bezbožne staljinističke komuniste, oni su konačni
dokaz. Njima je sve bilo dozvoljeno jer su sebe smatrali direktnim
instrumentima svog božanstva – istorijske nužnosti progresa ka
komunizmu. To je veliki problem svake ideologije: kako navesti dobre,
pristojne ljude da čine užasne stvari.

Drugo: da, treba da nosimo svoj teret i prihvatimo patnju koja uz to ide. Ali
ovde vreba opasnost suptilnog preokreta: nemojte se zaljubiti u svoju
patnju. Nemojte pretpostaviti da je patnja po sebi dokaz vaše
autentičnosti. Odricanje od zadovoljstva se lako može pretvoriti u
zadovoljstvo odricanja. I tu vam neću kao primer navesti
neokonzervativce: beli, levi liberali vole da kleveću vlastitu kulturu i krive
evrocentrizam za sva naša zla. Međutim, jasno je kako se pro tira od
ovog posipanja pepelom. Kroz odricanje od vlastitog porekla,
multikulturalni liberali sebi su rezervisali univerzalnu poziciju: otmeno
podvode druge koji ističu svoj partikularni identitet. Beli multikulturalni
liberali otelovljuju laž identitetske politike.

Sledeća napomena. Žak Lakan je napisao nešto paradoksalno, ali duboko

istinito: čak i kada su istinite tvrdnje ljubomornog muža da njegova žena
spava s drugim muškarcima, njegova ljubomora je i dalje patološka.
Patološki element je to što je mužu potrebna ljubomora kao jedini način
da održi svoj identitet. U tom smislu se može reći i da, čak i kada bi tvrdnje
nacista o Jevrejima – da iskorišćavaju Nemce, zavode nemačke devojke
itd – bile istinite, što naravno nisu, njihov antisemitizam bi i dalje bio
patološki fenomen, jer ignoriše pravi razlog iz kog je nacistima
antisemitizam potreban. U nacističkoj viziji, društvo je organska celina
harmonične saradnje, pa je potreban uljez spolja da bi se objasnile
unutrašnje podele i antagonizmi. Isto vredi i za odnos anti-imigrantskih
populista prema izbeglicama danas, bar u Evropi. Uzrok problema koji je,
tvrdim, imanentan savremenom globalnom kapitalizmu, projektuje se na
eksternog uljeza. Opet, čak i kada bi bili istiniti svi navodi o incidentima sa
izbeglicama – problemi postoje, priznajem – populistički narativ o njima je
lažan. Sa antisemitizmom se približavamo temi pričanja priče. Hitler je bio
jedan od najvećih pripovedača 20. veka. Tokom 1920-ih, mnogi Nemci su
svoju situaciju doživljavali kao krajnje konfuzan nered. Nisu razumeli šta
im se dešava sa vojnim porazom, ekonomskom krizom, onim što su videli
kao moralno propadanje i tako dalje. Hitler im je onda ponudio priču o
jevrejskoj zaveri: „Našli smo se u ovom haosu zbog Jevreja“.

Na tome bih insistirao: pričamo sebi priče kako bismo imali smisleno
iskustvo svog života. To, međutim, nije dovoljno. Jedna od najglupljih
mudrosti – a uglavnom su sve glupe – kaže: „Neprijatelj je onaj čiju priču
niste čuli“. Stvarno?! Spremni ste da kažete da je Hitler bio naš neprijatelj
zato što njegova priča nije saslušana? Iskustvo koje imamo o svom životu,
priča koju sebi pričamo o nama kako bismo objasnili svoje postupke, u
osnovi je laž, a to nazivam ideologijom. Istina leži izvan onoga što radimo.
Na sličan način, opsesija alt-desnice kulturalnim marksizmom zapravo je
izraz njenog odbijanja da se suoči sa činjenicom da su pojave koje kritikuju
kao posledice zavere kulturalnog marksizma – moralna degradacija,
seksualni promiskuitet, potrošački hedonizam i tako dalje – zapravo ishod
imanentne dinamike kapitalističkih društava. Pozvaću se ovde na jednog
klasika: „Kulturne protivrečnosti kapitalizma“ Danijela Bela napisana je
1976. i u njoj autor obrazlaže kako neobuzdani nagon modernog
kapitalizma podriva moralne temelje izvorne protestantske etike. Štaviše,
u novom predgovoru Bel nudi osveženu perspektivu savremenih zapadnih
društava, otkrivajući krucijalne kulturne razlike s kojim se suočavamo u
21. veku.

Zaokret prema kulturi kao ključni sastojak kapitalističke reprodukcije i

prateće komodi kacije samog kulturnog života, jeste krucijalni momenat
povećanja kapitalističke reprodukcije. Dakle, koncept kulturalnog
marksizma igra istu ulogu kao jevrejska zavera u antisemitizmu. Na
potpuno isti način projektuje, ili transponuje neki unutrašnji antagonizam
– kako god to zvali, nejasnost, tenzija – našeg društvenog i ekonomskog
života na spoljašnji uzrok. Daću vam drugačiji, možda sporniji primer: isto
tako se liberalni kritičari Trampa i alt-desnice nikada ozbiljno ne pitaju
kako je naše liberalno društvo moglo da stvori Trampa. U tom smislu je
slika Donalda Trampa takođe fetiš, poslednja stvar koju liberal vidi pre
nego što se suoči sa stvarnim socijalnim tenzijama. Ovde važi Hegelov
moto: „Zlo obitava u pogledu koji svuda vidi zlo“. Taj liberalni pogled koji
demonizuje Trampa takođe je zao, jer ignoriše kako su sopstveni
neuspesi otvorili prostor za Trampov patriotski populizam.

Sledeća tačka: trebalo bi prestati sa okrivljavanjem hedonističkog

egoizma za naše nevolje. Suprotnost egoističkom samoljublju nije
altruizam, briga za zajedničko dobro, već zavist, ogorčenost, koja navodi
na postupke protiv vlastitih interesa. Iz tog razloga, kao što su mnogi
lozo jasno videli, zlo je u osnovi duhovno, u izvesnom smislu duhovnije
od dobra. Zato ni egalitarijanizam ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer
se standardno odricanje u korist drugog može potajno preokrenuti.
Egalitarijanizam često de facto znači „spreman sam da se odreknem
nečega, da ga ni drugi ne bi imali“. Sad nastupa za neke od vas možda
sporan deo: mislim da tu leži problem političke korektnosti. Ono što se
javlja kao preteranost, regulatorna revnost političke korektnosti zapravo je
impotentna reakcija koja krije stvarnost poraza. Moja heroina ovde je
jedna crna žena, Tarana Burk, koja je pokrenula #MeToo kampanju pre
više od jedne decenije. U nedavnom kritičkom osvrtu primetila je da je
tokom godina pokret postao nepokolebljivo opsednut počiniocima. MeToo
je suviše često nepatvoreni protest ltriran kroz ogorčenost. Treba li onda
da odustanemo od egalitarijanizma? Ne. Jednakost za koju se zalažem
takođe može značiti stvaranje prostora za što više ljudi, kako bi razvili
svoje različite potencijale. Paradoks je u tome da nas upravo savremeni
kapitalizam previše ujednačava i time uzrokuje gubitak mnogih talenata.

Kako, dakle, stoje stvari s ravnotežom između jednakosti i hijerarhije?

Jesmo li zaista preterali s jednakošću? Ima li u savremenoj Americi zaista
suviše jednakosti? Mislim da već površan pogled na prilike govori
suprotno. Daleko od toga da je preterala, levica već decenijama
postepeno gubi uporište. Njeni zaštitni znaci – opšta zdravstvena zaštita,
besplatno obrazovanje i tako dalje – stalno su u opadanju. Pogledajte
program Bernija Sandersa, ja ga ne idealizujem, to je samo verzija onoga
što je pre pola veka u Evropi bila prosto predominantna socijalna
demokratija, a danas se proglašava pretnjom našim slobodama,
američkom načinu života i tako dalje. U tom programu ne vidim pretnju
slobodnom stvaralaštvu – naprotiv, vidim zdravstvenu zaštitu i
obrazovanje koji bi mi omogućili da svoj život fokusiram na važnija
stvaralačka pitanja. Vidim jednakost, onu osnovnu jednakost šansi, kao
prostor za stvaranje razlika i da, zašto ne, čak i različitih, prikladnijih
hijerarhija. Štaviše, nalazim da je vrlo teško temeljiti današnje
nejednakosti, kako ih je recimo Piketi dokumentovao u svojoj knjizi, u
različitim kompetencijama. Kompetencijama za šta? U totalitarnim
državama, kompetencije se utvrđuju politički. Ali ni tržišni uspeh nije nevin
ni neutralan kao regulator društvenog priznanja kompetencija.

Dozvolite da se nakratko pozabavim, dobronamerno, onim što je postalo

poznato kao priča o jastogu.2 Daleko sam od uprošćenog socijalnog
konstruktivizma. Duboko poštujem teoriju evolucije. Naravno da su ljudi
takođe i prirodna bića i da se naša DNK, kao što znamo, 98% poklapa sa
DNK nekih majmuna. To nešto znači, ali priroda, to nikada ne treba da
zaboravimo, nije stabilan hijerarhijski sistem već je puna improvizacija.
Priroda se razvija kao francuska kuhinja. To sam čuo od jednog Francuza:
poreklo slavnih francuskih jela i pića je trenutak kad su shvatili da se
neuspeh može prodati kao uspeh. Tako su pravili sir na uobičajen način,
ali se sir ubuđao i počeo da smrdi pa su rekli, o bože, evo originalnog
francuskog sira. Ili uzmu da prave vino na uobičajen način, nešto krene
naopako sa fermentacijom, pa ispadne šampanjac. Ne pričam to samo da
vas nasmejem, jedna od lekcija psihoanalize je da naša seksualnost
upravo tako funkcioniše. Seksualni instinkti su, naravno, biološki
determinisani – ali, pogledajte šta smo mi ljudi napravili od njih. Nisu
ograničeni na sezonu parenja. Mogu se razviti u trajnu opsesiju koja se
hrani vlastitim preprekama – ukratko, u solidnu meta zičku strast koja
remeti biološki ritam krivinama kao što su beskrajno odlaganje
zadovoljstva u platonskoj ljubavi, odavanje raznim perverzijama i tako
dalje.
b
Dakle, da, seksualnost je biološki uslovljena ali kada je
transfunkcionalizovana, ako mi dozvolite takav izraz, postaje trenutak
različite kulturalne logike. Tvrdim da isto važi i za tradiciju. Veliki
konzervativac T. S. Eliot je napisao: „Ono što se događa kada se stvori
neko novo umetničko delo je nešto što se u isti mah dešava i sa svim
umetničkim delima koja su mu prethodila. Sadašnjost isto toliko menja
prošlost, koliko prošlost upravlja sadašnjošću.“3

Šta to znači? Uzmimo za primer promenu koju je donelo hrišćanstvo. Ne

samo da uprkos svim našim prirodnim i kulturalnim razlikama ista
božanska iskra obitava u svakom od nas, već nam ta božanska iskra
omogućava da stvorimo ono što se u hrišćanstvu naziva „svetim duhom“
– zajednicu u kojoj su vrednosti porodične hijerarhije, bar na nekom nivou,
poništene. Setite se Pavlovih reči Galatima: Nema tu Jeverejina ni Grka,
nema muškoga roda ni ženskoga u Hristu.4 Demokratija prenosi ovu
logiku na politički prostor: uprkos svim razlikama u kompetencijama,
konačna odluka treba da zavisi od svih nas. Zalog demokratije je ideja da
ne treba da prepustimo svu moć kompetentnim stručnjacima. Upravo su
komunisti legitimisali svoju vladavinu predstavljajući se kao lažni eksperti.

Sticajem okolnosti ja ne verujem u narodnu mudrost. Često nam je

potrebna gura gospodara5 da nas pokrene iz inercije i, ne plašim se reći,
da nas prisili da budemo slobodni. Sloboda i odgovornost bole, zahtevaju
napor. Najviša funkcija autentičnog gospodara je da nas bukvalno probudi
za našu slobodu. Nismo spontano slobodni. Štaviše, mislim da se
društvena moć i autoritet ne mogu neposredno temeljiti na kompetenciji.
U našem ljudskom univerzumu moć, u smislu sprovođenja autoriteta,
jeste nešto mnogo misterioznije, čak iracionalno. Kjerkegor, moj i svačiji
omiljeni teolog, smatrao je da bi, ako dete kaže da će slušati svog oca jer
je otac kompetentan i dobar čovek, to bila uvreda za očev autoritet. Istu
logiku je primenio na Hrista. Hrist se uspostavlja činjenicom da je božiji
sin, a ne svojim kompetencijama ili kapacitetima; kako Kjerkegor kaže,
„svaki dobar student teologije bi to bolje objasnio od Hrista“. Takvog
autoriteta nema u prirodi. Jastozi možda imaju hijerarhiju, ali glavni vođa
među njima nema autoritet u tom smislu. Opet, zalog demokratije je – ne
protiv kompetentnosti – već u tome da političku moć i kompetenciju ili
ekspertizu treba držati razdvojeno. U staljinizmu nisu bili razdvojeni, a još
se u antičkoj Grčkoj znalo da se moraju razdvajati, pa su njihovi javni izbori
često bili kombinovani i sa lutrijom.

Da zaključim, gde tu, dakle, nastupa komunizam? Zašto se i dalje držim

tog prokletog imena, kad znam i potpuno priznajem da je komunistički
projekat u 20. veku propao, porađajući nove oblike ubilačkog terora.
Kapitalizam jeste pobedio, ali danas pitanje glasi da li savremeni globalni
kapitalizam sadrži dovoljno jake antagonizme koji sprečavaju njegovu
beskrajnu reprodukciju. Mislim da takvi antagonizmi postoje: pretnja
ekološke katastrofe, posledice novog tehno-naučnog razvoja, naročito u
biogenetici, i novi oblici aparthejda. Svi ovi antagonizmi tiču se onoga što
je Marks zvao opštim dobrom – zajednička supstanca našeg društvenog
bića.

To je, na prvom mestu, opšte dobro spoljašnje prirode koja je u opasnosti

od zagađenja, globalnog zagrevanja, i tako dalje. Da budem precizan,
jasno mi je koliko su analize i projekcije u ovom domenu neizvesne. Biće
izvesne tek kada bude suviše kasno, i potpuno sam svestan iskušenja
nepromišljenih ekstrapolacija. Kad sam bio mlad, u Nemačkoj je vladala
opsesija pričom o Waldsterben, šumama koje umiru. Predviđalo se da bi
za par decenija Evropa mogla ostati bez šuma. Prema novijim
procenama, međutim, u Evropi danas ima više zemljišta pod šumom nego
pre sto ili pedeset godina. Ali, nema sumnje da smo danas suočeni sa
verovatnoćom opšte katastrofe. Naučni podaci bar meni izgledaju
dovoljno ubedljivo.

Trebalo bi da delamo na širokom frontu, zajednički. Takođe, mislim da

ovde postoji problem sa kapitalizmom iz prostog razloga što njegovi
menadžeri – ne zbog svoje zle prirode, već je to logika kapitalizma – brinu
samo o tome da povećaju proizvodnju, dok im ekološke posledice
naprosto nisu tema. To opet nije moralni prigovor. Sticajem okolnosti, da
ne pomislite da ne znam o čemu pričam, u komunističkim zemljama su
oni na vlasti takođe bili opsednuti rastom proizvodnje, a nisu bili pod
javnom kontrolom pa je situacija bila još i gora.

Dakle, kako delati? Prvo treba priznati da smo duboko zaglibili. Ovde
nema jednostavnog demokratskog rešenja. Ideja da ljudi sami treba da
odluče šta da rade sa prirodom zvuči duboko, ali otvara bitno pitanje, čak i
ako im shvatanje nije izobličeno korporativnim interesima: šta ljude
kvali kuje da donose odluke u tako delikatnoj stvari? Sem toga, radikalne
mere koje zagovaraju neki ekolozi i same mogu dovesti do katastrofe.
Pomenuću samo ideju koja se razmatra, o upravljanju solarnom
radijacijom stalnim masivnim prskanjem aerosoli u atmosferu kako bi se
odbili i apsorbovali sunčevi zraci i time hladila planeta. Možemo li makar
zamisliti koliko je krhka ravnoteža funkcija naše planete i na kakve je sve
nepredvidive načine geoinženjering može poremetiti? U vremenima
nužde, kada znamo da moramo delati ali ne znamo kako, potrebno je
misliti. Možda treba malo da se osvrnemo; za razliku od Marksove čuvene
11. teze6 u našem novom veku treba da kažemo da smo možda u
prethodnom suviše brzo pokušali da promenimo svet. Vreme je da
napravimo korak unazad i protumačimo ga.

Druga pretnja usmerena je na opšte dobro unutrašnje prirode. S novim

biogenetičkim tehnologijama stvaranje novog čoveka, u doslovnom
smislu promene ljudske prirode, postaje izgledna realnost. Mislim pre
svega na takozvane neurolinkove, direktnu vezu našeg mozga i digitalnih
mašina a onda i mozgova među sobom. Mislim da bi to bio istinski
preokret. Digitalizacija našeg mozga otvara nečuvene nove mogućnosti
kontrole. Neposredna podela iskustva sa voljenom osobom može zvučati
privlačno, ali kako vam zvuči deljenje sa nekim a da toga niste ni svesni?

Konačno, opšte dobro prostora samog čovečanstva. Živimo u svetu koji je

sve više povezan, ali ipak duboko podeljen. Kako odgovoriti na to? Prva i
nažalost preovlađujuća reakcija je zaštićeno samozatvaranje: „Spoljašnji
svet je u haosu, hajde da se zaštitimo raznim zidovima“. Naše zemlje su
uglavnom u dobrim rukama, ali da li haos u kome su se našle tzv.
odmetničke države ima neke veze sa našim odnosom prema njima?

Uzmimo za primer Kongo, možda najgoru odmetničku državu od svih.

Gospodari rata koji vladaju tamošnjim provincijama i dalje posluju sa
zapadnim kompanijama, prodaju im minerale. Šta bi bilo s našim
kompjuterima bez koltana iz Konga? Tu su zatim naše intervencije u Iraku
i Siriji, ili intervencije preko posrednika kao što je Saudijska Arabija u
Jemenu. Tamo nastaju izbeglice. Stvara se novi svetski poredak, svet
mirne koegzistencije civilizacija, ali na koji način on funkcioniše? Prisilni
brakovi i homofobija su u redu sve dok su ograničeni na drugu zemlju, koja
je inače punopravni učesnik na svetskom tržištu. Tako nastaju izbeglice.

Druga reakcija je globalni kapitalizam s ljudskim likom: uzmite društveno

odgovorne korporativne gure kao što su Bil Gejts ili Džordž Soroš.
Zdušno podržavaju LGBT+, zagovaraju dobročinstva i tako dalje. Ali čak i u
krajnosti, otvaranje granica za izbeglice i puna ravnopravnost, to je samo
ono što se u medicini zove lečenje simptoma. Rešenje nije u tome da
bogate zapadne zemlje prime sve imigrante, već da se nekako pokuša
promeniti situacija koja stvara masovne talase imigracije, u čemu smo mi
saučesnici. Da li je takva promena utopija? Ne. Prava utopija je da
možemo opstati bez takve promene. Znam da je provokativno reći da je
to poziv na komunizam, priznajem da to radim da bih malo provocirao, ali
ono što je potrebno – za sve ove oblasti o kojima govorim, ekologija,
digitalna kontrola, jedinstvo sveta – jeste nekako ograničiti, regulisati
kapitalističko tržište koje, priznajem, čini sjajne stvari. Pre nego što kažete
da je i to utopija, samo pomislite kako globalno tržište već funkcioniše
danas. Oduvek sam mislio da je neoliberalizam lažni pojam. Ako
pogledate pažljivije, videćete da upravo u najbogatijim kapitalističkim
ekonomijama država danas igra značajniju ulogu nego ikad pre. Dakle,
tržište je već regulisano, ali ne u dobrom smislu, naivno govoreći.

Dakle, pesimističan zaključak: šta će se desiti? Uprkos protestima tu i

tamo, verovatno ćemo nastaviti da klizimo ka nekoj vrsti apokalipse,
čekajući da nas velike katastrofe probude. Ne prihvatam jeftin optimizam.
Kad mi neko kaže da se, i pored svih problema, ipak vidi svetlost na kraju
tunela, smesta odgovorim – da, a to je verovatno voz koji nam ide u
susret.

Transkript izlaganja, reddit, 21.04.2019.

Prevela Milica Jovanović

YouTube – Slavoj Zizek vs Jordan Peterson debate, Toronto 2019

The Guardian – The ‘debate of the century’

Peščanik.net, 23.04.2019.

________________
1. Debata pod nazivom „Sreća: kapitalizam vs. komunizam“ održana je 19. aprila
2019. u Centru izvođačkih umetnosti u Torontu, kao „debata veka“ između dve
javne ličnosti koje na globalnoj sceni predstavljaju popularne predstave dve
sukobljene politike, alt-desnice i neomarksističke levice. U svom uvodnom
izlaganju Žižek polemiše sa nekim ključnim argumentima Džordana Pitersona,
 kao što je recimo tvrdnja da zapadnim svetom potajno vlada zavera
„postmodernih kulturalnih marksista“, dokazujući da je postmoderna pre svega
na desnici; ili kao što je Pitersonova ideja o nužnosti socijalne hijerarhije i
ekspertize u politici itd. Istovremeno, Žižek se obraća i svom ozbiljnijem
protivniku koji nije prisutan na sceni, levo liberalnom mejnstrimu čija je
koruptivnost i napravila prostor za uspon desnice (prim.prev). 

2. Žižek ovde referiše na Pitersonovu tezu o prirodnosti hijerarhije, neslavno

izvedenu na primeru ponašanja jastoga. 

3. Iz eseja „Tradicija i individualni talenat“, prema prevodu Milice Mihailović;

prim.prev. 

4. Poslanica Galatima, 3:28, prema prevodu Vuka St. Karadžića; prim.prev. 

5. Naravno, Lakan. Ukratko o konceptu gospodara i četiri diskursa:

https://nosubject.com/Master; prim.prev. 

6. „Filozo su svijet samo različito interpretirali, radi se o tome da ga se izmijeni“,

Teze o Fojerbahu 

Tekstovi

Ko (ne) ćuti na Ekonomskom?

21/06/2019

Svi oblici Ane Brnabić

21/06/2019

O demokratskom socijalizmu
21/06/2019

Žilavi duh Ayn Rand

21/06/2019

11 reči koje nedostaju u Zakonu o radu

20/06/2019

Ubistvo Radića
20/06/2019

Dalje