ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА

УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ

ПРОГРАМ ВЕЖБИ СА СОПСТВЕНИМ ОПТЕРЕЋЕЊЕМ

(Завршни рад)

Кандидат
Тијана ВЛАЈКОВИЋ 75/12 У

Јагодина, новембар 2016.

 ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ

ПРОГРАМ ВЕЖБИ СА СОПСТВЕНИМ ОПТЕРЕЋЕЊЕМ

(Завршни рад)

Ментор Кандидат
Проф. др Живорад МАРКОВИЋ Тијана ВЛАЈКОВИЋ 75/12 У

Јагодина, новембар 2016.

 САДРЖАЈ

1. УВОД......................................................................................................................................3

1.1. Настава физичког васпитања.................................................................................4

1.2. Настава физичког васпитања у млађим разредима основне школе...............5
1.3. Узрасне карактеристике ученика млађег школског узраста............................6
1.3.1. Физички развој деце млађег школског узраста................................................7
1.3.2. Моторичке способности....................................................................................8
1.3.3. Врсте моторичких способности....................................................................11
1.3.3.1. Базичне моторичке способности..................................................................11
2. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА......................................................................14

2.1. Вежбе са сопственим оптерећењем – развој снаге и силе.................................14

2.1.1. Историјат тренинга за развој силе и снаге..................................................14
2.1.2. Издржај у висину..............................................................................................19
2.1.3. Скок у даљм из места.......................................................................................20
2.1.4. Бацање медицинке.............................................................................................21
2.1.5. Склекови.............................................................................................................22
2.1.6. Трбушњаци за 30 секунди.................................................................................23
2.2. Досадашња истраживања.......................................................................................23
3. МИШИЋНА СНАГА И ЈАЧИНА.....................................................................................29

3.1. Подела мишићних контракција............................................................................29

3.1.1. Изометријска мишићних контракција...........................................................29
3.1.2. Динамика мишићних контракција...................................................................30
3.1.3. Концетрична (балистичка) контракција.......................................................30
3.1.4. Ексцентричне мишићне контракције.............................................................31
3.2.Развој снаге и јачине код деце................................................................................33
3.2.1. Смернице за правилан приступ вежбама за јачање
мишића у предадолесцентном периоду.........................................................35
3.2.2. Тестови за процену мишићне јачине и снаге који се могу
успено примењивати код деце.......................................................................36
4. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА...........................................................38

5. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА..............................................................................39
 5.1. Ток и поступци истраживања...............................................................................39
5.2. Узорак испитаника..................................................................................................39
5.3. Статистички облици података..............................................................................39
6. РЕЗУЛТАТИ А ИСТРАЖИВАЊА...................................................................................40

7. ЗАКЉУЧИ...........................................................................................................................49

Резиме.......................................................................................................................................51

Summary...................................................................................................................................52

Литература...............................................................................................................................53

Кључна документацијска информација................................................................................55

1. УВОД

Потребе ученика основне школе су многобројне и оне се огледају у

психолошким, биолошким и социолошким потребама. Према једној од дефиниција
циља физичког васпитања те потребе треба да буду задовољене, односно, један од
циљева јесте подмирење основних био-психо-социјалних потреба ученика за физичким
активностима, формирање правилног схватања и односа према њима и трајно
подстицање ученика да физичке активности уграде у свакодневни живот и у културу
живљења уопште (Матић, 1992). Према томе, осим рада на моторичком развоју ученика
који је доминантан у настави физичког васпитања, кроз процес васпитања и образовања
ради се на целокупном, односно интегралном развоју личности ученика, што потврђује
и тренутно важећа дефиниција циља физичког васпитања: „Циљ физичког васпитања је
да разноврсним и систематским моторичким активностима, у повезаности са осталим
васпитно-образовним подручјима, допринесе интегралном развоју личности ученика
(когнитивном, афективном, моторичком), развоју моторичких способности, стицању,
усавршавању и примени моторичких умења, навика и неопходних теоријских знања у
свакодневним и специфичним условима живота и рада“ (“Службени гласник РС –
Просветни гласник”, 10, 2004, стр. 63). Да је физичко васпитање важан сегмент у
одрастању и васпитању ученика сведочи и једно од првих тумачења физичког
васпитања „Физичко васпитање у школи није ни предмет ни вештина него део
васпитања“ (Шепа, 1958, стр. 6). Она као таква бива прихваћена и након двадесет
година, проширена са једном још обухватнијом „Физичко васпитање је у школи и
предмет и вештина и део васпитања“ (Матић, 1978, стр. 31). Ученици од првог до осмог
разреда пролазе кроз читав низ различитих етапа сазревања, те је с тога неопходно
познавати сваку од њих и правовремено реаговати применом адекватних програмских
садржаја. Настава физичког васпитања у млађим разредима основне школе се спроводи
по наставном плану и програму, три пута недељно. Програмски садржаји у млађим
разредима прилагођени су деци и њиховим способностима. Задаци су, углавном,
једноставни, већином природни и изведени облици кретања, који из разреда у разред
постају све сложенији и сложенији. Млађи школски узраст је најпогоднији за развијање
моторичких способности. Услед прескакања неке од етапа стварају се потешкоће у
развоју моторичких способности и у задацима који се захтевају у старијим разредима.
Да би се моторичке способности развиле, потребно је ученике, тј. организам ученика
подвргнути одређеном, а у складу са узрастом адекватном оптерећењу. Оптерећење
кроз разне врсте физичког вежбања доводи до побољшања моторичких способности и
до побољшања спортско-техничког образовања. Спортско-техничко образовање је
програмска целина која је дефинисана образовним садржајима, то јест моторичким
задацима различите тежине (Вишњић и Мартиновић, 2009).
Вежбе са сопственим оптерећењем тј. тежином, обухватају широк спектар
активности као што су склекови, згибови и трбушњаци. Тренинг снаге захтева знатно
оптерећење и кратке серије вежби. Вежба која се понови више од десет пута подстаћи
ће развој краткотрајне издржљивости, а не толико снаге. У том случају мора се пвећати
оптерећење. Оптрећење се може повечати током извођења склекова на више начина.
Вежбе са сопственим оптерећењем подобне су и за увежбавање и снаге и
издржљивости.

1.1. Настава физичког васпитања

Настава представља васпитно-образовни процес у коме је час основна јединица

тог наставног процеса. Према једном од наших истакнутих педагога, Јањушевићу
(1967), настава је процес планског и организованог васпитања које се обавља у разним
врстама школа и помоћу кога ученици, уз руковођење и подстицај наставника, стичу
знање, умења, вештине и навике. Стога је настава, као само васпитање, по Јањушевићу,
двоструки али нераздвојан процес. С једне стране, то је процес стицања знања, вештина
и навика од стране ученика под руководством наставника, а са друге стране, то је
истовремено процес развијања психичких снага и способности ученика, нарочито
умних снага (а што је опет условљено стицањем знања, вештина и навика). То је
јединствен процес, како учења, тако и развијања и изграђивања личности, који се може
само теоријски „разлагати“, ради успешније научне анализе и обраде извесних
проблема. Физичко васпитање је настало као потреба друштва за развитком и
напредовањем, како у настави тако и ван ње. Настава физичког васпитања представља
један од многих видова васпитања деце који се односи на свестрани развој личности.
Настава физичког васпитања се одвија у школама или у другим васпитно-образовним
институцијама. Спроводе је стручна лица која су обучена за ову врсту делатности.
Иванић каже (2001): „Физичко васпитање је планска и систематска активност која
путем физичког вежбања- тренирања у правцу свестраности или стваралаштва развија
људску личност у смислу остваривања васпитног циља у свим организационим
облицима физичке културе.“ Под овим подразумевамо: физичко васпитање ученика,
физичко васпитање спортиста – спортско васпитање и физичко васпитање народа“. Још
једном се уверавамо да је физичко васпитање од великог значаја за одрастање и развој
деце, а уједно оно има утицаја на људе и у каснијем, зрелом, периоду.

1.2. Настава физичког васпитања у млађим разредима основне школе

Као што је већ напоменуто у уводу рада, настава физичког васпитања у млађим
разредима основне школе се спроводи по наставном плану и програму и изводи се три
пута недељно. У периоду од првог до четвртог разреда наставу физичког васпитања у
већини школа у Србији спроводе наставници разредне наставе, мада према постојећем
плану и програму, могу је у трећем и четвртом разреду, спроводити и професори
физичког васпитања. Од колике је важности физичко васпитање у млађим разредима
основне школе говори и Милица Шепа, готово пре пола века: „Уколико је дете млађе,
утолико је улога физичког васпитања у школи значајнија. Оно што се пропусти у
физичком васпитању детета у млађем школском узрасту, тешко се надокнађује, а
понекад се уопште не може надокнадити.“ (Шепа, 1963: 23). Период млађег школског
узраста је по већини аутора изразито осетљива фаза за усавршавање покрета, кретања и
усавршавање већине моторичких способности, и у том временском периоду ако се желе
постићи развојни ефекти у овом простору, мора доћи до њихове стимулације
одговарајућим телесним вежбањем. Позитивним стимулансима одговарајућих
интензитета у овом периоду могу се изазвати појачане адаптивне реакције организма и
под утицајем тих стимуланса може доћи до побољшања развоја моторичких
способности које, због тог деловања, дају добре резултате. У складу са тим су и
програмски садржаји у млађим разредима, који су прилагођени деци и развоју њихових
способности. То су углавном, једноставни, већином природни и изведени облици
кретања, који из разреда у разред постају све сложенији и сложенији.
Према Вишњићу, задаци физичког васпитања су конкретне одреднице
потенцијално могућих резултата процеса, које треба остварити помоћу сврсисходних
акција и деловања, чиме се доприноси решавању најопштијих проблема и постављеног
циља (Вишњић, 2004). Из тих разлога веома је важно да се реализују постављени
задаци физичког васпитања у млађем школском узрасту како би дошло до остварења
циља физичког васпитања. Оперативни задаци за овај узраст постављени су у складу са
циљем и општим задацима физичког васпитања. У првом, другом и трећем разреду
основне школе то су следећи задаци:
 задовољавање основних дечијих потреба за кретањем и игром;
 развијање координације, гипкости, равнотеже и експлозивне снаге;
 стицање моторичких умења у свим природним (филогенетским) облицима
кретања у различитим условима: елементарним играма, ритмици, плесним
вежбама на тлу;
 упознавање са кретним могућностима и ограничењима сопствени тела;
 стварање претпоставки за правилно држање тела, јачање здравља и развијање
хигијенских навика;
 формирање и овладавање елементарним облицима кретања
 „моторичко описмењавање“ и
 стварање услова за социјално прилагођавање ученика на колективан живот и
рад.

1.3. Узрасне карактеристике ученика млађег школског узраста

Ученици од првог до четвртог разреда су уједначени по морфолошким

карактеристикама, које се касније знатно мењају и то већином у корист дечака. То је
период предпубертета који представља, изузимајући први разред, „мирну
фазу“одрастања и сазревање. У овом урзасту могуће је правилним приступом у
вежбању развити код ученика добре темеље за каснију надоградњу моторичких
способности. Са поласком у школу, за децу ово доба представља један нови период у
животу када се они суочавају са једном новом обавезом коју раније нису имали. Такође,
полазак у школу за неку децу може бити велики емотиван шок за који је потребно
одређено време адаптације. Према Угарковићу, већина деце се са осам година адаптира
на нов социјални статус (школа, обавезе), а моторни развој је готово комплетиран
(Угарковић, 2004). У периоду када дете полази у школу, услед промена које настају
приликом дугог седења током школских часова, долази до слабљења већине мишића и
појаве разних телесних деформитета, па је веома важно да се у то време примењује
правилно физичко вежбање. У овом периоду, треба бити опрезан јер ученицима
мишићи још нису сазрели да могу издржавати дуготрајна статичка или динамичка
напрезања. Свако присиљавање на неадекватну вежбу представљало би погрешан пут у
развоју детета и стицању позитивног става према физичком васпитању. У периоду
млађег школског узраста годишњи раст телесне висине износи у просеку пет
центиметара, а пораст телесне масе два до два и по килограма на годишњем нивоу
(Јовановић, 2005). На раст и развој детета утичу унутрашњи и спољашњи фактори. По
Угарковићу (2004) унутрашњи фактори су наслеђе и неуро-ендокрини систем, а у
спољашње факторе спадају социо-економски фактори, као што су стандард,
урбанизација, утицај медија, здравствена заштита, физичка вежба и др.

1.3.1. Физички развој деце млађег школског узраста

Развој је сложен процес који је праћен непрекидним променама телесне висине,

телесне масе, облика тела уопште као и физиолошким функцијама. У медицинској
терминологији развој представља квалитативне промене у току биолошког сазревања
који се односи на измене функција ћелија, ткива и органа и реорганизацију
регулационих механизама. Свако дете пролази кроз фазе развоја, према Угарковићу
(2004) оне почињу од рођења па до прве године живота, затим следи фаза успореног
раста до 11-те, а од 11-те до 13-те године креће друга фаза убрзаног раста код
девојчица, односно од 13-те до 16-те године код дечака. Од рођења па до девете године
раст дечака и девојчица је приближно исти. Уласком у пубертет девојчице постају више
од дечака, а затим од 13-те године дечаци стижу девојчице по висини и негде око 15-те
их престижу у висини тела. Највећи раст висине тела код девојчица је у 12-тој години
када повећају висину за 9 cm, док дечаци највећи пораст висине имају у 14-тој години
са повећањем од 10.3 cm. Раст у висину код дечака престаје са осамнаест година, а код
девојчица са седамнаест година (Јовановић, 2009). Дакле, деца млађег школског узраста
се налазе у мирној фази раста и развоја. Телесна висина се повећа за 5 цм годишње, док
се тежина повећа за 2-2.5 kg и то на рачун мишићне масе, што има бољи ефекат на
развој снаге нарочито после девете године (Јовановић, 2005). До своје шесте године
живота дете би требало да буде шест до седам пута теже него када се родило. Тако би
дечак требао да буде тежак од 21.6 до 27.9 килограма, а девојчица од 21.5 до 27.7
(Иванић, 1996). Код развоја коштаног система код деце млађег школског узраста кости
су још хрскавичаве, велика еластичност везивног ткива омогућава велику покретљивост
у свим зглобовима. Кичмени стуб наставља свој развој и почетно формирање
физиолошких кривина вратне и лумбалне регије (лордоза), и леђне и крсне регије
(кифоза). У овом периоду кичмени стуб је јако осетљив на промене и ако се не
спроводе правилне и редовне вежбе доћи ће до већег закривљења физиолошких
кривина које тада прелазе у деформитете. Мишићни састав одраслог мушкарца, преко
18 година у просеку износи, 40% од укупне телесне масе. Код новорођенчета он износи
23%, док око осме године проценат се повећава на 27% и на крају пубертета тај
проценат износи 32% (Угарковић, 2004). Мишићи детета млађег школског узраста још
нису припремљени за дуготрајан статички и динамички рад, дакле, потребно
организовати наставу тако да се често смењују вежбе са одмором. Оно што још
карактерише овај период је полазак у школу, седење у клупи, па је неопходно јачати
оне групе мишића који су задужени за правилно држање тела. Срце повећа своју масу
за два пута у првој половини прве године, док до зрелог доба маса се повећа за 14 пута.
Тада маса срца износи 300 грама код мушкараца и 220 грама код девојчица. У периоду
млађег школског узраста срце није спремно за дуготрајне и интензивне напоре,
присутна је повећана фреквенца срца у односу на одрасле, услед еластичнијих крвних
судова и смањеном отпору протока крви и услед интензивног рада фреквенца се брзо
повећа али се у току одмора брзо и смањи. Дисање је подељено на три типа: грудни
(ребарно-костални), трбушни (дијафрагмални) и мешовити (косто-фрагмални),
(Угарковић, 2004). Дисање у првим месецима живота је дијафрагмално, услед
инспираторног положаја грудног коша и хоризонтално постављених ребара. Због
притиска трбушних органа на дијафрагму манифестује се повећањем фреквенце
дисања. Током развоја грудног коша и развијањем органа у првих десет година живота
детета јавља се ребарно дисање, али и даље због мале запремине плућа и слабијих
мишића којима се удише и издише присутна је повећана фреквенца срца. Повећање
фреквенце срца се компензује повећањем респирације у минути, број удисаја и издисаја
у једној минути, и код детета износи око 22 пута, а код одраслог човек од 12 до 16 пута.
Након сазревање, већ после пубертета код мушкараца је доминантан дијафрагмални тип
дисања, а код жена мешовити тј. косто-дијафрагмални тип.

1.3.2. Моторичке способности

Моторичке способности су једна од основних и егзистенцијалних особина

човекове личности. У литератури сусрећемо употребу различитих термина као што су
моторичке способности, физичке способности, психомоторне способности,
психомоторичке способности, психофизичке способности, кинезиолошке способности
и антропомоторичке способности.
 Појам моторичких способности, најчешће преведен у термин физичке
способности, појавио се у радовима теоретичара физичког васпитања, крајем XIX и
почетком XX века. Осим термина „физичке способности“, у употреби су били и други,
као нпр. кретне особине, физички квалитети, кретни квалитети и други. У последње
време, међутим, најчешће се примењује термин моторичке способности, који се, барем
у експерименталним истраживањима, обично своди на операционално дефинисане
латентне димензије изведене из неког система мерних инструмената.
Суштини назива моторичких способности можда је најпримеренија
интерпретација Zaciorskog, V. M ., (Zaciorski, 1975). који моторичким способностима
сматра оне аспекте моторичке активности који се појављују у кретним структурама које
се могу описати једнаким параметарским системом, измерити идентичним скупом
мерила и у којима наступају аналогнифизиолошки, биохемијски, когнитивни и
конативни механизми. Тако дефинисане моторичке способности разликују се од
моторичких навика и моторичких вештина, иако је, наравно, манифестација
моторичких способности могућа само преко неког конкретног моторичког акта.
Моторичке способности условно се дефинишу као латентне моторичке
структуре које су одговорне за бесконачан број манифестних моторичких реакција и
могу се измерити и описати. Моторичке способности нису важне само за себе, већ и за
развој осталих особина и способности. Ако се моторичке способности не развијају до
нивоа коју је објективно могуће постићи с обзиром на генетску лимитираност, велика је
вероватноћа да такав појединац неће бити у стању делотворно и са лакоћом обављати
различите свакодневне задатке, нити ће се подстицати развој осталих особина и
способности с којима су моторчке способности повезане. Осим тога, наведене
моторичке способности немају истоветне коефицјенти урођености, због чега су неке
током живота мање, а неке више под утицајем процеса вежбања. Знатно су више
урођене брзина, координација и експлозивна снага, него статичка снага, па и
флексибилност. Да би се извршио утицај на способности с већим степеном урођености,
потребно је са процесом трансформације почети што раније поштујући сензитивна
периода за развој појединих особина и способности (Вишњић, 2004).
Под способношћу се подразумева укупност урођених и стечених услова, који
омогућавају вршење (упражњавање) неке активности (делатности) (Вишњић, 2004).
Према Курелићу, (Курелић, и сар., 1975.) моторичка способност је део опше
психофизичке способности човека који се односи на одређени ниво развијености
основних латентних димензија човека који условљавају успешно извршење кретања без
обзира да ли су те способности стечене тренингом или не.
Harre, D. (Hare, 1982) истиче да су моторичке способности комплексне особине
које подразумевају одступање од просека, остварене промене под утицајем вежбања и
стабилност постигнутих резултата.
Кукољ, М. (Кукољ, и сар., 1993) сматра да се антропомоторичке способности
односе на моторичке способности човека, без обзира на узраст и пол, али у односу на
одређене врсте активности у којима је успешност постигнута напрезањем мишића, или
у вези са напрезањем мишића.
Ђорђевић, Д. (Ђорђевић, 1983) користи термин „антропомоторичко својство“
којим обједињује оне стране моторике човека које се испољавају у једнаким
параметрима покрета и мере на исти физиолошки, биохемијски, когнитивни и
конативни механизми. Тако дефинисане моторичке способности разликују се од
моторичких навика и моторичких вештина, иако је, наравно, манифестација
моторичких способности могућа само преко неког конкретног моторичког акта. Под
способношћу се подразумева укупност урођених и стечених услова, који омогућавају
вршење (упражњавање) неке активности (делатности) (Вишњић, и сар., 2004).
Ивић, С. даје следећу дефиницију моторичких (физичких) способности:
„Способности човека да сопственим апаратом за кретање савлада кретне и просторне
захтеве, природно или вештачки наметнуте, уз садејство властите брзине, снаге,
издржљивости, витости, окретности, спретности и прецизности, сажето називамо
физичким способностима. (Ивић, 2001).
У оваквом приступу потребно је направити разлику између моторне и физичке
способности. Моторне могућности човека су урођене, латентне, резултат биолошког
развоја човека, постојане су и мењају се једино под утицајем биолошког развоја, нису
мерљиве методама, средствима и инструментима физичке културе, за њихово
испољавање и развој психолошки фактор је безначајан, егзистенцијалне су и
представљају потенцијал који је генетски одређен и ограничен. Насупрот њима физичке
способности су стечене, манифестне, стичу се систематским тренирањем, тренутне су и
подложне утицајима, мењају се одговарајућим тренажним поступцима, лако су
мерљиве методама, средствима и инструментима физичке културе, психолошки фактор
је важан за њихово испољавање и развој, служе манифестним потребама човека и
функција централног нервног система је значајна онолико колико је неопходно учешће
осталих делова морфо-функционалног статуса човека.
 Чињеница која указује на битне разлике између моторичких и физичких
способности је психолошки фактор који је од нарочитог значаја код тестирања и
постизања врхунских резултата. Када су у питању моторичке способности, психолошки
фактор је од најмањег значаја. О овоме нарочито треба водити рачуна приликом
дефинисања предмета истраживања, интерпретације резултата и доношења
релевантних закључака.
Због напред наведених разлога у овом раду користи се термин моторичке
способности. Без обзира на различита схватања појма моторичке способности и
бројност различитих термина који се користе у стручној литератури сигурно је да „ниво
физичких способности је величина која карактерише физичке (моторичке) могућности
одређеног организма“ (Вишњић, и сар., 2004).

1.3.3. Врсте моторичких способности

1.3.3.1. Базичне моторичке способности

Под појмом базичне моторичке способности подразумевамо основне моторичке

способности човека, док под појмом специфичне моторичке способности сматрамо оне
способности које су стечене као резултат специфичних тренинга у појединим
спортовима. Опште моторичке способности појединца представљају основу за све
остале специфичне моторичке способности које су, са тог аспекта, доминанте за
процену оспособљености појединца.
Базичне моторичке способности поседује сваки човек, али на различитом нивоу.
Генетски могу бити мање или више одређене.
Неке моторичке способности, као што је брзина, су више наследне, те се на њих
не може извршити велики утицај тренингом, док су друге, као што је снага, мање
генетски одређене, па су подложне знатно већим променама.
Базичне способности су елементарне, фундаменталне, као што им име говори, и
забележене су у генетском коду сваког човека. Велики број фактора утиче на развој
наведених способности током живота. Базичне моторичке способности се испољавају и
долазе до изражаја искључиво путем моторичког функционисања, а од квалитета и
квантитета моторне активности зависи и њихов ниво.
Без обзира на добру генетску предиспозицију, ни брзина, ни снага неће се
развити, или достићи неки завидни ниво уколико јединка која носи генетски потенцијал
није подвргнута квалитетном и довољно учесталом тренингу.
 Ово је само један, али најзначајнији, фактор који утиче на ниво испољавања
базичних моторичких способности. Базичне моторичке способности чине основу за
развијање специфичних способности. Од нивоа развијености базичних моторичких
способности зависиће брзина и квалитет формирања и развоја специфичних
моторичких способности, али и формирање моторичких навика.

Снага
Снага је базична моторичка способност која је привлачила пажњу стручњака и
научника више него иједна друга моторичка способност. Ни један покрет не може да се
изведе без удела неког од облика снаге. Да би се испољио било који облик снаге,
потребно је мишићно напрезање, односно активирање моторних јединица
Снага се сматра једном од основних особина моторичке способности. Сама
чињеница да се ниједан покрет не може извести без укључивања одређене количине
снаге оправдава гледиште што се снага сматра основном особином моторичке
способности.
Снага је моторичка способност савладавања унутрашњих и спољашњих сила
мишићном силом човека. Снага је основно дејство мишићне контракције и због тога је
један од основних параметара функције локомоторног система. У односу на
карактеристике отпора који треба савладати развијање (испољавање) снаге се јавља у
три акциона вида:
 експлозивна,
 репетитивна и
 статичка снага.

Експлозивна снага је способност максималног убрзања у развијању максималне

снаге мишића. Репетитивна (понављајућа) снага је способност развијања силе
продуженог трајања у условима понављања одређеног покрета, за који појединачно
није потребна велика сила. Она је способност групе мишића да у задатом времену и
захтевима произведу што већи број понављања. Статичка снага је способност
задржавања одређених положаја упркос дејству спољних сила.
Ове врсте акционе снаге неки истраживачи називају примарни фактори снаге. У
механичком смислу статичка снага је најближа појму силе, експлозивна снага појму
енергије а репетитивна појму енергије и моћи. (Милановић, 2011).
 Према критеријуму односа величине развијене силе мишића и масе тела
разликују се апсолутна и релативна снага. Апсолутна снага представља највећу
остварену силу у статичким или квазистатичким условима и она се најчешће повећава
уз повећање телесне (мишићне) масе, док се релативна снага израчунава као апсолутна
снага по килограму телесне масе. По општем правилу што је већа апсолутна снага,
мања је релативна. С тога деца млађег школског узраста имају већу релативну снагу
него апсолутну, која се са година мења. Са порастом масе тела смањује се релативна
снага. Међутим, са добро осмишљеним и спроведеним радом ово опадање не мора да
буде и неминовност. Да би се измерила снага неке особе потребно је измерити снагу
што већег броја мишићних група, а узајамни однос максималне снаге различитих
мишићних група назван је топографијом снаге (Зациорски, 1975). Код деце млађег
школског узраста, пре свега, треба дати на значају репетативним (понављајућим)
вежбама. Те вежбе треба да обухвате веће мишићне групе: мишиће ногу, карличног
појаса, трупа, леђа и раменог појаса.
Према тополошком критеријуму разликујемо снагу руку и раменог појаса, снагу
трупа и снагу ногу.
Мишићна снага зависи од мишићне масе. Од четврте до тридесете године
живота мишићна маса се у просеку увећа 7 до 9 пута, а снага појединих мишићних
група 9 до 14 пута. Код детета узраста 8 година мишићна маса чини 1/3 укупне масе
тела, да би на узрасту 17 и 18 година удео мишићне масе у укупној маси тела износио
40%.
За постизање и усавршавање снаге користе се разноврсна средства која се могу
класификовати на следећи начин (Матвејев):
 Вежбе са спољашњим отпором:
 тежина предмета (справа);
 отпор противника (сувежбача);
 отпор еластичних справа;
 отпор спољашње средине;
 Вежбе савлађивања тежине сопственог тела:
 (примењују се вежбе за савлађивање тежине сопственог тела у комбинацији
са тежином справе).
2. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

У оквиру рада прецизније су дефинисани појмови, вежбе са сопственим

оптерећењем, где ће свака вежба бити описана и где ће се указати како она утиче на
побољшање снаге, овде ће бити презентована и досадашња истраживања везана за
вежбе снаге деце млађег школског узраста.

2.1. Вежбе са сопственим оптерећењем – развој снаге и силе

Да би се повећала мишићна снага и сила, неопходно је да се савлада неко

оптерећење. Као оптерећењемогу послужитибројни предмети из околине, густина
флуида,као и тежина сопоственог тела, тј.н није потребна никаква посебна опрема.
Предпоставља се да су почеци тренинга са оптерећењем стари колико и људска врста.
Није тешко замислити прве људе како подижу тежак камен изазивајући и искушавајући
друге да то понове (Ињатовић, Радовановић, 2013).
Први организовани тренинзи са оптерећењем приписују се војничким обукама у
најстаријим цивилизацијама.

2.1.1. Историјат тренинга за развој силе и снаге

Према неким кинеским текстовима почеци тренинга са оптерећењем у Кини

датирају још пре 2600. године п.н.е. (Ињатовић, Радовановић, 2013). Организована
примена тренинга за развој мишићне силе и снаге логично је водила ка првим
тестовима. За време владавине династије Џоу (Chou, 1122-249 г.п.н.е.) тестови мишићне
снаге и слие примењивали су се приликом пријема у војску. У кинеским историјским
књигама помињу се бројна такмичења у сили и снази. Највише која се спомињу су
„Qiao Guan“ и „Kang Ding“. Суштина ових вежби сагледавала се у подизању тешких
предмета. За време династије Хан (206 г.п.н.е. – 220 г.н.е.) долази до појаве
професионалаца који су били у стању да испоље велику мишићну силу и снагу.
Временом ранија традиционална такмичења се мењају и усавршавају, а почиње и
коришћење тегова са тачно одређеном масом.
Месопотамија веома често назива се колевком људске цивилизације и културе. У
време стварања и јачања прве робовласничке државе на овом простору били су
неопходни јаки и физички спремни војници. У то време физичка вежба била је у
функцији оспособљавања војника. Међу народима који су се посебно истакли у развоју
физичке силе и снаге су Сумери. Сумери су изузетно ценили физичку снагу и
издржљивост. У историјским изворима који су различити, помињу се и спортисти,
буквално преведено „они који су јаки“. Да би неко посато сумарски владар морао је да
поседује изузетне физичке способности и повремено их демонстрира, или бар
проширити причу о владаревим изузетним физичким и менталним способностима
(Дрид, 2012).
Са развојем Месопотамије, у долини плодне реке Нил, настала је цивилизација
древног Египта. Физичка култура је као и у већини цивилизација из тог периода, била
примарна у функцији стварања јаке војске. А да би војска била јака биле су јој потребне
вежбе за јачање. Постоји доста историјских извора који истичу бројне физичке
активности из тог периода. Највише се помињу рвање и пливање, али постоје и извори
који указују на тренинге са оптерећењем. Као најчешћи пример наводи се бацање
једном руком у вис вреће напуњене песком или каменчићима.
Тренин са сопственим оптерећењм веома популаран био је у античкој Грчкој, о
томе сведоче разни историјски извори. Чак је и моћни Херкуло (Herkules) примењивао
тренинг са оптерећењем под надзором свог тутора и тренера Цицерона (Chiron), за кога
би се могло рећи да је био прави тренер (Ињатовић, Радовановић, 2013).

Слика 1. Мурал са зида у гробници Бен Хасан

 Хипократ је описивао тренинг речима „Оно што се користи то се развија, а оно
што се не користи то труне“, овде је јасно указивао да је за правилан траст и развој
мускулатуре неопходно њено коришћење. Са његовом констатацијом би се дан –данас
буквално сви усагласили. Међутим, количина употребе би и данас била предмет
расправе.
Савладавање максималних оптерећења у виду подизања камења велике тежине,
као и настанак такмичења, своју експанзију доживели су у 6. веку, који се поуларно
назива и „време снаге“ (Ињатовић, Радовановић, 2013). Управо тада је настала и
позната легенда о Милу са Кротона, војном хеорју и шестроструком олимпијском
шампиону.

Слика 2. Савладавање оптерећења подизањем камена (Слика са вазе из периода

п.н.е. која се налази у немачком музеју Wurzburg)

Легенда о Милу са Кротона говори да је он уместо тегова користио теле све до

тренутка док оно није нарасло у одрасклог бика. Овог античког јунака је изузетна снага
коју је поседовао, свртсала у ред митских јунака. Његов тренинг са новорођеним биком
поставио је основе једног од водећих принципа у тренингу снаге, принципа
прогресивног оптерећења (Дрид, 2012: 18).
Чувеног античког лекара и филозофа Галена могли бисмо назвати и првим
спортским лекаром. Наиме он се бринуо о здрављу гладијатора, где је стекао пуно
практичног искуства о њиховом начину тренинга, као и о утицају тог тренинга на
њихов организам. О тренингу за развој мишићне снаге и силе писао је у свом делу
„Очување здравља“ (Preservation of Health). У свом делу описао је два различита
начина вежбања. Једно је назвао „брзим“, које није укључивало дизање терета, и друго
које је назвао „силовитим“, које је укључивало подизање тешког оптерећења. На основу
тога можемо закључити да је он први увидео и разлике између силе и снаге. Треба још
и додати да је римска војска, која је била једна од најуспешнијих у историји, имала
организован тренинг за развој мишићне силе и снаге.
У античкој Индији је способност испољавања мишићне снаге цењена до те мере
да су приношене жртве боговима током Vidic Soma фестивала. Током фестивала
испијале су се халогене течности под називом војереуа, што је значило „пиће снаге“.
Прве теретане датирају још од 11. века и везују се за индиску културу. Ове установе у
којима се вежбало не разликују се у многоме од данашњих тегова које виђамо по
савременим теретанама. Индици су дизали терете у циљу повећања своје снаге,
издржљивости и мишићне масе. Нал је био тег направљен од обликованог камена и
имао је рукохват у средини. Нал је претеча данашњих једноручних тегова са којима се
срећемо у теретанама. Надови су имали могућност подешавања оптерећења.
Постепеним повећањем тежине налова, повећавало се и оптерећење.
Различите форме и облици тренинга са оптерећењем су се примењивали на
подручју целе Европе. Временом тренинг за развој силе и снаге се све више ширио и
развијао. Са појавом већих броја штампарија, расла је брзина размене и број
информација о многим стварима, па и тренингу за развој силе и снаге. Сер Томас
Елиот (Sir Thomas Elyot) 1531. године је објавио књигу са вежбама за развој снаге.
Недуго затим је објављено још неколико књига које су популарисале тренинг у
курикулум школа. На појединим Универзитетима у Француској и Немчакој се 1544.
године у наставу укључује тренинг за развој силе и снаге.
Још један век касније британска војска је увела организован тренинг који је
укључивао шипке, тегове и бучице. Иначе, назив бучице потиче још од 17. века када је
штап повезан са два тара звона служио за вежбање. Пошто је из звона избачено клатно
које је клепетало и које је на тај начин производило звук током вежбања, звона су
постала нема (dumb) чиме се објашњава данашњи термин “dumbbell“ (Игњатовић,
Радовановић: 26). Иначе, неке форме бучица су се користиле још много раније, током
античких цивилизација. Код античких Грка су се називали халтери и користили су се
као реквизити за извођење скока у даљ, али и за вежбе снаге. Један такав сачуван
халтер (4.62 kg) данас се налази у Националном археолошком музеју у Атини.
 Наравно, поред халтера развијалу су се и други тренажни реквизити. Кетлер
лопта (челична лопта са дршком) настала је почетком 18. века у Русији. Осмишљена је
и првобитно коришћена у функцији физичке припремљености војске. Почетком 19.
века веома су били популарни инидијски чуњеви (Indijan clubs) који су веома слични
чуњу у куглани. Ови чуњеви су били различитих величина и тежина, а назив су добили
од сличних чуњева које су користили рвачи у Индији. Заједничко за келтер лопту и
индијске чуњеве је то да измештен центар масе који омогућава већу манипулацију са
оптерећењима.

Слика 3. Приказ вежбе са индијским чуњевима

Нагли развој и производња машина за вежбање је почела 60 – тих и 70 – тих

година, када је Артур Јонс креирао Наутилус машине. Специјално су дизајниране тако
да је оптерећење највеће у положају када је мишић у стању да испољи највећу силу. На
тај начин оне су биле применљивије за употребу широког распона корисника, од
неутренираних жена до искусних професионалаца.

Слика 4. Прве машине за вежбање

Почетком двадесетог века почињу прва озбиљнија истраживања о физиолошким

утицајима тренинга са оптерећењем. Morpurgo 1897. године је тврдио да јачањем
мишићи добијају на обиму за који је веровао да је резултат хипертрофије, а не повећање
броја мишићних влакана, у што се тада веровало. Тридесетих година касније је на
истраживањима потврђено да хипертрофија долази као последица оптерећења
(Ињатовић, Радовановић, 2013, стр. 28).
Тренинг оптерећења је од свог почетка до данас у великој мери еволуирао. Тај
развој тренинга са оптерећењем у највећој мери се базирао на методу покушаја и
погрешака и на емпирији. Временом, развојем науке и технологије сазнања о тренингу
за развој силе и снаге су постојала далеко већа и прецизнија. Само у периоду од 1990.
до 2000. године објављено је пет пута више научних радова (преко 10.000) него у
периоду до 1990. године. Тај тренд само се наставио и вероватно још више убрзао у
наредном периоду, па све до данас, где истраживања у области тренинга за развој
мишићне силе и снаге представљају значајан део науке о физичкој култури и спорту.
Вежбе са сопственим оптерећењем тј. тежином обухватају широк спектар
активности као што су склекови, згибови и трбушњаци. Тренинг снаге захтева знатно
оптерећење и кратке серије вежби.
 2.1.2. Издржај у висину

Фактор: Статичка сила мишића руку и раменог појаса.

Опис теста: Одржавање положаја у згибу на вратилу.
Опрема и реквизити потребни за извођење теста:
 Округла водоравна шипка пречника 2,5 cm, постављена тако да је испитаник,
када стоји испод ње, може дохватити без скока,
 Штоперица,
 Струњача за доскок,
 Крпа и магнезијумска креда,
 Опционо: клупа или столица.
Упутство за испитанике:
„Стани испод вратила, ухвати га прстима са горње и палчевима са доње стране,
постави руке у ширини рамена са предњим хватом. Ја ћу ти помоћи да се подигнеш све
док ти брада не буде изнад шипке. Задржи што дуже можеш овај положај а да ти брада
не додирује шипку. Када ти се ниво очију спусти испод шипке, тест је завршен“.

Упутство за мериоце:
 Испитаник треба да стане испод шипке са шакама у предњем хвату и ширини
рамена. Будите пажљиви – многи испитаници покушавају да поставе руке много
шире,
 Висина шипке је постављена према висини највишег испитаника; водити рачуна
да се испитаници не уплаше превисоко постављене шипке,
 Штоперицу узети у једну руку, обухватити испитаника преко бутина другом
руком и подићи га усправно до шипке,
 Штоперица се укључује у тренутку када испитаникова брада пређе преко нивоа
шипке и пушта се да даље ради,
 Љуљање испитаника мора бити заустављено, уз непрестано охрабривање,
 Зауставити штоперицу када испитаник више не може да одржава прописани
положај, како је наведено у упутству за испитанике,
 Испитанику не саопштавати протекло време током тестирања,
 Између испитаника очистите крпом шипку; испитаник може користити креду за
шаке,
  Испитаник се може помоћи клупицом или столицом да би дохватио шипку,

Оцена теста:
 Време изражено у десетинкама секунде представља оцену.
 Пример: Време од 17,4 секунде бележи се као 174.

2.1.3. Скок у даљм из места

Фактор: Експлозивна снага мишића опружача ногу

Опис теста: Скок у даљ из стојећег положаја.
Опрема и реквизити потребни за извођење теста:
 Подлога која није клизава, ако је могуће две струњаче за џудо (или сличне),
постављене уздужно и у нивоу,
 Креда за обележавање,
 Сантиметарска трака за мерење.

Упутства за испитанике:
„Стани са стопалима размакнутим у ширини кукова, врхове прстију постави
непосредно иза линије. Савиј ноге благо у зглобу колена, са рукама испруженим напред
и паралелно са тлом. Када замахнеш рукама, одрази се суножно што јаче и скочи што
више у даљ. Покушај да доскочиш суножно и да останеш у усправном положају. Тест
се изводи два пута, а бележи се бољи резултат“.
Упутства за мериоце:
 На доскочној струњачи нацртати линије на сваких 10 cm, почевши од 1m од
стартне линије;
 Траку за мерење (метар) поставити усправно на стартну линију, тако да даје
тачну меру (0 cm на почетку – стартној линији);
 Станите са стране и бележите дужину скока;
 Дужина се мери од предње ивице стартне линије до тачке где се задњи део пете
(најближи линији одскока) спустио на струњачу;
 Ако испитаник падне уназад или било којим делом тела дотакне струњачу
дозвољава му се додатни покушај;
  Одскочиште и струњача за доскок морају бити у истој равни и чврсто
причвршћени за под;
 Пошто разлике у оценама могу бити значајне, будите прецизни у мерењу.

Оцена теста: - Бољи резултат из два покушаја представља оцену. Она је

изражена у центиметрима. - Пример: Резултат од 1m и 56 cm бележи се као 156.

2.1.4. Бацање медицинке

Циљ: Мерење експлозивне снаге руку

Опис места извођења:
Паралелно са зидом сале за физичко васпитање на размаку од 50 cm означите на
поду једну уводну линију. Та линија означава место са које се изводи бацање. Почетна
линија ја паралелна са зидом сале и затворена је са десне стране бочним зидом. Од
почетне линије означавамо по поду сваких 100 cm једну ознаку лепљивом траком. Иза
задње мерне ознаке је (cca.8 m) поставља се један шведски сандук. Деца која не изводе
задатак седе на предвиђеном месту (Клупа, струњача).

Извођење задатка
Задатак испитаника је да прими медицинку тежине 1kg у руке и постави је
испред прса. Затим се стане иза почетне линије окренут леђима према зиду и дотиче је
врховима прстију. Следи извођење бацања медицинке испружања руку према напред, а
при томе је дозвољен мали замах трупом који је ограничен близином зида. Водитељ
демонстрира задатак. Важно је напоменути да се бацање медицинке не изводи у вис
забацивањем трупа у назад. Такође је забрањено при избачају прекорачити почетну
линију и подизати стопала.
Упутства испитанику (деци)
Водитељ: У овом тесту задатак је медицинку бацити што можете даље
испружањем руку. Станје се иза почетне линије са медицинком у рукама постављеном
на прса. Испруженим руку баците медицинку што можете даље. Морате пазити да
приликом бацања не прекорачите преко почетне линије. Имате право на два покушаја.
Можете с горњим делом тела извести мали замах.
Важне напомене:
  Залепите стопала на под
 Покушајте погодити моју главу онда ће лопта имати добру путању и лет.
Оцењивање
 Дужина избачаја мери се метром са тачношћу у 10 cm. Сваки испитаник има
право на два покушаја, а узима се боље постигнут резултат. Уколико се избачај изведе
погрешно дозвољено је његово понављање. Као грешка у извођењу сматра се
прекорачење преко почетне линије за време избачаја, подизање стопала са пода, и
погрешан избачај.
Реквизити:
Медицинка (1kg.), Метара, лепљива трака за означавање почетне линије.

2.1.5. Склекови

Инструменти
 Штоперица 1/10 секунди
Задатак
Испитаник заузме положај упора за рукама, тако да длановима и прстима ногу
додирује тло. На знак мериоца испитаник се спушта ка тлу тако да грудима додирне тло
и враћа се у почетну позицију, са максимално опруженим рукама. Тело све време мора
бити опружено, а лактови да пролазе поред тела.
Оцењивање
Оцењује се број правилно изведених склекова за време од 10 секунди.
Напомена
Испитанику приликом мерења није дозвољено повијање леђа.

2.1.6. Трбушњаци за 30 секунди

Инструменти
 Штоперица 1/10 секунди
 Струњача

Задатак
 Испитаник лежи на леђима са шакама на потиљку и са лактовима на струњачи.
Ноге у зглобовима колена су под правим углом, а стопала су целом површином на
подлози. Партнер седне на део стопала и обухвати потколенице испитаника чиме
фиксира његов положај. Испитаник подигне труп до вертикале, тако да оствари контакт
трупа са натколеницом, након чега се враћа у лежећи положај. При извршавању задатка
карлични део тела је стално на подлози. Трајање задатка је 30 секунди, а рачунају се
правилно завршени покушаји.

Оцењивање
Оцењује се број правилно изведених подизања трупа у времену од 30 секунди.

2.2. Досадашња истраживања

Латентној структури моторичких способности деце млађег школског узраста, где

спадају сила и снага, није посвећена довољна пажња. Издвајају се два разлога за овакву
ситуацију. Прво, деца се у овом узрасту одликују „реаговањем целим бићем“, што
доводи до нестабилности генералне моторичке структуре која има скоковит развој.
Други разлог је непостојање довољно добрих мерних поступака којима би се ваљано
измерио моторички статус деце, у који спада сила и снага деце млађег школског
узраста. Сва истраживања која су приказана у раду указују на истраживање моторичких
способности деце, где ни у једном истраживању немамо посебно одвојене вежбе и
резултате силе и снаге деце млађег школског узратса.
Такође, комплексан одговор дечијег организма на физичку активност не доводи
до одговарајућих последица у пракси. Тако, физичку активност с децом млађег
школског наставници са вишом школском спремом и професори разредне наставе, док
тек у петом разреду деца добијају надзор од стране дипломираног наставника физичке
културе.
Истраживање Батез, М., Крсмановић, Б. (2012) и Биговић, М. (2004) указују на
потребу унапређења рада с децом млађег школског узраста у смислу стручне
оспособљености наставника односно адекватне физичке активности која може знатно
унапредити њихов моторички развој, уколико с децом ради стручно лице.
Слична или још лошија ситуација је у спортским друштвима, у којима са
најмлађима углавном раде тренери почетници или спортисти који су тек завршили
спортску каријеру, а при том углавном немају ни најосновније образовање из области
кинезиологије.
У пракси је више присутно истраживање антропометријских карактеристика или
њихових релација са моторичким способностима него саме моторичке способности
деце млађег школског узраста, као и развијање снаге и силе код деце млађег школског
узраста
Поповић, Б. (2008) је на узорку од 1.242 дечака и 1.082 девојчице, која су
боравила у вртићима и школама у Новом Саду, Сомбору, Сремској Митровици, Бачкој
Паланци и Зрењанину, измерио осам антропометријских мера са циљем да се анализира
тренд развоја антропометријских карактеристика деце предшколског и млађег
школског узраста. Применом униваријатне анализе варијансе утврђено је да у свим
антропометријским мерама и код дечака и код девојчица постоје статистички значајне
разлике између група различитог узраста дефинисаних на шест месеци. Анализиране су
разлике аритметичких средина у свакој варијабли у односу на суседне узрасне групе
испитаника појединачно унутар полова. Резултати генерално указују на линеаран тренд
пораста телесне висине, телесне масе, као и варијабли за процену волуминозности тела
са узрастом испитаника. У случају антропометријских варијабли које служе за процену
поткожног масног ткива, приметан је такође тренд пораста са узрастом испитаника, али
у потпуно дисконтинуираној форми, нарочито у школском урзасту деце.
У истраживању Крсмановић, Т. и сар., С., (2008) на узорку од 266 испитаника
основних школа у Новом Саду (146 ученика и 120 ученица ), потврђене су статистички
значајне разлике антропометријских карактеристика и моторичких способности
ученика разврстаних по полу узраста од 9-11 година, доказане помоћу мултиваријатне
анализе варијансе и дискриминативне анализе.
Систем варијабли обухватио је осам варијабли антропометријских
карактеристика (телесна висина, телесна тежина, обим грудног коша, обим надлактице,
обим подлактице, кожни набор стомака, кожни набор леђа и кожни набор надлактице) и
осам тестова за процену моторичких способности (трчање 20 m, полигон натрашке,
тапинг руком, претклон разножно, скок удаљ из места, издржај у згибу, подизање трупа
и слалом три медицинке).
Посматрајући појединачно антропометријске варијабле, статистички значајна
разлика је код телесне висине и кожног набора надлакта, где ученице имају боље
резултате. Посматрајући појединачно моторичке тестове, статистички значајна разлика
је код: трчање 20 m, полигон натрашке, претклон разножно, скок удаљ из места,
издржај у згибу и слалом три медицинке. У свим тестовима изузев претклона разножно
ученици су показали боље резултате од ученица. Према резултатима дискриминативне
анализе може се повући јасна граница између ове две групе испитаника и у
антропометријским карактеристикама и у моторичким способностима. Највећи
допринос разликама код антропомеријских карактеристикаје у кожном набору
надлакта, док код моторичких способности је тест претклон у седу разножно. Просечна
дужина скока удаљ из места за дечаке наведеног узраста износи 151,37 cm а за
девојчица 143,24 cm. Просечна брзина трчања на 20 метара за дечаке износи 41,45 s, а
за девојчице 43,16 s.
Sabolč, H. и Lepeš, J. (2011) су на узорку од 125 испитаника, 62 дечака и 63
девојчице, који су похађали прве разреде основних школа из Суботице од 7,39
децималних година, измерили основне антропометријске карактеристике. Моторика је
утврђена на основу седам моторичких тестова, а телесна композиција је утврђена
апаратом In Body 230. На основу резултата МАНОВА-е закључују да постоје
статистички значајне разлике у корист дечака у моторичким варијаблама: Трчање 20 m
из високог старта, Полигон натрашке и Скок удаљ из места, а у варијабли Претклон у
седу разножно у корист девојчица. Дечаци су у варијаблама за процену телесне
композиције (укупна количина мишића и укупна количина воде у организму) имали
боље и статистички значајније просечне резултате у односу на девојчице. Просечна
дужина скока удаљ за дечаке износи 137,94 cm а за девојчице 124,62 cm. Просечна
брзина трчањана 20 метара из високог старта износи 45,85 c за дечаке и 49,79 c за
девојчице.
Krus, P. H., Bruininks, R. H., и Robertson, G., (1981) су на узорку 756 деце узраста
од четири и по до четрнаест и по година утврђивали структуру моторичких
способности. За узорак индикатора одабрали су 46 тестова. Резултати су показали
постојање две моторичке димензије брзина, прецизност и снага, равнотежа и
координација.
У оквиру научно-истраживачког пројекта Интегрални развој, аберантно
понашање и физчка активност предшколске деце, који је субфинансирао Министарство
за науку и заштиту животне средине, те Антрополошки статус и физичка активност
становништва Војводине, кога суфинансира Покрајински секретеријат за науку и
технолошки развој, извршена су моторичка тестирања 2 317 деце узраста од 3,5 до 11
година, у пролеће 2006. године у вртићима и основним школама у Новом Саду,
Сомбору, Сремској Митровици, Бачкој Паланци и Зрењанину. Примењени су
моторички тестови: Полигон натрашке, Слалом са три лопте (код предшколске деце не,
јер је тест био претежак), Тапинг руком, Претклон разножно у седу, Скок удаљ из
места, Трчање 20 метара, Издржај у згибу и Подизање трупа. За потребе овог рада
износе се дескриптивни статистици за варијаблу скок удаљ из места и трчање 20
метара. Код дечака старости 6,5-7,5 година просечна дужина скока удаљ из места
износи 124,5 cm, а код девојчица 115,7 cm; код дечака старости 7,5 до 8,5 година
просечна дужина скока удаљ износи 135,7 cm, код девојчица 121,8 cm; код дечака
узраста 8,5 до 9,5 година износи 144,7 cm а код девојчица 130,5 cm, код дечака старости
9,5 до 10,5 година износи 150,8 cm а код девојчица 141,5 cm. Просечна дужина скока
удаљ за дечаке преко 10,5 година износи 158,9 cm а за девојчице 148,5 cm.
Просечно време да се најбрже претрчи 20 метара, изражено у 0,1s код дечака
старости 6,5 до 7,5 година износи 47,7 а код девојчица 50,7. Код дечака узраста 7,5 до
8,5 година износи 44,4 а код девојчица 46,4; код дечака узраста 8,5 до 9,5 година износи
43,3 а код девојчица 45,4; код дечака узраста 9,5 до 10,5 година износи 41,3 а код
девојчица 42,9, код дечака старости преко 10,5 година износи 40,1 а код девојчица 41,7.
(Бала, Г.,2007, стр.166-167). Ово истраживање потврђује постојање генералног
моторичког фактора код деце.
Постоје и истраживања која не потврђују постојање једног генералног фактора
(Zimmer, R. и Volkamer, M., 1984; Rajtmajer, D., 1990). Ипак, и ова истраţивања указују
на недовољну диференцираност моторичког простора деце. Више фактора се углавном
добија као последица коришћења великог броја кретних задатака. Коначно, и тако
добијене латентне димензије високо корелирају између себе.
Полазећи од хијерархијског функционалног модела моторичких способности
Родић, Н. и Буишић, С., (2012) су на узорку 60 девојчица и 63 дечака четвртог разреда
основне школе из Сомбора (урбана средина) и Кљајићева (рурална средина) извршили
истраживање структуре моторичких способности с циљем да се утврди да ли постоји
диференцијација с обзиром на структуру моторичких способности. Факторском
анализом истражена је структура моторичких способности девојчица од десет и по
година и дефинисањем шест фактора добијени су фактори: фреквенција покрета, снага,
равнотежа, прецизност, ефикасност руку и гипкост. Код дечака је добијено шест
латентних димензија. Добијени су фактори: опште координације, ефикасност руку,
гипкост, равнотежа, фреквенција покрета и прецизност. Дата структура је у последње
три деценије анализирана у многим истраживањима са различитим системима
варијабли и различитим методолошким поступцима. Резултати овог истраживања
показују да постоји диференцијација моторичких способности с обзиром на структуру
код девојчица и дечака четвртог разреда основне школе.
У оквиру Пројекта „Праћење стања физичких способности деце
основношколског узраста у Републици Србији“, који је Рапублички завод за спорт
реализовао у сарадњи са Министарством просвете и Министарством омладине и
спорта, 2009. године, реализовано је тестирање моторичких способности 878 ученика
(456 дечака и 422 девојчице) основношколског узраста са територије
Општине Чукарица, применом Еурофит батерије тестова. За потребе овог рада
износе се релевантни подаци о телесној висини, телесној маси и скоку удаљ из места, за
дечаке и девојчице узраста од 7 до 11 година.
Просечна висина тела дечака старих 7 година је 130,46 cm, девојчица 129,21 cm;
код дечака старих 8 година износи 135,7 cm а код девојчица 133,83 cm; код дечака
старих 9 година износи 142,59 cm а код девојчица 141,25 cm; код дечака старих 10
година износи 147,78 cm а код девојчица 147,70 cm; код дечака старих 11 година износи
153,14 cm а код девојчица 154,94 cm.
Просечна маса тела дечака старих 7 година је 29,62 kg, девојчица 28,9 kg; код
дечака старих 8 година износи 32,84 kg а код девојчица 30,73 kg; код дечака старих 9
година износи 39,66 kg а код девојчица 35,67; код дечака старих 10 година износи 41,60
kg а код девојчица 40,53 kg; код дечака старих 11 година износи 47,07 kg а код
девојчица 45,22 kg.
Просечна дужина скока удаљ из места код дечака старих 7 година је 106,61 cm,
девојчица 101,18 cm; код дечака старих 8 година износи 121,51 cm а код девојчица
105,17 cm; код дечака старих 9 година износи 127,03 cm а код девојчица 118,27 cm; код
дечака старих 10 година износи 135,52 cm а код девојчица 123,92 cm; код дечака старих
11 година износи 148,07 cm а код девојчица 133,69 cm.
Милановић, И. и сар. (2010) имајући у виду значај који се придаје сагледавању
оправданости и сврсисходности праћења физичког развоја и моторичких способности
деце и младих у настави физичког васпитања у Европи и САД, су анализирали актуелно
стање и однос наших наставника физичког васпитања по овом питању. На узорку од
189 наставника физичког васпитања, применом нестандардизованог упитник добијени
су резултати који показују дависок проценат наставника физичког васпитања у
одређеном степену прати и тестира физички развој и моторичке способности, да су
наставници свесни колико је важан и значајан овај сегмент наставе физичког
васпитања. Међутим, коришћење различитих батерија тестова, појединих тестова из
тих батерија, као и примењивање тестова по сопственом избору наставника у праћењу
физичког развоја и моторичких способности ученика у настави физичког васпитања,
концептуално гледано није добро, како са аспекта сврсисходности такве врсте праћења,
тако и са аспекта континуираног праћења и могућности поређења добијених резултата.
Непостојање оправданог и сврсисходног концепта у праћењу физичког развоја и
моторичких способности у настави физичког васпитања, као и адекватне батерије
тестова примерене школским условима у којима се одвија настава физичког васпитања,
указује на неопходност успостављања јединственог модела у Србији.

3. МИШИЋНА СНАГА И ЈАЧИНА

У свим класификацијама моторичких способности неизоставна је способност

која се карактерише могућношћу савладавања спољашњег оптерећења, односно
различитим начинима испољавања мишићне силе. Ако се релативно мало спољашњег
оптерећења савладава брзо, ради се о мишићној снази (Игњатовић, 2016, стр. 155). Ако
је за савладавање великог спољашњег оптерећења потребно ангажовање свих
мишићних влакана (за шта је потребно више времена), ради се о способности мишићне
јачине. Било да се ради о снази и јачини, заједничка је способност мишића за
савладавање одређеног оптерећења.
Да би се повећала мишићна јачина и снага, неопходно је савладавање неког
оптерећења. Као оптерећење могу послужити бројни предмети из наше околине, није
потребна никаква посебна опрема. Може се претпоставити да су почеци тренинга са
оптерећењем вероватно стари колико и људска врста.

3.1. Подела мишићних контракција

Мишићне контракције се могу класификовани на ваше начина у зависности од

одреднице које се користи. Приказана класификација је најчешће у употреби у научној
и стручној литератури која се бави спортом и представља најједноставнији начин
поделе различитих начина вежбања који имају за циљ повећање мишићне јачине и
снаге.

3.1.1. Изометријска мишићних контракција

Изометријска или статичка контракција подразумева мишићну активност при

којој не долази до покрета у зглобу. Мишић се најчешће контрахује по типу
изометријске контракције када је оптерећење превелико да би се савладало или када се
оптерећење намерно одржава у одређеној позицији. Изометријске контракције се
примењују за савладавање одређеног отпора или за стабилизацију неког дела тела
приликоми извођења одређених покрета. Примењује се у спортовима као што су: џудо,
рвање, скијање, спортско пењање, стрељаштво, спортска гимнастика и др.
Након првобитне ексапнзије примене изометријског тренинга током 60-их
година прошлог века, долази до наглог пада његове популарности и примене у
тренажним програмима због става да изометријски тренинг делује негативно на
кардиоваскуларни систем, Иако се то испоставило као нетачно, изометријски тренинг
се и данас користи само повремено или као додатак тренингу.

3.1.2. Динамика мишићних контракција

Миићна контракција која је најзаступљенија и која се најчешће користи у пракси

је динамичка контракција. Она подразумева мишићну активност при којој долази до
покрета у зглобу. У случају да приликом савладавања оптерећења долази до
скраћивања мишића, то се означава као концентрична контракција. Уколико је
оптерећење веће него то се може савладати или се жели постепено и контролисано
одупирање оптерећењу, долази до издуживања мишића, што се означава као
ексцентрична контракција.
Приликом тренинга са спољашњим оптерећењем код подизања терета, долази до
скраћивања дужине мишића, односно до концентричне контракције. Када се терет
спута, исти мишићи који су учествовали у подизању терета поново су активни и долази
до контролисаног удаљавања њихових припоја, односно до ексцентричне контракције.
Када мишићи не би учествовали у ексцентричној контракцији, терет би пао услед
дејства гравитације (Игњатовић, 2016)
Највећи број тренажних програма садржи вежбе које имају исти број
концентричних и ексцентричних контракција, али постоје и вежбе које се састоје само
од концентричне или ексцентричне контракције.

3.1.3. Концетрична (балистичка) контракција

Да би се неки од најспектакуларнијих покрета у спорту, као што су закуцавање у

кошарци или додавање преко целог терена у рукомету, могли успешно извести,
неопходно је брзо испољавање велике мишићне снаге током концентричне фазе. Брзо
испољавање велике мишићне снаге током концентричне фазе је неопходно и за
успешно извођење многих других покрета који захтевају различита бацања, скокове и
ударце у болирачким спортовима.
Тренин који се састоје од покрета током којих долази до савладавања
оптерећења бацањем, најчешће се назива балистички тренинг. Име је добио од грче
речи balein, што значи бацити. У употреби су и термини динамички и експлозивни
тренинг. Међутим, наведени термини нису најадекватнији. Термин динамички означава
све врсте тренинга код којих долази до померања мишићних припоја, док је термин
експлозиван уопштен, јер постоји више различитих метода тренинга за развој
експлозивне снаге.
Балистички тренинг доводи до неуролошке адаптације за брзе и снажне
контракције. Ове адаптације су превасходно у централном нервном систему и утичу на
координисано ставрање највеће могуће силе у најкраћем могућем временском
интервалу.
За извођење балистичког тренинга не постоји универзални метод одређивања
интензитета оптерећења који би био оптималан за сваког појединца. Оптерећење 30-
35% од једног максималног понављања сматра се оптималним за повећање снаге при
различитим тест-оптерећењима (Игњатовић, 2016). Међутим, мора се узети у обзир
разматрање одређена тренажна специфичност, која подразумева да је оптимално
оптерећење приликом балистичког тренинга оно најсличније отпору (оптерећењу) који
се савладава током циљаних спортских покрета. Тако је за шутирање лопте у фудбалу
потребно знатно мање оптерећење од 30% максималног понављања. То значи да
оптерећења већа од 80% максималног понављања, као и мања од 30% максималног
понављања имају своју примену, али и деловање на различите компоненте експлозивне
мишићне снаге.
Најчеће и најједноставније балистичка вежбања представљају бацање медицинки
из различитих положаја. За њихово извођење није потребна скупа и компликована
опрема и могућност повређивања је минимална.

3.1.4. Ексцентричне мишићне контракције

У свакодвеним физичким активностима ексцентрична мишићна контракција се

јавља приликом успостављања или заустављања покрета екстремитета (нпр. приликом
трчања низ брдо, силаска низ степенице или доскока при скоку). Приликом одређених
покрета у спорту потребно је развити макисмалну или субмаксималну вредност силе
током ексцентричне контракције. Појам максимална ексцентрична сила означава
највеће оптерећење којем се скелетни мишић за време свог издуживања може
супроставити.
Висок ниво ексцентричне мишићне силе је потребан код брзих покрета. Током
ових покрета, висок ниво ексцентричне мишићне силе омогућава краћу ексцентричну
фазу, повећавајући расположиво време за убрзавање екстремитета приликом
концентричне фазе, што доводи до повећања максималне брзине покрета. Такође, висок
ниво ексцентричне мишићне силе антагониста помаже у стабилизацији зглоба и на тај
начин штити лигаменте и зглобну капсулу.
Чињеница да мишић може створити већу силу при ексцентричној него при
концентричној контракцији, довело је до велике примене изоловане ексцентричне
контракције при тренингу за повећање мишићне силе. Такође, тренинг који се састоји
од максималних ексцентричних или ексцентрично-концентричних мишићних
контракција доводи до већег пораста у мишићној сили од тренинга који се састоји само
од концентричних мишићних контракција.
 Током оваквог вежбања треба бити веома опрезан, нарочито при раду са
теговима или справама које нису изокинетичке, због тога што вежбач ради са тежином
која је већа од оне нкоју је он у стању да безбедно контролише.
Ексцентрични тренинг максималног интензитета треба примењивати само код
особа које су биле подвргнуте тренингу за развој мишићне силе високог интензитета.
Примена правилне технике покрета је обавезна све време. Између два тренинга
потребно је омогућити довољно времена за потпуни опоравак. Време опоравка се креће
од пет дана до две недеље у зависности од тренинга миићне групе, тренажног статуса,
као и тренажног оптерећења.
Примена ексцентричног тренинга показала се ефективном у рехабилитацији код
стања као што су: тендинитис (ентезитис), Ахилове тетиве, хронични бол у предњем
делу колена и скакачко колено (поремећај и-или повреда лигамената пателе). Међутим,
тачни механизми који су посебно осмишљени ексцентични тенинзи у наведеним
истраживањима деловали на наведена патолошка стања остају неразјашњена.
Максимални ексцентрични, као и ексцентрично-концентрични трениг доводи до
израженијег повећања попречног пресека мишића од самог концентричног тренинга.
Код ексцентричног тренинга мишићна хипертрофија се дуже задржава након престанка
тренинга у односу на концентрични тренинг. Приликом ексцентричног тренинга са
оптерећењем већим од 1ПМ долази до израженијих симптома осетљивости и
укрућености мишића (у пракси је широко заступљена употреба термина мишићна
упала, који је неправилан и неприкладан), у доносу на друге типове тренинга. Симтоми
се појављују око осам сати након тренинга и трају од осам до десет дана, док је најаче
манифестовање ове појаве два до три дана након тренинга. Смањена способност
изражавања мишићне силе траје и до десет дана након тренинга. Након периода
изражене осетљивости и укрућености мишића, долази период у коме након поновног
ексцентричног тренинга не долази до појаве наведених симптома. Ова тзв. заштићеност
од изражене осетљивости и укрућености мишића настаје најраније након две недеље
после првог ексцентричног тренинга. Иако неке концентричне вежбе мањег
интензитета неколико дана након ексцентричног тренинга могу тренутно мало умањити
наведену непријатну осетљивост у мишићима, оне не утичу на мишићни опоравак.
Такође, извођење ексцентричних вежби не помаже и не убрзава опоравак. Растезање
(стречинг) непосредно пре или након ексцентричног тренинга такође нема ефекте на
израженост непријатних симтома у мишићима и брзину опоравка. Након неколико
недеља ексцентричног тренинга симптоми осетљивости и укрућености мишића нису
израженији у односу на исте код изометријског тренинга или динамичког тренинга.
Ипак, јаки болови у мишићима након тренинга код деце најчеће изазивају
одбојност према вежбању, па се оваква вежбања морају изводити у мањој мери и
пажљиво дозирано.

3.2.Развој снаге и јачине код деце

Снага представља способност човека да мишићним напрезањем савлађује

спољашњи отпор (тежину справе и реквизита, густину спољашње средине, земљину
тежу, силу сувежбача) или да му се супротстави, односно способност за регулацију
трајања ексцитације неуромишићног система човека.
С обзиром да је коефицијент урођености ове основне компоненте моторичких
способности веома мали (50%), систематским телесним вежбањем се може знатно
утицати на њен развој. Мишићна маса детета од осам година је једна трећина укупне
телесне масе. У млађем школском добу уочава се равномерни пораст снаге, а у
следећем периоду она се израженије повећава. Док на почетку овог доба нема битније
разлике у снази између ученика и ученица, касније је израженија.
Вежбе за развој снаге представљају вежбе у којима се савлађује тежина делова
сопственог тела или целог тела (као што су: склекови, згибови, дизања и спуштања
трупа и ногу, чучњеви; затим манипулативне вежбе: вишење и упира- ње, пењања, те
вежбе на справама, савлађивање већих природних и вештачких препрека и друго).
Вежбе са сувежбачем (елементарне манипулативне вежбе: дизање и ношење,
вучење, гурање и надвлачење, те борење, рвање и друго).
Вежбе са справама и реквизитима (као допунским теретом као што су
медицинке, вреће са песком, чуњеви и слична оптерећења, те вежбе са стандардним
теретима, дизање тегова, експандер, механичке и хидрауличке справе за развијање
снаге...).
Методика развијање снаге представља путеве побољшања снаге, односно избор
средстава – вежби и метода њихове примене ради што успешнијег побољшања снаге
као моторичке способности):
 савлађивање субмаксималних оптерећења (која трају од 20 секунди до 5 минута)
са максималним бројем понављања, у више серија извођења, које се користи са
 почетницима, при чему се примењује рад са мањим отпором или оптерећењем,
поступним повећањем броја понављања и смањивањем пауза;
 максимално повећање оптерећења (која трају до 20 секунди) и серија, које се
користи у раду са вежбачима вишег нивоа моторичких способности (не и са
ученика млађег школског доба), при чему је омогућено максимално повећање
снаге.

Сила (експлозивна снага) представља способност организма за максимално

почетно убрзање тела, које се одражава или у померању тела у простору или у
деловању на предмете у околини, односно способност за регулисање интензите- та
ексцитације неуро-мишићног система човека.
Вежбе за развијање силе су:
 вежбе у којима се катапултирањем сопственог тела (скокови, прескоци, поскоци
и слично), са оптерећењем или без њега, развија скакачка способност (релативна
сила - експлозивност);
 вежбе у којима се давањем убрзања неком предмету или делу екстремитета
(бацањем лоптица и лопти, бацањем копља, гумених бомби и сличних бацачких
справа, имитацијом бацања уз отпор сувежбача, те бокс, карате, тенис) развија
бацачка способност (апсолутна сила – експлозивност);
 вежбе у којима се кратким спринтовима, серија силовитих одраза (брзим
скиповањима у месту и претрчавањима, трчањем уз и низ степенице, штафетним
облицима трчања на кратким дистанцама од 20 до 40 метара и сличним
моторичким активностима) развија спринтерска способност (спринтерска сила -
експлозивност).
Код методике развијања силе најважнији је метод понављања, те метода
променљивог оптерећења и метода понављајућег прогресивног оптерећења.
Компоненте оптерећења су: трајање активности, интензитет рада, трајање и
карактер одмора, број понављања у серијама и сл.

Повећање снаге и масе скелетних мишића веома је значајна ствар током

детињства и адолесценције. Повећање мишићне снаге ће се разликовати у зависности
од индивидуалних карактеристика, као и тренажног оптерећења. Пре почетка вежбања
неопходно је проверити здравствено стање, зрелост детета, тренутно стање, као и
претходно исксутво у примени вежби за развој јачине и снаге.
Највеће повећање ће бити у случају примене оптималне количине и врсте
тренажног оптерећења. То значи да без одговарајућег мишићног стимуланса неће доћи
до напретка у нивоу мишићне јачине и снаге. Такође, велико оптерећење и недостатак
адекватног времена за опоравак негативно утичу на развој мишићне снаге. Што је још
битније, превелико оптерећење може довести до трајног нарушавања здравственог
стања.
Тренинг за јачање мишића, односно повећање мишићне снаге и јачине обима
физичке активности који се користи за повећање способности савладавања силе или
опирање сили. Повећањем јачине и снаге, остварује се повећана успешност у извођењу
моторичких задатака, као и већа успешност у различитим спортским дисциплинама.
Истраживања која су спроведена у последње две деценије јасно указују да
тренинг снаге може имати позитивне ефекте на децу и адолесценте. По овом питању
јединствен је став светски здравтсвених и струковних организација, које истичу
позитивне ефекте тренинга за развој снаге. Поред очекиваног повећања мишићне масе
и силе, забележени су и позитивни потенцијални ефекти и на кардиореспираторни
систем, телесни систем, ниво масти у крви, коштану густину и неке моторичке
способности.
У почетним фазама вежбања са циљем јачања мишићне силе и снаге долази до
наглих повећања, која временом постају доста успорена.
Механизми који стоје иза промене након тренинга за развој мишићне силе код
деце и адолесцената су углавном мање резултат промена у мишићној снази, а више
резултат повећање неуромишићне ефикасности. Неуромишићна ефикасност се огледа у
бољој међумишићној координацији и повећаној активацији моторних јединица.

3.2.1. Смернице за правилан приступ вежбама за јачање

мишића у предадолесцентном периоду

Тренингу снаге у предадолесцентном периоду треба приступити на следећи

начин:
 подстицати тренинг снаге као једну од многобројних рекреатвиних и спортских
активности, нарочито у предадолесценцији;
  подстицати примену разноврсних видова тренирања, нрп. корићење справа и
савладавање отпора који пружа сопствена тежина;
 не треба у први план истицати такмичарски дух него нагласити важност личног
напретка, нарочито у периоду предадолесценције;
 не треба подстицати често улагање напора претераног интензитета (или
претерано оптерећење), као што је дизање (тегова или на справама) максималног
или готово готово максималног терета, нарочито током предадолесценције;
 избегавати изоловане, ексцентричне тренинге како би се постигла што је могуће
боља адаптација кардиоваскуларног и респираторног система;
 уколико се користе справе за тренирање, треба изабрати оне које су
конструисане за децу или справе чији се отпор и полуге лако могу прилагодити
умањеном капацитету и узрасту детета;
 када се подиже терет или тренира на справама, постепено повећавати
оптерећење (од лакшег ка тежем), кренути са већем бројем понављања у серији
(до 15) и мало серија (две или три), а наставити са малим бројем серија (три или
четири) и мањим понављањима у серији (од шест до осам);
 обезбедити стручну и квалификовану особу са искуством да надзире тренинг,
нарочито при дизању тегова и коришћења справа током тренинга.

3.2.2. Тестови за процену мишићне јачине и снаге који се могу

успено примењивати код деце

Тестирање снаге код деце се изводи са циљем:

 утврђивање тренутног стања и поређења са просечним вредностима у односу на
вршњаке;
 праћења ефеката наставе и вежбање након одређеног периода;
 спортске селекције, усмеравања ка одређеном спорту или спортској дисциплини;
 откривања слабости или индикација мишићних обољења и других болести.

За процену мишићне јачине и снаге код деце млађег школског узраста (од седам
до једанаест година) неопходни су тестови који се лако изводе, не захтевају скупу
опрему и којима је могуће тестирати већи број ученика и у кражем временском
периподу (за време школског часа). Најчеће коришћени тестови за овај узраст су: скок у
даљ из места, скок у вис из места, бацање медицинке, издржај у вису и лежање сед за 30
секунди. Сви тестови се изводе у опреми за физичко васпитање.
4. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА

Предмет истраживања је како вежбе са сопственим оптерећењем утичу на

снагу деце млађег школског узратса

Циљ истраживања у раду био је да се анализирају резултати четворонедељног

рада вежбе оптерећења деце млађег школског узраста
За реализацију циља истраживања неопходно је испунити следеће
истраживачке задатке:
- проучити релевантну литературу;
- сачинити инструмент истраживања;
- спровести истраживање на планираном узорку;
- статистичким поступцима обрадити прикупљене резултате;
- добијене резултате приказати табеларно и графички и
- добијене резултате презентирати у виду дипломског рада са теоријским и
практичним значајем за наставу физичког васпитања.
5. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА

Методологија у овом раду обухвата: ток и поступке истраживања, узорак

испитаника, инструмент истраживања и приказ података табеларно и графички.

5.1. Ток и поступци истраживања

Истраживање је реализовано у септембру месецу 2016. године у ОШ „Гран

Остојић“. У истраживању је учестовало 49 испитаника. Вежбе оптерећења која су
радила деца млађег школског узраста су полусклекови, издржај у вису, скок у даљ,
бацање медицинке, склекови, трбуњаци за 30 секунди, трбушњаци са подигнутим
ногама, трбушњаци са подизањем ногу, получучњеви, пењање на клупу.

5.2. Узорак испитаника

Узорак испитаника за планирано истраживање формиран је у складу са

предметом, циљем и задацима истраживања. Узорак чиние деца млађег школског
узраста у основној школи „Горан Остојић.

5.3. Статистички облици података

Подаци који су добијени биће приказани табеларно и графички.

6. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

Табела 1. Најбољи резултати издржај у вис код четворонедељног

тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Издржај у вис 37,7 41,4 44 45
дечаци
Издржај у вис 22,2 22 21,2 21,6
девојчице

Најбољи резултати издржава у виск од четворонедељног тестирања

дечака и девојчица
50
45
40
35
30
25
20
15
10
5
0
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

Код четворонедељног тестирања дечака и девојчица млађег школског узраста

вежбе издржај у вис најбољи резултати постигнути су у четвртој недељи тестирања.Код
дечака најбољи резултат је био 45 секунди а код девојчица 21, 6 секунди. Гледајући
укупне резултате дечаци су имали боље резултате у све четири недеље у односу на
девојчице.
 Табела 2. Најбољи резултати скок у даљ код четворонедељног
тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Скок у даљ 123,7 121,8 122,4 123,5
дечаци
Скок у даљ 109,8 116,5 118,7 119,5
девојчице

Најбољирезултати скока у даљ код четворонедељног тестирања

дечака и девојчица
125

120

115

110

105

100
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

У вежби скок у даљ код четворонедељног тестирања дечака и девојчица

млађег школског узраста најбољи резултат код дечака постигнут је у првој
недељи тестирања и то 123,7 центиметара,док је код девојчица најбољи
резултатбио у четвртој недељи тестирања 119,5 центиметара. Ако се упореде
резултати за све четири недеље дећаци су ималибоље резултае у свакој недељи у
односу на девојчице
 Табела 3. Најбољи резултати бацање медицинке код четворонедељног
тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Бацање 820 840 845 846
медицинке
дечаци
Бацање 680 688 708 710
медицинке
девојчице

Најбољи резултати у бацању медицинке код четворонедељног

тестирања дечака и девојчица
900
800
700
600
500
400
300
200
100
0
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА IIIНЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

У вежби бацање медицинке најбољи резултати били су у четвртој недељи

и код дечака 846 центиметараи код девојчица 710 центиметара. Кодове вежбе са
сопственим оптерећењем дечаци су имали боље резултате у свакој недељи у
односу на девојчице. На основу добијених резултата можесе увидети да разлике
у добијеним резултатима нису велике.

Табела 4. Најбољи резултати вежбе склекови код четворонедељног

тестирања дечака и девојчица
 I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА
Склекови 5,76 5,98 5,09 5,45
дечаци
Склекови 5,02 5,01 5,04 5,08
девојчице

Најбољи резултати код вежбе склекова у четворонедељном

тестирању дечака и девојчица
6.2
6
5.8
5.6
5.4
5.2
5
4.8
4.6
4.4
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

На основу добијених резултата тестирања дечака и девојчицамлађег

школског узраста дечаци су имали најбољи резулта у првој недељи тестирања и
то 5,76 секунди, док су девојчице имали најбољи резултат у четвртој недељи и то
5,08 секунди. И у овој вежби ако се упоређују добијени резултати дечака и
девојчица дечаци су имали боље резултате у односу на девојчице у свакој
недељи тестирања.

Табела 5. Најбољи резултати трбушњаци за 30 секунди код

четворонедељног тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Трбушњаци за 22 21 23 23
30 сек. дечаци
Трбушњаци за 23 22 23 23
30 сек.
девојчице

Најбољи резултати трбушљаци за 30 секунди у четворонедељном

тестирању дечака и девојчица
23.5

23

22.5

22

21.5

21

20.5

20
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

Код тестирања дечака и девојчица трбушњаци за 30секунди

најбољирезултат постигли су и дечаци и девојице у задњој недељи тестирања 23
трбушњака за 30 секунди. Ако се упореде укупни резултати девојчице су у овој
вежби биле боље од дечака у првој и другој недељи тестирања, док су у трећој и
четвртој недељи тестирања најбољи резултати били истикоддечака и девојчица.

Табела 6. Најбољи резултати трбушњаци са подизањем ногу код

четворонедељног тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Трбушњаци са 23 26 27 26
подизањем
ногу дечаци
Трбушњаци са 20 21 21 23
подизањем
ногу девојчице

Најбољи резултати трбушњаци са подизањем ногу

кодчетворонедељног тестирања дечака и девојчица
30

25

20

15

10

0
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

Код тестирања дечака и девојчица млађегшколског узраста код вежбе

експлозивне снаге-трбушњаци са подизањем ногу дечаци су имали најбољи
резултат у четвртој недељи и то 26 трбушњака,док су девојчицеимале исто у
четвртој недељи најбољи резултат 23 трбушњака. У овој вежби дечаци су имали
боље резултате у све четири недеље у односу на девојчице.

Табела 7. Најбољи резултати трбупњаци са подигнутим ногама код

четворонедељног тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Трбушњаци са 24 25 25 26
подигнутим
ногама дечаци
Трбушњаци са 19 20 21 22
подигнутим
ногама
девојчице

Најбољи резултати трбушњаци са подигнутим ногама код

четворонедељног тестирања дечака и девојчица
30

25

20

15

10

0
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

Код тестирања дечака и девојчица млађег школског узратса вежбе

трбушњаци са подигнутим ногама дечаци су имали најбољи резултат у четвртој
недељи тестирања 26 трбушњака. Девојчице су такође имале најбољи резултат у
четвртој недељи тестирања 22 трбушњака. Ако се упореде укупни
резултатидечаци су ималибоље резултате у односу на девојчице у све четири
недеље тестирања.

Табела 8. Најбољи резултати получучњеви код четворонедељног

тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Получучњеви 20 45 21 47
дечаци
Получучњеви 18 39 21 40
девојчице

Најбољи резултати код вежбе получучњеви у

четворонедељномтестирању дечака и девојчица
50
45
40
35
30
25
20
15
10
5
0
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

Код тестирања дечака и девојчица млађег школског узраста код вежбе

получучњеви најбољи резултат дечаци су постигли у четвртој недељи тестирња
47 чучњева, док је код девојчлица најбољи резултат исто био у четвртој недељи
тестирања 40 чучњева. Код ове вежбе можесе увидети да су резултати доста
варирали од недеље до недеље. У првој и тећој недељибили сумногослабији у
односу на другу и четврту недељу. И код ове вежбе дећаци су у све четири
недеље имали боље резултате у односу на девојчице.

Табела 9. Најбољи резултати пењање на клупу четворонедељног

тестирања дечака и девојчица

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IV НЕДЕЉА

Пењање на 20 48 23 49
клупу дечаци
Пењање на 21 44 22 45
клупу
девојчице

Најбољи резултатикод вежбе пењање на клупу у току

четворонедељног тестирањадечака и девојчица
60

50

40

30

20

10

0
Дечаци Девојчице

I НЕДЕЉА II НЕДЕЉА III НЕДЕЉА IVНЕДЕЉА

На основу добијених резултата у току четворонедељног тестирања дечака и

девојчица код вежбе пењање на клупу дечаци су имали најбољи резултат у четвротј
недељи 49, и девојчице су имале најбољи резултат у току четврте недеље 45. Исто као и
код прошле вежбе може се запазити на основу добијених резултата да јевелика разлика
у добијенимрезултатинма код прве и трече недеље у односу на другу и четврту недељу.
Као и код већине вежби тако је и овде било дечаци су имали боље резултате у односу
на девојчице у току све летири недеље тестирања.
7. ЗАКЉУЧИ

Млађи школски узраст представљају погодан период за развој

функционалних способности и ако желимо да значајније делујемо на развој
функционалних способности деце, потребно је примењивати вежбе знатно већег
интензитета, што се у пракси иначе ретко дешава.
 Да би се могле развијати базичне способности и особине ученика,
неопходно је применити различита вежбовна средства (средства телесног
вежбања), у која се, првенствено, убрајају телесне вежбе (различите моторичке
активности). Под вежбовним оптерећењем (оптерећењем у процесу телесног
вежбања) подразумева се одређена количина деловања вежбовних средстава,
првенствено на функционалну структуру организма ученика.
Снага представља способност човека да мишићним напрезањем савлађује
спољашњи отпор (тежину справе и реквизита, густину спољашње средине,
земљину тежу, силу сувежбача) или да му се супротстави, односно способност за
регулацију трајања ексцитације неуромишићног система човека. С обзиром да је
коефицијент урођености ове основне компоненте моторичких способности веома
мали (50%), систематским телесним вежбањем се може знатно утицати на њен
развој. Мишићна маса детета од осам година је једна трећина укупне телесне
масе. У млађем школском добу уочава се равномерни пораст снаге, а у следећем
периоду она се израженије повећава. Док на почетку овог доба нема битније
разлике у снази између ученика и ученица, касније је израженија.
У млађем школском узрасту вежбање се одвија углавном кроз природне
облике кретања, али ако то вежбање није прилагођено њиховим стварним
потребама, способностима и није адекватног интензитета, неће допринети
систематским променама функционалних способности.. Богатство природних
облика кретања помаже деци да створе богат фонд моторичког знања, што уз
добру физичку припремљеност свакако позитивно утиче на функционалне
способности и спремност да адекватно реагују у ситуацијама са којима се срећу
у свакодневном животу.
Физичко вежбање чува и побољшава функције целокупног организма, а
пре свега одржава глатку мускулатуру крвних судова, помаже циркулацију крви,
повећава количину прокрвављења свих органа, чиме се појачава процес размене
материја и енергије, продубљује дисање, јачају дисајни мишићи, повећава
витални капацитет плућа. Веома је важно да мишићи буду добро прокрвљени и
да се у њима одвија добра циркулација крви. Прорачунато је да приликом
максималног напрезања скелетне мускулатуре, кроз мишиће одраслог човека
проциркулише око 18 литара крви, а код добро утренираних спортиста та
количина крви може износити и преко 36 литара крви у минуту.
План наставе физичког васпитања мора се заснивати на реалним и
остварљивим претпоставкама и потребно га је прилагодити објективним
могућностима сваког појединог ученика, што за сада још увек није случај. За
праћење и оцењивање реакције организма на физичко оптерећење за време
наставе физичког васпитања сматрају стручњаци најпогоднији су респираторни
и кардиоваскуларни систем. Последњих година запажено је веће интересовање
за мерење и праћење функционалних способности. Постоји потреба и за
савременијим и ефикаснијим физичким васпитањем, које ће пружити знатно
више могућности за свестранији развој. То ће свакако захтевати и веће
ангажовање учитеља и ученика за што квалитетнијом реализацијом тих садржаја.

Резиме

Први траг о тренингу са оптерећењем представља цртеж на зидовима капеле у

Beni Hassan-у у Египту, цртеж који је израђен пре 4500 година и приказује три фигуре у
различитим положајима подизања изнад главе нечег што изгледа као тешка врећа. У
току историјског развоја, оптерећење се може срести и у виду подизања и ношења
тешких предмета, цепања дрвених греда, повлачења конопца, па све до подизања и
ношења бика. У савременој технологији тренинга оптерећење је прецизно одређено,
употребом справа помоћу којих се изолованим покретом стимулише рад одређених
мишићних група. Начин примене оптерећења зависиће од природе спортске гране којом
се спортиста бави, периода тренинга, а интезитет и обим његове примене зависиће од
ефеката који се постављају као циљ вежбања.
Оптерећење сопственог тела се често користи у физичком вежбању. Међутим,
тежини свог тела човек се супроставља и у свакодневним животним активностима
(ходање, трчање, скакање и др). Приликом вежбања у току кога се савладава тежина
сопственог тела, ослонац може бити или проксималан или дисталан у односу на центар
масе.
Различити облици оптерећења, којима се локомоторни апарат човека у
свакодневним активностима супроставља, потичу од оптерећења сопственог тела и
оптерећења предмета са којима долази у контакт. Мишићни систем који директно
производи одређене покрете, уз помоћ коштаног и везивног ткива, представља основни
механизам помоћу кога човек реализује кретање. Ефикасност тог кретања зависи од
способности мишића да производе потребну снагу за извођење покрета. Дакле, да би се
човек ефикасније кретао и био продуктивнији у пословима које обавља, мора да развије
способност мишића и мишићних група да генеришу већу снагу.
Сила (експлозивна снага) представља способност организма за максимално
почетно убрзање тела, које се одражава или у померању тела у простору или у
деловању на предмете у околини, односно способност за регулисање интензитета
ексцитације неуро-мишићног система човека.

Summary

The first time when the strength training was represented was in the drawing on the
walls of the chapel in Beni Hassan in Egypt, drawing which was created prior to 4500 and
depicts three figures in different positions that raise above their head something that looks like
a heavy bag. During historical development, the load can be encountered in the form of lifting
and carrying heavy objects, tearing the wooden beams, tug of war, to the lifting and carrying a
bull. In modern technology training load is accurately determined using devices by which
isolated stimulates the movement of certain muscle groups. Method of burdens use will
depend of the nature of the sports field which deals with athletes, the training period, and the
intensity and extent of its implementation will depend on the effects that are set as the
exercise goal .
Load your own body is often used in physical exercise. However, the weight of own
body and a man confronts in daily life activities (walking, running, jumping, etc.). During the
exercise man overcomes the weight of his own body, a support can be either proximal or
distal to the center of mass.
Different forms of the load, which locomotor apparatus of man in everyday activities
opposes originate from loading their own body and loads the object with which it comes in
contact. The muscular system that directly produces certain movements with the help of bone
and connective tissue, is the basic mechanism by which aman realizes the movement. The
efficiency of the movement depends on the ability of muscles producing the power required
for performing the movement. So, if the man wants to move efficiently and tobe more
productive in the work he performs, he must develop the ability of muscles and muscle
groups to generate more power.
Power (explosive power) is the ability of an organism to a maximum initial
acceleration of the body, which is reflected of moving the body in space or in the functioning
of the objects in the environment, is the ability to regulate the intensity of humans excitation
neuro-muscular system.

Литература

1. Бала, Г., Стојановић, М. (2007). Мерење и дефинисање моторичких способности

деце. Нови Сад: Факултет спорта и физичког васпитања, Old commerce d.o.o.
2. Батез, М., Крсмановић, Б. (2012). Савладаност наставних садржаја физичког
васпитања у зависности од нивоа стручне оспособљености наставника.
Педагошка стварност, 59(3), 422-434.
3. Биговић, М. (2004). Ефикасност наставе физичког васпитања у зависности од
нивоа стручне оспособљености наставника. Нови Сад: Факултет физичке
културе. Магистарски рад.
4. Вишњић, Д. (2004). Теорија и методика физичког васпитања. Београд: Факултет
спорта и физичког васпитања.
5. Вишњић, Д., Јовановић, А., & Милетић,, К. (2004). Теорија и методика физичког
васпитања. Београд: Факултет спорта и физичког васпитања.
6. Вишњић, Д., Мартиновић, Д. (2009). Методичко-педагошки аспекти
стандардизације задатака у настави физичког васпитања , 5th FIEP European
Congress, аnd 2nd Serbian Congress of P. E. Teachers, Niš, Ministry of Youth and
Sport, Ниш, p. 23-26.
7. Дрид, П. (2012). Теорија спортског тренинга. Нови Сад: Факултет спорта и
физичког васпитања.
8. Zaciroski, V. (1975). Физичка својства спортисте. Београд: НИП, Партизан.
9. Zimmer, R., & Volkamer, M. (1984). Motoriktestfür 4–6jährige [Motor test for 4 to 6
year olds]. Weinheim, Germany: Beltz. Wolfgang Schneider.
10. Иванић, С. (2001). Тренингологија. Београд: Републички завод за спорт.
11. Иванић, С. (1996). Методологија праћења физичког развоја и физичких
способности деце и омладине. Београд: Градски секретаријат за спорт и
омладину Града Београда.
12. Игњатовић, А., Радовановић, Д. (2013). Физиолошке основе тренинга силе и
снаге. Јагодина: Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу.
13. Игњатовић, А. (2016). Основе физичког и здравственог васпитања. Јагодина:
Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу.
14. Јањушевић, М. (1967). Дидактика. Београд: Вук Караџић.
15. Јовановић, А. (2005). Елементарне игре. Београд: Факултет спорта и физичког
васпитања.
16. Крсмановић,Т. и сар. (2008). Разлике антропометријских карактеристика и
моторичких способности ученика узраста 9-11 година. Гласник антрополошког
друштва Србије, 43, 194-198.
17. Krus, P. H., Bruininks, R. H., и Robertson, G., (1981). Structure of motor abilities in
children: Percept Mot Skills, 52, 119-129,
18. Кукољ, М. и сарадници (1993): Поређење две батерије тестова (ЈЗФКМС и
ЕУРОФИТ) за процену физичких способности ученика. Физичка култура, 4,
196-200
19. Курелић, Н., Момировић, К., Стојановић, М., Штурм, Ј., Радојевић, Ђ., и Вискић-
Шталец, Н. (1975). Структура и развој морфолошких и моторичких димензија
омладине. Београд: Институт за научна истраживања Факултета за физичко
васпитање.
20. Матић, М. (1978). Час телесног вежбања. Београд: ИПРО, Партизан.
21. Милановић И., и сар. (2010). Актуелно стање и однос наставника према праћењу
физичког развоја и моторичких способности ученика у оквиру наставе физичког
васпитања. Физичка култура, 64 (2): 76-88.
22. Милановић, И. (2011). Праћење физичког развоја и развоја моторичких
способности ученика у настави физичког васпитања. Докторска дисертација.
Београд: Факултет спорта и физичког васпитања.
23. Поповић, Б. (2008). Тренд развоја антропометријских карактерисика деце
узраста 4-11 година. Гласник Антрополошког друштва Србије, 43, 455-465.
24. Ratmajer, D., Proje, S. (1990). Analiza zanesljivosti in faktorska struktura
kompozitnih testov za spremljanje in vrednotenje motričnega razvoja predškolski
otrok. Šport, Ljubljana, 38 (1-2), 48-51.
25. Родић, Н., Буишић С. (2011). Латентна структура моторичких способности
дечака од десет и по година. Норма,16, (2), 241-254.
26. Sabolč, H., Lepeš, J. (2011). Razlike u motoričkim sposobnostima i telesnoj
kompoziciji između dečaka i devojčica od 7 godina. Sportske nauke i zdravlje, 2(1),
75-79.
27. “Службени гласник РС – Просветни гласник”, 10, 2004.
28. Угарковић, Д. (2004). Биомедицинске основе спортске медицине. Нови Сад:
ЦИП.
29. Harre, D. (1982). Principles of sports training. Berlin: Sport Verlag
30. Шепа, М. (1963). Најактуелнији проблеми наставе у прва четири разреда
основне школе, односно школовања учитеља. Београд: Физичка култура,
Саветовање о резултатима Југословенског конгреса за физичку културу.
Кључна документацијска информација
Редни број:
РБР
Идентификациони брoј:
ИБР
Тип документације:
ТД
Тип записа:
ТЗ
Врста рада: Завршни рад
ВР
Аутор: Тијана Влајковић
АУ
Ментор: Проф. др Александар Игњатовић
МН
Наслов рада: ПРОГРАМ ВЕЖБИ СА СОПСТВЕНИМ ОПТЕРЕЋЕЊЕМ
НР
Језик публикације: Српски језик
ЈП
Језик извода: Српски језик
ЈИ
Земља публикације: Република Србија
ЗП
Уже географско подручје:
УГП
Година: 2016.
ГО
Издавач:
ИЗ
Место и адреса: Јагодина
МА
 Физички опис рада: број поглавља (), страна (),
литературе (), цитата (), слика ()
ФО
Научна област: Физичко васпитање
НО
Научна дисциплина: Методика физичког васпитања
НД
Предметна одредница / кључне речи: физичко васпитање, програм
физичког васпитања
ПО
Чува се: Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу
ЧУ
Важна напомена:
ВН
Извод:
Датум одбране:
ДО
Чланови комисије:
/научни степен/име и презиме/звање/
КО
Председник:_________________
Члан:_________________
Члан:_______________