1.

Пословна економија као научна дисциплина и повезаност са другим наукама

Пословна економика као научна дисциплина изучава економске стварност предузећа као основног
организационог система тржишне привреде.
Пословна економика је посебна научна дисциплина у склопу друштвених наука која има свој: циљ, предмет
и методе.
Економика педузећа проучава пословање предузећа и има за циљ да са тренутним потенцијалом оствари
максимално могуће резултате.
Предмет изучавања пословне економије и политичке економије је исти, разлика је у ниво посматрања.
Пословна економика изучава репродукцију на нивоу предузећа.
Политичка економија изучава репродукцију на ниво друштва у целини.
Пословна економика је повезана са:
 организацијом предузећа;
 пословним финансијама и рачуноводством;
 неекономским наукама (математиком и статистиком).

Економетрија примењује математичке и статистичке метода у изучавање економске стварности предузећа.

2. Циљ и предмет изучавања пословне економике као науке

Циљ изучавања пословне економке као науке је: проучавање економских законитости, принципа и метода
анализе успешности пословања предузећа у правцу њеног континуираног раста. Односно ова економска
дисциплина усмерена је на побољшање квалитета економије предузећа.
Циљ пословне економије као науке формулише се у изучавању економских законитости и принципа
ефикасног пословања предузећа. Ефикасност предузећа се огледа да се са што мање улагања капитала и
процеса репродукције остваре максимални резултати.
Предмет изучавања пословне економике обухвата:
 елементе улагања у пословање,
 елементе резултата пословања,
 однос између резултата и улагања (глобални принцип ефикасности пословања),
 парцијалне економске принципе пословања предузећа.

3.Циљ, задатак и елементи предузећа

У зависности од врсте предузећа циљеви предузећа могу бити остваривање профита (добитка) или
ефикасно обављање делатности.
Добитак предеставља разлику између уложеног капитала и постигнутих резултата производње на тржишту.
Добитак представља извор увећања уложеног капитала, раста и развоја предузећа.
Задатак предузећа је да обезбеди радну снагу, средства за рад и предмет рада. Добијени производи или
услуге служе за задовољавање различитих потреба појединаца и друштва.
Степен остваривања циља и задатка предузећа представља ефикасност пословања.
Елементи предузећа су елементи без којих не може да се организује пословање предузећа и то су:
 елементи улагања ( у средства за рад, предмете рада и радну снагу);
 елементи производње (утрошци);
 елементи организације пословања;
 елементи резултата (физички производ, приход, добитак);
 економски принципи пословања (ПЕР - продуктивност, економичност, рентабилност);
 елементи развоја предузећа.
Да би предузеће пословало ефикасно и ефективно, повезивање и комбиновање елемената мора бити планско
и систематично.

1
4.Функције предузећа
Функције су релативно велике групе сродних активности којима се извршава одређени трајнији задатак у
процесу остварења циља предузећа. Постоје две основне поделе функција:
 вертикална (примарна)
 хоризонтална (секундарна)
Вертикална се дели на функцију:
 управљања
 руковођења и
 извршења

Функција управљања је највиша хијераријска функција у предзећу. Основни задатак функције управљања је
усмеравање предузећа ка остваривању постављених циљева, а реализује се доношењем одлука:
 циљевима развоја предузећа,
 избору стратегија
 расподели резултата рада.
Крајњи циљ предузећа је раст и развој предузећа. Раст предузећа се огледа у:
 повећању обима пословања,
 повећању броја запослених,
 повећању капацитета.
Развој предузећа се огледа у:
 проширењу подручја делатности и
 промени организације.
Хоризонтална подела чини структуру извршене функције у предузећу. Хоризонттална се дели на:
 функцију истраживања и развоја,
 функцију плана и анализе,
 функцију набавке,
 функцију производње,
 функцију продаје,
 финансијска функција,
 кадровска функција,
 функција контроле
 функција општих послова итд.

5.Предузеће као привредни субјект и као систем

Економски систем предузећа је као и други системи сачињен од скупа елемената у различитим појавним
облицима: радна снага, средства за производњу и информације и различитим интерактивни процесима,
повезаних одређеним организационим правилима, принципима и критеријумима понашања ка жељеном
циљу.
Успех предузећа зависи првенствено од обима производње, укупног прихода и добитка са што мање улагања
капитала у кадровске и материјалне ресурсе.
Основни економски принцип је: што нижа (мања) улагања – то су максималнији резултати.
Функционисање предузећа у многоме зависи од система управљања. Пословне информације утичу на
ефикасност пословања, оне обезбеђују доношење рационалних пословних одлука, успешну конторлу и
усмеравање пословних процеса.
Информационе и комуникационе технологије мењају укупан начин и правила рада и пословања на свим
нивоима од државе преко предузећа до појединаца, посебно на нивоу и у делокругу функционисања
управљачке структуре предузећа и доношење пословних одлука.

2
6.Организациони облици предузећа
Предузеће се јавља и послује у различитим облицима и са различитим карактеристикама. Основни облици
предузећа су:
 према својини над средствима, односно над уложеним капиталом;
 према делатности коју обавља у оквиру друштвене поделе рада;
 према облицима организовања;
 према величини.
Према својини над уложеним капиталом:
 приватна,
 државна,
 друштвена,
 мешовита,
 задружна.
Према делатности у друштвеној подели рада:
 примарне делатности (пољопривреда, шумарство, рударство);
 секундарне (индустрија);
 терцијалне (услужне).
Такође је значајна подела према сегменту друштвене репродукције на:
 производна предузећа;
 прометна предузећа и
 услужна предузећа.
Према облицима организовања:
 предузетник,
 привредно друштво;
 командитно друштво;
 друштво са ограниченом одговорношћу и
 акционарско друштво.

7.Средства предузећа и њихова класификација

Да би предузеће извршило свој основни циљ и задатак и постигло што већи профит за себе и за друштво,
осим радне снаге предузеће ангажује и одређена средства. Ова средства су неопходна за обављање
делатности у предузећу и без њих се не може обављати процес репродукције. Најзначајнији критеријуми за
класификацију су:
 облици,
 намена,
 фазе репродукционог процеса,
 време кружења,
 начин обезбеђивања и
 порекло ангажованог капитала.

Класификација средстава предузећа:

 основна средства (средства за рад , машине, алат)
 обртна средства (набавка материјала за рад, исплата зарада)
 средства посебних намена (средства резервационог фонда и средства заједничке потрошње).

3
8.Основна средства предузећа и њихова класификација
Основна средства обухватају материјалну и нематеријалну имовину предузећа која је прибављена са циљем
успешног обављања пословних активости у дужем временском периоду.
Основне карактеристике:
 да се користе у пословним активностима предузећа у дужем временском периоду (минимум годину
дана);
 у току века употребе не мењају свој физички облик и
 постепено се троше – вредносно, тако што део своје вредности преносе на готове производе или
услуге

Класификација основних средстава:

 материјални облик (опрема, земљиште, шуме, основна стада, грађевински објекти, средства за рад у
припреми);
 правна - нематеријална улагања (патенти, линценце, концесије, оснивачка улагања, издаци за
истраживање и развој);
 новчана или дугорочна финансијска улагања (уложена средства у банкама, улагања у повезана
предузећа, хартије од вредности (обвезнице, акције), остала дугорочна уложена средства).

9.Категорије вредности основних средстава

Свако основно средство има своју вредност. Вредност основног средства се евидентира и прати преко цена
основних средстава изражених у новцу и то по:
 набавној вредности;
 амортизованој или умањеној вредности и
 садашњој вредности.

Најзначајнија категорија вредности основних средстава је њихова набавна вредност, она је основица за
амортизацију и води се у пословним књигама.

НВОС=ФВ+ТЗНОС

НВОС – набавна вредност основних средстава;

ФВ – фактурна вредност основних средстава;
ТЗНОС – зависни трошкови набавке основних средстава:
 трошкови допреме;
 трошкови монтаже;
 трошкови царине;
 осигурање на путу;
 обука кадрова итд.

Амортизована вредност основног средства је амортизовани, потрошени, искоришћени износ вредности

основног средства приликом употребе.

НВОС= УАМ+ СВОС

УАМ – укупна амортизација основног средства;

СВОС – садашња вредност основног средства.

Садашња вредност основног средства је неамортизована, непоторшена, неискоришћена вредност основног

средства.
СВОС=НВОС – УАМ
УАМ=НВОС – СВОС

На крају века трајања основног средства, износ његове садашње вредности једнак је нули.

4
10.Набавна вредност основних средстава
Набавна вредност служи за евиденцију основних средстава у књиговодству, као основица за обрачунавање
амортизације, тј. отписивање.
Фактурна вредност добављача, увећана за зависне трошкове ових средстава (допреме, царине, монтаже,
обука кадрова и сл.) и довођење у стање њихове функционалне припремљености, тј. укључивање у употребу,
представља набавну вредност.

НВОС=ФВ+ТЗНОС

НВОС – набавна вредност основних средстава;

ФВ – фактурна вредност основних средстава;
ТЗНОС – зависни трошкови набавке основних средстава:
 трошкови допреме;
 трошкови монтаже;
 трошкови царине;
 осигурање на путу;
 обука кадрова итд.

11. и 12.Амортизација основних средстава и методе, Амортизација основих средстава и основне методе
амортизације.
Амортизација је планска обрачунска категорија и изражава предвиђено трошење основних средстава.
Амортизација основних средстава представља смањење вредности основних средстава, услед трошења у
веку њиховог трајања то јест трошење основних средстава у процесу репродукције. Економска наука
познаје две основне методе амортизације:
 методе временске амортизације (кад је време битан фактор трошења основних средстава) и
1. равномерна - пропорционална
2. дегресивна
3. прогресивна
 методе функционалне амортизације – метода учинка (примењује се када је битан интензитет учинка
функција основних средстава).

13.Методе временске амортизације основних средстава

Временска амортизација представља начин обрачуна амортизације по којем се на набавну вредност
основног средства за амортизацију примењује одређена амортизациона стопа.
На тај начин добија се годишњи износ амортизације који се распоређује на месечне односно обрачунске
износе.
Збир износа годишње амортизације на крају века трајања и коришћења основног средства треба да буде
једнак набавној вредности основног средства. Разликујемо следеће методе амортизације:
Временску методу:
 равномерна (пропорцијална);
 дегресивна и
 прогресивна.
Равномерна – пропорцијална – метода једнаких годишњих квота у процењеном веку трајања
100/5=20% у наредних 5 година
20%
20%
20%
20%
20%
100%

Дегресивна – метод опадајућих годишњих квота у процењеном веку трајања.

5
36%
28%
20%
12%
4%
100%

Прогресивна – метод растућих годишњих квота у процењеном веку трајања

4%
12%
20%
28%
36%
100%
Функционална метод (метода по учинку) – износ годишње амортизације пропорцијонална је са
интензитетом коришћења основног средства.

14.Обртна средства предузећа и њихова класификација

Обртна средства – новчани израз вредности набављеног материјала као предмета рада и исплаћених зарада
радника. Класификација обртних средстава се врши према њиховим појавним облицима у три групе:
 материјални облик – ствари:
— предмети рада;
— не довршена производња;
— готови производи и
— одређена средства за рад.
 не материјални облик – права
— аванси,
— потраживања од купаца;
— депозити и кауције;
— остала краткорочна потраживања.
 новчани облик:
— новац на жиро рачуну и на, благајнама;
— девизе на девизном рачуну
— краткорочне хартије од вредности (менице, чекови)
— краткорочна финансијска улагања.

Њихова основна карактеристика је једнократност употребе, као и непрестано кружење.

Обртна средства по фазама циклуса репродукције могу имати:
 почетни облик;
 прелазни техолошки облик;
 завршни робни облик и
 новчани облик по реализацији производа.

15.Коефицијент и време трајања обрта средстава

Најзначанији индикатори ефикасности коришћења ангажовног капитала у обртним средствима су:
 коефицијент ангажовања;
 коефицијент обрта (репродуковања) и
 време трајања обрта.

укупанприход 360
Ко = или Ко = Ко – коефицијент обрта
капитал h o−време обрта

360
ho =
ко

6
Када је коефицијент ангажовања капитала мањи, коефицијент обрта капитала већи, време ангажовања
капитала краће – ефекат по квалитету економије успешнији.
Време обрта капитала представља број дана везивања или ангажовања капитала у обртним средствима.

16 и 17.Појам, врсте трошква и основни критеријум њихове поделе

Трошкови су новчани, финансијски израз свих утрошака елемената производње (средства за рад,
предмети рада и радна снага) и издатака који су проузроковани производњом одређеног производа и
вршењем услуге. Све класификације трошкова полазе од истог фундаменталног односа трошкова и обима
производње, а сви критеријуми класификације засновани су на потреби управљања овим обликом улагања.
Трошкови се најчешће класификују по следећим критеријумима:
 основни елементи производног процеса (трошкови радне снаге, предмета рада и средстава за рад);
 по местима настанка;
 по везаности за носиоце (појединачне и заједничке);
 по критеријумима реаговања;
 по начину обрачуна по носиоцима (директне и индиректне);
 трошкови условљени производњом и њеном применом (фиксни и варијабилни);
 по критеријуму времена посматрања (краткорочне и дугорочне);
 по критеријуму плана, анализе и контроле;
 по критеријуму аналитичко-методолошког инструментаријума

18.Појам трошкова и фактори који утичу на њихову висину

Како су трошкови умножак (резултати множења) одговарајућих утошака елемената производње са
одговрајућим ценама утрошка, фактори трошкова су уствари фактори утошака и фактори њихових цена.
Они се најчешће у економској теорији проучавају као фактори формирања трошков. Као најчешћи фактори
трошкова наводе се:
 степен коришћења капацитета предузећа;
 производни програм (асортиман);
 квалитет елемената производње;
 цене елемената производње;
 величина предузећа.
Подела фактора трошкова је изузетно значајна за рационализацију трошења као одлука улагања капитала.
Економска теорија и пракса најчешће прати и проучава зависност и реаговање трошкова на промену степена
коришћења капацитета.

19.Значај праћење и изучавање трошкова

У циљу успешног планирања, контроле и доношења пословних одлука, неопходно је установити токове
трошкова.
Идеал сваког предузећа је да уз минималне трошкове оствари максимални резултат, односно профит.
С обзиром да је профит разлика између укупног прихода и укупног трошка једног предузећа, јасно је колико
је за квалитет пословања важно изучавање и праћење категорије трошкова, нарочито у условима све већег
степена технолошког развоја и аутоматизације производних процеса, када трошкови, њихова висина,
структура и динамика добијају централну улогу и значај у пословању савременог предузећа. Изучавање
трошкова има посебан значај за утврђивање цене коштања одређеног производа или услуге, вођење
пословне политике и контролу пословања предузећа.

7
 укупни трошкови УТ
Цена коштања = ; ЦК =
обим производње Q
Циљ је да цена коштања буде све нижа, односно ако се повећава обим производње цена коштања је све
нижа. Просечан трошак по јединици производа је ЦЕНА КОШТАЊА.

20.Фиксни трошкови
Фиксни трошкови су они трошкови који остају исти (фиксни) без обзира на количину произвдених комада.
Фиксни трошкови могу бити:
 апсолутно фиксни и
 релативно фиксни
Апсолутно фиксни – стални, непроменљиви трошкови су новчани израз трошења средстава за рад у
одређеном периоду времена. То могу бити трошкови:
 амортизације,
 реклама,
 истраживања,
 развоја производа,
 осигурања итд.
Релативно фиксни - они су фиксни у оквиру одређене зоне производње (не мењају се по јединици
производа), а са преласком у другу зону попримају карактер промењивих.
Заједничке карактеристике релативно фиксних трошкова су:
- прогресија (обим производње из ниже у вишу зону расте спорије од релативно фиксних трошкова),
- дегресија (спорији пораст релативно фиксних трошкова од обима производње при преласку из
ниже у вишу зону и спорије опадање релативно фиксних трошкова од смањења обима производње при
преласку из више у нижу зону).

21. Варијабилни трошкови

Варијабилни трошкови су трошкови који се мењају у оквиру постојећег капацитета односно услед промене
обима производње.Разликујемо:
 пропорцијалне варијабилне трошкове;
 прогресивне варијабилне трошкове и
 дегресивне варијабилне трошкове
Пропорцијални варијабилни трошкови – мењају се у истој сразмери са променом обима производње.
(трошкови зарада радника, трошкови материјала за израду);
Прогресивни варијабилни трошкови - бржи пораст трошкова од повећања производње како у укупном
износу тако и по јединици производа.
Дегресивни варијабилни трошкови - спорије расту од пораста обима производње или спорије опадају од
пада обима производње (јављају се на почетку производње).

22.Гранични трошкови и пословна политика предузећа

Гранични трошкови су (просечни) додатни трошкови, потребни за производњу нове, додатне јединице
производње.
Граничне трошкове можемо посматрати и као резултата промене обима производње када само варијабилни
трошкови улазе у њихову структуру.
Гранични трошкови су на неки начин опомена да су варијабилни и фиксни трошкови у прогресији.
Гранични трошкови су веома битан елемент укупних трошкова и битан су фактор у доношењу пословних
одлука које се тичу:
 прихватање поруџбина;
 рационалне производње;
 продајне цене производа итд.

8
Предузећу је важно да своје трошкове прати по појединим слојевима коришћења капацитета не само за
утврђивање оптималног обима производње, већ и за веома значајне пословне одлуке:
 алтернативно одлучивање (произвести сам или купити, наставити са производњом одређеног
производа или не, увести нову смену или не ...);
 утврђивање најниже продајне цене (која не сме да буде нижа од граничног трошка);
 прихватање понуђене цене или не
 диференцирање на појединим тржиштима

23.Гранични трошак и значај у пословној политици

Гранични трошкови су (просечни) додатни трошкови, потребни за производњу нове, додатне јединице
производње.
Граничне трошкове можемо посматрати и као резултата промене обима производње када само варијабилни
трошкови улазе у њихову структуру.
Гранични трошкови су на неки начин опомена да су варијабилни и фиксни трошкови у прогресији.
Гранични трошкови су веома битан елемент укупних трошкова и битан су фактор у доношењу пословних
одлука које се тичу:
 прихватање поруџбина;
 рационалне производње;
 продајне цене производа итд.
Када се гранични трошак изједначи са продајом ценом укупна зарада предузећа је максимална, а када је
гранични трошак виши од продајне цене, таква производња је економски неприхватљива.

24.Природни трошкови
Подела трошкова по њиховим врстама сматра се природном односно основном поделом трошкова. Оваквом
поделом се омогућује утврђивање за коју сврху су настали одређени трошкови односно за коју врсту потребе
су настали.
Природни трошкови у ужем смислу су:
 трошак средстава за рад ( утрошак средстава за рад x цена утрошка);
 трошак предмета рада (утрошак предмета рада x цена утрошка);
 трошак радне снаге (утршак радне снаге x цена утрошка).
Природни трошкови у ширем смислу су:
 трошкови туђих услуга (превоз, струја, осигурање итд);
 трошкови обавеза према заједници (порези, доприноси, таксе итд).

25.Укупни трошкови и зоне њихове динамике

Када је предузеће припремљено за производњу а производња још увек није отпочела, укупни трошкови су
једнаки апсолутно фиксним трошковима као трошковима погонске спремности. Када производња отпочне
јављају се фиксни и варијабилни трошкови, који својом динамиком одређују динамику укупних трошкова.
Спецфична својства њихове динамике карактеришу три различите зоне развоја кроз које пролазе укупни
трошкови у односу на раст обима производње. То су:
 зона дегресије (зона недовољне запослености капацитета);
 зона пропорцијалности (оптималности) – (укупни трошкови расту истим темпом као и степен
коришћења капацитета);
 зона прогресије (бржи темпо раста укупних трошкова од степена коришћења капацитета) и то је
зона пренапрегнутости.

26.Укупни трошкови и цена коштања

Када је предузеће припремљено за производњу а производња још увек није отпочела, укупни трошкови су
једнаки апсолутно фиксним трошковима као трошковима погонске спремности. Када производња отпочне
јављају се фиксни и варијабилни трошкови, који својом динамиком одређују динамику укупних трошкова.
Спецфична својства њихове динамике карактеришу три различите зоне развоја кроз које пролазе укупни
трошкови у односу на раст обима производње. То су:
 зона дегресије (зона недовољне запослености капацитета);
 зона пропорцијалности (оптималности) – (укупни трошкови расту истим темпом као и степен
коришћења капацитета);

9
  зона прогресије (бржи темпо раста укупних трошкова од степена коришћења капацитета) и то је
зона пренапрегнутости.

Цена коштања је збир утрошених вредности и издатих вредности у вези са трошењем елемената производње
тј. вршењем функције у репродукцији. Њене компоненте могу бити:
 трошкови репродукције;
 издаци условљени трошењем елемената производње и
 издаци условљени вршењем функције у репродукцији

27.Стварни, плански стандардни трошкови

Са аспекта анализе и плана трошкова у економској теорији и економској пракси, најчешћа подела трошкова
је на:
 стварне трошкове и
 планске трошкове.
Стварни трошови су новчани израз стварно утрошених елемената производње по стварним набавним
ценама.
Плански трошкови представљају планиране трошкове за будући обрачунски период као период пословања
од најчешће једне године.
Стандардни трошкови као новчани израз вредности стандардних утрошака по стандардним ценама могу
пружити целу или бар довољну информациону подлогу за управљање активностима.

10
28.Појавни облици резултата пословања предузећа
Сваки производни процес посматран у непрекидном току свог обнављања, уједно је и процес његовог
економског репродуковања.
Обнављање предујмљеног капитала је услов његовог опстанка.
Принцип функционисања је да се остваре максимални резултати са минималним улагањима текућег рада.
Пословање предузећа оцењује тржиште. На тој основи укупно тржиште се постепено трансформисало у
тржиште купаца где је улога потрошача условила појаву маркетинга „ производити само оно што се може
продати“ . То је усмеравање производње ка задовољењу потреба грађана као потошача.
Суштина пословања предузећа преставља:
Задовољити потребе потрошача по обиму, квалитету и асортиману производа и услуга.
На тој основи планирати и остварити развој производних капацитета уз оптимални степен њиховог
коришћења, те тиме снизити трошкове, појефтинити производе (оправдано), остварити планирану
реализацију и постићи жељени добитак.

29.Физички обим производње и укупан приход као резултат пословања предузећа

Примарни појавни облик резултата предузећа је производ који ће задовољити потребе тржишта.
Производ физички посматран, представља употребну вредност која може подмирити економску потребу
коначне, личне или потребу репродукционе производне потрошње.
Употребна вредност производа робне производње одраз су захтева потрошње и један од веома значајних
импулса развитка привредних субјеката и привреде уопште.
Употребни квалитет је набитнија детерминанта употребне вредности сваког производа.
Реализацијом производа предузеће остварује вредност у виду новчаног израза продатих производа, а у
оквиру њега добитак као циљ.
Укупан приход – приход као новчани израз продате количине производа је обим производње и продаје.
Интерес предузећа је да се приход од реализације максимизира директно повећањем цене својих производа.
Овакав начин ( због превисоких цена) носи у себи ризик губљења продајног тржишта.

30.Добитак предузећа и његова расподела

Циљ и смисао спровођења економског принципа ефикасности испољава се у тежњи за максимализацијом
добитка уз минимално ангажовање капитала. Глобални економски принцип базира се на обезбедити
успостављање, опстанак, континуитет и оптимално функционисање пословања предузећа на основу
остваривања максималног могућег добитка.
Добитак је специфичан појавни облик резултата предузећа. Утврђивање добитка се може посматрати са
економског и рачуноводственог аспекта:

11
Добитак као економска категорија - разлика између пословног прихода предузећа и трошкова производње.
Добитак као рачуноводствена категорија – позитиван резултат пословања и једнак је разлици укупног
прихода и укупних расхода.
Расподела резултата предузећа:
 расподела добитка;
 расподела нето добитка и
 рад са губитком.

31.Продуктивност предузећа
Продктивност је принцип пословања чији је основни захтев да се уз минимално трошење радне снаге
оствари што већа добит. Најшире посматрано продуктивност представља способност произвођења
(привређивања) која је иманентна (битан) само човеку, иницијатору, организатору и извршиоцу производних
процеса. Продуктивност је најбољи показатељ привредног и укупног привредног развоја једне земље. Све
факторе који утичу на продуктивност сврставамо у две групе:
Објективни фактори – који делују независно од предузећа и налазе се у његовом пословном окружењу. У
објективне факторе убрајамо:
 друштвени фактори (мере економске политике, мере пореске политике);
 природни фактори (земљиште, климатски услови);
 технички фактори (научна и техничка достигнућа, технологија).
Субјективни фактори – који се налазе у самом предузећу и на њих предузеће може да утиче применом
одређених мера. У субјективне факторе убрајамо:
 људски фактори (радно искуство радника, мотивисаност за рад);
 организацини фактори (оптимална организација рада, оптимална организацона решења).

32. Продуктивност као показатељ ефикасности пословања предузећа

Продуктивност као показатељ ефикасности пословања предузећа може се посматрати са аспекта:
 друштвене заједнице – када исказује способност произвођења (привређивања) и
 предузећа – када исказује рационалност трошења радне снаге, односно способност предузећа да по
јединици рада оствари одређену производњу.

33.Економичност као показатељ ефикасности пословања предузећа

Економичност пословања обухвата рационалност трошења сва три елемента производње и акумулативну
способност предузећа. Принцип економичности је захтев за остваривање пословног успеха комплекснији од
продуктивности. Комплекс економичности је квантитативно одређен односом вредности производње и
трошкова елемената производње. Економичност пословања предузећа је у функцији утрошених елемената
производње, а који могу бити физички или новчано изражени.
Исказивање, праћење, контрола и усмеравање економичности се врши уз помоћ физичких и новчаних
показатеља.

12
34. Економичност као економски показатељ ефикасности пословања предузећа

Економичност је показатељ економског пословања. Изражава се као однос између остварених учинака и
утрошених елемената репродукције.Економичност у општем смислу означава штедљивост, односно
брижљивост у трошењу средстава. Остваривањем штедње трошкови се снижавају.

35.Трошкови и приходи - „мртва тачка рентабилности“ (праг економичности)

Циљ предузећа је утврђивање обима производње којим се може оставрити добитак. То је један
одређени, шири слој обима производње између две границе, које се у економској теорији називају доња и
горња граница економичности. У економској теорији и пракси, ове границе се најчешће називају границама
рентабилности.
Упоређивањем динамике трошова и прихода, предузеће долази до информација о минималном степену
искоришћености капацитета на коме се послује без губитка.
На том степену коришћења капацитета, предузеће више не послује са губитком, али не остварује ни добитак,
тако да се тај обим производње назива праг економичности или прелазна тачка.
Образац за израчунавање прага економичности произилази из једнакости укупних трошов и укупног
прихода на одређеном обиму производње и за линеарно праволинијски облик функције трошкова, где се
варијабилни трошкови третирају искључиво као пропорцијални.

TFa TFa
Qpe =
( Q x pc )−(Q x tv)
= PP−TV
TFa

Односно

TFa
Qpe =
pc−tv
Tfa – укупни фиксни трошкови;
(Q x pc) – вредност продаје
pc – продајна цена
tv – просечни варијабилни трошкови;
TV – укупни варијабилни трошкови
PP – укупан пословни приход

36.Рентбилност као показатељ ефикасности пословања предузећа

Принцип рентабилности представља остваривање што већег добитка уз што мање ангажовање
капитала. Степен успешости проверава се индикатором рентабилности, који обухвата сва три елемента
резултата и све облике улагања у процес репродукције.
Рентабилност је најпотпунији (парцијални) израз економског и финансијског успеха у предузећу.Сви
фактори који делују на економичност и продуктивност утиичу и на рентабилност. Најзначајнији фактори
рентабилности на чије дејство се организационим мерама може утицати јесу:
 степен коришћења постојећих капацитета;
 производни асортиман;
 висина набавних цена;
 однос према трошењу;
 висина продајних цена;
 трајање целокупног циклуса ангажовања.

13
37.Појам ефикасности пословања предузећа

Предузеће у условима тржишне привреде може опстати само ако расте и ако се развија.
Опстанак, раст и развој предузећа заснива се на концепту његове ефикасности и ефективности.
ЕФЕКТИВНОСТ И ЕФИКАСНОСТ ПРЕДУЗЕЋА представља одраз успешности при лагођавања
тржишном окружењу и интерним условима пословања.
Степен ефикасности у остваривању максималних резултата са минималним улагањима одређује ниво
квалитета економије предузећа.
Пословни успех предузећа постаје квантитативно одређен када је измерен и оцењен одговарајућим
економским методама.
Успех предузећа мери се :
 обимом производње;
 укупним приходима и добитком на страни резултата репродукције;
 утрошене радне снаге;
 укупних трошкова и ангажованог капитала.

14