УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

ПРИМЕНА НАСТАВНИХ САДРЖАЈА АКТИВНОСТИ

У ПРИРОДИ У ПРЕТРАГАМА НА ТЕРЕНУ

Завршни рад

Студент Ментор
Димитрије Животић Др Владимир Милетић, доцент

Београд, 2023.
 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

ПРИМЕНА НАСТАВНИХ САДРЖАЈА АКТИВНОСТИ У

ПРИРОДИ У ПРЕТРАГАМА НА ТЕРЕНУ

Завршни рад

Студент: Комисија за оцену и одбрану завршног рада:

Димитрије Животић 1. Др Владимир Милетић, доцент - ментор

Број индекса: 57/2016

2. Др Жељко Рајковић, Ван. Проф.

3. Др Милинко Дабовић, Ван. Проф.

 Београд, 2023.
САЖЕТАК

КЉУЧНЕ РЕЧИ:
САДРЖАЈ
1. УВОД..................................................................................................................................5
2. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА..............................................................................6
3. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА............................................................................................7
3.1 Категорије учесника у природи................................................................................7
3.2 Различити облици кретања у природи.....................................................................8
3.3 Специфичне вештине технике и технологије везане за претрагу на терену......10
3.3.1 Организација активности и припрема............................................................10
3.3.2 Објашњење основних концепата орјентације................................................10
3.3.3 Триангулација...................................................................................................11
3.3.4 Абзеловање........................................................................................................12
3.3.5 Пливање на отвореним воденим површинама...............................................12
3.4 Опасности у природи...............................................................................................12
4. СИТУАЦИЈЕ У КОЈИМА ДОЛАЗИ ДО ПРЕТРАГЕ.................................................17
4.1 Редослед поступака који треба предузети када до нестанка дође......................18
4.1.1 Узбуњивање надлежних служби и координација са њима...........................19
4.1.2 Помоћ од стране групе на лицу места............................................................20
5. ОРГАНИЗАЦИЈА И ТЕХНИКЕ ПРЕТРАГЕ...............................................................21
5.1 Опис ситуација у којима се користи акција претраживања терена....................21
5.2 Технике претраге.....................................................................................................21
6. ФАЗЕ ПРЕТРАГЕ...........................................................................................................22
6.1 Почетна фаза (прикупљање података)...................................................................22
6.1.1 Дојава.................................................................................................................22
6.1.2 Дефинисање техника које ће бити коришћене приликом претраге.............23
6.2 Средња фаза (главна фаза)......................................................................................24
6.2.1 Покретање претраге.........................................................................................24
6.2.2 Подела задатака................................................................................................24
6.2.3 Вршење претраге..............................................................................................24
6.3 Завршна фаза............................................................................................................24
7. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................25
8. ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................26
1. УВОД

У данашње време иновација, технологија и предности које доноси савремени

живот, људи више него икад имају потребу да изађу из града и проведу време у
природи. Било да се ради о организованој посети неког места поводом садржаја које
оно нуди (пешачење, вожња бицикле, скијање, рафтинг, роњење, пењање, логоровање)
или непланираног одласка до оближње реке, планине или језера, постоје опасности
које природа доноси. Навикли смо да будемо ушушкани, окружени стварима које нам
олакшавају живот. Све информације су нам итекако доступне, па из тих разлога не
морамо да размишљамо где ћемо пронаћи храну, преноћиште, питку воду, одећу,
превозно средсво, лекара или било какву другу услугу. У природи је доста другачије,
па често нисмо свесни, а ни припремљени на то. Скретање са руте, одвајање од групе,
промена временских прилика, недостатак кондиције, пражњење батерије мобилног
телефона, повреда или погоршање здравственог стања, разлози су због којих не
можемо наставити активности или пронаћи пут. Познавање законитости природе,
технике преживљавања и оријентације у простору нам могу помоћи, али у неким
ситуацијама то није довољно па је потреба других неопходна, како би проналазак
особа био успешан.
Програм физичког васпитања, ваннаставне активности, екскурзије, излети и
рекреативна настава подразумевају кретање ван учионице што доприноси повећаној
мотивацији, стицању практичног искуства, упознавању са окружењем, социјалном
развоју, оријентацији у простору, тимском раду и интеракцији са природом. Све то
захтева много веће залагање, бригу и одговорност наставника који неретко избегавају
такав вид образовања, како због личне несигурности, тако због забринутости
родитеља. Зато треба подстаћи и охрабрити образовни кадар како би ученицима
обезбедили бројне предности које та настава доноси. „Настава у природи пружа
могућност интердисциплинарног повезивања садржаја различитих наставних
предмета и других ваннаставних активности.“ (Милетић, 2017). Добром
организацијом, управљањем ризицима и адекватном припремом нећемо дозволити да
нас било која ситуација изненади. Нестанак неког од ученика повлачи са собом низ
правовремених поступака које треба спровести како би проналазак био успешан.
У овом раду биће описане мере опреза, опасности, ситуације и радње које
доноси организација и спровођење било ког облика наставе на отвореном, претражне
технике и кораци које треба предузети када до нестанка дође. Проблеми који се
јављају током реализације акције спасавања изгубљених и како предухитрити грешке,
неки су од изазова које ћемо решавати у овом раду. Како садржаје из предмета
активности у природи можемо користити приликом претраге терена? Кога можемо
ангажовати приликом акција претраживања? Да ли нам ученици, други наставници
или околни мештани могу помоћи? Како координисати са професионалним службама
за претрагу, које су кључне тачке или златна правила којих се морамо придржавати -
само су нека од питања на која ће овај рад покушати да одговори на најбољи могући
начин.(избацити)
2. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА

Предмет овог рада представља начин примењивања специфичне технологије везане

за оријентацију и кретање у природи, заступљене у наставним садржајима предмета
Активности у природи, која осигурава безбедност и већу ефикасност у претрагама на
терену.

Циљ рада је систематизација различитих техника и вештина из програма предмета

Активности у природи, које могу повећати безбедност и ефикасност у ванредним
ситуацијама претрага на терену.

Задаци рада:
- Дефинисати ситуације у којима може доћи до одвајања појединца или мање групе
учесника приликом организованог боравка у природи
- Дефинисати редослед поступака у ситуацији када се установи нестанак учесника
организованог боравка у природи, са посебним освртом на обавештавање и
узбуњивање надлежних служби (полиција, Горска служба спашавања и други)
- Дефинисати ситуације и начине организације претраге терена у циљу налажења
изгубљених особа, са посебним освртом на безбедност самих учесника
- Систематизовати технике претраге терена у односу на тип рељефа и прегледност,
односно могућност комуникације између учесника претраге
- Систематизовати сезонске, климатске и временске утицаје на акције претраге,
- Систематизовати технике и вештине оријентације и кретања у природи неопходне за
безбедно провођење акције претраживања терена.
3. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА

Током реализације наставног боравка у природи, упркос поштовању свих

правила, постоји могућност нестанка неког од учесника. Узроци нестанка могу бити
различити: одвајање од групе услед кашњења, скретање са пута, нагло погоршање
метеоролошких услова и низ других. Последице таквог одвајања од групе могу бити
веома тешке и могу се чак и несрећно завршити. Време реаговања у оваквим
ситуацијама и начин реаговања играју пресудну улогу. Због тога је веома важно да
наставници физичког васпитања буду обучени да у таквим ситуацијама правилно
реагују, што на првом месту подразумева правовремено обавештавање и узбуњивање
одговарајућих институција, а затим предузимање хитне претраге терена. Претрага
терена, нарочито ако се ради о непознатом терену, мора да се изведе по свим
правилима и не сме се начинити ни једна једина грешка, како последице не би биле
још веће и трагичније.

3.1 Категорије учесника у природи

Када говоримо о природи најчешће мислимо на места која нису измењена под
утицајем човека. Оно што природу чини посебном јесте разноликост рељефа, биљног
и животињског света који су настали услед различитих климатских услова. Развојем
цивилизације људи су претежно насељени у градовима. Потреба да бораве у природи
је изражена више него икад. Чист ваздух, пејзажи, зеленило, вода, окружење из којег
смо настали и без којег не можемо враћају нам енергију и надокнађују потребу за
природом.
Боравак у природи може бити различитог карактера. Људи у природу одлазе ради
одмора и рекреације, упражњавања активности у природи, едукације, а некима је
професија таква да им је боравак у природи свакодневница.
Према томе можемо направити поделу учесника у природи:
 Деца : Деца су често присутна у природи приликом наставних и рекреативних
садржаја која се спроводе у обданишту и школи у виду кампова, екскурзија или
боравка у природи са родитељима. Њима је потребна посебна врста пажње
почевши од одабира локације, надзора, прилагођавања садржаја узрасту,
кондицији, близини водене површине посебно ако се ради о деци непливачима.
Са децом је јако битно водити рачуна око разумевања терминологије и
упутстава које им дајемо. Представљају јако осетљиву категорију, ако дође до
одвајања од групе.
 Одрасли: Укључују разне групе рекреативаца, планинара, туриста, парова,
индивидуа који уживају у природи на најразличитије начине ради здравља,
разоноде и одмора приликом пешачења, камповања, излета, рафтинга, скијања,
трчања, вожње бицикле, логоровања. Најпосећенија су туристичка места која
обилују природом попут националних паркова, резервата природе или
природних лепота.
 Спортисти: Можемо их поделити у две групе. Прву чине аутдор спортисти
који се баве орјентирингом, планинарењем, трејл трчањем, рафтингом,
једрењем, пењањем, параглајдингом, планинским бициклизмом... Другу групу
спортиста чине остали спортисти долазе на планину ради висинских припрема,
побољшања опште физичке спреме или припрема ван такмичарске сезоне.
  Запослени у природи : Особе на терену којима је задатак да брину о природи,
очувању животне средине и којима је таква професија да захтева боравак у
природи: чувари националног парка, ренџери, ватрогасци, ловци, ловочувари,
шумари, дрвосече, радници електродистрибуције, запослени на скијалишту,
спасиоци горске службе и други.)
 Старе особе: Људи који упражњавају активности у природи прилагођен
њиховим способностима и здравсвеном стању.
Такође постоје и потенцијално осетљиве групе:
 Непливачи
 Особе које болују од различитих врста хроничних болести (дијабетес,
хипертензија, астма, епилепсија, паркинсонова болест..)
 Дементне особе (алцхајмерова болест)
 Особе са инвалидитетом
 Особе са поремећајем понашања (аутизам)
 Глувонеми
 Тинејџери
 Самоуверене особе које прецењују своје могућности и способности
На основу категорије учесника у природи формира се стратегија којом ћемо се
водити приликом претраге терена. Свака група захтева посебан приступ и другачију
организацију претраге, према томе бирамо најефикаснија средства и ресурсе којима
ћемо се служити приликом организације. Такође учеснике у природи можемо
користити као помоћнике и сараднике у претрази, али у томе морамо бити обазриви.

3.2 Различити облици кретања у природи

Кретање у природи може бити разнолико и може укључививати различита
превозна средства, спортске реквизите и опрему. У зависности од типа терена постоје
начини кретања којима се прелази дистанца одређеном брзином, већим или мањим
физичким напором. Узимајући у обзир специфичности сваке кретње и услова који
могу довести до губљења, организују се начини кретања приликом претраге.

Кретање по чврстој подлози:

 Пешачење - односи се на шетњу по уређеним стазама и путевима, без
захтевних успона и веће приступачности. Уобичајна брзина пешачења је 3 до 5
километара на час.
 Планинарење - савладава се већа надморска висина, укључене су планинарске
и шумске стазе за које је потребна већа кондиција и одговарајућа обућа.
 Трчање - може бити по различитим подлогама од уређених стаза различитих
подлога па до мешовитих планинарских стаза (земљи, стенама, песку, блату)
Брзина зависи од трајања и захтевности терена.
 Пењање - Подразумева кретање по терену већег нагиба и захтевности помоћу
ослањања рукама и ногама. У зависности од услова може бити слободно
пењање, без коришћења додатне опреме, и уз помоћ опреме која служи као
осигурање у случају пада.
 Алпинизам - представља најзахтевнији облик кретања уз помоћ опреме која се
користи за савладавање успона. Најчешће се користи за освајање врхова преко
3000мнв и терена велике захтевности.

Кретање по воденим површинама:

 Пливање - пливање у рекама, језерима и морима захтева више пажње и опреза
од пливања у базенима. Опасност од вирова, хладне воде, морских стуја мора
се узети у обзир приликом боравка у води.
 Веслање - вожња кајака, чамца, СУП даске приликом боравка на води захтева
одређену вештину веслања која се у зависности од брзине воде треба
прилагодити способностима.
 Роњење – (Роњење) на дах или уз помоћ опреме за роњење представља начин
кретања у води и захтева посебну врсту обуке и опреме.
 Једрење – (Једрење) представља активност која користи ветар за покретање
једрилице или даске за једрење.

Кретање по снегу и леду:

 На утабаним и уређеним стазама - најзаступљеније је у уређеним ски центрима.
Постоје различите врсте скија и сноуборда према врсти кретања и намени.
 По дубоком снегу (турно скијање, крпље, фрирајд, ) крпље и турно скије
пружају могућност кретања ван уређених стаза. За разлику од фрирајд скија
турно скијама могуће је кретање и узбрдо.
 По леду (клизаљке, дерезе) – поред уређених клизалишта клизање је могуће и у
природи на залеђеним језерима код којих је лед дебљине веће од 10
центиметра.

Летење
 Параглајдинг – активност која нуди јединствено искуство кретања у природи,
где пилоти користе ваздушне струје и топлотне ваздушне стубове да би се
подигли и ишли куда желе.
 Падобранство – је спортска активност која укључује скакање са високих
надморских висина падобраном, омогућавајући лицу да лети и спушта се на
земљу сигурно и контролисано.
 Змајањере - представља начин кретања у природи који користи змајеве (летеће
конструкције сличне падобрану), омогућавајући људима да се подигну у ваздух
помоћу ветра и термичких струја, и истражују околину из ваздушне
перспективе.
 Бејз џампинг – Скакање са непокретних објеката попут мостова, литица,
планинских врхова, антена или неког другог високог објекта уз коришћење
падобрана.

Кретање уз помоћ превозних средстава

 Теренска возила (џипови, квадови, крос мотори)
 Моторне санке
 Чамци
  Бицикле (планинске, друмске, електричне)
 Хелихоптер
1. Кретање помоћу животиња: (чудна ознака)
 Јахање коња, магарца, камиле
 Запрежни пси

3.3 Специфичне вештине технике и технологије везане за претрагу

на терену
3.3.1 Организација активности и припрема

Активности у природи захтевају одређену припрему пре поласка на само место.

Као што је свима позната реченица: „добра припрема је пола посла урађеног“ тако
искусни уживаоци природе за своје активности истраже место на којем ће боравити и
направе јасан план. Добро познавање локације, специфичности услова терена некада
су од пресудне важности за безбедно спровођење било које активности. Јако је важно
информисати се о месту на које се иде, припремити адекватну опрему, упознати се са
групом, способностима и вештинама чланова. Како би заштитили себе и друге
приликом организованог боравка у природи неопходно је урадити следеће:

 Планирати активност
 Проверити временску прогнозу
 Одредити време поласка, време за активност и време повратка
 Оформити групу, проценити способности и вештине групе
 Одредити начин транспорта до локације
 Детаљно анализирати локацију, информисати се о путевима, стазама и
тренутним условима приступа
 Припремити опрему која је потребна за активност и боравак на локацији
 Одредити начин исхране
 Информисати чланове о плану, локацији и начину спровођења активности
 Оставити кратку и јасну поруку где сте се запутили и који су вам циљеви и
места обиласка
 Одредити тачна места и циљеве до којих треба доћи, направити руту
 Приликом прављења руте обратити пажњу на време које је потребно за
прелазак. Одредити време поласка, брзину кретања, савладавање надмоске
висине, експонираност терена.
 Обезбедити довољну количину воде
 Одредити места на којима ће се правити пауза или одмор
 Одредити начин комуникације између учесника
 Понети комплет прве помоћи и установити начин којим се може позвати помоћ
3.3.2 Објашњење основних концепата орјентације
Орјентација је вештина која омогућава одређивање тачног места на коме се неко
налази у односу на окружење. Ова вештина је од неизмерног значаја приликом
претрага терена, акција спашавања, али и у обичним ситуацијама када је потребно
орјентисати се на новим местима. Оријентација се може користити у различите сврхе,
укључујући активности у природи, али и у војсци, спорту, и другим областима где је
потребно одређивање своје локације. Уз правилно обучавање и алате, оријентација
постаје вештина која помаже у безбедном и успешном кретању кроз различите терене.

Термини и алати који се користе у орјентацији:

 Бусола – је справа за орјентацију која на себи најчешће има има основу на
којој је милиметарски лењир, тело на коме се налази компас и скала са
степенима од 0-360˚ , поклопац са огледалом и нишаном, конопац за ношење
око врата и нишањење. Користи се за одређивање страна света, орјентацију
карте, смера кретања, одређивање азимута итд.

 Азимут – представља хоризонтални угао између правца севера и посматраног

објекта. Омогућава прецизно одређивање смера кретања ка неком месту.
Помоћу азимута могуће је одредити на карти тачну локацију где се неко
налази.

 Карта – представља симболичку представу терена на слици. Најчешће се

користе топографске, рељефне, туристичке и рекреативне карте. За кретање по
терену најбоље су топографске карте јер осликавају облик земљине површине
помоћу изохипси и на сличан начин се публикују у свим земљама.

 Изохипсе – су хоризонталне линије које повезују тачке исте надморске висине

на карти. Постоје основне и главне изохипсе. Основне су обележене тањом
линијом док су главне подебљане.

 Еквидистанца – представља вертикално растојање између две изохипсе и

обично износи 5-20м зависно од размере карте.

 Размера – је однос између дужине представљене на карти и хоризонталне

пројекције те дужине у приороди. У зависности од тога која размера је
коришћена на карти, зависи величина обухваћене површине и ниво детаља који
је приказан. Најчешће коришћене размере су 1:10000, 1:25000 и 1:50000.

 Висиномер (алтиметар) – пружа информацију тренутне надморске висине уз

помоћ барометра који мери ваздушни притисак. Алтиметар је потребно
калибрисати на местима где је надморска висина позната.

 Боје на карти – Смеђом бојом представљени су облици рељефа; плавом

хидрографска мрежа, водени објекти, глечери; црном вештачки објекти,
саобраћајнице, насеља, стазе, зграде и сл; зеленом бојом вегетација; црвеном
путеви или мерне информације.

 Легенда – је текстуално објашњење свих симбола и знакова који се налазе на

карти.
  Навигација – представља вештину вођења са једне локације на другу
одређивањем тренутне локације, правца кретања и удаљености до циља.
Постоје разни начини навигације уз помоћ карте, компаса и објеката у околини,
али и савремених уређаја који врше навигацију помоћу ГПС-а.

 ГПС – (Глобални позициони систем) састоји се од 24 сателита распоређених у

орбити Земље. Они шаљу радио сигнал који стиже до ГПС пријемника на
површини земље чиме се одређује њихова тачна позиција (надморска висина,
географска ширина и географска дужина).

 Уређаји за навигацију – У данашње време постоји велики број уређаја и

програма који помоћу ГПС-а врше лоцирање или навигацију у свим
временским условима. Једни од најпоузданијих уређаја су Гармин и Сунто, а
апликације које се користе на телефону су: Гугл мапе, Орукс и многе друге.

3.3.3 Триангулација
Представља методу утврђивања тренутне локације на карти помоћу
карактеристичних објеката из околине и утврђивањем њихових азимута. На карти се
уцртавају линије азимута и на месту где се линије пресецају налази се место одакле се
посматра.

3.3.4 Абзеловање
Абзеловање је техника која се користи у алпинизму како би се спустили са високих
тачака или врхова на којима није могуће сићи обичним путем. Најчешће се користи
када силазак није безбедан или нема алтенативног пута. Систем абзеловања чини
четири основна елемента:

 Уже – најчешће се поставља дупло тако да се човек спусти преко дуплог ужета,
потом изблачењем једног краја спусти цело уже. Постоје и други начини
поставке ужета једноструко када се један крај повеже директно на сидриште.

 Сидриште за абзеловање представља тачку ослонца, односно објекат на коме је

уже закачено. Приликом абзеловања најчешће се користе природна сидришта
као што су на пример дрво или стена, а могу бити и вештачка попут бандера,
стубова или заштитних ограда. Приликом постављања сидришта јако је битна
добра процена чврстине сидришта, безбедности места и правца по којем ће
бити оптерећено.

 Човек који абзелује - мора добро познавати технику и вештину абзеловања,

начин одабира и поставку сидришта, технику качења и спуштања низ уже.

 Начин примене трења на уже – примењује се помоћу справа за абзеловање

међу којима је најпопуларнија осмица.

3.3.5 Пливање на отвореним воденим површинама

Пливање у рекама, језерима, морима много се разликује од пливања у базену.
Поред тога што је вода у базену мирна, отворене водене површине често имају мутну
и непрозирну воду која може бити веома хладна. На морима се могу појавити јаке
водене струје и таласи. Реке, а нарочито планинске, имају велики проток воде
различите су дубине и облика дна, могу се јавити разна вртложења и вирови. Све то
треба узети у обзир пре уласка у воду како би спречили непожељне ситуације које
могу настати. Пливање на отвореним воденим површинама код организованих група
треба спроводити на тачно одређеним местима (плаже, са постепеним падом и
обезбеђеном спасилачком службом).

3.4 Опасности у природи

Опасности у природи су важан аспект који треба размотрити приликом
организованог боравка у природи, посебно у контексту активности као што су
претраге на терену. Ове опасности могу варирати од поступака сваког појединца па до
физичких и климатских утицаја на које се не може утицати. Важно је бити свестан
њих и применити одговарајуће безбедносне мере како учесници претражне акције не
би били угрожени истих опасности које су задесилле унесрећене. Опасности се могу
поделити на две основне категорије : субјективне и објективне. Како је наведено у
књизи Активности у природи (Савић, Милетић, 2012, стр. 151) опасности у природи
делимо у две опште групе:

1. Субјективни ризици - представљају ризике који су резултат индивидуалних

поступака и понашања појединаца који се могу предухитрити исправним
поступком, психофизичком припремом или повећаном пажњом приликом
боравка у природи. Постоје четири фактора који утичу на субјективне ризике:

● недовољан ниво знања

● недовољан ниво искуства
● недовољан ниво психофизичке припремљености и
● недовољан ниво рутине

2. Објективни ризици - представљају скуп природних околности у којима се

активност обавља и на које се не може утицати, али избором правилне
стратегије и применом одговарајућих процедура могу се избећи последице тих
ризика. Сви објективни ризици могу се поделити на директне и индиректне
факторе:

● Директни су: одрон камења, лавина, урушавање и клизање тла, поплава,

отровни и експлозивни гасови, напад од стране животиње, удар грома,
темературни ефекти и светлосни ефекти.

● Индиректни су: губљење у простору, мрак, магла, киша и мећава

Преузимање одговорности и одржавање безбедности у природи је од

суштинског значаја. Препоручује се да се сви учесници, а посебно организатори
детаљно припреме, добро истраже локацију, анализирају метеоролошке услове, носе
адекватну опрему, и поштују протоколе за безбедност. Такође, разумевање природних
опасности и како се односити према њима је неопходно како би се избегле
потенцијално опасне ситуације. Постоје мере предострожности и радње којих се треба
придржавати у присусву дате опасности:
 Лавина
Мере предострожности:
● Пре свега, треба се информисати о метеоролошким условима на датој локацији,
стању снежне површине и проценити колики је ризик од настанка лавине. Ако
је прогноза лоша треба променити руту или одустати од активности како би се
избегао ризик.

● Понети опрему која може спречити несрећу ако до лавине дође (уже за
осигуравање, лавинско уже, ранац са ваздушним јастуком, бипер…)

● Кратке и опасне деонице прелазити уз осигурање

● Дуге деонице се пролазе једна по једна уз обавезну употребу лавинског ужета

● Приликом пењања или спуштања низ падину подложну лавинама, кретање се

изводи директно на горе или на доле како се не би покренула лавина
пресецањем падине.

● Кретати се ујутру или чак ноћу када нема сунца које делује на различите
слојеве снега и одваја их.

● Приликом преласка лавинозног подручја треба се кретати уз осигурање ужетом

које је везано на фиксна сидришта, а не са појаса осигуравача, јер ако пукне
лавина прети опасност да повуче и остале који су везани.

Радње током лавине:

● Ако је лавина кренула потребно је остати смирен и што пре одбацити
непотребне делове оипреме попут штапова, скија, ранца.

● Користећи покрете попут пливања треба тежити останку на површини, не

одустајати ни у једном тренутку.

● Кад лавина почне да успорава, треба раширити снег око лица и груди како би
се обезбедио простор за дисање.

● Кад се ситуација смири, потребно је орјентисати се, пронаћи светлије делове

снега или правац на горе (може се користити правац цурења пљувачке) , ако је
могуће копати и пронаћи излаз.

● Ако није могуће изаћи из лавине најбитније је остати смирен, не губити

енергију на крике пре него што се не чују људи који врше трагање.
 Одрон камења
Мере предострожности:
 Избегавати места где се налази одроњено камење, ако је потребно проћи тим
делом никако се не задржавати или камповати на тим местима.

 Обавезно користити заштитни шлем на стеновитим подручјима.

 Места на којима је могућ одрон камења прелазити што је могуће брже један по
један, без задржавања.

 Проверавати камење да ли је стабилно пре ослањања. Уколико је могуће,

нестабилно камење треба померити на безбедно место како неко из остатка
екипе не би покренуо камен.

 Обавестите остале чланове да уколико одроне или виде камен који лети гласно
викну “Камен!” како би упозорили оне који су испод њих.

Радње при одрону камена:

 Брзо пронаћи заклон испод стеновите платформе, дрвета или прислањањем уз

стену.
 Ако нема простора за склониште, може се поставити ранац са предње стране
како би послужио као заштита од директног удара.

Надморска висина
Мере предострожности:

 Ограничити путовање – спровести режим аклиматизације:

1. Зона пуне аклиматизације – до 5.300 мнв

2. Зона непотпуне аклиматизације – до 6.000 мнв (при дужем боравку –

неколико месеци – развија се умор, губитак тежине, атрофија мишићног
ткива)

3. Зона адаптације – до 7.000 мнв (омогућава да се човек у њој налази само

кратко време)

4. Зона делимичне адаптације – до 8.000 мнв (временско ограничење

боравка у њој)

5. Имитирајућа (смртоносна) зона – преко 8.000 мнв (отпорност човека на

дејство висине се губи после 2-3 дана)

Наведени нивои могу варирати у распону од 500 – 1.000 мнв у зависности од

дејства додатних фактора и индивидуалних карактеристика људског тела. Неки људи
већ осећају знаке висинске болести на надморској висини од 2.100 – 2.400 мнв.
  Одлично физичко стање
 Лекарски преглед пре похода
 Одустати од путовања непосредно након прележаног грипа, упале плућа или
упале грла
 Повећати унос калорија за 10% на рачун угљених хидрата
 Водити рачуна о уносу течности
 Повећати унос витамина

Висинска болест се може манифествати изненада и постепено. Пре наглог

погоршања стања може доћи до фазе узбуђења, еуфорије, која подсећа на
интоксикацију кисеоником. Постоји осећај сопствене снаге и моћи. Пацијент постаје
причљив, весео и не може стварно да процени ситуацију, верује да је све уреду.

Радње приликом пешачења на великој надморској висини:

 Пратити здравље и понашање себе и других учесника

 Код препознавања симптома ослоботити пацијента дела оптерећења, успорити
успон или чак прекинути успон и одвести га у здравствену установу
 Узимати адекватене медикаменте у консултацији са лекаром

Грмљавина
Мере предострожности:

 Спустити се са врха пре него што почне грмљавина

 Не задржавати се у близини усамљеног дрвета или металних објеката попут
антена и репетитора

Радње током грмљавине:

 Померите од себе металну опрему или мокру ужад

 Избегавати коришћење електронских уређаја, радио станица и мобилних
телефона
 Одаљити се од ватре (стуб загрејаног ваздуха има мали отпор)

Ветар
На планинама су чести јаки удари ветра, поготово на превојима, врховима и
местима која нису заклоњена шумом. Јак ветар може поцепати шатор или однети део
опреме. Такође може нарушити равнотежу и изазвати пад на клизавом или
експонираном терену. Уколико је температура ниска, ветар доприноси хлађењу тела
па је потребно додатно се заштитити.

Мере предострожности:

 Понети опрему отпорну на ветар

  Избегавати активности током јаког ветра
 Ако је могуће заобићи места на којима су јаки ветрови

Радње током јаког ветра:

 Користити штапове за планинарење, цепин и дерезе

 Осигурати се ужетом на местима где је то потребно
 Заштитити лице и очи
 Прилагодити брзину кретања, остати прибран и орјентисан

Сунце
Мере предострожности и радње које треба предузети:

 Користити наочаре за сунце

 Заштитити изложеност коже одећом, користити широке шешире, мараме,
мајице дугих рукава, панталоне.
 Користи крему са високим УВ заштитним фактором
 Усне заштитити посебном кремом

Магла
Мере предострожности и радње које треба предузети:

 Не одвајати се од групе
 Користити навигационе уређаје и држати се познатог пута
 Ослушкивати околину (потоке, жичару, саобраћајнице)
 Користити наочаре са жутим стаклима
 Оглашавати се пиштаљком
4. СИТУАЦИЈЕ У КОЈИМА ДОЛАЗИ ДО ПРЕТРАГЕ

Претраге терена се врше у многобројним ситуацијама које су настале у урбаним

условима, током неких активности у природи или приликом временских непогода и
природних катастрофа као што су поплава, земљотрес, олуја или слично. Највећи број
претрага врши се када неко залута, не може да пронађе пут, или се не врати у
најављено време. Узроци могу бити различити, од лоше припреме, недостатка знања и
опреме, повреде или погоршања здравственог стања до неких ситуација на које је
немогуће утицати.
Свака ситуација захтева специфичан приступ и стратегију претраге. Претраге у
урбаним условима, када се неко изгуби у граду, представљају изазовне сценарије који
захтевају прецизно планирање и координацију. Иако се у градском окружењу на први
поглед чини да би требало (бити) лакше пронаћи изгубљену особу, у реалности,
урбани терени могу бити комплексни и измењиви, што омогућава особама да се
изгубе. Ево неких ситуација у којима долази до претраге у урбаним условима када се
неко изгуби у граду:
 Изгубљена деца или млади: Деца понекад могу да залутају у граду, посебно ако
иду у нове квартове или непознате делове града.
 Старији грађани: Старији људи, посебно они који имају деменцију или друге
менталне изазове, могу да се изгубе док су у шетњи.
 Туристи и посетиоци: Приликом обиласка нових градова може доћи до лутања
поготово кад се ради о групама туриста које се раздвоје ради самосталних
обилазака.
 Вечерње шетње или ноћни изласци
 Екскурзије и групне активности
Урбане претраге често захтевају сарадњу између локалних полицијских органа,
спасилачких тимова и грађана који могу обавестити о било каквим сазнањима о
изгубљеној особи. Коришћење мобилних апликација за праћење, сигурносних камера
и интернета може бити корисно у праћењу последњег позива или локације особе која
се тражи. Пошто урбани терени укључују различите објекте и места, важно је
направити план претраге који укључује проверавање оближњих болница,
железничких и аутобуских станица, паркова, комерцијалних објеката и других места
где би се изгубљена особа могла наћи. Време је такође битан фактор, па је важно
реаговати што је пре могуће како би се избегле опасности и олакшала претрага.
У природним окружењима, особе могу да залутају због неозначених стаза, лоше
видљивости, падавина или настале панике. Тражење оваквих особа захтева вештине
оријентације у природи, коришћење топографских карата и компаса, уређаја за
навигацију и свих осталих способности и начина кретања у природи. Неке од
ситуација које могу довести до губљења у природи су:
 Непознавање терена: Недовољна припремљеност и информисаност о месту
боравка може бити узрок губљења. Ослањањем на лични осећај орјентације у
природи веома је непоуздана метода проналаска правог пута.
 Лоше обележене стазе: Шумске стазе које су склоне развоју вегетације често
прекрију ознаке стаза па тако мање популарне стазе којима се ретко пролази
изгубе видљива обележја.
  Недостатак опреме и средстава за орјентацију: Пражњење батерије мобилног
телефона који представља једино средство орјентације за неке, може бити
фактор који доводи до губљења.
 Промена временских прилика: Кретање по магли, снегу или ветру може бити
веома тешко за орјентацију. На уређеним скијашким теренима, поред добро
обележених стаза неретко се дешавају ситуације да неко промаши стазу или
залута.
 Одвајање од групе: Прављење самосталних пауза, заостајање неког од чланова,
непоштовање договора може довести до губљења.
 Повреда или погоршање здравственог стања: Многе повреде и здравствена
стања које се десе у природи могу онеспособити наставак кретања. Угануће
скочног зглоба, преломи, крварења, топлотни удар, промрзлине, снежно
слепило, губљење свести или стање шока акцију претраживања претварају у
озбиљну акцију спасавања за коју је потребно обезбедити хитан транспорт
унесрећене особе.
 Јаме, пећине, понори, кањони, литице: Приликом активности на таквом терену
могућност комуникације, орјентације и позива помоћи је ограничена. Пад на
таквим местима, одрон камења или покретање лавине могу довести до губљења
или спречити учеснике за наставак активности.
У случајевима природних катастрофа, као што су поплаве, земљотреси или
олује, претраге се изводе како би се пронашли људи који су можда затворени у
објектима који су урушени или поплављени. У оваквим ситуацијама, спасилачке
екипе користе напредну опрему и ресурсе као што су термалне камере, претражни пси
и механичка средства за премештање разног материјала који може ометати претрагу.

4.1 Редослед поступака који треба предузети када до нестанка дође

Изгубити се на неком месту уопште није пријатно. Страх, паника и немир
наступају веома брзо и могу довести до низа погрешних поступака који никако неће
помоћи проналаску правог пута. Како би превазишли изазове које природа са собом
доноси неопходно је познавање одређених вештина преживљавања у природи и
правилних поступака који би олакшали људима који врше трагање.Редослед
поступака који треба предузети је следећи:
 Зауставити се и остати смирен: Прва и најважнија ствар када неко схвати да
се изгубио јесте да стане и смањи могућност даљег лутања и бирања погрешног
правца кретања. Тиме се смањује могућност удаљавања од познатог места или
правог пута. Треба ослушкивати околину, покушати пронаћи познато место
одакле би засигурно пронашли прави пут или неки високи маркантан објекат
који је уочљив из веће даљине. Забринутост, страх и паника могу пореметити
рационално размишљање и довести до низа погрешних поступака због чега је
јако битно остати прибран, сагледати ситуацију и ефикасно користити све
могуће ресурсе.
 Позив у помоћ: Ако је приступ мобилном телефону могућ најбитније је на
време позвати помоћ, оставити податке о тренутној локацији и описати место
поласка и тренутак када је дошло до губљења. Ако на том месту нема сигнала
(у кањонима, увалама, заклоњеним местима), потребно је проверити сигнал на
неком другом месту које је отвореније, а при томе водити рачуна о стању
батерије, најбоље је искључити телефон и укључивати га с времена на време.
  Означавање тренутне локације неким знаком, предметом или поруком који
ће показати правац кретања, може значити вама да сте истражили дато место
или показати траг екипи која врши претрагу. Вратити се на то место увек је
боља опција од лутања у непознатом правцу.
 Бити видљив: Коришћењем одеће јарких боја, светлосним и звучним
сигналима (звиждање, пиштаљка, дозивање, лампа, огледало, ватра),
остављањем трагова и порука треба омогућити трагачима да будете примећени.
 Процена стања и ресурса: Када је ситуација таква да је немогуће пронаћи пут
или вратити се на место пре мрака потрено је сагледати опрему, количину воде
и хране, могућност паљења ватре.
 Обезбедити основне потребе: Уколико нема довољно ресурса треба искористи
вештине преживљавања и обезбедити најбитније ствари: заштитити се од
хладноће и временских утицаја, пронаћи питку воду, направити место за
биваковање, запалити ватру.
 Бити оптимистичан: Најважније је задржати веру да ће спасилачке екипе
доћи у року од неколико сати или дана. Важно је одржати оптимизам и
мотивацију за преживљавање

4.1.1 Узбуњивање надлежних служби и координација са њима

Позивање надлежних служби кључни су кораци у ситуацијама претрага и хитних
интервенција у природи. Позив спасилачким службама приликом губљења неке особе
најчешће врше чланови групе од којих се одвојила изгубљена особа: чланови
породице, пријатељи, вође планинарских или туристичких група, наставници,
васпитачи или други организатори активности. Узбуњивање надлежних служби
најважније је обавити што пре, како би олакшали процес претраге и смањили
могућност да особа одлута даље. Време је ту кључан фактор и како оно пролази
површина тражења се повећава, па тако претрагу чини комплекснијом.

Надлежне службе које врше претрагу и њихов сектор деловања:

 Полиција – ома основну одговорност за претрагу и спашавање изгубљених
особа у урбаним и руралним подручјима. Врши коодринацију и ангажовање
различитих служби када су потребни додатни ресурси.
 Горска служба спасавања – организује тим који ће након проучавања терена
развити стратегије и радити претрагу терена као и пружање прве помоћи и
транспорта унесрећене особе на сигурно. Врши се спасавање приликом
претрага у општим планинским условима, вертикалним условима (јаме и
стене), на брзим водама и поплавама, скијашким теренима.
 Ватрогасна служба – поседује широку мрежу обучених тимова за сузбијање
пожара као и за претрагу терена у случају потребе додатних ресурса.
 Војска – укључена је у претрагама приликом великих природних катастрофа
или специфичних безбедносних ситуација
 Медицинске службе – у случају када изгубљена особа има здравствене
проблеме или повреде медицинске службе су укључене у акцију.
 Хелихоптерска јединица – За брзу и ефикаснију претрагу потребно је
користити ваздушне ресурсе као што су хелихоптери и дронови који
омогућавају претраху на великим отвореним просторима или на сложеним
теренима. Такође омогућава најбржи вид транспорта до медицинских установа.
  Локалне власти – градске и општинске власти могу имати своје локалне тимове
који помажу приликом претрага својих територија.

4.1.2 Помоћ од стране групе на лицу места

Врло често се дешавају ситуације у којима изгубљене особе или групе на лицу
места имају комуникацију са спасилачким службама па тако вербалним путем без
изласка на терен спасиоци наведу изгубљену особу или групу на прави пут. Дешавају
се и ситуације када спасиоци ступе у контакт са локалним службама (чувари
националног парка, ловачка друштва) или планинарским групама које се налазе у
околини места нестанка, па тако пре изласка надлежних служби на терен, групе на
лицу места изврше претрагу одређених стаза, путева или делова терена. Оно што је
битно, је да буду организоване сходно својим способностима и комуницирају са
спасилачким службама о сваком открићу. Треба избегавати ризичне активности и
објаснити им потенцијално опасне ситуације. Важно је напоменути да блиске људе,
чланове породице, пријатеље, или партнере нестале особе треба искључити из
конкретне акције тражења на терену. Њих је најбоље упослити задацима који
подразумевају обавештавање и оглашавање. (комуникација са медијима, слање слика,
прављење плаката). Показало се да су склони нерационалним поступцима који могу
довести до још веће незгоде или повреде.
Групе на лицу места играју важну улогу у прикупљању информација и
проучавању конкретног терена пре него што спасилачке екипе стигну на терен. Ова
сарадња и координисаност међу свим актерима могу значајно помоћи у бржем и
успешнијем проналаску изгубљене особе.
5. ОРГАНИЗАЦИЈА И ТЕХНИКЕ ПРЕТРАГЕ

5.1 Опис ситуација у којима се користи акција претраживања

терена
Трагање за несталом особом представља једну од најчешћих спасилачких
активности. Ова активност представља први корак у свакој спасилачкој акцији и може
се реализовати у различитим сценаријима, од једноставних случајева када је неко
повређен на терену и знамо приближну локацију до изузетно сложених операција
тражења и спасавања изгубљене особе.
Важно је прецизирати када је најбоље започети са тражењем. Процес тражења
започиње питањем: "Да ли особи која је нестала потребна помоћ?". Уколико се ради о
особи која је у добром стању, физички спремна, опремљена, искусна и на терену који
добро познаје, те ако је тај терен релативно лак, постоји вероватноћа да ће се особа
сама вратити у року од неколико сати. У оваквом случају, најбоље је одложити
почетак претраге за наредни дан, да би се особи дало време да се врати.
Са друге стране, ако постоји опасност да се нестала особа налази на изузетно
изложеним подручјима, као што су дугачке и стрме стене, понори или глечери са
пукотинама, или ако се ради о несигурној, неискусној особи, или особи са
недостатком опреме, треба одмах започети са претрагом. Такође, у случају деце или
особа са хроничним здравственим проблемима као што су шећерна болест, епилепсија
или срчане сметње, претрагу треба покренути одмах. (Такође,) У ситуацијама када је
нестала цела група, на пример, након невремена или лавине, или ако се ради о
захтевној и опасној активности, а нема знакова да ће се појавити у скорије време,
претрагу треба покренути без одлагања.

5.2 Технике претраге

Детаљност тражења зависи највише од бројности трагача. Велика група може
претражити детаљно одређени терен док ће мала извршити претрагу у уској зони око
правца кретања. Пре започињања претраге важно је информисати чланове групе о
плану претраге, установити начин комуникације између тимова и место састанка
након претражене области. Одређени начини претраживања терена који се примењују
за проналазак особа или трагова представљају технике претраге. Технике претраге су
важне вођама акција јер морају трагачима објаснити не само шта траже већ и на који
начин да траже. Технике претраге делимо на:
 Индиректне технике – подразумевају истрагу, интервју, оглас, плакат,
привлачење пажње светлосним и звучним сигналима, блокаду пута, осматрање
(укључујући електронске уређаје, видеонадзодне камере, као и инфрацрвене
камере)
 Директне технике – подразумевају брзо претраживање (кључних тачака
односно места са највећом вероватноћом да би особа могла да буде тамо),
претраживање „чешљањем терена“ (потребан велики број људи, трајање
претраге је дуго али темељно), претраживање уз помоћ претражних паса.
Свака од техника биће описана детаљно у оквиру следећег поглавља у коме су
описане фазе претраге и сутуације у којима се користи одређена техника.
6. ФАЗЕ ПРЕТРАГЕ

6.1 Почетна фаза (прикупљање података)

Почетна фаза претраге, која укључује дојаву и прикупљање информација кључна за
успешну акцију спасавања изгубљених особа.

6.1.1 Дојава
1. Контакт са дојављивачем - Процес претраге започиње са директним контактом
са особом која је дојавила нестанак, јако је битно одмах доћи до правог извора
информација. Особа која је дојавила нестанак може бити родбина, пријатељ,
колега или неко ко има директну информацију о несталој особи.
2. Подаци о дојављивачу - У овој фази треба сакупити следеће информације о
дојављивачу:
 Име и презиме
 Контакт информације (број телефона, стање батерије)
 Адреса
 Однос према изгубљеној особи (родбина, пријатељ, колега)
 Шта мисли да се десило?
 Шта је до сада учињено у вези са нестанком?
 Инструкције које дојављивач има шта би он и остали, ако их има, требали да
ураде.
3. Упитник о несталој особи - Попуњавање упитника о несталој особи треба
обухватити следеће податке:
 Колико људи је нестало? Може се радити о једној особи или већем броју.
Уколико је нестало више особа, треба описати све, укључујући њихове личне
податке.
 Место и време када је задњи пут виђена или где је задњи пут била?
 Лични подаци о изгубљеној особи (име, презиме, надимак, старост, пол, адреса
становања)
 Изглед изгубљене особе: Описује физички изглед изгубљене особе, укључујући
информације о одећи, обући, висини, типу косе и општем стасу.
 Здравствено стање: Описује здравствено стање изгубљене особе, укључујући
информације о покретљивости и узимању лекова, да ли има лекове код себе и
како подноси прескакање терапије.
 Психички профил: Ова тачка обухвата информације о психичком стању
изгубљене особе, укључујући могуће самоубилачке склоности, менталне
болести, деменцију или болесне амбиције.
 Искуство са тереном: да ли је особа боравила раније на таквом терену, да ли
поседује одређене вештине и способности кретања у природи.
 Опрема (шта носи са собом у ранцу, да ли има ГПС, радио станицу, мобилни
телефон и стање батерије)
  План нестале особе: Ова тачка обухвата информације о плану изгубљене особе,
укључујући место одакле је кренула, којим путем се кретала, који је циљ и да
ли је оставила поруку.
 Да ли особа има код себе оружје или поседује дозволу за поседовање оружја?
Веома битна ставка за безбедност спасиоца и свих учесника претраге, треба
навести да ли изгубљена особа има код себе оружје и/или поседује дозволу за
поседовање оружја. Ако се установи да особа код себе има оружје претрага се
моментало зауставља и преусмерава полицији и осталим специјалним
службама.
Ова фаза је важна како би се добила првобитна информација о несталој особи и
што брже организовала акција претраге и спасавања. Прикупљање информација се
наставља током целе претраге. На свака 3 сата врши се интервју са дојављивачем.
Питања се постављају како би сазнали евентуалне детаље које чланови породице не
изнесу на време. Неке информације се скривају или просто забораве у почетку, али
како време протиче, ситуација постаје озбиљнија, забринутост расте те чланови
породице почињу полако да се отварају. Износи се више информација о психолошком
профилу личности, амбицијама и навикама нестале особе. Према томе се одређује
начин и потенцијална места где би се изгубљена особа могла наћи.
4. Процена хитности - Уопштено гледано, све претраге су хитне, само треба
проценити степен хитности. Практично једине претраге за које евентуално можемо
да кажемо да нису хитне су код особа (најчешће тинејџери) који беже од куће,
особе које су својевољно побегле или особе које су сасвим сигурно мртве. Процена
хитности врши се помоћу формулара који садржи податке о старости особе која се
тражи, здравственом стању, броју особа, опремљености, искуству, временским
приликама и врсти терена.

6.2 Средња фаза (главна фаза)

6.2.1 Покретање претраге
По примљеној дојави и прикупљеним информацијама потребно је:
 Организовати почетне ресурсе – људе и опрему (ако је ситуација нејасна, људи
могу бити у приправности)
 Што пре одредити вођу претраге – мора се знати ко је одговоран и задужен за
коодринацију са спасиоцима и другим службама
 Планирати и тражити додатне ресурсе ако, на основу прикупљених података,
вођа сматра да је то потребно
 Потребне информације проследити спасиоцима
 Организовати одлазак на место догађаја – по доласку успоставити базу.
 Подела задатака међу спасиоцима, формирање тимова, додељивање реона и
сектора претраживања, брзи прегледи, „чешљање терена“

6.2.2 Дефинисање техника које ће бити коришћене приликом претраге

Брзи преглед најочигледнијих подручја/тачака као што су на пример путеви.
„Вруће тачке“ – потенцијални циљеви и тачке привлачења попут јама, потока, кањона,
планинских кућа, видиковаца, места где су људи већ страдали или били нађени. Прва
реакција може донети брзи успех, али ако не доведе пружа значајне информације о
томе какав је терен. Према статистици која је наведена у књизи „Понашање
изгубљених особа“ (Koester R.J.) подручје у радијусу од око 3.5 километара од места
где је задњи пут виђена особа, има шансу проналаска је 75%. Са тим у вези одређују
се стазе, путеви и места која обухватају то пордручје.
Претраге очигледних подручја односно кључних тачака за тражење
подразумевају следеће технике:
 Праћење стаза и путева
 Пресецање стаза и тражење путева
 Дозивање
 Тражење по речним обалама, потоцима, бунарима
 Тражење са стране пута
 Тражење са врха гребена
 Тражење по „врућим тачкама“
 Тражење на очигледним местима која се лако забораве (кућа одакле је особа
нестала, возило, шатор, тоалет…)
 Осматрање
Чешљање терена - представља методу претраге која се користи за систематичан и
детаљан преглед терена с циљем проналаска објеката, особа или информација.
Користи се ограничено подручје које има јасно дефинисане границе. Пре започињања
чешљања терена врши се зонирање области које се заснива на анализи терена,
разматрању активности и понашања изгубљене особе.

6.2.3 Вршење претраге

 Проналазак трагова
 Процена стања

6.3 Завршна фаза

Завршетак претраге, процена стања, пружање прве помоћи, утопљавање, транспорт и
организовање транспорта, прикупљање података, писање извештаја
7. ЗАКЉУЧАК
8. ЛИТЕРАТУРА

1. Савић, З., Милетић, В. (2022). Активности у природи. Универзитет у Нишу,

Факултет спорта и физичког васпитања, Ниш.
2. Absolon, M. (2018). The Ultimate Guide to Whitewater Rafting and River Camping.
Falcon Guide, Guilford.
3. American Red Cross (2016). Lifeguarding Manual. American Red Cross, Miami.
4. Graver, K.D. (2004). Aqutic Rescue and Safety. Human Kinetics, Champaign.
5. Милетић, В. (2017). Повратак природи. Pro OUTDOOR Team, Beograd - Факултет
спорта и физичког васпитања у Београду.
6. https://otpusk.uz/en/article/dangers-in-the-mountains
7. Виторовић, М. (1998). О лавинама и спасавању из лавина. Горска служба
спасавања, Београд
8. Виторовић, М. (1998). Принципи горског спасавања. Горска служба спасавања,
Београд
9. Виторовић, М. (1998). Орјентација и тражење пута. Горска служба спасавања,
Београд
10. https://www.myopencountry.com/hiking/safety/
11. https://www.myopencountry.com/how-to-use-map-compass/
12. Robert J. Koester (2008) Lost Person Behavior
13. https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/24792134/
14. https://www.gss.rs/domeni-spasavanja/pretrage-za-nestalim-licima

https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-44763480