Жанровске особине бајке у стиху на примјеру збирке Чаробна

шума Бранка Ћопића

Жанровске недоумице које се плету око Ћопићевих ,,бајки у стиховима“

Специфичност Ћопићевих бајки у стиховима огледа се у томе што су то више
стиховне приче, хронике него чисто пјесниково изношење емоција. То не значи да у њима
не постоје лирски елементи, али, главна нит радње не дозвољава да емоције надвладају и
скрену пажњу са ње. У сагласју са природом, рустикалним амбијентом и пјезажом, кроз
стихове се запажа и чврста веза са усменом књижевношћу, тј. са оним ко казује народне
умотворине. Нарација добија драж и занос приче ‘сада’ и ‘овде’, дате у присном окружју,
уз равноправно учешће причаоца, приче и слушаоца.
Дефиниција поеме према С.Ж.Марковићу: прво то је дужа песничка форма; друго,
изразите су њене епско-лирске црте, догађања и емотивне узбурканости се условљавају и
преплићу; и треће, у композиционом погледу поеме претежно сачињавају певања.

У том случају, поред особина поеме у дјелу Чаробна шума јављају се и својства
која према теорији нису препознатљива карактеристика овог жанра. Ћопић на себи
својствен начин, поему чини хибридном тако што преобликује усмену бајку али и друге
форме усмене књижевности као што су предања, приче о животињама и сл. Дакле, он не
репродукује, тј. не подражава облике који постоје већ их смјешта у другачију форму и
тако им даје ново значење и нуди нов начин на који се могу читати. Као добар увод за
нашу тему послужиће нам и то ,,да Бранко Ћопић у једном од издања Чаробне шуме своје
епско-лирске песничке творевине сам назива ‘збирком поема написаних према народним
бајкама’(Ћопић 1978: 6), постаје јасно да је поема најшире ‘кровно’ жанровско одређење
које означава и реалистичка и фантастична књижевна дела.
Однос Чаробне шуме и усмене књижевности

Дакле, бајка у стиху врста је поеме за дјецу којој су инспирација биле творевине
усмене књижевности. У критици је често истицано да Ћопић није писао бајке у њеном
класичном, препознатљивом облику, тј. да немају досљедно препознатљиве ликове
(типични ликови из прича о животињама), функције, атмосферу усмене бајке. Јавља се
емоција која није карактеристична за усмену бајку (изражена емотивна повезаност међу
ликовима, доза меланхолије која превладава у стиховним бајкама), простор и вријеме који
су типчни за предање (демонолошко), али који нису досљедно испоштовани. Ћопићева
Чаробна шума јесте самосвојна и резултат ауторског талента, а бајка (и друге творевине
усмене књижевности) јесу погодни модели за структуисање ауторског текста и
представљају врсту семантичког подтекста.

Могућа дјечја перцепција дужих епско-лирских форми

Пишчева иновативност, осим тога, огледала се у томе што је директно својом

поезијом почео комуницирати са дјецом, обраћати им се са уважавањем, поштовањем
њиховог психолошко-етичког идентитета и читалачког интересовања. Бранко Ћопић је
покушавао да се приближи имагинарном и реалном дјечјем свијету и настојао је да га
пјесничким сликама открије, објасни, оплемени. Томе је Ћопић подредио избор стилских
средстава гдје примарно мјесто заузима директна или индиректна дијалошка форма као
најбоље средство комуникације са дјецом. Традиционално дјечје пјесништво говорило је о
поукама и искуствима која су одрасли имали за дјецу. Ћопић је са дјецом водио дијалоге,
активирао их као слушаоце и читаоце.