ANABELA BASALO

Lea je stajala pred velikim zidnim ogledalom i posmatrala svoj

odraz u njemu. Gusta crna kosa padala joj je preko ramena. Moćno je
izgledala u elegantnoj haljini od bele svile. Vrtela se mlada žena kao da
pokušava da pronađe nekakav detalj koji bi je odvratio od te haljine, ali
što je više posmatrala sebe, bivala je uverenija da baš nju mora da obuče.
Odnekud se iza njenih leđa pojavio visok plavokosi muškarac, s
čašom piva u ruci. Iznenađen onim što vidi, glasno je zviznuo.
- Izgledaš kao milion dolara.
Zagrlio ju je oko struka i poljubio u vrat. Lea mu se prislonila na
grudi.
- Misliš? Da nisam preterano provokativna?
- Jesi, ali to ne znači da to ne bi trebalo da obučeš.
Bila je srećna, bar u tom trenutku. Danijel je bio njen dečko, njen
muškarac, njen poslednji izbor, i iskreno je verovala u to. Iako su bili
svega tri meseca zajedno, već su živeli zajedno u njenom stanu. On je za
sebe iznajmljivao stan jer je došao iz gradića ne mnogo udaljenog od
Leinog, ali manja sredina ga je definitivno u mnogo čemu obeležila. Bio
je skroman momak, nedovoljno svestan svoje lepote i umeo je ponekad
da pokaže oduševljenje što je osvojio srce lepotice poput nje. Lea je
zaista bila prava lepotica, svetle puti, crne kose, s krupnim crnim očima i
dugim trepavicama, zbog kojih je poprimila sanjalački izgled. Nije bila
posebno visoka, ali je bila skladno građena. Imala je lepe grudi, čvrstu
guzu, jake kukove i snažne noge, ali je umela sve to da nosi s elegancijom
koja često nedostaje i profesionalnim manekenkama. Danijel ju je prosto
obožavao.
- A kako će tvoja majka reagovati? Možda više voli skromne devojke,
koje ne nose ovoliki dekolte?
- Hej, mala! Nije moja mama neka tamo provincijalka koja mini-
suknju smatra uniformom prostitutki. Daleko od toga. Zaboravljaš da je s
mojim ocem proputovala ceo svet. To što su ostali da žive u malom
gradu, ne znači da nisu videli dalje od nosa.
- Nisam to ni rekla, Danijele. Samo želim da se dopadnem tvojoj
majci. Prvi put ćemo se videti, a stvarno mi je stalo da...
- Ne brini. Siguran sam da neće biti problema.
 Lea se nasmešila i krenula u kupatilo da se našminka. Nije
pokazivala koliko je zaista zabrinuta. Danijelova majka dosad nije ni
pokušavala da upozna devojku koja je toliko opčinila njenog sina.
Nekoliko puta su pričale telefonom i Lei je uvek bilo veoma neprijatno
jer s druge strane žice kao da je bila sasvim druga žena od one o kojoj je
njen sin govorio. Naime, zvučala je autoritativno, hladno, kao da glasom i
kratkim rečenicama želi da pokaže nesuđenoj snahi da joj se ne dopada
što njen sin tako mlad, sa svega dvadeset i pet godina, ima pored sebe
devojku stariju pet godina koja, uz sve to, radi kao njegova šefica.
Tako su se Danijel i Lea i upoznali. Ona je već nekoliko godina bila
šef sportskog kompleksa u kome je Danijel pre šest meseci počeo da radi
kao teniski trener. Lea je sretala mnoge mlade, lepo građene muškarce
na svom poslu, ali kad je prvi put videla Danijela, osećala je kako joj
kolena klecaju i kako se plaši svojih reakcija na njega. Neko vreme se
postavljala strogo prema njemu, možda je i preterivala u tome. Uspešno
se branila od pogleda njegovih zelenih očiju sve do jedne večeri, kad ga
je videla neraspoloženog pored njegove vespe. Nekome je telefonirao, a
onda je spazio i rekao joj da mu je motor odjednom ispustio dušu. Lea se
ponudila da ga poveze, poljubila ga u svojim kolima, pred zgradom u
kojoj je iznajmljivao stan. On joj je uzvratio priznajući joj da se plašio da
nešto pokuša ranije jer je delovala veoma nezainteresovano za njega. Od
tada su Lea i Danijel morali da prevaziđu mnoge razlike. To se naročito
odnosilo na one dve socijalne, koje su mogle najviše da ih udalje - razliku
u godinama i u mentalitetu.
Pred Leom je sad bio težak zadatak. Znala je da je Danijel dugo
molio majku da dođe i upozna svoju buduću snahu. Ona je uvek nalazila
izgovore, a sad više nije imala kud. Leine sumnje da Danijelova majka
nije oduševljena ljubavnim odlukama svog sina u neku ruku potvrdila je
i činjenica da ona nije želela da prespava tu noć kod njih. Insistirala je da
joj sin rezerviše sobu u hotelu, pa je Danijel to i učinio. Kada ga je Lea
pitala zašto je majka odbila da dođe kod njih, Danijel je bio bez naročitog
objašnjenja.
- Verovatno se boji da ne smeta. Uostalom, ima vremena. Kad se
venčamo, verovatno ćeš se žaliti koliko će nam često dolaziti u goste.
Dok je stavljala diskretnu braon senku na kapke, pribojavala se te
žene. Malo je znala o Danijelovom životu, ali ono što je dotad čula
upućivalo je na tipični matrijarhat, gde je i pokojni Danijelov otac bio u
rukama žene koja je bila glava porodice. Ipak, dovoljno je volela Danijela
da se ne bi trudila da uspostavi dobar odnos s njegovom majkom.
 2

Ušli su u restoran pet minuta ranije nego što je bio dogovoreno.

Danijel je pogledao po sali, a onda konobaru rekao da ima rezervaciju na
svoje prezime. Konobar im je pokazao sto pored prozora, koji je gledao
na reku i osvetljeno šetalište, po kome su sveže prolećne večeri šetali
zaljubljeni parovi držeći se za ruke.
- Ona će kasniti, samo da znaš. Voli da dođe poslednja, oduvek je bila
takva. Mog oca je to izluđivalo, ali je to prihvatao kao još jedan njen mali
hir.
- U redu, nisam toliko gladna da ne mogu da podnesem kašnjenje.
Imam tremu, Danijele. Sve se plašim da sam... droljasto obučena. Jesi li
video kako su me gledali oni ljudi za prvim stolom kad sam skinula
mantil?
Danijel se nasmejao pokazujući savršene zube koji su mu ulepšavali
osmeh.
- Naravno da su te gledali kad si prele pa! Hajde, Lea, nemoj da me
plašiš. Navikao sam da si ti toliko samouverena da svi ostali drhte pred
tobom.
- To si navikao na poslu, tamo moram da šefujem.
- Videćeš, sve će biti u redu. Samo se opusti. Hajde da naručimo flašu
vina i da se malo opustimo dok ona ne dođe.
Pristala je. I stalno je gledala u vrata odakle je trebalo da se pojavi
žena koja bi mogla biti njegova majka. Ali nje nije bilo pola sata. Danijel
nije pokazivao da se na bilo koji način zabrinuo, dok je Lea postajala više
nego nervozna. Mrzela je netačnost, smatrala ju je nepoštovanjem prema
onima koji čekaju. A sad to nije mogla da izgovori.
A onda se pojavila veoma visoka i mršava žena u dugoj haljini boje
kajsje, s maramom prebačenom preko ramena. Imala je plavu kosu
skupljenu u punđu, a oko vrata i na rukama mnogo zlata. Lea je videla
sad na koga je Danijel lep, jer ova žena je bila zaista lepa. I pored
očiglednih godina koje nije mogla da sakrije, izazivala je poglede
muškaraca. A kad je prišla i kad su se snahi i budućoj svekrvi prvi put
ukrstili pogledi, Leu su prošli žmarci. Nešto u tim zelenim očima nije bilo
kako treba. Danijelove oči su bile lepe, otvorene, iskrene. A oči njegove
majke, iako jednake boje, bile su veoma zle.
 - Mama, mogla si malo manje da kasniš.
Poljubila je sina u obraz, ali je taj poljubac bio mnogo duži nego što
je bilo pristojno.
- Ovaj grad ima problem s parking mestima. Tražila sam slobodno
mesto poslednjih deset minuta. A ovo je ta Lea?
Lea je pružila ruku, a Danijelova majka ju je prihvatila ovlaš, kao da
se boji kožne bolesti.
- Da, ja sam Lea.
- Drago mi je. Ja sam Marica.
Marica je sela, a onda se odmah obratila konobaru.
- Donesi mi francuski konjak i jelovnik. Gladna sam kao vuk, ovaj
vazduh umara.
Brzo su naručili jelo. Lea je samo ćutala puštajući majku i sina da
razmene informacije o ljudima koje poznaju. A onda ju je Danijel
opomenuo da ne ćuti.
- Inače nije tako stidljiva. Strašna je kao šef, uvek ima šta da kaže.
Draga, šta se dešava?
On se smešio, očigledno je bockajući jer je znao koliko je strahovala
od ovog susreta. Pre nego što je Lea mogla išta da kaže, Marica se
okrenula telom sasvim prema njoj i pokrenula razgovor.
- Interesantno da si se ti kao šefica upustila u vezu sa svojim
zaposlenim. Uz to je i mlađi od tebe. Sigurno da je bilo ogovaranja na
poslu?
Lea je znala da crveni. No, Danijel je pokušao da spreči njen
odgovor.
- Mama, zašto bi neko imao nešto protiv toga što se nas dvoje
volimo? Godine nisu važne. Među nama nije razlika od dvadeset godina,
pa da se pravi pitanje!
- Ja sam pitala nju, Danijele. Nisam rekla da ja imam nešto protiv,
već ti ne razumeš kroz šta žene prolaze kad uđu u takve veze. Interesuje
me njen stav, a ne tvoj. Vi muškarci ionako ni za šta ne marite, vama je
sve u redu, ne vidite dalje od nosa ili od one stvari.
Videlo se da je sinu neprijatno, ali Lea nije želela da dozvoli da se
samo Danijel ovde oseća kao branilac njihove veze. Zato je progovorila.
- Naravno da sam se pitala kako će drugi reagovati, ali na sreću,
zasad nisam čula da je neko na pogrešan način komentarisao našu vezu.
I da jesam, ne bi me zanimalo. To ne utiče na moj rad tamo, kao ni na
njegov. A o godinama teško da neko tamo razmišlja, s obzirom na to da
su to sportski tereni gde godine nikad nisu bile naročito bitne, već neke
druge sposobnosti.
Marica je počela da aplaudira. Lea je znala da je ovim ismejava.
- Lep govor, nema šta! Pametnu i rečitu ženu si našao, sine. Prilično
sam zadovoljna budući da ti ipak dolaziš iz male sredine. Sigurno si
mnogo naivniji nego gradski momci, pa si mogao da budeš lak plen
veoma neurotičnih i usamljenih, iskusnih dama. No, tebe je uhvatila
prava žena.
- Nisam ga uhvatila. To se tako ne kaže. Našli smo se.
- Je li? Ko je koga prvi poljubio?
Lea je besno pogledala u Danijela. On je bio iskreno zbunjen.
- Nisam joj ništa rekao, veruj mi.
- Opa, znači u pravu sam! Ti njega!
- Mama, o čemu govoriš? To nije važno ko je koga poljubio prvi.
- Samo kažem da si uhvaćen. Ništa loše.
Razgovor je prekinut jer je konobar doneo glavno jelo. Lea više nije
rekla ni reč. Strašno je besnela u sebi zbog ophođenja ove žene, ali je
videla da se njen dečko jednako stidi svoje majke i njenog ponašanja, pa
nije imala srca da mu staje na muku eventualnim grubim rečima. Marica
se nadalje ponašala kao da Lea nije prisutna. Pričala je sinu o nekim
ljudima koji su ga pozdravljali, o rodbini u malom gradu, čak i o
njegovim bivšim devojkama. Pričala je o radnji koju su imali odavno i u
kojoj su prodavali materijale, hvaleći se svojim poslednjim putovanjem u
Tursku, gde je dobila veoma jeftino a kvalitetno veštačko krzno. Danijel
je ispod stola držao Leino koleno, gladio ga, stiskao, kao da joj time
pokazuje da je uz nju i da će i ovo veče proći.
 3

Marica je insistirala da plati račun iako su Danijel i Lea bili veoma

ljuti zbog toga. No, protiv nje se nije moglo.
- E, sad idem na spavanje, a ujutru ću u obilazak radnji da vidim ima
li nečeg za mene. Sine, možeš li oko dva da ručaš sa mnom?
Danijel je pogledao svoju devojku. Imali su planirali da u pola tri
odu kod Leine prijateljice koja se skoro porodila da vide bebu, Lea mu je
blago potapšala ruku.
- Samo idi, ne brini, mogu ja da odem kod Jelene sama.
- Sigurna si?
- Ma, naravno. Ionako neću dugo ostati, a ti u pola pet imaš čas.
- Da. Hvala ti.
Poljubio ju je zahvalno u obraz. Marica se pravila kao da nije ni čula
kako je poremetila planove ovog mladog para.
- Naći ćemo se u centru negde, zvaću te oko pola dva da znaš gde
sam tačno. Idemo li?
Izašli su napolje i tu se okrenuli jedni prema drugima. Majka je sina
opet poljubila u obraz i pogladila po kosi.
- Moj dečak!
A onda se okrenula Lei koja je prekrštenih ruku stajala pored svog
dečka.
- Drago mi je što smo se upoznale. Nisam te zamišljala kao crnku, s
obzirom na to da moj sin preferira plavuše, ali dobro, malo da promeni.
Svaka njena reč bila je kao šamar za mladu ženu.
- I meni je drago da sam vas upoznala.
- I, draga, jedan savet od iskusne žene koja se dugo bavi modom i
materijalima: ta haljina ti ne stoji. Lepa jeste, ali tvoja građa je čini
nekako... droljasto. Mislim da bi ti neki deblji materijali mnogo bolje
stajali. Ništa lično. Ovo je iskren savet.
Marica se nasmešila i okrenula, pa krenula put mesta gde je
parkirala auto. Lea je pogledala Danijela. Na licu mu je bila čudna
grimasa umesto izvinjenja.
- Preživela si?
 - Ona me ne podnosi!
- Lea, ona je uvek na početku takva, kao da želi da dovede ljude do
očajanja i prove ri kakvi su i od čega su napravljeni. Nemoj da to uzimaš
k srcu, molim te.
- Danijele, rekla sam ti da ova haljina nije pravi izbor. Zagrlio ju je i
snažno pr ivio na grudi.
- Ne zanima me šta ona misli. Za mene je ta haljina jedini pravi izbor
za večeras, a ti si moj jedini izbor za večnost.
Lea se napokon nasmešila. Zaista, u tom trenutku više nije bilo bitno
šta njegova majka misli. Ona neće živeti s njima, neće deliti njihov krevet
niti biti deo njihove svakodnevice. Na kraju krajeva, užasna žena će
morati da se pomiri s činjenicom da Danijel pripada njoj, Lei, i da će tako
ostati.
- Jedva čekam da dođemo kući, ljubavi.
- Ne ljutiš se zbog sutra? Hteo sam da vidim Jeleninu bebu, stvarno.
Ali mama je još sutra tu.
- Samo ti idi. Jelena se sigurno neće ljutiti.
- Obožavam te.
I neverovatno dobro raspoložena, Lea je s Danijelom otišla kući.
 4

Lea je sutradan obišla svoju staru dobru prijateljicu koja je rodila

dete bez muža, tačnije donela je na svet devojčicu kojoj je otac bio
oženjen i koji je prekinuo vezu s majkom deteta čim je shvatio da
otresita Jelena neće abortirati. A i zašto bi kad je oduvek želela da ima
dete, bila je sjajno situirana kao jedinica bogatih roditelja i nije imala
problem s tim šta će ljudi reći. Lea je volela Jelenu kao sestru koju nikad
nije imala, ali joj se često suprotstavljala u životnim stavovima. Bila je
protiv toga da se Jelena upušta u majčinstvo sama. No, sad kad je videla
prijateljicu kako blagoslovena drži svoju devojčicu u krilu, kako joj tepa i
kako je gleda, shvatila je da je pogrešila u proceni. Dete je prilično
ublažilo inače hladnokrvnu i prilično neemotivnu Jelenu. Ostala je sat
vremena u poseti, a onda s radošću prihvatila da bude kuma maloj
Ljubici, u dogledno vreme.
Obišla je terene i videla da sve besprekorno funkcioniše. Miljana,
njena sekretarica, zadužena za sve, obavestila ju je da nema nikakvih
problema, što je Lei davalo slobodu da ode kući i iskori sti prednost
dobrog šefovanja. Lea je bila ponosna jer je od mesta koje je nekad bilo u
teškim dugovima uspela da za kratko vreme napravi ekskluzivan
objekat, u koji je sve više ljudi dolazilo na rekreaciju, ali i gde su velike
kompanije organizovale različite sportske manifestacije i dobro plaćale
za to. Sad kad je sve dovela na svoje mesto, mogla je da raspolaže svojim
vremenom kako je htela i niko joj to nije zamerao, naročito ne trojica
vlasnika koji su joj sve s punim poverenjem prepustili. Tek što je stigla
kući, pozvao ju je Danijel. Upravo je završio ručak s majkom i krenuo je
na terene, gde su ga čekala tri vezana časa. Pored toga što je zaista bio
sjajan teniser, Danijel je imao dobar pristup ljudima, naročito deci čiji
roditelji su u Danijelu vide li pravu osobu da mu prepuste svoje
mališane. A on je to voleo da radi. Nekad davno se zanosio time da će biti
veliki as, da će putovati svetom i igrati na najpoznatijim turnirima, ali
kako je u petnaestoj godini imao saobraćajnu nesreću i tešku povredu
obe ruke, od tih snova je odustao. Kad se sasvim oporavio, odlučio je da
svoje znanje ipak unovči i sad je to uspevao.
- Ja sam sad bila tamo. Posle Jelene sam išla da vidim ima li
problema, ali kako ih nije bilo, rešila sam da dođem kući.
- Kakoje Jeca?
 - Ma, sjajno, sasvim je druga osoba. Pričaću ti kad se vratiš kući.
- Šta ćeš da radiš?
- Da jedem nešto, prilegnem i gledam neki film. Mogli bismo večeras
da odemo negde na piće, ako budeš raspoložen. Predivan je dan, sigurna
sam da će biti i prelepo veče.
- Slažem se, ljubavi. Hajde, jedi i odmaraj se, vidimo se za koji sat.
- Dobro, ljubavi.
Lei je laknulo što nije pomenuo svoju majku. Znači, bila je to
završena priča, bar zasad. Ona je, verovatno, već otišla put svog doma i
Lei je pao kamen sa srca.
Tek što je pojela komad pite spremljene prethodnog dana i izabrala
film koji će gledati i tako skratiti vreme do Danijelovog dolaska, začula je
zvono na vratima. Iznenađeno je ustala da otvori. U to doba nije mogla
da se seti nijednog čoveka koji bi joj došao nenajavljen.To njeni prijatelji
i poznanici nisu imali običaj da rade, čak ni komšije.
A kad je otvorila, imala je koga da vidi. Ispred je stajala Marica,
obučena u farmerke i crvenu košulju, s istom punđom kakvu je nosila
prethodne večeri. Lea je bila zatečena.
- Otkud vi?
- Svratila da te vidim, nasamo. Nije problem?
Iako joj Lea nije rekla da može da uđe, Marica se sama ugurala
između devojke i vrata. Gledala je po stanu kao da je u najmanju ruku
forenzičar koji traži otiske prstiju sumnjive osobe.
- Simpatičan stan.
- Sedite. Može li kafa?
- Ne, nikako. Samo ću malo sesti, a bilo bi lepo da sedneš i ti. Ne
planiram da se zadržavam, ide mi se mojoj kući, a Danijel misli da sam
već na putu. Nadam se da shvataš da ne bi bilo lepo da mu odaš da sam
te posetila. Možda bi pogrešno shvatio i ljutio bi se, a nijedna majka ne
voli da se dete ljuti na nju.
Vrlo dobro je Lea shvatila da ova žena zahteva od nje da svom dečku
ne kaže kako ju je njegova majka posetila. Nije volela da laže Danijela, ali
sad je znala da će to uraditi. Na određeni način se plašila njegove majke.
- Naravno. Nisam znala da znate gde stanujemo.
- Imam adresu. Dao mi ju je kad smo se dogovarali da dođem. Mislio
je da ću spavati ovde.
- Da, mislili smo oboje.
 Marica je prezrivo odmahnula rukom.
- Besmisleno! Zašto bih ja spavala u stanu žene koja se zabavlja s
mojim sinom?
Lea je pocrvenela. Opet je bila izazvana. Trudila se da održi kontrolu
nad svojim besom koliko god je to moguće.
- Ovo je sad i njegov stan. Živimo zajedno, pa je normalno da
prespavate u stanu svog sina.
- Ovo nije njegov stan, draga moja. Da želiš da ga oteraš, samo bi
mogla da mu pokažeš vrata i on bi morao da ode. A da on želi tebe da
otera, ne bi tako funkcionisalo. Morao bi svejedno on da ode. Dakle, tvoj
je.
- Ne razmišl jamo o tome da neko odlazi. Zato i kažem da je i njegov.
Lea je iznad svega želela da ovoj groznoj ženi stavi do znanja kako je
Danijelov i njen odnos dovoljno jak da podnese čak i njeno neslaganje.
Nije potreban blagoslov njegove majke da bi ga ona volela, pomislila je.
- Preskočimo tu temu. Nego, posetila sam te da vidim da li ti stvarno
ve ruješ da je veza s mlađim muškarcem dobra i perspektivna.
Marica nije ni trepnula dok je postavljala ovo pitanje, tačnije
navodila ovaj zaključak. A Lea je zadrhtala.
- On nije toliko mlađi od mene da bi to bilo nepristojno ili da bi se
uopšte pitala ima li veza perspektivu. Pet godina nije ništa.
- Dodaj tome što si ti namazana gradska namiguša koja prelazi
tridesetu i očigledno se boji da ne bude sama do kraja života, dok je on u
punoj snazi, prilično neiskusan po pitanju braka i onoga što se od braka
očekuje.
- Gospođo, i ja sam neiskusna kad je zajednički život i brak u pitanju.
Pre Danijela nikad nisam živela s nekim muškarcem.
- Oh, još ćeš mi reći da si bila nevina!
Marica je počela da se smeje, a Lea je želela da ustane i udari joj
šamar iz sve snage. Jedva se suzdržala.
- Nisam to rekla.
- Da, ne bi ni mogla da me ubediš u to. Po tvom oblačenju se vidi da
si daleko od nevinosti.
Bela svilena haljina očito je imala ogroman efekat na Maricu. Lea se
iskreno kajala što ju je obukla, mada je znala da ova žena ima hiljadu
načina da joj se naruga i bez te haljine.
 - Šta želite od mene, Marice? Niste došli ovamo uzalud. Niste došli
da me vidite tek tako, niti vas zanima u kakvom stanu boravi vaš sin.
Recite mi otvoreno.
Marica je odjednom postala veoma ozbiljna. Dotad se cerila, gledala
oko sebe, vrpoljila na omiljenoj Danijelovoj fotelji, a posle ovog Leinog
direktnog pitanja usredsredila se na mladu ženu, smirila telo, a osmeh
joj je sasvim iščezao s lica.
- Razgovarajmo kao zrele odrasle žene, Lea. Ne kažem da te moj sin
ne voli. Očito da se zatreskao i da ne vidi baš realno svet oko sebe. Ne
kažem ni da se ti nisi zaljubila. On je mlad, zgodan, šarmantan, sve to
stoji, a to može da zaludi ženu u tridesetoj, koja je neudata. Stvar je u
tome što ja želim za svog sina nešto normalnije.
- Normalnije? Kako to mislite normalnije? Ja nisam normalna?
- Znaš ti dobro šta ja mislim. Mi dolazimo iz malog grada. Svi nas
znaju. Njegov otac je bio veoma cenjen trgovac, čovek koji je dugo bio i
među glavnima u opštini i koji je ostavio prezime kojim se Danijel i ja
ponosimo. Kad bi svet tamo saznao da se moj Danijel ženi sa starijom
ženom od sebe, i još svojom šeficom, to bi bila prava sramota. Govorili bi
da je muška sponzoruša, da se ženi kako bi se snašao što bolje u velikom
gradu i, ako se slučajno ne bi desilo dete u skorije vreme, svakako bi nas
ogovarali na sve načine.
- Pobogu, zašto se ne bi desilo dete? Ja nemam sto godina da ne
mogu da zatrudnim, niti sam blizu klimaksa!
Marica je ponovo prezrivo odmahnula rukom.
- Ne želim da razmišljam o tebi, devojko! Mene zanima moj sin. On
još nije prošao dovoljno da bi se ženio. Ako je tebi frka, njemu nije. Pusti
ga da se zabavlja, da se iživi, da upozna žene svakakvog kova. Pusti ga da
se pronađe.
- Ja ga ne držim. On je mene sam izabrao.
- Ma, bila sam ja u tvojim godinama, znam kako se manipuliše
muškarcima kad si već zrela i iskusna. Nemoj mi pričati priče. On ne bi
trebalo još da se ženi. A i kad se odluči, ima gomila predivnih devojaka iz
našeg grada koje jedva čekaju nekog kao što je Danijel. Ne želim da on
ovde u ovoj asfaltiranoj džungli provede život. Čeka ga porodična kuća,
prodavnica koja ima istoriju, čeka ga svet koji dobro poznaje. Želeo je da
dođe ovde da bi malo pobegao od monotonije malog grada, a ja nisam
bila za to. Ipak, pustila sam ga jer znam da ovo nije za njega. On je
skroman, neiskvaren i neće podneti kad shvati da su u ovako velikim
gradovima ljudi neprijatelji.
 Tada je Lea shvatila. Ova žena je želela da joj se sin vrati. Nije mogla
silom da ga zadrži, pa se nadala da će se on sam vratiti. A sad je postojala
opasnost da se on oženi ovde i da se nikad ne vrati pod majčin skut.
Pomalo je žalila Maricu, ali je ipak nije mogla opravdati.
- I dalje ne shvatam šta očekujete od mene.
- Da ga ostaviš. Možda će boleti, ali će se bar vratiti kući da
prevaziđe sve to.
- Ne mogu da ostavim muškarca koga volim i koji voli mene. Možda
ste pogrešili adresu. Možda je trebalo s njim da pričate o tome, da njega
nagovarate da mene ostavi.
Pri metila je bes u zelenim očima Danijelove majke.
- On me ne bi poslušao. Došla sam kod tebe jer sam sigurna da
shvataš kako nećeš moći večito da mu budeš interesantna. Imao je samo
nekolicinu devojaka i sve su to bile veze koje su trajale mesecima i teško
se prekidale. Neiskusan je, a ti si došla kao nešto iskusno, drugačije,
nešto što tamo kući nije mogao da ima. Kad te bude sasvim posedovao i
kad razlika u godinama i u zrelosti postane očigledna, on će poželeti da
ode. Ne mogu da dozvolim da tad bude vezan materijalnim koje mu očito
pružaš ili detetom koje nameravaš da rodiš kako bi mu zapečatila
sudbinu.
Lea je naglo ustala. Bilo joj je dosta ovakvog razgovora. U Maričinim
rečima bilo je pregršt uvreda, a sve je to predstavljalo atak na njenu
ljubav.
- Uzalud ste došli. I bolje da sad odete. Dokle god me Danijel bude
voleo, ja ću biti s njim. Marica je takođe ustala. Iako joj se vilica tresla,
trudila se da izgleda smireno.
- Dobro, devojko. Ako ti tako kažeš...
Došla je do ulaznih vrata, a onda se naglo unela Lei u lice. Iskezila je
zube i izgledala zaista zastrašujuće, pomalo poremećeno.
- Nemoj da misliš da ja ovde odustajem. Planirala sam da se vratim
kući zadovoljna ovim razgovorom i da ne brinem više za svog sina. Ali,
kako si se ti postavila kao svemoguća gradska šmizla, red je da
promenim svoje planove. Nemaš pojma s kim se zameraš.
Lea je bukvalno izgurala Maricu i zalupila vrata. Teško je disala.
Želela je da nazove Danijela, da nazove sportski centar i da zahteva da
odmah kažu Danijelu da prekine časove i dođe kući. Bio joj je potreban.
 5

Do Danijelovog povratka se smirila. Uzela je tabletu za smirenje i

popila dve jake kafe. Raščistila je u svojoj glavi da joj Marica ne može
ništa. Bila je to jedna luda, sujetna majka koja je želela sina u svom krilu.
Samo je besmisleno pretila. Lea je verovala Danijelu, kao što je verovala
samoj sebi, pa je bila sigurna da njihova ljubav neće moći da bude
razorena majčinskim neslaganjem. Tako je rešila da ne govori Danijelu
šta se desilo. On bi burno reagovao, nazvao bi Maricu i ko zna šta bi ta
žena ispričala. Sve bi se zakomplikovalo, a Lea je kao i Danijel mrzela
napete i komplikovane situacije. Možda će se Marica smiriti i shvatiti
kako ne može ništa da uradi. Verovatno se već vozi svojoj kući, kune
buduću snajku svesna da je izgubila tu bitku. Da, bilo je najpametnije da
Lea zaboravi na taj neprijatan događaj i da dopusti vremenu da reši sve.
Danijel je došao prilično umoran.
- Ljubavi, možemo li da preskočimo večeras ono piće? Imao sam
malog Aleksića na času, totalno me je izludeo. Nemam pojma kako ona
njegova majka izlazi s njim na kraj. Slomio je dva reketa i morao sam da
mu dam jedan svoj koji posle nije hteo da mi vrati. Jedva sam se
suzdržavao da ga ne prebijem.
Lea se nasmejala. Porodica novopečenih biznismena stalno je
pravila probleme. Otac se bunio što ne može s prijateljima da iznajmi
balon za mali fudbal kad god mu padne na pamet, dok je majka uvek
imala primedbe na maserke. A mali je bio najgori od svih. Jedino je
Danijel znao kako-tako da izađe na kraj s njim.
Poljubila je dragog u čelo i pustila da joj stavi glavu u krilo
opružajući se na kauču dnevne sobe.
- Nisam ni ja za izlazak. Nema problema. Napraviću nam večeru, a
mogu da naručim i kinesku hranu.
- Hm, divno! I ljubićemo se, gledati film, voditi ljubav.
- Za to nisi umoran?
- Nikad, ljubavi...
Sve te slatke reči pretvorile su se u poljupce, a onda su zaboravili na
glad, umor i ostale probleme, na malog Aleksića i na Maricu, pa su sat
vremena vodili ljubav na kauču u dnevnoj sobi. A posle su se tome
smejali.
 - Znaš, jedva čekam da se venčamo. Lea je progutala knedlu.
- Nisi me još zaprosio.
- Nisam. Zaprosiću te. Ali svakako ćemo se venčati. Ne mogu da
zamislim više život bez tebe. Zagrlila ga je čvrsto. Sad je u sebi mogla da
likuje - nikad ga majka neće odvratiti od nje.
- Ne bi ni trebalo.
A onda se Danijel zamislio. Kako je ćutao dobrih pet minuta, Lea je
reagovala.
- Nešto te muči, ljubavi?
- Malo. Moja majka. Tvoji su tako sjajni ljudi, nikad nisu pokušali da
natuknu kako sam ja mlađi od tebe i kako si ti uspešnija od mene i bolje
zarađuješ. Ali moja majka... Ne želi otvoreno da kaže, ali znam da je to
muči. Plaši se, sigurno, da neću biti srećan, da ćeš me povrediti. Ona u
meni ne vidi muškarca, već dete.
Lea nije ništa rekla. Samo je ćutala.
- Ali sve će to doći na mesto. Potrebno joj je malo vremena, a onda
će videti kako se mi zaista volimo. Kad bude i posle godinu-dve videla da
se jednako smejem kad te gledam, biće sigurno presrećna što sam te
sreo.
Opet je Lea ćutala. Ona nije bila sigurna u ove Danijelove
konstatacije. Naslućivala je da Danijelova majka nikad neće biti njena
zadovoljna svekrva.
- Hajde da naručimo hranu. Sad sam stvarno gladan kao vuk.
Bila je i Lea. A i laknulo joj je što više ne govore o njegovoj majci.
Iako se odavno smirila o d onog susreta, u dubini duše mlade žene
postojala je strašna bojazan - toliko strašna da se nije usuđivala da joj
pogleda direktno u lice.
- Kao i obično?
- Da, ljubavi. Kao i obično.
Okrenula je broj telefona kineskog fast fuda.
 6

Dva dana kasnije, dok je odlazila na posao, zadovoljno se smešila.

Marica je bila zaboravljena poput veštice čija je priča završena i sad deca
mogu mirno da spavaju. Na samom ulazu u nisku poslovnu zgradu, u
kojoj su bile kancelarije, svlačionice, tuševi i garderoba za zaposlene,
trenere i korisnike, Lea se srela s domarom, vrhunskim majstorom, koji
je redovno popravljao svaki kvar ili oštećenje u centru. Bio je baš u
gužvi, prepoznala je to po načinu na koji je hodao vukući ogromnu torbu
s alatom. Pozdravila ga je i pustila da ide svojim poslom. Šta god da se
desilo, on će popraviti, znala je. Retko kad je morala da pozove nekog
drugog majstora, eventualno kad bi pukla neka cev ili kad bi moralo da
se sređuje rastinje koje je ukrašavalo staze do terena.
Ispred njene kancelarije sedela je sekretarica Miljana za svojim
stolom, prepunim gomilom papira. Po izrazu njenog lica Lea je mogla da
zaključi kakvo je stanje na terenima, koliko je problema, a koliko rešenih
situacija. Po načinu na koji bi je pogledala ova žena direktorka Lea je već
predviđala kako će teći dan. A sad je taj pogled bio skoro prazan. Neki
direktori bi se sigurno uvredili da ih sekretarica tako nezainteresovano
dočeka, ali je Lei Miljanin pogled skidao kamen sa srca jer je značio da
nema ničeg sa čim se danas neće izboriti. Dakle, pomislila je Lea, čeka
me veoma miran dan. Bar je mogla da pogleda plan izgradnje novog
košarkaškog terena, tik uz postojeći, očito nedovoljan da zadovolji sve
veću potražnju. Čak je i jedan drugorazredni tim želeo da plati termine
za redovne treninge, što bi i te kako dobrodošlo za budžet centra. Lea je
taman želela da zatvori svoja vrata kad je sekretarica ustala i krenula za
njom.
- Tražila vas je jedna čudna gospođa, juče kad ste otišli.
Lea je navikla da je traže svakojaki ljudi, ali ju je zbunilo što je
Miljana upotrebila pridev „čudna” s obzirom na to da je bila veoma
precizna pri prenošenju informacija koje je smatrala da su bitne za njenu
nadređenu.
- Čudna? Šta je htela?
- Pravo da vam kažem, ne znam. Toliko dugo radim s ljudima, ali
nikad nisam naišla na takvu čudakinju.
Sad je Lea postala prilično zainteresovana.
- Čudna je u kom smislu? Kako se zove? Je li rekla zašto me traži?
 - Vi znate da bih vam ja to odmah prenela. Tražila vas je ta i ta, htela
je to i to, rekla sam joj ovo i ono. Ovaj put nemam pojma šta je želela, a
čini mi se da se nije naročito ni trudila da mi objasni. Upala je kao furija,
ponašala se kao da je glavom i bradom inspektorka za privredni
kriminal. Ispitala me je gde ste, kakvi ste, koliko ste ovde, ma nisam m
ogla da se odbranim od pitanja. Na kraju sam je zamolila da ode jer je
postala prilično neprijatna.
- U kom smislu?
- Neobjašnjivo je, ali imala sam utisak da vas naročito ne voli i da je
očekivala da vas dobro izogovaram kako bih joj nahranila dušu. Prosto
me je navodila da kažem nešto loše o vama.
Lea se namrštila. Nikad joj se ovo nije desilo. Bilo je nezadovoljnih ili
samo nadrndanih korisnika, koji su najčešće dolazili da se žale na
trenere ili na ljude koji održavaju terene ili da insistiraju na terminima
koji su već davno zauzeti. Ali na nju lično još nikad nije bilo napada.
- I nije rekla ko je?
- Ne. Pokušavala sam da joj izmamim bilo kakvu informaciju zašto
se raspituje o vama, ali mi nije uspelo. Samosvesna, samouverena i
opasna, tako deluje. Zato vam ovo i govorim. Inače, da sam pomislila da
je neka zalutala nezadovoljna korisnica, ne bih vas ni opterećivala. Posle
sam se raspitala kod portira, ta žena je ušla samo zbog toga. Nije se
zadržala ni na jednom drugom mestu. Nikad je pre nije video i očigledno
da nije naša članica.
- Kako je izgledala?
- Plava kosa, visoka punđa, veoma drečava haljina, visoka, mršava.
Može se reći da nije osoba koja se tako lako zaboravlja.
Lea je morala da sedne. U stomaku joj se prevrtalo. Glava je počela
odmah da je b oli.
- Donesi mi kafu, molim te. Jaku, što jaču.
- U redu. Jeste li dobro?
- Da, dobro sam. Znam ko je. Kad sledeći put dođe, odmah me
pozovi.
- Valjda neće. Nije delovala kao da će se vratiti. Uostalom, pomalo
me je vređala na odlasku. Rekla je da ne bih bila sekretarica da sam
naročito pametna.
- Da, to liči na nju. Samo mi donesi kafu i zaboravi je. Ludača, ništa
drugo.
 Ali kad je ostala sama, Lea nije mogla da zaboravi. Marica je bila tu.
Očito da se nije vratila u svoj gradić ili se, moguće, vratila ovamo da bi
nešto preduzela. Ali šta?
Želela je da pozove Danijela i da mu kaže šta se dešava. On je morao
da odgovara za svoju majku, morao je da štiti svoju devojku od te opasne
žene, koja očito nije davala lažna obećanja uz prave pretnje. A onda je
Lea iskopala iz svoje prošlosti nešto što Danijel nije znao. Nije bilo
strašno, nikako, ali je moglo lako da se iskrivi da bude strašnije.
Razmišljala je da li Marica može doći do toga. Miljana nije znala tu malu
tajnu, od nje sigurno Marica ništa nije izvukla. Ipak, ako nekako Miljana
sazna, mogla bi Danijelu da predstavi jednu veoma lošu sliku njegove
šefice i devojke. Miljana se vratila s kafom. Ali sad joj je pogled odavao
zabrinutost.
- Ne delujete mi dobro. Zašto ne odete kući da odmorite? Danas
sigurno neće biti nikakvih problema. Sutra imate sastanak s direktorom
kompanije „Markus” za onaj turnir koji žele da organizuju. Idite,
odmorite se. On je naporan tip.
- Hvala, Miljana. Završiću nešto, pa onda idem.
Ostala je još dva sata nepomično sedeći u svojoj kancelariji.
Prevrtala je po glavi šta bi Marica mogla sve da učini ako zaista toliko
želi da spreči svog sina da bude u vezi sa starijom ženom. Odgovore nije
našla, ali je predosećala da će ih dobiti.
 7

A samo tri dana kasnije Danijel se vratio s večernjeg časa kasnije

nego inače. Lea je bila zabrinuta kad je shvatila da ga sat vremena nema
od trenutka kad je trebalo da položi reket. Pozvala ga je na mobilni, ali se
nije javio. Njeno srce je bilo preplašeno. Ne samo da se plašila da mu se
nešto nije desilo na putu do kuće, već je strahovala i da je nekako Marica
došla sa informacijama koje se njenom sinu neće svideti.
Trebalo je da mu kaže. Shvatila je kako mala prećutana istina može
izgledati grozno velika i strašna kad se otkrije kasnije i predstavi kao laž.
A onda se Danijel pojavio na vratima. Bio je vidno neraspoložen. Nije je
pogledao u oči. Nije je ni poljubio. Spustio je svoju sportsku torbu na pod
dnevne sobe i uvalio se u fotelju. Lea je stajala pred njim i čekala da je
pogleda i progovori. Učinio je to, ali se videlo da mu je trebalo mnogo
snage.
- Moramo da pričamo, Lea.
I već je znala šta je u pitanju. Uzdahnula je.
- Dobro, pričaćemo. Želiš li prvo da večeraš?
Nije ovo bio pokušaj da dobije na vremenu, već samo da mu pokaže
kako se ona ne plaši bi lo kakvog razgovora jer nema tajnu koja bi bilo
dovoljno strašna da je izbegava.
- Ne, izgubio sam apetit. Zašto mi nisi rekla da si posao direktorke
dobila zahvaljujući tome što si bila u vezi s jednim od vlasnika?
Ponovo je uzdahnula.
- To nije istina. Zbog toga ti nisam rekla. Nije mi Veran dao posao jer
sam bila s njim u vezi, već zato što je znao da sam na prošlom radnom
mestu bila sjajan menadžer.
- Daj, ne pričaj mi te gradske priče! Nisam glup ako nisam iz velikog
grada. Sad se Lea naljutila.
- Nikad nisam ni pomislila da glupost ima veze s veličinom grada u
kom je neko rođen. A i ja nikad ne bih živela s čovekom koga smatram
nedovoljno inteligentnim. Dakle, nemoj da počinješ svađu s tako
besmislenim komentarima. Ako želiš o tome da pričaš, ponašaj se kao
zreo čovek.
- Nisam zreo, mlad sam. Neiskusan, očito i pomalo naivan.
 Ponavljao je reči svoje majke. Bilo je strašno suočiti se s tim da njen
voljeni muškarac odjednom postaje razmaženi i ograničeni mamin sin.
- Slušaj me, Danijele. Možeš da veruješ svojoj majci i njenim
nagađanjima i da kukaš kako si naivni provincijalac koga je iskusna
matorka navukla na foru. A možeš, kako i očekujem od tebe, da budeš
onaj muškarac koga ja znam, inteligentan i razuman.
Danijel je bio vidno iznenađen.
- Kako znaš da mi je to majka rekla?
- Zato što nije pokušala da sakrije činjenicu da joj se ne sviđam i da
će mi napakostiti. Njen cilj je da te razdvoji od mene, a moram priznati
da joj je uspelo da u ovom trenutku deluje kao da smo zaista dva
različita sveta.
- Ona samo brine za mene. Očigledno da je saznala nešto što ja
nikada ne bih. A ne mislim da je to nevažno. Nisi smela to da mi sakriješ.
Zašto nikad nisi pome nula da si bila u vezi s njim?
- Zato što to nije bila veza, to je bio seks. Kombinacija, trajalo je
kratko i bilo je dobro samo u krevetu. Van njega nismo postojali.
Danijel je delovao šokirano. Oči su mu postale krupnije nego inače.
- Pobogu, Lea, šta govoriš?! Malopre si rekla da je on dobro znao
kako si sjajan menadžer, a sad mi pominješ suvi seks! Nešto se tu ne
slaže. Ako ste samo imali seks, ne verujem da ste u krevetu razmenjivali
pohvale o svojim poslovnim uspesima. Ili ste imali više od seksa ili me
lažeš da te je zaposlio zbog sposobnosti van kreveta. A i priča o tome da
si bila u kombinaciji... To j e za muškarce. Oni se time hvale, a ne bi
trebalo da ti budeš ta koja se u tome nalaziš. Kao da te sad tek
upoznajem.
- Danijele, ja nisam nikad predstavljala sebe kao sveticu. Nemoj sad
da praviš od muve slona i da me gledaš kao neku drolju koja se
razotkrila nakon meseci foliranja da je neiskusna i nevina.
- Nisi mi rekla istinu!
- Pa šta? Da li je to toliko bitna stvar s kim sam spavala pre tebe?
- Da ako je u pitanju osoba koju poznajem i ako je u pitanju tvoj
opstanak na tom poslu. Kako da budem siguran da i dalje ne plaćaš
posao seksom?
Lea je prebledela. Mnogo toga je mogla da proguta i oprosti. Da,
često je tako postupala u životu. Nije važila za nekog ko se hvata sitnica
u odnosu s ljudima. Naprotiv, umela je mnogo toga da proguta i da ne
odbacuje ljude zbog njihovih mana ili drugačijih stavova. Ali jedno nije
podnosila - da joj neko umanjuje plodove njenog rada, da je smatra
manje sposobnom od onoga što je pokazala i postigla.
- Šta si rekao?
- Čula si me, vrlo dobro!
Želela je da može da zatvori oči i vrati vreme samo nekoliko sekundi
unazad, pre nego što je Danijel izgovorio ono pitanje. Dobro je znala
sebe. To pitanje je pretilo da promeni sve.
- Želim da mi se izviniš zbog toga što si rekao. Ali iskreno, odmah.
Zaboravljala je na muški ponos. Danijel ju je voleo koliko i ona njega,
ali je ipak bio mlad muškarac u godinama kad ima još uvek više snage
nego životne mudrosti. On nije preživljavao burne i emotivne raskide
zbog jedne rečenice i nije bio svestan da je Lea ipak žena koja u takvim
situacij ama donosi svoje najkrupnije odluke.
- Neću ti se izvinjavati. Ti si ta koja bi trebalo da se izvinjava što si
krila tako nešto od mene. Pogledala ga je molećivo. Tražila je od tog
lepog muškarca da ne radi to njihovoj ljubavi. Ali on je sedeo u fotelji
nemilosrdan, pun sebe, kao da je otkrio pun kofer njenih goluždravih
slika u naručju drugih muškaraca, pa sad ima čime da joj maše ispred
nosa i govori da je nesposobna i da je drolja. Kad je shvatila da se on u
ovom trenutku neće odreći svoje priče, da je m ajka umela da ubaci u
glavu svog sina čip koji nadvladava sva lepa osećanja prema njoj, Lea je
stisnula šake. To je bio znak da je odlučila.
- Idem napolje. Večeras ću spavati kod mojih. Volela bih da sutra kad
se vratim s posle ne budeš ovde.
Okrenula se i pošla u spavaću sobu po stvari za posao. Okrenula je
telefon suzdržavajući se da ne zaplače. Javila joj se majka.
- Dolazim za pola sata. Mogu li da prespavam kod vas?
- Naravno, dete. Šta se desilo?
- Ništa, samo mi je potrebno malo lufta. Tata je kući?
- U kladionici je, brzo će stići. Taman da večeramo svi zajedno.
- U redu, hvala.
Prekinula je vezu i okrenula se da izađe, a Danijel je stajao na
vratima spavaće sobe.
- Zašto to radiš, Lea?
Delovao je veoma nesrećno, ali Lea je znala da nikakvo izvinjenje
neće promeniti njenu odluku. Došlo je prekasno.
 - Uvredio si me. Čovek za koga želim da se udam i da mu rodim
decu, da s njim provedem ostatak života, ma koliki bio, nikad ne bi smeo
da mi kaže stvari koje si mi ti rekao.
Pokušao je da je uhvati za ruku, ali mu se otrgla.
- Nemoj. Pusti da idem.
- Moraš me shvatiti. Zamisli kako mi je bilo kad me je majka nazvala
da se hitno vidimo i kad mi je sve to rekla? Prvo sam bio šokiran jer je
ona tu, u gradu, a onda i sve to o tebi...
- Nemaš deset godina da bi majka mogla da te toliko promeni u
trenutku, da zaboraviš na mene, na moja osećanja, da se ponašaš kao
primitivan Balkanac kome je samo bitno koliko ih je bilo pre njega i
kakvi su bili. Ne možeš da osporavaš moj posao i ono što sam učinila s
tim terenima. Ne možeš mi reći da seksom plaćam posao.
- Znam, preterao sam. Ali shvati me, Lea. Ponekad se zapitam da li
sam zaista suviše mlad za ženu kakva si ti. Nesiguran sam, priznajem.
Ovako nešto me izbaci iz takta. Možda ja u tebi vidim savršenstvo i sad
mi je to nekako poljuljano. Bojim se... bojim se da ćeš ti vremenom
shvatiti da želiš nekog drugačijeg pored sebe. Nekog ko je kao taj Veran,
bogatog, moćnog, starijeg, zrelijeg.
Ovo bi većini žena zvučalo kao dobro izvinjenje, dobar razlog da se
predomisli i zataška svađu, ali Lea je znala šta hoće u životu. I nije mogla
da prihvati to kao opravdanje za Danijelovo ponašanje.
- Muškarac s kojim delim život bi trebalo da zna da ja nisam takva
žena. Meni je samo potrebna ljubav. A očito da ti imaš problem s tim da u
t o poveruješ. Idem, Danijele. Imaš gde da se vratiš, bivši cimer ti je sam.
A ako i nemaš, možeš mi javiti da ostaješ ovde još nekoliko dana dok se
ne snađeš. Znam da je ružno što te izbacujem, ali ne mogu sebe da
izbacim iz sopstvenog stana. A moja i tvoja veza... vreme će pokazati ima
li smisla sve što smo imali.
Pustio ju je da prođe. Već kod ulaznih vrata je zaplakala.
 8

Danijel se odselio. Kada se Lea sutradan vratila kući, zatekla je stan

potpuno isti kao i pre nego što je prestala u njemu da bude sama mlada
žena, bez stalnog muškarca. Kao da ju je pomalo iznenadilo što je
očekivala da će Danijel na bilo koji način pokušati da se tu zadrži, pa da
izmami i pomirenje. Dan je pametniji od večeri, govorila joj je majka. A
sad je to i sama videla. Da se ona svađa desila na dnevnom svetlu, u
svakodnevici koja nema iluziju misteriozne tmine noći, možda bi ona
drugačije odreagovala. Dala bi mu šansu ili bar vremena da se ispravi i
iskreno pokaže da se kaje zbog svojih reči. Bila bi milosrdnija. Sad je,
međutim, bilo kasno da nešto promeni.
Znala je njegov mesečni raspored treninga i časova na terenima.
Uglavnom su bili u popodnevnim terminima, a neki i u večernjim. Retko
su se sretali na poslu, tako da je Lea shvatala da će eventualno ćutanje,
kakvo dolazi posle ovakvih raskida, naglih i neočekivanih, sigurno moći
da traje, pa i u nedogled. Sama nije znala da li joj to odgovara ili je plaši.
Držala se svog ponosa i svoje odluke. To je svakako stajalo, ali je njeno
srce govorilo drugačije, bojkotovalo je razum i govor ilo joj kroz iskrenu
patnju. Plakala je satima, a onda brisala suze i činilo joj se da ona može
da prevaziđe slomljeno srce i uvređeni ponos istovremeno. A onda bi je
neka sitnica podsetila na njega, legla bi u krevet koji je delila s njim i
suze bi se vratile kao bumerang. Krivila je njegovu majku za sve, klela je i
proklinjala je, mada je znala da to nije smelo da se desi. Ona nikad ne bi
dozvolila drugim ljudima da unište ono što su njih dvoje imali. A on,
očito još uvek nedovoljno svoj, dopustio je da neko drugi odluči umesto
njih kakva će im budućnost biti.
Prošlo je nekoliko dana, ni sama nije znala tačno koliko. Mislila je da
se posle teškog raskida dani broje, kao i sati, pa možda i minuti, ali kod
nje to nije izgledalo tako. Prosto je prolazila kroz vreme, ne obazirući se
na datume i brojke, spavajući samo da bi mogla da se probudi i budeći se
samo da bi mogla da se umori i zaspi. Nekoliko puta je razgovarala sa
svojom dugogodišnjom prijateljicom Božicom - ona je pored Jelena bila
osoba koju je najviše volela i koja joj je najviše prijala. Kako je Jelena
ipak bila majka posvećena sasvim svom detetu i novootkrivenom
majčinstvu, a Božica je bila psihijatar, to je izabrala baš nju da joj
poverava svoje emocije. Božica je živela u blizini, bila je udata od
dvadesete, a sad je imala trideset dve. Nije imala dece i živela je veoma
opušteno, bez nekih posebnih obaveza. Tako je bila zaista pri ruci Lei u
ovom teškom emotivnom periodu. Božici je bilo jasno da je Lea vodila
borbu između svojih emocija i svojih stavova. A iz iskustva je znala da je
to jedna od najtežih borbi u ljubavnim odnosima. Prevare su nekako i
mogle da se prevaziđu, ali izdaja koja se odnosila na poštovanje nečije
ličnosti i sposobnosti bila je nešto najgore što je moglo da zauvek bude
prepreka između dvoje ljudi. Danijela je upoznala. Nije provela mnogo
vremena s njim, ali je stekla utisak da je veoma dobar momak, nesiguran
i spreman da se ušuška pored sigurne i jake žene kako bi izbegao
samostalno sazrevanje i jačanje. To joj je sad prvi put rekla. Lea je bila
iznenađena ovom procenom.
- Misliš li da nije bio dovoljno zreo za našu vezu? Za brak?
- Ne sumnjam u to da se mnogo zaljubio u tebe. To se videlo,
osećalo. Pitanje je da li se zaljubio zato što poseduješ sve osobine jake
osobe, zato što si u mogućnosti na svakom polju da ga zaštitiš i da mu
daš nešto majčinsko, što mu sigurno nedostaje.
Lea se nervozno nasmejala.
- Svaka čast na tvojim diplomama, drugarice, ali ovde grešiš.
Njegova majka mu je sigurno dala sve što je bilo potrebno, a i više od
toga, čim je on slepo sluša iako mu je dvadeset i pet, a ona se šunja po
ovom gradu ne bi pronašla nešto čime će kompromitovati njegovu
devojku.
Božica je odmahnula glavom.
- To je tvoje viđenje, subjektivno. Jesi li nekad pričala s Danijelom o
njegovom odnosu s majkom? O njegovom detinjstvu?
- Ne, ne naročito. Ali koliko sam videla...
- Ne pitam te šta si ti videla, već šta si čula direktno od njega.
- Nismo pričali o tome. Znam da je bio jako vezan za oca, a da je
majka bila ta koja je držala sve konce u rukama. Bila je snažnija od oca i
Danijel je to znao. Nikad nije govorio da je bilo nekih problema u
detinjstvu sa svojima.
- Što ne znači da ih nije bilo. Sve u svemu, to je moje mišljenje.
- Hoćeš reći da naša veza... da ne bi ni trebalo da pokušamo da je
obnovimo? Da izbegavam Danijela i tako prebolim?
Božica je klimnula glavom.
- Ti znaš šta želiš. Mislim da si spremna za brak, vezivanje, porodicu
i obaveze. Ostvarena si profesionalno i sad bi da kreneš dalje. Danijel je
mlad, za muškarca su te godine veoma labilne. U to vreme nisu ni tamo
ni ovde. Misle o ženidbi i o deci, ali se istovremeno ne oslobađaju
adrenalina u prisustvu stvari koje donose adrenalin. Još veruju da ih
žene mogu nasankati i prevariti a da ne trepnu i veoma su podložni
onome što misle drugovi, majke, sestre i ostale sudije njihovih
dosadašnjih života. Odreagovao je onako burno jer je osetio da mu se
izmiče dotad čvrsto tlo pod nogama koje si mu ti stvorila. Opet se vratio
u svoj mali grad, gde je sve delovalo mnogo sigurnije, stabilnije, gde se
poznaju ljudi i njihove tajne. Više nisi tako stamena i čvrst oslonac za
njegove nesigurne korake. Možda bi on to mogao sad da prevaziđe, da
oprosti i zaboravi, ali svaki sledeći tvoj nesiguran potez u životu njega će
jednako pogađati i on će se jednako ljuljati nesigurno kao sad. Razumeš?
Vučeš ga za sobom, a uže popušta i on počinje da paniči. Moraš ga pustiti
da poraste, da stane na svoje noge, da ne bude željan da ga neko vuče za
sobom i pored sebe.
Kad je Božica otišla, Lea je bila veoma razočarana onim što je čula.
Nije se slagala s prijateljicom, ali je potajno strahovala da je ova bila u
pravu makar u vezi s tim da njihova veza ne može da opstane.
 9

Njihov prvi susret nakon raskida desio se desetak dana kasnije. Lea
je pokazivala domaru koje delove ograde bi trebalo prefarbati s obzirom
na to da su se neki nestašni članovi poigrali sprejovima i načinili grafite
koji su narušavali izgled objekta u celini. Lea se nije ljutila na crtače,
nekad davno i ona je volela da crta po zidovima sa društvom iz škole.
Ipak, moralo se to srediti, a domar, kao čovek za sve, svakako je umeo to
da uradi. No, sada je Lea rešila da malo promeni nešto i da se zid koji
okružuje terene oboji u različite boje i tako da se unese malo živosti.
Dolazilo je lepo vreme, proleće, a zatim i leto, sjuriće se mnogo mladih
ljudi željnih da se dobro zabave, oznoje i rekreiraju, pa je Lea htela da i
centar bude obučen u razdragano ruho. Duboko u sebi želela je da ima
boju kojom može da oboji svoju dušu, svoje raspoloženje. Dobro se
držala. Znala je da se mnogi zaposleni koji su znali za njenu romansu s
mladim trenerom tenisa pitaju šta se događa s parom koji je često viđan
u poljupcima na stazi između terena, ali ništa nisu mogli da pročitaju s
njenog lica. Umela je prikrije tugu profesionalnim licem žene.
Kad je domaru objasnila šta želi od njega, krenula je prema
službenoj zgradi da uzme svoje stvari i da se odveze što pre kući, gladna
i umorna, željna da se sakrije među stranice knjige o tuđoj romansi i
tako odluta od sopstvene, bolne. Danijel se pojavio s torbom na leđima i
reketom u rukama. Kretao je na čas. Potpuno je previdela da postoji
mogućnost da se sretnu, pa je bila zatečena kad ga je ugledala. Imao je
bradu od nekoliko dana, nešto što se nije često viđalo na njegovom licu. I
bio je veoma zgodan, skoro da je zaboravila koliko.
Danijel joj je prvi prišao. Nasmešio se i pomalo stidljivo skrenuo
pogled. Lea je uspela da se takođe nasmeši, ali ga je gledala pravo u oči.
Želela je da vidi na njegovom licu zrelost, muškost, samopouzdanje, sve
ono što je Božica govorila da mu svakako nedostaje. No, nije toga bilo na
tom lepom licu. Sa užasom je shvatila da ispred sebe ima momka koji ne
zna šta da kaže, zbunjenog i izgubljenog, onog koji bi najradije pobegao a
da ne izgovori reči koje mu stoje na usnama.
- Da li si dobro, Danijele?
- Da, jesam. Ti?
 Mogla je da mu odgovori da je odlično, pa da tu bude kraj ovog
neubedljivog razgovora dvoje bivših ljubavnika, ali je bila sazdana od
drugačijeg materijala.
- Ne baš. Nisam dobro kako sam doskoro bila. Nedostaješ mi. Danijel
je poskočio. Nije očekivao ovakvu iskrenost, niti direktnost.
- I ti meni. Zašto ne bismo izašli negde i popričali?
I dalje je videla ispred sebe mladog momka, a ne muškarca. Pitala se
da li je moguće da je sve vreme njihove veze bila zaslepljena da ne vidi
kako njegove godine nisu dorasle njenom iskustvu. On je trebalo da
izgovori njen tekst, on je trebalo da preuzme inicijativu i prizna prvi
svoje emocije. Nije smeo da čeka njenu reakciju. To je neiskreno - čekati
na prvi potez druge osobe.
- Nisam sigurna da ima smisla.
- Sad si rekla da ti nedostajem. Zašto nam ne daš šansu?
Bila je opet rastrzana između želje svog srca i iskustva svog razuma.
Ali sad je razum bio malo jači, malo ubedljiviji.
- Nije nam trebalo ovo. Sve je moglo da prođe bez svađe. Samo da si
malo više ve rovao u mene. A i u sebe.
Kad je ovo izgovorila, znala je da napokon veruje u to da nisu jedno
za drugo. On joj nije dorastao.
Možda bi za neke drugačije parove ovakva svađa bila prolazna,
možda bi se pomirenje kad-tad desilo. Ali za nju, ženu koja zna šta hoće i
koja instiktivno oseća stvari, postalo je jasno da nema šta da očekuje.
Danijel ju je gledao molećivo. Kao da nije razumeo ništa od onog što
je Lea izgovorila.
- Možemo da pričamo o tome. Hajde da se nađemo kasnije u kafiću,
tu blizu centra.
- Dobro, biću tamo u osam.
- Završavam u osam. Možeš li me sačekati desetak minuta?
Klimnula je glavom. Danijel je otišao veseliji nego što je došao. A ona
je još koji tren stajala gledajući za njim. Nije imala pojma zašto je pristala
jer je znala da njih dvoje nemaju šansu.
 10

Kada se nešto pre osam ponovo parkirala na parking rezervisan za

zaposlene, bila je mnogo raspoloženja nego kad je razgovarala s
Danijelom. Predstavila je sebi taj susret kao prijateljsko pružanje ruke
na rastanku. Tako je zamišljala da će se sve odvijati.
Popila je kafu dok ga je čekala. Kasnio je dvadeset minuta, a onda se
pojavio s cvećem u rukama. Bila je zatečena. To nije očekivala, ne od
mladića koga smatra nezrelim za pomirenje.
- Ovo je za tebe.
- Hvala, Danijele.
- Kasnim jer sam jurio po cveće. Nadam se da se ne ljutiš.
- Ne, naravno.
Danijel je seo i, umesto da odmah počne da govori, o bilo čemu, on je
pokunjeno ćutao. Očigledno da je cveće bilo sve što je mogao da smisli za
početak ovog susreta, a da je za dalje ve rovao u to da će ona nastaviti.
Lea je uzdahnula nakon nekoliko minuta neprijatne tišine.
- Ovde smo. Mada, iskreno, ne vidim način da promenimo ono što se
desilo. Danijel ju je iznenađeno pogledao.
- Mislio sam da si došla jer si želela da se pomirimo. Šta sad ovo
znači? Ponašaš se prema meni kao da sam igračka, kao da moja osećanja
nisu bitna.
Lea je sad bila više iznenađena od njega.
- O čemu govoriš, Danijele? Nisam ja započela sve ovo.
- Znaš da želim da budem s tobom. I siguran sam da jednim delom
razumeš moju reakciju na saznanje da si imala vezu s jednim od
vlasnika, a naročito je strašno što je po tebi to bila samo seksualna veza,
ništa sem toga.
- Slušaj me dobro! Nije stvar u tome da je oko toga neko drugi
napravio problem, da je neko drugi protumačio kako sam dobila posao
zahvaljujući tome što sam spavala s Ve ranom. Ali ti, neko ko je živeo sa
mnom i govorio da slepo ima poverenja u ono što imamo nikako nije
smeo sebi da dozvoli takve sumnje. Zamisli da sutra neko dođe tebi i
kaže kako si dobio posao u centru samo zato što si spavao sa mnom?
Uvredilo bi te, naravno, ali ne bi trebalo da te to muči jer znaš istinu.
Dakle, nije problem u razumevanju tvoje reakcije, već je problem što to
nije smelo da se dogodi na onakav način.
Opet ništa nije shvatao, to mu se videlo na licu.
- Imam osećaj da ti želiš da prekineš sa mnom, a da ti je ovo dobro
opravdanje za takav postupak. Šta god da sam rekao one večeri, nije bilo
toliko strašno da me odmah izbaciš iz stana i da mi staviš do znanja da
sam manji od tebe. Moja majka je bila u pravu kad je rekla da je
pogrešno što smo u tvom stanu. Tu si uvek u prednosti.
- Nije valjda mislila da nas tera u podstanare pored stana koji imam?
Danijele, nisam planirala da se ovo desi. Uvredio si me, ponizio si me,
dao si mi do znanja kako sumnjaš u moje kvalitete i sposobnosti. A
zašto? Zbog žene koja je odmah stavila do znanja da ne želi da te vidi
pored starije žene, naročito ne pored nadređene. Danijelovo lice biloje
veoma ljutito.
- Moja majka nije bitna u ovoj priči.
- Veoma je bitna, ona je ta koja je iskopala moju nekadašnju vezu s
vlasnikom centra i bacila ti u lice.
- Kad-tad bih to saznao.
- Ne bi. Nema šanse. Nikome to nije bilo važno, čak ni meni samoj, a
ljudi koji su to naslućivali odavno su zaboravili da se tako nešto moglo
desiti. Ne znam od koga je to čula, ali nije ni važno. Dovoljno je što je
kopala kod moje sekretarice informacije o meni, pa mi je jasno da se nije
smirila dok nešto nije pronašla.
- Molim? Šta pominješ sekretaricu?
- Da, pitaj svoju majku zašto je dolazila u moju kancelariju. I pitaj je
šta je tražila u mom stanu sutradan nakon naše prve i poslednje večere?
- Lea, šta govoriš?
- Znam šta govorim. Htela sam da nas zaštitim, pa ti zato ništa nisam
rekla. Htela sam ono što ti nisi uspeo da učiniš - da sklonim sve što može
da nas dovede u problem, a što dolazi od drugih ljudi. Ja sam prećutala
da je tvoja majka meni jasno stavila do znanja da će nas rastaviti kako
bih tebe poštedela muka, problema i svađa. Verovala sam da se ne može
dogoditi da muškarca, koji je meni izgledao svoj i odrastao, majka
nagovori da promeni svoja osećanja. A ti si odmah učinio suprotno. Nisi
prećutao, nisi me zaštitio, već si me napao. U tome je razlika između nas
dvoje. I zbog toga smo nas dvoje završili. Možda je ipak najbolje da ti
majka nađe ženu koja će sasvim odgovarati njenim kriterijumima.
 Izjurila je iz kafića, nije ponela ni njegovo cveće. Osećala se slabom
jer mu je rekla sve ono što je jednom sakrila. Nije imala druge
argumente da ga otera od sebe. Zaista ga je volela, pa čak i nezrelost koju
je otkrila i koja ju je šokirala nije mogla da umanji tu ljubav. Ali ona je
odavno držala sve konce u rukama, navikla je da se suočava s
problemima i ne beži od njih, imala je principe u koje je verovala. Ovaj
momak joj je sve poremetio. Baš sve.
Tek što je odmakla kolima blok dalje, zazvonio joj je mobilni. Javila
se znajući ko je.
- Lea, molim te. Nemoj ovako da odlaziš. Vrati se po mene.
Zvučalo je mučenički. On je patio. Možda jeste bio nezreo da se suoči
s ljubavnim problemima kao muškarčina, ali je patio kao žena. A tome
nijedna prava žena ne bi odolela.
- Čekaj me ispred kafića.
Okrenula je kola, ne baš po propisima, ali tog trenutka ništa i nije
bilo kako je trebalo da bude. Ispred kafića je stajao s cvećem u rukama.
Kad je otvorio vrata, rekla mu je:
- Nemoj ništa da govoriš. Molim te, samo ćuti.
 11

Ležali su u krevetu goli, jedno pored drugog, iscrpljeni u borbi dvoje

ljubavnika koji žele da pokažu onom drugom koliko su dobri, strasni i
vredni voljenja. A kad je ta borba okončana bez proglašenja pobednika,
gledali su svako na svoju stranu, zamišljeni, pitajući se šta će biti dalje.
Lea se prva okrenula ka njemu. Dodirnula mu je jake, snažne grudi,
meku kožu oko bradavica. Nedostajalo mi je ovo.
Danijel se nasmešio. Video mu se umor na licu.
- I meni. I ne samo to. Mnogo sam razmišljao kako je moguće da u
jednom trenutku sve bude sjajno, a da se u sledećem sve pokvari.
- I mene to oduvek brine i zanima, ali odavno sam se pomirila s tim
da nemam odgovor. I šta dalje? Šta da radimo ti i ja, Danijele?
Očekivala je neki odgovor, makar i najbesmisleniji - da zaborave da
su se ikad posvađali. Očekivala je da će on preuzeti inicijativu sad kad je
najjači kao muškarac - posle zadovoljenja sebe i svoje partnerke. Ali on
je ćutao.
- Zašto ćutiš?
- Bojim se da ne znam šta da kažem. Sve zavisi od tebe. Ne mogu
tražiti da se vratim o vde jer ti bi trebalo da me pozoveš. A opet... nisam
siguran da bi to trebalo da se desi, bar ne dok ne rešim stvari koje su se
iskomplikovale našim raskidom.
- Kakve stvari? Nešto si uradio što nije trebalo?
- Bio sam ljut na tebe one večeri, izbacila si me kao neko siroče koje
te je naljutilo i ti mu ne dozvoljavaš više da uživa tvoju milostinju.
- Znaš da nije bilo tako. Izbacila sam te samo zato jer nisam imala
drugog izbora. Pobogu, pa nisam mogla ja da se izbacim iz svog stana,
malo je bizarno to pomisl iti. A i rekla sam ti da ostaneš koliko bude
potrebno dok se ne snađeš. Ja sam bila uvređena i povređena, razumljivo
da nisam bila baš bistre glave i osetljiva na sutrašnjicu.
- Svejedno, ja sam bio ljut. Povređen, tačnije. Ako sam i preterao s
nekim komentarima, nisam mislio da ćeš tako reagovati. Mislio sam da ti
je više stalo do mene.
Lea ovo nije mogla da prokomentariše. Smatrala je da mu je
dovoljno dala do znanja koliko je slaba, s obzirom na to da ga je dovela
kući, spavala s njim, iako je pre toga g ovorila i sebi i njemu da od
pomirenja nema ništa.
- Tada sam pozvao majku. Ne znam zašto, ali sam morao da
razgovaram s nekim ko me poznaje, ko je uvek na mojoj strani. Rekao
sam je da si me izbacila iz stana.
- Požalio si se njoj prvo?
- A kome ću? Vidiš, sad je veoma kompl i kovano reći joj da se
vraćam na staro. Mislim da bi bila ljuta na mene. To veče me je dugo
tešila i nudila svoju pomoć, kakvu god, da se snađem bez tebe. Ne znam
kako sad da joj objasnim da se opet vraćam kod tebe.
Mlada žena je osetila da joj se svet ruši. Dala je njemu, a i sebi šansu
da se pomire. Dala je šansu da se zaborave sve ružne reči koje su
razmenili. Čak je htela da prevaziđe otkriće o njegovoj nezrelosti. A on je
opet uveo svoju majku na velika vrata, caricu koja je odlučivala o
njihovoj budućnosti.
- Onda nemoj da se vratiš. Jednostavno je.
Ustala je i brzo se obukla. A onda ga je pogledala kao stroga šefica
nezadovoljna onim što on radi.
- Danijele, ovo je bio seks za oproštaj. Nema potrebe da se više
viđamo. I kad se sretnemo na poslu, samo ćemo se javiti jedno drugom.
- Zašto sad to govoriš? Daj mi vremena da popravim štetu, da
spremim mamu na to da sam opet s tobom. Ne mogu da gazim ni preko
njenih osećanja, valjda to razumeš?
- Ništa više ne razume m. I ne zanima me. Tvoja majka je očito
najvažnija žena u tvom životu, još uvek. A ja sam suviše sebična u ljubavi
da ne mogu da dozvolim da budem druga. Imam i ja majku, pa nikad
nisam dozvolila da mi određuje emocije, život i sledeće poteze koje ću
napraviti. Potreban mi je takav čovek. A ti si još mladić.
Danijel je skočio iz kreveta.
- Govoriš da sam nezreo za tebe, da sam klinac? Kako to ranije nisi
primećivala, kad si tako ubeđena u ovo što govoriš?
- Nije bilo prilike da mi se takav pokažeš. Kod prvog problema koji si
morao sam da rešavaš ti si poklekao. Sad se plašiš majke i onog što će ti
reći ako nastaviš sa mnom. Besmisleno je, veruj mi. I Danijel se posle
ovih reči brzo obukao. Videlo se koliko je uzrujan. A kad je krenuo ka
vratima, pogled mu je bio skoro hladan.
- Možda je i bolje ovako. Uvek sam se plašio da te ne zaslužujem, da
si preterano dobra za mene. Ti jesi uspešna i prele pa žena, ali nisam baš
siguran koliko si zaista dobar i osećajan čovek. U mom malom rodnom
gradu ovo drugo je ipak važnije.
S tim rečima je napustio njen stan. A Lea je ostala da miriše
posteljinu po kojoj se valjalo njegovo telo. Nije plakala, bila je suviše
uvređena onim što joj je rekao da bi mogla sebi da dozvoli još slabosti.
Možda više i nije patila, njena ljubav je bila pritisnuta i odgurana
osećajem gorčine na usnama.
 12

Nekoliko dana kasnije na stolu u kancelariji našla je papir potpisan

Danijelovom rukom. Dao joj je otkaz, bez objašnjenja, službeno. Lea je
bila van sebe. Nije znala šta da učini. Bila je sigurna da beži od nje.
Možda ga je majka posavetovala kako je najbolje da se što pre izgubi iz
njene blizine ako želi da je zaboravi. Obuzelo ju je kajanje. Znala je da on
voli taj posao. Teniski treneri koji su imali samo znanje i talenat a ne i
mnogo uspeha u karijeri kao igrači nisu imali puno šansi da se zaposle. A
sad je ostavljao posao koji voli jer mu je bivša devojka u stvari šefica.
Razmišljala je šta da radi. Mogla je da ga pusti da ode, da potpiše taj
papir i pozove jednog od desetine trenera koji su joj se javljali za posao.
Tako bi olakšala i samoj sebi tihu patnju kojoj se svakodnevno opirala.
Ne bi ga viđala, ne bi znala ništa o njemu i vreme bi učinilo svoje. No,
znala je da ona ne bi mogla da prevaziđe činjenicu da on nema posao, a
možda i da ne može više da se zadrži u gradu zbog toga što je ona sebi
olakšavala patnju. Zato je rešila da ipak razgovara s njim. Poslala je
Miljanu po njega kad mu se završio čas, pa je u kancelariji duboko disala
kako bi održala kontrolu nad svojim emocijama.
Danijel se pojavio i delovao je kao da se jednako kontroliše kao i
ona. Možda je očekivala da će mu pogled biti izgubljen, da će ući pognute
glave, da će biti bojažljiv. Ne, Danijel nije bio takav. Ušao je veoma brzo,
kao da je u prolazu. Videlo se kako želi da ovaj razgovor, ma u kom
pravcu da krene, okonča što pre. Lea je zatvorila vrata za njim.
Pretpostavljala je da neće moći da se izbegne nota privatnog čak i u
ovakvom poslovnom razgovoru, pa je želela bar da Miljana ne čuje
eventualne ružne reči bivših ljubavnika.
- Zvala si me?
- Da. Našla sam tvoj otkaz na stolu. Mogla sam odmah da ga
potpišem i da to bude sve. Ali nisam. Pošto znam da ideš zbog mene,
smatram da bi trebalo da pokušam da te odgovorim od toga. Ovakav
posao ćeš teško naći, sam si svestan toga. I voliš ga, uživaš u njemu.
Nemoj da bežiš jer sam ti ja nadređena. Glupo je i detinjasto.
Danijel ju je besno pogledao.
- Ponovo mi govoriš da sam detinjast i da pravim nezrele procene.
Baš lepo! Ni otkaz ne mogu da dam a da ti ne daš sebi za pravo da me
prosuđuješ i procenjuješ!
 Lea je bila zbunjena količinom prezira koji je izbijao iz njegovih
zelenih očiju.
- Nisam mislila ništa loše, ali jeste besmisleno i glupo da daješ otkaz
jer sam ja tu negde. Ne viđamo se, nemaš mnogo kontakta sa mnom.
Vremenom ćeš sve zaboraviti, prevazići ćeš ono što smo imali. Bežanje
nije rešenje.
- A otkud znaš da odlazim zbog tebe? Misliš da se čitav moj svet,
jadni mali život provincijalca, vrti oko tebe? Lea, možda grešiš. Možda
nije baš tako. Možda samo želim da se vratim u grad koji jeste mali i
dosadan, ali u kome bar znam šta mi ko misli, ko je s kim spavao i kako je
vaspitan prema svojim i tuđim roditeljima. Nema iznenađenja, nema
previše lupanja glave. Nema potrebe da se neko nakon meseci velike
ljubavi izjasni kako smatra da imati mlađeg dečka nije toliko pametno.
Nisam ja glup momak, Lea. I to što sam slab na svoju majku nije odraz
moje gluposti, već slabosti. A ako misliš da su pravi muškarci kakve ti
želiš imuni na slabost i svoje majke, onda grešiš. Ti si donela krajnju
odluku o našoj vezi. Prihvatio sam to. Ali ne idem zbog tebe. Idem zbog
sebe. I nemoj da preuzimaš ulogu dobre Majke Tereze jer ti ne stoji.
Samo to potpiši.
Nikad nije zvučao tako samouvereno kao u tom monologu. Imao je
snagu u glasu, odlučnost u gestikulaciji. Lea je drhtavom rukom uzela
olovku. Ponizio ju je - dao joj je do znanja da ne bi trebalo da se oseća
kao pobednica ili kao manja gubitnica u ovoj njihovoj priči. On je išao
dalje, a ona je ostajala tu gde je sve moglo da je seća na njega. On se
vraćao bivšim devojkama, svom gradu, naručju svoje majke i tu nije
moglo da mu bude loše. Biće ušuškan. A ona ostaje da traži dalje
savršenog muškarca za svoj skoro savršen život. Potpisala je papir.
Pružila mu ga je.
- Reci Miljani da to završi što pre. Da te ne zadržavamo ovde kad
toliko želiš da odeš. Glas joj je zadrhtao. Danijel je otvorio usta da nešto
kaže. Izgledalo je kao da će se dogoditi čudo u kome će oboje shvatiti da
se još vole i da je sve ovo što čine zaista ludost. Onda joj je zazvonio
telefon. Čarolija se prekinula. Danijel je izleteo iz kancelarije, a Lea je
znala da će zaplakati.
 13

Lea je nastavila život tamo gde je stala pre Danijela. Imala je posao
koji je bio lep, nesvakidašnji, dovoljno razrađen i postavljen na dobre
temelje da je mogla biti opuštena i bez većih stresova. Imala je prijatelje
s kojima se viđala na popodnevnim kafama, na ručkovima i večerama.
Imala je svoje roditelje s kojima je najčešće delila nedeljna popodneva.
Jedino su joj noći bile sumorne, usamljene i nedovoljno ispunjene. Nije
volela previše bučna mesta kao što su klubovi, a i sa trideset godina je
smatrala da je takav noćni život prevazišla. Noć je bila jedini deo dana u
kome je dopuštala da joj Danijel nedostaje.
Ništa nije znala o njemu. Neki zaposleni su, međutim, ostali u
kontaktu s njim. Bio je omiljen među njima zbog svoje jednostavnosti i
šarma, dobrodušnosti nekarakteristične za tipične moderne lepe
mladiće. No, oni nisu govorili direktorki centra ništa, pošto su bili sigurni
da nju nije ni briga. Retko ko je mogao pomisliti da Lea pati za
Danijelom. Ništa u njenom ponašanju nije ukazivalo na to. Zato joj nisu
ni govorili šta znaju o njemu, a ona je bila suviše ponosna da pita.
Prošlo je godinu dana od rastanka s Danijelom. Lea je upoznala
muškarca u kog se zaljubila, ne tako brzo kao u Danijela, ali dovoljno da
pokuša da ostvari vezu s njim koja ima perspektivu za nešto ozbiljnije.
Zvao se Milan, bavio se sličnim poslom, vodio je veliki hotel na ulazu u
grad, poznat kao stecište javnih faca, mesto gde odsedaju ljudi s
dubokim džepom i žene s plitkim moralom koje te džepove prazne.
Hotel je uprkos tome važio za najbolji i najekskluzivniji u gradu. Milan je
u Lein sportski centar dolazio s prijateljima na fudbal, najčešće u
večernje termine, ali jednom se zadesilo da je Lea ostala mnogo duže na
poslu zbog neke humanitarne sportske akcije, pa su se sreli. On se
zaljubio na prvi pogled. Imao je četrdeset godina, bio je razveden i otac
devojčice od osam godina, sposoban da u prvi mah oceni ženu koja ima
ono nešto što je tražio u bivšoj, ali što nije našao. Padao je na crnokose, a
Lea je imala stila i stav koji ga je oborio s nogu. Nije se smirio dok je nije
pozvao na večeru. Tada je Lea vide la da pred sobom ima čoveka koji zna
šta hoće, koji je sav svoj i koji odgovara njenim standardima. Bio je
nežan, strpljiv i pravi džentlmen i sve se to okrenulo u njegovu korist, pa
je Lea postala njegova devojka. Nakon još godinu dana postala mu je i
verenica.
 Bila je srećna. O tome je jednog popodneva u Božici noj kući i
govorila.
- Milan stalno traži da odredim datum svadbe. Prosto me pritiska, a
ja bih da još malo sačekamo. Lepo nam je i ovako, prelepo. Ne vidim
zašto bismo žurili.
- Možda želi decu.
- Ima jedno dete, ne verujem da baš žuri da dobije drugo.
- Voliš li ga, Lea?
Božicin pronicljiv pogled tražio je u Leinim gestovima odgovor više
nego u njenim rečima.
- Da, volim ga.
- S Danijelom si bila spremna da uđeš u brak posle samo nekoliko
meseci zabavljanja. Šta te koči da to uradiš s Milanom, a već je dovoljno
prošlo od veridbe?
Nije volela kad joj se pominjao bivši.
- Danijel je zaboravljena priča. To nema veze s njim.
- Ja to nisam ni rekla. Samo sam pitala kakva je razlika u odgovoru
na prosidbu između njih dvojice? Očito da je Lea bila bez odgovora.
- Ne znam. Možda sam sad malo opreznija nego onda.
- Ne, nego nisi sasvim sigurna kao što si bila s Danijelom. I to je u
redu, nema potrebe da žuriš.
Kad je nešto kasnije došla kući, Lea je bila loše raspoložena. Milan ju
je pozvao s nekog sastanka da je pita hoće li prespavati kod njega. Tako
su žive l i, od stana do stana, malo kod nje, više kod njega. Počela je da se
pita da li ona nesvesno izbegava da donese konačnu odluku i započne
zajednički život sa svojim verenikom.
- Boli me glava, nešto sam loše volje danas. Ostaću kući, da se
odmorim. Sut ra se vidimo.
- Ako nešto treba da ti donesem, tu sam.
- Hvala ti. Ljubim te, čujemo se kasnije.
Prekinula je vezu i bacila se na krevet. Nije je bolela glava, ali jeste
duša. Ovo nije bilo fer prema Milanu. Ponašala se prema njemu kako nije
zasluživao, a on ju je trpeo, bez pogovora, uvek tako prokleto strpljivi
zaljubljen. S Danijelom je bilo drugačije. Njega je od prvog dana želela da
viđa kad god je to bilo moguće, zato su tako brzo počeli da žive zajedno.
Da li je to bila prava ljubav, a ovo je samo l jubav u pokušaju? Mučila se
da pronikne u tajne sopstvenog srca, ali često slomljeno srce ne donosi
odgovore na sopstvena pitanja. Kad zarasta, ono u ožiljcima drži i mnoge
nerešene dileme, a potrebno je ponovo otvoriti te ožiljke da bi se našlo
rešenje.
Pozvala je Milanov broj. Čim se javio, osetila je olakšanje. Mogla je
napokon da prevari samu sebe, da izgovori reči kojih se toliko plašila.
Nije smela da dopusti da jedan bivši, mamin sin, bude prepreka njenoj
sreći.
- Želim da se venčamo na jesen.
- Molim? Lea, jesi li ozbiljna ili je glavobolja postala toliko jaka da ne
znaš šta govoriš? Jasno je osetila sreću u Milanovom glasu.
- Potpuno čistog uma ovo govorim. I mogao bi da dođeš kasnije.
Tablete protivbolova će rešiti sve. Tako je Lea napokon rešila da se uda.
Jelenu je izabrala za kumu. Božici je i dalje čuvala tajnu da će na jesen
obući venčanicu.
 14

Leto je bilo u punom jeku, a pred Lein godišnji odmor trojica

vlasnika su se okupila i pozvala i nju na sastanak. Našli su se u jednom
restoranu. Veran, čovek s kojim je nekad imala nešto manje od veze,
oduševio se njenim izgledom.
- Dugo te nisam video. Ti znaš da ja ne volim da se bakćem oko
stvari koje savršeno funkcionišu i bez mene, ali moram priznati da sam
oduševljen onim što si napravila od centra.
S tim su se slagali i ostali vlasnici. Lea se ipak pitala čemu ovaj
sastanak. Za nedelju dana je trebalo da putuje s Milanom u Tunis, na
dvonedeljni odmor koji bi im pokazao mogu li da funkcionišu kada su
dvadeset četiri sata zajedno, jer još to sebi nisu priuštili. Njegove
obaveze su bile mnogo zahtevnije od njenih, a i kad bi našao vremena da
odu na neki vikend zajedno, Lea bi pronašla dobre izgovore da to odlože.
Radovala se ovom putovanju, bio je to najbolji test za proveru budućeg
života udvoje. Vlasnici su posle mnogo pohvala na njen račun napokon
izgovorili šta imaju na umu. Kako se Lea pokazala savršenom za svoj
posao i kako je dovela sportski centar do savršenstva, koji kao takav
može da se održi uspešno godinama, dogovorili su se da joj ponude
drugu funkciju, koja je pak nosila mnogo veću zaradu, ali i odgovornost.
Želeli su da kupe još nekoliko sportskih terena u gradu i stotinak
kilometara oko njega. Imali su već spisak od desetak objekata koje bi
veoma povol jno otkupili, a onda lako doveli u red za kori šće nje. Tražili
su osobu koja bi te terene obilazila, procenjivala i vodila glavnu ulogu u
svim fazama eventualnog otkupa, adaptacije, zapošljavanja i upravljanja.
Ona bi postavljala direktore i nadgledala svaki posao. Lea je bila
polaskana ovom ponudom, ali je zamolila nekoliko dana da razmisli, bar
do odmora.
Mučila je ju je cela ta priča. Bila je ušuškana na svom radnom mestu.
Imala je solidnu i redovnu platu, njome je plaćala račune i dobro živela.
Promena bi mogla da unese haos, naročito sad kad je pred ulaskom u
bračnu luku. Opet, dopadalo joj se da ima izazova u poslovnom smislu.
Odavno je završila sa strašnim stanjem koje je zatekla kad je stigla u
propali, oronuli centar, u koji su samo deca dolazila da se povremeno
poigraju. Mnogo je truda uložila da pronađe načine da osposobi, proširi i
usavrši terene, a onda i da privuče masu ljudi koji su tu svakodnevno
dolazili. Na kraju je ipak odlučila šta će, žudeći da ne stoji u mestu, ma
koliko to mesto bilo lepo i prijatno. Nije želela da se ušuškava kao što bi
to radio Danijel. Pozvala je Verana i rekla mu da prihvata nov posao pod
uslovom da ona odredi kandidata za novog direktora centra koji
napušta. Vladan se odmah složio, a Lea je tražila da to bude Miljana,
njena dugogodišnja sekretarica, žena-zmaj, sposobna za sve. I to je
prihvaćeno. A s novim poslom je trebalo da počne odmah, čim završi s
odmorom i raspakuje kofere. Dobila je dve kancelarije u poslovnom
centru, odmah do agencije za osiguranje, koju je vodiodrugi vlasniki koji
joj je obezbedio da ima povlastice kao što su službeni auto, bonovi za
gorivo, vrhunski namešten prostor za stranke i ostalo što joj je moglo
zatrebati.
 15

Odmor je došao i prošao. Na prvi pogled Lea nije mogla ništa da

zameri Milanu i njegovom ponašanju. On se svojski trudio da im svaki
zajednički trenutak bude ispunjen nežnošću i pažnjom. Ali kad se vratila,
Lea je odmah pozvala Božicu i poverila joj da odmor ipak nije bio
idealan.
- Nervira me kako hrče. Nije da nikad nisam spavala pored
muškarca koji hrče, ali njegovo hrkanje je tako... nepodnošljivo. Ujutru
odmah trči pod tuš, čini mi se kao da bi umro na licu mesta ako ne bi to
uradio. Sporo doručkuje. Toliko sporo da smo ostajali zadnji u
hotelskom restoranu. A stalno izbegava sunce. Mislim da se suncobran
umorio od njega i da je jedva čekao da odemo odande. Božica je počela
da se smeje. Lei to nije bilo naročito zabavno.
- Možda tebi zvuči besmisleno, ali mene je to strašno nerviralo. A
opet, ne mogu da kažem da je on loš muškarac. Daleko od toga. Stalno je
nasmejan, trudi se da mi ugodi, gleda me kao princezu. Imala sam osećaj
da su mi sve žene u hotelu zavidele na tretmanu, pošto su njihovi
muškarci samo gledali kako da pobegnu od njih.
- Lea, od mene tražiš nešto veoma teško. Želiš moje mišljenje, a ne
znam šta će se desiti ako ga izgovorim iskreno i ako se ispostavi da ja
nisam sigurna u to da bi trebalo da se udaješ.
- Samo mi reci šta misliš. Znaš da nikad nisam slepo slušala tvoje
savete, samo su mi pomagali da lakše dođem do svojih skrivenih misli,
do podsvesti.
- Znam, ali sad je delikatno. Ti si se obećala tom muškarcu. Rekla si
da se udaješ za njega i spremila si sebe za to. Moje mišljenje nije baš u
skladu s tvojim odlukama.
- To znači da misliš kako on nije za mene?
- Ili ti za njega. A možda i jeste jedno za drugo, samo ga ne voliš.
Činjenica je da ti se sviđa, da si zaljubljena u način kako te tretira, ali
njegovo hrkanje, sporo doručkovanje i posvećenost suncobranu nisu
razlog da te neko izbaci iz takta osim ako u sitnicama istresaš svoje
nezadovoljstvo. Lea se snuždila. Nije se ljutila na Božicu. Verovala je da
ima pravo. To nije bila prava ljubav. Ali zar je trebalo da ostane sama
čitavog života? Da čeka nekog novog maminog sina u koga bi uložila
prave emocije?
 - Da, moguće je. Ali ja se neću predomisliti. Udaću se za njega.
Počinjem da mislim kako za brak i ne bi trebalo birati one u koje smo
ludo zaljubljeni, već one koji su toliko zaljubljeni u nas da poštuju svaki
delić našeg bića. Milan me nikad ne bi potcenio u poslovnom smislu ako
bih ga razočarala u ljubavnom. On bi pričao sa mnom. On bi doneo
odluke svojom glavom. I znam da me njegova kćerka iz prvog braka ne
voli. Nisam joj simpatična. Otvoreno mi je priznao kako je rekla da sam
suviše uobražena za njen ukus. Ali to mu nije poremetilo potrebu za
mnom. Nije me odbacio, niti je pokušao da nas dve zbliži. Razumeš? To
mi je potrebno, da neko kome verujem veruje samom sebi.
- Da, razumem. Mnogi brakovi iz ljubavi brzo propadnu, pa je
logično da tako racionalno razmišljaš o ljubavi. Mada, ja sam i dalje
starog kova. Ne bih nikada sklopila brak bez one prave, rizične ljubavi.
Lea je bila veoma tužna nakon ovog razgovora. Nekada je bila idealista.
Verovala je da postoji ljubav koja nema prepreke. Sad, nakon Danijela,
negde je taj ideal nestao. Sahranila ga je svesno i sad je samo mogla da
žali nad njegovim grobom.
 16

Obišla je tri sportska objekta sa spiska koji su napravili vlasnici, za

koje je sad radila kao portparol, zamenik i menadžer. Oni su imali novac,
a ona sposobnost i veoma se dobro znalo šta je čiji posao. Sva tri objekta
je odmah odbacila. Ne samo da su bili u lošem stanju i da je njihovo
obnavljanje trebalo da ih košta mnogo već je bila uverena da prostor nije
dovoljan niti je lokacija bila atraktivna za brzo vraćanje uloženog.
A onda je mesec dana pred zakazanu svadbu krenula kolima na
periferiju, gde je trebalo da pogleda četvrti obje kat. Taj je obećavao.
Sagrađen je nekoliko godina ranije i imao je veliku površinu, ali je
vlasnik, nekadašnji rukometaš, naglo propao usled kockarskih dugova
svog sina i nije dovršio započeto. Sad je to prodavao po relativno dobroj
ceni i Lea se nadala da će to biti njen prvi započeti posao na novom
radnom mestu.
Gužva u gradu je bila užasna. Svi su nekuda išli, kao muve bez glave.
Lea je razmišljala o tome da sledeće nedelje mora da pronađe venčanicu.
Nije tražila ništa posebno, radije bi se opredelila za pomalo jednostavnu
venčanicu koja priliči njenim godinama. No, u tome će joj pomoći Jelena,
stručnjak za modu. Lea je prepustila svojoj majci i budućoj kumi
planiranje detalja. One su, zajedno s Milanom, koji je aktivno učestvovao
u pripremama, dobro napredovale. Našle su restoran, našle su
dekoraterku prostora, obavile su zakazivanje dolaska matičara i već
poslale pozivnice. Lea je mogla prilično da se opusti, kao da je skoro bila
nezainteresovana za sopstveno venčanje. Dovezla se oko podneva do
ulaza u sportski centar. Odmah je primetila da je zaista prostran, ali da
ima samo tri teniska terena i dva nedovršena fudbalska. S desne strane
pored kapije bila je staklena zgrada, službena, a preko puta nje veliki
kontejner, tačnije svlačionica. Već je Lea imala u glavi kako će taj
„kontejner” nestati s lica zemlje. Ušla je i srela se s mršavim bradatim
muškarcem u odelu. Odmah je znala da razgovara s jednim od
zaposlenih. Obratila mu se i ispostavilo se da je on direktor zdanja, inače
vlasnikov rođeni brat. Proveo ju je da joj pokaže prostor i terene, a Lea je
postavljala desetine pitanja i dobijala dobre odgovore. Na kraju mu je
zahvalila i pošla nazad, ka izlazu, spremna da odmah pokrene akciju,
ugovori kupoprodaju i angažuje arhitektu s kojim je već radila. Na ulazu
je skoro udarila u čoveka koji je hodao unazad dobacujući reči nekoj
nasmejanoj mladoj devojci koja je odlazila kući. Čovek se okrenuo, a
onda su se oboje zaledili.
Stajala je oči u oči s Danijelom. Da, bio je stariji, delovao je i krupnije
u onom pozitivnom smislu za muškarca. Najčudnije je bilo to što je bio u
savršeno skrojenom odelu, nekarakterističnom za njega.
- Lea! Ne mogu da verujem da sam naleteo baš na tebe! Otkud ti
ovde? Jedva je umirila glas da je ne izda koliko je bila uzbuđena.
- Došla sam nešto da pogledam.
- Ovde nemaš mnogo toga da „ukradeš”, veruj mi. Tvoj centar je za
ovo mesto hotel s pet zvezdica prema motelu na seoskom putu. Kako si?
Delovao je tako hladnokrvno da je Leu to pomalo nerviralo. Nadala
se samo da se na njoj ne vidi kako joj srce ludački udara.
- Dobro sam. Ti? Radiš ovde?
Nasmešio se. Imao je onaj osmeh dečaka, iako je bilo više nego očigl
edno da je izgubio nešto od svog dečačkog šarma. Izgledao je kao
muškarac.
- Tako nekako. Predivna si, kao nekad.
- Ti si drugačiji.
- Misliš da sam odrastao jer sam u ovom odelu?
- Da, navikla sam na tvoje trenerke. A i kosa ti je malo duža.
- Moderni trendovi. Dovoljno sam dugo ovde da sam uhvatio korak s
modom.
Namignuo joj je, ali Lea je osećala da joj se na neki način ruga.
Govorio joj je, u stvari, da je sad i on jedan od gradskih likova, a ne više
palanački dečak s kojim se nekad zabavljala.
- Sve vreme si živeo ovde?
- Ne baš, ali veći deo vremena da.
I nikad je nije potražio, mislila je s gorčinom.
- Drago mi je što sam te sreo. Moram da idem, inače bih te pozvao na
piće. Bez cveća, sigurno.
Kao da se nekoliko sekundi dvoumio šta da učini, a onda je ipak
pošao prema staklenoj zgradi. Bila je začuđena što je u odelu. Nije nosio
torbu, što znači da nije išao na terene. Jedva je uspela da izađe kroz
kapiju. Mislila je da će se onesvestiti jer joj je razum poludeo, emocije su
je preplavile i mogla je da vrišti na sav glas od neke čudne nemoći koja ju
je sasvim obuzimala. A onda je videla devojku naslonjenu na zid susedne
zgrade. Bila je visoka plavuša, dugih nogu, u prekratkoj suknji. Znala je
po pogledu te lepotice da je čekala baš Danijela i da je bila
zainteresovana ko je ova lepa crna žena s kojom je razmenio nekoliko
reči. To ju je nateralo da što pre dođe do svog automobila i uz škripu
guma pobegne s mesta zločina.
 17

Kad se vratila u svoju kancelariju, nije mogla da se sastavi. Sela je u

fotelju i svojoj novoj sekretarici, devojci koja joj je bila jedina pomoć na
novom poslu, zatražila je kafu i da je niko ne ometa narednih pola sata.
Duboko je disala da se smiri. Bilo je jasno da njena osećanja prema
Danijelu nisu umrla. Bila su samo haotična, iznenađujuće jaka i
nedefinisana. A kako je tek bila ljubomorna zbog one predivne plavuše,
mlađe i od njega sigurno nekoliko godina! Da li je to bila idealna žena za
njega? Da li je ona podobna snaha njegovoj majci? Sve ju je to mučilo.
Želela je da nazove Božicu i sve joj ispriča, jer to je bila jedina osoba koja
je realno i prizemno reagovala na njene emocije. No, znala je da ne sme
da se ponaša kao neka gubitnica koja ne ume nijedan ljubavni ujed da
očisti i zaleči sama. Zato se bacila na posao. Nazvala je Verana i
obavestila ga da je pronašla prvi objekat koji smatra odličnom
investicijom.
- Mala, imaš odrešene ruke, imaš račun i novac na njemu. Nama je
važno samo da se završi što pre, a ti sama odredi šta i kako. Nećemo se
mešati, sva trojica ti ve rujemo do be svesti.
To je Lei bilo dovoljno da odmah napravi spisak obaveza, plan koji
će je voditi kroz projekat. Osetila je uzbuđenje. Imala je nov izazov pred
sobom. Skoro da je sasvim potisnula Danijela iz glave, a onda joj je palo
na pamet da je njena politika da zadrži dobre radnike, što je značilo da bi
i njemu trebalo da ponudi posao. Ovaj put verovatno neće imati razloga
da beži. Ima lepu devojku, nov život i sigurno ga je baš briga što će Lea
voditi kupovinu i renoviranje objekta. Uostalom, ona neće biti njegov šef.
Kad se sve dovede do krajnje tačke, kad se nov objekat predstavi, nje
više neće biti tu. Radiće na nekom drugom centru.
Pozvala je vlasnika objekta. Odmah mu se predstavila i rekla da zove
u ime ozbiljnog kupca koji pristaje na cenu koju je vlasnik odredio, kao i
da želi da što pre potpišu ugovor i završe svu papirologiju.
- Gospođice, veoma ste prijatni i profesionalni, ali moram da vas
razočaram. Pre dva dana sam razgovarao s jednim kupcem i već sam u
ozbiljnim pregovorima s njim. Ako se nešto slučajno desi da on
odustane, ja bih vas pozvao. Zabeležiću broj s koga me zovete.
Lea je bila užasnuta. Nije volela kad se njen entuzijazam tako
raspline.
 - Možda sam u mogućnosti da vam ponudim nešto višu svotu od
konkurenta. Zaista nam je stalo do tog objekta.
Ovo je napamet govorila, ali je smatrala da će Vladan razumeti zašto
to radi.
- Veoma velikodušno, ali nisam ja baš toliko alav. Novac mi je preko
potreban, istina, zato i prodajem, ali imam obraz. Kad nekom nešto
obećam, onda to želim i da ispunim. Javiću vam se, gospođice. Prijatan
dan.
Kad je spustio slušalicu, Lea je bila besna kao ris. Sve joj se skupilo -
neuspeh na poslovnom planu i susret s Danijelom, koji joj je otkrio da ju
je sasvim preboleo. Milan ju je baš tad pozvao. Bila je kratka i neprijatna.
- U poslu sam. Nemoj da računaš na to da se vidimo, mislim da će
ovo biti dug dan za mene.
S razumevanjem je završio razgovor. Sad ju je i to nerviralo. Mogao
je bar malo da je prodrma iz apatije koja ju je lagano obuzimala.
 18

Na svu sreću njena mlada sekretarica je znala sestričinu vlasnika

objekta. I to se ispostavilo da su veoma dobre prijateljice. Lea joj je dala
zadatak da sazna ko je taj konkurent s kojim se već pregovara. Nije znala
šta će učiniti s tom informacijom, ali je svakako morala da z na s kim ima
posla. Sekretarici je bilo potrebno samo pola sata da sazna ime čoveka
koji je najverovatniji kupac onoga što je Lea htela za svoj posao.
- Evo, ona zna, o tome se u familiji priča. Čovek se zove Danijel
Nikitović. Lea je prebledela.
- Nemoguće! Ne, negde je pogrešila. Nazovi je ponovo i vidi šta zna o
njemu. Odakle mu novac, čime se bavi, bilo šta.
Sekretarica se zbunjeno povukla. Lea je videla pred sobom
muškarca u odelu. Da ga nije poznavala odranje i tako dobro, možda bi
lako povezala da j e taj elegantni lepotan nekakav biznismen koji kupuje
sportski objekat po povoljnoj ceni. Ali njen Danijel? Ne, on nije imao
toliko novca. Besmisleno je da ga je zaradio za tako kratko vreme, a nije
tip prevaranta i lopova da se nezakonito dočepao bogatstva. Mogao je
samo da radi za nekog ko je prepoznao u njemu šarm kojim može da
zaslepi ljude i ubedi ih u sve i svašta. Sekretarica se vratila bez odgovora.
- Ne zna ništa, samo ime, i to da je njen stric veoma zadovoljan kako
idu pregovori. Bio im je u kući, upoznala ga je, oni žive u dve kuće, jedna
do druge, pa su zajedno večerali. Una kaže da je veoma lep i da deluje
pošteno i ubedljivo. Samo to.
- Dobro, hvala ti.
Lea je znala šta joj je činiti. Ubeđena da je Danijel samo izaslanik
nekog biznismena, nika ko kupac glavom i bradom, rešila je da ga
pozove i vidi može li nekako da eliminiše konkurenciju na taj način.
 19

Kada se javio na stari broj, Lea je dobro iskontrolisala glas.

- Danijele, Lea ovde.
- Da, znam. Još uvek imam tvoj broj u telefonu, verovala ili ne.
Gorko se nasmešila. Bar je želeo da odgovori na poziv iako je znao
ko ga zove. Mogao je i da se ne javi.
- Sigurno se pitaš zašto te zovem, ali volela bih da se nakratko
vidimo, kad god ti odgovara, i da popričamo o nečemu. Posao je u
pitanju.
- Ako mi nudiš posao, hvala, ali mi nije potreban.
- Znam to. Nije u pitanju tako nešto. Ne bih preko telefona.
U stvari, Lea je želela da ga gleda oči u oči dok bude izvlačila
informacije o njegovom poslodavcu za koga kupuje terene. Bila je
sigurna da može dobro da ga proceni, da ga uhvati u laži ako bude bilo
potrebno.
- Oko sedam imam vremena za piće. Hoćeš li na starom mestu?
Staro mesto je bio kafić pored sportskog centra.
- Nisam više tamo, ne radim na terenima.
- Onda predloži neko drugo, bilo koje.
Shvatila je da ne zna kuda bi otišla na poslovni razgovor s bivšom
ljubavi nakon tolikovremena. Nova mesta kao da prosto nisu odgovarala
situaciji u kojoj se nalaze.
- Ipak može tamo, na starom mestu. Oko sedam?
- Da, vidimo se.
Odmah je odjurila kući da se istušira, presvuče i dotera maksimalno
za susret. A onda, pošto je bilo isuviše rano da bi krenula, pitala se zašto
je toliko želela da izgleda dobro za Danijela. U njoj je bilo neko zrno
sujete koje ju je, i protiv njene svesne volje, navodilo da se dogodi da je
on opet poželi. Ali nije bila sigurna ima li bilo kakve šanse protiv one
devojke koja ga je čekala. Pozvala je Milana. Potrudila se, zbog griže
savesti, da mu najljubaznije objasni da ima još jedan poslovni sastanak i
da će mu se javiti kad se vrati kući. I tad je odreagovao s razumevanjem,
a Lea se ugrizla za jezik da ne izgovori nešto što ne bi trebalo.
 20

Neobično, ali stigao je pre nje. Sedeo je na starom mestu, za starim

stolom. Kafić je bio prazan, kao da je rezervisan samo za njih. Na Leinu
sreću radila je nova konobarica, pa bar nije morala da trpi radoznale
poglede koje bi im sigurno upućivali konobari što su ih davno služili.
Danijel je bio odeven opuštenije, u košulji i farmerkama, ali joj je i sad
delovao potpuno drugačije od momka s kojim se nekad sastajala na
istom mestu u pauzama između njegovih treninga i njenog posla. Smešio
se i delovao zadovoljan što je opet vidi.
- Malo sam poranio. Dugo nisam bio ovde, pa sam se prisetio lepih
uspomena. Lepih?! Za Leu su to bile gorke uspomene, koje je dugo
pokušavala da zaboravi.
- Pusto je. Promenilo se.
- Da, vremena se menjaju. Lea, zbunio me je tvoj poziv.
- Ve rujem ti. Vidiš, zovem te jer sam saznala da se interesujemo za
istu stvar.
- To si tek sad otkrila? Ja sam to znao mnogo ranije.
Njemu kao da je bilo lako da se začikava na taj način, a njoj je padalo
sve teže jer je bilo očigledno da ju je zaboravio.
- Mislila sam na posao. Ti si zainteresovan za kupovinu sportskog
centra u kome smo se danas sreli. Danijel ju je začuđeno pogledao.
- Saznala si to? Da, jesam. U stvari, skoro da sam ga kupio. Čekaj... da
ti možda ne tražiš od mene posao?
Uvređena, Lea je brzo odmahnula rukom.
- Ne, nikako! Ja imam posao. I on se sastoji, između ostalog, u tome
da kupim terene o kojima pričamo.
Nastala je tišina. Bila je neprijatna, ali dala je vremena Lei da dobro
pogleda muškarca preko puta sebe. Kako ju je samo bolela njegova
fizička zrelost, njegova lepota i lice koje je nekad slobodno ljubila!
- Ne razumem, Lea. Šta želiš od mene?
- Da mi kažeš kako da dođem do nj ega. Onaj za koga radiš sigurno
ima svoje razloge za kupovinu. Ali možda postoji način da od toga
odustane.
Danijel je pocrveneo. Bila je to ljutnja koja se nije dala sakriti.
 - I misliš da ćeš od mene to saznati?
Nije odgovorila, samo se nasmešila, koketno, onako kako bi nekad
sigurno uspela da ispravi neku malu grešku. Ali on se ovaj put nije
nasmejao. Besno je ustao od stola.
- Mislim da je naš mali razgovor završen.
- Čekaj, Danijele! Zašto tako reaguješ?
- Zato što si me potpuno potcenila. Jednom si me izbacila iz života
jer si smatrala da sam ja potcenio tebe i tvoje sposobnosti. Nisi imala
milosti čak ni da pokušaš da me razumeš. A sad ti to radiš meni. Ja ne
mogu da te izbacim iz stana, ali mogu da se okrenem i odem.
- S tom razlikom što je onda iz tebe progovarala tvoja majka, a iz
mene govorim ja i samo ja. Tek kad je ovo rekla, Lea je shvatila da je ušla
u svađu koja vraća u prošle dane i koja sad skoro da nema veze s ovim
sadašnjim problemom.
- To i nije neko opravdanje. Ako sam ja bio povodljiv, onda se bar
može reći da nisam iskreno mislio ono što sam rekao i uvredio te. A ako
ti trezvene glave ovako nešto govoriš i tako misliš, onda to znači da si ti
makar jednako loša koliko i moja majka.
Okrenuo se i krenuo iz kafića bacivši konobarici za šankom krupnu
novčanicu. Istrčala je za njim. Napolju je počela da pada sitna kiša, ali je i
dalje bilo toplo, lepo, romantično predvečerje.
- Danijele! Stani, molim te. Nisam želela da ovako razgovaramo.
Zastao je. Kad se okrenuo, bila je iznenađena jer mu je jasno videla
suze u očima.
- Nemoj, Lea! Samo me pusti. Nisam spreman za ovako nešto. Možda
još nisam sa sobom raščistio neka osećanja. Nemoj da dozvoliš da te
zamrzim.
Zabolelo ju je kako je izgledao i kako je govorio. Želela je da
zaborave na sve terene ovog sveta, na sve poslove, samo da se zagrle.
Ništa osim toga.
- Nije mi bila namera da se svađamo. Zaista. Ovo je poslovni
razgovor koji je krenuo pogrešnim tokom. U redu, ne moraš mi reći
ništa. Odustajem. Briga me za te terene. Zaista.
- Sad si ti kao neko nezrelo dete koje želi rečima da popravi veliku
štetu. Vidiš, Lea, ja ne znam odakle ti ideja da to kupujem za nekog za
koga radim. Možda nisi ve rovala da ikada mogu nešto sam da zaradim,
da ću zauvek ostati učitelj tenisa. Pogrešila si. Ja kupujem te terene.
Novac je delom moj, a delom devojke s kojom sad živim. Majka je
prodala svoju prodavnicu i brend, koji ipak nešto vredi. Učinila je to jer
je smatrala da sam spreman da uđem u svoj posao, da ne zavisim od
drugih. A moja devojka je, s druge strane, podržala moj san. A onda se
pojavljuješ ti i, ne znajući šta govoriš, tražiš od mene da tamo nekog
kupca za koga radim navedem da odustane od kupovine. Nisi ni
pokušala da me pitaš otkud ja u tom poslu, samo si sručila svoje zahteve
i želje na sto. Kao i pre. Jaka Lea, moćna Lea želi da pokaže koliko je
svoja, najjača na svetu. Jača od mene, večitog teniskog trenera iz
provincije. Laku noć.
Ostala je otvorenih usta. Nije više mogla ni reč da izusti. On je
definitivno imao nov život, novu devojku, nov san. A njegova majka je
našla snahu kojoj je dala ne samo blagoslov već i sav imetak. Skrušeno se
odvezla kući.
 21

Nedelju dana pred svadbu završila je obećavajuće pregovore oko

malog objekta na dvadeset kilometara od centra, koji je mogao da bude
izletnički re kreativni centar. Znala je da će to biti prva njena kupovina,
ali je ostavila da se posveti projektu nakon venčanja. Nije mogla da se
otrese gorčine od susreta s Danijelom. On je uspeo u životu. Ona je, činilo
se, radila sve samo da se ne oseća neuspešnom. Udavala se za čoveka za
koga nije bila sigurna da li joj je pravi izbor. No, o tome nije smela mnogo
ni da razmišlja. Radila je posao koji ju je sve više deprimirao. Nekad je
verovala da izazovi imaju svoju pozitivnu stranu, a sad je u svemu videla
samo besmisleni stres. I baš nedelju dana pred svadbu našla se s
Božicom na kafi. Prijateljica ju je pitala kako se oseća sedam dana pred
venčanje. Lea je želela da joj kuka, ali se uzdržala.
- Dobro sam. Pomalo me muči nesanica zbog svega, ali jedva čekam
da se završi.
- Trebalo bi da jedva čekaš da počne.
Bila je to istina koja je bolela Leu. No, nazad ne da nije mogla, već
nije htela. Morala je na sve postojeće načine da izbaci Danijela iz glave. A
to će učiniti ako se uda.
Posle kafe je otišla da zakaže frizuru za venčanje. Onda se prošetala
gradom kako bi ubila vreme. Baš kad je krenula kod Milana, zazvonio joj
je telefon. Broj joj je bio nepoznat. Javila se.
- Da li je to Lea?
Nešto joj je bilo poznatom u tom glasu. I opasno.
- Da, ja sam. Ko je to?
- Marica. Danijelova majka.
Ukopala se u mestu. Naslonila se telom na zid kako se ne bi srušila.
- Zašto me zovete?
- Da ti kažem kako se moj sin za dve nedelje ženi.
Mislila je da će je udariti infarkt, toliko ju je stezalo u grudima. Ova
odvratna žena je ni sad nije ostavljala na miru. Želela je da je uništi do
kraja. Lea je prikupila poslednje atome snage kako bi joj se usprotivila.
- Lepo. Ali i ja se udajem, za sedam dana. Kakva slučajnost!
 Htela je da Marici stavi do znanja kako ne može da je povredi vest o
Danijelovoj sreći jer je i sama srećna. A duša ju je bolela, pakleno.
- Oh! Dobro, onda ništa.
Veza se prekinula. Lea je bila zbunjena. Da li je moguće da je Marica
ostala bez teksta? Ne, teško da se to moglo dogoditi. Nešto drugo je bilo
u pitanju. Leu je izjedalo narednih pola sata pitanje šta je zaista
Danijelova majka htela od nesuđene snahe. Morala je to da reši da ne bi
poludela. Pozvala je onaj broj. Marica se brzo javila.
- Zašto ste me zvali? Da mi kažete da se Danijel ženi jer ste hteli da
mi zabodete još jedan nož u srce? Ako vam je lakše, uspeli ste. Boli kao
đavo.
- Ne, nisam zato zvala. Meni je moj sin najvažniji. Briga me da
zabadam noževe u tvoje srce kad nisi više s njim. Ali jeste, zvala sam te
da ti to kažem jer ne želim da se on oženi. No, ti se udaješ, pa ne vidim
način da mi pomogneš.
- Nemojte mi to raditi! Šta hoćete, ženo, od mene?
Ovo je bio Lein krik. Nije više mogla da izdrži, toliko je želela da zna
šta se krije iza Maričinog poziva.
- On te voli. Sam Bog zna da bih najviše volela da mogu da
promenim njegova osećanja prema tebi, da ih okrenem prema devojci s
kojom bi trebalo da se oženi. Ali ne mogu. Nisam toliko moćna.
- Ne, on mene više ne voli. Tu grešite. Odavno ste uspeli da nas
rastavite i da nam ukradete ljubav.
- Voli te. Rekao mi je to juče. Svađali smo se i priznao mi je. Ujeo me
je za srce, ali sad shvatam da je to tako i da mogu samo da se povedem za
njegovom srećom. Nažalost, ali ona nije žena koju voli. Ne sme da se
venča.
Lea je drhtala, ali se i smešila, krajem usana koje su takođe
podrhtavale. Danijel je voli, ma kako to besmisleno i nemoguće zvučalo.
- Možda vam je to rekao samo da vas povredi jer ste se svađali.
- Ne, nije. Poznajem svog sina.
- Pa šta želite od mene?
- Želela sam da... ga vratiš. Da ga odvojiš od nje i ne dozvoliš mu da
se oženi.
Opet je bilo nemira u Leinoj glavi. S jedne strane, ona je bila na
korak do oltara. S druge strane, bilo je neverovatno otkriće da može da
ima Danijela.
- Ja se udajem. Ne mogu nikako da pomognem.
 - Znam. Rekla si mi.
- Naći ćete vi već način da to sredite, zar ne?
Ovo je bilo ironično sa Leine strane, ali bar je dobila i iskoristila
priliku da Marici vrati delić grubosti kojom ju je jednom „nagradila”.
Veza se prekinula. Lea je okrenula drugi broj.
- Božice, moram opet da te v idim. Hitno je. Nikad hitnije.
- Dobro, oko devet kod tebe. Kupi neko vino. U njemu je istina.
A u čemu je moja istina, pitala se Lea dok je polako nastavljala da
hoda ulicama.
 22

Te večeri je do duboko u noć pričala sa svojom prijateljicom. Milan

ju je zvao na svakih pola sata, čekajući je u svom stanu, tamo gde su
planirali da žive posle venčanja. Nakon njenog desetog izvinjenja on je
prvi put pokazao ljutnju.
- Nekoliko sati te čekam, svaki put govoriš da dolaziš brzo. Lea,
mogla si mi reći odmah da nećeš da se vidimo večeras. Ovo je već
povlačenje za nos.
Ma koliko da je želela da se izvinjava zbog svog nekorektnog
ponašanja, Lea to nije mogla. Božica ju je upravo ubeđivala da otkaže
venčanje i da pokuša da to uradi i s Danijelovim.
- Pričam sa Božicom. Ne znam zašto jednostavno ne odeš na
spavanje i prestaneš da me zoveš svaki čas.
- Zato što mi je stalo do tebe i što smatram da dvoje koji će za
nedelju dana biti venčani ne bi trebalo ovako da jure jedno drugog.
Naročito ne da jedno čeka do besvesti.
- Dosad si uvek bio mala maca kad ne bih ispala odgovorna, kad bi
kasnila ili odlagala naš susret. A sad kad se bliži venčanje, odjednom
pokazuješ drugo lice.
- Molim? Lea, zašto tako govoriš sa mnom?
- Zato što je istina!
- Čekaj, imaš li neki problem koji ne možeš da mi poveriš? Reci mi,
molim te.
- Ostavi me na miru! Ovde sedi moja prijateljica i čeka da prekinem
razgovor s tobom. Prekinula je vezu. Božica ju je gledala s čudnim
izrazom lica.
- Šta je? Što me tako gledaš? Bila sam gruba jer odjednom više nije
umiljati, strpljivi muškarac. Nikad me nije smarao, ne znam šta mu to
sad daje za pravo.
- Ne gledam te zato. Ti si odlučila, Lea, samo to još samoj sebi da
priznaš.
- Šta?
- Da se nećeš udati za Milana.
 I Lei je odjednom to bilo kristalno jasno. Odahnula je, zaplakala i
nazdravila s Božicom.
- Sad još samo da vidim ima li šanse da i Danijel tako odluči.
- Moraš pokušati. Kako god da se završi, bar znaš da si donela
odluku prema svom srcu.
- A nekad si bila protiv naše veze.
- Izgleda da ljubav ume da poljulja temelje psihijatrije. U to ime, žive
li!
Kucnule su se čašama, kao što je kucnuo i čas da Lea uđe u projekat
koji ni najbolje arhitekte ne mogu da predvide kako će se završiti.
 23

Otkazivanje venčanja je za Leu bila prava trauma. Nije uopšte

razmišljala o tome kako će ljudi reagovati. A sad se suočavala sa
svakojakim pitanjima, savetima, mišljenjima, pa i grdnjama. Najburnije
je reagovala nesuđena kuma Jelena.
- Jebeš sve pripreme, jebeš sav moj trud, moju novu papreno skupu
haljinu, ali kako je moguće da tako nešto odlučuješ pred samu svadbu?
- Jelena, nemoj da se ljutiš. Prosto se desilo, shvatila sam da ne želim
da lažem ni njega ni sebe.
- Pobogu! A ja sam mislila da sam najluđa na svetu jer odgajam dete
bez muškarca!
- Molim te, razumi me.
- Ne mogu. Ali dobro, kako hoćeš. Tvoja stvar.
Na kraju je nazvala i svoje. Majka je počela da plače.
- Tako sam se radovala. Tako sam želela da napokon nađeš nekog da
se osloniš na njega. Ne shvatam, kćeri.
- Znam, mama. Ali ti si se udala iz ljubavi, pa želim i ja.
- Zar ga ne voliš? Zašto si onda pristala da budeš tako dugo s njim, a
onda i da se udaš?
- Potiskivala sam osećanja.
- Prema onom momku?
- Da. Danijelu.
- Bože! Nikada se nećeš udati.
Prvi put je znala da je izneverila svoje roditelje i njihova očekivanja.
Bolelo ju je, ali ona nije bila nezrela žena koja bi poklekla pred pritiskom,
pa makar je pritiskali oni koje mnogo i bezuslovno voli. Na kraju je
morala da se suoči s Milanom. Doneo joj je stvari. Ona je spakovala malo
njegovih koje je zatekla u svom stanu. Susret je bio užasan, napet, pun
negativne energije.
- Obrukala si me. Strašno si me ponizila. Nikada ti to neću oprostiti.
Spustila je glavu.
- Znam, Milane. Imaš sva prava da me mrziš. Ali bojim se da bi me
još više mrzeo kad b i vremenom shvatio da ti nisi onaj pravi u mom
srcu.
 - Trebalo je da pustiš mene da to odlučim.
- Da se udam za tebe znajući da volim nekog drugog? Pocrveneo je.
- Gubio sam vreme s tobom.
- Znam. Izvini.
Izjurio je, a za njim je ostala neka čudna praznina. Lea je
predosećala - ako ne vrati Danijela, nikada se neće udati. Ako izgubi
poslednje što želi jer je već protraćila sve što je mogla da ima, neće sebi
dozvoliti da sebe i drugog zavarava. Sad je ostalo još samo jedno, ali
najteže od svega - da još dve osobe prođu kroz isti pakao otkazivanja
venčanja. Nije imala plan. Nije znala odakle da krene. Samo je želela da
ljubav pobedi - ako ne njena, onda Danijelova. Neka on izabere. To će biti
jedino pravedno rešenje.
 24

Danijel joj nije odgovarao na pozive. Pret postavljala je da misli kako

su njeni razlozi za razgovor sasvim druge prirode. I nije mogla da se ljuti
na njega.
Pokušala je da ga nađe u centru. Tamo dugo nije dolazio. Centar se
renovirao, a on je postavio iskusnog čoveka da nadzire radove. Na kraju
je morala da nazove njegovu majku. Marica je bila veoma iznenađena
kad joj je Lea rekla da ne može da nađe Danijela.
- Zašto ga tražiš? Zar ne bi trebalo da se spremaš za svadbu?
- Neće biti svadbe.
- Ne?
- Ne.
Marica je ispustila zvuk oduševljenja, ali nije komentarisala.
- Danijel je sad u kući svoje buduće.
- Kako da dođem do njega?
- Ne znam. Tamo su njeni, teško da možeš da ga nađeš samog.
Možda bih ja mogla da dođem i da ga pozovem da se nađemo, a onda da
se ti pojaviš?
- Samo ga pozovite odatle i recite mu da dolazite, a onda mi javite
gde bi trebalo da se nađete. Ja ću se pojaviti umesto vas.
- Zašto ne bih došla i ja? Ako on bude reagovao ponosno, ja ću moći
da ga podsetim na ono što mi je priznao.
- Ne, nema potrebe. Ne želim da se i sad mešate u naš u ljubav. Ako
bude ponosan i odbije da me sasluša, biće to moja rana i vaš neuspeh. I
gotovo.
Marica je pristala. Ali nakon sat vremena, kad je uzvratila Lei poziv,
zvučala je veoma nervozno.
- On može da se vidi sa mnom tek u četvrtak.
- Ali svadba je u subotu!
- Znam. Ima mnogo obaveza, stalno im dolaze gosti, strašno!
Lea je uzdahnula. Ako je ona mogla brzo da odluči da raskine svoje
venčanje, moći će i on. Samo ako bude želeo.
- Dobro. Ako može tad, šta da se radi. Neka bude taj četvrtak.
 I bio je četvrtak. Marica je rekla da dolazi ranije u grad kako bi
kupila haljinu, poklone i svašta nešto još. Sin će se naći s njom na večeri
u osam sati. Rekla mu je da dođe sam, da popričaju o nesporazumu koji
su imali. Rekao je da hoće. Lea je jedva dočekala taj sudbonosni četvrtak.
 25

Došla je pola sata ranije pred restoran u kome je Danijel trebalo da

se nađe sa svojom majkom. Parkirala se blizu ulaza, ali u mračnom delu,
savijena na sedištu kako je ne bi video pre vremena. Tih pola sata bili su
najduži u njenom životu. Bila je nestrpljiva, nije imala pojma šta će reći,
nije se ničemu ni nadala. Jedino je smislila da ga uhvati pre ulaska u
restoran, kako bi, za svaki slučaj, izbegla scenu koju bi mogao da napravi
muškarac kome se dva dana pred venčanje pojavljuje bivša umesto
majke.
A onda je videla nešto što sasvim sigurno nikako nije smatrala
mogućim. Danijel je dolazio i pod ruku vodio onu plavušu, svoju buduću.
Lice mu je bilo ozbiljno, kao i njeno. Mora da su išli da se nađu s Maricom
spremni da se njoj neće dopasti što je nije poslušao i došao sam. Ovo je
Leu potpuno izbacilo iz takta. Još više se povukla u sedište. Nije želela da
bude viđena. Čim su ušli u restoran, upalila je auto i pobegla s mesta
zločina. Parkirala se dve ulice dalje. Bila je očajna. Plakalo j oj se. Vrištalo
joj se. Pozvala je Maricu.
- On je poveo nju. Nisam mogla ništa da učinim.
- Bože!
- Sad vas čekaju tamo. Javite im bilo šta, da niste stigli na vreme, da
se ne osećate dobro, bilo šta.
- A kako ćeš da...
Marica nije morala da izgovori pitanje do kraja.
- Ništa ne mogu da učinim. Prekosutra mu je svadba. Možda mi nije
suđeno.
Prekinula je vezu, a onda se odvezla kući. Jedva da je mogla da se
sabere. Ipak se nadala da će ovo veče nešto promeniti, da će Danijel
poslušati svoje srce, ukoliko je u opšte istina ono što joj je Marica rekla o
Danijelovom priznanju ljubavi prema njoj. A možda je Marica lagala.
Možda je izmislila sve to samo da bi navela Leu da napravi glup potez.
Najgore je bilo jer je shvatila da je sve gotovo. On će se za nešto više
od dvadeset četiri sata oženiti. Ona će za nešto više od dana biti
poražena i na tom polju. Svoje venčanje je uništila, povredila mnoge
ljude, Danijelovoj majci je prepustila svoju podsvest. A sad je bila sama,
potpuno sama.
 26

Nije se javljala na Maričine uporne pozive. Znala je šta ta žena traži

od nje, ali je svakako bilo kasno. U subotu je ustala kao zombi, nije joj se
disalo, nije joj se živelo. Božica, koja je bila upućena i u poslednje
dešavanje na parkingu restorana, pozvala ju je i najavila svoj dolazak.
Tako je još jednom pokazala da je prava prijateljica, koja zna kad je
najpotrebnije da se pojavi.
Iako Lei nije bilo do društva, morala je da pusti najbolju prijateljicu
u stan. Kad je Božica videla lepu ženu kako sedi u spavaćici i prilično loše
izgleda, rešila je da preuzme stvar u svoje ruke. Ni sama nije bila sigurna
koliko će pametno biti to što bude preduzela za Leu, ali nije imala bolje
rešenje. Otišla je u spavaću sobu i otvorila Lein orman. Potražila je sivu
haljinu do kolena, veoma elegantnu i podobnu za ceremoniju venčanja.
Onda je otišla do kupatila, uzela koferče sa šminkom, četku i fen, pa
došla pred Leu. Ova ju je čudno gledala.
- Ne gledaj me kao da sam pala s Marsa. Hajde, sedi ovde, prvo ću da
te isfeniram, a onda našminkam. Ti pozovi nesuđenu svekrvu i vidi gde
je venčanje.
- Ti nisi čista! Ne misliš valjda da bi trebalo da se pojavim tamo?
- Ne pitaju uzalud sveštenici ima li neko ko je protiv ovog braka. To
se dešava, ljudi se predomišljaju i pred oltarom.
Lea nije znala da li da se smeje što se Božica šali s njom ili da se buni
što je taj plan besmislen.
- Ne želim da idem na venčanje da bih ga pokvarila.
- Ako ti uspe, to znači da i ne treba da se dogodi. Tvoje je samo da te
on vidi, pred opštinom, pred restoranom, iz kola. Nije bitno. Ostalo je već
stvar njegove percepcije života i obaveza prema ljudima.
Lea je odjednom shvatila. Nije morala ni da govori, već samo da
bude viđena. Ništa neće loše učiniti. Moglo je i slučajno da se desi da baš
na dan njegove svadbe ona prođe ulicom kuda idu njegovi svatovi. On
neće znati da je ona tu namerno. Pa šta bude...
- Dobro. Feniraj me. Nemoj samo da preteruješ s doterivanjem. Ne
želim da se vidi sa sto kilometara kako sam se potrudila da budem lepša
od mlade.
- Razumem. Zovi njegovu majku.
 Lea je to učinila. Marica je očigledno spremno čekala ovakav poziv.
- Gde si ti, što mi se ne javljaš juče čitav dan?
- Gde svatovi prvo idu? Odakle kreću? Gde je najrealnije da Danijel
može da me vid i?
- On je u hotelu, iznajmio je sobu za sinoć i danas. Odatle će krenuti
po mladu s kumom i nekoliko drugara. Ja tek dolazim u opštinu.
- Koji je hotel u pitanju?
Kad je prekinula vezu, Lea je pogledala na sat. Kako je samo bio
dobar osećaj znati da ti vreme opet nešto znači.
- Požuri, Božice. Imam najviše četrdeset minuta da stignem do
hotela.
 27

Stigla je baš u trenutku kad je nekoliko muškaraca prolazilo kroz

ulazna vrata hotela i uz razdragane povike se razdvojilo prema propisno
okićenim automobilima. Poslednji je izašao Danijel. Nameštao je kravatu,
kao da ga je gušila. U crnom odelu izgledao je neverovatno, savršeno,
prelepo. Lea se krila iza jednog debelog stabla. Koraknula je napred. Bila
je stotinak metara daleko i smatrala je da bi tu trebalo da se zaustavi. Ni
korak dalje, govorila je samoj sebi. Posmatrala ga je. Čekala je da pogleda
u tom pravcu i primeti je. A pogledom ga je preklinjala da je ne ignoriše,
da se ne napravi kao da mu je svejedno jer je ona tu.
Danijel se smešio nečemu što je kum govorio. To je bio njegov
nekadašnji cimer, dobar mladić, sada već i on nekako mnogo zreliji. Lea
je pomislila kako mladoženja ne deluje nesrećno, kao neko ko se ženi
ženom koju ne voli. Možda je Marica zaista igrala s njom neku okrutnu
igru. Ali sad nije mogla nazad.
Kum ju je prvi ugledao. Zbunjeno je zastao. U pogledu tog muškarca
videla je naslućenu nevolju i odmah joj je bilo malo lakše. Kum je znao.
Zato je bio toliko šokiran Leinim prisustvom. A onda ju je ugledao i
Danijel. Lice mu se na trenutak izobl ičilo. Stao je, gledao ju je, a onda se
predomišljao da li da ode ili da joj priđe. Lea nije mrdala i nije disala.
Samo je čekala. To je bila njena poslednja presuda.
Jedini ovlašćeni sudija sad je donosio tešku odluku.
Prišao joj je. Osetila je kako joj njegov parfem obuzima sva čula.
- Šta ti radiš ovde?
Nije bio besan. A to je začudilo Leu. Očekivala je da će se ozbiljno
razbesneti jer ga izaziva na dan venčanja. Ali Danijel je bio iznenađen,
šokiran, ali ne i ljut.
- Izvini. Morala sam samo da dođem da te vidim.
- Znaš da se venčavam danas? Sad, zapravo?
- Znam.
Uzdahnuo je. Nervozno je pogledao oko sebe. Dan je bio predivan,
obećavao je sate pune života.
- Izvini, Danijele.
- To je sve što imaš da mi kažeš?
 Uneo joj se u lice. Zadrhtala je. Znala je da će uskoro biti teško
sakriti i sprečiti suze.
- Ne. Nije sve. Ali ne verujemda sam u stanju da govorim.
- Nije ti ovo trebalo, Lea. Nije fer prema meni.
- Nije, znam. Bože, izvini!
I bilo joj je najednom jasno - sebična je, pokvarena, užasna. Imala je
prava da uništava svoj život, da se u poslednjem trenutku predomišlja i
donosi svakojake odluke. Ali nije imala nikakvo pravo da to traži od
njega. Čak ni da pokušava da to iznudi. Zato je naglo počela da trči. Iako
je imala visoke potpetice, trčala je kao da je u najudobnijim patikama.
Bežala je ne znajući kuda. Samo da je Danijel ne može stići. Nakon
dvadeset minuta zaustavila se kod jednog parka za decu. Tu je sela na
klupu, sasvim iscrpljena. Kola su joj ostala kod hotela, ali još se nije
usuđivala da se vrati nazad. Morala je da bude sigurna da je on otišao, da
je na putu da kaže svoje veliko „da” drugoj ženi. Nakon sat vremena
sedenja na klupi usudila se da krene nazad. Bila je uplakana, očajna,
sigurna da je strašno pogrešila što je došla tu. Ispred hotela nije bilo
nikog. Trebalo je to da joj olakša, ali ju je zabolelo. Ušla je u auto i videla
propuštene pozive. Bili su Maričini. Nije želela da je nazove. Ne samo da
nije mogla ništa da kaže već je htela da zaboravi tu ženu, koja joj je
mnogo bola nanela, ali je i navela da drugima zada bol.
 28

U stanu je ostavila mali nered, koji inače nastaje kad se žene

brzinski spremaju za izlazak. Nije obraćala pažnju na to. U životu joj je
upravo jedan nered bio počišćen, ne baš na način koji je želela, ali je bar
mogla da kaže sebi kako je sve gotovo.
Sela je na malu stolicu na terasi i gledala dvoje mladih kako se ljube
na zidiću preko puta. Zavidela im je na mladosti i veri u ljubav. I na
poljupcima. Na slobodi da u tom predivnom danu budu zajedno bez
brige za ostatak sveta.
Čula je zvono na vratima. To je mogla biti samo Božica. Poslala joj je
poruku, kratku i jasnu, koja je glasila: Ništa, gotovo je.
Polako je otvorila vrata. A onda je prepoznala parfem. Ispred nje je
stajao Danijel.
- Bože!
Mislila je da će se srušiti. Delovao je umorno, izmrcvareno. Srce joj
je lupalo, ali je znala kako mora da bude strpljiva. A tako je želela da mu
postavi jedno jedino pitanje - da li je slobodan.
- Mogu li da uđem?
Pustila ga je. Otišao je do dnevne sobe, ali nije seo. Okrenuo s e i
pogledao je.
- Moja majka... Ona je sve ovo uradila?
Klimnula je glavom. Sad je znala da je ista kao on nekad - kriva za
slušanje saveta njegove majke. Tad je bila nepodobna za snahu. Sad je to
bila neka druga žena.
- Nisam mogao. Kad si pobegla, svet mi se okrenuo. Ali rekao sam
sebi da ne smem da dopustim da mi tvoja pojava poremeti sve planove.
Ona je divna devojka. Zajedno smo uložili novac u našu budućnost.
Isprepletali smo se, prokleto smo se isprepletali. Ali kad sam video sve
one ljude i kad je ona izašla u venčanici, prelepa, nasmejana, ali tako
odjednom daleka, nisam mogao. Napravio sam užas od života jedne
devojke. Pobegao sam sa sopstvenog venčanja. Ja sam kukavica.
- Ne, ja sam kriva za to. Tvoja majka mi je rekla da me voliš. I ja sam
povredila jednog muškarca isto kao i ti. Prosto... volim te, Danijele.
 Bacila mu se u zagrljaj. U prvom trenutku nije uzvratio. Lea se
uplašila da je on mrzi, da njegova ljubav počinje da se topi pred teretom
savesti zbog svega što je uradio.
No, onda ju je prihvatio. Stajali su tako zagrljeni, ne znajući sasvim
sigurno gde su.
- Bojim se, Lea. Priznajem da se bojim. Čeka me mnogo rasprava,
objašnjenja, razrešenja. Možda i veliki finansijski problemi. Njen otac mi
neće preći preko ovog. Ona... neće dozvoliti da je ova ko ponizim, a da
prođem bez kazne.
- Znam, razume m te. Ali za pravu ljubav ponekad je vredno učiniti i
takve loše stvari, zar ne? Želela je potvrdu od njega. Potpuno mu se
predavala. Sad je on bio taj koji je jači, koji mora da je podigne, da joj
vrati nadu.
- Je li ovo prava ljubav? Jednom smo to prokockali. Plašim se da nam
se to ne desi opet.
Lea ga je poljubila. Bio je to onaj poljubac kakav žene daju svojim
voljenim muževima kad osete da se gube u životnim problemima -
poljubac podrške. Danijel se nasmešio.
- Ovo već može da pomogne.
- Znam. Hvala što si se odlučio za mene. Opet se nasmešio.
- Izgleda da nisam imao izbora.
- Imao si. Kao što sam imala i ja.
- Šta dalje, Lea? Mnogo toga ćemo morati da istrpimo zbog ovoga što
smo uradili. Sve je moglo jednostavnije, ali sad će pred nama biti
problema na kakve nismo navikli.
- Ja sam spremna. Samo kad sam pored tebe.
I znala je da ne laže. Bila je to istina. Na sve je bila spremna, sve je
mogla izdržati. Čak i da se Marica opet pokondiri i okrene svim silama
protiv nje, ona ga neće pustiti od sebe. Našla je ljubav, izgubila ju je i
opet je na veoma težak način vratila. Bila bi luda da dopusti da tako
nešto ponovo nestane.
- Video sam samo majku dok sam bežao odande. Jedina se smešila.
Među svim onim užasnutim facama samo je ona bila srećna.
I počeli su da se smeju. Nisu ni sami znali čemu se tako smeju, ali
jedno je bilo sigurno - sreća ih je obuzela sasvim. Bili su zajedno i samo
to je u ovom trenutku bilo važno. Za sve drugo su imali vremena.

KRAJ