ЗАДУЖБИНА ИВЕ АНДРИЋА

Уређују
Предраг Палавестра (главни и одговорни уредник),
Жанета Ђукић-Перишић, Иво Тартаља,
Пер Јакобсен (Копенхаген), Дејвид Норис (Нотингхам),
Биљана Ђорђевић-Мироња (секретар редакције)

Графичка опрема
Богдан Кршић

Свеске Задужбине Иве Андрића

излазе по потреби, најмање једном годишње

Издаје Задужбина Иве Андрића

Београд, Милутина Бојића 4, телефон 303–42–50
e-mail:zia@sbb.rs
e-mail:zia@eunet.rs
www.ivoandric.org.rs

Штампање овог броја Свезака Задужбине Иве Андрића

помогло је Министарство културе и информисања
Републике Србије
 СВЕСКЕ
Задужбине Иве Андрића
Година XXXII, свеска 30
Београд, август 2013

Преписка
Писмо Иве Андрића Радоју Јанковићу
[Приредила Видосава Јанковић]
9

Иво Андрић – Лепосава Бела Ст. Павловић

Милица Бабић-Јовановић – Лепосава Бела Ст. Павловић
Преписка
[Приредила Биљана Ђорђевић-Мироња]
13

Сећања
Зорица Пелеш
Лепосава Бела Ст. Павловић
115

Михајло Пантић
Мала прича о Аникиним временима, и још понечему
125

Тумачења
Радован Вучковић
Иво Андрић о Симону Боливару
131

Миро Вуксановић
Иво Андрић о Вуковом Српском ријечнику
144
 Бојан Јовановић
Андрићево црно сунце
155

Адријана Марчетић
Наративна техника у Омер-паши Латасу
171

Светлана С. Шеатовић-Димитријевић
Жене Алије Ђерзелеза
187

Снежана Милојевић
Тема затвора у Андрићевој Проклетој авлији
209

Александра Павићевић
Зашто је Андрић кремиран?
226

Читајући Андрића

Радослав Братић
Време проведено с Андрићем и без Андрића
247

У Андрићевом кругу

Јелена Ковачевић
Иво Андрић и Југословенско драмско позориште
255

Дивна Васић
Двије историје моста на Жепи
279
 Осврти

Радован Вучковић
Књига Жанете Ђукић-Перишић о Андрићу
289

Жанета Ђукић-Перишић
Ангажовани писац
298

Јелена Новаковић
Француски часопис посвећен Иви Андрићу
302

Летопис

Андрићева награда
Образложење Жирија
311

Милован Марчетић
Андрић у фармеркама
313

Преглед важнијих догађаја

од августа 2012. до августа 2013. године
317

Радован Вучковић
Реч на отварању изложбе „Андрићева лица“
327

Жанета Ђукић-Перишић
Андрић и Исидора
330

Жанета Ђукић-Перишић
О задужбинама, архивима и уметности
333
Снежана Милојевић
(Прокупље)

ТЕМА ЗАТВОРА У АНДРИЋЕВОЈ

ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ

Кључне речи: кривица и казна, надзирач и надзирани, хије-

рархија, паноптички систем, параноја.
Апстракт: Овај текст за своје полазиште има две књиге: Анд-
рићев роман Проклета авлија и студију Мишела Фукоа Надзирати
и кажњавати. Конципиран је на следећи начин: универзалне пос-
тавке казнених система, до којих је Фуко дошао уопштавањем фено-
мена затварања као цивилизацијског императива, детектоване су у
Андрићевом роману и животу његових литерарних кажњеника. Ми-
шел Фуко, живећи у стварности наизглед израслој на сасвим друк-
чијој цивилизацијској матрици, током свог истраживања дошао је
до истог закључка као и писац Иво Андрић много година пре њега:
циљ сваког дисциплинског система, који помно надзире и кажњава
своје поданике јесте оно исто чему тежи управник затвора из романа
Проклета авлија – да затвор буде од мора до мора.

Иако се проучаваоци неретко одлучују да, говорећи о

роману Проклета авлија, апострофирају велику Андриће-
ву тему – о причи и причању, тема затвора се неминовно
намеће. Затвор, друштвени и цивилизацијски феномен,
чини се да постоји одувек као систем кажњавања, декла-
ративно створен ради очувања здравог језгра друштва од
опасности која се може одредити као његова „болест“.
Идеја трагања за архиузорком оваквог вида одвајања та два
неспојива света може пронаћи савезника у књизи Мишела
Фукоа Надзирати и кажњавати, која нуди аргументовану
експертизу ове културне константе.

209
 Хронологија објављивања ових књига има сасвим
супротан смер: роман Проклета авлија објављен je 1954.
године, док је студија Надзирати и кажњавати објављена
две деценије касније. Упркос томе сви елементи система
моћи над кажњеницима, фукоовски речено – сви елементи
функционисања затвореног и контролисаног простора
дефинисаног као паноптички систем, очигледни су и у
Андрићевом роману.

МЕТАМОРФОЗЕ КАЗНЕНОГ СИСТЕМА

ПО МИШЕЛУ ФУКОУ

Иако je Фукоова студија Надзирати и кажњавати

резултат истраживања француског казненог система, при-
менљива је на друге културе и традиције јер је базирана на
суштинској природи затвора као „инструменту и вектору
моћи“ и кажњавању као политичкој тактици. У таквом
концепту проблематике надзирања и кажњавања може се
пронаћи могућност „описивања историје у категоријама
садашњости“ (Фуко 1997: 37).
Полазећи од корпуса емотивно узнемирујућих средње-
вековних казни, Фуко указује да је у таквом виду кажња-
вања кључни елемент био јавно мучење тела. То није било
пуко узимање живота, већ агонија чији су интензитет и
трајање били условљени врстом кривичног дела које је
покреће. Насупрот јавности кажњавања, кривични посту-
пак је држан у тајности и знање о томе је била повластица
истражних органа.
У оваквом поступку инквизиторског типа било је ва-
жно да осуђени и сам себи пресуди: призна кривицу и
тако потпише „истину“ коју је утврдила истрага. То је
био и политички ритуал: будући да је кривично дело
истовремено и напад на владара, у казни је морао да
постоји бар један део који припада краљу, а то је било
јавно погубљење. Кроз тај чин се нарушена краљева моћ
регенерисала, a главну улогу у церемонији дуге руке
правде имао је народ, који је требало да све то гледа и
да се уплаши.

210
 Управо на таквом месту које је требало да заплаши,
народ је могао бити подстакнут да се супротстави или чак
побуни и управо у томе лежи чињеница да су свирепа му-
чења замењена казнама „које траже да им се ода признање
због ’хуманости’“ (Фуко 1997: 97). До реформе није довела
нова врста осећајности, већ другачија политика према не-
законитим радњама: „Казнени систем треба разумети као
механизам за друкчије организовање незаконитости, а не за
њихово потпуно, коренито сузбијање“ (Фуко 1997: 101).
Осамнаести век носио је идеју да казну не треба одме-
равати према злочину, већ према могућности да се злочин
не понови. Осуђени је и даље био пример, али његова казна
је била знак којим је требало спречити сличне противза-
коните радње у будућности. Судски процеси су постали
јавни, а истражни поступак, условљен развојем психо-
логије и педагогије, попримио је елементе емпиријског.
Осуђеном се приступа индивидуално, а у зависности од
својих интереса, друштво одређује шта се сматра кривич-
ним делом, с тим што би природа дела и казне требало да
се тачно подударе, да се у знаку јасно сагледа оно што
означава. Ови знаци су имали за циљ да ослабе човекову
вољу и жељу за недозвољеним радњама.
Родила се идеја за стварањем „буднијег“ друштвеног
апарата, што је захтевало свеобухватан надзорни орган.
Нови начин исказивања мoћи базира се на брижљивом
надзирању и на аутоматској послушности, оствареној
контролисањем мисли (идеја), чиме се добија привид да
је моћ мање „телесна“. Дисциплина фабрикује јединке, а
успешно владање подразумева специфичне технике ма-
нипулације (дресуре).
Једно од најважнијих циљева таквог облика владавине
јесте „принудно саображавање јединки“, а политички
утицај се не остварује само на нивоу свести, представа и
онога у шта верујемо да знамо, него и у равни онога што
омогућава сазнање, јер спрега моћ–знање одређује могуће
облике и области сазнања. Снага моћи је у томе што она

 „Онај ко је извршио зверски злочин трпеће физички бол; ко буде

беспосличио, биће присиљен на тежак рад; ко је учинио неку
подлост, биће осуђен на губитак части“ (Фуко 1997: 121).

211
постаје невидљива, док они којима влада су обавезно
видљиви, и баш та чињеница – чињеница да је стално из-
ложен погледу, појединца држи у потчињеном положају.
У таквом систему се испитује (истражује) све оно што
одудара од унисоног, надзирањем и кажњавањем офор-
мљеног (деца, болесни, лудаци, преступници), „а када се
настоји на индивидуализацији одрасле, здраве, нормалне
и неделиквентне јединке, то се увек одвија тако што се
испитује шта је у њој још инфантилно, има ли у њој неког
притајеног лудила, какав је крупан злочин хтела да почи-
ни“ (Фуко 1997: 219).
У књизи Надзирати и кажњавати упознајемо се и
са феноменом Паноптикона или паноптичког устројства
који Фуко преузима од Бентама: то је прецизан распоред
зграда који омогућава детаљну контролу над установом,
а то не мора бити само затвор, већ и лудница, школа, бол-
ница или фабрика. Све постаје видљиво, а видљивост је
клопка, и зато је главни учинак паноптичког устројства у
томе што затвореник има сталну свест о томе да је изложен
погледу, чиме се аутоматски функционисање моћи над
њим остварује. Из овог фиктивног односа рађа се стварна
потчињеност, што омогућава мању примену силе са истим
постигнућима.
Затвор је јасна и јавна институција кажњавања пре-
ступника чији је опстанак заснован на нашем уверењу
неопходности лишавања слободе, али још више у претпо-
стављеној или очекиваној функцији по којој затвор треба
да преобрази оне који су кренули лошим путем. У таквом
устројству значајно место заузима феномен преступника.

 „Те мале технике записивања, оцењивања, укњиживања, обра-

зовања досијеа, разврставања података и стварања класифика-
ционих табела – данас тако обичне и свакодневне – имале су
пресудну улогу у епистемолошком процвату науке о појединцу“
(Фуко 1997: 216).
 Бентам објашњава Паноптикон кроз архитектонску шематизо-
ваност: „На ободу је зграда прстенастог облика; у средишту је
кула; на кули су велики прозори који гледају на унутрашњи део
прстенастог здања издељеног на многе ћелије (...) Довољан је,
значи, само један надзорник у средишњој кули...“ (Фуко 1997:
226).

212
Преступник није исто што и прекршилац, јер за његово
одређење није битан сам прекршај, колико живот који
је водио, као и његова евентуална „предодређеност“ за
криминал.
Фуко тврди да затвор ствара преступнике, не лечи их,
јер се све своди на злоупотребу моћи, уместо очекиваног
преваспитавања. Затвореника мучи осећање неправде и
тако, стално гневан, постаје неукротив. Осим тога, затвор
омогућава удруживање преступника који ће на том месту
постати само вештији криминалци. Са позиције моћи то
није прави већ наводни неуспех, будући да, по Фукоу,
казнене установе немају циљ да спречавају све врсте
кршења закона, већ се и кршење закона ставља у службу
опште тактике потчињавања. Затвор поспешује стварање
преступништва, потврђују се деликвентне јединке, а вре-
меном такви појединци губе везу са осталим слојевима
становништва који би им могли помоћи.
Преступници се непрестано баве ситним криминалом
који је политички безопасан и економски безначајан. Се-
кундарна корист за владаре из сенке је и њихово стално
враћање у казнену установу и неретко пристајање на
позицију доушника, потказивача, провокатора, чак тајних
агената који надгледају читаво становништво или омогућа-
вају контролу затвореничких кругова.
„Најзад, треба имати послодавца, бити заробљен унутар
хијерархије; човек постоји само ако му се тачно зна место
у строго утврђеним односима доминације (...) треба да
будете слуга, није важно под којим условима; није реч о
задовољењу ваше личности, већ о одржавању реда“ (Фуко
1997: 334). Сходно томе кривица се не приписује само
починиоцу незаконитих радњи, већ сваком ко је окарак-
терисан као носилац какве аномалије. Аномалија је свако
одступање од норме, наметнуте системом, а непријатељ
друштва је свака особа неприлагођеног понашања.

213
 СЛИКА ЗАТВОРА
У ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ

Како поуздани приповедач фра Петар објашњава,

положај Проклете авлије је срачунат на мучење и веће
страдање. Није било у питању страдање које разара само
тело, већ оно страшније, које разара и ослабљује и човеков
дух: душа постаје грозно место казне и патње. Или како
Тихомир Брајовић примећује да упркос старинској сце-
нографији, прича о Депозиту рефлектује време настанка
модерних казнених система.
Oва важна претпоставка нововековних затвора лите-
рарно је исказана емоцијама затвореника које су изазване
њиховом издвојеношћу од свега лепог и доброг које се
налази у њиховој близини, одмах ту иза зидина затвора,
али они јасно знају да је та, наизглед мала раздаљина,
непремостива. Слика затвора–пакла наглашена је и ис-
парењима која антиципирају мирис труљења, распадања,
безизлаза. Уз реч Авлија Андрић стално користи и реч
живот која уоквирује коначност боравка на таквом месту:
као да то није казна која има своје временско ограничење,
већ живот сам, што на први поглед делује парадоксално,
будући да је реч о истражном затвору.
И поред калдрме и неправилности облика зидова који
ограђују простор Депозита, очигледан је метод паноптич-
ког устројства. Јасан систем моћи употпуњен је сталним
местом боравка непредвидивог управника, свевидећег ока,
оног једног јединог који из своје „куле“ у сваком тренутку
има увид у сваки атом казнионе. Андрић Карађоза није
сместио у кулу осматрачницу, већ у породичну кућу близу
затвора. Захваљујући посвећености, која се граничи са
опсесијом, он непрекидно надзире дате му на управљање
простор и људе, чиме је услов дисциплинског система – да
затвореник има непрекидни осећај видљивости, беспре-
корно остварен.

 „... а пошто мета више није тело, онда је то душа. Испаштање

које се сводило на мрцварење тела треба заменити казном која
делује дубље на срце, на мисли, на вољу и склоности“ (Фуко
1997: 21–22).

214
 Андрић иде корак даље, указујући јасно да се посао
Латиф-аге, управника затвора Депозито, не може оделити
од његовог приватног живота: Проклета авлија је и његов
живот сам. Из своје породичне куће, у свако доба дана
и ноћи, могао је разним путељцима неопажено да уђе у
двориште казамата, лично је надзирао и затворенике и
њихове чуваре и „познавајући готово сваког од заточених,
његову прошлост и његову садашњу кривицу, он је са доста
права говорио да ’зна како дише Авлија’(...) А исто тако,
и још боље, познавао је сваког чувара и његове добре и
рђаве, јавне и скривене особине и склоности“ (Андрић
1990: 19).
Разноврсност преступа које су починили затвореници
из групе ситних прекршаја се може пресећи на два дела:
прву групу чине сецикесе, варалице, уцењивачи, а другу
посвећеници својој нездравој страсти – алкохоличари и
наркомани, увек спремни на све да би се домогли свог от-
рова. На овај начин приказана су два краја овог света који
организовано траје изван граница закона: у једном су они
којима је ситан криминал професија и тиме се баве да би
живели, у другом су они друкчији који од исте „професије“
имају добитак да ниједног тренутка не буду будни на јави
и у времену које им је дато да проживе.
У тој гужви сличних, издваја се Заим, који чим изађе
из затвора поново краде и враћа се старом животу (затвор-
ском); патолошки лажов, чији се затворски живот претвара
у бескрајно причање о наводним женама и његова четири
заната. Овај непоуздани приповедач припада „породици“
преступника који су, ушавши једном у затвор, постали
његов редован посетилац и становник, те на тај начин
бива социјално одвојен од других „исправнијих“ слојева
друштва, баш као што Фуко експлицира бавећи се темом
затвора као местом које фабрикује преступнике.
Посебну групу чине вишеструки злочинци (на при-
мер вишеструке убице), који су више пута покушали да
побегну из затвора; они су оковани, али и даље су дрски,
изазивачки звекећу својим оковима и добацују. Никад
укроћени, остају у фази такозване инквизицијске форме
кажњавања, где тако језиви треба да буду пример осталима

215
који би да се одлуче на сличну недозвољену радњу. Али и
у овој „старинској“ слици кажњавања назиру се елементи
новог доба – такви затвореници су слика нововековних
истраживања која доказују да склоност ка одређеној врсти
злочина јесу непроменљиви чинилац социолошког кôда
јединке, те се од таквих кажњеника понављање одређеног
криминогеног понашања и очекује.
Као што је већ поменуто, функционисање сваког па-
ноптичког система базирано је на јасном хијерархијском
мапирању и настојању да, као у време куге „болесни“ не
дођу у контакт са „здравима“. На примеру цариградског
затвора ову чињеницу апострофира и елеменат култу-
ролошког шока, који доживе већ устаљени становници
Авлије када се међу њима појави неко из виших слојева,
неко ко је другачији – ко није ни лопов ни преварант ни
потказивач. Захваљујући таквима који су из посве друга-
чијих разлога доспевали у овај затвор, место утамничења
се трансформише у прозор у свет и прилику да се по први
пут види нешто.
Посебно место у тим, просто епифанијским тренуци-
ма, изазваним лепотом обичних ствари људи из „другог
света“, заузима фра-Петров сусрет са Ћамиловом књигом
која је била повезана у фину жуту кожу. Захваљујући
Петровом доживљају књига израста у симбол „правог
људског света“, свега доброг и лепог што се налази изван
зидина Авлије. Како је тешко превазићи поделе изграђене
дугом владавином са јасно утврђеним системским огра-
ничењима, указује и та лепа Ћамилова књига, метафора
свих књига које читају они који се усуђују да искораче из
наложеног им правца сазнавања: већ следећег дана она
постаје вододелница између босанског фратра и Турчина

 „Да склоност ка злочину, подстакнута интересима или страстима,

није виртуелно присутна код свих људи, него је готово искљу-
чиво одлика одређене друштвене класе...“ (Фуко 1997: 313).
 „Никад није видео предмете обичне, свакодневне употребе тако
вешто израђене и од тако фине материје; и да је остао у Босни и
да није злим случајем запао у ову Авлију, он не би знао ни могао
веровати да заиста постоје“ (Андрић 1990: 33).

216
из Смирне – у њиховом разговору настају велике паузе,
јер они нису читали исте књиге.

НАДЗИРАЧ И НАДЗИРАНИ

Надзирач, од чијег се помена имена сви у истанбул-

ском истражном затвору узнемире, Латиф-ага или Карађоз,
наизглед је сам по себи супротност: у младости је отво-
рено показивао да га криминал привлачи, док као соција-
лизовани породичан човек ужива у припитомљавању и
кроћењу оних који су криминалу окренути. Андрић такву
метаморфозу види као природан животни пут надзирача
у дисциплинском систему: „И као што бива, од младог
човека, који је био већ заузео своје место међу коцкарима
и господским дангубама, постао је добар и ревностан
стамболски полицајац“ (Андрић 1990: 18).
Попут људи из Фукоове студије, који су се припре-
мали за рад у казненим установама на тај начин што су
боравили у њима и саучествовали у животу казнионе са
правим затвореницима, његова младост је била природна
припрема за професију којој ће се сав предати. „Те старе
везе помогле су му да прошири круг свога рада, јер ситни
преступници одају крупне. Подаци о људима се гомилају,
обавештавачка мрежа се појачава и шири“ (Андрић 1990:
18), чиме су елементи, фукоовски речено, индивидуали-
зације, потребни конфорној контроли над кажњеницима,
задовољени. Карађоз постаје чувалац тајног пролаза из-
међу два света која се не смеју срести, попут Кербера који
је олако примао људе у своје „подземље“, али повратак на
светлост (овде у фигуративном смислу – у лепши, бољи и
праведнији живот иза зидина) увек је био неизвестан.
Како Фуко наглашава: методе манипулације над једин-
кама ограђеним системом нису једном заувек дате, већ
се морају мењати. У својим методама, Карађоз је веома
креативан, а то његово психичко зауздавање затворених и
стављање под своју апсолутну власт, Андрић назива игром.
Карађоз ради „изнутра“ и зато је опаснији јер опседа и
подјармљује човеков мозак. Кад је требало, његово тело

217
је добијало „биковску“ снагу, а иза наизглед успореног
лица крила се увек „будна пажња и ђаволски немирна
довитљива мисао“ (Андрић 1990: 20). Нико није могао да
предвиди његове реакције или тактику коју ће применити
не би ли из оптуженог извукао истину, а непредвидивост
је још један важан елемент успешне манипулације људима
унутар паноптичког система. Због те увежбане и смис-
лене неухватљивости народ у затвору га је тумачио као
свемогућег господара над животом и смрћу оних којима
управља.
Невидљивост надзирача (апострофирана у експертизи
паноптичког система) у Адрићевом роману упечатљиво
је приказана кроз скоро митске елементе Карађозове спо-
собности „игре очију“. Управник је видљив, није издвојен
у кули и удаљен од очију потчињених, али чак и када се
затвореник нађе очи у очи са њим, није у стању да процени
где он гледа: „Лево око било је редовно готово потпуно
затворено, али се између састављених трепавица осећао
пажљив и као сечиво оштар поглед“ (Андрић 1990: 20).
Док затворено лево око природно изазива емоцију страха
и коментаре, ништа мање неизвесности и речи заслужује
десно, широм отворено око које је живело само за себе и
кретало се као неки рефлектор. И када би се могло учини-
ти да је то десно велико око супротност оном левом, око
које јасно осветљава тачку свог интересовања, у форми
гротеске стиже податак који нам указује на Карађозову
разрокост. Овим формално естетским елементом, укида се
свака могућност сагледавања намера врховног надзирача,
а складом између наказности карактера и оном видљивом,
физичком, исказаном између осталог кроз поменути стра-
бизам, Карађоз увећава страх потчињених, а сразмерно
томе и своју моћ.
Кључни лик, парадигма жртве дисциплинског система,
јесте невини, духовно чисти Ћамил, леп и образовани
Турчин из Смирне. Његова „трагична кривица“ јесте не-
уклопљеност у предвиђена клишеа, замишљене за људе

 „Сви они омађијани прате и тумаче сваки Карађозов корак и

поглед, сваку реч; стрепе од њега, избегавају га кад могу и колико
год могу.“ (Андрић 1990: 25)

218
његовог порекла и сталежа. Увек ван света, никада не
осетивши блискост ни са једним од она два табора у којима
би евентуално могао да осети припадност, он доживљава
праву зрелост када је, заљубивши се, покушао да направи
суштинску везу са људима који га окружују. То представља
кључни моменат у његовом спознавању стварности, не
зато што је љубавна прича имала несрећан крај, већ зато
што је тек тада схватио „шта све може да дели човека од
жене коју воли, и уопште, људе једне од других“ (Андрић
1990: 44).
Ћамилова родна Смирна има јасна правила попут как-
ве казнионе. Као што хиперсензитивни свезнајући Хаим
објашњава – Смирна изгледа као велики град, али то је
свега стотинак породица, педесетак грчких, исто толико
турских, јер само они одлучују о свему у својој средини,
остали су пуки извршиоци. Те породице не могу све да се
друже међусобно, али да би системом владао ред, оне се
међусобно посматрају и прате и знају једни о другима све.
Ћамил је и по оцу (Турчину) и по мајци (Гркињи) припадао
породицама које изазивају „радозналост“.
Разапет између две вере (ислама и православља) и два
народа (турског и грчког) заљубио се у науку, предао јој
се сав, уложивши у њу сву снагу и величину свог несагле-
дивог потенцијала. Бављење науком му је донело смисао
живљења који је носио са собом неминовност пажљивог
ходања по танком зиду који дели два јасно уређена кос-
моса. Свет је велики, а пошто није налазио сродност са
Грцима, а за Турке га је мало шта везивало, путовао је и
дружио се са људима од науке, без обзира на то ко су и
шта су по вери и пореклу. У тако јасно подељеној, условно
речено, гетоизираној средини, космополитизам је свакако
био грех, боље рећи прекршај, тако да би се из угла људи
бескомпромисно прилагођених животу по својим „авлија-
ма“, могло рећи да је њему пропаст донео начин живота
изван система.
И тај валија који је ухапсио Ћамила је роб, као и сви
остали. Циљ савршеног дисциплинског устројства је
постигнут уколико свако од оних у пирамиди контролора
и контролисаних, чак и када није добио јасан налог, врши

219
одређене поступке и радње за које мисли да моћ оличена
у власти од њега очекује. Ћамилова страст према про-
учавању историје је у глави необразованог валије добила
сасвим другачију интерпретацију. Параноја, као последица
опстајања „рђавог чиновника“ у апсолутистичкој власти,
наводи га да поверује како није случајно да Ћамил тек тако
проучава Џем-султана.
Његов сусрет са књигама Ћамиловим је био јако емо-
тиван, као и фра-Петров, али у сасвим другачијој форми.
Толика гомила књига, поготову оних на страном језику
је у њему изазвала незамисливу мржњу и гнев. Он није
имао у себи потенцијале да у њима види оно добро, па
је на своју руку ухапсио Ћамила и послао га у Цариград.
Величина мржње према тим књигама (индиректно и
према ученом Ћамилу) је потпуно ирационална и не-
објашњива самом валији и зато корисна власти (моћи)
за функционисање и даље одржавање. Апсолутистички
систем је јасан и огледа се у речима валије, човека простог
и једноставног погледа на живот: „Да, ред и закон. А чија
глава штрчи изнад тога, срубићу је (...) Ја ни заноктице
једне овде не трпим, па ни ту сумњиву ученост овог
младог ефендије“ (Андрић 1990: 49). Оно што је друга-
чије и што он не разуме, то га плаши, а када се уплаши
постаје страшан.
Врхунац релативизације термина који се може разгра-
нати у речи: затвор, тамница, казниона и сл. дат је кроз
позицију несуђеног султана Џемшира. И он је само сужањ,
а брига његовог брата противника је утемељена у жељи да
Џем увек буде у неком сигурном затвору. Тако „велики“
затвореник постаје важна фигура политичких игара, услов
економске користи или залог освајачких претензија. Ви-
соки несавладиви зидови казненог система се у његовом
случају селе у одаје француског или напуљског краља,
Матије Корвина или самог папе. Он уместо моћног султана
постаје средство моћи, а у књижевном смислу парадигма
идеје да је читав овај свет устројен попут тамнице. У
таквом казамату, видљиве и невидљиве силе моћи имају
задатак да угуше или бар држе под контролом сваку сло-
бодну мисао, слободну самим тим што није произашла из

220
манипулацијама уоквиреног настојања да се жели оно што
одговара експонентима система у коме појединац живи.

БРИСАЊЕ РАЗЛИКА

Већ је много пута у историји проучавања Андрићеве

Проклете авлије, речено да је то и роман о људској пот-
реби за причањем и да, како конкретно Тихомир Брајовић
каже, своју снагу црпи из „фасцинације изворном веш-
тином казивања и причања као антрополошки слободне
смислотворне активности и егзистенцијално експресивног
геста“ (Брајовић 2011: 89). Истовремено је то прича о
опасности давања себи такве, наизглед, основне људске
слободе. Чиновник који испитује Ћамила упозорава да
ни у најдубљој шуми изговорена реч не остаје на месту, а
поготову она која се напише, тако да то може бити јасно
упозорење мислећем свету. Права је мудрост сместити
причу о суштини сваке апсолутистичке власти у оквире
неке старе калдрмисане Авлије, а при том говорити у
универзалним категоријама.
Андрић је одлучио да најхрабрији у говорењу истине
(јер истина је равна злочину који се оштро санкционише)
буде споредан лик, млади човек из Либана, својеврсна
стилизација дворске луде . Једино се „дворска луда“
усуђује да у форми народне мудрости искаже суштину
лоше владавине: „Ако хоћеш да знаш каква је нека држава
и њена управа, и каква им је будућност, гледај само да саз-
наш колико у тој земљи има честитих и невиних људи по
затворима, а колико зликоваца и преступника на слободи“
(Андрић 1990: 95).
Ћамилова или било чија невиност у оквирима ове
казнионе је потпуно ирелевантна, јер је претпоставка
невиности на том месту избрисана – будући да њен госпо-

 Затвореник из Либана и визуелно одговара прототипу дворске

луде: „То је био дебељушан човек, шири него дужи, велике
обријане главе са наочарима од дебелог стакла, и сав некако
од шале и смијеха (...) много паметнији и опаснији него што се
показује.“

221
дар, Карађоз, тврди да невиних нема. Нико од затворених
не може предвидети ни следећи сат свога живота, као ни
сутрашњи дан, у томе је Авлија увек иста, што постаје
синоним свакодневице овог Андрићевог литерарно уобли-
ченог казамата. Живот у Депозиту се временом претвара
у узани ходник све слабије осветљен пропорционално
његовом сужавању (нада, могућности, планови...). Од тога
затвореника хвата паника која ломи и оне најтврђе и зато
Андрић одлучује да то са читаоцем подели најпоузданији
и најтрезвенији од свих – фра Петар. Он каже: „Уплашим
се од лудила као од заразне болести и помислим да овде
и најздравијем човеку почиње да се с времена на време
мути и привиђа“ (Андрић 1990: 92).
Потпуно исту перцепцију затвора као луднице има и
хиперсензитивни медијум, по Петру Џаџићу човек ша-
манских способности, сведок свих догађања ових хтон-
ских простора, Хаим. Он „у поверењу“ фра-Петру каже
да су око њих све сами лудаци – и стражари и ухапшени
и шпијуни, а највећи лудак по Хаиму је сам Карађоз, те
он тврди да би у свакој другој земљи на свету неко као
Карађоз одавно био у лудници. Карађоз, као експонент
апсолутистичке власти, која редовно ради на себи да би
у понизности и безвољности држала своје потлачене, је
психички болесник и по тој особини могло би му се наћи
прилично паралела у историји човечанства.
Испитивање Ћамила, човека – метафоре слободне
мисли, космополитизма, жеље да се помире и повеже оно,
чини се, заувек раздвојено, потире још једну дистинкцију:
то је разлика између јавног и тајног. Ћамилово испитивање
је наизглед тајно, затворено у четири зида. Од њега се,
као у инквизицијско доба, тражи да по сваку цену призна
кривицу која није његова, да потпише оно због чега би га
могли с миром „спалити на ломачи“. Међутим, то је само
привид, све то тајно врло брзо постаје јавно, јер се у свакој
дисциплинској заједници јасно изграђеним механизмима
све брзо сазна.
Ова историја о цариградском истражном затвору, доно-
си нам, иако андрићевски стилизовану, прецизну и јасну
причу о нововременом паноптичком устројству надзирања

222
и кажњавања у коме се губи јасна разлика између јавног и
приватног, јавног и тајног, живота у затвору и на слободи...
Читајући и Фукоа и Андрића морамо постати свесни да се
живот свих нас заснива на бројним ограничењима и упут-
ствима. У крајњој инстанци, као што нас Фуко подсећа,
имамо свог послодавца, заробљени смо унутар хијерар-
хије, „човек постоји само ако му се тачно зна место у стро-
го утврђеним односима доминације“ (Фуко 1997: 334).
Уколико се усред приче о Паноптикону смести човек
– мислеће биће, сигурно је да је он свестан свих манипу-
лација које су тако „упорне“ да прост, роботизован човек
престаје да их примећује или бар не као нешто што вређа
људско достојанство и суштину. Такав став имплицира
опасност да човек који мисли, у настојању да не закорачи
у неки од страшних, неправедних, паклених простора ок-
ружених „затворским“ зидинама, сам себе затвори у нека
друга и другачија ограничења.
Да ли уопште више мислимо да смемо да мислимо
на свој начин? И да ли се ико у паноптичком свету више
усуђује да буде самосвојан или су наизглед такви људи
само још једна играрија; можда је то само неки други,
бољи глумац који попут Карађоза игра неку своју игру,
али не да би као Аска заварао Вука, већ прости пук коме
није тешко наћи играчку и завести га да крене тамо куда
уопште није пошао.
Да би све у једној заједници, до које смо стигли кроз
анализу затвора, не налазећи суштинске разлике у њиховом
функционисању, било без икаквих промена, моћ негује
параноју код потлачених. Никаквих таласања неће бити
уколико свако од кажњених (потчињених) размишља о
продуженој руци надзирача као о незамисливом броју
шпијуна који су свуда око нас, као што то чини Хаим:
„Добро није то онај за кога сам погрешно – рецимо
’погрешно’ – мислио да јесте, добро, али јесте други за
кога и не слутиш да је. А који је тај? Онај што стоји по-
ред капије, гледа преда се и прави се као да га ништа не
занима? Онај што дрско загледа сваког од главе од пете?
Онај безазлени и на изглед приглупи? Или можда ниједан
од њих, него неки десети? И пошто ни за једног од њих не

223
знаш да ли је то, али исто тако ниси сигуран да није, сваки
од њих може бити. Сваки.“ (Андрић 1990: 52)
Једна од великих нада човечанства је у томе да валија
неће уочити све главе које штрче и послати у затвор и њих
и њихове књиге.

Литература:

1. Анрић 1990: Андрић, Иво. Проклета авлија. Бео-

град.
2. Брајовић 2011: Брајовић, Тихомир. Фикција и моћ.
Београд.
3. Вучковић 2011: Вучковић, Радован. Велика синтеза.
Београд, Ниш.
4. Јандрић 1977: Јандрић, Љубо. Са Ивом Андрићем.
Београд.
5. Палавестра 1992: Палавестра, Предраг. Књига о
Андрићу. Београд.
6. Тартаља 1979: Тартаља, Иво. Приповедачева есте-
тика. Београд.
7. Фуко 1997: Фуко, Мишел. Надзирати и кажњавати.
Београд.
8. Џаџић 1992: Џаџић, Петар. О Проклетој авлији.
Београд.

Snežana Milojević

The Theme of Prison in Andric’s

Damned Yard

Summary

The starting point of this article are two books: Ivo Andric’s novel The
Damned Yard, and the study of Michel Foucault Discipline and Punish.
The text is conceptualized as follows: universal settings of penal systems,
to which Foucault arrived by generalizing the phenomenon of inprison-
ment as a civilization imperative, were detected in Andric’s novel and
lives of its literary convicts. Michel Foucault, living in reality apparently
derived from a very different civilizational matrix, during his research
came to the same conclusion as the writer Ivo Andric many years before

224
him: the goal of each of the disciplinary systems, which closely monitors
and punishes its subjects is the same as the goal of a Prison Warden in
the novel The Damned Yard – for jail to be from a sea to a sea.

225