Записи књиге гостију манастира Високи Дечани 1930-1934. године / Урош Д. Микетић

НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА II – Међународни тематски зборник
SCIENCE BEYOND BOUNDARIES II – Thematic Collection of Papers

of International Significance
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦ II - Международный тематический сборник

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА II:

5. ГЛАСОВИ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
2019.
UNIVERSITY OF PRIŠTINA / УНИВЕРЗИТЕТ В ПРИШТИНЕ
FACULTY OF PHILOSOPHY / ФИЛОСОФСКИЙ ФАКУЛЬТЕТ
SCIENCE BEYOND BOUNDARIES II:

5. VOICES
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦ II:
5. ГОЛОСА
KOSOVSKA MITROVICA
2019
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА – Међународни тематски зборник
SCIENCE BEYOND BOUNDARIES – Thematic Collection of Papers
of International Significance
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦ - Международный тематический сборник
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА II: 5. ГЛАСОВИ
SCIENCE BEYOND BOUNDARIES II: 5. VOICES
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦ II: 5. ГОЛОСА
Издавач
Филозофски факултет Универзитета у Приштини
са привременим седиштем у Косовској Митровици
За издавача
Проф. др Мирјана Лончар-Вујновић
Главни и одговорни уредник издавачке делатности
Проф. др Мирјана Лончар-Вујновић
Уређивачки одбор
Проф. др Мирјана Лончар Вујновић, проф. др Владан Виријевић, проф. др Младен
Јаковљевић, проф. др Марта Вукотић Лазар, проф. др Оливера Марковић Савић,
проф. др Звездан Арсић, проф. др Александра Костић Тмушић, проф. др Јелена
Михајловић, доц. др Драгана Станојевић, доц. др Јелена Бајовић, доц. др Данијела
Кулић, доц. др Неџиб Прашевић.
Рецензенти
Prof. dr Laurence Armand French, Justiceworks Institute, University of New
Hampshire, Durham, USA
Prof. dr Davronzhon Erinovich Gaipov, Suleyman Demirel University, Kazakhstan
Prof. dr Alexandra Perovic, University College London, UK
Prof. dr Nijolė Burkšaitienė, Institute for Literary, Cultural and Translation Studies,
Vilnius University, Lithuania
Проф. др Александар Животић, Филозофски факултет Универзитета у Београду
Проф. др Јулијана Вучо, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Секретари редакције:
Снежана Зечевић, Мина Лукић
ISBN 978-86-6349-125-0
Међународни тематски зборник Наука без граница II резултат је научноистраживачких пројеката

Превод у систему компаративних изучавања националне и стране књижевности и културе (OI
178019) и Косово и Метохија између националног идентитета и евроинтеграција (III 47023), које
финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
САДРЖАЈ
КЊИЖЕВНИ ГЛАСОВИ / LITERARY VOICES / ЛИТЕРАТУРНЫЕ ГОЛОСА
Милена З. Николић
Трансуниверзумске јединке у постмодернистичкој
преради Маргарет Етвуд....................................................................................... 3
Емина С. Перић Комненовић
Однос Албера Камија према стваралаштву
Ф. М. Достојевског у Миту о Сизифу ................................................................ 21
Биљана С. Солеша
Типови приповедача у прози Лазе К. Лазаревића........................................... 29
Тијана Ј. Милентијевић, Јелена Г. Јевтић
Поетика чуда у српској средњовековној књижевности................................... 43
Славица Д. Јовановић, Александар П. Михаиловић
Хришћански мотиви у поезији Голуба Јашовића............................................ 59
Жарко Н. Миленковић
Магијски реализам Слободана Шијана.............................................................. 71
КОСОВО И МЕТОХИЈА: ГЛАСОВИ ИЗ ПРОШЛОСТИ /

KOSOVO AND METOHIJA: VOICES FROM THE PAST /
КОСОВО И МЕТОХИЯ: ГОЛОСА ПРОШЛОГО
Драган Р. Петровић, Рајко М. Буквић

Просвета и наука на Косову и Метохији 1912–2018. ...................................... 83
Јован Ј. Алексић
О краткотрајном ослобођењу Гњилана
током Другог српско-турског рата (1877–1878) .............................................. 109
Урош Д. Микетић
Записи књиге гостију манастира Високи Дечани 1930–1934. године........... 127
VII
НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА ii / Science Beyond Boundaries ii / НАУКА БЕЗ ГРАНИЦ ii
СТАВОВИ / ATTITUDES / ВЗГЛЯДЫ
Ђорђе Д. Радовановић
Ставови о искуству студената са корупцијом
на Универзитету у Приштини ........................................................................ 143
Игор С. Симић
Територијална аутономија у Републици Србији
– од интеграције до дезинтеграције .................................................................. 161
Марко Р. Станојевић, Немања П. Анђелковић
Народ без државе, али са вером
– вековно ропство и опстанак народа .............................................................. 175
Душан Р. Стефановић
Мотиви настанка личних надимака у селима
северозападног дела Алексиначког Поморавља ................................................ 193
ПРОЈЕКЦИЈЕ / PREDICTIONS / ПРОГНОЗЫ
Саша А. Милосављевић, Ивана Т. Пењишевић

Пројекције природног и механичког кретања
становништва општине Трстеник до 2031. године ...................................... 223
Александра П. Димитријевић, Петар К. Станојевић
Модалитети реформе јавне администрације
и ефекат модернизације на побољшање бенефита
грађана у Републици Србији ............................................................................... 235
ОБРАЗОВНИ АСПЕКТИ / EDUCATIONAL

ASPECTS / АСПЕКТЫ ОБРАЗОВАНИЯ
Aleksandar N. Jovanović, Snežana R. Marković Jovanović

Assuring Quality of Study Programs and Research Practices
in Serbian Higher Education Through Lessons Learned
from External Expert Evaluation......................................................................... 261
Ивана Р. Милосављевић
Прилог правно-педагошким аспектима односа
према деци са сметњама у развоју .................................................................... 275
VIII
САДРЖАЈ
Владимир М. Станојевић
Педагошки прагматизам у систему алтернативног образовања .............. 289
Александар М. Стевановић, Вељко М. Мартиновић
Примена васпитних налога и утицај на развој малолетника ................... 305
Татјана Р. Јакшић, Оливера М. Паповић
Могући аспекти примена биоценолошких истраживања
алги и макрофауне слива реке Ситнице
у методици наставе биологије............................................................................ 323
Драгана Н. Аритоновић, Марија Р. Секулић
Концепције интелектуалног и радног васпитања
Георга Кершенштајнера и Џона Дјуија........................................................... 341
IX
КЊИЖЕВНИ ГЛАСОВИ
LITERARY VOICES
ЛИТЕРАТУРНЫЕ ГОЛОСА
1
821.111(71).09-3 ЕТВУД М.
82.0
82.02ПОСТМОДЕРНИЗАМ
МИЛЕНА З. НИКОЛИЋ1
Универзитет Синергија, Бијељина, Република Српска
Филолошки факултет
Катедра за англистику
ТРАНСУНИВЕРЗУМСКЕ ЈЕДИНКЕ У ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОЈ

ПРЕРАДИ МАРГАРЕТ ЕТВУД
Трансуниверзумске („путујуће“) јединке различите су верзије исте једин-

ке у различитим наративним световима, при чему се нека својства
„стварне“ јединке, њено понашање и међусобни односи мењају у зави-
сности од ситуације и контекста. У постмодернистичким приповестима,
стварни свет текста садржи алтернативне верзије појединих временских
фаза исте јединке и свака од њих има исти онтолошки статус. У њима се
обично прате дешавања с истом јединком током периода који није опи-
сан или о коме се мало зна у оквиру прве приче, односно примарног
извора информација. У овом раду ћемо се позабавити истим јединкама
које се појављују у различитим текстовима различитих аутора, покуша-
ћемо да опишемо процес успостављања њиховог транссветовног идени-
тета и уочимо како се појам транссветовног идентитета развија у савре-
меним причама, а за потребе наше анализе уврстићемо и четири добро
позната Шекспирова и Хомерова лика – Гертруду (Хамлет), Пенелопу
(Одисеја) и Проспера и Миранду (Бура) – која су поново оживела у де-
лима Маргарет Етвуд, конкретно у причи „Гертруда одговара“
(„Gertrude Talks Back“) из збирке прича Добре кости (Good Bones, 1992),
као и романима Пенелопијада (The Penelopiad, 2005) и Ђавољи накот
(Hag-Seed), 2016).
Кључне речи: наративни светови, транссветовно путовање, транссве-
товни идентитет, постмодернистичка прерада, модерни мит.
1 milenanikolic86@yahoo.com
3
УВОД
Постмодернистичком прерадом књижевних дела ствара се протосвет, који
може бити радикално трансформисан у односу на фиктивни свет који ства-
ра и дефинише изворни текст. Уколико се постмодернистички аутор опре-
дели да преради неко класично књижевно дело, он то свакако ради са циљем
да преиспита и подмлади прошлост уз осврт на сегменте који су запоставље-
ни, штуро описани или уопште нису присутни у изворном делу. Исто тако,
постмодернистички аутор приступа делу кроз призму савремених естетич-
ких и идеолошких постулата, те је у постмодернистичким прерадама прото-
свет оригинала са установљеним нормама, категоријама и начином припо-
ведања у непрестаном дијалогу са алтернативним фикционалним светом
који генерише нови текст. Наиме, све постмодернистичке прераде се „изно-
ва дизајнирају, изнова лоцирају и изнова вреднују класични протосвет“
(Doležel, 2008, стр. 213). Долежел (2008) издваја три типа прераде: транспо-
зицију, експанзију и измештање. Транспозиција задржава главну причу
протосвета, али је смешта у друго време/простор, експанзија попуњава пра-
знине протосвета (његову предисторију или постисторију), док се измешта-
њем редизајнира или наново измишља структура протосвета.
С обзиром на то да се фиктивни свет који генерише изворни текст стално
пореди са новим, алтернативним фиктивним световима који настају прили-
ком постмодернистичке прераде, немогуће је не дотаћи се такозваних
„путујућих“ (транс-универзумских) јединки, тачније, односа између разли-
читих верзија исте јединке у различитим световима, или „алтернативних
верзија неких временских фаза исте јединке“, које затичемо у постмодерни-
стичким приповестима (Margolin, 1997, стр. 97). Наиме, прва прича или
примарни извор информација о тој јединки дефинише „матични дом инди-
видуе“, те је првобитна јединка прототип, док су све њене касније верзије (ва-
ријанте у другим световима, које су створене у неком каснијем периоду)
њени сурогати у тим световима (Мargolin, 1997, стр. 98). Ослањајући се на
филозофа Дејвида Луиса (David Lewis) и његову теорију пандана која почи-
ва на сличности међу јединкама, коју је Луис најпре представио у делу Теори-
ја парњака и квантитативна модална логика (Counterpart Theory and
Quantified Modal Logic, 1968), а онда и проширио у књизи О плуралности
светова (On the Plurality of Worlds, 1986), Марголин (1997) сматра да је сваки
сурогат према своме прототипу у односу пандана, и да се тај однос заснива
на њиховој општој сличности, која може почивати на спољашњим својстви-
ма (њихов однос према другим стварима, околини или просторно-времен-
4 МИЛЕНА З. НИКОЛИЋ
ТРАНСУНИВЕРЗУМСКЕ ЈЕДИНКЕ У ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОЈ ПРЕРАДИ МАРГАРЕТ ЕТВУД
ском амбијенту) или на својствима самих јединки (њихова физичка и духов-
на својства). Исто тако, према Марголину (1997), не постоји минимум степе-
на сличности који је неопходан да би постојао однос пандана. Идентичност
јединки у погледу властитог имена или истоветност свих њихових споља-
шњих/унутрашњих својстава најочигледнији су примери постојања односа
пандана.
Док Луис и његови следбеници говоре о постојању пандана, односно о
сличности између јединки у различитим световима, Долежел заступа тезу о
постојању исте јединке у различитим световима, односно јединкама између
којих се успоставља транссветовни идентитет (Nikolić, 2018). Постоји вели-
ки број савремених дискусија у којима се подржава и/или проширује Луи-
сова теорија (Divers, 2002; Melia, 2003; Yagisawa, 2010), али и оних у којима
се она оспорава и критикује (Fara and Williamson, 2005), те оних у којима се
аргументовано признаје постојање транссветовног идентитета (Linsky and
Zalta, 1994; Williamson, 2000). Непостојање конкретног, општеприхваћеног
значења овог појма, недовољно прецизна терминологија и сложени односи
између ликова који су повезани на више начина (интертекстуално, вантек-
стуално и унутартекстуално), а које појам транссветовног идентитета не
успева адекватно да појасни, стварају додатну конфузију кад је реч о овом пи-
тању.
У овом раду ћемо се пак ослонити на тезу о постојању транссветовног
идентитета коју заступа Долежел, при чему ћемо, са циљем лакшег сналаже-
ња у тексту, за једну исту јединку која може да постоји у више различитих
светова усвојити термин прототип, а за све њене појавне облике термин пар-
њак, иако у овом случају није од великог значаја да ли ће се њени појавни
облици називати варијантама, сурогатима, панданима, или парњацима.
Кад је реч о сложеним релацијама које постоје између ликова, можемо
предложити грубу поделу на три групе у оквиру којих се може посматрати
транссветовни идентитет, у зависности од типа путовања које јединке преду-
зимају2 и природи релација са парњацима, при чему се свака група даље дели
на своје подгрупе.
Првој групи припада транссветовни однос који се успоставља између
стварних ликова (ликова који постоје у стварном свету и њихових парњака у
стварном свету текста, као што је случај са историјском Грејс Маркс, која је
2 Опширније о типовима транссветовних путовања јединки, односно премештања једин-
ки из једног у други свет поступком унутрашњег рецентрирања можете пронаћи у нео-
бјављеној докторској дисертацији М. Николић из 2018. године насловљеној Фикција и
стварност женских ликова у делу Маргарет Етвуд.
МИЛЕНА З. НИКОЛИЋ 5
осуђена за убиство у Канади XIX века, и фиктивном Грејс Маркс из романа
Алијас Грејс Маргарет Етвуд (Nikolić, 2016). Другу групу чини транссветов-
ни однос између два „иста“ књижевна лика која постоје у различитим фик-
тивним световима различитих аутора, попут Шекспирове Гертруде у Ха-
млету и Гертруде Маргарет Етвуд из приче „Гертруда одговара“ („Gertrude
Talks Back“) из збирке прича Добре кости (Good Bones, 1992), при чему је
транссветовни идентитет између ових јунакиња оснажен истим властитим
именом (Nikolić, 2016а), при чему исто властито име није једини релевантан
параметар који указује на постојање транссветовног идентитета (особе могу
имати више различитих имена, псеудонима, надимака, алијаса) (Николић,
2018). У трећу групу спада транссветовни однос који настаје тако што се књи-
жевни лик у стварном свету текста посредством своје менталне или кон-
структивне делатности (под утицајем фантазија, дневних сањарења, хипно-
тичких стања свести, креативног импулса, итд.) премешта у нови, алтерна-
тивни свет текста, као што је случај са протагонисткињама Илејн Ризли из
романа Мачје око (Nikolić, 2016а) и Лешом Грин из романа Живот пре чо-
века (Николић, 2017). У случају транссветовног односа дефинисаног у окви-
ру прве групе, говоримо о вантекстуалном или вансветовном путовању које
јединке предузимају, односно интертекстуалном или интерсветовном путо-
вању јединки које припадају другој групи, те интратекстуалном или интра-
световном путовању јединки треће групе. У складу са овом поделом, јасно је
да ће у овом раду бити речи о другој групи односа када је у питању јунакиња
Маргарет Етвуд Пенелопа и Хомерова Пенелопа (исто властито име), али и
Шекспирови Миранда и Просперо, односно Феликс и Ан-Мари Гринленд
Маргарет Етвуд (различита властита имена).
Како се књижевни ликови односе према стварности/фикцији, односно у
којој мери се идентификују са књижевним ликовима других аутора, од вели-
ког је значаја за формирање транссветовног односа. Наиме, у контексту сло-
жених релација које постоје између ликова, а којима се даље проблематизује
питање транссветовног идентитета, треба поменути и посебан однос који
фиктивни ликови једног аутора у оквиру стварног света текста могу имати
према фиктивним ликовима других аутора, а који се сагледава у степену
идентификације са њима. Навешћемо два примера која указују на то да сте-
пен идентификације књижевног лика једног аутора са књижевним ликови-
ма других аутора у оквиру истог књижевног текста, или ако хоћете, фиктив-
ног света, предодређује да ли ће доћи до успостављања транссветовног одно-
са између њих.
Као први пример навешћемо однос протагонисткиње Нел у збирци прича
Маргарет Етвуд насловљеној Морални поремећај према чувеним хероинама
викторијанске књижевности − Хардијеве Тесе, Браунингове војвоткиње,
Шекспирове Офелије, Џејн Ејр Шарлот Бронте, итд. (Nikolić, 2017а). Нел за-
узима негативан став о поменутим хероинама и указује на опасности које
могу настати уколико се угледа на њих, те је степен идентификације са њима
сведен на минимум и тешко да можемо говорити о успостављању транссве-
товног односа. Међутим, код протагонисткиње Џоун Фостер из романа Го-
спа Пророчица (Lady Oracle, 1976) долази до брисања граница између ствар-
ности (онога што се стварно догађа у тексту) и фикције (онога што протаго-
нисткиња умишља/замишља/измишља), те је њен степен идентификације са
књижевним ликовима других аутора (нпр. Тенисонове Госпе од Шалота) ве-
ома висок. С тим у вези, у овом случају је извесније говорити о постојању
транссветовног односа кроз удвајање идентитета главне протагонисткиње
Џоун са идентитетима књижевних ликова на које се она угледа или чије жи-
воте свесно или несвесно подражава у оквиру стварног света текста.
У овом раду разматра се транссветовни однос између Феликса из дела
Маргарет Етвуд и Шекспировог Проспера на два нивоа: имамо стварни
свет текста у коме се Феликс стварно идентификује са Шекспировим Про-
спером и његовом животном ситуацијом описаном у Бури и алтернативног
света текста у коме се одиграва Феликсова поставка Шекспирове Буре и где
Феликс игра Проспера (комад у комаду). У овом другом случају, као и код
Џоун Фостер, јунакиње Маргарет Етвуд из Госпе Пророчице, брише се гра-
ница између стварности и фикције, односно ликова стварног света текста
(Феликс у делу Маргарет Етвуд) и књижевних ликова других аутора (Шек-
спиров Просперо), глуме и стварних реакција на стварне догађаје, те долази
до удвајања идентитета (Феликс = Просперо).
Исто властито име је јасан показатељ да постоји сличност између јединки
у различитим световима, односно да су јединке у различитим световима по-
везане транссветовним идентитетом, али постоје и случајеви када се између
јединки успоставља исти овакав однос иако оне не носе исто властито име
(Феликс = Просперо). Наиме, теорија о стриктном означитељу не импли-
цира да једна јединка мора имати само једно име (Kripke, 1980, стр. 3–4).
Другим речима, особе не морају нужно носити исто властито име да би се
између њих могао успоставити транс-световни однос (оне могу имати неко-
лико имена, алијаса, надимака или псеудонима) (Doležel, 2008, стр. 30).
Трансформацијом прототипа настаје његов парњак. Постоји неколико
начина на које се прототип може трансформисати у постмодернистичким
приповестима, што је и потврђено анализом романа Етвудове у овом раду.
То су додавање елемената или фаза (проширење, развој или обогаћивање
оригинала додавањем нових просторних амбијената или читаве фазе већ по-
стојећој животној историји), одузимање својстава или фаза (изостављање
животних фаза из првобитне животне историје), замена (догађаји који се де-
шавају јединки у њеном матичном свету током неке фазе живота бивају заме-
њени другим или средишња духовна својства јединке бивају замењена су-
протним својствима, где се „супротност“ може дефинисати на основу неког
одређеног културног модела) и прерасподела својстава унутар фаза (проме-
не у оквиру њихове хијерархије, прерасподела садржина животних фаза је-
динке) (Маrgolin, 1997, стр. 98–99).
ПЕНЕЛОПА
Мит о Пенелопи и Одисеју добио је своју савремену верзију у Пенелопијади
(Тhe Penelopiad, 2005), краћој прозној форми Маргарет Етвуд, у којој се, из
перспективе Пенелопе и њених дванаест слушкиња, проблематизују неки
Одисејеви поступци, а Пенелопа представља у новом светлу. У Хомеровој
Одисеји, главни митски јунак представљен је као довитљива и виспрена осо-
ба, лажов и уметник прерушавања, који се бори у Тројанском рату, лута
Егејским морем и спава са богињама, док је Пенелопа, сестра од стрица лепе
Хелене Тројанске3, приказана као верна супруга, која плаче за Одисејем и
моли за његов повратак, и као интелигентна особа која мудро одбија просце.
Завршетак приче има срећан крај у погледу Пенелопиног и Одисејевог по-
новног састајања, али не и Пенелопиних дванаест слушкиња (оне заврше на
вешалима јер су спавале са просцима).
У свом виђењу мита, Етвуд се понајвише бави Пенелопиним пореклом,
раним животом и браком, као и гласинама које су о њој кружиле, али и од-
говором на два питања: шта је прави разлог вешања слушкиња и шта је прави
мотив Пенелопиног понашања. Приповест Маргарет Етвуд је текст после
смрти. Њен приповедач, Пенелопа, проговара из гроба: „Сад када сам мр-
тва знам све“ (Аtvud,4 2005, стр. 17). Пенелопа сада има пророчке способно-
сти, може да чује и види много више од смртних бића, може да из подземља
посећује свет живих и тако буде у току са савременим дешавањима у свету:
открићем сијалице, теоријама о претварању материје у енергију из XX века,
3 Устаљена верзија имена је Јелена Тројанска, али је у преводу дела Маргарет Етвуд кори-
шћено име Хелена.
или чињеницом да „више није у моди да девојчице уче ручни рад“ (Atvud,
2005, стр. 23). Још на самом почетку постаје јасно да ће Пенелопа испричати
своју верзију приче, која јој је ускраћена у Хомеровом епу, а која је у много
чему различита од званичне.
Сазнајемо да је њен отац, Икарије, краљ Спарте, одлучио да је баци у море
кад је била мала и да је мајка често запостављала, те да је изостанак подршке
породице довео до тога да она буде самостална, резервисана и подозрива
када су у питању туђе намере. Од Пенелопиних слушкиња сазнајемо и о њи-
ховом несрећном детињству, сиромаштву и о томе да су биле принуђене да
раде свакојаке послове у палати, па чак и да спавају са племићима уколико то
они затраже. Такав живот утицао је на то да и оне постану неухватљиве, по-
другљиве и врцаве.
Пенелопа најпре истиче Одисејеву лукавост, препреденост и бескрупуло-
зност, његову велику моћ убеђивања мушкараца и обмањивања жена и чи-
њеницу да се кроз живот пробијао на рачун туђе глупости, те је тако својим
лажима и варањем од ње направио „поучну легенду“, односно „штап којим
туку друге жене“ уколико оне нису као она − „тако обзирне, тако достојне
поверења, тако прожете патњом“ (Atvud, 2005, стр. 18). Исто тако, она више
пута подсећа да јој је у време удаје било само петнаест година и да је имала
„нереалне идеје о његовим способностима“ (Atvud, 2005, стр. 51). Она при-
знаје да је увек била у сенци не тако паметне али лепе Хелене, коју људи мно-
го више воле од ње, која је паметна, али не баш лепа. Свесна је чињенице да је
остала упамћена по памети, ткању, привржености мужу и по опрезности.
Пенелопа даље говори о томе како је Одисеј, младић „кратких ногу“ који је
живео мирним животом на Итаци, окружен козама, након неуспешног по-
кушаја да освоји прелепу Хелену, ипак успео да добије њу као утешну награ-
ду, победивши у трци тако што је варао. Наиме, попио је напитак који му је
дао додатну снагу и убрзање. Пенелопа закључује да је у свету живих на
спортским надметањима ово уобичајена ствар. Пенелопиним одласком на
Итаку, Хеленин отац би осигурао престо: „И тако су ме предали Одисеју,
као пакет меса“ (Atvud, 2005, стр. 42). Пенелопа даље говори о самоћи на
Итаци, о недостатку пријатељица и особа на које може да се ослони, и чиње-
4 За потребе овог рада коришћен је роман Ђавољи накот (Hag-Seed) у преводу Алексан-
дре Чабраје и Пенелопијада (Тhe Penelopiad) у преводу Бојане Вујин. Оба преводиоца
транскрибују презиме аутора ових романа (Атwood) као „Атвуд“. Ова верзија презиме-
на користи се само у случају цитирања поједених делова из романа, док у овом раду пре-
овлађује верзија која је приближнија оригиналном изговору ауторкиног презимена
(„Етвуд“).
ници да је увек била у сенци Антиклеје, њене свекрве, и Еуриклеје, Одисејеве
дојиље, које су водиле главну реч у домаћинству.
Пенелопа доводи у питање Одисејеву храброст, спремност да се бори у
Тројанском рату, честитост и верност бројним примерима у роману. Наи-
ме, он је, да би избегао да учествује у рату, „разгласио да је полудео и, да би
то поткрепио, набио [је] на главу смешан сељачки шешир и орао тако што је
упрегао вола и магарца и засејавао бразде сољу“ (Atvud, 2005, стр. 67).
О Одисејевим неверствима и постељи коју је делио са нимфама, богињом
Кирком и сиренама, његовој препредености и доживљајима на које је он сам
додао „стотину несрећа, патњи небројених“ (Atvud, 2005, стр. 78) у стиху го-
вори и хор дванаест слушкиња које су свему томе могле да посведоче, преру-
шене у морнаре. На овај начин се сагледава друга страна митског хероја
Одисеја, која га сврстава у ред овоземаљских бића, обичних људи са манама
који неретко греше.
Јунакиња Маргарет Етвуд је временом стекла репутацију „мудре прегова-
рачице“, газдарице која води рачуна о свом домаћинству (Atvud, 2005,
стр. 72–73) и која је уз помоћ слушкиња успевала да надмудри просце. Она
открива да јој је била намера да удвостручи Одисејево богатство да би он по
повратку могао с поносом рећи: „Вредиш као хиљаду Хелена“ (Atvud, 2005,
стр. 73). У загробном животу, Пенелопа среће Антиноја, просца кога је Оди-
сеј устрелио, и који јој отворено признаје да су се сви борили за њу само због
богатства и славе: „Ниси ваљда стварно мислила да смо излудели од љубави
према теби?“ (Atvud, 2005, стр. 81) Она говори да су се просци сами позива-
ли у госте и свакодневно „преждеравали“ у палати: „Циљ им је био да ја под
претњом осиромашења престанем да се опирем […] Рекли су да ће с тим на-
ставити догод не одаберем једног од њих за свог мужа“ (Atvud, 2005, стр. 82).
Пенелопа открива да је подозрела њихове намере и да се с тога претварала да
јој ласка њихово удварање: „Чак сам ишла толико далеко да сам подстицала
сад овог, сад оног, и слала им тајне поруке“ (Atvud, 2005, стр. 85). Да би их
држала на дистанци, дошла је на идеју да им каже да ће се удати за неког од
њих тек кад заврши покров за њеног свекра Лаерта. У званичној верзији,
ноћу би уз помоћ слушкиња опарала све што би током дана урадила, те се
покров никако није повећавао (Atvud, 2005, стр. 88). У овој верзији, пак, са-
знајемо од слушкиња да су се ноћу, уместо расплитања покрова, дешавале
друге ствари: „Док си са својим славним разбојем, као, ткала, /Заправо си
радила између чаршафа!“ (Atvud, 2005, стр. 110).
Пенелопа признаје да је одмах препознала Одисеја иако се после двадесет
година вратио на Итаку прерушен у старог просјака, али да није желела да га
ода: „Ако се човек поноси својом вештином прерушавања, његова жена би
заиста морала да буде глупава па да изјави да га је препознала: никад није му-
дро стати између мушкарца и одраза његове памети“ (Atvud, 2005, стр. 104).
Она даље открива да су многи детаљи у вези са Одисејевим повратком нетач-
ни. Наиме, истина је да је она намерно одлучила да просцима постави зада-
так са луком и секирама баш када се прерушени Одисеј појавио, јер је знала
да ће само он моћи да изведе тај трик: „Знала сам да је просјак Одисеј. Није
било никакве случајности. Ја сам то намерно урадила“ (Atvud, 2005,
стр. 105). Такође је удесила да Одисеју-просјаку опере ноге баш његова доји-
ља Еуриклеја: „У песмама се каже да ништа нисам приметила зато што ми је
Атена одвратила пажњу. Ако у то верујете, повероваћете у сваку глупост“
(Atvud, 2005, стр. 106). Она демантује још једну гласину која се стално пона-
вља у песмама, а тиче се њеног „сексуалног владања“, односно сексуалних од-
носа, како са Амфиномом, „најкултурнијим просцем“, тако и са свима оста-
лима (Atvud, 2005, стр. 107–108). Она каже да је просцима давала лажна обе-
ћања, само да би од њих извукла „скупоцене дарове“ (Atvud, 2005, стр. 107)
и да су неке песме толико пуне неистина да „нису вредне ни даха који се за
њих потроши“ (Atvud, 2005, стр. 108).
У званичној верзији, Одисеј и Телемах на крају убијају слушкиње јер су
биле неверне, односно, јер су спавале са просцима који су хтели да заузму
Одисејево место. Од Пенелопе, међутим, сазнајемо да су слушкиње биле
„силоване“ од стране просаца и да им је она наредила да се бунтовно пона-
шају, јер тако најбоље могу да шпијунирају просце. Хор дванаест слушкиња,
међутим, открива да је Пенелопа била неверна: „Прича се да Пенелопа, она-
ко исправна сва,/У сексу није била сека-Перса стидљива!/Неки кажу да је са
Амфиномом спавала,/А пожуду уздасима и јецајима скривала./Други, да је
сваки жустри такмац што сврне, Имао задовољство да је преврне“ (Atvud,
2005, стр. 109). Хор, затим, обелодањује договор између Пенелопе и Еури-
клеје да оптуже слушкиње да су биле лење и неверне, како Одисеј не би са-
знао за Пенелопина неверства: „Само оне знају да Просце ниси одбијала./
Ноћу су љубавнике уводиле и изводиле,/Завесе навлачиле, и свећу држале./
Знају све твоје доживљаје вајне –/Морамо их ућуткати, ил’ одаће све тајне“
(Atvud, 2005, стр. 111). Оне наводе и прави разлог због кога су убијене: „То
што су нас силовали а потом обесили представља свргавање матрилинеар-
ног култа месеца које је извршила група придошлих узурпатора, патријар-
халних варвара који су обожавали бога оца. Њихов вођа, односно Одисеј,
онда је устврдио своју краљевску власт оженивши се врховном свештеницом
нашег култа, то јест, Пенелопом“ (Atvud, 2005, стр. 120–121). Пенелопа,
предводница култа жена које својом сексуалношћу манипулишу мушкарци-
ма ради сопствене заштите, престаје да буде у Одисејевој сенци. Штавише, у
делу Маргарет Етвуд, она је Одисејева партнерка, равноправна у свему.
Након што су се поново сјединили, Пенелопа и Одисеј разменили су при-
че: он је имао своје „вредне дивљења верзије, са чудовиштима и богињама, а
не са гостионичарима и курвама“, док је она говорила о „мору суза које је
пролила за њим“ и о томе како му је била „заморно верна“ (Atvud, 2005,
стр. 125). Пенелопа закључује да су обоје „изузетно вешти и бестидни дугого-
дишњи лажови“: „Право је чудо што смо поверовали у оно што нам је оно
друго испричало. Али јесмо. Или смо то рекли једно другом“ (Atvud, 2005,
стр. 125–126).
МИРАНДА И ПРОСПЕРО
Ђавољи накот је постмодернистичка прерада Шекспирове Буре, а инспира-
цију за наслов прераде она проналази у погрдном надимку „ђавољи накот“
(енгл. hag-seed) коју Просперо упућује Калибану (Shakespeare, 1999, стр. 14).
У преради, синтагма ђавољи накот се први пут спомиње у поглављу „Први
задатак: Псовке“, у коме Феликсова позоришна екипа има задатак да забеле-
жи све псовке у Шекспировом делу (Atvud, 2017, стр. 123).
Прича о Фелиску, бившем уметничком директору позоришног фестива-
ла који се идентификује са Шекспировим протагонистом Проспером, сме-
штена је у XXI век. То је прича о човеку који се по начину на који режира
Шекспирове представе и слободном уметничком духу пореди са чаробња-
ком „који лебди међу облацима“ (Atvud, 2017, стр. 25–26). Идентификација
са Шекспировим јунаком биће најснажнија у тренутку када Феликс схвати
да је у Просперовој судбини пронашао своју. Како Просперо остаје без пре-
стола због напуљског краља Алонса, коме је поверио све практичне послове
управљања војводством, и Антонија, његовог политичког непријатеља, и са
трогодишњом ћерком Мирандом заврши на усамљеном острву, на коме ће
сковати план освете стварајући илузију буре у којој ће се наводно потопити
брод његових издајника (Shakespeare, 1999, стр. 1–19), тако и Феликс ујдур-
мом колеге Тонија, коме је препустио све „досадне послове“ да би се бавио
вишим циљевима (Atvud, 2017, стр. 25) и супарника из детињства Сала, бива
неправедно отпуштен док је на врхунцу своје каријере (Atvud, 2017, стр. 35–
39), одлази у изгнанство са успоменом на преминулу трогодишњу ћерку,
коју зове Миранда и припрема освету. Док живи у страћари у забити и бори
се за голи опстанак, он почиње да третира фиктивну Миранду као стварну
особу са којом свакодневно разговара. Попут Проспера, диже се из мртвих
и свети својим непријатељима уз помоћ чаролије: „Зачараће их чаролијом,
као што говори својим глумцима. Зачарајмо их! И показаће свог бога оном
злобном, поквареном ђубрету Тонију“ (Atvud, 2017, стр. 23).
Наиме, Феликс се камуфлира, почиње да се представља као „господин
Војвода“, отвара нови банковни рачун под лажним именом, кује освету у
својој изолованој страћари и ствара чаролију: после дванаест година, Фе-
ликс у оближњем затвору у оквиру кога води позоришни течај, помоћу сво-
јих магичних режисерских способности, неконвенцијалног приступа Шек-
спировим делима због којих се пореди са чаробњаком (Atvud, 2017, стр. 77–
81, 115–116) и позоришне дружине Поправног дома Флечер, поставља замку
издајницима, успева да их уплаши и на крају поврати оно што му припада.
Поред каријере, он кроз Буру покушава више од свега да оживи и своју пре-
минулу ћерку: „Миранда ће постати кћи која није изгубљена; која као анђео
заштитник чува свог прогнаног оца док у трошном бродићу заједно плове
мрачном пучином“ (Atvud, 2017, стр. 29). Његова Миранда оживеће у лику
Ан-Мари Гринленд, енергичне и живахне шеснаестогодишње глумице и
плесачице која је била сироче.
Почетак приче о Феликсу поклапа се са почетком Шекспирове приче о
Просперу: почетак Буре на позорници Поправног дома у извођењу њего-
вих затвореника под диригентском палицом режисера и главног актера
приче, Феликса. Публика, коју чине Тони (Антонио), Сал (Алонсо), Салов
син Фредерик који је разочарао оца јер је одлучио да постане режисер (Фер-
динанд), Салов политички противник Себерт (Себастијан) и Феликсов сен-
тиментални колега Лони (Гонзало), у ишчекивању да отпочне представа бу-
ром на отвореном мору која је наговештена у уводном делу, остаје затечена
када се светла на позорници изненада угасе и када главни актери постану
управо они:
„ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Шта је то?
ЈОШ ЈЕДАН ГЛАС: Нема струје.
ЈОШ ЈЕДАН ГЛАС: Сигурно је због олује. Негде су пали водови.
Потпуни мрак. Збуњени гласови споља. Вика. Чују се пуцњеви.

ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Шта се збива?
ГЛАСОВИ СПОЉА: Закључано је! Закључано!
ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Ко је надлежан?
Још три хица.
ГЛАС ИЗ ПРОСТОРИЈЕ: Не мрдај! Тишина! Главе доле! Останите сви на својим
местима“ (Atvud, 2017, стр. 18).
Остварује се Феликсова замисао да његови непријатељи Тони и Сал, који

су сада угледни политичари, приликом званичне посете позоришту По-
правном дому Флечер, буду главни актери представе коју он режира и која
има две верзије. Једна верзија је видео-снимак који је претходно снимљен то-
ком проба затвореника и који се приказује на свим екранима у затвору за
управника затвора и пратњу политичара, а друга је стварна драма у којој уче-
ствују сами политичари, „стварни људи, којим [Феликс] управља […]. Ства-
рање илузије удвајањем – то је један од најстаријих позоришних трикова
који постоје“ (Atvud, 2017, стр. 142).
Попут Проспера који користи вилењаке, Аријела, Калибана и Миранду
не би ли спровео свој план освете, и Феликс покушава да све глумце-затворе-
нике подреди својим себичним циљевима. Како би их подстакао да дају све
од себе у представи и убедио да помогну у тајном задатку, Феликс говори
својој позоришној дружини да политичари који ће им доћи у посету намера-
вају да укину програм описмењавања кроз књижевност у Флечеру: „Они
мисле да сте ви губљење времена. Није им стало до вашег образовања, желе
да останете незналице“ (Atvud, 2017, стр. 156). Феликс их уверава да ће, ако
следе његова тајна упутства, интерактивна представа са политичарима, на-
водно натерати те исте политичаре да преиспитају своју одлуку о отказива-
њу представа.
Затвореници који глуме морнаре и капетана брода воде политичаре до
својих места, служе пићем и упозоравају их да је реч о „интерактивном делу
представе, експерименталне природе“ (Atvud, 2017, стр. 264). Но, када јед-
ном од њих навлаче капуљачу преко главе и дижу га са столице, они панично
закључују да је реч о затворској побуни. Након што одведу Фредија, Саловог
сина, чује се пуцањ и Сал у страху говори да су га убили. Фреда, који је сме-
штен у посебној затворској ћелији која треба да представља део острва на
коме је боравио Фердинанд након буре, посећује Ан-Мари Гринленд у уло-
зи Миранде и обавештава га да неки „лудак“ који мисли да је Просперо „хо-
ће да стварно одигра Буру“, те да он сада мора читати обележени текст, од-
носно реплике Фердинанда (Atvud, 2017, стр. 275).
Феликс верује да је Миранда све време уз њега док његови непријатељи
проживљавају драму коју он режира и да је она чак спремна да учествује у
представи. Када један од глумаца-затвореника који игра Аријела тражи да
поново сниме текст јер је чуо „као да неко изговара текст истовремено
с [њим]“, Феликс у себи говори: „То Миранда говори свој текст“ (Atvud,
2017, стр. 243). У петом чину Шекспирове Буре Аријел наводи Проспера да
се предомисли и да својим непријатељима понуди опроштај уместо освете
(Shakespeare, 1999, стр. 58). Упркос свему што су урадили, Просперо сажа-
љева зликовце због онога што доживљавају и одлучује да им опрости. Када
глумац-затвореник који је глумио Аријела пита Феликса да ли сажаљева по-
литичаре, он чује у глави Мирандин глас који каже: „Ја бих, да сам људско
биће“ (Atvud, 2017, стр. 294). Стога, Феликс изговара исте стихове које Про-
сперо изговара Аријелу у том тренутку: „Кад ти што си ваздух само, показу-
јеш, ето, сажаљење, бол за њихове патње, зар да ја не будем дубље ганут него
ти?“ (Atvud, 2017, стр. 294; Shakespeare, 1999, стр. 59). Затим следи сцена су-
чељавања Феликса-Проспера са непријатељима и Феликсов тријумф: он ће
добити натраг свој стари посао, финансирање програма описмењавања кроз
књижевност ће се наставити, затвореник који је био у улози Аријела биче ра-
није пуштен на условну слободу, док ће се Сал и Тони повући из политике.
Романтична прича о Миранди и Алонсовом сину Фердинанду добила је
своју верзију у љубави која се током интерактивне представе развила између
Ан-Мари Гринленд и Саловог сина Фредија.
Шекспирова Бура завршава се епилогом у којем Просперо говори публи-
ци да, пошто је његова магија окончана, он мора остати заробљен на острву
осим ако му публика не опрости и ослободи га сопственом чаролијом, тако
што ће запљескати представи: „И к’о што желите да с вас греси оду, /Тако и
ви мени дарујте слободу“ (Shakespeare, 1999, стр. 69). У епилогу Етвудове
који је насловљен „Даруј ми слободу“, Феликс размишља о освети, о штапу
са лисичјом главом који више није „чаробњачки“ и опрашта се од својих
„свемоћних вештина“ (Atvud, 2017, стр. 358). Затим долази до спознаје: „Ка-
ко је то могао да ради – да [Миранду] држи заробљену уз себе све то време?
Да је тера да се понаша по његовој вољи? Како је био себичан! Да, он је воли:
његово најдраже, његово једино дете. Али он зна шта она истински жели, и
шта јој он дугује. „У елементе, у слободу“, говори јој. И коначно, она је сло-
бодна“ (Atvud, 2017, стр. 369).
Закључак
Линије транссветовног идентитета повлаче се када постоје чврсти докази за
постављање хипотезе о преради (цитати, наслов, интертекстуалне алузије,
сличност структуре фикционалних светова, хомологија релација између ли-
кова, сличност сижејних нити), као што је случај са анализираним делима
Маргарет Етвуд. У постмодернистичкој обради, трансформацијом Хоме-
рове Пенелопе настао је њен парњак – савремена Пенелопа. Додавањем но-
вих фаза већ постојећој животној историји прототипа (њено порекло, рани
живот и брак), њен лик је проширен, развијен и обогаћен. Закључили смо да
је између ова два књижевна лика која припадају различитим фиктивним све-
товима и различитим ауторима, успостављен транссветовни однос који
припада другој групи: наиме, реч је о интерсветовном путовању које Пене-
лопа предузима, а које се огледа и кроз њен загробни живот и посете које
упућује свету живих, а који су описани у верзији Маргарет Етвуд. Званична
верзија приче о Одисеју добила је нови смисао кроз Пенелопину перспекти-
ву. Лик Пенелопе сагледан је и кроз хор њених дванаест слушкиња. У пост-
модернистичкој верзији сазнајемо да је прави разлог вешања слушкиња то
што су оне следиле Пенелопина наређења кад је реч о шпијунирању просаца
и слободнијем понашању према њима, као и то да су јој оне помагале у орга-
низовању сусрета са просцима који су неретко били сексуалне природе. Пе-
нелопа је, заправо, приказана као Одисејев парњак у сваком смислу, она је
Одисеј у женском телу.
Транссветовни однос између јединки се успоставља и када се књижевни
лик стварног света текста једног аутора идентификује са књижевним ликом
који припада фиктивном свету другог аутора, као што је случај са Феликсом
у делу Маргарет Етвуд, који види одраз свога бића и своје судбине у Шек-
спировом Просперу. Што је степен његове идентификације са Проспером
већи, то је и транссветовни однос између ова два лика чвршћи. У овом слу-
чају, јединка предузима интрасветовно путовање, јер у оквиру стварног све-
та текста (ситуација у којој Феликс губи посао завером колега и осмишљава
освету) посећује алтернативни свет текста (реализација Шекспирове Буре у
Феликсовој режији), при чему долази до „уживљавања“, односно удвајања
идентитета између Феликса и Проспера и замагљивања разлика између
фикције и стварности. У постмодернистичкој преради, Миранда најпре по-
стоји као фиктивни лик који види и чује само Феликс, а онда она постаје и
стварна особа у лику Ан-Мари Гринленд, која не само да глуми Миранду у
представи, већ на неки начин представља Феликсову ћерку у стварном жи-
воту, јер се он према њој односи заштитнички.
Литературa
Atvud, M. (2017). Đavolji nakot (prevela s engleskog Aleksandra Čabraja). Beograd: La-
guna.
Atvud, M. (2005). Penelopijada (prevela s engleskog Bojana Vulin). Beograd: Geopoeti-
ka.
Divers, J. (2002). Possible Worlds. London: Routledge.
Doležel, L. (2008). Heterokosmika: Fikcija i mogući svetovi. Beograd: Službeni glasnik.
Fara, M. & T. Williamson. (2005). Counterparts and Actuality. Mind, 114, 1−30.
Kripke, S. (1980). Naming and Necessity. Oxford: Blackwell Publishers.
Lewis, D. (1968). Counterpart Theory and Quantified Modal Logic. The Journal of Phi-
losophy, 65 (5), 113−126.
Lewis, D. (1986). On the Plurality of Worlds. Oxford: Basil Blackwell.
Linsky, B. & E. Zalta. (1994). In Defense of the Simplest Quantified Modal Logic. Phil-
osophical Perspectives, 8, 431−458.
Margolin, J. (1997). Jedinke u narativnim svetovima: jedna ontološka perspektiva. Reč:
časopis za književnost i kulturu, IV (30), 88−100.
Melia, J. (2003). Modality. Chesham: Acumen Publishing Company.
Николић, М. (2018). Фикција и стварност женских ликова у делу Маргарет Етвуд
(необјављена докторска дисертација). Филолошки факултет, Београд.
Nikolić, M. (2018). Pandani u fikcionalnom svetu Margaret Etvud: Grejs Marks i Meri
Vitni. Filolog − Časopis za jezik, književnost i kulturu, IX, 630−645.
Nikolić, M. (2017). Reflective surfaces in Margaret Atwood’s Cat’s Eye. Reči (Words) –
Časopis za jezik, književnost i kulturu (Journal of Language, Literature and Culture),
9/1, 88−97.
Nikolić, M. (2017a). Moral Disorder: Nell’s Antisentimental Worldview. У: Ј. Novako-
vić & V. Lopičić (Eds.), Proceedings from the 7th International Conference Le CANA-
DA in bref: le Canada contemporain dans la nouvelle = Canada in Short: Contempo-
rary Canada in Short Fiction (293−302). Belgrade: Faculté de Philologie.
Nikolic, M. (2016). Gertrude and Grace: Margaret Atwood’s Gertrude Talks Back and
Alias Grace. Central European Journal of Canadian Studies, 10/11, 135−147.
Николић, М. (2016а). Ментално путовање Леше Грин. Наслеђе – часопис за књижев-
ност, језик, уметност и културу, 34, 83−95.
Nikolić, M. (2015). Prostori slobode u distopijskom romanu Margaret Etvud Sluškinjina
priča. У: М. Kovačević (ur.), Nauka i sloboda: Zbornik radova sa Naučnog skupa
(939−951). Pale: Filozofski fakultet. DOI 10.7251/ZRNDSFFP09152939N.
Shakespeare, W. (1999). The Tempest. Mineola: New York, Dover Publications, Inc.
Williamson, T. (2000). Existence and Contingency. Proceedings of the Aristotelian Soci-
ety, 100, 117−139.
Yagisawa, T. (2010). Worlds and Individuals, Possible and Otherwise. New York: Oxford
University Press.
MILENA Z. NIKOLIĆ
University Sinergija, Bijeljina, Republic of Srpska
Faculty of Philology
Department of English Language
TRANSUNIVERSE ENTITIES
IN MARGARET ATWOOD’S POSTMODERNIST ADAPTATION
Summary
Transuniverse (“travelling”) entities are different versions of the same entity
in different narrative worlds. This means that certain features of the real entity,
its actions and interrelations change depending on the situation and context. In
postmodernist narratives, the real world of the text contains alternative ver-
sions of certain temporal phases of the same entities and each of these entities
has the same ontological status. These narratives follow what happens with the
same entity during the period that has not been described or the period we
know little about in the original story, which is the primary source of informa-
tion. This paper deals with the same entities that appear in different texts of the
different authors. We endavour to describe the process of establishing the tran-
sworld identity of these entities and detect the way in which it develops in mod-
ern stories. The paper relies on the theory of fictional worlds developed by
Lubomir Doležel that acknowledges the existence of transworld identity. The
transworld identity refers to the fact that the same entity can exist in more than
one fictional world (prototype), whereas all the forms it takes are termed a
counterpart. When it comes to the complex relations that exist between the
characters, we suggest a rough division into three groups within which the tran-
sworld identity can be observed depending on the type of the travelling the en-
tities undertake and the nature of their relations with the counterparts, whereas
each group is further divided into its subgroups. For the purpose of the analysis
we included four well-known Shakespeare’s and Homer’s characters – Ger-
trude (Hamlet), Penelope (Odysseus), and Prospero and Miranda (The Tem-
pest) – the characters that came into life again in the works of Margaret At-
wood, precisely in the short story “Gertrude Talks Back” from the collection of
short stories Good Bones (1992), as well as in the novels The Penelopiad (2005)
and Hag-Seed (2016). We assume that the transworld identity established be-
tween the real characters (those that exist in the real world) and their counter-
parts in the real world of the text belongs to the first group (historical and fic-
tional Grace Marks). The second group refers to the transworld identity
established between the „same“ literary characters that exist in different fiction-
al worlds, such as Shakespeare’s Gertrude (Hamlet) and Atwood’s Gertrude
(„Gertrude Talks Back“ from Good Bones), whereby their transworld identity is
reinforced by the same proper name. However, the second group also includes
the transworld identity that is established between the entities that may have
different names, aliases, nicknames, and pseudonyms. The third group in-
cludes the transworld identity that is established by the process of transition of
the literary character that belongs to the real world of the text to the alternative
world of the text by means of his/her mental efforts (fantasies, daydreaming,
hypnosis, etc.). The transworld identity within the first group assumes extra-
textual or extraworld travelling the entities undertake, the one within the sec-
ond group assumes intertextual or interworld travelling, while the one within
the third group refers to the intratextual or intraworld travelling. We conclud-
ed that the analysed characters and their transworld relations are most likely to
belong to the second group − Homer and Atwood’s Penelope that share the
same proper name − and Shakespeare’s Miranda and Prospero, that is At-
wood’s Felix and Anne-Marie Greenland, that have different proper names. It
is also concluded that the latter example is of a more complex nature, since the
transworld identity between these characters is established on two levels that
are thoroughly analysed in this paper.
Keywords: narrative words, transworld travelling, transworld identity, post-
modernist adaptation, modern myth.
821.133.1.09-4 КАМИ А.
821.161.1.09 ДОСТОЈЕВСКИ Ф. М.
ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
ОДНОС АЛБЕРА КАМИЈА ПРЕМА СТВАРАЛАШТВУ

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ У МИТУ О СИЗИФУ
Предмет овог рада је испитивање односа Албера Камија према стварала-

штву Ф. М. Достојевског у Миту о Сизифу. Циљ рада јесте да се расветле
и према датом типолошком оквиру, разврстају сви елементи посредног
и непосредног спомињања дела и поетике Ф. М. Достојевског у делу.
Оваквим разврставањем показано је да су у Миту о Сизифу идеје Досто-
јевског у контакту са идејама других аутора, као и самог Камија, те да је
читаво дело прожето идејама Достојевског. Идејне перспективе Досто-
јевског и Камија у многим сегментима се поклапају, што показују каснија
Камијева дела. У овом делу Албер Ками је учинио пажљиву селекцију ис-
каза, ликова и идеја из широког опуса Фјодора Михајловича Достојев-
ског. Такво транспоновање вршено је реактуализацијом, при чему у делу
преовладавају алузије и цитати. Промена функције цитата у тексту прои-
злази из постојања новог контекста који је заснован на интенцији аутора.
Цитатни поступак се користи за објашњавање мисли Достојевског о ап-
сурду и то највећим делом преко књижевних ликова, као и преко цитата
из Дневника једног писца.
Кључне речи: Албер Ками, Ф. М. Достојевски, интертекстуалност, алу-
зије, цитати, компаративни приступ.
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Стваралаштво Албера Камија обележава испитивање смисла постојања и
човековог незадовољства у свету. И његови романи и драме и есеји су у дија-
логу и прожимању поводом питања апсурда и сукоба појединца и света. То-
ком 1942. године излазе две Камијеве књиге: роман Странац и расправа
21
Мит о Сизифу, а после две године објављена је и драма Неспоразум. По за-
вршетку рата Ками објављује драму Калигула, Писма немачком пријатељу
и роман Куга. Након тога следи есеј Побуњени човек, затим роман Пад, као
и збирка приповедака Изгнанство и краљевство и у години објављивања
овог дела, тј. 1957. године Ками добија Нобелову награду. У вертикали Ка-
мијевог дела запажа се промена моралног и филозофског става – од егзи-
стенцијалистичког нихилизма у Странцу до покушаја превазилажења нихи-
лизма у његовим наредним делима, што врхуни у есеју Побуњени човек.
Ипак, на светску литературу највећи утицај имала су дела из 1942. године и
Камијев став о „апсурдној осећајности“ (Ками, 1997, стр. 11). Расправа Мит
о Сизифу допуњује и образлаже роман Странац описом духовног бола и чо-
векове немогућности да пронађе смисао и праве животне вредности. Ками
у есејима истиче да се апсурд људског положаја у свету осведочава као нихи-
лизам. Пошто човек смисао и наду одржава вером у Бога, слабљењем вере
човек губи упориште. Тако да такозвана смрт Бога укида склад између чове-
ка и света без којег нема ни људске равнотеже у свету нити система вредно-
сти који би могао да буде ослонац човеку. Ако нема система вредности, чо-
век је у деловању апсолутно слободан и постаје сам мера свога бића.
Са другог аспекта исто питање у својим књижевним делима отвара и Фјо-
дор Михајлович Достојевски. Поред тога што се сматра претечом модерни-
зма и утемељитељем психолошког романа, често се сматра и претечом егзи-
стенцијализма. Наиме, његове идеје далекосежно су утицале, поред многих
других филозофа и писаца, и на Фридриха Ничеа, Албера Камија и Жана
Пола Сартра. Стваралаштво Албера Камија вишеструко је под утицајем До-
стојевског већ од самих почетака. У прилог том утицају иде и податак да је је-
дан од најзначајнијих Камијевих радова у области драме: позоришна адапта-
ција Злих духова Фјодора Михајловича Достојевског из 1959. године.
Управо ово дело Достојевског је темељ отварања многих идеја у Камије-
вом Миту о Сизифу, поред Браће Карамазових и Злочина и казне и Дневни-
ка једног писца. У овом делу присутно је како посредно, тако и непосредно,
полемисање са идејама Ф. М. Достојевског.
МИТ О СИЗИФУ: ПАРАДИГМА КАМИЈЕВОГ ОДНОСА

ПРЕМА ИДЕЈАМА И СТВАРАЛАШТВУ Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ
Како би се тумачила непосредна или посредна спомињања дела и идеја Фјо-
дора Михајловича Достојевског у Камијевом Миту о Сизифу, неопходно је
назначити оквир тумачења основних појмова који се везују за интертексту-
22 ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

ОДНОС АЛБЕРА КАМИЈА ПРЕМА СТВАРАЛАШТВУ Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ У МИТУ О СИЗИФУ
алност као појаву у књижевним текстовима јер ће на овим појмовима тума-
чење бити темељено. Природу променљивости значења ових појмова пока-
зују студије из којих је црпено овдашње тумачење: Интертекстуалност
Марка Јувана, Генетички видови интерлитерарности Гвоздена Ерора и
Отворени лавиринти: Еко и Павић Душана Живковића. У овом делу рада
настојаћемо да према типологији испољавања интертекстуалности кроз
утицај, цитат, алузију или парафразу разврстамо облике Камијевог рефери-
сања на текстове Достојевског.
Утицај: Гвозден Ерор (2002) у својој студији детаљно тумачи и објашњава
термин утицај и доказује да, иако делује да је овај термин застарео, то није
случај, већ је он редак пример за сегмент позитивистички конципираног
проучавања књижевности који је остао присутан у науци. Ерор тумачи овај
термин кроз значај за тзв. естетику рецепције и његову распрострањеност у
књижевним студијама повезује са утемељењем појма компаративна књи-
жевност. Савременија тумачења показала би утицај као „индивидуални про-
цес литерарног присвајања уз процес преображаја“ (Ерор, 2002, стр. 131),
али у оквиру нашег истраживања термин утицај се односи на индивидуални
процес утицаја једног писца на другог писца и његово дело, већ према основ-
ној разлици односа према тексту у модернизму и постмодернизму (савре-
менија тумачења произлазе из поетике постмодернизма, а Албер Ками је
модернистички писац).
Цело поглавље „АПСУРДНО СТВАРАЊЕ“ Камијевог Мита о Сизифу проже-
то је експлицитним и имплицитним афирмисањем стваралаштва Ф. М. До-
стојевског. У потпоглављу „Филозофија и роман“, Ками тврди да „када би
свет био јасан, уметности не би било“ (Ками, 1997, стр. 108) чиме упућује на
високо уметнички карактер прозе Достојевског јер је кроз своју прозу До-
стојевски отворио нове начине тумачења света и човека. Такође, књижевно-
теоријски уплив у филозофско разматрање исказан у реченици: „Роман има
своју логику, своја расуђивања, своју интуицију и своје постулате“ (Ками,
1997, стр. 109) указује на романе Достојевског. Овај књижевнотеоријски
уплив проширује се књижевноисторијским, те Ками тврди да су велики ро-
манописци романописци-филозофи односно да су они супротност од књи-
жевника са тезом. И ту поред Балзака, Сада, Мелвила, Стендала, Пруста и
Кафке, наводи Достојевског, чиме поткрепљује афирмативни став који ра-
звија кроз цео Мит о Сизифу. Крај овог потпоглавља уједно је увод за пот-
поглавље „Кирилов“: Ками на крају објашњава да је узео омиљену тему До-
стојевског и његово дело јер се у њему проблем „обрађује непосредно, у сми-
слу величине емоције, као и у погледу егзистенцијалних мисли“ (Ками, 1997,
ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ 23

стр. 113). Наиме, Кирилов је лик из романа Зли духови и у роману је прика-
зан као присталица логичког самоубиства. На почетку потпоглавља „Кири-
лов“ Ками је објаснио због чега је Достојевски модеран писац. Наиме, њего-
ви јунаци се питају о смислу живота и у томе су савремени.
У потпоглављу „Стварање без сутрашњице“ налази се параграф који би се
у целини могао узети као експликација универзалних значењских аспеката
опуса Ф. М. Достојевског и динамичности значења које тај опус обухвата:
„Врло често се дело једног ствараоца посматра као низ издвојених сведочанста-
ва. Тада се уметник брка са књижевником. Дубока мисао је у сталном настаја-
њу; она прихвата искуство једног живота и по њему се обликује. Исто тако, је-
динствено стваралаштво човека јача у његовим узастопним и многоструким
лицима каква су његова дела. Једна допуњују друга, поправљају их или дости-
жу, а и оспоравају. Ако нешто довршава стварање, то није победнички и илу-
зорни крик заслепљеног уметника: „Све сам рекао“, већ ствараочева смрт која
завршава његово искуство и књигу његовог генија“ (Ками, 1997, стр. 123).
Цитат: Као основни вид експлицитног испољавања односа према ства-
ралаштву другог писца јавља се цитат.
„Цитатни поступак у књижевном делу дефинишемо као дословно преношење
одломка другог текста, са навођењем или без навођења његовог порекла, при
чему може доћи и до промене значења које тај одломак садржи у прототексту,
у зависности од спољашњег и унутрашњег контекста дела“ (Живковић, 2016,
стр. 24).
Марко Јуван (2013) као стандардни поступак уноса цитата у дело види
алузивни цитатно-парафразни наслов дела, али за њим долази и мото или
епиграф. У епиграфу је постављен навод из дела неког класика, савременика
или народне књижевности као наслов или непосредно пре почетка главног
текста или његовог поглавља. Његова функција може бити коментаторска и
антиципацијска: читаоцу наговештава тему текста или поглавља, упозорава
на изабрани аспект значења, указује на контраст или аналогију (семантичку,
симболичку, стилску, структурну, фабулативну или функционалну) између
новог књижевног дела и цитираног предлошка. Друга улога мотоа може
бити да аутор њиме укаже читаоцу на каквој позадини треба да реципира
смисао и естетски профил његовог дела (Јуван, 2013, стр. 30).
Поглавље „АПСУРДНИ ЧОВЕК“ отворено је цитатом (епиграфом) из рома-
на Зли дуси: „Ако Ставрогин верује, он не верује да верује. Ако не верује, он
не верује да не верује“ (Ками, 1997, стр. 73). Принцип невиности који у овом
поглављу Ками показује прожет је са овим цитатом. Процес модификације

овог цитата из контекста у делу Достојевског у контекст поглавља у Камије-
вом делу показује ревидирање рецепције књижевног дела.
У уводу у поглавље „АПСУРДНИ ЧОВЕК“ Ками показује како је једини морал
који апсурдни човек може да прихвати заправо морал унутрашњег диктата,
али он је неодвојив од Бога, па се на то надовезује и констатација да вера у
Бога који животу даје смисао умногоме надмашује моћ да некажњено чини-
мо зло. Да би показао сву горчину те констатације Ками узима исказ Ивана
Карамазова: „Све је допуштено“ (Ками, 1997, стр. 76) и тиме на фону ставова
Достојевског заокружује свој увод у поглавље о Дон Жуану, Шекспиру,
смислу глуме и избору између контемплације и акције.
Алузија: Други вид испољавања је имплицитног типа и то је алузија. Алу-
зија је форма посредног говора.
„Приликом алудирања скривени садржај говорног сегмента остаје прећутан,
није непосредно именован или описан, иако у тексту неки израз или структур-
ни узорак на њега упућује, сугеришући денотацију и конотацију“ (Јуван, 2013,
стр. 30)
Дакле, алузија је комплекснија појава од цитатности, јер она означава ди-

ректну прераду, као и „ауторов лични идејни систем, који се имплицитно
„ишчитава” у зависности од контекста, или експлицитно – у ауторовом ме-
татекстуалном коментару“ (Живковић, 2016, стр. 31).
Већ на самом почетку Мита о Сизифу, у поглављу „АПСУРДНО РАСУЂИВА-
ЊЕ“, Ками алузијом обележава афирмативни став према Достојевском. На-
име, он се захваљује неким ствараоцима и открива да ће они током целог
дела бити навођени и коментарисани. У контексту текста Мита о Сизифу
овакво алудирање указује на Камијево признање директног утицаја Досто-
јевског, што није случај у роману Странац. Такође, он овде напомиње да ње-
гово испитивање апсурда не подразумева метафизику ни веровање, већ
„опис једног духовног бола у његовом чистом стању“ (Ками, 1997, стр. 11),
чиме се његово поимање духовности човека јасно одваја од поимања Досто-
јевског.
У потпоглављу „Апсурд и самоубиство“ објашњавајући како је неповези-
во поређење филозофских теорија са понашањем оних који их проповедају
и наводећи мислиоце који животу нису признавали смисао и који су у својој
логици ишли дотле да одбаце живот, поред Перегриноса и Жила Лекјеа, по-
миње и Кирилова. С обзиром на то да је Кирилов, поред Раскољникова и
Ивана Карамазова, један од ликова тзв. „религиозних атеиста“ произашлих

из пера Достојевског, ова назнака обележава Камијево виђење апсурда теме-
љено виђењем Достојевског.
И потпоглавље „Апсурдни зидови“ обележено је алузијама, те се исказ о
томе да постоје књиге чије се последње стране већ налазе на првим у контек-
сту исказа о томе како њега не занима каква су апсурдна открића већ какве су
последице тих открића, може указивати на романе Достојевског, а посебно
на Злочин и казну. Већ у првом поглављу овог романа открива се помисао
Родиона Раскољникова, која као апсурдна мисао, а потом и чин, открива
своје трагичне последице. Дакле, ови искази могу своју основу пронаћи ди-
ректно у делу Достојевског, те можемо говорити о директном утицају. У ко-
релацији са овим стоји и Камијева тврдња да се овај његов покушај тумачења
апсурда завршава као хипотеза и да се као неизвесност „решава уметничким
делом“ (Ками, 1997, стр. 28). Такође, овај моменат може упућивати на Ка-
мијеву одлуку да напише роман Странац, што имплицитно упућује на ути-
цај Достојевског на идејни склоп овог романа.
У потпоглављу „Филозофско самоубиство“ Ками говорећи о ставовима
филозофа Лава Шестова показује како се откривањем апсурда долази до
Бога као наде и тиме реактуализује ставове Достојевског. Овакво Камијево
оправдање Шестовљевог става показује нам читав ланац идејних утицаја и
прожимања: од Достојевског преко Шестова до Албера Камија.
Парафраза: Трећи вид испољавања односа према стваралаштву другог

писца који ће бити истражен је парафраза. „Парафраза је обнова нечег по-
знатог, при чему се његов изворни смисао мора очувати, испричан другим
речима; у њу је често уплетена интерпретација изворника“ (Јуван, 2013, стр.
32). При парафразирању средишни фокус је на развијању главне информа-
ције преко различитих назнака које ту информацију откривају из другачијих
перспектива и шире је новим појединостима. Битно је истаћи да се при пара-
фрази углавном креће од мање познатог и мање јасног према познатијем и
јаснијем, при чему се тежи разрешавању двосмислености основног текста и
откривању скривених и алегоријских значења. Понекад парафраза проши-
рује основни текст, а понекад га сажима.
Када у потпоглављу „Апсурдни зидови“ Ками разлаже ставове Јасперса,
Хајдегера, Кјеркегора и Шестова, он при тумачењу Шестовљевог величања
људског револта против непоправљивог истиче „достојевскијевска искуства
на смрт осуђеног“ (Ками, 1997, стр. 33) и парафразом сегмената из дела До-
стојевског открива нови контекст тумачења појединих ликова из опуса До-
стојевског.

Закључне напомене
Оваквим разврставањем елемената посредног и непосредног спомињања
дела и поетике Ф. М. Достојевског у Миту о Сизифу показано је да је идејни
систем Достојевског у контакту са другим идејним системима и прожет је
кроз цело дело, већ и према природи теме. Идејне перспективе Достојев-
ског и Камија у многим сегментима се поклапају, што показују каснија Ка-
мијева дела. У овом делу Албер Ками је учинио пажљиву селекцију исказа,
ликова и идеја из широког опуса Фјодора Михајловича Достојевског. Такво
транспоновање вршено је реактуализацијом, при чему у делу преовладавају
алузије и цитати. Промена функције цитата у тексту произилази из постоја-
ња новог контекста који произилази из интенције аутора. Цитатни поступак
се користи за објашњавање мисли Достојевског о апсурду и то највећим де-
лом преко књижевних ликова, као и преко цитата из Дневника једног писца.
Литература
Ками, А. (1997). Мит о Сизифу. Ниш: Просвета.
Јуван, М. (2013). Интертекстуалност. Нови Сад: Академска књига.
Ерор, Г. (2002). Генетички видови интерлитерарности. Београд: Откровење.
Живковић, Д. (2016). Отворени лавиринти: Еко и Павић. Крагујевац: Филоло-
шко-уметнички факултет.
Посебна напомена: Биографски подаци о Алберу Камију и Фјодору Михајловичу
Достојевском преузети су са сајта: www.britannica.com
EMINA S. PERIĆ KOMNENOVIĆ

University of Kragujevac
Faculty of Philology and Art
Department of Serbian Literature
ALBERT CAMUS’S ATTITUDE TOWARDS THE WORKS

OF F. M. DOSTOEVSKY IN THE MYTH OF SISYPHUS
Summary
The focus of this work is the examination of the relationship between Albert
Camus and the creativity of F. M. Dostoevsky in The Myth of Sisyphus. The
aim of the work is to illuminate and, according to the given typological frame-
work, to clasify all elements of the indirect and direct parts of the work and po-

etics of F. M. Dostoevsky. This sorting found the ideas of Dostoevsky in con-
tact with the ideas of other authors, as well as Camus, and that the whole work
is influenced by the ideas of Dostoevsky. The basic perspectives of Dostoevsky
and Camus in many respects coincide, as shown by Camus’ later works. In this
part, Albert Camus has done a careful selection of statements, characters, and
ideas from the wide opus of Fyodor Mikhailovich Dostoevsky. Such transposi-
tion was carried out by reactivation, with the prevalence of allusions and stasis
in the part. The change in the function of citations in the text stems from the
existence of a new context, which is based on the author’s intention. Quotation
procedure is used for explanation of the idea of Dostoevsky’s thought of ab-
surdity, and mainly in the work of a series of literary characters, as well as
through quotes from Diary of a writer.
Keywords: Albert Camus, F. M. Dostoevsky, intertextuality, allusions, quota-
tions, comparative approach.

821.163.41.09-32 ЛАЗАРЕВИЋ Л.
БИЉАНА С. СОЛЕША1
Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
ТИПОВИ ПРИПОВЕДАЧА У ПРОЗИ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА
У овом раду се са наратолошког аспекта разматрају типови приповедача

у приповеткама Лазе К. Лазаревића. Ослањајући се на радове Жерара
Женета, Мике Бал, Џералда Принса и Х. П. Абота, типове приповедача
и врсту фокализације истражујемо у приповеткама „Први пут с оцем на
јутрење“, „Ветар“, „Швабица“ и „Школска икона“. Типове приповедача
разликујемо на основу лица у коме се приповеда, учешћа приповедача у
причи, поузданости и непоузданости информација које приповедач даје.
Истражују се позиција, видљивост, обавештеност, поузданост и дистан-
ца приповедача од приповедних ситуација. Истовремено указујемо на
различите интерпретативне манифестације и различите вредносне пер-
спективе истог типа приповедача, присутне у Лазаревићевој прози.
Примена наратолошких истраживања на конкретним текстовима упот-
пунила би теоријске увиде у наративне поступке и допунила сагледавање
прозног стваралаштва Лазе Лазаревића.
Кључне речи: наратологија, наратор, фокализација, наративна позици-
ја, реалистичка приповетка.
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Лаза К. Лазаревић један је од првих српских писаца који приказује унутра-
шњи свет личности кроз психолошку анализу. Највише је приказао преломе
у човеку, ситуације када након претрпљеног посрнућа у човеку настаје мо-
рални преображај. Проза Лазе К. Лазаревића је у књижевној историогра-
фији оцењивана као врхунац српског реализма и најава епохе модернизма.
Јован Скерлић је истакао да је мали број наших писаца који су за живота тако
позитивно вредновани, те да је Лазаревић писац: „најскладнијих и најлеп-
1 solasabilja@gmail.com
29
ших прича, без којих неће бити ниједна антологија српске књижевности“
(Скерлић, 2000, стр. 247). Милан Кашанин је у овој прози приметио савр-
шенство у сажетости излагања, хитром вођењу дијалога и ритму реченица
(Кашанин, 2004, стр. 114). Јован Деретић открива недостатак критике биро-
кратског поретка и зеленашког капитала и наглашеност идеализације старог
патријархалног света и његових вредности. Лазаревић открива драму отпо-
ра малих, у себе затворених заједница против сила које вребају из споља-
шњег, непријатељског света. Као поклоник старих заједница он је први срп-
ски писац који је изразио модерну индивидуалистичку психологију и први
представио судбину интелектуалца у нашем друштву. Сукоб између сенти-
менталног интелектуалца и патријархалне средине се разрешава као и у иди-
лично-параболичним приповеткама, враћањем заљубљеног у крило поро-
дице али су последице тог чина у приповеткама о интелектуалцима
трагичне. Жртвовање личне слободе не доноси срећу, него неспокојство и
трајно обесмишљавање живота (Деретић, 2011, стр. 829). Душан Иванић их
је окарактерисао као прозу која се „одвија између опажања, констатовања
спољашњег, видљивог свијета, очекивања догађаја (као слутње, наде, боја-
зни) и непредвидивог, изненађујућег обрта“ (Иванић, 2002, стр. 250). Лаза-
ревићева визија света нипошто није равна и једнодимензионална, нити је
мисаоно компактна: она је, напротив, обавезна вишем облику уметничке
интеграције различитих животних и духовних ставова и феномена (Пантић,
2015, стр. 108). Милорад Јеврић наводи да је Лазаревић уместо спољашњег
света и напетих друштвених односа, у сам центар поставио људску индиви-
дуалност и неслућено богатство унутарњег живота, иако та личност никако
није била ослобођена од спољашњих притисака и сложених међусобних ин-
теракција. То не значи да се писац одрекао читавог наслеђа сеоских припо-
ведача, јер је у његовом делу и даље слављена бројна патријархална задруга и
њен узвишени традиционални морал (Јеврић, 2017, стр. 457). Драгана Вуки-
ћевић у делу Лазе К. Лазаревића препознаје катахрезу као адекватни троп
душе, као надоместак исказу који је заправо немогућ и недовољан. Односно,
утврђује да је катахреза у реализму „троп душе, мртво чвориште, одбрана је-
зика склоног номинализацијама и класификацијама, начин да се искаже не-
изрецивост пенуме, психе, […] нематеријалног […] и бесмртног дела чове-
ка“ (Вукићевић, 2014, стр. 128). Једно од упадљивих обележја приповедака
Лазе К. Лазаревића је њихово конфликтно језгро. Сложеност конфликта ва-
рира у приповеткама. Драматичност која произилази из конфликата има
корене у сукобима емоција и свести, страсти и обавеза, темперамента и уста-
љеног реда, између средине и појединца или унутар појединца. Сукобљавају
30 БИЉАНА С. СОЛЕША
се колективни дух и јединка, дужност и страст, породична оданост и љубав-
но осећање. Појединац се нађе у сукобу са патријархалним друштвом и ње-
говим системом вредности и након трагичних распињања губи снагу, не
бори се до краја, већ подлеже ономе што је јаче. Осећајући присутне дру-
штвене проблеме и снагу патријархалне друштвене свести, супериорније у
односу на све ново, Лаза К. Лазаревић је у свом делу приказивао мноштво
сукоба, покретаних разноврсним силама, окончаних различитим исходима
(Солеша, 2014, стр. 52).
Поред богатства контраста и парадокса, фрагментарне структуре, про-
ницљиве психолошке карактеризације, драмског тока, уметничка вредност
Лазаревићевих приповедака се открива и у вишеструким наративним стра-
тегијама које ову, реалистичку а модерну, прозу чине изазовном и за савре-
мена истраживања. У овом раду истражујемо наратолошким приступом ти-
пове приповедача у приповеткама „Први пут с оцем на јутрење“, „Ветар“,
„Швабица“ и „Школска икона“.
Приповедач (наратор) је један од кључних елемената наративног текста у
наратолошким истраживањима Р. Барта, Ц. Тодорова, К. Бремона, А. Гре-
маса, Ж. Женета, М. Бал, Џ. Принса, Х. П. Абота. Приповедач је у нарато-
логији средишњи предмет разматрања. Веома је важно истаћи да припове-
дач није аутор приче и да није изједначен са аутором текста. Аутор је неко ко
претходи тексту, а наратор (приповедач) структурни део текста, односно
функција (Bal, 2000, стр. 44). Приповедач се исказује у наративном тексту
тројако: позицијом, односом према читаоцу и односом према себи самом
(статусом).
Наратолози су ранију поделу приповедача на „ја“ и „он“ форму заменили
у корист разликовања наративних позиција које приповедач може у причи
имати. Унутар наративних позиција Жерар Женет издваја две примарне
функције: ко говори и ко види. Женет је сматрао да се наративне ситуације
не могу на одговарајући начин описати традиционалним категоријама прво
и треће лице, те је термином „глас“ означио један посебни аспект наратив-
ног текста који се односи на функције субјекта исказивања, односно, припо-
ведача. Када је приповедни текст у питању важно је указати на термин дије-
геза који подразумева фикционални свет у коме се одвијају приповедне си-
туације и догађаји (Ženet, 1985, стр. 92). Жерар Женет, према учешћу у
дијегези, издваја следеће позиције приповедача: хетеродијегетички припо-
ведач је онај који је позициониран изван приче, хомодијегетички припове-
дач се налази унутар приче, може приповедати о себи (аутодијегетички), а
може имати и улогу сведока. Женет разликује и екстрадијегетичког нарато-
БИЉАНА С. СОЛЕША 31
ра (наратор основне приче који је на истој равни са публиком) и дијегетич-
ког наратора или наратора уоквирене приче. Женет уводи термин фокали-
зација који подразумева угао, позицију са које се предочава садржина при-
поведаног и издваја три типа фокализације: нулту (нема редукције
информација које наратор саопштава, слична је свезнајућем приповедачу),
унутрашњу (догађаји у наративном тексту су предочени са позиције неког
лика), спољашњу (наратор описује само поступке ликова и не даје информа-
ције о њиховом унутрашњем свету). Приповедачи у причи имају различито
учешће, видљивост, различито указују на себе. У том смислу извршене су у
наратологији различите поделе.
Типологија приповедача Мике Бал се заснива на приповедачевом прису-
ству или одсуству из наративног света. Наратор може бити екстерни или на-
ратор везан за лик. Екстерни наратор је онај који у тексту не указује на себе,
не идентификује се као лик, већ казује о неком другом. Наратор везан за лик
је идентичан лику из приче и он приповеда о себи. Ако наратор није везан за
лик и не приповеда о себи онда је то наратор сведок. Она уводи и термине
експлицитна и имплицитна наративна инстанца којима означава наратора
који је у тексту означен употребом првог лица, али није лик, ни споредни ак-
тер (Bal, 2000, стр. 125).
Када се узме у обзир степен нараторовог учествовања у причи, Х. П. Абот
користи термин дистанца који се односи на степен нараторовог емотивног
ангажовања у вези са догађајима које приповеда. Наратор који не учествује у
догађајима, али је много емотивно близак ликовима, има мању дистанцу
него наратор везан за лик који приповеда о својим доживљајима. Дистанца
може бити и потпуна ако су у питању чињенице, екстерна фокализација и
када се ниједном речју не указује на нараторов суд (Abot, 2009, стр. 127). По-
ред нараторовог учествовања у причи Абот наглашава и појам поузданости
аутора који је увео Вејн Бут тако да се према нивоу поузданости наратори
деле на: наратора који је такав да верујемо чињеницама које презентује али
немамо поверења у начин како их интерпретира и наратора којем верујемо
уопште, без обзира на веродостојност чињеница.
Књижевност епохе реализма је од приповедача захтевала да уверљиво
предочава и тумачи свет. Приповетке Лазе К. Лазаревића су обликоване
или као туђе приче из живота или као објективно приповедање свезнајућег
приповедача. У овом раду се посебан осврт даје типовима приповедача који
приповедају у првом лицу. Истражују се приповедачи у оним приповетка-
ма у којима је аутор наративизацијом унутрашњег света човековог бића
оживљавао велике људске емоције и потресне сцене, и веома вешто описи-
вао преломне или трагичне тренутке у људском животу. Распон приповед-
ног тона од идиле до трагедије намеће и разнолике положаје приповедача
који отвореном комуникацијом, разноврсном перспективом, говорним
фразама, коментарима, читаоца стављају у позицију слушаоца или саговор-
ника, чиме се открива потпуна контрола над егзистенцијалном уверљиво-
шћу приповедача, што је и захтев реалистичке поетике.
ОКВИРНИ ОБЛИЦИ
У српској књижевности XIX века је веома чести оквирни облик приповедне
форме, који се у прози Лазе К. Лазаревића појављују у разноликом видови-
ма. Појам оквира подразумева границу књижевног текста према вантекстов-
ној стварности. Сваки текст се састоји из више наративних нивоа који се нај-
лакше уочавају у приповедним текстовима који се традиционално називају
„уоквиреним“. Промена наративног нивоа према Женету је увек условљена
променом приповедача и у „уоквиреној“ и у другим причама. И оквирна и
уоквирена прича представљаjу посебан наративни, односно дијегетички ни-
во. Приповедача основне приче Женет је назвао екстрадијегетичким припо-
ведачем, а ниво на којем се одвија његова нарација екстрадијегезом. Термин
екстрадијегеза указује првенствено на чињеницу да основни приповедач као
приповедач није део дијегезе, већ се налази на истој равни са стварном естра-
дијегетичком публиком. Иако најављује и уводи у наративни текст, оквирни
приповедач му као такав не припада. Он се, заправо, налази на истом нивоу
са стварним читаоцем којем се обраћа (Marčetić, 2003, стр. 89). Оквирни при-
поведач може бити лик који казује своју причу или може бити сведок, слуша-
лац туђе приче или се може представити и као неко ко је случајно дошао до
неког рукописа и сада га представља читаоцу („Швабица“).
Обим оквирних облика и веза са унутрашњом причом у реализму су ра-
зличити. Сиже може бити развијен или само назначен („Ветар“, „Први пут
с оцем на јутрење“). Наративне функције оквирних облика су у реалистич-
кој приповеци најчешће хронотопи, мотивацијски системи, аутопрофили-
сање, коментари, тачке гледишта. Оквирни приповедач најчешће прича у
првом лицу једнине и његов задатак је да приповеци обезбеди уверљивост,
веродостојност, нагласи њен миметички а неутралише фикционални карак-
тер (Милосављевић Милић, 2008, стр. 108). Уверљивост приче оквирни
приповедач остварује двојако: путем двоструког приповедача у првом лицу
који гарантује истинитост сопственим искуством, или, ако је оквирни при-
поведач сведок испричаног, посредник између читаоца и приповедача, те
тиме истиче дистанцу и границу. Прелазак са оквирне приче на унутрашњу
може бити и сасвим директан („Ветар“ и „Први пут с оцем на јутрење“), или
сижејни наставак претходно обрађених мотива као у „Школској икони“ и
„Вертеру“ где се појављује и завршни оквир, који представља финализацију,
наративни закључак који понекад открива приповедачеву тенденциозност
или финални коментар (Милосављевић Милић, 2001, стр. 183).
Приповетка „Први пут с оцем на јутрење“ почиње и завршава се знацима
навода. Прва реченица у приповеци гласи „Било ми је“, вели „онда тек девет
година…“ Само једна реч „вели“ казана је са становишта оквирног припове-
дача. Увидом у наративни ниво овај приповедач припада екстрадијегези, у
истој равни је са публиком, те је уједно објективни, свезнајући, хетеродијеге-
тички (одсутан из приче коју приповеда). Он је сведок, слушалац исприча-
ног, унутрашњи наратер. У приповеци се препознаје његова тестимонијална
функција којом се идентификује као лик, део колектива, наратер, који обез-
беђује уверљивост испричаног.
Редуковани оквирни наратив се среће и у приповеци „Ветар“. Оквирни
приповедач се оглашава реченицом: „Био је ред на њега, Јанка. Он је овако
причао“. Овде се суочавамо са неутралним, наизглед објективним припове-
дачем, који није учесник догађаја из унутрашње приче и као такав припада
хетеродијегетичком приповедачу. У овој реченици, која подразумева
оквирни облик приповетке, успоставља се комуникативна ситуација и она
има првенствено функцију хронотопа причања (Иванић, 2007, стр. 290).
Овај приповедач има амбивалентну позицију јер је и оквирни приповедач и
унутрашњи наратер истовремено као и у приповеци „Први пут с оцем на ју-
трење“. Илустрација за наведено су изрази којима се наратор унутрашње
приче обраћа наратерима нпр. „не умем вам друкчије описати“… „не бригај-
те!“ Причање „по реду“ („Био је ред на њега, на Јанка.“) указује да је могући
оквирни приповедач ове Лазаревићеве приче један од оних који слушају
или причају, литераризују сопствена искуства трауме (Милосављевић Ми-
лић, 2008, стр. 40).
Оквирни део приче у приповеци „Швабица“ садржи пролошки део у ко-
јем оквирни приповедач говори о утисцима које је на њега оставио „крњави
рукопис“. Уз ироничне коментаре, он се отворено одриче овог рукописа и
даје га свом пријатељу и редактору који му заузврат даје албум Помпеје.
Што се наративног нивоа тиче, приповедач оквирне приче је екстрадијеге-
тички, не припада дијегези унутрашње приче. Наративна ситуација оквирне
приче, приповедање у првом лицу, приповедач као јунак оквирне приче на-
воде на закључак да је у питању хомодијегетичко приповедање, односно хо-
модијегетички приповедач. За разлику од оквирних приповедача претход-
но наведених приповедака код којих је приповедање тек назначено, у овој
приповеци оквирни приповедач инсистира на одлагању непосредног кон-
такта са светом приче. У прологу се обезвређује могуће уживљавање у причу
стварног читаоца. Други читалац овог рукописа има улогу посредника. То
је приповедачев сапутник, редактор. Он рукопис задржава, дакле, не дели
нараторов став. Поред уобичајене функције веродостојности исказа оквир-
ном причом се у овој приповеци ствара дистанца између читаоца и уоквире-
ног дела приче. Овај део приповетке има амблематичну функцију, најављују-
ћи једну особену реторику скривања, повлачења и одгађања. Специфично је
и то што се у овој причи, за разлику од претходних, „уместо казивача, јавља
читач, уместо уланчаних приповедача, ланац читалаца, уместо имплицит-
ног хронотопа, експлицитна рефлексија“ (Милосављевић Милић, 2014,
стр. 48).
ХОМОДИЈЕГЕТИЧКИ НЕПОУЗДАНИ ПРИПОВЕДАЧ

Хомодијегетички приповедач је део дијегезе коју предочава; приповедач
који је лик у приповедним ситуацијама. Подврста хомодијегетичког припо-
ведања је аутодијегетичко приповедање (у првом лицу), када је приповедач
истовремено и протагонист или јунак и главни лик (Prins, 2011, стр. 25).
У прози Лазе К. Лазаревића хомодијегетичко приповедање се уочава у при-
поветкама „Ветар“, „Швабица“, „Први пут с оцем на јутрење“, чије су уо-
квирене приче исприповедане у првом лицу једнине. У наведеним припо-
веткама наилазимо на различите видове истог „ја“, те се тако срећемо са
оним „ја“ које се сећа и изнова доживљава проживљено, (лирско „ја“), затим
„ја“ које прича и води рачуна о слушаоцима (драмско „ја“) и оно „ја“ које
приповеда и води рачуна о причи (епско „ја“). Смењивање различитих ви-
дова приповедних „ја“ се у Лазаревићевом приповедању често уочава у ис-
тој приповедној реченици или више узастопних. Приповедно „ја“ може
према евокативном „ја“ да заузме различите вредносне перспективе – у
„Швабици“ јунак покушава да „исмеје“, „потцени“ доживљајно „ја“, у „Пр-
ви пут с оцем на јутрење“, он се са њим саживљава, у „Ветру“ он је према
њему ироничан. Упркос интерпретативним разликама, приповедач у пр-
вом лицу води рачуна о егзистенцијалној повезаности временски и функци-
онално разједињених „ја“ (Вукићевић, 2007, стр. 254).
Необична и модерна приповетка „Ветар“ је занимљива и са аспекта проу-
чавања приповедача, који је овде типични пример хомодијегетичког непоу-
зданог приповедања. Приповедање је фокализовано кроз лик главног јунака
Јанка, који је јунак у сопственој причи и као такав припада аутодијегетичком
типу. Садржај свега испричаног је у функцији аутокарактеризације. Лаза К.
Лазаревић често наративизује стања присећања, слутњи, привиђења и боле-
сна стања јунака („Ветар“ и „Швабица“). У приповеци „Ветар“ доминантна
тема је душевни немир и сфера несвесног главног јунака Јанка. Иако припо-
ведач у уводном делу унутрашње приче себе представља као задовољног, не-
ожењеног, већ зрелог мушкарца и што тек узгред наговештава да „болује“ од
случаја, даљи ток приповетке доказује велика одступања од јунакових почет-
них тврдњи. Различити видови приповедног „ја“ су овде у раскораку. Дожи-
вљајно „ја“ је у раскораку са приповедним „ја“. Неуједначеност се огледа и у
односу приповедног „ја“ и имплицитног приповедача. Наративна сада-
шњост се, с времена на време, напушта те се појављују приповедачи „помага-
чи“ у уметнутим наративима као што су мајчине приче параболе, или прича
о пожару и очевој пропасти, прича лекарског помоћника, које имају посеб-
не функције. Приповедање синтетише судар љубави, сажаљења, страха, љу-
боморе, колебљивости и несигурности. Посебно је успешна литераризација
страха као у примеру „Ја сам бар осећао горе на темену рупу и доле за патос
заковане ноге. И онда сам се знојио, кухао, топио и на послетку био хладан
као леденица.“ Јунаково тешко психолошко трауматично стање не излази
ван његових мисли. У необјашњивом простору опасности (болница) јунако-
ва перцепција је отежана: „Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе
у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано…“ У бројним приме-
рима јунак не успева да објасни узроке узнемирености: „Мени је нешто
играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве“, што илу-
струје тврдњу да је овде реч о непоузданом приповедачу.
Приповетка „Ветар“ нема спољашње драматичне ефекте, драматичност
се постиже приповедачевом вештином. У приповеци се срећу и она места у
којима се приповедач самопреиспитује „Па добро! Па шта је то, до врага,
што ми је тако страшно насело на груди?“ Као и у „Швабици“, приповедач
наговештајем, ћутањем, наслућивањем подстиче читаоце да дочарају слике и
да се посредством идентификовања са литерарним јунацима предају власти-
тим мислима и осећањима (Nikolić, 1973, стр. 121). Завршетак приповетке је
посебно занимљив када је у питању непоузданост приповедача. У завршној
сцени Јанку се привиђа Јоца доктор (фиктивни супарник), те тражи одговор
од читалаца и њихових поузданијих чула „А оно тамо далеко према њима, да
није оно Јоца доктор?…“
Приповедање у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“ је фокализовано
кроз лик дечака Мише који је сведок немилих породичних догађаја из де-
тињства које казује слушаоцима непосредним казивањем у првом лицу.
Приповедно „ја“ се овде манифестује двојако као „ја“ наративне прошлости
и „ја“ наративне садашњости. Миша приповеда из перспективе дечака и из
перспективе одраслог човека, што значи да је у овој приповеци перспектива
приповедања променљива. Овакав приповедач припада и драматизованом
приповедачу, односно приповедачу који је мање или више детаљно окарак-
терисан као некакво „ја“. Џералд Принс наводи да драматизовани припове-
дач може бити у великој мери обележен али је чешће обликован са мно-
штвом физичких, менталних и моралних атрибута. Веома често је предста-
вљен на истом нивоу на којем су и ликови (у приповедању у првом лицу,
односно хомодијегетичком приповедању) као пуки посматрач или сведок,
као мање важан учесник или као протагониста (Prins, 2011, стр. 41). Припо-
ведач Миша није једини приповедач, појављују се и приповедачи „помага-
чи“. С обзиром на то да има примарну улогу сведока и да се налази унутар
приче он је хомодијегетички приповедач. Приповедајући у првом лицу јед-
нине он искључиво говори о оцу и мајци, о себи незнатно, мада психолошка
портретизација приповедача не изостаје. Приповедачева казивања се одно-
се на емоционално сазнајне садржаје из детињства. Перспектива приповеда-
ња је ограничена, обухвата само домен приповедачевог искуства (оно што је
видео, доживео и чуо). Иако преовладава фокализовано приповедање кроз
лик дечака Мише, оно се местимично нарушава у уметнутим наративима
(казивања мајке и кум Илијиног сина) и на местима када приповедач износи
делове који превазилазе његово знање.
Приповедач ове приче је један од ликова. Физички изглед дечака Мише,
за разлику од очевог, није дат. Субјективизирана прича о прошлости садр-
жи и слику душевних стања, немира, слутњи и страхова. Приповедачева
перспектива је ограничена на шта указују делови као нпр. „ни сам се не сећам
свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио“, „ја се не сећам…“,
„чуо сам једанпут…“, што нам говори да је и у овој приповеци реч о непоу-
зданом приповедачу.
Готово сви Лазаревићеви јунаци траже психолошки ослонац који је у из-
весним околностима био изгубљен. Главни јунак приповетке „Швабица“,
Миша Маричић, је уједно и наратор унутрашње приче, аутор рукописа. У
тој приповеци, која има епистоларну форму, Миша се писмима обраћа по-
братиму. Приповедач, као главни јунак припада дијегези те тако припада
хомодијегетичком типу приповедача (рукопис је интимни дневник о тра-
гичној љубави). Приповедање је у првом лицу, али је фокализација промен-
љива. Побратим је у улози другог лица („а ти већ познајеш главне особе овог
пансионата“ или „Мислиш, ваљда: Ко шта ради ја се само са њоме зано-
сим…“). Побратим није конкретизован, те се друго лице само активира, на
њега се упућује, али оно остаје празно. Побратим и Миша су два пола исте
свести, како је у литератури истицано, духовни двојници. У фиктивном
лику побратима је синтетисан скуп вредности са којим се приповедач суко-
бљава чија је он метонимијска ознака (Милосављевић Милић, 2014, стр. 99).
Лазаревић је у „Швабици“ домен фокализације вишеструко разгранао. Фо-
кализатори су побратим, мајка, аутоиронични приповедачев став и лите-
рарне перспективе у пародијском смислу. „Ова се перспектива може узети и
као техника обезличавања јунака слабе воље, подложне туђим перспектива-
ма и интересима“ (Иванић, 2007, стр. 336).
У приповедању Лазе К. Лазаревића често се срећемо са празнинама, ме-
стима недореченог и неизреченог. Стратегија елипсе се уочава у фрагмен-
тарној композицији и испрекиданости епистоларне приче у нараторовом
исказу. Приповедач често прелази са нарације на унутрашњи монолог и са
догађаја на његову интерпретацију. Свака прекинута и недовршена мисао
открива потиснуту, а присутну истину о јунаку. Епистоларна форма, испо-
ведни тон и особине дневничке прозе омогућавају присуство аутоаналитич-
ког исказа у којем су веома присутни аутоиронијски изрази. Главни јунак
себи поставља питања и истовремено покушава да одговори на њих: „Али
нема смисла заносити се – помислим – треба оставити ствар. Нема ту онога
што сам ја мислио, а напослетку, и не треба. А шта сам ја могао мислити? Да
ме…? Будалаштине… Цело вече сам провео с њоме, а после пуне шаке. Боље
би било да сам што паметно радио него што сам пиљио њојзи у очи…“ Када
нисмо у сфери недоречених и испрекиданих мисли, често се суочавамо са
приповедачевим претпоставкама шта би побратим мислио, шта би рекао,
које су бројније од парафраза побратимових исказа, што значи да се припо-
ведач сукобљава са исказима и ставовима из домена могућег и да је и у овој
приповеци реч о непоузданом приповедачу.
„МИ“ ПРИПОВЕДАЧ
Приповедач у првом лицу множине, „ми“ приповедач, није толико био за-
ступљен у истраживањима наратолога. Говорећи о приповедању и припове-
дачима у српском реализму, Драгана Вукићевић издваја неколико особина
„ми“ приповедача које овде наводимо. То су: обједињавање различитих
приповедних лица, обезбеђивање брзих промена перспективних нивоа, уса-
глашавање просторно и временски разједињених различитих приповедних
субјеката (Вукићевић, 2007, стр. 284–286). Колективни, „ми“ приповедач је
обезбеђивао поузданост информација у реалистичком тексту најчешће из-
разима „веле“, „кажу“, „причају људи“ као и употребом глагола говорења.
У прози Лазе К. Лазаревића, „ми“ приповедач је посебно упадљив у при-
повеци „Школска икона“. Оглашава се на самом почетку: „Наше село има-
ло је цркву, а црква је имала попа […] Имали смо и школу, али је она била
потчињена значаја, као што је ћата у судници“ и присутан је у читавом току
приповетке. Опажа све што се дешава у селу и зна шта се мисли. Приповедач
и ликови, деле исти животни простор, просторно-временска оријентација
је такође иста. Начином говора и схватањима често је поистовећен са сеља-
нима, те се стиче утисак да је прича власништво колектива. Говори углавном
у име колектива, мада не изостају места која откривају приповедачев субјек-
тивитет „У оно доба где вам почињем причати…“, „и ја се отргох у једна ко-
ла.“ Када није у могућности да све пропрати користи се извештајима сведо-
ка, те водећи сведок наратор није и једини. Овакав приповедач је део дијеге-
зе и припада хомодијегетичком приповедачу. У овој приповеци „границе
између писаног и усменог говора се колебају, као и тачка гледишта, те се
приповедне перспективе крећу између фолклорне фразе, еквивалентне гле-
диштима сеоског колектива и суптилних поређења ученог човека“ (Иванић,
2002, стр. 260) као када нпр. користи латинске речи. Појављује се и више све-
дока, што чини фокалазацију вишеструком. Главни ток приче се често пре-
сеца уметнутим наративима (причања кум Нинка, Илије Теофиловића,
Марка трубача, Остоје богословца, писма). У поређењу са знањем „ја“ при-
поведача, знање „ми“ приповедача је, свакако, богатије те је он у том смислу
и поузданији. Иако је најчешће налик свезнајућем приповедачу у појединим
сегментима се открива његова ограниченост: „Када ашов извиси гомилу зе-
мље више попадије, махну руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста
сам на гробу […] шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна“.
Приповедач је у „Школској икони“ близак анонимним фолклорним
приповедачима који обезбеђују илузију колективног приповедања и обједи-
њавају различите просторне и временске субјекте. У фолклорном реализму
„ми“ приповедач обједињава наратора, ликове и наратере, касније, наводи
Драгана Вукићевић, оваквог приповедача потискује ироничан, децентри-
ран и разједињен „ми“ приповедач за шта су прави пример приповетке Лазе
К. Лазаревића „Школска икона“ и „На бунару“. У том смислу Драгана Ву-
кићевић наглашава да приповедачи у приповеткама „На бунару“ и „Школ-
ска икона“ откривају у којој мери „ми“ приповедач може бити драматизо-
ван, сам себи опонентан. Са данашње тачке гледишта ове приповетке су при-
мер субверзије идеолошке перспективе колективног „ми“ приповедача.
Читалац се, ипак, дистанцира од претеране емфатичне реакције наратора у
случају завршетка приповетке На „бунару“ као и од пристрасне негативне
портретизације учитеља у „Школској икони“. Савремена читања Лазареви-
ћеве прозе у овом случају препознају ауторову иронију, а не конзервативи-
зам, што је раније био случај (Вукићевић, 2007, стр. 286).
Закључак
Истражујући типове приповедача у приповеткама које је Лазаревић обли-
ковао као приче из туђег живота закључујемо да су сви Лазаревићеви припо-
ведачи одговорили основном захтеву поетике реализма – обезбедити увер-
љивост приповедања. У оквирним облицима издвојених приповедака
приповедач се појављује као сведок („Први пут с оцем на јутрење“), слуша-
лац туђе приче („Ветар“), особа која читаоцима представља садржину туђег
рукописа („Швабица“). У приповеткама „Први пут с оцем на јутрење“ и
„Швабица“ приповедач оквирне приче припада екстрадијегези, у истој рав-
ни је са публиком, те је уједно објективни, свезнајући, хетеродијегетички
(одсутан из приче коју приповеда). И у приповеци „Ветар“ оквирни припо-
ведач не учествује у догађајима, те припада хетеродијегетичком типу. У при-
поветкама Ветар и „Први пут с оцем на јутрење“ оквирни приповедач има
амбивалентну позицију јер је и оквирни приповедач и унутрашњи наратер.
Приповедачи уоквирених прича у издвојеним приповеткама наративи-
зују болесна стања, стања присећања, слутњи, привиђења („Ветар“ и „Шва-
бица“) или су сведоци немилих породичних догађаја („Први пут с оцем на
јутрење“). Ови приповедачи припадају хомодијегетичком типу. У припо-
веткама „Ветар“ и „Швабица“ приповедачи уоквирених прича су типични
примери хомодијегетичког непоузданог приповедања пошто се често суко-
бљавају са исказима и ставовима из домена могућег. И колективни „ми“
приповедач, близак анонимним фолклорним приповедачима, у „Школској
икони“ припада хомодијегетичком приповедачу, с тим што је поузданост
приповедања овог приповедача обезбеђена различитим приповедним пер-
спективама, те вишеструком фокализацијом.
Разматрањем типова приповедача у прози Лазе Лазаревића уочене су
само неке од њихових одлика које могу бити инспиративне за будућа детаљ-
нија истраживања позиције приповедача, тачака гледишта, тона приповеда-
ња, функције коментара и сл. Тако би се осим проницљиве психолошке ка-
рактеризације, драмске структуре, сажетог и складног обликовања припо-
ветке, одлике Лазаревићевих приповедача сврстале у још један у низу
квалитета који и данас подједнако привлаче истраживаче и читаоце.
Извори
Лаза К. Лазаревић, Целокупна дела, 1, Београд, 1986.
Abot, H. P. (2009). Uvod u teoriju proze. Beograd: Službeni glasnik.
Bal, M. (2000). Naratologija: teorija priče i pripovedanja. Beograd: Narodna knjiga /
Alfa.
But, V. (1976). Retorika proze. Beograd: Nolit.
Вукићевић, Д. Иванић, Д. (2007). Ка поетици српског реализма. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
Вукићевић, Д. Милосављевић Милић С. (2014). Огледавања – Лаза Лазаревић и Си-
мо Матавуљ. Ниш: Филозофски факултет.
Деретић, Ј. (2011). Историја српске књижевности. Београд: SEZAM BOOK.
Ženet, Ž. (1985). Figure. Beograd: „Vuk Karadžić“.
Иванић, Д. (2002). Свијет и прича, о приповиједању и приповједачима у српској
књижевности. Београд: Народна књига, Алфа.
Јеврић, М. (2017). Историја српске књижевности: Реализам I. Косовска Митровица
– Бања Лука: Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим
седиштем у Косовској Митровици – Бесједа.
Кашанин, М. (2004). Судбине и људи: огледи о српским писцима. Београд: Завод за
Marčetić, A. 2003. Figure pripovedanja. Beograd: Narodna knjiga / Alfa.
Милосављевић Милић, С. (2001). Оквирни облици у српском реалистичком роману.
Београд: Чигоја.
Милосављевић Милић, С. (2008). Прича и тумачење. Београд: Филип Вишњић.
Nikolić, M. (1973). Forme pripovedanja u umetničkoj prozi Laze Lazarevića. Beograd:
Naučna knjiga.
Пантић, М. (2015). Основи српског приповедања. Београд: Завод за уџбенике и настав-
на средства.
Prins, Dž. (2011). Naratološki rečnik. Beograd: Službeni glasnik.
Скерлић, Ј. (2000). Писци и књиге 3, Студије. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Солеша, Б. (2014). Конфликтно језгро приповетке Лазе К. Лазаревића. Синтезе, 6,
49–58.
BILJANA S. SOLEŠA
University of Niš
Faculty of Philosophy
Department of Serbian Literature
NARRATOR TYPES IN THE PROSE OF LAZA K. LAZAREVIĆ

Summary
This paper discusses the types of narratological aspects of the narrator in the
stories of Laza K. Lazarević. Drawing on the work of Gerard Genette, Gerald
Prince, Mike Bal, and H. P. Abbott, storytellers and other types of focalization
are investigated in the stories For the first time with his father at Matins, Wind,
German girl, and School icon. Types of storytellers are differentiated based on
the person telling the story, storyteller participation in the story, and (un)relia-
bility of information that the narrator gives. This study examines the position,
visibility, awareness, reliability, and the distance of the narrator from the narra-
tive situations. At the same time, we point to the different interpretive events
and different value perspectives of the same narrator type present in Lazarević‘s
prose. The application of narratological research on specific texts would com-
plement theoretical insights into the narrative procedures and revise considera-
tion of the prose creativity of Laza Lazarević.
Keywords: narratology, the narrator, focalization, narrative position, distance,
narrative discourse, realistic story.
821.163.41.09-94"04/14"
821.163.1.09
ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ1
Универзитет у Приштини са привременим седиштем
у Косовској Митровици, Филозофски факултет
ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ2
ПОЕТИКА ЧУДА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ

КЊИЖЕВНОСТИ
За разлику од савремене књижевности, писање у средњем веку има цр-

квени карактер, у таквом стваралачком чину писац је слуга божји, он је
емитер благодети духа светога, који се остварује у богонадахнућу аутора.
Циљ нам је да на примерима српске средњовековне хагиографије истак-
немо елементе чуда као поджанра, а с друге стране дефинишемо чудо као
категорију религиозне филозофије. Покушаћемо да на репрезентатив-
ним примерима из Антологије чуда од Светога Саве до Патријарха
Пајсија, коју је приредио професор Драгиша Бојовић, конституишемо
поетику чуда овог прозног жанра. Један од кључних елемената чуда као
поджанра јесте молитва, па ћемо покушати да утврдимо њену функцију
и форму у којој се јавља.
Кључне речи: поетика чуда, молитва, чудо као поджанр, хагиографија.
Основно начело поетике старе српске књижевности јесте парадокс, одно-

сно, средњовековни аутор ствара уметничко дело на принципу два света:
вечно и пролазно, божанско и људско, добро и зло, светлост и тама, овозе-
маљско и небеско. Кроз те супротности огледа се човекова тежња да се уздиг-
не до категорије бесмртног. Такође, средњовековно дело наглашава свети-
1 tijanamilosevic21@gmail.com
2 jelenajevtic789@gmail.com
43
тељску улогу Бога. Благонадахнуће одликује библијске писце и свете оце Цр-
кве, а надахнутост духом светим, који манифестује реч, а не говори о себи,
истиче се у црквенословенској литератури, као и у нашој књижевности сред-
њег века. „Средњи век је доба љубави између Бога и Срба, где човекољубиви
Бог кроз богољубиве Србе показује да је њему могуће чинити све што је чи-
нио у првим временима“, запажа Бојовић, говорећи о чудима којима обилу-
је средњовековна хагиографија (Бојовић, 2013, стр. 7). Српска средњовеков-
на житијна књижевност, уз своју реалистичку подлогу, поседује ноту фанта-
стичног која је остварена кроз описе чуда, неизоставне елементе овог про-
зног жанра.
Ако бисмо покушали да дамо дефиницију чуда, овај појам морамо да по-
сматрамо са два аспекта: као датост у категорији религиозне филозофије и
као поджанр у оквиру житија, у овом случају, на примерима српске средњо-
вековне хагиографије. Реч чудо3 је свесловенска, прасловенска, а по свој при-
лици и праиндоевропска. Александар Лома се овим феноменом бави у сво-
јој студији, где, између осталог, објашњава и значење ове речи у словенским
језицима: „Њена распрострањеност на словенском плану може се илустро-
вати низом стсл. чоудо, буг. чудо, мак. чудо, сх. чудо, слн. čudo, слч. čudo,
глуж. čwodo, стпољ. czudo (поред cudo, нпољ. cud), словињ. cud, рус., укр.,
блр. чудо, свуда у истом основном значењу које има у српском“ (Лома, 2000,
стр. 7). За верујућег човека чудо представља доказ Божјег деловања у свету,
па је критичарима одувек била интригантна. Сергеј Булгаков објашњава од-
нос Бога према човеку и свету у коме човек бивствује, речима:
„Свет није Бог јер је он постављен изван Бога премда је и божански, софијан, у
својој позитивној основи без које не би могао да постоји, пошто нема бића које
нема своју основу у Богу. Али, будући да тај живот света крије разне могућно-
сти и опасности, он не може бити остављен без Божје помоћи која му је неоп-
ходна. Бог не врши насиље над светом у његовој самобитности, Он ступа у уза-
јамно деловање са светом, помаже свету (Булгаков, 2011, стр. 7).
3 Из наведених облика у разним словенским језицима произлази псл. *čudo, čudese који
се на још дубљој, индоевропској равни реконструише као *keudos/keudes-. Од других
индоевропских језика он налази блиску паралелу у грчкој речи kữбoç, ген. kữбɛoç, која
припада језику најстаријег епског песништва, традиционално се преводи као „слава“ и
такође је сигматска основа средњег рода, али претпоставља ие. праоблик са другачијим
вокализмом, *kûdos/kûdes-, а ни значења нису подударна: словенској речи семантички
одговара грчка Ɵἁữµἀ, која се и преводи са чоудо у црквенословенским споменицима.
Види: Лома, А. (2000). Чудо у словенским културама. Нови Сад: Апис.
44 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

ПОЕТИКА ЧУДА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Човек, као духовно биће, наследник је божанске благодети и преко њега се
у свету испуњава воља Господња. Чудо се односи на Божје деловање, проми-
шљање, где Бог не мења начела постојања већ само усмерава механичку
узрочност, а о Божјој промисли говори и Милојевић:
„Божја промисао је заснована на духовној узрочности по којој се сагледава она
друга страна света – која није статичност, довршеност, већ процес и то само-
стваралачки процес који подразумева снажну комуникацију између човека и
Творца у јасну узрочност чији се видљиви сегмент назива чудом“ (Милојевић,
2017, стр. 59).
Жеља за чудом остварује се кроз молитву где се људска душа усмерава ка

Божанском Духу са молбом различитог карактера. Свака искрена молитва је
делотворна, тако да она припада области духовног деловања на свет кроз
Божју промисао. Најсветлији пут уздизања љубави људске душе ка Богу јесте
молитва, за коју Милорад Лазић каже да је и основа еванђелске естетике Цар-
ства Божијег (Лазић, 1997). Слободан Костић је истицао да се: „кроз чистоту
ума душа ослобађа од погубних страсти, просвећује се, у њу се усељава благо-
дат, те од те чистоте долази умно сагледавање, зрела мисао, реч, духовна на-
слада“ (Костић, 2001, стр. 122). Молитва је једна од основних потреба човеко-
вих како би усмерио своју душу ка Богу. Молитва представља везу између
човека и његовог Творца. Као што нашем телу нема живота без ваздуха, тако
ни нашој души нема живота без молитве, тако да, можемо рећи да је молитва
есенцијална за нашу душу. Молитва се налази у основи свега. Без молитве,
нема ни вере. Многи свети оци говорили су о молитви и њеном значају:
„Молитва је, према познатим дефиницијама, разговор наше душе са Богом, уз-
ношење ума и срца ка Богу; покушај ослобађања мисли од свега овоземаљског
и приближавање, и приношење Богу најчистијих осећања и искања. Она је спо-
знаја наше немоћи, духовне убогости; освећење душе, ’предокушање будућег
блаженства’, блаженство анђелско, ’дажд небески’ који освежава напаја и
оплођује земљу душе наше (Св. Јов. Кронштатски); светилник живота, утврђе-
ње вере, наде и љубави; заједничарење с Анђелима и Светима; молитва је, по
Св. Ис. Сирину, двер која води ка свима духовним даровима. Она је најпри-
сније општење, најкраћа веза, начин нашег ’додира с Богом’ (Св. Вл. Николај),
најревносније служење Богу“ (Костић, 2000, стр. 24).
У наведеним исказима о значају молитве, видимо да су појмови који се

најчешће јављају љубав, нада, спасење, благостање којима тежимо. Аве-
ринцев истиче: „Сам библијски Бог може бити назван надом за верника, и
Павле, по предању, ученик Раби Гамалиила, следи старозаветну традицију
ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ 45

када назива свог Бога „Бог наде. Отуда потиче новозаветно учење о нади, као
једној о три од три врховне (теолошке) врлине, формулисано на крају три-
наесте главе Прве посланице Коринћанима“ (Аверинцев, 1982, стр. 91). Снага
песничког израза потиче од Божанског духа, смирења и вере, а из тога се
рађа чин песничког стварања. Вера и љубав према Господу, изражене кроз
молитву, доводе нас до још једног мотива у српској средњовековној књижев-
ности, а то је чудо. Видећемо да је молитва заправо канал којим Господ изра-
жава своју вољу кроз чудо за које се угодници моле, а може се посматрати и
као неизоставни елеменат сижеа житија, односно као поджанр.
Чудо је појава Божанске сврсисходности у свету, и према Булгакову чуда
су код верујућих не само могућа већ су основа њихове вере: „У животу сваког
човека који преиспитује свој духовни живот, непрестано се збивају чуда, не
као укидање природних закона, већ као њихово потпуно очување“ (Булга-
ков, 2011, стр. 18). Детаљно проучавајући феномен чуда, Бојовић констатује:
„Феноменологија чуда заснована је, дакле, на комплексу бројних дарова,
који се остварују пуноћом живота у Христу и испуњавањем његове воље,
која подразумева и преношење његове силе на оне који су се уподобили
њему и који могу да чине оно што је и он чинио“ (Бојовић, 2014, стр. 639).
Како су по свом карактеру чуда дела милосрђа и љубави, она су знаци Божје
љубави према човечанству. Овај дар дат је и људима, божјом благодаћу, али
само изабранима. Оно се увек дешава кроз однос љубави између живога чо-
века и живога Бога. „Изван те љубави нема ни чудесног ни божанског, јер
љубав превазилази и сам догађај чудесног“ како је већ то рекао деспот Сте-
фан Лазаревић у посланици Слово љубве (Лазаревић, 2014, стр. 642). Најса-
жетија дефиниција чуда као феномена била би да оно представља слику су-
срета са Христом, а дефиниција књижевног појма – да чудо представља на-
ративни опис тог сусрета, јер је „поетика Библије поетика приче“ (
Аверинцев, 1982, стр. 107).
Српска књижевност се уклапала у византијску поетику, што значи да је од
ње преузела систем жанрова и идеологију књижевног делања, али је и поред
тога остварила високе домете уметничког стварања. Средњовековни писци
су настојали да не ремете устаљене обрасце жанрова, али су суптилно уноси-
ли лични печат у своја дела и тако обезбедили аутентичност и књижевну
вредност. Један од најзначајнијих и најплоднијих књижевних врста у сред-
њем веку свакако је житије, ако се узме у обзир чињеница да је формирање
хагиографије умногоме доприносило стварању култова светородне дина-
стије. Структуру житија тумачили су бројни проучаваоци средњовековне
књижевности, а Бојовић дефинише овај прозни жанр на следећи начин:

„Као жанр, житије има дугу и богату традицију и грађено је на протутежи
историјског и апстрактног, материјалног и нематеријалног, одређеног и нео-
дређеног. У оквиру овог прозног жанра могу се наћи различити поджанрови
као што су похвале, молитве и посланице. Саставни део композиције житија
чини и чудо које се може посматрати и као самостална прича. Несумњиво чу-
до припада и хагиографској прози и има свој самостални статус“ (Бојовић,
2014, стр. 639).
Без обзира на то што се чудо није развило као самостални жанр, његову са-
мосталност показују сами писци који га издвајају најчешће у оквиру самог
житија, или пак у заглављу. Чак и када није издвојено, читалац препознаје
целовит опис чуда као засебну целину. Можемо слободно рећи да су српски
писци имали свест о чуду као посебној причи, па тако Стефан Првовенчани
бројевима истиче значај чуда, док су код Доментијана она дата у заглављима,
чиме се даје посебан статус (нпр. Чудо које сатвори са њим Пресвета у Ца-
риграду). Иако није самостални жанр, чудо се може читати независно од тек-
ста чији је саставни део, и житију, које има историјску подлогу и самим тим
је реалистичног карактера, даје ноту фантастичног. Описи чуда су најдина-
мичнији и у њима тријумфује вера светитеља кроз кога се остварује Божја во-
ља: „Тако, на пример, почетак описа исцелитељских чуда доноси слику без-
нађа, молитва коју произноси светитељ или болни Господу Богу буди наду,
а испуњење молбе је својеврсни тријумф вере, након чега се појављују усхи-
ћење и радост, доброта и недомислима сладост. На крају следи захвалност
Богу, јер чуда чине само они које он љуби и они које је учинио сличним се-
би“ (2014, стр. 640). Како је чудо дар које Господ није дао свакоме, биографи
су свесни милости коју је Господ даривао светитељима о којима они остави-
ше вечне записе, тако да им у описима чуда додељују епитете који говоре о
дару који поседују, а то су најчешће чудотворни, богоносни, пресвети, блаже-
ни. Феноменологија чуда заснована је, дакле, на комплексу бројних дарова,
који се остварују пуноћом живота у Христу и испуњавањем његове воље,
која подразумева и преношење његове силе на оне који су се уподобили
њему и који могу да чине оно што је и он чинио. Кроз описе чуда у средњо-
вековним житијима видимо сву љубав коју Господ показује према човеку у
невољи, а њихов образац налазимо у Светом писму.
Ризница чудеса, представљена у антологијском избору професора Драги-
ше Бојовића, Дивити се треба ваистину дивноме Богу, подсећа нас да су та-
ква чуда могућа и данас и да се догађају захваљујући благодати која долази од
Господа, Који се прославља у Светима својим (Иринеј, 2013). Осим љубави
и благодати којом се углавном завршава чудо, понекад је чудо и израз правде

коју прати Божји гнев уперен против безбожника, па тако чуда можемо по-
делити на дивне и страшне повести, а некада прича садржи елементе и једне
и друге повести. У ризници чудеса Бојовић уочава да су, међу различитим
описима чуда, најучесталија она где су кључни мотиви: „пројављивање не-
трулежних мошти, оживљавање умрлог, исцељења на гробу, исцељења ра-
слабљених, бесом обузетих, немих, слепих и глувих, стишавање буре на мо-
ру. Јављају се и чуда којима се преобраћају разбојници, открива се злато,
морска риба долази болноме, призива се град са неба, раздељује се вода, пра-
зна бачва пуни се вином, побеђују се ратни непријатељи, кажњавају свирепи,
заточени у тамници бивају ослобођени, а на мраморном гробу светитеља
ниче цвеће“ (Бојовић, 2014, стр. 8).
Као једно од Божјих знамења да су његови угодници и после смрти про-
слављени, јесте нетруљење њихових тела, о чему сведочи Свети Сава у Жи-
тију Светом Симеону приликом преноса моштију Светог Симеона:
И угледавши згодно време да се то изврши, дошавши отворих гроб блаженог
старца, и нађох тело његово часно цело и неповређено, које је било ту у гробу,
осам година. (Свети Сава, 2013, стр. 15)
О светости преподобнога Симеона сведочи и Доментијан када исцрпно
бележи точење мира из гроба Светог Симеона:
И потекоше извори без влаге, но из сухих костију и из тврдога камена мрамор-
нога потекоше благодетне воде, миро добромирисно, и добро миришући преве-
ликим мирисима, испуни свети гроб, и обагри сву цркву Богом дарованом му
благодаћу. (Доментијан, 2013, стр. 38)
Архиепископ Данило Други у Житију краљице Јелене такође представља
опис чуда где је Свевишњи удостојио Пресвету милошћу својом тако што је
њено тело пронађено „где лежи као у роси“:
И кад је он дошао у манастир Пресвете и ту учини свеноћна пјенија и велика
славославља, и ујутру такође опет све по реду , и после овога учинивши моли-
тву над гробом Блажене, пошто је био сабран цео сабор њезина отачаства, и
тако отворивши раку, где беше погребено њезино тело у земљи, и нађоше где ле-
жи као у роси, цело непропадљиво Божјом заповешћу, ничим повређено. (Архи-
епископ Данило Други, 2013, стр. 83)
На гробу краља Милутина јављају се различита знамења којим је Господ
дао знак о светости овог праведника:
И пошто је био цео збор, сам игуман наложивши на себе подобу јерејску са све-
часнима и изабранима чрнцима, појући божаствене песме дођоше ка његову гро-

бу; и откопавши земљу нађоше тело његово Божјом заповешћу нетљено, да ни-
је отпала ниједна влас главе његове. (Архиепископ Данило Други, 2013,
стр. 88–89)
Откривањем гроба Светог краља Стефана Дечанског, након што се екли-
сијарху манастира јавило необично виђење у сну, цркву и околину испуњава
угодни мирис:
Оно свештено и страдалничко телоопшта мати земља задржа у недрима сво-
јим седам година, а постидевши се добродетељне силе која је у њему, сачува га
целога по заповести онога који га је створио, који према томе није никако има-
ло да по природи иструне, но такво остаде, као што ће даља реч показати […]
О слатке повести! Сила неисказанога угоднога мириса испуњаваше све, не само
оне који су се у цркви налазили, но и оне изван цркве по целој обитељи. (Цам-
блак, 2013, стр. 106)
Знамење на гробу архиепископа Јевстатија, једно у низу чудеса која су се
збила на гробу Преосвећенога, указиваше на велику милост Божју која је
указана овом праведнику:
И пошто су почела да бивају таква чудеса код гроба Светога, и једнога дана на-
ђоше како су прорасла три цвета из његове мраморне раке, украшена предив-
ном лепотом изгледа, а није могуће исказати чему су слични. Јер ваистину они
не беху од земаљске влаге или од сједињења са цвећем, које расте из земље; но,
јаој, чуда како сухи камен стојећи унутра у цркви, од многога времена, да уроди
мирисним цветовима, на обновљење телу Преосвећенога! Сви видевши ово чуд-
но виђење, разумеше да је милост Божја на преподобнима и посета на изабра-
ницима његовим. (Архиепископ Данило Други, 2013, стр. 100)
Највећи број чуда везан је за исцељења раслабљених, немих, глувих и сле-
пих, бесом обузетих. Велики број описа су реплика оних новозаветних сли-
ка, који приказују Христа као исцелитеља и чудотвораца: „И приступи му
народ многи који имаше са собом хроме, слепе, неме, одузете и многе друге,
и положише их пред ноге Исусове, и исцели их, тако да се народ дивљаше
видећи глуве где чују, неме где говоре, одузете исцељене, хроме где иду, сле-
пе где гледају“ (Бојовић, 2013, стр. 8). Епитет исцелитеља везан је прво за Све-
тог Саву, а о чуду где Свети молитвом подиже раслабљеног у Жичи, говори
Доментијан:
Узевши раслабљенога унесе га у свету цркву, и преко целе ноћи остаде на моли-
тви, просећи помоћи са висине […] И сатвори многе молитве ка Вишњему да-
ваоцу милости, прво за себе, као што Павле каже: „Сваки архијереј приносећи
жртве прво за себе, а потом и за људска незнања“; и у подвигу приљежно стоје-

ћи, умом прозре седмосветла небеса […] И када је била свршена молитва, а
ослабљени као од сна скочивши, и хођаше, узашиљући славу Богу и Преподоб-
ном угоднику његову, јеромонаху кир Сави, новоме чудотворцу, који га је про-
стио својом светом речју… (Доментијан, 2013, стр. 42).
И други Савин биограф, Теодосије, даје опис чуда где Преподобни поди-
же раслабљеног снагом своје молитве:
Свеноћним стојањем и падањем на земљу у подвигу великом све приљежније се
мољаше и нада тело раслабљенога натклањаше се. И као неким лекарским по-
мазањем раслабљене му уде многим својим врелим сузама и молитвама раства-
рајући помаза, и довољно их одждив и умом као на небесима да је, у увис препо-
добне своје руке подигавши, из дубине душе зовући бездну молитву призиваше
[…] Јер одмах са речју, болесни као да је здрав од много година, скочивши с ман-
дије као са одра, ходаше. (Теодосије, 2013, стр. 71)
Моћ исцељења који је Пресвети поседовао не престаје након његове смр-

ти, јер је било довољно да болесни дотакну гроб где лежи његово нетруле-
жно тело:
И када се још више прочуло по целом граду, би велико стицање доброверног на-
рода, и би доношење многих болесника, и многи слепи бише доведени, и сами љу-
ди, свакога од срца жалећи, узимаху земни прах од гроба Светога, и слепога по
очима помазиваху и у том часу их Господ просвећиваше молитвама Преосве-
ћенога, и светло гледаше као и пре кад беше здрав. Такође и болни само земним
прахом помазани бивши, добиваше здравље, враћаху се својој кући славећи Бога
и угодника његова преосвећенога кир Саву. (Доментијан, 2013, стр. 52)
У даљем опису чуда Доментијан наводи оздрављење хромог монаха Нео-

фита „који се никако није могао прострти нити право стати, но је по земљи
пузио“, а након што је заспао на гробу Преосвећенога поново је стао на своје
ноге.
Чудотворења која је Сава учинио за живота, била су у функцији грађења
његовог лика као „светог човека“. Иако таква чуда нису сматрана нужним
условом светитељства, она се по правилу, испостављају као припрема буду-
ћег светачког прослављања., истиче Поповић: „Са друге стране, постхумна
чуда била су, од најранијих времена, не само услов већ и доказ светитељства,
поуздано знамење активног присуства силе божје“ (Поповић, 2000,
стр. 150).
Стефан Првовенчани у Житију Светога Симеона говори о исцељењу чо-
века обузетог бесом на гробу Преподобног Симеона:

Кад су игуман Дионисије и сви чрнци, који су ту, служили службу и бдење ноћно
у храму Пресвете Богородице, ту где леже мошти Светога, допаде неко, обу-
зет бесом, који га мучаше по све дане, који се никако не умириваше, него га сваг-
да бес гоњаше ван васељене, кроз горе и камење. И једном добивши нешто мало
олакшања помоћу Светога Симеона, обгрлив раку Пречаснога, вапијаше: „По-
милуј, Свети, који није очекивао спасења, и избави пречасни, онога који је са-
свим пропао и порабоћен бесу лукавоме, који влада њиме, јер смо ми стадо ота-
чества твојега. […] И одмах, умилосрдивши се, исцели га. (Стефан Првовенча-
ни, 2013, стр. 17)
О светости моштију Светог Арсеније сведочи чудо исцељења монаха који

умираше од тешке болести, а након дотицања светих моштију и молитве,
враћено му је здравље:
Овај напред речени монах имајући такву болест, притекавши ка моштима

Светога Арсенија и целивајући клањаше им се са љубављу […] И у томе часу,
неким привиђењем као у сну, јави му се сила од немоћи, и само дотицајем њего-
вих светих моштију разумеде, да му се дарова исцељење. (Архиепископ Дани-
ло Други, 2013, стр. 90)
На гробу Светога Арсенија милост је примио и младић који је био глув и

нем, а притом је његову утробу сушила тешка болест. Стрпљиво чекајући по-
ред раке Светога, искреном молитвом задобио је опроштај:
И једнога дана када се молио у време вечерњеага пјенија, и после свршетка ве-
черња и када су свечасни и богобојажљиви монаси изишли из цркве и када су по-
јали канон молбени у припрати и када је овај немоћни остао унутра код раке
Светога, и када се молио, и тако наједанпут када су сви гледали, изиђе напоље
и повика ка преподобнима говорећи: „Простите ме грешнога, господо моја све-
ти оци, јер у овај час примих поштење и исцељење молитвама Преосвећенога“
(Архиепископ Данило Други, 2013, стр. 92).
Једно од најпознатијих чудесних исцељења свакако је враћање вида Стефа-

ну Дечанском милошћу Светог Николе који му се обратио речима:
„Рекох ти да не тугујеш, јер у мојој су руци твоје зенице и ево показах теби“.
А он изјави да се сећа тога и припаде ногама Светитељу да моли милост. А он
који се јавио рече: „Оно што ти тада рекох, сада сам послан да испуним“.
И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се
крајевима прстију очију, рече: „Господ Исус Христос, који је слепоме од рођења
дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак“ (Григорије Цамблак, 2013,
стр. 102).

Већ смо истакли да велики број чуда има образац у Светом писму, а нису
везана само за исцељења. Једно од таквих, које има паралелу са чудом Исуса
Христоса, јесте чудо Светог Арсенија са вином. Наиме, Преосвећени Јевста-
тије био је у великој бризи због оскудице са вином на дан прославе Светог
Арсенија, али његова вера у Преосвећеног била је непоколебљива:
Бог који је богат у милости, који је наситио са пет хлебова пет тисућа, и опет
са седам такође, и који је претворио воду у вино у Кани Галилејској. Он и овде
нека јави неисказано величије силе своје молитвама угодника својега о прослави
његове успомене. (Архиепископ Данило Други, 2013, стр. 94)
Вера Светог Јевстатија резултирала је чудом Светог Арсенија који је награ-
дио овог праведника испунивши празну бачву вином до врха.
Дар враћања из мртвих изузетно је велика милост Господња, а код Домен-
тијана налазимо запис да је Пресвети поседовао тај дар, али да га није кори-
стио због велике “смерности“. Када је примио вест о смрти брата Стефана,
Сава се ражалостио и упутио молитву Свевишњем са жељом да врати душу
његову речима:
Свесилним и страшним оком твојим заповеди твојем пресветлом анђелу да
поврати душу слуге твога, сапоспешника мога за твоју свету веру, да сатво-
рим на њему твоју свету вољу , и да га обучем светим образом светих анђела
твојих и светих апостола и пророка и преподобних отаца, да би се удостојио
вечних добара твојих, која си, добри, спремио онима који те љубе, да и ја, неко-
рисни слуга твој, примим смелост и пренесем име твоје пресвето на превелику
хвалу. И рече – амин. И сведобри, брзи у милости, свемилосрдни Отац небесни
послуша угодника свога, заповеди анђелу своме да врати душу у тело онога (До-
ментијан, 2013, стр. 47).
Код Милојевића запажамо да се милост Божја огледа у снази одабраног да
оживи умрле, а да она „има свој пандан у новозаветним чудима од којих се
васкрсење Јаирове кћери помиње у свим јеванђељима сем у Јовановом
(Мт 9, 24–25; Мк5, 38–42, Лк 8, 50–55), док климакс у низу јеванђелских чуда
представља васкрсење Лазарево, васкрсење оног који је био у гробу четири
дана“ (из Јеванђеља по Јовану – Јн 11, 41–44) (Милојевић, 2017, стр. 62).
Описи чуда који се сврставају у страшне повести прате изливање Божјег
гнева, па тако Стефан Првовенчани приповеда о страшној смрти која је заде-
сила одметника Стреза, посредством силе Светог Симеона:
Као што добропобедни и помоћљиви и отачаствољубац Димитирије стра-
стотрпац прободе цара, рођака овога, и умори га злом смрћу, не дајући вређа-
ти отачаства својега, тако и овај мој свети господин, помажући и чувајући

отачаство своје, прободе овог злотвора. И издахну усред народа злом смрћу, и
смрћу чудном, да су се сви чудили томе. И би наједном наг, оборен и непотре-
бан. И на њему се зби: „Видех безбожника како се преузноси и виси као кедри ли-
вански, и, прођох, и гле, не би га. И потражих га, и не нађе се место његово“
(Првовенчани, 2013, стр. 23).
Зла смрт задесила је и Михаила Грка, који је подигао војску на Стефана
Првовенчаног:
И одмах један од робова његових, устав, прободе га мачем на одру његову, и злом
смрћу предаде душу своју, на срамоту гледаоцима, а на радост свима који се уз-
дају у Господа и у свете угоднике његове (Исто, стр. 26).
Тешка казна задесила је дечанског напасника Јунца кога кажњава Стефан
Дечански, према житију Григорија Цамблака:
Дирљив беше призор очима, и сузама неутешан напор да се разуме умном фи-
ноћом нешто најстаршније, и о чуда! Јер не испусти прво душу по реду приро-
де, а затим да је тело подлежало својственој распадљивости, но је тело прво
грозно и необично сагнило, а душа је унутра била насилно држана, за поуку дру-
гима. Затим и саму њу најпосле силом испусти (Цамблак, 2013, стр. 110).
Чудо које необичношћу одступа од обрасца бележи Стефан Првовенча-
ни, где ће се, уз необичну вику, међусобно исећи грчки и бугарски војници,
непријатељи краљеви, којем је заштитник Свети Симеон (Бојовић, 2013).
Победу на Филандром и Андријом након молитве заштитнику, Стефан Пр-
вовенчани живописно представља у житију, а осећање која се јавља међу не-
пријатељима јесте срам:
И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше,
који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина Све-
тог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше секући сами себе, једни друге,
и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени, у
пропасти и срамоти великој (Првовенчани, 2013, стр. 20).
Бугарски војници који су кренули на краља Милутина заустављени су у
Ждрелу, престрашени необичним знамењем које се јавило у виду огњеног
ступа што силази са небеса:
Те ноћи, када су стојали близу места званог Ждрело, молитвама својих угод-
ника Светог Симеона и Саве и архијереја Христова Светога Арсенија, који ту
лежи у дому Светих Апостола, јави им Бог велико знамење страха, таково
знамење, да су видели велики огњени ступ где силази са неба, од којег су излазиле
пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица и огњени људи са оружјем у ру-

кама и са великом жестином гоњаху их и секући њихове пукове (Архиепископ
Данило Други, 2013, стр. 83–84).
Једно од многих чуда које је Свети Сава сатворио јесте преобраћање ра-
збојника, који су га напали док је носио храну својој браћи у пустињи:
И када је он ишао крај мора по путу крај места званог Милопотам, нападоше
на њ разбојници, и ухватише оне с њим; и оскрбе праведни због прекраћења пу-
та свога, и завапи из дубине срца, и устужи ка Господу, и Господ га услиша, јер
Господ је близу свих који га призивају истином, и душа која га тражи налази
га… (Доментијан, 2013, стр. 32).
Након разговора са оцем Макаријем који им рече о делима угодним Богу

који је Свети Сава чинио тих година “они, чувши то, падоше му на ноге, и
мољаху од њега благослова, и бише благословени од обојице светих, и обећаше
се да више неће сатворити разбојништва, но одоше сваки својој кући, радо-
шћу радујући се“ (Исто, 32–33).
Чудо са градом на двору угарског краља изазива велики страх код свих
присутних и доказ да Бог прославља свога љубитеља који га је заволео од
младости:
И док је још стојао на молитви, и још уздизао руке на небо, наједанпут би ве-
тар од тог места на коме стојаше Преосвећени, и уздиже се вихор као од њего-
вих уста, и узиђе виђен горе на небесну висину. И у тај час бише ветрови и ве-
лики громови и страшне муње и велики сумрак, и страх велики на самом крају
и на војницима његовим и на свима који слушају и гледају чудо које иде са неба
(Исто, стр. 44-45).
У описима чуда српских светитеља уочили смо да овај поджанр има утвр-
ђену структуру: након слике безнађа, следи молитва верника или светитеља,
а за њом проказивање милости Божје и тријумф вере. Уочавамо да молитва
представља спону између људи и Господа, пут којом људско срце узноси сво-
је молбе са искреном вером у милост Божју. Када је у питању књижевна де-
финиција молитве, у Речнику књижевних термина, налазимо да је молитва:
„Назив изразито лирског књижевног жанра у средњем веку, са религиозним
садржајем и мотивацијом, у облику песничке апострофе и обраћања божан-
ском бићу, анђелима и светим бићима као објекту култа. У стилистичком по-
гледу молитва примењује и развија све поступке и фигуре које појачавају ек-
спресивност и увећавају емотивну интонацију молбеног говора; структура м.
је ритмички организована у низовима једнакосложних целина или у правил-
ној схеми наглашених и ненаглашених стихова“ (РКТ, 1992, стр. 461).

Молитва, углавном садржи одређене елементе који се јављају по следећем
редоследу: захваљивање Богу, признавање греха и показивање кајања и на
крају се износе молбе или исканија. Иако молитва има устаљен карактер,
она се може и импровизовати, због тога постоји велики број молитви за ра-
зличите ситуације. Српски хагиографи су, у оквиру чуда као поджанра, забе-
лежили молитве које величају Творца или светитеља коме су упућене. У Жи-
тију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног, богаљева молитва је израз
непоколебљиве вере према светитељу која му и доноси исцељење:
Помилуј, Свети, мене који је пропузио гресима својим и који је убијен од злих
разбојника, и лежи још жив. Јер као што је Владика твој исцелио пређе осла-
бљенога да је овај одар узео и да ходи право, тако и ти Свети, ако хоћеш мо-
жеш ми помоћи милошћу, даном ти од Бога и Спаса Твојега, Исуса Христа.
Исцели ме грешнога, ако ученик прави Христа твојега (Првовенчани, 2013,
стр. 18).
У Житију Светог Саве Доментијан бележи светитељеву молитву која за-

зива милост Божју да „прослави оца његова“. Молитва је вапај да испуни
искрену молбу његовог срца, испуњена неизмерном љубављу према Творцу:
„О, Господе, свемогући, призри с небеса и види моје смирење, и прими веру мога
несмисленога ума, и укрепи немоћ тела мога, исправи милост душе моје, и дај
ми истинито покајање, и научи ме творити вољу твоју, и не одбаци ме од ли-
ца твога, и удостоји ме да са љубављу примим реч твоју […] И утеши срце мо-
је молитвама твога угодника Симеона, и испуни душу моју духовном радошћу,
и овде пошаљи Пресветога Духа свога, и обнови кости усахле тебе ради, да сви
разумеју неизмерну силу и твоју бесконачну милост. И подај награду своју своме
преподобноме пред оба света, збора анђелскога и човечанскога, да и ја, слуга
твој, примим превелику смелост, и сав народ прослави велелепно име твоје,
Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у векове“ (Доментијан, 2013,
стр. 36–37).
У описима чуда појављују се и необични детаљи, као што је Савина жеља

да пије хладно вино у Угарској, што асоцира на надмоћност једног двора над
другим, јер је и потпомогнут тврдњом да је светитељ био научен да у својој
земљи увек пије хладно вино (Бојовић, 2014).
Реци да ми пошаље леда, јер сам у својој земљи научен да свагда пијем студено
вино, а сада не, те трпим због велике жеге сунца […] Када ти мени не посла ле-
да, то ја теби шаљем, што ми је послао мој чувар са својих вишњих висина; и
још пошљи слуге да узму, колико ти треба цело краљевство (Доментијан, 2013,
стр. 44–45).

Видели смо да чудо као поджанр житија има своју самосталност и одређе-
ну структуру: безнађе – молитва – тријумф вере. Чудо је сусрет са Господом
и његовом милошћу, па самим тим радост и усхићење које се јавља код све-
титеља или праведника представљају духовну насладу и доказ да је Царство
Божје свеприсутно и ванвременско.
Приликом проучавања српске средњовековне књижевности не смемо за-
немарити чињеницу да је црквенословенска књижевна традиција била више
подложна другим утицајима него што је то била модерна литература, да је
субјективна оригиналност мало вредела, а традиционалност и ауторитет
много. Писац је морао овладати уметношћу и имати неопходна знања да би
свој текст прилагодио установљеној хијерархији квалитативно објективних,
традиционалних и социјалних константи у садржају, тексту и језику, тј. књи-
жевном канону. Стара српска књижевност је последица прожимања ствар-
ног и есхатолошког, узајамног односа стварног и митског, што значи да је
поред глорификовања истакнутих личности средњег века, Христос централ-
на фигура како библијске, тако и византијске и српске средњовековне књи-
жевности. Средњовековни писац не казује своју реч, већ путем благодети
Духа Светога преноси реч Божју – то је случај како са византијском тако и са
српском средњовековном литературом. Отуда је немогуће проучавање срп-
ског средњовековног књижевног дела без познавања поетике и естетике ви-
зантијске књижевности.
Чудо као поджанр житија у српској средњовековној књижевности добило
је заслужену пажњу у раду професора Драгише Бојовића Поетика чуда, а уз
помоћ његове Антологије чуда од Светог Саве до патријарха Пајсија у
овом раду представљене су основне карактеристике чуда на репрезентатив-
ним примерима српске средњовековне хагиографије. Сагледали смо појам
чуда са аспекта религијске филозофије, и представили особине чуда као под-
жанра: динамику коју даје житију, самосталност, целовиту структуру, етапе
одвијања самог чуда, и на крају, значај који чудо има за верујућег човека.
Извори
Бојовић, Д. (2013). Дивити се треба ваистину дивноме Богу. Антологија чуда од

Светога Саве до патријарха Пајсија. Београд: Издавачка фондација архиепи-
скопије београдско-карловачке.
Антологија старе српске поезије. (2005). Београд: Народна књига.

Аверинцев, С. (1982). Поетика рановизантијске књижевности. Београд: СКЗ.
Атанацковић, М. (2003). Свети Јован Кронштатски – Мисли о молитви. Свеште-
на Царска Лавра манастира Сопоћани.
Архимандрит Софроније. (1991). О молитви. Хиландар: Савет Стараца хиландар-
ског братства.
Бичков, В. (1991). Византијска естетика. Београд: Просвета.
Бојовић, Д. (2009). Трпеза премудрости. Ниш: Центар за црквене студије.
Бојовић, Д. 2014). Поетика чуда. Зборник Матице српске за књижевност и језик, 62
(3). (639-648) Београд: Матица српска.
Булгаков, С. (2011). О јеванђелским чудима. Београд: Логос.
Костић, С. (2000). Стварање и творевина. Београд: Издавачка делатност Завет, Ми-
сионарски и духовни центар Манастира Хиландара „Тројеручица“.
Лазић, М. (1997). Естетика Доментијанових житија. Подгорица: Октоих.
Лома, А. (2000). Порекло и изворно значење словенске речи чудо. У: Д. Ајдачић
(ур), Чудо у словенским културама (7-21)Нови Сад: Апис.
Милојевић, С. (2017). Од премудрих чула. Ниш: Међународни центар за православ-
не студије.
Поповић, Д. (2000). Чудотоворења светог Саве Српског. У: Д. Ајдачић (ур), Чудо у
словенским културама (138-156) Нови Сад: Апис.
Живковић, Д. (1986).Речник књижевних термина. Београд: Нолит.
TIJANA J. MILENTIJEVIĆ
University of Priština in Kosovska Mitrovica
JELENA G. JEVTIĆ
THE POETICS OF MIRACLES IN SERBIAN MEDIEVAL LITERATURE

Summary
Unlike contemporary literature, writing style in the Middle Ages is based on
church writings. In church writings, a writer is a servant of God, an emitter of
blessings of the Holy Spirit, which is viewed in the author’s God-given talent.
Our goal is to highlight the elements of a miracle, as a subgenre, in the examples

on Serbian medieval hagiography, and, on the other hand, to define the word
“miracle” as a category of religious philosophy. By using the examples from the
Anthology of Miracles (from the ones attributed to Saint Sava to the ones at-
tributed to Patriarch Pajsije), written by Dragiša Bojović, we will try to formu-
late the poetics of a miracle in prose genre of this kind. Prayer is one of the key
elements of a miracle, as a subgenre, and we will try to determine its function
and the form in which it apears.
Keywords: poetics of miracles, prayer, miracle as a subgenre, hagiography.

821.163.41.09-1 ЈАШОВИЋ Г.
С ЛАВИЦА Д. ЈОВАНОВИЋ1
Пожаревачка гимназија
А ЛЕКСАНДАР П. МИХАИЛОВИЋ
Академија СПЦ за уметност и конзервацију
ХРИШЋАНСКИ МОТИВИ У ПОЕЗИЈИ ГОЛУБА ЈАШОВИЋА
Предмет нашег истраживања биће хришћански православни мотиви у

поезији Голуба Јашовића. Проучаваћемо библијску конотацију у њего-
вим махом родољубивим песмама инспирисаним родним косовско-ме-
тохијским тлом. Песник Голуб Јашовић изразити је лирик епског надах-
нућа задојен на народној поезији и традицији. У његовим духовним пе-
смама преовлађује богословска црквена иконографија која утемељење
проналази у хришћанској религији и светосављу. Код њега се могу про-
наћи и народна веровања, легенде, анегдоте, празноверице и бројни би-
блијски мотиви који прате народне обичаје прослављане на простору
Косова и Метохије, као нпр. славе и велики празници.
Кључне речи: Голуб Јашовић, хришћанство, поезија, православље.
Песник Голуб Јашовић са својих девет збирки поезије до сада објављених

(Док смо гризли камен, Приштина 1996, Смртчевито опстајање, Бањалука
1998, На Хвосну кост, Исток, Лепосавић – Андријевица, 2001, У сенци Про-
клетија, Врање, 2009, На Бистрици пир, Свет књиге; Београд, Удружење
писаца Крагујевца, 2012, Песме, Свет књиге; Београд, Удружење писаца Кра-
гујевца, 2012, Заветнице, Удружење писаца Крагујевца 2016, Нешто као
осмех, са Славицом Јовановић, Књижевно друштво Косова и Метохије и
Удружење књижевника Србије, 2017. и Под Пакленом песма, изабране пе-
сме, Удружење писаца Крагујевца, 2018) аутентични је песник косовскоме-
тохијског тла. Његово стваралачко биће чврсто је укорењено у православну
хришћанску традицију и ван њеног контекста не може се ни тумачити. У сво-
1 slavica_jovanovic@live.com
59
јој поезији ревитализује и митско и архетипско, те омногозначава културо-
лошке слојеве свога поднебља. Као невољни апатрид чврсто је везан за ко-
совски завет и све оне експликације и рефлексије које он има у српском наро-
ду. Отуда његовом поезијом језде Милош и Лазар и сусрећу се у оној крсто-
носној и судбоносној епизоди наше историје и контемплације. Епско,
митоманско, паганско и библијско укрштају се у ткиву његове песме као ко-
дови једног организма.
У његовим љубавним песмама из збирке Нешто као осмех које је у свом
избору дао као Нове песме преплићу се сакрални и световни мотиви. У пе-
сми Кад сам те измислио у врелини загрљаја двоје заљубљених каже Г. Јашо-
вић: Опет нам поноћ/ Васкрсава/ Све је око нас свето/ И освештано. Чин
љубави је свети чин, његова љубав је исконски чиста и стога је обнародује јер
је природна, ма колико за неке била зазорна.
Изнова пехаром/ Препуним немира/ Русалкама/ Приносим жртву. И па-
ганска жртва присутна је у овом светом и нимало разблудном обреду. Пе-
сник љубав уздиже на пиједестал. Он и његова драга сведоче своју блискост
која превазилази плотско и стапају се у трену потпуног сједињења чедни као
љубавници из Песме над песмама. Ова песма у својој архитектоници има и
еротске и сакралне еквиваленте, али је остала непревазиђена у својој више-
слојности.
Својој драгој амброзијом кити чашу под Звечаном сакупљену у песми
Вили са Звечана, гледа љубу Страхињину како лахор мами по обзорју бан-
долскоме. Три војводе/ С Косанице/ Са врх гроба Праведнога2/ Прст упиру/
На Пантину.3 И овде се љубав у песниковој пројекцији стапа са херојским,
неодвојива је од његовог митског бића које прецизно дефинише и косовске
и топличке топониме, сведоке епске борбе. Три војводе, Косанчић Иван,
Топлица Милан и Милош Обилић у савршеној визији старих и нових муче-
ника и славе изабраника са врха гроба Праведнога прст упиру на Пантину.
Љубав никада не може бити обична и свакодневна, она се додирује са најви-
шим и најсјајнијим, са причасницима Христове косовске вечере. Када воли
2 Праведни гроб, брдска коса, више Трпешког потока, на којој је по предању убијен Лаза-
рев слуга Милутин, како Лазару не би рекао истину о јачини и бројности турске војске.
Гласник је на том истом месту, на Трпешкој главици и сахрањен. Јашовић, Г. (2017).
Ономастика слива реке Косанице. Косовска Митровица – Куршумлија: Филозофски
факултет – Народна библиотека Куршумлија.
3 Битка код Пантина (близу Звечана) одиграла се у јесен 1168. године између Стефана Не-
мање и његовог брата Тихомира. Након ове битке, Стефан Немања је постао законити
владар Рашке државе.
60 СЛАВИЦА Д. ЈОВАНОВИЋ, АЛЕКСАНДАР П. МИХАИЛОВИЋ

додирује патос, врх косовске епопеје и пасије. Ретко у поезији имамо овакав
спој родољубивих и љубавних мотива.
Своју драгу песник Голуб Јашовић позива и на грачаничку вечеру у песми
Наша прва вечера. И челнике софре/ Прислужујемо Лазар и ја / … Што ти
пред Симонидом/ Целивам руке и стопала/ На земљи/ Тек купљеној/ Да се
на њој/ Начини манастир/ Па Милутин/ Љубоморно зграбивши/ Данилов
мач/ Заиска нашу крв/ Само Дечански/ Покривен/ Сенкама наших целива/
Не рече ништа. Песникови саучесници постају свети краљеви Милутин и
Стефан Дечански, а из своје астралне перспективе придружује им се и архи-
епископ Данило Пећки познат по томе што је мачем бранио своју веру и на-
род. Грачаничка вечера аналогна је истоименој збирци косовског песника
Радослава Златановића. Опет у љубави суделују и Лазар и кнежеве узванице
као у великом слављу небеском и земаљском. Песник жели да читава мито-
логема његовог народа буде са њим у његовој епифанији, радосном чину љу-
бавног сједињавања. Песник и његова драга живе у времену косовском,
овом и оном, они бришу границе ефемерног и окивају се у вечности. Љубав
превазилази све, а манастир Грачаница, косовска светиња, ктиторски дар
краља Милутина и краљице Симониде само су дестинација за празник љуба-
ви, целив који може бити и иконопоклони и телесни, овоземаљски.
Захваљује песник у песми Кад нам је поглед горео Господу за све. Хвала
ти, Господе/ За радости/ Митровданске. Или пак: Опрости уздахе/ Кр-
стопољске и Крстовданске. Време великих празника и слава време је њего-
вих састанака са његовом драганом. И они се збивају у свете дане, као да Бог
благонаклоно на њих гледа.
Међу овим антологијским песмама је и песма Не бих у песму где Голуб Ја-
шовић своју драгу одводи у свој завичај међу своје претке наглашавајући да
је она у његовом животу судбинска. Види је у Девичком кладенцу, међу Ље-
вишким русалкама (опет паганство) у сенци воденог таласа где: Подрхтава-
ју силуете/ Краљице Симониде и Милутина/ Молим старца Авакума/ Да
те помене/ На празничном молебану/ Онако/ Безимену / И одох/ Са отворе-
ним длановима/ Да те нађем/ Међу мудрацима/ Благајским испосницима/
Пећаршијским пештерама/ Међу ученим иноцима/ Како бих/ На крилима
молитве/ Макар у полусну/ Наслутио писмена/ Аз и вједи/ Из твога име-
на. За ову архипатетику и драматику песнику је потребна библијска хри-
шћанска иконографија. Очигледно су му омиљени ликови краља Милутина
и краљице Симониде које види као двојнике себе и своје драге. Љубав се по-
ново одвија под окриљем Пећаршије, песник своју драгу налази на светом
месту, крај манастира, сигуран да је она права. Он славослови у молитви
СЛАВИЦА Д. ЈОВАНОВИЋ, АЛЕКСАНДАР П. МИХАИЛОВИЋ 61

што ју је нашао, угледао и сриче словенску азбуку да њу, древну, призове
себи по имену.
Ове песме можемо назвати и духовним јер су судеоници пишчеве љубави
и среће увек светитељи и манастири који га приближавају Господу и прапо-
челу. Уз сваки свој стих Г. Јашовић приноси уздарје, захвалност Свевишњем,
а то је одлика верујућих.
У збирци Док смо гризли камен Голуб Јашовић има песму Богородици Хво-
станској:
Божје си слово
И аз и буки
И словисмо ти
Словеса
Ореол ти мраморје тамничи
Крај ногу ти
Савине воде
Безводе
Отаца ти сенке
Питају камена стопала.
Манастир Богородице Хвостанске или Студенице Хвостанске је некада-
шњи српски споменик из средњег века (крај Пећи) од кога су данас сачувани
само темељи. Орнаменте, стубове и капителе разнели су локални Турци и
Албанци за подизање својих кула (утврђених кућа). Откривено је још само
једно ливено звоно у коме су биле скривене две плаштанице. Откривене су и
у песми Голуба Јашовића стопе Богородице Хвостанске. Све је око ње разру-
шено, пусто, спаљено, остале су само сенке отаца да чувају њена више имаги-
нарна него стварна камена стопала. Песник је поносан што види њен ореол
и сенке које хране њена камена стопала. Омиљени манир песника и научни-
ка Голуба Јашовића је да у своје песме ставља топониме из свог научноистра-
живачког рада и бављења ономастиком. Један од њих су и Савине воде, везан
за легендарни лик Светога Саве коме су Срби приписивали многе топониме
и многа знања и умења.
Из епског речника је и реч ставилац из истоимене песме. И будем/ Стави-
лац4/ На задушју предака. У истој збирци, у песми Као мртву плазму каже:
Око живог Бога/ Ореоли славе/ Свих светих. Бог је присутан, он је пут, исти-
4 Ставилац је био старешина хлебара на српским средњовековним дворовима, функција
ии титула какву имају, на пример, данашњи шефови протокола. На том положају су би-
ли, између осталих, Милош Војиновић и Лазар Хребељановић.

на и живот, он је и васкрсли Син, ту, овде крај нас, у сваком граду, на свакој
стопи земаљској. Песник је верујући, и његова поезија је божанска. Она је и
ода и захвалница. Он познаје новозаветну хронологију. У песми Незаборав-
на зоро насталој још 1981. на одслужењу војног рока у Книну Г. Јашовић каже:
Незаборавна зоро/ Откровења. Догађај Откривења или Откровења послед-
њи је у Јеванђељу. То је есхатон, крај света, будући век. Откривење Јованово
је последњи догађај у историји, након њега наступа есхатологија.
Збирка Смртчевито опстајање сва је у знаку легенди, предака, светитеља,
краљева са којима песник поступа као са својим сабеседницима, егзистирају
у истој димензији као и ми. У овој књизи имамо и „крстате њиве“ и „крстати
лаз“ и „крстату чашу“, име крсно и сенку крста којом се песник осењује.
Овде је све у фону древног тражења корена, архетипа. Песник воли древне
приче, легенде и уплиће их у ткиво песме заједно са хришћанским мотиви-
ма. У песми Смртчевито опстајање спомиње Арсенија (патријарха Арсе-
нија Чарнојевића), затим каже: Пита л` зато Саву старог/ И Данила Пећ-
ког – ишта/ Ил мраморне саркофаге… Крете ли се Троручица?/ Што оста-
ви Светог Краља?/ Сам ће поћи низ Паклену. Голуб Јашовић овде користи
легенду о томе како је Арсеније Чарнојевић у време Сеобе Срба хтео да по-
несе са собом и кивот Светога краља дечанског из манастира Дечана, да је
било упрегнуто дванаест пари волова да саркофаг изнесу, али се он није дао
и сам се враћао у манастир. Свети краљ Дечански није желео да напусти свој
дом. Такође се спомињу и „прва Рача“ односно Рача Косаничка, место пр-
вог коначишта Арсенијевог, док је друга Рача била Крагујевачка и трећа Рача
Сремска – место трећег коначишта.
У песми Наследство легендарни ликови из митског српског корпуса, за-
једно са светитељима и песниковим прецима зборе и творе. Због кукњаве/
Сибињанин Јанка/ И Шекуларца Петра/ Скамени се горје/ Крштено име-
ном проклетим/ Па га људи и нељуди/ Кукавицом зову.5… И лелек Петров/
За Лазарем/ И потомством. Очито је свети кнез Лазар један од омиљених
песникових ликова и омиљени поетски лик уопште. Косовско разбојиште и
његови актери живи су за песника Голуба Јашовића, незаборављени учесни-
ци и садашњих догађаја, као и прошлих. На Косову и Метохији, песниковом
и свесрпском завичају, они и данас проходе, боре се и славослове и боготво-
5 По предању, Сибињанин Јанко је утекао са Косовског боја и дошао до Петра Шекулар-
ца, родоначелника свих Шекулараца, па и песниковог, те му испричао о смрти Лазаре-
вој и страдању војске на Косову. Петар је почео да кука над том трагедијом и то место на-
зваше планином Кукавицом.

ре. Косовски завет није само земаљски догађај већ литургијска заједница са
Христом.
У песми Запис Радун и Раденко/ Из умируће полусенке/ Примируће/ Оче
наш/ Цеде/ Самодушом. Радун и Раденко су, такође, песникови преци који
изговарају Христову молитву. Са њом наш песник свакодневно живи, она
му је на језику и у песмама. Опет, у песми Ужежељена мисао каже: И након
Душана/ Лазара/ Марка и Стефана итд. Опет спомиње цара Душана и
кнеза Лазара и Марка, који може бити Краљевић Марко, а може бити и ар-
хиепископ Марко и Стефана, свеопште име за српске владаре. У потоњим
песмама као Образници спомиње Светог Николу и Николу Младог, а у Са-
танаиловом успенију Хвостанце, Дечанце, Пећаране, Пећанце. Од женских
ликова, омиљена му је краљица Симонида, којој пише истоимену песму.
Љубав делећи/ С тобом/ Осећам/ Крвников бодеж/ Наречен/ Срцу./ Ка очи-
ма, ено…/ Симонида.
Спомиње и новозаветне догађаје као у стиховима песме без наслова: Ка-
жу/ Лако сахранисте снове Кане. Евоцира се библијска прича о свадби у
Кани и првом чуду Христовом када је претворио воду у вино.
Печал само затеже вилице/ Ви иштете Светог Георгија/ Крсно име зо-
ром покупљено/ Крај Тројице/ Накланских дубова. Сабор светих употпуњује
и Свети Георгије, свети ратник, борац за хришћанство против свеопштег
зла. Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, најстарији догмат вере спомиње
се крај Накланских дубова. „Исус Христос за црквено предање је пре свега
Бог, Син Божји; Логос и један од Свете Тројице. Логос Божји учествује у
стварању света и човека заједно са Оцем и Светим Духом, али једино Он уз-
има на себе судбину света и постаје човек.“ (А. Михаиловић, 2011, стр. 43)
У песми Воскомастицима опет се спомиње Стефан Дечански, чест мотив у
песмама Голуба Јашовића према коме осећа љубав и пијетет као према муче-
нику, владару и светитељу. По уљаницима/ Доколице/ Вајаш очи/ Наречене
Дечанскоме/ Представљене/ Николи на дланима. А Никола је Свети Никола
према коме песник има присан, интиман однос. Радња се одвија на Воштани-
шту Студеничко-дримском, у храму Студеница хвостанска код Врела у Пе-
ћи. Овај храм је такође више пута присутан у књизи изабраних песама Голуба
Јашовића. Тако је он своје песме разместио по манастирима, брдима, плани-
нама и фаворизованим топонимима свога завичаја и своје постојбине.
Збирка На Хвосну6 кост сва је обојена хришћанским рецидивима. У њој
се спомињу и Дечани и Самодрежа и Косово поље као неизбежни декор ко-
совске драме. Збирка је настала након последњег рата на Косову и Метохији
и говори о старим и новим мученицима, страдалницима косовским. Поне-

кад нам се чини да песник Голуб Јашовић увек пише о истом, о онтологији и
есхатологији, о Косову, епском и митоманском, некадашњем и садашњем.
Али сваком новом песмом употпуњује се дневник трагедија и погрома.
Песму Жртва посветио је косметским новомученицима, последњим по-
томцима породице Јанићијевић из Старог Градског код Липљана. На све-
том пољу/ Косовском/ А ви сте само желели/ Косовско жито пожњели/ За
крсно име/ Класало. Трагично настрадали жетеоци из последњих чинова ко-
совске епопеје спајају се са онима првим на вековном жртвенику. Песник са-
страдава са невиним жетеоцима, чуварима косовског наслеђа. Имамо у пе-
сми мотив косовског жита и крсног имена. Жито се спрема за помен почив-
шима којих се сећамо и у радости и весељу славском. Збирка је уоквирена
јовањским јутром и јовањским данима, асоцијативно везаним за песниковог
свеца заштитника и његову крсну славу.
Читаву нашу историју пролонгира Г. Јашовић кроз песму Распеће на Сит-
ници. Алудира на распеће Христово, најтужнији догађај у житију Христовом
и на распећа и самораспећа српска и косовска. Неречено знаш/ Да умирах/
Због крста/ Три прста. Једно крај другога нашли су се и колевка и гроб. Ко-
сово је прапостојбина и житница и хранилица и гробница. На том месту ра-
ђало се и српство, али и грдно гинуло. Ситница је симбол реке у којој су своја
тела крвава оставили многи косовски јунаци током Боја на Косову. Фигура-
тивно, песник држи помен на Ситници негдашњим јунацима и савременим
страдалницима који у нашем времену гину на Косову, па и самоме себи, ра-
спетом на Ситници: Мени/ Распетом/ На Ситници. У последњем рату,
бомбардовању Нато-а на Косову много је Срба изгинуло и Ситницу опет
окрвавило. Са њима је и наш песник, изгнаник и повратник на Косово. На
том месту као да нам је одређено судилиште и разбојиште, место распећа, али
и вазнесења и ускрснућа. Јер „васкрсења не има без смрти“ како каже Његош.
Песник у свакој голготи тражи смисао и одговор. Све се одвија по некој ви-
шој правди. Голуб Јашовић кротко, заједно са својим народом носи свој крст,
своју тропрсну веру православну због које је спреман и да страда. Све оно
што се дешава српском народу у историји обрнуто је пропорционално оно-
6 Хвосно (варијанта. Хвостно, Старо Хвосно) је ранији назив за северни део Метохије,
простор богат средњовековним манастирима и црквама, које су изградили српски кра-
љеви и локална властела. Хвосно је простор који обухвата област савремених градова
Истока и Пећ на Косову и Метохији. Име Хвосно је изведено из старословенске речи
хвост, што значи „дебело дрво“, вероватно због густих шума које расту на падинама
околних планина. Друго објашњење је да словенска реч хвост потиче од имена неке вр-
сте траве, корова који је растао у Метохији.

ме што ће се са њим збити у есхатологији. „Благо онима који плачу јер ће се
утешити“, каже јеванђелист. И песник је пророк будуће славе на небесима,
васкрсења које очекује распете на Ситници, свесрпски еон са Косова.
Пошто крст може да оличава и васељенску осу и вертикалну линију која је
истовремено и небесна, активна и мушка, песнички субјект у тој хришћан-
ско -православној обузетости покупи облак, који је, такође, нека врста не-
беског стања. Јер облак је, добро зна наш песник, у хришћанству Бог који ве-
лом обавија небо, као што и облаци обавијају њега. Тај величанствени облак
је за колевку, прецизира песник. А колевка може истовремено да буде и васе-
љенска лађа новог живота и симбол новог почетка под Распећем. Али, облак
је и за гроб и за помен најбољима. Он је заједно са крстом божански знак и за
интелектуално-хералдичко, за духовно поменичко. (Цветковић, 2001)
Наслеђе 1999 директно упућује на рат на Косову. Моћници/ Видовдан сла-
ве/ Још овог лета/ Господњег. Последњи Видовдан у слободи прошао је, рат
доноси нови Видовдан, празник и пагански и хришћански који је за Србе по-
себан. На Видовдан ће се све видети, верује народ. И сваки Видовдан има ре-
минисценције на онај песнички и вазнесенски давне 1389. године. Видовдан
1999. године сличан је том Видовдану, тој српској јеремијади. Плач пева
Г. Јашовић у више чинова. Наша подсвест нас подсећа на сваки Видовдан и
његово наслеђе. Нису се много променила ни времена, ни људи, а песма све
чува као молитва. Многе песме Г. Јашовића имају тон и мелодију молитве.
Лапидарне су, као у камен урезане, минималистичке, сажете, опоре, тешке.
Проговарају само о главном и најбитнијем, о осталом ћуте. Лексике је врло
избирљиве и семантике згуснуте. Једнако му је битан и слој значења и слој
звучања песме. „Захваљујући стручном опредељењу, језичким истражива-
њима и афинитетима према језичко-стилским специфичностима косовско-
метохијског завичаја и поднебља, он је у поезији марљиви трагалац древног
и егзистенцијалног на овим просторима, прожетим историјским и мит-
ским. Јашовић у верлибристичкој техници (слободан стих) у елиптичном
облику добрим делом остварује стихове који су у фолклорној семантици
овога краја с уверљивом евокативном моћи речи у којој је латентна сета,
одређена густина поетских слика. […] он има највише склоности згуснутом
лирском изразу хаику поезије у којој ће метафизика наћи најпре прикладно
станиште. У алегоријском смислу дочарава се исконска борба Срба на Косо-
ву.” (В. Вуковић, 1996)7
7 Изводи из рецензија, Г. Јашовић, Док смо гризли камен, Студенски културни центар, При-
штина, стр. 39. на исти, модификовани став наилазимо и у Вуковић, В. (2003). Из новије
српске књижевности Косова и Метохије. Косовска Митровица: Филозофски факултет.

У збирци Песме налази се једна од најпознатијих Јашовићевих песама На
Бистрици, на води студеној. Црна вода у недрима Проклетија асоцира на
извор Бистрице који се тако зове и налази се у Пећи, изнад Патријаршије.
Нисте вода као вода/ Троручица/ Чудотворка/ Пећаршија, Архангели/ Па
Дечанског задужбина. Песник има уипостазиран, личносни однос са свети-
њама и светитељима. И Бистрица није обична река, већ света река. На Косо-
ву су три најважније Бистрице: Пећка, Дечанска и Призренска. За песника
оне су као Јордан и као Дунав – црна вода, црна шума.
Чест песников манир је да у исту раван уводи себе и своје претке и потом-
ке. Свет је једнодимензионалан, као у бајци. Ја и преци нерођени/ Код три
крста/ Расејани/ Несабрани. Нагласак је на ономе расејани и несабрани, то
су последице рата, погрома. А све се збива на Бистрици, на води студеној.
„Са аспекта којим је темпорално извршена структурна деструктурализација
прва два стиха (Праоци нас нерођене/ У темеље уградише) у разложеним
њиховим деловима, испитивач издваја знакове праоци и нерођене. Они ка-
зују – означавају праисконски далеко време, мерено вековима, у којем се до-
годила судбина живог из живота. То живо, још нерођено, али живо у свести
праотаца уграђено је у камене темеље. Тако је њихова свест за оне који дола-
зе иза њих, за оне који су још нерођени укопан њихов темељ живота. У те ка-
мене темеље зазидана је, уграђена мисао, жеља смислова живота и веровање
које веже свест човека са системом свести неба.“ (Павловић, 2013, стр. 33).
Спомиње песник и похођене или пођане (најближе сроднике, који обич-
но стају на чело поворке када се полази на венчање, крштење, сахрану и слич-
но). Сви они у низу одлазе низ Бистрицу која добија атрибуте вољене, али и
црне, злехуде реке. И пећка Богородица Тројеручица је у колони избеглица.
Уз песника су увек реликвије и бревијари његовог завичаја. У полифонији
његовог стиха увек одзвањају Пећаршија, Дечани, Грачаница, Архангели.
На својој вери хришћанској песник гради своју зиданицу од стихова. Угра-
ђује крст и читаву хришћанску иконографију у њене темеље. Свака му је пе-
сма крстата и богоносна.
Следи библијске догађаје, велике празнике као у песми На Бистрици во-
докршће: Код Хвостанске/ Студенице…Бог се јави/ Крстолико/ Већ се кра-
ве/ Леденице/ Христ са нама/ Укућани/ Бог се јави. Богојављење се просла-
вља на Бистрици. Ту је и народни обичај прескакања и умивања изнад секи-
ре. Вода се крштава и све поприма образину христолику. Преплићу се у
песми народни и хришћански обичаји. Бог се јави, изговара се на празник
Богојављења. Бог се јавља и у поезији Голуба Јашовића и шаље свог сина. У
овој песми све је крстолико и боголико.

Песма Оче Кирило, настала у Шилову 2011. посвећена је стварној лично-
сти, оцу Кирилу, игуману манастира Драганац, који је био изузетно снажан.
У песми се помињу и манастири Дивостин и Радостин који се налазе у Ср-
бији. Иначе, отац Кирило је заједно са епископом Артемијем отишао из
свог манастира и данас живи на Косову као пустињак. Помиње и манастир
Драчу (у Шумадији) и драчког оца Авакума.
Последња песма у књизи изабраних песама Голуба Јашовића под називом
Под Пакленом песма је песма Црна Пештер на црној води. Сија црна Пе-
штер на Метоху крај Бистрице. А на Метоху/ У Пештери/ Инок Авакум…
Другом шаком напипа/ Лестве/ Ваља му сићи/ Старачки/ Ниже/ У келију/
И храм/ Брату Исаији/ Сутра је/ ВАСКРСЕЊЕ.
Књига Голуба Јашовића завршава се васкрсењем, најчудеснијим и најневе-
роватнијим догађајем из живота Христовог. То је догађај који се збио и који
се ишчекује, Други долазак Христов, будући век, Парусија. Све се завршава
радошћу васкрсења. 2. До дана кад се узнесе, пошто Духом светијем заповје-
ди апостолима које је изабрао, 3. Пред којима и по страдању своме показа
себе жива многијем и истинитијем знацима, и јавља им се четрдесет дана и
говори о царству Божијем. (Дела светих апостола)
Све муке и патње се заборављају у светлости Христовог васкрсења. 21. И
видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора
више нема. 2. И ја Јован видјех град светлости, Јерусалим нов, гдје силази од
Бога с неба, приправљен као невјеста украшена мужу својему. 3 И чух глас ве-
лики с неба гдје говори: ево скиније Божије међу људима и живеће с њима, и
они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима Бог њихов. 4. И Бог ће отр-
ти сваку сузу од очију њиховијех, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике,
ни болести неће бити више, јер прво прође. Библијски певач каже:
12. И ево ћу доћи скоро и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима њего-
вијем.
13. Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, први и пошљедњи. (Откривење Јо-
ваново, гл. 21)
Поезија Голуба Јашовића иницирана је и у великој мери детерминисана
његовим песничким credom који није усамљенички и индивидуализовани
глас, већ глас човека који живи у заједници са Богом. Бог Логос проговара из
његових песама, оваплоћени Христос шаље своје астралне пољупце, песни-
ково срце куца уз срце Богомладенца који се звучно оглашава и саглашава са
светом. И када љуби и воли и када пати и страда наш песник то чини у духу
саборног садејства са Господом, као утехом и учитељем. Његов песнички

пантеон у рукама је Сведржитеља у кога песник има неограничено поверење
и љубав. Његов Бог је Бог који као што каже епископ Атанасије Јевтић седи
са нама за трпезом као члан породице, Бог који испраћа и дочекује са прага,
Бог који живи у погачи и хлебу, са којим се бугари уз гусле или испија слав-
ска ракија. Христос није недостижно хладно божанство, већ сапатник и са-
путник, рука која храни и милује.
Стога и ова поезија није хладна и напуштена од Духа који је исходиште
милости и доброте. У складу са последњим стихом који је као инсигнија, по-
етски знак и код Јашовићевог певања, долазимо до закључка да је његов пе-
смопев у стилу антрополошког оптимизма. Његов лирски субјект није оста-
вљен без наде, он верује у васкрсење и Будући век. Њему је потребан други
човек, Богочовек да га спаси од надолазећег бесмисла. Голуб Јашовић се у
дилеми савременог човека између етике и онтологије опредељује за онтоло-
гију (постојање). А тај живот, постојање на Косову и Метохији и васколиком
српском простору није могућ без чуда и страдања, без мартиријума и вазне-
сења. У свим тим јадовитим и чемерним часима, човеку је лакше са Богом.
Православље нуди решење многих наших егзистенцијалних, свакодневних
дилема.
Песник Голуб Јашовић, рођен и одрастао у Метохији, своју песничку
жудњу и своје косовске вапаје утројио је са Христом. У тој вери предака је
његова снага и штит од зла. У њој је ухлебљење за косовске мученике и визија
светлог сна. Даће Бог да слепи прогледају, да неми проговоре, да прогнани
нађу свој дом, да наш песник и даље славослови, љуби и моли се гласом
громким и умилним који допире до самих ушију и груди Христових.
Алексић, С. (2005). Херменеутика и поезија. У: П. Рајчевић (ур.), Зборник радова
Учитељског факултета (143–152). Лепосавић: Учитељски факултет.
Вуковић, В. (2003). Из новије српске књижевности Косова и Метохије. Косовска
Митровица: Филозофски факултет.
Јашовић, Г. (2018). Под Пакленом песма. Крагујевац: Удружење писаца Крагујевца.
Јашовић, П. (2012). На Бистрици пир. Београд–Крагујевац: Свет књиге – Удружење
писаца Крагујевца.
Јовановић, С. (2016). Поетски дуборез. Књижевне новине, 1255–56, LXVIII.
Михаиловић, А. (2011). Иза одшкринутих врата. Београд: Хришћански културни
центар.

Михаиловић, А. (2016). Непоновљива поновљивост. Београд: Хришћански култур-
ни центар Др Радован Биговић, Партенон.
Павловић, З. (2003). Тумачење поезије Голуба Јашовића. Београд–Крагујевац: Свет
књиге – Удружење писаца Крагујевца.
Свето писмо. (1954). Београд: Британско и инострано библијско друштво.
Цветковић, Н. (2012). Драма косовског страдања и погибељности. У: Г. Јашовић, На
Хвосну кост (5–20). Андријевица–Лепосавић: Издавачка кућа ,,Комови“ – Дом
културе ,,Свети Сава“.
SLAVICA D. JOVANOVIĆ
Požarevac Gymnasium
ALEKSANDAR P. MIHAILOVIĆ
Academy of Art and Conservation
of the Serbian Orthodox Church
CHRISTIAN MOTIFS IN THE POETRY OF GOLUB JAŠOVIĆ

Summary
The subject of our research will be the Christian motifs in the poetry of Gol-
ub Jašović. We will study Biblical connotations in his patriotic poems, inspired
by his native land, Kosovo and Metohija. The poet Goub Jašović is a lyricist
with epic inspiration. Theological clerical iconography based on the Christian
religion and the cult of St. Sava dominates his spiritual poems. Also present are
the folklore beliefs, legends, anecdotes, superstitions, and numerous Biblical
motifs attached to the folklore beliefs present in Kosovo and Metohija, such as
family “slava“ and other great celebrations.
Keywords: Golub Jašović, christianity, poetry, Orthodoxy.

791.633-051 ШИЈАН С.
791.32
ЖАРКО Н. МИЛЕНКОВИЋ1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за српску књижевност
МАГИЈСКИ РЕАЛИЗАМ СЛОБОДАНА ШИЈАНА
У раду се кроз кратак преглед филмова Ко то тамо пева (1980), Мара-

тонци трче почасни круг (1982), Давитељ против давитеља (1984), као
и сликарства Слободана Шијана, српског редитеља, сликара, мултиме-
дијалног уметника бавимо односом фантастичног и реалног. Парафра-
зирајући Елиота да сваки уметник пишући себе пише и своје време, сваки
уметник ствара у свом времену, које је и одраз уметниковог виђења тога
времена. Наступајући након „црног таласа“ у југословенској и српској
кинематографији, Слободан Шијан, коме је иначе професор режије на
ФДУ био и најзначајнији представник овог таласа – Живојин Павловић,
је прво експерименталним филмовима, а касније филмовима које смо
узели за предмет нашег рада, свакако придружујући им и филм Како сам
систематски уништен од идиота (1983), ствара другачији доживљај и
виђење времена у коме су настали. Враћајући се у прошлост, Шијан тре-
тира и будућност као прошлост јер се ништа није променило, историја се
понавља, а човек је и даље у сталној потрази за собом, изгубљеним у рато-
вима и тоталитарним режимима. Да би се направио и један отклон од су-
рове реалности, Шијан у своје филмове уводи хумор, који је понајчешће
црни, коме је за циљ да демаскира и разобличи (у неким случајевима и
наговести будућност) реалност, као и фантастику и хорор. Фантастично
се у Шијановим филмовима и сликама понаша као реално, а реално као
фантастично.
Кључне речи: филм, уметност, слике, историја, хорор, фантастично,
реално, хумор.
1 zarkomilenkovic@hotmail.rs
71
Одговор уметника на време у коме живи јесте управо сам однос према
том времену и његовом доживљају. Уметничка пракса савремених уметника
је све више приказивање времена као реалног стања које штети уметнику и
људима. Време је постало политичко питање, и оно је као такво, постало део
саме политике, а уметников став према времену, уједно је и став према поли-
тичким факторима који су учинили да то време буде баш такво. Стога је дру-
штвено-политичка ангажованост савременог уметника постала тренд, јер се
односом према времену, уметник односи и према политичким питањима,
социолошким и егзистенцијалним проблемима њега самог, али и људи у
окружењу коме припада. Савремена уметност је тако постала репрезент са-
временог стања, преузимајући на себе, као израз готово миметички приступ
приказивања реалности.
Наступајући, одмах након „црног таласа“2 Слободан Шијан је морао да
пронађе нов начин уметничког изражавања, супротан оном који су имали
припадници овог таласа, како би исказао незадовољство и неслагање са дру-
штвено-политичким стањем у земљи и временом у коме се живело и ствара-
ло. Док су филмови „црног таласа“ на сиров, мрачан, суров начин прикази-
вали сву егзистенцијалну беду времена у које је према владајућем режиму
требало бити рај на земљи, пошто је рај на небу потпуно отписан, али и као
друштвено одговорна критика владајућој поетици соцреалистичке уметно-
сти3, Шијанови филмови су начин да проговоре о садашњости нашли у про-
шлости. Тако су прва два филма Ко то тамо пева (1980) и Маратонци трче
почасни круг (1982) повратак на прошлост, не тако давну, али ипак прошлост
са циљем да се укаже на то да се од историје није ништа научило и да се због
те човекове неспособности да учи на грешкама, историја стално понавља.
У књизи Распад Југославије на филму Павле Леви пише:
„Што се тиче Маратонаца – снимљених према драми Душана Ковачевића о
шест генерација неспособних гробара који се грчевито труде да очувају ʼдобар
гласʼ породичне фирме (ʼДруго коначиштеʼ) – чини се да је актуелност крајње
морбидног хумора којим се овај филм одликује заправо расла током година.
Јер, ко је разуман могао предвидети још 1981. године да ће стварност
2 О филмовима црног таласа, о догађајима који су их пратили, видети књигу Богдана
Тирнанића – Црни талас (Tirnanić, 2008).
3 „Опонирање реалном социјализму постизано је указивањем на пукотине у идеализова-
ној слици социјалистичког система: скретањем пажње на незапосленост, малолетничку
деликвенцију, проституцију, економско сиромаштво, маргинализацију етничких група
и особа с посебним потребама, упоредо с првим тематизацијама хомосексуалности, на-
туралистичким сценама секса и употребе опијата“ (Lazarević Radak, 2016, стр. 497).
72 ЖАРКО Н. МИЛЕНКОВИЋ
ʼодговоритиʼ на урнебесне авантуре породице Топаловић, свеопштом траге-
дијом у којој ће се национални понос мерити бројем мртвачких сандука, а по-
гребни ритуали користити у етно-нарцистичке сврхе“ (Levi, 2009, стр. 96, по-
двукао аутор).
Сведеност Шијанових филмова, једноставне, линеарне композиције, који
на моменте делују потпуно сирово, откривају, заправо, сложен однос озна-
ченог и означитеља. Насупрот филмовима „црног таласа“ (морамо напоме-
нути да је Шијан дипломирао у класи професора Живојина Павловића,
који је један од најзначајнијих редитеља српског и југословенског „црног та-
ласа“) који су потенцирали беду људске егзистенције, која је приказивана
људском огољеношћу на филму, употребом тела и дивљом сексуалношћу,
експлицитним сценама насиља, што додатно отежава гледање филма, чијом
атмосфером влада егзистенцијална празнина и чамотиња, Шијан у својим
филмовима уводи хумор, који олакшава и растерећује радњу филма, а чија је
улога опет да укаже на главни проблем. О улози смеха у југословенском и
српском филму, Сања Лазаревић Радак пише:
„Појединац се ослобађа емоција које би се могле сматрати друштвено непо-
жељним, па омиљене комедије постају управо остварења која се непосредно
обраћају онтолошким и егзистенцијалним питањима. У југословенском фил-
му, ово је најчешће смрт. Она ће деценијама касније постати неизоставни и го-
тово природни део балканистичког дискурса, предмет својеврсне глорифика-
ције, престајући да фигурира као питање о смислу постојања да би постало сам
његов смисао испољен у жртви. Ово антиципира неке од најзначајнијих коме-
дија осамдесетих година, попут филмова Маратонци трче почасни круг (1981);
Ко то тамо пева (1980)“ (Lazarević Radak, 2016, стр. 126).
Хумор је код Шијана средство којим се скреће пажња на сав очај и бези-
злазност ситуације, што је опет и карактеристика српског народа, да у готово
безизлазним ситуацијама смисао за хумор не губи. То је углавном црни ху-
мор, често пута и сардоничан, а чија је заправо улога на филму да релаксира
тешке ситуације, а да значење буде исто, какво би било и применом озбиљ-
нијих решења, само овако далеко занимљивије. Стога је у праву Сања Лаза-
ревић Радак када пише да: „Смех није ни присуство ни одсуство, већ давање
присуства одсуству“ (Lazarević Radak, 2016, стр. 129). На пример у филму Ко
то тамо пева када кондуктер, који је заправо и власник аутобуса и контро-
лор, каже „Прописи су прописи“, то на гледаоца у том тренутку делује ху-
морно, јер се од њега не очекује тако нешто, поготову што се има у виду и сва
сложеност ситуације, јер је радња филма смештена у дан и јутро пред само
бомбардовање Србије и почетка Другог светског рата, с једне стране, а с дру-
ЖАРКО Н. МИЛЕНКОВИЋ 73
ге је сасвим неочекивано да сеоским друмовима тумарају контролори који
сиротим људима контролишу карте у сумњивом аутобусу. Стога одмах
бива јасно о каквом се поштовању прописа ту ради. Овде као да Шијан има
на уму есеј „Комично и правило“ у коме Умберто Еко разлаже поимање ко-
мичног као нечега што потврђује правило:
„Комично делује народски, ослобађајуће, разарајуће, јер допушта да се оскрна-
ви правило. Али то даје слободу баш оном који је то правило прихватио да
претпоставља да је оно неприкосновено. Нарушено правило комичног тако је
препознатљиво да нема потребе поткрепљивати га“ (Eko, 1984, стр. 49).
У филму Маратонци трче почасни круг активан је сардоничан и црни ху-
мор, као на пример: „Сад му није ништа, убио си га ко зеца“ или „Укусан
овај Пантелија“ и „Умро си пред сам крај свога живота“, а у Давитељу про-
тив давитеља (1984): „Не волите каранфиле, ето вам сад!“ и „Ви мислите да
сам ја луд?“ открива нам сву сложеност породичних односа у кући Топало-
вића, као и лудило Пере Митића, али и бодлеровско схватање смеха:
„Смех је ђаволски, значи он је дубоко људски. У човеку је последица представе
о његовој сопственој надмоћи и заиста, пошто је смех суштински људски, он је
суштински противречан, то јест, истовремено је знак и бескрајне величине и
бескрајне беде, бескрајне беде у односу на апсолутно биће чији је заметак, а бес-
крајне величине у односу на животиње. Из сталног сударања тих двеју бескрај-
ности развија се смех“ (Bodler, 1979, стр. 229).
Увођењем хумора, Шијан у своје филмове уводи и гротеску, карневализа-
цију, фантастику и хорор елементе, који сви заједно формирају једно виђење
реалности Шијановим очима, веома блиског поетици магијског реализма, у
коме се натприродно и фантастично понаша као реално, а реално као фанта-
стично. Тако у филму Ко то тамо пева уводи се низ гротескних и фанта-
стичних, а опет хуморних сцена. Рецимо, човек на магарцу који најављује да
Крстићи касне. Већ на почетку филма, наглашава, да ће се нешто догодити
на крају, јер са самим кашњењем, али и осталим перипетијама на путу до
Београда, којима се судбина игра са људима, наводи на крајњи, трагичан ис-
ход. Преоравање друмова: „Буши, ахахахаа!“, нестабилан мост преко кога се
не може прећи: „Да се ја питам ја бих протерао аутобус овуда. Није то тако
лоше као што изгледа!“ Сам назив аутобуског превозника „Крстићи“ опет
има и једну симболичку црту значења, којом се сугерише да су путници у
том аутобусу само једна гомила крстова, крстића на гробљу. Сахрана сео-
ског учитеља, кога су убили: „Убили су учитеља, ред је да га испратите“, се
карневализује до те мере да се на крају претвара у каубојску сцену из вестерн
филмова, са све сценом секса младог брачног пара и воајерисања осталих ак-
тера и лажним моралисањем: „Срам вас било!“ Туберкулозни човек, ловац
(„Не брините, пушка је закочена!“), персонификација смрти – старица у цр-
нини, појачавају онтолошку језу и зли „комедијант случај“ у коме заправо,
ништа није случајно. Ноћ опште мобилизације пред рат у коме и сам возач
аутобуса Мишко, бива мобилисан, претвара се у опште славље са игром и
песмом око логорске ватре, при чијој светлости аутобус и његови путници
као да лебде. Војници који спавају на стражи и ловац који опет игром случај-
них неслучајности, предсказује оно што их чека. „Маратонци и Ко то тамо
пева, као ретко који од наших филмова, поседују прави однос између локал-
ног и универзалног, између филмофилске лектире и аутентичне атмосфере
и духа овдашњег поднебља“ (Вучинић и Матијевић, 2010, стр. 26).
Однос фантастичног и реалног у филму Маратонци трче почасни круг у
коме се враћа на време у доба сахране краља Александра Карађорђевића,
као својеврсног пандана Титове смрти и сахране4,видљив је такође из низа,
пре свега хумористичких сцена, али и увођењем неких хорор елемената. Ду-
говекост мушких чланова породице Топаловић („Умро си пред сам крај
свога живота“) и кратковекост, те немогућност одржања женских чланова
(„Како која роди, свене и увене“), кремација („Тата спалио Ђенку“), ривал-
ство између Топаловића и Билија Питона, паланачког мафијаша у чију је
промискуитетну ћерку заљубљен најмлађи Топаловић, који је опседнут сво-
јим делом имовине („Колики је мој део?“) у чему видимо пародију овог мо-
тива у књижевности и на филму и то не само перипетијама које им произво-
де чланови њихових породица, већ и тиме што је девојка промискуитетна
(„Свима си давала, само мене одбијаш, као да сам шугав“) и психички неу-
равнотеженог младића. Сцена на гробљу уводи у филм делић хорор атмо-
сфере, јер становник празног гроба долази и каже „Добро вече“, што у тре-
нутку када група Билија Питона плаши Топаловиће чаршафима, активира
могућност постојања правих духова. Што показује и тврдња Срђана Вучи-
нића који пише: „И упркос томе што полази од друштвене сатире, хумор
Маратонаца достиже тренутке кулминације у додиру са натприродним, са
прекогробним и ʼпаранормалнимʼ појавама и ситуацијама“ (Вучинић и Ма-
тијевић, 2010, стр. 32).
Обрада стварности у филму Давитељ против давитеља је сасвим друга-
чије конципирана, јер је и сам филм потпуно другачији од свих које је Шијан
до њега снимио и које ће касније снимити. То је, пре свега, сасвим урбан
4 О овој проблематици видети: Levi, 2009, стр. 96–97.
филм, у коме се од стварности не бежи у прошлост, већ се садашњошћу пред-
сказује будућност. Интертекстуалност коју овај филм има, а што видимо у по-
свети самог филма, а то је изјава серијског убице Карла Панкрама: „Волео
бих да цео свет има само један врат, са мојим рукама око њега“, те појединих
сцена које успостављају директну везу са Хичкоковим филмовима, али и са
сопственом психоделичном уметношћу. Паузе између сцена, документари-
стички приступ, неразвијеност крими приче, црни хумор („Напољу је једна
мртва девојка. – Шта хоће?“), симфонија злочина, хорор филм који само
делује да је пародија, а заправо није, неке су одлике овог Шијановог филма.
Реално и фантастично су у Давитељу против давитеља у сталном пре-
плитању. Рецимо прича са одгризаним уветом Пере Митића, које завршава
код инспектора Огњена Страхињића као једини опипљиви доказ који при-
пада убици, а које његов мачак Жорж отима и једе, те трагање Пере Митића
за својим ухом, подсећа на Гогољеве фантастичне приче. Шијанова опседну-
тост ђубриштем, а која потиче још од његовог друговања са Леонидом Шеј-
ком, што је резултирало и снимањем експерименталног филма „Градско ђу-
бриште на Ади хуји у Београду“, налази примену и у овом филму, јер Пера
Митић и његова мајка живе на ђубришту. Интересантно је да овај филм ре-
ференцира на стварност насталу у Југославији након Титове смрти, што се
види и по каранфилима који полако престају да буду актуелни, а што је ре-
зултат промене политичке ситуације. Пере Митића опаска „И ви сте ми
нека деца цвећа“ указује управо на ту промену, те ће му и једна од главних
оправдања за убиства бити да „Ко не воли каранфиле, не треба да живи“, а
што опет исказује непомирљивост прошлог и садашњег.5
Трагови Шијанове психоделичне уметности, видљиви су у овом филму
пре свега у психолошкој повезаности младог рокера Спиридона Копицла,
који је до те мере опчињен давитељем, да му посвећује песму, која постаје
симбол промена, које ће обележити наступајући период. Та психолошка по-
везаност Спиридона Копицла и Пере Митића је толико јака да Копицл у јед-
ном тренутку мисли да је он сам давитељ, што и постаје дављењем своје су-
пруге прве брачне ноћи, а чему сведок бива сам београдски давитељ Пера
Митић. Копицл ће у борби са Пером Митићем, који је дошао у одећи своје
мајке, да пронађе своје уво, успети да намакне омчу око врата београдском
давитељу и удави га.
5 „Црни хумор који је деценијама негован у југословенској, а доцније у српским комеди-
јама, овековечен је у хибридним хорор-комедијама попут филма Давитељ против дави-
теља (Слободан Шијан, 1984) који се једновремено смешта на листе љубитеља комедије
и љубитеља хорора“ (Lazarević Radak, 2016, стр. 125–126).
Пишући о Шијановом сликарству, историчар уметности и аутор велике
изложбе „Мораћу да скренем – визуелни експерименти 1960–2012“ у Музе-
ју савремене уметности Војводине, Небојша Миленковић каже:
„… његова (Шијанова, прим. Ж. М.) иницијална сликарска трагања и истра-

живања доста дугују познанству, потом и блиском пријатељству с Леонидом
Шејком (1932–1970). Утицај Шејке се код Шијана огледа на тематској и фило-
зофској равни – прва је опчињеност идејом ђубришта, а друга је митска, ми-
стичка, која као своју коначну резултанту има концепт потраге за интегралном
сликом. Мистика и симболика свакодневице, релативност времена, међусоб-
но преплитање прошлости и садашњости са очекиваном/предосећаном бу-
дућношћу, уважавање слике као естетског предмета који осликава целовитост
или фрагментарност света који представља (пружајући, ако не уточиште, оно
свакако бар илузију целовитости), само су неке од поставки које Шијан дугује
својим младалачким друговањем са Шејком“ (Milenković, 2013, стр. 7).
У неким својим каснијим радовима, Шијан ће истраживати, те стално от-

кривати нове просторе и мотиве. Тако ће на неким његовим сликама бити
приметан утицај филма, као на слици „Врт са стазама које се рачвају“ на којој
је приказ Шијановог доживљаја гледања филма „Прошле године у Маријен-
баду“. Слика приказује људе који стоје на тераси са које се види врт са стаза-
ма које се рачвају, док се у даљини назиру поља. Људске фигуре су предста-
вљене у својој непокретљивости и забринутости. У свој тој мирноћи,
појављује се један фантастичан елемент, а то је огртач који се лелуја на ветру.
Шијанове слике су изразито јарког колорита, а његов поступак се углавном
своди на приказивање простора. Ако погледамо Шијанову слику „Тачказа-
мак“, видећемо колико је приказивање простора битно за самог уметника.
На слици „Мораћу да скренем“ човек је изгубио свој лик, он је само једна
мрачна фигура, која се налази пред јарко црвеним зидом који спречава хода-
ње право. Слика малих димензија „Велики олтар“ према речима Небојше
Миленковића је прекретничко дело Слободана Шијана на коме се види
„програмско иступање којим као сликар успоставља блискост с поетиком
магијског реализма – односно преплиће метафизику и фантастику са еле-
ментима реалности и призорима уметникове свакодневице“ (Milenković,
2013, стр. 8).
Својим сликама, а превасходно филмовима, Слободан Шијан је спојем
фантастичног и реалног проговорио о свом времену, о времену које је насту-
пило, а своје име уписао у историју југословенског и српског филма.
Вучинић, С. и Матијевић, В. (2010). Црно у колору. Београд: Службени гласник.
Bodler, Š. (1979). Romantična umetnost, Ogledi o književnosti. Preveo Marko Katanić.
Beograd: Narodna knjiga.
Eko, U. (1984) Komično i pravilo. Prevela Mirjana Jovanović. Književna kritika, 3–4, 45–
51.
Lazarević Radak, S. (2016). Jugoslovenski „crni talas“ i kritički diskurs: preispitivanje pro-
šlosti, kritika sadašnjosti i anticipiranje krize. Етноантрополошки проблеми, 1, 497–
518.
Lazarević Radak, S. (2016). Film i politički kontekst: O jugoslovenskom i srpskom filmu.
Pančevo: Mali Nemo.
Levi, P. (2009). Raspad Jugoslavije na filmu, Estetika i ideologija u jugoslovenskom i po-
stjugoslovenskom filmu. Beograd: Biblioteka XX vek.
Milenković, N. (2013). Slobodan Šijan: Moraću da skrenem! Vizuelni eksperimenti 1960–
2012. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.
Tirnanić, B. (2008). Crni talas. Beograd: Filmski centar Srbije.
Извори
Жмукић, М. (продуцент)и Шијан, С. (режисер). (1980). Ко то тамо пева. СФРЈ:
Центар за филм.
Жмукић, М. (продуцент) и Шијан, С. (режисер). (1982). Маратонци трче почасни
круг. СФРЈ: Центар за филм.
Жмукић, М. Савић, Б. (продуценти) и Шијан, С. (режисер). (1984). Давитељ про-
тив давитеља. Југославија, Србија: Центар за филм.
ЖАРКО Н. МИЛЕНКОВИЧ
Университет в Нови-Саде
Философский факультет
Кафедра сербской литературы
МАГИЧЕСКИЙ РЕАЛИЗМ СЛОБОДАНА ШИЯНА

Резюме
В данной статье, через краткий обзор фильмов Кто там поет? (Ко то
тамо пева – 1980), Марафонцы бегут круг почета (Маратонци трче по-
часни круг – 1982), Душитель против душителя (Давитељ против дави-
теља – 1984) и произведений живописи Слободана Шияна – сербского ре-
жиссера, живописца, мультимедийного художника – мы анализируем
взаимоотношения между фантастичным и реальным. Перефразируя Эли-
ота, каждый художник, когда пишет о себе, пишет и об эпохе, в которой
живет, каждый художник творит в своей эпохе, являющейся отражением
его взглядов на эту эпоху. Явившись после появления «черной волны» в
югославском и сербском кино, Слободан Шиян, чьим профессором ре-
жиссуры на Факультете драматического искусства был и выдающийся
представитель этого направления – Живоин Павлович, сначала в экспери-
ментальных фильмах, а потом и в фильмах, являющихся темой нашей ста-
тьи, а также в фильме Как я был систематически уничтожен идиотом
(Како сам систематски уништен од идиота – 1983) создает совсем иное
восприятие эпохи, в которой они были созданы. Возвращаясь к прошло-
му, Шиян и будущее рассматривает как прошлое, так как ничего не изме-
нилось, история повторяется, а человек все еще находится в постоянном
поиске самого себя, потерянного в войнах и тоталитарных режимах.
Для того, чтобы уйти от суровой действительности, Шиян в свои филь-
мы вводит юмор, чаще всего черный, целью которого является разоблаче-
ние всей реальной жизни, а также фантастики и ужаса. Фантастическое в
фильмах и картинах Шияна ведет себя как реальное, а реальное как фанта-
стическое.
Ключевые слова: фильм, искусство, живопись, история, фильмы ужаса,
фантастическое, реальное, юмор.
КОСОВО И МЕТОХИЈА:
ГЛАСОВИ ИЗ ПРОШЛОСТИ
KOSOVO AND METOHIJA:

VOICES FROM THE PAST
КОСОВО И МЕТОХИЯ:
ГОЛОСА ПРОШЛОГО
81
37.014(497.115)"1912/2018"
371(497.115)"1912/2018"
ДРАГАН Р. ПЕТРОВИЋ1
Институт за међународну политику и привреду
Београд
РАЈКО М. БУКВИЋ2
Нижегородски државни инжењерско-економски универзитет
Књагињино, Русија
ПРОСВЕТА И НАУКА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

1912–2018.
У раду се даје преглед развоја просвете и науке на Косову и Метохији у

периоду од 1912. до данас. Посматра се стање школског система на овом
простору, и то основношколски систем, гимназије, средњошколско
образовање, али и настанак и развој вишег и факултетског образовног си-
стема у периоду Краљевине Србије, Краљевине Југославије, социјали-
стичке Југославије, потом Србије (у саставу СРЈ, односно СЦГ до 2006)
до данашњих дана. Посебно је интересантан период од 1999. године у ко-
ме особит значај има Универзитет у Приштини са привременим седи-
штем у Косовској Митровици. Научни институти на Косову и Метохији
новијег су датума и разматрају се у раду, док се у оквиру развоја Универ-
зитета и високошколског образовања од периода СФРЈ у Покрајини по-
јављују и постдипломске и докторске студије.
Кључне речи: Косово и Метохија; просвета и наука; период 1912‒2018;
Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Ми-
тровици.
1 drdraganpetrovic83@gmail.com
2 r.bukvic@mail.ru
83
УВОД
Школски, односно просветни систем неизоставни је део образовања као
процеса, али и резултата, усвајања знања, умења и навика, како у интересу
појединца тако и државе, односно друштва. У савременим друштвима оно
добија карактеристике перманентног образовања и један је од предуслова и
најважнијих чинилаца привредног и укупног друштвеног развоја и све више
се помера ка науци, техници и технологији, односно ка професионализаци-
ји, посебно на вишим нивоима образовања.3 Основне циљеве и правце ра-
звоја образовања у таквим друштвима конципирају (националне) државе,
које сходно томе изграђују и одговарајући школски, односно образовни си-
стем. Насупрот томе, у ранијим периодима циљеви образовања, посебно у
друштвима и заједницама које су биле разједињене, или макар и делом под
туђинском влашћу, образовање је имало друге, првенствено идентитетске
циљеве: у земљама или крајевима који су били под окупацијом главни циље-
ви сводили су се на стицање писмености и буђење националне свести. Такво
образовање, наравно, у основи није могло да се остварује у оквирима тзв.
грађанских школа, већ је првенствено било концентрисано у црквама и ма-
настирима. Управо таква ситуација била је и на Косову и Метохији, које је у
оквирима Османског царства имало статус вилајета (покрајине)4, а и у дру-
гим српским неослобођеним земљама. У ослобођеној Србији образовање је
такође тежило сличним циљевима, у складу с просветитељским назорима,
наиме, стремило се модернизацији у условима настајуће индустријализаци-
је, а за шта је било потребно образовано становништво.
Ослобођење и развој модерне српске државе у првим деценијама XIX века
донели су и убрзани развој школства. У новим условима оно почиње да до-
бија карактеристике грађанског школства – оснивају се варошке школе које
су, превасходно, школовале ученике за привредне потребе нове државе, за
трговину и занате. Број школа се повећава, а тридесетих година у већим гра-
довима отварају се средње школе. Наставни кадар се у почетку регрутовао
од учитеља, Срба из Аустроугарске. Убрзо се појавила потреба за систем-
3 Иако су схватања о значају образовања за развој знатно старија, тек у новије време оно је
као релевантна променљива обухваћено моделима развоја, а од краја 1950-их обухваће-
но је, у најширем смислу, појмом људски капитал, и најзад од 1980-их у моделима се ис-
питује (и утврђује) утицај инвестирања у образовање и људски капитал на конкурент-
ност и компаративну предност.
4 Косовски вилајет обухватао је шире подручје од данашње Покрајине (подручја дана-
шњег Косова и Метохије, Санџака – Рашке области, Прешевске долине, западне Маке-
доније са седиштем у Скопљу, Пљевља).
84 ДРАГАН Р. ПЕТРОВИЋ, РАЈКО М. БУКВИЋ

ПРОСВЕТА И НАУКА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1912–2018.
ским регулисањем школства, што је и учињено 1844. године општим школ-
ским законом (Устројеније јавног училишног наставленија). Њиме су не
само постављени основи за изградњу и уређење школског система у Србији
већ је и омогућен утицај на још неослобођеним територијама, у Старој и Ју-
жној Србији. Томе је погодовао релативно једноставан поступак отварања
школа, тако да је до осамдесетих година у Старој и Јужној Србији постојала
већ 81 школа. Оне су примале помоћ од српске владе (углавном из Фонда
Симе Андрејевића Игуманова, основаног по смрти његовог сина), а то је на-
стављено и након што су турске власти после Париског мира 1856. будније
мотриле на рад школа и учитеља. Један од видова помоћи био је и пренос уџ-
беника из Србије, који се у почетку реализовао мање или више нелегалним
путевима, да би га напорима Стојана Новаковића 1890. преузело Министар-
ство иностраних дела (Зарковић, 2015). Ипак, пуни замах развој школства у
овим крајевима могао је да добије тек по ослобођењу, на почетку XX века.
У овом раду даћемо преглед развоја школства на Косову и Метохији
управо од ослобођења 1912. до савременог стања. Пажња ће бити посвећена
свим облицима школства, почев од основног, преко средњег до вишег и ви-
соког, укључујући и научноистраживачки. Овај рад је покушај да се систе-
матски, на једном месту, да такав преглед, будући да су досадашњи радови
били посвећивани појединим парцијалним питањима, као што су неке од
школа, неки од периода у оквиру овде посматраног и сл.
ОСНОВНЕ, СРЕДЊЕ И ВИШЕ ШКОЛЕ

КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
Велике сеобе Срба са Косова и Метохије крајем XVII и током XVIII века
одразиле су се на демографске, економске и остале карактеристике ових кра-
јева у наредном периоду. Просветни и основношколски систем споро се ра-
звијао, прве основне школе основане су тек почетком XIX века: 1805. у Враче-
ву код Лешка, 1810. у Призрену, 1812. у Вучитрну, 1820. у Пећи, затим у
Косовској Митровици 1836, а исте 1836. отворена је у Призрену и прва жен-
ска основна школа на Косову (Стокић-Симончић и Вукадиновић, 2009, стр.
56; Рајчевић, 2016, стр. 160). Време Абдула Хамида II, „крвавог султана“,
(султан 1876–1909), поклапа се с новим егзодусом и геноцидом српског на-
рода, насталим након Берлинског конгреса и проширења Србије. По пода-
цима Цвијића, Стојанчевића и Богдановића, до Првог балканског рата исе-
лило се из целе Старе Србије око 400.000, а само с подручја северно од
Шаре око 150.000 Срба (Богдановић, 1985, стр. 148. и даље). У овом периоду
ДРАГАН Р. ПЕТРОВИЋ, РАЈКО М. БУКВИЋ 85

образовни систем Царства, укључујући и Косово, био је реформисан. На
простору Косова основане су бројне институције: медресе, основне школе,
средње школе, високе школе, немуслиманске школе, стручне школе, библи-
отеке, новине, предузећа за штампу. Извор образовања и науке и најважнија
институција у целом Царству биле су медресе: у покрајини Косово постоја-
ло је 39 медреса с 1.407 ученика 1899, а 1903. године 43 медресе сa 1.491 учени-
ком. Постојале су и основне српске националне школе у Старој Србији (и
Македонији). Основне школе адаптиране су у модерније образовне систе-
ме, 1892. било их је 445, а 1905. године 500. Поред основних, важну улогу
имале су и сибијске школе. За време Абдула Хамида II у вилајету Косово
основано је 380 сибијских школа и основних школа (165 у Скопљу, 79 у При-
зрену, 55 у Приштини, 49 у Пљевљима, 27 у Новом Пазару, 5 у Санџаку). На
крају XIX века Косово као покрајина у Османском царству било је подељено
на 6 санџака (Скопље санџак, Приштина санџак, Призрен санџак, Нови Па-
зар санџак, Пећ санџак и Пљевља санџак) и 30 округа, у којима је 1900. годи-
не живело укупно 775.172 становника (Тешмановић и Достић, 2018,
стр. 298‒303), а Срба је, упркос прогонима, још увек било у значајном броју:
према турској салнами (годишњи алманах) Косовског вилајета из 1894. у
Приштинском санџаку 67.456, у Пећком 14.752, Новопазарском 35.726 и
Призренском 14.200, дакле свега 132.134 (наведено у: Богдановић, 1985,
стр. 150). Значајан број српских кућа (и процењен број становника) наводи и
Цвијић 1911. за сам прелаз у XX век (Цвијић, 1997, стр. 426).
На размеђу векова у покрајини Косово било је више од 20 средњих школа
с по 2–3 учитеља и различитим бројем ученика. У овим школама био је за-
ступљен свеобухватан наставни план и програм којим су изучаване религија
и наука, класичне науке, друштвене науке, турски, персијски, француски,
арапски језик, Куран, калиграфија, геометрија, историја, географија, морал,
сликарство, хигијена. Средњошколско образовање за дечаке трајало је три, а
за девојчице шест година. Поред ових, постојала је и средња стручна војна
школа. Сваке године у средњој школи образовано је око 1.500 дечака и девој-
чица (Тешмановић и Достић, 2018, стр. 301).
По завршетку средње школе образовање се могло наставити на вишој
школи. Већ после уставних реформи (танзимата) 1839. немуслимани су сте-
кли право да похађају османске високошколске установе да би се касније
укључивали у државну службу. То, с једне стране, сведочи о значају ове по-
крајине за Османско царство, а с друге, о могућностима немуслимана да се
образују. У периоду 1898–1903. на територији покрајине постојале су две
више школе и то у Сјеници и Скопљу. Школа у Скопљу имала је бројно на-

ставно особље, као и врло престижан наставни програм: изучаване су дру-
штвене науке, природне науке, геометрија, космографија, рачун, алгебра,
тригонометрија, машине, економија, калиграфија, књижевност, право, вер-
ске науке, морал, сликарство, хигијена, пет језика (турски, арапски, персиј-
ски, француски, бугарски). Виша школа у Сјеници била је знатно мања и
с мањим бројем наставног особља и ученика. И једна и друга образовале су
и немуслиманско становништво (Тешмановић и Достић, 2018, стр. 301).
У Османском царству отваране су и немуслиманске школе. Оне су успо-
стављане у регионима које су настањивали припадници различитих нацио-
налности и религија. Покрајина Косово имала је 17 немуслиманских школа
у годинама 1898–1903, у којима је средње и више образовање годишње стица-
ло око 3. 000 ученика (Тешмановић и Достић, 2018, стр. 302).
1890-их отворене су српске књижаре на Косову и Метохији, што је помо-
гла српска влада и то најпре у Приштини и Призрену, а потом и у другим
местима (Зарковић, 2010, стр. 167‒182). У септембру 1915. ниже (четврора-
зредне) гимназије требало је да буду отворене и у Косовској Митровици и
Гњилану. Међутим, окупација Србије крајем те године од стране Централ-
них сила одгодила је овај процес за послератни период, односно за септем-
бар 1919. (Алексић, 2016, стр. 158).
Велику улогу у просветном смислу на простору Косова и Метохије оди-
грала је Богословија, односно Богословско-учитељска средња школа у При-
зрену, како се звала до прославе педесетогодишњице. Током 128 година рада
Богословија је одшколовала више од 2.500 стручњака и то нешто више учи-
теља него свештеника. Она је формирала испочетка скромну, а затим све им-
пресивнију библиотеку, која је 1915. располагала с преко 8. 000 књига у 13.000
свезака. Библиотека је спаљена од стране бугарског окупатора крајем 1915.
Мањи део књига је спасен, тако да је школске 1920/1921. године у библиотеци
било 1.028 књига. Од око 3.000 највреднијих наслова однетих у Софију, нај-
већи део Бугарска је вратила Југославији двадесетих година. После Другог
светског рата део књига је дат другим библиотекама, а један део је задржан у
Богословији. Библиотека је исељена 1999. заједно са Богословијом и смеште-
на је у Нишу где је подигнута на хиландарском метоху.
На простору Покрајине Косово постојале су и библиотеке које су основа-
ли углавном познати људи: у Радовишу 1773/1774, у Пећи и Призрену 1805/
1806, у Ђаковици 1863/1864. године. Осим библиотека, постојала је и изда-
вачка делатност (у оквиру Индустријске школе у Скопљу), као и новине,
с улогом информисања и образовања.

РАЗВОЈ ШКОЛСТВА У ДОБА КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА

И СЛОВЕНАЦА – КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈE
Пре 1912. на територији Косова и Метохије постојале су државне школе на
турском језику, као и католичке и православне школе. Посебан статус међу
национално-конфесионалним школама имале су католичко-арнаутске шко-
ле, с наставом на арнаутском језику и писањем латинског, где је видљив ути-
цај Ватикана. После балканских ратова, до 1915, образовне институције като-
лика и Арнаута наставиле су активности. Турске државне школе су
затворене и уместо њих започеле су рад државне школе на српском језику.
У њима сви предмети, осим верских, предавани су на српском језику (Те-
шмановић и Достић, 2018, стр. 306). Године 1912. „српски народ на Косову и
Метохији дочекао је ослобођење са значајним бројем школа: тада су Срби
имали 51 савремену основну школу у којима је учило око 4200 ђака и радило
85 учитеља. Око 35 школа је било за рад чим се обезбеде учитељи. Главни
проблем који је отежавао брже ширење мреже основних школа је био у томе
што није било довољно учитеља, упркос чињеници да је већ неколико деце-
нија у Призрену радила Богословско-учитељска школа. Уз то један број учи-
теља је овде долазио и из других наших крајева, најчешће из Србије, али је
тада и Србија оскудевала у просветним радницима“ (Чановић, 2010, стр. 21).
Територија будуће покрајине подељена је у 1912. између Србије и Црне Го-
ре, којој су припале метохијске области око Пећи, Ђаковице и Истока. У ет-
ничком смислу доминирало је албанско становништво, што је разумљиво
имајући у виду наведени геноцид и прогон српског становништва, иако се је-
дан део Албанаца (и Турака) после Првог балканског рата преселио у Тур-
ску или Албанију.5
Проблему који наводи Чановић потребно је додати и следећи. Писме-
ност на Косову и Метохији била је најнижа на српским и југословенским
просторима. Тако, на основу података пописа Краљевине Југославије из
1921. у Јужној Србији, која обухвата Македонију, Косово и Метохију и Ра-
шку област (Санџак), писмено је свега 16%, док је предкумановска Србија
(Краљевина Србија у границама до 1912) имала 34,5% писмених, Босна и
Херцеговина 20,6%, Црна Гора 33,0%, Далмација 50,5%, Војводина 77,8%,
Хрватска и Славонија 67,0%, Словенија 86,5% (Isić, 1993, стр. 97). Како је у
Македонији нешто већа писменост него на Косову и Метохији, то је писме-
ност у косовскометохијској области нижа од наведених 16% за Јужну Србију.
5 По попису из 1921. од 428.283 житеља Косова и Метохије, 278.411 (65,0%) чинили су Ал-
банци, а 113.848 (26,6%) Срби (према: Павловић, 2011, стр. 41).

На Косову и Метохији напредак у домену просвете и образовања у Кра-
љевини Југославији, за нешто више од две деценије њеног постојања био је
уочљив, ако се има у виду претходно затечено стање. С друге стране, то је и
даље најзаосталија област у културном и привредном смислу, с највећим
процентом неписмених, што се посебно односи на албански део становни-
штва. Владан Јовановић указује на напоре Министарства просвете да се у
областима Јужне Србије постигне уочљив просветни напредак још у дваде-
сетим годинама, али су резултати били далеко скромнији од очекиваних.
Он износи податак да је у Вардарској бановини, где су живели бројни Ал-
банци из западне Македоније, али и део Косова који јој је припадао, више од
97% албанског становништва било неписмено 1929. године, док се на Косову
и Метохији, на укупну популацију различитих нација, то односи са преко
80%. Учитељи и просветни радници који су слати из других делова земље да
службују на Косову и Метохији то су доживљавали као неку врсту казне због
тежих услова рада него у другим покрајинама, а значајна средства која су
улагана у изградње нових школских зграда, инвентара, наставнички кадар,
побољшавање културних и здравствених навика давала су само делимичне
резултате (Јовановић, 2002, стр. 309‒379).
На простору Косова и Метохије, у оквиру Краљевине Србије, од ослобо-
ђења 1912. до аустро-угарске окупације крајем 1915, постојале су три гимнази-
је и то у Приштини, Призрену (под називом Богословско-учитељска школа
од оснивања 1871) и Пећи. У Приштини је српска школа отворена седамде-
сетих година XIX века. Године 1893. отвара се пети разред основне школе у
Приштини, односно први разред (ниже) Гимназије. Иако је Нижа гимнази-
ја у Приштини радила претходних година, она је формално отворена 1913.
(Базић, 2011, стр. 176). У Призрену је 1907. отворена Нижа трговачка школа
(Симић, 2013, стр. 272‒273). У Приштини је деловала занатска Раденичка
школа коју су похађале и жене, а почетком 1920. оснива се Женска занатска
школа и др. (Видосављевић и Драшковић-Круљ, 2014, стр. 339‒350).
У Урошевцу је 1930. отворена Грађанска средња школа, која је имала свега
четири разреда, па се може сматрати тзв. непотпуном. Она је имала у свом
саставу и мушке и женске полазнике, па је рецимо у сезони 1933. четири ра-
зреда похађало укупно 85 ученика, од чега 11 женских, а постојао је у оквиру
ње и интернат за ученике и предаваче (Базић, 2010, стр. 232‒235). С друге
стране, Учитељско-богословска школа у Призрену у међуратном периоду
прерасла је у Богословску школу, а Учитељска школа поново је отворена тек
1950. (Учитељски факултет у Призрену, Лепосавић. Историјат). У Ђакови-
ци је 1922. отворена Женска занатска школа, у чему је помогла и организаци-

ја Коло српских сестара. Првих година школу је похађало око четрдесетак
полазница (Видосављевић, 2015, стр. 131‒142). Коло српских сестара помогло
је и отварање женске Ћилимарске школе у Призрену (Симијановић, 2010,
стр. 187, 192) и Женске занатске школе у Урошевцу 1919. (Видосављевић,
2016, стр. 173‒183).
Гимназија у Приштини је 1919. добила Ђачки дом који је могао да смести
око 120 ученика. Првих година након Првог светског рата она је имала шест
разреда, да би од 1920. добила још два и тако постала прва пуна гимназија на
подручју Косова и Метохије у то време (Виријевић, 2010, стр. 56). Остале не-
потпуне гимназије с почетка двадесетих година, у Призрену, Косовској Ми-
тровици, Пећи и Гњилану, своје свршене ученике могле су слати у Пришти-
ну да доврше пуну Гимназију (Базић, 2011, стр. 179).
Попис из 1931. (подаци за косовскометохијску област) презентује да је на
Косову и Метохији било свега 15,77% пописаних писмених пунолетних ста-
новника оба пола. Од тога мушкараца 25,5% и жена 6,14%. То је убедљиво
најслабији резултат по окрузима у Србији, пошто је за предкумановску Ср-
бију (данашњу централну Србију ван Рашке области и неколико општина ју-
жне и источне Србије), просек износио 45%, за Војводину око 80%, Рашку
област (Санџак) 21% (Исић, 1993, стр. 99). За 1940. годину постоји податак да
Метохијски срез има чак 39% писмених, а да рецимо Штавички, који обу-
хвата општине источног Санџака, свега 17% (Dodić-Gudac, 2006, стр. 90).
У Књизи о Косову, Д. Богдановић констатује да положај Албанаца у Кра-
љевини Југославији није био посебно лош с аспекта укључивања у политич-
ки живот или у оквиру безбедности и односа државне администрације, ко-
лико је, с друге стране, био уочљиво лошији у домену културе и образовања,
ако се компарира с другим националним мањинама у Војводини и запад-
ним областима земље (немачка, италијанска или мађарска национална ма-
њина) (Богдановић, 1985, стр. 183–187). Притом, мора се водити рачуна о
огромној разлици у културно-економском нивоу између положаја немачке,
италијанске и мађарске националне мањине у Краљевини Југославији, као
последица пре свега историјског наслеђа у односу на положај становништва
на Косову и Метохији, укључујући и албански део популације.
РАЗВОЈ ШКОЛСТВА У ДОБА СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Након Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији, без обзира на
све противречности, дошло је до запажених резултата у области просвете,
односно посебно на подручју описмењавања широких маса становништва.

То се односи и на Косово и Метохију, посебно на албанске масе (Мирковић,
2014),6 укључујући чак и женски део популације, барем према званичним по-
дацима описмењавања. Тако, према подацима из 1962, где је на нивоу Репу-
блике Србије било неписмено око 33% жена, ситуација је следећа: у Војводи-
ни свега око 15%, у ужој Србији 36% и на подручју Косова и Метохије 57%. За
око једну деценију, почетком 1970-их, на нивоу Републике Србије било је не-
писмено око 25% жена и то: у Војводини око 12%, ужој Србији 27% и Косову
и Метохији 42,8%, из чега се види константан и значајан напредак у области
просвете и описмењавању пре свега женског дела популације (Dodić-Gudac,
2006, стр. 93‒94). Јан Пеликан указује на велику диспропорцију већ у обра-
зовању на нивоу основне школе, поглавито код структуре ученика по полу
албанске националности. Тако је обавезну осмогодишњу основну школу
1970. завршила само петина од уписаног броја девојчица. Претходне 1969,
од 221.000 уписаних у основну школу, девојчица је било око 95.000, дакле
осетно мање од половине. Међутим, много већи проблем је мали удео девој-
чица које су успеле и да заврше основну школу, што значи да је велики део
одустао, а већ у старту значајан део није ни похађао редовно школу, иако ју је
формално уписао (Пеликан, 2010, стр. 110‒111).
Пеликан наводи да је средњошколско образовање на Косову и Метохији
1969. похађало 31.000 ученика, од чега су 10.000 биле девојчице, дакле близу
једне трећине. Немамо податке структуре ученика по националном саставу
у том оквиру, али је јасно да је међу албанском децом и омладином удео
женског пола био знатно мањи. Уколико посматрамо број запослених жена
на подручју општине Приштина 1969, од 2.233 запослене на пословима које
захтевају макар средњу школу било је свега 543 Албанки, дакле око четврти-
не, што је вишеструко мање од удела албанске националне заједнице (Пели-
кан, 2010, стр. 111.) Велики демографски притисак на Косову и Метохији,
превасходно у оквиру албанске заједнице, утицао је на драстично повећава-
ње броја ученика, у основним и средњим школама, а потом и на факултети-
ма. Тако је 1976. већ било 57.000 косовских средњошколаца (од којих 16.500
девојака).
Када је у питању средњошколско образовање, на нивоу Републике Србије
1981. похађало је средњу школу 56% свих женских особа адекватног узраста.
6 Тако, у извештају Фадиља Хоџе од 7. августа 1948. пише: „Данас на Косову и Метохији
имамо 8 забавишта шиптарских са 11 одељења и 722 ђака, 395 основних шиптарских шко-
ла са 806 одељења, 539 наставника и 42.742 редовних ђака“. Такође, говори се о порасту
њиховог удела у средњим школама, отварању низа листова на албанском језику и даљим
амбициозним плановима у домену просвете и културе (Мирковић, 2014, стр. 383).

Од тога на подручју уже Србије и Војводине та обухваћеност је била нешто
преко 60%, а на Косову и Метохији близу 50% (Dodić-Gudac, 2006, стр. 98).
Преглед основних и средњих школа на Косову и Метохији даје Табела 1.
ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ СРЕДЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ

ШКОЛЕ НАСТАВНИЦИ УЧЕНИЦИ ШКОЛЕ НАСТАВНИЦИ УЧЕНИЦИ
свега жен- свега жен-

ски ски
1939. 258 733 35.992 ... 13 306 6.846 ...
1950. 790 975 109.515 ... 38 765 7.670 ...
1960. 726 4.178 143.044 61.202 42 674 8.566 2.210
1970. 820 9.163 230.213 ... 85 1.878 35.922 10.734
1980. 895 13.018 313.558 142.47 97 3.901 80.591 24.70
0 4
1990. 967 16.397 343.193 159.72 69 4.871 80.077 25.074
8
Табела 1: Основне и средње школе на Косову и Метохији 1939–1990 (Извор: Два

века развоја Србије, 2008, стр. 255.)
Висок прираштај становништва на Косову и Метохији и све већа пренасе-

љеност није била праћена могућношћу економских и професионалних ми-
грација унутар СФРЈ. Језичке баријере, патријархална свест, али и неаде-
кватна структура образовања утицали су на слабе миграције посебно
албанског становништва ван Покрајине. Тако Ј. Пеликан наводи да је 1981.
године свега 16.000 етничких Албанаца било настањено у СФРЈ ван својих
етничких простора где су рођени, а додатан проблем била је и релативно
слаба миграција на привремени рад у иностранство. У структури средњих
школа највећи број отпадао је на друштвене области, гимназије, а врло мало
на занатске и посебно техничке школе. „Године 1962. постојале су на Косову
само 22 занатске школе, које је похађало 2500 ученика, а у четири техничке
школе било је уписано 1250 ученика“. Међутим, у исто време у гимназијама
на КиМ школовало се 2.800 ученика, а у учитељским школама 2.500 (Пели-
кан, 2010, стр. 119‒121). До 1969. број ученика у занатским и техничким шко-
лама на КиМ готово се удвостручио (5.700 у занатским, 3.500 у техничким).
Године 1976, демографски бум на КиМ, пре свега албанског живља, презен-

тован је са 21.000 средњошколаца у занатским и техничким школама (25 за-
натских школа с 10.000 средњошколаца и 24 техничких с 11.000), док је број
полазника у друштвеним областима био већи – 23.000 средњошколаца у
гимназијама и учитељским школама. Дакле, изузетан је пораст средњошкол-
ских полазника у тих петнаестак година: 1961. на КиМ све типове средњих
школа, укључујући и занатске, похађало је 13.500 ученика, 1969. тај број је по-
растао више од два пута – 31.000. Најзад, 1977. он је износио 57.000, а 1982.
чак 83.000. Међутим ни овако енорман раст средњошколских капацитета,
паралелно с исељавањем Срба и Црногораца, није могао да подмири демо-
графску експанзију албанског становништва, што је између осталог као ре-
зултат дало да је просечно сваке године око 15.000 омладинаца остајало ван
уписа у средње школе, што је на крају овог периода око четврт милиона мла-
дих људи који практично немају квалификације (Пеликан, 2010, стр. 122.)7
Од 1961. до 1976. порастао је број становника Косова и Метохије за близу
пола милиона, од којих је око пола било радно способно крајем тог периода,
па се значајно увећао број незапослених.
И поред несумњивих резултата, образовни ниво становништва Косова и
Метохије и даље је знатно заостајао за другим крајевима Југославије. Тако је
према резултатима пописа становништва из 1981. у стручној структури рад-
ника по школској спреми у целој земљи без школе било 1,64%, без потпуне
основне школе 18,44% и с основном школом 22,53%, док су на Косову и Ме-
тохији одговарајући проценти били 4,18%, 10,75% и 31,39%. Истовремено, с
високим образовањем било је у Југославији 6,89% а на Косову и Метохији
6,27%, што је био прилично изненађујућ резултат. Најзад, у оквиру руково-
дећег особља било је 0,19% без школске спреме на Косову и Метохији и
0,05% у Југославији.8
7 Пеликан наводи да је тих година на Косову и Метохији просечно отварано по 2.000 но-
вих радних места, али да је вишак незапослених био константан и произилазио од демо-
графског притиска и неравнотеже недовољно образованих који су тражили посао као
неквалификовани и напуштања пољопривреде, односно досељавања у градове, а, с друге
стране, неспремности и немогућности да се део незапослених сели на рад у остале про-
сторе Југославије, или иностранство.
8 Видети: Hinić i Bukvić, 1989, стр. 51, 74. Ова студија, с обиљем статистичких података и
анализа, урађена у оквиру пројекта Утврђивање структурних измена привреде САП
Косово, прошла је, нажалост, незапажено у научној и стручној јавности.

ПОЧЕТАК ВИСОКОШКОЛСКОГ ОБРАЗОВАЊА И НАУКЕ

НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Развој вишег и високог школства у (бившој) Југославији започео је интензив-
није након Другог светског рата, али су се више школе у знатнијој мери осни-
вале после 1960, када је донета Резолуција о образовању стручних кадрова.
Углавном су биле двогодишње, иако је закон допуштао и трогодишње. Ра-
звој вишег и високог образовања на Косову и Метохији почиње оснивањем
прве Више педагошке школе у Приштини, школске 1958/59. године. По про-
филу, међу вишим школама највише је било техничких, између осталих
основане су у Звечану и Урошевцу (касније с привременим седиштем у Зве-
чану), затим економске, између осталих у Лепосавићу и Косовом Пољу (ка-
сније с привременим седиштем у Блацу). Једно време у другој половини
1950-их постојале су и више управне школе у Београду и Приштини. Статус
виших школа имале су и школе за образовање наставника, основане између
осталог у Приштини, Призрену, Ђаковици, као и касније (од 1972) осниване
педагошке академије за образовање учитеља и васпитача (између осталог у
Призрену). После укидања педагошких академија (1993) основани су учи-
тељски факултети (између осталог у Призрену, касније и у Лепосавићу), а за
образовање васпитача оснивају се више школе (између осталог у Гњилану),
које задржавају тај статус до поступка акредитације 2005. године по новом
закону (Коцић, 2013, стр. 469‒470).
Више школе постојале су до 2005, када су новим законом у систем високог
образовања уведене и високе школе, којих у Србији на крају XX века више
није било (претходне су прерасле у факултете). Високе школе оснивају се ван
универзитета, као самосталне установе, по чему се разликују од претходних
високих школа. Могу бити високе школе академских и високе школе стру-
ковних студија. Од ових других основане су и Висока техничка школа стру-
ковних студија у Звечану, као и у Урошевцу (са привременим седиштем у
Звечану), затим Висока пословна школа струковних студија у Приштини (са
привременим седиштем у Блацу), Висока економска школа струковних сту-
дија у Пећи (са привременим седиштем у Лепосавићу), Висока струковна
школа за образовање васпитача у Гњилану (са привременим седиштем у Бу-
јановцу) (Коцић, 2013, стр. 445‒446).
Развој науке код Срба на Косову и Метохији почео је после Другог свет-
ског рата, када се оснивају више школе, факултети, научни институти и На-
учно друштво, које прераста у Косовску академију наука и уметности. Тада
је Приштина постала административни центар аутономне косовско-мето-

хијске области – све надлежности Републике и Федерације биле су пренете
на Приштину, па научне институције у Београду нису имале ни финансиј-
ско, ни законско право да се баве проучавањем српске културе на Косову и
Метохији.
Међу првим научним институцијама основан је Албанолошки институт
1967. Године 1987. дата је иницијатива за оснивање Института за истражива-
ње српске културе у Приштини. Институт је конципиран као мултидисци-
плинарна научна институција и одлучено је да се оснују одељења за српски је-
зик, књижевност, националну историју, историју уметности, етнолошко и
етно-музиколошко одељење и научно-документациони центар с научном
библиотеком. Након НАТО агресије, Институт је дислоциран у Лепосавић
где се и данас налази.
Први факултет који је почео са радом био је Филозофски – основан школ-
ске 1960/61. године, из којег су 20 година касније настала два факултета: Фи-
лозофски и Природно-математички, да би се 1989. Филозофски разгранао
на Филозофски и Филолошки. Правно-економски факултет основан је 1961/
62. године и из њега ће се, такође, развити два факултета: Правни и Економ-
ски. Технички факултет у Приштини почео је с радом школске 1965/66. Са
циљем стварања услова за бољу здравствену заштиту и унапређење науч-
но-истраживачког рада 1969. године основан је и Медицински факултет. На-
ведени факултети били су у саставу Универзитета у Београду све до 1970. и на
њима се настава одвијала на српском језику.
Универзитет у Приштини основан је Законом о оснивању Универзитета у
Приштини 18. новембра 1969. У састав Универзитета ушли су факултети са
седиштем у Приштини, а касније и остали, као и седам виших школа. У При-
зрену је Учитељска школа, формирана 1950, прерасла почетком седамдесетих
у Педагошку академију, као вишу школу, а она је 1993. проширена у Учитељ-
ски факултет (Учитељски факултет у Призрену, Лепосавић. Историјат).
Године 1969. на приштинска четири факултета, тад подружница Београд-
ског универзитета, студирало је готово 7.000 студената, од чега близу 1.500
студенткиња. Те године међу 220 дипломираних биле су свега 44 жене. Само
седам година касније, 1976, на Приштинском универзитету било је близу
28.000 студената, од тога 42% девојака. Рачуна се да је албанска национал-
ност већ партиципирала међу студентима с преко 60%. Од 813 студента који
су 1976. дипломирали на Приштинском универзитету свега 164 су биле жене
(Пеликан, 2010, стр. 111).

ШКОЛСКА ГОДИНА БРОЈ ШКОЛА С ТУДЕНАТА НАСТАВНИЦИ

укупно женски
1966/1967 9 7.030 1.378 263
1976/1977 18 31.172 8.890 758
1988/1989 20 35.574 11.913 1.343
1989/1990 20 34.087 11.911 1.398
1990/1991 20 33.660 12.389 1.173
Табела 2: Више школе и факултети на Косову и Метохији 1966/67–1990/91.

(Извор: Статистички годишњак Србије, 1991, стр. 579)
Што се тиче полне структуре студентске популације, она је на Косову и
Метохији увек била с мањим уделом женске популације. Тако је и крајем
1980-их у Србији тај удео био 46,5% жена, а на нивоу централне Србије омер
је био 50:50, у Војводини око 46% био је удео женског дела студентске попу-
лације, а на Косову и Метохији свега 33,4%. Дакле, у АП Косово и Метохија,
две трећине свих студената су крајем осамдесетих година чинили мушкарци,
а женски део је био око једне трећине (Dodić-Gudac, 2006, стр. 102).
Развој мрежа библиотека на Косову и Метохији био је интензиван током
XX века. Највећа библиотека је Универзитетска библиотека у Приштини
„Иво Андрић“, основана у периоду оснивања Приштинског универзитета и
с новом изграђеном зградом 1981. године (Стокић-Симончић и Вукадино-
вић, 2009, стр. 56‒57).
ПЕРИОД ПОСЛЕ 1990. И САДАШЊЕ СТАЊЕ ВИСОКОГ

ОБРАЗОВАЊА
Догађаји из 1990-их у Југославији и државама које су се осамосталиле, одра-
зили су се, наравно, и на Косово и Метохију, и на њен образовни систем. Ал-
бански сепаратизам је ојачао, и дошло је до формирања двају паралелних
образовних система. Почетком последње деценије XX века, по налогу своје
политичке елите и уз наруџбину и спонзорство иностраних ментора, Ал-
банци стварају паралелни илегални образовни систем, настојећи тако да, по-
литизацијом образовања, покажу како су им, наводно, угрожена људска и
колективна права, прећуткујући притом да су, као нигде другде у свету, на
матерњем језику могли да се школују на свим нивоима образовања и да су

развили научне, образовне и културне институције, које су по квалитету
биле далеко изнад оних у Албанији.
Након доношења Закона о универзитету 1992, Универзитет у Приштини
је имао четрнаест факултета, од којих дванаест са седиштем у Приштини:
Економски, Медицински, Правни, Природно-математички, Пољопри-
вредни, Филозофски, Филолошки, Факултет за физичку културу, Факултет
уметности, Грађевинско-архитектонски, Електротехнички и Машински фа-
култет; један у Косовској Митровици – Рударско-металуршки и један у
Призрену – Учитељски факултет.
Настава на албанском језику од школске 1991/92. године самоиницијатив-
но се издвојила, тако да је дошло до формирања паралелног образовног си-
стема. Факултети Универзитета у Приштини наставом на српском језику
наставили су да обављају образовну и научну делатност у оквиру јединстве-
ног образовног система Републике Србије. Након договора тадашњег пред-
седника Србије Слободана Милошевића и Ибрахима Ругове 1. септембра
1996, уз посредовање Заједнице „Сент Еуђидио“ потписан je Споразум о
образовању. На основу њега формирана је Комисија „3+3“9, која је 23. марта
1998. припремила договорене мере за примену Споразума о образовању,
када албански наставници, сарадници и студенти пристају да се врате у
оквир образовног система Републике Србије. Међутим у кратком периоду
пре НАТО агресије када је у пракси овај споразум заживео, долази до поде-
ле Универзитета у Приштини (на основу поделе Комисије „3+3“) Албанци-
ма је припало 60% универзитетског простора, Србима 35% и Турцима 5%.
Током НАТО агресије на нашу земљу, око 1.500 наставника, сарадника и
запослених на Универзитету у Приштини, заједно са 16.000 студената, који
су наставу слушали на српском језику, протерано је са факултета, узурпира-
на је комплетна имовина и никада им није био омогућен повратак. Након
краткотрајног боравка у Крушевцу и неким другим градовима, крајем 2001.
Универзитет у Приштини прелази у Косовску Митровицу која је одређена
као привремено седиште Универзитета. Постепено и поступно сви факулте-
ти који су били у саставу Универзитета враћају се на простор Косова и Ме-
тохије (www.pr.ac.rs).
9 Чланови Комисије „3+3“ с албанске стране били су: Фехми Агани, Абдул Рама и Реџеп
Османи, а са српске представници државних органа: Ратомир Вицо, Горан Перчевић и
Добросав Бјелетић, уз присуство чланова Заједнице „Сент Еуђидио“: монсињора Ви-
ћенца Палие, професора Роберта Мароцо дела Рока и доктора Мариа Ђира.

Овде ћемо кратко представити факултете Приштинског универзитета,
основне моменте њиховог деловања, који је због политичких прилика дис-
лоциран у Косовску Митровицу.
Економски факултет Универзитета у Приштини са привременим седи-
штем у Косовској Митровици постоји од 1961, кад је на предлог Извршног
већа Народне скупштине Републике Србије Републичко веће Скупштине
Србије усвојило Закон о оснивању Правно-економског факултета у При-
штини.
Факултет је у почетку деловао у оквиру Београдског универзитета, а наста-
ва на албанском језику почела је од јесени 1966. Целокупна настава на албан-
ском језику извођена је почевши од школске 1970/71, од када се на Факултету
одвија паралелно настава на српском и албанском. Од јесени 1971. Факултет
је подељен на две самосталне целине: Економски и Правни факултет. Са за-
оштравањем друштвене и политичке ситуације у Покрајини положај наста-
ве на српском језику био је све тежи. Дошло се временом до омера од 4:1, од-
носно на сваког уписаног студента на настави на српском, уписивано је чети-
ри студента на албанској настави. Треба имати у виду да су се на наставу на
албанском језику уписивали искључиво Албанци, а на наставу на српском
Срби, Црногорци, Муслимани, Роми, Горанци, Албанци, који су то желе-
ли, Турци и припадници других националности. Неретко се на наставу на
српском језику није уписала ни половина предвиђене квоте Срба и Црного-
раца. Број студената који се уписивао годишње био је близу 700, а уведене су
и постдипломске студије и израде докторских дисертација. 1990-их почиње
с интензивним радом Институт за економска истраживања, настао на теме-
љима претходних научноистраживачких јединица Економског факултета.
У оквиру реализације договора Милошевић–Ругова, за извођење наставе
на албанском језику, у току 1998, предат је већи део просторија Економског
и Правног факултета за наставу на албанском језику (преко 12.000 м2), а на
српском око 3.000 м2, који је Српска православна црква, Епархија ра-
шко-призренска, поклонила Министарству просвете Републике Србије, на-
менски, за школовање студената. Врло брзо је простор за наставу и стручне
службе оспособљен за несметан рад и Факултет је, готово без потешкоћа, на-
ставио активност. Рад Факултета за време НАТО агресије одвијао се веома
отежано, у редукованом обиму.
Након доношења Резолуције 1244 Савета безбедности УН и доласка међу-
народне цивилне и војне мисије на Косово и Метохију, уместо успоставља-
ња реда и омогућавања нормалног и безбедног живота, наступа невиђени
прогон. Посебна мета била је Приштина, универзитетски центар. У ноћи

између 23. и 24. јуна 1999. у згради Економског факултета убијени су др Ми-
ленко Лековић, доцент и стално запослени радници Миодраг Младеновић
и Јовица Стаменковић. Уништена је и покрадена имовина факултета, укљу-
чујући читаву документацију, намештај, опрему, стручну библиотеку са пре-
ко 12.000 наслова. Факултет је привремено дислоциран у Блаце, а потом од
2002. у Зубин Поток, да би се од 2006. нашао на садашњој адреси у Косовској
Митровици. Преласком у Косовску Митровицу, битно су се побољшали
услови за рад (www.ekonomski.pr.ac.rs).
Правни факултет у Приштини је као самостална јединица настао од како
се Правно-економски факултет 1971. дели се на два самостална: Правни и
Економски. До школске 1966/67. године настава се изводила на српском, а
након тога на појединим предметима и на албанском језику. Од школске
1970/71. до 1991/92. настава се паралелно изводила на српском и албанском
језику, а од тада настава се изводи само на српском језику. Седиште Факулте-
та до јуна 1999. налазило се у Приштини. Одлуком Владе Републике Србије
Факултет наставу за школску 1999/2000. организује у Врању, а од школске
2001/02. привремено седиште Факултета је у Косовској Митровици. Факул-
тет успешно организује консултативну наставу у високошколској јединици
Правног факултета у Врању. Данас на Факултету студира око 1.200 активних
студената различитих националности. Од оснивања до данас на Факултету је
дипломирало преко 8.000 студената и стекло стручни назив дипломираног
правника (www.pra.pr.ac.rs).
Медицински факултет у Приштини основан је 1969, од 1973. у његов рад
интегрисан је Клиничко-болнички центар у Приштини, а од 1975. у оквиру
Медицинског факултета отвара се и Стоматолошки одсек. Током 40 година,
на Медицинском факултету студирало је преко 10.000, а тренутно студира
око 1.300 студената. Факултет је од јуна 1999. привремено био измештен у
Крушевац. Од 1. септембра 2002. Медицински факултет у Приштини вратио
се на простор Косова и Метохије и за привремено седиште одређена је Ко-
совска Митровица. Наставници и сарадници обављају здравствену, науч-
но-истраживачку и едукативну делатност у наставним базама Факултета, а то
су: Клиничко-болнички центар Приштина са седиштем у Грачаници, Здрав-
ствени центар у Косовској Митровици, Завод за јавно здравље Приштина у
Косовској Митровици, Дом здравља у Звечану и Војно-медицинска акаде-
мија у Београду. На Медицинском факултету у Приштини – Косовска Ми-
тровица дипломирало је 822 студената. Звање магистра наука стекло је 85,
доктора наука 40, а здравствену специјализацију 185 кандидата. Медицински
факултет у Приштини – Косовска Митровица акредитовао је четири студиј-

ска програма: 1) интегрисане академске студије медицине у трајању од 6 годи-
на, 2) интегрисане академске студије стоматологије у трајању од 5 година,
3) основне академске студије здравствене неге у трајању од 4 године, 4) док-
торске академске студије у трајању од најмање 3 године (www.med.pr.ac.rs).
Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седи-
штем у Косовској Митровици најстарија је високошколска институција на
Косову и Метохији. Основан је 1960. у Приштини када је конституисана
управа Факултета у саставу Београдског универзитета. Факултет је отпочео
рад са шест наставних група: Српскохрватски језик и књижевност, Албански
језик и књижевност, Физика, Хемија, Биологија и Математика. Две године
касније формиране су и наставне групе за Општу и Националну историју,
Педагогију и Географију. Школске 1970/71. почињу с радом и студијске гру-
пе за Француски језик и књижевност, Југословенску књижевност и Енглески
језик. Оснивање, почетак рада и развој Факултета био је изузетно важан за
развој школства, просвете, науке, образовања и привреде не само за Косово
и Метохију и Републику Србију него и за суседне републике. Захваљујући
снажном економском, друштвеном и културном развоју, поједине или
више студијских група прерастају у самосталне факултете. Тако је школске
1971/72. формиран Природно-математички, а 1989. Филолошки факултет.
Филозофски факултет добија савремено здање у центру Приштине и врло
повољне услове за наставно-научни рад. Од формирања, за рад на Факултету
ангажовани су и афирмисани наставници с Универзитета у Београду, Нишу,
Новом Саду и Скопљу. Таква оријентација у великој мери је допринела
отворености Факултета, размени искустава и уопште подизању квалитета
наставно-научног рада. Факултет је непрекидно водио бригу о научном под-
млатку и изнедрио десетине магистара и доктора наука од којих су многи
признати научни радници и наставници и ван граница Србије. Само од
1999. до сада је из области друштвено-хуманистичких наука и језика звање
магистра стекло 73, докторске дисертације одбранило је 33 кандидата, а на-
зив дипломираних професора друштвено-хуманистичких наука и језика
стекло је преко 2.800 студената. На Филозофском факултету образовање
стичу студенти из свих крајева Србије и из Црне Горе, Босне и Херцеговине,
Македоније, Хрватске, Грчке и Бугарске.
Повратком Универзитета у северну Косовску Митровицу 2001, Фило-
зофски и Филолошки факултет организовани су као јединствен факултет
под називом Филозофски факултет са седиштем у Косовској Митровици.
Наставно-научни рад Филозофски факултет од тада остварује у новоизгра-
ђеном и савремено опремљеном објекту у непосредној близини Ректората и

седишту већег броја факултета Универзитета у Приштини. Факултет је
опремљен савременом наставном технологијом и средствима, укључујући
библиотеку са преко 30.000 различитих наслова, читаоницу за студенте, ка-
бинет за информатику, специјализоване учионице за учење језика, бежичну
интернет мрежу и амфитеатар са 100 места, као и простор за рад Студент-
ског парламента. Факултет сваке године уписује око 300 студента на основ-
ним академским студијама и око 100 студената на мастер академским студи-
јама (www.fifa.pr.ac.rs).
Учитељски факултет у Призрену основан је 1993, а од 1999, након краћег
задржавања рада у Звечану, наставио је да ради од 2000. у Лепосавићу, где је
ускоро смештен у згради Дома културе. Факултет сваке године упише преко
100 студената, а до сада је на њему дипломирало преко 800 (Учитељски фа-
култет у Призрену, Лепосавић. Историјат).
Факултет техничких наука у Косовској Митровици основала је Влада Ре-
публике Србије Одлуком о оснивању Факултета техничких наука у Косов-
ској Митровици и о укидању Електротехничког факултета, Машинског фа-
култета и Грађевинско-архитектонског факултета у Приштини и Рудар-
ско-металуршког факултета у Косовској Митровици, 19. октобра 2001.
Факултет техничких наука Универзитета у Приштини има седиште у Ко-
совској Митровици. Факултет остварује академске и струковне студијске
програме, изводи образовне курсеве са циљем образовања током читавог
живота и друге облике студија за иновације знања и стручног образовања и
усавршавања, остварује и развија научноистраживачки и стручни рад у
оквиру научних области за које је акредитован. У склопу факултета су рачун-
ски центар и библиотека. Рачунски центар је формиран с намером да обез-
беди подршку осавремењивању процеса извођења наставе и научноистра-
живачког рада на ФТН. Библиотека је у згради факултета, с простором који
одговара стандардима (www.фтнкм.срб).
Природно-математички факултет основан је 1960. у Приштини. Тада су у
оквиру Филозофског факултета у Приштини постојале четири групе: Био-
логија, Хемија, Физика и Математика. Природно-математички факултет
1971. постаје самостална високошколска установа, када постојеће групе пре-
растају у катедре, а касније у одсеке. Тако, данас Природно-математички фа-
култет у саставу има шест одсека (поред наведених и Географија и Информа-
тика) и налази се у Косовској Митровици (www.pmf.pr.ac.rs).
Факултет за спорт и физичко васпитање Универзитета у Приштини са
привременим седиштем у Лепосавићу, основан је као Факултет за физичку
културу у Приштини 1979. и с радом је почео школске 1979/80. Кадровски и

материјални потенцијали коришћени су са Смера за физичку културу при
Вишој педагошкој школи у Приштини (Факултет за спорт и физичко васпи-
тање Универзитета у Приштини. О факултету). Године 2008. Факултет за
физичку културу променио је назив у Факултет за спорт и физичко васпита-
ње. На овом факултету закључно с 1. јануаром 2015, дипломирала су 3.353 сту-
дента.
Факултет уметности у Приштини са привременим седиштем у Звечану је
високошколска уметничко-истраживачка и образовна установа с основном
мисијом реализације високо квалитетног образовног процеса у пољу умет-
ности (у области ликовних, музичких и драмских уметности), развоја умет-
ничких знања из области уметности, припремања и јавног приказивања
уметничких остварења из области ликовних, музичких и драмских уметно-
сти, као и осигуравање једне од водећих позиција у региону за едукацију ка-
дрова у ликовној и музичкој педагогији. Факултет је основан 1973. као Акаде-
мија ликовних уметности, на основу Закона САП Косова и Одлуке Савета
Универзитета у Приштини. Школске 1975/76. на Академији ликовних умет-
ности основан је Музички одсек, тада је промењен назив у Академију умет-
ности, а од 1989/90. основан је и Одсек за драмску уметност. Од 1986. назив
је Факултет уметности. Факултет има три одсека – департмана: за Ликовну,
Музичку и Драмску уметност. На Факултету се успешно организују Основ-
не академске и Мастер академске студије (www.art.pr.ac.rs).
Закључна разматрања
Бурна историја Србије током XX века одразила се и на историју њене јужне
покрајине, која је на почетку века ослобођена и припојена матици, а затим
пред крај века, деловањем арбанаских сепаратистички снага, подржаних
значајним делом тзв. међународне заједнице, отет од ње. Овај процес завр-
шен је, бар за сада, једностраним проглашењем независности.
Лоши међунационални односи, сукоби, геноцид о коме пише Богдано-
вић, прогон српског становништва нарушили су етничку равнотежу у по-
следњој четвртини XIX века (ако је она икада и постојала), а у периоду изме-
ђу два светска рата делимичан покушај њеног поновног успостављања није
дао очекиване резултате.10 Штавише, он је после Другог светског рата и но-
вог протеривања поништен11, чиме су у духу званичне политике КПЈ још од
1920-их постављене чврсте основе за сецесију Покрајине.
Све то одразило се, наравно, и на образовање, односно образовни систем,
који су после ослобођења покушавали да успоставе Србија, односно Југосла-

вија. Тешко почетно стање, с великим бројем неписмених, у изразито па-
тријархалној средини, ограничавало је домете предузиманих мера. Ипак,
постигнути су одређени, немали, резултати, али су они остајали у сенци ме-
ђунационалних односа, и чак се временом потпуно у њих утапали.
О томе какво је стање образовања, просвете и науке на Косову, посебно
оном његовом делу који је етнички очишћен и под контролом власти у При-
штини говори Извештај светске банке од јула 2007, који између осталог на-
води да је сваки пети становник покрајине неписмен, сваки трећи нема завр-
шену основну школу, а да годишње просечно око 2.000 студената и 20.000
средњошколаца заврши школовање и тражи запослење, без великог успеха
да га нађе (Kosovo – Youth in Jeopardy, 2008). С друге стране, део система за
српско (и друго неалбанско) становништво уколико је и опстао, такође је
прогнан из својих седишта и затворен је практично у гето. Све то чини пер-
спективе опоравка и развоја образовања на Косову и Метохији тешким и не-
извесним, иако су у претходном периоду постављени добри основи на свим
нивоима образовног система.
Библиографија
Алексић, Ј. Ј. (2016). Затварање државне, оснивање самоуправне и поновно отварање
државне реалне гимназије у Косовској Митровици 1932. и 1933. године. Башти-
на, 41, 157‒168.
Базић, М. (2010). О значају државне грађанске школе у Урошевцу. Баштина, 28,
231‒247.
Базић, М. (2011). Значај и статистички преглед рада Приштинске гимназије од 1919‒
1921. године. Баштина, 30, 175‒185.
Богдановић, Д. (1990). Књига о Косову. Београд: Књижевне новине.
Видосављевић, С. (2015) Делатност Женске занатске школе у Ђаковици 1922‒1941.
Баштина, 38, 131‒142.
10 У периоду 1918–1941. у оквиру аграрне реформе и колонизације на територију косовско-
метохијске области насељено је око 60.000 колониста, што је заправо мањи део проте-
раних с ових простора после 1876. године. Међу њима је било и припадника других на-
рода и крајева Краљевине. Интересантно је да се и данас, потпуно у духу Туцовића и
КПЈ/СКЈ то тумачи као, као на пример у раду Тешмановић и Достић, 2018, стр. 304, као
„један од разлога који су оставили негативне последице на односе Срба и Албанаца“.
11 Одлуком о привременој забрани повратка колониста у њихова ранија места живљења
од 6. марта 1945. забрањен је повратак на Косово и Метохију око 100.000 Срба, углав-
ном поменутих колониста из међуратног периода. Видети: Пелевић, 2005, стр. 369–370.

Видосављевић, С. (2016) Образовна и хуманитарна улога женске занатске школе ко-
ла српских сестара у Урошевцу 1919‒1941. Баштина, 40, 173‒183.
Видосављевић, С. и Ј. Драшковић-Круљ. (2014). Хуманитарна и образовна улога
Женске подружине и њене Занатске школе у Приштини од 1919‒1944. године.
Баштина, 36, 339‒350.
Виријевић, В. (2010). Гимназија у Приштини 1913–1941. године – прилози за проуча-
вање. У: Д. Маликовић (ур.), Косово и Метохија у цивилизацијским токовима
(51–60). Косовска Митровица: Филозофски Факултет.
Вукадиновић, З. Ч. и Богавац, М. Ј. (2001). Српска култура и просвета у Косовској
Митровици 1836‒1941. Приштина–Призрен–Лепосавић: Институт за српску
културу.
Два века развоја Србије. (2008). Београд: Републички завод за статистику.
Dodić-Gudac, V. (2006). Školovanje žena u Srbiji 1945‒1991. Tokovi istorije, 3, 90‒104.
Зарковић, В. (2010). Отварање прве српске књижаре у Приштини 1890. године. Ба-
штина, 28, 167‒182.
Зарковић, В. (2015). Учитељи у Старој Србији као носиоци националне свести. У:
Ж. Миленковић и С. Башчаревић (ур.), Настава и наука у времену и простору:
Зборник радова са научног скупа (967‒977). Лепосавић: Учитељски факултет у
Призрену.
Ђилас, Ј. К. (1969). Српске школе на Косову од 1856. до 1912. године. Приштина: Зајед-
ница научних установа Косова.
Isić, M. (1993). Pismenost u Srbiji u prvoj polovini XX veka. Tokovi istorije, 1‒2, 91‒103.
Јовановић, В. (2002). Југословенска држава и Јужна Србија 1918‒1929. Македонија,
Санџак, Косово и Метохија у Краљевини СХС. Београд: ИНИС.
Kosovo – Youth in Jeopardy: Being Young, Unemployed, and Poor in Kosovo.
A Report on Youth Employment in Kosovo, Report No. 43596-XK, September 2,
2008, www.openknowledge.worldbank.org (Приступљено 30. децембра 2018.)
Високе школе. (2013). У: Коцић, Љ. (ур.). Српска енциклопедија (том II, стр. 445‒
446). Нови Сад ‒ Београд: Матица српска ‒ САНУ ‒ Завод за уџбенике.
Више школе. (2013). У: Коцић, Љ. (ур.). Српска енциклопедија (том II, стр. 469‒470).
Нови Сад ‒ Београд: Матица српска ‒ САНУ ‒ Завод за уџбенике.
Мирковић, Е. (2014). Извештај Председништву Владе Народне Републике Србије о
албанској националној мањини на Косову и Метохији. Баштина, 37, 375‒386.
Павловић, А. (2011) Свакодневни живот колониста на Косову и Метохији 1918‒1941.
године. Лепосавић: Институт за српску културу.
Пелевић, Б. (2005). Кроз историју Косова и Метохије од VI до XXI века. Београд:
„Евро“.

Пеликан, Ј. (2010) Прилози за друштвену историју Косова и Метохије шездесетих и
седамдесетих година 20. века. Токови историје, 2, 95‒129.
Рајчевић, П. Ђ. (2016). Развојни пут основног школства у Лешку и околини и стање
у основној школи „Стана Бачанин“ на крају 2014/2015. школске године. Башти-
на, 40, 155‒171.
Симијановић, Ј. (2010). Одбори Кола српских сестара на Косову. Баштина, 28, 183‒
196.
Симић, М. (2013). Школство у Призрену од 1906 до 1909. године, Баштина, 35, 269‒
278.
Статистички годишњак Србије. (1991). Београд: Републички завод за статистику.
Стокић-Симончић, Г. и З. Вукадиновић. (2009). Српска књига и библиотеке на Ко-
сову и Метохији. Панчевачко читалиште, 15, 52‒58.
Тешмановић, Љ. и С. Достић. (2018). Улога и значај образовања на простору Косова
и Метохије, некад и сад. Баштина, 44, 295‒314.
Hinić, B. i R. Bukvić. (1989). Kadrovska struktura privrede SAP Kosovo. Beograd: Insti-
tut ekonomskih nauka.
Цвијић, Ј. (1996). Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, трећи
део. Београд: Српска академија наука и уметности и Завод за уџбенике и наставна
средства.
Чановић С. (2010). Српско школство на Косову и Метохији на крају турске владави-
не. У: Д. Маликовић (ур.), Косово и Метохија у цивилизацијским токовима, ме-
ђународни тематски зборник (11–23). Косовска Митровица: Филозофски Факул-
тет.
Интернет сајтови
Економски факултет Универзитета у Приштини ‒ Косовска Митровица. Истори-
јат, www.ekonomski.pr.ac.rs (Приступ остварен 26. децембра 2018.)
Медицински факултет Приштина. Универзитет у Приштини ‒ Косовској Митро-
вици. Историјат, www.med.pr.ac.rs (Приступ остварен 11. јануара 2019.)
Природно-математички факултет ‒ Косовска Митровица. Студије, www.pmf.pr.ac.
rs (Приступљено 29. децембра 2018.)
Универзитет у Приштини, Правни факултет Косовска Митровица. Историјат,
www.pra.pr.ac.rs (Приступљено 8. јануара 2019.)
Универзитет у Приштини, Филозофски факултет Косовска Митровица. О факулте-
ту www.fifa.pr.ac.rs (Приступљено8. јануара 2019.)
Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Историјат, www.pr.ac.rs (Приступљено 20. децембра 2018.)

Учитељски факултет у Призрену, Лепосавић. Историјат, http://uf-pz.net/o-fakul
tetu/istorijat/ (Приступљено 10. јануара 2019.)
Факултет за спорт и физичко васпитање Универзитета у Приштини. О факултету,
www.dif.pr.ac.rs (Приступ остварен 8. јануара 2019.)
Факултет техничких наука Косовска Митровица, Универзитет у Приштини. Исто-
ријат. www.фтнкм.срб (Приступљено 15. јануара 2019.)
Факултет уметности Универзитета у Приштини, Звечан ‒ Косовска Митровица.
О факултету www.art.pr.ac.rs (Приступ остварен 10. јануара 2019.)
DRAGAN R. PETROVIĆ
Institute for International Politics and Economy
Belgrade
RAJKO M. BUKVIĆ
Nizhny Novgorod State Engineering-Economic University
Knyaginino, Russia
EDUCATION AND SCIENCE IN KOSOVO AND METOHIJA 1912–2018

Summary
The development of education in the territory of Kosovo and Metohija after
1912 relied on the initial modest fund of existing primary schools and several
lower grammar schools. In addition to several high schools in Priština and the
Prizren Primary School, there were also several libraries, the largest of which was
the one in the Primary School in Bogoslovija. Between the two world wars, there
was a significant improvement of the educational activities in Kosovo and
Metohija, such as the obligatory primary education and the improvement of the
connection between lower and upper secondary schools. Yet, the rate of illitera-
cy in this province was still the largest in the Yugoslav region. During the social-
ist period in Yugoslavia, significant results had been achieved in the literacy of
broad masses, as well as in the improvement of the education system, such as
opening a large number of new secondary education institutions, and finally the
opening of higher education institutions. There was a number of newly estab-
lished faculties in the province, initially as a part of the Belgrade University. By
the end of the 1960s, they were united as the University of Priština, which had
been marked as the foundation for the development of science in the province.
However, The Constitution of 1974, along with the institutional founda-
tions, influenced the developing separatism in the province, on the wings of

great Albanian allegory of nationalism and chauvinism, which had a negative
impact on the work of the University, as well on the general state of education
in the province. Paradoxically, the Albanian national minority received the
greatest possible privileges in the development of the University and the educa-
tion system during the socialist Yugoslavia, primarily in Kosovo and Metohija.
Along with the demographic explosion of the Albanian population, the pro-
cess of emigration of Serbs and other non-Albanian population was under in-
flux, which drastically altered the demographic picture of the Kosovo province,
especially from the 1960s to late 1980s. During the 1990s, the educational sys-
tem in the province functioned in conditions of national duplication, since the
majority of Albanians attended parallel educational institutions. In the field of
science, Milošević-Rugova’s 1996 agreement was reached regarding the further
development of science in the province.
However, the NATO aggression in spring of 1999 and the extreme violence
of the Albanian terrorists after June of the same year, lead into exodus of a large
part of the Serbian people and non-Albanians from Kosovo and Metohija, as
well to the long term dislocation of the University from Priština to Kosovska
Mitrovica, where it is still stationed. The University of Priština with temporary
headquarters in Kosovska Mitrovica, is an important institution to the Serbian
people in Kosovo and Metohija, and a significant element of the scientific and
educational system of the Republic of Serbia.
Keywords: Kosovo and Metohija; education and science; period 1912–2018;

94(497.115)"1877/1878"(093.2)
ЈОВАН Ј. А ЛЕКСИЋ1
Катедра за историју
О КРАТКОТРАЈНОМ ОСЛОБОЂЕЊУ ГЊИЛАНА ТОКОМ

ДРУГОГ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (1877–1878)
Други српско-турски рат представља посебно значајну етапу борбе за на-

ционално ослобођење и обнову српске државности. Његовим крајем
Србија је коначно остварила своју пуну независност мировним угово-
ром у Сан Стефану (уз велико незадовољство одређеним одредбама, по-
себно границама „Велике Бугарске“), што је, уз много дипломатских на-
пора, четири месеца касније потврђено и на Берлинском конгресу. То-
ком ратних операција, у зиму 1878/78. године, два батаљона Рудничке
бригаде под командом мајора (потоњег војводе) Радомира Путника
ушла су у Гњилане. Појава српских војника у срцу Косовског Поморавља
после неколико векова османске окупације за локални српски живаљ био
је догађај од највеће важности и истинске радости. „Гњиланци притрча-
ваше коњаницима, па их грле… љубе… у лице, рамена, руке, колена, но-
ге… како ко стигне – љубе и плачу“, записао је један савременик. Гњилан-
ски Срби веровали су да су дочекали слободу. Међутим, њихова срећа
била је краткотрајна. Непуних месец дана касније, српска војска морала
се повући. Одредбама Берлинског конгреса, Гњилане је остало у саставу
Османског царства. Своје ново ослобођење морало је да чека до јесени
1912. године.
Кључне речи: Гњилане, ослобођење, Други српско-турски рат, Радо-

мир Путник, Зарија Поповић, Суљча буљубаша, Санстефански мир,
Берлински конгрес.
1 aleksicjovan@rocketmail.com
109
„Рат, ако није крунисан победом, имао је, у политичком смислу, потпуног
успеха, јер је изазвао руско-турски рат. Мала Србија није могла срушити
Отоманску царевину; велика Русија моћи ће то учинити; оно што смо желе-
ли, биће, дакле, опет постигнуто“ (Јовановић, 1934, стр. 131). Овим речима је
српски правник, историчар, књижевник и политичар Слободан Јовановић
описао став владе Стевче Михаиловића према Првом српско-турском рату
(18. јун 1876 – 16. фебруар 1877. године).2 Судећи по њима, Србија није тако
лоше прошла, напротив – успела је да у свој рат за независност инволвира и
Русију, која је из својих интереса априла 1877. године ушла у оружани сукоб
са Османском империјом. Ипак, треба рећи да је Први српско-турски рат
био обележен војним поразима Србије и окончан миром на бази status quo
ante bellum, што је значило да се све враћа на стање какво је затечено пре из-
бијања сукоба. И поред тога што Србија није претрпела губитке у виду тери-
торије или суверенитета, последице лоше вођеног рата нису биле мале. Де-
лови земље изложени ратним дејствима били су опустошени, а тамошњи
становници остали без кућа, стоке, основних животних потрепштина. Око
200.000 избеглица лутало је друмовима, селима и варошима. У великом де-
лу народа владали су гнев, апатија и незадовољство. „Уље на ватру“ долиле
су одлуке владе о наставку наплате принудног ратног зајма. У пролеће 1877.
године пале су велике кише и изазвале поплаве, а током лета је завладала су-
ша, што је преполовило пољопривредну производњу (Стојанчевић, Мили-
ћевић, Попов, Јовановић, Екмечић, 1994, стр. 393–397).
Унутрашње политичке прилике биле су нестабилне. Опозиција је, незадо-
вољна одлукама скупштинске већине да усвоји све владине већ предузете
или планиране мере (продужетак ванредног стања, буџет за 1877–1878. годи-
ну, наплата принудног зајма, нових пореза и трошарина, онемогућавање ра-
справе о ратним злоупотребама), напустила парламент. После избора који
су недуго затим одржани, однос снага у српској скупштини остао је исти, па
су се опозициони посланици морали помирити са свим ранијим одлукама
владе (Јовановић, 1934, стр. 131–141).
Спољнополитичка искушења Србије нису била ништа мања од унутра-
шњих. Русија се налазила у рату са Османским царством. Аустроугарска се
ставила у стање приправности за случај да руске трупе пређу на територију
Србије. Румунска народна скупштина прогласила је независност. У Босни и
Херцеговини водиле су се огорчене борбе између устаника и Османлија.
У зетској равници и Брдима, такође. Србија, у тим моментима, није имала
2 Напомињемо да датуме у овом раду наводимо у оригиналу, тј. по старом Јулијанском
календару.
110 ЈОВАН Ј. АЛЕКСИЋ

О КРАТКОТРАЈНОМ ОСЛОБОЂЕЊУ ГЊИЛАНА ТОКОМ ДРУГОГ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА…
ни снаге ни средстава да поново уђе у рат са Османским царством. Тражила
је помоћ од Русије, која је после свог почетног неуспеха на Плевни, позвала
Србију да објави рат Османској империји. Кнез Милан Обреновић, Стевча
Михаиловић и Јован Ристић трпели су велике дипломатске притиске. По-
сле новчане помоћи од око пола милиона рубаља у сребру коју је упутила то-
ком августа 1877. године, Русија је захтевала од Србије да одмах уђе у рат.
На овај захтев одговорено је да српска војска није спремна да ступи у дејство,
да јој је потребно додатно опремање, наоружавање и реорганизација. Да су
ове речи биле тачне потврдио је руски пуковник Бобриков, који је у Србију
стигао као специјални изасланик генералштаба руске армије, са задатком да
утврди у каквом се стању налази српска војска. И поред тога, Русија је затра-
жила да Србија на своју југоисточну границу пошаље трупе редовне војске,
што је Србија и урадила. Након тога, Русија је током октобра 1877. године
послала још пола милиона рубаља (Ристић, 1898, стр. 60–63).
Руска новчана помоћ била је од великог значаја за обнову српског војног
потенцијала. Пуковник Сава Грујић, тадашњи министар војни, извршио је
темељну реорганизацију српске војске. Сваки од 17 административних окру-
га давао је по једну „окружну војску“ (сем пожаревачког, који је давао две).
Под војном обавезом били су сви мушкарци између 20 и 50 година живота,
изузев оних који због болести или због неког другог посебног разлога нису
улазили у војну евиденцију. Сви батаљони из једног округа формирали су се
у бригаде. Више бригада чинило је корпус. Формирано је укупно пет корпу-
са: Шумадијски, са 15.500 бораца и 146 официра; Моравски, са 18.450 бораца
и 118 официра; Тимочки, са 22.150 војника и 124 официра; Јаворски са 13.100
војника и 66 официра; Дрински са 12.350 бораца и 54 официра. Касније је
образована још једна посебна јединица, Тимочко-зајечарска војска, са укуп-
но 8.800 припадника. Свака бригада имала је своју муницијску колону, зана-
тлијски, санитетски и провинијентски вод, а сваки батаљон своју посебну ко-
мору. Сваки батаљон активне војске бројао је укупно 800 бораца, а сваки ре-
зервни шест стотина. Уз сваки корпус ишао је одређени број топова. Пољске
батерије имале су по осам, а брдске по четири топа. На крају процеса реор-
ганизације, српска војска располагала је са 87.600 војника, 25 пољских и 12
брдских батерија (укупно 248 топова) (Илустрована ратна хроника, 1877,
стр. 285–289).
Десетог новембра 1877. године руски цар Александар II Романов (1855–
1881) упутио је званичан позив Србији да уђе у рат против Османског цар-
ства, инсистирајући да српска војска ступи у дејство за највише десет дана
(Ристић, 1898, стр. 68–71). Девет дана након тога српско државно руковод-
ЈОВАН Ј. АЛЕКСИЋ 111

ство одлучило је да услиши позив руског императора. Званичну проклама-
цију о објави рата одложила је изненадна војна побуна у Крагујевцу и Топо-
ли, која је трајала од 25. до 29. новембра 1877. године. Два дана након гушења
побуне, кнез Милан Обреновић објавио је ратну прокламацију којом је Кне-
жевина Србија ушла у рат против Османске империје (Стојанчевић, Мили-
ћевић, Попов, Јовановић, Екмечић, 1994, стр. 399).
Циљ Србије у овом рату било је ослобођење и присаједињење што већег
дела Старе Србије. На основу државног ратног плана, српска војска подели-
ла се у „нападну“ и „одбрамбену“. „Нападна војска“ састојала се из Морав-
ског, Тимочког и Шумадијског корпуса. Задатак Моравског корпуса био је
да Ниш одсече са југа и запада; Шумадијског да Ниш одсече са истока и да га
са истока опколи; Тимочког да заузме теснац Светог Николе и положај Ба-
бину Главу. Кад се опкољавање и заузимање Ниша заврши, Шумадијски и
Тимочки корпус требало је да образују „кооперациону армију“, која је има-
ла за задатак да дејствује у правцу Пирота и даље ка југу (Ратник, 1894, књ.
XXX, св. III, стр. 309–325). „Одбрамбена војска“ састојала се из Јаворског,
Дринског и делова Тимочког корпуса. Јаворски корпус имао је задатак да
дефанзивно делује према Сјеници, Дрински, према Босни, а делови Тимоч-
ког према Неготину и Зајечару (Исто, стр. 309–325).
Ратне операције српске војске текле су врло успешно. За нешто више од
месец дана, од децембра 1877. до краја јануара 1878. године, заузета су следећа
места: Куршумлија, Бела Паланка (или Ак Паланка, како се тада називала),
Лесковац, Пирот, Кула, Брезник, Трн, Радомир, Ниш и Врање (Лилић,
1997).
Након ослобођења Врања 19. јануара 1878. године, заповедник Шумадиј-
ског корпуса генерал Јован Белимарковић, 21. јануара наредио је командан-
ту Друге шумадијске дивизије да форсираним маршем наступа преко Гњи-
лана и заузме Приштину. Другој шумадијској дивизији додао је и два бата-
љона добровољаца.
У међувремену, османска цивилна и војна управа у Гњилану напустила је
ово место. Виђенији гњилански Срби у договору са командантом жандар-
мерије Суљчом буљубашом3 отворили су војне магацине, наоружали се и
поставили страже на најзначајнијим тачкама у вароши и око ње. Локални
3 Суљча буљубаша био је познат као честит и угледан човек, цењен код локалног станов-
ништва због своје праведности и заштитничког односа према свима који су били на ме-
ти насилника. О њему и његовом договору са гњиланским Србима о међусобној зашти-
ти после евакуације османске управе, вредно сведочанство оставио је Зарија Поповић,
знаменити српски просветни и национални радник из Косовског Поморавља: „И свако
дете у Гњилану познаје Суљчу буљубашу – старешину жандармерије. Арнаутин; има му

српски учитељ Зарија Поповић упутио је писмо „команданту српске вој-
ске“, којим му је поручио „да је турска власт напустила град, да војске нема,
и за то одмах да пошаље једно одељење и заузме град без икаква отпора“
(Поповић, 1900, стр. 72–74). Одговор је убрзо стигао од потпоручника
Алексе Радојичића, који је рекао да се са војском налази у селу Доморовцу и
да би волео да уђе у Гњилане, али да нема наређење од Врховне команде (Ис-
то, 1900, стр. 72–74).
Сутрадан ујутру, опажено је присуство наоружаних Арбанаса и Черкеза
на четири до пет километара од Гњилана. Гњилански Срби мислили су да се
спрема нови напад на њих,4 па су преко Зарије Поповића поново писали
српској војсци, у нади да ће њене трупе што пре ући у њихову варош. Одго-
вор је убрзо стигао од капетана Михаила Барјактаревића, у којем је стајало
да ће његова бригада брзо доћи и да ће, у знак поштовања и захвалности,
Суљчи буљубаши и његовим заптијама допустити да носе оружје (Исто,
1900, стр. 72–74). Тако је и било.
око 50 година; мало вишег узраста; добро развијен. Носи обичан црвен фес, повезан цр-
ном марамом, а испод феса белу плетену капу (терлеме); на леђима чепкенлију од цена
сукна, испод ње џемадан од црвене чохе; црне уске чакшире; силав за појасом и у силаву
пар пиштоља сребрњака с главама окренутим на више, а о бедри фишеклије и остале
дрангулије… Брије и браду у бркове… Ход му је лаган, поуздан и достојанствен… За њим
у пристојном одстојању увек иде по један заптија. Не пије као многи други, већ би пред
вече свратио у чиј српски дућан и попио би чашицу ракије, уз комадић шећера. То му је
било све пиће. Кад би седео, увек би ноге подавио пода се, као да клечи. Врло је мало го-
ворио. Арнаути су га се страшно бојали, а Срби су га веома поштовали. Он је био бра-
нич сиротиње, бранич жртава обести арнаутске. Лопови несу могли дуго да опстану –
јер ето им Суљче у потеру! Арнаути су веровали, да Суљчу не бије пушчано зрно… Јед-
ног вечера добијем поруку од Суљче, да дођем у кућу Јована Петровића на састанак.
Одох. Кад остасмо сами рече ми: „Хоџа! Је ли тврда вера да остане тајна ово што ћемо
сада говорити? – Тврда вера! Србин ће доћи, настави Суљча, и право је да дође. Његово
је било, па ће опет његово бити. Бог ће му дати, јер не може више ни он да гледа неправ-
де, што се чине сиротињи. Али сиротиња може још да страда: или да пострада од Арна-
ута или Черкеза, или од српских башибозука (добровољаца). Ја с мојом кућом, моје зап-
тије и још неколико кућа муслиманске сиротиње нећемо никуд да идемо. Суђено је тако
да буде, а ми се покоравамо судбини. Ну хоћу напред реч од тебе: је ли беса, да ћеш ти
нас и ову муслиманску сиротињу бранити од српских башибозука? – Беса!… А ево и мо-
је бесе: да ћу ја вас бранити док ми је главе на раменима!… Тако углависмо међусобни са-
вез са одбрану!“ (Поповић, 1900, стр. 66–67).
4 Уочи доласка српске војске на простор Косовског Поморавља, Черкези су опљачкали
Србе у Гњилану. Тада је, према казивању српског путописца и дипломате Тодора Стан-
ковића, у одбрани своје породице, дома и имања погинуо Ђорђе Ропоћанац, а још неко-
лико Срба је рањено. Тај догађај у гњиланском крају остао је упамћен под именом
„Пљачка“ (Станковић, 1910, стр. 8–9).

Двадесет трећег јануара 1878. године, око подне, српска војска ушла је у
Гњилане. Њој су у сусрет изашли највиђенији локални Срби, али и Арбана-
си и Турци који се нису плашили њеног доласка. Историјски моменат сусре-
та српских војника и Гњиланаца живописно је овековечио поменути учитељ
Поповић речима:
„Ах, велик је то дан!… Величанствен је тренутак!… благословен је… јер га тек ве-
кови доноси!… Коњица је српска пред нама… Лагано иде… А ми јој се журимо
на сусрет. У један мах хаџи Стајко ме ухвати за руку и стеже, па, у необичној ра-
дости, која кроз сузе говори, чисто не верујући својим очима, не знајући је ли
ово јава или сан, који се од Косова снива, упита ме: ʼЈе ли ово истина?ʼ – Истина
је, хаџија! Ово је српска војска!… Ми смо слободни!… Старац се сав наслони на
мене, дал у мал не падох, те викнух за снег… расхладисмо чело хаџијино, а он
отвори очи и прошапута речи Симеуна Богопримца: ʼСад ми, Господе, прими
душу – радо ћу умрети, јер моје очи видеше спасење!ʼ Гњиланци притрчаше ко-
њима па их грле… љубе… љубе у лица, рамена, руке, колена, ноге… коња – како
ко стигне – љубе и плачу. И војници бришу сузе… Тишина… Да, необична ра-
дост не може да се искаже обичним усклицима. Највећа је и најсвечанија – ти-
шина! Ја се једва прибрах те поздравих војску. Руком пружих на Косово, да је
близу… нека похита, да мученицима… потомцима косовских јунака слободу
донесе! Заврших са Живео Кнез Ослободилац! Војска громко прихвати:
ʼЖивео!ʼ… а необична осећања ослободилаца и ослобођених спојише се у ур-
небесна клицања: ʼЖивео!ʼ… ʼЖивео!ʼ… ʼЖивео!ʼ…“ (Исто, 1900, стр. 72–74).
Доиста, појава српских војника у срцу Косовског Поморавља после неко-

лико векова османске окупације за локални српски живаљ био је догађај од
највеће важности и истинске радости. За локално мухамеданско становни-
штво то је пак био разлог за зебњу, страх и неизвесност. Плашили су се осве-
те српске војске због насиља које су чинили арбанашки башибозуци и Чер-
кези у Гњилану, повлачећи се после изгубљене битке код Врања.5
5 „Бејаше то гром за Турке, а за Србе бејаше, онај радосни поклич, који мртве буђаше, да
устану да живе! […] И Турци, − и ако сунце још не бејаше на заходу своме − у један мах
стадоше дућане своје затварати. Наста лупњава ћепенака… Звечање катанаца… Страхо-
вита журба… Турци беже својим кућама… Само би на сусрету један другоме могли у
страху да рекну, и то више махањем руку да кажу: ‘Србин дође!’… ‘Србин дође!’… па би
убрзали кораке… Док стигоше кућама, а оно ствари неке већ изнесене у двориште и дру-
ге се износе. Везују се ствари… Закивају сандуци – спремају се за бекство. Лупњава… Ви-
ка… Врисак деце… Писак була: ‘Јаој нама!’ ‘Србин дође!’… ‘Србин дође!’ ‘На Поповицу
Србин дође!’… ‘Јаој нама!’… ‘Јаој нама!’… И Срби затварају своје дућане, и Срби трче
својим кућама, али радосни, срећни…“ (Поповић, 1906, стр. 102).

Гњилане је у то доба било варошица „турско-источњачког“ и „патријар-
халног“ типа. Ово место представљало је административни центар гњилан-
ске казе у саставу приштинског санџака Косовског вилајета (Урошевић,
2001, стр. 10).
Гњиланске улице биле су доста широке и праве, нетипичне за оријенталне

вароши. Куће су биле мале, приземне, изграђене од плетери или неког дру-
гог слабог материјала и покривене сламом. Најраскошнији објекат у Гњила-
ну били су двори бегова Џинића, најмоћније и најутицајније локалне поро-
дице, која је до 1865. године господарила гњиланском нахијом. За време
њихове власти Гњилане је заменило Ново Брдо, и то у административном
погледу (донекле и у привредном). Ово место се у то доба рачунало као цен-
тар новобрдске казе (Исто, стр. 10–13).
Да би што пре повећали број становника Гњилана, бегови Џинић објави-

ли су да ће свако ко се жели населити у Гњилану добити земљу по врло по-
вољној цени. Тада су се у Гњилану почели насељавати Срби из горњеморав-
ских, изморничких и криворечких села и Турци из Новог Брда. Турци су се
насељавали у кварту званом Џам-Махала, а изнад турске групе кућа насеља-
вали су се Роми муслиманске вероисповести. Срби су се најчешће насељава-
ли у делу Гњилана који се звао Чивл’ук. Српске делове Гњилана чинили су
још и квартови Варош-Махала (око православне цркве) и доњи део насеља
Бачевина (Исто, стр. 10–13).
Из горњеморавских села тада су досељени Крагићи из Пожерања, Попо-

вићи (или Џомићи) из Подгорца; из изморничких села Поп-Антићи из Ра-
нилуга (даљом старином из Црне Горе), Биволаревићи из Подграђа, а из
Изморника уопште Трумпићи, Коларци, Фурунци и Симоновићи; из но-
вобрдске Криве Реке Кећини или Арсићи из Туђевца, Цицкићи из Мозго-
ва, Шубарци из Стрезовца (даљом старином из Жбевца код Ристовца) и Ба-
римци из Клобукара (даљом старином из Сиринића). Из села у ближој
околини Гњилана били су Цветановићи из Шилова (даљом старином из
Прилепа) и Рајчићи из Пасјана (даљом старином из Шумадије) (Исто,
стр. 18).
Из Врања су се у Гњилане доселили Мицићи (даљом старином од Црне

Горе), Менковци, Какарица и Ивковићи, а из Приштине Божовићи (даљом
старином из Старог Колашина) и Нићикушини. Из других, удаљенијих
крајева, потицали су Гинићи или Чокчићи из Немањице (Овче Поље), Ра-

данци из Ораховице (Радовиште), Димићи из Црне Горе, Нешићи из Бо-
сне, Антићи или Гоге из Призрена (пореклом Цинцари) (Исто, стр. 18).
Турско и арбанашко становништво је у Гњилану у почетку било мало-
бројно. Неколико турских кућа, које су имале читлуке у новобрдској околи-
ни, прешло је у Гњилане (у Гњилану су живеле две турске породице Новобр-
дали, што значи Новобрђани). Из Новог Брда досељени су Диздарци, који
су до доласка Џинића били „диздари“, градски заповедници Новог Брда.
Доцније, нарочито после 1830. године, турско и арбанашко становништво
долазило је из Врања, Лесковца, Приштине, Ђаковице и других места, па су
се и Арбанаси из гњиланске околине насељавали у Гњилане. Већи је број
ових муслиманских досељеника, нарочито са села, задржао арбанашки језик
који свакако показује његово арбанашко порекло. Ипак, треба рећи да је
међу муслиманима турског језика већи део био арбанашког порекла који је,
живећи у Гњилану или у другим варошима из којих се доселио, примио тур-
ски језик. Међу њима су се за праве Турке сматрали једино Мула Шерифови
и Агуш-агини. Сви остали досељеници турског језика били су арбанашког
порекла. Највећи део њих доселио се из Малесије, из арбанашког фиса Кра-
снићи. Исто такви муслимани турског језика, а арбанашког порекла били су
Исен-пашини, досељеници из Ђаковице и Саит-агини, старином из северне
Албаније. Арбанаси у Гњилану, досељени из околине ове вароши, такође су
старином били из северне Албаније и то од различитих фисова. Највише их
је било од Краснића, Гашија, Бериша и Сопа. Ромско становништво ислам-
ске веросиповести у почетку се досељавало делом из околних села, а делом
из села око Прешевске Моравице и Куманова. У Гњилану и околини било је
и Черкеза, који су досељени током 60-их година XIX века са Кавказа (Исто,
стр. 19–23).
У моменту ослобођења Гњилана распоред српских трупа у Косовском
Поморављу био је следећи:
Рудничка бригада II Шумадијске дивизије:
– Моравски батаљон у Паралову, коњица пред Коретиштем; Добровољ-
ци у Добротину; Качерски и Други гружански батаљон у Коретишту са
бригадним штабом, брдска батерија око Чебинца (мисли се на село Зе-
бинце, претпостављамо да се ради о грешки писара, прим. аут.); Црно-
горски батаљон са лаком батеријом у Гњилану;
– Крагујевачка бригада (четири батаљона) око села Ропотова, Први гру-
жански батаљон у селу Власита;6

– Штаб II Шумадијске дивизије био је у Гњилану, а штаб Корпуса у Вра-
њу.7
Насупрот српској војсци стајале су османске трупе у следећем распореду:
– На линији Преполац–Подујево: седам табора, два ескадрона, једна ба-
терија и „3–4.000 Арнаута“;
– Приштина: око 2.000 Индадије;
– Митровица: два табора;
– Куманово: десет табора, два ескадрона и осам топова „са нешто
Арнаута“.8
Моравски батаљон са добровољцима није се дуго задржавао на својим по-
зицијама, већ је продужио ка Приштини, преко села Коретишта. Један
одред добровољаца упутио се ка Куманову. Командант Рудничке бригаде II
Шумадијске дивизије, мајор Радомир Путник, свратио је са својим штабом
у двор кајмакама. Током вечери 23. јануара 1878. године наредио је коман-
данту добровољачке чете, поручнику Милошу Сандићу, да за један дан из
Бресаљице дође до Добротина, да ту пресече железничку пругу, да настави
са напредовањем у правцу Грачанице, где би успоставио везу са главнином
Шумадијске дивизије, која би од Лабљана ишла према Мрамору, тј. према
Приштини (Книћанин, 1880, стр. 356). Овај задатак био је успешно извршен
– добровољци поручника Милоша Сандића су, током ноћи, преко Понеша,
једва проходне клисуре планине Орме, Добротина и Гуштерице, рано ују-
тру стигли до Грачанице, где су са одушевљењем дочекани од стране два пра-
вославна свештеника и великог броја Срба из овог места и његове околине
(Исто, стр. 356–357). Добивши вести о успешном напредовању српских тру-
па, штаб мајора Радомира Путника кренуо је ка Приштини. Међутим, на-
кон тога стигла је наредба да се прекине са даљим акцијама, јер је закључено
примирје.
За то време, у Гњилану су Зарија Поповић и Суљча буљубаша правили
планове око заједничке управе у ослобођеној вароши и очувању безбедно-
сти њених становника. Договорено је да Суљча буљубаша са својим заптија-
6 Пошто у околини Гњилана не постоји ниједно село са тим називом, вероватно се ради
о још једној грешки састављача овог извештаја.
7 Архив Србије (АС), фонд Поклони и откупи (ПО), кутија 29 (к. 29), документ бр. 132
(АС, ПО – к. 29, 132), број и распоред српских и турских трупа у време закљученог при-
мирја (22. јануара 1878. године).
8 АС, ПО – к. 29, 132, број и распоред српских и турских трупа у време закљученог при-
мирја (22. јануара 1878. године).

ма изабере одређени број гњиланских Срба и организује национално мешо-
виту стражарну чету под својом командом. Локални Срби, дотад лишени
права на слободно ношење оружја, отимали су се о ову дужност, која је за
њих била симбол части, поноса и сигурности.9
Тона Ивановић, који је пре избијања рата био кмет, распоређивао је војне
старешине и војнике по гњиланским кућама. У кући локалног проте сме-
штен је командант Шумадијске дивизије, пуковник Љуба Ивановић, а у
кући Зарије Поповића интендант Шумадијске дивизије Светозар Милоса-
вљевић, командант стана Михаило Остоја и судски писар Драгутин Стамен-
ковић. У згради митрополије свој привремени смештај нашли су интендант
Рудничке бригаде Никола Стојковић, благајник и судски рачуновођа Ан-
дрија Буђевац, судски писар Сима Костић и државни шумар Јаков Марко-
вић (Поповић, 1900, стр. 78–79).
У вароши је образован општински суд, у коме су чланови били угледни
Гњиланци којима нису биле додељене војне дужности. Канцеларије начел-
ника станице и управника магацина смештене су у двору бегова Џинића. За
општинског писара одређен је учитељ Трајко Антић, а за помоћника начел-
ника Зарија Поповић (Исто, стр. 79).
На празник Света Три Јерарха, 30. јануара 1878. године, одржана је слу-
жба у гњиланској цркви са благодарењем за ослобођење. Чинодејствовали
су прота гњилански и бригадни свештеници, јеромонах Генадије и поп Ми-
хаило Протић. У молитвама током службе помињао се митрополит бео-
градски Михаило, уместо митрополита призренског Мелетија. У цркви је,
поред Гњиланаца, било и српских војника са официрима. На крају благода-
рења пригодну беседу одржао је Зарија Поповић (Исто, стр. 79).
У вароши је владала права празнична атмосфера. Како су се на улици, у ду-
ћану, или у механи Срби сретали, љубили су се и поздрављали честитком:
„Светло ти око!“10. Носили су најсвечаније рухо које су имали. Састајали су
9 „И старо и младо драговољно и с одушевљењем нуди се за војне службе и дужности. Ја
отворих магацин и давах оружје и муницију… Дика Ђорђевић, иако му је око шездесет
година, иако никада у веку неје носио опанке, сад је притегао опанке, опасао силав, у њ
забоо пиштоље, а у руку дохватио дугу пушку, па весео, срећан, оде у Криву Реку, да –
покорава Арнауте. Јован кујунџија, који се и онако разметао својим јунаштвом, тако ис-
то наоружан до зуба, оде одушевљен ка Голаку. Стева Вићентијевић је десетар у Суљчи-
ној чети, и једно вече, кад сам се доцкан враћао кући, прати ме с четири своја војника!“
(Поповић, 1900, стр. 77–78).
10 Речима „Светло ти око!“ честитала се принова, венчање, крштење и уопште какав радо-
стан, срећан догађај, а онај коме се честита одговарао би: „Да си жив и здрав!“ или „И те-
би светло око!“ (прим. аут.).

се са рођацима и пријатељима из другог краја, да „прозборе реч-две“, да
виде како је ко прошао током ратних дејстава, јесу ли сви живи и здрави, да
једни с другима поделе срећу што су дочекали да се „врати наше царство“.
Неретко спомињани актер тих догађаја, учени Зарија Поповић, на врло упе-
чатљив начин преноси тадашње расположење гњиланских Срба: „Ово су
први тренуци слободнога живота! Не, ово је само сан, лепи сан. Јер како да
назовем прве дане у животу, у слободи, после дугогодишњег робовања, у
коме смо, као осуђеници, очекивали само извршење смртне казне…? Не, ово
је сан, а у сну ми смо несвесни свога живота, своје слободе… Проћи ће седми-
це, месеци… године, и ми ћемо се пробудити, и тек онда осетити сву драж
новога живота… ослобођења и уједињења!… За нас је прави живот у будућ-
ности, јер је ово тек сад ʼдошло наше царство’!“ (Исто, стр. 80–82). Њихова
радост, међутим, није дуго трајала.
Како је примирјем у Једрену било одређено да се српска војска повуче на
линију до села Кончуља (околина Бујановца), из Грачанице су се 26. јануара
1878. године најпре повукли коњаници поручника Никетића, а затим и до-
бровољци поручника Сандића из Добротина. Кратко су се задржали у селу
Понешу код Гњилана, а затим сасвим повукли са косовског простора (Ђор-
ђевић, 1993, стр. 58).
Тачка 3. Једренског примирја предвиђала је демаркациону линију раздва-
јања између српских и османских трупа од Џумаје и Струме преко Ћустен-
дила, Врања, Големе Паланке, села Меслитра, планине Грапашнице, села
Љубиче до границе новопазарског санџака, па се одатле везивала са Срби-
јом „на тачки званој Копаоник планина“ (Исто, стр. 58). Следећи члан поме-
нутог уговора налагао је да се обе стране, најдаље у року од три дана, повуку
ван означених линија. То је практично значило да се српска војска у најкра-
ћем року мора дислоцирати са територије приштинске и гњиланске казе на
демаркациону границу између нишког и приштинског санџака. Од 10. до 12.
фебруара 1878. године у Врању је заседала српско-османска војна комисија,
која је, уз посредништво руског пуковника Бобрикова, имала за задатак да
утврди дефинитивну границу раздвајања између две стране. Као резултат
преговора, потписан је посебан протокол који је предвиђао следеће: грани-
ца ће ићи од Биљачког хана и венаца Карадага, пресецајући (Биначку) Мора-
ву и теснац на три километра уз реку изнад села Кончуља, тачно у средини
теснаца; од те тачке, гранична линија ће се пењати на вододелницу Трнаве и
Криве реке, поново се састајући на граници приштинског и нишког санџака,
на три километра источно од села Ротоштице, даље пратећи ову линију до
планина Гољак и Велиглава, силазећи у долину Лаба, затим преко села Љуп-

че и даљим брдско-планинским венцима до границе новопазарског санџака,
код извора потока Бистрице, везујући се са границом Кнежевине Србије код
Сувог Рудишта на Копаонику (Стојанчевић, 1980, стр. 469). Споразум је
потписан 13. фебруара 1878. године. Обе стране су се обавезале да ће га при-
менити у року од пет дана (Исто, стр. 469).
Резултат овог протокола практично значио је да се српској војсци одузи-
ма територија гњиланске и приштинске казе коју је заузела током рата. Ме-
ђутим, потписани споразум имао је привремени карактер, јер је његов сми-
сао био у томе да утврди прелазно стање до постизања коначног мировног
договора између Србије и Османског царства. Званична Србија веровала је
да ће ти крајеви на крају мировног процеса бити у њеним границама. У ме-
ђувремену, српска влада је руским дипломатама у Једрену послала захтев за
прикључење нишког, новопазарског, призренског и скопског санџака Ср-
бији. Кад су шефови руске делегације у Једрену, односно Сан Стефану, Ни-
колај Павлович Игњатијев и Александар Иванович Нелидов ове захтеве од-
били, српска влада је преко војно-дипломатске мисије Милојка Лешјанина
своје захтеве ревидирала; са максималистичких их је свела на минимали-
стичке: тражила је да се бар вучитрнска, приштинска и гњиланска каза при-
поје Србији заједно са територијама нишког и новопазарског санџака (Сто-
јанчевић, 1977, стр. 119). Међутим, и то је одбијено.
Гласине о повлачењу српске војске са простора Косова у Гњилану при-
мљене су са зебњом и неверицом. У почетку се мислило да се ради о непри-
јатељској пропаганди. Међутим, кад се кренуло са организованим транс-
портовањем пшенице и кукуруза из Гњилана у Врање, наслутило се да су гла-
сине истините. Српска војска се дефинитивно спремала на повлачење.
Заједно са њом и новоформирани органи локалне власти и значајан број ста-
новника српске националности.
„Улицом војска пролази: враћа се с позиција које је јутрос напустила. За вој-
ском иду сељани и грађани: мушко, женско, старо, младо… Добош лупа. Тру-
ба свира. Али и кроз глас трубин и кроз лупњаву добоша пробија кукњава ста-
раца, жене, деце, која напуштају своја огњишта, своја имања, своје гробове!
Жалосна слика! […] Један старац води за руку унуче. Дете плаче, а старац бри-
ше своје усахле очи… брише сузе и посрће! Један мушкарац бос, води једну козу
везану за рогове… води све благо своје! Коза неће да иде, а он стао па плаче… не
зна шта ће. Сустиже га мајка. На плећима јој увезана колевка са малим дететом,
а на глави тепсија с котлићем и неким завежљајем… све покућство, све одело
њихово! Друга жена с великим трбухом… једва иде и брехће под теретом. Муж
јој узео једно дете у наручје, а друго води за руку. Ћерка им тера краву, на којој
су неке поњаве и крпе!… Неки су с колима. У колима су жене, деца и најпотреб-

није од покривке и покућства. Мушкарци су око кола… онако исто како смо
пре двадесетак дана гледали Арнауте. Неки су појахали коње, а неки натовари-
ли коње и терају их пред собом. Они који остају код кућа – који се или несу за-
мерили, те се не боје повратка турскога, или се уздају у пријатељство кога Тур-
чина или Арнаутина – испраћају нас, љубе се с нама и плачу… плачемо сви. И
ако живимо у нади да ћемо се опет с војском српском вратити, али нека црна
слутња угнездила се у души нашој, па мало, мало, потисне и угуши и веру и на-
ду… Турска је војска на домаку Гњилана… лагано и све више приближује се… а
војска српска оставља Гњилане. Врши се смена, жалосна по Србе смена… […]
Сутрадан сретамо у путу многе бегунце – српске породице, како из Гњилана
тако и из села, које је војска напустила. Упутило се за војском… не зна ни куда
ће ни докле ће. Сретамо болесне жене… прозеблу гладну децу. У Кончуљу, на
путу, једна жена родила; болесна је на умору. Очајање!… Куда погледамо, ви-
димо само јад… осећамо само бол у души, бол и клетву… Ах, Сан-Стефане!“
(Поповић, 1900, стр. 96–98).
Санстефанским уговором, 19. фебруара 1878. године, потписан је мир из-

међу Русије и Османског царства. Његовим одредбама створена је аутоном-
на Кнежевина Бугарска, која је требало да обухвати бугарску националну те-
риторију од Дунава до Егејског мора, затим пиротски и врањски округ, целу
Вардарску Македонију, као и неке крајеве данашње источне Албаније и се-
верне Грчке. Лука Солун није била обухваћена санстефанским границама
Бугарске, али је Бугарској дат широк приступ Егејском мору са градом Кава-
лом. Предвиђена источна граница Бугарске стизала је чак до под сам Цари-
град. Кнежевини Србији призната је државна независност и одређено тери-
торијално проширење које је обухватало Ниш, Лесковац и Топлицу, као и
Лаб и делове новопазарске и косовскомитровачке нахије, али без Новог Па-
зара и Косовске Митровице. Црној Гори је такође призната независност и
одређено велико проширење: уз градове Никшић, Гацко, Спуж, Подгори-
цу и Жабљак, припао јој је и Бар, преко којег је добила излаз на Јадранско
море. Ипак, две трећине предвиђене територије, Црна Гора је тек требало
да заузме од Турака и Арбанаса. За Босну и Херцеговину, Епир, Тесалију и
Крит, мировни уговор предвиђао је широке административне реформе у
оквиру Османског царства, с тим што је Русија нагласила да, сходно својим
обавезама из Рајхштата, нема ништа против ни аустроугарске окупације Бо-
сне и Херцеговине. Румунији је призната државна независност и додељена
јој је територијална компензација у Добруџи за изгубљену Бесарабију, која
је директно присаједињена Русији (Војводић, Живојиновић, Митровић, Са-
марџић, 1978, стр. 103–104; Попов, 2010, стр. 234–241).

Одлуке Санстефанског мира за Србију и њену јавност представљале су
прави шок. Стварање Велике Бугарске на рачун неспорних српских крајева
на које је Кнежевина Србија претендовала, а неке од њих у току рата и заузе-
ла, схваћено је као страшна неправда и понижење. Русија се од „мајке“, вели-
ке словенске и православне заштитнице, претворила у „злу маћеху“, која
безобзирно гази по животним интересима српског народа. Због тога су срп-
ске дипломате руском министарству спољних послова слале бројне проте-
сте и приговоре, тражећи објашњење за такав однос Русије према Србији.
Огорчење српске владе достигло је врхунац када је на један такав приговор
помоћник министра иностраних дела Русије Александар Карлович Гирс од-
говорио да у политици руске царске владе „најпре иду интереси руски, па
онда бугарски, па тек после њих долазе српски, а има прилика, у којима бу-
гарски интереси стоје на равној нози са рускима“ (Ристић, 1898, стр. 134–
144). Такав став преобратио је младог српског кнеза Милана Обреновића од
убеђеног русофила до заговорника сарадње са Аустроугарском.
Српско становништво које је одредбама Санстефанског уговора остало у
границама Османског царства или Велике Бугарске није се мирило са сво-
јом предодређеном судбином. Широм Старе Србије почело је прикупљање
потписа за петиције у којима се тражило ослобођење српских крајева и њи-
хово припајање Кнежевини Србији. Ове народне петиције слате су кнезу
Милану Обреновићу, руском цару и представницима великих сила. У сре-
дишту свих активности око прикупљања и слања народних адреса и молби
налазио се „Одбор за ослобођење Старе Србије и Македоније“ који је 1877.
године био основан у Београду (Војводић, Живојиновић, Митровић, Са-
марџић, 1978, стр. 322–325). Прве петиције у име гњиланских Срба кнезу
Милану Обреновићу послали су Зафир Поповић и Хаџи-Танаско Ха-
џи-Павловић 23. априла 1878. године (Српске новине, 6. 5. 1878, стр. 1). У пе-
тицији која је јуна 1878. године упућена британском конзулу Маршалу у Вра-
њу, Срби из гњиланске нахије (Гњилане, Пасјане, Ранилуг, Ропотово, Домо-
ровце, Коретиште, Станишор, Партеш, Понеш, Будригa, Мочарe…),
истакли су да су они били и остали Срби, а не Бугари и да их као такве треба
припојити српској, а не бугарској кнежевини.11 У наведеном документу са је-
дом су закључили да се „велике силе заузимају само за Бугаре, док о несрећ-
ној судбини српског народа у Турској, нико не води рачуна“ (Недељковић,
2013, стр. 70). Јеврем Грујић, министар правде и унутрашњих дела Кнежеви-
не Србије, упутио је 9. јуна 1878. године депешу Јовану Ристићу којом му са-
општава да Срби у Гњиланској нахији „трпе зло од Турака“ и да „само у при-
дружењу Србији виде спасење своје“.12 Преко дечанског игумана Саве (Бара-

ћа) гњилански Срби су заједно са сународницима из других крајева Старе
Србије упутили апел Берлинском конгресу којим су од представника вели-
ких сила тражили да узму у обзир проблеме са којима су се стално суочавали
– убиствима, малтретирањима, уценама, пљачкама и другим облицима на-
силничког деловања, због којег су многи били приморани на исељавање.
Ипак, њихове молбе биле су узалудне. Одредбама Берлинског конгреса,
Косовско Поморавље остало је у саставу Османског царства. Како је та одлу-
ка деловала на локални српски живаљ, можда најбоље описују стихови који
су настали у том периоду:
„Ој Гилане пуста варош,
зар за тебе нема радост,
дође Србин па се врати,
а Гилане још да пати“
(Поповић, 1900, стр. 108).
Гњилански Срби свој сан о ослобођењу нису досањали. Били су примора-

ни да остану део Османске империје. Наставак свог сна морали су да чекају
пуне 34 године – до јесени 1912. године.
Извори
НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ
Архив Србије, фонд Министарства иностраних дела – политичко оделење (МИД–
ПО).
Архив Србије, фонд Поклони и откупи.

11 Треба рећи да се Изморник од 1870. до 1878. године налазио на удару снажне егзархијске
пропаганде, која је имала за циљ бугаризацију доњег дела гњиланске казе. Ово подручје
се у том периоду налазило под директном управом бугарских владика. Изморник је по
плановима бугарских националних радника требало да буде центар егзархијске агита-
ције, одакле би се бугарски утицај преко Горње Мораве ширио даље кроз читаву Стару
Србију. И поред великог притиска на тамошње српско становништво, успеси егзархи-
ста у Изморнику били су скоро безначајни. Егзархисти су на своју страну успели да при-
добију само неколико сеоских свештеника. Српске црквено-школске општине и народ
у овом крају одлучно су се супротставили бугарској пропаганди, одбијајући сваку по-
моћ коју су им егзархисти упорно нудили (Недељковић, 2013, стр. 69).
12 Архив Србије (АС), Министарство иностраних дела – политичко оделење (МИД–ПО),
Nº 426, Б/1, документ I/58, ролна 45, Грујић – Ристићу, 9. јуна 1878. године.

ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ
Лилић, Б. (1997). Други српско-турски рат 1877/78. године и ослобођење крајева Југо-
источне Србије: историјска грађа. Пирот: Хемиклас.
Војводић М., Живојиновић Д. Р., Митровић А., Самарџић Р. (1978). Србија 1878: до-
кументи. Београд: Српска књижевна задруга.
ПЕРИОДИКА
Илустрована ратна хроника – Нови Сад.
Ратник – Београд.
Српске новине – Београд.
Ђорђевић, З. (1993). Политичко-просветна делатност Србије на Косову и Метохи-
ји у XIX и почетком XX века. Призрен: Скупштина општине.
Јовановић, С. (1934). Влада Милана Обреновића, књ. 2. Београд: Геца Кон.
Книћанин, А. С. (1880). Ратни дневник. Књига друга. Други рат 1877–1878. Београд:
Државна штампарија.
Недељковић, С. (2013). Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870–
1878). Српске студије, 4, 61−72.
Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1790–1914): Друштвена и политичка историја
Европе (1871–1914). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Поповић, З. Р. (1900). Пред Косовом: белешке из доба 1874–1878. године. Београд: Др-
жавна штампарија Краљевине Србије.
Поповић, З. Р. (1906). Слике из Старе Србије. Сремски Карловци: Српска мана-
стирска штампарија.
Ристић J. (1898). Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобође-
ње и независност: 1875–1878. књ. 2. Београд: Штампарија код „Просвете“ – С. Хо-
ровица.
Станковић, Т. П. (1910). Путне белешке по Старој Србији 1871–1898. Београд:
Штампарија Ђ. Мунца и М. Карића.
Стојанчевић, В. (1977). Мисија генерала Милојка Лешјанина у Сан Стефану пред за-
кључење руско-турског уговора 1878. године. Годишњак града Београда, XXIV,
115–124.
Стојанчевић, В. (1980). Прво ослобођење Косова од стране српске војске у рату
1877–1878. У: Љ. Алексић, Д. Милић, В. Стојанчевић (ур.), Зборник радова са на-
учног скупа: Србија у завршној фази Велике источне кризе (1877–1878) (459−474).
Београд: Историјски институт.

Стојанчевић, В., Милићевић, Ј., Попов, Ч., Јовановић, Р., Екмечић, Е. (1994). Исто-
рија српског народа, књ. 5 (од Првог устанка до Берлинског устанка 1804−1878).
Београд: Српска књижевна задруга.
Урошевић, А. (2001). О Косову: антропогеографске студије и други списи. Приштина

− Гњилане: Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић – Институт за
српску културу − Књижара „Свети Сава“.
JOVAN J. ALEKSIĆ
Faculty of Philosophy, Department for History
ON THE SHORT-TERM LIBERATION OF GNJILANE

DURING THE SECOND SERBIAN-TURKISH WAR (1877–1878)
Summary
The second Serbian-Turkish War represents a particularly important stage in

the struggle for national liberation and the restoration of Serbian statehood. By
its end, Serbia finally achieved its full independence in the San Stefano Peace
Agreement (with great dissatisfaction with its provisions, especially the borders
of "Great Bulgaria"), which was, with many diplomatic efforts, confirmed four
months later at the Berlin Congress. During the war operations in the winter of
1878-1878, two battalions of the Rudnik Brigade under the command of the
Major (later Duke) Radomir Putnik entered Gnjilane. The occurrence of Ser-
bian soldiers in the heart of Kosovo Pomoravlje after centuries of Ottoman oc-
cupation was an event of the greatest importance and genuine joy for the local
Serbian life. "The Gnjilans greet the horsemen, and they thrust themselves at
them … they kiss them on the cheeks, shoulders, hands, knees, legs as they arrive
- they kiss and cry," one contemporary wrote. The Gnjilane Serbs believed they
were free. However, their happiness did not last long. Less than a month later,
the Serbian army had to retreat. By the decrees of the Berlin Congress, Gnjilane
remained within the Ottoman Empire. Its new liberation had to wait until the
autumn of 1912.
Keywords: Gnjilane, liberation, Second Serbian-Turkish War, Radomir Put-

nik, Zarija Popović, Suljča buljubaša, Treaty of San Stefano, Treaty of Berlin.

271.222(497.11)-523.6"1924/1945"
УРОШ Д. МИКЕТИЋ1
Катедра за историју
ЗАПИСИ КЊИГЕ ГОСТИЈУ МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ

1930–1934. ГОДИНЕ
Књига гостију манастира Високи Дечани отворена је уписивањем краља

Александра Карађорђевића 1924. године. Рад анализира прибележене за-
писе у периоду 1930–1934. године, настојећи да утврди одређене садр-
жинске сродности. Растумачено је укупно 122 записа, а немали број остао
непознат услед делимичне или тоталне нечиткости. Доминантна тенден-
ција у овим примерима била је инсистирање на посебности и изузетно-
сти манастира у српском народу и шире, затим глорификовање култа ма-
настирског ктитора св. Стефана Дечанског, односно владајуће династије
Карађорђевић (краљ Александар), али се, врло често, позивало и на све-
страну личност архимандрита манастира Леонтија Нинковића.
Кључне речи: Косово и Метохија, Високи Дечани, 1930–1934, књига за-
писа, анализа.
Књига гостију манастира Високи Дечани 1924–1945 постала је, макар по

нашим сазнањима, предмет научног истраживања релативно скоро (парци-
јално Јевремовић, 1991, стр. 94–106; у целини као извор Ристановић, 2015,
стр. 77–99).2 Зато са научног аспекта делује оправдано њено дубље проучава-
1 urosmiketic@gmail.com
Рад је написан у оквиру пројекта Косово и Метохија између националног идентитета
и евроинтеграција (ев. бр. 47023), који је одобрило и финансира Министарство просве-
те, науке и технолошког развоја Републике Србије. Захваљујемо управи манастира Ви-
соки Дечани на помоћи и сарадњи при изради овог рада.
2 У даљем тексту коришћен је најчешће краћи (алтернативни) назив Споменица.
127
ње и сагледавање, како би се добила јаснија и шира слика о манастиру у овом
периоду. Сем тога, актуелна политичка дешавања, тј. континуирано и агре-
сивно албанско насртање на физички опстанак и, нарочито, културну ба-
штину Срба Косова и Метохија, додатни су научни стимуланс да се овај
извор, премда засад овако парцијално, презентује научној јавности.
Свој суд о различитим аспектима манастирске историје дала су знатна
мултидисциплинарна истраживања, манастир је описиван и у бројним пу-
тописима, те опеван у српској поезији. Немамо амбицију обрађивати свако
од ових питања засебно, већ ћемо укратко дати готово једноличне закључке
истих. У научним круговима упечатљиво је мишљење о високој историјској
и културној улози манастира. Ђорђе Мано–Зиси (1934, стр. 1) и Павле Ми-
јовић (1977, стр. 12) указали су на врхунску уметничку вредност манастира;
Душана Батаковића је напоменуо је пак да су посетиоци задужбине св. краља
Стефана Дечанског кроз историју остајали „задивљени њеном лепотом –
једни складом архитектуре и очуваношћу живописа, други лепотом икона,
скулптуралних украса, богатством ризнице и бројем илуминарних рукопи-
са (Батаковић, 1989, стр. 7).“
Како се наша тема директно односи на записе (импресије, утисци, мишље-
ња и сл.) посетилаца 1930–1934, мишљења смо да је нужно приложити краћи
историјски осврт о манастирским посетиоцима кроз дуг период његовог
постојања. Наиме, време османске окупације од XV века биће пресудно за
смањено интересовање поробљеног српског народа за дечански манастир
јер се физички опстанак наметао као императив. Како се почела уздизати на-
рочито верска свест Срба крајем XVIII веке постаће учесталија и поклоничка
путовања у Високе Дечане. Најзначајнији гости били су архијереји, народни
прваци, виши чланови јерархије, али долазио је и велики број тзв. обичног
света. Још тада су оваква путовања доприносила бољем материјалном стању
манастира (Пузовић, 2012, стр. 92–104).
Како Балкан у XIX веку престаје полако бити непознаница напреднијем
свету, појачаће се и интересовање странаца који се упознају са манастиром:
Французи Анри Пуквил и Ами Буе, лекар пећког паше Немац Јозеф Милер,
аустријски дипломата и признати албанолог Јохан Георг Фонхан (Бацко-
вић, 2013, 159–160). За проучавање манастира значајна су и три страна путо-
писна дела настала у распону од осам деценија (1866–1941). Реч је о записима
четири даме: Мјур Макензи и Паулине Ирби, Едит Дарам и Ребеке Вест
(Ристановић, 2018, стр. 469–483), а вредно помена је и сведочанство из пера
српског књижевника Вељка Петровића, који је са дивљењем посматрао ма-
настир тридесетих година прошлога века (Петровић, 2016, стр. 148–150).
128 УРОШ Д. МИКЕТИЋ

ЗАПИСИ КЊИГЕ ГОСТИЈУ МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ 1930–1934. ГОДИНЕ
Коначно, и српска поезија оставила је своје „мишљење“ о овом манасти-
ру. Из велике грађе издвојили смо следеће стихове:
Ма каква је црква у Дечане!
А тако ми свашта на свијету,
Ја мним такве нејма по свијету
(Винавер, 1979, стр. 74).
Дечански архимандрит, Серафим Ристић, у делу Дечански споменици за-
писаће:
Јер су виши да иј виши нема
и сјајни су да иј лепши нема
(Ристић, 1864, стр. 71).
За период 1924–1945. несумњиво битан извор за проучавање манастирске
историје јесте Споменица. Реч је о књизи која се налази у дечанском архиву,
а и данас је, премда као нова свеска, отворена у наосу за слободно уписивање
формалности (име, презиме, занимање, датум и сл.) или, ређе, записа.
У сваком случају, велелепност, историјски значај и духовна (верска) улога
манастира довољни су разлози да се посети ово здање. Сами посетиоци убе-
лежени у Споменици издвојили су некад и мотиве који су их навели да овде
дођу. Наиме, посету манастиру појединци су доживљавали као испуњење
дуго очекиване жеље. Извесна гошћа записала је следеће:
„Испунила ми се данас давнашња жеља. Очарана сам и задивљена! Знам, да ће
ме тек од сад срце овамо вући.“3
И други запис указаће на сличну духовну сатисфакцију:
„Данас посетих манастир Високе Дечане и испуних своју давнашњу жељу.“4
Било је, пак, појединаца који су се нашли у манастиру случајно – на једном
месту више формално и кратко је записано:
„Посетио сам случајно Високе Дечане […].“5
Социјална структура манастирских посетилаца била је врло широка.
Примећујемо имена ђака, студената, учитеља, наставника и професора на
екскурзијама и пропутовањима, научних радника током својих студиозних
боравака, стручњака на пословима одржавања манастира, војних и свеште-
3 Архив манастира Високи Дечани (=АмВД), Књига гостију манастира Високи Дечани
1924–1945. (=Споменица), стр. 175.
4 Исто, стр. 198.
УРОШ Д. МИКЕТИЋ 129

них лица, чиновника, политичара и сл. Гостију је било из ондашње југосло-
венске државе, а највише, природно, Срба из свих њених крајева. Бројна су
имена и странаца, а понеки би бележили и какав текст. Странаца као аутора
записа било је, првенствено, са немачког, енглеског и француског говорног
подручја.6
Аналитички метод наводи нас на децидан закључак да садржинска страна
већине записа има и одређене међусобне сличности. Пре свега, највише се
инсистирало на историјском значају Високих Дечана за српски народ, али је
манастир посматран и као одраз (манифест) југословенске културе. Култ св.
краља-ктитора Стефана Дечанског потенциран је, такође, на више места.
Поред ктиторске династије Немањић, династија Карађорђевић афирмиса-
на је сличном глорификацијом у записима. Зато смо ближи мишљењу да се,
макар код Срба, налазио у почетној фази настајања и „култ“ краља Алексан-
дра Карађорђевића. Парцијалне и штуре податке у записима имамо када је
реч о функционисању манастира. У том контексту најбројнији су, свакако,
записи о раду новоформиране Монашке школе, али и они који инсистирају
на успешном руковођењу и ванредној гостопримљивости дечанског архи-
мандрита Леонтија Нинковића.
Напоменули смо да су учестала инсистирања на историјском значају ма-
настира за српски народ. Наиме, Високи Дечани окарактерисани су као
„највећи“, „највеличанственији“, „најлепши“, „најславнији“, „најзнамени-
тији“ и „најдивнији“ српски споменик.7 Посматрани су, најчешће, као мани-
фест „велике“ прошлости српског народа. Покушаћемо да аргументујемо
тврдњу са неколико примера из Споменице:
– „Поклоних се данас успоменама старог нашег Царства.“8
– „Посетио сам случајно Високе Дечане, али остао сам запањен лепотом […]
велике прошлости Србије.“9
– „Ми имамо најрасније величине и зато их требамо додати и усавршити, сви-

јету приказати, и будућим нараштајима предати.
Велика лавро с торњевима славе,

Не сломише те векови ни буре;
6 Исто, стр. 161–293.
7 Исто, стр. 169, 175, 198, 213, 218, 222, 236.

Напасти за те беху слике штуре,
Ја срећно дишем сликом твоје јаве.“10
Истовремено, Високи Дечани посматрани су и у ширем југословенском

контексту. У хронолошком смислу био је ово период када је била раширена
југословенска идеја, која је нарочито подржавана од стране београдског ре-
жима (Petranović, 1988, стр. 176). Сходно томе, и дечански манастир посма-
тран је понекад у сличном контексту. Примера ради, по речима директора
вакуфа Хасана Ребца мисија Дечана јесте у томе „да уједини Југословене“.
Како даље бележи, у питању је и место одакле се може осетити и „најјача вје-
ра у Југославију“ јер је ово највеће дело југословенске културе. Овај култур-
ни споменик, истовремено и српски и југословенски, представља средиште
„за које треба још више да прегнемо одсада сви скупа не само Срби трију
вера него и сви Југословени“.11 Интересантно, слично пројугословенско ми-
шљење уочавамо и код херцеговачког фратра Војислава Микулића:
„Величанствени споменик нашега некадашњега јединства душевнога и симбол
будућега остављам са жалошћу и радошћу. Нека је велика слава осниваоцу св.
Стефану Дечанском и хвала протомајстору […] на овом великом ремекделу
умјетности, који служи на дику Југославији. Поносан сам, да је протомајстор
припадао истом реду као и ја фра Војислав Микулић, херцеговачки фратар.“12
Оваква резоновања Сунчица Денић (2004, стр. 84) тумачи као природну
жељу да се након вишевековног ропства југословенских народа најзад сањају
лепши снови у слободнијој и срећнијој земљи.
Квантитативно су врло бројни они записи у којима се истиче култ мана-
стирског ктитора св. краља Стефана Дечанског. Код Срба су предање и пра-
вославна традиција приближавале генерацијама вернике с култом св. кра-
ља.13 У том контексту најзначајнију улогу имала су чуда која су се „дешавала“,
а приписивана су управо њему.14
10 Исто, стр. 233.
11 Исто, стр. 181, 218, 238, 248.
12 Исто, стр. 177.
13 Култ св. краља има вишевековно трајање код Срба. Томе је посебно допринела страдал-
на биографија проткана легендом о чудесном исцељењу и повратку вида, чијем ширењу
је врло погодовало Житије Григорија Цамблака. Под османлијском тиранијом култ се
приближио народу као пример беспримерног мучеништва. Култ св. краља није био
присутан само код Срба, већ и код Албанаца, муслимана, Влаха и сл. Најјаче упориште
имао је на подручју Метохије, Косова и у Повардарју (Бацковић, 2013, стр. 22–29; Вука-
новић, 1937, стр. 381–389; Филиповић, 1986, стр. 303–323).

Због тако јаког историјског утемељења овог култа нисмо зачуђени наро-
читим односом уписаника према њему. Манастир и ктитор налазе се у по-
себној и нераскидивој вези. Таква посебност истиче се на више места:
– „18 Јуна 1931. год посетисмо овај велики историјски манастир Стевана Дечан-
ског“.15
– „Свршени матуранти […] гимназије на својој турнеји прегледали су Високи
Дечани – нашу светињу – задужбину Стевана Дечанског – 5 / VII – 1931 г.“16
Могућност поклоњења моштима св. краља представљала је врло пријатну
духовну сатисфакцију уписаницима. Они би често „оправдавали“ долазак
жељом да се поклоне моштима. Тако је, примера ради, извесна Вукосава по-
сетила манастир, што је био поклон њеног оца за добар успех у школи:
„Као награду за добро положену малу матуру тата ме је довео у ову нашу највећу
и најмилију светињу и тим ми у животу начинио највећу радост те се сретна због
тога записујем у ову споменицу и поклањам св. моштима св. Краља Стевана.“17
Новинар Будимир Граховац прибележио је у славу св. краља и стихове
којима позива св. краља да помогне српству, али и његовој породици
(„дом“):
„Један потомак давних предака,
побожно ступа ћивоту твоме.
О, Свети Краљу, оче јунака,
помози Српству па дому моме!“18
Култ св. краља посматран је у записима и као заштитник српског народа.
Таква појава карактеристична је, нарочито, код посетилаца пристиглих из
области историјске Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија, скопљан-
ско-тетовска област). Примера ради, епископ рашко-призренски, Серафим
Јовановић, записаће да је посетио „ову свету древну обитељ задужбину св.
Стевана Дечанског чувара српског имена на Југу.“19
14 Бројна чуда која су се, наиме, догађала кроз историју приписивана су св. краљу (Богиће-
вић и Мишев, 2014, стр. 64–73). Опстанак манастира током османског доба и албанских
физичких насртаја, периода окупације у Првом светском рату и послератног великог
сиромаштва, поштоватељи култа св. краља објашњавају управом његовом моћном за-
штитом (Нинковић, 1923, стр. 53–53).
15 АмВД, Споменица, стр. 211.
16 Исто, стр. 215.
17 Исто, стр. 218.
18 Исто, стр. 184.
19 Исто, стр. 234.

Слично династији Немањић, култ личности у записима Споменице при-
метан је и на примеру династије Карађорђевић и владајућег краља Алексан-
дра Карађорђевића.20 Преко глорификације у записима ова династија доби-
ла је посебно признање од свог народа. Овакав однос према краљу делује ре-
алан, имајући у виду његове посебне везе са православном црквом,21 као и
небројене заслуге на пољу ослобођења и уједињења 1918. Он је, иначе, године
1924. и 1926. посећивао манастир, а трећи пут 1930. у друштву кнеза Павла
Карађорђевића о чему сведоче њихова уписана имена од 10. октобра.22
Анализирани записи приказују југословенског краља као највећег Југо-
словена,23 а примећујемо и примере уписаника попут патријарха Димитри-
ја Павловића који се „јављају“ с молбама за здравље и срећу краља и његове
династије:
„10. јула 1930. године […] посетих свету обитељ Дечанску и помолих се Богу у
овоме славноме храму пред св. моштима ктитора истога храма св. Стефана Де-
чанскога краља за здравље и срећну владавину благочестивога краља Алексан-
дра, […] владајући дом и цео српски православни народ […].“24
Фрагментарне податке у записима имамо када је реч о функционисању

манастира. Свакако највећу промену у овом периоду представљало је отва-
20 Олег Солдат постојање култа личности код Срба објашњава тврдњом да је такав образац
један легитиман вид демократије на европском Истоку. Источне демократије (Србија и
Русија) формације су органског типа: колективистички и органски изграђене с једном
личношћу на врху која изражава јединство народа. Све то даје углавном појединцу „ко-
лорит“ култног статус. Историјски предуслови врло су битни, јер су ове културе наслед-
нице монархизма карактеристичног у Византији, а западне историјски свршетак проце-
са разградње тамошњих монархија (Солдат, 2014, стр. 195–196).
21 СПЦ и југословенски краљ имали су однос одређен традиционалним наслеђем и, пре
свега, личним краљевим склоностима. Црква је изражавала максималну приврженост
новоствореној држави и стриктно поштовала њено законодавство, инсистирајући на
аутономији у сопственим редовима. Краљ је, пак, био осведочени верник, те је редовно
вршио водоосвећење дома, славио славу, постио, исповедао се, причешћивао (Средоје-
вић, 2013, стр. 570–574).
22 АмВД, Споменица, стр. 193. Приликом прве две посете краљево бављење на Косову и
Метохији било је у контексту неког важног догађаја, најпре крунисања патријарха Ди-
митрија Павловића 1924, а затим бављења у Црној Гори 1926. Године 1930. повод за до-
лазак био је исто тако важан, ако не и важнији – отварање „Трепче“. Наиме, 9. октобра
краљ се упутио из Нишке бање ка Скопљу заједно с кнезом Павлом Карађорђевићем,
појединим министрима, политичарима и војним лицима (Антић, 1930, стр. 1–2). Десе-
тог октобра отворио је рудник у присуству знатног броја локалног становништва (М.
П., 1930, стр. 1), а затим се вратио у Београд (Аноним, 1930, стр. 2).
24 Исто, стр. 173.

рање Монашке школе, која је почела са радом 1932. као монашко-пољопри-
вредна школа након затварања сличне установе у једном београдском мана-
стиру (Раковица). Поједини духовни учитељи из овог манастира прелазили
су касније у Монашку школу у Дечанима или је, пак, посећивали и уписива-
ли се. Главни удео у финансирању дечанске установе имало је завештање
жичког владике Саве Бараћа, по чијем тестаменту је знатан новчани део при-
пао дечанској школи. Њен рад прекинуће Други светски рат (Аноним, 1936,
стр. 1; Јевремовић, 2011, стр. 94–106; Пузовић, стр. 94–106).25
Записи о Монашкој школи у овом периоду више су формалног каракте-
ра. Тако извесни Милан потенцира да као прва генерација завршава ову
школу:
„Милан […] завршава монашку школу као I генерација у В. Дечанима а по-
следња у Ман. Раковица – код Београда […].“26
Још формалнији је запис извесног Д. Стоиљковића:
„Д. Миљковић дошао у Монашку школу у В. Дечане“27
Других података о функционисању манастира изузев још два записа гото-
во да немамо. Наиме, године 1930. актуелизовано је питање подизања моста
ка извору дечанске киселе воде, премда се ова тематика касније није ни по-
мињала у Споменици. Запис инжењера Живорада Николића, датиран исте
године, говори у овом смеру:
„Инг Живорад […] Николић техн. саветник Вардарс. Бановине бавио се у овој
светињи два дана по службеној дужности ради киселе воде и поставки уређаја
и ради података за мост ка киселој води.“28
Сличан посао имао је и инжењер управе Двора Сергије Смирнов, који је
наредне године контролисао примање и превоз чувеног шареног мрамора у
Београд за краљев двор на Дедињу:
„Сергије Смирнов, инжењер Управе Двора приликом доласка ради примања
и превоза шареног мрамора из старог мајдана, из којих су Високи Дечани сази-
дани, а за Двор Његовог Величанства на Дедињу.“29
25 Помоћ за оснивање Монашке школе није први хумани и родољубиви чин жичког вла-
дике Саве Бараћа када су Високи Дечани у питању. Владика се, већ, истакао публици-
стичким радом насловим Дечани и српски народ (Бараћ, 1904), те познатим јавним апе-
лом Помозимо Високим Дечанима! (Бараћ, 1902).
27 Исто, стр. 273.
28 Исто, стр. 179.
29 Исто, стр. 224.

Коначно, бројни записи фокусирају личност дечанског архимандрита Ле-
онтија Нинковића. На његовом успешном руковођењу захвалио се и патри-
јарх Димитрије Павловић лично:
„Настојатељу и старешини св. Дечанске лавре архимандриту Леонтију Нин-
ковићу припада општа захвалност за његово старање за бољитак ове св. обите-
љи.
+Патријарх Српски
Димитрије“30
Леонтије Нинковић имао је, иначе, врло занимљив живот, а посрнули де-
чански манастир који је преузео након Првог светског рата стабилизовао је
и унапредио о чему сведоче и поједина његова дела.31 Врло су бројни записи
који инсистирају на његовој срдачној гостопримљивости као карактерној
особини. Ради илустрације наводимо пример свештеника Живка Грујића
који изражава „своју благодарност на гостопримству старешини Господ.
Архимандриту Леонтију.“32 Епископ зворничко-тузлански Нектарије
Круљ захвалио се, такође, архимандриту и братству:
„[…] Хвала архимандриту Леонтију и братству на искреном гостопримству и
предусретљивости.“33
Записи стране провенијенције потврђују ове наводе о изузетном госто-
примству манастирског братства на челу с архимандритом. Примера ради,
у једном запису на енглеском језику за чувено дечанско гостопримство каза-
но је да ће остати трајна успомена са путовања аутора.34 Зато крајње субјек-
тивно делује оцена Ребеке Вест о непривлачној личности дечанског архи-
мандрита. Наиме, у својим путописима по југославенској држави за
архимандрита тврди да није памтио странце који су долазили у манастир,
јер је у питању личност провинцијалног духа карактеристичног за „Исток“
(Vest, 2017, стр. 736–737).
30 Исто.
31 Нинковићево писано дело заиста је велико и вредно пажње, а нарочито када је реч о де-
чанском манастиру: Братство Лавре Високих Дечана: његова борба и рад (Нинковић,
1927); Краљ и Краљица у Лаври Високи Дечани (Нинковић, 1925); Сан краља Стефана
и зидање Високих Дечана (Нинковић, 1931); Српска Лавра Високи Дечани (Нинковић,
1923); Чудеса Св. Стефана, краља Дечанског (Нинковић, 1929). Архимандрит је аутор и
студије о манастиру Добрићеву: Монографија манастир Добрићево са подручним цр-
квама (Нинковић, 1908), а доказао се и у области црквене литературе објавивши Пропо-
вједи (Нинковић, 1936).
33 Исто, стр. 243.
34 Исто, стр. 281.

Иначе, записи стране провенијенције садржински су слични записима ју-
гословенских аутора. У питању су првенствено записи немачке, ређе енгле-
ске и француске, те нешто руске провенијенције. Обједињава их инсистира-
ње на лепоти и значају манастира, а понегде и величини српског народа. Мо-
жда бисмо једним записом немачке провенијенције на најбољи начин
илустровали како је манастир доживљаван очима иностраних савременика:
„Нација којој припадају цркве овако високе културе спада у прве у Европи. Са-
мо са овог места можемо судити колико је она изгубила у турском ропству.
Много хвала на гостопримству.“35
Извори
АРХИВСКА ГРАЂА:
Архив манастира Високи Дечани, Књига гостију манастира Високи Дечани 1924–
1945.
ШТАМПА:
Аноним. (1930, 12. октобар). Повратак Њ. В. Краља. Политика, стр. 2.
Аноним. (1936, 6. јул). Сахрана посмртних остатака Саве Дечанца. Политика, стр. 1.
Антић, Б. (1930, 10. октобар). Одушевљен дочек Њ. В. Краља у Скопљу. Политика,
стр. 1–2.
М, П. (1930, 11. октобар). Њ. В. Краљ на свечаном отварању рудника у Трепчи. По-
литика, стр. 1.
Бараћ, С. (1904). Дечани и српски народ. књ. 1–2, Београд: Штампарија Бојовића и
Мићића.
Бараћ, С. (1902). Помозимо Високим Дечанима!. Београд: Електрична Штампарија
Тодора К. Наумовића.
Батаковић, Д. Т. (1989). Дечанско питање. Београд: Просвета.
Бацковић, М. Н. (2013). Дечанска хроника. Приштина: Музеј.
Богићевић, А., Мишев, Р. (2014). Дечанске и друге приче. Бошњане: Манастир Све-
тог Луке.
Vest, R. (2017). Crno jagnje i sivi soko: putovanje kroz Jugoslaviju. Beograd: Vulkan izda-
vaštvo.
35 Исто, стр. 206–207.

Винавер, С. (1979). Српске народне песме: епске: антологија Војислава М. Јованови-
ћа. Београд: Слово љубве.
Вукановић, Т. (1937). О култу Стевана Дечанског у Метохији. Скопље: „Немања“
задужбинска штампарија Вардарске бановине.
Денић, С. (2004). Књижевност на Косову и Метохији између два светска рата (кра-
так преглед). Баштина, 17, 79–96.
Јевремовић, З. (1991). Исповести ђака Монашке школе св. Краљу дечанском априла
1941. године. Баштина, 2, 94–106.
Мано–Зиси, Ђ. (1934). Дечани. Београд: Друштво пријатеља старина Народни музеј
– Народни музеј.
Мијовић, П. (1977). Дечани. Београд: Југославија.
Нинковић, Л. (1927). Братство Лавре Високих Дечана: његова борба и рад. Пећ:
Штампарија „Дукађин“.
Нинковић, Л. (1925). Краљ и Краљица у Лаври Високи Дечани. Пећ: Штампарија
„Дукађин“.
Нинковић, Л. (1908). Монографија манастир Добрићево са подручним црквама.
Мостар: Штампарија Народ.
Нинковић, Л. (1936). Проповједи. Мостар: Штампарија Пахер и Кисић.
Нинковић, Л. (1931). Сан краља Стефана и зидање Високих Дечана. Сремски Кар-
ловци: Српска манастирска штампарија.
Нинковић, Л. (1923). Српска Лавра Високи Дечани. Пећ: Штампарија „Дукађин“.
Нинковић, Л. (1929). Чудеса Св. Стефана, краља Дечанског. Сремски Карловци:
Српска манастирска штампарија.
Petranović, B. (1988). Istorija Jugoslavije: 1918–1988. knj. 1. Beograd: Nolit.
Петровић, В. (2016). Пећ и Дечани. У: Епископ Рашко-призренски и косовско-ме-
тохијски Теодосије и др. (ур.), ЗАДУЖБИНЕ Косова и Метохије: историјско, кул-
турно и духовно наслеђе српског народа (148–150). Призрен: Епархија Ра-
шко-призренска и Косовско-метохијска.
Пузовић, Љ. (2012). Манастир Високи Дечани као стециште поклоничких путовања
у XVIII веку. Богословље: орган Православног богословског факултета у Београду,
2, 92–104.
Пузовић, П. (2011). Монашка школа у манастиру Раковица. Београд: Православни
богословски факултет Универзитета – Институт за теолошка истраживања.
Ристановић, П. (2015). Књига гостију манастира Високи Дечани (1924–1945) као
историјски извор. Баштина, 39, 77–99.
Ристановић, П. (2018). Три слике царске лавре: Манастир Високи Дечани у путопи-
сима Мјур Макензи и Паулине Ирби, Едит Дарам и Ребеке Вест. У: Д. Танчић и

др. (ур.). Хронотоп Косова и Метохије у науци и уметности: (међународни те-
матски зборник) (469–483). Приштина–Лепосавић: Институт за српску култу-
ру.
Ристић, С. (1864). Дечански споменици. Београд: Државна штампарија.
Солдат, О. (2014). Проблем „култа“ личности у свјетлу теорије монархије. Полите-
иа, 7, 195–204.
Средојевић, А. (2013). Патријарх српски Димитрије Павловић (1920–1930) (доктор-
ска дисертација). Филозофски факултет, Београд.
Филиповић, М. С. (1986). Трачки коњаник: студије из духовне културе. Београд:
Просвета.
UROŠ D. MIKETIĆ
Department of History
THE RECORDS IN THE GUESTBOOK

OF VISOKI DEČANI MONASTERY 1930–1934
Summary
This article aims to show how the contributors to the book of impressions of
the Visoki Dečani Monastery saw and experienced this great work of the Serbi-
an architecture from XIV century. The period we observed is 1930–1934. This
historical source is stored in a monastery archive and the monastery still has a
similar book of impressions for the most recent period.
The social structure of the guests was the most diverse and we noticed the
names of students, teachers, professors, scientists, soldiers, priests, officials, pol-
iticians, etc. The guests came from all parts of the Yugoslav state, but the Serbs
were the most numerous. Strangers from the German, English, French, and
Russian speaking areas also appear as contributors.
Most records had certain mutual similarities. First of all, many visitors insist-
ed on the significance of the monastery for the Serbian people, but it was also
seen as a reflection of the Yugoslav culture. The cult of Holy King Stefan
Dečanski was also emphasized in several places, especially among Serbian visi-
tors from the south of the Yugoslav state, which testifies to the strong presence
of his cult in those parts. Also, the Karadjordjević dynasty was presented in the
records with similar glorification. According to the records, we think that, even

in the Serbs, the cult of king Aleksandar Karadjordjević was in rise. We also
have partial data about functioning of the monastery. In this context, the most
numerous and most valuable are the records that insisted on successful man-
agement and the extraordinary hospitality of Archimandrite Leontije Nink-
ović. Also, during this period, a completely new school for education of the fu-
ture priests was established there (1932). Finally, in our opinion, this historical
source is very important for researching history of the monastery in this period.
Keywords: Kosovo and Metohija, Visoki Dečani Monastery, 1930–1934, the
book of records, analysis.

СТАВОВИ
ATTITUDES
ВЗГЛЯДЫ
141
316.644-057.875:343.352(497.115)
328.185(497.115)
ЂОРЂЕ Д. РАДОВАНОВИЋ1
у Косовској Митровици,Филозофски факултет
Катедра за социологију
СТАВОВИ О ИСКУСТВУ СТУДЕНАТА СА КОРУПЦИЈОМ

НА УНИВЕРЗИТЕТУ У ПРИШТИНИ
Рад представља резултат спроведеног испитивања студентске популације

Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Ми-
тровици на репрезентативном узорку. У истраживању је примењена тех-
ника теренске анкете и истог инструмента. Истраживано је искуство сту-
дената са бројним корупцијским аферама из непосредног искуства, од-
носно са процедурама у којима им је понуђено учешће. У погледу реша-
вања корупцијског амбијента, који им у одређеној мери погодује, студен-
ти су код бројних питања изразили апсолутне ставове спремности за
решавање наведеног проблема. Захтеви за решавањем коруптивних про-
блема посебно су истакнути у заобилажењу званичне процедуре уписа,
затим код условљавања изласка на испит куповином књиге предметног
наставника и слично. Борба против корупције изједначава се са инстали-
рањем антикоруптивних тела на локалном нивоу, као и учвршћивањем
етичких и правних начела, чиме би се допринело јачању институционал-
ног интегритета.
Кључне речи: Косово и Метохија; студенти; ставови према корупцији;

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Ми-
тровици; корупција у образовању.
1 djordje.radovanovic@pr.ac.rs
Рад је резултат истраживања у оквиру научноистраживачког пројекта ИИИ 47023 „Ко-
сово и Метохија између националног идентитета и евроинтеграција“, који финансира
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
143
УВОД
На политичком раскршћу на каквом се налази Србија, због ослабелог ин-
ституционалног механизма након друштвених реформи, у коме се још увек
не може говорити о независности правног система, бројни су покушаји и ак-
ције којима се појединци воде како би максимизовали своју корист, односно
увећали своје материјално и духовно богатство. Настојања за увећавањем
културно-материјалног богатства се, услед таквих друштвених превирања,
„скраћују“ временски и процедурално, заобилазећи бирократске обавезе,
чинећи на тај начин штету целокупној друштвеној заједници. Са урушава-
њем интегритета институција, урушио се и интегритет грађана. У таквом
контексту долази до корупционашких акција које добијају на обиму. Репу-
блика Србија је настојала да након 2000. година донесе бројне правне и етич-
ке кодексе понашања запослених у својим институцијама, како би умањила
корупционe појаве. Корупцији су допринеле и појава сиромаштва, незапо-
слености и криминала, те у том смислу Србију карактерише системска ко-
рупција (Вуковић, 2003). Нестабилност и несамосталност државних инсти-
туција, које су често под утицајем економских и политичких моћника,
представљају „легло“ корупције, које погодује одређеним друштвеним сло-
јевима. Довољно је сетити се оне крилатице на коју је указивао Јосип Крегар,
(Josip Kregar), „ја имам моћ, зашто да поштујем право“? (Pošek, 1999). След-
ствено томе, јасно је да је доношење закона лакше, неголи и њихово спрово-
ђење у пракси. Управо зато што државу чини изукрштана мрежа међусоб-
них интереса и међуодноса, држава спроводи дистрибуцију ресурса, те она
на основу тога са својим институцијама чини прво родно место корупције
(Гредељ, 2007). Не изостављајући појавне форме корупције у ранијим дру-
штвеним уређењима (Кулунџић, 1968, Павловић и др., 2015), она је била до-
минантна и приликом реструктуирања српске привреде. Од почетка тран-
зиционог процеса у Србији, бројне процедуре обележене су корупционим
аферама, од репродуковања социјалистичке елите (Лазић, 2011), па до моде-
ла приватизације када „друштвена“ предузећа постају приватна, али опет у
рукама истих директора комунистичке и социјалистичке елите, или њихове
деце (Вуковић, 2003, стр. 18). Неоспорно је и то да се и након урушавања/
разбијања самоуправног социјализма наставило са истим трендом окупира-
ности државних институција и формирања партијске државе, те запошљава-
ња путем фаворизовања кронизма (Шуваковић, 2008), или системске ко-
рупције где су агенти за приватизацију подмићени да зажмуре на оба ока и
слично (Вратуша, 2013). Читав комплекс друштвених превирања одразио се
144 ЂОРЂЕ Д. РАДОВАНОВИЋ

СТАВОВИ О ИСКУСТВУ СТУДЕНАТА СА КОРУПЦИЈОМ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У ПРИШТИНИ
на потпуну пауперизацију становништва Србије, поготово у њеним југои-
сточним и јужним деловима. Све до данашњег дана, пола милиона станов-
ника није у стању да задовољи минималне егзистенцијалне потребе (Младе-
новић, 2017, стр. 2). О раширености корупције у Србији такође се можемо
обавестити преко истраживања Канцеларије УН за дрогу и криминал и Ре-
публичког завода за статистику (2011, стр. 16), на основу којег се констатује да
је корупција нешто виша од националног нивоа, у Београду 10,9%, док је у
Шумадији и западној Србији 6,7%. У истом истраживању наводи се да се
мито најчешће даје у новцу, чак 50%, док га једна трећина људи даје у храни
и пићу, у нешто мањем проценту је то заступљено у другим добрима 7%,
размени услуга 5%, предмета од вредности 4%, а више од 4% мита премашује
вредност од 100 000 динара или 1000 евра. Вишедеценијски рад и васпитање
у таквом друштвеном амбијенту свакако утиче на формирање личности по-
јединаца и група, па и читавог друштва које егзистира у коруптивном амби-
јенту, где сви „раде на истом послу“.
КОРУПЦИЈА У ВИСОКОМ ОБРАЗОВАЊУ

Поред основних друштвених институција, као што су судство, влада, локал-
не самоуправе, јавна и приватна предузећа, корупција не мимоилази ни је-
дан од основних стубова њеног развитка и напредовања – образовни систем.
Сматра се да је за постојање јаке, самосталне, напредне и успешне државе ве-
ома битно да она садржи бар један одличан државни универзитет (Мандић,
2011). Међутим, како је систем високог образовања само још један елемент
друштвеног система, јасно је да се и у њему појављују бројни облици коруп-
ције. Уствари, може се рећи да је приметно настојање да се читава трговин-
ска „култура пословања“ пренесе на образовни систем са тенденцијом извр-
шавања опште комерцијализације (уп. Baudrillard, Бодријар, 1991).
Корупција у образовању је у тесној спрези са проневерама које се тичу при-
мања и давања мита за полагање испита, уписа на факултет, фаворизовање
путем непотизма за запошљавање и напредовање, немогућност било какве
промоције без познавања одређених људи и томе слично. Негативна после-
дица која се јавља кршењем правила која прописују законске регулативе јесте
што се скраћивањем званичних процедура, дакле лакшим и краћим путем,
смањује степен стварног знања, а између осталог и нарушавају права осталих
студената који студирају у равноправним условима.
Палмер и Махер наводе један модел који људе може да одвуче у корупци-
ју, а који је често продуктиван у том смислу. Модел је у тесној вези са нашим
ЂОРЂЕ Д. РАДОВАНОВИЋ 145

истраживањем, а односи се на норму реципроцитета која „обавезује људе да
третирају друге сразмерно начину на који су они њих третирали у прошло-
сти, невезано од тога да ли људи очекују повољнији третман у будућности
као резултат“ (Palmer & Maher, 2006, према: Митрић Аћимовић, 2015, стр.
32). Управо зато што се у организацијама одвијају устаљени процеси коруп-
ције, чији су делатници појединци као радници или као васпитачи, они у
том духу третирања младих чланова, сарадника и колега са посла „васпита-
вају“, односно задужују да се и они на исти начин опходе према њима, а то
значи у коруптивном смислу. Тако можемо да претпоставимо да ће и сту-
денти који су били жртва корупције на универзитету, вероватно услед нее-
тичког васпитања, ту „етику“ применити и на своје будуће ученике студенте
и раднике, односно запослене. Међутим, погрешно је претпоставити да се
корупција шири само са врха хијерархије, иницирање је могуће и са нижег
нивоа (Palmer & Maher), а сигурно је да особа носи кући сећања на успешна
коруптивна искуства (Weaver & Agle). Тако „полицајац који је научен да
прима мито на послу, и на то гледа као на надокнаду зато што за то не добија
„адекватну“ плату, сасвим сигурно представља човека које ће лако дати мито
лекару и другом кад „затреба“, у приватној сфери живота. Дакле, није неи-
скварен приватно“ (Митрић Аћимовић, 2015, стр. 34). Једно од ретких ис-
траживања које се бавило корупцијом у високом образовању јесте истражи-
вање корупције у Нишу, (Гредељ, Гавриловић, Шолић, 2005, стр. 65), при
чему су, као појавне форме корупције аутори навели: плаћање испита, поду-
чавање студената код професора код којих треба да полажу испит уз надок-
наду, принуђивање студената да купе књигу код професора који је њен аутор
као услов да полажу испит, протекционизам (дискреционо право ректора и
декана), непотизам и кронизам приликом уписа на факултет или приликом
полагања испита. Друга истраживања такође показују да је више од полови-
не (54%) оних студената који су се сусрели са ситуацијом да професор ди-
ректно узима новац како би пустио студента да положи испит, исти се про-
ценат студената сусрео са ситуацијом где се студент уписао на факултет пре-
ко везе (познанство, социјални капитал). Жалбе у вези са корупцијом, које
су упућене Министарству просвете, науке и технолошког развоја од 2010. до
2011. године, осим на извођења и оцењивања испита, показују да се значајан
проценат случајева (7,2%) односио на запошљавање и отпуштање директора
и наставника, 36% примедби односило се на отпуштање и запошљавање без
поштовања одговарајуће процедуре, већ на основу личних афинитета, поли-
тичке припадности и др. (OECD, 2012, стр. 24). Више од трећине (38%) је
оних који су се сусрели са случајем непотизма при упису, а исти број студе-

ната имао је сусрет са митом на испиту. Такође су се студенти сусрели са ко-
легама који варају на испиту или су и они сами варали, чак у 77% случајева
(Гајић, Насевски, Козакијевић, 2013, стр. 38–40). Корупција у образовању
саставни је део кривичног дела, а санкционише се и у Закону Републике Ср-
бије. Поред наставника и других лица која оцењују успех ученика или студе-
ната, проширена је одговорност и на друга лица која су запослена у образов-
ној установи, а не баве се наставничком делатношћу. То су најчешће лица
која су запослена као административно особље, али могу бити и други извр-
шиоци који имају могућност да утичу на наставно особље.
МЕТОДОЛОГИЈА РАДА
Предмет истраживања односи се на испитивање ставова студената о распро-
страњености корупције и облицима њеног испољавања на Универзитету у
Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Истражи-
вање је спроведено на двоетапном квотном узорку популације студената
Универзитета у Приштини. Прва етапа подразумевала је груписање факул-
тета по области студија (друштвено хуманистичке, медицинске, техничке и
природно-математичке науке), из којих је начињен случајан избор факулте-
та из сваке групације, а у наредном кораку и одговарајућег броја студената са
сваког факултета. Укупан узорак сачињавало је 174 испитаника. У истражи-
вању смо се користили методом испитивања, при чему је примењена техни-
ка анкетирања на основу упитника, који је чинио основни инструмент ис-
траживања. Упитник садржи сет питања која се односе на корупцију на
факултету, са којом су се студенти сусрели непосредно, из свог искуства, од-
носно са коруптивним радњама у којима су они учествовали. Истраживање
је спроведено у временском интервалу између 20. 02. 2017. и 05. 03. 2017. го-
дине у Косовској Митровици.
1) Заобилажење процедуре уписа уз коришћење познанства („везе“).
Када је у питању лично искуство студената са корупцијом, јасно је да про-
центи о корупцији могу бити знатно нижи, имајући на уму то да „увек боље
знамо коруптивно искуство других него своје“. Уствари, треба указати на
познати феномен да, „када болничке докторе питате о болничким доктори-
ма, учитеље о учитељима, царинике о цариницима и тако даље, број оних
који кажу да су поклони неизбежни спушта се са 70 на 51 посто у просеку“
(Miller, Grodeland, Koshechkina, према, Гредељ, 2007, стр. 251). Овај фено-
мен готово се понавља по правилу, те у неку руку можемо говорити о свој-

ству закона. Забрињавајућ је и за нас фрапантан податак да је чак 33% студе-
ната, што је готово непуна трећина испитаника, признало или потврдило да
је искористило познанство („везу“) зарад уписивања студија. Проценат се
преполовио са 68,4% оних који познају неког колегу или колегиницу који је
заобишао званичну процедуру уписа (Радовановић, 2017, стр. 57) на 33%
оних који су са нама поделили лично искуство. Добијени проценти потвр-
ђују нашу прву хипотезу, да известан број студената уписује факултет заоби-
лазећи званичне законске регулативе. Ово питање добило је 67% негативних
одговора, односно оних студената који су одговорили да нису користили
познанство зарад уписивања студија. Добијени податак говори да је две тре-
ћине студената угрожено за права на равноправно такмичење при упису на
факултет.
2) Нуђење приватних часова од професора/асистента како би се лакше по-
ложио испит.
Лична искуства са корупцијом нису посебно богата, али их има, а када је
овакав случај у питању она су веома значајна. Чак 16,7% испитаника изјављу-
је да им је професор или асистент понудио приватне часове како би положи-
ли испит. Негативан одговор на постављено питање дало је 83,3% испитани-
ка, што је знатна већина. Уколико резултате упоредимо са истраживањима
Београдске отворене школе (2011, стр. 5) у коме се каже да је 29% студената
током досадашњег студирања похађало приватне часове како би положило
испит, можемо рећи да искуство испитаника говори о значајној присутно-
сти коруптивних афера, што потврђује другу хипотезу, да запослени нуде
приватне часове као прикривени вид корупције. Корупција може да нару-
ши право на образовање на више начина. Уколико се од студената, односно
њихових родитеља тражи да плаћају додатну приватну наставу, која је само
ускраћена из основног програма који би студентима требало бити предаван
у току редовне наставе, чије је похађање довољно за полагање испита. У овом
случају приступ образовању није заснован на једнакости, већ на извесној мо-
гућности плаћања приватних часова, што је једнако дискриминацији.
3) Условљавање изласка на испит куповином књиге предметног наставника.
Чак 52% студената је условљено куповином књиге предметног наставника
како би изашли на испит. За разлику од тога, 48% испитаника је на поставље-
но питање негативно одговорило. Наизглед је ова појава постала јавна тајна,
судећи по слободи и смелости испитаника да одговоре на то питање. Више
од половине испитаника потврдило је трећу хипотезу која је у вези са усло-
вљавањем студената куповином уџбеника предметног наставника. Ме-

ђутим, потребно је напоменути да се спровођење закона на КиМ одвија у
веома отежаним условима који погодују одређеним активностима (Радова-
новић, 2016). Паралелност институција тзв. Косова и српских правосудних
органа уз послератно посредовање УН-а, касније Еулекса (EULEX), није дало
позитивне резултате. Каснија интеграција српског правосуђа у правосуђе
„Косова“ из плана Бриселских преговора Београда и Приштине (Спаловић,
2016), такође није додатно допринела владавини права на овим просторима.
Додатно погоршава ствари неразумевање ових институција, имајући у виду
да образовање подлеже законима РС, а правосуђе тзв. Косову на чему треба
додатно радити. Дакле, више од половине студената принуђено је да поред
основних потреба које изискује образовање издваја и за куповину уџбеника
која је наметнута вољом појединаца који се не држе закона и етике професу-
ре. Овај циљ ка личном богаћењу у Косовској Митровици на Универзитету
у Приштини угрожава половину студената Универзитета.
4) Условљавање добијања пролазне оцене куповином књиге предметног
наставника.
Четврту хипотезу потврђује 37% испитаника, који су били у прилици да

куповином књиге предметног наставника добију прелазну оцену. Знајући да
је 52% студената лично било условљено куповином књиге предметног про-
фесора, не изненађује податак да је њих 37% због тога добило прелазну оце-
ну. Уколико се вратимо на критику савременог образовања на коју је указао
Жан Бодријар (Baudrillard, 1991), потребно је рећи да су се, наравно у одре-
ђеном проценту, дипломе лишиле стварног рада и знања, те по томе дана-
шње дипломе представљају само „симулацију“ старих диплома. На основу
података које смо добили овом анализом увиђамо да професионална етика
долази у сукоб са личним настојањима за богаћењем, како материјалним, у
случају универзитетске елите, тако и нематеријалним (поседовање синеку-
ра) од стране студената. Криза морала је свакако једним делом наступила
услед непримењивости или недовољне примењивости закона у пракси.
Како то показују проценти добијени на основу искуства студената, скоро по-
ловина испитаника принуђена је да купује уџбенике, чиме остварује право и
на добијање пролазне оцене, што говори о квалитету образовања и квалите-
ту доброг дела наших дипломаца. Овакав податак још једном показује већ
напоменуту тежњу за комерцијализацијом свега постојећег. Такав поступак
заступљен је и код кадрова на Универзитету, а судећи по добијеним резулта-
тима које добијамо из испитивања пријаве корупције, ни студенти не „рево-
луционишу“ због непоштовања стандарда (Радовановић, 2017, стр. 49).

5) Тражење новца или надокнаде материјалне природе за полагање испита.
Забрињавајућ је податак да готово трећина испитаника (29%) тврди да је
било у прилици да им је неки професор затражио новац или неку надокнаду
материјалне природе како би положили испит. Скоро једна трећина студе-
ната која саопштава лично искуство, даје нам основа да закључимо да на
Универзитету у Приштини постоји известан степен корупције. Број оних
који су негативно одговорили је 71% испитаника. Непуна трећина испита-
ника се ипак није устручавала да саопшти корупцијске захтеве за полагање
испита. У просеку, сваки трећи испитаник је наишао на потраживање новца
како би положио испит. Оваквим феноменима треба се системски прићи и
главне реформе спроводити од врха институције, па чак и од врха државе,
јер се на постојећи начин пословања нарушавају права студената, а самим
тим врши прикривени вид наплате која је нелегална. Један од могућих
„узрока“ несузбијања корупције лежи и међу самим службеницима и про-
фесорима на факултетима. На питање о евентуалном постојању корупције у
њиховим академским срединама, како би поступили, „највећи део испита-
ника (професора) би настојао да „не таласа“ и да се прљав веш не износи у
јавност“ (Гредељ, 2007, стр. 257), три петине не би поднело кривичну прија-
ву, а трећина не зна шта би урадила. Ради се о томе да иако се зна да је коруп-
ција присутна, о томе се не говори. У том случају би требало порадити на
самосталности и независности академских кадрова и њиховој професионал-
ној етици. Управо ситуација „незамерања“ међу запосленима отвара још
више простора за ширење корупције. Тај простор увиђају и професори и
студенти који корупцијом остварују своје интересе у образовању, чиме по-
тврђујемо пету хипотезу, да постоји пракса потраживања новца зарад пола-
гања испита. Уређивањем друштвених односа међу кадровима, сузбија се и
корупција међу студентима. Са циљем смањивања, ограничавања, сузбијања
корупције потребно је створити независно тело и ефикасне механизме за
борбу против корупције на универзитетима. Агенција за борбу против ко-
рупције пример је таквог тела у којој треба порадити на независности и са-
мосталности.
6) Тражење било какве услуге као услов за полагање испита.
Када је у питању потраживање услуга, 76% испитаника је одговорило на
ово питање негативно. Међутим, веома значајан постотак (24%) је оних који
су одговорили да су им професори затражили услугу како би положили ис-
пит. Уствари, говоримо о против услузи, што значи да су корумпирани про-
фесор и корумпирани студент размењивали услуге нарушавајући основна

права већине студената. Овај вид корупције очигледно није намењен лич-
ном материјалном богаћењу, мада и то није искључено, али се пре свега сво-
ди на трговину утицајима која је, као што се може уочити у приказаним по-
дацима, у знатној мери заступљена на универзитету. На тренутак можда
можемо да искључимо жељу за личним богаћењем која готово да произила-
зи из људске природе, али никако не можемо да изоставимо моралну кризу,
односно друштвену патологију која влада међу студентском и „универзитет-
ском елитом“. Можемо да претпоставимо да је недостатак закона, односно
њихово неадекватно спровођење, један од могућих „узрока“ раширености
корупције. И Диркем (1972), у једном од аспеката, када хоће да појасни дру-
штвену аномију, доводи је у чврсту везу са друштвеним нормама. Тако се
услед одсуства спровођења закона морална криза друштва јавља као нус по-
следица. 24% позитивних ставова потврђује наведену хипотезу. Корисно би
било запазити један феномен који краси велике универзитете. Тај феномен
свакако не може да спречи корупцију, али може свакодневно да подсећа сту-
денте, односно оне који раде и живе на универзитету на оно давно забора-
вљено сећање, шта то беше морал? „Леп пример је порука студентима нека-
дашњег ректора Универзитета Вандербилт, бронзана плоча на студентском
центру: ’Данас полажете два испита, из тригонометрије и из поштења. На-
дам се да ћете оба положити, али ако морате да паднете из једног, нека то
буде тригонометрија, зато што има много добрих људи на свету који не могу
да положе тригонометрију, али нема ни једног доброг човека који не би по-
ложио испит из поштења’“ (Мандић, 2011).
7) Предлагање службеног или приватног лица за посредовање у давању
новца или надокнаде материјалне природе за полагање испита.
На постављено питање, неочекиваних 21% испитаника је одговорило по-

зитивно, док је 79% дало негативан одговор. Дакле, 21% студената од укупне
студентске популације Универзитета у Приштини вероватно је било у при-
лици да му неко службено или приватно лице као посредник предложи да
да новац или надокнаду материјалне природе како би положио испит. По-
тврђивањем седме хипотезе о посредовању у давању новца за испит, не треба
заборавити корупцију ни када су у питању студенти. Пошто смо раније
утврдили спремност грађана, односно студената на корупционашка дела, не
треба довести у питање могућност да студенти неће платити полагање испи-
та (уколико су у прилици, наравно), јер је то један од начина лакшег оствари-
вања личних интереса. И поред настојања студената да заобиђу легалне про-
цедуре полагања испита, а имајући у виду општи друштвени контекст у

Србији који се поклапа са сиромаштвом већег дела популације, веома је ве-
роватно да студенти подлежу изнудама од стране професора које се манифе-
стују преко посредника као независног члана универзитета. У том случају
постоји већ исплетена мрежа међу студентима, службеним и приватним ли-
цима који тргују синекурама од вредности. У једном фокус-групном истра-
живању Зорана Гавриловића наводи се да су универзитетски професори на
нивоу целе Србије задовољни својим послом и угледом који из њега произи-
лази, али незадовољни својим материјалним положајем. Овај налаз има не-
гативни утицај на интегритет припадника професије. „Парадоксално, али
близу истине је, да се на овај начин ствара корупцијски интегритет, чијим
поштовањем припадник професије добија оно што не може добити путем
поштовања интегритета. Уместо грађанског, синдикалног и професионал-
ног активизма, као алтернативе, јавља се коруптивно понашање, чиме ко-
рупција врши синдикалну функцију“ (Гавриловић и Гредељ, 2010, стр. 38).
8) Обећање приватног или службеног лица са факултета за запошљавање
на место сарадника/асистента за било какву накнаду.
Дистрибуција позитивних одговора на постављено питање износила је

7% оних студената који су добили понуду за запошљавање на место сарадни-
ка/асистента, док је, за разлику од тога, 93% испитаника одговорило нега-
тивно. Претворимо ли проценте у појединачне случајеве, 15 студената од ис-
питаних 174 одговорили су нам да су били у прилици да им неко службено
или приватно лице понуди место сарадника или асистента за било какву
накнаду. На основу досадашњих резултата, имајући у виду коруптивне нала-
зе о којима смо говорили, као и приказане податке са других факултета у Ср-
бији, не изненађује добијен резултат. Таква врста запошљавања често се од-
вија на основу већ познате праксе за коју проф. Зоран Гавриловић каже да
међу наставничко-научно веће постоји „псеудо професорска солидарност, ја
тебе не питам за твоје, ти мене не питаш за моје“, што у сваком случају може
бити потребан и довољан простор за различите корупцијске маневре. У ис-
том истраживању, професор испитаник каже: „нас уопште не интересује
кога ће он да прима, професор има свој феуд, он у њему ради шта год хо-
ће...није то део мог тима, тако да мене то уопште не интересује. Нити ће мој
посао бити бољи нити гори“, и још каже: „ми имамо феудални систем на фа-
култету, који се само зове самоуправљање, где нико нема права гласа осим
редовних професора а остали морају да раде онако како им ови кажу, јер их
неће промовисати“ (Media Diversity institute, 2016, стр. 36). Коруптивним
радњама као што су нелегалне промоције, уговарање такмичења (наравно

кажњиво по Закону)2, непотизмом, кронизмом, клијентелизмом и тако да-
ље, у великој мери се нарушава право на запошљавање и право на праведно
такмичење и по томе одабир најквалитетнијих кадрова. Наведени проценат
делимично потврђује нашу осму хипотезу да постоји пракса запошљавања за
било какву накнаду.
9) Предлагање приватног или службеног лица са факултета да студент да
новац или надокнаду материјалне природе како би био изабран за са-
радника у настави или асистента
Овога пута веома мали, али не и занемарљив проценат испитаника (5%) је
на постављено питање потврдило своје лично искуство, а то је да су били у
прилици да им неко службено или приватно лице са факултета понуди да
дају новац како би били изабрани за сарадника у настави или асистента на
факултету. Негативно је одговорило 95% студената. Како се овакве ствари не
износе на „светлост сунца“ веома смо изненађени спремношћу испитаника
коју су показали у одговорима на постављено питање. У неколико нижем
проценту, али никако мање значајном делимично потврђујемо девету хипо-
тезу, да постоји пракса давања/потраживања новца од стране приватних и
службених лица за запошљавање на факултету. За ово је леп пример већ на-
веденог истраживања на београдском универзитету, „од 186 редовних про-
фесора, на молбу за интервју одговорило је њих свега 7, односно 3,76%.
Спремност да да интервју, изразило је њих 5, односно 2,68%“ (Media
Diversity institute, 2016, стр. 50). Често је страх овако слабих одазивања могу-
ћа друштвена осуда, или осуда колектива, где се често говори о паролама
„Због нас који то нисмо, кажите гласно имена оних који то јесу“ (Гредељ, Га-
вриловић, Шолић, 2010, стр. 47).
10) Тражење било какве услуге од стране приватних и службених лица за
посредовање при заобилажењу званичног процеса дипломирања.
Када је у питању скраћивање процедуре при дипломирању, 24% студената
је дало позитиван одговор, што потврђује нашу десету хипотезу да постоји
пракса заобилажења званичног процеса дипломирања. 76% студената дало
је негативан одговор. Усвајањем Болоњске декларације је у српском образо-
вању у одређеној мери олакшан начин студирања, те су се том приликом
скратиле бројне процедуре у образовању, неке су се чак обезвредиле. Таква
пракса присутна је на факултетима широм Србије. Примера ради, у зави-
сности од правилника факултета, бројним је студентима омогућен упис ма-
2 Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција.

стер студија без обавезе полагања свих испита са основних студија. У таквим
случајевима дипломски рад се свео на писање семинарског рада, или се пола-
же у оквиру последњег положеног испита. Свакако да то није оправдање да
се процедуре дипломирања скраћују и тамо где се више вреднује завршни
рад, а посебно не када је у питању кршење јавног поретка трговањем услуга-
ма студената и службених и приватних лица.
11) Тражење неке врсте сексуалне услуге у замену за положен испит.
Дистрибуција одговора креће се од 90% оних студената којима је питање
било страно, односно они који су дали негативан одговор, док је 10% испи-
таника потврдило своје искуство да је било у прилици да им професор за-
тражи неку врсту сексуалне услуге у замену за полагање испита. Такође, у не-
што већем проценту потврђује се и једанаеста хипотеза да постоји знатан
број сексуално угрожених студената у току студирања. Управо због неаде-
кватног спровођења закона и због моралне ерозије која је захватила интелек-
туалну елиту потребно је подићи морални стандард како службеника тако и
студената и уопште грађана. Међутим, на овакве ствари не треба уско гледа-
ти, не увиђајући друге факултете, односно универзитете на којима је оваква
појава такође заступљена и то у знатној мери. То нам, на пример, показује
истраживање Београдске отворене школе (БОШ) где такође према перцеп-
цији студената постоји чак 56% испитаника који су се тако изјаснили. Ово се
уствари односи само на Медицински факултет у Београду, а овакво чињење
подведено је под шири обим корупције на факултету који је дефинисан као
сексуално узнемиравање (2011, стр. 9). Али пошто говоримо о коруптивним
радњама, не треба сметнути са ума ни чињеницу да су и сами студенти
спремни на коруптивне радње различите природе што се наводи у истом ис-
траживању (БОШ, 2011:9).
12) Услед заступљености корупције студент оштећен за било каква права
која му по закону припадају.
Дистрибуција последњег одговора јесте да је 36% оних испитаника који
говоре да су угрожени за своја права која има по закону припадају, знајући
значајан број коруптивних радњи које смо навели у претходним одељцима.
Свакако, услед коруптивних радњи, које се крећу од уписивања факултета,
па преко плаћања испита, или неком врстом подмићивања, па до непоти-
стичког запошљавања, полагања приватних часова и куповином књига пре-
ко којих се одвија значајна корупција, посредовања у свему томе, и тако да-
ље, 36% испитаника, односно 63 студента од испитаних 174 били су
угрожени за права која им по закону припадају. Негативно је одговорило

64% испитаника, што је сасвим у складу са досадашњим подацима који се
крећу, у складу са националним нивоом. Пошто је корупција наравно поја-
ва која постоји одвајкада, односно од конституисања државе као друштвене
институције, и толико стара анти-коруптивна борба, можда би добро било
изложити на тренутак неке резултате Београдске отворене школе: 83,8% сту-
дента „не би пријавило другог студента при преписивању или варању на ис-
питу“, 80,1% студента се не слаже да „треба избацити студента који је подмет-
нуо плагијат семинарског рада“, 72,8% студената се не слаже са тиме да су
„сви студенти који варају неморални људи“, а 65,1% студената се „не слаже да
треба потписати документ којим се обавезују да неће да варају на испиту“
(БОШ, 2011, стр. 7).
Ка закључивању
Имајући у виду да је ово истраживање корупције прво спроведено истражи-
вање на Универзитету у Приштини од његовог оснивања, можемо говорити
о вишезначајности добијених података. Добијени емпиријски подаци зна-
чајни су и са научне и са практичне стране. Осим сазнања и описивања фено-
мена корупције у образовању, који нам могу послужити за даље праћење ко-
рупције имајући на уму тенденцију раста, добијени подаци могу послужити
и у практичне сврхе актерима од одлучивања за евентуално сузбијање, ако не
и искорењивање корупције у високом образовању. Студенти су у неком
смислу код бројних питања показали спремност да се суоче са проблемима
које нам доноси корупција. Примера ради, код питања уписа на факултет уз
коришћење познанства то потврђује 33% студентских ставова, затим потвр-
да о условљавању куповине уџбеника предметног професора 52% или доби-
јања пролазне оцене куповином књиге предметног наставника 36%. Потвр-
ђивање хипотеза односи се и на питања која су у вези са давањем новца или
неке материјалне вредности професорима, 29% испитаника говори о соп-
ственом искуству давања новца за полагање испита, односно 24% је студена-
та који су били у прилици потраживања било какве услуге на име положе-
ног испита. Унеколико нижи проценат (21%) је оних студената који су се
сусрели са давањем новца преко посредника за полагање испита. Хипотезе о
присуству појединих видова коруптивних пракси које су потврђене, али са
налазом да су такви облици корупције заступљени у нешто мањем проценту,
тичу се питања заобилажења званичних процедура запошљавања преко по-
средника, 7% за било какву услугу и 5% зарад примања новца или неке мате-
ријалне ствари на место асистента/сарадника у настави. Како резултати по-
казују, постоји више од трећине студената (36%) који су угрожени за своја

права која им по закону припадају. Може се рећи да испитана студентска по-
пулација, судећи по резултатима добијених у истраживању, показује одређе-
ну спремност да обелодани коруптивне праксе, а тиме и учествује у промени
амбијента који им погодује. Наведени друштвени амбијент на подручју Ко-
сова и Метохије несумњиво је погодовао одређеним групацијама у друштве-
ној структури за остваривање личних коруптивних интереса. Услед дезинте-
грације институција права, формирања паралелних самоуправа са
двоструким стандардима који се међусобно не препознају, створила се по-
годна основа за ширење корупције. Вишедеценијска корупција која се у Ср-
бији одвија на привредно-политичком, односно институционалном нивоу,
створила је известан социјализаторски контекст целокупног друштва. У та-
квом друштвеном амбијенту веома је тешко захтевати од појединца да не
прибегава корупцији, ако истовремено увиђа њену корисност. Додатну сло-
боду за инструментализовање и злоупотребу одређених процедура омогу-
ћава недостатак покрајинског, односно локалног плана за борбу против
корупције. Недостатак сталног радног тела задуженог за борбу против ко-
рупције онемогућава контролу институција, што додатно умањује грађан-
ску ангажованост. Недовољна медијска и институционална транспарент-
ност оспорава решавање питања која се тичу грађанских права. Поред
основних институционалних мера контроле друштвеног понашања, значај-
не мере се могу остварити кроз изграђивање етичке културе. Изграђивање
етичких кодекса на начелима и вредностима о томе које је понашање поједи-
наца и институција исправно и самим тим прихватљиво за правне и морал-
не стандарде широј заједници, представља средство чврстог институционал-
ног интегритета. Изградња снажних механизама од стране државе,
оличених у доношењу етичких и правних начела, као и њихову примену у
пракси, додатно би пружила подршку студентима у борби за промену амби-
јента који им погодује.
Београдска отворена школа. (2011). Корупција у високом образовању Србије; кључни
резултати мониторинг истраживања перцепције студената Универзитета у
Београду. Београд: БОШ; http://www.mc.rs/upload/documents/saopstenja_izves
taji/2011/BOS/Kljucni_rezultati_anketnog_istrazivanja.pdf Датум приступа: 15. 03.
2017.
Бодријар, Ж. (1991). Симулакруми и симулација. Нови Сад: Светови.
Вуковић, С. (2003). Корупција и владавина права. Београд: Институт друштвених
наука. Вратуша, В. (2013). Транзиција – одакле и куда? Београд: Чигоја штампа.

Гавриловић, З. и Гредељ, С. (2010). Професија између корупције и интегритета.
Београд: Фонд за отворено друштво.
Гајић, М., Насевски, С., Козакијевић, Л. Б. (2013). У Југоисточној Европи ништа но-
во; упоредно регионално истраживање корупције у високом образовању у Бугарској,
Македонији, Хрватској, Молдавији и Србији. Београд: Београдска отворена
школа. http://www.bos.rs/du/uploaded/ACSN_U%20Jugoisto%C4%8Dnoj%20
Evropi%20ni%C5%A1ta%20novo.pdf Датум приступа: 15. 03. 2017.
Гредељ, С. (2007). Ставови запослених на београдском универзитету о корупцији.
Филозофија и друштво 3/2007. DOI:10.2298/FID0703237G
Гредељ, С., Гавриловић, З., Шолић, Н. (2010). Професија и корупција. Београд:
Фонд за отворено друштво.
Диркем, Е. (1972). О друштвеној подели рада. Београд: Просвета.
Канцеларија Уједињених нација за дрогу и криминал; Сектор за статистику и истра-
живања; Републички завод за статистику. (2011). Корупција у Србији; искуство
грађана. https://www.unodc.org/documents/data-and-analysis/statistics/corrupti
on/Korupcija_u_Srbiji_-_Iskustva_gradjana_withcover.pdf Датум приступа: 15.
03. 2017.
Кулунџић, З. (1968). Политика и корупција у Краљевској Југославији. Загреб: Ствар-
ност.
Лазић, М. (2011). Чекајући капитализам. Београд: Службени гласник.
Мedija Diversiti institut (2016). Да ли може без партије?. Београд: Центар за демо-
кратију.
Митрић Аћимовић, Д. (2015). Улога моралности и организацијског контекста у фор-
мирању спремности за корупцију. (одбрањена докторска дисертација у рукопи-
су). Филозофски факултет. Нови Сад.
Павловић, З., Ђукић, С., Ђорђевић, Д. (2015). Емпиријска анализа корупције у Ср-
бији и корупција у привреди. Војно дело 4/2015. DOI: 10.5938/vojdelo1504274P
Polšek, D. (1999). Sociološka objašnjenja korupcije. Društvena istraživanja, 8 (2–3), 40–
41, 443–455. Преузето са: https://hrčak.srce.hr/20347
Радовановић, Ђ. (2016). Животни стилови и вредносне оријентације друштвених
слојева (одбрањена дипломска теза у рукопису). Филозофски факултет, Косовска
Митровица.
Радовановић, Ђ. (2017). Ставови према корупцији и искуства студената са коруп-
цијом на Универзитету у Приштини (одбрањена мастер теза у рукопису). Фи-
лозофски факултет, Косовска Митровица.
Ћирић, Ј. (2012). Политичке партије као генератор корупције. У: О. Николић и В.
Ђурић (прир. и ур.), Избори у домаћем и јавном праву (51–75). Београд: Институт
за упоредно право.

Шрам, З. (2004). Вредност и девијантно понашање младих. У: Млади загубљени у
транзицији (65–95). Суботица, Центар за проучавање алтернатива Београд.
Шуваковић, У. (2008). Партијска држава – могућности њеног настанка и развоја на
примеру савремене Србије. Теме, 33 (2), 663–682.
Интернет извори
Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција. Доступно на:
https://pistaljka.rs/public/fck_files/file/zakoni/Zakon%20o%20sprecavanju%20s
ukoba%20interesa%20pri%20vrsenju%20javnih%20funkcija.pdf Датум приступа:
15. 03. 2017.
Мандић, А. (2011). Ми пуцамо из пушкица. Политика. http://www.politika.rs/scc/cl
anak/195872/Mi-pucamo-iz-puskica Датум приступа: 15. 03. 2017.
Спаловић, Д. (2016). Политика, http://www.politika.rs/scc/clanak/369098/Pravosu
de-od-10-januara-jedinstveno-na-Kosovu Датум приступа: 15. 03. 2017.
ĐORĐE D. RADOVANOVIĆ
Faculty of Philosophy, Department of Sociology
VIEWS ON STUDENTS’ EXPERIENCE WITH CORRUPTION

AT THE UNIVERSITY OF PRIŠTINA
Summary
Through economic and institutional devastation which started after social
reforms in Serbia, a suitable social environment has been created to shorten a
number of legal procedures manifested in numerous corruption affairs (cases).
The corruption phenomenon has been further expanded due to the increase in
poverty and non-implementation of the law in practice. Due to the violation of
moral values in a period of transition, there are many attempts by the interest
groups to increase their cultural and material wealth. Therefore, the author
sought to show that views on the experience of the students with corruption at
the University of Priština, in Kosovska Mitrovica. Due to political and eco-
nomic devastation of this area, it is particularly challenging to analyse the phe-
nomenon of corruption in the area of double standards (laws) which actually
open up even more possibilities for corrupt enterprises. In such an environ-
ment, corruption was expanding more among students and employees at uni-
versities. Through examining attitudes about their experience with corruption,

students showed determination in changing the environment. So 33 % of stu-
dents confirms that they were using acquaintanceship when enrolling the fac-
ulty, then 52 % say that they bought a book of the subject teacher in order to
pass the exam, while 29 % of students say that they had opportunities to give
money for the exam.
Keywords: Kosovo and Metohija; students; attitudes towards corruption;
University of Priština in Kosovska Mitrovica; corruption in education.

342.26(497.11)
ИГОР С. СИМИЋ1
у Косовској Митровици, Правни факултет
ТЕРИТОРИЈАЛНА АУТОНОМИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

– ОД ИНТЕГРАЦИЈЕ ДО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ
У раду који се налази пред вама аутор се бави темом територијалне ауто-
номије и њеном положају у правном систему Републике Србије.
Рад детаљно обухвата теме као што су историјат и појам територијалне
аутономије, надлежности и начин организације рада територијалне ауто-
номије, као и асиметричност у односу Аутономне Покрајине Војводине и
Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Посебан акценат стављен је на
механизме заштите територијалне аутономије и надзор над њеним функ-
ционисањем. У раду аутор износи свој лични закључак о потреби за по-
стојањем територијалне аутономије и уопште оправданости њеног посто-
јања до данас.
Кључне речи: аутономност, надлежности, асиметрично представљање,
територијална аутономија, аутономна покрајина.
УВОД
Облици организације власти на одређеном простору дефинишу се у складу
са политичким, друштвеним, историјским и другим приликама којима се
систем управљања уређује у складу са потребама и специфичностима те те-
риторије.
Децентрализација државне власти омогућава приближавање процеса
одлучивања грађанима. У периоду 21. века, децентрализација је процес ко-
јим се мери демократичност неког друштва.
1 igorsimickm@gmail.com
161
Територијална аутономија је посебан облик организације власти на одре-
ђеном простору на основу његове специфичности, а који је виши од поли-
тичке снаге јединица локалне самоуправе, али који је истовремено нижи у
односу на државну власт.
Овај средњи ниво власти, између локалне самоуправе и државе, има своју
историју постојања у великом броју земаља света. Код нас је први пут дефи-
нисан Уставом Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. годи-
не.
Територијалне аутономије своје најспецифичније облике имале су у Со-
цијалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ), Совјетском Са-
везу и Индији. Очекивање да се територијалне аутономије појављују у уни-
тарним држава, оповргнуто је у многим случајевима, а најкарактеристични-
је на примеру СФРЈ. Иако је била федерална држава, њена федерална
јединица Социјалистичка Република Србије је имала на својој територији
две покрајине.
У овом раду ће бити представљене карактеристике територијалне аутоно-
мије Републике Србије по Уставу из 2006. године, уз осврт на историју на-
станка, али и изазове који су пратили правно дефинисање овог нивоа власти
који је уместо интегративног елемента прерастао дезинтеграциони елемент
којим се слабила снага Србије као федералног елемента, а након њеног оса-
мостаљења и као услов за опструирање европских интеграција.
ПОЈАВНИ ОБЛИЦИ АУТОНОМИЈЕ

Ако бисмо кренули у детаљно проучавање аутономије као политичке и
правне категорије, истраживање би нас засигурно довело до грчких полиса,
у којима је и настала сама реч. Аутономија је реч грчког порекла, и предста-
вља кованицу речи atos – сам, и nomos – закон. Аутономност грчких полиса
одражавала je настојање да се очува посебност и аутономност ових области.
На најсличнији начин и др Зорица Радовић истиче да територијалну ауто-
номију карактерише способност доношења закона.
У односу на данашње правне, али више политичке и друштвене односе по-
стоје различити облици друштвене аутономије, тако да савремена искуства
говоре о територијалној, политичкој (која се назива и територијално поли-
тичка аутономија), економској, персоналној, институционалној и другим
аутономијама. Поред ових карактеристика, јасно је да етничка специфич-
ност одређене територије игра значајну улогу у дефинисању аутономије
162 ИГОР С. СИМИЋ

ТЕРИТОРИЈАЛНА АУТОНОМИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ…
одређене области. Класичан пример је аутономија Баскијаца у Шпанији,
или аутономије Косова и Метохије са албанском националном мањином.
Ако треба да дефинишемо територијалну аутономију прво треба да на-
гласимо да овај ниво власти проистиче из одређених специфичности одре-
ђене области, али за које не постоји оправдање, нити уставно одређење за де-
финисање као федералне јединице. Као таква, територијална аутономија
има слободу дефинисања закона и његовог извршавања. Са друге стране, др-
жава, као чувар уставности, има могућност да укине територијалну аутоно-
мију или је редефинише.
Када говоримо о културној аутономији, ту пре свега дефинишемо аутоно-
мије која су постојале у Средњој Европи током 19. века.
Оваква културна аутономија означавала је право народа да имају и разви-
јају своју културу и користе свој језик на својој територији и у оквиру својих
установа које сами оснивају и њима управљају (Михајловић, 2009, стр. 508).
Институционална аутономија односи се на одређене институције и њихо-
ву самосталност у раду. Пре свега, ова аутономија односи се на области по-
пут школства, здравства, привреде, образовања, науке и слично. Другачије,
овај облик аутономије дефинише се као функционална аутономија. Њено
оправдање често се истиче као потреба услед одговарајућих професионал-
них проблема и специфичности у раду. Најприсутнија је у англосаксонским
земљама, о чему посебно говори професор Јован Ђорђевић у свом делу По-
литички системи.
Оно што је постојало још од грчких полиса, а у периоду економске кризе
дошло до изражаја јесте и економска аутономија. Привредна снага поједи-
них области унутар држава омогућила им је да захтевају и добију привилеги-
је за себе, али и доминантан политички положај у држави. Пример Баварске
у Немачкој најбоље осликава колико економска аутономија има могућност
за стварање политичке аутономије одређене области у оквиру унитарне
државе.
Специфичност персоналне аутономије је да се она не одређује у односу на
одређени простор већ у односу на одређену етничку, националну, професи-
оналну или другу социјалну групу.
Аутономија одређене територије или интересне групе често се посматра-
ла као метод превазилажења одређених разлика које су претиле целовито-
сти и суверенитету земаља у којима је овај метод коришћен. Ипак, сузбијање
сепаратизма давањем аутономије неретко није представљао корак ка очува-
њу уставности и целовитости, што се очекивало, већ управо супротно, то је
ИГОР С. СИМИЋ 163

био корак ка остварењу веће аутономије, или издвајања те територије из
уставног оквира дате земље.
У овом тренутку небројено је примера где су територијалне аутономије
нестабилна подручја са сталним политичким трвењима. На ове проблеме
нису имуне ни најразвијеније земље света, али ни оне које су чланице Европ-
ске уније, која би требало да гарантује поштовање суверенитета и територи-
јалног интегритета свих земаља, а посебно својих чланица. Сепаратистички
покрети у Северној Ирској, Шпанији (Баскија и Каталонија), Италији (Ју-
жни Тирол), Словачка (југ Словачке настањен Мађарима) и Француској
(Корзика) нису ништа мање опасни (мада јесу израженији) у односу на тен-
денције које показује Баварска у Немачкој, којој економска позиција омогу-
ћава да се њен глас чује.
Ипак, политичке прилике земаља које сам набројао су ипак повољније, а
економије јаче, него што их је имала наша земља 2008. године, када је огром-
на већина чланица те исте Европске уније, билатерално, противно међуна-
родном праву, прихватила тзв. независност Косова.
Не треба занемарити чињеницу да унутар саме Европске уније постоје
два, међусобно супротстављена процеса. Један је процес интеграције, којим
се настоји уздизање Европске уније са нивоа конфедерације на ниво федера-
ције. Док је други процес дезинтеграције, којим се преко Савета региона,
јача утицај региона унутар земаља чланица, и који у одређеним, пре свега
економским питањима имају једнаку снагу као и саме државе.
ИСТОРИЈАТ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ АУТОНОМИЈЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Територијална аутономија на простору Републике Србије настала је Уста-
вом Федеративне Народне Републике Југославије из 1946. године где се у
глави првој, члана 2. дефинише да Народна Република Србија има у свом са-
ставу Аутономну Покрајину Војводину и Аутономну косовско-метохијску
област. Док је аутономни положај Војводине историјски неупитан, ауто-
номност Косова и Метохије је под знаком питања, али и толико оспоравана
колико је и стара. Имајући у виду то да је сукоб остатака окупаторских снага
у виду балистичких јединица коју су чинили Албанци са Косова и Метохије
трајао у време доношења овог Устава, очигледно је да је циљ оваквог поли-
тичког уређења тадашње Србије додворавање албанској мањини на Косову
и Метохији.
Околности које су послужиле као оправдање за успостављање територи-
јалних аутономија у тадашњој Социјалистичкој Републици Србији, постоја-

ли су и у другим југословенским републикама, посебно у Социјалистичкој
Републици Хрватској, где су Срби, и поред почињеног геноцида у Јасенов-
цу, чинили компактну заједницу са преко пола милиона становника. Ипак,
комунистички прваци тадашње Југославије јаку Хрватску, која неће имати
покрајине, нису сматрали проблемом који може угрозити Југославију (и по-
ред небројено разлога за такав став), али им је целовита Србија ипак пред-
стављала опасност која је отклоњена успостављањем аутономне покрајине и
аутономне области. Успостављање аутономних покрајина у тренутку доно-
шења устава ФНРЈ, док су сукоби са остацима фашистичких снага у виду ба-
листичких јединица у току, српском народу је представљено као најбољи на-
чин интеграције албанске националне мањине у српски и југословенски
правни и институционални систем.
Није требало да прође много времена, свега 22 године, да од интегратив-
ног елемента којима је требало отклонити страхове од сецесије, уставне ре-
форме—попут усвајања Уставних амандмана којима се редефинисао поло-
жај федералних јединица СФРЈ (у то време Аутономна косовско-метохијска
област преименована у Социјалистичку аутономну покрајину Косово)—
постану елемент дезинтеграције. Ово је почетак дезинтеграције СФРЈ, која је
све више слабила у корист федералних јединица, али и аутономних покраји-
на које су Уставом из 1974. године (Службени лист СФРЈ, бр. 9, 1974) оснаже-
не до нивоа република. Покрајине су овим Уставом постале конститутивни
елемент федерализма и непосредни субјект федерације, изједначене у својим
функцијама са осталим републикама и непосредно представљене у органи-
ма федерације (Михајловић, 2009, стр. 513).
Покрајине су „подржављене“. Оно што је до тада било незабележено у
правној теорији и пракси, постало је нова правна реалност. Тадашње ауто-
номне покрајине имале су свој Устав, у складу са којим су имале потпуни ре-
публички субјективитет, са све уставно-судском заштитом и законима који
су били изједначени са законима осталих федералних јединица тадашње Ју-
гославије.
Овакав уставно правни експеримент тадашњег комунистичког руковод-
ства Србије и Југославије за последицу је имао слабљење позиције Србије у
односу на остале федералне елементе.
Пред сам распад СФРЈ, тадашња Народна Социјалистичка Република Ср-
бија доноси нови Устав 1990. године, који је за разлику од претходног уки-
нуо државне атрибуте покрајинама, те је у члану 6. прописао да у Републици
Србији постоје Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Покрајина
Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије, а чланове 108,

109. и 110. дефинисао да су аутономне покрајине образоване у складу са по-
себним националним, историјским, културним и другим својствима њихо-
вих подручја, да је највиши правни акт покрајина Статут (те тиме направио
заокрет у односу на Устав из 1974. године којим су покрајине имале свој
Устав), али и да ће се покрајине старати о питањима из области привредног,
научног, технолошког, демографског, регионалног и социјалног развоја, ра-
звоја пољопривреде и села, у складу са планом развоја Републике Србије,
али и друге послове које јој повери Република Србија. Послове покрајине
спроводи Извршно веће као извршни орган покрајине, чије чланове, секре-
таре и остале функционере бира скупштина коју чине посланици изабрани
на непосредним и тајним изборима.
Покрајинска власт формирана је у Аутономној Покрајини Војводини,
али не и у Аутономној Покрајини Косово и Метохија. Послове из њене на-
длежности преузели су републички органи, у складу са чланом 112. Устава, а
након доношења Закона о престанку рада Скупштине Социјалистичке ауто-
номне покрајине Косово и Извршног већа Скупштине Социјалистичке ау-
тономне покрајине Косово.
Након тога, Устав Србије из 1990. године у члану 13. дефинисао је да ће Ре-
публика Србија расписати изборе за Скупштину Аутономне Покрајине Ко-
сово и Метохија, али се то није догодило услед одбијања албанске национал-
не мањине која је на уставна решења у Уставу из 1990. године намењених ау-
тономним покрајинама одговорила формирањем паралелних институција,
чак и доношењем тзв. Устава Републике Косово од стране албанских делега-
та некадашње Социјалистичке Аутономне Покрајине Косово.
ТЕРИТОРИЈАЛНА АУТОНОМИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Након распада СФРЈ Устав социјалистичке Србије из 1990. године био је на
снази иако су се на друштвеном, политичком и правном терену догодиле
значајне промене. Процес поновног успостављања независне државе Срби-
је, након што је Црна Гора 2006. године прогласила независност иступајући
из тадашње Државне заједнице Србија и Црна Гора, захтевао је доношење
новог Устава који би дао правни, али и политички смер модерној Србији
која је у том периоду започела процес европских интеграција.
Садашњи Устав, Република Србија (у даљем тексту Устав) донела је 2006.
године, након одржаног референдума на коме је добио квалификовану по-
дршку грађана. Устав је донет када је већ Аутономна Покрајина Косово и
Метохија резолуцијом Савета Безбедности Уједињених нација 1244 предата

на управу Мисији Уједињених нација на Косову (УНМИК) и када су започе-
ти још једни у низу преговора са представницима Албанаца са Косова и Ме-
тохије. Професор Ратко Марковић (2006) наводи да је ово покушај да се ек-
сплицитније Косово и Метохија вежу као територија Републике Србије,
иако је и Устав из 1990. године у члану 4. јасно дефинисао да је територија
Србије јединствена и недељива.
Територијално уређење Републике Србије дефинише Устав Србије и За-
кон о територијалној организацији Републике Србије (2007) (у даљем тек-
сту ЗТОРС). Устав Србије у члану 8. територију Србије дефинише као је-
динствену и недељиву, а територијалну аутономију у виду аутономних по-
крајина, као право грађана. Територијално уређење Републике Србије
Устав одређује у свом седмом делу. Устав је територијалну аутономију дефи-
нисао на исти начин као и Устав из 1990 године, уз посебно дефинисање
правног положаја Аутономне Покрајине Косово и Метохија, која се у члану
182. Устава наводи као суштинска и коју је потребно дефинисати посебним
законом који се доноси по поступку предвиђеним за промене устава.
ЗТОРС у члану 2. наводи да територијалну организацију Републике Србије
чине општине, градови и град Београд као територијалне јединце, али и ау-
тономне покрајине као облик територијалне аутономије.
Овакав облик територијалног уређења власти у нашој земљи има три ни-
воа, са јасно дефинисаним надлежностима које се могу применити одозго на
доле, тако да Република може поверити одређена питања из своје надлежно-
сти аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, аутономна
покрајина може поверити нека питања из своје надлежности јединицама ло-
калне самоуправе.
НАДЛЕЖНОСТ АУТОНОМНИХ ПОКРАЈИНА

Дефинисање надлежности аутономним покрајинама у систему власти Репу-
блике Србије одређује се законом. Као што је претходно наведено, до сада је
овај закон донет само за Аутономну Покрајину Војводину, док се на закон
који би уредио надлежност Аутономне Покрајине Косово и Метохија чека
због Бриселских преговора у којима Република Србија преговара са При-
временим институцијама самоуправе у Приштини.
Надлежност аутономних покрајина одређује се законом, а дефинисана је

у члану 183. Устава који гласи:

„Аутономне покрајине, у складу са Уставом и својим статутом, уређују надле-
жност, избор, организацију и рад органа и служби које оснивају.“
Аутономне покрајине, у складу са Законом уређују питања од покрајин-
ског значаја у области:
1) просторног планирања и развоја;
2) пољопривреде, водопривреде, шумарства, лова, риболова, туризма,
угоститељства, бања и лечилишта, заштите животне средине, индустри-
је и занатства, друмског, речног и железничког саобраћаја и уређивања
путева, приређивања сајмова и других привредних манифестација;
3) просвете, спорта, културе, здравствене и социјалне заштите и јавног ин-
формисања на покрајинском нивоу.
Аутономне покрајине старају се о остваривању људских и мањинских
права, у складу са Законом.
Аутономне покрајине утврђују симболе покрајине и начин њиховог ко-
ришћења.
Аутономне покрајине управљају покрајинском имовином на начин пред-
виђен Законом.
Аутономне покрајине, у складу са Уставом и Законом, имају изворне
приходе, обезбеђују средства јединицама локалне самоуправе за обављање
поверених послова, доносе свој буџет и завршни рачун.
Статут Војводине наводи да АП Војводина путем својих органа:
1) доноси Статут и одлучује о промени Статута;
2) доноси покрајинске скупштинске одлуке и друге опште акте којима
уређује питања од покрајинског значаја у складу са Законом;
3) извршава покрајинске скупштинске одлуке и доноси прописе за њихо-
во споровођење;
4) извршава законе и доноси прописе за њихово споровођење када је то
Законом предвиђено;
5) уређује избор, организацију и рад органа, агенција, јавних предузећа и
установа чији је оснивач;
6) утврђује језике националних мањина − националних заједница који су у
службеној употреби у раду покрајинских органа у складу са Законом;
7) уређује права, дужности и положај изабраних, именованих, поставље-
них и запослених лица у покрајинским органима у складу са Законом;

8) прикупља и обрађује статистичке податке од покрајинског интереса;
9) прописује прекраје за повреде покрајинских прописа;
10) расписује покрајински референдум;
11) доноси план и програм равномерног привредног развоја АП Војводи-
не у складу са Законом и планом развоја Републике Србије;
12) одлучује о коришћењу изворних прихода;
13) одлучује о свом задуживању у складу са Законом;
14) доноси буџет и завршни рачун;
15) оснива организације, агенције, јавна предузећа и установе, фондове,
привредна друштва и врши надзор над њиховим радом;
16) установљава покрајинска признања и награде физичким и правним ли-
цима;
17) уређује друга питања од покрајинског значаја у складу са Законом и
Статутом.
Устав Србије дефинише и финансијску аутономију својих покрајина, које
су дужне да своје надлежности финансирају из сопствених извора. Ипак,
Устав Србије одређује да буџет Аутономне Покрајине Војводине износи се-
дам процената од буџета републике, с тим што је покрајина дужна да три
седмине свог буџета користи за капиталне расходе.
ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ

АУТОНОМНИХ ПОКРАЈИНА
Статут Аутономне Покрајине Војводине (2014) у свом четвртом делу као
своје органе наводи Скупштину, покрајинску владу, покрајинску управу и
покрајинског омбудсмана.
Правни акти аутономних покрајина су Статут, одлуке из области надле-
жности аутономних покрајина и други општи акти. Устав не наводи који су
то акти. Ти акти, правни и други, наведени су у члану 19. Статута Аутономне
Покрајине Војводине.
Након укидања Устава СФРЈ из 1974. године, Уставом Србије из 1990. го-
дине дефинисано је да је највиши правни акт аутономних покрајина Статут.
Исто одређење прихватио је и Устав из 2006. године.
Статут покрајине усваја Скупштина аутономне покрајине, али након до-
бијене сагласности Народне скупштине.

Питање Статута Војводине је у периоду након 5. октобра 2000. године по-
чело да се политизује од стране појединих покрајинских политичких парти-
ја. Овакав приступ делимично је утихнуо доношењем Устава 2006. године,
али је поново до расправе на ову тему дошло приликом израде Статута Вој-
водине 2009. године, који је Уставни суд Србије прогласио неуставним одлу-
ком IУо-360/2009. Због превеликог броја неуставних одредби попут дефи-
нисања главног града, права покрајине на закључивање међурегионалних
споразума, оснивање међународних представништва итд. Уставни суд Ср-
бије је, као одговоран за заштиту уставности и законитости, наложио да се
Статут измени и усклади са Уставом, а објављивање своје одлуке одложио за
шест месеци како се не би створила правна празнина укидањем Статута.
У саопштењу за јавност2 Уставни суд Србије наводи да је утврђено то да
нису у сагласности са Уставом оне одредбе Статута које се темеље на устав-
ноправно неприхватљивом концепту да је Статут АП Војводине њен кон-
ститутивни акт којим је аутономна покрајина власна да уреди свако питање
за које сматра да је за њу од интереса, независно од тога да ли уређење тог пи-
тања представља искључиву уставну или законску материју и да ни Уставом
није ограничена у погледу уређења организације и међусобног односа по-
крајинских органа. Такође, сагласно раније донетој Одлуци којом је оцењи-
вана уставност Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, Уставни
суд је утврдио да су неуставне и оне одредбе Статута којима су преузете
одредбе Закона за које је оцењено да нису сагласне са Уставом, као и одредбе
којима се прописују нове или другачије надлежности АП Војводине од на-
длежности које су одређене Законом.
Садашњи Статут Аутономне Покрајине Војводине (у даљем тексту Ста-
тут) донет је 22. маја 2014. године.
Статут је исправио све неуставне одредбе у складу са одлуком Уставног
суда Србије и дефинисао слободе и права грађана, са посебним акцентом на
права националних мањина и детаљно одредио надлежности покрајине, као
и органе покрајине.
Све наведено показује да је, са правне и политичке стране, положај ауто-
номних покрајина у нашој земљи у поређењу са другим земљама, на завид-
ном нивоу. Надлежности су дефинисане на начин да је свим грађанима те-
риторијалних аутономија, а посебно припадницима националних мањина,
гарантовано поштовање људских и мањинских права и слобода. Зато се се-
паратизам, који је територијалну аутономију пратио у нашој земљи, не сме
2 Саопштење за јавност Уставног суда Србије: http://www.ustavni.sud.rs/page/view/
0-101922/saopstenje-za-javnost, 14. 3. 2015.

гледати искључиво из призме наших грешака, којих сигурно има, већ и кроз
призму неискрености наших грађана, који су припадници националних ма-
њина и односа одређених међународних фактора који несумњиво имају
огромне заслуге за дезинтеграцију наше земље и њено слабљење. То нам го-
вори о специфичној позицији наше земље чији је суверенитет окрњен не
само у односу на АП Косово и Метохија, већ и у односу на целокупни про-
стор наше земље, у којима су националне мањине већинско становништво.
То се најдиректније види на примеру општине Прешево, Бујановац и Ме-
двеђа, где изабрани политички представници Албанаца отворено заговара-
ју промену граница наше земље и то им због притиска међународних пред-
ставника, пролази некажњено, иако је противно нашим законима.
ЗАШТИТА АУТОНОМНОСТИ ПОКРАЈИНА

И НАДЗОР РАДА ПОКРАЈИНСКИХ ОРГАНА
Због честих политичких промена, сепаратистичких тежњи појединих поли-
тичких субјеката, као и негативних искустава са јужном српском покраји-
ном Устав је увео новине тј. два института, први је заштита покрајинске ау-
тономије, а други надзор над радом органа покрајине тј. поштовања
уставности.
Надзор над радом покрајинских органа се односи на контролу уставно-
сти и законитости у раду ових органа. Устав је предвидео да Влада Републи-
ке Србије има право претходне контроле уставности и законитости аката
које је донео неки покрајински орган. Уставни суд, са друге стране, има мо-
гућност да одложи правно дејство аката за које се захтева оцена уставности и
законитости. Статут АП Војводине јасно истиче да он мора бити у складу са
Уставом, а одлуке органа аутономне покрајине у складу са Статутом.
Заштита аутономности покрајине огледа се у праву да орган одређен Ста-
тутом аутономне покрајине има право жалбе Уставном суду ако се поједи-
начним актом или радњом државног органа или органа јединице локалне
самоуправе онемогућава вршење надлежности аутономне покрајине, као и
право да покрене поступак за оцену уставности и законитости закона и дру-
гог општег акта Републике Србије или општег акта јединице локалне самоу-
праве којим се повређује право на покрајинску аутономију. Овај други став
188. члана Устава уводи конфузију, јер ограничава право покрајине да захте-
ва оцену уставности и законитости и за остале правне ситуације, а не само
оне који се тичу права на покрајинску аутономију.

Закључак
Територијална аутономија је правни институт који има своју дугу историју
у територијалном уређењу Републике Србије. У току свог развитка доживе-
ла је драстичне промене које су више биле политички експеримент него
правни институт који би имао упориште у упоредно-правној пракси и који
је као такав изазвао политичке и правне потресе који се и данас не могу ре-
шити.
Са овом временском дистанцом јасно се закључује, да и поред несвакида-
шњих решења којима је Република Србија желела да приволи албанску на-
ционалну мањину да буду учесници процеса доношења одлука на покрајин-
ском нивоу, и пуноправни грађани Републике Србије, (који би поред права
подразумевао и обавезе), њихов једини циљ је био сецесија територије, што
су показали догађаји у блиској прошлости.
Однос централних органа власти према двема покрајинама увек је био
асиметричан, пре свега због сепаратистичког понашања албанске национал-
не мањине на простору АП Косово и Метохија. Ова асиметричност присут-
на је и у Уставу из 2006. године. Док се положај АП Косово и Метохија не
дефинише детаљно и наводи да ће он бити решен у оквиру суштинске ауто-
номије, положај АП Војводине је јасан, али са друге стране, највиши правни
акт, Статут АП Војводине је такође због политизације често био оспораван,
па чак и одлуком Уставног суда Србије већина одредби Статута из 2009. го-
дине проглашено је за неуставне.
Након свега изложеног, закључак аутора овог рада је да територијална ау-
тономија није доказала своју оправданост у правном и реалном животу на
простору Републике Србије, пре би се могло рећи да је територијална ауто-
номија извор политичке нестабилности, али и финансијског оптерећења бу-
џета Републике Србије.
Разлози који би оправдали постојање АП Војводине у виду мултикулту-
рализма, мултинационализма и историјских околности више не стоје, јер су
и остали делови Србије такође мултинационални, мултикултурални и са
специфичном историјом, те нормално функционишу у оквиру јединица ло-
калних самоуправа, које су непосреднији облик власти и које такође имају
правне капацитете да заштите и унапређују права националних мањина. По-
стојањем територијалне аутономије за грађане на северу Републике Србије
поставља се питање да ли националне мањине у АП Војводини имају већа
права на територијалну организацију него националне мањине које живе у
остатку Републике Србије, као и да ли је степен угрожености њихових права
такав да захтева посебну заштиту?

Иако Устав предвиђа могућност формирања нових покрајина, будућност
територијалног уређења Републике Србије требало би тражити кроз укида-
ње територијалне аутономије и фокусирање на правно, политичко и финан-
сијско јачање децентрализованих јединица локалне самоуправе које би мо-
гле непосредније да се баве решавањем проблема грађана.
Закон о територијалној организацији Републике Србије, Службени гласник РС,
бр. 129/2007.
Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, бр. 109/2007, 99/2011, 18/13 – одлука
УС.
Марковић, Р. (2006). Устав Републике Србије из 2006 – критички погледи. Анали
ПФБ, 2, 5–46.
Михајловић, В. (2009). Уставно право. Краљево: 3М Copy.
Одлука Уставног суда Србије, IУо-360/2009.
Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244, http://daccess-dds
ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/172/89/PDF/N9917289.pdf? OpenElement
Саопштење за јавност Уставног суда Србије, http://www.ustavni.sud.rs/page/view/
0-101922/saopstenje-za-javnost.
Статут Аутономне Покрајине Војводине, Службени лист АП Војводине, бр. 17/
2009.
Статут Аутономне Покрајине Војводине, Службени лист АП Војводине, бр. 20/
2014.
Устав Републике Србије, Службени лист РС бр. 1/1990.
Устав Републике Србије, Службени гласник РС бр. 98/2006.
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Службени лист, бр. 9,
1974.
Уставни суд Србије 1963−2008, едиција ,,Устав и уставни концепти“, књига II, Слу-
жбени гласник РС, 2009.
Устав Федеративне Народне Републике Југославије, Службени лист, бр. 2, 1946.

IGOR S. SIMIĆ
Faculty of Law
TERRITORIAL AUTONOMY IN THE REPUBLIC OF SERBIA –

FROM INTEGRATION TO DISINTEGRATION
Summary
This paper deals with the subject of territorial autonomy and its position in
the legal system of the Republic of Serbia. The looks at the history of the matter
and the terms of territorial autonomy, jurisdiction, and the ways of organization
of the territorial autonomy. It also includes asymmetry in relation of the Auton-
omous Province of Vojvodina and Autonomous Province of Kosovo and
Metohija. The particular emphasis was placed on the mechanisms of protection
of territorial autonomy and supervision over its functioning. In the conclusion
the author presents their own view on the necessity for the existence of the terri-
torial autonomy and general justification of its existence until today.
The relation of the central bodies of governance toward two provinces was
always asymmetric, primarily because of the separatist behavior of the Albani-
an national minority living in area of AP of Kosovo and Metohija. This asym-
metry was also present in the 2006 Constitution. The position of the AP Koso-
vo and Metohija is not defined in detail, but it is stated that it is going to be
solved in the frame of the essential autonomy while the position of the AP Vo-
jvodina is clear. On the other side, the highest legal act, the Statute of the AP
Vojvodina, was often disputed because of the politicization, even by the deci-
sion of the Constitutional Court of Serbia, where the majority of the articles of
the 2009 Statute were found unconstitutional.
After everything presented, we may conclude that the territorial autonomy
did not prove its adequacy in the legal and real life on the territory of Republic
of Serbia. One could even claim that the territorial autonomy is the source of
the political instability, as well as the financial burden of the budget of Repub-
lic of Serbia.
Keywords: autonomy; jurisdiction; asymmetrical representation; territorial
autonomy; autonomous province.

323.1(=163.41)(497.115)
271.222(497.11)
МАРКО Р. С ТАНОЈЕВИЋ1
НЕМАЊА П. АНЂЕЛКОВИЋ
НАРОД БЕЗ ДРЖАВЕ, АЛИ СА ВЕРОМ

– ВЕКОВНО РОПСТВО И ОПСТАНАК НАРОДА
У историјском трајању народа, многи народи који нису успевали да аде-

кватно одговоре на изазове времена – нестајали су у вртлозима историје.
Међутим, имамо и примере, а најпознатији су израелски и српски народ,
који су и у вишевековном ропству без државе успели да опстану и сачува-
ју свој национални идентитет. Кључно питање које се поставља, а управо
је то и централна тема нашег рада, јесте шта је омогућило да, и у таквим
неповољним условима, ови народи опстану? За поједине, посебно пра-
вославне народе, вера је одувек имала наглашена и национална обележја
„вера нас је одржала њојзи хвала“ и стога свој национални идентитет
приоритетно темељи на постојању националних цркава. „Отачаство и
вера чине неодвојиво јединство“, како примећује Доментијан Хиланда-
рац. Још експлицитније ће то исказати један од најутицајнијих социолога
религије Луј Бреје ставом: „Хришћанско-православни чинилац у фор-
мирању српског православља, као одредница националног идентитета
српског народа, била је снажна релативна чињеница, конституисања и
одржања државотворне идеје, као и конституисања народа и нације срп-
ског фактора.“ У вековном ропству под турским освајачем, када државе
нема, када постоји једино црква као институција која траје, вера и митови
(посебно видовдански) који су из ње настали били су нада и темељ оп-
1 Markomarcelo7@yahoo.com
175
станка покореног и потлаченог народа. Дакле, ово је посебно важно да-
нас у временима глобализацијског „цунамија“ који руши националне др-
жаве и намеће нове вере и идеологије, поука је јасна – народ и без државе
може постати, али без вере је изгубљен.
Кључне речи: Вера, српска држава, идентитет, црква, опстанак на-

рода.
УВОД
Православље као религија до сада није подлегло духу времена, сачувало је
свој верски и духовни идентитет, па тиме и данас представља, не само истин-
ско и доследно тумачење Христове вере већ и изворно социјално учење пра-
вославних народа на којем они заснивају свој национални идентитет. Дру-
штво се темељи на идеји из које све извире и из које се формирају праве
вредности. Свака људска делатност, ако настоји ка томе да буде успешна, да
напредује дугорочно, не може то чинити без вере у будућност и без морал-
них вредности, али се друштво, а самим тим и народ, последњих година на-
лази на свакодневној низбрдици, на магистрали пропасти. У својој књизи
Православље и српско друштво пред ововременим изазовима Петар Анђел-
ковић баца светлост на значај вере као основе српског многовековног иден-
титета и говори да религијска припадност умногоме одређује карактер, а
тиме и судбину једног народа. „У српском народу укорењена је мисао да се
православна вера назива и ʼсрпска вераʼ, па је одрицање од православља у
исто време значило и одрицање од српства. То је нарочито видљиво код
оних припадника српског народа који су после одступања од православне
вере тешко опстајали као Срби (Срби католици, Срби мухамеданске вере) и
најчешће друга генерација то више и није била. На тај начин су вера и при-
падност биле уско повезане, и, уколико би дошло до промене једног од ових
чинилаца, долази и до промене у идентитету“ (Анђелковић, 2007, стр. 169).
Српски народ је, захваљујући Светом Сави, прихватио хришћанство као
универзалну религију, али и формирао један свој особен национални дожи-
вљај Бога – светосавље као православље српског стила и искуства, како је го-
ворио владика Николај. То ће уочити и један од „највећих Срба“ (Србин по
убеђењу, а не по рођењу) Арчибалд Рајс, који у својој постхумној књизи Љу-
бави и опомене Србима пише: „Нисте могли да прихватите Бога какав је у
Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа“ (Рајс,
2008, стр. 17).
176 МАРКО Р. СТАНОЈЕВИЋ, НЕМАЊА П. АНЂЕЛКОВИЋ

НАРОД БЕЗ ДРЖАВЕ, АЛИ СА ВЕРОМ – ВЕКОВНО РОПСТВО И ОПСТАНАК НАРОДА
О значају хришћанског православног елемента у формирању српског на-
ционалног идентитета и народа писали су многи страни аутори, а међу
њима и Луј Бреје који каже: „Хришћанско-православни чинилац у форми-
рању српског православља, као одредница националног идентитета српског
народа, била је снажна релативна чињеница конституисања и одржања др-
жавотворне идеје, као и конституисања народа и нације српског фактора“
(Бреје, 1976, стр. 143). Један од најзначајнијих српских песника Јован Дучић,
схвативши неостварени могући допринос светосавља духовној европској
цивилизацији, констатује: „Српско православље је било сложено из словен-
ске душевности и византијске духовности, нешто слично и нешто које, да не
беше Турака, требаше да унесе у културу Европе елеменат какав му нигде до
сад није било примера“ (Дучић, 1982, стр. 293). Теолог Марко С. Марковић
говори да „они који верују да народи имају душу, морају доћи до закључка
да су Срби у Светом Сави препознали себе […]. Ако негде постоји идеја срп-
ског народа, као што то бива у свету Платонових идеја, онда ту идеју пред
Богом представља Свети Сава“ (Марковић, 1989, стр. 7). Најважнија одред-
ница српске парадигме је православна–светосавска вера, а то ће уочити и де-
цидирано истаћи филозоф религије Иван Коларић ставом да је „светосавље
несумњиво архимедовска тачка српског етноса и етоса“ (Коларић, 1998, стр.
115). Губљењем овакве парадигме, српски етнос се тањио и неки његови дело-
ви увек су прелазили у друге етничке заједнице или нације.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА СРПСКИ НАРОД
Ретки су народи који су у свом историјском трајању имали тако дуге дискон-
тинуитете и који су, и поред тога што вековима нису имали државност, успе-
ли да опстану као народ. Како је то могуће и шта је у томе било пресудно?
Шта је било језгро предања српске цркве у тим вековима? Зашто је она била
најзначајнији чинилац уобличавања и очувања српске националне свести?
Црква је, наравно, чувала универзалну поруку хришћанске вере, али и
култове Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. То су била
кључна „места сећања“ која су Србе разликовала од других, понекад врло
блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима,
Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света.
Нису случајно баш Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар у XVI веку
приказани на фрескама московског Архангелског сабора. Што се тиче исто-
рије Срба и односа српске цркве и нације кроз историју, проф. др Радослав
МАРКО Р. СТАНОЈЕВИЋ, НЕМАЊА П. АНЂЕЛКОВИЋ 177

Грујић у својој књизи Православна српска црква говори нам о томе да духов-
ни живот и црквена организованост траје већ више од једног миленијума.
Аутокефалност цркве Срби су добили 1219. године. Српска православна цр-
ква кроз своју историју пролазила је кроз веома тежак период. Привремено
је губила своју самосталност, али не и снагу вере и православно опредељење,
угњетавана је од стране Турака и других завојевача, али се одбранила трпље-
њем и снагом истине. На тај начин је Српска православна црква духовни
стожер српског народа и чувар његовог хришћанског имена. Након Косов-
ског боја 1389. године Србија пада под турску власт и од тог тренутка наступа
најтежи период српског народа, српске православне цркве и православне
вере (Грујић, 1989, стр. 145).
Значај православне цркве у прошлости српског народа веома је велики.
Она је скоро десет векова, све до XIX века, била готово једини представник
просвете, па је поставила све главне темеље за културни прогрес у нашој др-
жави. Штавише, многи представници Српске православне цркве показали
су велике способности и на другим пољима друштвеног живота, велике ди-
пломатске способности у политичким и државним пословима, као и иска-
зивања јаких естетских осећања у уметности и књижевности. Познати срп-
ски писац Владимир Велмар Јанковић говори о томе да је од XIII и XIV века
међу Србима и у Србима коначно победило хришћанство. „Када их је напу-
стио и мртви цар и последњи деспот пао, остао је близак српским сељацима
хришћански Бог и бивао је све ближи, што се патња све више продубљивала.
Хришћански Бог са својим тајнама једињења са човеком, са својом свепобед-
ном силом васкрсења. Тај Бог спречавао је да се осети потпуно изгубљен и
препуштен самом себи, човек од кога се вечито нешто отимало, и као човека
и као сељака, преко чијих земљишта и огњишта су се сваки час биле и харале
војске, преко чијег је образа сваки час шибао бич срамоте и робовања, човек
од кога је цар био далеко и онда када га је штитио. Тај Бог је био са њим и
онда када су цркве попаљене, жив је био у њему у збегу где није било људског
друштва, у шуми и планини, а исто тако жив у породици, задрузи у племену,
у кнежевини где се исто тако живело без сигурности у великим напорима
преко снаге, у трпљењу. Увек кад се Србин враћао на себе, кад је, – и колико
пута! – из себе сама јер други му мало даваху, а вечито узимаху – морао да
ископа последње поуздање у правду која ће једном доћи, била је са њим пра-
вославна црква и хришћански Бог који га није оставио од кад је вера отаца
постала активна садржина његове душе“ (Јанковић, 1991, стр. 28).
Средњовековно доба српске историје било је плодно култовима нацио-
налних светитеља. То доба одавно је окарактерисано као златно доба цркве-

не народне историје и цивилизацијске равнотеже. Тада се на првом месту
света лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог, бринула о
упоредном напретку, како цркве тако и државе. Идеал црквено-државне
симфоније на тлу Европе нигде није тако постигнут као у Србији. Треба
истаћи да су владари били браниоци цркве, њени помагачи. Закони су се до-
носили на добробит хришћанства. Потребно је нагласити да никада у исто-
рији средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са пред-
ставницима црквене хијерархије. На тај начин стварана је српска национал-
на идеја и градили су се темељи српског националног идентитета. На ову
чињеницу посебно ће указати наш признати ауторитет карактерологије Ју-
гословена Владимир Дворниковић, који каже: „Осећајући да је духовна по-
длога дубља и трајнија од државне и војне организације, Свети Сава је својом
аутокефалном црквом постао оснивачем српске националне идеје и конти-
нуитета српске државне идеје“ (Дворниковић, 1990, стр. 853).
„Светосавска црква била је верна увек своме народу, више него својој вла-
сти над душама. Светосавска црква је у историји увек имала своју максиму
увек са народом, никад изнад њега, никада над њим. Српска православна цр-
ква је кроз манастирско задужбинско саборовање подизала дух који је кроз
обичаје, славске, заветинске мобе, крштења, и укопа живео исто толико у за-
дружнопородичној сељачкој кући, побратимства, крвне везе, везе човека и
човека.“ (Јанковић, 1991). Колективна душа српског народа створила је наро-
читу православну цркву, сасвим другачију од католичке, умногоме различи-
ту од осталих православних цркава. „Саздала је цркву Светог Саве, цркву на-
родне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свим царствима и
под свим приликама“ (Јанковић, 1991. стр. 29). Православна духовност, која
је кроз историју срасла са српским народом, и светосавска црква никада
нису долазиле у сукоб са народним тежњама и са народном идејом. У случа-
јевима када није било државе, црква је преносила синонимност државе. О
разлици између српске православне вере и других хришћанских вера пише
и Свети Атанасије који каже: „Они поседују храмове, ви истиниту веру; да-
кле они поседују храмове. Ви, с друге стране, традицију апостолске Вере.
Они, утврђени на овим местима, су заправо ван праве Вере. А ви који сте ис-
кључени из храмова остајете у њој, ви сте заправо они који сте срећни, јер
због вере ви остајете у цркви, одмарате на темељима вере, и уживате потпу-
ност вере, која остаје непомућена. Јер је апостолска традиција дошла до вас и
веома често огромна мржња хтела да је помери, али није могла“ (Патроло-
гија Грека, том 26, 118/90).

Византијско, балканско хришћанство живело је у души српског сељака без
златног сјаја Цариграда и дуго после урушавања краљевске државе. Било је
готово увек присутно у свим изразима, макар као тихо тињање светлости у
мрачном добу турском. Непрестано је тежило ка самообновној моћи и заба-
вљало душевно човека свога. У том периоду су се хришћанска вера и црква
свеле на своју природност без догме и санкција, у човековој души бивало је
све мрачније и све пустије, али су успеле да сачувају свој еванђелски карактер.
Та права православна вера која није била подржана никаквим ломачама или
мисионарством спаса је, заправо, помогла да се у српском човеку развије не-
исказана дубока снага страдања и надахне моћ његове борбе која је опреде-
љивала српског човека оно што је представљала његов мушки подношени и
живљени живот. „Дух православља и православне цркве је оспособио срп-
ског човека на патњу која није водила смрти, то су били страшни степени са-
модисциплине, али то је такође и била и традиција која је надокнадила сва
остала модерна искуства европског човека“ (Јанковић, 1991, стр. 32). Била је
то, заправо, трпељива црква, понекад фанатична, али само у својој унутра-
шњости, таква црква која није тежила наметљивости. Она је толико срасла са
душевношћу српског народа, толико да без њега она и без ње српски народ
не би постојали. У периодима пред сам почетак XIX века изгледало је да се
дух православља гаси, али и да се гаси моћ српског сељака у очувању своје цр-
кве, вере и идентитета. Надолазио је страшан период у коме су цркве почеле
да се пустоше, свештеници су изгубили своју бит делања и престали да буду
свештеници. Да револуција српског народа није успела, нестало би право-
славља и православног човека у Србији.
ВЕКОВНО РОПСТВО И ОПСТАНАК СРПСКОГ НАРОДА

Слом немањићке државе и турско освајање српских територија утицало је и
на живот српске православне цркве. До тога тренутка српска православна
црква била је владајућа црква у држави, а онда вера и једина нада покореног
и потлаченог народа. Тренутни положај српске цркве под турском влашћу
даће нови правац њеном развитку и унети нове елементе у њену структуру и
на новим основама градити однос према народу и према турској држави.
Освајање османске империје у XIV и XV веку било је праћено разарањем и
уништавањем цркава и манастира, пљачкањем црквених поседа, покретне
црквене имовине и изградњом џамија на темељима порушених православ-
них светиња. Наравно, више су страдале оне цркве и манастири који су се на-
лазили поред пута и проходних друмова. Зато се у периодима турских осва-

јања у XIV и XV веку свештенство повлачи заједно са властелом и одлази
према северу у нади да ће избећи турску голготу. Како наводи Владимир
Ћоровић у својој књизи Историја Срба, тај покрет је ишао најпре у правцу
Велике Мораве, Саве и Дунава, а касније преко ових река прелази у јужну
Угарску. У тим деловима је пре и после пада Србије 1459. године народна
властела заједно са свештенством насељавала те делове и организовала цр-
кву. У том периоду је Фрушка гора окићена многим манастирима. Такође
ће се у периоду XV и XVI века на том месту изградити нова црквена органи-
зација. Међутим, и непријатељ је ишао према северу. Године 1459. пало је
Смедерево и сви остали градови до Саве и Дунава, 1496. године Зета, а затим
1526. године и Угарска. На тај начин је српски народ са својом православном
црквом дошао под турску власт (Ћоровић, 2001, стр. 344).
На овај начин је наука приказивала историју српске православне цркве у
периодима XV и XVI века, слом српске средњовековне државе и турска осва-
јања. Међутим, турски архиви који су касније пронађени светлост истине ба-
цају на други крај. Наиме, неоспорна је патња и страдање српске православ-
не цркве у том периоду, међутим, ти архиви говоре о томе да је прелаз на-
ших земаља и српске цркве био много поступнији од ратова и у знаку
споразумевања са новом влашћу. Р. Грујић у књизи Православна српска цр-
ква говори о томе да је то поступно прилагођавање српске цркве турској вла-
сти свакако дело веште политике, на начин придобијања важних друштве-
них слојева, давање разних повластица и уступака. Подстакнути таквим
примером мирења са туђом влашћу старијег племства, убрзо следе и круго-
ви ширих народних маса, сточари и један део Српске православне цркве. За-
хваљујући оваквој политици која је вођена, сачувани су многи манастири и
цркве и њихови поседи. Било за то добијајући берате као Манасија и Равани-
ца, или признавање повеља српских средњовековних владалаца, као Цетињ-
ски манастир у Црној Гори, где је и даље остала на снази повеља Ивана Цр-
нојевића, а манастир је плаћао одређени порез (Грујић, 1989, стр. 72–73). Та-
кав слом средњовековне српске државе није нужно означавао и слом
црквене организације, иако је у бити турска држава била верски освајач. И
поред тога, у првим годинама своје владавине на Балкану, она не потенцира
на нужну исламизацију свих припадника православне вере, шта више, до-
звољава вероисповест са одређеним ограничењем. Такође, у том периоду
долази и до ширења Охридске архиепископије на српским територијама,
тако и Пећка патријаршија престаје са радом и пада под власт Охридске ар-
хиепископије. Пећка патријаршија све до 1557. године нема признат положај
у турском царству. Све до 1526. године, до битке на Мохачу, српски поседи

на северу су представљали границе турске владавине према Угарској. После
слома Угарске државе 1526. године, Српска православна црква и даље је
функционисала и ширила се према северу, иако није била призната. Такво
ширење Српске православне цркве према северу захтевало је и одговор њене
јуриздикције над српским епархијама, јер је она превазилазила не само гра-
нице Охридске архиепископије већ и Пећке патријаршије. У том периоду
долази до великих расправа између охридског епископа и неколицине срп-
ских епископа око права јуриздикције Охридске архиепископије над срп-
ским епархијама, и те године долази и до обнове Пећке патријаршије.
У горепоменутој књизи Ћоровић пише о томе да се крајем XV века и у пр-
вој половини XVI века стварају нове епархије у Угарској, Босни и Херцего-
вини, затим Сремска епархија са седиштем у Крушедолу. Он наводи да се у
историјској науци тврди да је 1557. године дошло до обнове Пећке патријар-
шије захваљујући Мухамеду Соколовићу који је био турски везир. На челу
патријаршије постављен је Макарије Соколовић. Сама породица Соколо-
вић имала је веома важну улогу, како за Српску православну цркву тако и за
турску дипломатију. Једна грана братства Соколовић налази се на највишим
положајима у турској политици – Мехмед паша Соколовић, Ферхат паша
Соколовић и Мустафа паша Соколовић, а друга грана братства управља
православном црквом на Балкану. Од 1557. године Макарије Соколовић, за-
тим Герасим Соколовић, Сава Соколовић све су ово били патријарси у Пећ-
кој патријаршији (Ћоровић, 2001, стр. 344–345). Мирко Мирковић пише да
турски султани Српској православној цркви нису давали повластице у виду
закона, већ је њихова аутономија зависила од воље владара и била је од вре-
мена до времена. Њихове повластице доношене су у виду берата и оне су
утицале на избор неког патријарха или епископа. Берат је турска реч која у
преводу значи повеља. Сваки патријарх добијао је своју повељу која је важи-
ла током читавог његовог живота. У случају смрти његов нови наследни па-
тријарх морао је да од новог султана затражи своју повељу. По овим берати-
ма, султан је имао целокупну унутрашњу организацију цркве од врха до дна
и обавезе које је српска црква имала према турској држави (Мирковић,
2000, стр. 170).
Када је Османско царство у својој двестогодишњој експанзији померило
своје границе према северу све до Темишвара, оно је временом постало цар-
ство које се простире на три континента, па је постало заједница шареноли-
ких вера и народа Европе, Азије и Африке, што је и захтевало правну регула-
цију односа прама немуслиманским становништвом. Ласзло Хадрович на-
води да је тај однос према осталом становништву, а и свом, регулисан

искључиво верским – шеријатским правом. У Османском царству са једне
стране налазио се владајући слој, а са друге стране поданички слој, или они
народи који су били поробљавани, разврставани су у Милете (војно управ-
ни слој који је прихватао османска правила и обавезе), којима су припадали
и Раје, које су представљале само поданички слој. Хадрович сматра да су
хришћани и Јевреји на Балкану имали одређене верске повластице и приви-
легије. Он наводи да су хришћани и Јевреји, као припадници откривених ре-
лигија, према исламу имали одређених верских повластица. Само право ве-
роисповести, које је црква имала од обнављања Пећке патријаршије, није
подразумевало само право на обављање култних радњи већ и право на вер-
ско образовање, обављање послова који су везани за функционисање вер-
ских установа. Такође, све своје правне и имовинске спорове могли су реша-
вати у оквиру верских судова. Давање оваквих права и повластица хришћан-
ској и јеврејској заједници није нужно означавало њихову слободу и њихов
несметан рад, већ су много пута биле ометане у раду. Можда су Турци при-
метили колико је Србима битна вера, и да уколико дозволе одређене повла-
стице, српски народ неће марити за слободу и угњетавање. Ово најбоље по-
казује то колико је православна црква била највећа енергија опстајања у
овим временима.
Као што смо видели, османски правни систем изражен кроз начела шери-
јатског права, путем својих закона, дозволио је да хришћанско обичајно пра-
во и хришћанска јуриздикција и даље живе. Шеријатски закон који се спро-
водио отворио је путеве за решавање верско-политичке ситуације, сматра
Хадрович. Свакако да су те повластице зависиле од политичких интереса
Османског царства. Када би у Србији био потребан мир, без избијања неких
немира или мањих устанака, султан би појединим манастирима издавао за-
штитне дипломе, где је на тај начин забрањивао ширење насиља и пљачки
(Хадрович, 2000, стр. 67). Патријарх, као једини духовни поглавар Српске
православне цркве био је једина веза са Портом. И он је преговарао са њима
о количини и износу плаћања пореза. Радмила Тричковић у својој књизи
Српска црква средином XVII века наводи: „Српска православна црква имала
је према држави две врсте новчаних обавеза, а ту су наведени: Пашкеш и Ке-
сим. Пашкеш означава плаћање утврђеног износа за сваку патријаршију и
њену епархију. Колико је познато, Пешкеш Пећке патријаршије, за време
њеног трајања била је 100.000 акчи. Кесим, као друга црквена обавеза, био је
царски данак који је патријарх морао да положи царској благајни. Кесим
Пећке патријаршије био је до краја XVII века 100.000 акчи, а након губитка

појединих територија смањен је на 70.000, што је касније понови подигнут
на 90.000 акчи“ (Тричковић, 2013, стр. 67–68).
М. Мирковић пише у свом делу О правном положају и карактеру српске
православне цркве о томе да се живот нижег свештенства у српским црквама
доста променио. Ниже свештенство је услед поробљавања српске државе
остало нешколовано, готово неписмено. Ретко да се ико знао служити цр-
квеним књигама и списима. Учење црквених обреда најчешће се учило у ма-
настирима или код неког ученијег калуђера. Отуда и одговор на питање за-
што се није повећавала активност ширења хришћанских догми у народу, да
се народ на тај начин бори против наметнутих обичаја. Друштвени положај
нижег свештенства није се пуно мењао, делимично остаје исти у Пећкој па-
тријаршији, као и за време Немањића. Попови живе у народу, издржавају се
од финансија парохије и свог властитог рада. Разлика је у земљишном поседу
који обрађују, они више немају права на своју башту, већ на посед који обра-
ђују плаћају феудалну ренту као остали сељаци. Главни приход долазио је од
бира и наплаћивања црквених услуга. Бир је био давање пастве свештенику
и парохији, или на селу давање део свега онога што се произвело. Прикупља-
ње овакве врсте прихода најчешће се вршило сезонски како су пристизали
производи. Висина бира и прихода зависила је од свештеника и добре воље
парохијана. Уколико би се десило да свештеник затражи више него што је
уобичајено долазило је до парохијске побуне. Осим нижег свештенства у
том периоду, такође су и разрушени манастири допринели томе да се ојача
веза између цркве и народа и то пре свега стари манастири који су изграђени
још за време Немањића. Како наводи М. Мирковић, новији манастири су
пре свега изграђивани на забаченим местима, по шумама, близу неких изво-
ра, али да су, ипак, приступачни локалном народу. Српском народу црква је
увек била средиште свега, ту се народ окупљао, давао савете, трговао, женио
се и удавао, веселио и туговао, црква је увек била место за обављање великих
догађаја. Стога су и манастири били исто тако и политичко оружје и духов-
но средиште народа у појединим местима, па су тако и често били повезани
са важним бунама и устанцима у периоду од XVI до XIX века (Мирковић,
2013, стр. 143).
Оно што је остало заједничко српској цркви из времена владавине дина-
стије Немањић и Пећке патријаршије, јесте тај однос са ширим народним
масама и тај однос цркве и народа који је више био заснован на обичајима,
веровању, него на црквеним канонима. Оно што је било битно јесте гајење те
немањићке традиције и после слома средњовековних држава од стране Срп-
ске православне цркве. Иза аутономије Српске православне цркве у перио-

ду од XVI до XVIII века стајала је жива народна маса, и ова аутономија је по-
служила српском народу као главни бедем у одбрани српске културе и тра-
диције, па је тако погрешно тврђење појединих историчара српске цркве да
је народ служио интересима цркве у том периоду, већ је српска православна
црква стала уз народ и била је у служби народа. Због тога је и некада искори-
шћавана за друштвено-политичке циљеве, где је готово концем XVI века уву-
чена у борбу са Османским царством, плаћајући ту борбу великим жртвама,
док због ње није ни укинута Пећка патријаршија 1766. године. Колико је ово
заправо утицало на српски народ показује то да после укидања Пећке патри-
јаршије у XVIII и XIX веку почињу велике националноослободилачке борбе
српског народа против Турске и Аустроугарске. Вођени ранијим иску-
ством, на основу извојевања аутономије Пећке патријаршије, Срби у Угар-
ској у XVIII и XIX веку успевају да се изборе за црквено-школску аутономију,
која је поникла из организације Пећке патријаршије.
Василије Марковић у својој књизи Православно монаштво и манастири
у средњовековној Србији говори о томе да су на промену става Пећке патри-
јаршије према турском царству највише допринели сами Турци. Као један
од почетка може се навести период након оснивања Пећке патријаршије и
после смрти Сулејмана Величанственог 1565. године, као и почетак владави-
не Селима II, када на Балкану почиње продаја манастирских добара и цркве-
них поседа. Од тог периода српска православна црква мења став према тур-
ској власти и схвата да се мора одупрети и водити борбу против турске ино-
верне државе. Довољно је удаљена од турске власти у Цариграду и на самој
граници освајања хришћанске Европе, па је тако често долазила у искушење
да искористи прве слабости овог царства и искористи жељу народа за осло-
бођењем. Све је ово започело крајем XVI и почетком XVII века, када је криза
захватила Османско феудално друштво и све се то одразило на повећану ан-
архију турских феудалаца на хришћански народ у Србији. Свакако, црква
није могла избећи ову кризу. У том периоду долази до повећања исламског
фанатизма, увећања пореза епархијама и до ометања вршења црквених
обреда. Оно што је било занимљиво јесте та политика коју је водила Српска
православна црква, каже В. Марковић. Она је била свесна да Турска полако
постаје болесник на Босфору, па је на тај начин Српска православна црква
успостављала заједничку борбу са осталим хришћанским народима, уколи-
ко би они ушли у рат са Турском. На овај начин и временом расте углед
Српске православне цркве. За време рата између Турске и Аустрије, који је
трајао од 1593. до 1606. године, Српска православна црква је такође имала
своје акције и устанке против турске власти. Нажалост, после склапања при-

мирја, Српска православна црква губи поверење код турске власти, а патри-
јарх Јован губи главу због своје револуционарне активности. То неповерење
траје све до поновног аустријско-турског рата 1683–1699. године, када се тур-
ска власт полако повлачи из Европе. Међутим, Пећка патријаршија трпи ве-
лике губитке. У том периоду највише је страдало Косово и Метохија, где се
и налазило седиште Пећке патријаршије. Након тога долази и до колониза-
ције Арбанаса на Косову и Метохији, што је умногоме ослабило етничку
базу патријаршије.
Као што смо на почетку напоменули, за православне народе вера је одувек
имала наглашена национална обележја „вера нас је одржала, њој хвала“ и
стога свој национални идентитет приоритетно темељи на постојању нацио-
налних цркава. „Отачаство и вера чине неодвојиво јединство“ (Доментијан,
1938, стр. 240). Православна аутокефална црква је, наиме, идентификатор,
тј. носилац идентитета који нацији као историјској творевини даје извесну
стабилност и континуитет, а индивидуалне и колективне самосвести нацио-
налног идентитета првенствено су вера и језик. Српска православна црква
имала је, током целе историје, активну улогу и у формирању „колективних
митова“. Ти „колективни митови“, или приче, формирани су и ширени са
циљем изграђивања и одржавања јаког националног или етничког иденти-
тета и осећања заједништва, а у томе је Српска православна црква играла
кључну улогу. Они укључују Косовску битку (и важност Косова за Србију и
за Српску православну цркву). Ови „колективни митови“ базирани су на
кључним формативним и углавном трагичним историјским догађајима,
али су ти догађаји прерасли и постали много више од њих, тј. емотивно сна-
жне приче, подсетници и симболи идентитета српског народа. Поистовећи-
вањем са српском нацијом, Српска православна црква успела је да задобије
поверење народа. То је довело до настанка парадигме коју и данас многи
сматрају истинитом − бити Србин значи бити православан. Због тога се
тврдње православаца почетком деведесетих година, да у Србији почиње ре-
лигиозно оживљење, не могу једноставно разазнавати и раздвајати од ожи-
вљавања националистичких емоција.
Светосавски и видовдански култ били су део националног идентитета и
српске националне индивидуалности и државности. Правећи паралелу из-
међу Саве Српског и Павла, Иван Коларић закључује да „оно што је апостол
Павле за Грке, то је апостол Сава за Србе“ и стога је, по његовом мишљењу
„светосавље несумњиво архимедовска тачка српског етноса и етоса“ (Кола-
рић, 2004, стр. 115). Повезан са хришћанском идејом и принципом, народ
постаје Свети народ када у себи оваплоти еванђелску правду, љубав, све-

тлост. Видовдански култ, који представља само практичну потврду усвојене
светосавске филозофије живота, имао је, такође, значајну функцију, функци-
ју вековног конституисања и одржавања националне свести и националног
идентитета српског народа. Определивши се душом својом за царство небе-
ско, српски народ је постао Христов бесмртни народ, који својом истори-
јом објављује божанске вредности. Наше православље – светосавље, истиче
професор П. Анђелковић, трајно је уткано у особине духа српског народа. У
нашем епском моралу сакупљено је схватање и значење смисла живота, наш
однос према свету и себи самима, наш однос према прошлости и будућно-
сти. У њему су корени чврстоте нашег карактера. Стога, православна свето-
савска духовност представља заиста нашу отаџбину, не само у оном смислу,
о ком Хајдегер говори о језику – као „дому битка“ већ је реч о егзистенци-
јалном и онтолошком аспекту нашег националног бића. Светосавље је и дом
нашем бићу и највише је допринело стварању тог бића. Историја светосавља
стога може бити и јесте најбоља филозофија српске историје, филозофија
која је српски национ сачувала у бурним временима, на вододелници култу-
ра, између Истока и Запада“ (Анђелковић, 2013, стр. 65).
Српска православна црква имала је улогу заштитника српске културе и је-
зика. Положај Србије на раскршћу православне, католичке и исламске ци-
вилизације, као што каже Семјуел Хантингтон, чињеница је која је подсти-
цајно деловала да се нација „држи“ свога идентитета и инсистира на његовој
различитости од идентитета околних нација. Србија је била окружена, и по-
времено поробљавана од стране католичких и муслиманских нација. Наве-
дено „религиозно оживљавање“ деведесетих своју егзистенцију делом дугује
чињеници да је црква наставила да стоји као специфичан и јак уједињујући
фактор идентитета међу Србима, базиран на заједничком етничком наслед-
ству, култури и језику. Дугогодишње писање Владете Јеротића управо је нај-
већим делом усмерено са циљем да ојача идентитет српског човека, најпре
његов верски, православни, а онда и национални, „не би ли се у XXI веку
спречило и осипање и пропадање преосталог српског народа, било даљом
његовом ентропијом (а онда релативно брзим асимиловањем у новој држа-
ви путем емиграције), или и отуђивањем Срба унутар Србије, приклања-
њем, најчешће из пркоса туђем (верске секте, политичке партије потпуно ли-
шене или само са бледим ознакама верског и националног српског иденти-
тета, преузимање свега што долази са Запада, првенствено због непознавања
сопствене верске и националне прошлости, али и из користољубља и верске
равнодушности)“ (Јеротић, 2002, стр. 57). Према томе, оно што се може ја-
сно закључити јесте чињеница да си падом српске државе и народа под ве-

ковну турску владавину највећа оаза српства у целини остали српски мана-
стири, цркве и села, где се неговала православна традиција и управо захваљу-
јући православљу, односно светосављу, српска национална свест је опстала.
У тим тешким годинама, па и вековима, за српски народ, када је претила ма-
совна исламизација Срба и гашење националног бића народа, православље
је чувало трагове српског бића и неговало његов аутентични дух.
Ка закључку
Српска православна црква, у дугом периоду ропства под агресивном ислам-
ском империјом, без сумње успела је да очува духовно и народно јединство
српског народа. Успела је захваљујући томе што је у свест српског народа
усадила тековине немањићке државе и на тај начин успела да изгради своје-
врсну симфонију између државе и цркве. Посматрајући целокупну српску
историју, можемо доћи до закључка да је српска домаћинска породица била
чувар индивидуалног и колективног духа и свих вредности. У овом случају
нација и представља једну духовну заједницу утемељену на духовној идеји.
Тако и Владика Николај говори да је духовна нација која је Србима давала
снагу да издрже у најгорим временима, то оним временима која су претила
да униште српску веру и традицију. Српски домаћин је „створио од свог
дома богомољу и цркву и манастир и Свету Гору и Јерусалим. На свој дом
ставио је крст Христов и све осветио крстом…“ (Велимировић, Теодул, гл.
67). Током времена, захваљујући првенствено цркви, светосавље – „право-
славље српског стила и искуства“ (Владика Николај) постало је мит, идеоло-
гизована представа о себи и национу, о заједничкој прошлости, садашњости
и будућности. Наравно, тај мит настао је тако што се одређена истина право-
славна, која говори о Богу и о нама самима, временом претворила у легенду,
историјско заменило секуларним, непријатно из памћења избрисано а оно
позитивно, пре свега пожељно, за Србе и српски народ заоденуло верова-
њем и претворило у мит. На тај начин средњовековна Србија добија статус,
како би Ниче рекао, ишчезавајућег мита, а славни преци, попут Лазара и
Милоша, статус трагичних хероја који жртвују све на олтар слободе и отаџ-
бине.
На српском примеру се на најбољи начин може видети однос вере и наци-
је, а најбољи приказ тога даје нам владика црногорско-приморски Амфило-
хије, подсећајући да крст има своју хоризонталну и вертикалну димензију.
Слично је и са нацијом и вером. Без вертикале, вере, народ и нација (који
представљају хоризонталу на крсту) остају једнодимензионални; они онда
неминовно замењују Бога, нација добија атрибуте религије, а народ се обо-

готворава (Немачке у нашем веку); Бог постаје национални и племенски бог
и служи борби против других народа и других раса, а крв и језик (очевидно,
на регресиван начин) опет постају једино важни. (према: Јеротић, 2002, стр.
25). Упоришна вертикала и стожер српске нације јесте светосавска духовна
вертикала – отачаствена свест. „Отачаствена свест (тј. свест једног народа о
својој црквено државној саборности) показатељ је и доказ духовне зрелости
једне државотворне заједнице која непоколебљиво исповеда Бога Господа
као небеског домаћина сведржитеља, државног господара миропомазаног
монаха као отачественог домаћина, и хришћанског господина као породич-
ног домаћина“ (Крстић, 1994, стр. 167).
Континуитет српске цркве у историји српских дисконтинуитета подстиче
на размишљање. Јасно је, такође, да се Српска православна црква данас нала-
зи у можда најдубљој кризи у последњих неколико деценија. Уз све њено
унутрашње разногласје, нису ретки ни гласови који истицање њене нацио-
налне мисије проглашавају „етнофилетизмом“. У праву је, међутим, Жарко
Видовић када каже да Србима не прети „етнофилетизам, него анационал-
ност, безавичајност“. Историчар Милош Ковић у свом ексклузивном члан-
ку за часопис “Стање ствари“ под називом Знамења победе, узроци пораза:
континуитети и дисконтинуитети у српској историји. Говори да је Срп-
ска православна црква и данас стуб српског идентитета. „Она прелази ново-
успостављене балканске границе; у расејању, на далеким континентима, она
Србе, баш као и у Османском и Хабсбуршком царству, повезује у цркве-
но-школске општине. Тамо је она једини чувар националне свести; оног часа
када се српске породице одвоје од Српске православне цркве, пут у асимила-
цију, већ у следећој генерацији, потпуно је отворен. Универзалне империје
много полажу на цркву и веру; и у ЕУ, баш као у Османском или Хабсбур-
шком царству, они који остану у Српској православној цркви сачуваће наци-
онални идентитет. Остали ће се, као и до сада, постепено растварати у по-
плави помодних идеја и идеологија“ (https://stanjestvari.com).
Настанак Српске православне државе десио се у време њеног највећег на-
претка (политичког, војног, културног). У периоду турске владавине на
овим просторима црква је одиграла најзначајнију улогу и делила је саму суд-
бину народа и тиме стекла статус народне цркве, симбола страдања, вере,
патње, али и наде у обнову своје државе и стварања новог јединственог иден-
титета. Посматрано на овај начин, црква добија стожер српског национал-
ног бића. Потребно је нагласити да је на овакав развој превелику тежњу за
ослобођењем и развојем и обновом своје државе и изградње идентитета сва-
како утицало и велико народно предање о часном поразу на Косову пољу,

где су на тај начин преци добили статус недостижних митских бића, статус
симбола српства и заметак његове коначне победе. Нада у ослобођење, вера
у себе, своје храбре претке и у Божанску правду, Србе (барем до сада) није
напустила. Светосавље као мит имало је и данас има (или би требало да има)
ону кључну интегративну улогу, која нас са прецима, са корењем и стаблом
српства уланчује. Српски народ је захваљујући светосваско-православној
вери опстао током времена, и у најтежим тренуцима петовековног ропства.
Стога, нема сумње да оно што у бити одсликава српски национални јесте
православна и светосавска духовност. На основу светосавља грађена је срп-
ска идеја, и она несумњиво представља најбољу српску филозофију. Та фи-
лозофија сачувала је српски народ у најгорим временима и дала прави ток
српске културе између Истока и Запада. Дакле, а ово је посебно важно данас
у временима глобализацијског „цунамија“ који руши националне државе и
намеће нове вере и идеологије, поука је јасна: народ и без државе може оп-
стати, али без вере је изгубљен.
Анђелковић, П. (2007). Православље и српско друштво пред ововременим изазови-
ма. Алексинац: Висока школа за васпитаче струковних студија.
Анђелковић, П. (2013). Српско друштво: без онога јуче шта смо ми данас?. Косовска
Митровица: Филозофски факултет.
Бреје, Л. (1976). Византијска цивилизација. Београд: НОЛИТ.
Бодрожић, Ђ. (2008). Српски идентитет. Београд: Српска књижевна задруга.
Велимировић, Н. (2001). Теодул, Сабрана дела, том V. Линц, Аустрија: Православ-
на црквена општина.
Грујић, Р. (1989). Православна Српска Црква. Крагујевац: Светлост/Каленић.
Дучић, Ј. (2002). Југословенска идеологија, Истина о Југославизму. У: Ж. Ђурић
(прир.), Контраверзе Југословенства (7-14). Београд: ИПС.
Доментијан (1938). Живот Св. Саве и Св Симеона. Београд: СКЗ.
Дворниковић, В. (1990). Карактерологија Југословена, (фототипско издање Геца
Кона Бгд. из 1939. године). Ниш: Просвета.
Јанковић, В. (1991). Поглед са Калемегдана. Београд: Библиотека града Београда.
Јеротић, В. (2002). Србија и Срби између изазова и одговора. Београд: Ars Libri.
Коларић, И. (1998). Свети Сава Српски-Харизма и Мит. Ниш: Просвета.
Марковић, В. (2002). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији.
Београд: Ars Libri.

Марковић, М. (1998). Свети Сава. Београд: Хришћанска Мисао.
Милетић, С. (1939). Изабрани чланци. Нови Сад: Просветно издавачка задруга
„Змај“.
Мирковић, М. (2000). О правном положају Српске православне цркве у нашој про-
шлости. Београд: Досије.
Рајс, А. (2008). Чујте Срби. Београд: Партенон.
Тричковић, Р. (1980) Српска црква средином XVII века. Београд: Глас САНУ.
Ћоровић, В. (2001). Историја српског народа. Београд: Јанус.
Хадрович, Л. (2000). Српски народ и његова црква под турском влашћу. Загреб: Н.
З. Глобус Београд.
Интернет сајт
https://stanjestvari.com: приступљено 27. 01. 2015.
http://www.spc.rs/sr: приступљено 07. 04. 2017.
https://www.carsa.rs: приступљено 10. 04. 2017.
MARKO R. STANOJEVIĆ
NEMANJA P. ANĐELKOVIĆ
A NATION WITHOUT A STATE BUT WITH FAITH –

CENTURIES OF SLAVERY AND SURVIVAL OF THE PEOPLE
Summary
Historically, many nations which failed to respond adequately to the chal-
lenges of the time disappeared into the eddies of history. However, there are ex-
amples such as the famous Israeli and Serbian people, who suffered slavery for
centuries but managed to survive and preserve their national identity. The key
question of this paper is how these nation survived in such unfavourable condi-
tions. For some, especially the Orthodox people, faith has always had promi-
nent and national characteristics and therefore their national identity was pri-
marily based on the existence of national churches. "Fatherland and religion
form an inseparable unity," as noted by Domentijan. During the centuries of

slavery under the Turkish conqueror, when there was no state, but only the
church as an institution that lasted, religion and myths (especially the Myth of
Vidovdan) were the foundation of hope and survival for the exploited and op-
pressed people. They have not lost their importance even today, in times of glo-
balization "tsunami", which destroys the nation-states and imposes a new reli-
gion and ideology. The lesson is clear: the people and the country cannot
survive if the faith is lost.
Keywords: faith; Serbian state; identity; church; survival of the people.

811.163.41'373.232.1
ДУШАН Р. С ТЕФАНОВИЋ1

Катедра за српски језик и књижевност
МОТИВИ НАСТАНКА ЛИЧНИХ НАДИМАКА У СЕЛИМА

СЕВЕРОЗАПАДНОГ ДЕЛА А ЛЕКСИНАЧКОГ ПОМОРАВЉА
У овом раду говори се о мотивима настанка како мушких тако и женских

личних надимака у четири села северозападног дела Алексиначког По-
моравља. Грађа за рад прикупљена је у Трњану, Корману, Срезовцу и
Витковцу.2 Будући да се лични надимци још од давнина јављају у народу,
разлози за надевање надимака људима су многобројни. Уз неколико тео-
ријских напомена о личним надимцима, у раду ће посебно место заузети
лексичко-семантичка анализа прикупљене грађе. Забележено је укупно
472 лична надимка од којих је формирано 13 семантичких поља, а сва
прикупљена грађа, уазбучена и акцентована онако како је слухом реги-
стрована, налази се у речнику надимака на крају рада. Доприносећи оно-
мастичком проучавању Алексиначког Поморавља, овај рад уједно јесте и
потврда функционалности нашег језика у различитим облицима изра-
жавања.
Кључне речи: ономастика, лични надимци, мотивација личних нади-

мака, лексичко-семантичка анализа, Алексиначко Поморавље, призрен-
ско-тимочки дијалекат.
1 dusan93esn@gmail.com
2 Део грађе систематизован је и класификован у мастер раду истог аутора под називом
„Лични надимци у селима са леве долинске стране Јужне Мораве на улазу у Сталаћку
клисуру“ одбрањеног 4. X 2018. године на Филозофском факултету Универзитета у При-
штини са привременим седиштем у Косовској Митровици пред комисијом у саставу:
проф. др Голуб Јашовић, проф. др Драган Лилић и доц. др Сања Микетић Суботић.
193
Теоријско-методолошке напомене. Властито име и његово проучавање
предмет су интересовања и синхронијске и дијахронијске науке о именима.
Посебна грана лингвистике која се бави личним именима, презименима и
надимцима, односно грана лингвистике која се бави уопште именима је оно-
мастика. Ономастика је наука о именима као језичким, ванјезичким и кул-
турним споменицима, а она су одраз господарске, културне и језичке исто-
рије народа који их је створио и који их чува као важне споменике властитог
идентитета (Šimunović, 2009, стр. 15). Ономастичка грађа, и она која се беле-
жи на терену, и она која се ексцерпира из различитих извора, специфична је
по много чему, па стога и приступи њеном бележењу морају бити специфич-
ни зато што је реч о лексичкој грађи и кретању на тлу једне научне дисципли-
не која је дуго била недефинисана (Vujačić, 1996, стр. 11). Ономастика се уже
бави проучавањем властитих имена људи (антропонимима), именима наро-
да (етнонимима), именима места (топонимима), именима водених површи-
на (хидронимима), именима планина (оронимима), итд. У групу антропо-
нима се поред личних имена и презимена убрајају још и надимци људи.
Имајући у виду то да се везује за чин говора, надимак носи релевантне ин-
формације о говору у оквиру ког је настао. Глобализација је увелико извр-
шила унификацију у систему личних имена, те тако само још надимци чувају
завичајност (Vrcić Mataija i Grahovac Pražić, 2007, стр. 242). На тај начин на-
димци постају и сведок друштвених односа, будући да не карактеришу само
носиоце већ и ствараоце надимака.
Надимци су специфична имена која се надевају појединцима или целој
породици „uz njihovo ime i(li)prezime“ (Šimunović, 2009, стр. 187, 191). По-
ред личних имена, хипокористика и (или) презимена, „лични надимци се у
свакодневној комуникацији употребљавају као имена за идентификацију
људи“ (Јашовић, 2009, стр. 26). Рикард Симеон у свом Enciklopedijskom rječ-
niku lingvističkih termina надимак дефинише као „pridjevak, odnosno drugo
ime koje neko ima pored svog pravog imena i koje u svakom trenutku može
zameniti pravo ime“ (Simeon, 1969, стр. 869). „Надимци могу бити двојаки –
једни се надјену детету у кући као од милости; а други после, изван куће“3
(Караџић, 1935, стр. 399). Треба напоменути и то да надимак прати човека за
цео његов животни век.4 Појединац ће надимак добити онда када испољи
3 Објашњавајући одредницу надимак у Српском рјечнику, Вук Караџић наводи то да „у
Црној Гори и Херцеговини много чељади (и мушко и женско) има још по једно име
осим крштенога“ (Караџић, 1935, стр. 399).
4 Придошлица ће траженог домаћина у селу лакше пронаћи тражећи га по надимку него
по имену и презимену.
194 ДУШАН Р. СТЕФАНОВИЋ

МОТИВИ НАСТАНКА ЛИЧНИХ НАДИМАКА У СЕЛИМА СЕВЕРОЗАПАДНОГ…
какву карактеристику која ће мотивисати појаву новог имена (надимка).
Лично име у тренутку давања добија номиналну функцију, упућује на свога
носиоца, али оно што је карактеристично је то да не указује ни на какву ње-
гову особину. Надимци пак увек у тренутку давања остварују и најчешће ме-
тафоричну везу са значењем лексеме која их је мотивисала (Танасковић,
2012, стр. 25). За настанак личног надимка од пресудног значаја је време. То-
ком времена, номинатор успоставља асоцијативну везу са референтом (осо-
бом којој ће наденути надимак), а на основу формираних манифестативних,
карактерних или других својстава референта. У процесу настајања надимка,
номинатор из збира појма означеног именицом човек апстрахује за надимак
само једну, према њему најмаркантнију особину којом ће конкретизовати,
диференцирати дотичну особу (Жугић, 2002, стр. 210).
У данашњим временима, онда кад су лично име и породично презиме за-
конски обавезни сваком појединцу, надимци су и даље веома распрострање-
ни и то из разних разлога. Постоји неколико разлога за давање надимака: за-
штита, надимци од миља (имена са експресивном функцијом), надимак се
даје и као израз исмевања или ругања, а они служе и лакшем препознавању
неке особе ван куће (Грковић, 1977, стр. 522). Многа обележја именованог
појединца могу се класификовати на основу критеријума према којима је на-
димак надевен појединцу. Народни говор овог краја повезан је са светом
појмова, мисли и осећања на одређеном нивоу и човек из народа их изража-
ва на свој начин, који лексички и семантички није увек сасвим коректан, али
је људима разумљив (Ћурић, 2003, стр. 400). Надимци чувају лексичку се-
мантику много боље од осталих антропонима. То је разлог због кога се у
основи надимака најчешће налази именица (са лексичким значењем) него
име са особинама његовог ономастичког садржаја (предмета именовања)
које је пренето у надимак (Šimunović, 2009, стр. 192).
Грађа за рад прикупљана је од информатора5 различите старости, пола и
друштвеног статуса, али оно што је важно јесте то да су сви родом и да до да-
нас живе у селима у којима је грађа прикупљана, те самим тим добро познају
надимке мештана, што је најважнији предуслов за квалитетан рад. Грађа је
прикупљана у селима Трњану, Корману, Срезовцу и Витковцу.6 У испити-
ваним селима готово да нема човека који уз лично име не носи хипокори-
стик или надимак по којем ће се тражено лице или његова кућа лакше про-
5 Информатори су следећи староседеоци: Снежана Павић, Радмила Павић, Живомир
Ивковић и Милан Антанасковић (Трњане); Саша Анђелковић, Мића Бабић и Слађана
Павић (Корман); Јелена Раденковић, Небојша Радосављевић и Малина Степановић
(Срезовац); Војкан Илић (Витковац).
ДУШАН Р. СТЕФАНОВИЋ 195

наћи из простог разлога што су села збијеног типа и комшијске куће скоро да
належу једна на другу (Стефановић, 2018а, стр. 11; према: Јашовић, 2016).
Сличних радова на простору Алексиначког Поморавља готово да нема, те је
према томе ово истраживање од великог значаја за наведени предео.
Анализа грађе. Лични надимци у великом броју случајева говоре о чове-
ковим особинама, некад психичким, некад физичким, па је тако стилска фи-
гура метафора веома присутна у овој ономастичкој категорији (Петро-
вић-Савић, 2017, стр. 58). Семантичка класификација надимака омогућава
њихову прегледност према групама.7 Сходно томе чиме су мотивисани, на-
димци су разврставани према семантичким групама. Формирано је укупно
тринаест семантичких група. Прву групу чине надимци мотивисани пона-
шањем или поступцима појединца у друштву, другу групу чине надимци
мотивисани занимањем појединца или каквом другом активношћу у вези са
послом којим се баве, у трећој групи налазе се надимци мотивисани физич-
ким изгледом појединца. Четврта група надимака сачињена је од надимака
мотивисаних разноразним зоонимима. Ова група дели се на пет подгрупа у
зависности од тога о којој „врсти“ животиња је реч, па ту спадају надимци
мотивисани називима риба и водоземаца, надимци мотивисани називима
домаћих животиња, надимци мотивисани називима дивљих животиња, на-
димци мотивисани називима птица и надимци који за мотивацију имају на-
зиве инсеката и гмизаваца. Пету групу надимака чине надимци мотивисани
породичним презименом. Шеста група формирана је од надимака мотиви-
саних пореклом појединца или каквим етником. Седму групу чине надимци
мотивисани именима, надимцима или презименима познатих личности.
Ова група, такође, има своје подгрупе у зависности од тога којим се послом
баве личности на основу којих је појединцима наденут надимак, па према
томе имамо три подгрупе: 1) музика, филм и уметност; 2) познати владари;
3) спорт. Осму групу чине надимци мотивисани већ постојећим надимцима
рођака. Девета група надимака односи се на надимке мотивисане говорном
6 Сва села припадају северозападном делу Алексиначког Поморавља, а смештена су са ле-
ве долинске стране Јужне Мораве пред улазом у Сталаћку клисуру на тромеђи општина
Крушевац, Ражањ и Алексинац. Географски гледано, села припадају катастарском срезу
Алексинац II, а од самог града Алексинца удаљена су 11–15 км. Треба напоменути и то да
је у последње време (од 2010. године до данас) у свим селима видно примећен пад у броју
становника услед великог броја одласка младих у градске средине. Сајту Републичког
завода за статистику http://www.stat.gov.rs приступљено је 16. августа 2018. године:
„Књига 20“. Упоредни преглед броја становника 1948−2011.
7 Број примера који припада одређеној семантичкој групи условљен је прикупљеном гра-
ђом на терену.

маном појединца. Десету групу чине надимци мотивисани карактерном
особином појединца. Једанаеста група формирана је од женских надимака
који за мотивацију имају већ постојеће надимке мушкараца (супруга, оца
или деде). Дванаесту групу надимака чини један надимак мотивисан фито-
нимом, а последњу – тринаесту групу чине надимци нејасне мотивације
(они надимци за које информатори нису знали чиме су мотивисани).
1. Надимци мотивисани понашањем или поступцима појединца у дру-
штву (59):
Чест је пример када појединачне ситуације буду толико упечатљиве око-
лини да се оне истог тренутка преносе на особу која ју је доживела, те тако
иста постаје њен надимак, неретко и до краја живота. Надимци мотивисани
понашањем појединаца у друштву јесу следећи: Ба̍ ја, Ба̍ јча, Ба̍ лча, Бо̍ г, Бо̍ н-
ђа, Бо̍ нџа, Бр̍ ља, Бу̍ зда, Букли̍ ка, Вампи̍ рка, Гале̍ рија, Га̍ ће, Ге̍га, Глу̍ви,
Динами̍т, Досе̍лац, Жаба̍р, Жди̍мко, Жи̍ца, Зве̍чка, Злата̍рка, Ису̍с, Из-
бе̍глица, Је̍ца, Караме̍ла, Качке̍т, Кме̍т, Ладови̍на, Ли̍ла, Лу̍ла, Маши̍нка,
Ми̍рни, Му̍лко, О̍пштинско, Пети̍нче, Пече̍нка, Пи̍жља, Пирови̍нка, Пи-
ца̍ћ, Пишто̍љ, При̍зетко, Са̍рма, Сириња̍вка, Сла̍но мо̍ре, Тандрли̍ка, То-
поло̍вина, Ца̍ка, Цо̍ца, Ча̍уш, Че̍тник, Чке̍мбе, Чо̍мбе, Џигера̍н, Шва̍ба,
Ше̍ф, Ши̍бе, Ши̍бица, Шма̍јсер, Шу̍мски.
2. Надимци мотивисани занимањем појединца или каквом другом актив-
ношћу у вези са послом којим се баве (57):
Занимања су чест изворни домен за стварање надимака. Наш корпус по-
тврђује његову продуктивност и лексичко-семантичку разноврсност. Забе-
лежени су следећи надимци којима је основна мотивација посао којим људи
се баве: Абеси̍нац, Армони̍кче, Ба̍ла, Бачва̍р, Бр̍зи, Бри̍ца, Васпита̍чица,
Гребу̍ља, Гроба̍р, До̍ктор, До̍кторка, Еле̍ктричар, Зида̍р, Игра̍ч, Инстру̍к-
тор, Кабла̍р, Каса̍пин, Кафеџи̍ка, Ко̍лар, Колеса̍р, Команда̍нт, Корита̍р,
Кри̍лце, Кроја̍ч, Кромпира̍ч, Кујунџи̍ја, Кури̍р, Лима̍р, Ма̍јстор, Мили-
ца̍јац, Ми̍нцер, Млека̍рче, Мле̍каџија, Му̍зичар, Ни̍шан, Нога̍рче, Опан-
ча̍р, Пи̍нтер, Пи̍скарало, Пишто̍љ, По̍штар, Предсе̍дник, Пр̍скалица,
Пчела̍р, Ра̍дио анте̍на, Ри̍барац, Свира̍ч, Синдика̍т, Ске̍леџија, Стола̍р,
Суди̍ја, Ћа̍ба, Чапа̍р, Чу̍тура, Ши̍нтер, Шна̍јдер, Шофе̍р.
3. Надимци мотивисани физичким изгледом појединца (40):
Ову групу чине надимци који се директно односе на физички изглед поје-
динца. С обзиром на то да је забележен релативно велики број надимака
који се односи на изглед појединца, може се закључити то да физички изглед

јесте један од чешћих разлога за надевање надимака. Мотивисаност надима-
ка физичким изгледом сасвим је разумљива, из простог разлога што је то
оно што се прво примети код појединца, па тако одређени надимак може да
дâ и неко ко први пут види одређеног појединца на основу визуелног утиска.
Честе су прилике када целокупни физички изглед појединца служи као
изворни домен надимка, али исто је тако честа и појединачна проминентна
физичка црта. Забележени су следећи надимци мотивисани физичким из-
гледом појединца: Бе̍ли, Бели̍ндра, Бе̍лка, Бе̍лко, Бле̍к сте̍на, Бу̍ца, Ве̍лики,
Гузи̍ца, Дебе̍ли, Дебе̍љко, Жу̍та, Жу̍ти, Ја̍пи, Калајџи̍ја, Кле̍мпави, Кр̍на,
Крња̍шка, Макаро̍на, Ма̍ли, Мећа̍ва, Мр̍вица, Па̍лмица, Пе̍га, Пе̍дер,
Пр̍џа, Риби̍зла, Сли̍ка, То̍њча, Ће̍ла, Ћо̍ра, Ћу̍фта, Цвикера̍ш, Ци̍га, Цре̍во,
Чова̍ња, Чу̍пави, Чу̍пка, Ши̍ља, Штр̍бља, Штро̍ка.
4. Надимци мотивисани разноразним зоонимима (39):
Особеност зоонима је у томе што скоро све домаће животиње добијају

име, али не одмах после рођења, као што је уобичајено у људском колективу,
већ касније у процесу „општења“ власника са животињом (вабљење, дресуре
кроз опомене у раду и кретању и сл.) (Шћепановић, 1997, стр. 85). Зоониме
и личне надимке повезује и начин функционисања асоцијативне везе између
номинатора и референта. Лични надимак и зооним настају као продукт асо-
цијативне везе између номинатора и референта, у временском трајању по-
требном да номинатор из збира формираних особина референта издвоји
само једну, по њему најмаркантнију која постаје мотив именовања. Та
особина, реализована различитим језичким и стилским средствима (они-
мизацијом апелатива, суфиксацијом придевских или именичких основа,
ономастичким срастањем двеју различитих граматичких категорија, онома-
стичким метафорама), постаје лични надимак, односно зооним са изрази-
том диференцијалном ономастичком функцијом (Жугић, 2004, стр. 190).
Надимци мотивисани зоонимом забележени у Трњану, Корману, Срезов-
цу и Витковцу разврстани су у пет подгрупа према томе којој врсти припада
одређена животиња. То су следеће подгрупе: називи дивљих животиња, на-
зиви птица, називи домаћих животиња, називи инсеката и гмизаваца и на-
зиви риба и водоземаца.
а) називи дивљих животиња (11): Би̍во, Ву̍к, За̍јац, Зе̍ц, Ла̍не, Ли̍сац,
Лиси̍ца, Мајму̍н, Ме̍да, Ме̍че, Ме̍чка;
б) називи птица (10): Гугу̍тка, Коко̍шка, Ла̍буд, Ла̍ставица, Пе̍вац, Пе-
тли̍ћ, Ћука̍вац, Ћура̍н, Ћу̍рче, Џивџа̍н;

в) називи домаћих животиња (9): Ги̍ца пра̍се, Ко̍зица, Ку̍чка, Мага̍ре, Ма-
чо̍р, Пра̍се, Сви̍ња, Ха̍ски, Шипа̍ре;
г) називи инсеката и гмизаваца (5): Же̍љка, Зри̍кавац, Пу̍ж, Чко̍рац;
д) називи риба и водоземаца (4): Жаба̍ц, Пастр̍мка, Ри̍ба, Фо̍ка.
5. Надимци мотивисани породичним презименом (34):
Презимена у надимцима чине посебну групу надимака. Ови надимци
углавном представљају скраћено презиме додавањем одређеног суфикса
или пак могу бити и без њега и једноставно чинити скраћено презиме. На-
димци мотивисани породичним презименом јесу следећи: Бе̍гота, Би̍шке,
Бо̍шко, Ва̍ске, Ву̍јке, Гво̍зден, Гли̍гор, Гли̍ша, Гру̍ја, Да̍би, Де̍нча, Де̍спот,
Ђу̍ка, Зла̍тко, Ивке, Ја̍нко, Је̍вта, Јова̍нча, Јо̍кан, Јорда̍н, Ју̍г Бо̍гдан, Каме̍н-
ко, Ка̍чар, Кља̍ја, Ко̍цка, Крсма̍н, Кр̍ста, Лу̍тка, Ми̍рче, Па̍вке, Пе̍јка,
Ра̍нђел, Сто̍јан, Сто̍ле.
6. Надимци мотивисани пореклом појединца или каквим етником (29):
У овој групи налазе се они надимци који се у најширем смислу речи одно-
се на порекло појединца. Лични надимци који са собом носе ову мотивацију
најбољи су показатељ процеса миграција у прошлости, сходно томе што је
великом броју људи уденут надимак према месту из којег су се населили у
неко од четири села у којима је прикупљана грађа. Забележени су следећи
примери са овом мотивацијом: Алекси̍нчанин, Америка̍нац, Ба̍њац, Бо-
ро̍вац, Боса̍нац, Бу̍гарин, Врања̍нац, Гр̍чки, Éра, Зајча̍рац, Јако̍вљанин, Ки-
не̍з, Косова̍рка, Крагује̍вчанин, Македо̍нац, Македо̍нка, Мозго̍вац, Пиро-
ћа̍нац, Поља̍к, Ру̍с, Ср̍пкиња, Тути̍нац, сташа, Ци̍ганин, Црного̍рац,
Црного̍рка, Џиго̍љ, Ши̍птар, Шо̍п.
7. Надимци мотивисани именима, надимцима или презименима позна-
тих личности (26):
Ова група надимака, рекло би се, најбоље показује то како се разне сфере
друштвеног живота одражавају на личне надимке људи. Каква год да слич-
ност са познатим личностима карактерише одређеног појединца, његово ће
му име, надимак или презиме бити „уденуто“. Чест је пример да изворни
домен за овакве надимке нису стварне личности, већ су то јунаци стрипова
или цртаних филмова. Забележени су и неколики примери јунака из филм-
ских остварења. Према томе којим се послом баве личности на основу којих
је појединцима наденут надимак имамо три подгрупе:

а) музика, филм и уметност (14): Áзра, Бе̍бан, Бе̍рчек, Бре̍на, Ва̍лтер,
Ја̍шар, Ке̍ба, Ле̍па Бре̍на, Луи̍с, Ма̍ла Сире̍на, Марато̍нац, Ми̍стер Би̍н,
Це̍ца, Штру̍мф;
б) спорт (10): Батисту̍та, Ди̍да, Катали̍нски, Ка̍танић, Ке̍жа, Кела̍во,
Роналди̍њо, Сини̍ша, Фра̍нц, Џа̍ја;
в) познати владари (2): Бајази̍т, Саламу̍нка.
8. Надимци мотивисани већ постојећим надимцима рођака (12):
Ову групу чине надимци које су у већини случајева млађи добијали у од-
носу на старије. Неки надимци овог типа су се усталили и постали породич-
ни, који нису обухваћени у овом раду. То су следећи надимци: Баба̍чко, Бли-
за̍нац, Бу̍ба, Гро̍мче, Ду̍да, Лани̍ћ, Луки̍ца, Ма̍за, Ми̍лче, Се̍ра, Тимо̍тије,
Чу̍де.
9. Надимци мотивисани говорном маном појединца (11):
Говорни поремећаји најчешће су присутни код деце и јављају се између
друге и пете године старости, говорне грешке јављају се код деце предшкол-
ског узраста, док се поремећаји говора јављају код школске деце. Све то чини
говорне мане, којима могу бити мотивисани и лични надимци појединаца,
углавном настали мешањем одређених гласова. Забележени су следећи при-
мери личних надимака који за мотивацију имају говорну ману појединца:
Бонбо̍на, Ке̍сер, На̍ка, Њу̍шмула, Пе̍нтер, Пи̍скавац, Са̍ва, Си̍м си̍м, Џа̍на,
Шуме̍нко, Шу̍ш.
10. Надимци мотивисани карактерном особином појединца (10):
Карактерне особине појединца такође служе као изворни домени за наде-
вање надимака. Међутим, карактерне особине појединаца много су ређе у
односу на физичке особине, што се да и бројчано приметити. Забележено је
свега девет примера у којима је главни извор мотивације карактерна особи-
на неког појединца. То су следећи надимци: Áнђео, До̍брица, Др̍нда, Дум-
би̍ја, Ло̍шко, Мргуди̍нка, Незна̍лица, Пи̍че, Пра̍вда, Ше̍риф.
11. Надимци жена мотивисани већ постојећим надимком мушкарца (10):
Женски надимци углавном се доживљавају као облик присвајања или као
знак својеврсног дистанцирања, па тако постоје андроними (имена по му-
шкарцу, који потиру женино лично име и дефинишу је као нечију супругу
или ћерку), а „potpuno samostalne antonomazije predstavljaju oni nadimci
koje su žene dobile nakon udaje, prema muževom poslu ili zanimanju“ (Grgić i

Nikolić, 2011, стр. 138). Ова група надимака подељена је у три подгрупе, пре-
ма томе од ког мушкарца жена „присваја“ надимак, од мужа, оца или деде:
а) мужа (8): Гу̍ливерка, Десета̍рка, Марато̍нка, Милица̍јка, Папучи̍ни-
ца, Попади̍ја, Шна̍јдерка, Шота̍рка;
б) оца (1): Ца̍кићка;
в) деде (1): Ми̍керка.
Док ова група надимака показује изразиту тенденцију присвајања и оду-
зимања женине индивидуалности, остале групе пак показују тежњу ка дифе-
ренцијацији у друштву. То се, између осталог, постиже давањем надимака
према родном крају жене.
12. Надимци мотивисани фитонимима (1):
У грађи којом располажемо забележен је и један надимак мотивисан нази-
вом биљке – фитонимом. То је надимак: Му̍шмула.
13. Надимци нејасне мотивације:
Последњу групу личних надимака чине надимци нејасне мотивације. У
ову групу сврстани су сви надимци за које информатори нису знали чиме су
мотивисани. То су следећи надимци: Áјвар, Áјс Ти̍, Бакра̍че, Беленги̍р, Бело-
ба̍н, Би̍бе, Бо̍рча, Боси̍ћко, Бра̍т, Бренга̍л, Букарџи̍ја, Бу̍ква, Букли̍ја, Бум-
ба̍р, Бурги̍ја, Ва̍не, Ве̍лко, Верза̍ло, Ве̍рко, Ви̍ли, Ви̍ћке, Во̍лен, Вр̍ца, Ву̍чко,
Га̍јба, Га̍љка, Гво̍јза, Гола̍ш, Голи̍че, Голосо̍врић, Гу̍ливер, Гу̍љча, Гу̍че, Ди̍к,
До̍лче, Ду̍нда, Жи̍вот, Зо̍це, Sри̍ка, Sу̍лка, Јебри̍ к, Је̍рче, Је̍рче, Је̍ша, Ју̍ско,
Караму̍нџа, Ке̍кс, Ке̍ља, Ке̍шка, Клефи̍ш, Клићо̍рац, Коко̍ња, Копри̍ва,
Кро̍ца, Ку̍бе, Кула̍ш, Куре̍ндало, Куцка̍љ, Ла̍нац, Ла̍пка, Лепе̍за, Ле̍си,
Љу̍ље, Ма̍ља, Мисера̍н, Мојси̍њац, Мр̍ма, Му̍ра, Му̍рда, Му̍рџа, Му̍ш-
мула, Но̍не, Ње̍хман, Папу̍ча, Па̍ће, Пе̍пи, Пила̍јка, Пла̍зина, По̍лен, По̍р-
ча, Пре̍јко, Пу̍ле, Пу̍лка, Пу̍ре, Пу̍са, Ра̍јс, Ра̍ле, Ра̍нче, Ра̍ча, Ра̍шка, Ро̍ле,
Ру̍нда, Ру̍чић, Ṕша, Сапла̍к, Се̍џа, Сове̍љка, Со̍ске, Су̍рка, Тесте̍ра, Ти̍ме,
Траге̍дија, Три̍ша, Тр̍тко, Тру̍цко, Ту̍кела, Ћева̍п, Ћерами̍да, Ћу̍ле, рица,
Фи̍фи, Фо̍фа, Цвр̍ле, Цо̍јка, Цо̍не, Цу̍ки, Цу̍рка, Цуцуле̍ја, Чаку̍ља, Чи̍зма,
Чи̍ка, Чи̍пи, Чепоти̍га, Чу̍бра, Чуруле̍јка, Чу̍ча, Чучунде̍ра, Џа̍џа, Џви̍зга,
Џо̍ба, Џо̍ма, Џо̍џа, Џу̍мба, Ша̍на, Шафали̍ка, Шиље̍ж, Ши̍мша, Ши̍шко,
Шо̍ј, Шо̍тула, Шо̍че, Шу̍ме, Шу̍ре, Шу̍ца.
Закључне напомене. На основу прикупљене грађе, коју чини укупно
472 лична надимка, може се закључити да се и потврдила хипотеза коју смо
имали пре истраживања, а то је да су лични надимци најсвестраније мотиви-
сана ономастичка категорија. Од прикупљене грађе формирано је укупно

тринаест семантичких група. Највише је надимака мотивисано понашањем
или поступцима појединца у друштву (59), затим следе надимци мотивиса-
ни занимањем (57), физичким изгледом (40), разноразним зоонимима (39),
породичним презименом (34), пореклом појединца или каквим етником
(29), именима, надимцима или презименима познатих личности (26), на-
димцима рођака (12), говорном маном (11), карактерном особином (10), већ
постојећим надимцима мушкараца (10) и фитонимом (1). Посебну групу
чине надимци нејасне мотивације.
С обзиром на то да је призренско-тимочки дијалекат, онај којим се говори
у испитиваним селима, јако специфичан по својим особинама, у прикупље-
ној грађи дају се приметити и најмаркантније црте самог дијалекта.8
Овим радом доприноси се развоју ономастике код нас, посебно на про-
стору Алексиначког Поморавља, будући да сличних радова нема. Испити-
вање личних надимака у Трњану, Корману, Срезовцу и Витковцу је више-
струко, сходно томе што се њиховим испитивањем остављају трагови и о
историји, етнографији, социологији, и сл., па нам тако представљена грађа
пружа извесну слику о језику, семантици, али и култури овога краја.
Речник личних надимака. У речнику личних надимака налазе се уазбуче-
ни и акценатски обрађени сви прикупљени надимци из четири села (Трња-
не, Корман, Срезовац и Витковац) смештених у северозападном делу Алек-
синачког Поморавља. Речник је конципиран тако да се и у њему могу доби-
ти и неке информације о надимцима. С обзиром на то да је акценат у раду
стављен на семантичку поделу надимака, у великом броју случајева је уз
одредницу тј. надимак наведено и пренесено значење из говора информато-
ра уколико је оно забележено. Такође, иза сваке одреднице налази се и
„адреса“ на којој је одређени надимак забележен.9
А
Абеси̍нац (Горан, радио на пумпи) (Кор.)
Áзра (Ирена, према музичкој групи „Азра“) (Трњ.)
Áјвар (Миле) (Срез.)
Áјс Ти̍ (Ненад, изгледа увек озбиљно, „ла̍дно“) (Трњ.)
Алекси̍нчанин (Радивоје, има кућу у Алексинцу) (Кор.)
8 Више о томе у: Стефановић, Д. (2018). Лични надимци у селима са леве долинске стране
Јужне Мораве на улазу у Сталаћку клисуру (одбрањен мастер рад). Косовска Митрови-
ца, Филозофски факултет.
9 Коришћене су следеће скраћенице за обележавање села: Трњ. (Трњане), Кор. (Корман),
Срез. (Срезовац) и Витк. (Витковац).

Америка̍нац (Стева, студирао у Америци у Лос Анђелесу) (Витк.)
Áнђео (Иван, поштен човек) (Витк.)
Армони̍кче (Милутин, свира хармонику) (Трњ.)
Б
Баба̍чко (Срђан, очувала га баба) (Трњ.)
Ба̍ја (Мића, у друштву се прави важним) (Витк.)
Бајази̍т (Светомир, према турском цару) (Трњ.)
Ба̍јча (Братислав, воли да је главни у друштву) (Кор.)
Бакра̍че (Новица) (Витк.)
Ба̍ла (Живорад, бави се пољопривредом) (Трњ.)
Ба̍лча (Живојин, као дете стално је био балав) (Трњ.)
Ба̍њац (Мика, досељен из села Лабукова које припада општини Сокобања) (Трњ.)
Батисту̍та (Милан, велики је љубитељ аргентинског фудбалера Габријела Омара
Батистуте) (Кор.)
Бачва̍р (Војислав, према занимању) (Кор.)
Бе̍бан (Владимир, физички подсећа на Бебана из серије „Породично благо“)
(Витк.)
Бе̍гота (Никола, према презимену Беговић) (Трњ.)
Беленги̍р (Драган) (Витк.)
Бе̍ли (х3) (Драгослав, има плаву косу (Кор.); Миша, има плаву косу (Трњ.); Бе̍ли,
Синиша (Кор.))
Бели̍ндра (Драган, плаве косе) (Кор.)
Бе̍лка (Љубинка, нема пигмента за боју) (Трњ.)
Бе̍лко (Живорад, има плаву косу) (Кор.)
Белоба̍н (Братислав) (Кор.)
Бе̍рчек (Вилотије, „мно̍го во̍ли оно̍г глу̍мца Бе̍рчека) (Витк.)
Би̍бе (Љубодраг) (Кор.)
Би̍во (Нешко) (Кор.)
Би̍шке (Радмило, према презимену Бишевац) (Срез.)
Бле̍к сте̍на (Бата, крупан човек) (Трњ.)
Близа̍нац (х2) (Горан, има брата близанца (Кор.); Зоран, има брата близанца
(Кор.))
Бо̍г (Братислав, једно време био је шеф месне заједнице и стално је мештанима изла-
зио у сусрет за све што им је требало) (Кор.)
Бонбо̍на (Вјекослав, није умео лепо да изговори „бомбона“) (Кор.)

Бо̍нђа (Станислав, јурца по селу као права „бонџа“) (Трњ.)
Бо̍нџа (Милан) (Кор.)
Боро̍вац (Топлица, пореклом из Бора) (Кор.)
Бо̍рча (х2) (Славољуб (Срез.); Томислав (Кор.))
Боса̍нац (х5) (Бранислав, Радослав, Сима (Кор.); Драган (Витк.); Љубомир (Трњ.),
сви досељени из Босне и Херцеговине)
Боси̍ћко (Горе) (Кор.)
Бо̍шко (Александар, према презимену Бошковић) (Трњ.)
Бра̍т (Мирољуб) (Трњ.)
Бре̍на (Милан, има дуге ноге као фолк певачица Лепа Брена) (Кор.)
Бренга̍л (Александар) (Трњ.)
Бр̍зи (Александар, спринтер у младости) (Трњ.)
Бри̍ца (Златко, шиша у селу) (Кор.)
Бр̍ља (Мића, ружног рукописа) (Кор.)
Бу̍ба (Мики, по мајци Буби) (Трњ.)
Бу̍гарин (Станко, насељен из Бугарске) (Кор.)
Бу̍зда (Топлица, „зато̍ што ни̍шта не зна ки буздова̍н“) (Срез.)
Букарџи̍ја (Момчило) (Кор.)
Бу̍ква (Вилотије) (Кор.)
Букли̍ја (х2) (Жарко (Кор.); Мића (Витк.))
Букли̍ка (Мирјана, често је „пи̍ла код ку̍ће из букли̍је“) (Трњ.)
Бумба̍р (Никола) (Срез.)
Бурги̍ја (Драгиша) (Витк.)
Бу̍ца (Небојша, пуначког стаса) (Срез.)
В
Ва̍лтер (Драган, према лику из серије „Валтер брани Сарајево“) (Кор.)
Вампи̍рка (Рада, мислила је да не може да заспи због присуства вампира у кући)
(Трњ.)
Ва̍не (Миомир) (Срез.)
Ва̍ске (Вељко, према презимену Васовић) (Трњ.)
Васпита̍чица (Марија, ради као васпитачица у селу) (Трњ.)
Ве̍лики (Душан, висок је) (Трњ.)
Ве̍лко (Лале) (Кор.)
Верза̍ло (Славољуб) (Витк.)
Ве̍рко (Братислав) (Трњ.)

Ви̍ли (Дејан) (Трњ.)
Ви̍ћке (Славиша) (Кор.)
Во̍лен (Драган) (Срез.)
Врања̍нац (Милован, студирао у Врању) (Кор.)
Вр̍ца (Миле) (Витк.)
Ву̍јке (Никола, према презимену Вујић) (Трњ.)
Ву̍к (х3) (Драгомир, бави се ловом (Витк.); Живомир (Кор.); Новица (Витк.))
Ву̍чко (Топлица) (Срез.)
Г
Гале̍рија (Драган, у школи није схватао значење речи галерија) (Трњ.)
Га̍љка (Мира) (Трњ.)
Га̍ће (Мића, увек је у ранцу у школи носио резервне гаће) (Витк.)
Гво̍зден (Драган, према презимену Гвозденовић) (Срез.)
Гво̍јза (Звонко) (Кор.)
Га̍јба (Гордана) (Трњ.)
Ге̍га (Живојин) (Трњ.)
Ги̍ца пра̍се (Славиша) (Трњ.)
Гли̍гор (Младен, према презимену Глигоријевић) (Кор.)
Гли̍ша (Милан, према презимену Глишић) (Трњ.)
Глу̍ви (Љубомир, „па не чу̍је до̍бро“) (Кор.)
Гола̍ш (Сава) (Кор.)
Голи̍че (Драган) (Кор.)
Голосо̍врић (Милан) (Кор.)
Гребу̍ља (Зоран, бави се пољопривредом) (Витк.)
Гроба̍р (Дејан, ради у продавници погребне опреме) (Витк.)
Гро̍мче (Славиша, због ниске жене „о̍пасне ко гро̍м“) (Трњ.)
Гру̍ја (Божидар, према презимену Грујић) (Трњ.)
Гр̍чки (Љупче, порекло из Грчке) (Трњ.)
Гугу̍тка (Мића) (Срез.)
Гузи̍ца (Раде, јер је дебео) (Трњ.)
Гу̍ливер (Младен) (Трњ.)
Гу̍ливерка (Нада, према супругу Гуливеру) (Трњ.)
Гу̍љча (Горан) (Кор.)
Гу̍че (Мирко) (Срез.)

Д
Да̍би (Немања, према презимену Дабижљевић) (Кор.)
Дебе̍ли (Раде) (Кор.)
Дебе̍љко (Слободан) (Кор.)
Де̍нча (Јован, према презимену Денкић) (Трњ.)
Десета̍рка (Вера, јер јој је муж десетар пруге) (Трњ.)
Де̍спот (Игњат, према презимену Деспотовић) (Кор.)
Ди̍да (Далибор, голман је у фудбалу, а надимак добијен према прослављеном бра-
зилском репрезентативцу Диди) (Кор.)
Ди̍к (Немања) (Трњ.)
Динами̍т (Миша, жеља му је да направи бомбу) (Трњ.)
До̍брица (Миле, „ки ле̍бац до̍бар“) (Срез.)
До̍ктор (х2) (Братислав, „ра̍ди у амбула̍нту“ (Кор.); Тихомир, ради у КЦ Ниш
(Срез.))
До̍кторка (Марија, ради у болници у Нишу) (Срез.)
До̍лче (Синиша) (Кор.)
Досе̍лац (Добрица, доселио се из Бугарске) (Трњ.)
Др̍нда (Дејан, лако се наљути) (Срез.)
Ду̍да (Бранко, његови родитељи су чували дудове у дворишту) (Трњ.)
Думби̍ја (Милан, шкртица) (Витк.)
Ду̍нда (Синиша) (Срез.)
Ђ
Ђу̍ка (Стојан, према презимену Ђукић) (Кор.)
Е
Еле̍ктричар (х2) (Јован, професор у Електротехничкој школи (Срез.); Марко, по-
правља електричне инсталације у селу (Кор.))
Éра (Драган, пореклом из Босне и Херцеговине) (Кор.)
Ж
Жаба̍р (Горан, редовно прати италијанску фудбалску репрезентацију – Жабаре)
(Кор.)
Жа̍бац (Драган, као дете се често у школи хвалио како је продавао жабе Италијани-
ма) (Трњ.)
Жди̍мко (Живорад, много је брз) (Трњ.)
Же̍љка (Мића, тврдио је да је стварни назив за корњачу у ствари жељка) (Трњ.)

Жи̍вот (Мића) (Срез.)
Жи̍ца (Драгиша, лоповима који су му крали ствари из дворишта на огради је као
замку поставио електричну струју; тиме је спречио њихов сваки даљи
улазак у двориште) (Витк.)
Жу̍та (Зорица, има косу жуте боје) (Трњ.)
Жу̍ти (х2) (Војкан, жуте косе (Трњ.); Драгиша, „плаве“ косе (Витк.))
З
За̍јац (Млађан) (Витк.)
Зајча̍рац (х2) (Златибор, испред продавнице пије само Зајечарско пиво (Трњ.); Са-
ша, ишао у средњу школу у Зајечару (Кор.))
Зве̍чка (Бранимир, сваког воли да задиркује/звечка) (Трњ.)
Зе̍ц (Драган, као дечак бавио се трчањем) (Витк.)
Зида̍р (Раде, зидар је по занимању) (Трњ.)
Злата̍рка (Снежана, увек носи нешто од златног накита на себи) (Срез.)
Зла̍тко (Немања, према презимену Златковић) (Трњ.)
Зо̍це (Миша) (Срез.)
Зри̍кавац (Јован) (Трњ.)
S
Sри̍ка (Топлица) (Срез.)
Sу̍лка (Небојша) (Кор.)
И
Ивке (Илија, према презимену Ивковић) (Трњ.)
Игра̍ч (Миљана, професионално се бави женским фудбалом) (Трњ.)
Избе̍глица (Даринка, досељеница са Косова) (Срез.)
Инстру̍ктор (Бобан, ради у ауто школи) (Трњ.)
Ису̍с (Бата, затечен у прељуби са попадијом, а на питање шта то чини, рекао је да га
је Исус послао код ње) (Трњ.)
Ј
Јако̍вљанин (Борислав, након продаје куће у Јаковљу дошао је да живи са породи-
цом у Корману) (Кор.)
Ја̍нко (Никола, према презимену Јанковић) (Кор.)
Ја̍пи (Стефан, „и̍сто и̍ма о̍чи ки Јапа̍нац“ (Трњ.)
Ја̍шар (Ратомир, физичким изгледом подсећа на Јашара Ахмедовског) (Срез.)

Јебри̍к (Синиша) (Витк.)
Је̍вта (х2) (Драгиша, према презимену Јевтић (Кор.); Стефан, према презимену
Јевтић (Трњ.))
Је̍рче (х2) (Мирко (Кор.); Надица (Срез.))
Је̍ца (Предраг, као дечак јецао је док плаче) (Срез.)
Је̍ша (Драган) (Кор.)
Јова̍нча (Иван, према презимену Јованчић) (Витк.)
Јо̍кан (Илија, према презимену Јокановић) (Срез.)
Јорда̍н (Бобан, од презимена Јорданов) (Кор.)
Ју̍г Бо̍гдан (Петар, према презимену Југовић) (Витк.)
Ју̍ско (Славиша) (Трњ.)
К
Кабла̍р (Новица, бави се електротехником) (Срез.)
Калајџи̍ја (Рале, црн тен) (Витк.)
Каме̍нко (Јовица, према презимену Каменковић) (Срез.)
Караме̍ла (Бранимир, од бомбона једе само карамеле) (Витк.)
Караму̍нџа (Предраг) (Кор.)
Каса̍пин (Нешко, по послу којим се бави) (Трњ.)
Катали̍нски (Зоран, својевремено је играо фудбал за сеоски клуб на позицији цен-
тарфора, па надимак добија према презимену некадашњег репрезен-
тативца) (Трњ.)
Ка̍танић (Радивоје, физичким изгледом подсећа на прослављеног југословенског
спортисту Срећка Катанеца) (Кор.)
Кафеџи̍ка (Даница, лети, када су спортски турнири у току, ради као продавачица
кафе) (Кор.)
Ка̍чар (х2) (Никола, Срђан, обојица према презимену Качаревић) (Кор.)
Качке̍т (Драгиша, никада није у јавности виђен без качкета) (Срез.)
Ке̍ба (Драгомир, према познатом фолк певачу) (Витк.)
Ке̍жа (Милош, према фудбалеру Матеји Кежману) (Трњ.)
Ке̍кс (Јована) (Трњ.)
Кела̍во (Љубиша, био је „залу̍ђен“ истоименим боксером) (Трњ.)
Ке̍ља (Живорад) (Кор.)
Ке̍сер (Жика, као мали није умео да изговори именицу ексер) (Трњ.)
Ке̍шка (Љиљана) (Кор.)
Кине̍з (х2) (Бранко, својевремено је играо на позицији левог крила у ФК „Борац“ и
играо је тачно − кинески (Трњ.); Горан, „и̍ма о̍чи ки Кине̍з“ (Трњ.))

Кле̍мпави (Сава, великих уши) (Трњ.)
Клефи̍ш (Љубиша) (Витк.)
Клићо̍рац (Зоран) (Кор.)
Кља̍ја (Предраг, према презимену Кљајић) (Витк.)
Кме̍т (Драган, обавља физичке послове у селу) (Витк.)
Ко̍зица (Светлана) (Витк.)
Коко̍ња (Рајко) (Кор.)
Коко̍шка (Братислав) (Трњ.)
Ко̍лар (Раде, „прави̍о ко̍ла“) (Трњ.)
Колеса̍р (Драган, прави колесаре за говедину) (Трњ.)
Команда̍нт (Славиша, био је командант у војсци) (Срез.)
Копри̍ва (Дејан) (Кор.)
Корита̍р (Драган, правио и продавао корита на пијаци) (Витк.)
Косова̍рка (Светлана, досељена са Косова) (Трњ.)
Ко̍цка (Марко, према презимену Коцић) (Кор.)
Крагује̍вчанин (Марко, студирао је у Крагујевцу) (Кор.)
Кри̍лце (Живорад, док се бавио фудбалом играо је као лево крило) (Кор.)
Кр̍на (Мила, без носа) (Трњ.)
Крња̍шка (Драгица, крњег носа) (Трњ.)
Кроја̍ч (Радомир, занатлија) (Витк.)
Кромпира̍ч (Драган, продавао кромпир на пијаци) (Витк.)
Кро̍ца (Славољуб) (Трњ.)
Крсма̍н (Славиша, према презимену Крсмановић)(Трњ.)
Кр̍ста (Владан, према презимену Крстић) (Трњ.)
Ку̍бе (Жика) (Кор.)
Кујунџи̍ја (Радомир, „ради̍о ко злата̍р у Але̍ксинац“) (Витк.)
Кула̍ш (Љубомир) (Трњ.)
Куре̍ндало (Витомир) (Кор.)
Кури̍р (Благоје, радио је у АЛТ телевизији као курир) (Трњ.)
Куцка̍љ (Мића) (Кор.)
Ку̍чка (Катарина, „па о̍пасна“) (Витк.)
Л
Ла̍буд (Славиша) (Кор.)
Ладови̍на (Славиша, живи безбрижно) (Трњ.)
Ла̍нац (Зоран) (Витк.)

Ла̍не (Зоран, бави се ловом) (Кор.)
Лани̍ћ (Драган, син Зорана Ланета) (Кор.)
Ла̍пка (Јован) (Витк.)
Ла̍ставица (Живорад, селио се више пута) (Срез.)
Ле̍па Бре̍на (Миросинка, пленила лепотом попут Лепе Брене) (Трњ.)
Лепе̍за (Драгиша) (Кор.)
Ле̍си (Горан) (Трњ.)
Ли̍ла (Милица, продавницу која је у њеном власништву окречила у љубичасто)
(Кор.)
Лима̍р (Саша, бави се лимарством) (Срез.)
Ли̍сац (Драган, лукав као лисица, „та̍ј у̍век гле̍да да према̍нда чове̍ка не̍што“)
(Витк.)
Лиси̍ца (Предраг, лукав као лисица) (Кор.)
Ло̍шко (Драган, пргаве нарави) (Трњ.)
Луи̍с (Драган, физичким изгледом подсећа на пок. народног певача Луиса) (Срез.)
Луки̍ца (х2) (Живорад, због брата епилептичара (Трњ.); Радош, према баби гатари
(Кор.))
Лу̍ла (Зоран, цигарету пуши из луле) (Витк.)
Лу̍тка (х2) (Миломир (Срез.); Стефан, према презимену Луткић (Трњ.))
Љ
Љу̍ље (Зоран) (Трњ.)
М
Мага̍ре (х3) (Зоран (Витк.); Мића (Кор.); Нинослав (Витк.))
Ма̍за (Дејан, има девојку којој је надимак Луња из цртаних филмова) (Трњ.)
Мајму̍н (Славко, изобличеног лица налик мајмуну) (Витк.)
Ма̍јстор (х3) (Градимир, столар по занимању (Кор.); Илија, зидар по занимању
(Кор.); Христивоје, столар по занимању (Трњ.))
Макаро̍на (Ана, носи коврџаву косу) (Срез.)
Македо̍нац (Љубомир, досељеник из Македоније) (Кор.)
Македо̍нка (Виолета, пореклом из Македоније, удата у Срезовцу) (Срез.)
Ма̍ла Сире̍на (Јована, учитељица која физичким изгледом подсећа на лика из исто-
именог цртаног филма) (Кор.)
Ма̍ли (х2) (Душан, Саша, обојица ниског раста (Трњ.))
Ма̍ља (Мирко) (Кор.)

Марато̍нац (Јован, према главном лику из филма „Маратонци трче почасни
круг“) (Витк.)
Марато̍нка (Јелица, супруга Јована Маратонца) (Витк.)
Мачо̍р (х2) (Милан, није волео мачке (Трњ.); Мирослав, често је имитирао мјаука-
ње мачке у друштву (Трњ.))
Маши̍нка (Верица, ради пољопривреду „ко маши̍нка не̍ка“) (Срез.)
Ме̍да (Милоје, био дебео као мали) (Трњ.)
Мећа̍ва (Раде, „коџа̍ мо̍же поје̍де“) (Кор.)
Ме̍че (Драгиша) (Кор.)
Ме̍чка (Мирослав) (Витк.)
Ми̍керка (Гордана, по деди Микеру) (Трњ.)
Милица̍јац (Рајко, ради у полицији) (Кор.)
Милица̍јка (Кристина, супруга Рајка Милицајца) (Кор.)
Ми̍лче (Борисав, према супрузи Мили) (Кор.)
Ми̍нцер (Томислав, свештеник) (Трњ.)
Ми̍рни (Новица, иронично, никада није миран – „чо̍век од а̍кцију, не држи̍ га
ме̍сто“) (Срез.)
Мисера̍н (Славољуб) (Витк.)
Ми̍стер Би̍н (Немања, према лику из играног филма, „кад га погле̍даш са̍мо
засме̍јеш се“) (Кор.)
Млека̍рче (Новица, превози млеко) (Трњ.)
Мле̍каџија (Миодраг, откупљује млеко) (Витк.)
Мозго̍вац (Топлица, има кућу и у Мозгову) (Срез.)
Мојси̍њац (Иван) (Кор.)
Мр̍вица (Тамара, мршава) (Срез.)
Мр̍га (Срђан, „ро̍ђен намрго̍ђен“) (Срез.)
Мргуди̍нка (Миљана, вечито је нерасположена) (Трњ.)
Мр̍ма (Срђан) (Кор.)
Му̍зичар (Ранко, наставник музичког) (Трњ.)
Му̍лко (Радисав, често ћути у друштву, „ал та̍ј кад не̍што одва̍ли сви попа̍дамо од
смеја̍ње“) (Кор.)
Му̍ра (Момчило) (Витк.)
Му̍рда (Радослав) (Кор.)
Му̍рџа (х3) (Василије (Трњ.); (Мића (Кор.); Славиша, према дедином надимку
(Трњ.))
Му̍шмула (х2) (Дуња, „шта и̍ма ве̍зе што је Ду̍ња, во̍ћка је во̍ћка, да ли је Ду̍ња, да
ли Му̍шмула ни̍је ва̍жно (Трњ.); Топлица (Срез.))

Н
На̍ка (Радивоје, није умео да као дечак изговори бака) (Кор.)
Незна̍лица (Милан, учествовао у квизу у Нишу и изгубио у свим играма) (Витк.)
Ни̍шан (Слађан, најбољи пуцач у војсци) (Витк.)
Нога̍рче (Зоран, мајстор) (Кор.)
Но̍не (Славиша) (Витк.)
Њ
Ње̍хман (Ранко) (Трњ.)
Њу̍шмула (Владан, као мали није умео да изговори реч мушмула) (Трњ.)
О
Опанча̍р (Радивоје, правио опанке за време рата) (Трњ.)
О̍пштинско (Радмила, кућа јој је на згради старе општине) (Трњ.)
П
Па̍вке (Марко, према презимену Павић) (Трњ.)
Па̍лмица (Мирјана, увек носи реп у коси који је палминог облика) (Кор.)
Папу̍ча (Видослав) (Кор.)
Папучи̍ница (Милкица, супруга Видослава Папуче) (Кор.)
Пастр̍мка (Зорица, кад хода заноси попут рибе) (Трњ.)
Па̍ће (Дарко) (Кор.)
Пе̍вац (х2) (Миле, „ма та̍ј бу̍дан и пре пе̍вца“ (Витк.); Ненад, једини мушкарац који
је певао у хору у школи (Трњ.))
Пе̍га (Милош, пегавог лица) (Срез.)
Пе̍дер (Владимир, у шали зато што је офарбан у плаво) (Витк.)
Пе̍јка (Милорад, према презимену Пејовић) (Трњ.)
Пе̍нтер (Братислав, за њега је Пинк Пантер био и остао Пинк Пентер) (Кор.)
Пе̍пи (Бошко) (Кор.)
Пети̍нче (Милосав, понављао у петом разреду основне школе) (Кор.)
Петли̍ћ (Зоран) (Витк.)
Пече̍нка (Драгиша, воли да једе печенке) (Трњ.)
Пи̍жља (Мића, много је плакао кад је био мали) (Трњ.)
Пила̍јка (Миле) (Витк.)
Пи̍нтер (Драгослав, правио буриће у младости) (Срез.)
Пирови̍нка (Јаворка, кукуруз јој је стално био пиров) (Трњ.)

Пироћа̍нац (Света, шкртица) (Кор.)
Пи̍скавац (Славиша, има изузетно пискав глас) (Витк.)
Пи̍скарало (Миомир, записује „све̍ и сва̍шта“) (Трњ.)
Пица̍ћ (Лаза, воли да задиркује лепе жене како су увек пицнуте, сређене) (Трњ.)
Пи̍че (Миломир, кукавица) (Кор.)
Пишто̍љ (х2) (Зоран, „та̍ј чо̍век редо̍вно но̍си пишто̍љ и у ау̍то и у џе̍п, и код ку̍ће
и̍ма једа̍н, не̍ма де не̍ма пишто̍љи“ (Витк.); Славиша, ради у МУП-у у
одељењу за оружје (Кор.))
Пла̍зина (Радомир) (Кор.)
По̍лен (Живота, алергичан је на полен) (Кор.)
Поља̍к (Новица, живео и радио у Пољској) (Кор.)
Попади̍ја (Душица, свештеникова супруга) (Витк.)
По̍рча (Небојша) (Витк.)
По̍штар (Вилотије, први посао био му је посао поштара) (Кор.)
Пра̍вда (Мирослав, изузетно поштен човек) (Витк.)
Пра̍се (Жикица, пунијег стаса) (Витк.)
Предсе̍дник (Ратомир, у више мандата био је председник месне заједнице села)
(Трњ.)
Пре̍јко (Ивица) (Кор.)
При̍зетко (Никодије, дошао из Параћина да живи код супруге) (Кор.)
Пр̍скалица (Славко, својевремено је прскао винограде мештанима села за новац)
(Трњ.)
Пр̍џа (Миле, ниског раста) (Кор.)
Пу̍ж (Мирко, успорено живи, „ни̍шта му ни̍је хи̍тно“) (Срез.)
Пу̍ле (Катица) (Срез.)
Пу̍лка (Радивој) (Трњ.)
Пу̍ре (х2) (Зоран (Кор.); Раде (Трњ.))
Пу̍са (Првослав) (Кор.)
Пчела̍р (Станиша, чува пчеле) (Срез.)
Р
Ра̍дио анте̍на (Мирољуб, ради на телевизији и радију) (Трњ.)
Ра̍јс (Иван) (Трњ.)
Ра̍ле (Добрица) (Срез.)
Ра̍нђел (Добрица, према презимену Ранђеловић) (Трњ.)
Ра̍нче (Драган) (Срез.)

Ра̍ча (Слободан) (Срез.)
Ра̍шка (Драги) (Кор.)
Ри̍ба (Драган) (Срез.)
Ри̍барац (Марко, бави се рибарством) (Трњ.)
Риби̍зла (Стефан, има велики младеж који личи на рибизлу) (Трњ.)
Ро̍ле (Томислав) (Кор.)
Роналди̍њо (Стефан, тренира фудбал и дрибла попут бразилског аса) (Трњ.)
Ру̍нда (Либе) (Кор.)
Ру̍с (Миша, воли, живи и ради у Русији) (Трњ.)
Ру̍чић (Александар) (Витк.)
Ṕша (Драган) (Срез.)
С
Са̍ва (Саша, своје име је до петог разреда уместо „Саша“ изговарао „Сава“, данас га
зову Сава) (Срез.)
Саламу̍нка (Слободанка, правила се главна у младости као краљ Соломон) (Трњ.)
Сапла̍к (Топлица) (Кор.)
Са̍рма (Дејан, каже да много воли да једе сарме) (Трњ.)
Сви̍ња (Бојан, љигаве нарави) (Срез.)
Свира̍ч (х2) (Никола, свира у бенду (Кор.); Славко, наставник музичког (Кор.))
Се̍ра (Љубиша, према очевом надимку Сера) (Трњ.)
Се̍џа (Славољуб) (Трњ.)
Си̍м си̍м (Милан, као дете није умео да изговори „мислим“, већ је изговарао сим
сим) (Витк.)
Синдика̍т (Братислав, ради у Синдикату Телекома) (Трњ.)
Сини̍ша (Небојша, према имену фудбалера Синише Михајловића) (Срез.)
Сириња̍вка (Љубиша, ишао је на вашар и стално тражио пудињавку, а увек су му
продавали сирињавку) (Трњ.)
Ске̍леџија (Божидар, превози скелу преко Мораве) (Трњ.)
Сла̍но мо̍ре (Славиша, једном приликом упалио је комшији виноград, а на суду је
рекао како је мислио да неће горети, јер је можда попут сланог мора)
(Трњ.)
Сли̍ка (Првослав, „ле̍п ко сли̍ка“) (Трњ.)
Сове̍љка (Мића) (Витк.)
Со̍ске (Топлица) (Срез.)
Ср̍пкиња (Малина, наставница српског језика) (Срез.)

Сто̍јан (Данијел, према презимену Стојановић) (Кор.)
Стола̍р (Србољуб, бави се столаријом) (Трњ.)
Сто̍ле (Мића, према презимену Стојановић) (Кор.)
Суди̍ја (Стефан, професионално се бави суђењем фудбалских утакмица) (Срез.)
Су̍рка (Мирољуб) (Трњ.)
Т
Тандрли̍ка (Мира, жена алапача) (Трњ.)
Тесте̍ра (Ранко) (Витк.)
Ти̍ме (Славко) (Кор.)
Тимо̍тије (Миомир, према деди Тимотију) (Трњ.)
То̍њча (Томислав, смотан/тоњав, тако и изгледа, увек распасано) (Трњ.)
Тополо̍вина (Братислав, једне зиме грејао се само тополама) (Трњ.)
Траге̍дија (Горан) (Срез.)
Три̍ша (Младен) (Трњ.)
Тр̍тко (Миша) (Кор.)
Тру̍цко (Илија) (Трњ.)
Ту̍кела (Зоран) (Витк.)
Тути̍нац (Драги, доселио се из околине Тутина) (Кор.)
Ћ
Ћа̍ба (Драган, столар по занимању који за ствари које направи каже да су „пра̍ве
ћа̍бе“) (Трњ.)
Ћева̍п (Радивоје) (Трњ.)
Ће̍ла (Милан, без косе) (Кор.)
Ћерами̍да (Горан) (Кор.)
Ћо̍ра (Новица, целог живота носи наочаре) (Витк.)
Ћука̍вац (Милутин, стално се жалио како му сметају птице ћукавци док чука вино-
град) (Трњ.)
Ћу̍ле (Синиша) (Витк.)
Ћура̍н (х3) (Милан, чува ћурке (Кор.); Новица (Кор.); Тома, чува много ћурки
(Трњ.))
Ћу̍рче (Небојша) (Витк.)
Ћу̍фта (Ђорђе, изгледа буцмасто као ћуфта) (Кор.)

У
рица (Милош) (Трњ.)
сташа (Душица, пореклом из Хрватске, удата у Срезовцу) (Срез.)
Ф
Фи̍фи (Иван) (Трњ.)
Фо̍ка (Мића, „ке̍ња ко фо̍ка“) (Кор.)
Фо̍фа (Раде) (Кор.)
Фра̍нц (Александар, према имену фудбалера Франца Бекенбауера) (Трњ.)
Х
Ха̍ски (Петар, чува хаскија) (Трњ.)
Ц
Ца̍ка (Славиша, кад игра фудбал стално финтира) (Трњ.)
Ца̍кићка (Марија, Цакина ћерка) (Трњ.)
Цвикера̍ш (Мића, носи изразито велике наочаре) (Трњ.)
Цвр̍ле (Драган) (Трњ.)
Це̍ца (Марија, велики обожавалац фолк певачице Светлане Ражнатовић) (Трњ.)
Ци̍га (Драган, црног тена) (Трњ.)
Ци̍ганин (Миле) (Кор.)
Цо̍јка (Мирослав) (Срез.)
Цо̍не (Саша) (Трњ.)
Цо̍ца (Томислав, био је мајстор у игрању цоце) (Трњ.)
Цре̍во (Радомир, мршав је) (Кор.)
Црного̍рац (х6) (Душко, Зоран, Љубодраг, Мики, Милован, Радивој, сви пореклом
из Црне Горе (Трњ.))
Црного̍рка (Јелица, досељена из Црне Горе) (Трњ.)
Цу̍ки (х2) (Братислав (Кор.); Томислав (Кор.))
Цу̍рка (Мића) (Кор.)
Цуцуле̍ја (Зоран) (Трњ.)
Ч
Чаку̍ља (х2) (Здравко (Кор.); Муја (Кор.))
Чапа̍р (Љубиша, чува разне старе посуде) (Кор.)
Ча̍уш (Драгиша, зна све у селу) (Трњ.)

Чепоти̍га (Новка) (Кор.)
Че̍тник (Зоран, својевремено ишао са четницима) (Трњ.)
Чи̍зма (Мића) (Витк.)
Чи̍ка (Иван) (Трњ.)
Чи̍пи (Лазар) (Трњ.)
Чке̍мбе (Воја, „во̍ли да једе̍ чкемби̍ћи“) (Трњ.)
Чко̍рац (Зоран, док је као мали чувао винограде, стално се жалио како му сметају
чкорци) (Трњ.)
Чова̍ња (Славко, има велику главу) (Срез.)
Чо̍мбе (Војислав) (Кор.)
Чу̍бра (Драган) (Кор.)
Чу̍де (Срђан, према прадеди Чудету) (Трњ.)
Чу̍пави (Драган, тршаве косе) (Трњ.)
Чу̍пка (Марија, тршаве косе) (Трњ.)
Чуруле̍јка (Драган) (Трњ.)
Чу̍тура (х2) (Драган, Петко, обојица се баве израдом чутура (Кор.))
Чу̍ча (Зоран) (Витк.)
Чучунде̍ра (Светолик) (Трњ.)
Џ
Џа̍ја (х2) (Небојша, волео да гледа фудбал када игра Драган Џајић (Трњ.); Славиша
(Срез.))
Џа̍на (Славољуб, као мали није умео да изговори џада, већ је говорио „џана“)
(Трњ.)
Џа̍џа (Влада) (Срез.)
Џви̍зга (Иван) (Трњ.)
Џивџа̍н (Зоран) (Витк.)
Џигера̍н (х2) (Мића (Кор.); Слободан, воли да једе џигерице (Трњ.))
Џиго̍љ (Предраг, рођен у селу Џигољ код Прокупља) (Кор.)
Џо̍ба (Слободан) (Кор.)
Џо̍ма (Драган) (Кор.)
Џо̍џа (Славиша) (Витк.)
Џу̍мба (Светлана) (Витк.)
Ш
Ша̍на (Миросинка) (Срез.)

Шафали̍ка (Јовица) (Кор.)
Шва̍ба (Милоје, био је учесник Другог светског рата) (Срез.)
Ше̍риф (Славиша, воли да је главни у свему) (Трњ.)
Ше̍ф (Иван, воли да води главну реч у друштву) (Трњ.)
Ши̍бе (Марко, имао је деду који је био много вредан и стално је млађим укућанима
говорио да се шибну/тргну да раде и они нешто) (Трњ.)
Ши̍бица (Славиша, у Немачкој тражио да купи шибицу) (Срез.)
Ши̍ља (х3) (Бране, мршав је (Трњ.); Новица, има шиљату главу (Срез.); Ратомир,
шиљатог, а мршавог лица (Трњ.))
Шиље̍ ж (Живорад) (Витк.)
Ши̍мша (Љубиша) (Срез.)
Ши̍нтер (Небојша, „ску̍пља кучи̍ћи“) (Трњ.)
Шипа̍ре (Живорад) (Срез.)
Ши̍птар (х3) (Божидар (Трњ.); Бојан, Ивица (Кор.), сви досељени са Косова)
Ши̍шко (х2) (Александар (Трњ.); Мирослав (Кор.))
Шма̍јсер (Живорад, редовно се хвали да је крао пушке Немцима у Другом свет-
ском рату) (Трњ.)
Шна̍јдер (х3) (Новица, Раде (Кор.); Славиша (Срез.), сва тројица баве се шићем)
Шна̍јдерка (Љубинка, супруга Новице Шнајдера која се не бави шићем, али добија
надимак аналогно према надимку свог супруга) (Кор.)
Шо̍ј (Небојша) (Витк.)
Шо̍п (Драгиша, шоп према пореклу) (Витк.)
Шота̍рка (Светлана) (Трњ.)
Шо̍тула (Драган) (Кор.)
Шофе̍р (Горан, ради као камионџија) (Кор.)
Шо̍че (х4) (Драгомир (Витк.); Јаблан (Витк.); Луне, „ко̍ље шо̍тке и је̍де с мера̍к“
(Трњ.); Стојан (Витк.))
Штр̍бља (Драгомир, у младости није имао зубе) (Трњ.)
Штро̍ка (х2) (Драгиша, због испуцале коже на руци која личи на прљавштину
(Трњ.); Слободан (Срез.))
Штру̍мф (Драган, према лику из цртаног филма) (Срез.)
Шу̍ме (Мирослав) (Срез.)
Шуме̍нко (Дејан, говорна мана, као дете није умео да изговори да хоће да купи сла-
долед Руменко) (Трњ.)
Шу̍мски (Славиша, живи у кући изнад села) (Срез.)
Шу̍ре (Петар) (Кор.)
Шу̍ца (Горан) (Срез.)

Шу̍ш (Стевица, „шу̍шка док при̍ча“) (Трњ.)
Грковић, М. (1977). Речник личних имена код Срба. Београд: Вук Караџић.
Жугић, Р. (2002). Лични надимци у околини Лебана и Лесковца. Ономатолошки
прилози, ХV, 201−220.
Жугић, Р. (2004). Мотивисаност зоонима и њихов однос према личним надимцима
и личним именима. Јужнословенски филолог, LX, 177–192.
Јашовић, Г. (2009). Лични надимци у Угљару код Косова Поља. Зборник радова Фи-
лозофског факултета, XXXIX, 25–40.
Јашовић, Г. (2016). Ономастика подјухорског села Својнова. Косовска Митровица:
Филозофски факултет.
Караџић, В. (1935). Српски рјечник: истолкован њемачкијем и латинскијем ријечи-
ма. Београд: Штампарија Краљевине Југославије.
Петровић-Савић, М. (2016). Из ономастике Рађевине: лични надимци два рађевска
села – семантика и мотивација. Филолог, VII, 57–74.
Стефановић, Д. (2018). Лични надимци у селима са леве долинске стране Јужне Мо-
раве на улазу у Сталаћку клисуру (одбрањен мастер рад). Косовска Митровица,
Филозофски факултет.
Стефановић, Д. (2018а). Микротопонимија села Доњи Љубеш код Алексинца:
Прилог ономастици Алексиначког Поморавља. У: И. Тодоровић, Г. Јашовић,
И. Бецић и Љ. Васиљевић (ур.), Јухорски запис: тематски зборник (209–215).
Својново–Крушевац: Удружење за културу и уметност „Логос“ Својново–
Историјски архив Крушевац.
Танасковић, Т. (2012). Мушки надимци у селу Шљивовцу код Крагујевца. У: М. Ко-
вачевић (прир. и ур.), Савремена проучавања језика и књижевности (23–33). Кра-
гујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Ћурић, М. (2003). Прилози обради ономастике. Ономатолошки прилози, XVI, 377–
410.
Шћепановић, М. (1997). Именослов ваљевске Петнице. Београд: Институт за српски
језик САНУ.
Vrcić Mataija, S. i Grahovac Pražić, V. (2007). Osobitosti ličnih nadimaka. Folia Onoma-
stica Croatia, 15, 241–252.
Vujačić, D. (1996). Iz onomastike, leksikologije i dijalektologije. Podgorica: Unireks.
Grgić, A. i Nikolić, D. (2011). Antonomazija – figura kulturnoga pamćenja. Fluminensia,
23 (2), 129–142.
Simeon, R. (1969). Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva. Zagreb: Matica hrvatska.

Šimunović, P. (2009). Uvod u hrvatsko imenoslovlje. Zagreb: Golden marketing.
Електронски извори – интернет странице и сајтови

http://www.stat.gov.rs „Књига 20“. Упоредни преглед броја становника 1948−2011.
(Приступљено: 16. август 2018)
DUŠAN R. STEFANOVIĆ
Department of Serbian Language and Literature
THE MOTIVATION FOR FORMATION OF PERSONAL NICKNAMES

COLLECTED IN THE NORTH-WEST POMORAVLJE NEAR ALEKSINAC
Summary
This paper discusses male and female personal nicknames recorded in the
four villages located near Aleksinac: Trnjane, Korman, Srezovac, and Vitkovac.
The paper is based on a semantic analysis of the nicknames. They are arranged
in several groups based on their motivation. The study of personal nicknames is
the subject of onomastics. Short forms of names are excluded from this study.
The papers is divided in two parts, the first part presents the classification of
nicknames according to the motives of their creation, while the other part is re-
served for the dictionary of the collected examples. As a contribution to the on-
omastic study of Aleksinačko Pomoravlje, work is also a confirmation of the
functionality of our language in various forms of expression.
Keywords: onomastics, personal nicknames, motivation of personal nick-
names, lexical-semantic analysis, Aleksinačko Pomoravlje, Prizren-Timok dia-
lect.

ПРОЈЕКЦИЈЕ
PREDICTIONS
ПРОГНОЗЫ
221
314.117(497.11)"2002/2031"
САША А. МИЛОСАВЉЕВИЋ1
у Косовској Митровици, Природно-математички факултет
Одсек за географију
ИВАНА Т. ПЕЊИШЕВИЋ2
Одсек за географију
ПРОЈЕКЦИЈЕ ПРИРОДНОГ И МЕХАНИЧКОГ КРЕТАЊА

СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ ТРСТЕНИК ДО 2031. ГОДИНЕ
Значај израде пројекција становништва произилази из важности коју

становништво, његов пораст, размештај у простору и бројне структуре
имају у свакој држави. Будући развој становништва тиче се не само демо-
графије већ је од интереса и за економију, социологију, географију, еко-
логију и друге дисциплине које се са свог аспекта баве питањима станов-
ништва. Пројекције становништва подручја општине Трстеник рађене
су математичком методом, али су дате и одређене хипотезе о кретању
фертилитета, морталитета и миграција у периоду до 2031. године. Резул-
тати пројекција кретања укупне популације свих насељених места оп-
штине указују на тренд смањења укупне популације трстеничке општине,
притом, популација се једнако смањује и у урбаним и у руралним дело-
вима општине. Пројекције потврђују и значајан пад у радном и фертил-
ном контингенту становништва општине.
Кључне речи: становништво, фертилитет, морталитет, миграције, про-
јекције, Трстеник.
1 sasa.milosavljevic@pr.ac.rs
2 ivana.penjisevic@pr.ac.rs
223
УВОД
Пројекције становништва, најопштије речено, односе се на будући период и
оно шта ће се евентуално десити по питању величине и структуре дате попу-
лације у будућности. Пројекције становништва не значе онај обим и струк-
туру становништва који ће се стварно и десити, већ она која је мање или више
вероватна у зависности од претпостављених промена наталитета, мортали-
тета и миграција. Данас се у развијеним земљама демографске, статистичке
и друге институције рутински баве израђивањима демографских пројекција
примењујући одређене методе. Сам процес израде пројекција, осим непо-
средног обрачуна, односно резултата, подразумева неколико фаза. Почев
од идентификације и описа становништва за које се ради пројекција, преко
избора и конструкције модела који ће се користити, а затим екстраполације
и обрачуна будућег становништва, све до анализе излазних резултата и ка-
сније поређења са оствареним, емпиријским резултатима. У том смислу,
процес пројектовања пружа могућност континуираног праћења дате попу-
лације и промена унутар ње. Значај израде пројекција становништва прои-
зилази из важности коју становништво, његов пораст, размештај у простору
и бројне структуре имају у свакој држави. Будући развој становништва тиче
се не само демографије већ је од интереса и за економију, социологију, гео-
графију, екологију и друге дисциплине које се са свог аспекта баве питањима
становништва. Посматрано на локалном нивоу, демографске пројекције не-
опходне су за све оне области људске делатности које се баве планирањем
области запошљавања, образовања, здравства, социјалног осигурања, про-
сторног и урбанистичког планирања и друго (Милосављевић и Пењише-
вић, 2018).
ТЕОРИЈСКО МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП ПРОЈЕКЦИЈАМА

СТАНОВНИШТВА
За израду пројекција становништва за будући период примењује се више ме-
тода, али се сви они сврставају у две групе: математичке и аналитичке. Про-
јекције становништва општине Трстеник извршене су математичком мето-
дом. Математички методи углавном се примењују у израчунавању укупног
становништва у будућем периоду. Њихова основна карактеристика је што
полазе од претпоставке да ће будућност личити на прошлост, односно да ће
се укупно становништво кретати у будућем периоду као и у прошлости.
Због тога се математички методи користе у изради пројекција становни-
224 САША А. МИЛОСАВЉЕВИЋ, ИВАНА Т. ПЕЊИШЕВИЋ

ПРОЈЕКЦИЈЕ ПРИРОДНОГ И МЕХАНИЧКОГ КРЕТАЊА СТАНОВНИШТВА…
штва за краће периоде (Милосављевић, 2013). Они нису погодни за израду
дугорочнијих пројекција, због економских и друштвених промена које у
краћим размацима утичу на природно и механичко кретање становништва.
У многим случајевима употреба математичких метода је оправдана, јер се ни
демографски развитак, па ни компоненте пораста становништва, не мењају
скоковито, већ по правилу дугорочно. Ови методи користе се и у изради
пројекција за мала подручја за која се не располаже подацима, или када се не
може очекивати да ће компликованији метод дати поузданије резултате. У
раду ће бити објашњено на који начин су вршене пројекције становништва
за општину Трстеник. Пројицирање становништва општине Трстеник ра-
ђено је на основу података из два сукцесивна пописа, и то пописа из 2011. и
2002. године и пописа из 2002. и 1991. године (РЗС, 2004, 2014).
ВРЕМЕНСКИ ОКВИР И СТЕПЕН ПОУЗДАНОСТИ ПРОЈЕКЦИЈА

Пројекциони хоризонт временско је раздобље које покрива пројекција, од
почетне односно базне године до последње пројекционе године. Он није
исти код свих пројекција. Његова дужина зависи од више фактора међу ко-
јима су: сврха коришћења пројекција, величина популације, степен поузда-
ности који се очекује, расположивост неопходним подацима и слично. На-
мена пројекција ипак је пресудна за избор временског хоризонта. Код
дугорочних пројекција првенствени циљ је сагледавање дугорочних демо-
графских последица остварења усвојених хипотеза, а не будућа величина
или структура дате популације. Иначе постоје различите поделе пројекција
према временском периоду који треба да обухвате. По једној од њих, крат-
корочне пројекције односе се на период до 10 година, средњорочне од 10–25
година и дугорочне преко 25 година. Устаљена пракса је да се пројекције из-
рађују по петогодишњим пројекционим интервалима, па је тако извршено
и пројицирање становништва општине Трстеник. Пројекције су дате за
2021, 2026. закључно са 2031. годином као последњом у пројекционом интер-
валу (Пенев, Секулић, Цицовић, 1996).
За израду пројекција становништва општине Трстеник коришћен је мате-
матички метод (Медојевић, Пунишић, Милосављевић, 2011). Разлози због
којих је коришћен математички метод управо су величина и тип популације.
Популација Трстеника релативно је мала, јер на нивоу општине има мање
од 45.000 становника, а само градско насеље има нешто више од 17.000 ста-
новника (Lukić et al, 2018). Сва остала насеља немају више од 3.000 становни-
ка, док је највише насеља са мање од 1.000 становника (Penjišević et al, 2018).
САША А. МИЛОСАВЉЕВИЋ, ИВАНА Т. ПЕЊИШЕВИЋ 225

Трстеник има популацију „затвореног“ типа јер популацију обнавља искљу-
чиво путем природног прираштаја, док је утицај миграција знатно мањи –
израженија емиграција него имиграција (РЗС, 2004, 2014). Управо су вели-
чина и тип популације општине условили да се пројекције раде за кратко-
рочни и средњорочни период (Милосављевић, 2016).
Резултати пројекција добијени математичком методом су поуздани.
Предности овог метода још су садржани у лако доступним и расположивим
подацима неопходним за његову примену. У свим случајевима када се жели
брза прогноза укупног становништва или неких његових делова примена
овог метода веома је прихватљива. Такође је прихватљива и када се раде
пројекције за мала подручја, односно за мале популације, што је случај са оп-
штином Трстеник. Најзад, његова примена у условима регуларног одвијања
демографског развитка, без значајнијих потреса, за краткорочне или сред-
њорочне пројекције је оправдана.
ПОСТАВЉАЊЕ ХИПОТЕЗА И ОЧЕКИВАНИ РЕЗУЛТАТИ О КРЕТАЊУ

СТАНОВНИШТВА ТРСТЕНИКА
Имајући у виду посебност данашње ситуације у Србији, па самим тим и у оп-
штини Трстеник, не само у демографском већ и политичком, економском и
културном погледу, за постављање хипотеза о могућим правцима будућег
демографског развитка Трстеника, посебно када се хипотезе постављају са
циљем израде краткорочних и средњорочних пројекција. (Милосављевић и
Пењишевић, 2018). Од велике је важности да се правилно оцене суштине
промена, односно, да ли се ради о краткорочном процесу или почетку пре-
окрета са дугорочним тенденцијама. Такође, битно је оценити и како ће се
претпостављене будуће тенденције у општедруштвеној сфери одразити на
демографске токове. Хипотезе су дефинисане за сваку компоненту поједи-
начно и то је у суштини најважнији корак у пројектовању становништва.
Поставити хипотезу подразумева познавање комплетног демографског ра-
звитка становништва Трстеника, познавање основних чинилаца који утичу
на компоненте раста, али и трендове у демографском развитку популације
Трстеника са сличним карактеристикама. Добро дефинисане хипотезе омо-
гућавају демографски логичне и блиске реалности резултата за потребе ра-
зличитих видова планирања, мада се често могу дефинисати и такве хипоте-
зе чија је сврха само аналитичка. У том контексту, за прогнозе становништва
Трстеника до 2031. године, од највеће је важности правилно постављање хи-
потезе о смеру и интензитету миграционих кретања. Што се тиче будућих

тенденција фертилитета и морталитета, утисак је да се они могу једноставни-
је предвидети. Ово не само што је у протекле две деценије није било промена
које су одударале од дугорочних тенденција већ и због тога што у наредне
две деценије реално не постоје услови за неке фундаменталне промене у том
домену (Пенев, 1993).
Пројекције становништва подручја општине Трстеник рађене су на осно-
ву претпоставки о кретању фертилитета, морталитета и миграција у перио-
ду до 2031. године. Уобичајено је код израде пројекција истовремено дефи-
нисање више различитих хипотеза за сваку од компонената раста. Вероват-
ност могућих будућих промена у фертилитету, морталитету и миграцијама
намеће и број тих претпоставки. То се нарочито односи на фертилитет, с об-
зиром на његов пресудан утицај на старосну структуру. Већи број варијанти
хипотеза, за сваку од компонената раста, као резултат има различите сцена-
рије будуће старосне структуре, који се и означавају према називима хипоте-
за о фертилитету. Уобичајене варијанте за будући фертилитет су: ниска,
средња, висока и константна према којима су и пројекције означене истим
именима, док је могуће дефинисати и неке друге варијанте. У сваком случају,
хипотезе задовољавају логичност демографског развитка и крећу се у веро-
ватним интервалима будућих промена фертилитета становништва. Када се
говори о различитим сценаријима у будућности, мисли се на различите ре-
зултате пројекција на бази више варијанти хипотеза о фертилитету. Друге
две компоненте (морталитет и миграције) дају се у више варијанти, али се
најчешће дају као константна и променљива. С обзиром на то да је општина
Трстеник популационо мала општина и како су у њој сви демографски про-
цеси релативно стабилни, све хипотезе урађене су у једној варијанти.
Хипотезе о фертилитету: Питање дефинисања хипотезе о фертилитету
има приоритет, јер као биолошки процес бројни фактори делују на њега
(економски, социјални, културни, психолошки), а њихова динамичност и
међузависност опредељују карактер промена у фертилитету. Стога, за по-
стављање хипотеза о променама фертилитета у будућности извршена је ана-
лиза тенденција фертилитета у дужем временском периоду, од 1991–2010.
године (РЗС, 2012), као и анализа фактора који утичу на фертилитет. Хипо-
теза о фертилитету трстеничке општине базирана је на претпоставци да ће
стопа укупног фертилитета лагано опадати до 2011. године када ће њен ниво
износити 1,0, а да ће затим расти тако да би 2021. године достигао вредност
од 1,23 детета по жени, док би 2026. године износио 1,35 детета по жени. Утвр-
ђене тенденције кретања нивоа рађања у Србији и општини Трстеник по-
следњих деценија (поготово у деведесетим годинама), затим демографска

цена, коју су у сфери репродукције становништва поднеле земље чије су еко-
номије у транзицији, као и сва сложеност самог феномена недовољног рађа-
ња, укључујући и отворена питања у вези са популационом политиком,
представљали су основне елементе за постављање изнете хипотезе. Ниске
репродуктивне норме дубоко су законите у општини Трстеник и као такве
припадају категорији дугорочних феномена. Управо дубока условљеност и
дугорочност особине су које остављају мало простора за њихове спонтане
промене у смислу рехабилитације рађања у непосредној будућности. У дана-
шњим условима се не може очекивати брзо ублажавање препрека које су ва-
жна баријера не само за реализацију става о жељеном броју деце у породици
већ су и детерминистички елеменат за његово формирање. Незапосленост,
незадовољавајући животни стандард, проблеми у вези са решавањем стам-
беног питања, несигурност у породици и широј друштвеној заједници, страх
за будућност, психолошка цена коју појединац плаћа за усклађивање роди-
тељства и задовољења развијеног система потреба индивидуе и мноштва ал-
тернативних опција живљења, као и други фактори који ће представљати ре-
алност у времену које долази. Очекује се и наставак транзиције партнерства
која је била блокирана у деведесетим годинама, и то блокирана у првим фа-
зама модернизације, па се промене које се очекују у сфери односа између
жене и мушкарца не могу сматрати повољним за рехабилитацију рађања.
Проблем ниског фертилитета становништва Трстеника је, међутим, више-
струко сложен (Пењишевић, 2016). Искуства развијених земаља указују да,
без обзира на значајне разлике у економским, друштвено-политичким и
вредносним системима, као и институционалној основи популационе по-
литике, постоји значајан степен униформности у погледу примењених мера.
Систем финансијске помоћи породици, усклађивање рада и родитељства и
систем збрињавања деце запослених родитеља постају стандарди политич-
ког одговора развијених земаља. Међутим, процена је да је њихов максимал-
ни ефекат пораст завршеног фертилитета до 10%. Разлози изостајања већих
и жељених ефеката многобројни су и треба их тражити не само у одсуству
спремности или немогућности да се издвоје адекватна финансијска средства
или неадекватној операционализацији мера које се спроводе већ и врло сло-
женој детерминистичкој основи репродуктивног понашања и односа изме-
ђу жене и мушкарца у савременом друштву.
Хипотезе о морталитету: Приликом постављања хипотезе о мортали-
тету становништва Трстеника усвојена је хипотеза која се базира на две прет-
поставке. Прва, да ће дужина очекиваног трајања живота при живорођењу
до 2011. године задржати на нивоу из 1999. године, тј. да ће у овом времен-

ском периоду очекивано трајање живота износити 70,5 година за мушкарце,
односно 75,5 година за жене. Друга, да ће у 2031. години износити 73,3 за му-
шки, односно 77,8 за женски пол (Пенев 1993). Претпоставке су формиране
на основу кретања очекиваног трајања живота у Србији у последњој децени-
ји, као и на основу повећања животног века у свим фазама индивидуалног
живота. Истовремено, извршене су и процене о деловању психолошких и
социоекономских фактора у детерминистичкој основи смртности станов-
ништва у будућности, као и позитивне промене које се очекују у систему
здравствене заштите, укључујући и оне институционалне, али и програмске
природе. У првој деценији ХХI века очекивано трајање живота за оба пола у
Србији није показивало тенденцију раста. Многи психолошки, социјални,
економски и здравствени проблеми који су утицали на услове смртности у
деведесетим годинама такве су природе да се не могу брзо решити и они ће
још дуже време утицати на морталитет становништва, укључујући и њихова
могућа одложена дејства. Пре свих, стрес и осећај несигурности, затим дола-
зе фактори који су у вези са економским статусом појединца, као што су неа-
декватна исхрана, или лоши услови становања. Даље долазе до изражаја ма-
теријални проблеми у здравству, појава неједнакости у доступности дија-
гностици и терапији, постојање могућности комбиновања приватне праксе
и рада у државној администрацији и друго. Реформа економског система
која све више намеће питање рационалности или концепта једнакости и све-
опште социјализације здравствене заштите, као и опасност да ће стратегија
брзог економског опoравка захтевати ослањање на класичну индустрију као
традиционално највећег загађивача животне средине. Искуства бивших со-
цијалистичких земаља упозоравају да у условима економских и структурних
промена, које прате и незапосленост и проблеми везани за идентификацију,
знатан број мушкараца инклинира нездравом понашању, као што је преко-
мерна употреба алкохола. Потребно је време и напор државе да се ублаже
или елиминишу набројани фактори који неповољно утичу на услове морта-
литета. У елиминацији наведених фактора очекује се увођење различитих
мера, пре свих програми промоције здравља. Промоција здравља може се
дефинисати као програм који тежи развоју и промоцији здравог начина жи-
вота у здравој животној средини развијајући свест о индивидуалној одго-
ворности за сопствено здравље путем масовне едукације и законских и ад-
министративних решења у комбинацији са развојем центара за промоцију
здравља, повезивање здравствене политике са образовном, развојном и со-
цијалном политиком, иницирањем волонтерских покрета и финансирањем
одређених акција за групе на специјалном ризику (нпр. млади) или групу

болести (нпр. кардио-васкуларне и малигне болести). Развијене земље, које
су почетком седамдесетих година усвојиле стратегију промоције здравља,
значајно су утицале на промену индивидуалног понашања и, последично, на
смањење општег морталитета, као и кардио-васкуларног морталитета и
смртности од канцера респираторног, дигестивног и гениталног тракта.
Хипотезе о миграционом салду: Приликом постављања хипотеза о ми-
грацијама становништва општине Трстеник водило се рачуна да су се током
деведесетих година прошлог века највеће промене десиле управо у домену
миграционих кретања, а да ће у прве две деценије ХХI века правци, обим и
структура миграција становништва бити под великим утицајем претходних
догађаја (завршетак великих ратних сукоба и политичке промене како у СРЈ
тако и у суседним бившим југословенским републикама), али и претпоста-
вљених промена у смеру привредног опоравка земље и њеног бржег укљу-
чивања у европске интеграционе токове. По свему судећи, ванредне окол-
ности из претходне деценије (последња деценија ХХ века) најочигледније су
се одразиле на прилив избеглица и тзв. привремено расељених лица са Ко-
сова и Метохије (један број своје уточиште нашао на територији општине
Трстеник). Приликом постављања хипотезе пошло се од става да ће тај број
надокнадити број оних који су емигрирали. Истовремено, током деведесе-
тих година одвијали су се и супротни токови који су били присутни и током
осамдесетих, а који су у последњој деценији ХХ века посебно интензивира-
ни. Ту се, пре свега, мисли на масован одлазак из земље (али и из Трстеника)
образовних кадрова, нарочито из групе млађег средовечног становништва.
Хипотеза предвиђа да се и масовни „одлив мозгова“ (годишње 1–2% лица са
средњим, вишим или високим образовањем старих од 20–34 године) зауста-
ви до 2020. године. Из наведених разлога определили смо се за варијанту
нултог миграционог салда. За период од 2011–2020. године претпостављено
је потпуно нормализовање политичких прилика и знатно побољшање еко-
номске ситуације, што би имало за последицу да Трстеник поново постане
имиграционо подручје са позитивним миграционим салдом (Пенев, Секу-
лић, Цицовић, 1996).
Општина Трстеник је од средине па све до деведесетих година прошлог
века имала константан раст броја становника. Први пад се бележи у послед-
њој деценији XX века. Исти тренд настављен је и у првој деценији ХХI века,
док нам све три методе пројекција потврђују да ће се такво кретање настави-
ти и у блиској будућности. Тако би пројектовани број становника трстенич-
ке општине методом екстраполације на основу пописа из 1991. и 2002. годи-
не износио 2021. године 38.973, 2026. године 36.323, а 2031. године 33.673 (Та-

С ТАЊЕ ПРОЈЕКЦИЈЕ
МЕТОДА
2002. 2011. 2021. 2026. 2031.
ИНТЕРПОЛАЦИЈА 49.043 42.989 36.262 32.894 29.529
2011/2002
ИНТЕРПОЛАЦИЈА 49.043 42.989 38.973 36.323 33.673
2002/1991
ГЕОМЕТРИЈСКА 49.043 42.989 40.394 38.383 36.473
ПРОГРЕСИЈА
Табела 1: Пројекције кретања броја становника општине Трстеник до 2031. године

бела 1). Резултати пројекције на основу пописа из 2002. и 2011. године
потврђују депопулацију општине, тако да ће у њој 2021. године живети
36.262 становника, 2026. године 32.894 и 2031. године 29.529 становника. Нај-
мању депопулацију дају резултати пројекција урађени геометријском про-
гресијом. По резултатима ове пројекције у општини ће 2021. године живети
40.394, 2026. године 38.383 и 2031. године 36.473 становника (Милосављевић,
2016).
Закључак
Резултати пројекција кретања укупне популације свих насељених места оп-
штине указују на тренд смањења укупне популације трстеничке општине,
притом, популација се једнако смањује и у урбаним и у руралним деловима
општине. Прогнозе становништва општине Трстеник на основу поставље-
них хипотеза о фертилитету, морталитету и миграцијама такође показују
процес депопулације и интензивно одвијање процеса старења, који је усло-
вио да се становништво општине почетком ХХI века нашло у стадијуму де-
мографске старости. Несумњиво је да у наредним деценијама треба очекива-
ти такве модификације старосне структуре које ће водити ка даљем старењу
становништва. Према резултатима пројекција јасно је да ће тај процес на по-
дручју општине Трстеник бити свеобухватан и континуиран. Старење ће се
одвијати од базе, али још брже са врха старосне пирамиде. Уједно и просеч-
на старост становника општине би континуирано расла.
Медојевић, Ј., Пунишић, М., Милосављевић, С. (2011). Географска статистика. Ко-
совска Митровица : Природно-математички факултет.

Милосављевић, С. (2016). Становништво општине Трстеник демографска проуча-
вања. Косовска Митровица : Природно-математички факултет.
Милосављевић, С., Пењишевић, И. (2018). Регионалне демографске неравномерно-

сти Републике Србије. (Уредник проф.др Драган Батавељић, 312 страна): Демо-
графска слика у Србији – пет до дванаест: тематски зборник са шестог нацио-
налног конгреса о деци и наталитету. Београд: Удружење „Опстанак“ за борбу
против беле куге и обнављање становништва.
Lukić, T., Dunjić, J., Đerčan, B., Penjišević, I., Milosavljević, S., Bubalo-Živković, M., So-
larević, M. (2018). Local Resilience to Natural Hazards in Serbia. Case Study: The
West Morava River Valley. Sustainability, 10 (8), 1–16.
Penev, G. (1993). Projekcije stanovništva SR Jugoslavije 1991–2150. u kontekstu dugoroč-

nih projekcija stanovništva sveta. Stanovništvo (150 strana), XXX–XXXI (1–4/1992; 1–
2/1993),
Penev, G., Sekulić, Lj., Cicović, D. (1996). Projekcije stanovništva Savezne Republike Ju-
goslavije 1991–2021. Beograd: Savezni zavod za statistiku i Centar za demografska istra-
živanja Instituta društvenih nauka.
Penjišević, I., Popadić, A., Milosavljević, S., Burić, D. (2018). A review of Jovan Cvijiić's
research of migration currents and their impact on population change of Zapadno
Pomoravlje (Serbia).(Editors Jovana Brankov, Marija Drobnjaković, pages 252) In:
Balcan peninsula of Jovan Cvijić: International Conference Historical background and
contemporary trends in Human geography. Belgrade–Loznica: Geographical institu-
te „Jovan Cvijić“ – Cultural centre „Vuk Karadžić“.
Пењишевић, И. (2016). Географски аспекти регионалног развоја Западног Помора-

вља (одбрањена докторска дисертација). Природно-математички факултет, Но-
ви Сад.
Природно кретање становништва у Републици Србији 1961–2010, Подаци по оп-

штинама, РЗС, Београд, 2012.
Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији,

РЗС, Београд, Књига 20, 2014.
Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године у Републици Србији,

РЗС, Београд, Књига 9, 2004.
Становништво и домаћинства Републике Србије према попису 1991. године, РЗС,

Београд, 1995.

SAŠA A. MILOSAVLJEVIĆ
Faculty of Natural Sciences and Mathematics
Department of Geography
IVANA T. PENJIŠEVIĆ
Faculty of Natural Sciences and Mathematics
Department of Geography
PROJECTIONS OF NATURAL AND MECHANICAL MOVEMENT

OF POPULATION IN THE TRSTENIK MUNICIPALITY UNTIL 2031
Summary
The importance of making population projections stems from the value of
the population's increase has in each country, as well as its distribution in space
and numerous structures. The future development of the population is of inte-
renst not only to demography, but also to economics, sociology, geography,
ecology, and other disciplines. Population projections for the Municipality of
Trstenik are made based on the mathematical method and are influencced by
certain assumptions about trends in fertility, mortality, and migration until
2031. The projection results of the total population of all inhabited places of
the municipality indicate a reducing trend. Furthermore, the reduction in pop-
ulation is equal in both urban areas and rural parts of the municipality. Projec-
tions also show the significant decline in the working and fertile population.
Keywords: population, fertility, mortality, migration, projections, Trstenik.

35.074(497.11)
А ЛЕКСАНДРА П. ДИМИТРИЈЕВИЋ1
Економско-трговинска школа Врање
ПЕТАР К. С ТАНОЈЕВИЋ
Привредна академија
Правни факултет за привреду и правосуђе Нови Сад
МОДАЛИТЕТИ РЕФОРМЕ ЈАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ

И ЕФЕКАТ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ НА ПОБОЉШАЊЕ БЕНЕФИТА
ГРАЂАНА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
Методологија реформисања јавног сектора, управљање ресурсима и не-

посредни ефекат који јавна управа манифестује на грађанство, неки су од
главних постулата у овом раду. Основни предмет рада јесте то да побољ-
шање бенефита грађана треба да представља директну парадигму модер-
низације јавне администрације. Циљ рада је указивање на модернизова-
ну јавну управу која помаже клијентима, односно грађанима у ефикасни-
јем и ефективнијем обављању својих послова. Концепт рада са собом но-
си основну хипотезу да стварање електронске управе или децентрализо-
ване администрације само по себи захтева калибрирање искључиво
уколико је усмерено на добробит грађана. Примарна анализа односи се
на модалитете по којима је јавна администрација до сада успела да усавр-
ши свој „изглед“, али и на главне смернице које су управо упућене од
стране народа који користи те модернизоване услуге. Да ли и како се
концепт усавршавања јавног сектора може применити на све социоло-
шке и економске миљее у Републици Србији и које су главне парадигме
које омогућавају бенефит грађанима, питања су на која обе стране морају
систематски одговорити заједничким залагањем. Пропагирање модер-
низоване администрације која би увек била у служби грађана један је од
основних услова за успешну интеграцију ка Европској унији. Ипак, све-
доци смо тога да увођење новина у рад јавног сектора мора да иде симул-
1 alexandra.studentmedia@gmail.com
235
тано са ефикасним оспособљавањем људи који би тај посао и водили. Да
ли ово представља својеврсни парадокс или једини могући модус ка ства-
рању задовољних клијената и државних службеника у модерној земљи?
Кључне речи: реформа, бенефити, грађани, модернизација, админи-
страција.
Друштвена функција државе данас се огледа као најприхватљивија и нај-

делотворнија са циљем побољшања социјалних бенефиција грађанства,
стварању опште добробити и притом негујући општи интерес свих страна.
У земљама Европске уније, чланицама ОЕЦД, колосалне методе побољша-
ња јавне администрације усмерене су ка стварању боље респонзивности кли-
јената који користе услуге јавних служби. Сматра се да би поједностављена
структура управног апарата, као и његова доследна надлежност и јасно успо-
стављена одговорност јасно указали на обавезу јавних управа да одговоре за-
хтевима клијената. Из овога се јасно може закључити да се потпуна сарадња
јавних управа очекује и то све са циљем побољшања активног учествовања
клијената.
Од јавне управе подразумева се да послује у складу са принципима профе-
сионалности, политичке неутралности, одговорности и да ефективно и ефи-
касно обавља све послове. У складу са Копенхагеншким критеријумом све
земље кандидати за приступање Унији морају континуирано и стално спро-
водити реформе јавне управе са циљем делотворнијег обликовања демо-
кратског друштва и тржишне економије. Заједничко за све земље Западног
Балкана јесте управо тежња да се приступи унији и постане њен пуноправни
члан, па је тако и за Републику Србију и Републику Македонију од суштин-
ског значаја да усаврше националне стратегије и развију Акционе планове за-
рад модернизације и успешног функционисања јавне управе засноване на го-
репоменутим постулатима. Иако систем јавних управа није саставни део
acquis communautaire, сматра се да је једино уз реформисање, структурално
преуређење, адаптабилност, усавршенију комуникацију и координацију мо-
гуће остварити аспирације за придруживањем.2
Република Србија је усвајањем Стратегије реформе државне управе 2004.
године указала на то да чини напоре зарад побољшања система управе који
2 Acquis communautaire представља један од најзначајних правних и политичких принци-
па европских интеграција и укључује укупна права и обавезе Заједнице. Ту се пре свега
убрајају примарно и секундарно право, међународно обичајно право, међународни
уговори и остало.
236 АЛЕКСАНДРА П. ДИМИТРИЈЕВИЋ, ПЕТАР К. СТАНОЈЕВИЋ

МОДАЛИТЕТИ РЕФОРМЕ ЈАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ…
би свим грађанима на транспарентан и учинковит начин пружао правну си-
гурност. Списак свих активности који су круцијални за испуњење реформ-
ских циљева дат је у Акционом плану донетом за период 2004−2008. године
Влада Р. Србије усвојила је Акциони план за спровођење реформе државне
управе у Републици Србији и за период од 2009. до 2012. године, у ком је назна-
чено да процес обухвата децентрализацију, професионализацију и деполи-
тизацију, хоризонталне промене у систему јавне управе и управљању људ-
ским ресурсима, реструктурирање административних процеса, увођење е‐
управе, усклађивање прописа, стратешко планирање и координацију поли-
тика, јавне финансије и борбу против корупције. У оквиру Споразума о ста-
билизацији и придруживању између ЕУ и Републике Србије, одредба члана
114. (Поглавље – Политике сарадње), посвећена јавној управи, наглашава се
да ће сарадња између ЕУ и Републике Србије „имати за циљ да се обезбеди
развој ефикасне и одговорне јавне управе у Србији, а нарочито пружање по-
дршке примени владавине права, одговарајућем функционисању државних
институција у корист целокупног становништва Србије, као и несметаног
развоја односа између ЕУ и Србије“.3
Ипак, упркос огромним напорима које земља улаже зарад остваривања
што ефикаснијих реформи, извештај Европске комисије о напретку Србије
издат 2018. године истиче да je Србија умерено спремна на реформу јавне
управе. Постигнут је напредак у области пружања услуга, као и усвајање но-
вих закона о платама у јавном сектору и у области радних односа, као и о ло-
калној самоуправи. Новоформирано Министарство за европске интегра-
ције, које укључује структуре бивше Канцеларије за европске интеграције
Србије, наставило је да пружа политичке смернице координационих струк-
тура за европске интеграције. Такође, истакнуто је да је трећа ревизија На-
ционалног програма за усвајање права Европске уније комплетирана и то за
период 2018–2021.4
3 Европски савет одобрио је Србији статус земље кандидата 2012. године, а приступни
преговори покренути су у јануару 2014. године. Процес скенирања завршен је у марту
2015. године, док је Споразум стабилизацији и придруживању између Србије и ЕУ сту-
пио на снагу у септембру 2013. године.
Commission staff working document − Serbia 2015 Report, Brussels, 10. 11. 2015. http://ec.eu
ropa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2015/20151110_report_serbia.pdf
4 EUROPEAN COMMISSION, Commission staff working document, Serbia 2108. Report,
Strasbourg, 17. 4. 2018. SWD (2018) 152 final. https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlarge
ment/sites/near/files/20180417-serbia-report.pdf
АЛЕКСАНДРА П. ДИМИТРИЈЕВИЋ, ПЕТАР К. СТАНОЈЕВИЋ 237

Остаје дакле да се запитамо: како је уз оволики број примедби и негатив-
них оцена јавна администрација до сада и функционисала? Да ли је екстерни
вид притиска−подстицаја који се врши и једини покретач свих реформских
подухвата или постоји обавеза−потреба Владе да грађанима пружи ефика-
сну јавну управу која би побољшала квалитет живота и била иницијални по-
кретач за анти-корупцијску, демократску државу где ће се људски ресурси
поштовати и квалификације значити.
ИСТОРИЈИСКИ ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА ЈАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ

Овде се мора узети у обзир то да је распад СФРЈ означио доста тежак почетак
за бивше чланице федерације које су морале да организују индивидуално
економско тржиште, успоставе вишепартијски систем, те су тако у односу на
остале земље Источног Балкана ипак биле у незавиднијем положају за ра-
звој било каквих координираних пројеката и стратешких планирања. Ово се
касније још више одразило на Републику Србију, која је дуго била под ауто-
ритативном владавином, под изолацијама које су уследиле и касније постале
поприште неколико међудржавних и унутрашњих превирања и етничких
сукоба; и иако се овде говори о реформи и модернизацији потребно је на-
правити прегледни „бекграунд“ (енгл. background − позадина) да би се сте-
кла комплетнија слика о тоталитарном систему и стању у ком је била јавна
администрација, да би се донекле и разумело зашто сам процес реформи иде
споро и неуједначено.
Јавна администрација свој историјски повој може да прати најпре од 1990.
до 2004. године, где је Уставом из 1990. године репресија под Милошевиће-
вим режимом достигла свој уигран механизам по ком је власт имала искљу-
чиво управну функцију.5 У току овог периода није се говорило о реформи
било какве врсте, јер је јавна администрација била у својој сврсисходности
као инструмент политичке власти и моћи. Законом о државној управи Ср-
бије из 1992. године (укључујући и касније измене и допуне) министарстви-
ма се обезбеђују: извршавање закона, других прописа и општих аката доно-
шењем прописа вршењем управног надзора, пружањем стручне помоћи и
старањем о њиховом благовременом и законитом извршавању; решавање у
управним стварима о правима, обавезама и правним интересима грађана
правних лица или других странака; вршење управног надзора: а) надзором
5 По одредбама овог Устава, министраства су решавaла у управним споровима, вршила
управни надзор и обављала друге управне послове утврђене законом (чл. 94). Устав Ре-
публике Србије, Службени гласник РС, 1/1990.

над законитошћу рада предузећа, установа и других организација када је то
законом утврђено; б) надзором над законитошћу аката предузећа, установа
и других организација кад они на основу закона одржавају о правима, обаве-
зама и правним интересима грађана и других правних лица; ц) инспекциј-
ским надзором; обављањем послове који се односе на развој, програмира-
ње, организацију и унапређење рада у области за коју су образована.6
Јавна администрација пре увођења реформи

Како је ауторитативни систем владавине обележио читаву деценију, мало је
рећи да је функција јавне администрације у овом периоду искључиво била
извршавање одлука и задатака које је наметала Влада. Лилић каже да је све
ово уочљиво увидом у уставне и законске одредбе којим се прописује које су
то све активности додељене јавној управи (Лилић, 2007).
Србија је почетак новог века (након бомбардовања од стане НАТО-а)
обележила преласком из репресивног система владавине ка новој, европској
оријентацији. Стање јавне администрације у том периоду било је без ика-
квих изгледа за напредовање запослених; затечени са ниским платама и не-
довољном афирмацијом кадрови су одустајали од запошљавања у цивил-
ним службама, па је се и квалитет јавних услуга смањио, а перцепција грађан-
ства о раду и функцији јавне администрације остала је индиферентна.
Иако је Влада устоличена 2001. године, реформа јавне администрације
ипак је сачекала своју реализацију иако се имало у виду то да је један од пре-
рогатива зарад европских интеграција. Усвајање Закона о локалној самоу-
прави 2002. године и успостављање Министарства државне управе и локал-
не самоуправе било је једино значајно обележје у току овог периода.7 Имају-
ћи у виду недостатак стратешког приступа реформама, ова фаза у развоју
јавне администрације може се описати као дезоријентација (Џинић, 2011).
Поменути Закон општинама је дао право да аутономно управљају својим
пословима који су од непосредног, заједничког и општег интереса за локал-
но становништво. Он оквирно прописује (хоризонталну) расподелу овла-
шћења међу општинским органима, а истовремено општина оставља дис-
креционо право у вези са појединостима доделе овлашћења и функцијама
које могу да регулишу у својим статутима, сходно својим специфичним
околностима. Међутим, проблем је у томе што општине у довољној мери
6 Закон о државној управи, Службени гласник РС, 20/1992, 48/1993, 53/1993, 67/1993, 48/
1994, 49/1999.
7 Закон о локалној самоуправи, Службени гласник РС, 9/2002.

нису користиле ову прилично широку могућност.8 Илић напомиње да је За-
кон донео хармонизацију са решењима европског стандарда и да је у великој
мери кохерентан са решењима која се могу наћи код локалних самоуправа
земаља чланица, али да ипак није дошло до радикалних измена као и до тога
да се овлашћења у ширем смислу нису реализовала. Он напомиње то да је сва
локална власт овим отишла у руке градоначелника, који је добио извршну
власт над самоуправом, али коју ипак дели са општинским већем, па је тако
и проблем супервизорства над локалном администрацијом прошао низом
конфузних решења (Илић, 2002).
Иницијални и развојни процеси реформе јавне администрације

Уставотворне реформе кроз које је пролазила Влада нису омеле усвајање
Стратегије и доследног Акционог плана за период 2004−2008. године. Као
иницијална тачка узета је функционалност и организација јавних админи-
страција земаља Европске уније, али и њихови уставни и законодавни кон-
цепти. Као главни циљеви зацртани су стварање демократске државе засно-
ване на владавини права и креирање јавне администрације која би била
окренута ка грађанима и оспособљена да пружа висок ниво јавних услуга, за-
снована на одговорности, транспарентности, јачању и развијању приватног
сектора као и оснаживању ефикасности и ефективности. Лилић истиче да је
односу на управу посебан значај правне државе у томе што обезбеђује лега-
литет управних одлука. Без правне државе незамислив је сваки савремени
управни систем. Он напомиње и да законитост управе не сме бити сама по
себи довољна, већ да је неопходан и легитимитет, односно оправданост ње-
них деловања у сваком конкретном случају (Лилић, 2011).
Реформа је укључивала најбитније принципе и то: децентрализације, де-
политизације, професионализације, рационализације и модернизације.
Област реформисања подељена је на шест кључних области и то: децентра-
лизација, фискална децентрализација, изграђивање професионалних цивил-
них служби, нови организациони оквир менаџмента као основа за рациона-
лизацију јавне администрације, увођење информационих технологија (мо-
дернизација) и контролни механизми. Ултимативни циљ је пружање услуга
грађанима и повећање животног стандарда. Да би се осигурала успешност
спровођења реформи основан је Савет састављен од највиших државних зва-
8 Општински статути, SDC, Municipal Support Programme, Европски покрет Србије,
Берн/Београд, август 2004, 37 страна, 1. 11. 2012. http://www.emins.org/sr/publikacije/kn
jige/04-opstinskistatuti.pdf

ничника које би осигурало политичку вољу за имплементацију реформи
(Џинић, 2011, стр. 1079).
Иако је Србија показала вољу за стратешким планирањем у области јавне
администрације оствари на предвиђен начин и у складу са стандардима, ре-
зултати су указали да недостатак политичке спремности и мотивације уну-
тар јавне администрације јесу главни разлози за лошу имплементацију
Стратегије. Џинић у својој студији овај период описује као половичну им-
плементацију (Џинић, 2011). Државна управа Републике Србије оценила је
овај подухват као недовољно оперативан, јер се Савет састао само једном у
току 2004. године, чиме је Стратегија остала без стварног и делотворног
стратешког вођства.9
Након доношења новог Закона о државној управи 2005. године, битна но-
вина односила се на дефинисање послова државне управе, истицање улоге
њених органа у давању подршке Влади при креирању и вођењу послова, али
и праћењем и утврђивањем стања у областима из свог делокруга, као и пре-
дузимањем одређених мера (Лилић, 2011, стр. 5). По овом Закону акценат
није више на пуком извршавању закона и прописа, већ на стварању јавног
сервиса који би био у служби грађана. Министарства и органи у оквиру ње-
га: учествују у обликовању политике Владе, врше праћење стања, инспекциј-
ског надзора, старања о јавним службама и остало.10 Устав Републике Србије
донесен наредне године имао је одредбе о положају државне управе, повера-
вању јавних овлашћења и заштитнику грађана, тако да је концепт по коме је
јавна администрација чинила ауторитатавне послове вршења извршне вла-
сти напуштен и проширен је опсег послова у складу са савременим стандар-
дима.11
Влада Републике 2008. године након потписивања Споразума о стабили-
зацији и придруживању усваја и Национални план за интеграцију са циљем
остваривања и олакшавања мониторинга и координације свих активности
Владе у процесу придруживања.
Након истека овог периода, а и сагласно мишљењу европских званичника
да је за процес реформе ипак потребно више времена, Влада је усвојила нови
Акциони план за период 2009−2012. године, који је пред институције јавних
управа ставио нове задатке и дефинисао нове активности које неопходно
9 „Преглед реализације стратегије реформе државне управе у Републици Србији и акци-
оног плана за спровођење реформе државне управе за период 2009−2012. године“. По-
дршка реформи државне управе, Београд, март 2012. године, 32 стране, 2. 11. 2012.
10 Закон о државној управи, Службени гласник РС, 79/2005.
11 Устав Републике Србије, Службени гласник РС, 83/2006.

спровести. Иако се институционални оквир није битно мењао сматра се да
је неопходно усвојити нову Стратегију како би се ефективније радило на
процесу укључивања у Евро-атлантске интеграционе процесе. Као што смо
горе већ напоменули, Извештај комисије за 2012. године указује на елемен-
тарна ограничења која и даље постоје у функционисању јавне администра-
ције, нарочито код заштитника грађана, али и да цео систем вапи за увође-
њем департизације и енергичније борбе против корупције.
Нови Акциони план за спровођење Стратегије реформе јавне управе усво-
јен је 6. јула 2018. године за период 2018–2020. Измена Стратегије извршена
је у Поглављу бр. 4. – „Управљање реформом јавне управе“, а односи се на
координацију, праћење, извештавање и евалуацију процеса њеног спровође-
ња. Уместо ранија четири, координација спровођења Стратегије спроводи-
ће се на три нивоа − први ниво чини министарство надлежно за послове др-
жавне управе, други Међуминистарска пројектна група, а трећи Савет за ре-
форму јавне управе, од којих су прва два нивоа нивои стручне координације,
док се на трећем нивоу врши политичка координација спровођења. Такође,
измене су извршене и у делу поменутог Поглавља бр. 4. под насловом „Пра-
ћење и вредновање“ и подразумевају да ће обавезне извештаје, које припре-
ми надлежно министарство на основу прилога носилаца активности из Ак-
ционог плана, разматрати само Међуминистарска пројектна група уместо
Kолегијума државних секретара и поменуте пројектне групе, како је било до
усвајања измена.
Када је у питању нови Акциони план за период 2018−2020. године, актив-
ности од посебног значаја за организације цивилног друштва налазе се у
оквиру Посебног циља бр. 5. Повећање партиципације грађана, транспа-
рентности, унапређење етичких стандарда и одговорности у обављању по-
слова јавне управе.12 Стратегија реформе јавне управе (РЈУ) у Републици Ср-
бији која је проширила започете реформскe активности са државног на си-
стем јавне управе, усвојена је 24. јануара 2014. године, а први Акциони план
за период од 2015. до 2017. године у марту 2015. године.
12 Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом, 25. 7. 2018.

http://civilnodrustvo.gov.rs/vest/usvojen-akcioni-plan-za-sprovo%C4%91enje-strategije-re
forme-javne-uprave-za-period-20182020-godine.37.html?newsId=973

ОСНОВНИ ЦИЉЕВИ И ПРИНЦИПИ РЕФОРМЕ

Посматрајући реформске процесе који се одвијају у другим земљама запажа
се да је заједнички циљ свих држава укључених у процес административних
реформи постизање резултата, квалитет услуга и задовољство корисника.
САД своје реформе спроводе кроз низ извршних наредби које се односе на
развијање управе која би била антиципаторна, компетитивна, усредсређена
на резултате и клијенте, децентрализована и усмерена ка остваривању доби-
ти. Они такође указују и на филозофију менаџмента под називом менаџмент
тоталног квалитета (енгл. total quality managment), који као предности има
систем који пружа континуирано усавршавање; ставља одговорност пред
своје клијенте; стимулише већи број иновација; дозвољава грађанима да
одлуче пред већим бројем избора услуга; граде приврженији однос са клијен-
тима и стварају правичнији систем. Истиче се да је неопходно и испитивање
јавног мњења о општем мишљењу рада јавних управа и да се тако најбоље
могу утврдити реакције клијената (Гризо и др., 2011). Земље чланице ОЕЦД
имају такође иновативне предлоге за повећање учинковитости рада јавних
управа и то кроз: усавршавање језика, поједностављивање формулара, обја-
вљивањем публикација, оснивањем саветодавних агенција и остало. Опште
посматрано, свима је заједнички циљ успостављање демократске владавине
права засноване на правичности и ефикасности, али и стварање јавне админи-
страције која би вршила социјалну функцију и била окренута грађанима.
Принципи стратегије
Под основним принципима који се користе зарад успешног спровођења ре-
форми убрајају се: принцип децентрализације, који се односи на одговарајућу
поделу надлежности између централног и локалног нивоа власти; принцип де-
политизације, који претпоставља јасно разграничење политичког и стручног ни-
воа одговорности и елиминисање политичког утицаја на рад државних службе-
ника; принцип професионализације, који се односи на стварање добро обучене,
одговорне и ефикасне управе; принцип рационализације, који се односи на оп-
тимизацију функционисања и трошкова деловања система државне управе;
принцип модернизације, који се односи на технолошко осавремењивање рад-
них процеса у оквиру државне управе.
Децентрализација
Децентрализована власт пружа могућност грађанима да искористе право актив-
не партиципације у креирању јавне политике на локалном нивоу. С обзиром на

то да су боље информисани о захтевима и потребама појединаца али и група гра-
ђана, већа је и одговорност оних који доносе законе. Надлежности морају бити
пренете на локални ниво на рационалан начин, а преношење надлежности мора
да се одвија паралелно са доделом финансијских средстава. Ово је предуслов како
за ефективно спровођење реформи тако и за јачање одговорности према грађа-
нима.13 Принцип децентрализације власти може се реализовати применом јед-
ног од три модела или њиховом комбинацијом:
а) модел преношења власти или деволуције подразумева преношење зна-
чајног дела државних овлашћења у искључиву надлежност локалних власти,
па локална власт стиче право да у одређеним областима делује независно и
за то има одређене сопствене изворе финансирања. Процес доношења одлу-
ка и њихово спровођење у целини су у надлежности локалних органа, а у
случају спорова интервенишу надлежни судови.
б) модел деконцентрације власти подразумева децентрализацију држав-
них органа централне власти тако што они на локалном нивоу образују своје
огранке, ради економичнијег и ефикаснијег обављања својих послова, чиме
јавне услуге чине доступнијим грађанима. Овим се централна власт ослоба-
ђа од превеликог броја посла, а омогућава се да се на питања и захтеве одго-
вори на лицу места, а не у главном граду.
в) модел делегације или поверавања власти јесте ставка између децентра-
лизације и деконцентрације. Наиме, локалним властима директно се пове-
рава вршење одређених јавних функција, с тим што централна власт задржа-
ва одређени вид контроле над обављањем поверених послова и, по правилу,
има обавезу да локалним властима из државног буџета обезбеди средства
потребна за вршење ових услуга на локалном нивоу.
Овде је потребно размотрити то који би модел био најпогоднији за функцио-
нисање квалитетног управног апарата, па се долази до закључка да је комбинова-
ни модел ипак основа која пружа довољно времена за напредак неразвијених ло-
калних самоуправа којима би повећање надлежности било терет. Принцип
деволуције свакако је најбољи пример координиране сарадње централне власти
са локалним самоуправама, али да би он правилно функционисао неопходно је
да постоји адекватна материјална оспособљеност јединица локалне самоуправе,
стручна оспособљеност кадрова, али и повећан степен одговорности. Примена
комбинованог модела децентрализације иде у прилог јачању демократије где
13 Г. Роберто Фасино, Савет Европе, „Децентрализација и реформе државне управе (иску-
ства Италије)“, Извештај са конференције Савремена управа за Европску Србију − ре-
форма државне управе 2009−2012, Београд, 1−2. децембар 2008, 11.

грађани могу утицати на вршење јавних послова који су од њиховог непосредног
интереса и од интереса за средину у којој живе и раде. Овај модел обезбеђује кон-
тролу над радом државне управе како директно од стране грађана тако и од стра-
не институција државе, што пружа веће гаранције за објективност и непристра-
сност државне управе.
Деполитизација
Принцип деполитизације пре свега подразумева јасно разграничење проце-
са политичког креирања одлука од процеса њиховог правног нормирања и
извршавања у складу са важећим прописима. У нашој и осталим земљама у
транзицији примена овог принципа од круцијалне је важности зарад оспо-
собљавања система који би био у служби грађана.
Сам процес деполитизације може се остварити кроз усавршавање напре-
довања у каријери на бази професионалних заслуга и оствареног учинка. Ја-
сно дефинисање радних места било би од велике важности јер би политичко
поверење и професионалност државних службеника били узети у обзир. То
би истовремено значило и јасну поделу рада и овлашћења између ове две ка-
тегорије лица – политичара и руководећих државних службеника. Овај
процес мора бити у хармонији и са установљавањем стандарда којима би се
спречио политички утицај на рад службеника.
Суштина овог принципа јесте да запослени у државној управи морају
бити неутрални и да се не смеју руководити својим политичким уверењима
у обављању послова. Читав овај подухват подузет је управо из разлога да би
на место водећих људи који организују и уређују рад јавних управа дошли
компетентни и стручни кадрови, који се не би бирали само на основу поли-
тичких заслуга већ и стручног ангажмана.
Професионализација
Системска професионализација једно је од горућих питања када се говори о
примени Стратегије за реформу администрација. Ако се узме у обзир то да
је принцип деполитизације испуњен, сам по себи он неће моћи да оствари
своју функцију уколико се ради о некомпетентној, неупућеној, нестручној и
неефикасној управи. Овај вид вероватно захтева највише логистике и то
укључује: да кадрови буду изабрани само и једино на основу способности и
вештина; да се тим кадровима омогући стручно усавршавање како би прати-
ли модерне токове реформисања и унапредили свој рад; објективно праћење
и оцењивање рада јавних службеника; успостављање механизама мотивације
и награђивања, укључујући и напредовање у каријери; успостављање одгова-

рајућег система зарада који би додатно стимулисао запослене; успостављање
јасних правила понашања и односа према јавним пословима; спречавање
свих видова корупције, укључујући и спречавање сукоба интереса, посебно за
највише државне функционере и високе јавне службенике и остало.
Парцијално анализирано – квалификованост особља, односно управљање
људским ресурсима (нарочито када је реч о ангажовању новог особља) под-
разумева правилни мониторинг зарад процењивања у којим секторима и на
којим местима постоји потреба за ангажовањем новог особља, као и еви-
дентну потребу јавности и транспарентности у поступку запошљавања.
Запошљавање на основу квалификација и способности или по потреби и
претходног искуства такође је један од прерогатива за правилно остварење
Стратегије. Обука и усавршавање запослених мора се заснивати на контину-
ираном процесу сталне професионалне и личне афирмације и да је од су-
штинске важности организовати оснивање тренинг центара и омогућити и
обуке за специфична знања из појединих области.
Рационализација
У оквиру процеса рационализације државне управе потребно је увести ме-
тоде функционалне, програмске и структурне анализе које ће обезбедити
полазну основу за процену потреба и изналажење адекватних организацио-
них и управљачких решења за ефикасност и ефективност у раду. Главни циљ
је да се направи јасно разграничење надлежности и послова између различи-
тих органа јавне управе и тако се избегне непотребно преклапање. На осно-
ву прецизно утврђене врсте и обима послова које орган управе обавља могу-
ће је утврдити стварно потребан број запослених. Организациони оквир
јавне управе који тренутно постоји захтева ревизију и то у погледу процеду-
ра које тренутно постоје, као и у погледу тренутне организације и начела си-
стематизације радних места. Успешна рационализација јавне управе у Срби-
ји може да се одвија као хоризонтална и системска анализа функција,
структура, процедура и процеса на нивоу целокупне државне управе и као
вертикална анализа на нивоу појединачних институција.14
Модернизација и развој е-управе

Принцип модернизације подразумева пре свега осавремењивање рада др-
жавне управе уводећи иновације на техничко-технолошко плану применом
достигнућа савремених информационих и комуникационих технологија.
14 Стратегија РЈУ (Службени гласник РС, бр. 9/14 , 42/14 – исправка)

Модернизација је сама по себи процес који као и укупна реформа државне
управе треба да буде добро осмишљен и координиран како би дао жељене
ефекте и како би се реализовао на најекономичнији и најпоузданији начин.
Мора се узети у обзир да принцип модернизације захтева и већи број финан-
сијских средстава, па је неопходно да овај процес буде уклопљен са квалитет-
ном и константном обуком кадрова како би се ишло у корак са свим достиг-
нућима модерног управног апарата и развојем технологије. Потребно је ус-
постављање јединственог система комуникације између органа државне
управе на читавој територији и увођење електронског пословања и електрон-
ског потписа у рад органа државне управе. Циљ електронске владе није само
постављање информација на интернет и пружање различитих сервиса грађа-
нима већ и вертикална и хоризонтална комуникација унутар саме државне
управе и њених појединих сегмената. Овакав проток информација на нивоу
државне управе и локалне самоуправе више пута подиже ниво оперативно-
сти и ефикасности. Сматра се да би се увођењем и развијањем е-управе грађа-
нима скратили непотребни трошкови и уштедело доста времена, а истовре-
мено би значило поједностављење процедура и спремност институција да са-
рађују и размењују податке. Како би се обезбедила успешност, неопходно је
промовисати идеју развоја е-управе као кључног елемента реформе државне
управе. Планиран је и реинжињеринг оперативних процеса, успостављање
система националних регистара, развој ИТ инфраструктуре, увођење кон-
цепта е-докумената као оригиналних докумената и остало.15
Поред овога, урађена је анализа правног оквира развоја е-управе и дефи-
нисани су главни недостаци постојећих прописа чија се измена и усаглаша-
вање очекује у наредном периоду. Главни проблем идентификован од стра-
не великог броја државних службеника јесте слаба разумљивост Уредбе и
Упутства о електронском канцеларијском пословању органа државне упра-
ве што је довело до ситуације да се запослени не придржавају одредби ових
обавезујућих подзаконских аката намењених за регулисање њиховог свакод-
невног рада. У исто време, примену ових аката кочи и одсуство законске ре-
гулативе везане за електронско архивирање. Кључна активност за развој
е-управе је израда Националног оквира интероперабилности којим се де-
финише начин размене информација унутар владе и управе, а који доприно-
си пружању квалитетнијих услуга грађанима и привреди.
15 Г. Саша Пивалица, посебни саветник, Министарство за државну управу и локалну са-
моуправу, „Развој е-управе у Србији, 2009−2012. године“, Извештај са конференције
Савремена управа за Европску Србију – реформа државне управе 2009−2012, Београд,
1−2. децембар 2008, 26.

МОДЕРНИЗАЦИЈА И ПОБОЉШАЊЕ СИСТЕМА ЈАВНЕ

АДМИНИСТРАЦИЈЕ
Контролни механизми
Основни циљ контроле јавног сектора је да обезбеди да органи управе по-
слују у оквиру својих законских надлежности и политика и да постижу зацр-
тане циљеве.
Контролни механизми пружају уверење да администрација ради добро и
ефикасно. У посматраном планским периоду остварено је много на пољу
унапређења контролних механизама: образовани су Управни суд и Управ-
ни инспекторат, ојачани су капацитети независних органа екстерне контро-
ле канцеларије Заштитника грађана и канцеларије Повереника за информа-
ције од јавног значаја и заштиту података о личности, унапређене су проце-
дуре спровођења јавних набавки, тј. ојачани су капацитети других органа
државне управе за учешће у транспарентном процесу спровођења јавних на-
бавки. Контролни механизми могу се спровести интерно, у оквиру самог
процеса рада или екстерно, што би значило контролу законитости рада др-
жавне управе и то кроз вид управне или судске контроле.
Као полазна основа за успостављање контролних механизама јесте одго-
вор на питања о концептуалном тумачењу контроле и одговорности у Ср-
бији, фокусирање на одговорног државног службеника, функционалност
постојећих структура и процедура за обезбеђивање одговорности и остало.
Капацитети канцеларије Заштитника грађана ојачани су спровођењем број-
них активности везаних за обуку запослених у поступању по притужбама,
развој информационих технологија и израду јавних кампања подизања све-
сти о значају Заштитника. Канцеларија Заштитника грађана припремила је
Кодекс добре управе који представља „општи оквир правилног админи-
стративног понашања (добре управе) за органе јавне власти и јавне службе-
нике, који садржи професионалне стандарде и етичка правила понашања за
обављање службених послова и остваривање комуникације са грађанима“.16
Повереник за информације од јавног значаја објашњава значај функцио-
нисања овог тела и каже да повереник може донети одлуку да је свака инфор-
мација, укључујући и строго поверљиве информације, информација од јав-
16 У априлу 2017. године, када је започет процес планирања израде АП РЈУ, објављен је јав-
ни позив преко државне Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом за пријаву за-
интересованих невладиних организација, као и свим независним државним органима,
за учешће у Посебној радној групи за израду новог АП.

ног значаја, али он нема право да нареди било коме да пружи ту информаци-
ју или да казни било кога ко не поступа по његовом решењу. Другим
речима, механизми који треба да обезбеде извршење не функционишу. Вла-
да Србије требало би да обезбеди принудно извршење, али у неколико слу-
чајева то није учинила. Овакви случајеви озбиљно нарушавају поверење јав-
ности. Даљи рад у овој области требало би да усмери на решавање два кључ-
на проблема транзиционих држава: неповерење грађана у институције и
корупцију. Истовремено је потребно радити на унапређењу квалитета рада
институција и њиховој одговорности. Истраживања корупције у српском
друштву, спроведена од стране међународне организације, показују да Ср-
бија има озбиљне проблеме у овој области. Стога се поставља питање да ли
постоји неразумевање механизма слободног приступа информацијама у др-
жавним органима или је проблем не у разумевању концепта слободног при-
ступа информацијама већ у постојању интереса да се спровођење осујети.17
Препоруке које се могу усвојити везане су за важност документовања
учинка и резултата, укључујући и елементе личне одговорности министара
и менаџера програма реформа државне управе, затим екстерних механиза-
ма контроле, али и уз укључивање невладиних организација у консултатив-
ни процес са управом. Једно од елементарних проблема са којима се Србија
суочава у овом сектору јесте нетранспарентност финансирања политичких
партија, као и недовољно објашњен одлив јавних ресурса.
Универзитетско образовање на пољу јавне администрације
Србија још увек није препознала потребу за специфичним системом едука-

ције који би се односио искључиво на рад у јавним управама и кадар специ-
јализовао и професионално утемељио за радни ангажман. Овакво образова-
ње би у великој мери подарило већ на крају школовања стручни кадар који
ће одмах моћи да крене са извршавањем задатака и спровођењем континуи-
раних реформи. Овај недостатак указује на то да не постоје факултети подр-
жани од стране Владе који би пружили образовање за развијање знања и
компетенција за будуће цивилне службенике и топ менаџере у јавној адми-
нистрацији (Џинић, 2011).
17 Г. Родољуб Шабић, Поверник за информације од јавног значаја, „Ка одговорнијој др-
жавној управи у Србији, 2009−2012“, Извештај са конференције Савремена управа за
Европску Србију − реформа државне управе 2009−2012, Београд, 1−2. децембар 2008, 15.

Реформа законодавног оквира
Усклађивање правне регулативе са регулативима Европске уније сматра се
основом за динамичан процес интегрисања, а само правна реформа пред-
ставља претпоставку институционалних реформи. Процес реформи на
овом пољу мора бити усмерен тако да омогући побољшање квалитета живо-
та, омогући услове за слободан проток роба, услуга и капитала и повећа
учинковитост и привреде и управе. У области јавне администрације то би
најпре значило доношење прописа који представљају правни оквир за орга-
низациону државну управу засновану на стратешким принципима. Сет за-
кона који би поставили темеље државне управе у Србији започети су доно-
шењем Закона о државној управи и јавним службеницима. Паралелно са
тим, законодавни оквир који се односи на управне спорове и омбудсман
утицаће на контролу законитости и праћење рада јавних управа. Даље, За-
кон о локалној самоуправи и локалним изборима одличан је изазов за тести-
рање учинковисти децентрализације као дела регулаторног процеса.
При изради сваког законског прописа законодавац мора да осигура пре-
дузимање следећих мера:
а) анализе трошкова који су саставни део сваког нацрта закона, које би по-
казала да ли је будућа примена закона финансијски одржива;
б) анализе ефеката закона на процес будућег придруживања Србије ЕУ,
што значи усклађивање домаћих прописа са комунитарним прописима;
в) процене ефекта прописа пре њихове израде и након њихове примене,
где се идентификују, предвиђају и процењују могући позитивни и негативни
ефекти.
Приватизација као основа за реформу јавне администрације

Реформа јавних услуга повезана је са економским сектором којим управљају
јавна предузећа. И док је половина тих предузећа и даље у власништву држа-
ве или је комбинација друштвене и приватне својине, спори процес прива-
тизације резултат је неодлучности политичких партија да се одрекну моћи
над јавним предузећима.
Јавне компаније постале су последњих година главно поприште за докази-
вање политичке моћи јер представљају одличан извор финансијских сред-
става за које не постоји екстерна контрола која би регулисала одлив истих а
управним одборима налазе се високи државни званичници и министри.
Све ово довело је до неконтролисаног трошења буџетских средстава на фи-
нансирање партија, повећање плата менаџмента компаније али и доследно

смањивање истих код запослених. Након што је Влада објавила на веб-сајту
плате људи који су управним одборима компанија, ММФ је предложио да
се неучинковитост, финансијски губици и партократија у јавним компанија-
ма могу избећи једино успешном приватизацијом (Џинић, 2011).
На приватизацију се и у земљама ОЕЦД-а гледа као на успешан механи-
зам смањења трошкова, повећања ефикасности и остваривања веће флекси-
билности. На националном нивоу, делимично или потпуно, приватизују се
компаније преко продаје акција грађана или трансфером персонала. На ло-
калном нивоу, врше се иницијативе да се одређени задаци и поступци пре-
баце на приватни сектор и да се тако евентуално повећа ефикасност и задо-
вољство корисника (Гризо и др., 2011).
Закључак
Финалне одредбе рада требало би да укључују осврт на шири спектар сагле-
давања значаја реформи јавне администрације и нужност њиховог спрово-
ђења, као и на подршку и пројекте који се реализују зарад брже и боље дина-
мике интеграција. Задатак који је стављен пред Србију представља
дугорочан и тежак посао реформисања, ако се узме у разматрање да се са ре-
ализацијом кренуло тек 2004. године. Реформа јавне администрације у мно-
гим земљама, а поготово у земљама на транзитном подручју, јесте комплек-
сан, тежак и често политички споран процес који захтева дугорочно
планирање, стварање визионарских циљева и истрајно политичко вођство.
Јавна администрација своју реформу треба увек најпре да фокусира на из-
градњу капацитета који би издржали реконструирање законодавних и ад-
министративних оквира и касније побољшали менаџерску способност која
би Влади донела стабилност и легитимитет. Под овим капацитетом подра-
зумева се читава машинерија закона, процедура, организационих структура
и кадрова, који би својом ефективном имплементацијом омогућили еко-
номску, привредну и политичку стабилност земље. Значај спровођења ова-
квих реформи јесте најрационалнији и најефикаснији начин да се коначно
омогући усаглашена владавина права; да компетентност и одговорност буду
кључни фактори запошљавања, али и одношења према клијентима; да транс-
парентност података, флуктације новца и конкурси за посао постану састав-
ни део базичног функционисања јавне управе; да једнак третман према свим
корисницима постане саставни део културе професионалног опхођења; да
компетентност кадрова буде смерница свима; да је стручни ангажман резул-
тирао онда када имате све већи број задовољних корисника и др. Једностав-
на структура јавне администрације која своје основе базира на парламентар-

ној демократији јесте и она у којој ћете сва потребна документа моћи да
извадите у било ком граду захваљујући е-управи и савршенијим техноло-
шким иновацијама. Можда и највећи значај реформисања државне управе
на оперативном плану јесте помоћ социјално маргинализованим групама,
њиховим укључивањем у рад органа, али и сагледавањем њихових потреба
прављењем потребних прилаза, панела, звучних обавештења и осталог. То
би онда био стварно остварен циљ државне управе – да служи грађанима и
буде у њиховом интересу. Да ли уопште ово звучи изводљиво?
Синхронизација свих елемената државне власти апсолутно је неопходна,
уколико се ове реформе желе спровести у догледно време. Правилна и уса-
глашена координација свих органа јавне управе мора да подразумева зајед-
ничко спровођење принципа, придржавање прописа, поштовање закона, за-
једничку борбу против корупције, омогућавање конкурентности и дослед-
но бележење резултата и степен остваривости постављених циљева, али
ипак сваки од постављених захтева за реформом на микро или макро плану
захтева одређена финансијска средства како би се принципи и постулати мо-
гли спровести до краја и танчина; иако одређене подухвате финансира Репу-
блика Србија из свог буџета, велики је број институција, агенција, невлади-
них организација, влада страних држава које више него вољно учествују у
програму реформисања јавне администрације. Уједињене нације у свом
Програму за развој обезбедиле су стручну и оперативну подршку реализа-
цији Закона о локалној самоуправи. Европска агенција за реконструкцију са
својим стратешким партнерима учествовала је у низу пројеката везаних за
обуку запослених, али и у стварању правног оквира за изградњу професио-
налне државне управе. Шведска Агенција за међународни развој, као и Вла-
да Краљевине Норвешке учествују у стварању услова за спровођење новог
оквира државне управе. Пројекат, вредан око 2,3 милиона евра, који финан-
сира шведска Агенција за међународну развојну сарадњу (Sida) и оператив-
но спроводе шведски Институт за јавну управу (SIPU International) и Ми-
нистарство правде и државне управе Републике Србије, започет је у марту
2011. године и трајао је до 2014. године, кроз две главне пројектне
компоненте: функционални прегледи у органима државне управе (функцио-
нална анализа и оперативна анализа) с циљем успостављања ефективне ор-
ганизационе структуре и унапређења ефикасности рада државних органа
укључених у Пројекат; пројектни фонд за институционални развој –
PROFID, основан с циљем пружања додатне подршке спровођењу реформе
државне управе.18 Потребно је напоменути да је у оквиру ИПА пројекта
„Подршка реформи државне управе“, израђена и усвојена посебна „Кому-

никациона платформа“, као и оперативни план активности за спровођење
ове Платформе у 2012. години. Такође, Акциони план за спровођење Нацио-
налног програма УНДП у Републици Србији за период 2011−2015. такође је
неопходно поменути. Подршка унапређењу владавине и управљања земља-
ма Западног Балкана спроводи се преко организације СИГМА, настале као
заједничка иницијатива ОЕЦД и ЕУ са циљем да помаже земљама корисни-
цима у остваривању доброг управљања са циљем унапређења администра-
тивне ефикасности и промовисања истрајности особља јавног сектора у по-
гледу примене демократских начела, етике и поштовања законитости.
Константно одржавање конференција на којима се дискутује у пленуми-
ма, изграђивање платформи за даљи напредак, залагање стручне јавности да
изнесе своје ставове и предлоге, говоре у прилог залагања Владе и грађанства
за испуњење постављених стандарда и активно учествовање, па је ипак сам
процес реформи доста спор и неуједначен што доводи до много препрека.
Џинић проблеме имплементације види у немогућности превазилажења и
искорењивања следећих ставки: а) партократија као евидентна и свеприсут-
на тенденција завладавања политике у свим секторима омета развој и спро-
вођење било каквих реформи, јер се владавина права пред оваквим видом
управљања повлачи19; б) недостатак правне културе манифестује се оглуша-
вањем институција из јавног сектора на законске одредбе, услед чега је до-
шло до неповерења грађана у државне органе. Предлог је да независна и ре-
гулаторна тела овлашћена да контролишу активности у јавном сектору рас-
полажу ефективнијим инструментима за имплементацију својих одлука;
ц) незадовољавајуће залагање министарства надлежних за спровођење ре-
форми због недостатка стратешког приступа и лоше интерне координације;
д) лоши законски оквири, услед недостатка људских ресурса и координације
између различитих сектора. Џинић наводи да се и даље спроводи хијерар-
хијски начин доношења одлука и посебно истиче као препреку имплемента-
18 „Подршка реформи државне управе у Србији 2010−2013“. http://www.par-profid.rs/o_

projektu.php
19 Партократија или партитократија је квази-демократско уређење у ком се права власт не
налази у институцијама државе већ у рукама политичких партија. Иако у демократији
увек нека странка има већину у власти, партократију карактерише чињеница да ту власт
нико не може да контролише, јер сваки њен и најмањи део, укључујући и контролне ме-
ханизме чине партијски људи.
http://www.slobodnaevropa.org/content/demokratija-u-povlacenju-pred-partokratijom/
24641943.html, уторак, 6. новембар 2012.

цији нашу недовољну укљученост да најбоље могуће искористимо стране
донације (Џинић, 2011).
Из свега изложеног може се закључити да одговорно спровођење рефор-
ми захтева ипак много више напора од стране Владе и активно сагледавање
свих процеса трансформације. Како је наш највећи циљ ући у европски еко-
номски и политички оквир, једино решење је комплетнија студија оствар-
љивости одређених механизама реформи као и мерење учинка и самоевалу-
ације. Можда ће се на принципу интерне тежње Владе да створи професио-
налну и деполитизовану јавну администрацију, којом ће грађани бити
задовољни, учинити већи напредак него ли испуњавањем екстерно наметну-
тих оквира.
Галевски, С. (2008). Управно право. Нови Сад: Правни факултет за привреду и пра-
восуђе.
Гризо, Н. и др. (2011). Јавна администрација. Скопје: Правен факултет „Јустинијан
Први“.
Гризо, Н. и др. (2011). Административно право. Скопје: Правен факултет „Јустини-
јан Први“.
Илић, М. (2002). A critical review on the new solutions in the new law on local
self-government in th Republic of Serbia. Facta Univrsitats. Series: Law and Politics.
1.6 (2002).
Кохен, Л. Ј., (2010). Administrative Development in ‘Low-Intensity’ Democracies:
Governance, Rule-of-Law and Corruption in the Western Balkans. Simons Papers in
Security and Development, 5.
Лилић, С. (2011). Модернизација српске државне управе. Конференција поводом Да-
на Европе Реформе: политичка воља и/или административни капацитети.
Београд, 1.
Лилић, С. (2006). Legal framework and e-government in europe of knowledge. Interna-
tional conference on European processes “Legal, Political And Economic Initiatives
Towards Europe Of Knowledge”, Kaunas university of Technology (16−23). Eng. In-
teroperable Delivery of Pan-European e-Government Services to Public Administra-
tions, Businesses and Citizens − IDABC.
Лилић, С. (2011). Правна средства и нови Закон о управним споровима Србије. У:
Зборник радова у част професора Наум Гриза (61−65). Скопље: Правни факултет
„Јустинијан Први“.

Лилић, С. (2006). Legal Framework and E-Government in Europe Of Knowledge. In-
ternational conference on European processes Legal, Political and Economic Initiatives
Towards Europe Of Knowledge. Kaunas university of Technology.
Лилић, С. (2007). Послови државне управе у законодавству и новом Уставу Србије.
У: С. Табароши (ур.), Развој правног система Србије и хармонизација са правом
ЕУ. Београд: Правни факултет.
Лилић, С. (2010). Public Agencies and Administrative Reform: Development of the Ser-
bian Legal System and Harmonization with EU. Belgrade: Faculty of Law.
Мишчевић, Т. (2008). Спремност и капацитет администрације за убрзање интегра-
ције. У: М. Црнобрња (ур.), Како убрзати интеграцију Србије у Европску унију.
Београд: ФЕФА.
Пивалица, С . (2008). Развој е-управе у Србији, 2009−2012 године. Извештај са кон-
ференције Савремена управа за Европску Србију – реформа државне управе
2009−2012. Београд, 1−2. децембар 2008, 26.
Трбовић, А., Ђукановић, Д., Кнежевић Б. (2010). Јавна управа и европске интегра-
ције Србије. Београд: Факултет за економију, финансије и администрацију Уни-
верзитета Сингидунум. http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/Knjige/Javna_uprava_E
U_FEFA_Trbovic_Djukanovic_Knezevic.pdf
Стратегија развоја електронске управе у Републици Србији за период 2015−2018. го-
дине и акциони план за спровођење стратегије за период 2015−2016. године, Бео-
град, новембар 2015, 46. страна.
Акциони план за спровођење Стратегије реформе јавне управе у Републици Србији
за период од 2018−2020. године. http://www.mduls.gov.rs/doc/AP-RJU-narativn
i-deo-2018-2020.pdf
Џинић, Ј. (2011). Public Administation Reform in Serbia. Хрватска компаративна јав-
на управа. ХКЈ-ЦЦПА, 4.
Устав Републике Србије (Службени гласник РС, бр. 83/06)
Закон о државној управи (Службени гласник РС, бр. 79/05, 101/07, 95/10, 99/2014, 47/
2018 и 30/2018).
Закон о државним службеницима (Службени гласник РС, бр. 79/05, 81/05 – исправка
83/05 – исправка, 64/07 и 67/07 – исправка, 116/08, 104/09, 99/2014 и 94/2017)
Закон о министарствима (Службени гласник РС, бр. 44/2014, 14/2015, 54/2015, 96/
2015 – др. Закон и 62/2017)
Закон о Влади (Службени гласник РС, бр. 55/05, 71/05 − исправка, 101/07, 65/08, 16/11,
68/12 − УС, 72/12, 7/14 – УС и 44/14)
Закон о локалној самоуправи (Службени гласник РС, бр. 129/07, 83/14 − др. закон,
101/2016 – др. закон и 47/2018)

Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја (Службени гласник
РС, бр. 120/04, 54/07, 104/09 и 36/2010)
Закон о електронском документу, електронској идентификацији и услугама од по-
верења у електронском пословању (Службени гласник РС, бр. 94/2017)
Закон о општем управном поступку (Службени гласник РС, бр. 18/2016).
Закон о платама државних службеника и намештеника (Службени гласник РС, бр.
62/06, 63/06 − исправка, 115/06 − исправка, 101/07, 99/10, 108/13 и 99/14).
Закон о платама у државним органима и јавним службама (Службени гласник РС,
бр. 34/2001, 62/2006 – др. закон, 63/2006 – испр., 116/2008 – др. закони, 92/2011,
99/2011 – др. закон, 10/2013, 55/2013 и 99/2014).
Закон о систему плата запослених у јавном сектору (Службени гласник РС, бр. 18/
2016).
ALEKSANDRA P. DIMITRIJEVIĆ
School of Economics and Commerce, Vranje
PETAR K. STANOJEVIĆ
University Business Academy Novi Sad
Law Faculty of Detention and Justice
THE MODALITIES OF PUBLIC ADMINISTRATION REFORM

AND THE EFFECT OF MODERNIZATION ON IMPROVING THE BENEFITS
OF CITIZENS IN THE REPUBLIC OF SERBIA
Summary
The methodology of public sector reform, resource management, and the di-
rect effect which public administration manifests on citizens are some of the
main postulates in this paper. The aim of the paper is accentuate the improve-
ment of citizens' benefits as a direct result of the modernization of public ad-
ministration. A modernized public administration is always at clients’ disposal
and helps citizens in more efficient and effective catering to their needs. The
basic hypothesis of the paper is that the creation of E-government or decentral-
ized administration requires calibration only if it is aimed at the welfare of citi-
zens. The focus and primary analysis of the work are conceptualized upon the
modalities by which the public administration has managed to improve its "ap-
pearance", but also upon the main guidelines that are precisely addressed by the
people using these modernized services. Both parties must agree whether and
how the concept of the improvement of the public sector can be applied to all

the sociological and economic background in the country, and what the main
paradigms that can provide benefits to the citizens are. The propagation of a
modernized administration that would always serve the citizens is one of the
basic conditions for successful integration into the European Union. Never-
theless, we are the witnesses of how the introduction of novelties into the pub-
lic sector must go simultaneously with efficient training of public servants.
Would you call this a paradox or the only possible way towards creating satis-
fied clients and civil servants in a modern country?
Keywords: reform; benefits; citizens; modernization; administration.

ОБРАЗОВНИ АСПЕКТИ
EDUCATIONAL ASPECTS
АСПЕКТЫ ОБРАЗОВАНИЯ
259
378.147
ALEKSANDAR N. JOVANOVIĆ1
Faculty of Medicine
SNEŽANA R. MARKOVIĆ JOVANOVIĆ2
Faculty of Medicine
ASSURING QUALITY OF STUDY PROGRAMS AND RESEARCH

PRACTICES IN SERBIAN HIGHER EDUCATION THROUGH
LESSONS LEARNED FROM EXTERNAL EXPERT EVALUATION
The aim of this paper is to summarize the experiences gained through the ex-
pert evaluation of the study programs in medicine and biomedical sciences in
Lithuania and Georgia from 2013 to 2017 with a view of applying them to the
accreditation practices in our country. It is an overall impression that the ac-
creditation process in our country favors the quality of the teaching staff and
their academic results and to some degree the quality of the facilities and stu-
dent evaluation.
During the four years, a total of 15 study programs underwent the external
evaluation: integrated studies of medicine, BA studies of orthopedics, mainte-
nance of ecosystems, agroecosystems, ichtiology and fishing, MA studies of
microbiology, neurobiology, and medical diagnostics, and ecology, and BA
and MA studies of biology. The institutions that provide these study pro-
grams are Vilnius University, Kaunas University of Technologies, Lithuanian
University of Health Sciences, Siauliai University, Aleksandras Stulginskis
University, Loulou's and Kaunas College, Euroregional Teaching University,
Tbilisi Humanitarian Teaching University, and Tbilisi Open Teaching Uni-
versity. Prof. Aleksandar Jovanović participated in the evaluation panels three
times as a member and twelve times as a team leader.
1 aleksandar.nenad.jovanovic@gmail.com
2 snezana1969@yahoo.com
261
The evaluation process consists of: 1. application for evaluation by the HEI
to the National Centre for Quality Assurance in Higher Education; 2. submis-
sion of a self-evaluation report; 3. expert analysis of the report and additional
materials; 4. on-site visit by the experts; 5. submission of the evaluation report;
6. discussion of the report by the Committee for evaluation and accreditation;
and finally 7. announcing the decision of the Committee. The evaluation is
performed on 6 criteria in order of importance: aims and outcomes of learn-
ing, curriculum design, teaching staff, teaching and research facilities and
amenities, evaluation of student achievements, governance. Each criterion is
measured against a set standard defined by the National Centre for QA in HE.
The experience with external evaluation has shown that the quality of the
teaching staff and their academic achievements, as well as the quality of the fa-
cilities, is not the only nor the most important element of the process. Learn-
ing outcomes are of paramount importance and influence curriculum design
and the alignment of teaching and evaluation methods. Furthermore, the pro-
cess also places great importance on the quality and the results of student re-
search activities. Finally, the quality of a study program is reflected through
the quality of the student support services and the cooperation with the social
stakeholders in ensuring the flexibility of the programs to cater for the labor
market and improve the employability of the students.
Keywords: study program evaluation, accreditation, learning objectives and
outcomes, teaching staff, quality assurance.
BACKGROUND
The European Standards and Quality Assurance have their natural hierarchy
with the assessment of policy and procedures for quality assurance in the first
place, followed by design and approval of programmes, student centered learn-
ing etc. (ESG, 2015). This hierarchy was derived from the significance the stand-
ards have in the quality assurance system. The current accreditation system done
by CAQA (Commision for Accreditation and Quality Assurance of Republic of
Serbia)3 formally correspond to ENQA4 Standards (ESG, 2015).
ENQA uses specific standards and criteria for these foreign evaluation and ac-
creditation activities. The latest version was adopted in 2015—Standards and
Guidelines for Quality Assurance in the European Higher Education Area
(ESG, 2015). These standards and criteria use principles and methods in line with
3 https://www.kapk.org/en/home/
4 European Association for Quality Assurance in Higher Education https://enqa.eu/
262 ALEKSANDAR N. JOVANOVIĆ, SNEŽANA R. MARKOVIĆ JOVANOVIĆ

ASSURING QUALITY OF STUDY PROGRAMS AND RESEARCH PRACTICES…
the European Standards and Guidelines. The internal quality assurance process
is based on 10 areas for the evaluation and accreditation:
1. Policy for quality assurance
2. Design and approval of programmes
3. Student-centred learning, teaching and assessment
4. Student admission, progression, recognition, and certification
5. Teaching staff
6. Learning resources and student support
7. Information management
8. Public information
9. On-going monitoring and periodic review of programmes
10. Cyclical external quality assurance
Two international projects TEMPUS PIQAS and TEMPUS BLATT (Jovanović at
al., 2015) had previously been conducted at the University of Priština in Kosovs-
ka Mitrovica in order to improve the quality assurance of teaching and research.
The first of these dealt with all aspects of quality assurance, and the other with
the introduction of modern methods of teaching and assessment. Both projects
involved mainly the teaching staff and management representatives. Even
though the ideas in these projects were well-conceived and got a positive assess-
ment by the European Commission, the lack of participation and more mean-
ingful support from the University and Faculty administrations, as well as the
lack of interest of teachers who were not directly involved in a project, rendered
its efforts of little sucess (Jovanović at al., 2015).
Annual meetings of Higher Education Reform Experts, within the HERE
Project5 performed by EACEA were organized by the University of Priština. The
experts held lectures and presentations in the field of quality assurance and high-
er education reform. Unfortunately, this project also lacked a profound impact
on the quality assurance of teaching and learning at the University.
AIM
By analyzing experiences from evaluation and accreditation of 15 study programs
in Lithuania, Georgia, and the Russian Federation and comparing them with
quality improvement procedures at our University, we point to common posi-
5 https://supporthere.org/
ALEKSANDAR N. JOVANOVIĆ, SNEŽANA R. MARKOVIĆ JOVANOVIĆ 263

tive aspects and differences as well as weaknesses in the practice of the quality as-
surance of the study programs at the University of Priština in Kosovska Mitrovi-
ca.
PROCEDURE
The accreditation of the study programs of medicine in Georgia was done in ac-
cordance with the Accreditation Guidelines for Experts (NCEQE, 2017), Geor-
gian National Qualification Framework (NQF, 2010), and Accreditation Stand-
ards for Higher Education Programmes under the Law of Georgia on Higher
Education6. We evaluated medical programs at the Tbilisi Humanitarian Teach-
ing University, Tbilisi Open Teaching University, and Euroregional Teaching
University. All curriculums were provided in English.
The evaluation of the study programs of Medicine, Biology, Biochemistry,
Microbiology, Neurobiology, and Ecology were done at Vilnius University, Vy-
tautas Magnus Kaunas University, Loyola College, Siauliai University, Aleksan-
ras Stungilskis University, and Klaipeda University. The evaluations were or-
ganized by the Ministry of Education, Science, and Sport of the Republic of
Lithuania (SKVC, 2009).
The evaluation of the study program of Biology at Kaliningrad University,
Russian Federation, was done under the provisions of Federal Law on Higher
Education, specifically the Concept of Modernization of Russian Education un-
til 2010 (NCPA, 2013). The evaluation is performed from various aspects. Name-
ly, we evaluated: program aims and learning outcomes, curriculum design,
teaching staff, facilities and learning resources, study processes, students’ perfor-
mance assessments, and program management. The procedural steps were as
follows:
1. The review and reporting on Self – Evaluation Reports produced by High-
er Education Institutions according to regulations of their respective na-
tional QA center. The reports were delivered to experts at least one month
before site visit to the respective university. The reports were evaluated
against the Accreditation Standards, Bologna standards, National Qualifi-
cation Frameworks, and common practice in European Higher Education
and/or Research Institutions.
2. The site-visit was organized according to the procedure set by the respective
national centers for quality assessment. The experts’ team had the opportu-
6 http://www.mes.gov.ge/upload/text/geo/1196078343_legislation.pdf

nity to do interviews with management, administration, self-evaluation
team, teachers, invited lecturers, students, alumni, and employers’ repre-
sentatives to collect or confirm useful information for evaluation purposes.
The teams had an opportunity to view the classrooms, auditoria, laborato-
ries, equipment and devices, library used for provision of the program. Ad-
ditional information was provided by the universities and faculties. During
the visit the information from the self – evaluation reports were confirmed,
opposed, or amended.
3. Based on the data processed during the previous steps, the experts write
mutual reports on each study program consisting of findings, recommen-
dations, and final grades on the program. According to those grades, the
given accreditation may be full – length (5-6 years), conditional (1–3 years),
or non-accreditation. With non-accreditation the institution might re-ap-
ply again in Georgia and Russia; however, in Lithuania, the study program
is discontinued.
4. The experts finally explained, defended and/or legitimized their reports
during the final meeting with respective ministry or education representa-
tives, after which the institutions receive the final decision.
We also took part of the accreditation of the University of Priština temporar-
ily settled in Kosovska Mitrovica in the period 2007-2012 and Medical Faculty of
University of Priština in Kosovska Mitrovica in 2012, which was done according
to the regulations and rulebook issued by Serbian Commission for Accredita-
tion and Quality Assurance (MPNT, 2013). The analysis in this paper was per-
formed by comparing practices in the EU (Lithuania), out of EU (Georgia and
Russia) and Serbian system of evaluation / accreditation.
RESULTS
– University of Priština did not develop a whole spectrum of permanent
quality assurance mechanisms in the periods between the accreditations,
except for assessment of research achievements of the teaching staff and of
students’ evaluation. Efforts to improve and modernize the teaching pro-
cess, improve the assessment mechanisms, equipment and conditions of
student life and housing, increase employability are rather individual and
sporadic than systematic.
– The University, as well as individual faculties, established the bodies (ex-
pert committees) for quality assurance and made detailed regulations based

on legislature and National Council for Higher Education regulations.
They define the basic activities in quality assurance and activities of expert
committees.
– Currently the most elaborate element in quality assurance is the evaluation
of teachers / researchers. It is regulated by the Law on Higher Education,
the recommendations of National Council for Higher Education, Accredi-
tation Standards, University Statute, and faculty statutes while the criteria
for promotion are specified within the Rulebook on Teachers’ Promotion.
The teaching is evaluated according to quantitative indicators of scientific
achievements during the defined periods (Službeni glasnik, 2017), while the
student evaluations are based on the Rulebook on conditions for academic
promotion, University of Priština (Službeni glasnik, 2015).
– Most faculties value student evaluations as the second most important step
in quality assurance. Questionnaires are made at the faculty level and dis-
tributed to students. Results are categorized according to the years of study.
Based on student questionnaires, some institutions make a unified report
on student evaluation, while others present individual reports for each
teacher.
– The faculties produce self-evaluation reports, but only once in a five-year
period, for the accreditation purposes, instead of yearly reports to the Uni-
versity Senate.
– Most teachers and administration are not aware of the significance and
function of learning outcomes, therefore neglecting a robust tool for qual-
ity improvement. Teachers are not trained in writing learning outcomes,
even less in aligning them with teaching methodology and exam design.
– The implementation of ECTS system is partial, not firmly connected with
students’ workload. The elective subjects offer is limited, horizontally and
vertically. The transfer of the extra-curricular EC points between the study
programs or inter-institutionally is not enabled.
– The teachers are unaware of modern pedagogical tendencies, including stu-
dent – centered approach.
– Teachers’ periodic self-evaluation is not among the quality enhancement
mechanisms.
– Teachers have wide professional autonomy to outline course (module)
contents as well as choice of exam mechanisms.
– Assessment is non-standardized and often subjective.
– Students are active and well-represented in the management bodies.

– Alumni and social partners were never included or consulted regarding the
design of aims, learning outcomes, study programs, courses, examinations,
final theses, students scientific work internships or residencies.
– Students’ research is based on individual inclinations and the organized ef-
fort to train all students in scientific research is not developed until the PhD
level. The same situation is with international mobility and internships.
– Digital management of the studies is partially applied.
– University and faculties lack the students’ support /career centers and or-
ganizations for support and help for students with disabilities.
– Commission for Accreditation and Quality Assurance previously in charge
for external evaluation was a massive and not quite efficient evaluation
body. Its findings were based mainly on documentation delivered by insti-
tutions, while the site-visits were short and not informative enough.
DISCUSSION
Support to the quality enhancement of study programs, teaching, research, aca-
demic staff, management, administration, equipment and facilities of the HEIs
is supposed to ensure more efficient, more suitable and individually adjusted
studies, raise the HEI’s competitiveness, provide more creative results in research
and research training, and optimize the equipment and infrastructure needed
for support of these processes. It is also going to support ongoing structural aca-
demic reforms.
Teaching based on learning outcomes. Each study program and each course
(subject) has its defined learning outcomes. Learning outcomes are a powerful
tool for quality assurance (Adamson et al., 2010). The outcomes of the study
programs provided at the University are generally well-composed, both at the
level of the whole study program and at the level of courses (subjects). In few cas-
es a revision of outcomes may be needed.
A process called constructive alignment of the learning outcomes proposes
that for each specific unit a learning outcome should be delivered by a specific
teaching methodology (Biggs, 2003). Some outcomes require classical teaching
through lectures. Others, like laboratory diagnostic skills or sections in forensics
require practical training exercises. Third require deduction and presentation
through the term papers or student thesis defense. Fourth can be achieved
through practice gained in interships. Additionally, excellent cognitive training
may be achieved through the students’ research projects, individually or in teams
(Rosenshine, 2012; Jenkins & Healey, 2005).

In addition to teaching methodology, each specific learning outcomes re-
quires a special examination methodology. Some of the skills of learning and un-
derstanding are most easily evaluated by oral examination or a test, repetition of
learning, which is the predominant method of assessment in our institutions.
Practical skills, however, require the demonstration. Analytical skills may be de-
veloped through a case study or term papers, a deductive - research discussion
and conclusions, for example.
If a large number of students have poor ratings or does not pass the exam in
one segment, it indicates that a particular learning outcome is not achieved. If
the assessment methodology was based on the above principles, it would be easy
to identify which outcomes had not been reached. In this case, teachers are re-
quired to change and adapt the teaching methodology in order to reach the
poorly achieved outcome. If this change did not bring a result, the next step
would be changing the assessment (examination) methodology (Healey, 2005).
Finally, if it turns out that neither produces results, it is necessary to change the
learning outcomes themselves.
Designing and amending elements in this cyclic pattern should be done at
least at the end of each school year, if not once a semester, based on the review of
test results and teaching methods done by departments and detailed record of
the exam as well as data obtained from individual teachers’ self-evaluation re-
ports. Moreover, this tool can significantly improve the accountability of teach-
ers for their studnets’ achievements.
Desubjectification of the assessment process. The faculties should take steps to-
ward desubjectification of the examinations. Currently, the examiner has almost
no responsibility regarding the conducting and the outcome of the exam. In the
currently prevailing system, the focus of the examination is on the oral part,
where the examiners may ask more or less whatever they like: some even produce
test pitfalls in order to make their exam more difficult; indeed, the teachers with
the worst exam results are often most esteemed in our educational system. More-
over, the exam can be affected by current examiner’s mood, his prejudices, polit-
ical or religious views, mode of examinee presentation, their accent, even by stu-
dent’s appearance or wardrobe, which can often be considered disrespectful to-
ward the teachers.
Often, teachers who provide the least are requesting almost impossible level
of knowledge in the exam. Examiners usually justify this by pointing out that "all
that was said during lectures," although it is well-known that people may forget
40% of what they learned in the first 20 minutes and 77% of what they learned
in six days (Festo, n.d.) and even 90% after one month. The lectures are, there-

fore, very inefficient way of teaching. All of this can contribute to the feeling
that the examination process is unfair and biased.
We advocate for the increase of objectification of the examination process, by
reducing the share of the oral examination has in relation to tests, demonstra-
tions, presentations, discussions, seminars, or research papers. In particular, we
recommend the establishment of comprehensive faculty centers for digital test-
ing, where the tests from all examiners would be deposited yearly. The testing
should be performed under strictly controlled conditions in a tightly controlled
period of time, and by the specifically trained personnel in order to reduce the
possibility of cheating and falsifying the results. The creation of such centers
would be aided by computer experts and statisticians who already have a lot of
experience with this type of deposit.
The institutional and department managements should review testing results
at least once in a semester and compare them against the methodology of the
study program and individual courses and learning outcomes; in this way, the
objective responsibility and accountability of examiners for the results of their
examination is introduced.
Systematic teacher training. With the exception of lecturers teaching at the
Pedagogical Faculty, our university teaching staff have no pedagogical training,
let alone knowledge of modern pedagogical trends and tendencies. They are ex-
pected to provide high-level teaching based on their talents alone. It is recom-
mended that a lecturer should pass at least one pedagogical course in 5 years. The
courses could be organized for groups of teachers in cooperation with the Peda-
gogical Faculty and Faculty of Philosophy, in order to be able to orient in terms
of modern methodologies. Currently most of the lecturers teach ex cathedra,
which is inefficient and often monotonous.
Teachers self-evaluation. Self-evaluation of teachers is an important tool for
quality assurance. We suggest that individual teachers submit an annual
self-evaluation report to the department chiefs who could analyze it and make
the summary reports with suggestions for improvement and submit them to the
faculty administration.
Students’ evaluation. We believe that the results of student evaluations should
be used for systemic changes in the teaching process rather than as a reprimand-
ing tool. For example, if there is a problem with the exam score and the pass rate
of a particular course, it is possible to revise the tests, type and content of assess-
ment, introduce commission exams and the like. In the case of ineffective teach-
ing, lecturers should attend pedagogical trainings.

Students’ research. Systematic training for scientific research begins only at
PhD level. During the short period the doctoral students are expected to publish
their work in the world's top scientific journals, having no previous training and
experience regarding this.
It is necessary, therefore, for the training in scientific research to start at least
at the master level, by including students in research projects and by publishing
their results. Bachelor and master theses, if covered by the study program,
should be research theses with practical impact, rather than literature research. It
is worth pointing out that scientists in Europe and USA actually make their first
scientific discoveries most oftenly during their master studies.
Practical training and internships. In cooperation with the social and eco-
nomic stakeholders in the region, we should consider the intensification of stu-
dent internships in companies and institutions, as this segment is bitterly miss-
ing at our university. This would also increase employability perspective for the
participating students. At the same time social and economic stakeholders and
alumni should be included in the creation and planning of the study programs
and designing of the courses.
Students’ services. Career centre and mobility services, centres for students
with special needs, students’ evaluation centres are only examples of student ser-
vices that could be established at the faculty level.
Conclusion
By analysing and comparing current university practices in Europe with the pro-
cedures and performances at our faculties, we recommend the following organ-
izational improvements that could be implemented with negligible amount of
funding:
– the instruction and examination should be based on learning outcomes;
– quality improvement should include teachers’ self-evaluation;
– teachers should resume responsibility and accountability for the learning
and examination results;
– the examination methodology may be reformed and modernized;
– students’ research training should be organized sysematically and in inno-
vative ways;
– alumni and social stakeholders should be included in the creation and de-
sign of study programs and should provide internship and practice oppor-
tunities for students;
– students’ support services should be diversified.

References
Adamson, L., Becerro, M., Cullen, P., González-Vega, L., Sobrino, J. J., & Ryan, N.
(2010). Quality assurance and learning outcomes. In ENQA Workshop report (Vol.
17). Helsinki, Finland: European Association for Quality Assurance in Higher Edu-
cation. ISBN 978-952-5539-58-5
Biggs, J. (2003). Aligning teaching for constructing learning. Higher Education Acade-
my, 1-4.
Center for Quality Assessment in Higher Education (SKVC). (2009). Methodology for
Evaluation of Study Programs No XI-242. Retrieved from: http://www.skvc.lt/de-
fault/en/quality-assurance/study-programme-evaluations
Education, Audiovisual and Culture Executive Agency (EACEA). (2017). Overview of
the Higher Education System: Russian Federation. Brussels – Belgium. ISBN:
978-92-9492-398-1 doi:10.2797/110283 Retrieved from: https://eacea.ec.europa.eu/
sites/eacea-site/files/countryfiche_russian_federation_2017.pdf
Festo. (n.d.). Forgetting curve - it's up to you! [webpage]. Retrieved from: https://
www.festo-didactic.co.uk/gb-en/news/forget-
ting-curve-it-s-up-to-you.htm?fbid=Z2IuZW4uNTUwLjE3LjE2LjM0Mzc
Healey, M. (2005). Linking research and teaching exploring disciplinary spaces and the
role of inquiry-based learning. Reshaping the university: New relationships between
research, scholarship and teaching, 67-78.
Jenkins, A., & Healey, M. (2005). Institutional strategies to link teaching and research.
York: Higher Education Academy.
Jovanović, A., Janković, A., Marković-Jovanović, S., Perić, V., Vitošević, B., & Pavlović,
M. (2015). When Going Hybrid is not Enough: Statistical Analysis of Effectiveness of
Blended Courses Piloted within Tempus BLATT Project. The International Journal
of Education and Development using Information and Communication Technolo-
gy, 11(2), pp. 138-152. ISSN: 1814-0556
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT). (2013). Akreditacija i spol-
jašnja provera kvaliteta u visokom obrazovanju, Beograd, Srbija.
National Center for Educational Quality Enhancement (NCEQE). (2017). Guidelines
for Experts: Accreditation of Higher Education Institutions. Tblilisi, Georgia.
National Centre for Public Accreditation (NCPA). (2013). Guidelines for External Re-
views of Educational Programmes. Yoshkar-Ola, Russia. Retrieved from: https://
www.ncpa.ru/images/pdf/doc_nac/guidelines_er_he_eng2.pdf
National Qualifications Framework (NQF). (2010). Tbilisi, Georgia.
Rosenshine, B. (2012). Principles of Instruction: Research-Based Strategies That All
Teachers Should Know. American educator, 36(1), 12–20.

Službeni glasnik Republike Srbije. 101/2015. Минималне услове за избор у звања
наставника на универзитету. Beograd: JP „Službeni glasnik
Službeni glasnik Republike Srbije. 21/2017. O postupku, načinu vrednovanja i kvantita-
tivnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača. Beograd: JP „Službeni
glasnik
Standards and Guidelines for Quality Assurance in the European Higher Education Ar-
ea (ESG). (2015). Brussels, Belgium.
А ЛЕКСАНДАР Н. ЈОВАНОВИЋ
у Косовској Митровици, Медицински факултет
СНЕЖАНА Р. МАРКОВИЋ-ЈОВАНОВИЋ
у Косовској Митровици, Медицински факултет
УНАПРЕЂЕЊЕ КВАЛИТЕТА СТУДИЈСКИХ ПРОГРАМА И ИСТРАЖИВАЧКОГ

РАДА У ВИСОКОМ ОБРАЗОВАЊУ У НАШОЈ ЗЕМЉИ КРОЗ ИСКУСТВА
СТЕЧЕНА У СПОЉНОЈ ЕКСПЕРТСКОЈ ЕВАЛУАЦИЈИ
Сажетак
Ова студија сумира искуства евалуације студијских програма из Медици-
не и Биомедицинских наука у периоду од 2013. до 2017. године у Литванији
и Грузији, са фокусом на унапређења која је могуће извести у тренутној
акредитационој пракси у нашој земљи. Утисак је да је процес акредитације
установа и студијских програма у Србији превасходно фокусиран на квали-
тет наставника и научних резултата наставног кадра, донекле и на квалитету
просторија и опреме и студентској евалуацији наставника.
У четворогодишњем периоду евалуирано је 15 студијских програма – од
чега 5 интегрисаних Студијских програма медицине, један основни Студиј-
ски програм ортопедије, по један мастер Студијски програм микробиоло-
гије, неуробиологије и биомедицинске дијагностике, по један основни и
мастер Студијски програм биологије, два мастер Програма екологије и по
један основни Програм одржавања природних екосистема, агроекосисте-
ма, ихтиологије и рибарства. Институције – провајдери ових програма
били су Универзитет у Виљнусу, Универзитет у Каунасу, литвански Уни-
верзитет здравствених наука у Виљнусу, Универзитет Сиаулаи и Алексан-
драс Стулгинскис Универзитет у Литванији, Литвански Лоyола и Каунас

Колеџ, Европски регионални педагошки универзитет, Хуманитарни педа-
гошки универзитет и Отворени педагошки универзитет у Тбилисију. У
оквиру тимова задужених за акредитацију, проф. Др Александар Јовано-
вић учествовао је три пута као члан и дванаест пута као вођа експертског ти-
ма.
Процес евалуације састоји се од: апликације високообразовне установе
Националном центру; израде извештаја о самоевалуацији; анализе изве-
штаја о самоевалуацији и додатног материјала од стране експертског тима;
посети експертског тима високообразовној установи; израде извештаја о
евалуацији; дискусији о извештају испред Комитета за евалуацију студија и
доношењу одлуке о акредитацији. Евалуација се односи на шест области,
поређаних према значају: циљ и исходи учења студијског програма; дизајн
курикулума; наставно особље; простор и опрема за извођење наставе и ис-
траживања; утврђивање знања и резултата студената; управљање устано-
вом. Свака од области мери се на основу тачно утврђених критеријума,
претходно дефинисаним од стране Националног центра за осигурање и
унапређење квалитета.
Квалитет наставника, простора и опреме нису ни једини ни најважнији
елементи процеса акредитације студентског програма. Немерљив је значај
циљева исхода студијског програма, дизајнирања курикулума у складу са
исходима, усклађеност методологије наставе и испитних метода са исходи-
ма образовања, квалитета и резултата студентског истраживања, институ-
ција за студентску подршку и сарадње са социјалним партнерима са циљем
обезбеђења промена програма у складу са захтевима тржишта рада и боље
запошљивости студената.
Кључне речи: евалуација студијских програма, акредитација, циљеви и
исходи учења, наставно особље, осигурање квалитета.

342.72/.73-053.2-056.26/.36(497.11)
364.4-053.2-056.26/.36(497.11)
376.1-053.5-056.26/.36(497.11)
ИВАНА Р. МИЛОСАВЉЕВИЋ1
УНИЦЕФ
Зонска канцеларија Косовска Митровица
ПРИЛОГ ПРАВНО-ПЕДАГОШКИМ АСПЕКТИМА ОДНОСА

ПРЕМА ДЕЦИ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ
Укључивање појединца у васпитно-образовни систем, давање смерница за

што бољи развој и остваривање најбољих образовних постигнућа, јесу за-
право универзална начела, која су дубоко утемељена у педагогији као нау-
ци. Када говоримо о укључивању (инклузији), највећу пажњу последњих
година привлачи управо инклузија деце са сметњама у развоју у васпит-
но-образовни процес. Целокупан овај процес у великој мери регулисан је
правним актима. Најважнији правни документи који регулишу права на
образовање деце са сметњама у развоју јесу Конвенција УН о правима де-
тета, усвојена од стране Скупштине Уједињених нација 1989. године, као
и документ под називом Свет по мери детета, усвојен у мају 2002. годи-
не на Специјалном заседању Генералне скупштине Уједињених нација у
Њујорку. Како и у којој мери су управо ова два документа утицала на за-
конске прописе и пратећа подзаконска акта, као и развој стратешких до-
кумената у Републици Србији, један је од аспеката овог рада са освртом на
права деце са сметњама у развоју. Тако су, с циљем остваривања пуне пар-
тиципације деце са сметњама у развоју у нашем друштву измењени и до-
пуњени многи законски документи у Републици Србији: „Национални
план акције за децу“ (НПА) усвојен 2004. године, Породични закон усво-
јен 2005. године, Закон о забрани дискриминације усвојен 2009. године,
Закон о основама система образовања и васпитања усвојен 2009. године,
нацрт о изменама и допунама Закона о социјалној заштити усвојен 2018.
год., ближе дефинишући права деце са сметњама у развоју.
Циљ овог кратког осврта и анализе међународних правних аката и њи-
ховог утицаја на домаће законодавство сажетак је позитивних промена
1 ivana.milosavljevic.kg@gmail.com
275
које су настале и омогућиле подршку и учешће деце са сметњама у развоју
у свим аспектима друштва, а посебно у васпитно-образовном процесу.
Кључне речи: деца са сметњама у развоју, нормативни оквир, инклузи-
ја, педагошки приступ.
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ – МЕЂУНАРОДНЕ ПРАВНЕ РЕГУЛАТИВЕ

Укљичивање појединаца у васпитнообразовни систем, давање смерница за
што бољи развој и остварење најбољих образовних постигнућа, један је од
саставних делова педагошке науке. Када говоримо о укључивању (инклузи-
ји), највећу пажњу последњих година привлачи управо инклузија деце са
сметњама у развоју у васпитнообразовни процес. Читав овај педагошки
процес у великој мери регулисан је правним актима. Скупштина уједињених
нација је 1989.2 године усвојила Конвенцију УН о правима детета, којом се
по први пут у историји дефинишу права детета као посебног носиоца права.
Управо усвајање ове Конвенције довело је до великих измена у норматив-
ним системима скоро свих земаља чланица Уједињених нација. Разматрају-
ћи правне регулативе којима се штите права детета, Д. Матијевић наводи да
су „права детета на међународном плану призната бројним међународним
документима, од којих је најзначајнија Конвенција Уједињених нација о пра-
вима детета, из 1989. године. Усвајање Конвенције резултат је дугог проце-
са који је почео пола века пре него што је предлог за састављање овог међуна-
родног инструмента о правима детета званично поднет 1979. године“
(Матијевић, 2010, стр. 9). Овим документом дефинисана је заштита од сва-
ког облика дискриминаторног понашања према сваком детету, а државе су
дужне да обезбеде заштиту од дискриминације, односно, обавезне су да пре-
дузму све мере како би се обезбедило да свако дете буде заштићено од свих
форми дискриминације или кажњавања на основу статуса, активности, из-
ражених ставова и уверења дететових родитеља, старатеља или чланова по-
родице. Конвенцијом се прецизирају обавезе држава уговорница у односу
на посебно рањиве категорије деце, а члан 23. конвенције односи се на децу
са сметњама у развоју3.
2 Види Закон о ратификацији Конвенције о правима детета, „Службени лист СФРЈ – Ме-
ђународни уговори“, бр. 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“ бр. 4/
96 и 2/97.
3 Конвенција Уједињених нација о правима детета најзначајнији је међународни уговор
у области права детета. Она је обавезујући правни документ. Република Србија је држа-
ва уговорница Конвенције о правима детета. У Србији се међународни уговори непо-
276 ИВАНА Р. МИЛОСАВЉЕВИЋ

ПРИЛОГ ПРАВНО-ПЕДАГОШКИМ АСПЕКТИМА ОДНОСА ПРЕМА ДЕЦИ…
Основни принципи Конвенције о правима детета подразумевају4:
1) право на живот, опстанак и развој;
2) право на уважавање најбољег интереса детета;
3) право на недискриминацију детета;
4) право на партиципацију детета.
Чланом 23 конвенције који се односи на децу са сметњама у развоју пред-
виђене су следеће обавезе:
1) обезбеђивање пуног квалитета живота, у условима који обезбеђују до-
стојанство, унапређују самопоуздање и олакшавају његово активно уче-
шће у заједници;
2) признавање права детета са сметњама у развоју на посебну бригу која је
примерена стању детета и могућностима родитеља или других који о
детету брину;
3) помоћ треба, кад год је могуће да буде бесплатна и осмишљена тако да
обезбеди детету са сметњама у развоју делотворан приступ и стицање
образовања, обуке, здравствене заштите, услуге рехабилитације, при-
прему за запошљавање и могућности рекреације на начин који води по-
стизању највеће могуће социјалне интеграције и индивидуалног развоја
детета, укључујући његов културни и духовни развој.
Међународно-правна заштита деце са инвалидитетом употпуњена је Кон-
венцијом о правима особа са инвалидитетом, тачније ратификацијом Зако-
на о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом5. Овим за-
коном се под дискриминацијом на основу „инвалидитета“ подразумева
свака разлика, искључивање или ограничење на основу инвалидитета, што
има за циљ или ефекат нарушење или поништење признавања, уживања или
вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у
политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој
другој области.
средно примењују. Уколико су закони којима се уређују питања у вези са остваривањем
права деце неусклађени са Конвенцијом о правима детета, Конвенција се може непо-
средно применити.
4 Опширније види у: Конвенција Уједињених нација о правима детета.
5 Види: Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом „Службени
гласник РС – Међународни уговори“ бр. 42/09.
ИВАНА Р. МИЛОСАВЉЕВИЋ 277

Из призме инклузије деце са сметњама у развоју у друштво и васпит-
но-образовни систем битан моменат у законској регулативи представља де-
финисање појма комуникације. Под комуникацијом се подразумева језик,
приказ текста, Брајево писмо, тактилна комуникација, крупна слова, при-
ступ медијима, као и писани, аудио, усмени, читачки, аугментативни и ал-
тернативни начини, средства и форме комуникације, укључујући приступ
информацијама и комуникационој технологији. Такође, државе уговорни-
це дужне су да обезбеде да деца са инвалидитетом имају право на слободно
изражавање свог мишљења о свим питањима која их се тичу, да се њиховом
мишљењу да одговарајућа тежина у складу са њиховим узрастом и зрело-
шћу, равноправно са другом децом, као и да им се пружи помоћ с обзиром
на њихову инвалидност и помоћ која је примерена њиховом узрасту како би
остварила то право.6 Поред тога, захтева се потпуно одсуство злостављања
или окрутног, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања, као
и подвргавање медицинским или научним експериментима без сопствене
сагласности.
Важан међународно-правни документ је и акт под називом Свет по мери
детета који „се ослања на Конвенцију о правима детета. Усвојен је у мају
2002. године на Специјалном заседању Генералне скупштине Уједињених
нација у Њујорку, а у блиској вези са Миленијумским циљевима развоја Ује-
дињених нација. Усвајањем документа Свет по мери детета, државе су се
обавезале да ће, у року од годину дана, направити сопствене планове акције
за унапређење права детета које ће покренути и спроводити до 2015. године.
Тако је у фебруару 2004. године, Савет за права детета Владе Републике Ср-
бије донео „Национални план акције за децу“ (НПА), који представља стра-
тешки документ Владе Републике Србије у коме се дефинише општа поли-
тика земље према деци до 2015. године“ (Матијевић, 2010, стр. 11–12).
Приоритети деловања дефинисани у НПА7 јесу:
1) смањење сиромаштва деце;
2) квалитетно образовање за сву децу;
6 Ова одредба од нарочитог је значаја због општих друштвених ставова, према којима се
деци са сметњама у развоју, нарочито интелектуалном развоју, веома често оспорава
ово право.
7 Да би се на што ефикаснији и квалитетнији начин одговорило на потребе деце и реали-
зовале активности предвиђене НПА, свака општина или град треба да уради и усвоји
Локални план акције за децу, који се ослања на НПА. Из локалног буџета неопходно је
издвојити финансијска средства какo би се планиране активности и реализовале.

3) боље здравље за сву децу;
4) унапређење положаја и права деце са сметњама у развоју;
5) заштита права деце без родитељског старања;
6) заштита деце од злостављања, занемаривања, искоришћавања и насиља;
7) јачање капацитета земље за решавање проблема деце.
1. ДОМАЋИ ПРАВНИ ОКВИРИ – ЗАКОНСКЕ РЕГУЛАТИВЕ

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Потребно је на почетку скренути пажњу да су горенаведене међународне
конвенције део унутрашњег правног поретка постале доношењем закона о
њиховом потврђивању8. Подршка детету са сметњама у развоју и његово
укључивање у друштво на нормативном пољу унапређени су последњих де-
сетак година у великој мери. Најпре, Устав Републике Србије, поред опште
одредбе о забрани дискриминације која се односи и на децу, садржи неколи-
ко одредби које посебно гарантују права детета. Устав гарантује, између
осталог, посебну заштиту деце „ометене у психичком и физичком развоју“.
Установљен је и посебан независни орган Повереник за заштиту равно-
правности, који треба да обезбеди успешно спречавање, забрану и борбу
против свих облика, врста и случајева дискриминације. Основни домаћи за-
конски пропис који уређује скуп питања у области права детета је Породич-
ни закон Републике Србије9. Овај закон уређен је тако да први пут у домаће
законодавство уводи појам права детета. Према њему, родитељско право
постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интере-
са детета. Родитељско право произилази из родитељских дужности, одно-
сно, оно је изведено из дужности родитеља према детету.
Основна права регулисана Породичним законом су10:
1) порекло;
2) живот са родитељима;
3) лични односи;
4) развој и образовање детета;
8 Види: Устав Републике Србије, Службени гласник РС бр. 98/2006.
9 Породични закон објављен је у Службеном гласнику Републике Србије, број 18/2005. и
примењује се од 1. јула 2005. године.
10 О сваком праву појединачно види опширније у Породичном закону РС из 2005. године.

5) мишљење.
Заштита особа са инвалидитетом дефинисана је детаљније посебним зако-
ном: Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.11 Закон
прописује да је забрањена дискриминација на свим нивоима васпитања и
образовања и да она обухвата ускраћивање пријема детета предшколског уз-
раста, ученика основне школе, односно студента са инвалидитетом у васпит-
ну, односно образовну установу која одговара његовом претходно стеченом
знању, тј. образовним могућностима, искључењем из васпитне, односно
образовне установе коју већ похађа из разлога који су у вези са његовом ин-
валидношћу, те постављање неинвалидности као посебног услова за пријем
у васпитнообразовну установу, укључујући подношење уверења о здравстве-
ном стању и претходну проверу психофизичких способности, осим ако је тај
услов утврђен у складу са прописима којима се уређује област образовања.
Као посебно тежак облик дискриминације узнемиравање, вређање и омало-
важавање детета са инвалидитетом (сметњама у развоју) предшколског узра-
ста, ученика, односно, студента због његове инвалидности (сметњи у разво-
ју) када то врши васпитач, наставник или друго запослено лице у васпитној
односно образовној установи (види: чл. 20). Забрана свих облика дискри-
минације садржана у прописима који су наведени, чини основ учешћа деце
са инвалидитетом и сметњама у развоју у заједници, јер се преко тих забрана
и њиховог санкционисања подвлачи и истиче да особе са инвалидитетом
уживају сва права као особе које немају инвалидитет и сметње у развоју, а да
је друштво дужно да нађе начин на који ће им омогућити равноправно ужи-
вање права (види: чл. 20).
Са циљем ефикасније заштите права лица са инвалидитетом 2006. године
донет је и Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Он
уређује општи режим забране дискриминације по основу инвалидности,
поступак заштите особа изложених дискриминацији и мере које се предузи-
мају ради подстицања равноправности и социјалне укључености особа са
инвалидитетом12.
11 Види опширније у: Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, „Слу-
жбени гласник РС“ бр. 33/2006.
12 Законом су забрањени посебни случајеви дискриминације, што укључује дискримина-
цију: пред органима јавне власти, у вези са удружењима, у вези са пружањем услуга и ко-
ришћењем објеката и површина, у вези са здравственим услугама, у вези са васпитањем
и образовањем, у вези са запошљавањем и радним односом, у вези са превозом, у вези са
брачним и породичним односима. Види: Закон о спречавању дискриминације особа са
инвалидитетом, 2006.

2. ПРАВНИ, ПСИХОЛОШКИ И СОЦИЈАЛНИ АСПЕКТИ ОДНОСА

ПРЕМА ДЕЦИ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ У СРБИЈИ
Даљу интеграцију деце са сметњама у развоју обезбеђују посебне законске
регулативе. Тако на пример, Закон о социјалној заштити13 значајан је са
аспекта пружања социјалне подршке и тзв. услуге у заједници без којих не би
било могуће пуно укључивање детета. Деца са сметњама у развоју и њихове
породице могу стицати права или бити корисници више група услуга, од
којих издвајамо14:
1) право на додатак за помоћ и негу другог лица;

2) право на помоћ за оспособљавање за рад;
3) право на материјална давања.
Ипак, како је речено, акценат је на услугама у заједници. Закон сврстава у

посебну групу услуга услугу „подршка породици која се стара о свом детету
или одраслом члану породице са сметњама у развоју“ и друге групе услуга
које се помињу неопходне су деци са сметњама у развоју нарочито услуге из
групе дневних услуга у заједници међу којима се за сада истиче услуга днев-
ног боравка и услуге подршке за самосталан живот (чл. 40). На овом месту
осврнућемо се само на услугу личног пратиоца јер је било пуно недоумица у
њеној реализацији у пракси. Лични пратилац детета је, према Правилнику о
ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите15
услуга која је доступна детету са инвалидитетом, односно са сметњама у ра-
звоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у сва-
кодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења,
облачења и комуникације са другима, под условом да је укључено у васпит-
но-образовну установу, односно школу, до краја редовног школовања,
укључујући завршетак средње школе (чл. 83). Сврха ангажовања личног пра-
тиоца је пружање детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке
ради укључивања у редовно школовање и активности у заједници ради успо-
стављања што већег нивоа самосталности. Сарадник – лични пратилац не
може бити члан породичног домаћинства у коме живи корисник, сродник у
13 Види опширније у: Закон о социјалној заштити, „Службени гласник РС“ бр. 24/11.
14 Види опширније у: Закон о социјалној заштити, „Службени гласник РС“ бр. 24/11.
15 Види опширније у: Правилнику о ближим условима и стандардима за пружање слуга со-
цијалне заштите, „Службени гласник РС“ бр. 42/2013.

правој линији, као ни брат и сестра, односно брат и сестра по оцу или мајци
корисника.
Забуну је најчешће уносило неразликовање ове услуге од услуге персонал-
не асистенције и асистента и стварало недоумице зашто деца немају право на
персоналног асистента. Како се наводи у минималним стандардима за ову
услугу „Суштина услуге огледа се у подршци кориснику услуге да самостал-
но ангажује свог персоналног асистента, и у односу на њега и његове услуге
обавља послове менаџера/послодавца“, те је јасно да ова услуга није намење-
на деци са инвалидитетом, а што је потврђено и чланом 99. Правилника о
ближим условима и стандардима за пружање слуга социјалне заштите, већ
да су циљна група ове услуге пунолетна лица са инвалидитетом.
У складу са Конвенцијом о правима детета, по правилу коришћење услуга
треба да буде бесплатно за кориснике, а финансирање услуга у заједници по-
верено је локалним самоуправама (општинама). Квалитет ових услуга обез-
беђује се системом оспособљавања и лиценцирања професионалних лица.
Такође, Закон о основама система образовања и васпитања16 прописује да
свако има право на образовање и васпитање без дискриминације, а посебно
даје подршку лицима са сметњама у развоју и са инвалидитетом који право
на образовање остварују у редовном систему уз појединачну, односно груп-
ну подршку. Закон предвиђа низ права и мера ради укључивања деце са ин-
валидитетом и сметњама у развоју у образовање. То су на пример, афирма-
тивне мере уписа у школу, обавеза раног праћења развоја детета и открива-
ња његових потреба, без „категоризације“, усмеравање и обезбеђивање
адекватне и континуиране образовне подршке, као и развој и примена ин-
дивидуалног образовног плана (ИОП), те успостављање стручног тима на
школском и локалном нивоу за праћење напредовања. Укључивање деце са
сметњама у развоју вршиће се на тај начин што родитељи бирају да ли ће се
дете уписати у редовну или школу за основно и средње образовање деце са
сметњама у развоју. Дете може бити у пратњи личног асистента (Уп. Закон о
основама систем образовања и васпитања, 2009).
ИОП се израђује на основу претходно реализованих и евидентираних
мера индивидуализације и израђеног педагошког профила детета и ученика.
Он може бити заснован на:
1) прилагођавању начина рада, као и услова у којима се изводи образов-
но-васпитни рад (ИОП1);
16 Види опширније у: Закон о основама система образовања и васпитања, „Сл. гласник
РС“, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015. – аутентично тумачење, 68/2015. и 62/2016.

2) прилагођавању и измени садржаја образовно-васпитног рада, исхода и
стандарда постигнућа (ИОП2);
Ближи услови за утврђивање права на ИОП, његову примену и вреднова-
ње дефинисани су такође посебним Правилником о ближим условима за
утврђивање права на индивидуални образовни план, његову примену и вред-
новање17. У његову припрему укључени су сви актери у образовању, а подела
задатака дефинисана је овим правилником. Посебна подршка детету и уче-
нику реализује се у складу са Правилником о додатној образовној, здравстве-
ној и социјалној подршци детету и ученику18 и замишљена је као подршка у
заједници кроз услуге у заједници, коју финансира локална самоуправа. Она
се остварује преко интересорних комисија, које се састоје од стручњака из
сва три система која су укључена у подршку – здравственог, социјалног и
образовног, као и других стручњака који могу помоћи у одређивању по-
требне подршке.
Уместо закључка
Подршка детету са сметњама у развоју и његово укључивање у друштво на
нормативном пољу у великој мери су унапређени, са нагласком на промене
последњих двадесетак година у Републици Србији у чији прилог говоре сле-
деће правне промене:
1) ратификовање Конвенције о правима детета, као и ратификовање Зако-
на о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом;
2) усвајање међународно правног документа Свет по мери детета и доно-
шење Националног плана акције за децу;
3) установљен посебан независни орган, Повереник за заштиту равно-
правности;
4) допуњен Устав Републике Србије 2006. године;
5) донесен Породични закон 2005. године, као и Закон о спречавању дис-
криминације особа са инвалидитетом 2006. године;
6) донесен Закон о основама система образовања и васпитања 2009. годи-
не са посебним Правилником о ближим условима за утврђивање права
на индивидуални образовни план и његову примену и вредновање и
17 Види опширније у: Правилник о ближим условима за утврђивање права на индивидуал-
ни образовни план, његову примену и вредновање, „Службени гласник РС“ бр. 76/2010.
18 Види опширније у: Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подр-
шци детету и ученику, „Службени гласник РС“ бр. 63/2010.

Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци
детету и ученику 2010. године;
7) усвојен Закон о социјалној заштити 2018. године.
Међутим, у пракси, понашање детета и његов одговор зависе од бројних
угрожавајућих и протективних фактора у прошлости и садашњости и ин-
терактивних процеса који их повезују. Иако је Република Србија ратифико-
вала Конвенцију Уједињених нација о правима детета, то није довољно за ре-
ализацију дечијих права у пракси, као ни чињеница да вербализујемо да деца
имају људска права или да знамо да набројимо та права.
Такође, степен остваривања дечијих права у васпитно-образовним уста-
новама не зависи само од закона и других правно обавезујућих докумената
већ у одређеној мери зависи и од рада васпитача и наставника. Стога би са
програмом образовања о дечијим правима у васпитно-образовним устано-
вама васпитачи и наставници требало да упознају и родитеље и помогну им
да програм образовања о дечијим правима спроводе и у породици.
Бојанин, С. (1985). Предлог класификације поремећаја психомоторике. Београд: За-
вод за ментално здравље.
Брковић, А. (2011). Развојна психологија. Чачак: Регионални центар за професионал-
ни развој запослених у образовању.
Закон о ратификацији Конвенције о правима детета, „Службени лист СФРЈ – Међу-
народни уговори“, бр. 15/90. и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“
бр. 4/96. и 2/97.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, „Службени гласник
РС“ бр. 33/2006.
Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом „Службени
гласник РС – Међународни уговори“ бр. 42/09.
Закон о социјалној заштити, „Службени гласник РС“ бр. 24/11.
Закон о основама система образовања и васпитања, „Сл. гласник РС“, бр. 72/2009,
52/2011, 55/2013, 35/2015. – аутентично тумачење, 68/2015 и 62/2016.
Жегарац, Н. (1999). Добровољни сектор и социјална политика. У: М. Милосавље-
вић и И. Видановић (ур.), Социјални рад и добровољне социјалне активности
(49–72). Београд: Факултет политичких наука.

Жегарац, Н. (2011). Дете са сметњама у развоју у систему социјалне заштите. У: М.
Митић (ур.), Деца са сметњама у развоју – потребе и подршка (47–55). Београд:
Републички завод за социјалну заштиту.
Жегарац, Н. и др. (2012). Разлике у степену стреса родитеља и квалитета живота код
деце са сметњама у развоју. У: Д. Духачек и К. Лончаревић (ур.), Култура, род,
грађански статус (187–197). Београд: Центар за студије род и политике – Факул-
тет политичких наука.
Јањић, Б. (2010). Збирка примера инклузивне праксе, инклузивно образовање, развој и
примена делотворног модела инклузивног образовања у Србији. Београд: Мини-
старство просвете Републике Србије.
Јањић, Б. и Бекер, К., (2016). Искључивање и сегрегација деце са сметњама у развоју
на резиденционалном смештају из образовног система. Београд: Иницијатива за
права особа са менталним инвалидитетом.
Карић, Т., Михић, В., Корда, М., (2014). Ставови професора разредне наставе о ин-
клузивном образовању деце са сметњама у развоју. Примењена психологија, 7 (4),
531–548
Кордић, М. и др. (2016). Инклузија између жеље и могућности. Нови Сад: Покра-
јински Омбудсман аутономне покрајине Војводине. доступно на www.омбуд-
сманапв.орг 25.12.2016.
Конвенција Уједињених нација о правима детета, 1989. година.
Матијевић, Д. и др. (2010). Деци је место у породици, приручник за рад у заједници
са породицама деце са сметњама у развоју. Београд: Градски завод за јавно здра-
вље.
Породични закон РС, „Службени гласник РС“ бр. 18/2005 од 1. јула 2005. го-
дине.
Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и уче-
нику, „Службени гласник РС“ бр. 63/2010.
Правилник о ближим условима за утврђивање права на индивидуални образовни
план, његову примену и вредновање, „Службени гласник РС“ бр. 76/2010.
Правилник о ближим условима и стандардима за пружање слуга социјалне заштите,
„Службени гласник РС“ бр. 42/2013.
Радовановић, Д., (2008). У сусрет инклузији – дилеме у теорији и пракси. Београд:
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију.
Совак, М. (1979). Специјална педагогика. Београд–Титоград: СДЦГ.
Стошљевић, М., Чукић, Р., Стошљевић, М. (2004). Ученици са потешкоћама у уче-
њу. Београд: Ординација Стошљевић.
Стојић, Т. и др. (2007). Водич за унапређивање инклузивне образовне праксе. Београд:
Фонд за отворено друштво.

Сузић, Н. (2008). Увод у инклузију. Бања Лука: Филозофски факултет.
Татић, Д. (2008). Заштита људских права особа са инвалидитетом. Београд: Слу-
жбени гласник.
Ћук, М. (2008). Потреба наставног и стручног особља за оснаживањем у раду са де-
цом са посебним потребама. Нови Сад: Новосадски хуманитарни центар наша
школа.
Устав Републике Србије, Службени гласник РС бр. 98/2006.
IVANA R. MILOSAVLJEVIĆ
UNICEF
Zone Office Kosovska Mitrovica
APPENDIX TO THE LEGAL AND PEDAGOGICAL ASPECTS OF THE

ATTITUDE TOWARDS CHILDREN WITH DISABILITIES
Summary
Involving an individual in the educational system, giving guidance for the
best possible development, and achieving the educational potential, are in fact
universal principles, which are deeply rooted in pedagogy as a science. When
we talk about inclusion, the inclusion of children with disabilities in the educa-
tional process attracted the most attention. The entire process is largely regulat-
ed by legal acts.
The most important legal documents governing the right to education for
children with disabilities are the UN Convention on the Rights of the Child,
adopted by the United Nations Assembly in 1989, and a document titled "A
Child-Friendly Child", adopted in May 2002 at the Special Session of the Gen-
eral Assembly of the United Nations in New York. How and to what extent
these two documents have influenced the legislation and accompanying
by-laws, as well as the development of strategic documents in the Republic of
Serbia, is one of the aspects of this paper with a focus on the rights of children
with disabilities. Thus, in order to achieve full participation of children with
disabilities in our society, many legal documents in the Republic of Serbia have
been amended: "National Action Plan for Children" (NPA) adopted in 2004,
Family Law adopted in 2005, Law on the ban of discrimination adopted in
2009, the Law on the Foundations of the System of Education adopted in
2009, the draft amending the Law on Social Protection adopted in 2018, defin-
ing the rights of children with disabilities in closer detail.

The aim of this brief review and analysis of international legal acts and their
impact on domestic legislation is a summary of the positive changes that have
emerged and made possible the support and participation of children with dis-
abilities in all aspects of society, especially in the educational process.
Keywords: children with disabilities; normative framework; inclusion; peda-
gogical approach.

37.011
ВЛАДИМИР М. С ТАНОЈЕВИЋ1
Универзитет у Приштини с привременим седиштем
Катедра за педагогију
ПЕДАГОШКИ ПРАГМАТИЗАМ У СИСТЕМУ

АЛТЕРНАТИВНОГ ОБРАЗОВАЊА
Основни циљ рада је преиспитивање културолошких, друштвено-исто-

ријских и научних достигнућа педагошког прагматизма. Приступ овом
проблему подразумевао је да се истраже филозофске, идејне и психоло-
шке основе овог правца и да се преиспитају основне теоријске поставке
ове филозофије васпитања. Џон Дјуи, изворни и типични представник
педагошког прагматизма, био је ангажовани теоретичар и практични ре-
форматор свога времена. Његове идеје и иновације биле су једна од мар-
кантних тачака за праћење токова у образовању, нарочито у периоду из-
међу два светска рата. Дјуи ће остати запамћен као саветник просветних
власти у реформи школских система у многим земљама (Турске, Јапана,
Кине, Совјетског Савеза, државама Латинске Америке). Педагошки
прагматизам допринео је моделовању многих иновативних приступа у
васпитно-образовном раду, савладавању противречности и ограничења
у науци, као и успешном суочавању са изазовима постмодернистичког
периода. Прагматистичко увођење релативизма у категорије истине и
исправности само на први поглед делују збуњујуће и могу довести до од-
бацивања Дјуијевих схватања. У том смислу важно је изнова схватити и
анализирати филозофски и педагошки прагматизам, пре свега као мо-
гућност, а не као коначан систем процедура, решења и одговора. У том
процесу не би требало преувеличавати или унижавати значај ових идеја,
већ објективно пратити и истраживати актуелност идеја педагошког
прагматизма у савременим реформским процесима образовања.
Кључне речи: педагошки прагматизам, инструментализам, плурали-
зам, алтернативно образовање, постмодерна.
1 spajki.com@gmail.com
289
СЕМАНТИЧКО ЗНАЧЕЊЕ ПЕДАГОШКОГ ПРАГМАТИЗМА

На питање Шта је педагошки прагматизам? могуће је пронаћи различите
одговоре. Изражавајући и образлажући његове суштинске карактеристике
сугерише се да је педагошки прагматизам теорија васпитања, концепција ва-
спитања, правац у васпитању, систем васпитања, покрет васпитања, учење о
васпитању, посебна школа васпитања и тако даље. Некада се ови термини
користе као синоними, а некада се инсистира на њиховој различитости.
Када се говори о различитом одређењу ових појмова, намера је да се истакне
ниво значајности, ниво уређености појмовног система, или ниво актуелно-
сти педагошких идеја прагматизма у односу на остале педагошке концепци-
је. Појмовна неусклађеност у означавању педагошког прагматизма може до-
вести до тога да ова педагошка концепција има различито значење за
различите ауторе. Различито тумачење педагошког прагматизма може дове-
сти до различитог практиковања ове концепције и тиме открити различите
моделе у њеној распрострањености. Вероватно је педагошки прагматизам
настао пре него што је постајала свест о њему. Зато, пре анализе теоријских
поставки ове филозофије васпитања, треба указати на семантику овог појма
и на место и улогу педагошког прагматизма у историјском контексту у коме
се појавио и развијао.
У синонимном значењу се поред појма педагошки прагматизам користе
и појмови прагматистичка педагогија, прагматична педагогија, педагогија
прагматизма, педагошки инструментализам, прагматистичка концепција
васпитања (и образовања) итд. Разлике међу овим појмовима су формалне,
а не садржинске природе. У садржајном погледу ови појмови означавају је-
дан посебан и аутентичан систем идеја, сазнања, начела и погледа на васпита-
ње. У најопштијем виду тај систем бисмо могли означити као специфичну
филозофију васпитања која има своју унутрашњу кохерентност и која се кон-
ституише „као гранична научна област између филозофије и педагогије,
тако да се истовремено може посматрати као део два система наука, фило-
зофског и педагошког система“ (Антонијевић, 2014, стр. 121).
Поред оваквог одређења које подразумева специфичну филозофију ва-
спитања која се јасно издваја и разликује од осталих филозофија васпитања,
педагошки прагматизам понекад се означава и као посебан педагошки пра-
вац. Када је реч о употреби појма „педагошки правац“ ваљало би напомену-
ти да се често у синонимном значењу употребљава и термин „педагошки по-
крет“.2 Међутим, постоје и аутори који праве разлику између педагошког
покрета и педагошког правца. Један од таквих аутора је и професор Никола
290 ВЛАДИМИР М. СТАНОЈЕВИЋ

ПЕДАГОШКИ ПРАГМАТИЗАМ У СИСТЕМУ АЛТЕРНАТИВНОГ ОБРАЗОВАЊА
Поткоњак који под педагошким правцем подразумева пре свега теоријски
ниво неког учења (теорије, „гледања“) око кога се окупио већи број приста-
лица. Учење се може односити на целину педагошке науке, или на нека поје-
диначна питања, односно на поједина подручја васпитне делатности (нпр.
школу, предшколско васпитање, наставу, ваншколско васпитање и сл.). Су-
штински је важно да је овде реч о једном кохерентном гледишту које разма-
тра поједина питања на истим основама, у оквиру истих парадигми, и да на
основу тога сваки поједини правац има неку своју посебну логику, јединство
и систем. Под педагошким покретом пре свега се подразумева правац у пе-
дагогији (теорија, учење) који поред свог теоријског нивоа има и свој прак-
тични ниво. Другим речима, када један педагошки правац има више следбе-
ника који настоје да тај правац учврсте кроз праксу (на пример, да га попула-
ришу кроз књиге и часописе, да га остваре организовањем посебних
асоцијација, семинара за наставнике, организовањем посебних експеримен-
талних школа и слично) онда се може говорити о педагошком покрету
(Поткоњак, 2003, стр. 39).
У настојањима да прецизније дефинишемо педагошки прагматизам као
правац или покрет кључно питање јесте да ли постоји практични утицај ове
филозофије васпитања? Одговорити на ово питање није тешко. Утицај праг-
матизма на васпитну праксу нико не доводи у питање. Упитна може бити
само дубина и опсег утицаја прагматизма на непосредни васпитно-образов-
ни рад, али никако и апликативност ове филозофије васпитања. У првој по-
ловини XX века педагогија прагматизма представљала је идејну основу ре-
формисања америчких школа, која је у значајној мери утицала на дефиниса-
ње циља, одређење садржаја и коришћење одређених метода наставног рада.
Педагогија прагматизма имала је одређени утицај и на школе, односно ва-
спитање и образовање у европским земљама, нарочито на школство у запад-
ној Европи. Практична решења педагошког прагматизма у организацији
рада школе, представљала су радикалну реформу традиционалне школе.
Џон Дјуи (John Dewey, 1859–1952), изворни и типични представник педа-
гошког прагматизма, био је ангажовани теоретичар и практични реформа-
тор свога времена. Његове идеје и иновације биле су једна од маркантних та-
чака за праћење савремених токова у образовању, нарочито у периоду изме-
ђу два светска рата. Дјуи ће остати запамћен, између осталог, и као саветник
просветних власти у реформи школских система у многим земљама (Тур-
ске, Јапана, Кине, Совјетског Савеза, државама Латинске Америке). Као
2 Синонимно се са термином „правац“ користе и термини: „школа“, „смер“, „оријента-
ција“, „учење“, „концепција“ и сл.
ВЛАДИМИР М. СТАНОЈЕВИЋ 291

што наводи Пасов, Дјуи је имао педагошки утицај на шест континената
(Passow, 1982). Утицај његових идеја реализован је на три начина: (1) кроз по-
сете страним државама, (2) превођењем његових радова на најмање тридесет
пет језика, (3) уз помоћ великог броја студената из страних држава који су
студирали код овог професора на универзитетима у Мичигену, Минесоти,
Чикагу и Колумбија универзитету и који су по повратку у своје државе по-
стајали истакнути припадници министарстава и универзитета (према:
Zorić, 2011, стр. 26). Практични утицај педагошког прагматизма на васпита-
ње говори у прилог томе да ова филозофија васпитања није остала само на
нивоу идеја и теорије, односно да се може означити као педагошки покрет.
Када је у питању семантичко значење овог појма, једно од питања које се
може поставити јесте да ли педагошки прагматизам можемо одредити као
педагошку теорију? Да ли педагошки прагматизам садржи све структуралне
елементе педагошких и научних теорија? Одговор на ово питање зависи од
одговора на питање који су то аспекти одређене концепције како би она мо-
гла бити квалификована као научна теорија. Бранковић (2013, стр. 56–58) на-
води да су основни параметри педагошких теорија у структуралном погле-
ду: (1) „основи теорије“, (2) „језгро теорије“, (3) „правила закључивања“. Ис-
тичући међусобну зависност и јединственост ових елемената, аутор даје
објашњење ових структуралних елемената. Основи теорије подразумевају
скуп филозофских, психолошких и социолошких концепција које су уграђи-
ване у концепцију процеса васпитања. Другим речима, овај структурални
елемент подразумева исходиште идеја водиља које детерминишу језгро пе-
дагошке теорије. Језгро педагошке теорије односи се на систем појмова, са-
знања, принципа, парадигми, чињеница, знања и законитости које у функ-
цији „аксиома теорије“ представљају „основне истине“. Може се рећи да је-
згро педагошке теорије представља скуп сазнања које имају карактер судова,
закључака и научних истина од којих се полази у описивању, тумачењу, обја-
шњавању и разумевању педагошких појава, предмета и процеса. Правила за-
кључивања јесу „систем правила конституисања реалних модела“ и реализа-
ције педагошке теорије у васпитно-образовној пракси. Карактеристика овог
структуралног елемента педагошке теорије јесте да он указује на емпиријски
карактер осталих елемената теорије. Он је директна последица конституиса-
них и изведених модела педагошке теорије и као такав може да има различи-
те варијанте које улазе у структуру педагошке теорије, у зависности од ра-
зличитих тумачења и услова у којима се остварује. Вишезначност и варија-
билност педагошке теорије, у том случају, постају основна карактеристика
кохерентне и јединствене филозофије васпитања која лежи у основи одређе-

не теорије. Различитост и повезаност функционално-структуралних веза и
односа у конструисаним емпиријским моделима педагошких теорија „изра-
жавају богатство теоријских постулата који конституишу језгро теорије“.
Са позиција оваквог одређења педагошких теорија може се одговорити
на питање да ли је педагошки прагматизам педагошка теорија, односно да ли
испуњава услове да буде одређен као педагошко-научна теорија. Први услов
који се намеће јесте питање научних основа педагошког прагматизма. Одго-
вор на ово питање треба тражити пре свега у исходишту ове концепције ва-
спитања. Основу педагогије прагматизма чини специфична и аутентична
филозофија прагматизма. Овај филозофски правац представља оригиналну
америчку филозофску мисао за чије се конституисање везују следећа имена
филозофа: Чарлс Пирс (Charles Sanders Pierce, 1839–1914), Виљем Џејмс
(William James, 1842–1910), Вилард Кин (Wilard Van Orman Quine, 1908–
2010), Вилфрид Селарс (Wilfrid Stalker Sellars, 1912–1989), Џон Дјуи и други.
Језгро педагошког прагматизма, као други услов који је неопходан да би ова
филозофија васпитања добила карактеристику педагошке теорије, односи се
на одређене педагошке парадигме од којих се полази у истраживању, схвата-
њу и одређењу васпитања као кључног педагошког појма. Јединственост и
кохерентност у схватању циља васпитања, садржаја и метода васпитања, по-
зиције васпитаника, улоге васпитача и осталих аспеката система васпитања,
указују да је и овај услов испуњен. Аргументи који говоре у прилог томе да
прагматистичка педагогија испуњава и трећи услов за њено проглашење као
педагошке теорије делимично је већ објашњен приликом образлагања тезе о
прагматизму као педагошком покрету. Може се додати само да је варијабил-
ност педагогије прагматизма уочљива кроз неколико изведених система ва-
спитања од којих су најпознатији педагошки инструментализам, педагошки
прогресивизам и педагошки реконструктивизам.
Испуњеност свих услова, то јест постојање свих конститутивних елемена-
та научне теорије у педагогији прагматизма (филозофија прагматизма као
полазиште, кохерентан и специфичан поглед на васпитање као „језгро тео-
рије“ и практично деловање путем реалних модела), потврда су да се овај
правац у педагогији може одредити као педагошко-научна теорија. Дакле,
појам „педагошки прагматизам“ у свом значењу подразумева специфичност
одређене филозофије васпитања, која је конституисана кроз један шири
педагошки покрет и који има све научне основе педагошке теорије. Одређе-
ње педагошког прагматизма као педагошке теорије инкорпорира у себе и
све оне одреднице које га карактеришу као „концепцију“, „смер“, „учење“,
„правац“, „оријентацију“ и слично. Прагматистичка педагошка теорија нај-

виши је израз који припаја и сједињује сва ова различита одређења у семан-
тичком, односно појмовно-терминолошком значењу.
ПЕДАГОГИЈА ПРАГМАТИЗМА У СИСТЕМУ

„РЕФОРМНЕ ПЕДАГОГИЈЕ“
Терминима као што су „ново васпитање“, „нова школа“ и „реформна педа-
гогија“ настоје се означити сви различити педагошки правци и покрети који
су настали крајем XIX и почетком XX века. Међусобне односе различитих пе-
дагошких концепција које су се развијале у оквиру реформне педагогије ка-
рактеришу одређене сличности и разлике. Разлике и сличности последица
су комплексних међусобних односа који подразумевају да различити педа-
гошки правци нису настајали хронолошки један за другим, већ паралелно,
при чему су се врло често међусобно прожимали и допуњавали. Последица
тога је да су многи заступници једног правца прелазили и настављали да де-
лују у оквиру неког другог педагошког правца, а није реткост да су често по-
стојали дијаметрални погледи о истим педагошким питањима између пред-
ставника истог педагошког правца.
Новина коју су увели прагматистички оријентисани теоретичари јесте да
се поред термина „педагогија“ све више користи и израз „наука о васпита-
њу“. Прихватањем позитивистичких, то јест емпиристичко-индуктиви-
стичких методолошких приступа, педагози прагматизма настојали су да на-
праве јасну разлику између хербартовске (филозофске, традиционалне,
нормативистичке) педагогије и друге - научне (у позитивистичком смислу)
теорије о проблемима васпитања. Током XX века развија се низ граничних
научних дисциплина које се означавају као „науке о васпитању“ (у множи-
ни). То нарочито важи за САД и Енглеску, односно енглеско говорно по-
дручје где је утицај прагматистичке педагогије био најизраженији и где се че-
сто говори о филозофији васпитања, социологији васпитања, економији ва-
спитања, психологији васпитања и тако даље. Поред ових термина могу се
срести и изрази „основе васпитања“ (foundation of education), „теорија ва-
спитања“ односно само „васпитање“ (education). Поједини аутори, као један
од мотива да се истакну ове разлике, наводе намеру да се овим различитим
терминима истакну теоријски и практични ниво педагошке науке.
Улога и значај педагошког прагматизма у оквирима „реформне педагоги-
је“ може се посматрати и кроз различите покушаје класификације много-
бројних педагошких праваца „реформне педагогије“. Једна од широко при-
хваћених јесте класификација Богдана Суходолског (Bogdan Suchodolski,

1903–1992), који је за критеријум класификовања означио основно питање
око кога се сучељавају многи педагози: да ли желимо да формирамо личност
у неком општем смислу или да личност припремимо за живот у конкрет-
ном друштву. На темељима ове педагошке антиномије, аутор конструише
глобалну поделу педагогије на: (1) педагогију есенције3 („педагогија форми-
рања личности“) и (2) педагогију егзистенције4 („педагогија припремања за
живот“). Међусобни однос ове две педагогије карактерише антагонистички
међусобни однос који се огледа у једностраностима и редукционистичким
приступима основним педагошким проблемима. Суходолски (1974, стр.
182‒189) препознаје неколико система који су покушали да превазиђу про-
тивречност педагогије есенције и педагогије егзистенције. Такве напоре ау-
тор препознаје у идејама Коменског (Jan Amos Komenský, 1592–1670), Пе-
сталоција (Јohann Heinrich Pestalozzi, 1746–1827) и Дјуија.
На овај начин, прагматистичка педагогија може се означити и као кон-
цепт превазилажења унутрашњих противречности педагогије. Многоброј-
ни педагошки правци и системи у оквиру „нове школе“ имали су за последи-
цу иницирање и актуелизовање многих дилема у вези са проблемима васпи-
тања. Те дилеме одразиле су се како на развој педагошке теорије (различита
схватања и тумачења предмета педагогије, различита одређења метода педа-
гогије, нерешена терминолошка питања, недефинисан карактер науке, неја-
сни односи педагогије и осталих хуманистичких наука, нејасни међусобни
односи различитих педагошких дисциплина и слично) тако и на развој ва-
спитне праксе (проблеми који се тичу процеса сазнавања, односа васпитања
и развоја, природе односа васпитаник-васпитач, циљева, садржаја, метода и
средстава васпитања, стратегија и техника учења и друго). Кључно питање је
зашто педагошки прагматизам, као „утопистички“ покушај уклањања про-
тивуречности педагошког „есенцијализма“ и педагошког „егзистенцијали-
зма“, није дао своје резултате? Као разлоге овог неуспеха Суходолски наво-
ди друштвену условљеност педагогије у смислу да се „супротности у педаго-
гији јављају као израз друштвених супротности“ (Suhodolski, 1974, стр. 190).
Међутим, и поред неуспеха педагошког прагматизма може се истаћи да је
његово место крајем XIX и почетком XX века било посебно јер је предста-
вљао потребу и покушај интеграције различитих и супротстављених педа-
гошких концепција. Проучавајући есенције ова филозофија васпитања по-
кушала је да им нађе место у егзистенцији.
3 Lat. esse бити, essentia битност, суштина, бит, главно; essentialis битан, суштински, прави,
главни, основни.
4 Lat. existentia постојање, живљење, живот; existere бити, постојати, живети, трајати.

ТЕОРИЈСКЕ ПОСТАВКЕ ПЕДАГОШКОГ ПРАГМАТИЗМА

Поред тога што је изражавао потребу и важност стварања јединствене кон-
цепције васпитања у педагогији, педагошки прагматизам значајан је и по
својим теоријским поставкама којима је обогатио фонд педагошких знања.
Различитост, посебност, специфичност и оригиналност педагошког прагма-
тизма изражава суштинске карактеристике („језгро теорије“) ове филозофи-
је васпитања и педагошке теорије. За разумевање теоријских поставки педа-
гошког прагматизма важно је указати и на систем идеја и вредности из којих
је овај педагошки правац настао и развијао се. Тај систем идеја и вредности
представља исходиште педагогије прагматизма, односно њене филозофске,
идејне и психолошке основе. Комплексност и особености ових основа треба
имати у виду када је реч о бројним аспектима ове педагошке теорије: схвата-
ње процеса васпитања, одређење циљева васпитања, погледи на процес са-
знања, учења и наставе, садржаји васпитања, методе рада, ставови о значају
педагошких институција (школа), положај васпитаника (ученика), улога ва-
спитача (наставника) и друго.
Педагогија прагматизма у Америци названа је „народном педагогијом“, а
као њен типичан представник узима се Џон Дјуи. Иако се наводи да је Дјуи
био добар познавалац педагошких идеја Песталоција и Хербарта, сматра се
да је највише био под утицајем Фребелових педагошких ставова. Међутим,
главно исходиште ове филозофије васпитања треба тражити у филозофији
прагматизма (Djui, 1966). Међусобни однос филозофије и педагогије праг-
матизма представља Дјуијев покушај остварења јединства логике и етике, на-
уке и етике, теорије и праксе, индивидуалног и социјалног.
Филозофија прагматизма ослања се на Беконову (Bacon Fransis, 1561–1626)

и Локову (John Locke, 1632–1704) емпиристичку филозофију, на позитиви-
стичку филозофску мисао Огиста Конта (Auguste Comte, 1798–1857 ) и Хер-
берта Спенсера (Herbert Spencer, 1820–1903), као и на утилитаризам Џон
Стјуарт Мила (John Stuart Mill, 1806–1873). Без обзира на сродност са овим
филозофијама, прагматизам представља оригиналну америчку филозофску
мисао изражену у делима и идејама следећих аутора: Чарлс Пирс, Виљем
Џејмс, Вилард Кин, Вилфрид Селарс и други. Значај Џон Дјуија, као типич-
ног представника, је у томе што је објединио различита подручја прагмати-
стичке филозофије и створио од ње јединствену концепцију филозофије у ко-
јој прагматизам постаје инструментализам. Прагматизам није стварао
оригиналан систем мишљења, или оригиналан поглед на свет, већ је ова фи-

лозофија настојала да постане инструмент (средство) човека у решавању сва-
кодневних животних проблема. У средишту ове филозофије је човек – схва-
ћен као појединац, с једне стране, али и као члан заједнице, с друге стране.
Човек као појединац мора да се прилагођава заједници, а важан фактор тог
прилагођавања је васпитање – то је уједно и главни разлог зашто у овој фило-
зофији васпитање и педагогија заузимају важно место. Прагматистичка фи-
лозофија сматра да су знања, идеје и теорије вредне само уколико су корисне;
оне немају објективну и универзалну вредност зато што треба да буду у функ-
цији решавања практичних проблема и што морају бити доказане кроз чове-
кову праксу. Истинито је само оно што је практично корисно и што сваки по-
јединац мора утврдити својом искуством. Искуства других у том процесу
нису од помоћи – истина је индивидуализована, релативна, субјективна, про-
менљива и нема трајност. Релативизам, утилитаризам и практицизам, као
карактеристике ове филозофије, указују на непостојање објективних истина.
Дјуи сматра да смисао филозофије није у стварању оригиналног система иде-
ја и вредности, већ у решавању актуелних социјалних, културних и политич-
ких проблема. Филозофија васпитања најважнији је део филозофије, односно
филозофија се концентрише око проблема васпитања.
Једно од питања која се може поставити јесте какве су идеолошке поставке
филозофског прагматизма? Одговор на ово питање треба тражити у контек-
сту времена у којем се јавља. Наиме, ова филозофска концепција „настаје у
периоду привредне експанзије у САД, крајем XIX и почетком XX века и са
својим почетним схватањима и идејама одражавала је дух тог времена, али и
у данашње време она изражава иманентну тежњу човека у западном свету,
усмерену ка остварењу личног и друштвеног просперитета“ (Антонијевић,
2014, стр. 129). Сходно томе, идеолошке изворе филозофског и педагошког
прагматизма можемо тражити у либерализму и његовом сугерисању идеје о
унапређењу слободе појединца. Либерална идеологија заснована је на ставу
да само правилно образовани људи могу да буду носиоци политичких и
друштвених промена у духу слободног изражавања идеја и оптимистичких
погледа на будућност. Филозофски прагматизам средство је деловања поје-
динца на користан начин, како према себи тако и према друштву.
Поред филозофског и идеолошког, педагошки прагматизам има своје ис-
ходиште и у психолошким когнитивним теоријама које су биле супротста-
вљене бихејвиористичкој истраживачкој парадигми. Супротно бихејвиори-
зму који представља „психологију празног организма“ (Milutinović, 2011,
стр. 19), прагматизам је окренут оним социокогнитивним теоријама које су
усмерене на социјално-културолошке услове поучавања и учења. Акценат

ових теорија је на социјалним и културалним интеракцијама које детерми-
нишу механизме учења као вид континуираног процеса конструкције и ре-
конструкције знања. „Идеја еволуције је показала да се душа не може сматра-
ти као индивидуално, монополско поседовање, већ да представља радове,
настојавања и мисли човечанства, да се развила у околини која је не само со-
цијална већ и физикална и да су социјалне потребе и циљеви били најмоћни-
ји у њеном формирању. Према томе није главна разлика између дивљаштва
и цивилизације у голој природи коју свако уочава, него у друштвеном насле-
ђу и социјалном медиуму“ (Djui, 1935, стр. 45).
Изложене филозофске, идеолошке и психолошке основе прагматистичке
педагогије утицале су на: (а) формирање ове концепције васпитања као ау-
тентичне педагошке теорије, али и на (б) реформске иновације и унапређење
васпитно-образовне праксе у школама ХХ века.
Дјуи у васпитању захтева практичност, активност, лично искуство, кори-
сност, „експерименталну“ проверу знања. Сматра да је за човека стварно
само оно што је прошло кроз његово лично искуство, при чему искуство
види као јединство човека и средине. Стечено искуство помаже у усвајање
новог искуства и у његовом уграђивању у већ постојеће. Старо искуство до-
бија ново значење и тај процес траје читавог живота где долази до преплита-
ња наслеђа, околине и васпитања. Васпитање је лабораторија у којој се кон-
кретизују и проверавају различита схватања. Васпитање треба да омогући
васпитаницима да стичу лично искуство и то тако што ће они кроз непосред-
ну стварност проверавати и доказивати истинитост неког знања. Зато се ова
концепција понекад означава и као „експериментализам“.
Водећа идеја педагогије прагматизма је активност васпитаника изражена
кроз три битна елемента ове концепције васпитања:
1) education is life (васпитање је живот); то није припрема за живот већ сам
живот;
2) learning by doing (учити радећи); сопственим искуством и радом кроз
решавање конкретних животних проблема проверавати истинитост
стечених знања и
3) school is society (школа је заједница); иако је акценат на личном искуству
немогуће је решавати животне проблеме ван заједнице; лично искуство
треба стицати у заједници.
Дјуијево схватање васпитања подразумева континуирано стицање, ре-
организацију и реконструкцију индивидуалног искуства које настаје међу-
собним деловањем појединца и околине. Другим речима, и појединац и

околина су важни с том разликом што се већа пажња придаје појединцу.
Дјуи у већој мери наглашава улогу појединца него социјална педагогија, али
и више наглашава улогу средине него индивидуална педагогија. То је и глав-
ни разлог зашто овог аутора не можемо сврстати ни у типичног представни-
ка индивидуалне, ни у типичног представника социјалне педагогије.
Важна подручја васпитања за овог аутора су когнитивно, емоционално и
социјално васпитање. Међу аспектима васпитања посебно истиче психоло-
шки и социјални аспект васпитања. Психолошки аспект је примарни јер
омогућава да се оријентишемо на васпитаника који је у центру васпитних
поступака; подразумева стицање личног искуства и осећање пријатности
или непријатности која се при томе јављају. Социјални аспект је важан јер
оспособљава васпитаника да решава животне проблеме и припрему да се
укључи у живот заједнице. Основно начело васпитања за који се залаже Дјуи
је принцип индивидуализације који подразумева да се у васпитању мора
поћи од интересовања васпитаника, која представљају унутрашњи мотив и
гарантују улагање напора приликом решавања животних проблема.
Доследно принципу индивидуализације, циљ васпитања је по свом ка-
рактеру индивидуализован што значи да произилази из потреба и интересо-
вања сваког васпитаника посебно. Другим речима, циљ васпитања мора
имати основу у личном искуству сваког појединца. Нема општих циљева
који долазе споља, односно друштво нема право да поставља циљеве зато
што не постоје за све исто важећи, вечни и постојани циљеви и задаци. Ме-
рила добрих циљева су следећи:
– мора да произилази из постојећих услова и да се ослања на оно што је у
току, на расположивим средствима и тешкоћама одређене ситуације;
– мора бити променљив/експерименталан у смислу да се са променом
околности и сам циљ мења;
– мора да представља ослобађање делатности; да не прекида делатност,
већ да буде средство за наставак те делатности и средство за остварење
новог циља;
– мора да се заснива на унутрашњим активностима, потребама, могућно-
стима и интересовањима васпитаника;
– мора да буде средство и метод сарадње васпитача и васпитаника; васпи-
тач, као непосредни реализатор васпитно-образовног рада, не добија
од државе исте циљеве за све, већ их мења у зависности од интересовања
васпитаника;

– нема општег и коначног циља који је исти за све; треба имати мноштво
циљева јер је то за васпитача исто што и мноштво хипотеза за научног
истраживача.
Када је у питању садржај васпитања педагогија прагматизма не предвиђа
постојање прописаних планова и програма, поделе ученика по разредима и
разредно-часовни систем. Акценат је на искуственом учењу, а главно обе-
лежје искуства је да је оно последица међусобног деловања појединца и
спољног света. Оно што је главна карактеристика искуственог учења јесте
континуираност искуства, у смислу да старо искуство утиче на доживљава-
ње новог и да ново искуство обогаћује, реорганизује и реконструише старо
искуство (васпитање је реконструкција и реорганизација искуства). Педаго-
зи прагматизма не одричу се уџбеника, али у великој мери ограничавају ње-
гову корисност, јер сматрају да је уџбеник индиректан извор садржаја који је
једнак за све. Оно што се замера уџбенику јесте да не води довољно рачуна о
специфичним околностима у којима раде ученици.
Метод рада мора бити заснован на развијању мишљења коме примарни
циљ није стицање знања, већ мишљење као инструмент човековог деловања.
Зато метод рада мора бити индивидуалан, да активност у васпитању постаје
самоактивност, то јест да саморадња заузима централно место у васпит-
но-образовном раду. Дјуи је био и присталица ручног рада као методе ва-
спитања.
Положај наставника карактерише значајна улога у наставном процесу
праћена његовом већом одговорношћу. У том процесу наставник није
извор знања, већ саветник који помаже ученицима да решавају животне
проблеме, али и да у улози организатора ствара такве проблеме. Може се
рећи да су његове основне функције да саветује и усмерава развој ученика.
Наставник је практичар чија функција није само реализација одређеног про-
грама већ је он у неку руку и креатор који кроз сарадњу са ученицима дефи-
нише одређене посредне циљеве и садржаје који произлазе из потреба и ин-
тересовања ученика.
Школа је место систематског васпитања и животна заједница. Два задатка
школе су: (1) да омогући стицање индивидуалног искуства (у ту сврху треба
што обилније користити лабораторије, кабинете, радионице, вртове…) и (2)
да омогући да се реални проблеми решавају у оквиру заједнице, односно да
се појединац прилагођава заједници. Школа мора да одражава јединство ин-
телектуалног (мишљење је основ сваке делатности решавања реалних про-
блема), моралног (прилагођавање заједници) и емоционалног васпитања
(ангажованост емоција и интересовања појединца).

У покушају да се практично остваре изложене идеје Дјуијевог педагошког
инструментализма настали су прогресивизам, реконструктивизам, Дал-
тон-план, пројект-метода, Винетка-план и тако даље.
На основу изложеног може се закључити да се педагошки прагматизам су-
протставља: (1) ауторитарном стилу васпитања, (2) друштвено прописаном
и јединственом циљу васпитања, (3) формализму у образовању, (4) такозва-
ној „педагогији просека“, (5) унапред прописаном и строго структуираном
наставном плану и програму, (6) фрагментираним знањима. Уместо наведе-
ног, прагматистичка педагогија настоји да афирмише: (1) остварење личних
потенцијала и друштвеног просперитета, (2) корисност, практичност и при-
менљивост знања, (3) активност васпитаника засновану на његовим личним
интересовањима, истраживањима и решавањима животних проблема, (4)
уважавање реалних услова и контекста у коме се реализује васпитно-обра-
зовни рад, (5) функционисање школе као социјалне заједнице која свој ва-
спитни и образовни рад организује попут друштва, (6) инсистирање на ра-
звоју мишљења и контекстуалним знањима.
Критике које су упућиване педагошком прагматизму од стране заступника
других школа мишљења односиле су се, пре свега, на схватање прагматиста да
школа буде искључиво и доминантно усмерена на ученика. Ова врста крити-
ка замерала је непостојање јасно одређеног циља васпитања и инсистирање на
индивидуалним аспектима развоја личности. Један од основних проблема је-
сте и питање у којој су мери ученици способни да препознају властита инте-
ресовања у образовању. Присталице „академског образовања“ указивале су
на недостатке систематског знања. Међутим, најоштрије критике упућиване
су релативизирању истина у смислу да је нешто истинито онолико колико је
корисно за појединца. Концепт „личне користи“ је нешто за шта се сматрало
да у моралном развоју слаби карактер и доводи до матрице по којој је „све
оправдано и добро“. Та врста етичког релативизма и утилитаризма, која
подразумева етички код по коме је „све исправно“, јесте била и остала главна
тачка критике доминантних схватања у западном свету.
И поред ових критика, прагматистичка педагогија потенцијално је важна
реформска струја. Њен значај се делом огледа и у противтежи према академ-
ским концепцијама васпитања, која инсистирају на академским знањима и
вештинама разврстаним у различитим и веома често неповезаним предмет-
ним подручјима. Инсистирање на концепту отвореног образовања, истра-
живачким поступцима, искуственом учењу, пројектним задацима, коопера-

тивном и конструктивистичком учењу су вредности које имају своје место у
савременим реформским процесима школских система.
Прагматистичко увођење релативизма у категорије истине и исправно-
сти само на први поглед делују збуњујуће и могу довести до одбацивања Дју-
ијевих схватања. Дјуи својом концепцијом филозофије и васпитања образла-
же и разуме дух времена прошлог и почетка овог века. У том смислу важно
је изнова схватити и анализирати филозофски и педагошки прагматизам,
пре свега као могућност, а не као коначан систем процедура, решења и одго-
вора. У том процесу не би требало преувеличавати или унижавати значај
ових идеја, већ објективно пратити и истраживати актуелност идеја педаго-
шког прагматизма у савременим реформским процесима образовања. Ка-
рактеристика реформских процеса образовања постмодернизма подразу-
мева различитост педагошких идеја изражених кроз развој дискурса о ал-
тернативним концепцијама образовања. Идеје педагошког прагматизма –
релативизам, утилитаризам и практицизам, имају своју вредност у еклек-
тичком систему алтернативних дискусија о плуралистичком карактеру
образовања. Педагошки прагматизам у својој природи јесте одраз постмо-
дернизма и представља једну од алтернатива у процесу конституисања ква-
литетнијег образовног система. Постмодернистички одраз тежњи ка квали-
тетнијем образовању у плуралистичком окружењу своју филозофску елабо-
рацију може тражити и у теоријским поставкама педагошког прагматизма.
Антонијевић, Р. (2014). Утемељење система знања у педагогији. Београд: Институт
за педагогију и андрагогију.
Бранковић, Д. (2001). Педагошке теорије: научне основе и развојни токови. Бања Лу-
ка: Универзитет у Бањој Луци.
Djui, Dž. (1935). Škola i društvo. Nova Gradiška: Štamparija Nikola Debač.
Djui, Dž. (1966). Vaspitanje i demokratija: uvod u filozofiju vaspitanja. Cetinje: Obod.
Zorić, V. (2011). Utjecaj Јohna Deweyja na obrazovne reforme u Japanu, Kini i Sovjet-
skom Savezu. Život i škola: časopis za teoriju i praksu odgoja i obrazovanja, LVII (26),
25–38.
Milutinović, J. (2011). Alternative u teoriji i praksi savremenog obrazovanja – put ka kva-
litetnom obrazovanju. Novi Sad – Vršac: Savez pedagoških društava Vojvodine – Vi-
soka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača „Mihailo Pavlov“.
Passow, H. S. (1982). John Deweys influence on education around the world. Teachers
college record, 83 (3), 401–418.

Поткоњак, Н. (2003). XX век – ни „век детета'“ ни век педагогије: има наде... XXI век.
Нови Сад – Бања Лука: Савез педагошких друштава Војводине – Педагошко
друштво Републике Српске.
Suhodolski, B. (1974). Tri pedagogije. Beograd: Duga.
VLADIMIR М. STANOJEVIĆ
University of Priština Kosovska Mitrovica
Department of Pedagogy
PEDAGOGICAL PRAGMATISM IN THE SYSTEM

OF ALTERNATIVE EDUCATION
Summary
The principal aim of the paper was to explore cultural, socio-historical, and
scientific achievements of pedagogical pragmatism. The approach to the prob-
lem involved a study of philosophical, conceptual, and psychological bases of
the movement and a reassessment of the basic concepts of this philosophy of
education. John Dewey, the original and typical representative of the pedagog-
ical pragmatism, was an active theorist and practical reformer of his time. His
ideas and innovations were prominent points for monitoring trends in educa-
tion, especially in the period between the two world wars. Dewey will be re-
membered as an advisor to the education authorities in the reform of school
systems in many countries (Turkey, Japan, China, the Soviet Union, the coun-
tries of Latin America). Pedagogical pragmatism has contributed to modelling
a number of innovative educational approaches, to overcoming differences and
limitations in science, and to successfully dealing with challenges of the post-
modern period. Pragmatic introduction of relativity into the categories of truth
and accuracy appears at a first glance to be confusing and can lead to the rejec-
tion of Dewey’s principles. It is, therefore, important to recomprehend and
analyze philosophical and pedagogical pragmatism, primarily as an opportuni-
ty and not as a definitive system of procedures, solutions, and answers. In this
process, the significance of these ideas should not be exaggerated or looked
down on, but the concepts of pedagogical pragmatism should rather be objec-
tively monitored and studied in the scope of the current educational reforms.
Keywords: pedagogical pragmatism, instrumentalism, pluralism, alternative
education, postmodernism.

343.85(497.11)
343.24(497.11)
343.91-053.6
А ЛЕКСАНДАР М. С ТЕВАНОВИЋ1
у Косовској Митровици, Правни факултет
ВЕЉКО М. МАРТИНОВИЋ
Универзитет у Новом Саду
Правни факултет
ПРИМЕНА ВАСПИТНИХ НАЛОГА

И УТИЦАЈ НА РАЗВОЈ МАЛОЛЕТНИКА
Основни проблем овог рада је примена васпитних налога и њихов утицај

на даљи развој малолетника. Васпитни налози су мере искључиво резер-
висане за малолетнике. Закон не предвиђа ниједан основ по коме би се
ове мере примењивале на друге категорије учинилаца, јер представљају
мере sui generis – увођењем алтернативних средстава ка скретању кри-
вичног поступка. Циљ рада је да на основу теоријске стручне литературе,
судске праксе и статистичких података интерпретирамо сврху примене
и утицај изречених васпитних налога на даљи развој малолетника и њего-
ве одређене психичке особине и функције.
Статистички подаци преузети су од Републичког завода за статистику
Републике Србије из области Правосуђа: Малолетни учиниоци кривич-
них дела у Републици Србији у периоду од 2012–2016. године (пријаве, оп-
тужења и осуде).
Резултати показују да је у периоду од пет година против малолетника
било између 3.110–3.913 пријава, примењено од стране тужиоца, а између
106–246 васпитних налога поднет предлог већу за изрицање санкције из-
међу 2.505–3.300 осуда, а изречено је од стране судија између 20–78 ва-
спитних налога.
Подаци говоре да је на основу укупног броја пријава и осуда, према вр-
сти одлуке од стране тужиоца примењено 5,26 % васпитних налога, а пре-
1 stevanovica90@gmail.com
305
ма врсти одлуке од стране судија изречено 1,63% васпитних налога. To
указује на адекватну примену васпитних налога како би позитивно утица-
ли на даљи развој малолетника и његово васпитање.
Кључне речи: васпитни налог, примена, утицај, развој малолетника,
психолошки аспект.
УВОД
Васпитни налози су мере које се изричу малолетним учиниоцима одређе-
них кривичних дела од стране надлежних органа, под условима прописа-
ним у закону, са циљем остварења законом прописане сврхе, у интересу
како малолетника који је учинио кривично дело тако и оштећеног. Овако
одређен појам заснован је на садржини одредби из чл. 5, чл. 6, чл. 7. и чл. 8.
ЗОМУКД2 којима је регулисан овај институт.
У систему законом прописаних мера које се примењују на малолетне учи-
ниоце кривичних дела васпитни налози представљају мере sui generis и у са-
држинском смислу и с обзиром на сврху примене. Њиховим прописива-
њем наше законодавство поред традиционалних кривичних санкција за ма-
лолетнике (васпитне мере, малолетнички затвор) уводи могућност примене
мера које по својим формалним и материјалним карактеристикама не при-
падају категорији кривичних санкција за малолетнике. Са кривичним санк-
цијама их повезује неколико елемената: примењују се на малолетног учини-
оца кривичног дела, као и санкције за малолетнике; васпитни налози морају
бити законом прописани и могу се применити само налози које закон пред-
виђа. Основне разлике васпитних налога у односу на санкције за малолетни-
ке изражене су у законском одређивању органа надлежних за примену ва-
спитних налога, у условима прописаним за њихову примену и, посебно, у
садржинском одређењу сврхе васпитних налога и разлике које на том плану
постоје у односу на кривичне санкције за малолетнике. На основу тих разли-
ка може се закључити да је увођењем васпитних налога законодавац увео
мере алтернативне класичним санкцијама за малолетнике и тиме афирми-
сао један важан сегмент повезан са диверзионим моделом реаговања на кри-
миналитет малолетника.
Према ставу 1. чл. 5. ЗОМУКД-а, према малолетном учиниоцу кривичног
дела могу се применити један или више васпитних налога ако је учинио кри-
вично дело за које је прописана новчана казна или казна затвора до пет годи-
2 Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела.
306 АЛЕКСАНДАР М. СТЕВАНОВИЋ, ВЕЉКО М. МАРТИНОВИЋ

ПРИМЕНА ВАСПИТНИХ НАЛОГА И УТИЦАЈ НА РАЗВОЈ МАЛОЛЕТНИКА
на. Садржина овога става регулише више значајних питања у вези са приме-
ном васпитних налога.
МЕРЕ ЗА МАЛОЛЕТНЕ УЧИНИОЦЕ КРИВИЧНИХ ДЕЛА

За разлику од појединих санкција за малолетнике, васпитни налози су мере
искључиво резервисане за малолетнике. Закон не предвиђа ниједан основ по
коме би се ове мере примењивале на друге категорије учинилаца, на при-
мер, на млађа пунолетна лица.
Што се тиче мера факултативног карактера, њихова примена је могућ-
ност, а не обавеза. У том смислу треба очекивати да ће се примена васпитних
налога извршити када се процени да је такво решење целисходније у односу
на санкције којима јесу алтернатива. Целисходност примене васпитних на-
лога треба процењивати са више аспеката (Perić, 2005, стр 14.):
1) заштите друштвених интереса;
2) заштите интереса малолетног учиниоца;
3) заштите интереса жртве.
Друштвени интерес је да се иде ка економичности и рационализацији по-
ступка реаговања на оне појавне облике криминалитета малолетника који
спадају у тзв. средњи криминалитет, који су процентуално најзаступљенији
у укупном криминалитету ове старосне категорије. У традиционалном си-
стему, без обзира на то што се за ову врсту деликата по правилу изричу нај-
блаже васпитне мере, подразумева се поступак пред судом, што опет подра-
зумева значајне материјалне трошкове. По правилу, малолетнику се за лак-
ша кривична дела изриче опомена, тј. судски укор уз предочавање примене
тежих санкција у случају поврата. У поређењу са овим санкцијама, значајне
предности са становишта друштвеног интереса у сузбијању малолетничког
криминалитета имају добро конципирани васпитни налози. Њихова при-
мена подразумева конкретан ангажман малолетног учиниоца, породице и
друштвених институција у санирању последица дела, у промени начина жи-
вота и понашања малолетника, превазилажењу индивидуалних проблема
који су деловали криминогено, и посебно, другачији однос према жртви
која трпи последице дела. Може се рећи да у суштинском смислу систем ва-
спитних налога превазилази значај формалног избегавања судског поступка
(Stakić, 1991, стр. 22).
Суштина је првенствено у препознавању потребе да се малолетнику на
конкретан и организован начин помогне у његовом развоју, прихватању
АЛЕКСАНДАР М. СТЕВАНОВИЋ, ВЕЉКО М. МАРТИНОВИЋ 307

одређеног система вредности, одговорности за поступке, а да се то учини без
стигматизације која је готово неизбежна у класичном моделу поступања са
малолетним делинквентима чак и када је крајњи исход поступка пред судом
изрицање најблаже санкције за малолетнике.
Позитивни ефекти са становишта друштвених интереса много су већи у
односу на ефекте судског укора и других санкција које се најчешће изричу
примарним учиниоцима лакших кривичних дела. Заштита интереса мало-
летног учиниоца кривичног дела представља једно од централних постулата
у развоју малолетничког материјалног, процесног и извршног права. Су-
штинско опредељење савремене политике сузбијања малолетничког крими-
налитета јесте што већа заштита малолетника од негативних последица суд-
ског поступка и мера институционалног карактера. Идеја заштите малолет-
ника у кривичним стварима довела је до значајних модификација
материјалног и процесног законодавства у области кривице, санкција, у по-
гледу начела јавности, контрадикторности, начела хитности у поступку пре-
ма малолетницима, у извесној рестрикцији начела легалитета у корист наче-
ла опортунитета и др. У кривични поступак уводе се органи социјалних слу-
жби са циљем да допринесу потпунијем упознавању личности малолетника
и његовог социјалног статуса и тиме помогну у избору најадекватније санк-
ције, пре свега са аспекта добробити малолетника. Поред ове врсте протек-
тивности, савремена теорија и пракса иду корак даље, препоручују моделе
поступања у кривичним стварима малолетника који у процесном смислу
значе решавање ствари изван суда, а у области материјалног права фаворизу-
ју примену парапеналних мера у свим случајевима када се процени да није
неопходно применити санкцију. У том смислу, наше право је увођењем мо-
гућности примене васпитних налога добило важан законски инструмент за
заштиту интереса малолетника који се огрешио о закон (Stakić, 1991, стр. 26).
Заштита интереса жртве један је од важних савремених криминалнополи-
тичких постулата. Полазећи од такве потребе, примени васпитних налога
треба прибећи у свим случајевима када је и са становишта интереса жртве то
решење целисходније од изрицања појединих васпитних мера, по нашем
мишљењу, посебно од изрицања судског укора.
Повезивањем одредбе из ст. 1. чл. 5. да се према малолетном учиниоцу
могу применити један или више васпитних налога, са осталим одредбама
које се односе на ове мере, може се закључити да је заштита интереса жртве
један од важних критеријума за оптирање ових мера.
Ако пођемо од одредби из Посебног дела нашег кривичног законика, мо-
жемо закључити да могућност примене васпитних налога није занемарљива,

да су у питању бројна кривична дела, од којих нису сва у категорији багател-
них деликата, већ се ради и о делима средње тежине. Примера ради, полазе-
ћи од овог услова везаног за прописану казну, васпитни налози могу се изре-
ћи малолетнику који је извршио неко од следећих кривичних дела (Бугар-
ски, 2015, стр. 160):
1) нехатно лишење живота;
2) лака телесна повреда;
3) тешка телесна повреда;
4) учествовање у тучи;
5) угрожавање опасним оруђем при тучи и свађи;
6) противправно лишење слободе;
7) принуда, злостављање и мучење;
8) угрожавање сигурности.
Из ове листе кривичних дела која у погледу прописане санкције испуњава-
ју услов за примену васпитних налога, јасно је да се ради не само о значајном
броју кривичних дела него и о кривичним делима која су процентуално вео-
ма заступљена у укупном криминалитету. Без обзира на то што је примена
васпитних налога само могућност, може се рећи да је у питању мера парапе-
налног карактера која се може афирмисати као веома заступљено средство
реаговања на лакши и средњи криминалитет када се као учиниоци појављују
малолетна лица.
Ограничење примене васпитних налога које је у вези са тежином учиње-
ног дела логично је и оправдано. Ове мере треба да дају одређене резултате
на плану сузбијања криминалитета и из њихове садржине јасно произилази
да су погодно средство деловања у случајевима лакших кривичног дела, пр-
венствено код примарних малолетних делинквената. Са становишта циља
кривичног законодавства, па и малолетничког, примена васпитних налога
није друштвено оправдана када малолетник учини тешка кривична дела, по-
готово ако је присутан и фактор поврата. Такви случајеви захтевају посебне
облике помоћи, васпитања, преваспитања и сл., који се, по правилу, морају
организовати и спроводити у оквиру заводских мера.
Према ст. 2. члана 5. ЗОМУКД-а, васпитни налог према малолетнику
може применити надлежни јавни тужилац за малолетнике или судија за ма-
лолетнике (Бугарски, 2015, стр 160). Ова одредба, предвиђањем могућности
да васпитни налог може да примени и јавни тужилац за малолетнике, потвр-
ђује карактер васпитних налога као мера суи генерис, мера које нису део си-

стема санкција за малолетнике, будући да санкције, па и оне прописане за
малолетне учиниоце, може да изрекне само суд након спроведеног судског
поступка.
ЗОМУКД у посебним члановима ближе регулише питања од значаја за
примену васпитних налога од стране јавног тужиоца за малолетнике (чл. 62)
и од стране судије, односно већа за малолетнике (чл. 71).
ПРИМЕНА ВАСПИТНИХ НАЛОГА

ОД СТРАНЕ ТУЖИОЦА ЗА МАЛОЛЕТНИКЕ
Битна карактеристика која указује на посебну природу васпитних налога је-
сте легитимација јавног тужиоца за малолетнике као органа који је, поред су-
да, надлежан да примени ову меру.
У чл. 58. ЗОМУКД-а регулисано је да опортунитет кривичног гоњења ко-
јим располаже јавни тужилац за малолетнике може да примени када је мало-
летник учинио кривично дело за које је прописана казна затвора до пет годи-
на или новчана казна. Овај услов у погледу прописане казне је и претпостав-
ка за примену васпитних налога. Ослобађа га стигме судског поступка, али
га не ослобађа онога што је веома важно за малолетника који је учинио кри-
вично дело – да се суочи са делом, да препозна своју одговорност и обавезу
да се понаша у складу са елементарним друштвеним обзирима и моралним
стандардима (Bugarski, 2015, стр. 166.).
Када процени да не би било целисходно да се води поступак према мало-
летнику с обзиром на природу кривичног дела и околности под којима је
учињено, на ранији живот малолетника и његова лична својства (чл. 58. ст. 1),
јавни тужилац за малолетнике може одлуку о непокретању поступка усло-
вити пристанком малолетника и његових родитеља, усвојиоца или старао-
ца, као и спремношћу малолетника да прихвати и испуни један или више ва-
спитних налога из чл. 7. ст. 1. тачка 1–3. (чл. 62. ст. 1). На основу чл. 62. ст. 1.
јавни тужилац за малолетнике може изабрати један или више васпитних на-
лога обухваћених тачкама 1–3. чл. 7. То значи да малолетнику може бити на-
ложено:
1) поравнање са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, ра-
дом или на неки други начин отклониле у целини или делимично,
штетне последице дела (Bugarski, 2015, стр. 170);
2) редовно похађање школе или редовно одлажење на посао;

3) укључивање без накнаде у рад хуманитарних организација или послове
социјалног, локалног или еколошког садржаја.
Одредба чл. 62. ст. 1. односи се на ситуацију када јавни тужилац за мало-
летнике самостално одлучује о опортунитету кривичног гоњења, па одлучи
да поступак не покрене и у таквој процесној ситуацији одлучи да примени је-
дан или више васпитних налога на малолетног учиниоца кривичног дела.
Ово је ситуација у којој тужилац за малолетнике може самостално да приме-
ни један или више васпитних налога.
Другачија је ситуација када је јавни тужилац за малолетнике поднео захтев
за покретање припремног поступка судији за малолетнике надлежног суда.
Од тог тренутка, и у даљим фазама поступка пред судом, јавни тужилац за
малолетнике може само да поднесе предлог да се поступак према малолет-
нику обустави под условом да малолетник прихвати да испуни један или
више васпитних налога из чл. 7. ст. 1. тачка 1–3.
ПРИМЕНА ВАСПИТНИХ НАЛОГА ОД СТРАНЕ СУДИЈЕ,

ОДНОСНО ВЕЋА ЗА МАЛОЛЕТНИКЕ
Судија за малолетнике и веће за малолетнике надлежни су за примену ва-
спитних налога од момента започињања кривичног поступка према мало-
летном учиниоцу кривичног дела. Ови субјекти одлучују од момента када је
јавни тужилац за малолетнике судији за малолетнике поднео захтев за по-
кретање припремног поступка.
У ставу 3. чл. 5. ЗОМУКД-а прописани су општи услови за примену ва-
спитног налога:
1) признање кривичног дела од стране малолетника и његов однос према
кривичном делу;
2) однос малолетног учиниоца према оштећеном.
ПРИЗНАЊЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ОД СТРАНЕ МАЛОЛЕТНИКА

И ЊЕГОВ ОДНОС ПРЕМА УЧИЊЕНОМ ДЕЛУ
Једна од основних претпоставки да санкције и друге мере које се примењују
на малолетне учиниоце кривичног дела остварују своју сврху јесте да мало-
летник схвати друштвену неприхватљивост сопственог понашања, да при-
хвати сопствену одговорност за дело које је учинио, што је битна основа ње-
говог одговорнијег понашања у будућности. У овом процесу, кључни

моменат према ЗОМУКД-у јесте признање кривичног дела од стране мало-
летника. Тужилац и судија за малолетнике одлучују о примени васпитних
налога и на основу процене спремности малолетника да испуњава један или
више васпитних налога. О спремности се може говорити само ако је мало-
летник признањем кривичног дела показао спремност да се суочи са својом
одговорношћу. У том смислу и треба схватити признање као општи и
основни услов за примену васпитног налога, различит од питања спремно-
сти малолетника да испуни један или више васпитних налога (Perić i dr. 2008,
стр. 163).
ОДНОС МАЛОЛЕТНОГ УЧИНИОЦА

КРИВИЧНОГ ДЕЛА ПРЕМА ОШТЕЋЕНОМ
Потенцирање односа малолетног учиниоца према оштећеном, као општег
услова за примену васпитног налога, има вишеструки значај. На овај начин
се иде у корак са савременим тенденцијама у кривичном праву да се посебна
пажња придаје заштити интереса жртве кривичног дела. Хуманији однос
друштва према малолетним делинквентима никако не искључује, већ на-
против, треба да потенцира обавезу малолетника да се у што већој мери ан-
гажује у анулирању штетних последица које је нанео жртви свога дела. То је
неопходна претпоставка успеха у процесу поправљања, васпитања и прева-
спитања малолетног делинквента. Може се закључити да целисходност при-
мене васпитних налога, решавања кривичних ствари изван редовне кривич-
не процедуре има смисла само ако малолетник искаже кајање што је својим
делом повредио друго лице, покаже спремност да се извини, да анулира
штетне последице и сл. То је саставни део препознавања неприхватљивости
свога понашања и суочавања са сопственом одговорношћу за учињено кри-
вично дело.
СВРХА ВАСПИТНИХ НАЛОГА

Према чл. 6. ЗОМУКД-а сврха васпитних налога је да се не покреће кривич-
ни поступак према малолетнику, или да се обустави поступак, односно да се
применом васпитног налога утиче на правилан развој малолетника и јачање
његове личне одговорности како убудуће не би чинио кривична дела
(Obretković, 1993, стр. 65).
Пратећи концепт кривичног законика, законодавац је и у ЗОМУКД-у
одредио не само сврху појединих санкција за малолетнике већ је прописао и

сврху васпитних налога. У оквиру одредбе чл. 6. као сврха васпитних налога
је: непокретање или обустављање кривичног поступка према малолетнику.
Међународни правни акти који се баве заштитом и поступањем са мало-
летним учиниоцима кривичних дела препоручују да се, када год је то могу-
ће, случајеви малолетних учинилаца решавају без формалне процедуре пред
надлежним судским органима (Пекиншко правило бр. 11. тачка 1), да се при-
меном диверзионог модела реакције друштва „скрене“ у другом, целисход-
нијем правцу (Obretković, 1993, стр. 66).
Бројна истраживања и релевантна статистика показују да малолетници у
највећем проценту врше лакша кривична дела. Та околност, уз свест о број-
ним штетним последицама које на малолетника оставља судска процедура,
један је од важних разлога што модерна законодавства превиђају могућност
да тужилац применом начела опортунитета кривичног гоњења одлучи да не
захтева покретање кривичног поступка за лакша кривична дела. У нашем си-
стему таква могућност прописана је у чл. 58. ст. 1. и ст. 3. ЗОМУКД-а. У фор-
малном смислу, ова могућност кореспондира и са препорукама међународ-
них правних аката и са општим духом протективности према малолетници-
ма, који је прихваћен у теорији, законодавству и пракси. Овај модел, који се
састоји у избегавања судског процесуирања, без примене додатних мера
према малолетном делинквенту, у литератури се означава као модел једно-
ставне диверзије. Њему се стављају озбиљне замерке које веома пластично
илуструје искуство Брисела, града у коме малолетници годишње изврше у
просеку око 11.000 кривичних дела. Само 20% буде процесуирано пред су-
дом, а 80%, углавном зато што су извршили багателна кривична дела, не
дођу пред суд, а изостане нека друга, адекватна реакција друштва. Такав
приступ критикован је са веома убедљивом аргументацијом да код малолет-
ника поспешује и развија неодговорност и осећај некажњивости, практично
погодује поврату, а код грађана повећава осећај несигурности. Са циљем да
се превазиђу негативне стране модела једноставне диверзије, уведен је си-
стем диверзије са интервенцијом у коме тужилац обуставља кривични по-
ступак у замену за извршење једне или више диверзионих мера (Шкулић,
Стевановић, 1999, стр 354) .
Наш законодавац прихватио је сложенији концепт диверзионог модела,
па у том смислу непокретање или обустављање кривичног поступка према
малолетнику није само по себи сврха васпитних налога. Смисао је сложени-
ји, присуство ових мера омогућава искључење судске процедуре управо да
би се применили васпитни налози као сврсисходнији начин реаговања пре-
ма одређеној категорији малолетних делинквената.

Сврсисходност се може посматрати како са становишта принципа еконо-
мичности тако и принципа легитимности. У првом случају избегава се нера-
ционално ангажовање, у крајњој линији, скупог и гломазног правосудног
државног апарата када то нема оправдања, с обзиром на то да су у питању
лакша кривична дела. Принцип легитимитета полази од начела да кривична
процедура и кривичне санкције треба да буду ултима ратио, односно да им
не треба прибегавати, ако се очекивани криминалнополитички циљеви
могу остварити изван репресивног система процедуре и санкција ((Шку-
лић, Стевановић, 1999, стр 354).
Непокретање или обустављање кривичног поступка представља специ-
фичну сврху васпитних налога, у том смислу су један од битних елемената
њиховог одређивања као мера суи генерис.
УТИЦАЈ НА ПРАВИЛАН РАЗВОЈ МАЛОЛЕТНИКА

Овом одредбом чл. 6. ЗОМУКД-а, сврха васпитних налога, без обзира на то
што нису део система санкција за малолетнике, интегрисана је у општу сврху
свих кривичних санкција прописану у чл. 4. КЗ Србије. Под одређеним
условима, васпитним налозима ефикасно се може деловати на сузбијање по-
вреда и угрожавања кривичним закоником заштићених индивидуалних и
општих добара. Ове мере, примењене на одређене категорије малолетника,
могу значајно допринети политици сузбијања криминалитета који врши
ова старосна категорија делинквената. Непокретање или обустављање кри-
вичног поступка треба стимулативно да делује на малолетника у правцу ње-
говог правилног развоја и јачања његове личне одговорности како не би до-
шло до поврата. У питању је специјално превентивни концепт у коме се
повезују позитивни учинци избегавања стигматизације коју изазива процес
пред судом и позитивни учинци примене конкретних мера у чијем среди-
шту је активно понашање малолетника. Законски концепт сврхе васпитних
налога, са одређивањем субјеката надлежних за њихову примену, одређива-
њем врсте и садржине појединих налога, као и институција и органа који ће
бити ангажовани на непосредној примени изречених васпитних налога,
представља солидан правни оквир за успешну имплементацију васпитних
налога у пракси.
ВРСТЕ ВАСПИТНИХ НАЛОГА

Према чл. 7. ЗОМУКД-а, васпитни налози су сврстани у пет категорија:

1) поравнање са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, ра-
дом или на неки други начин отклониле, у целини или делимично,
штетне последице дела. Ова мера присутна је у свим варијантама дивер-
зионог модела са интервенцијом, дакле његовог сложенијег облика. Те-
шко је замислити позитиван утицај на правилан развој малолетника и
јачање његове личне одговорности, а да изостане његов напор да се по-
равна са жртвом дела које је извршио, да не учини све што је могуће у
анулирању штетних последица учињеног дела. Спремност малолетни-
ка да прихвати одговорност за своје поступке почиње управо од спрем-
ности малолетника да се поравна са жртвом, да јој се извини и да у гра-
ницама могућег отклони штетне последице дела. Испуњење овог нало-
га омогућава да се у случајевима када је то целисходно, малолетник
суочи са особом коју је повредио својим делом, да схвати да је својим де-
лом нанео штету конкретној особи или особама, што може да има зна-
чајно дејство у правцу јачања његове одговорности како у будуће не би
вршио кривична дела. Модалитети поравнања су разноврсни, што је
позитивно у смислу избора најадекватнијег за конкретан случај. Како се
истиче, поравнање је заступљено у великом броју земаља и сматра се
можда највреднијом алтернативом у односу на репресивне кривичне
санкције (Perić, 2005, стр. 213);
2) редовно похађање школе или редовно одлажење на посао. Познато је
да редовно испуњавање школских и радних обавеза има значајан учи-
нак на јачање дисциплине, стварање радних навика, сужавање времен-
ског простора у коме је малолетник препуштен доколици, утицајима
неадекватног друштва, што су све фактори који повећавају ризик да до-
ђе до поврата. Укључивање у редовне токове образовног система у
оквиру којих постоји могућност стручног праћења малолетника од
стране школских педагога и психолога, значајно повећава ефикасност
деловања овог васпитног налога;
3) укључивање, без накнаде, у рад хуманитарних организација или посло-
ве социјалног, локалног или еколошког садржаја. У питању је мера која
је прихваћена и распрострањена у упоредном праву. Код малолетника
се потенцира њен едукативни карактер, а не пенални. У том смислу се и
препоручује примена оваквог налога у случајевима када се претпоста-
вља да ће на малолетника позитивно утицати ангажовање у одређеном
временском периоду на раду у појединим институцијама које се баве
хуманитарним и сличним пословима. У конкретним задужењима ма-
лолетник ће имати прилику да се ангажује у хуманитарним активности-

ма, на пословима заштите човекове околине или у доприносу друге вр-
сте социјалној и локалној заједници. Добро конципиране делатности
кроз које ће малолетник испуњавати овај налог, могу значајно да допри-
несу развијању поштовања малолетника према друштвеним вредности-
ма и јачању његовог осећања припадности и корисности локалној зајед-
ници и шире, а може позитивно да се одрази и на развијање осећања
самопоштовања које је веома значајно за младе људе;
4) подвргавање одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности
изазване употребом алкохолних пића и опојних дрога;
5) укључивање у појединачни или групни третман у одговарајућој здрав-
ственој установи или саветовалишту. Оба васпитна налога медицин-
ског су карактера и примењиваће се у случајевима када је потребно ле-
чењем и другим стручним медицинским третманом пружити помоћ
малолетнику и на тај начин отклонити неки од узрока који су утицали
на извршење кривичног дела. Као што је наведено, налоге медицинског
карактера може да примени само судија, односно веће за малолетнике.
Важно је нагласити да постоји могућност истовремене примене више ва-
спитних налога када се процени да је за остваривање сврхе пожељна њихова
комбинација.
ИЗБОР ВАСПИТНОГ НАЛОГА

У чл. 8. регулисано је неколико базичних питања, која су вези са избором ва-
спитних налога од стране надлежних субјеката. У ст. 1. се као руководећи
критеријум наводи да надлежни органи приликом избора васпитног налога
треба да се руководе интересима малолетника и интересима жртве учиње-
ног кривичног дела. Притом се као додатни критеријум наводи да се приме-
ном налога не омета школовање или запослење малолетника. Овај додатни
критеријум треба да обезбеди да се избегне ситуација да се евентуални пози-
тивни ефекти истовремено негативно одразе на нешто што је веома важно за
малолетника – да не прекида процес образовања или да не дође у ситуацију
да изгуби запослење услед примене васпитног налога. Одлука о избору ва-
спитних налога претпоставља поступак индивидуализације у коме се сагле-
дава конкретна ситуација малолетника, његове потребе, реалне могућности
да задовољи захтеве које налажу поједини налози како би се постигли макси-
мални позитивни учинци од примене ових мера. У вези са тим је и одредба
из ст. 3. која предвиђа да се и избор и примена васпитних налога обављају у

сарадњи са родитељима, усвојиоцем или стараоцем малолетника и надле-
жним органом старатељства. Сарадња ових лица треба да допринесе реал-
ном сагледавању могућности малолетника да испуни одговарајући налог,
стварању услова у његовом окружењу да му се у примени налога пружи аде-
кватна помоћ, контрола и др., као и да се сагледају све околности које могу
да помогну око адекватног решења за конкретног малолетника (Hadžović i
Babić, 1994, стр 112).
У ст. 2. одређено је да васпитни налог може да траје најдуже 6 месеци и да
у периоду који одреде надлежни органи, ако је то целисходно, може доћи до
замене уколико се закључи да је такво решење целисходније са аспекта оства-
рења сврхе ових мера. Такође, уколико је постигнута сврха, односно уколи-
ко малолетник испуни васпитни налог пре истека времена које му је одређе-
но, може доћи до укидања васпитног налога.
Увођење диверзионог модела и васпитних налога као битних елемената
који практично омогућавају скретање у правцу избегавања судске процеду-
ре, представља у многим случајевима целисходнији криминалнополитички
приступ сузбијању одређених појавних облика у којима се испољава крими-
налитет малолетника.
Основна претпоставка за „скретање“ поступка на вансудске токове јесте
постојање реално применљивих алтернатива судском поступку. У најширем
смислу то подразумева две основне претпоставке: прва (формална), да за-
кон пропише такву могућност и одреди органе који су надлежни да „скре-
ну“ ток поступка са редовног колосека и друга (материјална), да се одреди
тај нови правац, односно алтернативна решења, њихови конкретни садржа-
ји и субјекти који ће их применити, спроводити и контролисати. Тек када су
испуњене обе претпоставке, може се сматрати да законодавац поред редов-
ног, традиционалног поступка, који подразумева судску процедуру, афир-
мише и други модел поступања у кривичним стварима малолетника, дивер-
зиони модел.
Полазећи од ових карактеристика, можемо закључити да је основна сврха
васпитних налога у формалном смислу, да преко увођења диверзионог мо-
дела омогући да се према малолетнику не покрене кривични поступак, од-
носно да се кривични поступак који је већ започет обустави, а у материјал-
ном смислу, да се са терена кривичне реакције „скрене“ на подручје социјал-
не реакције, да се уместо кривичних санкција на малолетника примене
васпитни налози, као мере које су у конкретном случају целисходније.

СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ
Статистички подаци преузети су од Републичког завода за статистику Репу-
блике Србије из области Правосуђа: Малолетни учиниоци кривичних дела
у Републици Србији у периоду од 2012–2016. године (пријаве, оптужења и
осуде).
УКУПАН БРОЈ
ПРИМЕЊЕНО УКУПАН БРОЈ
ПОДНЕТИХ ПРЕДЛОГА
ГОДИНА УКУПНО ПРИЈАВА ВАСПИТНИХ НАЛОГА ОД ПРИМЕЊЕНИХ
ВЕЋУ ЗА ИЗРИЦАЊЕ
СТРАНЕ ТУЖИОЦА ВАСПИТНИХ НАЛОГА
САНКЦИЈЕ
2012 3913 106 2996 20

2013 3844 171 3300 34
2014 3110 176 2522 30
2015 3355 246 2535 78
2016 3643 241 2505 63
Табела 1:
Резултати показују да је у периоду од пет година против малолетника

било између 3.110–3.913 пријава примењено од стране тужиоца, а између
106–246 васпитних налога поднет предлог већу за изрицање санкције између
2.505–3.300 осуда, а изречено је од стране судија између 20–78 васпитних на-
лога.
Закључна разматрања са дискусијом

Малолетничко понашање слика је самог друштва и зато је главни индикатор
лошег стања у друштву управо асоцијално, антисоцијално и деликвентно
понашање малолетника. Имајући у виду наведено, друштво има веома ва-
жан задатак да успостави ефикасан правни систем и контролу над преступ-
ништвом малолетника и младих уопште, што је наравно изузетно тешко, а
поготово у случајевима када дође до ескалације деликвентног понашања.
Преваспитавање, васпитавање и стварање услова за правилан развој мало-
летника, укључујући и адекватно образовање и правилан однос према рад-
ним обавезама, чине специфичност криминалнополитичких циљева који се
настоје остварити сузбијањем малолетничког криминалитета. Превенција
има посебно значајну улогу када је у питању деликвентно понашање мало-

ГРАФИКОН 1.
летника, подразумева комплексан систем мера и радњи најразличитијих су-
бјеката и треба да буде остварена у сва три вида – као примарна, секундарна
и терцијарна, а посебно је значајно да буде заснована на бројним квалитет-
ним резултатима истраживања која су спроведена на овој популацији.
У сузбијању деликвентног понашања малолетника посебно је значајно из-
налажење решења ван кривичног поступка, што се постигло увођењем ва-
спитних налога као алтернативних мера у односу на вођење кривичног по-
ступка, чиме је проширена могућност примене диверзионог концепта.
Осим тога, васпитним налозима се води рачуна и о оштећеном, јер је актив-
ни учесник у реализацији неких васпитних налога, због чега се сматрају пр-
вим кораком у остваривању ресторативне правде. Веома је важно да се код
примене васпитних налога оствари циљ који се састоји од тога да малолет-
ник схвати недозвољеност свог понашања, да преузме за такво понашање од-
говорност и да се суочи са узроцима таквог понашања, као и да развије само-
контролу понашања.
Васпитним налозима се позитивно и ефикасно може утицати на адекватан
развој малолетног лица са циљем развијања личне одговорности за предузете
поступке у чему се огледа специјално превентивно дејство васпитних налога.
Увођење васпитних налога показатељ је значајног развоја приступа, метода и
техника поступања са малолетницима који одговарају њиховим потребама и
могућностима. За овај третман малолетника потребно је обезбедити стручан

и високо професионалан кадар који мора бити континуирано стручно обу-
чаван и оно што је посебно важно јесте потреба и неопходност за тимским ра-
дом стручњака. Примена васпитних налога великим делом је условљена по-
стојањем организоване и уређене међуинституционалне сарадње и ствара-
њем свих потребних и неопходних услова за њихову примену.
Кривични поступак често се фигуративно приказује као левак који је ши-
рок на врху, а узан на дну, чиме се жели указати на то да надлежним правосуд-
ним органима стоји на располагању читава лепеза могућности решавања кон-
кретног случаја и да одлучивање представља много више од тумачења и при-
мене правила на конкретан случај. Дискреционо одлучивање, односно
доношење одлука без формалних правила, подразумева и одлучивање у кон-
кретном случају о алтернативним правцима деловања, као што је примена
васпитних налога, наравно под условом да су испуњени потребни законски
услови за њихову примену. Васпитни налози могу се сматрати и својеврсним
видом пробације – методе поступања са преступницима. С обзиром на то да
пробација обухвата надзор и третман, овим се малолетнику пружа и нова
шанса и систематска помоћ у ресоцијализацији. Пробација је начин третма-
на у заједници, при коме се лице, односно малолетник не издваја из друштва,
већ остаје у средини у којој је до тада живео, а која му омогућава много веће
могућности нормализације односа са својом породицом и вршњацима. По
својим различитим облицима, пробација је веома еластична у својој приме-
ни, па су и резултати у ресоцијализацији деликвената утолико бољи што је тај
режим боље уклопљен у културне оквире и друштвену структуру дотичне зе-
мље. Статистички подаци говоре да је на основу укупног броја пријава и осу-
да, према врсти одлуке од стране тужиоца примењено 5,26 % васпитних нало-
га, а према врсти одлуке од стране судија изречено 1,63% васпитних налога.
To указује на адекватну примену васпитних налога како би позитивно утица-
ли на даљи развој малолетника и његово васпитање.
Banović B. i Joksić I. (2011). Diverzioni koncept reagovanja na kriminalitet maloletnika u
Srbiji: Reagovanja na kriminalitet maloletnika u Srbiji: zakonodavstvo i praksa. Niš:
Pravni fakultet.
Bugarski, T. D. (2015). Vaspitni nalozi kao diverzioni model. Novi Sad: Pravni fakultet.
Hadžović, Lj. i Babić, V. (1994). Zaštita maloletnih delikvenata – priručnik za primenu
vaspitnih mera pojačanog nadzora organa starateljstva. Beograd: Prosveta.
Ignjatović, Đ. (2014). Pravo izvršenje krivičnih sankcija. Beograd: Pravni fakultet.

Jerotić, V. (1974). Ličnost – njen razvoj i posledice. Beograd: Jugoslovenska revija za krimi-
nologiju i krivično pravo.
Mitrović, Lj. (2003). Vaspitne preporuke i njihova primjena u uporednom pravu. Banja
Luka: Fakultet pravnih nauka.
Obretković, M. (1993). Pravni status maloletnih prestupnika: između pravde i socijalne

zaštite. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Perić, O. (2005). Komentar Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivič-

no-pravnoj zaštiti maloletnih lica. Beograd: Službeni glasnik.
Perić, O., Milošević, N., Stevanović, I. (2008). Politika izricanja krivičnih sankcija prema
maloletnicima u Srbiji. Beograd: Službeni glasnik.
Popović, M. (1974). Organ starateljstva i krivičnopravni tretman maloletnika. Beograd:

Službeni glasnik.
Projekat. (2011). Podrška reformi maloletničkog pravosuđa – Unapređenje primene vaspit-

nih naloga. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
Radulović, Lj. (1999). Kriminalna politika. Beograd: Prosveta.
Radulović, Lj. (2012). Vaspitni nalozi – alternativa sankcijama za maloletnike. Kraguje-

vac: Pravni fakultet.
Rosenberger, R. (2011). Studija pravnog okvira i praktične primene diverzionih mera u

Austriji i Nemačkoj, Komparativna analiza i podsticaj za podršku reformi u Srbiji.
Beč: RR Press.
Soković. S. (2008). Izvršenje krivičnih sankcija, Kragujevac: Pravni fakultet
Stakić, Đ. (1991): Metodika rada sa maloletnim delikventima. Beograd: Službeni glasnik.
Škulić, M. i Stevanović, I. (1999). Maloletni delinkventi u Srbiji. Beograd: Izdavačka knji-

žarnica Gece Kona.
Veković, V. V. (2010). Sistem izvršenja krivičnih sankcija. Beograd: Pravni fakultet.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela, „Službeni glasnik RS“, broj 35–2012.
Zakon o socijalnoj zaštiti, „Službeni glasnik RS“, broj 24/2011.
Zovko, D. (1990). Izvršenje vaspitne mere upućivanja u disciplinski centar za maloletnike.

Beograd: Socijalni rad i socijalna zaštita.

ALEKSANDAR М. STEVANOVIĆ
Faculty of Law
VELJKO М. MARTINOVIĆ
University of Novi Sad
Faculty of Law
APPLICATION OF EDUCATIONAL ORDERS

AND THEIR INFLUENCE ON THE DEVELOPMENT OF JUVENILES
Summary
This paper discusses the application of educational orders and their influ-
ence on the further development of juveniles. Educational orders are exclusive-
ly reserved for minors. The law does not envisage any basis on which these
measures would apply to other categories of perpetrators, since they constitute
sui generis measures - by introducing alternative means to the criminal proceed-
ings. The aim of the paper is to interpret, on the basis of theoretical and profes-
sional literature, court practice, and the statistical data, the purpose of the ap-
plication and influence of the imposed educational orders on the further
development of minors and their specific personality characteristics and func-
tions. Statistical data were taken from Institute for Statistics of the Republic of
Serbia in the field of Justice: juvenile offenders committing Criminal Offenses
in the Republic of Serbia in the period from 2012 to 2016 (reports, charges,
and convictions).
The results show that for a period of five years there were from 3110 to 3913
cases reported to the prosecutor and from 106 to 246 educational orders issued,
whereas according to the requests submitted to the panel for pronouncing
sanctions there were from 2505 to 3300 convictions, and from 20 to 78 educa-
tional orders were issued by judges.
The data show that based on the total number of complaints and convic-
tions, according to the type of decision made by prosecutors, 5.26% education-
al orders were applied, and according to the type of decision made by judges,
1.63% educational orders were issued. It points to the adequate application of
educational orders in order to positively influence the further development of
minors and their upbringing.
Keywords: educational order; application; influence; development of a minor;
psychological aspect.

371.3::57
574.5(497.115)
ТАТЈАНА Р. ЈАКШИЋ1
Одсек за биологију
ОЛИВЕРА М. ПАПОВИЋ2
Одсек за биологију
МОГУЋИ АСПЕКТИ ПРИМЕНА БИОЦЕНОЛОШКИХ

ИСТРАЖИВАЊА АЛГИ И МАКРОФАУНЕ СЛИВА РЕКЕ
СИТНИЦЕ У МЕТОДИЦИ НАСТАВЕ БИОЛОГИЈЕ
У овом раду представљена су истраживања алголошке флоре и акватичне

макрофауне слива реке Ситнице са освртом на примену интердисципли-
нарности у методици наставе биологије, која се између осталог тумачи
као техника истраживања у смислу коришћења различитих могућности
којима се долази до резултата. Хидролошким проучавањима реке Сит-
нице највише су се бавили истраживачи: Лабус (1974, 1975, 1977/1978),
Плана (1974) и Цвијић (1911). Биолошка истраживања вршена су током
дужег временског периода, од средине прошлог века, a у новије време са
повременим прекидима услед безбедносних разлога. Ова истраживања
имала су флористички и фаунистички аспект, као и аспект биолошке
процене квалитета вода. Сакупљана је перифитонска алголошка флора
која расте на површини стена или крупнијих биљака и идентификована
је коришћењем одговарајућих кључева за детерминацију талофита. Ма-
крофауна је анализирана са узорака дна реке Ситнице и река притока, са
различитих подлога и идентификоване су коришћењем одговарајућих
кључева.
1 tatjana.jaksic@pr.ac.rs
2 olivera.papovic@pr.ac.rs
323
Живи свет акватичних екосистема рефлектује кумулативно и истовре-
мено дејство свих еколошких фактора при чему бентофауна представља
врло значајну компоненту. Организми фауне дна осетљиви су на промене
услова средине, па се састав и структура заједница макрозообентоса кори-
сте као показатељи стања акватичних екосистема, односно укључују се у
процену квалитета воде (Rosenberg & Resh, 1993).
Ретки су аутори који су се бавили истраживањем заједнице акватичних
зооценоза слива реке Ситнице попут: Живић и др. (2007, 2015), Протић,
(2012). Алголошким истраживањима бавили су се Kurteshi & al. (2008) и
Паповић (1999). Као резултат свих ових истраживања, познавање дистри-
буције појединих систематских група употпуњено је и може да се приме-
ни у непосредном чулном посматрању природних објеката и процеса
кроз конкретно учествовање студената у процесу припреме и извођења
истраживања.
Кључне речи: алголошка флора, акватична макрофауна, река Ситница.
УВОД
Подручје истраживања
Водно подручје Косова и Метохије обухвата слив реке Бели Дрим и делове
подсливова Западне Мораве и Јужне Мораве на територији АП Косово и
Метохија. Водном подручју Косово и Метохија прикључују се и подсливови
Плавске реке и реке Лепенац, односно део међународног водног подручја
реке Вардар, а налази се на територији АП Косово и Метохија. Слатковод-
ни акватични системи можда су најугроженији екосистеми на планети, јер
су уско повезани са људским насељима и снажно коришћени за вишеструку
намену: наводњавање, производњу електричне енергије и одлагање отпада.
Укључивање студената у истраживања која су у вези са стањем акватичних
екосистема веома је значајно за сазнајни процес и стварање целовите слике о
стању спољашњег окружења. На овај начин се однос студената према биоло-
шким садржајима, као што су мотивација, интерес, развој способности и
мишљења, развој струковног вокабулара употпуњују, а ефикасност настав-
них метода, методичких поступака, техника, ваљаност планова и програма
потврђују и учвршћују.
Река Ситница са својим одводним током представља сабиралиште готово
целокупне речне мреже Косовске котлине. То је главна, најдужа и водом нај-
богатија река, чијим се сливом одводњавају лабска депресија на североистоку
и дреничка на западу. Површина слива Ситнице захвата 2861 km2 или 26,27%
простора АП Косова и Метохије, више од ¼ њене територије (Лабус, 1974).
324 ТАТЈАНА Р. ЈАКШИЋ, ОЛИВЕРА М. ПАПОВИЋ

МОГУЋИ АСПЕКТИ ПРИМЕНА БИОЦЕНОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА АЛГИ…
У географској литератури наводе се различити речни потоци као извори-
ште Ситнице: бара Сазлија, Црнољевска река, Жеговац, североисточни крак
Неродимке, Топила, итд. Географске анализе показују да ова река нема је-
динствено извориште. Она настаје сабирањем планинских речица и потока
на јужном планинском ободу котлине, а даљим спајањем према низији наста-
ју две речице: Штимљанка са леве стране и Сазлија са десне стране. Ове речи-
це спајају се код села Рабовце и одатле заједно теку под именом Ситница до
улива у реку Ибар. Ако се узме највиши планински издан Ситнице, речица
Топила, онда њена укупна дужина износи 108,8 km. Поменути издан извире
на коти од 1280 m, а улив Ситнице у Ибар при коти од 497,2 m. У тим услови-
ма њен укупни пад износи 782,8 m, а релативни пад 7,2%. Од села Рабовце,
места формирања реке, њен укупни ток има дужину од 96 km, са изразито
ниским релативним падом од свега 0,70%. Ова одлика, као и морфо-хидро-
лошке карактеристике, деле ток Ситнице на горњи, средњи и доњи (Pllana,
1974).
Подручје на коме је развијен слив реке Ситнице карактерише сложена пе-
трохемијска грађа (Цвијић, 1911). Та сложеност огледа се у старости постан-
ка и хидролошким особинама стена. Преовлађују углавном глине, пескови,
пешчари и лапорци. Алувијални наноси око Ситнице и њених притока нај-
млађе су дилувијално алувијалне творевине. Старије геолошко порекло и
сложенији петрографски састав имају ободи котлине. Петрогеолошка по-
длога је у планинском делу водопропусна и таква њена природа условљава
брзо површинско отицање падавина. Тектонски поремећене и површински
распаднуте стене убрзавају процес спирања и повећавају нагиб рељефа, усло-
вљавајући бујичаст карактер водотокова. Рељеф има благе морфолошке ка-
рактеристике. Слив се углавном простире на надморској висини испод 1000
m, најчешће између 500–600 m (93%) и има равничарски карактер.
Разноврсност типова земљишта у вези је са матичним супстратом, као и
утицајем, за ово поднебље карактеристичних фактора, попут: климе, вегета-
ције, надморске висине, експозиције, површинске ерозије, итд. У равничар-
ском делу слива Ситнице и косовске депресије доминира смоница са раз-
ним варијантама оподзољавања и нешто мање гајњаче. Брдско-планински
део садржи полускелетна и скелетна земљишта.
Климу сливног подручја реке Ситнице одређују географски положај и
особине рељефа. На основу физичко-географских одлика у сливном по-
дручју реке могу се издвојити два климатска типа: планински са одликама
субалпске и алпске климе и котлински тип умерено-континенталног клима-
та. Доминира умерено-континентална клима, која према ободу Косовске
ТАТЈАНА Р. ЈАКШИЋ, ОЛИВЕРА М. ПАПОВИЋ 325

котлине прелази у субпланинску, а она у планинску. Подручје слива реке
Ситнице одликује се топлим и сувим летима и умерено хладним зимама са
изразитим колебањима у погледу температурних услова, плувиометриј-
ским режимом и интензитетом излучивања падавина.
Флористичке карактеристике слива Ситнице одражавају сложене одлике
и утицај природне геолошке основе, њених историјских промена и утицаја
антропогеног фактора. Косовска котлина, као једна геоморфолошка целина,
гради басен са знатним степеном изолованости. Иако се налази релативно
близу Јадранског мора (90 km ваздушне линије удаљености) и Егејског мора
(220 km), утицај медитеранске климе на формирање вегетације је занемар-
љив. Субмедитеранска вегетација јавља се на супротним странама планина
које чине јужни и западни обод Косовске котлине. Због тога су се у котлини
развили флорни елементи карактеристични за континенталне заједнице
(Krasnići, 1972). Низијски део Ситнице, дно и обод Косовске котлине, вегета-
цијски чине ораничне површине обрасле агрикултурним биљкама (житари-
цама, кукурузом, сунцокретом, итд.) и повртарским културама. Долином
реке пружају се необрадиве, запуштене ливаде и јаловине масовно прекриве-
не коровско-рудералним биљкама. За ова станишта типично је да су под ве-
ликим утицајем антропогеног фактора. Шумске састојине распрострањене
су по побрђима, брдима и планинама од 700 m надморске висине и навише.
Услед нерационалног и стихијског дејства антропогеног чиниоца, шумске са-
стојине веома су деградиране. Јанковић (1971) наводи да се на мањим висина-
ма налазе локалитети са очуваним шумским оазама, сладуново-церове шуме
(Quercus confertae-ceris) у јако деградираном стању, карактеристичним за брд-
ска подручја. Висински изворишни делови слива обрасли су шумама и па-
шњацима. Најчешће су то шуме мешовитог типа састављене од букве, граба,
леске, итд. Уз корито реке, са једне или обе стране, јављају се у појасу поједи-
начно дрвенасте форме, зељасте и коровско-рудералне биљке. Од дрвенастих
форми најчешће су: жбунаста врба (Salix alba L.), топола (Populus sp.), јова
(Alnus glutinosa L.), багрем (Robinia pseudoacatia L.), зова (Sambuscus nigra L.)
итд. На појединим местима срећу се водене биљке: жабља папрат (Veronica
aquatic L.), жути локвањ (Nymphea lutea L.), трска (Phragmithes communis
Cav.) итд.
Извори загађења реке Ситнице
Као главно сабиралиште водотокова Косовске котлине, река Ситница реци-

пијент је великих количина индустријских, комуналних и других отпадних

вода. Ниво загађености њене воде зависи од упослености капацитета инду-
стријских објеката у њеном водотоку.
Загађење Ситнице почиње у горњем току, од изворишта. Река Штимљан-
ка, као један изворишни крак Ситнице прима отпадне воде урбаних насеља
дуж њеног водотока. Други изворишни крак, бара Сазлија представља ко-
лектор отпадних вода индустријског и комуналног порекла града Урошевца
и његове околине. Код села Враголија у Ситницу улива се река Дреница, која
носи отпадне воде површинског угљенокопа „Белаћевац“. Индустријске и
комуналне воде града Приштине и околине испуштају се у реку Приштин-
ку, која се као таква се улива у Ситницу.
Отпадне воде ТЕ „Косово А“ и „Косово Б“ представљају највеће загађиваче
Ситнице. Ефлуенти ових термоелектрана потичу из процеса хемијске при-
преме воде, прања филтера, регенерације јоноизмењивача, одмуљавања ко-
тлова, рециркулационих система хлађења и одржавања погона, као и од оста-
лих пратећих објеката. Системом отворених канала ове воде одводе се до ре-
ке.
У доњем току река прима бројне, али количински мање ефлуенте, који по-
тичу углавном од урбаних насеља. То су комуналне отпадне воде оптерећене
органским материјама. У близини Косовске Митровице, Ситница је прима-
ла и ефлуенте појединих постројења РХМК „Трепча“, међу којима су посебно
значајни они из фабрике „Суперфосфата“. Целом дужином тока Ситнице,
као одраз људске немарности, појединачно или у виду мањих депонија наба-
цани су остаци пластике, гумене и лимене амбалаже, као и остаци или делови
животињског порекла из околних приватних кланица и насеља.
Значај алголошке флоре и акватичне макрофауне

у праћењу стања акватичних биотопа
Перифитон представља мешавину алги, бактерија и гљива које расту на сте-
нама, потопљеним стаблима, деловима макрофита и структурама које је чо-
век изградио у текућим водама (Rutherford & Cuddy, 2005). Врло је значајан
извор хране као примарни продуцент у основи ланаца исхране и даје пози-
тиван допринос функционисању екосистема. Такође, може у извесним слу-
чајевима да има негативан утицај на естетику, као и здравље екосистема
услед прекомерне биомасе и/или његов метаболизам доводи до дневне
флуктуације рН вредности и концентрације раствореног кисеоника (Ru-
therford & Cuddy, 2005).
Акватични организми могу да буду показатељи својстава животне среди-
не. Обично се користе у праћењу квалитета вода, а најчешће у области са-

пробности (Sladeček & Sládečkova, 1993). Сапробност описује утицаје садр-
жаја разградивих органских материја под утицајем микробиолошке деком-
позиције. Уобичајени процеси еутрофикације, загађивања, деградације и
аутопурификације могу бити угрожени или уништени услед токсичних, ра-
диохемијских, или неких физичких фактора који делују на сапробност. Био-
лошки индикатори омогућавају нам да одредимо индивидуалне сапробне
нивое помоћу микроскопских анализа (Sladeček & Sládečkova, 1993).
Перифитон се изузетно добро користи у процени квалитета воде код бр-
зотекућих река јер је увек присутан и веома се лако узрокује стругањем са по-
топљених супстрата (камен), или потапањем вештачких подлога (стакло,
плексиглас). Силикатне алге представљају најбоље биоиндикаторе јер нам
дају информације о биолошком интегритету екосистема, али и о факторима
који могу да изазову промене у екосистему.
Фауна дна, као важна компонента акватичних биоценоза, а посебно ма-
кроинвертебрати, појединачно или као заједница имају особине које сврста-
вају ову групу организама у добре индикаторе за детекцију услова у екоси-
стему. Ова фауна живи на или у супстрату, где је бројна и лако се сакупља.
Такође, има снажну реакцију на загађење и показује широк степен толеран-
ције према различитим полутантима. Обично остаје у ограниченом просто-
ру услед слабе мобилности и преференције према станишту; не приступа
масовним и брзим миграцијама при наступању неповољних услова живот-
не средине. Зато је континуирано подвргнута утицајима окружења у току
целог животног циклуса, који може да траје неколико месеци или година.
Добрим познавањем и анализом структуре заједнице фауне дна може се
констатовати вишегодишње стање услова у неком хидроекосистему. Њен
значај повећава и чињеница да у ланцу исхране заузима интермедијални
трофички степен (Живић, 2015).
Диверзитет макрофауне у корелацији је са стањем у екосистему, при чему
сваки члан заузима део бентосне заједнице и адаптацијом га најефикасније ко-
ристи за одржавање животног циклуса. Биолошка анализа ове фауне даје
пресек еколошког стања и степена деградације екосистема. Проучавањем
екологије појединих врста бентосних макроинвертебрата почетком двадесе-
тог века, дошло се до сазнања да је њихова дистрибуција у тесној вези са фак-
торима средине (Steinmann, 1907). Крајем двадесетог века интензивирано је
проучавање и примена ове фауне у детекцији стања акватичних екосистема.
Од посебног значаја је студија Hart & al. (1974), који разматрају екологију
слатководних инвертебрата са аспекта загађења и деградације водених екоси-
стема. Истовремено у светској зоолошкој литератури појављују се бројни ра-

дови који утврђују просторне и временске карактеристике и степен деграда-
ције акватичних екосистема са различитих аспеката. Користе се индивидуал-
ни организми, популације, биомаса, ансамбл квалитативно-квантитативног
састава, структура, развиће, трофички степен и друге биолошке карактери-
стике бентосних инвертебрата са наглашеном применом информационих и
статистичких метода.
ЦИЉ РАДА
Појам диверзитета или разноврсности одавно се користио у екологији и
биогеографији као показатељ броја врста унутар једне заједнице, као и еко-
лошких и флористичко-фаунистичких односа у неком екосистему или био-
географској јединици. Наиме, још од времена великих истраживања живог
света у прошлом веку, научнике је интересовало због чега су неки делови Зе-
мље богатији врстама у односу на друге и због чега постоје необично велике
разлике у саставу флоре и фауне различитих географских области. Радовић
(2011) наглашава да се ова фундаментална питања непосредно односе на ди-
верзитет живог света, али се упркос директној повезаности не може поста-
вити једноставан знак једнакости између појмова диверзитет у еколо-
шко-биогеографском погледу и општег појма биодиверзитет.
Више аутора бавило се истраживањем заједнице акватичних зооценоза
слива реке Ситнице: Живић и др. (2007, 2015), Протић, (2012). Алголошким
истраживањима бавили су се Урошевић (1989), Kurteshi & al. (2008) и Папо-
вић (1999). Циљ овог рада јесте да се обједињено презентује хидроценоло-
шки аспект досадашњих истраживања алгалне флоре и акватичне макрофау-
не слива реке Ситнице ради бољег познавања дистрибуције ових биоло-
шких група и општем познавању регионалне лимнологије у Србији. Такође,
сматрамо да се оваквим приступом отвора могућност мултидисциплинар-
ним истраживањима са више аспеката.
Приказана доступна истраживања обухватају флористичко-фаунистич-
ки, квалитативно-квантитативни аспект, сапробност и коришћење индекса
диверзитета са циљем биолошке процене квалитета воде. Резултати савре-
мених биоценолошких истраживања, нарочито типолошких и компаратив-
них природњачких истраживања, све више указују на значајну правилност и
повезаност између различитих абиотских и биолошких чинилаца са саста-
вом и сложеношћу биоценоза.
Такође, циљ рада је да се путем мотивације и укључивања студената у ра-
зличите етапе биоценолошких истраживања прошири њихово знање из ове

области, подстакне способност доношења закључака и формирање ставова
као менталног стања спремности на предмете и ситуације са којима се срећу,
као и усвајање нових система појмова.
МЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА
Теренска испитивања Ситнице, њених већих притока и Ибра вршена су се-
зонски –тромесечно, на укупно 20 локалитета. Испитиван је цео водоток
(горњи, средњи и доњи део) обухватом места где се река загађује, као и тачака
пре непосредног улива ефлуената. За анализу силикатних алги – Bacillario-
phyta примењивана је метода по Braune & al. (1972), док су алге осталих раз-
дела одређиване директно из узорка у фиксираном стању. Детерминација
таксона вршена је уз помоћ одговарајућих приручника и кључева за детерми-
нацију.
Индикатори сапробности воде утврђени су према Сладечеку (1973). Ин-
декс сапробности „S“ одређен је према Пантл-Бак-у (Pantle-Buck, 1955), пре-
ма формули: S – индекс сапробности; h – релативна бројност (1,3,5) – учеста-
лост; s – сапробна вредност.
На основу израчунатог индекса сапробности врши се одређивање сапроб-

ног ступња према табели:
ОБИМ S САПРОБНИ СТУПАЊ ОЗНАКА КЛАСА БОНИТЕТА

0,00−0,50 ксеносапробност x
0,51−1,50 олигосапробност o I
1,51−2,50 бетамезосапробност β II
2,51−3,50 алфамезосапробност α III
3,51−4,50 полисапробност p IV
За потребе истраживања макрофауне дна или макрозообентоса укупно је

обрађено 160 узорака, прикупљених мрежом по Сурберу (Surber), површи-
не 1200 cm2. Материјал је конзервиран у 4% раствору формалина и након ла-
бораторијског сортирања издвојен и идентификован коришћењем одгова-
рајућих кључева.

Коришћење и обједињавање фаунистичких и флористичких
резултата истраживања, као и литературних података
Свој допринос овом раду дали су студенти четврте године Одсека за биоло-
гију на Природно-математичком факултету, који су директно укључени у
истраживања кроз изучавање доступне литературе, теренско истраживање,
прикупљање узорака и др. Избор проблема истраживања, израда пројекта
истраживања, формирање узорка, планирање задатака и елаборација дефи-
нисани су у сарадњи са ауторима. У ту сврху, пред њима су постављени: ма-
теријално-сазнајни, формално развојни и васпитни задаци у односу на фор-
мирање њиховог научног погледа на свет.
РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА
Алголошка анализа флоре реке ситнице и притока
Стање хидросфере, загађеност вода и конкретна и потенцијална угроженост
од све већег броја полутаната изражених код текућица, које су означене као
мале реке и које због малог капацитета и ограничене моћи самопречишћава-
ња трпе знатне, деструктивне промене, све више су светски проблем. Чиње-
ница да свега 0,52% хидросфере чине копнене (стајаће и текуће) воде указује
на то да је вода стратегијска преокупација савременог човечанства.
Динамичне категорије речних екосистема теже стабилности, односно по-
стојаности у смислу равнотеже структурне разноврсности. Многи водото-
кови, какав је и косовска река Ситница, не успевају да одрже ту врсту посто-
јаности и стабилности због мноштва како органских тако и анорганских по-
лутаната који у њих доспевају.
Из наведеног проистиче потреба за упознавањем и перманентним истра-
живањем речних екосистема и животних заједница које их насељавају, као и
свих промена које се односе на квалитет воде.
Комплексна алгална својства као што су индикаторска и њихово распро-
страњење и улога коју имају у природи, а пре свега примарни продуценти
органске материје, обезбеђују им посебно место у научно-истраживачким
планирањима.
Бентосне алге могу уз остале хидробионте бити добар индикатор наста-
лих промена у екосистему река и послужити сагледавању општег стања и бо-
нитета воде. Сапробиолошка проучавања (Лаушевић, 1993; Обушковић,
1984, 1994; Урошевић, 1995; Цвијан, 1993) употпуњују сапробни систем, омо-
гућују корекције већ постојећих листа индикаторских врста и уопште до-
приносе објективнијој оцени бонитета вода.

Наш рад би из разлога недовољне проучености (таксономске, биоцено-
тичке, индикаторске, фаунистичке) за косметске прилике значајног слива
Ситнице, где је вршена парцијална алголошка, бактериолошка и сапробио-
лошка анализа, а према доступним публикованим радовима (Маlоsеја & Gе-
cај 1984; Plakolli, 1982; Urošević, 1989), могао имати значај иницијације перма-
нентног мултидисциплинарног потенцирања истраживачког ангажмана.
Подсећамо на стратегију управљања водама на територији Републике Ср-
бије до 2034. године из Службеног гласника РС, бр. 3/2017. У оквиру страте-
гије АП Косово и Метохија третирана је само у деловима који се односе на
природне карактеристике, односно у областима за које су постојали подаци
из ранијег периода.
Резултати истраживања обраштајних алги сливног подручја Ситнице,
утврђени састав, динамика, као и таксономска разноврсност заједница фи-
тобентоса у затеченим хидрохемијским условима указују на подручје у коме
су се животне активности присутних биоценоза интензивно одвијале. На
то, пре свега, указује утврђено флорно, и вегетацијско обиље (515 таксона из
оквира 6 раздела).
Костур фитобентосне заједнице чинили су представници Bacillariophyta,
Chlorophyta, Euglenophyta и Cyanophyta. Учешће представника раздела
Chrysophyta i Xanthophyta било је далеко најмање. Представници Bacillario-
phyta заступљени су са 273 таксона. Поједини таксони као што су Cyclotella
bodanica (Eulenst), Synedra ulna (Nitzsch), Surirella ovate (Kütz), Gomphone-
ma parvulum (Kütz), Surirella ovata (Kütz) присутни су на целом подручју
истраживања. Такође, били су бројни представници родова Pinnularia,
Nitzschia, Navicula, Gyrosigma, Diatoma anceps, Cymbella, Cocconeis, Am-
phora и Achnanthes различитих сапробних вредности.
Од укупног броја идентификованих таксона 37% карактеришу се као ин-
дикатори биолошког квалитета воде.
На локалитетима водотока Ситнице без притока утврђен је 301 таксон са
79 таксона аутохтоне флоре за дати истраживани период. Индекс сапробно-
сти варирао је у току испитиваних сезона, као и дуж испитиваног подручја.
Структура индикаторских врста била је разноврсна (Табела 1). Утврђени
су индикатори свих сапробних ступњева (ксеносапробни, олигосапробни,
бетамезосапробни, алфамезосапробни, полисапробни).
Резултати сапробиолошке анализе фитобентоса показују да је вода слив-
ног подручја Ситнице у нашем истраживаном периоду била умерено загађе-
на и углавном припадала другој класи бонитета. Евидентно је сезонско вари-
рање сапробних прилика у водама истраживаног сливног подручја, које су

узроковане променама физичко-хемијских фактора, пре свега водостаја, као
и неповољним утицајем индустријских отпадних вода.
ЛОК. МАЈ ЈУЛИ ОКТОБАР ЈАНУАР

x o b a p x o b a p x o b a p x o b a p
1. 3 8 10 3 - - - - - - - - - - - 3 3 11 2 -
2. 2 13 16 6 2 1 3 2 1 - 2 6 27 9 1 6 7 18 6 -
3. 2 5 10 3 - 2 5 15 4 2 2 3 14 5 - 4 9 20 3 -
4. 1 7 11 2 - - 3 23 4 - - 5 16 5 - 1 5 16 6 -
5. 2 5 7 1 - - 4 10 3 1 2 7 8 3 - 1 6 11 3 -
6. 2 6 15 4 - - 7 20 10 - - 5 12 4 - 1 4 19 4 -
7. 1 6 18 3 - - 4 9 3 - 1 3 14 4 - 2 2 14 2 -
8. - 7 21 4 - - 5 21 6 1 1 6 20 4 - 1 5 13 5 -
9. 1 3 5 3 - - - - - - 2 2 4 3 - - 1 4 3 -
10. - 5 12 3 - - 2 1 1 - 1 2 8 4 2 1 1 - 2 1
11. 1 6 13 5 1 - - 13 6 2 - 5 15 5 - 1 3 6 3 1
12. - 7 12 3 3 - 4 15 7 2 1 1 9 1 - 1 8 19 - -
13. 1 8 17 3 - - 1 10 4 1 - 2 11 3 1 2 2 14 4 1
14. 2 7 15 2 - - 6 16 4 - 4 9 26 4 - 4 4 19 5 -
15. 1 7 20 3 1 2 5 22 7 - - 7 16 4 - 3 6 16 5 1
16. 1 6 20 4 - - 4 17 7 2 1 7 21 6 - 2 3 11 4 -
17. 2 7 18 3 - - 3 17 6 1 - 8 22 6 - 3 4 17 2 1
18. 1 6 16 5 - 1 5 19 4 - 2 7 22 4 - - 4 14 5 -
19. 4 8 13 4 - 2 5 21 7 1 1 8 20 3 - 5 10 27 3 1
20. 4 6 21 4 - 2 4 18 7 1 - 4 13 2 - 2 3 15 4 -
укупно
125
280
269
298
273
28
67
10
70
91
14
20
97
79
40
87
69
7
Табела 1: Укупна бројчана заступљеност врста индикатора

према сапробном ступњуa

a Легенда: 1) Гадимка; 2) Сазлија; 3) Штимљанка; 4) Ситница на уласку у Липљан;

5) Јањевка; 6) Ситница након улива Јањевке; 7) Ситница код Враголије;
8) Дреница; 9) Грачанка; 10) Приштевка; 11) Ситница код Доброг Села;
12) Ситница код Црквене Водице; 13) Ситница код Прилужја; 14) Лаб;
15) Ситница код Недаковца; 16) Ситница код Вучитрна; 17) Ситница код места
Кичићи; 18) Ситница пре улива у Ибар; 19) Ибар у К. Митровици; 20) Ибар
након улива Ситнице.
x- ксеносапробни; o-олигосапробни; ?-бетамезосапробни; ?-алфамезосапробни;
p- полисапробни.
Анализа акватичне макрофауне слива реке ситнице
Истраживања речних екосистема Косова и Метохије са зооценолошког и

фаунистичког аспекта започета су тридесетих година прошлог века (Кара-
ман, 1929). Каснија проучавања мањег су обима и обухватала су испитивања
појединих врста или животињских група (Dauti, 1983; Јанковић, 1967; Кара-
ман, 1967; Милетић, 1983; Shukriu, 1979; Шапкарев, 1975) приказом ценоло-
шке анализе фауна дна макроинвертебрата у сливу реке Ситнице са посеб-
ним освртом на квалитет средине истраживаних екосистема.
Анализа насеља макрофауне инвертебрата бентоса Ситнице указује на це-
нотичку разноликост група и врста, динамику абунданције популација, про-
сторну и временску промену квалитативно-квантитативног састава, који се
сукцесивно смењује у лонгитудиналној зоналности реке. На испитиваним уз-
дужним профилима реке формирале су се заједнице макроинвертебрата за-
висне од промена еколошких услова. Ове разлике у саставу и структури насе-
ља макрозообентоса последица су селективности еколошких услова на поје-
диним локалитетима. На већини испитиваних локалитета констатована је
појава две животињске групе: Oligochaeta и Chironomidae, док се остале гру-
пе јављају на неколико, или само на једном локалитету. Живић (2015) нагла-
шава да групе Oligochaeta, присутне у 90,4% узорка и Chironomidae са 86,5%
присутности дају обележје фауни макрозообентоса слива Ситнице. Масовна
појава еутрофних врста Oligochaeta и толерантних Chironomidae значајан је
показатељ поремећаја животних услова у екосистему (Milbrink, 1983). Сма-
тра се да велика бројност индивидуа из ових група има пионирски значај за
поновно насељавање и развој хетерогене фауне на оним деловима водотока
где је она елиминисана и уништена ерозијом животне средине.
Укупно је утврђено присуство 178 таксона макроинвертебрата у реци
Ситници и њеним притокама, од којих 64,3% представљају индикаторске
врсте. Од тога 68 врста индикатори су слабијег загађења (о + ß), а 31 врста ја-

чег загађења (α + р). Просечна вредност сапробиолошког индекса, која је из-
носила је 2,86, указује на то да је вода била III класе квалитета, са тенденцијом
ка IV класи у летњим месецима.
Највећи број таксона, 50 или 32% свих таксона припада групи Diptera и
фамилији Chironimidae. Од укупно 15 утврђених фамилија из групе Diptera
(двокрилци), фамилија Chironimidae представљена је са 24 таксона.
Друга по значају је група Oligochaeta са укупно 28 таксона или 18,2% свр-
станих у пет фамилија. Најбројнија је била фамилија Tubuficidae са укупно
14 таксона, док је фамилија Naididae била представљена са 8 таксона.
Поред равномерне дистрибуције у времену и простору, високим процен-
том доминантности одликовале су се следеће врсте: Limnodrilus hoffmeisteri
Clap, L. udecemianus Clap, Asselus aquaticus Rac., Tubifex tubifex Muller, Me-
sovelia furcata Mulsant-Rey, Ophidonais serpentinum Muller и др. Можемо за-
кључити да су ове врсте водеће у заједници макрозообентоса и да доминирају
на појединим локалитетима у одређеном периоду. Остале врсте биле су ма-
ње-више равномерно распоређене у временској и просторној дистрибуцији.
Студенти укључени у истраживање стекли су нова знања о разноврсности
и распрострањености живих организама, њиховим узајамним односима и
односима према специфичностима акватичне животне средине, степену
угрожености слива реке Ситнице антропогеним активностима, као и кори-
шћењу одређених биолошких организама са циљем процене стања околине.
Значај оваквог методолошког приступа истраживању у настави биологије
истичу наши познати аутори који наглашавају да овакав приступ у настави
биологије развија креативно-стваралачко знање као највиши ниво знања
(Станисављевић и Радоњић, 2009).
Закључак
У стаништима где постоји читав спектар микростаништа и где сапробитет
није доминантан еколошки фактор, долази до изражаја ековалентност врста
индикатора према другим еколошким факторима, као нпр. температури
воде, количини раствореног кисеоника, количини и саставу растворених
соли и друго. Да би се могле поредити сапробне прилике на појединим ло-
калитетима са еколошким факторима, истичемо оне утврђене вредности
фактора који су имали утицаја на састав биоценоза у условима сапробности
алохтоног и аутохтоног порекла. Затечено стање бонитета и бројност таксо-
на може се тумачити и смањеним приливом ефлуената због престанка рада
неких привредних загађивача.

Истраживања треба наставити да би се добили што поузданији подаци о
утицају ефлуената на алге и друге акватичне организме реципијента кроз
дужи временски период. Неопходно је усмерити испитивања у правцу де-
тектовања загађивача, контроле испуштања ефлуентних вода, као и примене
мера еколошког инжењеринга.
С обзиром на значај који има за дати регион централна и највећа косовска
река, наглашавамо као императив њену адекватну заштиту.
На основу остварених резултата истраживања намеће се закључак да ра-
звој схватања студената у оваквој врсти научног истраживања доприноси
унапређењу биоценотичког методичког правца у настави биологије, који се
базира на главној улози биоценозе у објашњавању природних процеса.
Valjarević, A., Radovanović, D., Srećković-Batoćanin, D., Ivanović, R. (2015). Generali-
zation of the Sitnica River Drainage System with Potential Pollution of Tributaries.
Underground Mining Engineering, 26, 43–54.
Dauti, E. (1983). Distribucija vrsta Plecoptera u uzdužnom profilu reke Nerodimke.
Zbornik radova Prirodno-matematičkog fakulteta, 9, 227–234.
Živić, V. N., Miljanović, B., Kostov, V. (2007). Diversity and dominance of taxa of Oli-
gochaeta association in the catchment area of river Sitnica. In: Anonymous (Еd.),
Proceedings: III Congress of ecologists of Macedonia with international participation
(13–16). Struga: Macedonian Ecological Society.
Живић, Н. (2015). Одлике макрофауне инвертебрата са посебним освртом на фауну
Oligochaeta у екосистемима под утицајем енергетског комплекса ТЕ „Обилић“.
Косовска Митровица: Природно-математички факултет.
Јанковић, М. (1967). Лимнолошке карактеристике реке Батлаве пре подизања
бране. Екологија, 2 (1–2), 33–49.
Јанковић, М. (1971). Фитоекологија: са основама фитоценологије и прегледом типова
вегетације на земљи. Београд: Научна књига.
Karaman, M. (1967). Branchibdellidae Jugoslavie (Annelida: Clitellata). Zbornik Filozof-
skog fakulteta – Priština, IV, 39–64.
Karaman, S. (1929). Die Potamobiiden Jugoslaviens. Zem. Muzeja u Bosni i Hercegovini,
XLI (1), 147–150.
Krasnići, F. D. (1972). Šumska vegetacija brdskog regiona Kosova. Priština: Zajednica na-
učnih ustanova Kosova.
Kurteshi, K., Vehapi, I., Gecaj, A., Millaku, F., Ismajli, M. Amiti, S. (2008). Periphyton
bioindicators in the Sitnica river (Kosovo). Annales: Series historia nauralis, 18 (2),
265–270.
Лабус, Д. (1974). Ситница-прилог хидролошком проучавању Косова. (Одбрањена
магистарска теза). Београд: ПМФ.

Лабус, Д. (1975). Водни биланс слива Ситнице. Зборник радова ПМФ Универзите-
та у Приштини, 3, 49–64.
Лабус, Д. (1977/1978). Водопривредни проблеми у сливу Ситнице. Зборник радова
ПМФ у Приштини, 5, 317–334.
Laušević, R. (1993). Floristical composition of algae in the Samokovska stream. Arch. Bi-
ol. Sci., 45 (3–4), 125–136.
Maloseja, Ž. & Gecaj, А. (1983). Algological investigations of the river Sitnica from Kuz-
min to Velika reka. Acta biol. med., 8, 19–23.
Milbrink, G. (1983). An approved environmental index based on relative abundance of
Oligochaeta species. Hydrobiologia, 102, 89–97.
Miletić, S., Bejtullahu, B., Beqiri, Sh. (1983). Saprobiološko određivanje fito i zooplankto-
na recipijenata Ibra i Sitnice. Simpozijum o stanju, zaštiti i unapređivanju čovekove sre-
dine na teritoriji SAP Kosovo. Pokrajinski Zavod za zaštitu prirode. Zvečan. 26–28.
Обушковић Д. Љ. (1984). Сапробиолошке карактеристике у екосистемима
текућих вода. (Одбрањена докторска дисертација). Београд: ПМФ.
Pantle, R. & Buck, H. (1955). Die Bioligische Uberwaschung der Gewasser und die
darstellung der Ergebnisse – Gas und Wasserfach, 96, 604.
Паповић, О. (1999). Сезонска динамика обраштајних алги у хидрохемијским
условима Ситнице, притока и Ибра. (Одбрањена магистарска теза). Приштина:
ПМФ.
Плана, Р. (1974). Хидрографски приказ слива Ситнице. Зборник радова ПМФ-а, 2,
177–192.
Plakolli, M. (1982). Mikroflora otpadnih voda REHM „Kosovo“ u Obiliću i njena uloga
u razgradnji fenola. (Одбрањена докторска дисертација). Priština: PMF.
Радовић, И. (2011). Међународна декада биодиверзитета УН (2011–2020) и одрживи
развој. У: В. Павловић (прир.), Универзитет и одрживи развој (31–63). Београд:
Факултет политичких наука и Центар за еколошку политику и одрживи развој.
Protić, Lj. i Živić, N. (2012). Water bugs (Heteroptera) in the catchment area of River Sit-
nica (Serbia). Acta Entomologica Serbica, 17 (1/2), 29–37.
Rosenberg, D. M. & Resh, V. H. (1993). Freshwater biomonitoring and benthic macro-
invertebrates. New York: Chapman and Hall.
Rutherford, J. C. & Cuddy, S. M. (2005). Modelling periphyton biomass, photosynthesis
and respiration in streams. Canbera: CSIRO.
Sladeček, V. i Sládečkova, A. (1993). Hlìstice (Nematoda) ve vodárenských provozech.
Sbornìk semináře Aktuálni otázky vodárenské biologie, 134–141.
Sladeček, V. (1973). System of Water Quality from the Biological Point of View. Archiv
fuer. Hydrobiologie. Beheft. 7, 114-137.
Станисављевић, Ј. и Радоњић, С. (2009). Методика наставе биологије. Београд:
Биолошки факултет.
Steinmann, P. (1907). Die Tinvelt der Gebirgsbacheeine Faunistich-Biologische Studie.
Ann. Biol. Lacustre, 2, 30–164.

Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine (Sl. glasnik
RS, br. 3/2017.)
Shukriu, A. (1979). Ekološka uvjetnost i zonalni raspored makrozoobentosa u rijeci Pri-
zrenska Bistrica. Đakovica: Viša pedagoška škola.
Урошевић, В., Марковић, Р., Паповић, О., Сретић, Љ. (1995). Обраштајне алге у
хидрохемијским условима Ибра код Рибарића. Универзитетска мисао
природне науке, 2, 33-38.
Urošević, V. (1989). Suplement to the study of the algae of the rivers Sitnica. Acta biol.
med., 14, 117–127. Priština.
Hart, C. & Fuller, S. (1974). Pollution Ecology of Freshwater Invertebrates. New York,
London: Academic Press.
Цвијан, М. и Лаушевић, Р. (1993). Сапробиолошка анализа реке Лугомир уз помоћ
алги као биоиндикатора. Гласник института за ботанику и ботаничке баште
Универзитета у Београду, XXIV–XXV, 115–127.
Цвијић, Ј. (1911). Основи за географију и геологију Македоније и Старе Србије, III.
Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.
Šapkarev, J. (1975). Contribution to the knowledge the earthworms (Lumbricidae) and
leeches (Hirudinea) of Kosovo,Yugoslavia. Annuaire de la Faculté des Sciences de
l’Université de Skopje, 27, 39–54.
TATJANA R. JAKŠIĆ
Faculty of Sciences and Mathematics, Department for Biology
OLIVERA M. PAPOVIĆ
Faculty of Sciences and Mathematics, Department for Biology
POSSIBLE APPLICATION ASPECTS OF BIOCENOLOGICAL RESEARCH

OF ALGAE AND MACROFAUNA OF THE SITNICA RIVER
IN THE METHODOLOGY OF TEACHING BIOLOGY
Summary
The Sitnica River represents the collector of almost entire river network of
the Kosovo basin. It is the main, longest, and the richest river flow, whose basin
is drained by the Lab’s depression in the northeast and the Drenica’s in the
west. The area of the Sitnica basin covers 2861 km2 or 26.27% of the territory of
AP Kosovo and Metohija, covering more than ¼ of its territory (Labus, 1974).

As the main collection of watercourses from the Kosovo basin, Sitnica River
is the recipient of large quantities of industrial, urban, and other waste waters.
The level of contamination depends on the utilization of the industrial capaci-
ty in its watercourse.
Several authors researched aquatic zoocenosis of the Sitnica River basin,
such as Protić (2012) and Živić & al. (2003, 2007). Algological research was car-
ried out by Kurteshi & al. (2008), Papović (1999). As a result of these studies,
knowledge of the distribution of certain systematic groups has been comple-
mented and can be applied in immediate sensory observation of natural objects
and processes through student participation in the preparation and realization
of the research study.
This paper presents research into the algological flora and aquatic macrofau-
na of the Sitnica River basin, with an emphasis on the interdisciplinary applica-
tion in the the methodology of teaching biology, which is interpreted as a re-
search technique in terms of using different possibilities to obtain results.
Hydrological studies of the Sitnica River were mostly done by Labus (1974,
1975, 1977/1978), Cvijić (1911), and Plana (1974). Biological studies have been car-
ried out over a long period of time, since the middle of the last century, with oc-
casional interruptions due to safety reasons. These studies have had a floristic
and faunal aspect, as well as the biological assessment of water quality. A peri-
phytic algological flora that grows on the rock surface and on macrophyta
plants was collected and identified using appropriate keys. The brunt of phyto-
benthos communities was characterised by representatives of Bacillariophyte,
Chlorophyte, Euglenophyte, and Cyanophyte. Participation of Chrysophyte
and Xanthophyte's representatives was far less. At the sites of the Sitnica River,
without tributaries, 301 taxa with 79 taxa of autochthonous flora were identi-
fied. Species: Cyclotella bodanica (Eulenst), Synedra ulna (Nitzsch.), Surirella
ovate (Kütz), Gomphonema parvulum (Kütz), Surirella ovata (Kütz), were
identified on the entire studied area. The Saprobic index varied from xenosap-
robic to polysaprobic along the examined area indicating water of all polluting
degrees.
Of the total number of identified taxa, 37% are characterized as indicators of
the biological quality of water.
Macrofauna was analyzed from 160 samples from the different bottom sub-
strates of Sitnica River and its tributaries and identified by using appropriate
keys. A total of 178 taxa of macroinvertebrates were found. The largest number
of taxa, 50 or 32% of all taxa in the Sitnica River and its tributaries belongs to

the group Diptera and the family of Chironimidae. Out of 15 identified families
from the group Diptera, the Chironimidae family is represented with 24 taxa.
The Oligochaet group was present with a total of 28 taxa or 18.2% from five
different families. The most numerous was the Tubuficidae family with a total
of 14 taxa, while the Naididae family was presented with 8 taxa.
In addition to uniform spatial and temporal distribution, the following spe-
cies were distinguished by a high percentage of dominance: Limnodrilus hoff-
meisteri Clap, L. udecemianus Clap, Asselus aquaticus Rac., Tubifex tubifex
Muller, Mesovelia furcata Mulsant-Rey, Ophidonais serpentinum Muller, etc.
The average value of the saprobiological index was 2, 86 indicates that the
water was of the third class of quality, with the tendency towards the IV class
during summer months.
Research should continue and provide as reliable data on the effects of efflu-
ents on aquatic organisms in the Sitnica River over a longer period of time. It is
necessary to direct the tests aiming pollutants detection, effluents emission con-
trol, and the implementation of environmental engineering measures.
Students involved in the research have gained new knowledge about the di-
versity and distribution of living organisms, their mutual relationships and rela-
tionships towards the specificities of the aquatic environment, the jeopardy de-
gree of the Sitnica River basin due to anthropogenic activities, and the usage of
biological organisms in order to assess the environmental status. The impor-
tance of this methodological approach in the teaching of biology is emphasized
by our prominent authors who underline that such approach develops creative
knowledge as the highest level of knowledge (Stanisavljević & Radonjić, 2009).
Keywords: Algological Flora, Aquatic Macrofauna, River Sitnica.

37:929 КЕРШЕНШТАЈНЕР Г.
371.4 ДЈУИ СИСТЕМ
ДРАГАНА Н. АРИТОНОВИЋ1
МАРИЈА Р. СЕКУЛИЋ2
КОНЦЕПЦИЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ И РАДНОГ ВАСПИТАЊА

ГЕОРГА КЕРШЕНШТАЈНЕРА И ЏОНА ДЈУИЈА
Васпитање је друштвена појава која представља основу за изграђивање

људске свести, понашања и активности, те постаје незаобилазан фактор
човековог развитка на свим подручјима. Интелектуално васпитање ути-
че на усвајање знања, развој интелектуалних снага и способности човека.
Радним васпитањем наглашава се значај рада и активности које су неоп-
ходне човеку за живот у друштвеној заједници. Оснивач радне школе је
Георг Кершенштајнер који је у великој мери извршио утицај на развој
радног васпитања. Овај аутор истиче значај рада и активности човека
прожетих његовим интелектуалним функцијама, снагама и способно-
стима. Џон Дјуи je истицао да циљ учења, као добро организован процес,
буде стицање искуства, развој интелектуалних способности и интелекта.
Радом се најбоље усвајају знања и стичу искуства у пракси, па се утиче на
активност личности и врши припрема за будућност. У овом раду се раз-
матрају концепције интелектуалног и радног васпитања Георга Кершен-
штајнера и Џона Дјуија, чиме се указује значај компоненти васпитања.
Кључне речи: васпитање, интелектуално васпитање, радно васпитање,
Георг Кершенштајнер, Џон Дјуи.
1 aritonovicdragana@gmail.com
2 marija.kuzmanovic@pr.ac.rs
341
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Васпитање представља једно од најглавнијих подручја човековог живота. Са
васпитањем све почиње. Оно прожима људски живот од самог почетка па
кроз читав радни и животни век. Васпитање постаје незаобилазан фактор
човековог развитка на свим пољима и подручјима. Када је настала људска за-
једница тада је настало васпитање које се временом мењало и развијало, па
самим тим постало неизбежан чинилац развоја човекове личности. Док год
буде људског друштва биће и васпитања, јер је оно присутно на сваком ни-
воу развоја човека. Од давнина васпитање има водећу улогу у одгајању деце.
Још у првобитној заједници се примећују први „кораци“ и начини налаже-
ња праве мере и могућности за васпитање младих нараштаја. Временом,
људи су уочавали добре и резултирајуће стране њиховог понашања и делања
на младе, па су се самим тим издвајале добре особине и поступци васпитања.
Знања су се преносила са колена на колено, преношењем искуства са ста-
ријих на млађе, па се за васпитање може рећи да представља генерацијску
друштвену појаву. То је довело до појаве и развоја „правог“ васпитања у ор-
ганизованим и адекватним местима за васпитање и образовање деце, тј. шко-
лама. Школа заузима главно место у васпитно-образовном систему. Њена
позиција, функција и опсег делања мењали су се вековима, те је време утица-
ло на битне разлике и промене у овом важном систему. Када се говори о
школи, променама које су утицале на њен развој, могу се нагласити различи-
ти погледи на васпитање, али и на педагогију као науку. Утицаји, као што су
миграције становништва, ратови, реформе, развој науке и технологије итд.,
велики су и значајни. Појавом бројних истакнутих филозофа, васпитача, пе-
дагога и њихових разноврсних погледа и схватања педагогије, васпитања,
школе, али и друштва и света у целини, школски систем био је изложен број-
ним променама и иновацијама.
За човека, као свестрано развијену личност, посебну улогу има васпитање
и то на бројним подручјима. Васпитање се посматра кроз његове компонен-
те, као што су: интелектуално, морално-религијско, радно, физичко-здрав-
ствено и естетско васпитање. Само у случајевима када све компоненте васпи-
тања имају утицај на човека, може се говорити о потпуно развијеној лично-
сти. Интелектуално васпитање утиче на развој интелектуалних снага и
способности, морално-религијско васпитање има улогу у развијању свести и
моралних особина личности, радно васпитање наглашава значај рада и ак-
тивности човека, физичко-здравствено васпитање има улогу за правилан
физички раст и развој личности, док естетско васпитање развија код човека
342 ДРАГАНА Н. АРИТОНОВИЋ, МАРИЈА Р. СЕКУЛИЋ

КОНЦЕПЦИЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ И РАДНОГ ВАСПИТАЊА КЕРШЕНШТАЈНЕРА И ДЈУИЈА
бројне осећаје за лепо у његовом окружењу, али и у свету. Када све компо-
ненте васпитања изврше утицај на човека и када се направи њихов спој дела-
ња, онда се може говорити о томе како су сви задаци васпитања испуњени и
да се као крајњи резултат васпитања истиче свестрано развијена личност.
Када се говори о васпитању и његовим компонентама, у овом раду посебну
пажњу посветићемо интелектуалном и радном васпитању, са посебним
освртом на учења, схватања и концепције Георга Кершенштајнера и Џона
Дјуија о наведеним компонентама васпитања.
ОДРЕЂЕЊЕ ВАСПИТАЊА
Васпитање је широк педагошки процес и појам. Његова комплексност огле-
да се у томе што се може рећи да је сложено колико и сам човек. „Vaspitanje
je složen, kompleksan i dugotrajan proces izgrađivanja i oblikovanja ličnosti.
Ono je kao pedagoška kategorija po svojoj suštini intencionalno, njime se uvek
teži ostvarenju nekog cilja“ (Kačapor i Vilotijević, 2005, str. 51, prema: Potko-
njak, 1968, str. 54). Ти циљеви су многобројни и њихово остваривање утиче
на целокупан развој личности. „Vaspitanje je neizbežan i sastavni deo života
društva i čoveka. Ono je utkano u gotovo sve oblike i načine društvenog i čove-
kovog delovanja; ono je sadržano, direktno ili indirektno, u svakom odnosu koji
se u jednoj ljudskoj zajednici uspostavlja. Vaspitanje nije utkano u ono što posto-
ji kao datost, uvek je sadržano i u onom što tek nastaje, što se tek razvija. Ono
uvek ima ne samo dimenzije prošlosti i sadašnjosti, već i dimenziju budućnosti“
(Đorđević i Potkonjak, 1990, str. 3−4). Како би васпитање имало димензију
будућности, процес остваривања циља и задатака васпитања мора да прожи-
ма све сфере друштва са посебном пажњом усмереној ка иновацијама и про-
менама које са собом носе модерно доба и савременост.
Васпитање се остварује увек и једино посредством одређених садржаја.
Зато од избора садржаја, њихове унутрашње структуре, обраде, презентаци-
је и начина интерпретације, зависе умногоме тип, начини и резултати васпи-
тања. Циљ и задаци васпитања специфична су прокламација човекових те-
жњи, а садржаји су ти који предодређују, усмеравају и условљавају васпитне
активности. Циљеви, програми и активности морају бити у оптималној са-
гласности, уколико се желе постићи позитивни ефекти васпитања (Trnavac i
Đorđević, 2005, str. 5). Прави смисао једне концепције васпитања може се до
краја схватити и разумети само ако се разматра у јединству са циљем који је
том васпитању постављен. И обратно – циљ васпитања добија свој прави
смисао и значење само ако се сагледава и концепција васпитања која му је
ДРАГАНА Н. АРИТОНОВИЋ, МАРИЈА Р. СЕКУЛИЋ 343

стављена у службу (Vlahović i Franković, 1995, str. 270, prema: Potkonjak, 1981,
str. 308−314). Васпитање, тј. његов појам може се посматрати у ширем или
ужем опсегу деловања. Тако аутори (Krulj, Kačapor, Kulić, 2003, str. 61) исти-
чу да „у најширем значењу васпитање обухвата процес усвајања знања, ве-
штина, навика и развијања способности. Васпитање у ужем смислу чине сле-
деће компоненте: физичко-здравствено, интелектуално, морално, рад-
но-техничко и естетско васпитање“. Само у њиховом јединству васпитање
добија свој прави смисао и значај. Због тога су важне компоненте васпитања,
које се међусобно преплићу и повезују, па се као крајњи резултат добија хар-
монијско развијена личност.
ИНТЕЛЕКТУАЛНО И РАДНО ВАСПИТАЊЕ

Интелектуално и радно васпитање су две веома значајне компоненте васпи-
тања поред којих су морално, физичко и естетско васпитање. Интелектуал-
но васпитање, као једна од компоненти васпитања, има вишеструки значај за
формирање личности. Интелектуални развој је процес који траје читавог
живота, од рођења па до смрти човека. За развој појединца и друштва инте-
лектуално васпитање има велику улогу јер представља основу за целокупан
и свестран развој личности али и утиче на аутентичност индивидуе. „Као по-
себно подручје васпитања, интелектуално васпитање има основни смисао у
стварању најоптималнијих педагошких могућности (садржаја, метода,
облика, средстава, психо-социјалних и других услова) за развој интелектуал-
них способности, усвајање знања и вредности, изграђивање вештина и нави-
ка и развијање културе интелектуалног рада“ (Јовановић, 2005, стр. 44).
Друга компонента васпитања којој придајемо важност у овом раду јесте
радно васпитање које такође, као интелектуално, утиче на развој човекове
личности и има велику функцију у остваривању васпитних задатака. „Рад
има своју пуну педагошку вредност само ако доприноси развоју свестране,
целовите и стваралачке личности, односно ако развија њена интелектуална,
физичка, морална, креативна својства и потенцијале. Радно васпитање је
плански, систематски и целисходно организован процес развоја радне кул-
туре младих. То је процес усмерен на стицање знања, вештина и навика и ра-
звијање способности неопходних сваком човеку као радном, продуктивном
и стваралачком бићу“ (Јовановић, 2005, стр. 72). Без процеса рада, опстанак
човека у свету био би незамислив, па се посебна пажња у образовању и ва-
спитању деце мора посветити развијању радне културе и стицању радних на-
вика. Како истичу аутори (Krulj, Kačapor, Kulić, 2003, str. 127) радно васпи-

тање утиче на развијање позитивних особина, као што су упорност, одлуч-
ност, истрајност у раду, колективни рад, радна дисциплина, самосталност,
самоиницијативност, тачност, организованост, систематичност, одговор-
ност, другарство, рационалност, сналажљивост и др. Ове позитивне особи-
не имају утицај на развитак човековог карактера и црта личности.
КОНЦЕПЦИЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ
И РАДНОГ ВАСПИТАЊА ГЕОРГА КЕРШЕНШТАЈНЕРА
Георг Кершенштајнер (1854−1932) био је немачки педагог, оснивач радне
школе и грађанског васпитања у Немачкој. „Појам образовање (die Bildung)
је основни педагошки појам по схватању Кершенштајнера и он га употре-
бљава у значење појма васпитање (die Erziehung)“ (Илић, 2003, стр. 464).
Овај аутор појам образовања ставља у први план, док појму васпитање у ма-
њој мери посвећује пажњу. Научне основе и утемељење образовања као би-
тан појам у педагогији, не занемарује васпитање као неопходан и важан
аспект педагогије. „Образовање је индивидуално организован смисао вред-
ности пробуђен културним добрима до индивидуално могуће ширине и ду-
бине“ (Кершенштајнер, 1939, стр. 35). Овом дефиницијом аутор обухвата
широк опсег вредности и захтева човека, који треба да постави и продуби
оквире за његову реализацију и утемељење.
У својој књизи Теорија образовања велику пажњу Георг Кершенштајнер
посвећује интересовањима, као неопходном и почетном услову за даљи ра-
звој и учење ученика. Истиче да су интересовања разноврсна и да се она мо-
рају продубљивати и ширити, како би се обухватио шири опсег активности
појединца на конкретним примерима. Потом та иста проширена интересо-
вања и утемељена знања на основу њих имају важну улогу за бирање живот-
ног позива, који представља главни аспект човекове делатности. „Keršenštaj-
ner mnogo govori o vaspitanju karaktera, a to je jedan od osnovnih zadataka dr-
žavljanskog vaspitanja. Pri vaspitavanju karaktera on prvenstveno ističe
vaspitanje čvrste volje koja se ume podrediti „opšte priznatom autoritetu““
(Žlebnik, 1965, str. 221). Сам карактер, односно васпитање карактера код дете-
та може се уклопити у само интелектуално васпитање, јер карактер предста-
вља једну одлику интелекта. Када се код детета развије свест о јачању и изгра-
ђивању карактера, као важне црте личности, онда се уз њега надограђују
остале интелектуалне способности и утиче се на развој вештина и изграђива-
ње навика. Тиме се могу остваривати задаци интелектуалног васпитања, на
добро постављеним темељима учења и рада. „Сваки индивидуалитет се са-

стоји из три врсте функција: физичких (вегетативних), психичких (анимал-
них) и духовних. Физичке су присутне у свом животном свету, психичке у
животињском а духовне поседује само човек. Прве две групе функција чине
у човеку анимално биће а трећа је духовно биће. Иначе, свака од ових функ-
ција је неопходна за живот човека и зато се морају увек посматрати у тотали-
тету“ (Илић, 2003, стр. 465). Кершенштајнер је сматрао да се образованост
не састоји у томе да човек на многим подручјима располаже богатим знањем
или умењем, већ да у његовој свести постоји идеја образовања као вредност
која обухвата све категорије духовних вредности. Знање, умење и облици
општења су пратеће, али не и конститутивне ознаке образовања. Право
образовање никад не може да ступи у службу обичног и безвредног, али зна-
ње и умење може (Радовић, 2004, стр. 305). До правог образовања и учења
могуће је једино доћи путем интелектуалног васпитања и утицања на инте-
лект човека, те адекватним избором и методама тежи се не само ка усвајању
вештина и навика, већ и разумевању истог. „Нема никакве сумње да су функ-
ције разума (интелектуалне функције, како их још зову) од великог значаја не
само за акте сазнања, него и за акте из сфере вољног живота и живота осећа-
ња“ (Кершенштајнер, 1939, стр. 132). Готово сва интелектуална делатност по-
везана је, у своме делотворном раду, са навикама које се споро развијају и у
могућности су да се образују. Тако пре свега логички процес мишљења који
игра важну улогу, не само у практичним задацима живота и теоретским ис-
траживањима науке него и у најважнијим функцијама као опажању, посма-
трању, аперципирању, пажњи, памћењу. Логичко мишљење настаје у тре-
нутку када се намеће једна тешкоћа која се изненада појавила и коју сами осе-
ћамо при извршењу акта опажања, посматрања, аперцепције, суђења, при
стварању одлуке, при решавању задатака (Исто, стр. 137).
Када се говори о радном васпитању најзначајнију улогу кроз историју пе-
дагогије има педагошки класик Георг Кершенштајнер. „Na razmeđu devetna-
estog i dvadesetog veka javio se niz reformskih pokreta i pravaca. Reformska pe-
dagogija je nastala kao proizvod snažnih društvenih i socijalnih procesa: demo-
grafskih kretanja, brzog napretka industrije, jačanja proletarijata i s tim u vezi
pojave radničkog pokreta, razvoja tehnike i tehnologije, razvoja nauke, koloniza-
cije i osvajačkih ratova i naoružavanja. Jedan od brojnih pravaca jeste ’Radna ško-
la’. Keršenštajner je ’knjiškoj školi’ suprotstavio manuelni rad, kao i samostalni
intelektualni rad. On učenje sprovodi na samoj stvari, kroz samoproveru uspeha,
struka se uči kroz praksu, a briga za obrazovne ishode se sa nastavnika prenosi na
učenika. Školu je Keršenštajner opemio radionicama, laboratorijama, vrtovima i
kuhinjama, a njegovu nastavu je karakterisalo stalno nastojanje da se povežu ško-

la i budući poziv. Zato je dobio popularni naziv ’Otac strukovne škole’“ (Kača-
por i Vilotijević, 2005, str. 39). Значај праксе и самог рада уз учење представља
најбржи начин за усвајање знања, па „Georg Keršenštajner i drugi predstavnici
radne i aktivne škole tražili su da se vaspitno-obrazovni rad sa učenicima odvija u
prirodnim i radnim (u životnim) uslovima“ (Isto, str. 166). Качапор (2003) ис-
тиче да је Кершенштајнер предвидео образовање где треба да дођу до изра-
жаја рад, активност и саморадња, као најбољи и најбржи начин за учење.
„Keršenštajner razlikuje četiri vrste samoradnje: igru, sport, zanimanje i rad. Igra
je samoradinost zbog zadovoljstva. Sport se organizuje zbog povećanja radne
sposobnosti. Ako se ne teži usavršavanju radne delatnosti, onda dolazi do izraža-
ja zanimanje (bavljenje) nečim. Rad definiše kao delatnost koja je usmerena na
neku aktivnost radi bavljenja njenog usavršavanja. Osim toga, naglašava da pod
pojmom rad treba razumevati intelektualni i fizički rad. Prvi znači delatnost ko-
joj je cilj stvaranje dokazanih predmetnih stanja stvari i svesti. Fizičkim radom se
sprovodi uobličavanje materijalne okoline. Nema sasvim intelektualnog ni sa-
svim fizičkog rada. To su dve strane istog procesa“ (Kačapor, 2003, str. 265).
Овим Кершенштајнер доводи у везу једним делом интелектуално и радно
васпитање, као две неодвојиве компоненте васпитања. „Стварање образов-
них и васпитних вредности циљ је нове школе а не виртуозност руку. Рад,
ручни рад, треба безусловно ставити у службу школског васпитања. Психо-
лошку основу добила је радна школа у учењу о примату воље према интелек-
ту, волунтаризму. Према томе, радна школа није интелектуалистичка (ка-
ква је била стара Хербартовска) него волунтаристичка. Она је школа рада,
активности, дела, а не само школа разума и памћења“ (Ђорђевић, 1958,
стр. 86−87). Ученици треба да усвајају знања у радном процесу, уз активно
суделовање, па се из школе мора искључити књишко учење, пасивност, слу-
шање и рецептивност. Активност је карактеристична у пубертету, јер младо
биће у то време карактеришу рад, стварање, кретање, испитивање, доживља-
вање итд. У том природном току расту и напредују интелектуалне и физичке
снаге младог бића. Живот и рад, васпитање и образовање у основној школи
потребно је организовати тако да полазници добро усвоје знања за будући
свој позив (Kačapor, 2003, str. 266). Уз рад и васпитање деце за развијање рад-
не културе неодвојиво је напредовање и усавршавање интелектуалних снага
и способности, јер само уз њихово перманентно „деловање“ могуће је дости-
ћи максимум појединачних могућности сваког појединца.
Смисао радне школе је у томе „да се са минимумом материјала за памћење
постигне максимум вештине, способности и радне радости у служби ва-
спитног циља“. Радној настави постављају се ова четири главна задатка:

1) Наставне методе сваког наставног предмета треба да теже за тим да уче-
ници самосталним радом стичу знања (саморадња);
2) Пошто и технички предмети улазе у наставни план школа, то и ручни
рад треба да уђе у тај план као посебан предмет;
3) Моралне особине појединац стиче животом и радом у некој заједници,
дружењем са другим људима. Зато принцип радних заједница, као
основни наставни принцип, треба спровести кроз целокупну наставу;
4) Средиште наставе је у ученику, а циљ наставе није „давање градива“ од
стране наставника, него спонтан, слободан рад ученика; суштина на-
ставног рада није толико у речима и појмовима колико у доживљајима“
(Ђорђевић, 1958, стр. 87).
Познат је Кершенштајнеров принцип: радна школа треба да уз најмању
количину наставног градива развија максимум вештине, способности и љу-
бави према раду у служби држављанског васпитања. Рад је, према Кершен-
штајнеру, најбољи метод који може у школи да захвати „душу детета“, и то
рад, који има свој корен у дечјој игри. Кершенштајнер рад схвата као ручни
рад; он је тражио да ручни рад буде засебан предмет, без везе са осталим
предметима (Žlebnik, 1965, str. 222). Може се закључити да је радно васпита-
ње било примарно и најважнија компонента васпитања по Георгу Кершен-
штајнеру, од ког се не може одвојити интелектуално васпитање, јер је за до-
бро радно образованог ученика у великој мери потребна интелектуална
зрелост, јер „телесно биће мора свако сам за себе да одржи и развија чим је
довољно телесно и духовно развијен. Овом држању и изграђивању служи
или сопствени или туђи рад. Правило је да се телесни живот одржава соп-
ственим радом“ (Кершенштајнер, 1939, стр. 53). Уколико је појединац темељ-
није научио да схвата свој радни позив утолико јаче ће се осећати приморан
да корачањем на све стране, које су за њега проходне, подигне своје биће до
најуспешније способности укупног делања (Исто, стр. 57). Кершенштајнер
(1939) истиче да преко рада за који је појединац у сваком тренутку унутра-
шње позван или може бити позваним иде пут ка образовању, што предста-
вља крајњи циљ и резултат школског учења, а самим тим и самосталног рада
ученика.

КОНЦЕПЦИЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ
И РАДНОГ ВАСПИТАЊА ЏОНА ДЈУИЈА
Џон Дјуи (1859−1952) био је најистакнутији филозоф и педагог у САД-у.
„Као један од праваца Савремене филозофије, важан је прагматизам који се
развио и касније био заступљен у САД. Заступник инструментализма, као
посебне варијанте прагматизма био је Џон Дјуи. Анализирао је проблеме
сазнања и закључио да људска свест није никаква самостална основа, суп-
станција сазнања, мишљења или нечег још ширег, већ је то људска способ-
ност помоћу које се човек прилагођава условима живота“ (Нинковић, 1998,
стр. 187). Он је разрадио педагошку теорију тако што је утицао на наставу, ва-
спитање и педагошку праксу. Важност је давао људским потребама „stvara-
njem sveta vrednosti čovek ne zadovoljava samo svoje organske nego i kulturne
potrebe“ (Djui, 1962, str. 32). Жлебник (1965) наглашава да је Дјуи велику ва-
жност придавао школи, јер је инсистирао да школа припрема децу за сада-
шњост, а не за будућност.
У двадесетом веку на западу се развила прагматистичка педагогија, чији је
идеолог (Џон Дјуи) настојао ка томе да из основа промени дух школе. Шко-
ла треба да постане дечији дом, а не место где се уче апстрактне лекције.
У школи ваља ослободити дете од свега што га спутава. Васпитне циљеве,
као и наставне садржаје, школи не треба наметати споља (од друштва, од
просветних органа). Њих, у складу са потребама и интересима ученика,
одређује сам наставник. Остварење демократије у васпитању Дјуи види у
томе да се васпитни циљеви „рађају из дечјег искуства“. Џон Дјуи је покре-
тач многих идеја за унапређивање, мењање и реформисање школа, и то не
само у САД-у него и у многим земљама света (Kačapor i Vilotijević, 2005,
str. 43−45). Школа замишљена као место дечје радости постала је главно упо-
риште Дјуијевог прагматизма. „Pragmatizam vaspitanje tretira kao društveni i
psihološki proces. U psihološkom smislu vaspitanje je rastenje, tj. razvijanje indi-
vidualnih razlika i inteligencije, ali Djui ne veruje da rastenje teče sponatno i au-
tomatski. Djui ističe potrebu vežbanja (trening) te sposobnosti i kultivisanja in-
dividualnih razlika“ (Kačapor, 2003, str. 249). Управо из ових захтева приме-
ћује се да Дјуи истиче потребу вежбања и учења, са циљем развијања
интелекта као једним важним делом интелектуалног васпитања. „У Дјуије-
вој теорији школу и наставне садржаје не треба одређивати споља (од дру-
штва, од просветних органа итд.). Наставне садржаје, у складу са потребама
ученика и њиховим интересовањима, треба да одреди сам учитељ. С тим у
вези је и питање уџбеника, који се може користити само као један у низу

извора знања. Примарни извор знања је непосредни свет, из кога се сазнаје
директно, путем посматрања“ (Качапор, 1996, стр. 122). Непосредно дечје
искуство, размишљање и самостално долажење до решења и сазнања пред-
ставља најбољи начин за усвајање знања. „Učenje ne treba zasnivati na predava-
nju pojedinih nauka, već treba da bude organizovan društveni proces sticanja is-
kustava s glavnim ciljem – razvijanjem intelektualnih sposobnosti“ (Kačapor,
2003, str. 251). Он тиме придаје важност развитку интелекта код детета при
чему значајну улогу има школа. „Djui uči da se prirodne sposobnosti razvijaju
aktivnošću, delanjem. A zadatak društvene sredine je, po njegovom shvatanju, u
tome da upravlja razvitkom i to upućivanjem prirodnih sposobnosti najkorisni-
jim pravcem“ (Žlebnik, 1965, str. 211). Истраживачком нагону треба приписа-
ти појаву сталног проналажења, испитивања ствари, предмета, играчака
итд. Деца проверавају оно што су видела и искусила. Обавеза је школе да ту
врсту активности што више и што ефикасније развија, јер школа не сме бити
институција која развија само мануелну већ и интелектуалну активност (Ка-
чапор, 2003, стр. 250). Интелектуална активност детета долази до изражаја и
тежи се ка стварању погодних услова за ангажованост јединке, што доприно-
си томе да се остварују задаци образовања. „Главни задатак образовања,
како је Дјуи истицао у делу Како мислимо (How we think, 1910) и који је из-
ражаван и оствариван у Лабораторијској школи, јесте да образује ум да ми-
сли рефлективно и интелектуално“ (Зорић, 2010, стр. 650). То показује да је
Дјуи велику пажњу посвећивао интелектуалном васпитању и развоју инте-
лектуалних снага и способности код деце. Уколико „pretpostavimo da svaki
pojedinac postane svestan onoga što sam čini kao za radnju povezanu sa radnja-
ma drugih. Ponašanje svakoga bi u tome slučaju bilo zasnovano na razumevanju,
društvo bi se usmeravalo, i svaki pojedinac bi bio svestan njegove uslovljenosti“
(Djui, 1971, str. 26).
У Дјуијевој Лабораторијској школи наставни програм био је одређиван
принципима:
1) „да одређена количина времена треба да буде посвећена мануелном и инте-
лектуалном раду;
2) балансирање времена које се користило за мануелни рад конструктивног ти-
па, као што је рад у радионицама, кувању, шивењу, и онога за уметничке начи-
не изражавања, као што су моделовање, сликање, и сл.“ (Mayhew & Edwards,
1936, str. 383).
Џон Дјуи је придавао велики значај активности учења и активној улози

ученика. „Predstavnici novog pedagoškog pravca su odbacivali herbartijansku

koncepciju običnog ’prenošenja znanja’, budući da se ono zasnivalo na zapamći-
vanju učenika. Umesto zapamćivanja, Djui i njegovi istomišljenici insistiraju na
razvijanju i oblikovanju različitih intelektualnih operacija učenika, a posebno na
razvijanju veština praktičnog delovanja“ (Đorđević i Potkonjak, 1990, str. 200).
Дјуи као основни принцип за изградњу нове школе узима корисност. За
остварење овог принципа он тражи да васпитање полази од дечијих интере-
са и практичног дечијег искуства. Зато у центар пажње треба ставити дете и
око њега се мора окретати цео педагошки процес, као што се „планете окре-
ћу око Сунца“ (Качапор, 1996, стр. 121). Тиме је нагласио значај детета и ње-
гове природе, при чему се сва пажња треба усмерити ка детету и његовом ра-
звитку, и наравно васпитавању и образовању.
Када се говори о радном васпитању „у представнике радне школе убраја се
и знаменити амерички педагог Џон Дјуи, по коме наука о васпитању је ди-
намична наука која полази од детета те мора да буде генетичка, функционал-
на и социјална. Генетичка, што значи да прихвата дечји развитак изнутра а
не уобличава га споља. Функционална, јер развија психичке процесе водећи
рачуна да процесе схвата као функције. Социјална, јер се свако васпитање
збива у друштву и не може се без њега ни замислити. И за Дјуија је ручни рад
најбоље средство социјалног васпитања, због чега га он ставља у средиште ва-
спитања“ (Ђорђевић, 1958, стр. 88). Непосредна активност долази до изра-
жаја, те „najbolji rezultati se postižu uključivanjem vaspitanika u zajednički rad“
(Krulj, Kačapor, Kulić, 2003, str. 69). Дјуи је противник књишког и вербалног
знања и учења. Сматра како је полазни извор знања рад, јер радећи се стјечу
најсигурнија и најефикаснија знања, вјештине и навике. Дакле, рад није само
могућност за упознавање теорије. Према Дјуијевом мишљењу физику ће
ученици најбоље схватити у радионици и погону, кемију у кухињи, геоме-
трију у столарској радионици, зоологију узгајањем домаћих животиња, бо-
танику радовима у врту, пољу, воћњаку и винограду, а повјест и географију
на путовањима итд. (Zaninović, 1985, str. 367). Јовановић (2005) истиче да
Дјуи оснива школе у којима треба да се превазиђе књишки дух а васпитање
да се повеже са стицањем искуства у разноврсним активностима деце, као
што су: цртање, моделовање, бојење, вајање, истраживање, кројење, шивење,
рад у башти и кухињи, рад са папиром, картоном и другим материјалима.
„Школа не сме остати „скровито место за учење лекција“, него место праве
„активности друштвеног живота“, место заједничког стваралачког рада.
Тиме Дјуи жели да из основа промени дух школе, школа треба да постане
дечији дом у којем деца уче „путем упућеног живота“, а за место где се „уче
лекције апстрактних и невидљивих веза са неким могућим начином живота

којим ћемо живети тек у будућности“ (Качапор, 1996, стр. 121). Овим Дјуи
наглашава да је школа место за интелектуално васпитање, али и место где ће
рад добити на значају, па ће радно васпитање у школи постати обавезно. За-
ниновић (1985) наглашава да Дјуи велико значење придаје решавању разли-
читих радних школских задатака, самосталним разматрањима и закључива-
њима са циљем што квалитетнијег рада у школи а и ван ње. Битан је рад који
почиње код куће, иде преко школе и долази до крајњег циља – оспособљава-
ња ученика за рад у заједници. „Деца узраста шест година упознавала су се са
кућним активностима које су подразумевале једноставне кућне и индустриј-
ске задатке, материјале и алате. Та мануелна обука стварала је производне и
индустријске вештине“ (Good, 1947, str. 259). Једноставан рад код куће и ак-
тивност деце утичу на развијање радне културе која је неопходна за све људе
и без које је немогуће опстати у друштву.
Васпитање је друштвена појава која је уткана у све сфере човековог живота и
рада, јер је специфична само за људску врсту. Оно представља основу за из-
грађивање људске свести, утиче на човеково понашање и делује на његову ак-
тивност. Без адекватног васпитања и образовања долази до непотпуно ра-
звијене личности, те се сматра обавезним, с обзиром на то да је широк опсег
могућности које живот и друштво пружају за њихово правилно остварива-
ње. Важно је нагласити да се васпитање не одвија само у школским условима,
па не треба да престане када човек заврши са школовањем. Сврха школског
образовања јесте да обезбеди даље васпитавање организовањем услова и
продубљивањем свести човека да учи током читавог живота. Васпитање ути-
че на хармонијски развој личности, посредством споја и међусобног делова-
ња његових компоненти, као што су: интелектуално, морално-религијско,
физичко-здравствено, радно-техничко и естетско васпитање. Свака од ових
компоненти васпитања утиче на правилан развој човекове личности и има
своју улогу и значај. Свестрани и хармонијски развој личности треба да
представља основу васпитања и оно чиме треба да тежи свака јединка.
Акценат у овом раду стављен је на интелектуално и радно васпитање са по-
себним освртом на схватања Георга Кершенштајнера и Џона Дјуија о наве-
деним компонентама васпитања. Георг Кершенштајнер је наглашавао да су
интелектуалне функције, снаге и способности неопходне човеку, те је напра-
вио паралелу да човек није само анимално већ и духовно биће. За васпитање
и образовање потребна су знања, умења, вештине и навике, те је Кершен-
штајнер истицао важност интелектуалног васпитања. Главно подручје инте-

ресовања Кершенштајнера представља радно васпитање, јер је највећу па-
жњу посвећивао ручном раду ученика. Како би значај радног васпитања био
адекватан потребно је прибегавати раду и активности још од раног живота
детета, па све до краја живота. Радним васпитањем се истичу рад, активност,
самостално ангажовање и усавршавање. Може се рећи да овај аутор није у ве-
ликој мери одвојио интелектуално и радно васпитање, јер је наглашавао да
су неопходне интелектуалне снаге, способности, мишљење и вештине за ак-
тивност и правилан рад човека. Џон Дјуи је разрадио педагошку теорију
што је утицало на наставу, васпитање и педагошку праксу. Придавао је вели-
ку пажњу интелектуалном васпитању, јер је инсистирао да учење треба да
буде организован процес са циљем стицања искустава али и развојем инте-
лектуалних способности, вештина и интелекта. Дјуи истиче значај радног
васпитања, јер се без рада друштво не може замислити. Као и Кершенштај-
нер, он је противник књишког и вербалног учења. Сматра да деца уз рад нај-
боље уче а самим тим стичу искуства у пракси. Радом се утиче на активност
детета и припрема за даљи живот и рад. Може се закључити да су се Георг
Кершенштајнер и Џон Дјуи у значајној мери бавили интелектуалним и рад-
ним васпитањем. Код ових аутора не постоји јасно одређен опсег могућно-
сти делања појединачних компоненти васпитања, па се може приметити да
су интелектуално и радно васпитање у одређеној мери повезани, и да се само
у заједничком јединству огледа њихов прави значај. Својим схватањима, уче-
њима и радом Кершенштајнер и Дјуи допринели су развоју васпитања и ње-
гових компоненти, поставили су основе за даља педагошка разматрања о за-
датој проблематици и тиме дали значајан допринос педагогији као науци.
Vlahović, B. i Franković, D. (1995). Pedagoška hrestomatija. Beograd: Agena – Stručna
knjiga.
Good, H.G. (1947). A History of Western education. New York: The Macmillon compa-
ny.
Djui, Dž. (1962). Logika – teorija istraživanja. Beograd: Nolit.
Djui, Dž. (1971). Vaspitanje i demokratija. Cetinje: Obod.
Ђорђевић, Ж. (1958). Историја васпитања у Срба. Београд: Београдски графички
завод.
Đorđević, J. i Potkonjak, N. (1990). Pedagogija. Beograd: Naučna knjiga.
Žlebnik, L. (1965). Opšta istorija školstva i pedagoških ideja. Beograd: Naučna knjiga.
Zaninović, M. (1985). Pedagoška hrestomatija. Zagreb: Školska knjiga.

Зорић, В. (2010). Лабораторијска школа Џона Дјуија. Настава и васпитање, 59 (4),
646−657.
Илић, А. (2003). Појам образовања у теорији Георга Кершенштајнера. Настава и
васпитање, 52 (4), 464−473.
Јовановић, Б. (2005). Школа и васпитање. Београд: Едука.
Качапор, С. (1996). Историјски преглед настанка и развоја школе. Београд: Завод за
Kačapor, S. (2003). Sadržaji iz opšte istorije pedagogije. Pančevo: Grafos.
Kačapor, S. i Vilotijević, N. (2005). Školska i porodična pedagogija. Beograd – Kosovska
Mitrovica: Učiteljski fakultet − Filozofski fakultet.
Кершенштајнер, Г. (1939). Теорија образовања. Београд: Привредник.
Krulj, R., Kačapor, S., Kulić, R. (2003). Pedagogija. Beograd: Svet knjige.
Mayhew, K. C. & Edwards, A. C. (1936). The Dewey school: The Laboratory school of the
University of Chicago, 1896−1903. New York: D. Appleton-Century co.
Нинковић, А. (1998). Филозофија: уџбеник за студенте учитељских факултета. Ја-
година: Учитељски факултет.
Радовић, В. (2004). Концепције васпитања Емила Диркема и Георга Кершенштајне-
ра. Настава и васпитање, 53 (2−3), 293−308.
Trnavac, N. i Đorđević, J. (2005). Pedagogija – udžbenik za nastavnike. Beograd: Naučna
knjiga komerc.
DRAGANA N. ARITONOVIĆ
Faculty of Philosophy, Deparment of Pedagogy
MARIJA R. SEKULIĆ
Faculty of Philosophy, Deparment of Pedagogy
INTELLECTUAL AND WORK EDUCATION CONCEPTS

OF GEORGE KERSCHENSTEINER AND JOHN DEWEY
Summary
Education is a social phenomenon that forms the basis for building human
consciousness, behavior, and activity, and becomes an indispensable factor of
human development in all areas. Intellectual education affects the acquisition
of knowledge, the development of intellectual power, and human abilities.

Work education emphasizes the importance of work and activities that are nec-
essary for a person to live in the community. Georg Kerschensteiner was the
founder of a working school that greatly influenced the development of work
education. This author emphasizes the importance of work and activities of an
individual entangled with their intellectual functions, strengths, and abilities.
John Dewey emphasized that the goal of learning, as a well-organized process, is
the acquisition of experience, the development of intellectual abilities and the
intellect. Work best acquires knowledge and acquires experience in practice,
thus affecting personality activity and preparation for the future. This paper
examines the concepts of intellectual and work education by Georg Kerschen-
steiner and John Dewey, which highlights the importance of the components
of education.
Keywords: education, intellectual education, working education, Georg Ker-
schensteiner, John Dewey.

Лектура и коректура – Центар за НИРИД:
Александра Соврлић (српски), Сузана Стојковић (руски), Анита Јанковић
(енглески), Бобан Станојевић (француски)
Слог
Бобан Станојевић
Тираж: 200
Штампа: Graficolor, Краљево
Радови се објављују и дистрибуирају у складу са лиценцом Ауторство-Некомерци-
јално Међународна 4.0. (CC BY NC 4.0 https://creativecommons.org/licenses/
by-nc/4.0/). Оцене изнете у радовима лични су ставови аутора засновани на њихо-
вим истраживањима и не изражавају мишљење Уређивачког одбора нити установе
у којој су аутори запослени.
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
82.09(082)
82.09(082)
94(497.11)(082)
371(497.11)(082)
316.4(082)
*НАУКА без граница II* : [међународни тематски зборник]. 5, Гласови /
[главни и одговорни уредник делатности Мирјана Лончар-Вујновић]. - Косовска
Митровица : Филозофски факултет Универзитета у Приштини, 2019 (Краљево :
Graficolor). - IX, 355 стр. ; 24 cm
На спор насл. стр.: Science Beyond Boundaries II . 5, Voices ; Наука без
границ II. 5, Голоса. - Радови на срп. , енгл. и рус. језику. -
"Међународни тематски зборник 'Наука без граница II' резултат је
научноистраживачких пројеката Превод у систему компаративних изучавања
националне и стране књижевности и културе ... и Косово и Метохија између
националног идентитета и евроинтеграција ..."-->прелим. стр. - Тираж 200. -
Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад.
- Резимеи на срп., енгл. или рус.
ISBN 978-86-6349-125-0
1. Уп. ств. насл. 2. Лончар-Вујновић, Мирјана, 1966- [главни уредник]
а) Компаративна књижевност -- Зборници б) Историја -- Србија -- Зборници в)
Образовање -- Србија -- Зборници г) Друштвене прилике -- Зборници
COBISS.SR-ID 277808908

Записи књиге гостију манастира Високи Дечани 1930-1934. године / Урош Д. Микетић

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Записи књиге гостију манастира Високи Дечани 1930-1934. године / Урош Д. Микетић

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА II – Међународни тематски зборник

SCIENCE BEYOND BOUNDARIES II – Thematic Collection of Papers

НАУКА БЕЗ ГРАНИЦ II - Международный тематический сборник

НАУКА БЕЗ ГРАНИЦА II:

SCIENCE BEYOND BOUNDARIES II:

Међународни тематски зборник Наука без граница II резултат је научноистраживачких пројеката

КЊИЖЕВНИ ГЛАСОВИ / LITERARY VOICES / ЛИТЕРАТУРНЫЕ ГОЛОСА

КОСОВО И МЕТОХИЈА: ГЛАСОВИ ИЗ ПРОШЛОСТИ /

Драган Р. Петровић, Рајко М. Буквић

ПРОЈЕКЦИЈЕ / PREDICTIONS / ПРОГНОЗЫ

Саша А. Милосављевић, Ивана Т. Пењишевић

ОБРАЗОВНИ АСПЕКТИ / EDUCATIONAL

Aleksandar N. Jovanović, Snežana R. Marković Jovanović

ТРАНСУНИВЕРЗУМСКЕ ЈЕДИНКЕ У ПОСТМОДЕРНИСТИЧКОЈ

Трансуниверзумске („путујуће“) јединке различите су верзије исте једин-

ЈОШ ЈЕДАН ГЛАС: Сигурно је због олује. Негде су пали водови.

Потпуни мрак. Збуњени гласови споља. Вика. Чују се пуцњеви.

ГЛАСОВИ СПОЉА: Закључано је! Закључано!

ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Ко је надлежан?

Остварује се Феликсова замисао да његови непријатељи Тони и Сал, који

ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

ОДНОС АЛБЕРА КАМИЈА ПРЕМА СТВАРАЛАШТВУ

Предмет овог рада је испитивање односа Албера Камија према стварала-

МИТ О СИЗИФУ: ПАРАДИГМА КАМИЈЕВОГ ОДНОСА

22 ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ 23

24 ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

Дакле, алузија је комплекснија појава од цитатности, јер она означава ди-

ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ 25

Парафраза: Трећи вид испољавања односа према стваралаштву другог

26 ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

EMINA S. PERIĆ KOMNENOVIĆ

ALBERT CAMUS’S ATTITUDE TOWARDS THE WORKS

ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ 27

28 ЕМИНА С. ПЕРИЋ КОМНЕНОВИЋ

ТИПОВИ ПРИПОВЕДАЧА У ПРОЗИ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА

У овом раду се са наратолошког аспекта разматрају типови приповедача

ХОМОДИЈЕГЕТИЧКИ НЕПОУЗДАНИ ПРИПОВЕДАЧ

NARRATOR TYPES IN THE PROSE OF LAZA K. LAZAREVIĆ

ПОЕТИКА ЧУДА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ

За разлику од савремене књижевности, писање у средњем веку има цр-

Основно начело поетике старе српске књижевности јесте парадокс, одно-

44 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

Жеља за чудом остварује се кроз молитву где се људска душа усмерава ка

У наведеним исказима о значају молитве, видимо да су појмови који се

ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ 45

46 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ 47

48 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ 49

Моћ исцељења који је Пресвети поседовао не престаје након његове смр-

У даљем опису чуда Доментијан наводи оздрављење хромог монаха Нео-

50 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

О светости моштију Светог Арсеније сведочи чудо исцељења монаха који

Овај напред речени монах имајући такву болест, притекавши ка моштима

На гробу Светога Арсенија милост је примио и младић који је био глув и

Једно од најпознатијих чудесних исцељења свакако је враћање вида Стефа-

ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ 51

52 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ 53

Након разговора са оцем Макаријем који им рече о делима угодним Богу

54 ТИЈАНА Ј. МИЛЕНТИЈЕВИЋ, ЈЕЛЕНА Г. ЈЕВТИЋ

У Житију Светог Саве Доментијан бележи светитељеву молитву која за-

У описима чуда појављују се и необични детаљи, као што је Савина жеља