Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Семинарски рад из предмета Методика наставе књижевности

ТЕМА

Бајка у настави књижевности

Ментор: Студент: Милица Милошевић

Смер: Српска књижевност (МАС)

Проф. др Зона Мркаљ Број индекса: 2021/11555

Београд, јун 2021.

САДРЖАЈ
УВОД..............................................................................................................................................1

НАРОДНА И АУТОРСКА БАЈКА..............................................................................................2

МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП БАЈЦИ У НАСТАВИ КЊИЖЕВНОСТИ......................................5

ЦИЉЕВИ НАСТАВЕ....................................................................................................................8

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ.......................................................................................................9

ТОК ЧАСА...................................................................................................................................10

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................11

УВОД
 Да бисмо разумели значај бајке за наставу књижевности, као и целокупну светску
литературу, потребно је дефинисати њен појам у целини. Назив речи бајка потиче од
глагола бајати који своју семантичку основу црпи из магијских ритуала, чији је принцип
спровођења био усмерен на обреде лечења одређене болести или бацања различитих чини.
Овакво полазиште проистиче из потребе некадашњег веровања како речи, које су
изговорене у посебној атмосфери и од стране посебне особе (шамана или врачаре), имају
магијско дејство. Зато бајку врло лако можемо повезати са тајанственим и имагинарним
светом.

Оно што бајку као књижевну врсту чини веома значајном и интересантном је и то
да је она интернационалног карактера, те је својствена великој већини народа. Затичемо је
у азијској, афричкој, америчкој, аустралијској и европској цивилизацији, књижевности и
култури. Бајка сведочи да нема веће загонетке од путева цивилизације, чије тајне чувају
остаци древних светилишта, чудесне палате и гробнице краљева, необични предмети,
избледели цртежи, усмено стваралаштво народа. (Самарџија, 2005: 5)

Међу народним приповеткама бајка је свакако најшире распрострањена,

најпознатија и најпопуларнија. Не знависно од разноликости термина, бајка представља
развијену, стилизовану причу фантастичне садржине, у чију се истинитост не верује.
(Самарџија, 2005: 5). Може се уочити како у балканској, односно српској књижевности,
бајка заузима посебно место, јер проистиче из народног духа, чији је национални
идентитет вековима био гушен ратовима и ропством.

Код наших бајки, а посебно народних, веома је фасцинантан и начин преношења

самог текста, као и очување њиховог сижеа, управо, упркос неповољним цивилизацијским
тековинама, као што су ратна разарања, временске и друге природне непогоде. Очување
српске народне бајке, из које је касније проистекла и наша уметничка, односно ауторска
бајка, свакако дугујемо Вуку Стефановићу Караџићу, који је ову књижевну врсту брижно
сакупљао и баштинио, а на тај начин и сачувао од заборава.

Подела бајке према начину настанка своди се на бајку ауторског, односно

уметничког типа и бајку народног, односно усменог карактера. Разлика између ове две
врсте је та што се код ауторских бајки зна ко је њихов писац, те се оне, како им само име
каже, везују за конкретног аутора. Код народних бајки пак није познат тачан писац, већ се
њихово ауторство преписује читавом једном народу, односно колективном аутору. Из тог
разлога се ова врста бајки назива, управо, народним, јер су се преносиле с колена на
колено.

У настави књижевности бајка би као књижевна врста требало да заузме посебно

место, јер игра веома важну и значајну улогу у формирању читалачких навика код
ученика. Првенствено јер представља прво књижевно штиво са којима се ученици
упознају још у најранијем детињству. Такође би приликом наставне обраде бајки требало
ученицима предочити извесне разлике, али и и сличности између два типа бајки -
ауторског и народног, како би ученици имали што бољи увид у историјат бајке као
књижевне врсте.

НАРОДНА И АУТОРСКА БАЈКА

У уводу је приказана основна разлика између народне и аутоске бајке, чија је срж
усмерена ка самом чину стварања ове књижевне врсте. Но, народна и ауторска бајка се не
разликују само по питању ауторства, већ њихове опозиције сежу много даље. У српским
народним бајкама уочавамо такозвану формулативност, односно шхему по којој су
стваране. Снежана Самарџија у својој Поетици усмених прозних облика говори о три типа
формула – општег, локалног и жанровског типа. (Самарџија, 1997: 16) За разумевање
народних бајки, најважнија је жанровска формулативност, која се односи на почетак и крај
бајке, а управо је тај моменат кључан у раздвајању народне од ауторских бајки.

Српске усмене бајке углавном почињу уводном формулом Био (једном) један...
(бајке: Моћ бурме, Чардак ни на небу ни на земљи, Гвозден човјек, Син царев и три лабуда,
Златна јабука и девет пауница...) то указује на то да време и место народних бајки нису
јасно одређени, нити омеђени. Народна бајка већ уводном формулом најављује
слушаоцима да су се догађаји о којима се приповеда одвијали и завршили у прошлости у
нелокализованом простору. (Самарџија, 1997: 88) У усменим бајкама постоји проток
времена, али он није јасно одређен и ако јесте, једнодимензионалног је карактера.

Поред тога, уочавамо шематску употребу броја три, где су у уводу јунаци
распоређени по принципу три сина или три кћери од којих, углавном, најмлађе дете, и то
из трећег покушаја, испуни одређени задатак. У ауторским бајкама пак не постоји уводна
формулативност, односно писац сам бира на који начин ће отворити радњу бајке – сиже се
може одиграти у садашњости, прошлости или будућности.

Аутор, рецимо, може, али и не мора да радњу смести у локализован простор давне
прошлости. Тако, на пример, на почетку бајке Седефна ружа Гроздане Олујић, читаоци не
знају да ли се радња одвија у давној или блиској прошлости. Док у бајци Маслачак, исте
ауторке, радња почиње овако: У подножју планине некада давно, расла је чета
сунцокрета. (Олујић, 2009: 9). Управо се прилошком одредбом за место у подножју
планине, као и прилошком одредбом за време некада давно, инсинуира конкретнији месни
и временски слој дела, него што је то, рецимо, случај у народној бајци Аждаја и царев син.
Видимо, дакле, како у ауторској бајци време и простор могу бити конкретизованији за
разлику од народне бајке.

Још једна од разлика између усмених и уметничких бајки је и концепт главног

јунака, као и ликова у делу. У нашој народној бајци јунаци су производ колективне маште
и углавном немају имена, а када добијају лична имена, она су толико општа и
асоцијативна да такође чине излишним ма какво описивање. (Самарџија, 1997: 148).
Главни јунак је увек људско биће и искључиво путем чаролије може бити претворен у
неку животињу, што појачава фантастичан слој дела. У ауторској бајци концепција јунака
је знатно другачија. Стуктура ликова формира се према пишчевој машти и веома често
јунаци имају имена. Главни јунак може бити људско биће (Девојчица са шибицама Ханса
Кристијана Андерсена), али и биљка (Маслачак Гроздане Олујић) или животиња (Мачак у
чизмама Шарла Пероа).

За разлику од народне бајке, у ауторској је присутна психологизација ликова која је

нијансирана мноштвом описа. Јунаци уметничких бајки свет поимају
вишедимензионално, штавише могу бити суочени са дубљим и сложеним психолошким
проблемима као што је, рецимо, појам идентитета (Маслачак Гроздане Олујић или Ружно
паче Ханса Кристијана Андерсена). Интересантно је то да народна бајка не нуди дубља
објашњења нити описе фантастичних појава као што су змајеви, виле, вештице, већ их
приказује као део јунакове стварности. Занимљиво је да јунаци бајке не показују чуђење
када дођу у додир са имагинарним светом. Штавише, без страха улазе у двобоје са
носиоцима фантастичних структура дела.

У народним бајкама је такође заступљен и топос пута, где главни јунак одлази да
обави одређени задатак и спаси вољене и блиске особе (браћу, сестре или будућег
животног сапутника). Путовање јунака бајке представља древно, ритуално искушавање
дечака, који на путу од симболичне смрти до магијског ускрснућа сазрева и постаје
спреман за живот. (Шошо, 2006: 11) Постоји могућност да и у ауторској бајци главни
јунак оде од куће у потрази за неким или нечим (Месечев Цвет Гроздане Олујић), што
такође може симболизовати тежњу ка зрелости и одрастању. Но, у народној бајци топос
пута сачињен је у склопу формулативности, јер се радња у већини српских усмених бајки
формира, управо, на темељу одласка главног јунака из примарног у секундарно окружење,
док је у ауторској бајци топос пута избор самог писца, а не доследне формуле.

Када говоримо о крају, у наши народним бајкама он је у великој већини срећног

карактера. Приповедање се завршава тиме што главни јунак испуни све задатке, те ступи у
брак са принцем или принцезом и седа на престо неког имагинарног краљевства. Крај
усмених бајки огледа се у финалној формули Живели су срећно до краја живота, којом се
алудира да добро увек победи зло. С друге стране, код ауторске бајке крај може бити
двогубог карактера. Штавише, некада се догоди да није ни најмање срећног карактера.
Прича се, чак, може окончати смрћу главног јунака. Без обзира на то, и народна и
ауторска бајка имају и своје сличности. На пример, и једна и друга радњу смештају у
простор имагинарног и магичног света.

Такође код обе подврсте бајки можемо уочити ликове који нису стварни (вештице,
виле, змајеве, патуљке, аждаје), као и људе који могу попримити особине или изглед
биљака или животиња. Поред тога, народна и ауторска бајка могу бити адаптиране
позориштну представу, анимирани или играни филм (Пепељуга, Ружно паче, Биберче,
Снежана и седам патуљака, Мачак у чизмама). Што је најважније, бајка као књижевна
врста, без обзира на то да ли је усменог или уметничког типа, са собом носе одређене
поуке које могу утицати на морални елемент сваког човека, а нарочито деце које са њима
долазе у додир још одмалена. Најпре су из тог разлога бајке важне за наставу књижевноти,
као и проучавање литературе уопште, јер путем њиховог текста ученике усмеравамо ка
универзалним порукама да добро побеђује зло.

МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП БАЈЦИ У НАСТАВИ КЊИЖЕВНОСТИ

Ако посматрамо књижевност намењену деци, бајке би свакао представљале

неотуђиви део ове гране уметности. Понекада се бајке посматрају кроз призму наивности,
јер је њихов садржај намењен најмлађима. Међутим, ова књижевна врста представља
темељ у обликовању личности једног човека, пре свега јер развија читалачке навике код
деце, односно ученика. Бајка, заправо, означава спону са озбиљнијом литературом,
односно оном која се чита у зрелом, одраслом добу. У млађим разредима основне школе
почеће се са читањем и обрадом оних текстова који су краћи, реалистички или
фантастични и шаљиви. Постепено ће се укључивати и бајке (најчешће у одломцима), а
потом, кад ученици добро савладају вештину читања и писања, у наставу ће се уводити
приче о животињама (као више епизодичне) и новеле. (Мркаљ, 2008: 24)

Колико је бајка као књижвна врста битна и значајна најбоље сведочи и податак да
се ученици са овим жанром сусрећу кроз читаву основну школу – од првог до осмог
разреда. Такође, бајке представљају и незаобилазну литературу у првој години средње
школе у оквиру обраде српске народне књижевности. Управо због тога би методички
приступ бајци у настави књижевности требало успоставити свеобухватно, узимајући,
притом, у обзир више различитих сегмената, а посебно ако се има у виду да се
припремањем наставника и ученика за тумачење књижевних дела стварају повољне
радне околности, унапређују знања ученика и усавршавају њихове литерарне вештине и
способности. (Павловић, 2008: 5)

Без обзира на то да ли бајку обрађујемо у основној или средњој школи, важно да

ученици буду подстакнути на дијалог и критичко мишљење о овој књижевној врсти како
би све поруке биле јасно пренете и усвојене. Наставник мора водити рачуна о томе да у
фокусу ученичке пажње буде тема наставне јединице како анализа бајки не би скренула у
неком другом смеру. Но ипак, наставник би требало да сталожено и усресређено саслуша
свако излагање ученика, а онда у складу са тим тему развија даље, имплицитно
наговештавајући да ли су ученици на лошем или добром трагу.

У супротном, ако неког од ученика прекине на пола излагања, може створити

одређену аверзију код њега, нарочито ако то учини у основној школи, где дете још увек
формира своје читалачке навике. Ученик, нажалост, може створити анимозитет не само
према наставној јединици, односно бајкама које обрађује, већ и према читавом предмету.
Подстицање ученика на дијалог важно је јер представља својеврсну вежбу излагања, те
уколико ученици осете да им је пружена могућност слободног усменог казивања у вези са
датом темом, радије ће пристајати да буду активни на часу, а самим тим ће стећи
самопоуздање приликом јавног наступа.

Пожељно је да наставник свим ученицима посвети подједнаку пажњу, односно да

све ученике подједнако подстиче на рад, јер ако из групе издвоји одређене појединце, онда
се у одељењу аутоматски ствара такмичарска атмосфера. Наравно, пожељно је да ученике
који наставну јединицу обрађују на један креативан и даровит начин похвали и подстакне
да буду и даље активни, али не треба запоставити и оне друге који показују известан труд.

Наставник може приликом анализе бајки предавање усмерити и на групни рад, јер
је понекада рад у групи пријатнији за ученике. Такође се на тај начин у одељењу ствара
радна симбиоза и на известан начин се ученици зближавају једни с другима, посебно ако
се наставна јединица обрађује у новом окружењеу за ученике, рецимо првој години
средње школе или у новом окружењу за наставника, рецимо петом разреду основне
школе. У складу са тим, бајке би били идеалне за анализирање у групи, првенстено јер
нису обимног карактера као што је то случај са романима. У том случају, можемо радити
више бајки упоредо, а идално би било радити једну народу (Аждаја и царев син) и једну
ауторску (Месечев Цвет Гроздане Олујић) како би ученици стекли што бољи увид у
сличности и разлике ова два подтипа бајки.

Но, уколико се одлучимо за групну врсту рада, потребно да ипак будемо обазриви.
Важно је узети у обзир да бајке, без обзира на своју дужину, садрже важне пруке које на
адекватан начин морамо пренети ученицима. Уколико ученици остану ускраћени за
универзалност поука које бајке носе са собом, не можемо рећи да смо испинили свој
методички задатак у целости. Исто тако, потребно је прдочити да је групни рад понекада
теже водити од индивидуалног, првенствено због распореда седења ученика, зато што
може одударати од устаљене радне атмосфере на коју су навикли.

Такође, наставник има тежи увид у то колико је ко у групи урадио, односно да ли је

свако дао исто удела приликом обрађивања наставне јединице или је пак читав рад спао на
неколико појединаца. О овоме посебно треба водити рачуна, јер су бајке књижевна врста
са којом би сваки ученик подједнако требало да се упозна, првенствено због универзалне
представе добра и зла које носе са собом. У складу са тиме, потребно је да наставник
добро утврди радни ритам одељења, па тек онда донесе одлуку да ли ће увести групни или
индивидуални рад.

Поред тога, треба напоменути да анализа конкретних бајки захтева претходно јасно
дефинисане и утврђене циљеве и истраживачке задатке, који би се фокусирали на
најбитније сегменте садржине онога што је тема наставне јединице. Такође, потребно је
поседовати релевантне уџбенике којима би наставник требало да се служи приликом
обраде бајки, а који су одобрени од стране Министарства просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије.

Наставник би највише требало да буде фокусиран на тумачење и одговоре ученика,

а не толико на оно што пише у секундарној литератури, јер помоћна литература и
уџбеници успешно обављају своје образовне и практичне сврхе само онда када су у
функцији појачавања радозналости и развијања способности за читање и проучавање
књижевноуметничких дела. У настави књижевности првенство је увек на страни
естетских вредности и уметничких чињеница. Према томе, важнија је стваралачка
методологија којом је сачињен уметнички свет од методолошких поставки кижевне
критике и теоријских гледишта на књижевну уметност; значајнији су непосредни
утисци и самостални судови читалаца (ученика) од ауторитативних стручних
мишљења. (Николић, 2009: 56)

ЦИЉЕВИ НАСТАВЕ

Образовни циљеви:

Упознати ученике са појмом народне и ауторске бајке. Предочити сличности и

разлике између ове две књижевне врсте. Указивати на естетске и уметничке елементе
текста. Говорити ученицима о појму фантастичног и имагинарног. Издвојити фантастичне
мотиве ауторске и народне бајке. Одредити главне јунаке ове две књижевне врсте.
Обратити пажњу на то како су психолошки нијансирани ликови у народној, а како у
ауторкој бајци.

Васпитни циљеви:

Обрађивањем народне и ауторске бајке указивати ченицима на моралне поруке

дела. Скренути пажњу на то да зрелост човека са собом доноси одређену одговоност, као
и прихватање сопствене личности. Ученичку пажњу, нарочито приликом обраде народне
бајке, усмерити на то да добро увек победи зло. Тежити ка томе да ученици бајку
перципирају као веома значајну књижевну врсту која представља саставни и битни део
њиховог одрастања.

Функционални циљеви:
 Подстицати ученике на доживљајно и истраживачко читање, као и развијање
говорне културе. Сугерисати им због чега је читање важно и какве погодности носи са
собом. Објаснити им да бајка као књижевна врста може бити исказана и кроз друге видове
уметности, као што су сликарство, музика и филм.

Обучити ученике да сами пронађу стилске занимљивости у делу, као што су

дијалози, монолози и стилске фигуре. Заинтересовати ученике и за друге видове
уметности и дисциплина попут, филма и позоришта. Такође, их усмерити да посећују
културне установе као што су театри, биоскопи, музеји. Подстицати их и да читају дела
сличне садржине и/или да гледају представе и филмове сличног типа, као што је, рецимо,
представа Биберче или цртани филм Успавана лепотица.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ

1. Објасните сличности и разлике између народне и ауторске бајке. Уочите шта је оно
што чини главну разлику између ове две књижевне врсте.

2. Издвојте фантастичне мотиве у народној и ауторској бајци. Објасните њихове

сличности и разлике у односу врсту бајке

3. Покажите примером на који начин су приказани јунаци у народној, а на који начин

у ауторској бајци.

4. Објасните како су време и простор конципирани у ауторској, а како у народној

бајци.

5. Укажите поруке које бајке носе са собом. Представите како сте се осећали читајући
народну, а како ауторску бајку.

6. Пронађите у тексту језичка средства и стилске фигуре.

 7. Одредите због чега је бајка важна као књижевна и уметничка врста.

ТОК ЧАСА

Пре него што поченмо са обрадом бајки, потребно је најавити наставну јединицу
унапред како би ученици имали времена даа се спреме за обраду дела. У уводном делу
часа, наставник треба јасно и изражајно да прочита народну, а потом и ауторску бајку која
би била предмет обраде на часу. Ако се бајке раде у првој години средње или у осмом
разреду основне школе, можемо дати да текст прочита неко од ученика. Након читања
текста, наставник би требало да укаже на сличности и разлике између народне и
уметничке бајке, као и да асоцијативним путем наведе ученике на одговор да су им бајке
као књижевна врста познате од раније.

Средишњи ток часа требало би да буде усмерен ка издвајању особина главних

јунака, као и идејама и мотивима и једног и другог дела. Од помоћних средстава
наставник треба користии креду (односно маркер) и таблу, како би ученицима било
прегледније оно што обрађују у току часа. Наставник на табли може издвојити најважније
мотиве и поруке дела које би ученици потом записали у свеске, а све у циљу што бољег
памћења моралних начела у бајкама.

У завршном делу часа наставник треба да укаже на значај бајке као књижевне
врсте, те да је повеже и са другим видовима уметности као што су представе или играни и
анимирани филмови. Најважније је да ученици на крају наставне јединице буду
подстакнути да своју радозналости истраживање усмере ка бајкама и сличним књижевним
врстама.
 ЗАКЉУЧАК

Показали смо да је бајка као књижевна врста веома важна и значајна јер она
представља прво уметничко штиво са којим се дете сусреће у најранијем детињству. Бајка
на тај начин развија читалачке навике код деце, као и говорне способности. Поред тога,
бајка, а посебно усмена, односно народна, садржи и универзалне поруке. Једна од њих је и
та да добро увек побеђује зло, као и то да је једино искрена и права љубав потребна како
бисмо били срећни.

Захваљујући бајци, деца се уче правим вредностима још одмалена, јер нам оне
показују да је човек у стању да победи зле и ружне силе само ако је вођен истинским
осећањем љубави. Бајке нас и опомињу да је зло у свету и више него активно и да постоји
независно од времена и места, као и то да се понекада крије у, наизлед, обичним људима.
Но, бајке нам исто тако уливају и наду да зло, упркос свом постојању, може бити побеђено
и потпуно искорењено у свету.
 ЛИТЕРАТУРА

1. Антологија народних бајки, приредила Снежана Самарџија, Народна књига,

Београд, 2005.

2. Мркаљ, Зона, Наставно проучавање народних приповедака и предања, Друштво за

српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008.

3. Николић, Милија, Методика наставе српског језика и књижевности, Завод за

уџбенике, Београд, 2009.

4. Олујић, Гоздана, Седефна ружа и друге бајке, Антологија српске књижевности,

Београд, 2009.

5. Павловић, Миодраг, Припремање наставника и ученика за тумачење књижевних

дела, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

6. Самарџија, Снежана, Поезика усмених прозних облика, Народна књига, Београд,

1997.
7. Шошо, Станковић, Наташа, Топос пута у српској народној бајци, Друштво за
српски језик и књижевност Србије, Београд, 2006.