Transkripti radio emisije sa Laurom Knight-Jadczyk

U potrazi za čudesnim – 1. deo

Odakle potiče učenje Georgija Gurđijeva? Koji su bili njegovi ciljevi? Laura Knight-Jadczyk razmatra
neke tragove koje je Gurđijev ostavio u svojoj knjizi “Život je stvaran samo onda kada jesam”.
Gurđijevljev prvi cilj je bio da “istraži sa svih strana, i da razume, tačan značaj i svrhu života
čoveka”. Tome je dodao drugi cilj, koji i danas ima veliki značaj: “da otkrije, po svaku cenu, neki
način ili sredstvo za uništenje sklonosti u ljudima za sugestivnošću koja uzrokuje da lako padnu pod
uticaj “masovne hipnoze”.”

11.08.2006.

Henry (H): Dobrodošli u ovonedeljni SOTT podkast. Ja sam Henry.

Joe (J): Ja sam Joe.

Scott (S): Ja sam Scott.

H: I još jednom sedimo zajedno sa Laurom. Dobrodošla, Laura. [Laura (L): Hvala.] I posežemo za
poštanskom torbom, drugu nedelju za redom. Ove nedelje ćemo se pozabaviti veoma opštim
pitanjima koja dobijamo, poput “Molim vas pričajte o ‘U Potrazi Za Čudesnim’ (UPZČ); molim vas
pričajte o Guđjijevu.” I to je ono što ćemo mi pokušati da uradimo danas. Očigledno, to je ogromna
tema, i mi ćemo moći da dotaknemo samo njene određene aspekte. Ako imate pitanja, molim vas
idite na SOTT forum i postavite ih, i ako bi mogli da budete malo konkretniji od običnog “Molim vas
pričajte o UPZČ”, to bi nam moglo pomoći u fokusiranju na neka od pitanja koja imate.
H: UPZČ je naslov, ustvari to je naslov koji su engleski izdavači dali knjizi koju je napisao Petar
Uspenski. Originalni naslov je bio “Fragmenti Nepoznatog Učenja”. “Fragmenti Nepoznatog Učenja”
bolje sumira sadržaj knjige, jer ona samo grebe površinu onoga o čemu je pričao Gurđijev, i samo
grebe površinu učenja ezoteričnog Hrišćanstva, koja sačinjavaju deo učenja koja su inspirisala
Gurđijeva. Uspenski je upoznao Gurđijeva u Rusiji 1913 ili 1914 godine. Razmatranja u knjizi su
Uspenskovljev rezime Gurđijevljevih učenja tokom nekoliko godina dok je Gurđijev predavao u
Rusiji. Kada je izbila ruska revolucija 1917, Gurđijev je uzeo svoje učenike i otišao, i počeo da luta
nekoliko godina, i završio u Francuskoj gde je živeo do kraja svog života. Kada je Gurđijev otišao u
Evropu, Uspenski je raskinuo sa njim, i tako, učenja koja možete naći u knjizi pokrivaju samo tih
nekoliko godina kada je Uspenski zaista bio učenik Gurđijeva. Postoji jedna druga knjiga koja se
zove “Struggle of the magicans” koju je napisao William Patrick Patterson, koja ulazi u neke detalje
o odnosu između Uspenskog i Gurđijeva tokom godina, i konkretno razmatra o tome kako je
Gurđijev pokušavao da radi sa Uspenskim koji je bio jako inteligentan čovek; koji je sam o dradio
popriličan posao, koji je krenuo na sopstveno istraživanje kako bi pronašao znanje koje je on znao
da postoji, ali takođe, on je imao određenu količinu ponosa, i njegov intelektualni centar je bio
veoma veoma visoko razvijen, i Gurđijev je proveo poprilično vremena pokušavajući da se probije
kroz racionalnu stranu Uspenskog ne bi li probudio njegov emocionalni centar. Mi znamo da se u
našem društvu treniraju intelektualni centri; Moravjev govori o tome u njegovom delu “Gnoza”. I
tako se Gurđijev fokusirao na Uspenskog pokušavajući da se probije kroz ličnost koja je u
potpunosti bila bazirana na Uspenskovljevom intelektualnom centru. I Uspenski je imao previše
samovažnosti i ponosa da nije mogao da to dopusti, i počeo je da misli da on bolje razume sis tem
nego sam Gurđijev, i pogrešno je zaključio ono što je Gurđijev pokušavao da uradi sa njim na način
da je Gurđijev ustvari pokušavao da uzrokuje odanost, ritual, i neku vrstu skoro religioznog

~1~
sledbeništva među svojim učenicima, i on nije video da je to samo bio određeni način na koji je
Gurđijev pokušavao da radi sa Uspenskim, da se probije, i da probudi njegov emocionalni centar. I
to je vodilo do raskida; i pored toga, UPZČ je knjiga koju bi svako trebalo da pročita zato što je to
veoma veran opis načina na koji je Gurđijev predavao u Rusiji pre revolucije, i načina na koji je
radio sa svojim učenicima. Knjiga je bogata znanjem, i mi ćemo danas pričati samo o nekim idejama
koje su tu sadržane, i pokušaćemo da ih stavimo u kontekst sa Radom kojim se mi bavimo. Oni od
vas koji nas znaju kroz SOTT znaju da mi posmatramo svet iz dana u dan pokušavajući da dođemo
do koliko god je moguće objektivnijeg pogleda na svet. Način na koji mi to kažemo je – kako bi
univerzum video sebe?

Laura (L): Pa, znaš, to je jako dobro pitanje, Henri. Prva stvar koju bih htela da kažem u vezi
sa knjigom, UPZČ, je da je bila napisana pre nego što je Uspenski preminuo, i on ju je završio,
a zatim je rekao da je ne bi trebalo ikada objaviti; njegova želja je bila da se ne objavi. Nakon
njegove smrti, njegova žena, koja je još uvek bila u kontaktu, i naklonjena Gurđijevu, dala je
rukopis Gurđijevu kako bi je on prokomentarisao. Nakon što je pročitao ceo rukopis,
njegova konstatacija je bila da je Uspenski imao veoma dobru memoriju, i on nije imao
nikakvu primedbu na bilo šta što je napisano u knjizi, tako da mislim da možemo da se
oslonimo na nju kao na dobar zapis onoga što je Gurđijev preneo Uspenskom tokom tog
vremenskog perioda, kao i da ju je Gurđijev prećutno odobrio kao tačan zapis tih
informacija, kao i tog vremenskog perioda, i takođe da možemo biti zahvalni da je
Uspenskovljeva žena odlučila da je objavi čak i protivno želji Uspenskog, zbog toga što je
bila previše bitna da bi bila zaturena. I zasigurno, zašto bi Uspenski želeo da zaturi ovaj
zapis, zato što su tu bile očigledne razlike između toga kako je Uspenski video to učenje i
onoga što je Gurđijev zapravo tražio, njegovih konkretnih ciljeva, i ja mislim da je najvažnija
stvar za bilo koga ko želi da razume Gurđijeva, šta je to on proučavao, šta je on pokušao da
uradi, je da pokuša da otkrije šta je to što mu se dogodilo i što mu je dalo ideje koje je imao,
koje su bile njegove namere, koji je bio njegov cilj, kakve su bile konkretne okolnosti i
kontekst u kojima je on imao njegove ideje. Jer naravno, postoji mnogo pretpostavki o
određenim učenjima. Ljudi kažu da ih je Gurđijev dobio od Sufija, ili od Istočne Pravoslavne
tradicije, ili da ih je dobio od tajne škole u Sibiru, da ih je pozajmio odavde i ukrao odande,
da je plagijazirao neke stvari i tako dalje, hoću reći, mnogo nelaskavih stvari je rečeno o
Gurđijevu i ja mislim da to nije baš pošteno. Sam Gurđijev nam je dao opis gde, kada i kako
su ideje, ili osnove tih ideja došle do njega, i to je opisano u maloj knjizi koja se zove “Život je
stvaran samo kada ja jesam”, i ja bih htela da pročitam samo neke delove iz ove knjige kako
bih vam dala ideju o čemu se tu radi, i davaću svoje komentare kako budem čitala.

L: U predgovoru knjige “Život je stvaran”, Gurđijev je citiran: “ovo je moja poslednja knjiga,
u kojoj želim da podelim sa drugim bićima našeg zajedničkog Oca sličnim meni, skoro sve
ranije nepoznate misterije unutrašnjeg sveta čoveka, koje sam slučajno saznao”. Slučajno
saznao, hmm. Madame de Salzmann, koja je uredila i objavila ovu knjigu, kaže nam da je
Gurđijev napisao ove reči šestog Novembra 1934, i odmah započeo posao. Narednih
nekoliko meseci, on se u potpunosti posvetio razrađivanju svojih ideja za ovu knjigu. Zatim,
iznenada 13-tog Aprila 1935, u potpunosti je prestao sa pisanjem. Zašto je ostavio ovu treću
seriju nedovršenu, i naizgled odustao od namere da je objavi? On je jasno rekao na
poslednjoj strani Belzebubovih priča da će treća serija biti dostupna samo onima koji će biti
odabrani kao sposobni za razumevanje “istinske objektivne istine”, koju će on izneti na
svetlo dana. “Pre nego što će umreti,” Madame de Salzmann nam kaže, “Gurđijev mi je rekao

~2~
kako on vidi stanje stvari, i dao mi je određene instrukcije. On je rekao: ‘Objavi kako i kada
budeš bila sigurna da je došlo pravo vreme. Objavi prvu i drugu seriju, ali esencijalna stvar,
prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore na zahtev koji će
se pojaviti. Dok god se ne pojavi odgovorno jezgro ljudskih bića delovanje ideja neće preći
preko određenog praga. Za to će biti potrebno vremena, mnogo vremena.’ A zatim je rekao:
‘Objavljivanje treće serije nije neophodno, ona je napisana za drugu svrhu. Ipak, ako smatraš
da je trebaš objaviti jednoga dana, ti je objavi.’ ”

L: Sada, ono na šta želim da zaista obratite pažnju je šta je Gurđijev rekao nadzorniku
njegove ostavštine, Madame de Salzmann. On je rekao, da ponovim: “esencijalna stvar, prva
stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore na zahtev koji će se
pojaviti.” Sada, ja sam komentarisala ovo negde u svojim tekstovima, da ja mislim da kada je
Gurđijev rekao to, da je on imao nekakav proročanski trenutak, jer naravno sa njegovom
sposobnošću da posmatra ljudsku prirodu, i njegovo poznavanje istorije, i istorijskih
ciklusa, bilo je prilično očigledno da je on znao da će se pojaviti zahtev, i on je naravno znao
neke tajne kojima mi ostali nemamo pristup. Sada, pitanje je, naravno, kako je on došao do
tih tajni? Šta je on to znao, šta je on stvarno razumeo? Primetite da je ona rekla da je on
napisao te reči šestog Novembra 1934. Šestog Novembra. To je interesantan datum, jer je on
spomenuo šesti Novembar i u samoj knjizi “Život je stvaran samo kada ja jesam”. U ovoj
knjizi on govori o stvarnom događaju, o kontekstu u kojem je došao do svojih ideja kako
raditi stvari, šta treba raditi, šta je neophodno, u kojima je on u suštini izmislio svoj koncept
takozvanog pamćenja sebe, ili samoposmatranja, i ja mislim da postoji jako veliki broj ljudi
koji tvrde da prate rad Gurđijeva a da nisu pročitali ovaj pasus dovoljno pažljivo i nisu zaista
razumeli njegovu važnost, zato što nam to daje ogromnu količinu informacija o tome šta je
to bilo što je Gurđijeva napravilo takvim kakav je on bio, zašto je on mislio onako kako je
mislio, i kako je došao do svojih zaključaka, i u suštini nam daje model kako da i mi dođemo
do stanja sličnog onome koje je Gurđijev dostigao.

L: U ovoj knjizi, on govori o mnogim svojim putovanjima i iskustvima, i naravno, oni od vas
koji su upoznati sa pričom o Gurđijevu znaju da je on u nekoliko navrata bio ranjen, i
izvrgnut velikoj opasnosti, ponekad zbog vratolomnosti a ponekad zato što je jednostavno
putovao svetom u potrazi za odgovorima, a ti delovi sveta su bili poprište revolucija,
plemenskih borbi, ratova, svim vrstama ljudskih budalaština, znate već, ljudi koji ubijaju
druge ljude, i to su bile okolnosti koje je Gurđijev proživljavao kada je došao do ideja do
kojih je došao. On kaže u ovoj knjizi: “nakon savladavanja sa nezamislivim teškoćama, svake
vrste velikih i malih prepreka, došao sam do grada Eni Hisar, u starom kineskom
Turkestanu, gde sam od starog prijatelja pozajmio novac, i našao se na istom mestu gde sam
živeo nekoliko godina pre dok sam se oporavljao od zalutalog metka broja dva. Ovo mesto je
locirano na jugozapadnoj ivici pustinje Gobi, i za mene predstavlja najplodnije mesto na
Zemljinoj površini. A što se tiče vazduha ovoga prostora, i njegovog spasonosnog uticaja na
sve koji ga udahnu, reći ću da je zaista pročišćujući.” Sada, ja ne znam da li je on rekao
pročišćujući u smislu Čistilišta, ili da je on hteo reći da on pročišćuje osobu od drugih
uticaja; kako god, to je bila reč koju je uporebio, “pročišćujuće”. On dalje piše: “Ako u
stvarnosti, postoje raj i pakao, i ako od njih nastaje bilo kakvo zračenje, onda bi vazduh
između ta dva izvora, to jest, između raja i pakla, sigurno morao biti sličan ovome. Jer se na
jednoj strani nalazi tlo koje bukvalno preliva sa raznim vrstama flore i faune, i odmah pored
ovog plodnog tla, nalazi se područje od mnogo hiljada kvadratnih kilometara koje bukvalno

~3~
predstavlja pakao, jer ne samo da ništa ne niče, nego i sve što tu dođe biva odmah uništeno,
tako da od njega ni traga ne ostane…” On govori, naravno, o pustinji Gobi. “Na ovom malom
delu Zemljine površine, vazduh koji je naša druga hrana,” Gurđijev je govorio o vazduhu kao
o vrsti hrane, “potiče i biva preobražen između sila raja i pakla. U meni, kada sam prvi put
došao ovde”, što je upravo bio spomenuo, u vremenu kada se oporavljao od zalutalog metka
broja dva, “u meni se odvijalo stanje delirijuma, isto onako rezoniranje u mojoj svesti, kao
večeri šestog Novembra” koje sam spomenula malopre, “bljesnula je ideja koja mi je
izgledala potpuno besmislena.”

L: Sada, ono što on govori ovde je da je on počeo sa radom na ovoj knjizi, “Život je stvaran”,
šestog Novembra, manje-više kako bi obeležio datum događaja kada je prvi put imao ideju
onoga što je formiralo osnovu njegovog rada. I ja ne mislim, znate, mnogi ljudi poklanjaju
mnogo pažnje tim malim čudnim podacima. Ali, bilo kako bilo, on će nam ovde reći šta se
zaista njemu dogodilo. “…šestog Novembra bljesnula je ideja koja mi je izgledala potpuno
besmislena. Prvi put su me doveli moji prijatelji u nesvesnom stanju, nedugo nakon mog
ranjavanja od strane drugog zalutalog metka. Na početku su moji prijatelji bili pored mene,
a nakon povratka svesti i mog oporavka, postepeno su svi oni otišli i ostale su samo dve
osobe da se brinu o meni, Tibetanac i mladi Kara-Kirgiz.” I tako je on boravio tamo, daleko
od ljudi svih vrsta, “negovan od strane dva saosećajna čoveka koji su me negovali skoro
materinski, i sve vreme hranjen od strane gore spomenutog pročišćavajućeg vazduha, ja, u
roku od šest nedelja, sam se toliko oporavio da sam već želeo, i bio sposoban, da u bilo kom
trenutku napustim ovo mesto. Sve je bilo skupljeno”, znači oni su se spakovali i čekali su
dolazak kamila, malog karavana koji će ga odvesti od ovog mesta, i on nastavlja, “Ja sam
dotle, iako ne u potpunosti, bio jak u nogama, i već sam se osećao dobro. Bila je noć. Pun
Mesec je izašao. Dugo zamišljen, moje misli su neprimećeno došle ponovo do pitanja koje je,
do ovog trenutka, konačno postalo transformisano u edikt mog unutrašnjeg sveta.
Nastavljajući da razmišljam o ovome pod uticajem, sa jedne strane udaljene isprazne buke,
formirane od zvukova miliona živih bića svih mogućih spoljašnjih oblika, i, sa druge strane
strašne tišine, u meni se postepeno pojavila ključna sposobnost nezapamćene snage. Na
početku, setio sam se svih svojih pogrešaka u mojim prethodnim istraživanjima. Dok sam sa
jedne strane konstatovao svoje pogreške, i sa druge strane opšte nesavršenosti metoda koje
sam ranije upotrebljavao, postalo mi je jasno kako sam trebao postupiti u ovom ili onom
slučaju. Veoma dobro se sećam kako je moja snaga odlazila usled tih napetih misli, i tokom
ovoga neki delovi mene su mi naložili da brzo ustanem, i razbudim sebe, kako bih zaustavio
te misli.” Sada, hajde da se zaustavimo ovde i da razmotrimo ono što Gurđijev ovde opisuje.
On opisuje njegovo prvo svesno iskustvo ili svesnost činjenice da je on zapravo pamtio sebe,
da je on radio upravo onu stvar na osnovu koje je zasnovao ceo njegov rad kojim se bavio do
kraja svog života. A sada, dopustite mi da vam pročitam još jednom šta je to on radio, o
čemu je to razmišljao. “Dok sam sa jedne strane konstatovao svoje pogreške, i sa druge
strane opšte nesavršenosti metoda koje sam ranije upotrebljavao, postalo mi je jasno kako
sam trebao postupiti u ovom ili onom slučaju.” Ovo je početak procesa pamćenja sebe,
popisati inventar svoga života, stvarno ga pogledati na hladan, jasan, čist način, kako bi
videli kako je svaki postupak koji ste preduzeli vodio ka drugom postupku ili ka reakciji
druge individue ili od samog života, i da ga proučite u postpunosti sa punim znanjem, i da
razumete šta ste trebali da učinite, šta bi stvari učinilo drugačijim, jer u mnogo slučajeva ja
sam sigurna da svako zna da kada kaže ili uradi nešto, i dogodi se nešto bolno ili neprijatno,

~4~
 nakon toga, oni uvide šta su trebali da učine. Hajdemo da nastavimo i da vidimo šta je on još
uradio sa ovime.

L: On kaže: “Ne znam kako bi se sve to bilo završilo da, u trenu kad me je instinkt
upozoravao da sam ponovo na putu da izgubim svest, pokraj mene nisu došle i legle tri
kamile. To me je pribralo pa sam ustao. Dan je svitao, a moji mladi prijatelji su se probudili i
zabavili uobičajenim pripremama u jutarnjem pustinjskom životu. Nakon razgovora sa
starim Kara-Kirgizom, odlučismo da putujemo noću, koristeći mesečinu, i da pođemo isto
veće; tokom dana kamile bi se odmorile. Umesto da se ispružim i malo odspavam, uzeo sam
pušku i platneni ruksak i uputio se nedaleko, do vrlo hladnog izvora, koji je bio na samoj
granici pustinje. Svukao sam odeću i lagano se poprskao tom hladnom vodom. Nakon toga
psihički sam se osećao vrlo dobro a fizički tako slabo da sam morao da legnem pokraj izvora
čim sam se obukao.” I obratite pažnju sada. “I tada… u stanju velike fizičke slabosti, ali
osveženog mišljenja, započela je u meni rasprava čija će se suština zauvek učvrstiti u mom
svesnom i iz koje se, 6. novembra 1927. uveče, rodila misao o kojoj sam govorio… Kako se to
dogodilo vrlo davno, ne sećam se tačnih izraza tog unutarnjeg monologa koji je tako malo
ličio na moje obično stanje. Ali, po utisku koji je ostavio na mene, verovatno mogu gotovo
verno da ga ponovim. Rekao sam sebi otprilike ovo: ” Sada ćete čuti ono što se Gurđijev
priseća šta je prolazilo kroz njegov um tokom ovog momenta intenzivne mentalne bistrine,
ovog transformacionog trenutka. Ovo je stvar koja je napravila Gurđijeva onakvim kakav je
on bio, i šta je bio, i terala ga da radi ono šta je radio, tako da je ovo nešto što je jako važno,
obratite pažnju! On je razmišljao: “S obzirom na to kako se osećam poslednjih dana, verujem
da se vraćam u život i da ću, hteo ne hteo, ponovo morati da prođem kroz isti krug
iskustava. Bože moj! Zar će zaista biti potrebno da još jedanput iskusim sve ono kroz šta
sam prošao u periodima vrhunca svoje delatnosti, tokom šest meseci koji su prethodili
ovom poslednjem slomu?” Ukratko, on se pita, da li ja treba samo da nastavim da se krećem
putem kojim sam do sada išao? Hoću reći, da li je ovo sve što postoji u životu? Da li se život
sastoji samo iz bola i patnje i bede, naprezanja i probijanja i traženja, i tako dalje. I tako, to je
ono o čemu on razmišlja. I ja sam sigurna da je većina ljudi o ovome razmišljala s vremena
na vreme. “Iskusiti grižu savesti zbog svih unutarnjih i spoljnih izražavanja u stanju obične
budnosti, koji se smenjuju s osećanjima samoće, razočaranja, zasićenosti itd., i uz sve to
suočiti se sa zastrašujućim utiskom “unutarnje praznine” koji me je svuda pratio?… Šta sve
nisam učinio, kakve sve mere nisam preduzeo u stanju moje obične budnosti da bi se
aktivnost mog duševnog života odvijala po nalozima mog aktivnog svesnog – a sve uzalud.
Stalno radeći na sebi i bdijući nad sobom, nemilosrdan prema svojim prirodnim slabostima,
bio sam dospeo do gotovo svega što čovek može da postigne; u izvesnim područjima dospeo
sam čak do jedne moći koja možda nikada nije bila dosegnuta čak ni u prošlim vremenima.
Naprimer, razvio sam moć svojih misli do tog stepena da sam bio sposoban, uz prethodnu
pripremu od nekoliko sati, ubiti jaka na udaljenosti od deset kilometara, ili sam pak mo gao
sam u jednom danu skupiti životnu snagu u takvoj meri da sam mogao da uspavam slona za
pet minuta. Ipak, uprkos svim svojim željama i svim svojim naporima, nikako nisam
uspevao da u svakodnevnom životu s drugima “pamtim sebe” i da se ne izražavam u skladu
sa težnjama svoje prirode, nego prema nalozima svog postignutog svesnog.”

H: To je jako interesantna stvar, jer se upravo tu dešava rascep koji možemo da vidimo u mnogim
učenjima, ljudi tada počinju da se fokusiraju na čuda. A na drugoj strani imate Gurđijeva, koji kaže
da ima tu ogromnu moć koju je razvio, koja bi mogla biti slična stvar kao ona koju gurui i učitelji

~5~
tvrde da mogu da razviju u svojim učenicima, a, uprkos svemu ovome, on je video, da je u nekom
smislu, on bio poptuno prazan, i da ustvari nije ništa postigao.

L: I kako on kaže, “Nisam mogao da postignem stanje pamćenja sebe”, a to znači, pamćenja
tih dubokih ideja koje su prošle kroz njegov um o tome kako je bio sposoban da zna šta je
trebao da učini nasuprot onome šta je činio. On kaže kako nije mogao da pamti šta je trebao
da uradi u bilo kojoj situaciji zato što se ponašao manje-više automatski. Sve stvari koje je
radio, on je radio automatski, nasuprot bistrini ove vizije u kojoj je video šta bi trebalo da
učini, i obećao je sebi da će od sada raditi ono što treba da učini umesto da bude upravljan
ovim automatskim ponašanjem. I ovde on kaže: “Mogao sam ubiti jaka snagom svoga uma,
ili uspavati slona, ali nisam mogao da se setim da uradim ono što treba da uradim i što se
bazira na tom dubokom nivou svesti koju znam da mogu da postignem ali koja mi promiče,
koja me napušta, napušta na milost i nemilost mog mehaničkog ponašanja.”

J: Da, i iz toga potiče Gurđijevljev koncept Činjenja, sa velikim Č, biti sposoban za Činjenja, i on kaže,
običan čovek ne može ništa da učini, a Činjenje se očito ne odnosi na normalne aktivnosti prosečne
osobe, i ne odnosi se na mogućnost ubijanja jaka sa udaljenosti od nekoliko kilometara, ili
mogućnosti da se uspava slon. To nije ono kako Gurđijev definiše Činjenje, tako da…

L: On Činjenje opisuje kao mogučnost da činite ono što treba da činite.

J: Umm, hmm, ali to je još uvek pomalo nejasno.

L: Da, to je još uvek pomalo nejasno. Ali, bilo kako bilo, on kaže: “Nisam mogao da
postignem to da stepen “pamćenja sebe” postane dovoljno snažan da spreči da tok
asocijacija koje se same od sebe u meni nižu zavisi od izvesnih vrlo nepoželjnih činilaca
moje nasleđene prirode. Čim bi se iscrpila celokupna snaga koja mi je omogućavala da
budem u stanju da radim, asocijacije misli i osećanja menjale bi se i vezivale uz predmete
potpuno suprotne idealu” Idealu! “moga svesnog. U stanju nezadovoljenosti u pogledu
hrane ili seksualnog života, određujući činilac mojih asocijacija bila je pre svega zahtevnost,
a u stanju potpune zadovoljenosti, asocijacije bi tekle na temu budućih užitaka, u hrani ili
seksu, ili čak zadovoljenja samoljublja, taštine, oholosti, ljubomore, zavi­sti i drugih strasti.
Uporno sam tragao za uzrokom tog strašnog stanja mog unutarnjeg sveta, raspitivao sam se
kod mnogih ljudi o tome, ali ništa nisam mogao da razjasnim. Sa jedne strane, jasno je da je
neophodno da pamtim sebe i tokom procesa svakodnevnog života.” Drugim rečima, imati
ovo duboko i intenzivno stanje svesnosti da se vidi deo sebe koji bi išao napred i radio stvari
na ovaj način i drugi deo sebe koji bi bio u mogućnosti da posmatra i kaže: “Ne, to nije ono
što bi trebalo da radiš. Ovo je ono što bi trebalo da uradiš.” Dovesti to na kontinualnu
osnovu, to je ono o čemu on govori. “Sa jedne strane, jasno je da je neophodno da pamtim
sebe i tokom procesa svakodnevnog života, a sa druge strane, postoji neophodnost
prisustva pažnje koja se može sjediniti u slučaju kontakta sa drugima.” On ovde priča o
posedovanju ovog intenzivnog stanja samosvesti, uporedo sa obraćanjem pažnje na svet
oko sebe, na okolinu u kojoj se nalazi, i na druge ljude u njoj. “Sve sam pokušao u proteklom
životu, čak sam nosio podsetnike svih vrsta, ništa nije pomoglo. Te su stvari pomagale samo
dok sam ih nosio, i to samo u početku – čim bih prestao da ih nosim, ili bih se na njih
navikao, bivalo je kao i pre. Nema mogućeg izlaza… Pa ipak ima, ima – jedan jedini. Potrebna
mi je, izvan mene pomoć usklađujućeg činioca koji nikada ne spava. To jest činioca koji bi
me stalno podsticao, ma kakvo bilo moje stanje, da “pamtim sebe” sebe. Šta! Kako! Zar bi to

~6~
 bilo moguće!… Zašto mi tako jednostavna misao nije pre pala na pamet? Zašto je trebalo
toliko patiti i očajavati da bih tek sada uočio tu mogućnost? Zašto i tu nisam, takođe,
pritekao onoj sveobuhvatnoj podudarnosti?” I evo naše sveobuhvatne podudarnosti: “Pa, i
tu Bog… opet, Bog. Samo on. Svuda on – i sve je u vezi s njim. Ipak je tačno da sam čovek a ne
životinja, mada postojim u istoj kosmičkoj sredini kao i sva stvorenja. On je Bog, prema
tome, i ja sam Bog. Jedina razlika između njega i mene treba da bude – i, naravno jeste –
razlika u stepenu. On je Bog velikog sveta, a ja treba da budem Bog malog sveta. On je Bog
svega prisutnog u svemiru i celog mog spoljnog sveta. I ja sam Bog, ali celog svog unutarnjeg
sveta. Za sve i u svemu imamo iste mogućnosti i iste nemogućnosti. Iste mogućnosti i
nemogućnosti koje on ima s obzirom na sveukupna prostranstva svemira, ja treba da imam
u pogledu životnog delokruga koji je meni poveren. Ono što je Njemu moguće i nemo guće u
području velikog sveta meni treba da bude moguće i nemoguće u području mog malog sveta.
Sve je to jasno, tako jasno kao i da nakon noći treba da dođe dan. Kako sam mogao a da ne
opazim tako očevidnu podudarnost? Toliko sam mislio na stvaranje sveta, na postojanje
sveta i, uopšte, na Boga i njegova dela, toliko sam o svemu tome razgovarao s drugima, i
nikada mi nije pala na pamet ta jednostavna misao. A bilo je tako očevidno! Sve bez
izuzetka, zdrava logika, baš kao i istorijske činjenice, otkrivaju i potvrđuju da je Bog
apsolutna Dobrota. On je sva Ljubav i sva Milost. On je pravedni Mirotvorac svega što
postoji. Ali, ako je to tako, zašto je smatrao potrebnim da od sebe udalji, zbog oholosti
svojstvene svakom mladom i još potpuno neobrazovanom pojedincu, jednog od svojih
najbližih sinova, koga je sam oduhovio, i da ga obdari u isto vreme podjednakom snagom, ali
suprotnom svojoj… Govorim o Sotoni. Ova misao je poput sunca obasjala stanje mog
unutarnjeg sveta. Njome sam shvatio da je velikom svetu, da bi bio harmonično izgrađen,
takođe preko potreban neki činilac neprestane opomene. Stoga je sam naš Stvoritelj bio
prisiljen, u ime svega što je bio stvorio, da jednog od svojih voljenih sinova stavi u,
objektivno govoreći, tako strašan položaj. Prema tome, i ja sada moram od jednog omiljenog
činioca kojim raspolažem da učinim podudaran izvor stalne opomene za moj mali unutarnji
svet. Sad se postavlja pitanje: Ima li, uopšte u mom delokrugu, nešto što me može, ako ga
izdvojim od sebe, neprestano opominjati, ma kakvo moje stanje bilo? Dobro razmislivši
zaključih: ako namerno prestanem da upotrebljavam izuzetnu moć koju imam i koju sam
svesno razvio, to bi trebalo da izvan mene stvori izvor koji bi me stalno opominjao. Da,
prestati upotrebljavati telepatsku i hipnotičku moć. I dobiću očekivane rezultate, znam, jer
zahva­ljujući toj sposobnosti koja se bila ukorenila u moju prirodu i koja je sama od sebe
delovala, uspeh mog svakodnevnog života, naročito poslednje dve godine, toliko je porastao
da je u meni razvio mnoštvo mana i slabosti koje će mi verovatno zauvek ostati. Dakle, ako
se svesno odreknem tog dara svoje prirode, njegova odsutnost će se osećati uvek i svuda.”

L: Znači, Gurđijev predlaže sebi da obeća da će učiniti nešto, a to je da će se odreći moći

telepatije i hipnoze koju je koristio za preživljavanje, kako bi dobio stvari koje su mu
trebale, koje je hteo, seks, novac, resurse, itd. Ekvivalent ovoga u svakodnevnom ljudskom
stanju je da obećamo da ćemo se odreći naših igara, naših manipulacija, naših varanja samih
sebe, našeg laganja drugih ljudi, i da se neprekidno podsećamo ko smo i šta smo u našoj biti.

H: Problem koji imamo sa time je da je Gurđijev bio svestan svojih moći o kojima govori. On je bio
svestan načina na koji je koristio te moći da dobije ono što je hteo, a kada se osvrnemo na nas, mi
smo u većini slučajeva potpuno nesvesni igara koje igramo i programa koji su aktivni u nama i

~7~
manipulacija koje izvodimo. Tako da je neophodno da načinimo prvi korak, u kome moramo reći
“Šta su oni?”, i moramo naučiti da ih prepoznajemo.

J: Ali to je deo onoga što je Gurđijev govorio o pamćenju sebe, i vraćanje na to, na te situacije u
prošlosti gde ste učinili neku stvar, i gledajući na to objektivno, jer ljudi se vraćaju na određene
doživljaje u svom životu, i pritom obično pokušaju da pronađu izgovor za bilo šta loše što su uradili,
bilo koju manipulaciju, krivicu, ili će samo zamutiti vodu kako bi se izvadili, dok je ustvari potreban
oštar i kritički pogled o kome je Henri pričao.

L: I mi koristimo te stvari kako bi dobili ono što želimo, ono što nam je potrebno, i ovde on o
tome govori, on kaže: “Zakleo sam se: upamtiću da nikada neću upotrebljavati moć koju
imam, a time ću i sebi uskratiti zadovoljenje većine svojih mana. Tako, hteo ne hteo, stalno
ću da budem opominjan da pamtim sebe. Sve dok živim nikada neću zaboraviti poslednji
dan koji sam proveo na tom mestu kada je moje razmišljanje dovelo do tih zaključaka. Čim
sam shvatio svu važnost te misli, činilo mi se da sam ponovo rođen; skočio sam na noge i, ne
shvatajući sasvim šta činim, počeo da trčim oko izvora kao tele. Moram dodati da sam,
zaklevši se svom sopstvenom biću da neću koristiti tu moć, izuzeo sve slučajeve u kojima bi
njena upotreba mogla biti nužna u naučne svrhe. Na primer, tada me je veoma interesovala,
a interesuje me i sada”, obratite pažnju na ovo, “mogućnost da se više hiljada puta poveća
vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću medijuma, kao i izlečenje raka pomoću moći
sugestije.”

L: Gurđijev je upravo ovde rekao da je viđenje, pomoću medijuma, bilo jedno od njegovih
glavnih zainteresovanosti. I čovek se zapita, zašto je korišćenje medijuma, viđenje pomoću
medijuma, korišćenje njegovih moći za ovu svrhu bilo kompletno ignorisano od strane
takozvanih sledbenika Gurđijeva.

H: Pa, rad koji on opisuje me zasigurno podseća na jedan drugi eksperiment koji je neko sprovodio
poslednjih, oh, 14 godina, ili 12 godina, možda?

L: Uh… da. [Hihotanje]

J: Pa, znaš, kao što kažeš, o tome nisu mnogo pričali njegovi sledbenici, i mislim da on nije nigde
tačno objasnio prirodu njegovog, [L: Njegovih ideja.] pa, njegovih medijumskih, [L: Da.] njegovog
kanaliziranja. Ali možda je njegovo kanaliziranje bio problem, u to vreme, početkom dvadesetog
veka, bio je popularan spiritualizam, i to je bilo poprilično ozloglašeno, i kritikovano, i postalo je
nešto poput farse, sa isceniranim sesijama te prirode. Tako da bi moglo biti razumljivo da on nije
hteo baš da naglasi, ili da umeša sebe u taj milje zbog same prirode toga.

H: Postoji taj aspekt toga, a takođe postoji i aspekt da ljudi to koriste kao štaku, ljudi to koriste po
principu nešto odande će da me spasi…

L: Da. I on konačno zaključuje ovo razmatranje šta je bila osnova njegovih ideja i njegovog
rada, kazujući: “Na kraju tog drugog boravka, zahvaljujući jednoj sasvim slo­bodnoj misli, tj.
misli na koju nisu uticala automatska delovanja drugih ljudi, bitan cilj mog unutarnjeg
života pojavio mi se u dva sasvim određena oblika. Do tada su snage mog unutarnjega sveta
bile jedino usredsređene na neodoljivu želju da prodrem i potpuno shvatim smisao i svrhu
ljudskog života. Sve prema čemu sam težio u životu – svi moji neuspesi i svi moji uspesi –
bilo je povezano s tim jedinstvenim ciljem mog unutarnjeg sveta. Čak i moja težnja da stalno
putujem, da budem svuda gde se, u tokovima kolektivnog života, odigravaju događaji tako

~8~
 značajni kao što su ratovi, revolucije, građanski ratovi, itd., odnosila se na taj jedinstveni
cilj.” Koji je bio da prodre i potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života. “Tokom tih
zbivanja, a s obzirom na intenzitet ljudskih ispoljavanja, skupio sam u vrlo sažetom obliku
željenu građu da na najefikasniji način produbim problem koji me zaokupljao.” On nam
znači govori da je sakupio veliku količinu informacija sa raznih izvora. “Kasnije, kada su mi
se u sećanje vratile, asocijacijom, sve strahote čiji sam svedok bio više puta, i kada sam se
setio svih utisaka koje su na mene ostavile različite revolucije, u Italiji, u Švajcarskoj, i
nedavno u Zakavkazju, malo-pomalo u meni se iskristalisala neodoljiva želja koja je postala
mojim drugim životnim ciljem.”

L: Htela bih sada da zastanem i da prokomentarišem činjenicu da on ovde spominje još

jedan uvid kroz koji je prolazio kada je razmišljao o svim tim stvarima koje je radio u
prošlosti, i šta je trebalo da učini, i tako dalje, tako da kada je on bio u tom procesu
pamćenja sebe, ono o čemu je razmišljao je: “Kasnije, kada su mi se u sećanje vratile,
asocijacijom, sve strahote čiji sam svedok bio više puta, i kada sam se setio svih utisaka koje
su na mene ostavile različite revolucije”. Strahote i revolucije su ono što je kristalizovalo u
njemu ovaj drugi cilj koji je bio dodatak njegovog prethodnog cilja koji je bio “da prodre i
potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života.” Pa šta je bio njegov novi cilj? “Taj drugi
novonastali cilj mog unutarnjeg sveta sastojao se u tome da pošto-poto nađem način da kod
ljudi uništim predodređenost da lako potpadaju pod uticaj takozvane “masovne hipnoze”.”
A zatim, setimo se ponovo činjenice da je upotrebio svoje sposobnosti za “mogućnost da se
više hiljada puta poveća vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću medijuma”, a onda i
stvar kojom samo započeli ovaj mali pregled toga šta se događalo sa Gurđijevom, a to je
“esencijalna stvar, prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da odgovore
na zahtev koji će se pojaviti”. I odmah posumnjamo na to da je Gurđijev video veliku, veliku
stvar, koju možda niko do tada nije video, a ako ju je neko i video, on to sigurno nije otkrio,
jer nam ovi tragovi nagoveštavaju da se Gurđijev bavio mnogo većim stvarima od onih koje
propagiraju ljudi koji tvrde da su sledbenici takozvanog “Četvrtog Puta”.

H: I možemo, za momenat, završiti ovu diskusiju ovde. Nastavićemo u sledećem podkastu.

U potrazi za čudesnim – 2. deo

Georgij Gurđijev je imao dva cilja:

1. da istraži sa svih strana, i da razume, tačan značaj i svrhu života čoveka, i

2. da otkrije, po svaku cenu, neki način ili sredstvo za uništenje sklonosti u ljudima
za sugestivnošću koja uzrokuje da lako padnu pod uticaj “masovne hipnoze”.

Nastavljamo našu diskusiju ovog fundamentalnog aspekta njegovog rada, njegov nastanak u vreme
rata i revolucije, i diskutujemo paralele koje se nalaze u učenju Don Huan Matusa koje je
pripovedao Karlos Kastaneda. Laura Knight-Jadczyk ispituje koncept “sitnog tiranina”, još jedne
ideje koja potiče iz perioda rata, iz španskog osvajanja Meksika, i gledamo kakvu primenu to može
imati danas. Takođe se suočavamo sa svetom sitnih tiranina, globalnom patokratijom. Kako nam
učenja Gurđijeva i Don Huana mogu pomoći danas?

18.08.2006.

Henry (H): Dobrodošli u ovonedeljni podkast Znakova na putu. Ja sam Henry.

~9~
Joe (J): Ja sam Joe.

Scott (S): Ja sam Scott.

J: I mi nastavljamo našu diskusiju sa Laurom. [Laura (L): Da, hvala što ste me pozvali.] U
prošlonedeljnom podkastu, mi smo započeli diskusiju o Gurđijevu. Osvrnuli smo se na neke stvari
koje je Gurđijev napisao u svojoj knjizi “Život je stvaran”, i Laura je izvukla detalje koji su bili
ignorisani ili preskočeni od strane, pa, skoro svakoga. Počeli smo sa osvrtom na Gurđijevljeve
poslednje reči upućene Mme de Salzman koje je izustio na samrtnoj postelji. On joj je rekao o svojim
spisima: “Esencijalna stvar, prva stvar, je da se pripremi jezgro ljudi koji će biti spremni da
odgovore na zahtev koji će se pojaviti.” Laura je dala komentar da je ona osetila da je Gurđijev imao
nekakav proročanski trenutak, da je on mogao da vidi nešto u budućnosti i ono što će se dogoditi.
On je video da će postojati potreba za razvojem grupe ljudi koji će raditi na tome da vide svet što je
moguće objektivnije. Ona je takođe izvukla jedan zanemaren citat iz iste knjige, “Život je stvaran”,
gde se Gurđijev prisećao doživljaja koji je imao šestog Novembra u prostoru oko oboda pustinje
Gobi, i tokom ovog prisećanja on piše: “Tada me je veoma interesovala, a interesuje me i sada,
mogućnost da se više hiljada puta poveća vidljivost udaljenih kosmičkih centara pomoću
medijuma.” Pa, kada smo pročitali ovo, pao nam je na pamet jedan drugi eksperiment koji se odvijao
proteklih nekoliko godina koji je sprovodila Laura: naučni eksperiment, što je takođe izraz koji je
upotrebio Gurđijev. On je govorio o svojim telepatskim sposobnostima, i kako je u svom doživljaju u
pustinji, ili na obodu pustinje, on tražio način da postigne neki vid pamćenja sebe, podsećanja sebe,
gde bi mogao da pogleda u sebe, u svoj život, da vidi šta je trebao da uradi u svakom trenutku, i da
iskoristi to kako bi video šta bi trebao da uradi u sadašnjem trenutku. On je shvatio da će on to
postići tako što će uzeti ovu telepatsku sposobnost koju je razvio, i što mu je omogućavalo da
nabavlja sredstva koja su mu bila potrebna u životu, ta mogućnost da utiče na ljude, i da kaže da on
to neće više upotrebljavati u tu svrhu. A jedna svrha koju je on ipak dozvolio sebi da nastavi da je
koristi bila je naučno istraživanje, i jedan od primera naučnog istraživanja koji on daje, je upravo
ono što sam malopre spomenuo: “povećavanje više hiljada puta vidljivost udaljenih kosmičkih
centara pomoću medijuma”. I mi nastavljamo odatle.

L: Ono što je interesantno o načinu kojim se on izrazio, “udaljeni kosmički centri”, je sama
činjenica da u našem eksperimentalnom radu, gde mi imamo takozvanu “Kasiopejsku
komunikaciju”, oni sebe opisuju kao “mi smo vi u budućnosti”. I oni govore o misaonim
centrima, i to je naravno ekstremno daleko, u kosmičkom smislu, tako da se čovek mora
zapitati, ili napraviti poređenje između onoga čime se Gurđijev verovatno bavio koristeći
svoje hipnotizerske sposobnosti, kao i njegove telepatske sposobnosti u ovom
medijumističnom poduhvatu o kome niko ne govori, ako su uopše i svesni toga. Zatim, kao
što sam rekla prošle nedelje, tu je i rezultat ovih misli koje je imao u tom određenom
vremenskom periodu, koji je bio da su se njegove namere podelile u dva glavna cilja: on je
kao prvo imao njegov primaran cilj, koji je on opisao kao “da istraži sa svih strana i da shvati
egzaktan smisao i svrhu ljudskog života”, a sada on ima i drugi cilj, a to je da on “mora
pošto-poto pronaći način da kod ljudi uništi predodređenost da lako potpadaju pod uticaj
masovne hipnoze”. Važna stvar kod ove spoznaje koju je imao Gurđijev, koju su mnogi ljudi
propustili da uzmu u obzir i razmisle o tome, je činjenica da nam on kaže da su ove ideje,
ove spoznaje, rezultat sećanja na “sve stra­hote nasilnih događaja čiji sam svedok bio, i
nagomilanih utisaka iz razgovora koje sam vodio sa raznim revolucionarima u prethodnih
nekoliko godina”, i da su ta sećanja i razgovori kristalizovala u njemu , malo po malo , kako

~ 10 ~
 on piše, pored prethodnog jedinstvenog cilja, taj nepokolebljiv cilj da pokuša da pomogne
ljudima da nauče kako da nadvladaju uticaj masovne hipnoze.

J: Ono što mi prvo pada na pamet u vezi toga je velika razlika između Gurđijevljevog opisa onoga š to
mi nazivamo radom na sebi, i onoga što se promoviše u Nju Ejdžu, meditiranje na pupak, ascenzije, i
razna druga stanja blaženstva. On kaže za svoj život da je bio veoma interesantan, i veoma težak, da
je morao da prođe kroz naporna iskušavanja, barem dva puta je bio ustreljen, i imao je razna druga
neprijatna iskustva, i upravo su ga ta iskustva dovela do ove tačke jasnoće i razumevanja, i on
takođe spominje da je jedna od stvari koje su ga dovele do ove tačke bio razgovor sa
revolucionarima, i drugim ljudima koji su bili pod uticajem tih revolucija, i koji su bili veoma
zanimljivi i možda veoma aktivni ljudi, i onda on kaže da ga je to dovelo do tog drugog cilja, a to je je
da shvati kako da spreči ljude da padnu pod uticaj masovne hipnoze ili psihoze.

L: Pa, moramo da imamo na umu perspektivu, hoću reći, da zaista shvatimo o čemu je on
razmišljao, perspektivu takozvanog revolucionara. Revolucionar je individua, obično, koja
traži načine i sredstva za pobunu protiv masovne hipnoze. I on je očito imao konverzacije sa
njima, i njihove frustracije s postizanjem ciljeva zbacivanja sprege masovne hipnoze i
mentalne dominacije i moći globalne elite bile su brige kojima je Gurđijev bio zabrinut. Ovo
su stvari koje i nas danas takođe brinu.
H: Verovatno je takođe video da je veliki broj ovih revolucionara bio savršeno voljan da se upusti u
isti tip masovne sugestibilnosti koje je koristila druga strana, i on je shvatio da je to bio ciklus koji je
morao biti prekinut.

J: Druga stvar je da je on možda sreo revolucionare koji su bili žrtve masovne hipnoze, [L: Tačno.]
koji su bili kontrolisani, i ova ideja, znate da na ‘Signs’ strani mnogo pričamo o rušenju Bušovog
režima, i ova ideja o menjanju sveta, u suštini, može biti rezultat propagiranja iluzije ili vrste
hipnoze, gde ljudi misle da ako oni uspeju da povrate svoju državu, ako povrate vladu, sve će biti u
redu, svet će postati lepo mesto, i sve će biti ružičasto. [L: Tačno.] Ali ove dve stvari do kojih je
došao, dva nepokolebljiva cilja koja je pokušao da ostvari do kraja svog života, prvi da shvati
prirodu ljudskog života, a drugi da pronađe način kako da spreči ljude da padnu pod masovnu
hipnozu, možda je ono što je zaključio ili video u surovoj realnosti, je da ako se ništa ne uradi, onda
će smisao života na Zemlji, ili smisao ljudskog života na Zemlji, biti da jednostavno budu žrtve
masovne hipnoze i korišćeni za kakve god svrhe viših sila.

L: Pa, vratimo se na ono što si rekao o Nju Ejdž načinima i sredstvima postizanja
prosvetljenja, predavanjem svoje volje sistemu verovanja, i meditacijom na pupak, ili
mantranjem “Om-a”, ili, samo imajte lepe misli, ili nešto poput toga. [J: Fontana blaženstva.]
Da. Gurđijev zaključuje ovu malu raspravu kazujući: “Ideja koja mi je bljesnula u svesti u
predvečerju šestog Novembra bila je: Nema sumnje, zastrašujuće beznađe koje sam osećao
ovih dana i stravična unutarnja borba koja je ovog jutra dovela do razmišljanja gotovo nalik
zanosu, direktna su posledica razmišljanja koje sam imao u sličnom stanju, pre trideset
godina, na rubovima pustinje Gobi. Nakon što sam se manje-više oporavio, nastavio sam
svoja istraživanja, ali sada sa dva dobro zacrtana cilja umesto jednog.” I onda on počinje da
razmatra kako je počeo da se bavi ovime o čemu je već pisao do određenog detalja u jednoj
od knjiga treće serije njegovih rukopisa, i on kaže da “tek nakon nekoliko godina našao sam
za nužno da negde osnujem instituciju za obuku pomagača-instruktora, kako bih uneo u
živote ljudi ono što sam ja već naučio.” Znači, on je bio u procesu činjenja ovoga, i on je

~ 11 ~
 odabrao Rusiju kao odgovarajuće mesto za ovu svrhu, a onda se, naravno, pojavila Ruska
revolucija. O tome je znači Gurđijev pričao što se tiče toga ko je on bio i odakle je došao.
Sada je problem u tome što se, kao što smo već spomenuli, većina ljudi koji su uključeni u
škole Četvrtog puta, ne drži neophodno bilo čega od ovoga. Mi imamo nekoliko prijatelja,
članova naših diskusionih grupa, koji su uključeni u škole koje su donekle Gurđijevljevog
tipa. Mi imamo nekoliko njih u Sjedinjenim Državama, tako da razumemo kakvom se vrstom
rada oni bave, i na šta se fokusiraju, i takođe imamo nekoliko njih u Evropi, tako da u suštini
mi imamo uvid u to kako škole Četvrtog puta prate takozvana učenja Gurđijeva. Ono što smo
mogli da saznamo iz ovih informacija je da su oni, nekako, iz nekog razloga, izgleda zaista
izgubili suštinu onoga što je činilo Gurđijeva i šta ga je napravilo onakvim kakav je on bio.

L: Postoji još jedan interesantan pogled na ovo, i on dolazi iz knjige Karlosa Kastanede,
“Unutrašnji Oganj”. Bilo je puno rasprava, prepiranja i osporavanja o tome ko ili šta je bio
Don Huan Matus; da li je on bio prava osoba, da li je on bio pravi učitelj, da li je Karlos
Kastaneda imao kontakt sa pravim vidovnjakom, ili je jednostavno izmišljao stvari, zbog
toga što je poslednjih godina Kastanedinog života postalo poprilično očito da, šta god da se
njemu desilo, to nije bila mnogo dobra stvar jer je on otišao putem koji nije pridonosio
ispunjavanju bilo kakvih pozitivnih ciljeva. Pa ipak, mi skoro da možemo da uporedimo
Kastanedu sa Uspenskim u smislu njihovog pada, zbog toga što nijedan od njih nije bio u
potpunosti u mogućnosti da se odrekne osećaja samovažnosti. Ja sam oduvek sumnjala da je
tu bila kombinacija nekoliko elemenata koje je Kastaneda upotrebio u stvaranju Don Huana.
Ja mislim da je Don Huan možda i bio stvarna osoba ali je on takođe bio i polu-izmišljen, da
su ideje koje je Kastaneda formulisao, ili koje su došle do njega, možda čak i telepatski, da su
stavljene u usta Don Huana, kao dodatak mogućoj stvarnoj osobi koja je zaista poučavala o
nekim stvarima.1 Tako da, ja mislim da, kada budete razmatrali ovo, vi morate gledati na to
kao na jedan kreativan proces, ali je ključna stvar u tome da, dok vi to čitate, razmišljajte o
tome da je jedan od izvora koji je Kastaneda iskoristio za svoje delo, možda bio i sam
Gurđijev. Zato što ima mnogo toga u onome o čemu je pisao Kastaneda što se poklapa sa
onime o čemu je pisao Gurđijev, i naravno, vremenski period je bio takav da je on lako
mogao da pozajmi neke od ovih informacija i da ih pripoji svojim jugozapadnim mitovima,
stavljajući ih u usta Don Huanu, kao što sam rekla. U tom pogledu, smatram da je važno
pogledati ovu knjigu, “Unutrašnji Oganj”, u kojoj Karlos Kastaneda govori o temi sitnih
mučitelja, zbog toga što su, kao što smo upravo pročitali od Gurđijeva, upravo sitni mučitelji
doveli Gurđijeva do ovog nivoa razumevanja, koje mu je omogućilo da vidi stvari onako
kako ih je video i dalo mu njegov nepokolebljiv nagon za sleđenjem ova dva konkretna cilja.
I, u ovom poglavlju o sitnim mučiteljima u knjizi “Unutrašnji Oganj”, Kastanedin Don Huan
nam govori o vidovnjacima Osvajačima, kako ih on naziva, iliti novim vidovnjacima. On

1 Dodatak iz Kasiopejskih transkripti:

23. 08.2001.
P: (L) Da li je zbilja postojao čovek koji se zvao Don Huan Matus, koji je bio učitelj Karlosa
Kastanede?
O: Blizu.
P: (L) Da li je on bio “kombinovana osoba” kao što su mnogi ljudi sugerisali?
O: Da.
P: (L) Da li je on bio kombinacija nekoliko ljudi koje je Karlos stvarno poznavao, mislim na
ljude trećeg denziteta?
O: Da.

~ 12 ~
 kaže: “Novi vidovnjaci preporučuju da se učini najveći mogući napor kako bi se
samovažnost iskorenila iz života ratnika. Ja se držim tog saveta i uložio sam naročit trud da
bih ti pokazao da smo bez samovažnosti neranjivi.” I naravno vi možete videti da je
samovažnost nesumnjivo ono na šta je Gurđijev aludirao kada je govorio o tome da je
mogao da vidi kako je činio neke stvari u svom životu, i sledio određeni pravac delovanja, ali
se to uvek završavalo na loš način zato što on nije bio u mogućnosti da upotrebi to
samoposmatranje, jer koliko nas, kroz vlastitu samovažnost, uradi toliko stvari u našem
životu za koje nam samoposmatranje kaže: “Oh, ja nisam trebao da uradim to, ja nisam
trebao da budem ohol, ja nisam trebao da budem toliko arogantan, ja nisam trebao da
budem toliko bezobziran, ja nisam trebao biti ovakav, ja nisam trebao biti onakav, ja nisam
trebao da budem glup”, a obično je samovažnost verovanje da u tom trenutku, kada smo
uhvaćeni u tom trenutku, tj. uhvaćeni u reakcionoj prirodi našeg bića, da mi upravljamo
samim sobom. I tako Don Huan dalje kaže: “Protiv samovažnosti se ne može boriti
uglađenošću”. On kaže da: “Vidovnjaci, stari i novi, dele se na dve grupe. Prvu sačinjavaju
oni koji su spremni da se uvežbavaju u samouzdržavanju i koji mogu da svoje aktivnosti
usmere prema pragmatičnim ciljevima, što je korisno i drugim vidovnjacima i ljudima
uopšte. Druga grupa je sastavljena od onih koji ne vode računa o samouzdržavanju niti o
bilo kom pragmatičnom cilju. Svi se vidovnjaci slažu u tome da potonja grupa nije uspela da
reši problem samovažnosti.” I upravo ovde možete videti razliku između dva pristupa:
pristup Gurđijeva i njegovog Puta, i pristup takozvane Nju Ejdž zajednice “ljubavi i
svetlosti”. Nju Ejdž zajednicu “ljubavi i svetlosti” nije briga za suzdržavanje, njih nije briga za
rad na sebi, i oni zasigurno nemaju nikakve realne, pragmatične ciljeve. Njihovi ciljevi su
samo za njihovu dobit. Oni žele da postignu mir, tišinu, i oni misle da, naravno, ako oni to
postignu, da će to nekakako stvoriti dobrotu i mir u celom svetu, i oni uopšte ne uzimaju u
obzir prirodne tokove, i način na koji univerzum želi da sprovede vlastite aktivnosti u
kosmosu, i oni sigurno nisu angažovani na nekim pragmatičnim poslovima koji imaju za cilj
da pomognu čovečanstvu.

J: Iako oni tvrde da jesu.

L: Pa, naravno, oni tvrde da jesu. Ali pragmatičnnost znači praktičnost, nešto korisno i
upotrebljivo, hoću reći, jedna je stvar reći “OK, okupićemo se i meditiraćemo na pupak,
meditiraćemo za mir u svetu”. Ali šta je pragmatično u tome? Apsolutno ništa.

J: Kao primer poređenja mogli bi da uzmemo, takvu jednu grupu ljudi koja se okupi i meditira, i
nada se da će zaustaviti rat, i nekoga ko napiše esej ili članak i stavi ga na vebsajt koji razotkriva
suludost rata i činjenicu da je on namešten, i što može dotaći nekoga ko zbog toga neće otići u taj rat
i time će sačuvati svoj život.

L: To je velika razlika, tako je. I tako, podelivši vidovnjake u dve kategorije, on takođe kaže
da: “Samovažnost nije nešto jednostavno i naivno. S jedne strane, ona je srž svega što je u
nama dobro, dok je, s druge strane, srž svega pokvarenog u nama. Potrebno je strateško
majstorstvo da bi se čovek otarasio pokvarene samovažnosti. Tokom vekova vidovnjaci su
odavali najviše počasti onima koji su u tome uspeli.” Zatim oni vode dalju diskusiju, i Karlos
Kastaneda kazuje da mu Don Huanovo prebacivanje zbog samovažnosti nalikuje na
katoličke diktume, i pošto su mu čitavog života govorili o zlu grešnosti, da je oguglao na to.
Ali mu Don Huan na to kaže: “Ratnikova borba protiv samovažnosti je pitanje strategije, a ne
principa. Grešiš jer ovo što ja kažem shvataš u moralnom smislu.” A Kastaneda kaže: “Ja tebe

~ 13 ~
smatram čovekom visokog morala, Don Huane.” A Don Huan kaže: “Ti si uočio moju
besprekornost, to je sve”. “Besprekornost je, isto kao i iskorenjivanje samovažnosti, previše
mutan pojam da bi imao bilo kakve vrednosti za mene”, reče Karlos. A zatim, Don Huan
odgovori: “Besprekornost je ispravna upotreba energije i ništa drugo”. Sada bih htela reći
da, oni koji su pročitali knjigu “U Potrazi Za Čudesnim”, i pročitali odlomke koji razmatraju
savest i moralnost, videće da je to isti koncept koji Don Huan ovde predstavlja, da moralnost
nije ista stvar kao i besprekornost, mada može biti opažena kao takva. Gurđijev ističe da
moral u Kini nije isto što i moral u Americi, i da to nije objektivan moral. I da je potraga za
objektivnim moralom potraga za objektivnom savesnošću. On takođe ukazuje na to da, što
se tiče toga šta jeste a šta nije moralno, za nekoga ko ima određen cilj, određenu nameru,
ono što je za njega moralno je sve što ga približava tom cilju, a ono što je nemoralno je sve
što ometa ostvarenje tog cilja. I naravno, pošto mi znamo šta je bio Gurđijevljev cilj, a to je
da razume prirodu ljudskog stanja, i da probudi ljude kako bi im pomogao da savladaju
uticaj masovne hipnoze, vi možete videti da bi ono šta je on smatrao moralnim i
nemoralnim, bilo potpuno drugačije, u mnogim slučajevima, od onoga što bi bilo ko drugi
smatrao moralnim ili nemoralnim. Zatim Don Huan kaže: “Ratnici prave strateške popise.
Oni popisuju sve što rade. Zatim odlučuju koje od tih stvari mogu da se izmene radi toga da
im omoguće da predahnu, da bi uvećali svoju energiju.” Ovo je, u nekom smislu, veoma prost
opis onoga o čemu je govorio Gurđijev, da je prošao kroz ovaj meditacioni proces, i da je
video sve što je uradio, i kako je mogao drugačije da reaguje, i kako je bio u ovom stanju
hiper-svesnosti, odakle je mogao da vidi sebe, i da vidi sebe kako gleda sebe. I ovo se svodi
na, u određenom smislu, na pravljenje strateških popisa, na popisivanje svega što činite, ili
što ste učinili, onoga šta možete da promenite, realno, kako bi omogućili sebi predah u
smislu vaše energije. A zatim on dodaje da: “Strateški popis o kome on govori obuhvata
samo obrasce ponašanja koji nisu suštinski za naš opstanak i dobrobit.”Zatim govori o
strategiji kako se osloboditi samovažnosti, i osloboditi energiju za esencijalne stvari, poput
pragmatičnih ciljeva u korist drugih vidovnjaka i čovečanstva. Tu strategiju su, kako kaže,
“razradili vidovnjaci iz vremena Osvajanja, nesumnjivi majstori traganja”. Upravo ovde
imamo još jedan trag: Osvajanje, vidovnjaci iz vremena Osvajanja. Gurđijev je razrađivao
svoju strategiju usred ratova i revolucija, i razgovarajući sa revolucionarima pod ekstremno
teškim okolnostima, tako da mi još jednom možemo da vidimo veoma čvrsto poređenje. On
kaže da se “Strategija sastoji od šest elemenata koji se međusobno prepliću. Pet od njih se
nazivaju svojstvima ratništva: kontrola, disciplina, strpljivost, tajming i volja. Oni su u vezi
sa svetom ratnika koji se bori da izgubi samovažnost. Šesti element, koji je možda najvažniji
od svih, tiče se spoljašnjeg sveta i naziva se sitni mučitelj. Sitni mučitelj je ugnjetavač. To je
neko ko ima moć nad životom i smrću ratnika ili im jednostavno dosađuje dok ne polude. U
prvu podvrstu spadaju sitni mučitelji koji proganjaju i nanose bol, ali koji nikada nisu
stvarni uzročnici nečije smrti. Njih su nazvali – mali sitni mučitelji. Druga podvrsta se
sastojala od sitnih mučitelja koji samo razdražuju i dosađuju bez prestanka. Njih su nazvali
– boranija sitnih mučitelja, ili majušni sitni mučitelji.” I on dodaje da se “mali sitni mučitelji
dalje dele na četiri kategorije. Jedni muče surovošću i nasiljem. Drugi to rade tako što
neiskrenošću stvaraju nepodnošljivu strepnju. Treći ugnjetavaju tugom. I poslednji, koji
ugnjetavaju tako što ratnike navode da pobesne.” Ovde vidimo da Don Huan govori o istim
okolnostima u kojima je Gurđijev došao do svojih spoznaja i shvatanja. Okolnostima u
kojima je bio izložen sitnim mučiteljima, i mi takođe vidimo da ta okolnost preovladava
danas na globalnom nivou; drugim rečima, mi imamo najčudesnijeg sitnog mučitelja koji je

~ 14 ~
ikada stvoren, a to je globalni patokratski sistem, elitni sistem kontrole koji pokušava da
nas, u biti, uvede u treći svetski rat, verovatno nuklearni rat, u kome će milioni, ako ne i
milijarde, ljudi umreti. Ovo je prilično dobar mali sitni mučitelj, kako bi to Don Huan rekao, i
samo da vam dam predstavu toga, on kaže da: “Ono što su novi vidovnjaci imali na umu bilo
je smrtonosni manevar u kome je sitni mučitelj poput planinskog vrha, a svojstva ratništva
su kao planinari koji se sastaju na vrhuncu. Najčešće su samo četiri svojstva u igri. Peto
svojstvo, volja, uvek se čuva za završni sukob, kada su ratnici suočeni sa vatrenim
eskadronom, da tako kažem.” A ta četiri su: kontrola, strpljivost, disciplina i tajming. Znate,
svako ko misli da će delovati u ovom svetu i da će doneti bilo kakvu promenu, kao što je
Gurđijev to želeo, ili se nadao da će se to dogoditi, što je bio jedan od njegovih
nepokolebljivih ciljeva, da pomogne ljudima da se oslobode iz masovne hipnoze; oni će
morati koristiti kontrolu, strpljivost, disciplinu i tajming, i oni će definitivno morati da
prevaziđu svoju samovažnost. I tako, Don Huan nam ponovo govori: “Jedan od najvećih
uspeha vidovnjaka iz vremena osvajanja bilo je ostvarenje koje je nazvao trofaznim
napredovanjem. Razumevajući prirodu čoveka”, ovo je veoma važno, ovo je preduslov,
razumeti prirodu čoveka, “oni su mogli da dođu do neospornog zaključka da ukoliko
vidovnjaci pri susretu sa sitnim mučiteljima mogu da vladaju sobom, oni sigurno mogu da
se bez loših posledica suoče sa nepoznatim, i tada čak mogu da podnesu posto janje
nesaznajnog. Mi znamo da ništa ne može tako da prekali duh ratnika kao izazov susreta sa
nemogućim ljudima koji su na takvom položaju da imaju moć. Samo u takvim uslovima
ratnici mogu da steknu trezvenost i spokojstvo da mogu da podnesu pritisak nesaznajnog.” I
onda Don Huan konačno dodaje: “Da se vratim na ono što sam rekao o vremenu osvajanja.
Vidovnjaci tog vremena nisu mogli naći plodnije tlo. Španci su bili sitni mučitelji koji su do
krajnjih granica iskušavali veštine vidovnjaka; pošto su izašli na kraj sa osvajačima,
vidovnjaci su bili sposobni da se suoče sa bilo čim. Imali su sreće. U to vreme posvuda je bilo
sitnih mučitelja. Posle svih tih veličanstvenih godina izobilja stvari su se promenile u velikoj
meri. Sitni mučitelji nikad više nisu imali taj opseg.” Osim sada, naravno. U vreme kada je
Kastaneda pisao ovo, sigurna sam da on nije predvideo ovo što se sada događa. “Da bi se
postalo dobar vidovnjak, neophodan, savršen sastojak, je sitni mučitelj sa neograničenim
povlasticama.” I tako, mi sada razumemo gde se rad Karlosa Kastanede preklapa sa radom
Gurđijeva, pa čak i naslućujemo da je na Kastanedu uticao rad Gurđijeva. Naravno,
Kastaneda je pitao Don Huana: “Da li sitni mučitelji nekad pobede ratnike kada se sa njima
sukobe?” “Svakako. Na početku osvajanja bilo je vreme kada su ratnici umirali kao muve.
Njihovi redovi bili su desetkovani. Sitni mučitelji mogli su da usmrte bilo koga, jednostavno
iz ćefa. Pod takvom vrstom pritiska vidovnjaci su dostizali uzvišena stanja. To je bilo vreme
kada su vidovnjaci koji su preživeli morali da se napregnu do krajnjih granica da bi pronašli
nove puteve kako bi izbegli opadanje njihovog broja.” Pa, mi možemo da naučimo iz ovoga,
ili možemo da ignorišemo, ali iskreno, ja mislim da upoređivanjem onoga što je Gurđijev
govorio i onoga što je Don Huan pisao, ili govorio, onoga što je stavljeno u usta Don Huana,
kroz pisanje Karlosa Kastanede, koji je, kako ja verujem, bio pod uticajem Gurđijeva,
možemo da uvidimo da mi gledamo u istu stvar u sadašnjem vremenu. Don Huan je rekao:
“Novi vidovnjaci su iskoristili sitne mučitelje ne samo da bi iskorenili samovažnost već i da
bi uspešno izvršili vrlo prefinjen manevar iseljavanja sa ovog sveta.” A zatim Kastaneda pita:
“Kako ti meriš poraz?” “Svako ko se pridruži sitnim mučiteljima poražen je. Delati u gnevu,
bez kontrole i discipline, nemati strpljenja, znači biti pobeđen.” I ovo je ono što možemo
videti u velikoj razmeri u takozvanom 9/11 pokretu za istinu, i anti-ratnom pokretu, i svim

~ 15 ~
 drugim revolucionarnim pokretima, i ja verujem da je ovo bilo nešto što je i sam Gurđijev
video kada je komunicirao sa ovakvim takozvanim revolucionarima. Primetite da on kaže:
“Delati u gnevu, bez kontrole i discipline” – on ne kaže da vi nikada ne bi trebali da delujete
u gnevu, naravno. Gnev napaja vašu akciju. Vi morate biti gnevni.

H: Kako možete da posmatrate šta se događa u svetu…

H,L,J: I da ne budete gnevni?!?

L: Ali vi morate delovati sa kontrolom i disciplinom i strpljivošću. Vi morate biti gnevni, i vi

morate delovati, i vi morate činiti, vi morate imati cilj, i to je prava suština Rada Četvrtog
Puta. To je bio Gurđijevljev Rad Četvrtog Puta, on je bio nazvan Radom Četvrtog puta zbog
toga što je imao određeni cilj – da pomogne ljudima da savladaju masovnu hipnozu koja je
vodila u uništenje ove planete. Današnje vreme je vreme za novi Rad Četvrtog Puta.

J: I kako su Kastaneda i Gurđijev napomenuli, od suštinske važnosti je razumeti ljudsku prirodu. Ali,
ljudska priroda obuhvata i prirode koje nisu nužno čovekolike, što je očito aluzija na naše
psihopate. Od suštinske važnosti je razumeti neprijatelja, ukoliko želite da se upustite u bilo kakvu
borbu; i takođe ideja tajminga, ne reagovati iracionalno u besu, i time otkriti sebe ili unapred staviti
sebe u poražavajuću situaciju. Razumevanje ljudske prirode će očigledno igrati direktnu ulogu u
ideji o tajmingu, kada ćete reagovati i načinu na koji ćete reagovati.

L: Da, i kada pogledate kako Gurđijev opisuje Rad Četvrtog Puta, kako on opisuje sopstvene
aktivnosti, i on je rekao da se Rad Četvrtog Puta pojavljuje samo u određenim istorijskim
periodima kada postoji određeni cilj, i on se pojavljuje okružujući taj cilj, grupu ljudi koja
ima cilj, koja ima nameru, i to je suština Rada Četvrtog Puta. U slučaju Gurđijeva, on nam
govori veoma jasno koji su bili njegovi ciljevi, i zašto škole Četvrtog Puta koje danas postoje
ne vide potrebu za korišćenjem ovog dara koji smo dobili od ovog čudesnog sitnog mučitelja
na ovoj planeti. Njegovi ciljevi su bili da “potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života” i da
“pošto-poto pronađe način da kod ljudi uništi predodređenost da lako potpadaju pod uticaj
takozvane masovne hipnoze”. I to je upravo rad kojim se mi bavimo. Hoću reći, oba ova cilja
bili su naši primarni ciljevi od samog početka, i ja moram reći da, u mom slučaju, ja sam
počela sa prvim koji je Gurđijev naveo: “da potpuno shvati smisao i svrhu ljudskog života”, i
tek sam kroz to, i kroz svoju praksu sa hipnozom, opet veoma slično Gurđijevu, moguće i sa
mojom medijumskom sposobnošću, ja ne tvrdim da sam veliki medijum, iako komuniciram
sa “sobom iz budućnosti”, ali koristim to kao naučni način da pristupim informacijama.
Radeći to, ja sam bila vođena, putem komuniciranja sa “sobom iz budućnosti” ka drugom
cilju, a to je da pronađem način da probudim ljudska bića, da uništim sposobnost masovne
hipnoze da ih kontroliše i da utiče na njih.

J: Da, i što se tiče vrste Rada koji si spomenula, a to je vrsta Rada kojim se mi bavimo, Rad sa velikim
“R”, to je Rad na prevladavanju samovažnosti, a to je isto što i borba, upuštanje u borbu, bitku sa
sobom, jer taj deo vas, koji Kastaneda ili Don Huan naziva “predatorovim umom”, poseduje iste one
tipove sklonosti koje možete naći u spoljašnjem sitnom mučitelju. Koristoljublje, sitničavost,
prevrtljivost, u suštini samovažnost i koristoljublje u vama je ono što vidimo i u ljudima koji
uzrokuju probleme na ovoj planeti, i koji su pogubni za čovečanstvo. Znači, jednom kada se upustite
u ovaj Rad na sebi kako biste prevladali te stvari, i svog ličnog unutarnjeg sitnog mučitelja, onda
ćete imati veštine i iskustva da se efikasno borite sa spoljašnjim sitnim mučiteljima.

~ 16 ~
H: Mi vidimo u 9/11 pokretu da je upravo taj interni aspekt ono što ljudima nedostaje. Postoji
gomila ljudi tamo, koji su videli da se odvija masovna hipnoza, koji vide u čemu je problem, ali zbog
toga što oni ne praktikuju Rad na sebi, [J: Oni nemaju veštine.] oni nemaju veštine, i oni su puni
unutrašnjih problema, problema koji potiču od samovažnosti.

J: Tu je u pitanju ta podložnost ka, oni nisu nadvladali samovažnost, koja omogućava da budu
upravljani od strane spoljašnjih sila. [H: Tako je.] I kako Don Huan kaže, oni su pobeđeni i pre nego
što su krenuli.

H: To znači da ako vi ne počnete da iskorenjujete ove aspekte sebe, onda će se spoljašnje sile
manifestovati u vama kroz njih. I zbog toga vi morate da ih se otarasite.

J: Vi ste poput jagnjeta u klanici, u smislu vaše podložnosti da budete prevareni, i ako se vi niste
pozabavili sa time, razumeli i prevladali to, vi ste izgubljeni.

H: I mi smo videli da se to događa [J: Svima!] svima.

J: Svima onima koji su puni samovažnosti, koristoljublja, ega, i oni ne pomažu ikome, oni ne pomažu
čovečanstvu. Oni služe sami sebi.

L: Pa, dozvolite mi da osvetlim malo ovu temu, ja ne znam da li će je ovo osvetliti. Ja sam
primila izveštaj od jednog od naših članova o njegovom iskustvu sa jednom grupom
“Četvrtog Puta”, i samo da dam ljudima ideju čime se bave mnogi od njih, tvrdeći da se bave
“Četvrtim putem”, ali koji izgleda nemaju nužno otisak i nepokolebljive ciljeve Gurđijeva. I
tako, on je meni pisao: “Otišao sam u kamp “Četvrtog Puta” sa lokalnim Gurđijevljanima. Oni
nisu zaokupirani spoljašnjim užasom situacije, ali ja jesam polagao kamenje na parkingu, i
uklanjao staro kamenje, i bavio se teškim radom pod užarenim suncem, što je bilo dobro.
Prao sam suđe i postavljao stolove, i radio razne druge stvari, što je dobro za dušu. I tu je
među ovim ljudima postojao impuls dobre volje prema drugima, što je stvaralo promenu
emocionalne atmosfere, što je takođe bilo dobro. Svakodnevni stres sužava vidno polje
ljudima, primetio sam, tako da sam počeo da osećam tugu i sažaljenje za svet, i slične
emocije od kojih smo odvojeni u uobičajenom životu.” I zatim on kaže: “Tu postoji uticaj koji
se može osetiti; primanje stvara impuls odgovornosti i želju za vraćanjem. Bolno je osetiti,
međutim, da ovi ljudi znaju za potrebu za postojanjem svesnog jezgra, ali tu postoji
urušavanje i opadanje kolinarnosti između vođa, i oni su sami toga svesni; ovde postoji
entropija. I nije očito kako pomoći situaciji, ako je uopšte moguće pomoći. Nekakva grupna
dinamika zaista postoji, jedan učesnik je spomenuo da je deo strukture poput kristala leda,
nečega što se formiralo čak uprkos našim egoima. To bi bio društveno-memorijski
kompleks prema Ra-u. Hoću reći da je tu postojalo nešto, formacija nečega što potiče od
ljudi koji se skupe da rade zajedno, i tu bi moglo postojati takvo nešto, barem prolazno, ali je
to izvan njihovog domašaja.” Zatim on kaže: “Gotovo da je sramotno biti svedok da je čak i
između starijih ljudi u ovoj grupi vladao nesporazum.” A zatim govori: “Ovi Gurđijevljani
dosta govore o prisutnosti i bivstvovanju u telu i o osećanju. Tu postoje i Gurđijevljani koji
su više okrenuti ka misaonim procesima, ali ova grupa potiče od Mme de Salzmann, i
pokojnog Jean-Claude Luchensky.”Zatim on nastavlja: “Naglasak je puno na doživljavanju i
razvijanju pažnje osećaja, unutarnjoj disciplini, i to u smislu spajanja unutarnjih delova, a ne
njihovog razbijanja. Postoji suptilna razlika:pretpostavlja se da je teorija poznata, tako da
grupa razgovara o konkretnim ličnim i praktičnim doživljajima. Tu je bilo oko
sedamdesetak ljudi, ali pola od njih su bili dugogodišnji učesnici, sa više od dvadeset godina

~ 17 ~
 iskustva boravka na ovoj velikoj farmi, ovom velikom lepom mestu sa puno prostora za
ovoliki broj ljudi. Susret je trajao osam dana. Ustajanje je u šest, grupna meditacija u sedam,
fizički rad, ručak, grupni pokreti, večera, i završavanje aktivnosti oko ponoći sa zasedanjem.
Oni ne nazivaju to meditacijom iako ljudi sede na jastucima sa prekrštenim nogama u tišini.
Ponekad su bila čitanja iz radnih svezaka, ponekad neka druga grupna aktivnost. Postoje i
horske vežbe i predstave, kuvanje, domaćinstvo, plivanje u reci. Dani su dugi ali se niko ne
tera preko sopstvene granice izdržljivosti.” Ovo definitivno ne zvuči kao nešto što će dovesti
do onoga što se dogodilo Gurđijevu, ili onoga što se dogodilo vidovnjacima Osvajanja, ili
onoga što bi svi mi mogli da postignemo ako bi na ispravan način iskoristili sitne mučitelje
našeg vremena.

J: Na kraju ovog razgovora hteo bih da se vratim na nešto što je Laura spomenula prošle nedelje, a
to je datum Gurđijevljevog doživljaja na obodu pustinje Gobi, a potom i njegov doživljaj tridesetak
godina kasnije kada je pisao “Život je stvaran”. Taj datum, šesti Novembar, takođe je bitan za njega
jer je 1927-me to bio dan kada je završio sa pisanjem prvog nacrta “Sve i svja”. A u knjizi “Napori
Mađioničara”, William Patterson piše: “Nakon tri godine pisanja, Gurđijev je završio prvi nacrt “Sve i
svja”, samo da bi shvatio nakon toga da, za bilo koga ko nije bio lično povezan sa njim, knjiga će biti
nerazumljiva.”Sve i svja” je trebao da bude shvaćen i primenjen u budućnosti, to je bilo poslednje
sredstvo za kompletiranje njegove misije, a nečitljivo je. Šok zbog svog truda koji je uložio još od
automobilske nezgode, koja se dogodila 1924-te, misao da će sada morati ponovo da napiše celu
knjigu, odjednom je skinula sa njega jedinu stvar koja ga nikada do tada nije napustila – pamćenje
sebe. Gurđijev više nije imao potpuni osećaj sebe. Nije mu više ostalo ništa drugo nego da ponovo
počne sa pisanjem. Ali, njegovo zdravlje bilo je loše, a imao je i predosećaj da vreme ističe . Umom
mu je prolazila misao o samoubistvu. Gurđijev se nalazio možda u najnižoj tački u svom životu.
Nakon što se konačno oslobodio ovih tamnih misli, odlučio je da ponovo napiše “Sve i svja”. Ovo je
važan dan i sa drugog aspekta. Orage i Jesse Dwight nalaze se u Engleskoj zbog postupka razvoda od
njegove žene, Jeanne Walker.” Orage je bio jedan od glavnih Gurđijevljevih učenika i neko sa kime je
Gurđijev veoma prisno sarađivao i koga je stavio u nadzor u Sjedinjenim Američkim Državama.”
Toga dana, njegov razvod bio je konačan. Orage je obećao Gurđijevu da će kada se njegov razvod
okonča on doći u Prieuré u Francuskoj. Umesto toga, Orage je Gurđijevu poslao telegram u kome je
rekao da će on i Jesse otploviti nazad u Njujork. To je presudan trenutak u životu Oragea, i
definitivno raskršće na putu, jer je dozvolio Jesse da ga nagovori da prekrši reč datu njegovom
učitelju.” U ovoj knjizi Patterson ukazuje i na razliku između Uspenskog i Gurđijeva, veoma važnu
razliku. Kada je izbio Drugi Svetski Rat, Uspenski je odmah otišao na bezbedno mesto, na farmu koja
mu je obezbeđena u Nju Džerziju, u Sjedinjenim Američkim Državama, i radeći to, ostavio je hiljadu
studenata same da se suoče sa posledicama rata u Engleskoj. I Patterson kaže da je Gurđijev, nakon
što je napustio Rusiju, kad god bi se premeštao, vodio bi sve učenike sa sobom koji su želeli da
pođu, i on je preuzimao odgovornost za njih: ishranu, odevanje, stanovanje. I ovo govori nešto
veoma, veoma važno o Gurđijevu, i o njegovoj nameri.

H: Sve to meni govori da je Gurđijevljev život bio veoma težak, on je bio vođen od strane ove
unutarnje želje da sazna i shvati duboke istine, što ga je dovelo u situacije koje su bile veoma teške, i
koje su, zauzvrat, u njemu kristalizovale ovo razumevanje prirode života, da to nije šetnja po parku,
a zatim i kako uraditi nešto povodom toga, što ga je zauzvrat dovelo do ovog unutarnjeg Rada, a
zatim i do toga da pokuša da shvati kako bi mogao, u biti, preneti to čovečanstvu. On je pričao o ovoj
masovnoj hipnozi, i ovo je prilično bezopasan izraz, ali je Gurđijev razumeo da to nije dobroćudna
hipnoza. Ovo je bila situacija u kojoj su mase naroda bila obmanjivane i hipnotizovane ka vlastitom

~ 18 ~
uništenju. I to je jedino logično objašnjenje zašto je Gurđijev bio vođen da se upusti u kasnijem
životu u prenošenje ovog razumevanja, i ovog Rada, i ovog shvatanja ljudske prirode, i problema
ljudske prirode i probleme života, ka što je više moguće ljudi, i da osnuje školu u Francuskoj i
Americi. A to je bio nemoguć zadatak, da pokuša da prenese to običnim ljudima. On je to definitivno
razumeo, ali se ipak upustio u to, jer on mora da je video nešto kranje negativno u vezi sa prirodom
života na Zemlji i prirodom čovečanstva i kuda se ono kreće, i njegovoj budućnosti. On govori malo i
o budućnosti, a takođe i o specifičnoj tačci u vremenu kada će se pojaviti potreba, i da će biti
neophodno formirati grupu ljudi koja će zadovoljiti ovu potrebu. Sve to mene dovodi do zaključka o
krajnjoj ozbiljnosti onoga što je Gurđijev znao o životu.

J: Jedan od načina oblikovanja sebe dolazi u vidu toga kako vi gledate na patnju. Ako postoji jedna
stvar koja je jasna, u ovoj sažetoj rekapitulaciji Gurđijevljevog života, to je da je on prošao kroz
strahovitu količinu patnje, i da je video strahovitu količinu patnje u svetu. I šestog Novembra 1927-
me, kada Orage nije otišao u Prieuré, i kada je odlučio da se vrati sa svojom mladom ženom u
Njujork, Gurđijev mu je napisao pismo. Tema pisma bila je “Patnja”, i on je objasnio u pismu razliku
između dobrovoljne patnje i namerne patnje. “Patnja postoji, i ti nećeš moći da izbegneš patnju, ali
ti moraš da budeš u sposobnosti da razumeš da ti možeš da izabereš svoju patnju, i odabirajući ovu
patnju, ti time počinješ da gradiš to telo u sebi koje će te poravnati sa Istinom. A izbor je na tebi.”

* Dodatak iz Kasiopejskih transkripti:

23. 08.2001.

P: (L) Da li je zbilja postojao čovek koji se zvao Don Huan Matus, koji je bio učitelj
Karlosa Kastanede?

O: Blizu.
P: (L) Da li je on bio “kombinovana osoba” kao što su mnogi ljudi sugerisali?

O: Da.

P: (L) Da li je on bio kombinacija nekoliko ljudi koje je Karlos stvarno poznavao,

mislim na ljude trećeg denziteta?

O: Da.

~ 19 ~