Вишејезгарни процесор

Из Википедије, слободне енциклопедије

Иди на навигацијуИди на претрагу

Дијаграм генеричког двојезгарног процесора, са CPU-локалним кеш нивоом 1, и дељеним, на чипу

кеш нивоа 2.

Intel Core 2 Duo E6750 двојезгарни процесор.

AMD Athlon X2 6400+ двојезгарни процесор.

Вишејезгарни процесор је једна рачунарска компоненета са две или више независних

стварних централних процесорских јединица(названих “језгра”), а те јединице читају и
извршавају програмске инструкције. [1] Инструкције су обичне CPU инструкције као
сабирање, покретање података и гранање, али вишејезгарни процесори могу да
извршавају више инструкција у исто време, повећањем укупне брзине за програме који
подлежу паралелном рачунању.[2] Произвођачи обично интегришу језгра на
једно интегрисано коло (познато као вишепроцесорски чип или CMP), или на више чипова
унутар једног паковања чипа.
Процесори су се првобитно развили само са једним језгром. Двојезгарни (Dual-core)
процесор има два језгра (нпр. AMD Phenom II X2, Intel Core Duo), quad-core процесор
садржи четири језгра (нпр. AMD Phenom II X4, Intel-ов quad-core процесор, види i5 и i7 на
Intel Core), 6- core процесор садржи шест језгара (нпр. AMD Phenom II X6, Intel Core i7
Extreme Edition 980X), 8-core процесор садржи осам језгара (нпр. Intel Xeon E7-2820, AMD
FX-8350), 10-core садржи десет језгара (нпр. Intel Xeon E7-2850), 12-core процесор садржи
дванаест језгара. Вишејезгарни процесор имплементира мултипроцесовање на једном
физичком паковању. Дизајнери могу упарити језгра у вишејезгарни уређај чврсто или
лабаво. На пример, језгра могу или не могу делити кеш, и они могу да имплементирају
преношење поруке или дељење меморије унутар језгара комуникационих метода.
Заједничка мрежа топологије која повезује језгара укључује магистралу, прстен, дво-
димензионалну мрежу и crossbar. Хомогени вишејезгарни системи укључују само
идентична језгра, хетерогени вишејезгарни системи имају језгра која нису идентична. Као и
код јено-процесорског система, језгра у вишејезгарним системима могу имплементирати
архитектуру такву као суперскаларну, VLIW, векторску обраду, SIMD или вишенитно.
Вишејезгарни процесори имају широку употребу у многим областима примене, укључујући
општу намену, уграђеност, мреже, дигиталну обрада сигнала (DSP) и графику.
Побољшање перформанси добијено коришћењем вишејезгарног процесора доста зависи
од коришћених алгоритама софтвера и њихове имплементације. Посебно, могући добици
су ограничени од делова софтвера који се могу извршавати паралелно истовремено на
више језгара; овај ефекат се описује помоћу Amdahl-овог закона. У најбољем случају,
такозвани паралелни неометани проблеми могу реализовати факторе убрзања близу
бројних језгара, али још више ако је проблем довољно подељен да може стати у сваки
кешов кеш, чиме се избегава коришћење много спорије главне меморије. Већина
апликација, мађутим, неће се значајно убрзати сем ако програмер уложи довољну
количину напора у поновно рефакторисање проблема. [1] Паралелизација софтвера је
значајна тема у току истраживања.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/
%D0%92%D0%B8%D1%88%D0%B5%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%BD
%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%86%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80
 Број језгара Уобичајено име

1 single-core

2 dual-core
Терминологија[уреди]
tri-core
Термин вишејезгарни или двојезгарни углавном се 3
triple-core
односи на неку врсту централне процесорске јединице
(CPU), али се понекад такође примењује и на процесоре
дигиталних сигнала (DSP) и систем-на-чипу (SoC). 4 quad-core
Термин се обично користи само да упути на вишејезгарне
микропроцесоре који су произведени на истом чипу 5 penta-core
интегрисаног кола; одвојени микропроцесорски чипови на
истом пакету се обично називају другим именом, као 6 hexa-core
више-чиповни модули. Овај чланак користи термине
“вишејезгарни” и “двојезгарни” за CPU производњу на
7 hepta-core
истом интегрисаном колу, осим ако није другачије
речено.
octa-core,
За разлику од вишејезгарних система, термин multi- 8
octo-core
CPU се односи на више физички раздвојених
процесорских јединица (које често садрже посебна кола
да олакшају мођусобну комуникацију). 9 nona-core
Термини many-core и massively multi-core се понекад
користе да се опише вишејезгарна архитектура са 10 deca-core
посебно великим бројем језгара (десетине или стотине). [2]

11 hendeca-core
Неки системи користе доста меких микропроцесорских
језгара постављених на један FPGA. Свако “језгро” може
се сматрати као "semiconductor intellectual property core" 12 dodeca-core
(полупроводничка интелектуална својина језгра) као и
CPU језгро. 13 trideca-core

Развој[уреди] 14 tetradeca-core

Док се технологија производње побољшава, смањење

15 pentadeca-core
величина индивидуалних капија, физичка
ограничења микроуређаја базираних
на полупроводницима су постала важна дизајнерска 16 hexadeca-core
брига. Ова физичка ограничења могу проузроковати
значајно расипање топлоте и пробелма у синхронизацији 17 heptadeca-core
података. Разне друге методе се користе за побољшање
CPU перформанси. Неки instruction-level parallelism (ILP) 18 octadeca-core
(инструкциони нивои паралелизма) као суперскаларни
pipeline је погодан за многе апликације, али није
ефикасан за оне које садрже код тежак-за-предвиђање. 19 enneadeca-core
Многим апликацијама више одговара метод паралелизма
на нивоу нити (TLP), и више независних CPU се обично 20 icosa-core
користи за убрзање система. Комбинација повећаног
расположивог простора (због префињених процеса
производње) и повећана потражња за TLP довела је до
развоја вишејезгарних процесора.

Комерцијални подстицаји[уреди]
Неколико пословних мотива довело је до развоја двојезгарне архитектуре. Деценијама,
било је могуће повећавати перформансе процесора помоћу смањења простора између
интегрисаних кола, који је оборио цену по урађају на IC. Алтернативно, за исту површину
кола, могло је више транзистора да се употреби у дизајну, што је повећало
функционалност, посебно за CISC архитектуру. Такт је такође порастао за редове
величине у деценијама крајем 20. века, од неколико мегахерца и 1980. године на неколико
гигахетца и раним 2000-имгодинама.
Док се вредност брзине генератора такта побољшавала успорено, повећавала се употреба
паралелног израчунавања у облику вишејезгарних процесора који су тежили да побољшају
укупне перформансе обраде. Више језгара се користило на истом CPU чипу, који онда
може да доведе до боље продаје CPU чипова са два или више језгара. Intel је произвео
процесор са 48 језгара за истраживање у облаку; свако језгро је имало Х86 архитектуру.
[3]
 Intel је оптеретио Linux на свако језгро.[4]

Технички фактори[уреди]
Пошто су произвођачи рачунара дуго имплементирали симетричан мултипроцесорски
(SMP) дизајн коришћењем дискретних процесора, питања у вези имплементирања
вишејезгарне архитектуре и њеног подржавања са софтвером су добро позната.
Додатно:

 Употреба доказаних процесорских језгара без промена архитектуре значајно

смањују дизајнерски ризик.
 За процесоре опште намене, велики део мотивације за вишејезгарни процесор
долази из веома смањеног добитка у перформансама процесора са повећањем радне
фреквенце. То је због три основна фактора:
 #Меморијски зид; повећање у разлици перформанси између процесора и меморије.
Овај ефекат гура величине кеша у ред да би се маскирала латенција меморије. Ово
помаже само у мери да меморијски опсег није уско грло у перформансама.
 #ILP wall; повећање тешкоће проналажења довољних паралелизама у једном
инструкцијском стриму да задржи високо-перформансни једнојезгарни процесор
заузетим.
 #power wall; тренд трошења експоненецијалног повећања снаге са сваким
факторијалним повећањем радне фреквенције. Ово повећање може се постићи
“сужавањем” процесора коришћењем мањих трагова за исту логику. Роwer wall
представља производњу, системски дизаин и развојни проблеми који нису били у
светлу мањег добитка у перформансама због меморијског зида и ILP wall.
Да бу наставили ипоруку редовног побољшања перформансама за процесоре опште
намене, произвођачи као што су Intel and AMD окренули су се ка вишејезгарном дизајну,
жртвујући мању цену производње за веће перформансе у неким апликацијама и
системима. Вишејезгарна архитектура су развијена, али се развијају и алтернативе.
Посебно јак кандидат који ће завладати тржиштем имаће интегрисане периферијске
функције на чип.

Предност[уреди]
Близина више CPU језгара на истом чипу дозвољава да кеш кохеренција кола ради на
много већем генераторском такту него што је могуће ако сигнали путују ван чипа.
Комбинујући еквивалентне процесоре на једном чипу значајно побољшавамо перфорамнсе
кеш snoop (алтернатива: магистрални snooping) операција. Једноставно речено, ово значи
да сигнал између различитих процесора прелазе мању раздаљину, па се зато сигнали
мање деградирају. Ови сигнали високог квалитета омогућавају слање више података у
датом временском периоду, пошто индивидуални сигнали могу бити краћи и не морају да
се често понављају.
Претпостављајући да чип може стати у једно паковање, физички, вишејезгарни
процесорски дизајни захтевају много мање простора за плоче са штампаним колом (PCB)
него SMP дизајни са више чипова. Такође, двојезгарни процесор троши мање енергије него
два упарена једнојезгарна процесора, углавном због смањене енергије која се захтева за
довођење сигнала са споља на чип. Шта више, језгра деле нека кола, као L2 кеш и
интерфејс на спољној страни магистрале (front side bus - FSB). У погледу конкурентних
технологија за расположиви силицијум на чипу, вишепроцесорски дизајн може да користи
доказане CPU језгране библиотеке дизајна и производњу уређаја са мањим ризиком од
грешке дизајна него смишљање новог ширег језгарног дизајна. Такође, додавање кеша има
мању зараду.
Вишејезгарни чипови омогућавају веће перформансе са мањом енергијом. Ово може бити
важан фактор за мобилне уређаје који раде на батерије. Пошто свако језгро у
вишејезгарном је генерално енергетски ефикаснеје, чип постаје ефикаснији него ако има
једно велико монолитно језгро. Ово омогућава веће перформансе са мење енергије.
Изазов писања паралелног кода јасно поништава ову погодност. [5]

Недостаци[уреди]
Максимизирање коришћења комјутерског ресурса омогућено са вишејезгарним процесором
захтева подешавање и у подршци оперативног система (ОС) и у постојећима
апликационим софтверима. Такође, могућност вишејезгарног процесора да повећа
перформансе апликација зависи од коришћења више нити унутар апликације. Ситуација се
побољшава: на пример Valve Corporation's Source engine нуди вишејезгарну подршку,, [6][7] а
Crytek се развио сличну технологију за CryEngine 2 који покреће њихову игру, Crysis.
Emergent Game Technologies' Gamebryo engine укључује њихову Floodgate технологију,
[8]
 која поједностављује вишејезгарно развијање за играчке платформе. Додатно, Apple
Inc.'s OS X, почиње са Mac OS X Snow Leopard, и iOS почиње са iOS 4, имају уграђену
вишејезгарну инсталацију названу Grand Central Dispatch.
Интеграција вишејезгарног чипа ствара смањен принос у производњи чипова и они су тежи
за топлотно управљање него једнојезгарни чип мање густине. Intel се делимично
супротставио првом проблему тако што је направио четворојезгарни дизајн спајањем два
двојезгарна на један чип са заједничким кешом, дакле било која два двојезгарна чипа се
могу користити, насупрот производњи четири језгра на једном чипу и да се захтева да сва
четири раде да би био четворојезгарни. Са архитектонске тачке гледишта, на крају, једино
процесорски дизаин може боље да искористи силиконску површину него мултипроцесорска
језгра, па опредељени развој овој архитектури може носисти ризик од застаревања.
Коначно, сирова снага процесора није једино ограничење за перформансе система. Два
процесорска језгра деле исту системску магистралу и моморијски пропусни опсег лимитира
стварне предности у перформансама. Потврђено је да ако је једно језгро близу
меморијског пропусног опсега, онда ће двострука-језгра дати од 30% до 70% побољшања;
ако мемеоријски пропусни опсег није проблем, онда се може очекивати побољшање од
90%; међутим, Amdahl-ов закон чини ову тврдњу сумњивом. [9] Било би могуће да су
апликације које користе два процесора у завршном процесу брже на двоструком језгру ако
комуникација између процесора није лимитирајући фактор, што би било више него 100%-но
побољшање.

Хардвер[уреди]
Трендови[уреди]
Општи тренд у развоју прецесора је прешао из дво-, тро-, четворо-, шесто-, осмојезгарни
чипови у њима са десетинама или чак стотинама језгара. Поред тога, вишејезгарни чип
помешан са мултитредингом, меморијом-на-чипу и наменским хетерогеним језгрима
обећавају даље добитке у перформансама и већој ефикасности, посебно у обради
мултимедија, препознавања и мрежних апликација. Постоји такође и тренд побољшања
енергетске ефикасности кроз фокусирање на потрошњу-по-вату са напредним прецизним-
зрном или ултра прецизним управљањем напајања и динамичка волтажа и фреквенционо
скалирање (тј. лаптоп рачунари и преносиви медија плејери).

Архитектура[уреди]
Састав и равнотежа језгара у вишејезгарном процесору показује велику разноврсност. Неке
архитектуре користе један дизаин језгра који се константно понавља (“хомогени”), док друге
користе мешавину различитих језгара, свако оптимизовано за другачију “хетерогену” улогу.
Чланак “CPU дизајнери раправљају о будућности више језгара” од Rick Merritt, EE Times
2008,[10] укључују ове коментаре:
Chuck Moore [...] је предложио да рачунари треба да буду више попут мобилних телефона,
који користе различита специјализована језгара за покретање модуларног софтвера
одређеним програмским интерфејс апликацијама на високом нивоу.
[...] Atsushi Hasegawa, виши главни инжињер из Renesas, се генерално слаже. Он је
предложио да мобилни телефони користе многа специјализована језгра која раде у спрези
су добрим моделом за будући вишејезгарни дизајн.
[...] Anant Agarwal, оснивач и извршни директор за покретање Tilera, заузео је супротни
став. Он је рекао да вишејезгарни чипови треба да буду хомегена колекција језгара опште
намене да би модел софтвера био једноставан.
https://pcpress.rs/review-novi-procesori-sa-povecanim-brojem-jezgara-core-i7-8700k/ pogledati