RAM memorija

Pojam i vrste memorije

Sistemska memorija obično se naziva RAM (engl. Random Access Memory – memorija sa
direktnim pristupom). Ovo je primarna memorija i ona sadrži sve programe i podatke koje
procesor koristi u datom trenutku. RAM-u je potrebno napajanje da bi održao podatke, pa se zato
sadržaj RAM-a gubi kada isključite računar, a kada se ponovo uključi napajanje, programi
moraju ponovo da se učitaju u memoriju da bi procesor radio. Početni programi za procesor
dolaze iz posebne vrste memorije koja se naziva ROM (engl. Read Only Memory – memorija
samo za čitanje); ona se ne briše kada se isključi napajanje računara.
ROM sadrži instrukcije kako da računar učita ili podigne (boot) operativni sistem i druge
programe sa jednog od diskova u glavnu RAM memoriju, tako da računar može da radi ispravno
i obezbedi koristan rad. Noviji operativni sistemi dozvoljavaju da istovremeno radi nekoliko
programa, pri čemu svaki program ili datoteka sa podacima koriste jedan deo memorije. Po
pravilu, što više memorije ima vaš sistem, možete više programa koristiti istovremeno. Memorija
se normalno kupuje i ugrađuje u savremene sisteme u obliku SIMM-a (engl. Single Inline
Memory Module) ili DIMM-a (engl. Dual Inline Memory Module). Nekada je bila veoma skupa,
a u poslednje vreme cena memorije sve više pada, što značajno smanjuje trošak za memoriju u
poređenju sa cenom drugih delova sistema. Čak i tako, trošak za preporučenu količinu memorije
za dati računar je obično jednak onom za matičnu ploču, ili čak veći od njega.

Jedinice za izražavanje količine memorije

Za izražavanje količine bilo koje vrste RAM memorije koriste se megabajti ili MB. Smatra se da
što više megabajta RAM- a ima računar tj. da što je veća radna memorija računar će da radi brže
i stabilnije i moći će više programa da izvršava u isto vreme. S obzirom na današnji trend u
kupovini računara može se reći da je količina radne memorije počela sve više da se izražava u
gigabajtima ili GB, jer sve je više računara koji se prodaju sa 1024MB tj. 1 GB RAM-a.

Različite vrste RAM memorije: SRAM, DRAM, SDRAM i DDR RAM

Keš memorija: SRAM
Statički RAM, ili skraćeno SRAM, dobio je naziv po tome što mu nije potrebno redovno
osvežavanje, za razliku od DRAM-a (dinamičkog RAM-a). Osim što ne zahteva osvežavanje,
SRAM je mnogo brži od DRAM-a i može sasvim dobro da drži korak sa savremenim
procesorima.
Postoji SRAM memorija sa vremenom pristupa od 2 ns ili manje, što znači da može ići u korak
sa procesorima koji rade na 500 MHz ili više! Za to je zaslužno rešenje sa klasterima od po šest
tranzistora za svaki bit memorije. Primena tranzistora umesto kondenzatora učinila je
osvežavanje nepotrebnim, zato što nema više kondenzatora koji vremenom gube svoj električni
naboj. Sve dok postoji napajanje, SRAM će pamtiti ono što je smešteno.
U poređenju sa DRAM-om, SRAM je mnogo brži, ali i mnogo manje gust i mnogo skuplji. Mala
gustina znači da su SRAM čipovi fizički veći i da se u njih može smestiti ukupno manji broj
bitova. Zbog rešenja sa klasterima i velikog broja tranzistora, SRAM čipovi su fizički veći i
mnogo skuplji za izradu od DRAM čipova. Na primer, DRAM modul može da sadrži 64 MB
RAM-a ili više, dok bi SRAM modul približno iste fizičke veličine imao mesta za samo 2 MB
podataka, a koštao bi koliko i DRAM modul od 64 MB. U osnovi, SRAM je do 30 puta fizički
veći i skuplji od DRAM-a. Visoka cena i fizičko ograničenje SRAM-a sprečili su njegovu
primenu za glavnu memoriju u PC sistemima.
Iako je SRAM preskup da bi se koristio za glavnu memoriju, projektanti PC-ja su našli načina da
iskoriste SRAM za značajno povećanje brzine računara. Umesto da se skupi SRAM upotrebi za
celokupan RAM, kako bi ovaj mogao po brzini da prati procesor, mnogo se više isplati
projektovati jednu malu i veoma brzu SRAM memoriju, nazvanu keš memorijom.
Keš memorija radi sa brzinama koje su bliske ili čak jednake brzini procesora. Procesor
uglavnom neposredno čita podatke iz keš memorije i upisuje ih u nju. Za vreme čitanja, podaci u
veoma brzoj keš memoriji unapred se nadopunjuju iz sporije glavne memorije ili DRAM-a.
Dok su PC sistemi radili na 16 MHz ili manje DRAM je mogao u potpunosti da drži korak sa
matičnom pločom i procesorom, tako da nije bilo potrebe za keš memorijom. Međutim, čim su
procesori prešli granicu od 16 MHz, DRAM to više nije mogao da prati i upravo je tada SRAM
počeo da prodire u PC sisteme. Sve se ovo desilo tokom 1986. i 1987. godine, kada su se pojavili
procesori 386 koji rade na 16 i 20 MHz. Ovi PC sistemi su među prvima upotrebili ono što
nazivamo keš memorijom, tj. veoma brzi bafer u SRAM tehnologiji koji neposredno snabdeva
procesor podacima. S obzirom na to da keš memorija može da radi brzinom procesora, keš
kontroler predviđa koji su podaci iz memorije potrebni procesoru i unapred puni veoma brzu keš
memoriju tim podacima. Na taj način, kada procesor pozove određenu adresu u memoriji, podaci
se učitavaju iz veoma brze keš memorije, a ne iz mnogo sporije glavne memorije.
Učinak keš memorije izražava se kroz koeficijent pogodaka, koji predstavlja odnos pogodaka keš
memorije prema ukupnom broju pristupa memoriji. Pogodak je postignut kada su podaci,
potrebni procesoru, unapred učitani iz glavne u keš memoriju, tako da ih procesor može odatle
pročitati. Do keš promašaja dolazi kada keš kontroler nije predvideo potrebu za određenom
adresom. Željeni podaci nisu unapred učitani u bržu keš memoriju, tako da ih procesor mora
čitati iz sporije glavne memorije. Svaki put kada čita podatke iz glavne memorije, procesor mora
da čeka, zato što su ciklusi memorije mnogo sporiji od ciklusa procesora. Ako procesor radi na
233 MHz, njegovi ciklusi se odvijaju na skoro svake 4 ns, dok glavna memorija može da ima
cikluse na 60 ns, tj. da radi na samo 16 MHz. Stoga će se procesor, svaki put kada čita podatke iz
glavne memorije, praktično usporiti do 16 MHz! Procesor usporava svoj rad zato što mora da
izvršava tzv. stanja čekanja, odnosno cikluse u toku kojih se ništa ne radi; procesor se u stvari
odmara dok čeka da mu sporija glavna memorija isporuči željene podatke. Naravno da ne želimo
da nam se procesori usporavaju, zato način rada i oblik keš memorije dobijaju na značaju sa
povećanjem brzine sistema. Da bi se što više izbegle okolnosti u kojima procesor mora da čita
podatke iz spore glavne memorije, kod savremenog sistema postoje obično dva stepena keša, keš
1. stepena (L1 – Level 1) i keš 2. stepena (L2). Keš 1. stepena (ili prvostepeni keš) takođe se
naziva ugrađenim ili unutrašnjim kešom, zato što je ugrađen neposredno u procesor i predstavlja
u stvari deo matrice procesora (osnovnog čipa). Zbog toga keš L1 uvek radi sa punom brzinom
procesora i predstavlja najbrži keš u svakom sistemu. Svi procesori 486 i jači imaju ugrađeni keš
L1, koji ih čini značajno bržim od svojih prethodnika. Keš 2. stepena (ili drugostepeni keš)
naziva se i spoljašnjim kešom, zato što se nalazi izvan čipa procesora. Najpre je to značilo da je
on postavljen na matičnu ploču, kao kod svih sistema 386, 486 i Pentium. Kod njih keš L2 radi
brzinom matične ploče, zato što se nalazi na matičnoj ploči. Keš L2 uglavnom ćete naći
neposredno uz ležište procesora kod sistema Pentium i prethodnih. U cilju povećanja brzine,
sledeća Intelova rešenja, među kojima su Pentium Pro i Pentium II, sadrže keš L2 kao deo
procesora. On se i dalje nalazi izvan čipa samog procesora, ali je postavljen unutar pakovanja ili
modula procesora, umesto na poseban čip. Prema tome, sistemi Pentium Pro i Pentium II uopšte
nemaju keš na matičnoj ploči; sav keš se nalazi unutar modula procesora.
DRAM
Dinamički RAM (DRAM) jeste vrsta memorijskog čipa koja se najčešće upotrebljava za glavnu
memoriju savremenog PC-ja. Osnovne prednosti DRAM-a su velika gustina, što znači da možete
smestiti veliki broj bitova u veoma mali čip, i veoma niska cena koja omogućava nabavku veće
memorije. Ćelije memorije u DRAM čipu čine mali kondenzatori koji zadržavaju električni
naboj koji označava bit. Nevolja sa DRAM-om jeste to što je dinamički i što mora stalno da se
osvežava ili će se pojedinačni kondenzatori u memoriji isprazniti, a podaci izgubiti. Osvežavanje
se obavlja kada kontroler memorije sistema nakratko zastane i pristupi svim redovima podataka
u memorijskom čipu.
Nažalost, osvežavanje memorije oduzima procesorsko vreme od drugih poslova, s obzirom na to
da je za svaki ciklus osvežavanja potrebno nekoliko taktova procesora. Kod starijih sistema
osvežavanje memorije moglo je da oduzme do 10 procenata (pa i više) od ukupnog procesorskog
vremena. Međutim, kod savremenih sistema, koji rade na stotinama megaherca, osvežavanje
traje oko 1 procenta (ili manje) od ukupnog procesorskog vremena. Kod nekih sistema možete da
promenite vrednosti brzine osvežavanja pomoću CMOS podešavanja. Znajte da sa produženjem
vremena između ciklusa osvežavanja sistem radi brže, ali pojedine ćelije memorije mogu da se
isprazne i mogu da se pojave nasumične lakše greške u memoriji. Lakša greška je greška u
podacima koju nije prouzrokovao pokvareni čip. U većini slučajeva sigurnije je držati se
preporučene ili podrazumevane brzine osvežavanja. S obzirom na to da osvežavanje troši manje
od 1 procenta ukupnog propusnog opsega savremenog sistema, izmena brzine osvežavanja nema
značajnijeg uticaja na učinak sistema.
DRAM koristi samo jedan par tranzistora i kondenzatora za svaki bit, što mu daje veliku gustinu
i veći kapacitet po čipu u odnosu na druge vrste memorije. Trenutno se nude DRAM čipovi sa
gustinama do 256 megabitova ili više. To znači da postoje DRAM čipovi sa 256 miliona
tranzistora ili više! U poređenju sa tim, procesor Pentium II koji ima 7,5 miliona tranzistora
izgleda slabašno. Međutim, tranzistori i kondenzatori u memorijskom čipu ravnomerno su
raspoređeni u (najčešće kvadratnu) rešetku veoma proste građe koja se ponavlja, za razliku od
procesora koji predstavlja mnogo složenije kolo, sa različitim sklopovima i elementima koji su
međusobno povezani na izrazito nepravilan način. Tranzistor u svakoj ćeliji DRAM-a služi da
očita stanje električnog naboja u susednom kondenzatoru. Ako je kondenzator napunjen, očitava
se da ćelija sadrži 1; odsustvo naboja označava 0. Naboj u malim kondenzatorima stalno se
smanjuje, zbog čega memorija mora redovno da se osvežava. Čak i trenutni prekid napajanja ili
bilo kakvo ometanje ciklusa osvežavanja prouzrokovaće gubitak naboja u ćelijama DRAM-a, a
time i podataka u njima. DRAM se koristi u PC sistemima zato što je jeftin i čipovi mogu gusto
da se pakuju, što znači da velika memorija može da se smesti u mali prostor. Nažalost, DRAM je
spor, obično mnogo sporiji od procesora. U cilju povećanja brzine razvijeno je više različitih
vrsta arhitektura za DRAM.
SDRAM je skraćenica za sinhroni DRAM, vrstu DRAM-a koja radi sinhronizovano sa
memorijskom sabirnicom. SDRAM isporučuje podatke u veoma brzim nizovima, koristeći
veoma brzi interfejs sa radnim taktom. SDRAM uklanja veći deo vremena kašnjenja prisutnog u
asinhronom DRAM-u, jer su signali već sinhronizovani sa radnim taktom matične ploče.
Vaš skup čipova mora da podržava ovu vrstu memorije da bi mogla da se koristi u sistemu. Svi
Intelovi skupovi čipova, počevši od 430VX i 430TX iz 1997. godine, u potpunosti podržavaju
SDRAM i čine ga najpopularnijom vrstom memorije za novije sisteme.
SDRAM je posebno prilagođen arhitekturi Pentiuma II i novim veoma moćnim matičnim
pločama koje rade sa tim procesorom.
SDRAM se prodaje u obliku DIMM-a i češće se navodi njegova brzina u megahercima nego
vremena trajanja ciklusa u nanosekundama. Tako ćete naći SDRAM sa 66 MHz ili 15 ns, 83
MHz ili 12 ns, odnosno 100 MHz ili 10 ns. Zbog izuzetno velikih brzina pri 100 MHz, Intel je
stvorio standard PC/100, propisavši kriterijume koje memorijski modul od 100 MHz mora
zadovoljiti da bi pouzdano radio u sistemu od 100 MHz. Da bi zadovoljile kriterijum sa
dovoljnom rezervom, većina memorija mora da ima brzinu od 8 ns ili 125 MHz. Čak i ako su
tehnički sposobne za 125 MHz, biće „overene” za PC/100 ili 100 MHz. Mada i memorija sa 10
ns može da radi, Intel smatra da ne bi bila dovoljno pouzdana zbog toga što su njene krajnje
mogućnosti suviše blizu. Iako je SDRAM značajno brži od prethodnih vrsta memorije, njegova
cena nije osetno veća i to je još više ubrzalo njegovo širenje.
DDR SDRAM
SDRAM memorija sa dvostrukom brzinom podataka (engl. Double Data Rate, DDR) predstavlja
rešenje razvijeno na osnovu standardnog RAM-a kod kojeg se podaci prenose dvaput brže.
Umesto da udvostruči postojeći radni takt, DDR memorija prenosi podatke dva puta u jednom
ciklusu, jednom na početku ciklusa, a drugi put na kraju. Ovo je slično načinu na koji radi
RDRAM, a brzina prenosa podataka se zaista udvostručuje, uprkos tome što su glavni radni takt i
vremenski signali ostali isti.
Postoji i DDR2 SDRAM koja je jednostavno novija i brža verzija DDR SDRAM-a. Postoje i
verzije DDR400, DDR533, DDR2-4200, DDR2-6400. Brojevi su akronimi koji opisuju brzinu
određenog DDR SDRAM ili DDR2 SDRAM modula. Što je veći broj, memoija je brža. Treba
paziti da matična ploča podržava određenu memoriju koju hoćemo da ugradimo u računar. Tako
na primer obično možemo instalirati bržu memoriju u sporiju matičnu ploču bez problema, ali
ako instaliramo sporiju memoriju u bržu matičnu ploču, usporićemo rad računara.

Izgled RAM memorije sa slotom za memoriju

Da bi se uspešno instalirala RAM memorija, prikazani tabovi treba da budu stabilno postavljeni
u memoriju.

ROM memorija
Memorija samo za čitanje, ili ROM, jeste vrsta memorije koja može da čuva podatke trajno ili
polutrajno. Nazvana je tako zato što je u nju ili nemoguće ili teško upisivati podatke. ROM se
često naziva i trajnom memorijom, zato što svi podaci ostaju smešteni u njemu i kada se isključi
napajanje. Kao takav, ROM predstavlja savršeno mesto za naredbe za pokretanje PC-ja – tj. za
softver kojim se podiže sistem. Treba istaći da ROM i RAM ne predstavljaju suprotnosti, kao što
to neki ljudi možda misle. Tehnički posmatrano, ROM je zapravo podskup RAM-a sistema.
Drugim rečima, deo adresnog prostora memorije sistema sa proizvoljnim pristupom preslikan je
u jedan ili više ROM čipova. Ovo je neophodno zbog softvera koji omogućava podizanje PC-ja;
inače, procesor ne bi imao u memoriji program koji bi izvršavao po uključenju napajanja.
Na primer, kada se uključi PC, procesor automatski prelazi na adresu FFFF0h, gde očekuje da će
naći naredbe o tome šta da radi. Ova lokacija je udaljena tačno 16 bajtova od kraja prvog
megabajta RAM-a i kraja ROM-a. Ako bi sadržaj ove lokacije bio preslikan u obične
memorijske čipove, svi podaci koji su u njoj smešteni nestali bi prilikom isključenja napajanja,
tako da procesor ne bi našao naredbe za izvršavanje kada se ponovo uključi napajanje. Sa ROM
čipovima postavljenim na toj adresi program za pokretanje sistema može da bude učitan trajno u
ROM i da bude na raspolaganju svaki put kada se uključi sistem.
ROM sistema obično počinje od adrese F0000h, koja je udaljena za 64 KB od kraja prvog
megabajta. Kako je ROM čip najčešće ima 64 KB, ROM programi zauzimaju poslednja 64 KB
prvog megabajta, uključujući i bitnu adresu FFFF0h naredbe za pokretanje. Nekim ljudima čini
se neobičnim to što se PC pokreće izvršavajući naredbe na 16 bajta od kraja ROM-a, ali je takvo
rešenje odabrano sa namerom. Sve što programer ROM-a treba da uradi jeste da na tu adresu
upiše naredbu JMP (jump – skočiti), koja nalaže procesoru da skoči na pravi početak ROM-a –
najčešće blizu adresi F0000h, koja se nalazi oko 64 kB niže u mapi memorije. To je kao kada bi
se odlučilo da se svaka knjiga čita počevši od 16. strane pre kraja i da se svi izdavači knjiga
saglase da tamo postave naredbu da se preskoči potreban broj strana unatrag, kako bi se stiglo na
prvu stranu. Postavivši početnu lokaciju na ovaj način, Intel je omogućio da ROM ima
proizvoljnu veličinu, a da uvek ostane u gornjem kraju adresa prvog megabajta adresnog prostora
memorije. Glavni ROM BIOS nalazi se u ROM čipu na matičnoj ploči, ali postoje i adapterske
kartice koje na sebi takođe imaju ROM. ROM na adapterskoj kartici sadrži dodatne BIOS rutine
i upravljačke programe neophodne toj adapterskoj kartici, posebno ako mora da bude u dejstvu
za vreme podizanja sistema, kao na primer video kartica. Kartice kojima nisu potrebni
upravljački programi u toku podizanja sistema uglavnom nemaju ROM, zato što se njihovi
upravljački programi mogu učitati sa diska kasnije u toku podizanja sistema.
ROM matične ploče obično sadrži četiri glavna programa. Kod većine sistema to su sledeći
programi:
- POST (power-on self test – samoispitivanje po uključenju napajanja). Niz rutina koje ispituju
da li delovi sistema rade pravilno.
- CMOS podešavanje. Program sa menijima koji dozvoljava korisniku da podesi parametre,
opcije, sigurnosne mere i željene vrednosti u ustrojstvu sistema.
- Učitavanje sistema. Rutina koja pregleda najpre disketnu jedinicu a zatim disk, tražeći
operativni sistem koji bi se učitao.
- BIOS (basic input/output system – osnovni ulazno/izlazni sistem). Niz upravljačkih programa za
uređaje, koji treba da predstavlja standardni interfejs za osnovni hardver sistema, naročito za
onaj koji treba da deluje u toku podizanja sistema.
S obzirom na to da BIOS čini najveći deo programskog koda smeštenog u ROM-u, ROM često
nazivamo ROM BIOS-om. Kod starijih PC-ja ROM BIOS matične ploče mogao je da se sastoji
od ukupno pet ili šest čipova, ali već godinama većina PC-ja zahteva samo jedan čip.
Adapterske kartice koje zahtevaju upravljačke programe u toku pokretanja sistema takođe imaju
ROM na sebi. Ovde spadaju video kartice, većina SCSI kartica (Small Computer Systems
Interface – interfejs malih računarskih sistema), poboljšane IDE kontrolerske kartice i određene
mrežne kartice. ROM čip na ovim karticama sadrži upravljačke programe i programe za
pokretanje koje će izvršavati matična ploča u toku podizanja sistema.
Na taj način se, na primer, prepoznaje i inicijalizuje video kartica, čak i ako ROM matične ploče
ne sadrži njene posebne upravljačke programe. Upravljačke programe za početni VGA režim ne
možete da učitate sa diska zato što ekran ostaje crn sve dok se ne učitaju ti programi. Dešava se
sledeće: ROM matične ploče pregleda posebnu adaptersku ROM oblast u RAM-u (adrese
C0000-DFFFFh), tražeći par bajtova 55AAh koji označava početak ROMa. BIOS matične ploče
automatski izvršava sve programe koje pronađe dok pregleda adapterske ROM-ove. Ovo ćete
videti kod većine sistema kada ih uključite, a za vreme POST-a videćete kako se BIOS video
kartice inicijalizuje i objavljuje svoje prisustvo.
Postoje četiri različite vrste ROM čipa:
− ROM. Memorija samo za čitanje (Read Only Memory)
− PROM. Programabilni ROM (Programmable ROM)
− EPROM. Izbrisiv PROM (Erasable PROM)
− EEPROM. Prepisiv PROM (Electrically Erasable PROM) ili fleš ROM
Bez obzira na to koju vrstu ROM čipa koristite, podaci su trajno smešteni u ROM čipu i ostaće
tamo zauvek, osim ako se namerno ne izbrišu ili prepišu.