Memorija Vrste

MAINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U NIU
KATEDRA ZA PROIZVODNO MAINSTVO

Informacione tehnologije u mainstvu

Naziv rada Memorija 1
Ime studenta i broj indeksa Milan Jankovic 9431
kolska godina 2003/04
Memorije u racunaru predstavljaju sklopove u koje se moe upisati i iz kojih se moe
citati informacija. U racunaru postoji vie razlicitih tipova memorijskih uredaja, i oni se
drasticno razlikuju po svojim karakteristikama, ceni i nacinu upotrebe. Najcece je koricena
podela na osnovu medijuma na kome se cuvaju informacije - razlikujemo magnetne, opticke i
poluprovodnicke memorije. Magnetne i opticke memorije se uglavnom koriste za memorisanje
velikih kolicina informacija, a informacije na njima ostaju zapamcene i kada je iskljuceno
elektricno napajanje - ove memorije spadaju u klasu postojanih memorija ( eng. nonvolatile
memory ).
to se poluprovodnickih memorija tice, postoje dva osnovna tipa. Prvi tip je
poluprovodnicka memorija u koju se informacija moe i upisati i iz nje procitati u proizvoljnom
trenutku - RAM memorija ( eng. RAM - Random Access Memory - memorija sa slucajnim
pristupom ). Informacija u poluprovodnickim RAM memorijama se gubi cim se iskljuci
napajanje ( tzv. nepostojane memorije, eng. volatile memory ) pa ona slui za privremeno
skladictenje podataka za vreme rada racunara. Drugi tip je ROM memorija ( eng. ROM - Read
Only Memory ), kod koje je fizicki i vremenski proces upisa razlicit od procesa citanja sadraja.
1. ROM memorija
Razlozi zasto se ROM memorija koristi u racunarima je:
v Permanentnost: Podaci pohranjeni u ROMu su uvek tamo, bez obzira da li je
struja prikljucena ili ne. Takode Rom memorija se moe izvaditi iz racunara na neodredeno
vreme I podaci ce se sacuvati na njoj. Zato je ovo postojana memorija.
v Sigurnost: cinjenica da se ROM ne moe ( lako ) modifikovati obezbeduje
odredeni nivo sigurnosti protiv slucajnih ( namernih ) promena njegovog sadraja. ROM se
najcece koristi za smetanje sistemskih programa za koje elimo da budu raspoloivi racunaru
u svako doba. Najbolji primer je sistemski BIOS program, koji se cuva u posebnom ROMu na
maticnoj ploci - ovo znaci da je program dostupan kada se ukljuci napajanje i da PC moe da ga
iskoristi da podigne sistem. Iako je poenta ROM memorije to da se njen sadraj ne moe
promeniti, postoje situacije kada bi promena sadraja ROMa bila izuzetno korisna. Postoji
nekoliko varijanti ROM memorija ciji se sadraj moe promeniti pod odredenim okolnostima -
one bi se mogle nazvati "memorija koja uglavnom slui za citanje" (eng. read-mostly memory).
Tipovi Rom memorije su: Mask ROM, PROM, EPROM, EEPROM, Flash.
v Mask ROM je read-only memorija u koju se informacija moe upisati samo
fabricki, u procesu proizvodnje. Prave se veoma slicnim postupkom kao i procesori - podaci koje
ROM treba da sadri se utiskuju u silicijum preko posebnih maski u procesu proizvodnje cipa.
Ovo stvara dva problema: proces utiskivanja podataka ukljucuje relativno velike fiksne trokove
pravljenja maski koji ne zavise od broja proizvedenih primeraka, a uz to ne postoji nacin da se
ispravi eventualna greka - ako je jedan bit pogrean, ceo kontigent ROMova se mora baciti.
Ovo je izuzetno nefleksibilno i koristi se samo za programe koji se masovno proizvode i ne
menjaju ( cesto ).
v PROM - ili programabilni ROM je vrsta ROM memorije koja se moe
programirati rucno koricenjem specijalne opreme - u njega se moe upisati sadraj, ali samo
jednom. Ovo je korisno za kompanije koje prave svoje sopstvene ROMove sa softverom koji
same piu, zato to kada promene softver mogu da naprave nove PROMove bez potrebe za
izradom preskupih maski. Sadraj PROMa se u procesu eksploatacije ne moe menjati.
v EPROM ( Erasable Programmable ROM - programabilni ROM sa mogucnocu
brisanja) je ROM koji moe biti obrisan i reprogramiran. Mali stakleni prozor je ugraden na vrh
kucita ROM memorije, i kroz njega se moe videti unutranjost memorijskog cipa. EPROM se
moe u svako doba obrisati tako to se kroz ovaj prozorcic osvetli unutranjost cipa

ultraljubicastom svetlocu posebne frekvencije u trajanju od 20-ak minuta. Posle ovoga cip se
moe ponovo programirati.
v EEPROM - ( Electronically Erasable Programmable ROM - programabilni
ROM sa mogucnocu elektronskog brisanja ) se moe obrisati pod kontrolom softvera. U
EEPROM se podatak moe upisati u bilo kom trenutku i to bez brisanja prethodnog sadraja -
menjaju se samo adresirani bajtovi. Operacija upisa traje znacajno due nego operacija citanja.
Ovde se malo menja termin Read Only Memory, ali treba imati u vidu da se podaci u EEPROM
upisuju recimo jednom godinje, dok se u RAM upisuju mnogo puta svake sekunde. EEPROM
je izuzetno zgodan zbog toga to dozvoljava mogucnost obnavljanja podataka na licu mesta,
koricenjem uobicajenog racunarskog hardvera i pod cisto softverskom kontrolom, ali je skuplji
od EPROM memorije i nemoe se pakovati sa toliko velikom gustinom kao i EPROM.
v Flash - Najnoviji oblik poluprovodnicke memorije je Flash memorija, koja se
tako zove (eng. Flash - munja) zbog brzine kojom se moe reprogramirati. Flash memorija se
prvi put pojavila sredinom osamdesetih, i predstavlja sredinu izmedu EPROMa i EEPROMa i po
ceni i po funkcionalnosti. Kao i EEPROM, Flash memorija koristi tehnologiju elektricnog
brisanja. Cela Flash memorija se moe obrisati za svega par sekundi, to je mnogo bre od
EEPROMa. Mecutim, kod Flash memorija se ne moe brisati bajt po bajt, vec samo po
blokovima. Flash memorija postie istu gustinu pakovanja kao i EPROM (vecu od EEPROMa)
zato to koristi samo jedan tranzistor po bitu podatka. Ovo je najfleksibilniji tip ROM memorija,
i sada se ucestalo koristi za smetanje BIOS programa. Koricenje Flash memorije za smetanje
BIOSa omogucava korisniku da uvek ima aktuelnu verziju BIOSa na svojoj maini.

Tip memorije Kategorija Nacin brisanja Nacin upisa
Mask ROM Read - only Nije moguce Utiskivanje na silicijumu
PROM Read - only Nije moguce Elektronskim putem
EPROM Read - mostly UV svetlo Elektronskim putem
EEPROM Read mostly Elektronsko, na nivou
bajta
Elektronskim putem
Flash Read - mostly Elektronsko, na nivou
bloka
Elektronskim putem
Tabela 1: Uporedne karakteristike Rom memorija

2. Dinamicka RAM memorija DRAM
Dinamicka RAM memorija cuva podatke organizovane u elektonsku tabelu, sastavljenu
od kondenzatora koji cine individualne celije u tabeli. Termin "dinamicka" dolazi zbog toga to
se kondenzatorske celije moraju povremeno osveavati ( jer se kondenzator polako prazni zbog
gubitaka ), za razliku od staticke RAM memorije koja podatak pamti dokle god je napajanje
strujom ukljuceno. Svaka celija osim kondenzatora ima i pridrueni tranzistor, preko kojeg se
podatak ocitava i upisuje. Svakom redu u tabeli pridruen je jo jedan dodatni tranzistor , tzv.
sense amplifier, koji slui za ocitavanje, pojacanje i prenos sadraja do memorijske magistrale za
transfer do procesora.
Tabeli memorijskih celija se pristupa tako to se zada adresa u vidu kolone i vrste u kojoj
se podatak nalazi. Ovu adresu formira poseban adresni dekoder u modulu dekodiranjem adrese
koja se nalazi na sistemskoj adresnoj magistrali. Da bi se procitao neki podatak, prvo se aktivira
odgovarajuci red u tabeli pomocu signala RAS (Row Address Select ili Row Address Strobe),
koji uzrokuje da se podaci u celom redu tabele prenesu do odgovarajucih sense amplifier
tranzistora. Zatim se alje signal na liniju CAS (Column Address Select ili Column Address
Strobe) da bi se izabrala tacno ona celija iz mree koja sadri traeni podatak. Sadraj ove celije

se zatim alje na magistralu iz sense amplifier tranzistora. Ovo se ponavlja za svaki sledeci
pristup memoriji. Poto se jedan bit podatka pamti samo sa jednim tranzistorom i jednim
kondenzatorom dinamicka RAM memorija je jednostavnija za proizvodnju, moe guce da se
pakuje i osetno je jeftinija. Dinamicki RAM je sporiji od statickog, i mora se povremeno
osveavati poto se kondenzatori koji cine celije podataka isprazne svaki put kada se podatak
procita. Za njihovo ponovno punjenje ( da bi se podatak restaurirao ) se koris te sense amplifier
tranzistori dodeljeni RAS i CAS signalima. Ovo se cini kao trenutna operacija, ali zapravo ona
odnosi memoriji mnogo dragocenih ciklusa. Oni se troe na osveavanje ( refresh ) podataka koji
se vec nalaze u memoriji, umesto na prenos podataka od/do procesora. Proces osveavanja je
nevidljiv za korisnika - obavlja se kompletno u hardveru memorije, i to na svakih 2-4ms iznova.

Rambus DRAM
v prvi put: RIMM pakovanje
v sinhroni interfejs prema procesoru
Da bi se prevazila ogranicena brzina kojom memorijska moe da komunicira sa ostalim
komponentama, mora se projektovati memorijski dizajn koji alje mnotvo signala u istom
ciklusu takta. Rambus je firma koja je to ostvarila kroz posebnu memorijsku arhitekturu koja se
naziva Rambus DRAM, ili skraceno RDRAM.
Izuzetna brzina je direktna posledica ovakvog dizajna. Dok SDRAM zahteva specijalna
poboljanja i prepravke da bi stigao do 200 MHz, RDRAM moe bez problema da radi na cak
800 MHz. Ipak, ovaj izuzetno visok takt jo uvek ne znaci da je RDRAM zapravo nekoliko puta
bri od SDRAMa. Dok SDRAM podatke alje kroz punu 64-bitnu magistralu, magistrala
podataka kod Rambus memorije je iroka samo 16 bita, to znaci da RDRAM mora da obavi
cetiri memorijska ciklusa da bi postigao trans fer koji SDRAM obavi u jednom ciklusu. Ovo za
posledicu ima da je 800- megahercni Rambus modul, koji se jo naziva i RIMM (Rambus Inline
Memory Module) priblino ekvivalentan po performansama 200- megahercnom SDRAM
DIMMu. I pored ogranicene propusne moci, Rambus ima Intelovu punu podrku u vidu
najnovijih cipsetova , i820 i i840, koji iskljucivo podravaju Rambus memoriju. Poto je
Rambusova tehnologija patentirana, svi proizvodaci koji hoce da prave RIMMove moraju da za
svaki prodati modul plate Rambusu odredenu svotu novca (eng. royalty). Deo tog novca ide
Intelu kroz ugovore o saradnji i partnerstvu, i zbog toga je Intelov direktan interes da isforsira da
Rambus postane standard za memoriju u buducnosti. Bez obzira na Intelove motive, RDRAM
ima perspektivu da postane vaan memorijski tip cim tehnologija bude sazrela. Najneophodnija
Tabela 2: Uporadna tabela tipova memorija koje se mogu nacI na trItu
moguce postici znacajan dobitak u performansama dok se ne smanji vreme pristupa RDRAMa -
nije bitno koliko brzo cip moe da prenese podatak ako mu treba previe vremena da mu
pristupi. RDRAM ima jo nekoliko manjih nedostataka, kao na primer to to je u ovom trenutku
PC 100 PC 133 DDR SDRAM Rambus
Frekfencija rada ( MHz ) 100 133 200/266 600/800
Maksimalni protok podataka ( GB/s ) 0.80 1.00 1.6/2.1 1.2/1.6
Ocekivani protok podataka ( BB/s ) 0.50 1.00 0.9/1.2 1.1/1.5
Efikasnost ( % ) 65 60 60 97
Pris tup podacima ( bit ) 64 64 64 16

prilicno osetljiv na elektromagnetsku interferenciju (EMI). To znaci da cipovi zahtevaju posebne
EMI oklope, i da moraju biti postavljeni blizu jedan drugom i blizu cipsetu. Ako se ovi problemi
budu reili, i ako Intel ima onoliki uticaj na trite koliki misli da ima, RDRAM bi mogao da
postane dominantna memorijska tehnologija buducnosti.
3. Staticka RAM memorija SRAM
Izgled SRAM memorije
Staticki RAM je tip RAM memorije koji zadrava podatke bez spoljnog osveavanja
dokle god je prikljuceno napajanje, po cemu se razlikuje od dinamickog RAMa koji se mora
osveavati puno puta u toku svake sekunde da se podaci ne bi izgubili. Svaki bit podatka u
SRAM memoriji se cuva pomocu cetiri do est tranzistora, dok DRAM koristi samo jedan, plus
kondenzator. Prednosti SRAMa u odnosu na DRAM su
SRAM memorija je bra od DRAMa
prateca logika SRAMa je jednostavnija jer osveavanje nije potrebno
dok su nedostaci SRAMa u odnosu na DRAM sledeci
SRAM memorija je skuplja od DRAMa
SRAM zahteva mnogo vie mesta od DRAMa (ovo delimicno utice i na cenu)
Spakovana SD RAM memorija na 32 cipa
Ove prednosti i nedostaci uzeti zajedno ocigledno
pokazuju da je, kada su performanse u pitanju, SRAM
superioran u odnosu na DRAM, i mi bismo koristili
samo SRAM kada bismo to mogli ekonomski da podnesemo. Naalost, 32MB SRAMa bilo
bi nedopustivo skupo i zauzimalo bi ogromnu povrinu, pa se zbog toga koristi DRAM za
sistemsku memoriju. SRAM se umesto toga koristi
za ke memoriju za koju je odlicno predodreden
poto ke tei da bude izuzetno brz, i ne previe
velik.
DDR DRAM
v DIMM pakovanje (168 pina)
v sinhroni interfejs prema procesoru
v prvi put: double data transfer rate tehnologija

Nacin rada DDR DRAM


SDRAM se u celosti pokazao kao veoma vredna tehnologija - dozvoljava efikasniju
komunikaciju sa procesorom i povecava brzinu rada na 133 MHz prilagodivi se rastu brzine
sistemske magistrale. Iako je SDRAM do sada odlicno uspevao da se nosi sa potrebama novih
procesora, nece bit i u mogucnosti da se prilagodi buducim revizijama brzine magistrale -
SDRAM jednostavno nemoe da radi stabilno na brzinama osetno vecim od 140 MHz. Medutim,
sa najnovijim AMDovim procesorima koji vec rade na 200- megahercnim magistralama, dolo je
vreme za novu memoriju koja ce to moci da izdri - razvijena je nova memorijska arhitektura
koja koricenjem obicne SDRAM tehnologije moe da radi na taktovima do cak 266 MHz -
DDR SDRAM memorija (DDR- Double Data Rate). Ovo se postie na isti nacin kao kod
AMDove 200- megahercne Alpha EV-6 magistrale, koju je napravio Compaq. Alpha EV-6 ne
radi stvarno na 200 MHz, to jest ona zapravo ne ostvaruje 200 miliona ciklusa u sekundi. Ona
umesto toga radi na 100 MHz, ali obraduje dva podatka u ciklusu umesto jednog (jedan na
uzlaznu ivicu takta, a drugi na silaznu ivicu), i tako postie nivo performansi ekvivalentan 200
MHz magistrali.

Izgled DDR SDRAM memorije
DDR SDRAM memorija radi na potpuno isti nacin. Iako ona idealno odgovara sistemima
sa DDR cipsetovima kao to je Alpha EV-6, takode dobro radi i na konvencionalnim
magistralama. Adaptacijom PC100 i PC133 SDRAM specifikacija nastale su nove PC200 i
PC266 DDR SDRAM tehnologije, za koje se tek ocekuje da se ustale na tritu. Prednost DDR
memorija je takode i to to se pakuju u danas standardne 168-pinske DIMM module.
Tipovi SRAM memorija
Slicno kao i kod DRAM memorija, i SRAM memorije su vremenom evoluirale. Nekada
je najrasprostranjeniji bio asinhroni SRAM, koji radi vrlo slicno obicnoj DRAM memoriji.
Procesor alje podatke o adresi, a ke pronalazi odgovarajuci podatak i prosleduje ga nazad
procesoru. Sinhorni tip SRAM ke memorije takode je ocekivan korak u razvoju SRAM
memorija ako se uzme u obzir prelazak DRAM memorija na sinhroni interfejs. On koristi
poseban bafer za cuvanje adrese podatka koji se trai, tako da za svako sledece citanje ne mora
da ceka procesor. Konacno, tu je i pipelined burst sinhrona SRAM memorija. Ona uvodi
baferovanje uzastopnih podataka, cime se smanjuje cekanje na podatke. Zbog uvodnog punjenja
registra pri citanju prvog podatka, PB SRAM memorija troi takt vie od prethodnog tipa
memorije, ali sledeca tri podataka dobavlja u po jednom procesorskom taktu. Vano je
napomenuti da razlika u brzini izmedu ovih tipova memorija nije jednoznacna. Dok je asinhrona
SRAM memorija definitivno najsporija, sinhrona SRAM i PB sinhrona SRAM memorija su se
jedno vreme prakticno borile za prvo mesto, u zavisnosti od brzine maticne ploce. Sa pojavom
ploca koja rade na 75 MHz ili vie, PB SRAM se pokazao kao bolji izbor.
Ke memorija Zahtevi koji se postavljaju pred sistemsku memoriju se poslednjih godina
enormno uvecavaju jer je softver sve mocniji i sve veci kako vreme prolazi. Rezultat ovoga je da
dananji racunari imaju znacajno vie memorije nego prvi PC racunari iz ranih osamdesetih.
Smetanje i ucitavanje velikih blokova podataka u/iz memorije je izuzetno vremenski zahtevna
operacija, i kada su velike kolicine memorije u pitanju razlika u brzini pristupa registrima
mikroprocesora i pristupa memoriji je izuzetna. Posledica ovoga je uvodenje dodatnih slojeva
kea u memorijsku hijerarhiju. Kada je u pitanju brzina, procesori nadmauju memorijske cipove

za faktor koji je sve veci i veci kako se tehnologija razvija - primera radi, memorija je brzinu
(prvog!) pristupa u proteklih pet godina smanjila za manje od 50%, dok su procesori u istom
periodu povecali brzinu rada preko dvadeset puta. Posledica ovoga je da procesori moraju sve
vie i vie da cekaju na prenos podataka u/iz memorije, to se izuzetno nepovoljno odraava na
performanse.
Jedno od reenja je da se koristi 'ke memorija'
izmedu procesora i glavne memorije, kao i
inteligentna prateca elektronika da bi se
osiguralo sa se sledeci podatak koji ce biti
potreban procesoru u to vecem procentu slucajeva
vec nalazi u ke memoriji. Ke se danas izraduje u
vie slojeva, koji redom imaju sve veci kapacitet (i
sve manju brzinu pristupa) kako su u postavljeni dalje
od procesora - ovakva organizacija memorijske
hijerarhije se ustalila jer prua vrlo dobre
performanse uz prihvatljivu cenu.
Primarni Ke Primarni ke, ili ke prvog nivoa (eng. Level 1 cache), nalazi se na
procesoru i slui za privremeni smetaj instrukcija i podataka. Ovo je najbri vid memorijskog
skladita koji postoji u racunaru (bri pristup imaju samo procesorski registri). Primarni ke je
uvek ugraden na procesorski cip, i podeljen je na instrukcijski ke i ke za podatke. Primarni ke
je ogranicen po velicini - u pocetku je standarna velicina primarnog kea bila 16kB, a potom je
povecana na 32kB (Intel P55 MMX - pocetkom 1997.) i kasnije na 64 kB
(AMD K6 i Cyrix M2 - krajem 1997.). Primarni ke izraduje se iskljucivo od
SRAM cipova koji su izuzetno brzi i podaci u njima se ne moraju osveavati,
ali su zato skuplji od DRAM-a, i zauzimaju vie prostora. Medutim, za
potrebe ke memorije zajvanija je izuzetna brzina, a poto je ona mala po
kapacitetu onda cena i velicina nisu veliki probem. Kontrolna jedinica
primarnog kea cuva u keu najcece koricene instrukcije i podatke, i
osveava podatake u glavnoj memoriji samo onda kad CPU preda kontrolu
nekom drugom masteru na magistrali, ili prilikom direktnog pristupa memoriji od strane nekog
uredaja (flopi disk, zvucna kartica). Pentium cipseti kao to je na primer Triton FX (i kasniji)
podravaju 'write-back' ke umesto ranijih 'write-through' ke memorija. Write-trough je metod
upisa kada procesor istovremeno upisuje podatke i u ke i u glavnu memoriju da bi se osigurala
koherentnost podataka. Write-back je, sa druge strane, tehnika po kojoj procesor ne upisuje
podatak u glavnu memoriju odmah, nego tek onda kada taj podatak treba izbaciti iz kea
(zameniti ga novim podatkom). Write-back tehnika ima u proseku oko 10% bolje performanse
od write-through, ali je njena implementacija komplikovanija i skuplja. Treca tehnika, baferisani
write-trough, ima slicne performanse kao i write-back.
Sekundarni Ke Na svim dananjim racunarima instaliran je i sekundarni ke da bi se
dodatno ublaila razlika u brzini procesora i memorije. Sekundarni ke, ili ke drugog nivoa
(eng. Level 2 cache) koristi istu kontrolnu logiku kao i primarni ke i takode se implementira
striktno pomocu SRAM cipova da bi se postigla maksimalna moguca brzina. Na dananjim
procesorima on se nalazi integrisan unutar procesorskog kucita ili SEC pakovanja da bi pristup
bio to je moguce bri - prvi procesor kod koga je primenjena ova organizacija bio je Pentium
Pro. Ranije se sekundarni ke nalazio ili zalemljen na maticnoj ploci, ili se na nju dodavao u
posebne CELP (Card Edge Low Profile) slotove, odnosno u vidu COAST (cache on a stick)
modula, koji veoma podsecaju na SIMM module, ali su neto kraci od njih. Cilj sekundarnog
kea je da isporuci podatke procesoru bez ijednog stanja cekanja (eng. wait-state). Za ovu svrhu

je uveden poseban protokol za prenos - burst reim. Burst ciklus se sastoji od cetiri transfera gde
se zadaje adresa samo za prvi podatak, dok se ostale adrese formiraju pomocu internog brojaca u
samom keu inkrementiranjem prve adrese. Koricenje burst transfera drasticno ubrzava transfer
podataka na relaciji procesor - ke memorija. Koliko je ke memorija vana za efikasan rada
racunara najbolje pokazuje najnoviji Intelov projekat - IA64 arhitektura. Intel je na ovom cipu
implementirao i treci nivo ke memorije (Level 3 cache), velicine od cak 4 MB! On se, zajedno
sa svom pratecom logikom, nalazi ugraden unutar procesorskog kucita da bi komunikacija sa
procesorom bila to je moguce bra. Treci nivo kea je dodat da bi se eliminisalo usko grlo u
komunikaciji procesor - memorija, koje predstavlja jedan od najvecih problema pri
projektovanju aktuelnih racunarskih sistema.
Pakovanje memorija
Memorijski cipovi pakuju se u tzv. DIP
pakovanja (Dual Inline Package) - pakovanja
pravougaonog oblika sa dva reda noica sa strane cipa. U
pocetku, kod XT racunara na primer, su memorijski
cipovi bili zalemljeni direktno na maticnoj ploci, ili su se
ubacivali u posebna kucita koja su bila zalemljena na
plocu (primera radi, BIOS se i danas nalazi u takvom
kucitu). Ovo je stvaralo vie problema: prvi i najveci je
to da je u slucaju zalemljenih cipova pregorevanje jednog
memorijskog cipa znacilo da automatski morate da bacite i celu maticnu plocu. Osim toga
korisnik je bio ogranicen u pogledu izbora tipa memorije i maksimalnog moguceg kapaciteta, to
u pocetku i nije previe smetalo, ali je vremenom postalo problematicno.
Vec od 286 sistema memorija se na maticnu plocu stavlja u specijalnim modulima.
Modul predstavlja tampanu plocicu (velicine 1-2cm x 6-10cm) na koju su zalemljeni
memorijski DIP cipovi. On se ugraduje na posebna za to predvidena podnoja na maticnoj ploci.
Koricenjem memorijskih modula prevazideni su ranije pomenuti problemi sa memorijom jer je
sada korisnik mogao da zameni neispravan modul, kao i da izabere modul eljenog tipa, brzine
rada i kapaciteta. Takoce, memorijski moduli zauzimaju mnogo manje mesta na maticnoj ploci
od direktno zalemljenih cipova, to je izuzetno velika prednost jer direktno utie na smanjenje
cene proizvodnje racunara. Osim toga moduli se vrlo lako postavljaju i uklanjaju sa maticne
ploce, i korisnik moe po elji menjati kolicinu i tip memorije u toke eksploatacije racunara.
Ovaj postupak je vrlo jednostavan i ne zahteva pomoc strucnog lica - zamena i proirivanje
memorije postali su trivijalni uvodenjem memorijskih modula.
Sa razvojem racunara razvijali su se i memorijski moduli, od starih 30-pinskih i 72-pinskih
SIMM pakovanja, do aktuelnih 168 pinskih DIMM i RIMM pakovanja. U svakom slucaju,
pakovanje je daleko veci tehnoloki problem od same arhitekture memorije. Cinjenica je da
postoji daleko vie vrsta memorije nego tipova pakovanja, i to je sasvim ocekivano. U nastavku
teksta izloicemo najvanije karakteristike za pojedine tehnike pakovanja.
SIMM SIMM (Single Inline Memory Module) je mala tampama plocica dizajnirana da
se na nju smeste memorijski DIP cipovi. Prvobitni SIMM moduli su imali 30-pinski format (8-
bitni pristup podacima, velicine od 256kB do 16MB), ali su oni odavno zamenjeni 72-pinskom
varijantom (32-bitni pristup podacima, velicine od 4MB do 64MB). SIMM moduli su uglavnom
jednostrani - memorijski cipovi su zalemljeni samo sa jedne strane plocice. Postoje i dvostrani
SIMM moduli ali su oni prilicno retki.
DIMM DIMM (Dual Inline Memory Module) moduli u ovom trenutku predstavljaju

industrijski standard za pakovanje memorija. Oni rade sa naponom od 3.3V i imaju 168 pinova u
dva reda kontakata, po jedan sa svake strane plocice (za razliku od SIMMova koji imaju jedan
red kontakata). DIMM (Dual Inline Memory Module) pakovanja se u odnosu na SIMM razlikuju
u tome to se cipovi nalaze sa obe strane plocice: time se tedi dragoceni prostor na samoj
plocici kao i na maticnoj ploci jer je broj potrebnih modula (i podnoja) sada manji. DIMM
pakovanja su za nijansu skuplja od SIMM pakovanja, ali tede prostor.
Uvodenjem dodatnih pinova omogucen je 64-bitni
istovremeni pristup podacima, to je veoma vano u
sistemima sa 64-bitnom magistralom (koja je vec neko
vreme standardna). Poto sistem preko magistrale prebacuje
po 64 bita podataka istovremeno, neophodno je da na ploci
bude instalirana memorija odgovarajuce "irine" - dovoljan
je jedan DIMM modul kome se pristupa preko 64-bitnog
interfejsa, ali bi bilo potrebno koristiti dva 32-bitna SIMMa
ili cak osam 8-bitnih SIMMova da bi procesor mogao
da istovremeno ocita 64 bita podataka iz memorije. Kolicina
modula koji popunjava irinu magistrale naziva se memorijska banka - u ovom slucaju bi za
DIMMove ona bila velicine 1, a za SIMMove 2 odnosno 8. Naravno, neophodno je popuniti celu
memorijsku banku da bi racunar mogao da radi. Poto jedan jedini DIMM popunjava celu
memorijsku banku, onda se moderne maticne ploce izraduju tako da imaju jedno do dva
podnoja za DIMMove (izuzetno tri) - memorija zauzima prilicno malo mesta na modernim
maticnim plocama (ranije, na 32-bitnim mainama, za dve memorijske banke bilo je potrebno
cak osam podnoja). Kako trenutno postoje DIMMovi u velicinama od 16MB pa do cak 256MB,
jasno je da mali broj podnoja ne predstavlja hendikep za korisnika.
RIMM Sa pojavom Rambus DRAM memorije u 1999. godine pojavio se i RIMM modul
(Rambus Inline Memory Module). On izgleda slicno kao i DIMM, ali ima razlicit broj pinova -
ukupno 184. RIMMovi mogu istovremeno da prebace 16 bita podataka. Bri rad i brzina
transfera generiu vie toplote, i zbog toga su moduli prekriveni aluminijumskim izolacionim
omotacem koji emituje viak toplote i titi cipove na modulu od pregrevanja. Ovaj
aluminijumski oklop ujedno slui i da smanji elektromagnetsku interferenciju. Prvi cipset koji
podrava Rambus DRAM pojavio su se u novembru 1999. - Intel 820.

RIMM pakovanje


Brzina pristupa - Asinhroni interfejs na ranijim tipova memorija primoravao je procesor
da ceka dok memorija pronade i poalje podatak, to je kod asinhronih SIMMova obicno trajalo
od 50 do 70 ns. SIMMovi su bili rangirani na osnovu ovog podatka, koji se nazivao kanjenje
modula (eng. latency) i predstavljao vreme potrebno da se obavi kompletan ciklus u memoriji
(pristup vrsti, pristup koloni i citanje podatka). Kod aktuelnih SDRAM DIMM cipova ovo vreme
iznosi 40 do 60 ns (tehnologija ovde nije previe napredovala). Sa pojavom sinhronog interfejsa,
memorije pocinju da se rangiraju na drugi nacin, to je unelo veliku zabunu na trite. SDRAM
moduli se rangiraju tako to se deklariu po najvecem dozvoljenom vremenu trajanja ciklusa
posle prvog citanja (dakle u burst reimu!), dok prvo citanje traje priblino koliko i kod EDO
memorija. Za modul koji je deklarisan za rad na 66 MHz to iznosi 15 ns (1 000 000 000 ns u
jednoj sekundi / 66 666 667 ciklusa u sekundi = 15 ns po ciklusu). Za ovu promenu je delimicno
zasluna i reklamna kampanja da se SDRAM predstavi mnogo brim od EDO memorije.
PC66, PC100 i PC133 specifikacije - Prvi SDRAM DIMMovi koji su se pojavili bili su
zapravo 83-megahercni cipovi sa vremenom pristupa od 12ns. Ipak, da bi se izbegli potencijalni
problemi, oni su zvanicno bili odobreni za rad samo na 66 MHz. Iako je Cyrix dizajnirao
procesore koji rade na 75 MHz da bi koliko-toliko iskoristio ovu neupotrebljenu brzinu,
proizvodaci cipova nisu hteli da isprobavaju granice SDRAMa, bar ne dok Intel nije izbacio
Pentium II/350 MHz i 440BX cipset - prvu procesor/cipset kombinaciju koja je dizajnirana za
magistralu od 100 MHz. Pre nego cto je 440BX ugledao svetlost dana bilo je neophodno da se
pojavi PC100 SDRAM specifikacija, koja je dozvoljavala SDRAM modulima da rade na 100
MHz. U to vreme je pocetna SDRAM specifikacija klasifikovana kao PC66. Paralelno sa
predstavljanjem Intelovog Pentiuma IIIB, koji radi na 133-MHz magistrali, VIA Tecnologies je
razvila Apollo Pro133A cipset koji podrava najnoviju SDRAM specifikaciju - PC133. Intel je
veoma dugo odbijao da podri PC133 specifikaciju u svojim cipsetima zbog svojih interesa u
Rambus DRAM tehnologiji. Sredinom 2000. Intel je izbacio 815/815E cipsetove - svoje prve
koji podravaju PC133 SDRAM.

Memorija Vrste

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Memorija Vrste

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

MAINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U NIU

KATEDRA ZA PROIZVODNO MAINSTVO

You might also like