НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА ПОДРУЧЈА СРБИЈЕ

Палеолит и мезолит

Територија Србије била је настањена још пре 40.000 година али људске заједнице које су
живеле на њој остају безимене све до првог миленија п.н.е. Проучавања се могу вршити
само у домену културне историје. Историја овог подручја је исто као и праисторија целог
света подељена на 4 дуготрајна раздобља старије камено доба (палеолит) средње камено
доба (мезолит), млађе камено доба (неолит) и доба употребе метала (бакарно, бронзано,
гвоздено).

Клима на Балкану је била хладна те су првобитни становници избегавали отворене

пределе и становали углавном у пећинама на обронцима нижих брда у близини речних
долина. Становници унутар пећине су се састојали од највише 15 чланова, живили су од
лова и скупљања плодова што се вршило индивидуално. Прављена су спезијализована
оружја за лов кремена оруђа (тругаони шиљци и дискоидни стругачи) Рисовача. Током
старије фазе лов се ограничавао на крупније биљоједе док у време хладне климе се
(проширио на мамуте, носороге, пећинске лавове и хијене). Србија је вероватно била
настањена из правца Карпатског басена. Нове врсте животиња су истим путем дошле на
Балкан и оне се нису могле ловити индивидуалним ловом већ је лов постајао групни,
хајкачки лов за који су карактеристична логоровања. Око 8500. године је крај леденог доба
и почетак холоцена. Нови климатски услови су натерали човека да измени традиционални
начин живота. Уследила је епоха средњег каменог доба. Промена климе је такође
утицала на животиње због високог растиња крупни биљоједи су морали да
напусте територије Балкана.

Најзначајнија култура средњег каменог доба јесте култура Лепенског вира која се
развијала на територији Ђердапа. За културни преображај на територији
лепенског вира одлучујућа су два фактора промена климе и изолација. Ђердап је
почетком холоцена постао ђиновски збег за цео свет. Сва насеља коју си никла на
територији Ђердапа ( Лепенски вир, Хајдучја воденица, Падина, Икоана, Власац)
указју на јасну чињеницу да је у том периоду настају сви услови за живот под
ведрим небом као и за формирање већих људских заједница. Ове заједнице су
биле сложене због саме изолације у којој су се налазиле. Сва насеља културе
Лепенског вира су лежала на ниским терасама реке Дунав која је на многим
местима била непроходна повољне комуникације постоје само између насеља
једне групе.

Нови систем ове цивилизације формиран је постепено под великом притиском

прираштаја становништва. Због повећања становништва на шта јасно указују
насеља формиран је систем које је тежио ка учешћу свих одраслих чланова
заједнице у раду и коришћену добра као и непријатељско расположење ка сваком
виду индивидуалних тежњи.

Покојници су у овом периоду сахрањивани ван насеља. Само појединци најчешће

мушкарци и жене који су доживели дубоку старост се сахрањују на трговима или у
оквирима станишта. Сваки покојник је био сахрањен на различити начин у
опруженом или седећем положају, подигнутих скрштених или опуштених руку.

У овом периоду у Ђердапу се подиже велики број сезонских логора за лов.

Појављују се нове врсте сировина и почиње израда специјализованог оружја
(харпуни, коштани пројектили, тешки камени батови) и алатки (мотике,будаци).
Долази до поделе рада и специјализације. Специјализација доводи до разлике
унутар друштва. Та хијерархија је била заснована на знањима која су имала
посебне доприносе за развој друштва. Посебно поштовање су имали и старији
људи што доводи до закључка да се мудрост која се стицала годинама посебно
уважавала.

Да би овакво друштво функционисала потребно је да свако обавља своје обавезе

на време, што је постало могуће преко увођења религије која је то заповедала. О
самом значају религији за ове становнике сведоче бројна светилишта и култна
места. Сам Лепенски вир постаје нека врста свештеничког града. Камене фигуре
идола су свакако илустрација једног сложеног мита. То су углавном биле риболике
људске главе, главе риба, јелен. Арабеске су биле светиња која је свим
становницима откривала велике истине о свету и одређивала понашање. Важан
допринос ове цивилизације јесу припитомљење животиња и одређених биљних
култура. Ткз неолитска револуција. Пас је био ритуално жртвена животиња. Важно
је напоменути да без обзира на ово откриће становници никада нису постали ни
сточари ни земљорадници.

Културе млађег каменог доба

Од средине 6.милениума на целој територији Подуњавља ничу насеља првих

земљорадника и сточара тј. настаје култура која се заснива на тековинама
неолитске револуције. У овом периоду је бујао живот и вегетација господарило је
дрво Храст. Неолит се може поделити на

Старији неолит (култура Протостарчево 5300-4800)

Средњи неолит (култура Старчево 4800-4400)

Млађи неолит (култура Винча-Тодош 4400-3800)

Финални неолит (култура Винча-Плочник 3800-3200)

За културу Протостарчево карактеристични је да територија Србије није густо

насељена, ничу села али на територији од Баната до Косова те нису била густо
насељена. Због потрошности земље честе су миграције једино насеља на Дунаву
су стална јер се она још увек баве примарно ловом и риболовом. Због честих
сеоба самим стаништима није поклањана већа пажња. Живело се у елипсоидним
колибама које су биле укопане у земљу кров је био од прућа и сламе у самој
колиби живела је једна породица. Насеља су збијеног типа и била су елипсоидна
јер су колибе постављане око једне веће колибе. Покојници су били сахрањивани
у непосредној близини насеља у згрченом ставу ан левом или десном боку. Због
честих сеоба долазило је до сукоба између различитих скупина.Важно је
напоменути да се крајем овок периода створило културно и популационо
јединство.

Средњи неолит је раздобље мира и добросуседских односа. Разлог томе јесте

развој земљорадника који су трајно везани за своју земљу. Сточарство се своди на
претежно гајење оваца и коза.ОВакав начин живота искључује миграције и сукобе
а укључује размену добара. У овом периоду се увећава број насеља на територији
Србије. Утврђено је да су се куће подизале једна поред друге имале су
правоугаоне или трапезасте основе зидови су били од блата измешаног плевом,
поједине куће украшаване су рељефним декорацијама. Основни кућни инвентар
састојао се од глиненог посуђа које је често било украшавано урезима. Пажња се
поклања и у изради алатки од углачаног камена језичасте секира, дуги ножеви и
опсијана (фина, мала сечива). Предмети намењени култу јесу малобројни међу
њима с еистичу антропоморфне фигуре стубастог облика са детаљном
представом људске главе али без наглашености пола и делова тела. Потпуни
недостатак светилишта Старчевачке епохе показује да су се поштавала природна
станишта попут шуме, поља , река.

Винчанска култура је наследник Старчевачке културе.Настала као последица

анадолског колонијализма. Миграције су погодиле тешко земљораднике који не
само што су изгубили територије већ су морали да прихвате избеглице са тих
територија. Примарно жариште Винчанске културе јесте територија од ушћа Саве
у Дунав до Вршачких брда. Куће се праве од дрвета и глине мешане плевом кућа
је напреднија обогаћена је низом детаља, украсне фасаеде, бојени зидови
изолација од влаге.Сами градови имају изглед збијених ушорених села. Сам начин
живота јесте везан за змљу што указује на земљорадњу. Промена у религији
бројније антропоморфне и зооморфне фигуре. У оквиру Винчанске културе
издвојиле су се три варијанте подунавска, јужноморавска и косовска. Без обзира
на поделу сачувано је популационо јединство. Ово је период открића бакра који је
био у употреби само као скупоцен производ за израду украсних предмета. Култура
на подручју јужне Мораве и Косова је знатно слабије развијена. Мањи су градови
али су групације на Косову показале јасну доминацију у изградњи
антропоморфних ваза (реалне!!!). Због непосредног и сталног додира са
приморским културама косовска и јужноморавска група су изгубиле своју
аутохтоност.

Новим сеобама Винча се нашла између територија културе Данило-Бутмир и

Веселиново –Марица. Ове две културе су биле доста различите те је граница
јасно подвучена.

У финалном неолиту Винча доживљава кратку ренесансу коштани пројектил,

камене секире са отоворм за дршке бакарне секире и игле.Подижу се куће великих
димензија. Винчанска култура након овог периода нестаје под налетом нових
култура попут Бодро-Хумске.