ja se zovem milena markovic

rodena sam u zemunu jednog jutra u aprilu

moja majka je stigla da da dorucak sestri i bratu
ispala sam uredno glavom i bila sam dobra beba
soba je bila mala i pregradena ormarom na muski i �enski deo
secam se kreveca sa mre�om i njih velikih kako idu tamo vamo
dok me neko ne uhvati i presvuce
onda sam suva i otac mi se smeje

i kad smo i�li na selo pravio je tobogan kolima

tako �to se zaleteo na nizbrdicu
i skoro da nisam vi�e tako ne�to lepo do�ivela
osim ono kratko kad se napijem
pre nego �to sve pocne da se vrti

i�la sam sa bratom na duge �etnje pored reke

preko mosta, pa u grad
jednom sam stavila kanu na kosu
i pala je ki�a
i crvena voda je krenula da curi niz moj vrat

i taj me stariji momak poljubio na stanici

i smejao se
a mirisao je na stari duvan i dop

i bila je stara pec u vajatu gde sam ja sedela satima

i ceze su bile
a onda bih legla na travu i gledala bagrenje
i nebo
topole i nebo
�ljivik je bio, i kukuruz, i jako hladna reka i
srebrne pastrmke

i rodila sam dete rano

i dojila sam dete dve godine
i on nije nikako pocinjao da prica
i stalno je trcao i trcao

i �ivela sam sama u stanu koji je gledao na krovove

i kuvala sam, i smejala se, i trcala, i padala,
i pre�ivela sam

ja se zovem milena markovic

i odrasla sam na novom beogradu
onda sam oti�la na deram pijacu
pa sam se opet vratila na novi beograd
vrlo verovatno cu tu i ostati do samog kraja

ne znam da vozim bicikl

i ne znam da vozim kola i
jako te�ko racunam
i znam vrlo malo stvari
i znam da cu do kraja
jo� manje da naucim

Milena Markovic